Aleksandar aja Veroneze

drama LICA: PAOLO KALJARI VERONEZE, slikar BENEDETO KALJARI, njegov brat LUKRECIJA NEKERMAN, Paolova prijateljica PETRO, Paolov sluga i uenik LAURA, njegova devojka PRIPOVEDA Deava se u Veneciji, 18. jula i 18. oktobra 1573. Korien je autentian zapisnik sa sasluanja Paola Kaljarija pred sudom Inkvizicije u subotu, 18. jula 1573. Prevod sa engleskog. Biografski podaci o Paolu Kaljariju su slobodno interpretirani i uvreni u dramu. PROLOG Na sceni su Pripoveda i Lukrecija. Pripoveda ima na sebi odoru visokog crkvenog lica nemake katolike crkve. PRIPOVEDA: Vi ste Lukrecija Nekerman? LUKRECIJA: Tako je, gospodine. PRIPOVEDA: elim odmah da vam napomenem da ste na ovaj razgovor pozvani samo iz formalnih razloga, te nema potrebe da budete zabrinuti. LUKRECIJA: Hvala vam, gospodine. PRIPOVEDA: Recite nam, kakvi su motivi i razlozi vaeg puta u Italiju? LUKRECIJA: Idem jednome oveku u Veneciju. PRIPOVEDA: Moete li biti odreeniji, gospoice Nekerman? LUKRECIJA: Naravno, gospodine. Re je o Paolu Kaljariju. PRIPOVEDA: Govorite li o slikaru Veronezeu? LUKRECIJA: Da, to mu je nadimak. PRIPOVEDA:

Paolo Kaljari je veoma poznat i cenjen u svojoj domovini. LUKRECIJA: Kada smo se upoznali, nisam to znala, gospodine. PRIPOVEDA: Kako ste se upoznali? LUKRECIJA: Sluajno, u Padovi, prilikom moje posete jednoj roaci, koja je udata za Talijana. PRIPOVEDA: O emu ste tada razgovarali? LUKRECIJA: O obinim stvarima, gospodine... o ljudima, umetnosti... o ljubavi. PRIPOVEDA: O veri? LUKRECIJA: Ne. Ustvari, veoma malo. PRIPOVEDA: Gospoice Nekerman, u kakvom ste odnosu sa gospodinom Kaljarijem? LUKRECIJA: Mi smo... bliski prijatelji, gospodine. PRIPOVEDA: Koliko bliski? LUKRECIJA: Ja vas ne razumem, gospodine... PRIPOVEDA: Oprostite, jeste li vi njegova ljubavnica? LUKRECIJA: (Posle due pauze) Jesam, gospodine. PRIPOVEDA: Gospoice Nekerman, da me ne biste pogreno razumeli, vi niste pozvani na ovaj razgovor da bi se sudilo o vaoj moralnosti ve o vaoj lojalnosti. LUKRECIJA: Lojalnosti, gospodine...!? PRIPOVEDA: Da, mada, priznajem, formulacija nije najsrenije izabrana. Ali, da preemo na stvar: Da li je Paolo Kaljari Veroneze, po vaem miljenju, uzoran hrianin? LUKRECIJA: Nesumnjivo, gospodine...! PRIPOVEDA: Ali, kao italijanski graanin, zacelo nije naklonjen idejama nemakog protestantizma? LUKRECIJA: Gospodine, Paolo je vernik samo dokle vera ne postaje politika. PRIPOVEDA: Jesu li to vae ili njegove rei? LUKRECIJA: NJegove, gospodine.

PRIPOVEDA: A vae? LUKRECIJA: Ja slavim i potujem naeg Gospoda Hrista i nau Crkvu. PRIPOVEDA: Svakako, svakako, ali, vama je poznat naelan sukob izmeu Nemake crkve i Vatikana? LUKRECIJA: Jeste, gospodine. PRIPOVEDA: Idete oveku koga volite, koji vas voli, koji ima veliki autoritet pred Rimskom katolikom crkvom i na koga moete da utiete, gospoice Nekerman! LUKRECIJA: Ja vas ne razumem, gospodine! PRIPOVEDA: Re je samo o tome, kako ete upotrebiti svoj uticaj, koji ete preko Veronezea, nesumnjivo imati na Rimsku crkvu! LUKRECIJA: Gospodine, idem u Veneciju da bih ivela sa ovekom koga volim! PRIPOVEDA: Naravno ali, ne moete smetnuti s uma da ste nemaki dravljanin! LUKRECIJA: To u uvek imati na umu. PRIPOVEDA: Onda smo se dogovorili, gospoice Nekerman. LUKRECIJA: Dogovorili, gospodine...? PRIPOVEDA: Da, za sada. Hvala vam to ste doli. Moete ii i budite spokojni. Videemo se jo jedared pred va polazak za Italiju. LUKRECIJA: (Poklonivi se) Gospodine... PRIPOVEDA: Gospoice... (Lukrecija krene ka izlazu) ... Jo samo jednu re: Vi znate da vas moemo spreiti da preete granicu ali, od toga nikakve koristi ni za vas, ni za nas. Zar ne, gospoice Nekerman...? Ona izae. Pripoveda skine sa sebe crkvenu odoru. PRVA SLIKA Pripoveda je sam na sceni. Svetlost priguena. U ruci dri nekakav dokument. PRIPOVEDA: Ne moemo sa sigurnou da utvrdimo kada se ovaj razgovor odigrao. Isto tako, ne znamo o emu je Lukrecija, pred svoj put za Italiju, razgovarala sa Visokim slubenicima Nemake crkve. Ono to znamo je ovo to emo veeras pokazati. Prvo bih eleo da vas

upoznam sa ovim dokumentom. To su Odluke sa zasedanja Svetog vea Rimske katolike crkve, koje je odrano u gradu Trentu, 1563. godine. Dakle: (ita) Sveto vee Rimske katolike crkve, na svom 25-om zasedanju, 3-eg i 4-og decembra 1563. godine u gradu Trentu, donosi sledee odluke..." (Prestane da ita) ... Na dalje sledi spisak Odluka Svetog vea, koje emo mnoge da preskoimo, sve dok ne doemo do one odluke koja se direktno odnosi na na veeranji komad:... (ita) ... Sveto vee odluuje da u prikazivanju svetaca, u oboavanju relikvija i upotrebi svetih slika, svako praznoverje mora biti izostavljeno, svaka raskalanost izbegnuta; slike se ne smeju ukraavati lanim armom, a slave raznih svetaca ne smeju da se izopauju u bune festivale i pijanke... Dekretima Svetog vea nikome nije dozvoljeno da pravi ili porui izradu neobine religiozne slike, ukoliko to nije odobreno od biskupa; takoe je zabranjeno prihvatanje novih relikvija, ukoliko nisu istraena i odobrena od istog biskupa... Nita novo, ili to nije bilo u crkvenoj upotrebi, nee biti odobreno, pre no to se o tome konsultuje najsvetliji rimski Papa."... (Prestane da ita) ... Deset godina docnije, 1573. ogreivi se o ove iste odluke Svetog vea, Paolo Kaljari Veroneze dospeva pred sud Inkvizicije. (Podie sa stola drugi dokument) Ovo je originalni zapisnik sa tog sasluanja. Pripoveda navlai na sebe inkvizitorsku odeu. Scena se neto vie osvetli. U drugom kraju je Veroneze. PRIPOVEDA: Sud inkvizicije, Venecija, 18. jul 1573. godine... Paolo Kaljari, slikar, roen u Veroni 1528. Po mestu roenja, Veroneze. ivi u Veneciji od 1553.? PAOLO: Tako je, gospodine. PRIPOVEDA: Paolo, zna li zato si pozvan pred ovaj sud? PAOLO: Ne, gospodine. PRIPOVEDA: Moe li pretpostaviti? PAOLO: Sveti Sude, mislim da je razlog sledei: meni je nareeno od strane biskupa Svete Rimske katolike crkve da se na mojoj slici Gozba u domu Simona", koju sam naslikao za manastir Svetog Jovana i Pavla" izvre nekakve izmene. Odgovorio sam... PRIPOVEDA: Kakve izmene? PAOLO: Traeno mi je, na primer, da se na mojoj slici naslika Sveta Magdalena, umesto jednog psa. Ja sam mu odgovorio da u uiniti sve to bude trebalo za svoju ast i ast svoje slike, ali da ne vidim ta bi ta Magdalena imala tu da radi. PRIPOVEDA:

Znai li to da ti smatra da figura psa vie odgovara motivu Svete veere od lika Magdalene? PAOLO: Ne, gospodine, ali, u trenutku dok sam radio na toj slici, uinilo mi se da e biti bolje ako naslikam psa, a ne Magdalenu, ili kakav drugi sveti lik. PRIPOVEDA: Paolo Kaljari, jesu li ti poznate odluke sa zasedanja Svetog vea Rimske katolike crkve, u Trentu, 1563. PAOLO: Jesu, gospodine. PRIPOVEDA: Smatra li da si slikajui Gozbu u domu Simona" postupao po tim odlukama? PAOLO: Da, gospodine. PRIPOVEDA: Da li si na slici o kojoj je re, pored Gospoda i njegovih apostola naslikao jo neke figure? PAOLO: Jesam, gospodine. Na slici se nalaze gospodar kue, farisej Simon, zatim sluga... tu se nalaze i neke druge prilike, kojih se sada ne mogu setiti, jer sam sliku napravio pre izvesnog vremena. PRIPOVEDA: Kakvo je znaenje oveka kome nos krvari? PAOLO: eleo sam da prikaem slugu kome se nos raskrvario usled neke nezgode. PRIPOVEDA: A ovek obuen kao lakrdija, sa papagajem na lanku? Zato si njega naslikao? PAOLO: Zbog ornamentike, gospodine, kao to je obiaj. PRIPOVEDA: Reci nam, ko je, po tvom stvarnom verovanju, prisustvovao Svetoj veeri? PAOLO: Verujem da su to bili Hrist i njegovi apostoli... PRIPOVEDA: Dakle, ne straari, pijanice i lakrdijai? PAOLO: Ne, gospodine. PRIPOVEDA: Da li ti je ko izdao nalog da naslika sve te prostote? PAOLO: Ne, gospodine, ali mi je naloio da ukrasim sliku onako kako smatram za najboljim. PRIPOVEDA: Znai li to da se sve moe praviti po slobodnoj volji, bez ikakve diskrecije i promiljenosti? PAOLO: Sveti sude, slikam onako kako mi i koliko moja vetina dozvoljava.

PRIPOVEDA: Da li ti je tvoja vetina dozvolila da pored naeg Gospoda naslika pse, oruje i sline budalatine? Ili tvoja vetina moda eli da tvrdi kako je to pravilno i pristijno? PAOLO: Uzviena gospodo, ne elim da branim svoj stav, ali sam smatrao da je bio pravilan. Nisam uzeo u obzir innjenice i nisam nameravao da bilo koga zbunim. PRIPOVEDA: Paolo Kaljari, sigurno ti je poznato u kakvim je odnosima Rimska katolika crkva prema protestantima na Zapadu? PAOLO: Naravno, gospodine. PRIPOVEDA: Na tvojoj slici naslikani su Nemci sa helebardama u ruci! PAOLO: Ali, gospodine, to nisu Nemci. PRIPOVEDA: Nego? PAOLO: Posluga. Uinilo mi se, u skladu s onim to mi je reeno, da je naruilac moje slike uven i velik bogata, i da bi kao takav, trebalo da ima takvu poslugu. PRIPOVEDA: Meutim, oni su obueni kao Nemci to ti se sigurno nije samo tako uinilo!? PAOLO: Sveti Sude, ja zaista nisam imao nameru da naslikam Nemce, niti ta slino protestantima! Sve je to jedna velika zabuna, proizila iz moje najbolje namere prema umetnosti i prema Veneciji! PRIPOVEDA: Paolo Kaljari, da li je tano da ve izvesno vreme ivi sa enom koja se zove Lukrecija Nekerman? PAOLO: (Posle due pauze) Tano je, gospodine. PRIPOVEDA: Da li je tano da si oenjen Polinom Kaljari, erkom svog uitelja Antonija Badile? Da li je tano da ima dva sina, Gabriela i Karleta? Da li je tano da svoju porodicu, koja ivi u Veroni nisi video vie od tri godine...!? PAOLO: Tano je...! PRIPOVEDA: Lukrecija je Nemica, zar ne? PAOLO: Jeste, gospodine i ja je volim! PRIPOVEDA: (Posle due pauze) Paolo Kaljari, ima li jo neto da kae pre no to saslua odluku Svetog suda? PAOLO:

Imam, gospodine. Sveti sude, mi slikari uzimamo istu slobodu koju uzimaju pesnici i dvorske lude. Ona je na hleb i na vazduh. Ako sam u slikanju Gozbe u domu Simona" postupio sa veom slobodom, bilo je to zato jer sam smatrao da tako treba, i da tako mora. Meutim, ta mi se sloboda nije oprostila. I to me boli. Ali, vie od svega, boli me uvreda naneta mom delu. Pitaju me: Sa kakvom sam slobodom smeo da na Svetoj veeri okupim Hrista, apostole, lakrdijae, sve zajedno? Ja odgovaram sa istom onom slobodom sa kojom bi ih i Hrist okupio oko sebe! Sveti sude, ne znam da li je moja slika dobra ili loa, je li ona nekog vrea ili ne, ali... ja sam samo ovek. To je jedino za to me moete osuditi. Scena se zatamni. Ostane samo Pripoveda, koji skine sa sebe inkvizitorsku odoru. PRIPOVEDA: Imajui u vidu Veronezeove ogromne zasluge, njegov uticaj i autoritet, Sveti sud ga je osudio na blagu kaznu: Paolo Kaljari je bio duan da u roku od tri meseca, o svom troku, izvri izmene na slici. U protivnom, bie odgovoran i najstroe kanjen. DRUGA SLIKA Slikarska radionica Paola kaljarija. Na sceni je pripoveda. PRIPOVEDA: Od odluke Svetog suda Inkvizicije proao je jedan mesec, pa drugi, da bi se i trei poeo pribliavati kraju. Veronezeova slika Gozba u domu Simona" u manastiru Svetog Jovana i Pavla, na nespokojstvo i zabrinutost cele Venecije, stajala je netaknuta. 18. oktobar 1573. Venecija. Slikarska radionica Paola Kaljarija. Ulazi Paolo Kaljari nosei otpeaeno pismo. PAOLO: Petro! Ulazi Petro, Paolov uenik i pomaga. PETRO: Izvolite, maestro! PAOLO: Ko je ovo doneo? PETRO: Jedan gospodin, maestro. PAOLO: Kako je izgledao? PETRO: Izgledao je ... kao svetenik, maestro, ali, lik mu nisam zapamtio. PAOLO: Je li stigao moj brat? PETRO: Jeste. eka vas u predvorju. PAOLO: Dobro. Idemo. Obojica izau. Pripoveda uzme sa stola pismo i ita. PRIPOVEDA: (ita) Gospodine. S obzirom na rok koji vam je dat, kao i na vae ogluenje o odluku Svetog

suda, va je postupak za najstrou kaznu. Kako na dananji dan istiu tri meseca od presude, pruamo vam poslednju priliku da do veeras donesete definitivnu odluku u vezi sa izmenama na slici. U protivnom, vaa slika Gozba u domu Simona" bie uklonjena iz manastira, a vi ete snositi najtee posledice." Sveti sud Rimske katolike crkve, u Veneciji, 18 oktobra 1573. Pripoveda vrati pismo na mesto u napusti scenu. Ulaze Paolo i Benedeto, njegov brat. PAOLO: Ne mora da brie noge, ovde je i onako sve prljavo. BENEDETO: Nisi izgubio nita od svoje zajedljivosti? PAOLO: Bio sam zajedljiv? BENEDETO: Da. Sada, kao i pre par godina kad sam bio u Veneciji. PAOLO: ta mogu, Benedeto, brat si mi i izvrsno me poznaje. Verovatno si me zato uvek nervirao. BENEDETO: Ha, ha, dragi moj! Toliko si eleo da ivi u Veneciji. PAOLO: ta Venecija ima s tim? BENEDETO: Moda si se ti ovde i proslavio, ali si u Veroni bio prijatniji za drutvo. PAOLO: Verona? ta bih bio u Veroni? Provincijski slikar? Kada sam doao u Veneciju, pre dvadesetak godina, od Ticijana i Tintoreta ovde nije moglo oko da se otvori. Trebalo je puno snage da se pored njih postane Veroneze". BENEDETO: Ali, postao si. Mora da si najsreniji ovek ka svetu. PAOLO: Zato si doao? BENEDETO: Zar mi je zabranjeno da posetim brata? PAOLO: Na alost, nije. BENEDETO: Doao sam da ti pomognem. PAOLO: U emu? BENEDETO U ovoj komediji koju igra s Crkvom i koja bi mogla veoma loe da se zavri po tebe. PAOLO: Znai, obaveteni ste? BENEDETO: Zna da sam ja o mnogo emu obaveten. Veoma smo zabrinuti, Paolo.

PAOLO: Vi ste zabrinuti! Ko ste to vi? BENEDETO: Tvoj otac... tvoji sinovi... i tvoja ena. PAOLO: Benedeto, nemoj da tera sprdnju sa mnom. Moj otac je star, on ne zna ni za sebe; moji sinovi, oni imaju i suvie posla da bi mislili o svom ocu... a moja ena, ona nema razloga da bude zabrinuta. BENEDETO: A tvoja... Lukrecija Nekerman? PAOLO: (Posle due pauze) Zaboga, potcenio sam te, Benedeto...! BENEDETO: Jesi, ali ne samo mene, ve i svoju porodicu. PAOLO: ta hoe moja porodica? Da li im ne aljem dovoljno para? BENEDETO: Tvoje im pare nisu potrebne, Paolo, jer ih dovoljno imaju! Ako im alje da bi umirio svoju savest... PAOLO: Moja savest je mirna! Pustite me da ivim kako ja hou i s kim ja hou! BENEDETO: To i ini ali, pogreno! PAOLO: Benedeto, jo jedared te pitam: Zato si doao u Veneciju? BENEDETO: Zato, jer elim da ti pomognem. PAOLO: U redu, hvala ti, ne moe da mi pomogne, moe da ide. Imam puno posla, a i ekam nekoga. BENEDETO: Lukreciju? PAOLO: Da, nju! BENEDETO: Ako te zamolim da me upozna s njom? PAOLO: Odgovoriu ti da to ne dolazi u obzir! BENEDETO: Od koga je krije? PAOLO: Od tebe sigurno ne. BENEDETO: Ako ne doe? PAOLO:

Kakva je to igra? BENEDETO: Nikakva igra, dragi Paolo, samo sam uo da je veoma lepa i eleo bih da je upoznam. PAOLO: Samo to, nita vie? BENEDETO: Nita, kunem se. PAOLO: Onda ostani. BENEDETO: Ah, hvala Gospodu! Moj dragi roeni brat mi je dozvolio da ostanem u njegovoj kui. PAOLO: Sada si ti zajedljiv? BENEDETO: Kau: krv nije voda. PAOLO: Da, zajedno smo poeli da slikamo samo to si ti postao trgovac. To je istina, zar ne? istina, to je teta, a teta je to je to istina." BENEDETO: Nisam imao dovoljno talenta. PAOLO: Otac je drugaije mislio. BENEDETO: Stari Gariele Kaljari!... Toliko je uivao u svom slikarstvu, mislio je da je to najvanija stvar na svetu. PAOLO: Pogreio je. BENEDETO: Ipak, ti si od svojih sinova napravio slikare. Treba samo da ih vidi u radionici. Toliko su predni poslu, da ne znaju kad je dan, a kad je no. PAOLO: Kako je Polina? BENEDETO: Dobro. PAOLO: Da li joj neto nedostaje? BENEDETO: Ako misli na sebe, sve joj manje nedostaje. PAOLO: Ne mislim na sebe. BENEDETO: Onda ima sve to joj treba. PAOLO: To je dobro. BENEDETO: Sve je dobro, osim to si ti reio da proda svoju glavu, nizata!

PAOLO: Ti to ne razume. BENEDETO: Moda je tako, ali, ne znam, treba li da te podseam da je danas poslednji dan... PAOLO: Ne treba, ve su me podsetili. (Prui Benedetu pismo. Ovaj ita) Vidi, dragi brate, iako sam napravio neto neuveno, oni mi se pristojno obraaju. Zna li zato? Zato to sam ja Veroneze. BENEDETO: (Proitavi pismo) Nee biti jedini Veroneze koga je progutala Inkvizicija. PAOLO: Moda, ali, to je stvar procene. Moja procena protiv tvoje. Ako pogreim, ti gubi samo brata a ja gubim sve. BENEDETO: Ali, to je samo nekoliko pokreta etkicom...? PAOLO: To je mnogo vie, dragi brate! Da umesto psa, naslikam Magdalenu! Gospode boe, moda bi bilo bolje da moja slika poslui kao krov za neki kokoinjac! Paolo Kaljari, veliki slikar kokoijih tavanica! BENEDETO: Ti si sasvim poludeo! eli da sve to si do sad postigao baci pod noge! PAOLO: Naprotiv, ja elim to da spreim! BENEDETO: Zato vie, ako si ubeen da si u pravu! PAOLO: Zato to mi je stalo da to dopre do tvog mozga! Ali, ne vredi, ne priznaje nikakvu drugu realnost, osim one koju moe da oseti nosem, kad prolazi Venecijom! BENEDETO: Ali, u toj i od te realnosti se ivi, dragi brate. PAOLO: Sasvim pogreno! U toj realnosti se samo raa i umire. BENEDETO: Paolo, ne elim da se svaam, hou da zajedno razmislimo kako da se izvue iz ovog sosa. PAOLO: Ona te je poslala, zar ne? BENEDETO: Ko? PAOLO: Polina! BENEDETO: Nije. PAOLO:

Lae. BENEDETO: Niko me nije poslao! PAOLO: Ali ste zajedno razgovarali o meni i zakljuili kako bi bilo dobro da mi se neko nae pri ruci. BENEDETO: Ne, ne, grei... PAOLO: Ko ste vi da odluujete o mojoj sudbini? BENEDETO: S tobom se uopte ne moe razgovarati. PAOLO: Moe, ali ne na takav nain. Kako bi mi, uostalom, ti pomogao? Moe li da kupi Inkviziciju? BENEDETO: Sve moe da se kupi. PAOLO: Ali, meni to nije potrebno, Benedeto. BENEDETO: Misli li da si bogatiji od mene? PAOLO: Da, u neku ruku. BENEDETO: Pitanje je da li to tvoje u neku ruku" vredi u ovom sluaju? PAOLO: Benedeto, zamislimo nekakve terazije, ne terazije pravde, ivota ili smrti terazije istorije. ta e na njima da pretegne kroz etiri stotine godina? Ime ili pare? Istina ili sila? Hoe li se iko seati imena mojih sudija? A Paola Kaljarija e se seati jer e moja slika kroz etiri stotine godina i dalje stajati u manastiru Svetog Jovana i Pavla", ista ovakva kao to je i danas! BENEDETO: Ukoliko i tvoj manastir i cela Venecija dotle ne potonu u more. PAOLO: Zato? BENEDETO: Grad tone, Paolo. O tome se uveliko pria. Sprovedena su i neka merenja, koja su to nepobitno dokazala. Zamisli, jednog dana, uvena kupola Svetog Marka mrestilite morskih riba, a Veronezeova Gozba u domu Simona" samo otra za zube lokalnih ajkula...! PAOLO: Ako Venecija potone, onda e ceo svet potonuti u svoje roeno dupe! BENEDETO: Zar ne vidi, Paolo, besmisleno je rtvovati se za svet, koji i onako tone. PAOLO: Hoemo li opet ispoetka, dragi brate?

BENEDETO: Ne. Sada smo na sredini, a kraj ti se sigurno nee mnogo dopasti. PAOLO: Dragi Benedeto, ja zaista ne znam zato se mi ovde raspravljamo. meni je ao, stvarno mi je ao. Ja se, veruj mi, ne ljutim na tebe to ti misli da se Magdalena moe doslikati, nakalemiti, ugurati nekako u tu sliku. Ti to ne razume... i to nije nita loe, na kraju krajeva... eli da mi pomogne, ni to nije loe ali, ti mi ne moe pomoi. Ne moe, zaista. BENEDETO: Nadam se da postoji neko na ovom svetu kome veruje i ko ti moe pomoi? PAOLO: Ti, naravno, misli na Lukreciju? Moda si u pravu... BENEDETO: Jo uvek je nema? PAOLO: Doi e. (Ulazi Petro) Ah, moda je stigla...? PETRO: Maestro, ruak je spreman. PAOLO: Ruak?... Da, u redu, idemo... Benedeto, ti poznaje Petra? BENEDETO: Upoznali smo se, malopre. PAOLO: I, ta misli o njemu? BENEDETO: Malo je brbljiv za svoje godine. PETRO: Ali, gospodine... PAOLO: ut, on je u pravu! Mnogo pria. Kad bi toliko slikao, koliko otvara usta, moda bi od tebe jo neto ispalo? Ovako... PETRO: Maestro, mogu li neto da vas zamolim? PAOLO: Ajde. PETRO: Laura je pred kuom? PAOLO: I ta onda? PETRO: Mislim... moe li da ue, da mi pomogne ovde, oko spremanja ateljea...? PAOLO: Ha, ha, ha!... Pa, dobro, nek ue da ti pomogne" ali, pazite ta radite, jo niste venani! PETRO:

Ali, obeali ste da ete nas venati, zar ne? PAOLO: Jeste, obeao sam i re u odrati samo dok proe ova guva. A sada, idemo na ruak. (On i Benedeto pou) Benedeto, jesam li ti recitovao oni pesmu: Jer, ree magarac volu, nije sve tako crno, brate, ali, bolje da si neto drugo od svog nasledio tate...!" Paolo i Benedeto izau. Petro izae na drugu stranu, zatim se vrati vodei Lauru za ruku. LAURA: Kako je veliki atelje! PETRO: (Vano dohvati metlu) Jeste. I sve to ja sreujem. ta kae? LAURA: Petro, kako si ti sposoban...! PETRO: Sigurno. Zar nisam zbog toga neto zasluio? LAURA: ta, na primer? PETRO: Na primer... ma, zna ti ta! LAURA: Zamuri. PETRO: murim. LAURA: Ostavi tu metlu! PETRO: (Odbaci metlu) I, metlo, dalje od mene! LAURA: Gleda. PETRO: Ne gledam. LAURA: Gleda, neu. PETRO: Znai, ne voli me. Ti si samnom samo iz rauna. LAURA: (Brzo ga poljubi) A sad!? PETRO: Eh, sad... nije dovoljno. LAURA:

Vidi ti njega! ta bi samo hteo? PETRO: ta bi hteo?... Da se malo pipamo. LAURA: Sram te bilo! Znala sam da si pokvaren. PETRO: to se ljuti? To nije nita strano. LAURA: Jo ti nisam ena. PETRO: Ali, bie. Maestro e nas venati. LAURA: Petro, da te pitam neto, al da mi kae istinu? PETRO: Nemoj da skree sa teme. LAURA: uti, bezobraznie! PETRO: utim. LAURA: Da li je maestro oenjen? PETRO: Jeste. LAURA: A ima li decu? PETRO: Ima. LAURA: Kako to da ih nikad nisam videla? PETRO: Oni ive u Veroni. LAURA: U Veroni? Ko je onda ona ena koja esto dolazi? PETRO: Zato tura nos tamo gde mu nije mesto? LAURA: Nee da mi kae? ta onda da ja oekujem u braku, kada si sada takav? PETRO: Duo, u braku sa mnom ekaju te samo med i mleko. LAURA: Znai, nee da mi odgovori na pitanje? PETRO: Dobro, hou. To je Lukrecija. LAURA: Lukrecija? Je li to maestrova sestra? PETRO:

Prijateljica. LAURA: Kako...!? PETRO: Tako. (Priblii joj se) Ej, hajde da se sada malo pipamo? LAURA: ekaj! A... ta rade njih dvoje? PETRO: Kako ta rade? Pa, kao ja i ti! LAURA: Ali, maestro je oenjen, to nije lepo! PETRO: Otkud ti zna ta je lepo? LAURA: Znam! On treba da voli svoju enu a ne neku drugu! PETRO: Tako se radi na selu, Laura, a u gradu je drugaije. LAURA: E, ja volim onako kako se radi na selu a ti, kad se oeni, samo probaj da radi onako kako se radi u gradu! PETRO: Ali, ja volim samo tebe! LAURA: To je i on govorio svojoj eni dok se nisu uzeli. Znam, svi ste vi mukarci isti. PETRO: Ti stvarno nee da se pipamo? LAURA: Uostalom, moda on i ne voli tu Lukreciju. PETRO: E, ba je voli. LAURA: Otkud zna? PETRO: Znam. LAURA: Jesi li ih video nekad zagrljene... onako kao to se ti i ja ponekad zagrlimo? PETRO: Ih, to si glupa. Samo se prost svet grli. LAURA: Znai, ti i ja smo prost svet? PETRO: Dabome. LAURA: Ali, uvek ti hoe da se zagrlimo znai, ti si prostiji od mene!

PETRO: Sluaj, ako nee da se pipamo, ne mora. Da zna da me je prola volja. LAURA: Eto, ve sam ti dosadila. PETRO: Jesi, dosadna si. LAURA: A da li maestro Kaljari kae toj Lukreciji da je dosadna. PETRO: Ona je prava gospoa. LAURA: Phi, a ja sam ula da je ona Nemica! PETRO: ta ako je Nemica? LAURA: Kako ta?... Nemci su prljavi, stalno pijani... i ine pokvarene stvari. PETRO: Ti si glupaa, eto, ta si ti! Od koga si to ula? LAURA: Tako svi govore. PETRO: Nemoj da ih slua! Zato ne slua mene, ako me voli? LAURA: Hou, Petro, hou. Evo, ubudue, kad god tako govore o Nemcima, ja u da zapuim ui. Je l se jo ljuti? PETRO: LJutim se. LAURA: Da te jo jedanput poljubim? PETRO: Neu. LAURA: A... da se pipamo? PETRO: Neu ni to. LAURA: ta onda da radimo? PETRO: Idi kui. I ne pojavljuj se dok te ne pozovem. Jasno? LAURA: Jasno! Ali, da me brzo pozove, ao, ao, ao...! (Otri) Petro ponovo dohvati metlu, spremajui se da poisti atelje. PETRO: ud je enska smijena rabota..." TREA SLIKA

Ulazi Pripoveda i uzima svitak sa stola. ita. PRIPOVEDA: (ita) Moj ivot nije bila sunana dolina, u kojoj caruju lagodnost i bezbrinost. Bila je to sutrova gudura na koju se trebalo uspeti, izubijana ela i raskrvavljenih ruku. Proveo sam godine i decenije po raznim ateljeima u mukotrpnom, samoubilakom radu, dok je svetina mislila da se divno zabavljam. Nije mi ao. Darivao sam ivot mrtvim stvarima. Ali, je li poteno da nas nadive dela naih ruku? Je li poteno da Gozba" nadivi Vernoezea, a David" Mikelanela? Ako su to naa deca, onda jeste. Ali, ako su to nai robovi onda nije. Zato sam naslikao tu prokletu sluku? Jednom sam bio dovukao nekog skitnicu da mi poslui kao model. Moete raunati sa mnom, gospodine, ali, da znate da sam ja lud." Zato misli da si lud, pitao sam ga. Pa, ako su svi pametni, a ja nisam kao oni, onda mora da postoji nekakva razlika." Znam, taj dripac je jo uvek iv i ne misli skoro da umre, ali ja ne mogu da idem protiv sebe! Oni ele da me optue za bezboanstvo, a oni su poslednji koji bi trebalo da sude o mojoj veri! Da, nije vera u pitanju, nego politika. Ali, u emu je razlika? Samo u izraajnim sredstvima?... Ukratko, ja sam odluio. Bez obzira na uzroke, ili posledice... Ulaze Benedeto i Paolo. Izgleda kao da su malo vie popili. Pripoveda diskretno izae. PAOLO: U budunosti, dragi brate, kaem ti, u budunosti, ljudi e moda leteti, ili se voziti po dnu mora ali, sa sobom i dalje nee moi nita da uine. Ruke i noge e im ostati tamo gde su oduvek bile, glava e biti gore, a dupe dole i neizmerno e biti nesreni zbog toga! (Benedeto primeti svitak na stolu i pone da ga ita) ivimo u humanom vremenu, dragi moj, veoma humanom. Humanizam i renesansa! Procvat...!Procvat ega? Umetnosti? Nauke? Procvat sujete i ambicija! Senki senka... BENEDETO: Pie dnevnik, Paolo? PAOLO: Daj mi to! (Otrgne mu svitak papira) Ko ti je dozvolio da ita? BENEDETO: Bilo je tu, na stolu. PAOLO: Ovo su moje line stvari i zabranjujem ti da eprka po njima! BENEDETO: U redu, nisam ni imao nameru... PAOLO: Ali si je realizovao! BENEDETO: Sasvim sluajno! Paolo najednom ode do jednog sanduka. Izvadi iz njega frulu i prui je Benedetu. PAOLO: Hoe li da svira na ovoj fruli? BENEDETO:

Ne umem, Paolo. PAOLO: Ja te molim. BENEDETO: Veruj mi, ne umem. PAOLO: Preklinjem te. BENEDETO: Ali ja ne umem ni da je drim, Paolo, PAOLO: To je lako. Prstima i palcem hvataj ove rupe, ustima duvaj u nju, i ona e dati od sebe najlepu muziku. BENEDETO: Ali ja ne umem da to dovedem u sklad, nemam dara za to. PAOLO: Pa vidi kakvu beznaajnu stvar pravi ti od mene. Hoe na meni da svira, hoe da sazna za moj klju; hoe da mi iz srca iupa tajnu; hteo bi da odjeknem od najnieg tona do vrha svoje skale. A evo ovog malog instrumenta u kome je divan glas i obilje tonova, pa ga ti ipak ne moe naterati da progovori! Do sto avola, misli li ti da se na meni moe lake svirati nego na jednoj fruli? Nazovi me kojim hoe instrumentom, ti me moe pipati, ali ne moe svirati na meni. BENEDETO: (Tresne frulu o pod) Na tebi neko drugi svira, a ti to ne moe da vidi! PAOLO: (Neno podigne instrument sa poda) Grubijan. ta on uopte zna o muzici? Petro...! PETRO: (Ue) Maestro...? PAOLO: Odsviraj nam neto. Petro zasvira na fruli veselu renesansnu melodiju. Paolo pone da igra. Uhvati Petra pod ruku pa onda i Benedeta. Igraju. PAOLO: (Zadihano) Bravo, deko, bravo!... (Zapljeska) ... Tvoja je muzika laka kao nevesta u polju... Kad sam ono rekao da u vas venati? PETRO: Rekli ste, maestro... im proe ova guva. PAOLO: Prola je! Venanje e biti veeras! PETRO I BENEDETO: Veeras!?

PAOLO: Da, veeras. Gde je Laura? PETRO: Prekoputa, maestro... PAOLO: Odlino! pronai je, spremite se i kreemo! Odavde pravo u crkvu. Ako paroh spava, probudiemo ga, ako je pijan, otrezniemo ga, ako je mrtva ja u vas venati! PETRO: (Baci mu se pred noge) Gospodaru...! PAOLO: De, de, ustani, kakve su to gluposti! Ma, pusti me, vucibatino. Na posao! Umijte se, oeljajte i kada se spremite, doite! Jasno? PETRO: Jasno, maestro, jasno, odmah emo, odmah...! (Otri) PAOLO: Tako. I to je gotovo. A sutra, kada prestane vetar, ii emo na pecanje. BENEDETO: Pecanje? PAOLO: Da. Nisam odavno bio na pecanju. Ne moe ovek neprestano da radi, mora i da rekreira. Samo da prestane ovaj jugo. BENEDETO: Jugo kodi, zar ne? PAOLO: Da, pritiska. Svaki mrtav golub ili pacov nae za shodno ba toga dana da izroni iz kanala i pone truliti na suncu; muti mi se u glavi od smrada, a Venecija mi, kao pod vodom, trepti i leluja pred oima. Severac bi nam ba pomogao, Benedeto. BENEDETO: Sumnjam. PAOLO: Sumnja? Misli da sam poludeo? Stari drue, jo nisam pomerio pameu. Kada se to desi, na mojoj glavi e se videti rupe. BENEDETO: ta si odluio, Paolo? PAOLO: U vezi... s im? BENEDETO: U vezi sa naim problemom. PAOLO: Nisam znao da je to i tvoj problem? BENEDETO: Saznae jo puno toga. PAOLO: Tajanstven si.

BENEDETO: Neto sam te pitao? PAOLO: Neto sam ti odgovorio. BENEDETO: Sada se ve ponaa kao budala. PAOLO: A ti se tako ponaa od poetka! BENEDETO: Paolo, mora ih posluati. PAOLO: I hou, izvriu generalne korekcije! Umesto straara, evnuhe umesto psa, Magdalenu aneli e toiti vino! Ako je treba spaliti, spaliu je. Ako svete sudije budu elele s njom da briu noge, omekau je da ne bi dobile uljeve. Onda emo sliku iseckati na sitnesitne komadie, pa emo na misama te komadie umakati u vino i stavljati u usta!... Zaboga, Benedeto, ta ima ti sa mojom slikom? BENEDETO: Imam, voleo bih da nije tako, ali imam! PAOLO: Moda elite da umirite savest? BENEDETO: Ko...? PAOLO: Vas dvoje. Polina i ti? Benedeto se izbezumi, skoi i zgrabi ga za koulju. U taj mah utre razdragani Petro i Laura. Benedeto ga pusti i odmakne se u stranu. PETRO: Maestro... da doemo kasije? PAOLO: Ne, samo uite, moj brat mi je upravo pokazivao drevnu kinesku borilaku vetinu Zahvat jelena". Ali, bili ste veoma brzi! Laura, prii malo. ega se plai? LAURA: Ne plaim se, gospodine. PAOLO: A ti je pusti, nee ti pobei. PETRO: Ih, ko da se ja toga bojim. PAOLO: Zna ta, vucibatino, tvoj ukus je mnogo finiji od tebe. (Lauri) Ti voli ovog antihrista? LAURA: Volim ga, gospodine. PAOLO: Nisu badava rekli: ljubav je slepa. (Petru)

Tebe nema potrebe ni da pitam. PETRO: Maestro, nisam ba ni ja za potcenjivanje. PAOLO: Je li? Poseduje odgovarajue kvalitete, ispunjava odgovarajue uslove? PETRO: Naravno, maestro. PAOLO: Nisi ba lep... PETRO: Nisam ni ruan. PAOLO: to se tie pameti... PETRO: Konzumiram umereno. PAOLO: Klimavo, kolega. PETRO: Ali, moj najjai adut: postau veliki slikar! PAOLO: Ha, ha, samo se budala udaje za velikog slikara...! PETRO: Maestro, ja samo sledim va put, stvaram od vas mitsku linost kojoj se klanjam i ljubim presvetle skute, Santa Maria dela Salute" PAOLO: To je idolopoklonstvo. Klanjaj se nekom drugom, ja sam pogrena linost. PETRO: Ali, nametnuli ste mi se, maestro, cela vas Venecija slavi i kuje u zvezde! PAOLO: ta je Venecija? Komad zemlje koji tone. Sve to umire mora nekoga da slavi, da se ne bi reklo da umire uzalud. Posluaj ti mene, Petro: nemoj biti veliki slikar. Od toga slikarstvo nema nita. PETRO: Ko ima, maestro? PAOLO: To se i ja pitam. LAURA: Gospodine, hoete li nas zbilja venati? PAOLO: Zar nisam obeao? LAURA: Jeste, Petro kae da jeste... PAOLO: Onda da se dogovorimo: vas dvoje, odavde idete pravo u crkvu. Ja u saekati gospoicu Nekerman pa emo zajedno doi. LAURA:

Joj, divno...! PAOLO: A sada tutanj! PETRO: Idemo, maestro, idemo, trimo! (Istre sa scene) PAOLO: U redu, Benedeto, moemo da nastavimo. Ja sam stajao ovde a ti si me drao za koulju. (Pauza) Nita? (Pauza) Rekao sam neto to nije trebalo? Benedeto bez rei izvadi iz kaputa pismo i prui ga Paolu, a zatim se povue u stranu. Pripoveda neujno ue, stane Paolu iza lea i ita naglas pismo. PRIPOVEDA: Dragi Paolo, Mislie, itajui ovo pismo, da sam te esto lagala. Ali, danas sam te prvi put slagala. Rekla sam da u doi, a nisam. Krivica nije u nama, Paolo, krivica je u vremenu... moda niko i nije kriv. Moda u ti se javiti kasnije, jednoga dana, ako me bude hteo. Govorio si mi da si vernik samo dotle dok vera ne postaje politika. Nemoj, zato, dozvoliti da te pobede politikom. Bori se njihovim sredstvima i nemoj se plaiti da e biti prljaviji od sveta oko sebe... Dok ovo bude itao, biu uveliko na putu za Nemaku. Zbogom. Tvoja Lukrecija" PAOLO: Danas nemam sree sa pismima... Zato je otputovala? Ovo nije njen rukopis? PRIPOVEDA: NJen je, Paolo. PAOLO: Tano. NJen je. udno. Mislio sam da je moj ivot samo moj a ono, svaiji. PRIPOVEDA: Tako ti je to, moj maestro. PAOLO: Ali, zato? PRIPOVEDA: Izgleda da je ivot postao i suvie jeftin. PAOLO: ta u sada? Kako u dalje? PRIPOVEDA: Onako kako jedino moe. PAOLO: Kako je to kako jedino mogu!? PRIPOVEDA: (Odlazei) Mnogo me pita, Veroneze... (Ode) PAOLO:

(Prie prozoru) Uvek mi je bilo ao to se odavde ne vidi more. Sad mora da su veliki talasi. Galebovi uzleu sa talasa, sputaju se pa opet uzleu... a onda lete iznad Venecije plaei golubove i tako udrueni, galebovi i golubovi, pogane slavna dela mletake kole... Benedeto, moram sve da znam! BENEDETO: Nisi zasluio. Trebalo je pustiti te da se do kraja zaglibi. PAOLO: Eto, tu sam, na samom kraju, ta jo hoe? BENEDETO: Nita. Ali, ne prilii ti da bude tako ironian prema svojoj eni. PAOLO: Dovraga s njom, reci mi odakle ti pismo? BENEDETO: Poneo si se prema njoj kao obina svinja koja je negde tamo u belom svetu uspela da se proslavi! PAOLO: Zaboga, Benedeto, ti je voli? Reci mi da je voli? BENEDETO: Da, volim je! PAOLO: I ona tebe voli, zar ne? BENEDETO: Ne, ne voli me. PAOLO: A zna li zato? Hoe li da ti kaem zato? Jer nije sposobna da voli, ona to ne ume, Benedeto. Ona je samo oduvek elela da sve bude u skladu, da joj brak bude u skladu, deca u skladu, mu u skladu da joj ivot bude skladna celina! I poslala te je ovamo, ne zato to me voli, ili zato to tebe voli, boe sauvaj, ve samo zato to, ako bi mi se neto dogodilo, ona ne bi mogla skladno da spava! BENEDETO: Zabranjujem ti da tako o njoj govori! PAOLO: Zaboga, Benedeto, zaljubio si se u pogrenu osobu. Veruj mi, ja sam njen mu... Ali, reci mi, odakle ti pismo? BENEDETO: Naravno od nje. PAOLO: Kada si ga dobio? BENEDETO: Jue. Pre no to se popela na brod i otplovila za Nemaku. PAOLO: Priaj mi, priaj! Ne mogu da te pitam, priaj mi sve to zna. BENEDETO: U redu, mada sam eleo da iz ove igre izostavim njenu ulogu. Ali, ona je insistirala da sazna istinu. Ipak, nadao sam se da e se predomisliti i povinovati Sudu, ali ti mi nisi

ostavio izbora. Dakle, kada si doao u sukob sa Inkvizicijom i kada smo odluili da ti pomognemo, trebalo je od neega poeti. Reio sam da dobavim kopiju zapisnika sa tvog sasluanja pred Sudom inkvizicije od 18. jula. To je bilo veoma teko. Ali, srea to je ovaj svet korumpiran, tako da lai i prevare ne ostaju dugo sakrivene. Uz neto para i dosta sree, uspeo sam u tome. Dobro sam prouio taj zapisnik, a potom, jednog dana otiao u Veneciju da vidim sliku. Dugo sam stajao pred njom u manastiru Svetog Jovana i Pavla" i neto mi je bilo veoma, veoma udno. U redu, video sam pse, oruje, papagaje, pijanice i lakrdijae, kepece, slugu kome krvari nos, apostole kako eree jagnjee peenje i akaju zube viljukom ali, zbog njih ne bi bio pozvan pred sud. Jasno je bilo da je u pitanju politiki, a ne verski problem. U pitanju su bili vojnici odeveni po nemakoj modi!... Gledao sam dugo te vojnike, itav sat, a nisam uspeo da dokuim ta je to na njima tako udno. Nije to bila odea, niti njihova lica, uzgred, sasvim romanska u celoj njihovoj pojavi bilo je neega tako stranog, stranog tebi, Paolo! Najzad sam od Lukrecije pre par dana saznao istinu: te vojnike je ona naslikala tvojom rukom. PAOLO: To su besmislice! BENEDETO: Ona je kontrolisala tvoju inspiraciju, tvoju slikarsku genijalnost. PAOLO: Kakve su to izmiljotine? BENEDETO: Koga lae, Paolo? Pitao si je, u toku rada na slici, kako da obue vojnike? Obuci ih po nemakoj modi, odgovorila ti je, meni za ljubav! Za kakvu to ljubav, dragi brate, koja te je odvela pred Sud inkvizicije...?! PAOLO: I da je tako, ona nije mogla sagledati posledice. BENEDETO: Zbilja? Na alost, ovim pria tek poinje... Pre svog polaska za Italiju, Lukrecija je bila na razgovorima sa uticajnim linostima u nemakim verskim krugovima. Naravno, ne svojom voljom, jer je bila pozvana. Tada je od nje neto traeno. Ne treba biti mnogo pametan, pa pogoditi o emu je re. Nemaka protestanska crkva traila je usluge: verske, i ako hoe, politike prirode. PAOLO: Ne verujem. BENEDETO: Boe, Paolo, zar bih ovakve stvari iznosio bez neoborivih dokaza? PAOLO: Ona ne bi pristala na takvu poniavajuu saradnju. BENEDETO: Tano! Ona nije pristala ali je ubrzo uvidela da te tada nikada ne bi videla. Zvui patetino, ali da bi te mogla voleti, morala te je izdati. Uostalom, Paolo, ta moe pojedinac protiv dobro organizovanog verskog i politikog mehanizma? Ti, takoe, nema nikakve anse, ukoliko dalje zadri svoj besmisleni stav. PAOLO: Kako si sve ovo doznao? BENEDETO:

Rekao sam ti, ona mi je sve ispriala. PAOLO: Ali, kako si uopte stigao do nje? BENEDETO: Zar je to bitno, dragi moj? PAOLO: Meni je bitno. BENEDETO: U redu, nazovi to intuicijom ili samo obinom trgovakom opreznou. PAOLO: Ne mogu to samo tako da nazovem, mora mi sve izloiti! BENEDETO: Ali, stvar je jedostavna, Paolo: ti si bio u nju zaljubljen, a ja nisam. Ti nisi nita mogao da vidi, to je normalno, zaljubljen ovek je kao slepac koji se kree ivicom provalije mislei da je na trgu Svetog Marka. Meni je bilo najprirodnije da se prvo raspitam o njoj. Zar zaista ne shvata, brate: Rimska i Nemaka crkva u sukobu, na jednoj strani katolici, na drugoj protestanti, ivi sa Nemicom, pozivaju te na sud zbog propagande protestantizma! Ko je ta ena? Malo po malo, koristei se raznim sredstvima, a pre svega svojim jakim trgovakim i politikim vezama u Nemakoj sloio sam mozaik istine. Sve ostalo, pa i njeno priznanje na kraju, bila je puka formalnost. PAOLO: Sve je to nemogue, deluje kao obina izmiljotina! BENEDETO: Hoe da se zakunem? PAOLO: Da, zakuni se. Na Bibliju. BENEDETO: Donesi je. PAOLO: Ne, zakuni se na frulu! (Prui mu frulu) BENEDETO: (Prihvati frulu) U redu, kunem se na frulu. PAOLO: Ali, zato? Ja sam obian slikar, stalo mi je samo do ljudi koje volim i do slika koje pravim! Italija, Nemaka... to su apstraktni pojmovi... BENEDETO: Tvoj ivot je sporedan, Paolo. Izgubio si pravo na njega, onog trenutka kada si prvi put svoju sliku pokazao svetu. Pola ovoga grada si ukrasio svojim slikarstvom. PAOLO: Ali, nisam mu se prodao! BENEDETO: Nego? Ko naruuje tvoje slike? Ko te plaa? Ko ti omoguuje da ivi kao malo koji slikar u istoriji? Rimska crkva, dragi moj! Mogao si da ukraava tale i krme a ne crkve i manastire. Nita ne postoji besplatno, a lagodan ivot koji ti je omoguen da

vodi, nisi zasluio samo svojim talentom. Ne samo ti, nego i Ticijan, Tintoreto, Leonardo, Karavao svi ste vi odreeni da budete perjanica Rimske katolike crkve, njena svetska afirmacija. Glorifikacija vere i politike! Trebalo je celom svetu pokazati neraskidivu, svetu vezu izmeu crkve i njenih umetnika, velianstven primer duhovne istote i stabilnosti drave, a nadasve superiornost italijanskog katolianstva nad nemakim protestantizmom... Nita prirodnije, dragi brate, nego da se ba na tom planu Nemaka crkva pozabavi ovom svojom maloverskom sabotaom". PAOLO: Kakve koristi od toga? Zar je moj sukob sa Inkvizicijom vredan tolikog truda jednog dravnog aparata? BENEDETO: Jo pita? Zamisli kakvu bi samo reakciju u Nemakoj izazvala vest da je u Italiji, na primer, pogubljen veliki slikar, jer je bio pristalica" protestantizma? Ja se, inae, ne kladim, ali sam ubeen da bi u Nemakoj bar za petinu porastao broj protestanata i da bi bar za treinu porasla netrpeljivost prema Italiji. PAOLO: Petinu, treinu... Benedeto, u pitanju je neto vrednije od procenta. BENEDETO: Zapamti, Paolo, za dravu ne postoji nita vrednije od procenta! I, dozvoli da nastavim, koliko bi graana u Veneciji posumnjalo, da li neko uopte ne bi posumnjao u ispravnost puta Rimske crkve? Moe li da zamisli koliki bi to bio verski i politiki poen za Nemaku? PAOLO: Dakle, svrha cele ove podlosti bila je... BENEDETO: Jasna: da se sroza ugled Rimske katolike crkve. PAOLO: Vredi li to jednog ivota i jedne ljudske sudbine? BENEDETO: Drava ne priznaje ivot, Paolo samo sopstvenu korist. Ona ak prodire samu sebe, ali od toga ne umire, na protiv, sve vie jaa. PAOLO: Hranio sam udovite? BENEDETO: I ono tebe, Paolo. PAOLO: Reci mi, jesu li pratili moj rad na slici? BENEDETO: Svaki potez. Verovao ili ne, ekipa njihovih slikara je vrlo pedantno razmiljala kako da te najbolje iskoristi za svoje ciljeve. I najzad su se dosetili da tvoje vojnike obuku po nemakoj modi. Naravno, uz Lukrecijinu pomo. PAOLO: Kako je mogla to da mi uini? Zato nije jednostavno otputovala nazad, kad je vie volela Nemaku od mene? ega se plaila? Bila je sa mnom, u Veneciji, niko joj nita nije mogao. Zato je uopte izvravala njihove poniavajue zahteve? BENEDETO:

Moda nije bila sasvim sigurna? PAOLO: U ta? BENEDETO: U tvoju odluku da definitivno raskine sa svojom enom. Zamisli kako bi se oseala da se nae sama u Italiji, koja nije njena, ili da se vrati u domovinu koju je izdala. PAOLO: Ali, nisam li joj pruio dovoljno dokaza ljubavi? Panje i potovanja? Imala je sve to je htela, pravili smo planove za novu kuu, trebalo je da otputujemo u Dubrovnik i obiemo celu jadransku obalu. BENEDETO: Ipak, istina je da si oduvek najvie voleo svoje slike PAOLO: To nije isto...! BENEDETO: Moda, ali ene vole da su na prvom mestu. PAOLO: Bila je na prvom mestu, i ona je to znala... Ipak, iako je sve to vreme radila za njih, nije morala da uini taj poslednji korak, ja bih je razumeo i oprostio joj! BENEDETO: Na alost, bilo je kasno. PAOLO: Ne, ne i ne! Nije smela! BENEDETO: Ali, uinila je. Mislim da ona sama sebi vie nije mogla da oprosti. Morala je da se vrati u Nemaku, a da bi se vratila morala je da obavi i taj poslednji zadatak. Paolo, i suvie jake i mrane sile su se uplele u tu igru, da bi im se jedna ena mogla odupreti. A na kraju, pred mojim oima se na krst zaklela da nije ni slutila da bi ti vojnici mogli imati takve posledice za tebe; klela mi se da te je posle toga noima i danima kleei molila da napravi izmene. Zna, ja joj verujem. Mislim da te je ta ena zaista volela. PAOLO: ta je Nemaka crkva, u stvari, oekivala? Da e me Inkvizicija spaliti? BENEDETO: Vidi, Paolo, to je najzanimljivije pitanje u celoj stvari. Pitanje na koje ak ni ja nemam potpuni i zadovoljavajui odgovor. Da bih ti samo predstavio stvar, rei u ti to da, ne samo da su njihovi ljudi proneli po Veneciji glas kako tvoja slika vrea hriansko dostojanstvo, nego i da je njihov ovek sedeo pred tobom u Sudu inkvizicije na tvom sasluanju! Kao sudija Svetog suda...! Naravno, apsolutno je nemogue ustanoviti ko je to bio, ali to niti je bitno, niti nas zanima, jer, ja sam trgovac, a ne politiar. Samo, impresionira kako je cela stvar ambiciozno smiljena i voena! Moda su oni zaista verovali da e ti biti spaljen i time u potpunosti ispuniti propagandni efekat koji su oni zamislili a, opet, moda su imali na umu neki drugi plan, koji su i ostvarili. Bojim se da to nikada neemo saznati. PAOLO: Znai, za njih bi na neki nain sluaj Veroneze" mogao da bude ist promaaj? BENEDETO:

Da, mogao bi... usled nepoznavanja situacije i podcenjivanja tvog uticaja u ovdanjim verskim krugovima. Ipak, pokuali su... PAOLO: A ta je sa mojim ivotom? Hoe li on ikad pripasti meni? BENEDETO: Mnogo me pita, Veroneze... Samo, jedno je jasno: Gozba u domu Simona" nije tvoja i za nju se ne vredi boriti. PAOLO: Grei, Benedeto... Nije u pitanju jedna slika. Jer, dokle god umetnost bude na ivici politikog promaaja ili pogotka, ovaj e svet biti nedostojan. A ja elim da kaem nekome tamo, koji e doi posle petsto godina, da sam o tome razmiljao i da mi nije bilo pravo...! ZATAMNJENJE EPILOG Delimino odtamnjenje. Scena ista. Na njoj su Paolo i Pripoveda. Paolo ga sad, po prvi put primeti. PAOLO: Ko si ti? PRIPOVEDA: Putnik. Lutam kroz vreme i obilazim ljude i njihove sudbine. PAOLO: Reci mi onda, ta nas to pritiska: da li ono vreme koje je pred nama, ili koje smo ostavili za sobom? PRIPOVEDA: Pritiska nas sopstvena koa, Paolo Kaljari. PAOLO: Zna moje ime? PRIPOVEDA: Naravno. Deca ue o tebi po kolama. PAOLO: Moe li mi rei kako u umreti? PRIPOVEDA: Mogu, ali ti to nita nee znaiti. PAOLO: Zato? PRIPOVEDA: Zato to e posle sve zaboraviti. PAOLO: Ne verujem ti. PRIPOVEDA: Zaboravie i to da mi nisi verovao. PAOLO: Ipak, reci mi. Molim te. PRIPOVEDA: Kako hoe. Umro si u ezdesetoj godini.

PAOLO: Tako kasno?... A kako? PRIPOVEDA: Od neke nepoznate zarazne bolesti. Telo ti se osulo krastama, a na grudima otvorile rane. PAOLO: ta je bilo sa slikom? PRIPOVEDA: Slika je ostala onakva kakva je. Istina, promenio si joj ime: nazvao si je Gozba u domu Levija" i to je bilo dovoljno da zadovolji Rimsku crkvu. PAOLO: Ko je bio Levi? PRIPOVEDA: Zakupac mostarina i grenik, a ne gospodin ko Simon, te je njemu i priliilo da se drui sa onakvim ljudima. PAOLO: Ali, to je kompromis, ja to nisam eleo! PRIPOVEDA: Istorija e zapamtiti oba naziva, Paolo, vano je da je slika ostala neokrnjena. PAOLO: Jesam li nastavio da radim? PRIPOVEDA: Naravno, nastavio si. Postao si jo popularniji no to si bio. Meutim, prestao si da veruje ljudima, druio si se sa skitnicama i pijanicama. Pred kraj ivota i sam si to postao. PAOLO: ta je bilo s njom? PRIPOVEDA: ivela je u Nemakoj. Udala se i imala jedno dete. Umrla je u etrdeset i drugoj godini. PAOLO: Tako bih eleo da je vidim, putnie. PRIPOVEDA: Evo je, Paolo. Ulazi enska prilika u belom i sa velom preko lica. PAOLO: Moe li da skine veo sa lica, putnie? PRIPOVEDA: Ne moe, jer bi onda nestala. PAOLO: Kako u znati da je zaista ona? PRIPOVEDA: Zar je to vano, Veroneze...? Paolo joj polako prie i uhvati je za obe ruke. PAOLO: Dugo sam te ekao, ali sam znao da e doi. Ii emo na jedno venanje. A onda emo se spustiti do obale i sluati more...

KRAJ