ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN UMEE UMIRANJA ILI UMETNOST IVLJENJA

Zagonetka vremena Na prijatelj i na neprijatelj Vrana i sova, zvono i sat Ko se sea smrti ne moe da grei Kako ljudi umiru Hristijanskija konini ivota naego, bezbolezneni, nepostidni... Oni koje je svet prevario Dvadeset pet glava o seanju na smrt ***** O zapovestima Ja sam Gospod Bog tvoj Ne ini sebi kumira Ne izgovaraj ime Gospoda Boga tvog uzalud Seaj se subote Potuj oca svog i majku svoju Ne ubij Ne ini preljube Ne ukradi Ne klevei Ne poeli ***** Tajna posluanja Rab Boji Ne treba traiti Boije ve Boga Duhovno i duevno Tragini vek Mistika i religija Duevna bolest Hrianka i istovremeno paganka ***** Dah ivota Najvie delanje oveka Ui u svoje srce Svetlost koja struji iz daleka Osloboenje duha Neprijatelji molitve Susret dveju linosti *****

Psalam 51 Psalam 115 Psalam 133

Zagonetka vremena sadraj Zagonetka vremena se ne moe razreiti. Ipak, drevni mudraci su pokuavali da na izvestan nain bar malo podignu krajiak zavese nad njom uz pomo simbola i alegorija, da predstave vreme u izvesnim opipljivim obrazima. Jedna od takvih slika jeste Kronos - svirepo i nemilosrdno boanstvo koje prodire sopstvenu decu. Vreme raa dane i noi: dane - kao svoje sinove, noi - kao keri i odmah ih prodire bez ostatka. Vekovi i milenijumi nestaju u utrobi nezasitog vremena. Kod Persijanaca i Miana analog grkog Kronosa predstavlja boanstvo vremena Zervan. On se prikazuje u obliju oveka s glavom zveri i sa dva krila. Zervan stoji na lopti, u njegovim rukama je ezal. Lopta koja se kotrlja oznaava kretanje vremena koje se nikada ne zaustavlja, ne prekida, ne vraa. Osim toga, lopta oznaava kosmos poto su drevni upravo loptu smatrali najsavrenijim geometrijskim telom. Vreme vlada kosmosom, ono ga utira svojom nogom. ezal u rukama Zervana je simbol vrhovne vlasti, nita ne moe da se suprotstavi vremenu, niko ne moe da mu se odupre. Glava Zervana je glava udovita: vreme nije car ve tiranin, ono vlada s neumoljivom surovou, ono nema ni predaka, ni potomaka, ono je roeno samo iz sebe, ubija svakoga koga sretne na svom putu. Zervan ima krila: vreme je sveprisutno, od njega ovek ne moe da se sakrije ni u zemaljskim provalijama, ni na vrhovima planina, ni u bezdanu neba, ispunjenom zvezdama. Svojim ezlom Zervan rui stene i zbacuje zvezde s neba. Zervan je uvek sam. On je vlastelin sveta. Niko ne sme da mu se priblii i da stane pored njega. Samo boanstvo smrti izlazi u susret Zervanu kako bi iz njegovih ruku preuzelo svoj plen. Druga slika vremena jeste egipatska sfinga, koja lei u podnoju piramida u pustinji i kao da uva carstvo smrti. Sfinga delimino lii na Zervana, samo to je kod nje suprotno: ona ima trup lava, a glavu i grudi oveka. Ovo je boanstvo filosofa, koje stupa u dijalog s ljudima postavlja im pitanja, nudi zagonetke, a zatim ih ubija. Filosofi i mudraci pokuavaju da odgonetnu tajne koje sfinga uva, da odgovore na njena pitanja, ali se ispostavlja da su bespomoni kao deca. I sfinga se s njima poigrava kao s decom, a zatim ih davi svojom lavovskom apom. Mudraci i filosofi ne mogu da se iupaju iz vlasti vremena, ne mogu da odgonetnu zagonetke sfinge, ne mogu da se odbrane silom svoje dijalektike kojom su zapanjivali i osvajali svet, i zato dele zajedniku sudbinu s neznalicama i umiru ne saznavi: odakle, kuda i zbog ega, jer to ljudima moe da otkrije samo Onaj Ko je iznad vremena.

Sfinga ima glavu i grudi ene. Glava ene je simbol zemaljske lepote. Vreme oarava ljude, vezuje, privlai kao zmija svoju rtvu pogledom. Jedna strana grudi sfinge oznaava ivot, a druga smrt. U vremenu poinje ovekov ivot, u vremenu se zavrava njegovo zemaljsko bitovanje. Jedna dojka je puna mleka, a druga otrova. Sfinga je izabrala svoje mesto u pustinji kao na granici s venou. Oni koji su podizali piramide mislili su da e pobediti samo vreme, ali njima sad vlada sfinga. Ove rukotvorene planine, etvorokraki simboli ognja - samo su iluzija besmrtnosti. Vavilonjani su u oltarima svojih hramova - zigurata imali udno izobraenje u obliku spirale, koje je takoe predstavljalo simbol vremena. To je ujedno i krug i prava linija: vreme je pravolinijsko, ali ujedno sadri izvesne cikluse, koji ne zatvarajui se u ceo krug prelaze jedan u drugi. Ove cikluse drevni su uoavali svuda: od kosmikih pojava (kretanja svetila) do dogaaja ljudske istorije. To je projekcija vremena u kosmosu ili kosmosa u vremenu. Drevna indijska plemena Maja i Inka veinu svojih hramova posveivala su stranom boanstvu vremena. Gradili su ih na visokoj osnovi poput brda, a svaka stranica je predstavljala stepenite s kamenim stepenicima. Sam hram koji se nalazio na vrhu imao je izgled zaseene piramide. Stepenice su simbolino oznaavale dane ljudskog ivota. Na prostoru hrama svake godine su prinoene ljudske rtve kao znak toga da nezasito vreme zahteva rtve, da su ljudi njegovi zarobljenici i taoci i da je smrt - apoteoza vremena. Stari Grci su smislili jo jednu sliku vremena: elav ovek tri po otrici seiva. Nemogue ga je stii i uhvatiti za kosu - tako se ni vreme ne moe stii i vratiti. Otrica britve oznaava nepovratnost vremena, njegovu jednodimenzionalnost: ovek koji tri po njoj ne moe da skrene u stranu. Meutim, ovde postoji jo jedan smisao: uslovnost samog vremena. Prolosti nema zato to je ve minula. Od realnosti se pretvorila u neto o emu moe samo da se razmilja. Budunost objektivno takoe ne postoji, ona jo nije nastupila, sva je u oblasti pretpostavki, u izvesnoj potenciji bitija, opet - u oblasti onoga o emu moe da se razmilja. Realna je samo sadanjost, ali ni ona nije nita vie osim granica izmeu prolosti i budunosti, tanka kao otrica britve. Drevni ljudi nisu mogli da otkriju tajnu vremena. Oni nisu mogli da otkriju tajnu venosti koja im je izgledala kao neka statika ili pauza izmeu ciklusa kosmike istorije. Zbog toga je za drevne vreme bilo znak osuenosti, bilo je slino stranoj zmiji, koja do smrti stee plen u svom zagrljaju. Tajnom vremena vlada Crkva, ali ova tajna nije jednostavna. Bog je stvorio vreme kao pripremu za venost. Vreme nije bespoetno i nije beskonano, ono protie na pozadini venosti. Vreme je stanje pripreme i izbora, raskrsnica puteva, gde se reava glavno pitanje ljudskog postojanja: s kim je ovek - s Bogom ili bez Boga. Vreme je mogunost promene, nastanka ljudske linosti, ispoljavanja ili gubitka bogoslinosti, sticanja onoga to e se otkriti u venosti.

Ovde, na zemlji je prebivanje, u venosti je istinsko bitije. Vreme je polje ispitivanja oveka, a venost je prinadlenost Samog Boanstva, zato se za hrianina venost otkriva u vremenu, kroz pridruivanje due predvenoj blagodati. Slikovito govorei, venost je kao dah Boanstva koji dua moe da oseti za vreme molitve. Za neverujueg, kao i za drevnog paganina vreme je samo predvorje smrti, negativ bitija, ruenje ljudskih nada. Zato neverujui ima samo jedan nain da se bori protiv vremena i smrti - da zaboravi na njih.

Na prijatelj i na neprijatelj sadraj Zamislite dete koje svojom rukom eli da uhvati zrak svetlosti. Ono skuplja prstie, ini mu se da je sunev zrak uhvaen meu njima, ali zatim iri dlan i vidi da u njemu nema niega. Tako ovek ne moe da zadri trenutak. Vreme tee kao iroka beumna reka. Ma ta ovek da radi: da li da spava ili je budan, da li radi ili se moli, da li da razmilja o smislu ivota ili je uronjen u ispraznost svojih strasti, - as za asom, dan za danom, talasi ove reke u neumornom trku streme jedan za drugim i kao to se ne moe zaustaviti tok reke, isto tako se ne moe zaustaviti vreme. Junaci istorije inili su velika dela, osvajali pobede nad neprijateljima, osnivali ogromne imperije, podizali neosvojive tvrave, pravili bate i cvenjake koji su visili na lancima, podizali zgrade koje su se nazivale svetskim udima, ali... niko od njih nije mogao da vrati nijedan minuli trenutak, nijedan od najveih umova oveanstva nije mogao da vrati unazad reku vremena. Ova reka ih je odnela kao zrno peska u okean venosti. Probudili su se iz nebia i ponovo utonuli u san. Zamislite drugi primer: dete tri za sopstvenom senkom i eli da je stigne. Ono ubrzava korake, ali svejedno ne moe da je stigne: to bre ovek tri za senkom, tim bre senka bei od njega. Nemogue je stii krilato vreme. Vreme je u stalnom samounitenju. Drevni su ga prikazivali u obliku zmije koja guta sopstveni rep. Vreme je atribut relativnog bitija. U vremenu nema prolosti: ona je nepovratno nestala; u vremenu nema budunosti: ona se samo pretpostavlja; u vremenu nema sadanjosti: to je zrak koji nema ni duinu, ni irinu, koji neprekidno klizi od ve izgubljene prolosti ka jo nepostojeoj budunosti. Dok se nai organi ula trude da fiksiraju vreme kao sadanjost ono je ve prolo, pretvorilo se u prolost, taj talas je projurio pored nas. Znai, sadanjost je samo seanje na nedavnu prolost, tromost organa naih ula koja do nas donose trenutak kojeg ve nema. Dakle, sadanjost je samo trag prolosti i oekivanje budunosti. Sama smrt nije izlazak iz vremena. Jednostavno, ovekova dua prelazi u stanje novog doivljaja vremena koji je nama nepoznat. Vreme e nestati kad nebo i zemlja

izgore u kosmikom plamenu koji nee unititi svet ve e ga preobraziti. Do Stranog Suda vreme ne caruje samo na zemlji, ve i na nebu i u preispodnjoj. Due svetaca ekaju vaskrsenje tela, due grenika - milost Boiju po molitvama Crkve i onih koji za njih na zemlji daju milostinju. Izmena pretpostavlja vreme, to je kretanje po horizontali. Venost je kretanje po vertikali, u njoj nema izmena kao prelaza iz jednog stanja u drugo, u njoj je prisutno otkrivanje sadraja ljudske due. U venosti nema onog gubitka bitija koji filosofi nazivaju asimetrijom vremena, tamo nema perioda koji se smenjuju. Venost nije nepokretnost, nije statika, ve je kretanje, dinamika, samo drugaijeg karaktera nego to je to dinamika vremena. Vreme je jednodimenzionalno, a venost je polidimenzionalna. To je teko shvatljivo. Pretpostavimo da je povrina koja je bila dvodimenzionalna dobila treu dimenziju, da je postala voluminozna. Tako je, slikovito govorei, i u venosti: ono to je bilo jednodimenzionalno postaje polidimenzionalno, i ovek ne gubei prolost iri sadanjost, i u ovoj sadanjosti se kroz prieivanje blagodau stalno otkriva neto novo: nove dimenzije bia, nove dimenzije doivljavanja. U venosti je novo bez gubitaka. Venost je istinsko bitije. Vreme je etapa. Vreme ne prelazi u venost i venost ne prelazi u vreme. Vreme protie na pozadini venosti. To je period nastanka, prenatalni period venosti. U Apokalipsi se kae da posle Stranog Suda vremena vie nee biti. Postoje dve vrste besmrtnosti. Prva je besmrtnost svetih, veno pribliavanje Bogu, stalno kretanje ka Boanstvu, stalno nova ozarenja Boanske blagodati kad prolost ne nestaje, ve postaje podobije sadanjosti, a sadanjost se ne pretvara u prolost, ve postaje podobije budunosti. Meutim, veni ivot nije samo samootvaranje, to je optenje u kojem postoje dva pola: za spasene je to Bog, za poginule - satana. Optenje s Bogom je istinski ivot, optenje sa satanom - bitije kao antiivot, bitije kao veno umiranje. Kad govorimo o dva pola nipoto ne stavljamo izmeu njih znak jednakosti. Optenje s Bogom je prednaznaenje, cilj, sadraj samog ljudskog ivota. Optenje s demonom je veni raspad gde nema nestajanja kao razlaganja na elemente proste i jedinstvene prirode due, ovde je kretanje od centra ka periferiji, koje takoe nema granica; zato je ovde smrt - u najstranijem i najzloslutnijem smislu ove rei - besmrtna smrt. Neki ljudi se pitaju kako e za grehove koji su uinjeni u vremenu dua biti osuena na liavanje venog ivota. Meutim, tajna ovoga je u optenju: udeo grenika je veno optenje sa satanom, veno upodobljenje satani, veno udaljavanje od Boga, veiti gubitak. Ovde na zemlji se odreuje s kim je dua - s Bogom ili s avolom. Tamo, u venosti, vie nema odreivanja, ve je prisutno ostvarivanje, zato je zemaljski ivot tako dragocen, tako je dragocen svaki trenutak koji moe biti stepenik na lestvici koja vodi navie, ka duhovnom nebu, ili nanie, u bezdan, koji zaista nema dna. Zato je vreme - na prijatelj i na neprijatelj; i jedno i drugo zavisi od usmerenosti nae volje.

Vrana i sova, zvono i sat sadraj "Misao o tome da nakon smrti nema niega prua mi veliku utehu," ovako ili otprilike ovako pisao je u svojim memoarima markiz de Sad, po ijem imenu je nazvan jedan od poroka koji spada u oblast seksopatologije. Ova reenica bi u obrnutom vidu mogla da postane nemilosrdno razoblienje pojave koja se naziva ateizmom i to: "elim da naem utehu u misli o tome da posle smrti ne postoji nita, zbog toga tamo nita i ne postoji." Po svoj prilici ova nada u budue nepostojanje je jedina uteha koju je na dnu greha i poroka pronaao de Sad. Ljudska savest ima svoj glas koji neumoljivo svedoi o neminovnosti pravedne plate. Zbog toga ovek ne moe da nae sreu u grehu. Savest ne samo da ga podsea na paklene muke, ona mu daje da oseti budue stanje tuge i mraka kao da ga dovodi do predvorja pakla. ovek se bori sa svojom saveu kao s neprijateljem i na kraju nalazi alosnu utehu u istoj ovoj misli: "Nakon smrti nema niega." Svoju knjigu de Sad je poklonio Napoleonu Bonaparti - vernom slugi smrti. Meutim, imperator je doivevi ovakav poklon kao linu uvredu kao odgovor na to zatoio drskog markiza u tamnicu. Duhu oveka je svojstveno izvesno oseanje venosti, oseanje koje se ne moe iskazati reima. Duh je oko due. Meutim, kao i telesne oi, on je veoma nean i ranjiv. Grehovni ivot paralizuje sile duha i ovek praktino gubi oseaj za venost. Ona za njega postaje apstrakcija i zagonetka, veliko "ne znam", nepoznato, to on ne moe da odgonetne. Meutim ak i nakon gubitka duhovnosti i njene zamene duevnou razmiljanja o venosti i smrti mue oveka koji ivi po svojim strastima. Savest ga makar apatom podsea na to da se u samom "ne znam" sadri "moda" i ak nejasne slike venosti isp unjavaju njegovu duu brigom. On se hvata za misao: "Posle smrti moja svest e se ugasiti, a telo istruliti kao le psa u odnosu na kojeg u ovom smislu nemam nikakvu prednost. Uroniu u bezdanu prazninu, nestau. Kakva je razlika u tome da li sam inio dobro ili zlo. Smrt izjednaava sve i svakoga. Zbog ega treba sebi da uskraujem bilo ta? ivot je mehur od sapunice, koji sija na suncu. Od njega e ve u sledeem trenutku ostati samo mokra fleka koja e se osuiti bez traga. Vera i moralnost su stare predrasude, okovi u koje ljudi sami sebe okivaju. Ako nema venosti, sve mi je dozvoljeno, sve je mogue." Uverivi sebe u to da nema venosti ovek istovremeno uporno odagnava misao o smrti kako ne bi sebi kvario raspoloenje. "Dajte mi da na miru popuim cigaretu, a onda neka bude ta bude," otvoreno mi je rekao jedan savremeni intelektualac, spreman da raspravlja o svemu na svetu: od etike Aristotela do Sartrovih paradoksa, od vavilonskih mitova do Kafkinih novela - o svemu izuzev pitanja o sopstvenoj smrti.

Postoji obiaj: u sobi u kojoj se nalazi sanduk s pokojnikom zastiru se ogledala kako se u njima ne bi odraavalo nekoliko sanduka. ovek se plai da e u ogledalu njegovog seanja ostati slike smrti i zato se trudi da ispuni svoju svest bilo kakvim sadrajem: radom, umetnou, naukom, novostima, politikim igrama, vinom i drogom, samo da zaboravi na neizbean kraj, samo da se u dui ne pojavi, kao nona utvara, slika sanduka u kojem lei pokojnik koji mu je poznat - on lino, s uiljenim utim licem. Tee reka vremena. Ona na svojim talasima, kao u zagrljaju nosi splav ukraen razliitim cveem. To je na ivot. Ljudi na splavu dive se pogledu na obalu koja kao da im plovi u susret, razgovaraju, priaju prie, izmiljotine... Smeju se, plau i pevaju, ali niko od njih ne razmilja o tome da iza svake krivine reke moe da iskrsne vodopad i da e se njihov splav, kao putnik koji se survao s vrleti u bezdan razbiti o kamenje i da e uzavrela strmina reke postati njihov grob. Hajne, koji se odlikovao ne samo svojim pesnikim talentom ve i nevaspitanou, drsko je napisao: "Neka mrtvi trunu u grobu, ivome daj mi ivot do dna" (tako ili otprilike tako) i sledei sopstveni savet dobio je poznatu bolest koja se u njegovom sluaju zavrila dugogodinjom paralizom i slaboumljem. Jo pre smrti on je kao le u grobu leao u svojoj sobi i kao u sanduku trulio je na svom krevetu. U cvetu svoje slave smejao se Bogu i smrti i ovaj demonski smeh uinio je izvorom svog knjievnog prihoda. Bio je zaljubljen u zemaljski ivot s njegovim trenutnim nasladama, ali mu se svet osim kojeg on nita nije hteo ni da zna ni da vidi, podsmehnuo. Njegova sudbina lii na alegoriju ili na priu sa zloslutnim krajem - o tome kako je ovek zavoleo zmiju, divio joj se, nosio je na svojim grudima, a ona ga je kao zahvalnost za tu ljubav ujela za srce. Tako svet postupa s onima koji mu se predaju zaboravivi na svoju duu i nebo. Ovde, na zemlji, na vreme i smrt podseaju dva bia i dva predmeta: vrana i sova, zvono i sat. Usamljena vrana koja sedi na grani s koje je opalo lie lii na znak pitanja kao da se zamislila: ta se deava u ovom svetu, gde je poetak onog potoka koji se naziva vreme i gde se zavrava? Ova ptica crnog perja koje lii na crninu nepomino sedi na drvetu pod snegom kao kameni kip kao da eli da izae van vremena, izvan onoga to se menja i prolazi. Oblak od vrana, koje se okupljaju iznad lea - jeste vesnik smrti. ivot vrane je strpljivo oekivanje neije pogibelji: za vranu je trup hrana, znai, smrt je njen ivot. Samo promuklo graktanje vrane lii na udaranje suvih kostiju, na pucanje grana koje se seku, na buku kamenja koje pada. Sova voli osamljena mesta. Ona se nastanjuje daleko od bunih gradova, u umskim estarima ili u pukotinama stena. Neki ovek je priao kako je jednom prilikom posetio pustinjake koji su iveli u planinama Svanetije. Put do tamo je bio dug i teak. On je sa svojim saputnicima as prolazio kroz strmenite planinske reke, as se pentrao po izboinama stena, as se peo na vrhove iza kojih se kao talas za talasom uzdizala druga planina, as je silazio u klanac do ubogih stanita pustinjaka - nekoliko kuica napravljenih od brvana i premazanih glinom.

Pustinjaci su naroito voleli nonu molitvu. Oni su no delili na nekoliko delova i spavali na trenutke. Ovaj ovek je upitao: "Imate li, kao to je to obino sluaj u manastirima, zvono ili drveno klepalo da biste se okupljali u dogovoreno vreme na molitvu?" Oni su odgovorili: "Imamo nono zvono. ue ga." I evo, oko ponoi neki zvuk slian plau zaparao je nono tihovanje kao da je sama tiina gora zajecala kao kristal od udarca. Zvuk se ponavljao u nekom otegnutom ritmu. Ovo je bio alosni krik sove kao da je naricaljka nad grobom oplakivala mrtvaca. Planine koje se proteu istono od Suhumija bile su za monahe omiljeno mesto u toku mnogih vekova. Tamo ovek nailazi na kamenje s krstovima koji su na njima iseeni i ukazuju na mesto neijeg groba ili na ljudske kosti u nekoj peinici obrasloj ibljem. inilo se da sova nou oplakuje one koji su ovde iveli i podsea na neizbenost smrti. Pria se da sova obino izbegava ljudska stanita, ali ipak zbog neega voli da se nastanjuje oko monakih koliba. Sova se pojavljuje tamo gde dolaze monasi, kao njihova saputnica i oni nou uju njen krik koji poziva na pokajanje. Sova nou ne spava u potrazi za plenom i monah nou trai u molitvi svoje jedino blago blagodat Duha Svetog, hranu i pie svoje due. Nou se u planinama moe videti divan prizor. Vrhovi obasjani svetlou meseca dobijaju tamno-plavu boju, kao da su se talasi podzemnog mora razlili iz nedara zemlje i zamrzli u letu. Drvee neprohodnih uma stoji nepokretno kao statue. Klanci izgledaju kao crni bezdani, duboki kao samo nebo, neprobojni kao duhovna tajna. Zvezde izgledaju kao iskre od poara koji bukti iza nonog horizonta u iskrama hladnog ognja. U planinama vlada naroita tiina. ovek ovu tiinu moe da slua s takvom nasladom kao to umorni putnik pije vodu iz planinskog potoka. A otegnuti krik sove jo vie istie ovu duboku tiinu. Ovaj krik koji se prolama nou je pesma o smrti. Izgled planina koje se slivaju s nonim nebom je pesma o venosti. Glas koji govori: "Vreme prolazi, uri, ne poseduje vreme, ono ti je dato na zajam," jeste kucanje sata. Ono podsea na to da je na ivot umiranje. Kaemo:" ovek je iveo trideset godina." Meutim, moe se rei drugaije: "ovek je umirao trideset godina." Umirao je od prvog dana svog roenja. Sat je skala gubitaka i raun izgubljenog. ime smo ispunili proteklo vreme, sa im smo sjedinili proli trenutak? Ponekad mi se ini da brojanik asovnika lii na sliku kosmosa, a dvanaest cifara jesu dvanaest znakova nebeskog svoda, dvanaest njegovih mislenih delova. Centar brojanika je naa Zemlja, a kazaljke su kretanje kosmosa. Ranije su postojali peani ili vodeni satovi gde su jedno za drugim padala zrnca ili je kapljicu po kapljicu curila voda. Poslednje zrnce u satu je poslednji udah oveka. Postojali su sunani satovi gde je vreme pokazivala senka. Jutro je obraz detinjstva, podne - zrelosti, vee - starosti. A zatim sunce zalazi iza horizonta, senke gasnu, nastupa no; uti sat, kao da umire samo vreme.

Glasom koji podsea na venost i na smrt govori zvonjava zvona. Udarcima zvona zavrava se sahrana. U zvono se zvoni kad se pored hrama pokojnik nosi na groblje. Kae se da su u minulim vekovima za vreme epidemija kuge ljudi obino neprekidno zvonili kako bi oistili vazduh od zaraze. Zvonjava zvona kao da kri put dui preminulog, odagnava od nje tamne duhove koji je kao opor grabljivaca opkoljavaju i progone. Sanduk se sputa u grob uz zvuke zvona kao da brod otplovljava od obale u beskrajne prostore okeana. Zvonjava zvona izaziva duboka razmiljanja o prolaznosti zemaljskog ivota. Ona takoe podsea na vaskrsenje mrtvih o kojem e svetu objaviti glas Arhanela i zvuk trube. Zvonjava zvona poziva na bogosluenje: "Tuinci zemaljski, urite u svoj dom gde prebiva va Nebeski Otac; taj dom je hram." Zvonjava zvona objavljuje Tajnu Svete Evharistije. Ona kao da kae: "Hrianine, ma gde da se nalazi, razmisli o venosti." Kau da su ranije na obali mora, na mestima gde su bili grebeni i podvodno kamenje, stavljana zvona na visoke stubove u noima bez meseine, naroito u nevreme, da bi zvonila kako mornari, koji su skrenuli s puta ne bi pretrpeli brodolom i poginuli. Za nas je strana opasnost ako zaboravimo na smrt. I ovde zvono budi duu iz dubokog sna. Vrane se, osetivi plen, otkidaju s grana kao crni listovi i s promuklim kricima krue nad umom. Zvonjava zvona objavljuje da je pokojnik unet na grobljansku kapiju kroz koju se niko ne iznosi nazad. kripa gvozdene kapije je kao krgutanje zuba smrti. ...Nastupa no u planinama i pustinja se oglaava otegnutim kricima sove. S prvim bljescima svanua sova zauti i pogruava se u san kao zbog toga da se ne bi videla trulena lepota ovog sveta i njegove ispraznosti. A nou e ponovo zvati pustinjake na molitvu. Ko se sea smrti ne moe da grei sadraj oveku su nepoznate tri stvari: kad e umreti, gde e umreti i koja sudbina ga eka posle groba. Zato ovek uvek treba da oekuje smrt i da stalno ima na umu da moe da se ispostavi da je dananji dan poslednji dan. Upravo zato je dananji dan dan spasenja. Gospod je obeao da e primiti grenika ukoliko se ovaj pokaje od sveg srca, ali On nije obeao neko tano odreeno vreme za pokajanje, jer je znao lukavstvo ljudske due. Znajui dan i as svoje smrti ovek bi govorio u svom srcu: "To je jo daleko, stii u da uzmem od ovog ivota sve to on moe da mi da, a zatim u, pred smrt, zapoeti pokajanje." Meutim, pokajanje je elja da se bude s Bogom, to je poetak borbe s ranijim gazdom, demonom, kojem je ovek sluio svim svojim grehovnim ivotom, to je

mogunost sticanja blagodati. Lukavo srce koje eli da obmane Boga pokazae se nesposobnim za pokajanje, pred smrt e postati kameno, i ovek pada ili u hladnu ravnodunost ili u oajanje. Zbog toga je Gospod premudro sakrio vreme smrti: ona se ne vidi kao putnik u magli, ona u kuu ulazi bez kucanja, ona kao neoekivani gost ne upozorava na svoj dolazak, odvodi oveka za sobom kao to straar odvodi sunja na sud - u onome u emu ga zatekne. ovek uvek grei, zbog toga oseanje pokajanja za hrianina treba da bude stalno oseanje, a neprijatelji seanja na smrt su briga za mnogo stvari, mnogoslovlje i ale. Briga za mnogo jeste uzaludno troenje vremena. ovek zaboravlja na glavno - na samog sebe. Stalno mu nedostaje vreme da se na kraju zamisli nad tim ko je on, zbog ega je na zemlji? On lii na kuglu baenu na zeleno polje bilijarskog stola koja se od nevidljivih udaraca kotrlja, kao da jurca s jedne strane na drugu. ovek ak nema vremena da razmisli zbog ega i kome je sve to potrebno: ova urba, ovo veno tranje! Ovakav ovek nije ostavio u svom ivotu mesto za Boga, zaboravio je na smrt, ne vidi svoje grehove. Metafizika pitanja zanimaju ga manje od ivota u dalekim galaksijama. ini mu se da slinim pitanjima mogu da se bave samo dokoliari i sanjari, a on nema vremena za takve gluposti. U ovoj stalnoj ispraznosti, u ovom kovitlacu poslova, on kao da se krije od Boga. Smrt ga zatie neoekivano. On lii na trkaa koji iznenada pada spotakavi se o kamen. Umirui on razmilja o tome da nije zavrio svoje poslove. Veni ivot i duhovni svet su za takvog oveka neprijatna, strana neoekivanost. Drugi neprijatelj seanja na smrt je mnogoslovlje, jedan od oblika ispoljavanja skrivene gordosti. Gospod u Svetom Pismu kae: na koga u pogledati? Samo na krotkog i utljivog.[1] Zaista je tako: smirenje i krotost, koje Bog toliko voli, sjedinjeni su s utanjem. Mnogoslovlje je strast slina pijanstvu. Ona porobljava oveka, tako da on kao da postaje dodatak sopstvenom jeziku. Dok je ovek koji se pretvorio u mravaradnika oduzeo sebi vreme koje mu je dato da se pripremi za venost, protraio ga na spoljanje i duhovno bankrotirao, brbljivac nije kradljivac samo svog, ve i tueg vremena. Brbljivac u dubini due smatra da on ve sve zna i da mu preostaje samo jedno: da ui druge. U stvari, mnogi ljudi priaju samo zato to se nisu nauili da ute. Sveti oci su tvrdili da ovek koji je od ovog velikog dara - rei - nainio razonodu za sebe, lii na bludnika. Zato je brbljiv ovek odvratan ljudima, tu Bogu. Mnogoslovlje je besmisleno troenje duevnih snaga. Molitva brbljivog oveka postaje nemona, rasejana, suva, slina zakrljalom rastinju. Onaj ko mnogo govori gubi sposobnost da duboko razmilja, ne moe da se zaustavi, da skoncentrie svoju misao na pitanje koje zahteva panju. On poinje da lii na prodrljivca koji guta hranu ne vaui je, lii na zvonce koje zvoni zato to je iznutra prazno. Ili - na bubanj presvuen magareom koom, koji svojim zvukom sve zagluuje. Zaista: "Rei rasipaju, utanje sabira." Kraj mnogoslovlja je opustoenost due i gubitak blagodati. Svevidei Bog kao

da "ne vidi" oveka-praznoslovca, zato to ni ovaj nije u stanju da u svom srcu vidi Boga, nesposoban je za bogooptenje, koje zahteva usredsreenost misli. Ribar izvlai ribu iz vode kad ona proguta udicu svojim ustima, a ovde avo dri brbljivca, kao svoj plen, za jezik. Smrt je tajna, a ovek samo u tihovanju moe da doe u dodir s tajnom. Brbljivac moe da ivi neposredno pored groblja, da vidi kako svakog dana pored njegovih prozora nose sanduke i istovremeno da se ne sea toga da e nekada i on morati da umre. Seanje na smrt zahteva ono to je brbljivac izgubio - sposobnost za sozercavanje, kao da ovek urezuje pismena na sopstvenom srcu. Seanje na smrt, kao i sve to je neophodno za spasenje jeste blagodatni dar, a brbljivac, zbog buke rei koje izgovara ne moe da uje u svojoj dui tihi glas blagodati. Smrt slovobludniku dolazi isto onako neoekivano kao i mnogobrinom, jer je prebirui tue stvari i diskutujui o njima potpuno zaboravio da postoji. Meutim, ako ovek, koji je uronjen u isprazne brige odlazi iz ovog sveta kao prazan, brbljivac ni iz daleka nije prazan: on na leima ima itav dak tuih grehova koji su postali njegovi grehovi. Po navici e pokuati da zapodene razgovor sa samom smru, ali nee dobiti odgovor. Nita manje od mnogoslovlja u suprotnosti sa seanjem na smrt nije i navika oveka da se stalno ali. Car Solomon je poredio smeh s pucketanjem zapaljene suvadi koje daje dim, ali ne i toplotu.[2] Smeh i podsmeh jesu isto ono praznoslovlje, samo napojeni otrovom koji poput zmije ovek sabira u svom srcu. ovek je obraz Boji. Podsmeh je elja da se on prikae u runom svetlu, to jest da se lii obraza Boijeg, da se prikae kao nakazan, kao Kvazimodo. ala oveka ini cininim i drskim. Ona je porod gordosti: podsmeljivac tei ka tome da ponizi blinjeg kako bi pokazao svoju navodnu nadmo nad njim. Oseamo zadovoljstvo kad ujemo ale upravo zbog toga to one prazne potencijal zla koje se u nama nakupilo. Skloni smo da prikazujemo alu kao dobronamernost, ali nijedan aljivdija ne voli da mu se ljudi smeju. Sinonim za re "avo" je - "lakrdija". I zaista, avo se zabavlja igrajui se oveanstvom, on se smeje pogibelji ljudi. Zbog toga ovek koji je navikao da se ali podraava demonu. Kao maioniar on stvara neku iluzornu "realnost", jer aljivdija gradi muzej nakaznosti, u koji poziva posetioce. Njegova dua se nalazi u svetu iza ogledala, samo to svako ogledalo ima krivu povrinu. Seam se kako su me jednom, dok sam bio jo dete, roditelji poveli u luna-park. Na trgu se nalazio veliki ator kao cirkuska atra, a u njemu su bila ogromna ogledala s ispupenom i udubljenom povrinom. Video sam sebe u njima as kao Liliputanca s ogromnim stomakom, as kao da sam izvuen na gore, kao da me je neko vukao, kao gumu tako da glava dodiruje plafon, as iseenog na delove, as naglavake. Nisam shvatao zbog ega se ljudi unaokolo smeju, meni su ta ogledala ulivala strah kao da e me ukrasti i nainiti

drugaijim, kao da u nestati u dubini ogledala, a otuda e iskoiti nakaze, sline meni. Poeo sam da se privijam uz majku. "Da li ti je dosadno?" upitala je. "Da," odgovorio sam. Bilo je oigledno da se ova lakrdija ni njoj samoj nije svidela i ona me je brzo izvela iz atora. Obradovao sam se to sam ostao onakav kakav sam bio... Osnova religije je sveteni strah. ale i smeh unitavaju sveteni strah i ine duu mrtvom i jalovom, slino kao to vreli vetar peska pretvara cvetne vrtove u pustinju. Podsmeljivac takoe ne moe da razmilja o smrti, ne moe da razmilja o metafizikim pitanjima: navika da se ali prikazae ih u runom, nakaznom svetlu. Pria se da profesionalni aljivci obeleavaju smrt svog sabrata javnim klovnovskim nastupima. Tako se kad su bili sahranjivane kraljevske lude sama pogrebna procesija pretvarala u karneval. Gospod je rekao: Teko onima koji se smeju, zato to e plakati.[3] Smeh ovek primorava da zaboravi na postojanje demonskog sveta, na to u kakvoj se opasnosti nalazi njegova dua. Smeh i ale raaju drskost. Koliko sablazni i grehova poinje smehom! Dok praznoslov brzo zaboravlja na smrt ovek-spadalo je spreman da se ruga smrti. Ovde postoji nekakva muna misterija smeha, ovek se smeje mrtvakoj lobanji, a mrtvaka lobanja se smeje njemu. Za prepodobnog Isihija se pripoveda da je prvo iveo nemarno i nimalo se nije brinuo za svoju duu. Poto se teko razboleo Isihije je umro, ali je zatim Promislom Bojim ponovo vraen u ovaj ivot. Svojim oima je video lice smrti, video je raj i pakao. Posle toga se zatvorio u svoju keliju i plakao je danonono. Niko od njega nije uo praznu re, niko nije video osmeh na njegovom licu. Na umoru je rekao bratiji: "Oprostite mi, ko se sea smrti vie ne moe da grei." Prva smrt je za njega bila neoekivana i uasna, ona ga je zatekla nespremnog, kao to straar zadesi lopova na mestu zloina. Druga smrt je ispunila njegovo srce radou. oveku koji se ne sea smrti ona dolazi kao neprijatelj i odvodi ga u zarobljenitvo kao okovanog u lance. Onome ko je se sea dolazi kao prijatelj i odvodi ga kao oslobodilac od truda i stradanja u zemlju venog spokoja. Car Solomon je rekao: "uri u dom plaa vie nego u dom smeha," a esto ovek od svog srca pravi "dom smeha", "dom" u kojem besmisleno i besciljno protie sav njegov ivot. U stalnim brigama za svetovne poslove, mnogoslovlje i smeh, on eli da se sakrije od bilo kakvog podseanja na smrt, tako se Adam kad je zgreio zaboravivi na sveznanje Boga uzaludno i jadno sakrivao od Njega meu drveem. Mi ivimo u vreme natopljeno faustovskim duhom. ovek nudi duu avolu, elei da ovekovei zemaljsko bitovanje. avo je laov, zato on rado obeava ono to je za njega nemogue. Faust za ugovor sa satanom, koji potpisuje sopstvenom krvlju,

postavlja dva uslova. Prvo je - satana treba da mu da nasladu koja bi ispunila njegovu duu radou, kao to se pehar ispunjava vinom, do ivice, da bi rekao: "Vie mi nita nije potrebno." Drugo je - satana treba da zaustavi trenutak, da uini da on veno traje, vreme treba da se zaustavi kao bujica reke koja se iznenada pretvorila u led. Legende o Faustu je sakupio Gete - okultista visokih inicijacija - i napisao je na osnovu njih svoju dramu, koja u sutini predstavlja rozenkrojcerovsku misteriju. Ovde moemo da vidimo satansku strategiju: treba unititi seanje na smrt upotrebivi strast. Strast je udica na koju se hvata ljudska dua. Strast je adut u rukama avola kad on poinje svoju igru s ovekom. avo mu obeava kao Faustu, da e mu dati nasladu kad e ovek uskliknuti: "Trenutku, zaustavi se!" i produiti ovaj trenutak kao to se odvija nit svilene lutke, samo beskonano. Svaka strast se suprotstavlja seanju na smrt. Svaka smrt je izbacuje van granica svesti. Seanje na smrt oveku koji trai sreu u nasladama izgleda kao crna maska na svadbi. Za hrianina, pak, seanje na smrt, sjedinjeno s molitvom jeste ma uperen protiv demona. Dok se ovek sea predstojeeg ishoda, dok ga mistiki doivljaj smrti primorava da zadrhti u srcu, on ne moe da grei kao to ne moe da spava, dok je pri sebi, pored zmijskog brloga ili da se veseli u kui obuzetoj plamenom. Ispunjenje strasti je lani ivot, to je iluzija toga da naslada moe oveku da donese sreu. I druga iluzija je da naslada moe da traje beskonano (srce treba da poveruje u takve gluposti da bi se prepustilo strasti!). I sav ljudski ivot je neprekidno ruenje iluzija - ovih i drugih, njima slinih. Ruenje iluzija je lekcija koju ovek stalno dobija i zapanjujue brzo zaboravlja. avo ne moe da zaustavi vreme. On sam oekuje Strani Sud i veite muke, meutim, on moe da uini neto drugo: da oduzme oveku seanje na smrt i da mu sugerie sigurnost i nepokolebljivost zemaljskog bitovanja. Postoji udna sekta, kod ijih lanova se elja da ive veno na zemlji pretvorila u dosadnu maniju. Uenje ove sekte tvrdi da ljudi umiru zato to su poverovali u svoju smrt. Dakle, da ovek ne bi umro dovoljno je da poveruje da... nee umreti. A kad neko od lanova ove sekte ipak umre, to nimalo ne otrezni ostale. Oni kau: "Do njihove smrti dolo je zbog malovernosti, oni su se pokolebali u veri u to da smrti nema, dopustili su u svom srcu misao da e umreti i bili su kanjeni smru zbog sumnje. Meutim, to je njihova stvar, a mi verujemo da neemo umreti i veno emo iveti." Ova sekta je nastala u 19. veku, tamo gde je morala da nastane - u Americi, i postoji i dan-danas. Njeni lanovi meditiraju na temu da nikada nee umreti, da smrti nema, a zatim, neoekivano za sebe, umiru i kreu u krematorijum ili na groblje. Budimo poteni, zagledajmo se na pravi nain u svoje srce da ne svetluca tamo neto to lii na nadu ovih nesrenih sektaa? Ne teimo li sebe milju da e smrt, zatvorivi oi, proi pored nas, da emo se samo mi sakriti od njenih svevideih oiju? Razum kae: "Umreu, Promisao Boji mi je pre stvaranja sveta pripremio grob u kojem

e moje telo ostati do Stranog Suda." Dua se protivi: "Ne, neu umreti, to je previe uasno da bi moglo da bude istina." ta da inimo u ovom sporu uma i due? Da molimo da nam Gospod daruje, kao to je reeno u molitvi svetitelja Jovana Zlatousta "pamjat smertnuju i umilenije", koje se raa od ovog seanja u ljudskom srcu. Neka nae srce bude vrsto kao kamen, a rei molitve meke kao voda, ali struje vode, padajui s visine na kamen postepeno ga tanje. Postoji sledea slika: prepodobni Makarije Veliki razmilja o smrti. Egipatska pustinja. U daljini se vide piramide - ovi nadgrobni spomenici iznad grobova drevnih faraona. Pored peterskih kelija na kamenu sedi prepodobni Makarije. Ispred njega su ljudski skelet i baeni lopata i kramp. Mogue je da on eli da sahrani monaha koji je pre njega ovde iveo. Prepodobni je pogruen u razmiljanje o prolaznosti ovog ivota. Iza njegovih lea stoji smrt. U jednoj ruci dri kosu, a u drugoj - peani sat. Sat oznaava vreme, koje je oveku dato. Kosa - neizbeni kraj. Desno od Makarija stoji Aneo sa svitkom u ruci. Na svitku je natpis: "Makarije, uri da ini dobro." Ponekad se na ovoj slici slika sunani dan, peano prostranstvo pustinje, gomile suncem opaljenog kamenja, pocrnelog i popucalog kao posle poara. Tada cela pustinja izgleda kao slika smrti. Ponekad se izobraava no. Meseeva svetlost pada na kosti i lobanju kao da ih grabi iz mraka. Piramide koje stoje u tami negde na ivici horizonta jedva se razlikuju od okoline. Ovde, u keliji prepodobnog Makarija kao da se vodi borba mranih i svetlih sila. Makarije gleda na ostatke poiveg da se svet ne potkrade u neki kutak njegove due, da ne privue nijednu od njegovih misli odvojivi je od molitve, makar to bila pomisao tanka kao vlas, koju je teko videti, koju mi u mraku svoje due ne bismo nikad razlikovali. Izgleda da je svet kao pticolovac postavio svoje mree, ali se prepodobni, rairivi dva krila - molitve i seanja na smrt izdigao iznad njih i lebdi, poput orla u neobuhvatnom nebeskom prostranstvu.

NAPOMENE:
1. 2. 3. Up.: Is. 66, 2. - Red. V.: Prop. 7, 6. - Red. Up.: Lk. 6, 25. - Red.

Kako ljudi umiru

sadraj Na bolnicu je Solomon takoe ukazao kao na dom plaa i kolu seanja na smrt.[1] Da li ste imali prilike da vidite kako ljudi umiru? U bolnici ih smetaju u odvojene sobe kako drugi bolesnici ne bi videli smrt koja svakom od njih moe da se desi. Ipak, kod ljudi na umoru putaju u znak milosti roake i prijatelje, kao kod sunja koji je zatoen u samicu za osuene na smrt, radi poslednjeg oprotaja. Vidljivi svet je od nevidljivog odvojen neprobojnim zidom, ali za samrtnika ova pregrada postaje sve tanja, providnija, probojna, umirui, on kao da se nalazi u dva sveta. On uje glasove koje na sluh ne prima, izgleda kao da do postelje oveka umoru dolaze ljudi koji su ga prestigli na putu ka venosti, naroito oni s kojima je bio sjedinjen vezama prijateljstva i ljubavi. Umirui tihim apatom izgovara imena preminulih, naroito esto izgovara re "mama". Verovatno je da majka i posle smrti ostaje najblie bie za svoje dete, ak i ako je ono ve starac u veoma dubokoj starosti. esto oi umirueg oveka postaju zauujue duboke i jasne, kao da s njih pada koprena vidljivog sveta - slike njegovih stvari i predmeta. Njegov pogled je uperen nekuda u daljinu, on ne vidi ljude koji su oko njega, ali poinje da vidi ono to mi jo ne vidimo, pred njim se otkriva neto veliko i neobino. Zapanjile su me oi oveka na umoru kojeg sam video u detinjstvu. One su liile na dva plava bezdana ili na dva kristala u kojima se ogledala venost. Video sam smrt neverujueg, on je oseao da umire i preklinjao je lekare da mu produe ivot kao da sami lekari ne umiru, kao da je besmrtnost na zemlji u ovekovoj vlasti. "Ubrzo e doi prolee," govorio je, "procvetae drvee, a ja u u to vreme leati u zemlji. Kakvi ste vi lekari ako ja umirem? ta ete mi ako ne moete da me spasite?" Jedna od njegovih kominica, verujua ena poela je da ga nagovara da se ispovedi i priesti, aludirajui na to da Priee moe da ga isceli. Neoekivano je pristao, ali je umro iste noi. Oigledno da je u dui bio isti kakav je i bio i pre i Gospod mu, ne naavi u njemu pokajanje nije dopustio da se priesti. Video sam drugu sliku mune smrti: samrtnik je inio pokrete kao da gura nekog od sebe, kao da odbacuje neke nevidljive neprijatelje koji su se okupili oko njega. Video sam na njegovom licu peat straha, kao kod ivotinje uhvaene u klopku. Kau da se za vreme priea naroito dobro vidi unutranje stanje oveka, ali ono se pomalo otkriva i u vreme smrti. Lice jedne monahinje koja je dugo godina patila od tuberkuloze kostiju i koja je umrla u bolnici posle konine postalo je tako svetlo i predivno da su se lekari okupili da vide ovaj preobraaj posle smrti kao udo (monahinja Ljubov je umrla u Suhumskoj bolnici sedamdesetih godina minulog stolea). I nasuprot tome, postoje ljudi, ija lica nakon smrti tamne poprimajui teak, mraan izraz. Oni koji itaju Psaltir za mrtve znaju kako oveku lako biva da se moli za neke ljude kao da se zajedno s njima moli dua preminulog, pored nekih mrtvakih sanduka osea se mir i radost, tamo nema doivljaja smrti kao gubitka, ve postoji radost to se

dua vratila u svoj dom nakon zemaljskog tuinovanja. Postoji naroit oseaj, koji objavljuje da je dua spasena, kao da je srce od nje dobilo vest iz zagrobnog sveta. Meutim, ima pokojnika pored kojih dua osea teskobu, teinu i gluv, nesvestan strah, kao da njihov sanduk okruuju neka tamna bia. Teko je itati Psaltir u takvoj kui, oveku se ini da mu je jezik oteao i da svaku re izgovara s velikim naporom, kao da onaj ko ita okree i podie teko kamenje. Od nekih grobova osea se miomiris, a od nekih - teki smrad smrti koji ne lii na obian smrad lea koji se raspada: njega ne osea njuh ve neki unutranji oseaj due. Ponekad se kod sanduka dogaaju udne stvari, as se gase svee i padaju same od sebe, nikako ne moe da se razgori kadionica, kao da neka nevidljiva bia viu: "ta traite ovde, on je na!" Jednom sam pred smrt prieivao profesora univerziteta, koji je jedno vreme predavao na Tbiliskom Bogoslovskom fakultetu i u srednjoj bogoslovskoj koli. Studenti su ga voleli ne samo zbog znanja, ve i zbog istote due, koju je sauvao u ovom razvratnom svetu: inilo se da je iao kroz movaru i nije se isprljao u blatu. Ovaj ovek mi je pred smrt rekao: "Nemojte misliti da sam odluio da se priestim u nadi da e mi to dati isceljenje, u ovim trenucima ne molim Boga za zdravlje i za to da mi produi ivot, oseam da umirem iako od mene kriju moju bolest, elim samo jedno: oprotaj od Boga u Kojeg sam verovao celog svog ivota." U Gudautima je ivela iskuenica po imenu Klavdija, duhovna ki shiigumana Save iz Pskovo-Peerskog manastira, koja je prisluivala pri crkvi. Ona se razbolela od neizleive bolesti, dani su joj ve bili odbrojani. I vie od toga, lekari su rekli da moe da umre u svakom trenutku i da je udo to jo ivi. Pitao sam je: "Da li eli da primi monatvo?" Odgovorila je: "Ja sam duhovna ki shiigumana Save i plaim se da bilo ta inim bez njegovog blagoslova. Jednom mi je otac Sava poklonio koulju koja lii na vlasenicu i upitao je: "Hoe li je promeniti za drugu?" Odgovorila sam: "Ne." I sada je kod mene. Rekao sam: "Posle monakog postriga inok se uruuje starcu, a ja u izvrivi postrig rei: "Uruujem te ocu Savi". Koulja koju ti je poklonio bie ti potrebna za postrig, tako da e ostati njegova duhovna ki." Pristala je. Otiao sam u Suhumi da uzmem blagoslov od mitropolita Ilije. Sasluavi me rekao je: "Nemoj da joj da inoestvo, nego mantiju." Za vreme postriga Klavdija je ustala iz kreveta i sama je drala krst i sveu. Kad sam se vratio kui javili su mi da je posle mog odlaska klekla na kolena, zablagodarila Gospodu za milost koja joj je darovana i da je tako kleei, umrla. Kao da je Aneo smrti

koji je poslan po Klavdijinu duu ekao da bude obuena u monaku odeu da je povede kao nevestu Hristovu... U Knjizi Premudrosti Isusa, sina Sirahova, napisano je: i umrle ne liavaj milosti[2]. Ova milost je molitva za njih, naroito pominjanje na Liturgiji. esto kad nam umre blizak ovek ostaje u nama ne samo oseaj nenadoknadivog gubitka ili bol rastanka, ve se u naem srcu budi i oseaj krivice prema njemu, oseaj neotplativog duga. Seamo se dobra koje nam je uinio i nezahvalnosti kojom smo mu odgovarali. Koliko boli smo priinili naim blinjima, kakvu surovost smo pokazali u odnosu na njih, koliko puta se njihovo srce stezalo od naih rei kao od udaraca i kako je teko misliti da su ovu bol i nau nepravednost odneli sa sobom u zemlju smrti, ostavivi nam zakasnelo raskajanje, ostavivi u naem srcu nezaceljivu ranu. Meutim, moemo da popravimo grehove i greke molitvom za umrle - jo u veoj meri nego da su s nama na zemlji. I mrtvoga moemo da zamolimo za oprotaj kao ivoga, naroito na njegovom grobu. Bilo je mnogo sluajeva kad su due umrlih zahvaljivale za molitve za njih ili se javljale onima s kojima su ranije bili u svai kako bi meusobno oprostili jedni drugima. ivi i mrtvi su odvojeni jedni od drugih kao pregradom, materijom, ali u Crkvi Hristovoj nae due se nalaze u jedinstvu s njima. Svetlost crkvenih molitava obasjava ne samo zemlju, ve i dubine pakla; ona donosi olakanje i utehu onima koji mogu da prime njene zrake ili ak njihove mutne odsjaje. U ovim molitvama je uteha za mrtve i pouka za ive, to je pla zbog trulenosti i grehovnosti naeg ivota, ali u njoj zvui i nada. Mrtvi od nas oekuju milost. I kako e se oni zahvaljivati onima koji su se molili za njih kad se sretnu s njima u zagrobnom svetu!

NAPOMENE:
1. 2. V.: Prop. 7, 2-4. - Red. Up.: Sir. 7, 36. - Red.

Hristijanskija konini ivota naego, bezbolezneni, nepostidni... sadraj U crkvenim molitvama postoji posebna molba za hrianski kraj ivota naeg, za pripremu za njega kroz pokajanje i Svete Tajne. Celog ivota treba da se pripremamo za smrt, meutim, naroito je vano da se ne izgube oni dragoceni dani, asovi i minuti kad ovek opratajui se sa zemljom odlazi u venost. "U emu zateknem, u tome u

suditi," kae Gospod. "Dan smrti je vei od dana roenja," rekao je prepodobni Marko Traki monahu koji je trebalo da ga sahrani. Dan smrti je, u sutini, dan roenja za onaj ivot kojem nema kraja. On je rezultanta, ispit, i zato - presuda oveku. Zbog ega Gospod blaenima naziva one koji plau?[1] Pla je ruenje zemaljskih iluzija. Znajui surovost i okamenjenost naeg srca Gospod nam alje bolesti kao vesnike smrti. ovek vidi kako kopni njegovo telo s kojim je sebe poistovetio, ije pohoti su uguile glas duha. On vidi kako mu je telo nemono, kako truli za ivota, kao da ga prodiru nevidljivi crvi, telo koje odie neistotom i smradom, iznureno, izbrazdano borama, telo kojem predstoji da se pretvori u le, telo u kojem je traio nasladu, kako se sada pretvorilo u nekakav grumen boli. ak i samo optenje s bolesnicima je ve podseanje na smrt: ivot oveka koji je prikovan za bolesniki odar lii na krhko staklo koje moe da se razbije od jednog neoekivanog udarca. Zavoji natopljeni gnojem, smrad krvi koja se razlae - sve je to neka slika greha koji razjeda ljudsku duu, one strane bolesti, one rane koju moe da isceli samo Boanska blagodat. Bolnica lii na zatvor. U zatvoru oveka dre reze i reetke, a ovde je prikovan za postelju boleu kao okovima. Bolest oveku daje dragocenu mogunost za pokajanje, ona otrenjuje oveka, ona pokazuje nitavnost naih strasti, od ije "velelepnosti" su ostale samo tamne mrlje na dui, ona nam otkriva svu la ljudske gorodsti, ona kao zvono u hramu zove oveka Bogu. Meutim, opet i ovo dragoceno vreme koje moe da postane odluujue za oveka u venosti, demon pokuava da oduzme, pritom pod oblijem dobra. Najblii ljudi se trude da uine sve da smrt zatekne bolesnika nespremnog. Oni kriju od njega da je bolest smrtonosna ili opasna, oni lau da e mu uskoro biti bolje, tee ga neostvarivim nadama, sigurni su u to da e ak i aluzija na smrt otrovati poslednje dane samrtnika. Jo bi moglo da se shvati kad bi to inili neverujui ljudi, za koje je roenje sluajnost, a smrt - neizbenost, meutim, ovako postupaju mnogi hriani, ne shvatajui da tako postaju izdajnici ovekovog spasenja, duhovne ubice onoga koga vole. Deava se da se roaci i blinji oveka na umoru plae da ga podsete na potrebu da se ispovedi i priesti ili oklevaju da pozovu svetenika kako se bolesnik ne bi dosetio da je bolest poprimila ozbiljan obrt. Za lekare je da kriju od bolesnika njegovo stanje, odnosno da ga lau i varaju, postalo nepisano pravilo medicinske etike, tanije bonton. Meutim, nepokajani gresi mue ovekovu duu, iako on sam toga nije svestan, a pokajanje i prieivanje Svetim Tajnama e mu dati mir i spokoj, dae mu isceljenje ili snagu da dostojno, s pokornou volji Boijoj doeka smrt. Kako esto ljudi svetenika zovu da doe kod bolesnika tek onda kad je ovaj izgubi svest i ne moe da se priesti! Koliko bolje u ovom smislu postupaju Kinezi koji svojim roditeljima poklanjaju mrtvake sanduke i oni ovaj poklon primaju s radou i zahvalnou kao brigu dece za njihovo posmrtno stanite. Ukoliko se ovek na umoru ne upozori na to da samo to

nije napustio ovaj svet i samim tim se duhovno ubije, on e u zagrljaju smrti proklinjati one koji su ga uspavali i prevarili. Miljenje savremenih ljudi je usmereno na to da liivi oveka seanja na smrt omogui oveku da bezbrino, rekli bismo "komforno" umre. Ova la, sa svoje strane, raa drugo zlo, nita manje opasno: ukoliko je bolest muna, a mogunost za ozdravljenje ne postoji ili je ona nitavno mala, postavlja se pitanje: zar nee biti milost da se prekinu te muke, odnosno da se prekine leenje i oveku da materija, naprimer, narkotik u velikoj dozi, koji bi ga bezbolno ubio? U nekim zemljama ve je donet zakon koji daje pravo lekarima i roacima da reavaju pitanje o ivotu i smrti bolesnika. Ovde se isti onaj humanistiki ateizam ili ateistiki humanizam suprostavlja Promislu Boijem i ovek uzima na sebe da reava pitanje ivota i smrti iako ova odluka pripada samo Bogu. Po pravilima Crkve ukoliko je samrtnik na bilo koji nain izrazio svoje raskajanje, ma kakav bio njegov protekli ivot, nad njim se vri hrianski pogreb i druge molitve za pokoj due. Dakle, ak i kratko pokajanje pred smrt daje nadu u spasenje - ostalo reava Gospod. U Jevanelju se govori o razbojniku koji se pokajao: jo uvek je, dok je bio razapet na krstu hulio Spasitelja, meutim, odjednom je, kao zrak nebeske svetlosti njegovo srce obasjala vera i Gospod je primio njegovo predsmrtno pokajanje.[2] Zamislimo drugu sliku. Pretpostavimo da je ovom razbojniku, kad su ga vodili na mesto pogubljenja neko dao otrov kako bi olakao patnju i da je razbojnik umro na putu do raspea. ta bi tada bilo s njegovom duom? Ona bi otila u pakao. Lekari koji ubijaju bolesnika smrtonosnom dozom narkotika liavaju ga, moda poslednje anse - pokajanja pred smrt, ak i ako bi ovo pokajanje bilo sjedinjeno s poslednjim izdisajem. Zato se novo uenje o "lakoj smrti" kao milosti prema bolesniku pretvara u nepopravljivu nemilost. Savremeni ovek iz sve snage pokuava da izbegne seanje na smrt. Mnogi se plae da idu na groblje, da prisustvuju sahrani, ak i da vide mrtvaki sanduk bliskog oveka. Psihijatri sugeriu svojim pacijentima da ne razmiljaju o smrti kako bi izbegli fobije i neuroze. Ukoliko se seanje na smrt uporedi s udaljenom grmljavinom ljudi su spremni da zapue ui voskom kako je ne bi uli, ukoliko se uporedi sa sevanjem munje, koja obajsava no, ljudi su spremni da nose povez na oima kako bi iveli u mraku. oveka uvek prate dva nevidljiva saputnika: Aneo-uvar i demon. Demon ga vue prema grehu kroz pohoti, Aneo-uvar ga zadrava da uini greh podseajui ga na smrt. Neki ljudi smatraju da seanje na smrt moe da paralie ovekovu volju, da ga uini nesposobnim za rad, lii ivotnog cilja, pogruzi u stanje stalne amotinje, onoga to se naziva frustracija. To nije tako. Uninije je posledica razoarenja ili neispunjenih elja. A seanje na smrt, nasuprot tome, primorava oveka da vreme smatra dragocenim, pomae mu da shvati da se njegov istinski cilj nalazi iza linije zemaljskog ivota. Ono ne razara ivot, ve iluziju ivota, ono samo vreme potinjava venosti.

Seanje na smrt daje hrabrost u iskuenjima, utehu u tugama, jer je za hriane sama smrt obasjana svetlou vaskrsenja. Uite u bolnike sobe u kojima lee ljudi na umoru. Pored vrata stoje nosiljke na kojima e leevi biti odneti u mrtvanicu i stavljeni tamo jedan preko drugog kao drva u spremitu za drva. Pogledajte ljude koji umiru od tuberkuloze, njihova tela saie nevidljivi oganj. Pretvorili su se u kou i kosti, a prilikom disanja iz usta im izlaze krvavi mehuri. Pogledajte ljude koji umiru od raka: kao da je hobotnica obavila njihova tela svojim pipcima i lagano ih prodire. Pogledajte ljude koji umiru od gangrene njihovo telo postaje crno kao ugalj, oni trule jo za ivota kao leevi. Pogledajte oi svih ovih ljudi, ini se da one ve gledaju negde van granica ovog sveta. Meutim, poslednji uzdah je prvi korak u nepoznato, u tom trenutku oi oveka gasnu i kao da se pretvaraju u mutno staklo. Premudri Solomon je pisao: "Telo je uzeto od zemlje, ide u zemlju, a dua - kod Boga, Koji ju je stvorio - na sud." Danas se odvija preporod paganske tradicije spaljivanje leeva, ovek se pretvara u aku pepela. Za hriane je slika ognja koji prodire - slika pakla. Za pagane - njihovog neverovanja u vaskrsenje. Prilikom kremacije postaje na izvestan nain neumestan i sam in hrianskog pogreba. Rei molitve "zemlja jesi i v zemlju otidei" treba da budu promenjene: "zemlja jesi i v oganj otidei". Grob koji bi bio osenjen krstom danas ljudi tako esto ele da zamene i zaista zamenjuju urnom ili kutijom s akom pepela - tako je lake izbaviti se od seanja na smrt.

NAPOMENE:
1. 2. Up.: Mt. 5, 4; Lk. 6, 21. - Red. V.: Mt. 27, 44; Lk. 23, 39-43. - Red.

Oni koje je svet prevario sadraj Najtraginiji oblik smrti je samoubistvo. Samoubica sam brie sebe iz ivih. Meutim, ni mrtvi ne ele da ga prime. Ranije samoubice nisu bile sahranjivane na grobljima, njihove grobove nije osenjivao krst, na nadgrobnom kamenu nisu paljene

svee. U stara vremena samoubice su sahranjivane negde pored puta, daleko od ljudskih stanita kao da su ih ljudi terali od sebe kao gubavce. ta primorava samoubicu na to da ode iz ivota, kao to se izlazi na kapiju tue kue? ta primorava oveka da trai slobodu u smrti kao to suanj trai slobodu od okova? Zbog ega ivot za njega postaje neizdrivo i bezizlazno muenje? Uzroka i povoda ima mnogo, ali ako je svako samoubistvo zlokobna pesma due otpevana avolu sva ona su proeta i objedinjena jednim lajt-motivom koji prolazi, kao jecaj kroz ovu osuenu gomilu, fantazmagoriju bolom izoblienih lica, mranu simfoniju ljudskih dua, kroz ovaj crni rekvijem oajanja, ovaj lajt-motiv je gubitak nade. ovek je poistovetio sebe sa zemljom, osim ovog ivota on ne vidi nita, eli sreu, ali sree nema, svet nije u stanju da mu da ono to ni sam nema. ovek moe da nae sreu samo u onome to je srodno njegovoj dui, a njegova dua nije od zemlje, ve je od neba. NJegova mata i strasti stvaraju iluziju postojanja, ali se ona rui, susrevi se s realnou. Ovaj konstrast izmeu umiljenog i stvarnog, koji ovek doivljava kao ruenje svih nada, kao obmanu, kao tragikomediju, iji lik je on postao, pretvara se u njegovoj dui u ubeenost u to da je ivot la i grumen boli, a venost - zjapea praznina. Pria se da korpion kad biva uhvaen udara otrovnim repom sebe u glavu kako bi se izbavio od neprijatelja i sopstveni otrov puta u sebe samog. Tako i samoubica eli da pobegne od protivrenosti i stradanja, od razoarenja i sramote, od obmane i duevne boli u isto tako iluzornu, kao to je bio njegov raniji ivot, metafiziku prazninu. Za njega ivot i smrt menjaju mesta: on isto toliko udi za tim da umre kao to drugi ele da ive. Sree u ovom ivotu nema, ali metafizike praznine - crne provalije u kojoj bi se gasili oseanje i svest, u kojoj bi se ovek rastvorio pretvarajui se ni u ta - takoe nema i ovek prelazi u oblast onog mranog i bogobornog duha, kroz koji je smrt dola na zemlju. U samoubistvu mogu da prisustvuju dva faktora: ili neverovanje u Boga ili mrnja prema Bogu - tree nije mogue. Ili samoubica smatra da je ivot sluajnost, iskra koja se sama pali u mrtvom prostoru kosmosa, ili ako pak veruje u Tvorca ovog sveta, NJega smatra vinovnikom zla. Zato je samoubistvo apsolutno odricanje od Boga. U oveku ivi greh: to je nakazno udovite koje obitava u dubini njegove due. Meutim, ovek kao obraz Boji tei ka lepoti. Strasti mu crtaju greh u zamamnom obliju, ali zatim nastupa gorko unutranje prozrenje. Ono to mu je izgledalo predivno upravo pred njegovim oima postaje nakazno, runo. To je konflikt skriven u dui, koji ovek stalno doivljava. Ako nema stimulansa da se bori s grehom i strastima, ovek ne zna za drugo unutranje stanje osim smenjivanja prevare i razoarenja, naslade i praznine, privida sree i njegovog nestanka. Karakteristino je to da znatan deo samoubica upravo meu ljudima koji su opevali zemaljsku lepotu, koji su joj sluili kao svom idolu, koji su u njoj traili sreu. Kumir je glinena ili kamena statua pokrivena

pozlatom: on blista iz daljine, a od estih dodira pozlata spada s njega. Moda je zbog toga najvie samoubica meu alkoholiarima i pesnicima. Pesnici su gurmani zemaljske lepote. Oni ne da se prosto preputaju strastima: strasti su izvor njihovog nadanua, boje njihove palete; oni ele da iskuse sve strasti, da ih vide u svim nijansama i tonovima kako bi ih ovaplotili u svojim stihovima. Pesnici su u dui pagani, ono to pripada Bogu oni pripisuju svetu i oveku, zato se u njihovom srcima spaja enja za idealom i nezadriva tenja ka grehu koju oni ukraavaju kao mrtvaki sanduk zlatnim brokatom. U poeziji se sjedinjuju dva naela: re i muzika, kao imitacija muzike slue rima i ritam. Kad sluamo muziku na um je neaktivan, on kao da zamire, prelazi u pasivno stanje. ovek ne moe da doivi muziku na nivou svesti, ona deluje na one duboke strune ljudske due koji primoravaju emocije i strasti da zvue. Muzika vie od bilo koje druge umetnosti ovladava ovekovom duom i paralie njegovu linu volju. Ako um i volja deluju ovek prestaje da slua i osea muziku. Harmonija ritma obuzima oveka, oarava ga i on doivljava stihove budui pogruen uz pomo njihove muzike u stanje nekakve hipnoze, doivljava slovesno tkivo poezije kroz tanane asocijativne veze koje se nalaze u oblasti ula. Poezija gasi duh (razume se, govorimo o svetovnoj poeziji), ali ini oseanja tananima i plastinima. Zbog toga traginost ivota - smenjivanje duevnih poleta i padova pesnici mogu da doivljavaju veoma bolno. Hajne je pisao: Meutim, evo, iako sam zbacio ove rite, Iako nema pozorine starudije, Do sada me jo boli srce, Kao da igram dramu! I ono to sam vetakim bolom smatrao, Pokazalo se kao bol ivi, O Boe! Ja sam smrtno ranjen, igrao, Gladijatorovu smrt predstavljajui! Bodler je sebe poredio s Ikarom koji je pao na zemlju. ivot bez Boga se pretvara u apsolutnu prevaru. Oni koji slue ovoj prevari postaju njene rtve. Povremeno kao pijanica koji se probudio u blatu, oni vide da su strasti zamka za duu i oseaju pakao u sebi. Meutim, nemaju kud da bee. Nebo je za njih zatvoreno. Oni vide samo oblake, koji plivaju po plavetnilu, - hladne senke dalekog neba, i zbog toga se put pred njima razdvaja, kao na raskrsnici: ili da ponovo idu u svet ranijih strasti i iluzija, ili u nebie, gde ovek eli da se izbavi pre svega od samog sebe.

Mnogi pesnici su ivot zavrili samoubistvom. Jo vei broj je pokuavao da to uini. I gotovo kod svih povremeno u stihovima zvui prava enja za smru. Samoubistvo pesnika je posledica odbacivanja Boga i opijanja zemaljskom lepotom. Pesnici su kao vinari nalivali vreli napitak strasti u zlatne pehare i kristalne ae filigranskih stihova, ali su zatim oseali da je njihov ukus - prljavtina iz septike jame. ta im je preostajalo? Da mrze Boga, i jo... da oarano gledaju oblake koji kao ostrva iz bajke plutaju po prevrnutom okeanu iznad zemlje. Iz grobova samoubica se otkida crni plamen proklinjanja Boga, Koji ih je stvorio i sveta koji ih je prevario, to je molitva avolu. Iznad grobova samoubica je veita no. Od ovih stranih grobova dopire hladnoa, tako ponekad kao da ledena ruka stee srce oveku koji se odjednom naao na samoj ivici duboke provalije bez dna.

Dvadeset pet glava o seanju na smrt sadraj U svim delima svojim seaj se kraja tvog i nikada nee zgreiti. Sir. 7, 39 1 Na kapiji jednog od srednjovekovnih gradova na bakarnoj ploi je bio ugraviran natpis: "Putnie, moe da sazna imena svih onih koji ive u gradu, a imena umrlih zna samo Bog." ta znamo o svojim precima? Mogue je da znamo samo nekoliko imena unazad do pradede ili ukun-dede, a dalje se sve gubi u nekoj neprobojnoj tami. Tako e se i naa imena pamtiti samo nekoliko generacija, a zatim e se ona izbrisati iz seanja ljudi kao to dete brie s table slova napisana kredom. Moda e jo neko vreme na nas podseati grob obeleen kamenom na kojem stoji natpis, ali e zatim i on biti predat zaboravu, sravnjen sa zemljom. Ne mestu gde se nalazio bie sagraene nove zgrade ili proseeni putevi, a ostaci neistrulelih kostiju, pomeani sa zemljom, bie se izbaeni zajedno s graevinskim utom. Ispred nas je bezdan venosti, iza nas - bezdan nebia; svaki dan nas pribliava grobu. U ovom svetu ivimo kao u tamnici, doneta nam je smrtna presuda. U svakom trenutku smrt kao zatvorski straar, moe bez kucanja da ue na vrata i povede sunja nas - na mesto pogubljenja. Na ivot lii na usku stazu zaraslu u bodljikavo iblje i izrovanu kaljugama. Sami ne shvatamo kako smo se nali na njoj, data nam je zapovest da idemo, kraj ovog puta je

grob. Vreme nas kao zver u poteri za plenom primorava da idemo napred ne dajui nam ni za trenutak da se zaustavimo kako bismo odahnuli. Ili je vreme poput reke ija bujica se ne zaustavlja ni danju ni nou, ma ta ovek da radi, reni tok stalno juri napred od izvora ka uu, bez obzira na to da li radi, spava, zabavlja se ili sedi za stolom, vreme beumno nastavlja da tee. Sunce, zvezde, bezbrojne milijarde dalekih svetila poput ostrva u kosmikom okeanu - sve je potinjeno vremenu, sve ima svoj poetak i svoj kraj. Nekada, u detinjstvu, inilo se da je dan dug, i izgledalo je da sunce lagano putuje od istoka ka zapadu kao da ogromno oko nije elelo da odvoji svoj pogled od zemlje. Meutim, sa svakom godinom dan kao da postaje sve krai, kao da se ubrzava tok vremena, kao da oveku samo promicanje dana i noi pred njegovim oima - kao kadrovi u filmskoj hronici - govori: "uri, ostalo je jo malo vremena, a vreme je novac za koji se kupuje venost." Ili vreme lii na ledenu padinu: ovek nema za ta da se uhvati, nema na ta da se osloni, klizi nanie, a ispod njegovih nogu je provalija. Naa zemlja je groblje, groblje po kojem koraamo, tela mrtvih se pretvaraju u prah i ovaj prah prisustvuje u novim oblicima ivota. Meutim, da li smo mi ova tela koja su zakopana u grob? ovek se rodio s jednim telom, a umro je s drugim: samo nae telo se neprestano menja, a to znai da telom smatramo bujicu materije koja pod dejstvom nama nepoznatih sila poprima odreeni oblik. Kao to reka prolazi kroz korito koje ostaje isto iako se svakog trenutka menja voda u njemu, tako i nae telo, uzima iz okoline i vraa u nju otkidajui od sebe. U emu je onda sutina njegovog jedinstva? U samoj ovekovoj dui. Dua naputa telo i ono se pretvara u le. Znai, vidljivo umire, a sutina ivota je u nevidljivom. Vidljivo je smrtno, nevidljivo - besmrtno. A mi ipak najee sebe poistoveujemo s vidljivim. U skandinavskim bajkama postoji pria o nepobedivom vitezu s kojim niko nije mogao da se poredi po snazi i hrabrosti. Jedne noi ovaj vitez sanja udan san. iroka arena za takmienje, on izlazi i izaziva na duel svakog protivnika koji poeli da stupi s njim u borbu. Vitez je unapred siguran u svoju pobedu. Tri puta poziva suparnika na boj i odjednom... u susret mu izlazi pogrbljena starica. Vitez je gleda s uenjem, ali ga ona neoekivano zgrabi svojim jakim rukama i on osea da ga snaga naputa i da postaje bespomoan kao dete. Zatim ga starica podie iznad zemlje i lagano gui. On se budi u brizi i nedoumici: "ta znai ovaj san?" Niko nije mogao da ga odgonetne i samo je jedan mudrac-otelnik rekao: "Smatrao si da si nepobediv, ali postoji suparnik koji je jai od tebe. To je vreme, njega jo niko nije pobedio. Ono e te uiniti slabim poput deteta, uguie te u svom koatom zagrljaju. Ovaj san ti je poslat da ne bi bio gord zbog svoje snage. Doi e starost kad e te snaga napustiti, a zatim - smrt.

ovek se plai da se sea smrti i u tome je jedan od uzroka njegovih padova u greh. On pije iz ae u koju je ubaen otrov i ne eli nita da zna o tom otrovu. Proi ulicama grada - hoe li nai mnogo kua u kojima nikada ne bi oplakivali mrtvaca, hoe li nai mnogo dvorita kroz iju kapiju nije iznoen mrtvaki sanduk? ovek je mislio da neto poseduje, ali se ispostavilo da mu je sve to je imao bilo dato samo na zajam. Na ivot lii na oblake koji plove nebom. Oni menjaju svoj oblik: poinju da lie as na snene planine, as na udovita iz bajki, as na carske dvorce, a as se ponovo pretvaraju u bezobline senke, u pramenove magle, koji se tope u nebu, kao gomile leda u prolee. Na ivot lii na san, a smrt na buenje. ovek se probudio i sve to je bilo u snu ostalo je u vlasti minule noi. Ono to je smatrao ivotom, u stvari je bilo umiranje, a za ono to je smatrao smru ispostavilo se da je ivot. On je ivotom smatrao ispunjavanje pohoti i strasti svog tela, ali je sve prolo bez traga, kao nalet bure. Pet ula je bilo svega pet rupa u tamnici kroz koje je razlikovao samo nejasne senke, ali ih je smrt zatvorila kao to zatvara grilje u kui, a samo telo se pokazalo kao le koji je nosio na sebi. ovek je slikom smrti smatrao grob u koji zakopavaju njegovo telo, sam grob mu je izgledao kao bezdana crna jama, u kojoj e nestati rastvorivi se u zemlji kao kap kie u okeanu, nestae u crnoj kosmikoj noi gde nestaje svest, gde ostaje samo praznina koja nema ni kraja ni konca. Meutim, pokazalo se da to nije kraj njegovog postojanja, da to nisu vrata u podezmlje koja su zamandaljena kljuem i na koja je natrpano kamenje, ve roenje u novi ivot. Sve ono to mu je izgledalo kao glavni cilj na zemlji: vlast, bogatstvo, naslada, - pokazalo se kao tamni negativ postojanja. Vidljivo je, nestavi, postalo nevidljivo. Nevidljivo je postalo jedino realno. Ono to svet naziva lepotom jesu u stvari trenutne senke koje nestaju sa svanuem; kapljice koje blistaju na suncu; pahuljice koje lie na male zvezde, koje se padajui na zemlju pretvaraju u blato. Divimo se cveu, ali se ono brzo pretvara u prah koji lii na pepeo. Nae poglede mami zeleno lie drvea, ali ono u jesen uti, pada s grana kao stara odea, lei na putevima kao gomila ubreta i vetar ga razvejava po polju ili skuplja kod ograde kao smetove snega. LJudi kau: "Kakvo predivno lice!" Koliko pesama i stihova je sainjeno radi velianja zemaljske lepote, a u ta se ova lepota pretvorila - u smrdljivi gnoj! Gde su oi koje su nekada poreene s tirkizom ili ahatom, s bojom mora ili nebeskim plavetnilom? One su se pretvorile u sukrvicu i sluz i istekle iz onih duplji, poput poslednjih suza. Zemaljski ivot je besmislica kad ga ljudi ine ciljem za sebe. Ukoliko ele da iscede iz njega kao iz grozdova vinove loze vino, napitak naslade, ona se pretvara o gorku au pelina. Strast je med pomean s otrovom. Srea na zemlji je senka koja se ne moe stii, ovek tri za sopstvenom senkom, a ona bei od njega. Meutim, ako se na ivot gleda kao na put ka venosti on se otkriva dui kao veliki dar, tada njegove tamne

dubine bivaju obasjane svetlou, tada ovek shvata zato ivi, zato pati, u ime ega se bori. Tada sve staje na svoje mesto i ovek postaje svestan da mu je ivot dat kako bi zauvek stekao obraz Boji ili obraz satane. Vreme unitava sve vidljivo, traginost smrti proima sve to postoji, kao da trzaji boli potresaju vaseljenu, ali za hriane se iza prostranstva ovog burnog mora otvaraju obale zemlje obeane. 2 ovek prolazi kroz tri stadijuma postojanja. Prvi je prenatalni period kad se formira njegovo telo. Drugi je zemaljski ivot kad se formira njegova linost, kad se njegova volja opredeljuje da li e biti na strani dobra ili zla, kad se reava glavno pitanje: njegov odnos prema Bogu. Trea je ulaenje u venost kad se otkriva onaj duevni sadraj koji je ovek stekao u svom zemaljskom postojanju. Poslednji akt istorije oveka i oveanstva bie sveopte vaskrsenje mrtvih i konana podela dobra i zla. Blag je samo Gospod, zato je istinsko dobro koje prelazi u venost bogoupodobljenje, a zlo je gubitak obraza Boijeg i upodobljenje demonima. Obino ovek definie dobro kao zemaljsku dobrobit, kao mogunost da realizuje svoje strasti, a zlo - ne kao greh koji razjeda duu, ve kao nepovoljnu spoljanju situaciju ili telesne bolesti. Zbog toga vreme i snagu koristi kako bi stekao blagostanje u ovozemaljskom ivotu. Meutim, nalazei se u bujici vremena gde sve nestaje on uzalud gubi snagu: iza spoljanjeg ne vidi unutranje, iza pokrova vremena - veno, i umire, ne pripremivi se za smrt kao pacov koji se polakomio na mamac i pao u zamku. Ponekad ovakav mrtvi pacov s kimom prebijenom od federa dri u zubima pare mesa - kao svoj poslednji plen... Sveti pravedni Jovan Krontatski pie da misli o zemaljskom prizemljuju duu. A misli o grehu i slike greha skupljaju se u dubinama naeg seanja i ako ne budu omivene pokajanjem i molitvom ostae u venosti u dui kao peat demona, kao ig odbaenosti. ovek umirui ostavlja zemlju, ali ono to je sakupio u svom srcu - dobro ili zlo - ide za njim. Kad itamo hronike minulih vekova, o carevima i junacima, o njihovim podvizima i trudu, o dobru i zlu - o svemu to su uinili, pitamo: "Gde su? Da li je neko od njih ostao u ivotu? Da li ima neki car koji bi veno carovao? Ima li bogataa koji bi se zlatom iskupio od smrti? Ima li tvrave ili zamka ije kamenje vreme ne bi moglo da razrui? Ima li podzemlja u kojem smrt ne bi pronala oveka?" Od nekih su ostala samo imena koja su se sauvala u letopisima koji su do nas doli. A imena mnogih su zaboravljena kao to su zaboravljeni njihovi grobovi. U istorijskim burama nestaju nazivi naroda i zemalja - tako vetrovi i kie sravnjuju sa zemljom nadgrobne humke. Samo, dok su se ranije u grob stavljali zlato i ukrasi pokojnika sada se zbog zlata odvijaju rasprave i svae pored tela koje se jo nije

ohladilo. Najvea tvrava bio je Vavilon, i ta je ostalo na mestu prve prestonice sveta? Gomile cigle i kamenja slepljenih smolom od uglja, koja se stvrdnula od vremena. ta se dogodilo s najveom svetinjom Jerusalima, s njegovim Hramom? - Od njega je ostao samo deo zida nazvan zidom plaa. A koliko drava se nalazilo na mestu dananje Sahare i sada je pogrebeno ispod njenog peska kao u ogromnom sarkofagu! Ako nou podignemo svoj pogled videemo nebo kao ogroman okean to blista od zvezda koje lie na daleka ostrva od bisera i dijamanata. Kosmos s arhipelazima sazvea izgleda nam bezgranian i beskonaan, ali on tone u drugom, za nas nevidljivom bezdanu koji se naziva - vreme. 3 U stara vremena bio je jedan poznati mudrac koji je izuio sve nauke, inilo se da nema pitanja na koje ne bi mogao da da odgovor. I jednom prilikom je kod njega zajedno sa svojim maloletnim sinom doao neki ovek i rekao: "Moje dete mi je postavilo pitanje na koje nisam mogao da odgovorim. Uznemirio sam te, uitelju, kako bi mu objasnio ono to eli da sazna." Mudrac se osmehnuo i upitao: "Koje pitanje si, dete, postavio ocu?" On odgovori: "Pitao sam ta je vreme." "Nije valjda da tvoj otac to ne zna?" zaudi se mudrac. "Sluaj me..." I odjednom se zamislio kao da mu nedostaju rei, kao to oveku ponekad nedostaje vazduha da bi udahnuo. Dugo je mudrac razmiljao i na kraju prozbori: "Doite sutradan i rei u vam ta je vreme." Oni dooe sledeeg dana, ali im mudrac nije izaao u susret ve je preneo da dou po odgovor za nedelju dana. Zatim je zamolio da to odloe na mesec dana. Kad su ponovo doli rekao im je: "Pogledau knjige drevnih mudraca, moda emo tamo nai odgovor, doite za godinu dana." Nakon godinu dana doekao ih je s reima: "Knjige mudraca o tome nita ne govore... Zar je mogue da je sva moja mudrost posramljena pitanjem deteta? Doite kod mene kroz deset godina, ako budem mogao odgovoriu vam." Kad su otac i sin doli nakon deset godina mudraca vie nije bilo meu ivima, ali su im preneli da je pred smrt zapovedio da dou na njegov grob. Tamo su videli rei urezane na nadgrobni kamen: "Tajna vremena je za oveka nedokuiva."

Kao to vetar kida lie s grana i odnosi ga nekuda u daljinu, smrt otkida iz naeg ivota ljude koji su nam bliski. Oni iza sebe ostavljaju seanje u naoj dui: rane mogu da zarastu, ali tragovi od njih ostaju zauvek. Smrti blinjih jesu nekakve crne rupe u naem ivotu, neke provalije koje ne reflektuju svetlost. Za neverujue je smrt blinjih jo i grob u koji je zajedno s kovegom zakopana nada. Grob je poslednja re kojom se zavrava knjiga. Smrt je poslednji zvuk pokidanih struna. To je ogromni piton koji nee pustiti iz eljusti svoj plen. Meutim, za verujue smrt je samo privremeni rastanak, pla nad kovegom je pla prilikom oprotaja koji obeava susret. Jedan od prijatelja je ranije otiao tamo gde e te ekati. Mrak groba ne obasjava sunce, ali u njega prodiru zraci molitve. 4 Telo je zavesa due. Meutim, smrt neoekivanim trzajem zbacuje ovu zavesu i dua vidi sebe onakvom kakva zapravo jeste. Zbog toga je smrt trenutak kad se dua napokon sree sama sa sobom. ovek sa zaprepaenjem saznaje da nikada nije poznavao sebe, da je itavog ivota nosio masku koja se srasla s njegovim licem, a sada je ugledao sebe po prvi put: smrt mu je darovala novo, duhovno vienje. Kao to ovek koji umire od ei u pustinji misli samo na gutljaj vode za koji je spreman da da sve to ima, tako ovek posle smrti eli samo jedno, da mu bude darovano makar nekoliko dana za pokajanje. Meutim, smrt je kapija na koju se moe ui, ali se vie ne moe izai. Smrt odvaja duu od tela - tako se udarcem kamena razbija ljuska oraha kako bi se izvadilo jezgro i tada se vidi da li je celo ili su ga pojeli crvi. Duhovni svet je od nas sakriven dok smo ivi, a smrt je ulazak u taj svet gde je za nas sve novo, susret s duhovima, iju volju je ovek ispunjavao u svom zemaljskom ivotu. To je put due koja prolazi crnim bezdanima i mranim strminama koji se reima ne mogu izraziti u pratnji Anela-uvara, koju sustopice progone demoni kao opor zveri-grabljivica koje ele da je uhvate kao svoj plen. Na dan smrti ovek shvata ta za njega znai blagodat Krtenja. Dva prstena zlatan i bakarni - ispoetka se naizgled gotovo ne razlikuju, meutim, sa vremenom bakar tamni i pokriva se zelenom patinom, a zlato uva svoj bljesak. Tako se dua onoga ko je primio Krtenje razlikuje od due nekrtenog, iako za ivota moe da izgleda da se ovi ljudi ne razlikuju. Velika je nesrea otii u venost neomiven Tajnom Krtenja, ne sjedinivii se s Crkvom, ostati u svetu svetlih i tamnih sila bez molitvenog pokrova, bez Anela-uvara kao svog vernog vodia, ostati u venosti sam, ostati zarobljenik demona, neiskupljen Krsnom rtvom Spasitelja. Nakon smrti pred ovekom e se otkriti ona dobroinstva Boija na koja je tako brzo zaboravljao, koja su se izbrisala iz njegovog seanja kao napisana na vodi. Otkrie

mu se i ona za koja nije znao i na koja nije pomiljao. Otkrie mu se oni njegovi grehovi koje je zaboravljao s jo veom lakoom, kao pismena na zemlji koja je razvejao vetar, grehovi, njemu znani i neznani. Ugledae svoj ivot kao beskrajnu izdaju Boga, kao neprestano protivljenje NJegovoj volji. Uvidee da se radi njega razapeo Hristos, a on Ga je duhovno toliko puta izdavao poput Jude, toliko puta Ga je razapinjao, toliko puta je kao jedan od Pilatovih vojnika, stavljao na NJegovo elo trnov venac! I tada nee moi da se otvore njegova usta kako bi izgovorila: "Gospodi, pomiluj!" U buduem ivotu e se, kao negativ, razviti na zemaljski ivot, suze e se pretvoriti u radost, zemaljska naslada u tugu, smirenje u slavu, gordost u pad, bogatstvo u siromatvo, siromatvo - u bogatstvo, duhovna nitost u mudrost, zemaljska mudrost u duhovnu tamu, onaj ko je na zemlji svima bio sluga postae prvi, ko je hteo da prigrabi prvenstvo i vlast - poslednji. Krst Hristov, koji je svet smatrao i smatra bezumljem pokazae se kao presto slave; duh sveta, porod pohote i gordosti kao crnina. U trenutku smrti ovek e uvideti da je sve la osim Hristovih zapovesti i predvenog imena NJegovog. Zbog toga e smrt postati drugo roenje - u veni ivot ili u venu smrt. Neverujui se plae smrti zato to vide u njoj samo prelazak u ono stanje koje je prethodilo njihovom roenju, odnosno u veliko "nita". Meutim, i verujui, ak i pravednici, se takoe plae smrti. Veliki Jovan Zlatoust iji je sav ivot bio podvig ispovednitva govorio je da se ne plai smrti zbog toga to eli da se produi njegov ivot na zemlji, ve zato to posle smrti neminovno nastupa sud. A ta da kaemo mi, greni? Samo jedno: "Gospode! Neka bezdan milosra Tvog proguta bezdan grehova naih." 5 Svi ljudi su grenici, meutim, grenici se ipak mogu podeliti na one koji se kaju, na one koji se ne kaju i demonizovane. Oni koji se kaju jesu oni koji se bore s grehom, u ovoj borbi ima dva kraja, dva ishoda: pobeda ili poraz, spasenje ili pogibelj. Grenici koji se ne kaju jesu neverujui ljudi ili licemerni hriani koji veruju, ali hladnom, bezoseajnom verom, a ive kao da Boga nema. I trei su demonizovani grenici, koji su se svesno predali grehu, koji slue demonu kao svom vladaru. U ovaj red spadaju svi oni koji se bave arobnjatvom i magijom, kao i zloinci koji se naslauju muei ljude i prolivajui ljudsku krv. Prvi padaju i ustaju, gree i kaju se, duevno stanje ovakvih ljudi je neodreeno, o njemu moe da sudi samo Gospod. Drugi ili odbacuju postojanje Boga ili pokuavaju da spoje nespojivo - da slue grehu i blagodati, da ive po zapovestima svojih strasti, a pritom se lano mole, lano se kaju bez ikakve tenje ka ispravljanju. Ko je bolji: neverujui ili religiozni licemer? Teko je rei. Ali od neverja je lake prei na veru nego

od lukavstva i pretvaranja na duhovnu istinu. Gospod je naroito strano razobliavao fariseje - ove glumce religije. to se tie demonizovanih grenika, u njihovoj dui je ve za ivota prisutan pakao. Oni ve gore u crnom plamenu. Samo ime Boga izaziva u njima mrnju koju obino kriju, ali se ona esto ispoljava u svetogru, otrovnim alama na raun religije, a ponekad u nekakvim demonskim napadima zlobe. Na primer, francuski satanisti su izdali asopis pod nazivom "Kako sam ubio Hrista". Ilustracije su crtei na kojima je prikazano kako bi satanisti eleli da mue Hrista: da Ga razapnu naopako, da seku NJegovo telo na delove, pale na tihoj vatri itd. Mnogi zloinci svetskog glasa izdavali su sebe za neverujue, ali se danas sve vie otkriva njihova veza s okultizmom i demonizmom. Kako se svi ovi ljudi odnose prema smrti? Grenici koji se kaju trude se da se seaju smrti kako bi ovim seanjem ugasili u dui vatru strasti, ojaali volju i oiveli molitvu. Grenici koji se ne kaju mrze seanje na smrt kao svog neprijatelja, oni se vreaju kad ih neko podsea na to da su i oni ljudi i da e umreti kao svi ostali. Oni ive u stanju neke autohipnoze. Gledajui ne vide i sluajui ne uju. Tee se reima Epikura o tome da dok je ovek iv smrti nema, a kad ima smrti nema oveka, odnosno sugeriu sebi da je smrt prelazak u nebie, a poto smo danas ivi ne treba da mislimo na nju. Ipak, sam Epikur je po reima savremenika bio velika kukavica i samo se hrabrio da se ne plai smrti. Za neverujueg su rei o smrti - podseanje na neto neizdrivo teko. Zato da bezrazlono kvari svoje raspoloenje? Za lanog hrianina seanje na smrt lii na bol koji mu priinjava tua ruka zbacujui masku koja se srasla s njegovim licem. On e umirivati sebe time da nije ba tako lo i da drugi oko njega vie gree. Trei demonizovani grenici smatraju da se za smrt treba pripremati ugaajui demonu s kojim ele da ostanu zauvek. Zbog toga mnogi od njih u starosti postaju jo suroviji. Oni umiru s reima svetogra, ukoliko se u trenutku smrti uopte seaju Boga. Umiru proklinjui svet. Meu njima ima ljudi koji su spremni da daju ivot na sluenje avolu, a ima velikih kukavica koje su u stanju da se drznu na svaki zloin kako bi spasili sebe. Za veinu njih smrt biva muno teka. Da bi se videlo kakav je ovek treba s njim zapoeti razgovor o smrti. Onaj za koga je smrt velika tajna i predmet dubokih razmiljanja ima religiozna oseanja ija je osnova sveteni strah. Onaj ko je spreman da zapui ui pri samom pomenu smrti nema u svom srcu vere iako smatra sebe hrianinom. A ko na pomen smrti postaje slian zveri ili odgovara podsmehom, pravi grimase kao klovn podraavajui avolu koji se naziva lakrdijaem, - u svojoj dui je satanista. Zbog toga seanje na smrt kao da pomalo otkriva zavesu s ljudskog srca: ko je i s kim je. 6

Misli o smrti plae grenika. Savest ga podsea na platu. Meutim, on je prikovan za svoje strasti kao to je zatvorenik prikovan za klupu galije, ak i vie od toga, ne eli da se od njih rastane. oveku je data sposobnost da osea venost, kao da je sozercava svojim srcem. Greh je oveku zatvorio oi srca, on je prestao da vidi duhovni svet u neposrednim sozercanjima, prestao je da osea njegovu realnost. Telesni ovek moe samo da zamilja smrt u odreenim slikama ne oseajui je kao tajnu. On moe da rasuuje o venosti kao o neemu to mu je daleko i nepoznato. Zato na pitanje: "Postoji li zagrobni svet?" takav ovek odgovara: "Umreu i tada u saznati." Meutim, u ovom odgovoru se sadre i "da" i "ne" (i to pre e biti "ne"). Zbog toga za grenika postoje dva puta: ili da se pokaje i bori protiv greha koji se srastao s njegovim srcem ili da uveri sebe da se smru zavrava njegovo postojanje, da se s poslednjim uzdahom pogruava u nebie, u veliko "nita", gde se njegova svest gasi, a telo pretvara u prah. ak i nejasna nona snovienja ispunjavaju duu grenika brigom i on se hvata za misao da je ivot sluajnost, a smrt - propadanje u prazninu zauvek, veno. Ovo je svojevrsna meditacija, autosugestija, koja stalno postoji u dubini due grenika, negde duboko u njegovoj podsvesti. Meutim, i u ovoj meditativnoj autosugestiji on ne moe da nae sebi mira, poto je smrt ruenje njegovih nada, gubitak svega to je imao. Zbog toga je druga misao koju grenik pokuava sebi da sugerie misao o tome da se smrt nalazi negde daleko, zato je se ne treba plaiti, kao da se ne treba uznemiravati pretpostavkama o tome da e kroz milion godina neka kometa, proleui oduvati Zemlju kao zrnce svojim vatrenim repom. ovek smatra: "Posle smrti nema niega, same smrti za sada jo takoe nema, brod s crnim jedrima se jo nije pojavio na horizontu." avo eli da oduzme oveku seanje na smrt, zato mu nudi mnotvo mamaca. Kad avo ne bi ukrao seanje na smrt kao klju od vrata due on ne bi mogao da ue u tuu kuu kao lopov i opljaka je. Pogledajte duevne bolesnike, histerike i manijake - one koji se nalaze pod naroitim demonskim uticajem - kako se oni plae misli o smrti, kako im je teko da uu u sobu u koji stoji koveg ili da prisustvuju na sahrani ak i najbliih ljudi! Oni se plae da dotaknu ak i le svog deteta. Koliko lukavstva i dovijanja upotrebljavaju samo kako ne bi videli svojim oima sliku smrti! A kod okultista postoji poseban nain da se izbave od straha od smrti. Oni govore o tome da e ljudi koji su ugaali za ivota satani nakon smrti postati knezovi u carstvu pakla i da e satana s njima podeliti svoju vlast. Ne! On e s njima podeliti svoju paklenu muku, teinu bogoostavljenosti, koja e poput kamena velikog kao zemlja veito pritiskati njihove grudi. Ne! On e s njima podeliti jezike crnog plamena u kojem gori otkako je pao s neba kako bi ovaj plamen palio, ne gasei se, njihova srca. On e s njima podeliti svoju mrnju prema Bogu kako bi u paklu proklinjali ne muiteljasatanu, ve svog Tvorca.

Pakao je druga smrt, u kojoj nema vaskrsenja. U poreenju s njim prva, telesna smrt i truljenje u grobu izgledaju kao miran san. 7 Sveti patrijarh Avraam je iveo u kui svog oca u Uru Haldejskom. Obino mladii kreu na putovanja kako bi se upoznali sa ivotom i obiajima drugih naroda. Svet se otvara pred njima kao knjiga. Svaki grad je njena stranica, svaka zemlja je glava. Zatim, s godinama, ovek sve ree naputa granice domovine, sve due boravi u svom domu, u krugu porodice, on kao da zbraja blaga koje je stekao. ivot svetog Avraama nije tako tekao. Kad je sunce njegovog ivota ve poelo da se naginje ka zapadu on je po zapovesti Boijoj zajedno s ukuanima i slugama zauvek napustio svoju zemlju i krenuo na jug, u Palestinu. Ne samo Avraam lino, ve su se i njegova porodica i sluge pretvorili su se u tuinovatelje. Zajedno sa svojim stadima on je vodio nomadski ivot izmeu Sirije i Egipta. Po jednom od drevnih predanja u Palestini su stvoreni nai praoci, zemlja Palestina je posluila kao materijal, kao materija za Adamovo telo, kao mermer za duboresca i vajara. U Palestini su prognanici iz Edema pronali svoje utoite. U Palestini se odigralo iskupljenje ljudskog roda. Tamo gde je bio sazdan prvi Adam rodio se Drugi Adam Koji je jednom Svojom rukom uzeo nebo, a drugom zemlju, otkinute jedno od drugog i ponovo ih spojio. Ovde, u Palestini zavrie se poslednja etapa zemaljske istorije, zaue se njen poslednji akord. Avraam je kao tuinovatelj doao u Palestinu. On je sa svojom porodicom iveo u atorima i jedino to je stekao na ovoj zemlji kao linu svojinu koja se nasleuje jeste peterna grobnica u kojoj je sahranio suprugu zavetavi da tamo bude sahranjeno njegovo telo. Stanovnici ove zemlje, potujui Avraama eleli su da mu podare ovaj komad zemlje na kojem se nalazila peina u kojoj je ona bila pogrebena, ali je pravednik insistairao na tome da je plati srebrom pred stareinama naroda i dao je za ovu zemlju vie nego to bi kotala zemlja za bate i vinograde. Ako dozvolimo sebi da pribegnemo izvesnoj simbolici Avraam je obraz razuma, a njegova ena Sara - obraz oseanja. Seanjem na smrt ukrouju se oseanja: Sara prva lee u grobnicu. Zatim se um oslobaa svega zemaljskog, on ulazi, kao u grobnicu, u srce kako bi u njegovom mraku ugledao svetlost koja je u njemu skrivena. Seanje na smrt ne daje se na dar, ono se kupuje cenom srebra - cenom truda i suza. LJudi koji stoje na ivici groba kao na pristanitu sputaju koveg na konopcu u crnu jamu, u dubinu zemlje, kao to mornari sputaju brod u tamno-olovne talase mora. Oni seku konopac i koveg, kao laa bez jedara i vesala, kree u okean venosti, plovi bezgraninim prostorom koji nije zatvoren obruem horizonta. Kapetan ove lae je smrt, njen teret je pokojnik.

ovek se rastao od svega to je imao na zemlji, kosmos sa suncem i zvezdama sad se za njega suzio njega do veliine jame od nekoliko arina koja lii na pukotinu u zemlji. Za mrtvog je grob - njegovo poslednje obitavalite, a koveg postelja, na ijim tvrdim daskama e poivati njegovo telo. Koveg je sto s jelima, koji meutim vie nije postavljen za mrtvaca, ve za crve koje je smrt pozvala na pir kao drage goste, sama utroba trupa postala je hrana. krtac imajui bogatstvo nita nema, on ga krije od sebe samog. Naslednici otvaraju sanduke, esto ih lome, paraju u brzini jastuke, a kad nau zlato ili druge dragocenosti raduju se kao da su nali blago i iskopali ga iz zemlje, ali niko vie nee otkopati koveg iz groba, nee otvoriti, kao vrata, njegov ekserima zakucan poklopac. Suneva svetlost vie nikada nee linuti u prazne one upljine... ...Koveg se lagano sputa u grob. Mrtvac je blizu i istovremeno daleko od nas; on je ovde i on je negde, on postoji i nema ga, bio je i ponovo e biti, on je za nae oi vidljiv i nevidljiv. To je tajna smrti na kojoj lei peat venosti. 8 Kad su vojnici ili u pohod osim oruja i hrane nosili su sa sobom prazna kola, dakove i sanduke kako bi u sluaju pobede imali u ta da stavljaju osvojeni plen. itav karavan je iao za vojskom. Meutim, za jednog francuskog marala prialo se da je imao drugi obiaj: u pohode je nosio samo koveg kako bi se seao da za svaki dan i svaki as moe da se ispostavi da je za njega poslednji. Smrt, poput eteoca izlazi na bojno polje sa srpom u rukama i skuplja leeve kao poseeno klasje i snopove. Metak s jednakom lakoom probija maralski mundir kao i vojniku bluzu i svaka bitka za svakog od uesnika moe imati podjednako koban ishod. Ponekad posle bitke od oveka ostaju samo iseeni komadi tela koji se zajedno s leevima bacaju u zajedniku grobnicu i posipaju zemljom. Vrane nekim naroitim, njima svojstvenim oseajem razumeju da se za njih sprema "pir" i iz daljine prate vojsku, dozivajui se meu sobom kao straari, kao da se druga, crna vojska okupila kao oblak kako bi stupila u boj, ali ne sa ivima ve sa mrtvima. Otac priprema kolibu za svoje jo neroeno dete. Bogata kupuje gvoem okovan sanduk kako bi uvao u njemu svoje zlato. A ovaj francuski maral je stekao neto to e jednom svakome biti najpotrebnije - sanduk. Dete raste i kolevka mu postepeno postaje tesna. Bogata ostavlja svoje zlato naslednicima koji ekaju, ba kao ove vrane, njegovu smrt. A sanduk je imovina od koje se ovek nee rastati dok se njegovo telo ne pretvori u prah i hrastove daske ne istrule u zemlji. Dakle, maral je svuda nosio sanduk kao svoj dom, kao nomad svoj ator. On se seao smrti i zbog toga se nije nadimao zbog svog zvanja, nije bio opijen slavom ranijih pobeda. Znao je da e pre ili kasnije njega samog svejedno pobediti smrt i zato je ostajao

spokojan na bojnom polju kao da su meci bili njegovi prijatelji. On je umirao svakoga dana i zato se nije plaio smrti. Hrianin mora imati na umu da je on - besmrtni duh, njegovo je ovo telo, a ono ime su "natovarena kola" je tue. Ono ne pripada njemu, ve vremenu. Seanje na smrt lii na ostrvo posred mora: brodar je doao do njega i miran je. On gleda kako talasi udaraju o obalu, kako besni more, ali na ostrvu je kao iza zidina tvrave, mir i tiina. Kad se pita: "ta da radim?", ne zna kakvu odluku da donese, kad stoji na raskrsnici, kad se srce i um ne slau, a volja i strast lie na dva suparnika koja su stupila u duel, zamisli da si u sanduku - i dobie odgovor. 9 Omar Hajam ima rubaje posveene vetini grnara, koji od gline pravi pehare i ae. U ovoj glini su estice ljudskih tela. Grnaru se ini da mu up pria o tome kako je nekada sam bio grnar, da su ivice pehara bila usta umrle devojke, da grnar mea glinu od tela umrlih ljudi. Ima kod njega i rubaja u kojima kao glavno lice nastupa vrana - simbol smrti. Vrana grake i u grlenim zvucima njenog glasa uje se pitanje: "Kuda, kuda?" - kuda juri ovaj svet kojeg progoni vreme? U jednoj od rubaja vrana sedi na gradskim zidinama i u kandama joj je lobanja davno umrlog sultana. Vrana pita: zato nema sveanog doeka, zato se ne uju flaute i lire, zato narod ne istrava iz kua kako bi doekao svog vladara? Gde je sultanova slava? NJegovo ime je zaboravljeno; sve to je ostalo od njega jeste kost u kandama ptice. Jo su veliki mislioci drevnih vremena govorili: "Filosofija je umee umiranja." Za nas, hriane, zemaljski ivot je priprema za smrt. Smrt je kroz vaskrsenje Hrista za nas postala roenje za venost i poetak istinskog ivota. Umee umiranja za ovaj svet jeste umee ivljenja. 10 ovek ivi u tri sveta. Prvi svet je svet vidljivi, ono spoljanje to nas okruuje sa svih strana, to doivljavamo posredstvom pet organa ula, to se slae i uva u naem seanju kao u nekoj ostavi due i zatim se prerauje u seanja, obraze, slike, fantazije, planove, zakljuke razuma, u oblak pomisli koji se neprekidno vrte u naem umu. Drugi svet je nevidljivi, duhovni svet, on je nedostupan naim telesnim ulima, nevidljiv je za oi, ne uje se sluhom, nedostupan je za opipavanje, u njega se ne moe pronii ak ni kroz naa rasuivanja i misli, on se ne moe izraziti ljudskom reju. Ovaj

svet se otkriva ljudskom srcu dejstvom Boanske blagodati: ovek kao da vidi senke ovog nepoznatog sveta, osea njegovo postojanje i zatim ovo oseanje gasne i gubi se. Kao da je Gospod pokazao na trenutak zrak nebeske svetlosti i rekao: "Idi i trai sad ovu svetlost." Gde i kako ovek da je trai? U spoljanjem svetu se ne moe nai, ali u samom oveku postoji trei svet - njegovo sopstveno srce, ona oblast gde dolazi u dodir duhovno i telesno, nebo i zemlja. ovekovo srce je kapija kroz koju moe da ue u za njega nepoznatu oblast duha. Ono je onaj zraak kroz koji moe da na par trenutaka ugleda lepotu Nebeske Crkve, Raja koji je Adam izgubio i koji je Hristos ponovo stekao za oveka. Kroz srce lei put oveka od pakla prema Raju, ali je nae srce - greno i strasno - zatvoreno, kao da je zakljuano. U njemu vriju strasti, elje, pohoti, koje kolebaju i vrte pomisli, i ovekova dua se nalazi u nekakvom mranom haosu. On ne poznaje svoje sopstveno srce, ne osea svoju sopstvenu duu, otkrio je sebe za utiske vidljivog sveta, trai ove utiske i ivi od njih. On neto eli od ovog sveta, on mu se prilagoava, trai njegovu pomo, razmilja kako da osvoji njegovo prijateljstvo. I u ovom talogu strasnih pomisli kao u kovitlacima praine koje podie vetar prolazi sav ivot. Prozrenje obino nastupa u trenutku smrti. Do ovog poslednjeg trenutka ovek je uveren da je ovaj zemaljski svet - njegov. Meutim, sad vidi kako sve nestaje, sve ga naputa, sve se pokazuje kao privid, san, i on ostaje samo s onim to je uspeo da stekne u svom srcu. Upravo zato je za demona tako strano seanje oveka u smrtnom asu. Demon pokuava da uspava oveka, da ga natera da zaboravi da sve na zemlji prolazi, da ga uvue u vrtlog svetskih poslova. I ovo mu najee polazi za rukom, u ovom snu, u ovom vrtlogu, neprimetno, as za asom, dan za danom, godinu za godinom prolazi sav ivot i ovek se budi tek na samoj ivici svog groba i uje kikot demona, koji ga je tako veto i tako strano prevario. Sve za ta je ovek bio vezan, sve to je voleo, sve to je stekao, topi se i nestaje kao none senke u svanue. ovek shvata da je bezumno protraio, kao da je ubio najdragocenije to mu je Bog dao - vreme za spasenje. Zbog toga je prvo asketsko pravilo - seati se smrti. Apostol Pavle pie: ne opijajte se vinom, u njemu je razvrat,[1]odnosno blud. Bogatstvo i naslada ovog sveta su isto ovo vino, koje ne daje istinsku radost iako opija oveka; i u ovom vinu je takoe blud: dua nevesta Hristova, prilepljujui se za njoj tue materijalno i zemaljsko, vara Boga i bludnii sa svetom. Gospod je rekao: gde je bogatstvo vae, tamo je i srce vae.[2] Srce koje je svojim strastima vezano za svet zatvoreno je za Boga. Svet opija oveka, a seanje na smrt ga otrenjuje. Ono sve stavlja na svoje mesto. Veina ljudi se, po nagovoru demona, trudi da ne razmilja o smrti, tei ka tome da je zaboravi, kao da je nema. Videi oko sebe slike smrti, ak nalazei se kraj samog sanduka svojih blinjih ljudi bez obzira na sve i dalje misle da e ih ona mimioi, da svi umiru, a oni nee umreti. LJudi su potisnuli seanje na smrt iz svoje svesti i ive kao da je zemlja njihov veni dom.

Zato, kad se budi, razmiljaj o tome da je moda ovaj dan za tebe poslednji. Kad ustaje iz postelje razmiljaj koliko je ljudi umrlo ove noi, kad ide putem, seaj se da je ceo na ivot isti ovaj put, od roenja do groba i svaki dan je korak koji nas pribliava smrti. Kad seda za trpezu seti se da e i sam postati hrana za crve. Kad osea u srcu crni oganj pohote razmiljaj ta e biti s ovekom kojeg eli nekoliko dana nakon njegove smrti, kako e ovo telo, koje te sad sablanjava, poeti da toi neizdrivi smrad. A ta predstavlja mrtvac u grobu? Verovatno je najodvratniji prizor izgled lea koji se raspada, koji se pretvara u sukrvicu i truli. Eto to je ono prema emu si oseao poudu... Ako u tvom srcu bukne vatreno crveni plamen gneva i mrnje seti se da ete i ti i tvoj neprijatelj leati jedan pored drugog, u istoj zemlji i tada vie neete imati ta da delite, nee biti emu da se zavidi. Kad dua stane pred venu pravdu Boiju sve zemaljsko e joj izgledati nitavno. emu zavideti ako e vreme i smrt sve oduzeti? Kad ovek lee da spava neka razmilja o tome da je njegova postelja - mrtvaki sanduk, san - smrt, nona tama - mrak groba, i neka se moli da mu se Gospod smiluje ukoliko ova no za njega postane poslednja. Kad nau duu vuku ka sebi i mame svetske zabave i razonode setimo se da je moda Aneo smrti ve poslan da nas povede sa sobom. U emu e nas zatei ovaj nezvani i neoekivani gost? Seanje na smrt ispoetka izgleda strano, ali kad se ovek na njega navikne on osea da ga ono oslobaa robovanja ovom svetu, okova strasti, pomisli koje ga ugnjetavaju, koje ga kao breme pritiskaju. On poinje da voli seanje na smrt, ona mu izgleda kao celomudrena drugarica, verni drug, uvek spreman da ga utei u alosti. A to je glavno, seanje na smrt ui oveka da istinski smisao u ivotu koji mu je darovan nije u vrenju u zemaljskoj ispraznosti, ve u pripremi za venost. Zbog toga je seanje na smrt voa ka Bogu. Ono se stie kroz samoprinudu, naporom volje. Prvo mu treba udeliti makar nekoliko minuta u toku dana, kako bi ovek razmiljao o tome da je cela zemlja - ogroman grob u koji su otila bezbrojna pokoljenja, mi gazimo ove grobove, ali e ubrzo i nas pokriti zemlja. Moramo da molimo Gospoda da nam da seanje na smrt kao dar blagodati. A izgovarajui rei molitve moramo razmiljati o tome da je moda ova molitva poslednja molitva u naem ivotu. ak i u prirodi trai ono to te podsea na smrt. Ako vidi sunce na zalasku, cvet koji vene, pticu, koja leti u daljinu - imaj na umu da na slian nain prolazi ovekov ivot. Reci neverujuem o smrti - on e se uvrediti ili naljutiti; za njega je smrt orsokak, crna rupa, kraj svih nada, prelazak iz postojanja u nepostojanje. A za hrianina je smrt zavretak zemaljskog puta, ispit za ceo ivot koji je proiveo i otkrivanje onoga to je stekao u toku njega u svom srcu. Zbog toga je seanje na smrt za hrianina silno oruje u borbi s demonom koji eli da ovek smatra sebe samo za zrno vidljivog sveta, za aku zemaljskog praha. Ovde, na zemlji, liimo na ljude koji plove amcem nizvodno, niz reku. Reka je vreme

koje beumno tee danju i nou i u ovaj potok se ne moe ui dva puta. Pre ili kasnije amac e doi do ua reke koja se uliva u okean - venost. Tako, u venosti, vreme prestaje da postoji. Kad bi se ljudi, ukljuujui nas same, seali da sve na zemlji prolazi, da sve to je roeno umire, verovatno bi bilo manje zla u ovom svetu, istija bi bila ljudska dua, jasnije bismo videli istinski cilj i smisao naeg ivota. 11 Nekome moe izgledati da je seanje na smrt dosadno bunilo, bolesna fobija ili nenormalno oseanje (neto poput mazohizma ili nekrofilije) u kojem oni koji su njime opsednuti u samom zamiljanju slika smrti nalaze izvesnu neshvatljivu nasladu. Neki mogu da pomisle da je seanje na smrt izvestan intelektualni pandan samoubistva. Meutim, u stvarnosti seanje na smrt je prelazak od iluzija ka realnosti, od koje mi kukaviki beimo, i samu misao na nju odagnavamo dalje od sebe. ovek ivi u stranoj zabludi: on misli da e njegov zemaljski ivot beskonano trajati. Ako mu se ukae na ovu zabludu on moe da pokua da opovrgne slinu optubu na svoju adresu, moe da kae da sve razume, umom shvata da svemu jednom doe kraj, ali neka pogleda u svoje srce. Srce se ne slae s ovim, ono se bori s razumom, ono kae da ovek ne umire i misao o smrti se isteruje iz ovekove svesti. Zaista, u ovom svedoanstvu srca postoji deo istine. ovek zaista ne umire, jer se pred njim otvara drugi svet - beskonano zagrobno postojanje. Meutim, njegova greka je u tome to on ovo oseanje venosti prenosi na zemaljski, prolazni, truleni svet. Za njega nestaje istinska venost. Ona se menja iluzornim negiranjem sopstvene smrti ovde, na zemlji, i zbog toga zaboravivi na smrt ovek prestaje da se brine za venost, on se hvata za ono to ne moe da zadri, za prolazne trenutke, za ono to se pojavljuje i nestaje u vremenu, za ono to treba da ostavi nakon izlaska iz ovog zemaljskog ivota. Zato se opet moe rei da seanje na smrt zaista sve stavlja na svoje mesto. ovek zahvaljujui njemu poinje da gleda na zemaljski ivot ne kao na cilj sam po sebi, ve kao na put, sve to vidi i ima nije njegovo, ve kao da mu je dato na zajam na neko vreme, a smrt je raskrsnica puteva od kojih jedan vodi u veno blaeni ivot, druga - u postojanje slino venoj smrti, postojanje bez Boga. Upravo ovaj veni gubitak Boga i jeste istinska smrt o kojoj najee oni koji ive na zemlji ni ne razmiljaju. ovek je bezumno, strasno zaljubljen u ovaj ivot, on u fizikom i materijalnom trai ono to materija ne moe da mu da, a to je srea. Nikakve spoljanje okolnosti ne mogu da uine oveka srenim i on uzaludno eli da nae sreu u spoljanjem dok je ona u njemu. On trai radost u vidljivom i opipljivom, a radost je u nevidljivom i duhovnom. Kau da e ako ovek uzjae magarca i dri pred njegovom njukom sveanj trave magarac trati mislei da e dohvatiti jelo koje se nalazi pred njegovim nosem. I koliko

god bude trao toliko e se sveanj trave udaljavati od njega, ali e on nastaviti da tri ne shvatajui da je prevaren. Tako i nama avo sugerie da se smisao naeg postojanja sastoji u neem spoljanjem: navodno, stekavi novac i imovinu odjednom emo postati sreni i okruivi se eljenim komforom i stvarima oseaemo blaenstvo i svi problemi e se sami po sebi reiti, sve brige e ieznuti. I ovek tri kao magarac za prividnom sreom koja bei od njega poput njegove sopstvene senke. Zatim nastupa starost, to je vreme kad se oveku neoekivano otvaraju duevne oi, on vidi drugi svet, za prelazak u koji nije spreman, u koji treba da ue, a potpuno je nit. On shvata da ga je demon prevario, da su strasti zaslepile njegov um, da je misao da navodno u materijalnom i vetastvenom moe da nae sreu - velika la. On shvata da je vidljivo i truleno, zaklonilo sobom veno, ali je ve kasno. Zato je oveku da ne bi uinio tako stranu greku, da ne bi dao sve snage svoje due prolaznom i trulenom, neophodno seanje na smrt. Naa bezumna vezanost za ovaj svet, pogruavanje u njega, poistoveivanje s njim predstavlja bolest due, nekakvo uasno izopaenje, upravo nekrofiliju koju ovek smatra ivotom. Nae strasti ne ele seanje na smrt, one mu se protive, zato ga treba ulivati u svest naporom volje. Seanje na smrt ne pritiska duu, ve joj naprotiv, daje oseanje slobode. Ono ne ubija ljubav prema ljudima, ve je nadahnjuje, jer veoma esto ljubavlju nazivamo ono to uopte nije ljubav, ve samo pristrasnost prema lepoti ljudskog tela, u sutini, prosto pohot. Ponekad nas zaista u oveku privlae njegova bestidnost i razvrat, u kojima kao da nalazimo "sazvunost" sa svojim sopstvenim strastima. Ponekad kao ljubav izgleda slepa i sluajna zaljubljenost koja moe brzo da proe, pretvori se u ravnodunost ili ak mrnju. Meutim, upravo seanje na smrt nam pomae da u oveku vidimo glavno obraz i podobije Boije, da shvatimo da je ono s im obino poistoveujemo oveka, njegovo telo, samo trulena ljuska, da u njoj zapravo nema nieg lepog, jer je ona otrovana grehom i osuena na smrt. Telo moe da bude zaista predivno nakon sveopteg vaskrsenja iz mrtvih, kod pravednika, kad postane slino njegovoj dui. A ovde se, zaljubljujui se u ljudsko telo, zaljubljujemo u blato, tako se dete, kojem kupuju lepu lutku igra njome, ne znajui da je napunjena opiljcima ili krpama. Seanje na smrt kao da nam otkriva prirodu ovog sveta oteenu grehom. O emu se vie brinemo - za duu ili za telo? Zauujue, ali ak se i verujui ljudi vie brinu za telo, poklanjaju mu vie vremena nego molitvi, vie razmiljaju o njegovom zdravlju, nego stanju svoje due. Zaboravljamo najoigledniju istinu: da je telo truleno, a duh besmrtan. Ne elimo da se pomirimo s milju da nae telo stari, haba se i da e nastupiti vreme kad e se ono pretvoriti u le. Telo nam je potpuno zaklonilo duu, u zadovoljavanju njegovih pohoti mislimo da emo nai radost zato to treba da se seamo ta ono realno predstavlja.

ena koja nam danas izgleda kao lepotica po isteku u sutini malog broja godina pretvorie se u nemonu, runu staricu. ovek koji je danas pun zdravlja i snage, od neke sluajne bolesti moe iv da istruli, a ako doivi sto godina, postae nemoan kao dete. Onaj ko je sakupio imovinu i novac na umoru e se pokazati kao poslednji siromah, jer ostavljajui ovaj svet ne moe da ponese sa sobom ni groa. ak i vie od toga, siromaha mogu iskreno da oplakuju, a pored odra bogatog rasplamsavaju se strasti, svako od roaka eli da dograbi najbolji deo imovine, svako u dui rope na onoga ko umire to mu nije sve ostavio. I obino se neka mrana atmosfera neprijateljstva i mrnje nadvija nad odar bogataa koji umire. 12 ovek koji je vezan za stvari i novac teko da e pred smrt moi da se pokaje iskreno, od sveg srca. Strasti koje su kao paraziti ivele u njegovom srcu, nalazile u njemu stalnu hranu, naroito ustaju protiv njega pred smrt. U ranija vremena ljudi su esto sebi unapred naruivali mrtvaki koveg i stavljali ga negde u ugao svoje kue kako bi ih sam izgled kovega podseao na neizbeni kraj. Neke askete su spavale u mrtvakom sanduku kao u postelji; mnogi su imali u svojoj keliji lobanju i kosti nekog od preminulih kako ne bi zaboravili kakvi e i oni sami jednom postati; drugi su namerno u svom obitavalitu drali izobraenje smrti u njenim razliitim oblicima. U srednjem veku postojale su specijalni slike: "Igra smrti", "Smrt na piru" i tome slino. ta je na njima prikazivano? Smrt u vidu kostura iznad kolevke deteta; smrt koja prati mladence u njihovu spavau sobu; smrt u dvorcu, smrt u kolibi siromaha, smrt na bojnom polju koja u svoje ruke hvata itave naramke mrtvih tela, smrt za vreme kuge, koja svojom petom gazi gradove i sela i pretvara ih u groblja; smrt koja poput gosta ulazi u kuu; smrt koja skae kao zver od koje se ovek ne moe sakriti. O jednom drevnom caru se prialo da imao ovakav obiaj: posle pira na dvorcu sluga je donosio poslednje jelo prekriveno pokrovom ispod kojeg je leala ljudska lobanja, sluga je skidao pokrov, podizao posudu i glasno govorio: "Care, ne zaboravi da si i ti smrtan." 13 Mi oseamo strast prema ljudskom telu, elimo da naemo u njemu izvor nekakvih nepoznatih naslada. Meutim, ta predstavlja nae telo - ne prvobitno kao tvorevina Boija, ve u stanju one strane degradacije koja je usledila za padom praoca u greh? Od ega se i kako ono stvara? - Od nekakvih kapljica za vreme strasne pomraenosti uma. ta ono sadri u sebi kad je jednom ve formirano? - Kosti, krv i sluz

presvuene koom. Ako se ova koa pogleda kroz lupu videemo je izbrazdanu i s gnojnicama, pokrivenu porama iz kojih se izdvaja masnoa za njeno premazivanje i otrovna tenost s otpacima koji su u njoj rastvoreni, koja se naziva znoj. Nos koji nam izgleda lep kao nos antike statue jeste sistem za preiavanje i zagrevanje vazduha u kojem lezde lue sluz. A usta, ta su usta u kojima zubi igraju ulogu rvanja koji melju hranu koja se zatim natapa pljuvakom? U ustima trunu ostaci hrane, ovekova usta predstavljaju kao neki rasadnik bolesti; sadraj usta je pljuvaka i njen ispljuvak se kod svih naroda smatra znakom prezira. A ta se nalazi u unutranjosti oveka, ta se deava s unetom hranom? Kad bismo videli to svojim oima kakvu bismo odvratnost osetili! Ne poniavamo i ne hulimo stvorenje Boije: telo je instrument due, ve govorimo o pristrasnosti prema telu - i svom i prema telima drugih ljudi. Govorimo da se u telu i kroz telo ne moe nai srea i istinska radost, da se smisao ljudskog ivota ne sastoji u telesnim funkcijama, da smo od slukinje napravili gospodaricu, od orua due - nekakav kumir. Sve nai strasti i elje predstavljaju stanje opijenosti kroz koje stupamo u svet iluzija. Zbog toga posle zadovoljenja strasti tako esto i nastupa neto slino trenjenju i ujedno - oseaj duhovnog gubitka. Strast stvara sebi idola, ovek zarobljen strau gubi oseaj za realnost u njenom doivljaju predmeta - drugog oveka, poinje da pripisuje ovom oveku savrenstva koja mu nisu svojstvena. Zato se moe rei da je strast uvek slepa, uvek vara. Poto je sama slepa ona zaslepljuje um i oba slepca padaju u jednu jamu. ovek ima izvesnu tenju prema lepoti kao seanje na izgubljeni Raj koji je neizrecivo prekrasan. Meutim, traimo lepotu u svetu u kojem se sve pretvara u prah. esto ljudi lepu enu u nekakvom bezumlju nazivaju "Anelom". "Genije iste lepote", rekao je jedan od naih najpoznatijih pesnika. Meutim, ova lepotica odie duevnim i telesnim smradom: ona koja izgleda kao nebesko bie svakoga dana prazni svoj eludac. U ta se pretvara ovek posle smrti? - U crnu bezoblinu masu koja se kao ukvaeno testo komea, kipti od crva. Otvori svojim mislenim pogledom grob i zaljubi se, ako moe, u takvu lepoticu ili lepotana. A ta e biti s tobom kad dua sa stradanjem i mukama bude naputala bolesno, istroeno telo, kad bude gledala na njega sa strane kao to se gleda prljava odea koju je ovek na kraju skinuo sa sebe? Zamisli kako tvoje oi cure iz orbita, kako koa i meso spadaju s tvog lica, kako se ogoljuju zubi u nekakvom divljem osmehu, kako se tvoja glava pretvara u lobanju s pramenovima kose koji lie na pramenove vune, kako tvoj mozak kao zagrejane pihtije curi iz uiju i nozdrva, kako se tvoje srce u kojem su se nekada gnezdile strasti, koje je as raspaljivala pohot, a as kao da ga je na komade kidao gnev, pretvorilo u klizavu sivu grudvu, kako crvi jedu tvoju plot, kako otpadaju od ruku prsti - zglob za zglobom, kako se telo, uzeto iz zemlje ponovo pretvara u zemlju.

Zar je mogue da ovo telo treba da postane centar naeg ivota oko kojeg se neprekidno vrte nae misli, elje, planovi, koji slue kao predmet nae mate, naih fantazija? Ne hulimo telo, ve kaemo da ovek zbog njega esto gubi duu, zbog njega se dua pokriva flekama greha i postaje isto tako mrana i smrdljiva kao telo u kovegu. Vreme i smrt su roena braa. Vreme nam oduzima sve to imamo, samo to na to zaboravljamo, plaimo se da pogledamo istini u oi: ona je za nas strana. Vreme je smrtna presuda koja je doneta oveku, a ivot nije nita vie od odlaganja presude. ovek kao da se ve raa s omom oko vrata: promai e slike ivota, kao kadrovi filma i smrt e kao neumoljivi delat namai omu. Gledajui lepe zgrade upitajmo sebe: "Ko e iveti u njima posle nekoliko decenija?" Verovatno, potpuno drugi ljudi - tako se novi posetioci hotela useljavaju u slobodne sobe. A ta e biti kroz sto godina s istim ovim zgradama? Na njihovom mestu stajae druge ili e meu krovovima moi da se vide samo gomile cigle i kamenja - sve to e tada ostati od njihove velelepnosti. Ne moemo da zaustavimo trenutak sjedinivi ga s pomilju o zemaljskom, ispostavlja se da je on za nas izgubljen kao otisak stope u praini, kao kap koja je pala u more. Meutim, moemo da uinimo drugo: da spojimo ovaj trenutak s reima molitve, s imenom Isusa Hrista, tada emo ga stei, tada e se on pretvoriti u dragi kamen i postae nae besmrtno blago, tada e on kao nebeski cvet pustiti svoje miomirisne latice, tada e samo vreme postati stepenik na duhovnoj lestvici koja vodi u visinu. Vreme nestaje bez traga, ali kad ga ovek zaustavlja molitvom ono se pretvara u nevidljivu svetlost i ostaje u njegovoj dui. Samo u molitvi ovek moe da ugleda odsjaj one lepote koja je izgubljena za svet, da iskusi - makar u izvesnoj meri - oseanje one radosti koju Gospod obeava da e nam dati u venosti. Meutim, veina ljudi besmisleno i uzaludno trai ovu radost u materiji koja u sebi nema ivota. Zbog toga seanje na smrt otkida duu iz ropstva, oslobaa je onoga to joj je tue, ali je nipoto ne ostavlja praznu, ve joj, naprotiv, pokazuje gde su istinski ivot i istinska radost. Postoji pria o tome kako je ovek prodao duu avolu i ovaj mu je dao sanduk pun zlata, ali prolo je vreme i kad je sanduk otvoren pokazalo se da su u njemu razbijeni crepovi, ubre i razne gadosti. avo je ismejao oveka koji mu je poverovao. Svet se isto tako podsmeva ljudima koji mu veruju: on im obeava zlato, a daje im grudve blata, obeava da e ga napojiti vinom naslade, a umesto toga ispunjava usta truleju. Zbog toga je mudar onaj ko ivi u ovom svetu, ali se ne drui s njim, ko svom telu daje ono to mu je potrebno, ali ne i vlast nad sobom; ko je pretvorio dane i godine u put ka venosti; ko vidi istinski smisao ivota - iza njegovih granica, ko daje prednost nevidljivom u odnosu na vidljivo, ko porobljava telo i krv kako bi primio Duh. 14

Kad piemo o tome da u svetu caruju smrt i trulenost, da se zemaljska lepota pretvara u nakaznost, da samo ljudsko telo koje tako esto izgleda privlano oveku opsednutom strau, gubi svoju privlanost u starosti, postaje runo u bolesti, a posle smrti, u kovegu, predstavlja najodvratniji prizor, koji ovek samo moe da zamisli, nipoto ne elimo da naruimo tvorevinu Boiju. Obino govorei da slika uopte nije tako predivna kako izgleda na prvi pogled samim tim indirektno negiramo umetnika. Meutim, u ovom sluaju nije tako. Gospod je stvorio svet i oveka drugaijima. Slika Nebeskog ivopisca bila bi predivna i savrena. Meutim, On nije stvorio svet, nizak u njegovoj zavrenosti i nepokretnosti, ve svet, dinamian u njegovim mogunostima, u datom ljudima kao bogoslinim biima datom pravu da donose odluke i na izvestan nain sauestvuju u njegovom daljem razvoju. Svet je bio stvoren kao predivan i savren, ali je ovek trebalo kao da okona, zavri, uvrsti ovo savrenstvo potinjavanjem svoje slobodne volje Boanskoj volji i na taj nain uspostavi odnos izmeu Boga i sveta ne samo kao vezu izmeu Tvorca i tvorevine, Umetnika i slike, ve i kroz svoju duu koja istovremeno predstavlja obraz i podobije Boije i ispostas sveta. Dakle, ovek je bio sazdan kao karika koja povezuje duhovno i materijalno, izmeu neba i zemlje. ovek je bio stvoren kao sofijsko bie odnosno idealno, u kojem se ovaplotila sama ideja oveka. Meutim, ova ideja je ukljuivala u sebe dar unutranje, autonomne slobode zahvaljujui kojoj se i moe govoriti o oveku kao obrazu Boijem. Zato je u oveku postojala ne samo ve odreena datost, ve i mogunost - mogunost venog bogoupodobljenja. Sloboda se sastoji u sposobnosti ne samo da se donosi, ve i realizuje odluka, samo predvianje Boije ne ograniava slobodu, inae bi ona bila fikcija. Dolazi do tragedije. ovek se buni protiv Boga, sam elei da postane boanstvo; karika izmeu Boga i kosmosa kao da se kida. Trulenost i smrt kao antipodi ivota i posledica bogoodstupnitva upadaju u svet. Demonski impulsi u vidu strasti i svesnog protivljenja Bogu deluju u ljudskoj dui. Hristos spasava oveanstvo zamenjujui Sobom svakog oveka; ovo spasenje se otkriva kao mogunost preporoda kroz prihvatanje Golgotske rtve, kroz uestvovanje u Tajnama Crkve, kroz ispunjavanje zapovesti Bojih. Volja oveka koja se pobunila protiv volje Boije treba, uz pomo blagodati da joj se ponovo dobrovoljno pokori. Svet e se pokazati u svojoj prvosazdanoj lepoti posle vaskrsenja mrtvih kad doe do konane podele izmeu dobra i zla, tada e ovek, obnovljen blagodau Boijom ponovo primiti svoje Bogom dato dostojanstvo. Zbog toga mi ne govorimo o poronosti tvorevine Boije - ne, nipoto! - ve o nakaznosti greha, o oveku i svetu u njihovom postojeem, realnom stanju. I ovde vidimo inerciju greha, i to ne kako slabi, ve pre kako raste u toku istorije oveanstva. Vidimo sve obnaeniji demonizam, ljubav ne prema lepoti, ve prema rugobi, prema onome to unakaava obraz i podobije Boije. Savrena lepota prvostvorenog sveta je izgubljena, blagodat omoguuje da se ona vrati,

ali konano vaspostavljanje oveka i kosmosa ostvarie se posle Stranog Suda i ognjenog oienja sveta. Istinska lepota je Bog, istinska lepota oveka je obraz Boji, sad je ova lepota prela u red "mogunosti", zlato lei ispod sloja blata, ovek je sebe poistovetio sa svojim telom i za njega je smisao ivota postalo zadovoljenje strasti i naslaivanje prividnim dobrima ovog materijalnog sveta. Svakodnevno iskustvo pokazuje da je ovakav ivot, po reima jednog poznatog pesnika, kad pogleda s hladnom panjom oko sebe, Tako prazna i glupa ala... Koliko besmislenosti, prljavtine i oiglednog demonizma ima u samom seksu i u nainima njegovog ostvarivanja; u seksu gde nema raanja dece, ve je samo "umetnost radi umetnosti"! Ono to je oveku bilo dato kao dar raanja dece pretvorilo se u vulgarnost i gnusobu, u prljavtinu i nakaznost, u nekakvo avolje izrugivanje nad obrazom Bojim u oveku. ovek ini ono to ne radi nijedna ivotinja i zato rei da da seks koji se kod nas popularizuje pretvara ljude u svinje, - znai uvrediti svinje. Kad bi svinja mogla da govori ljudskim jezikom ona bi u odgovor rekla: "Previe sam pristojna da bih radila takve stvari." Postoji jedna vrsta bezumlja kad ovek prodire svoje neistote: to se naziva koprofagija, a dananja rukovodstva iz seksologije predlau da se ini isto to! Zbog toga elimo da istinsku lepotu ne pomrauje i ne skriva od naih oiju iluzorna, natopljena grehom, laljiva i varljiva lepota ovog sveta. Stoga je tako vano seanje na smrt - ovu "apoteozu" zemaljske lepote. 15 Postoji nekoliko stupnjeva u sluenju Bogu. Prvi je stupanj roba. Kad govorimo o nakaznosti greha, o trulenosti vidljivog sveta, o vlasti smrti, stojimo upravo na njemu. I ovo je za nas spasonosno, poto razmiljanja o smrti otkidaju srce od vezanosti za svet. To je poetak. Drugi stupanj je stupanj najamnika. ovek koji se bori protiv greha osea povremeno kako ga blagodat tei. On iz iskustva zna da radost koju daje blagodat nita ne moe da zameni, nita s njom ne moe da se uporedi. I zbog toga trai Boga kao izvor vene radosti i netrulene svetlosti. Trei stupanj je stupanj sina. U oveku se budi ljubav prema Bogu, on trai Samog Boga, a ne Boije darove, osea Boga kao Najviu LJubav i njegov jedini cilj je da ne bude lien ove LJubavi. Ovde mu se Bog otvara kao Linost. On vie ne misli ta stie. eli bogooptenje radi bogooptenja. Ne eli nita osim Samog Hrista; kad bi svet bio tako predivan kao u osvit svog stvaranja on bi svejedno u srcu eleo da bude samo s Bogom, samo s Bogom, a ne s NJegovom tvorevinom.

Ovaj trei stupanj je dostupan samo malobrojnima, pre uspona na njega treba proi kroz ono to mu prethodi. Meutim, i ako ovek ostane na stupnju roba dostii e spasenje. Prvi stupanj je negiranje onoga to stoji izmeu due i Boga. Drugi je sticanje onoga to sjedinjuje duu s Bogom. A trei je samo sjedinjenje due s Boanstvom kad oveku nije potrebno nita osim jedinog Boga. Meutim, ko eli da se odmah popne na trei stupanj ne ukrotivi strasti, ne spoznavi trulenost sveta, ne stekavi blagodat - prosto naprosto e se nai prevaren svojim sopstevnim snovima i fantazijama iji je izvor - duhovna gordost, drskost i umiljenost. Zbog toga je u duhovnom ivotu neophodna postepenost, slina postepenom rastu biljaka. U asketici se pokazuje da je svaki skok uvis pad u provaliju. 16 Zbog ega treba da razmiljamo o smrti, trulenosti, prljavtini i porocima? Zar je mogue da ovek ne moe odmah da okrene svoju duu ka Bogu i vidi svet u drugoj svetlosti, jer sveci su gledali na ljude, ak i grene, kao na Anele, a za neke podvinike se pria da su zaboravili da zlo uopte postoji? Zbog ega treba da kopamo po smetlitu? Zato to je ljubav prema Bogu dar Boanske blagodati i da bi se primila blagodat treba za nju osloboditi mesto u svom srcu, a celo nae srce je zauzelo zemaljsko kao neprijateljska vojska koja je okupirala zemlju i proglasila u njoj svoj u diktaturu. Sva tragedija se sastoji u tome to smo mi bezumno vezani za ovaj ivot, predali smo mu svoju duu, ispunili njegovim slikama svoje seanje. A najvea la je neprestano traganje za sreom ne u sebi, ve van sebe, u posedovanju predmeta ovog sveta, u situacijama i ivotnim okolnostima. Zaljubljeni smo u ono to pripada smrti i zato uvodimo smrt u svoju duu - upravo zbog toga nam je potrebno da vidimo poleinu onoga emu smo tako strasno odani: kako bismo makar s bolom, ali ipak otkinuli svoje srce od sveta i okrenuli ga ka Bogu. Naravno, ovde takoe postoji svojevrsna opasnost: poistovetiti svet sa zlom, zaboraviti na onaj odsjaj Boanskog sveta koji se moe ugledati i u svetu, i u dui oveka, ali obino ak i lepotu sveta doivljavamo povrno, materijalno, pohotljivo i zato - izopaeno. Da bismo videli i shvatili lepotu sveta treba da imamo otvorene duevne oi, jer je istinska lepota, koja kao da pomalo otkriva tajnu budueg preobraaja nedostupna za telesne oi. Zbog toga treba da odbacimo svoju vezanost za ono u ovom svetu to truli i propada i uz pomo blagodati Boije vaskrsnemo u dui ljubav prema svetu kao predivnoj tvorevini Boijoj i ljubav prema oveku za kojeg se razapeo Hristos. Mi treba da odbacimo truleni svet kako bismo oslobodili duu za Boga, kako pristrasnost prema svetu ne bi stajala kao bakarni zid izmeu due i venosti i zatim da prihvatimo svet u svetlosti Boanske blagodati. Zato, ako nas upitaju zbog ega razmiljamo o smrti, zato

zamiljamo ljudsko telo u kovegu treba da odgovorimo: "Zato da bismo obuzdali svoju pohot, ukrotili svoje strasti, kako nas ne bi neprekidno varalo spoljanje i prolazno." Strah od smrti nas otrenjuje kao hladnoa pijanca koji se valja pored tarabe. ovek koji je nauio da se sea smrti spoznaje da njegove strasti i pohoti nisu priroda, ve bolest due. On poinje da se bori protiv greha: prvo se uzdrava spoljanjih, grubih grehova, a zatim, srazmerno zajedniarenju u blagodati Boijoj, prenosi borbu u svoje srce. Tada u svetlosti blagodati, poinje da vidi svet na pozadini venosti kao proetoj zracima Boanske ljubavi. to vie obuzdava strasti, to istije postaje njegovo srce, tim vie se pred njim otkriva druga strana sveta: ne uas smrti, ne smrad greha, ne vreme koje sve guta, ve prednaznaenje sveta i oveka - da bude presto Boanstva. U sadanjem stanju oveka on vidi ne samo greh i porok ve vie zalog njegovog budueg preporoda: kad se u samom podviniku pomalja obraz Boji, tada on i u drugima vidi ovaj obraz, tada svakog oveka doivlja kao bogoslino bie. Ponekad nas pitaju: "Zato tako mnogo govorite o avolu? Zar se ne moe zaboraviti na njega i razmiljati o Bogu?" Radi se o tome to se stalno nalazimo u stanju rata s avolom, neprekidno oseamo njegove udarce, a za vreme rata treba da razmiljamo o taktici neprijatelja, o oruju kojim on vlada. Govorimo o prljavtini greha, zato to u naoj dui postoji tajna tenja prema grehu, mi kao da ne vidimo da je prljavtina prljavtina, ona nam stalno izgleda kao neka bajkovita lepota. Treba da se seamo movare koja je odozgo obrasla travom i cveem, kako ne bismo dospeli u nju - to je prvi stupanj. Drugi stupanj je videti zrake blagodati u ovom svetu, seati se njegove prvosazdane lepote i budueg preobraaja, gledati na oveka ne kao na predmet nae strasti - pohoti ili mrnje - ve kao na ispoljavanje venosti. ovek lii na zlatnu monetu, baenu u prainu. Neznalica nee primetiti zlato, ali pogled juvelira prepoznaje dragoceni metal i ispod sloja prljavtine. Tako blagodat pokazuje u ovekovoj dui drugu, nevidljivu, venu duhovnu lepotu obraza Boijeg. Da bi ovek poeleo da dostigne raj treba prvo da postane svestan da smo u paklu, treba prvo ugledati pakao u svojoj dui kako bi se ovek izbavio od njega, kako bi se ugasila crna vatra pakla. Ovaj put se naziva pokajanje. Bez vienja sopstvenih grehova pokajanje nije mogue; bez pokajanja nije mogue zajedniarenje u blagodati, bez blagodati - pribliavanje Bogu. Da bi smo se borili sa strastima, porocima i gresima treba da imamo na umu prema emu nas one vode. Na prvom stupnju ovek se bori protiv pohoti, zamiljajui slike smrti i raspadanja; na drugom zamilja predmet nastale strasti u obliku drveta ili cveta i govori sebi: "Zar treba da oseam pohot prema ovom cvetu? Zar ne treba da gledajui na lepotu koju je Bog stvorio razmiljam o tome da je najvia lepota - Gospod, Tvorac sveta? Ako je tvorevina lepa, kako predivan mora biti Tvorac!" Na drugom stupnju, kad u naem srcu bukne mrnja ili uvreda, moramo da razmiljamo da se Gospod razapeo i za onog oveka koji je u nama izazvao gnev i da

mu oprostimo. Moramo imati na umu da ga Aneo-uvar prati i ako ak samom oveku ne bi bio potreban oprotaj Aneo-uvar e nas blagosloviti i pomolie se za nas ako u svom srcu ovom oveku poelimo spasenje i dobro. Da bi smo se oslobodili revougodija treba na prvom stupnju da zamislimo u ta e se jelo pretvoriti u utrobi i da e samo nae telo postati hrana crva, a na drugom da se seamo da debljina tela ometa jasnost misli, da uzdranje pomae molitvi, da post omoguava blagodati da deluje u dui i telu oveka. Za borbu sa srebroljubljem na prvom stupnju treba se setiti da je bogatstvo nepouzdan drug: ili e nas ostaviti za ivota, ili emo ga ostaviti u asu smrti. A na drugom stupnju treba da imamo na umu da je istinsko, netruleno bogatstvo - blagodat Duha Svetog koja niteg ini carem i bez koje car posle smrti postaje nit. Prvi stupanj je stupanj straha. Drugi je stupanj nade, a trei - stupanj ljubavi prema Bogu koji se dostie dugim i tekim trudom, posluanjem, samoodricanjem i neprestanom molitvom. Meutim, ushoenje na svaki od ovih stupnjeva mogue je samo uz ispunjavanje jevaneljskih zapovesti i uestvovanje u crkvenim Tajnama. Spoljanje, neto to lii na razliita ustrojstva oveka moemo da sretnemo i u drugim religijama. Meutim, takav asketizam ini oveka samo osetljivijim za uticaj duhovnog sveta, a bez vere u istinitog Boga to e biti uticaj demonskih bia. Na drugo mesto posle seanja na smrt sveti oci stavljaju molitvu. Ona je carica svih dobrodetelji. Umetnost spasenja je umetnost molitve. 17 Svetovni ovek e, moda, ne shvatajui o emu se radi, s negodovanjem rei: "Zato treba da se zagledam u prljavtinu, da se seam svega to se deava s ljudskim telom nakon njegovog pogrebenja, da razmiljam o poronosti ljudskih strasti kad elim mirno da ivim na zemlji, da se naslaujem njenim dobrima i blagodarim Bogu? Zar zbog toga da ne bi ubijao i krao ovek obavezno mora da zamilja sebe kao le koji se raspada?" Meutim, stvar ni iz daleka nije tako jednostavna. oveku je dato izvesno svojstvo i sila, sila ljubavi. LJubav primorava oveka da tei ka optenju s onim koga voli. Pre pada praotaca u greh, u njemu je kao i u Anelima ljubav bila usmerena ka Bogu. Upravo u ljubavi se sastojao unutranji savez ljudske due s Boanstvom. Naruavanje zapovesti date praroditeljima bilo je pre svega gubitak ljubavi. Mesto duhovne ljubavi zauzela je ulna ljubav, usmerena ka spoljanjim predmetima. Moe se rei da je ljubav degradirala, pretvorila se u strasti i slepu vezanost, meutim, ovoj vezanosti preostala je jedna sila - da pribliava i spaja. Zbog toga ovek volei truleno sam postaje zajedniar u trulenom, volei zemaljsko prizemljuje svoju duu, volei greh ulazi u optenje sa satanom. Evo zbog ega treba da razmislimo ta elimo, za ta smo vezani, emu nas upodobljavaju nae strasti.

I ovde se neoekivano nalazimo na samoj ivici provalije koja zjapi pred nama. Vidimo dubine koje su od nas bile skrivene, ali su se sada otvorile kako se ne bismo survali u ovu provaliju i poginuli u njoj. Vidimo udnu sliku: reke ljudi prolaze zemljom usmerivi svoje poglede nanie, kao da nebo za njih ne postoji. Oni su zaljubljeni u ovu zemlju. Zaboravili su na svoju duu i zato su sami sebi ukrali venost. Indijski mistiar, a zatim ateista Rabindranat Tagore je pisao da eli da bude aka obine zemaljske praine. Bodler je u svojoj knjizi "Poeme u prozi" poredio ivot s prividom koji izgleda predivno i zamamno, a kad mu prie blie ispostavlja se da su to kosti skeleta. Ovaj skelet govori pokloniku zemaljske lepote: "Doi u moj zagrljaj". Sergej Jesenjin je pisao: Ne nazivaj sebe razbojnikom, Ako si ist, padaj u blato. Kod Aleksandra Bloka Prekrasna Dama, obuena u zvezdanu sveanu odeu, kasnije se pretvara u ulinu prostituku. Evo o emu se pesnici izlanu u trenucima iskrenosti! Najtananiji od njih svedoe da je ivot bez Boga pakao koji se izlio iz dubine zemlje na povrinu. Pukinovi i LJermontovljevi stihovi o tome da je ivot "dar uzaludan" "prazna i glupa ala" previe su poznati da bismo ih ponavljali. Rembo opisujui jazbine Pariza kao grumen prljavtine i krvi govori ovoj prestonici mode i razvrata: "Tvoja mrana prolost je blagoslovena", prolost, koja po njegovim reima "gine od praha i trulei". Blok ima pesmu koja lii na rekvijem: Svi na svetu, svi na svetu znaju: Sree nema. I po ko zna koji put stiskaju Pitolj! I po ko zna koji put smejui se i plaui, Ponovo ive! Dan - kao dan, jer reen je zadatak: Svi e umreti. Ovde je ivot klopka u koju se uhvatila divlja ivotinja. Misao o samoubistvu kao da proima sve njegove stihove. Oni su ispunjeni tekom enjom neostvarivih snova i gorkih razoarenja. Kad stoji na obali reke Neve eli da se baci i nestane u viru talasa: Tee ona, peva ona, Zove ona, prokleta. Ove misli, kao to priznaje, ne mogu se oterati (I volja je unitena)...

On udi za smru kao za nebitijem, kao za alternativom ivotu besmislenom i vulgarnom, iju je obratnu stranu video i spoznao kao pesnik: Shvati: umeem umiranja Dua je oplemenjena (...). Ovde je plemenitost kao anitpod vulgarnosti i nakaznosti - smrti. ivot mu izgleda kao strana svakodnevna fantazmagorija u kojoj po njegovim reima "nema izlaza". Za hriane postoji izlaz - to je traenje Carstva Boijeg i venog ivota. Meutim, hrianin je takoe ovek u kojem ive greh i strasti, zato mu je potreban trud kako bi razlikovao gde je smrt i gde je ivot, gde je otrov, a gde je lek, gde je demonska prevara, a gde je netrulena svetlost istine. 18 Ukoliko kaemo da je ivot predivan sam po sebi u svojoj zemaljskoj ravni biemo u protivrenosti sa svom istorijom oveanstva koja predstavlja tragediju, iji poslednji akt jo nije zavren i ija zavesa jo nije sputena. Na to nam se moe rei da u svetu ima mnogo toga divnog. Na primer, sama priroda, umetnost, i posebno knjievnost. Meutim, zagledajmo se u ovu "divotu" malo paljivije. U prirodi koja nas okruuje svuda vidimo tragove smrti. Smrt je kao senka neodvojiva od svega to postoji: u ovoj prirodi koja miluje na pogled odvija se neprekidna, surova borba, neprekidno jedna bia unitavaju druga, i u ovom smislu najnezasitiji ubica je ovek. I nije nimalo udno to veliki pisci i pesnici nisu bili optimisti: naprotiv, neka gluva enja proimala je celokupno njihovo stvaralatvo. Homer je pisao: Sve se na zemlji menja, sve je prolazno, ali od svega, to god cveta, to god na zemlji ivi, ovek najbre prolazi. U poemama Dantea i Miltona opis greha i pakla svojim munim slikama podsea na koncentrisano zlo - ne u njegovom metafizikom smislu, ve u potpuno zemaljskim realijama. Razmiljanja o smrti i prolaznosti sveta sreemo u ekspirovima tragedijama: Ko je posejao u narodima strah, Pred kim jedva smeju da diu, Veliki cezar je danas prah, I njime zamazuju rupe! Omar Hajam u jednoj od svojih pesama poredi na ivot s noi u ijoj tami niko nije naao put, mudraci su praznoslovili i zatim su utonuli u veni san. U drugoj,

opisujui zemaljska dobra koja ovek moe da poeli on tri puta pita: "ta dalje?" - i ne nalazi odgovor, dalje je tajanstveno nita. Kod kotskog pesnika Bernsa postoje rei: "I srea je prah, i sav ivot je prah." Nemaki pesnik Lihtentajn pie: Zemlja memli u magli. I vee gui olovo. Sve povraa elektrini grohot, Cijue, savijajui se u krug... I zavrava ovu pesmu reima: Kruto sam se uperio u sivo, Ispod metka postavivi elo. Ciklus poema o Aleksandru Makedonskom, naroito popularnih na Istoku proet je mislima o nitavnosti zemaljske veliine. Osvojivi Vavilon koji je eleo da naini prestonicom sveta Aleksandar sree kod gradskih zidina starca, koji skuplja kosti. Starac mu predlae da pogodi ije su to kosti: knezova, vojnika ili robova, bogataa ili siromaha. I Aleksandar stoji u nedoumici: ne moe da ogonetne tajnu minulih vekova. A ovde, u prestonici Nimroda, pobedonosni vojskovoa kojem nije polo za rukom da ostvari svoje gorde planove - da stvori jedinstvenu dravu na zemlji i dozida "Vavilonsku kulu" iznenada umire za vreme pira napunivi svega trideset tri godine. NJegova imperija se raspala, sruila se poput iste one kule, pretvorivi se u gomilu ruevina. Naalost, bez obzira na ovako, ini se, duboko poimanje prolaznosti bitija, veina pesnika se nije odluila da stupi u borbu sa strastima, njihova "dijagnostika" zemaljskog ivota kao tragedije ruenja duha nije vodila ka isceljenju. U samoj bolesti nalazili su boje za svoja knjievna platna i umesto da razbiju au s opojnim otrovnim napitkom, ponovo i ponovo su pili iz nje edno, nezasito i u samozaboravu. 19 Pre pada u greh centar Adamovog bitija bio je Bog. On je bio za njega poetak i beskonani kraj bitija - izvor vene svetlosti, uzrok koji daje svetu ivot i pokree ga. Bog je za Adama bio vie nego majka za novoroene. Posle pada u greh veza oveka s Bogom je naruena. Gospod kao da je sakrio Svoj lik u magli. Vidljivi razlog i osnova postojanja oveka postao je ovaj zemaljski, materijalni svet, centar bia - sam ovek, a sadraj ivota - zadovoljavanje njegovih elja i strasti. Nebo se zatvorilo za Adama, vreme i materija zatvorili su za njega vrata Edema. Adam se naao zakljuan u zatvoreni krug materijalnosti, u tamnicu ulnog i samo kroz pokajanje i molitvena prozrenja mogao je da sozercava odsjaj Boanske svetlosti koja se udaljila od njega.

Isto tako ni mi ne vidimo duhovni svet kroz zavesu materijalnog, svet se suzio za nas u trodimenzionalni materijalni prostor. Duh i venost su se pretvorili u apstraktne pojmove, u apstrakciju, koji nisu potvreni naim unutranjim iskustvom. Ptietu koje se jo nije ispililo jo uvek se ini da je svet jaje u koje je ono zatvoreno, tek kad probije ljusku videe da postoji ogroman, njemu nepoznat svet i s uenjem e poeti da se osvre oko sebe. Mi smo takoe zakljuani u takvo okamenjeno jaje materijalnosti, strastvenosti, materijalnih predstava i obraza. Treba da probijemo njegovu ljusku kako bismo ugledali duhovni svet u njegovoj neizmernoj veliini. Ovde postoje tri faze. Prva je negiranje palog sveta s kojim su se sjedinile nae strasti, kao korenje drveta koje je uraslo uzemlju. To je razmiljanje o trulenosti sveta, njegovoj praznini i pogibeljnosti usled oaranosti njime. Druga je novo doivljavanje sveta kroz blagodat Boiju, vienje sveta kao puta kojim se moe ili ii ka Bogu ili odlaziti od Boga, odnosno poimanje ivota u ovom svetu kao vremena iskuenja u kojima se formira sam ovek, pritom nam se pali svet otkriva u svom buduem preobraaju, u jo uvek neugaslim odbljescima nekadanje lepote, koju ne vidi prizeman ovek. I trei je - ushoenje due ka Bogu kao izvoru bitija, otkrivanje linosnog Boga s Kojim je dua sjedinjena ljubavlju. Jedan od svetaca je rekao: "Sve sam spalio kako bih sve ponovo stvorio." Zbog toga razmiljanje o smrti, o tome da se sve pretvara u trule i gnoj, misleno poseivanje grobalja i mrtvanica, nipoto nije nekrofilija, ve upravo elja da se sve razrui kako bi se ponovo sagradilo. Vreme nas vara, zato treba da ga pitamo: "A ta e biti posle? ta e uiniti s onim to je u tvojoj vlasti? Obeava dobra i nasladu, ali lae. I ak ako na zemlji zaista postoji srea ona nije nita vie od veere pred pogubljenje. Jela koja nudi kao da su napojena ui, ona postaju gorka ve u ustima." Koliko je bilo gradova od kojih nisu ostale ak ni ruevine, koliko je grobalja na kojima su nikla naselja! Gde su blistave vojskovoe, gde su moni carevi? Vetar vremena ih je oduvao kao prainu s lica zemlje. Kad bi se istorija zemlje mogla prikazati ubrzano kao na traci filmske hronike, ugledali bismo svu zemlju s njenim carstvima i gradovima, kao mora na kojem se talasi diu i padaju, nestajui u puini. Ma koliko godina, vekova i milenijuma da proe sve to nije vie od jednog trena. Sve to postoji mora da se razrui, uz ta onda da se prilepimo svojom besmrtnom duom? Sveti oci su govorili da posle molitve, kao uostalom i pre nje, nekoliko minuta treba posveivati razmiljanju o smrti. Oruje bezbonog sveta je pohot koja nam zaklanja venost, pohot kao zaljubljenost u materiju. Oruje nae vere je seanje na smrt koja ukrouje pohot i otkriva dui venost, njen istinski ivot, duhovni svet s kojim ona ima istu prirodu. Treba da vidimo prljavtinu da bismo je oprali. Iako spremajui kuu dobra domaica trai prainu po svim okovima, zar to svedoi njenoj ljubavi prema praini?

20 Na poetku seanje na smrt biva teko, pa ak i muno, ali kasnije, kad pod njegovim uticajem strasti poinju da se smiruju kao divlje zveri pod biem ukrotitelja ovek vie ne osea teinu i muku, ve olakanje. On kao da se budi iz sna, njegov um oslobaajui se pritiska strasti postaje jasniji i istiji. NJegova dua vie nije s takvom snagom vezana za zemaljsko kao ranije, postepeno poinje da osea slobodu. NJegovo srce poinje da udi za istotom, zbog ega je jedan od svetih otaca i rekao da je seanje na smrt isto i celomudreno iako su slike smrti uasne. Treba rei da se srazmerno oienju oveka menja sam karakter razmiljanja o smrti. Strah smenjuje nada i kroz mrak groba dua poinje da vidi svetlost vaskrsenja. Prepodobni Jovan Lestvinik pie: "Neki kau da je molitva bolja od seanja na smrt, ali ja opevam dva bia u jednom licu." Govorili smo da je ljudsko telo, koje je Bog stvorio kao divan istrument due posle pada u greh podvrgnuto deformaciji, nalo se u vlasti trulenosti i smrti, postalo je s jedne strane pomonik due, s druge - njen suparnik. U ljudskom telu, u njegovom ustrojstvu, u njegovoj svrsishodnosti kao fizikog organizma ogleda se premudrost Boija i sauvani su ostaci nekadanje lepote. Meutim, istovremeno telo predstavlja neko smrdljivo smetlite. Iz kapljice sluzi nastaje plod koji se postepeno pretvara u oveka. Dete ima slabo i krhko telo; ljudsko dete je bespomonije od mladuneta bilo koje ivotinje. im ovek poinje da raste u telu se bude strasti. Najee telo porobljava duu i ovek se u potpunosti poistoveuje s njim. Dua je do te mere pokorna telu da savremeni ovek smatra da ona kao takva ne postoji, da je ona samo funkcija tela - funkcija modanih elija i vlakana. Zatim s godinama telo postaje tronije, stari kao iznoena odea. Nastupa starost i telo odbija da slui oveku, postaje njegovo teko breme. A esto ve u mladosti moe biti pogoeno tekim bolestima i tada predstavlja alostan prizor. Bolest kao da skida nekakav unutranji filter i otrov curi iz svih pora tela: ona otkriva smrad koji se u njemu nalazi. U dui koju je porobilo telo ive strasti, ali ona ne moe da ih zadovolji onako kako bi elela, u punoj meri. Zbog toga poroni ljudi u starosti obino postaju zli i razdraljivi, kao da ele da se osvete svetu za svoju nemo. Starost je svoenje rauna ljudskog ivota, etva koju domain sakuplja u jesen sa svog polja - i najee se ispostavlja da u njegovim snopovima nije penica, ve korov. Na kraju, dolazi smrt neizbena za sve ljude, i onaj ko je bio vezan za svet i sopstveno telo vidi da je prevaren, da ga je demon ismejao. Za ljude koji su u potpunosti vezani za svet to je konaan poraz. Ovakvim ljudima je teko da poveruju da e smrt zaista doi kod njih, teko im je da nateraju sebe se suoe s njom, da zamisle da

e se njihovo telo pretvariti u prah, zato oni i napreu sve snage kako bi sami sebe prevarili. I tanije reeno sva ljudska umetnost, knjievnost, poezija predstavljaju istu ovu obmanu, zlatni brokat baen preko lea. Nema nieg poznatijeg od smrti i nema nieg tajanstvenijeg i nepoznatijeg od nje. Faust je prodao duu avolu kako bi ovaj zaustavio trenutak, kako bi zaustavio vreme, dao mu besmrtnost na zemlji i avo ga je prevario. Isto tako i danas ovek zaboravlja na to da je vreme bujica koja juri iz bezdana bitija u bezdan smrti. On se nalazi u ovoj bujici koja ga nezadrivo nosi ka grobu. Niko i nita ne moe da zaustavi ovu bujicu. ak kad bi ovek mogao da zavlada celim svetom, svejedno bi bio nemoan da vrati makar jedan protekli minut. Ako je ovek zaboravio na venost u kojoj poinje istinski ivot i sve snage uloio u svoje zemaljsko postojanje, ako je ovek zaboravio na smrt, on je samoubica, izgubio je Boga, a na zemlji nema besmrtnosti - rvnjevi smrti e ga samleti. Ako je ovek iveo samo od zemaljskih utisaka, ulnih strasti, ako se njegov um vrteo kao veverica u toku, samo u krugu zemaljskih briga, njegova dua, prizemna i slepa, nee moi da doivi svetlost venosti i zato e se nakon smrti pogruziti u metafiziku tamu. Govorili smo o trulenosti naeg tela, o tome da le u grobu predstavlja praobraz pakla. A ta se s duom desilo posle pada u greh? I naa dua je smetlite slino telu. Kao to se u leu gnezde crvi tako se u naoj dui gnezde strasti. Ve se u dui deteta krije greh kojeg ono nije svesno, ak i vie od toga, ljudska dua od ovekovog roenja nosi u sebi posledice prvorodnog greha i one utiu na formiranje oveka kao organizma i kao individue. Dete je neposrednije, otvorenije od nas, ali zar se u detetu od najranijih godina ne ispoljavaju pohot i ljubomora? Ponekad surovost dece zaprepauje roditelje. S godinama greh se otkriva u ljudskoj dui: gordost, egoizam, la, i tatina proimaju sve ljudske odnose. Kad bi se nekim zracima poput rendgena mogle obasjati nae misli ukazala bi se strana slika, nekakva fantazmagorija. ovek eli da ostvari pobedu nad drugima po svaku cenu. On lae, licemran je, zavidi, eli smrt ak i svojim blinjima i prijateljima ukoliko su ga uvredili ili stoje na putu ka zadovoljenju njegovih strasti kao pregrada. Koliko puta u mislima ena vara svog mua, koliko puta mu eli da na mestu njegove ene bude druga ena! Kakve se sve gnusne slike pojavljuju u ovekovom umu! I to je samo spoljanji sloj nae due, a kad bismo ugledali ono to se nalazi dublje uasnuli bismo se. Tamo gmiu udovita i zmije, u njemu su se pritajili, kao u brlogu, korpioni, tamo obitavaju demoni, dua grenika je mnogo runija od tela koje truli. Sveci su celog ivota plakali zbog svojih grehova. Zato? Zato to su videli takve dubine svoje due koje mi ne vidimo. Svetost prati trezvenost i jasnost uma. Podvinici nimalo nisu bili histerici ili ak ljudi koji su oseali nekakvo bolesno zadovoljstvo od neprestanog samoponienja. Ne, naprotiv. To su bili ljudi vrste volje koji su donosili blinjima ljubav i mir.

Meutim, kad su u molitvenim prozrenjima sozercavali svoju duu uasavali su se videi koliku vlast greh ima nad ovekom. Prepodobni Antonije Veliki je svedoio o sebi da je sav njegov dugi ivot bio dugotrajan pla zbog grehova. I prepodobni ava Pimen je govorio svojoj bratiji: "Uveravam vas, tamo gde bace satanu bacie i mene." Tako je i prepodobni Grigorije Sinait pisao: "Mi smo gori od demona, demon je barem gospodar, a mi smo njegovi robovi." Za nas je bezdan nae due pokriven mrakom i mi ne vidimo ta se u njemu deava. Za svece je pak bezdan due bio obasjan svetlou blagodati i u ovoj svetlosti oni su je videli obuzetu paklenim plamenom i zato su danonono vapili: "Gospodi, pomiluj nas!" Kod proroka Isaije se kae da je ljudska istina slina prljavoj odei. Slino tome i prorok David je izgovorio presudu itavom oveanstvu: vsjak elovjek lo.[3] Ne zemlji su svuda la i prevara. oveka kojeg kovitlaju strasti vara demon. Kako se moe verovati oveku, ukljuujui i sebe? Nakon pada u greh dua se izmenila jo vie od tela, ali u njoj su ostali obraz i podobije Boije. U oveku je ostala mogunost da uz pomo blagodati Boije izae iz svog stranog stanja - demonopodobija - i oslobodi mesto za Boga u svojoj dui, kao bi On umesto njega pobedio greh. Hriani vole oveka upravo kao obraz Boji. A ljudi ovog sveta vole u drugom svoje sopstvene strasti. I ovakva ljubav se lako pretvara u ravnodunost pa ak i mrnju: jer ako se ne vidi obraz Boji u oveku, ta da se voli u njemu? Pare tela koje e pre ili kasnije istruliti? Ili dua sa strastima koje su jo gnusnije od strasti koje trule? Zato je istinska ljubav dar blagodati. Ona voli u oveku ostatke nekadanje Bogom sazdane lepote, koji svedoe o tome da unutranji raj moe biti vraen oveku. Duhovna ljubav ivi od nade. U duevnom smislu ona se ispoljava kao samilost. Naa slepa vezanost za ljude esto postaje uzrok gubitka Boga. Jedan ovek od drugog pravi nekakvog idola i klanja mu se, a ispostavlja se da je idol iznutra obitavalite pacova i mieva. (Tako su esto u stara vremena ljudi lomei idola nalazili u njemu samo miji izmet.) Zato ovek ne sme da daje srce nikome osim Boga. Neka su to deca, ili roditelji, ili suprunici, svejedno: vsjak elovjek lo. Ako u ovom ivotu stvaramo sebi kumire, lane bogove, liiemo se istinskog Boga. Kumir ne moe da nas spasi, videemo svoju traginu greku koja e nam doneti mnogo tuge i suza - suza razoarenja i uvrede - ili u ovom ivotu ili posle smrti kad shvatimo da je na kumir bio slep i gluv, a u sutini - plod nae mate, koja nas je prevarila i mi smo obogotvorili oveka. Dakle, prvo je seanje na smrt, drugo - seanje na prvorodni greh. Onaj zatvoreni krug u kojem protie na zemaljski ivot treba raskinuti kako se ne bismo nali u oblasti vene smrti, odakle nee biti izlaza. 21

Postoji jedna metoda, veoma delatotvorna: videti budunost iza tankog pokrova sadanjosti. Kad se sree s ovekom zamisli ta e biti s njim posle njegovog izlaska iz ivota: spae mu koa s lica, kosti lobanje e postati ogoljene, njegovo telo e istruliti i tada nee oseati prema njemu ni jaku privlanost, ni neprijateljstvo; najverovatnije e ti ga postati ao. emu zavideti ako svaki ovek mora da legne kao dete u kolevku, u grob i ako e se pretvoriti u nekoliko aka praha? Prema kome oseati pristrasnost? Na zemlji je i bogata - kalif na sat, zatim e se pretvoriti u siromaha. Kad ulazi u kuu imaj na umu da vreme ne ubija samo ljude, ve razara i kamenje, zato e nastupiti trenutak kad e i od ove kue ostati samo ruevine. Zato ulazi u svoju kuu kao u tuu, a u tuu kao u hotel u kojem se smenjuju domaini. Strast zahteva da ovek zaboravi na vreme i na smrt, ona pokuava da zaustavi trenutak, ali to nije mogue. Zato se strast uvek vara i uvek vara oveka. Ona lii na psa kojem je baeno pare mesa i istog trenutka istrgnuto iz njegovih eljusti. Rei emo ovde neto o glavnom u duhovnom ivotu - o molitvi, ivom optenju ljudske due s Bogom. Molitva je sredstvo za obraanje naeg uma i srca Bogu. Molitva ima dvojako dejstvo. Prvo: ona otkida oveka od zemlje, drugo: otvara duu za uticaj duhovnog sveta. Ako se dua uporedi s ogledalom, u obinom stanju ovo ogledalo je okrenuto naopako i odraava sliku zemlje. U molitvi se ono okree na gore i odraava u sebi nebo. Ovde govorimo o istoj molitvi. Meutim, potrebno je mnogo truda da bi se ona makar u izvesnoj meri stekla. Zemaljski obrazi, utisci i znanja - sve to smo videli, uli i itali - sve se uva u naem seanju kao dokumenta u arhivi ili knjige na policama biblioteke. Za vreme molitve ovi utisci sjedinjeni s naom fantazijom, kao da su pokrenuti demonskim dejstvom isplivavaju na povrinu svesti kao to gusta magla obavija duu i ovek prestaje da uje ak i sopstvene rei. ta initi, kako obuzdati uobrazilju, kako sabrati misli, kako naterati um da pazi samo na rei molitve? Kako oterati pomisli koje poput osa i bumbara zuje oko nas? Gospod je rekao da se demoni isteruju samo molitvom i postom.[4] Molitva bez posta e uvek biti nemona i nejaka. Meutim, post nije samo uzdravanje u hrani, ve i uzdravanje od spoljanjih utisaka, od onoga to ispunjava nae seanje. Svetenik Pavle Florenski, jedan od najobrazovanijih ljudi 20. veka, ovek koji je imao enciklopedijsku irinu znanja pisao je da postoji oblik intelektualne prodrljivosti: to je gutanje svih informacija. Obilje nepotrebnih podataka, proitanih knjiga, navika da se one gutaju s pohlepom revougodnika koji nikako ne moe da se nasiti, to dovodi do intelektualne gojaznosti. ovekova dua poinje da lii na telo prodrljivca utonulo u salo, ije miino tkivo postepeno atrofira i pretvara se u masnou. Ovaj debeli trbonja moe da izgleda kao straan din, ali je u stvari veoma slab i jedva se kree pod sopstvenom teinom. Zato se za molitvu zahteva duhovni post i uzdranje. Suvina

znanja kao suvina teina ne dodaju snagu, ve je oduzimaju. Ovde se stvaralaka sposobnost izrouje u mehaniko, pasivno pamenje. 22 Postoje patoloki pohlepni ljudi koji kuu pretvaraju u skladite stvari koje skupljaju svuda kako bi zatim njima ispunili svoje obitavalite. ovek ne moe ni da se razabere, ak ni da pronae neku stvar u toj gomili koja svake godine raste. Za oveka gotovo da ne preostaje slobodnog prostora. On mora as da se povija kako bi se provukao kroz uzani prolaz, as da veto lavira i uvija se kako se na njega odozgo ne bi obruile slomljene stolice, prazne tegle i razliita stare, as da ini, poput igraa, komplikovane skokove, preskaui preko bezbrojnih sanduka i kofera, ali ne moe da se rastane od nepotrebnih stvari. NJemu ih je tako ao kao da su postale deo njegovog sopstvenog tela, koji bi neko zahtevao da odjednom odsee noem. ta e mu, on ni sam ne zna, ali deluje povinujui se svojoj strasti. Drugaije prosto ne moe da ivi. Svakim danom ove gomile stvari pokriva sve deblji sloj praine. Nemogue je oistiti takvu kuu. ovek se gui, ali trpi, poto nema snage da odvoji od sebe ovaj ili onaj predmet koji mu je potpuno nepotreban. Ako neko pokuava da uzme iz tog ubreta rav ekser to e se slinom vlasniku initi takvim gubitkom kao da je ekser bio iskovan od zlata. Ako mu se posavetuje da oslobodi kuu od svih suvinih stvari, oisti sobe i ostavi samo ono to je zaista neophodno za ivot, on e se uasnuti: ivot bez ovih stvari izgledae mu prazan i besciljan, on e oseati kao da ljudi ele da ga pretvore u poslednjeg siromaha. Sad pretpostavimo da ovakav ovek ne samo da skuplja stvari, ve ostavlja u rezervi razliite namirnice za sluaj gladi, uvajui ih u svojoj ostavi. One poinju da se kvare i trule, tako da se kuom iri zadah kao u tali. ovek poinje da se gui od smrada, ali istovremeno je zadovoljan, tei ga to to mu smrt od gladi vie ne preti. Nae seanje je ista takva ostava u kojoj se uvaju utisci koje dobijamo iz spoljanjeg sveta, one informacije koje se kao bujica ulivaju u nau duu posredstvom vida i sluha. Kakve crkotine ljudi gutaju sedei satima ispred televizora, kakav otrov piju, listajui stranice savremenih asopisa i knjiga, okupiranih, kao neprijateljskom vojskom, najodvratnijom pornografijom! Na one koji odbijaju da gledaju televiziju, itaju knjige iz seksualne patologije i sluaju rok-muziku, ljudi gledaju kao na arheoloke iskopine izumrlih bia koje treba da postanu plen arheologa i kojima nije mesto meu civilizovanim ljudima, ve u muzeju. U ta se pretvara dua oveka koji svakodnevno vidi scene razvrata, najuasnijih i najstranijih ubistava? - U neku odvratnu nakazu! Ona postaje prljava, smrdljiva i runa. Pet ula za nas postaju pet prozora smrti. U oveku postoje dve "komponente" to su telo i dua. Meutim, u samoj dui sadri se sila, sposobnost koja se naziva

duhom. To je okrenutost ka venosti. Greh je podelio duh i duu, suprotstavio ih je jedno drugom. Dolazi do hiper-razvoja duevnih sila, pogoenih grehom, koje svojom teinom pritiskaju i gue duh. Strasti due za duh postaju nadgrobni kamen. On se povlai u sebe, kao da pada u san i obamire, mesto koje pripada njemu osvaja dua. Ona prestaje da "osea" venost. Slikovito govorei, ona vie nema ono unutranje oko koje bi bilo usmereno ka Boanstvu. Ona vidi samo zemlju. Zato je ljudima koji poseduju prekomernu koliinu spoljanjih duevnih znanja teko da budu religiozni. Kod njih atrofira, ili, u krajnjem sluaju, slabi mistika intuicija. ak i u religiji oni trae materijalne dokaze. S druge strane, ljudi s prekomerno razvijenim emocijama, kao to su na primer pesnici ili glumci, takoe retko bivaju religiozni u hrianskom smislu te rei. Ako se u njima budi mistiko oseanje ono esto nosi demonski karakter i njihova pseudoreligiozna dela pokazuju se proetima bogoborakim duhom. Duhovni ivot zahteva odricanje od svetske umetnosti - ove stihije strasti, svoenja podataka iz spoljanjih znanja na neophodan minimum kako bi se duh zacario u dui i obasjao je svojom svetlou. Ovde se nipoto ne propoveda neznanje, ve zamena goreg boljim. Duh poseduje toliko dublje gnostike sposobnosti od due koliko je nebo iznad zemlje, koliko venost prevazilazi vreme. ovek je udno bie, spoj protivrenosti, estica neba u grumenu zemlje, veliina i nitavnost, lepota i rugoba, svetlost i mrak, ivot i smrt. ovek se nalazi na raspuu dejstava Boanskih i demonskih sila. Istinska lepota oveka je obraz Boji, prosveen blagodau. Koliko je ovek stekao blagodat toliko je on ovek, toliko ivi. Van obraza Boijeg i blagodati ovek je duevno i telesno smetlite, a njegov ivot lii na smrt. Strast je slepa, kad ona upada u oblast duha ovek luta u tami. Izlaska iz ovog lavirinta nema. Strasti lau. One runo prikazuju kao predivno. Govorili smo o smrti tela, meutim, strast je mala smrt due, to kao da je privremena smrt. Govorili smo o tome da je najodvratnija slika koja se moe zamisliti - le, koji truli u grobu, le koji jedu crvi jeste slika pakla. I istovremeno to je slika due koju razjedaju strasti. Ako bi na vidljiv nain mogla da se zamisli u stanju gneva videli bismo udovite s uasnom iskeenom eljusti ili krvoednu divlju ivotinju koja komada svoj plen. Neki divlji narodi su se klanjali izobraenjima demona kao boanstvima. Ove demone su videli njihovi reci i amani u stanju okultne ekstaze i izobrazili njihova lica, isecali su njihove likove na drvetu i kamenu. Ova udovita su neka smesa zveri i zmajeva u ljudskom obliju. Ponekad su reevi stavljali maske prinosei rtve. Nae due potpadajui pod vlast strasti sjedinjuju se s demonima i postaju sline ovim maskama. ovek je slian aparatu s diskom koji se okree: centar ovog diska je Bog, a ostalo je dua koja se podvrgava neprekidnim izmenama, u njoj nema nieg stalnog i postojanog, ona svakog trenutka postaje neto drugo. Zato ovek koji daje svoje srce drugom oveku zaboravlja emu treba da tei po samoj svojoj prirodi i osuuje sebe na

razoarenja i patnju. On kao da preputa ptie mekim apama make koja zatim prua kande i zariva ih u telo svoje rtve. Prorok je rekao: Prokljat nadjejuijsja na elovjeka. Nae srce treba da pripada samo Bogu, inae emo izgubiti i Boga i srce. Vreme je lanac trenutaka. Svaki trenutak je nepovratan, svaki trenutak pribliava smrti, svakog trenutka umire deo naeg tela. Meutim, mi ivimo kao da elimo da zaustavimo vreme, kao da elimo da zaustavimo trenutak, kao otru britvu, a ono odlazi od nas i nemogue ga je vratiti. Pre ovek moe da savije ogromnu planinu ili da vrati reku od ua ka izvoru nego da vratiti unazad makar jedan trenutak. Vreme je put ka Bogu, to je mogunost spasenja, meutim, gubei Boga ljudi pretvaraju vreme u sudbonosnu neizbenost svoje pogibelji, u nekakav zloslutni rekvijem. 23 Ima gradova u kojima su zgrade idikljale poput Vavilonske kule tako da ulice izgledaju kao duboki klanci koji lee izmeu stena. Ima sela u kojima kao obitavalita slue kolibe ispletene od grana, kao u neredu razbacane po polju. Ima krajeva u kojima su kue kao zakaene za visine planina, kao orlovska gnezda. Meutim, postoji neto to je zajedniko za sva ova naselja i gradove: oko grada ivih obavezno raste grad mrtvih - to su nema groblja. Nema grada na zemlji oko kojeg ne bi bilo groblja kao njegove senke. Kad sam bio dete voleo sam da gledam kako se u veernjem sumraku pali svetlost u prozorima kua; inilo mi se da je svaka soba neko malo carstvo, da svaka soba uva svoju tajnu, nepoznatu drugima, kao letopis neijeg ivota. I na groblju - u ovom gradu mrtvih - svaki grob uva svoju tajnu: ta je odneo sa sobom preminuli u svoje poslednje obitavalite. Postoji tiina planina u kojoj se ini da se vreme zaustavilo. Postoji tiina groblja to je druga tiina, ovde se raa oseanje da se vreme nije zaustavilo, ve je poelo da tee uzvodno. Ovde se svako sea onoga to je bilo. Postoji neki poseban oseaj oveka, neki neposredan doivljaj sopstvenom duom onoga ko lei u grobu. Neki grobovi, ini se, zrae nevidljivom svetlou. Pored njih je polje zapanjujueg mira i spokoja. Od takvog groba ovek ne eli da ode, iako nije poznavao onoga kome pripada taj grob, osea se kao da sedi pored svog druga i da razgovaraju bez rei, sama tiina postaje dublja i razumljivija srcu od bilo kojih rei. Drugi grobovi ire neki nevidljivi mrak. Ovaj mrak teskobom, gotovo fizikom teinom pritiska srce i ovek eli ili da plae ili da to pre ode, kao to eli to pre da izae na vazduh iz mranog, zaguljivog podruma. Neki grobovi kao da nas zovu po imenu, kao da nam se obraaju. Drugi lie na usnulog oveka kojeg ba briga za sve: on je utonuo u vrst san. Ima grobova osenjenih

krstovima: ini se da je umrli prigrlio uz svoje grudi krst kao poslednju nadu. Ima grobova koji lie na nepokajani greh kao da mrtvac, koji je ve u grobu, eli da zadri seanje na sebe, kao da se hvata za svetsku slavu. To su spomenici koji lie na kue od crnog mermera, kue u kojima niko nee iveti, koji samo pritiskaju svojom monotonom teinom grob i trup koji u njemu lei. Natpisi na grobovima govore o tome da smrt grabi ljude u razliitom uzrastu: jedni pored drugih lee deca, mladii i starci. Dete kao da kae: "Smrt me je ukrala iz majinog zagrljaja: ona me je privijala uz svoje grudi, ali se koata ruka smrti pokazala jaom. Stavili su me u mali mrtvaki sanduk kao u kolevku.Tek to sam ugledao svetlost sunca kad se ono za mene ugasilo. Mama je ukrasila sanduk cveem i zajedno s poslednjim celivom okropila je svojim suzama moje lice. Ja sam liim na otkinut cvet, koji je leao na mom grobu." "Nekada sam bila mlada," uje se glas iz drugog groba, "saili su mi venanicu, ali je ona postala moja pogrebna odea. Umesto molitava za blagoslov braka pevali su mi pesme za pokoj due. Nije me ruka mladoenje ve smrt odvela u lonicu - u hladni grob." A evo sveeg groba zasutog grumenjem crne zemlje koje jo nije postalo sivo kao pepeo od sunevih zraka, njih jo nije razlokala kia i nije razvejao vetar. Ko je legao u ovaj grob? iji sanduk je sputen u njega na konopcima kao to se sputa laa u okeanu venosti? Glas iz njega odgovara: "Radio sam ovde kao grobar od mladih dana do starosti. Koliko sam grobova iskopao - ne mogu da nabrojim. Meutim, sebi nisam pripremio mesto, moj grob je iskopao drugi grobar. Kolike mrtvace sam doekivao i pratio, kao vratar, na vratima groba! A danas je drugi grobar doekao moj grob s lopatom u rukama i samo zvuk zemlje koja udara o poklopac sanduka uo se umesto poslednjih rei oprotaja sa mnom." Glas iz etvrtog groba govori: "Ne pitaj kako mi je ime. Trgovao sam orujem, zaraivao sam novac na ljudskoj krvi. U telima bezbrojnih ubijenih ljudi uvaju se kao olovne avolje amajlije meci koje sam prodao! Koliko puta su cevi oruja braa uperila kao oko smrti u bratske grudi! U svakom plau za pokojnikom zvualo je prokletstvo smrti, ne samo ubici ve i meni. Prodavac oruja je kao i trgovac otrovom sauesnik u ubistvu. Ako bi se krv ubijenih mojim orujem mogla skupiti na jedno mesto bilo bi je dovoljno da se oboje u jarko crvenu boju zidovi mojih kua ili da se ispune do vrha ivice ovog groba. Kako bih sakrio od ljudi svoje prestupe, ja sam ne verujui u Boga odluio da izgradim hram ne odustajui od svojih demonskih dela. Meutim, nisam stigao da uem u njega: smrt mi je presekla put. Bog se ne moe ni potkupiti ni prevariti - shvatio sam to, ali prekasno. Kad ujem zvonjavu zvona ini mi se da ono govori ljudskim glasom: "Mar napolje, nema za tebe mesta ni u zemaljskoj ni u Nebeskoj Crkvi!" Evo jo jednog glasa: "Ja sam bio grobar i pravio mrtvake sanduke kao to se prave sanduci u kojima se uva blago. Moj tovar nikad nije leao. Nikad nisam sedeo

bez posla: koliko esto sam morao da radim po itavu no! LJudi su zakerala kad je posao grobara u pitanju. Oni ele da sanduk bude blistave izrade, kao da ga nee zakopati u zemlju gde e on istruliti i pretvoriti se u prah, ve biti stavljen iznad groba. Merio sam pokojnika kao kroja muteriju, da se ne bi ispostavilo da mu je sanduk tesan ili nasuprot tome, da ne bi bio preirok, kako bi telo vrsto lealo u njemu, ne okreui se s boka na bok kad ga ponesu na groblje. Bio sam vet grobar, bio sam majstor svog zanata, ali sam zaboravio da napravim sanduk samom sebi i moj uenik mi je sklepao sanduk koji lii na kutiju." A evo rei iz susednog groba: "Umrla sam u dubokoj starosti u krugu svoje porodice. Celog ivota sam radila, molila se Bogu i nikome nisam elela zla. Smrt je za mene postala vesnica venog mira, odmora od zemaljskih tuga i rada. Moja deca i unuci su plakali pored moje postelje kad sam ih blagosiljala. Nisu shvatali da iako ih volim s radou odlazim u venost, i ovaj poslednji dan je bio najsvetliji dan u mom ivotu." A evo ta kae kost koja lei ispod ograde: "Ja sam umro odavno, niko se ne sea gde je moj grob. Prvo su s njega skinuli krst, zatim su odneli nekuda kamenu plou, a zatim su raskopali sam grob i izbacili iz nje ostatke mog praha. Ujutru su u nju spustili novog pokojnika. Ranije su kradljivci grobova skidali s mrtvih odeu ili pokrov, ali su ih ostavljali u zemlji. A sad izbacuju ljudske kosti. Zar je mogue da e nastupiti vreme kad e deci biti ao da za svoje roditelje daju ak i daske za njihov sanduk?" ...Nemi grobovi kao da nam pruaju nevidljive ruke vapijui za pomo, molei molitve za umrle. Svega nekoliko rei molitve njima je dragocenije nego gutljaj vode za onoga ko umire od ei. Svaki grob je tajna, ali pominjui preminule mi dolazimo u dodir s tom tajnom. Aneli-uvari preminulih se raduju kad se molimo za njih. Ako je preminuli bio grenik pomenuvi ga ispuniemo dug ljubavi, a ako je spasen, nae rei e ga podstai da se i on moli za nas. ivi, budite milostivi prema mrtvima: oni su nekada bili kao mi i mi emo jednom postati kao oni! 24 Gradsko groblje lii na putinjsko ostrvo u moru. Buka grada koja podsea na buku udaranja talasa, zamire na grobljanskoj ogradi kao talasi koji se razbijaju o obalu. Na groblju se ne govori glasno, samo pla pokraj sveih grobova naruava tiinu. Od nekih grobova kao da dopire neka neobjanjiva toplina, koja greje ljudsko srce. Drugi zrae hladnoom od koje se srce stee kao pored zatvorskih zidina, neto mrano i zloslutno se osea u njima. Teko je ak rei ta je to. Ti grobovi su lieni blagodati. Tamo je pusto i beznadenost. Ovi grobovi su orsokak u kojem se zavrio ovekov zemaljski ivot, a dalje je mrak u kojem nema nade. (Tako su nekada u stara vremena istonjaki carevi imali tamnice koje su se nazivale "kulama utanja". Iz njih nije bilo izlaza, u njih nije dopirala svetlost. Zatvorski uvar koji je sputao na kanapu hranu i vodu za sunja

pod smrtnom pretnjom nije smeo da mu kae ni re. U mraku i utanju gubio se raun danima i godinama. Kad je suanj umirao njegov trup je ostavljan da truli u ovom podzemlju koje je liilo na bunar. Tamo - u tesnu klet punu kostiju i leeva koji trunu bacan je novi suanj koji je znao da za njega nema pomilovanja, da se vie nikada nee vratiti ivotu i ugledati svetlost.) Ovi grobovi lie po svom duhu na grobnicu Avesaloma, na idolita gde su se idolima prinosile ljudske rtve, na kue, gde se okupljaju poklonici avola, spiritisti i arobnjaci. ...Na groblju raste cvee pretvarajui ga u zeleni tepih, proaran jarko crvenim i utim nitima. Ovo cvee govori o tome da se ivot ne zavrava smru. Jarko crveni cvet koji je izrastao iz crne zemlje kao da svedoi o vaskrsenju mrtvih. 25 ...I ponovo u rei: kad itam istoriju i prie o minulim vekovima, o delima careva, o mudracima koji odgonetaju prie, o onima ija su imena ostala u seanju potomaka elim, zatvorivi knjigu da upitam: "Gde su oni sada?" Meutim, na ovo pitanje kamena usta sfinge vremena mogu da odgovore samo jedno: "Oni su bili, izali su iz nebia, proiveli su godine zemaljskog ivota, kao to putnik svoj put prolazi i otili su odavde kroz tamnu kapiju smrti." Koliko je puta posle njihove smrti sunce crtalo na nebu kao ognjenim estarom svoje godinje krugove! Ovi ljudi su iveli, voleli i mrzeli, borili se, pobeivali i trpeli poraze, ispoljavali velikodunost i svetili se; njihove due su kiptele od strasti kao mlado neprevrelo vino, u umu su sastavljali planove, u snovima, kao na krilima obletali su svu zemlju, njihova srca su jurila ka bogatstvu i poastima kojih ovek nikada ne moe da se nasiti. Meutim, sve se to pokazalo kao igra deteta koje skuplja na aku pesak i ponovo ga sipa na zemlju, slae od kockica kue i ponovo ih rui. Kod deteta dolazi smrt kao njegov nastavnik i kae: "Ve je vee, vreme je da se zavri igra, hajdemo kui." Nemogue je zaustaviti kretanje sunca, nemogue je pregraditi put zvezdama, koje kao ptice selice lete s istoka na zapad. Nemogue je zaustaviti vreme i pregraditi put smrti. ovek se retko sea venosti, retko podie pogled prema plavom bezdanu neba. On lii na prozori na tamnikim vratima koji se okree pod udarcima bia koji demon dri u rukama; ovaj bi su njegove nezasite strasti. O tome ta eli od ovog ivota, ta moe da onese sa sobom, ta je doneo na zemlju - ne razmilja. Strasti primoravaju prozori na tamnikim vratima da se okree i opisuje na zemlji krugove, kao da plee na jednom mestu. Od poslednjeg udarca bia on pada i umire. ak su i veliki mudraci iz drevnih vremena i carevi ija dela narodi proslavljaju vie razmiljali o zemaljskom nego o nebeskom. U retkim trenucima oni su se izdizali duom iznad prolaznog, meutim, "zemljina tea" - teina briga, ispraznosti i glavno, njihovih

sopstvenih strasti vukla ih je nanie, kao da su se sputala krila due i ona je ponovo morala da puzi po zemlji. Kad otvaramo karte starog sveta itamo u njima nazive gradova od kojih su ostale samo ruine, a esto su one ve nestale s lice zemlja, potpuno, bez traga. Progutala ih je zemlja, unitilo ih je vreme. Vidimo na kartama granice zemalja i drava koje ve odavno ne postoje. Nekada su zauzimale ogromne prostore kao gigantska mrlja, irile se po karti. Zatim su se drobile na delove i nestajale kako bi oslobodile mesto za druge drave i narode. Vreme je lomilo granice velikih drava i spaljivalo ih kao plot od suvadi. Istorija pominje narode ije poreklo i uzroke nestanka ne znamo. Ovi narodi su poput potoia, iji poetak nismo videli, ovi "potoii" su nestali u pesku ili su se ulili u korito svetske narodne "reke" stvorivi zajedno s drugim plemenima i narodima nove etnose - o ovome se mogu samo praviti pretpostavke. Do nas su dola samo imena koja su se sauvala, kao da su se spasila u kovegu istorije, ostala je progutao "svetski potop" zaborava bez traga. Zato je prolost za nas neodgonetnutna tajna. Mi smo tajna sami za sebe. Samo jedno nam je poznato - da emo umreti, otii odavde, ostavivi ovde svoje telo kao ovek koji odlazi u daleku zemlju, ostavlja do povratka svoju praznu kuu. Nae telo e poivati u grobu, a sunce stalno izlazi na istoku i kree se svojom putanjom ka zapadu kao po nekom nebeskom mostu. Oi zvezda e isto tako gledati na zemlju, ali vie nas nee videti. ...Meutim, kad otvaram stranice paterika i itija svetaca oseam drugo: s ovih stranica zrai neka tiha svetlost venosti. Ovi ljudi su pobedili vreme, uinili ga stepenicama lestvica kojom su se popeli u visinu, ka nebesima. Heroji istorije su bili, a sveci nisu bili, ve jesu. Za njih ne postoji ni "rastojanje" vremena, ni pregrade smrti koja lii na neprobojni zid. Oni su, iako su bili u vremenu iveli u venosti, odisali su njom u molitvi, bili su obasjani blagodau - nebeskim plamenom koji sija u tami. Zaista: onaj ko je zaboravio na Boga mrtav je jo za ivota. Ali ko je uvek s Bogom taj je i posle smrti iv.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. Ef. 5, 18. - Red. Up.: Mt. 6, 21. - Red. Ps. 115, 2. - Red. V.: Mt. 17, 21. - Red.

O zapovestima sadraj Zapovesti Starog i Novog Zaveta su veni, nepromenjivi uslovi saveza izmeu oveka i Boga. Zapovesti su, po reima svetitelja Jovana Zlatousta, jedinstveni zlatni lanac. Ako ispadne ili se pokida makar jedna karika u ovom lancu, bogooptenje na zemlji i veno spasenje za oveka postaju nemogui. U starozavetno doba postojao je obiaj da se zapovesti izvezu na maramama kojima su ljudi povezivali glavu u znak toga da uvek treba da se uvaju u ovekovom seanju i da obasjavaju, poput zrakova nebeske svetlosti, njegov um, ili da se zapovesti piu, kao na pergamentu, na irokim rukavima gornje odee kako bi uvek bile pred oima, svedoei samim tim da sva dela i postupci oveka treba da budu usmereni na njihovo ispunjavanje, kako bi njegov ivot postao ispunjavanje volje Boije. Dakle, zapovesti su bile glavni orijentir u ljudskom ivotu, osnova za sve odluke i postupke. A u novozavetno vreme zapovesti ne treba da budu napisane na odei i na papiru hriana, ve u seanju njihovog srca. Zapovesti treba znati napamet, kao Isusovu molitvu i "Oe na". Sveti oci su uili da bez ispunjenja zapovesti nikakav duhovni napredak nije mogu. Zapovesti su izvor venog ivota. Meutim, ovde bismo eleli da skrenemo panju na jednu tajnu koja se sastoji u tome da je duhovna ravan svih zapovesti jedna. NJihovi vrhovi se u hrianskoj askezi spajaju kao radijusi, u jednom centru.

Ja sam Gospod Bog tvoj sadraj Dakle, obratimo se prvoj zapovesti koja je data Mojsiju na Sinaju: Sluaj Izrailju, Ja sam Gospod Bog tvoj, Koji te je izveo iz Egipta; nemoj imati druge bogove osim Mene.[1] Ova zapovest, kao i druge ima tri ravni. Re sluaj u bukvalnom smislu oznaava: "izuavaj, itaj, ponavljaj, dri u seanju Moje zapovesti". To je prva, spoljanja ravan. U drugoj, duevnoj ravnisluaj znai: "pazi na svoju savest, ini ove zapovesti osloncem svog ivota", osloncem na koji se niu dela, rei i pomisli oveka, razbojem na kojem se tka ara ljudskog ivota.

Zapovesti su svojevrstan probni kamen uz pomo kojeg ovek moe da odredi ko mu sugerie ovu ili onu misao: blagodat, sopstvene strasti ili demon. Zapovesti su filter uz pomo kojeg se isti neprekidna bujica naih pomisli; pe u ijem plamenu se metal odvaja od ljake - od praljavtine strasti. Zapovesti su prozori kroz koje ovekova dua treba da gleda svet. Drugim reima, u duevnoj ravni ovekova panja prema zapovestima oznaava to da on na osnovu zapovesti ureuje sav svoj duhovni ivot. Ovde jo nije prisutno potpuno odricanje od sveta, ali jeste tenja da se kroz ovaj svet u kojem se ovek nalazi i koji duevno doivljava, slui Bogu. Ovde nije prisutno negiranje, ve oplemenjivanje intelektualno-emocionalne sfere svoje due, tanije, sadraja koji ona dobija posredstvom ula. Trea ravan je duhovna. Re sluaj, odnosno "pazi" treba da bude upuena onom glavnom, onom to se nalazi van granica prostora, materije i vremena. Istinski ivot oveka jesu horizonti venosti koji se otvaraju pred njim, to je takvo optenje due s Bogom u procesu kojeg dua ne samo da se bori, kao s neprijateljima, sa strastima i grehovnim oseanjima, ve i eli da zaboravi sve prolazno i truleno, ono to pripada vlasti smrti, i da ivi i die samo Onim Ko je iznad sveta i iznad svega. Ovde panja oznaava prebivanje uma u Bogu kroz prizivanje imena Boijeg, u kojem je kao u simbolu odraeno ono to se simbolizuje. Ime Boije je unutranji put due ka beskonanom cilju, onom koji nema ni granicu, ni zavretak. Zbog toga sluaj, Izrailju, znai: "Odrei se onoga to stoji izmeu tebe i Boga; ovde, na zemlji, ivi u venom, mrzi ono to te odvaja od Boga, savladavaj tenju ka ovom svetu koji duu privlai slino kao to zemlja privlai telo." Drugim reima, duhovna ravan zapovesti sluaj ili "pazi" oznaava stanje uma u imenu Boijem, kao u nepokretnom centru toka kosmikog bitija koje se okree - u ovoj jedino vrstoj taki oslonca. Treba, uostalom, nainiti opasku: ovde se ne radi o nekakvom krajnjem i zbog toga jednostranom spiritualizmu, ve o koncentraciji na glavno. Ako usredsreeno razmatramo jednu taku ostalo se rasplinjava i kao da nestaje iz naeg vidokruga: mi videi kao da ne vidimo nita osim onoga u ta je uperen na pogled. Prepodobni Antonije Veliki kae da zamilja sebe samog kao neku statutu koja se kree, koja se gleda sa strane, ali se ne sliva s njom. Realnost Boanskog bia je za njega bila vea nego realnost njegovog sopstvenog postojanja u ovom prolaznom ivotu. Zbog toga re sluaj u duhovnom smislu oznaava smrt za svet i vaskrsenje za Boga, negiranje sebe i novo sticanje sebe. Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati bogova osim Mene. U bukvalnom smislu koji je temelj za sledee graevine, to je zapovest o istinskoj veri u Jedinog Boga i NJegovo Otkrovenje; to je pripadnost Crkvi kao onom duhovnom carstvu u kojem deluju blagodat i Boanska sila. Pre Hristovog roenja to je bila starozavetna Crkva, sada je to novozavetna koja je sauvala sebe i dri se u istoti veroispovesti kao Crkva Pravoslavna. Bog se otvara kroz verske dogme, crkvene Tajne i obrede, spajajui se kroz

njih s ovekovom duom. Crkva je jedinstveni i istiniti put ka Bogu, zato je van nje vera u Jedinog Boga - vera u "jedinu neodreenost". Nemoj imati bogova osim Mene. To je zabrana da se istina trai van Crkve. U zajednica jeretika, u njihovom uenju lik Boga se prikazuje kao izvrnut, i zbog toga sama svetena imena Boanstva prestaju da budu simboli kroz koje se dua pribliava Bogu. Lani obraz Boga je lani bog, ak i ako ga nazivaju Jehova ili Hristos. U duevnoj ravni Ja sam Gospod Bog tvoj oznaava ureivanje u ovekovom ivotu potpuno odreene skale vrednosti, na kojoj najvie mesto pripada Bogu. Naalost, veoma esto nae duevno stanje (govorim o verujuim ljudima) lii na nekakvo poluverje, na kompromis koji stalno traje. Verujemo u Boga, pripadamo Pravoslavnoj Crkvi i u tom smislu se ne klanjamo drugim boanstvima, ali Gospod ne zauzima glavno mesto u naem ivotu, nije Mu predat sav ivot, ve samo jedan njegov deo. Kad bi na unutranji ivot, nae pomisli i oseanja mogli da se snime na filmsku traku i da nam ih neko pokae, videli bismo kakav haos caruje u naoj dui i kako malo mesta u njoj pripada Bogu. ak i kad stojimo na molitvi do nae svesti jedva da dopire smisao rei molitava. Ove rei tonu, kao u nekoj bujici, u inerciji naeg svakodnevnog ivota. Sama po sebi molitva je sredstvo optenja due s Bogom, a kod nas ona gotovo uvek ostaje samo forma bez unutranjeg sadraja, kao da ostaje "iskljuena" od razuma i srca. U ovom smislu smo nedosledniji i od neverujuih. Oni negiraju Boga i briu Ga iz svoje due, a mi priznajemo Boga, ali Mu pritom izdvajamo mesto u nekom kutku svoje svesti, kao u tesnoj sobici na mansardi i nastavljamo da ivimo istim onim ulnim, strasnim ivotom. Pritom se moda uzdravamo od grubih grehova, ali unutranje ih prihvatamo, i inimo ih, tako rei, pred licem Boga Kojeg prizivamo. Ovde, u duevnoj ravni rei Ja sam Gospod Bog tvoj - jesu prizivanje na unutranju borbu za to da naa dua osea stalno prisustvo Boije, da osea svoju zavisnost od Boga, da veruje u NJegovu mo i Promisao. Ako Bog postoji, znai sve je u NJegovoj vlasti, a kod nas je prisutan paradoks: kaemo da Bog postoji, ali ne verujemo da je sve u NJegovoj vlasti i zato se brinemo i nespokojni smo. Kaemo da Bog postoji, ali Ga zamiljamo kako spava ili zaboravlja na nas. Verujemo u Boga, ali kad je potrebno realno ispunjavanje volje Boije, ispostavlja se da nemamo poverenja u Boga. Plaimo se da se odreimo od svojih sopstvenih predstava i da se svecelo oslonimo na Promisao Boji: to za nas znai da izgubimo oslonac na koji smo navikli (iako svet upravo ne daje nikakav oslonac) i zatvorivi oi bacimo se s visine nekuda dole. Evo zbog ega prizivamo Boga i istovremeno se plaimo da Mu u potpunosti poverujemo i potpuno se predamo NJegovoj volji. Moe se rei da je u duevnoj ravni prva zapovest za nas zavet da prihvatamo rei Svetog Pisma kao zapovest koja je upuena naoj dui, zapovest koja obavezno mora da

se ispuni. Slikovito govorei deset zapovesti Starog Zaveta i devet zapovesti Novog Zaveta jesu dragocene karike kojima je zemlja privrena za nebo. Duhovna ravan prve zapovesti se sastoji u tome to Gospod eli da se zacari u naem duhu, u svesti o tome da ovek nije stvoren za ovaj svet u kojem se sve zavrava smru, kao to se bujica reke obruava u vodopad, u kojem se o kamenje razbija sve ivo to je ova bujica povukla za sobom, ve da bi iveli u njemu obraz i podobije Boije, kako bi ovek, pokorivi se Bogu, uao u optenje s NJim. Ceo svet je nitavan u poreenju s Boanstvom kao taka u poreenju s beskonanou. Zbog toga vera u Boga Koji je stvorio svet i nadsvetsko bitije, vreme i venost, Koji eli da primi oveka u duhovni savez sa Sobom i da mu omogui da uestvuje u Boanskom ivotu treba da preporodi oveka, da promeni njegov ivot. Ova vera treba da potisne iz ovekovog ivota sve to odvlai od Boga njegov um, da smanji njegove svakodnevne potrebe i poslove do zahteva nunosti, do nekog minimuma; glavnim, stalnim svojim poslom ovek treba da smatra molitvu koja otkriva dui svetlost Boanstva slino kao to on sam, probudivi se ujutru otvara u svojoj sobi aluzine i zraci sunca obasjavaju njegov stan. Molitva omoguava Bogu da deluje u ovekovoj dui. Ako je Gospod Bog na Bog, onda po NJegovoj veliini i dostojanstvu, po NJegovoj neizrecivoj mistinoj lepoti i bogatstvu obeanja koja je dao, koja premauju ljudsku sposobnost poimanja, nae glavno delanje treba da bude upravo unutranja molitva, a sve ostalo u ivotu je pozvano da slui samo kao priprema za nju. Molitva je odgovor na pitanje ko je na Gospod - Bog ili svet. Za pagane je kosmos bio Bog. I ako smo za bilo ta vezani vie nego za Boga ili ako se bilo ega plaimo vie nego Boga to znai da nae srce pripada "tuim bogovima". Ako smo zaboravili na unutranju molitvu i zadovoljavamo se samo spoljanjom, koja ne dopire do naeg srca to znai da je Bog prestao da bude na Bog. Jednom reju, duhovna ravan prve zapovesti je stajati umom u srcu s imenom Bojim. Gospod je svemogu, ali On eli da Ga mi dobrovoljno primimo kao Cara svoje due, a ovo za nas znai neprestanu borbu protiv demona i sveta kako bi Gospod videi na trud pogledao na nau borbu kao mesto Svog uspokojenja.

NAPOMENE:
1. V.: 5 Mojs. 6, 4; 2 Mojs. 20, 2-3. - Red.

Ne ini sebi kumira sadraj Druga zapovest glasi: Ne ini sebi kumira.[1] Stalno pravimo sebi kumire. Pre svega, kumir sebi samima smo mi sami. Uobiajeni cilj naeg ivota jeste da pripremimo mesto na zemlji za kumir kao to smo mi. U ovome prolaze godine naeg truda i briga. U duevnoj ravni kumiri su one tenje zbog kojih zaboravljamo Boga i gubimo blagodat. Sva naa matanja i snovi jesu neprekidno stvaranje kumira. Naa mata kao umetnik slika zamamne slike kumira za nae strasti. Kumir moe da postane ovek, strasna zaljubljenost - upravo to je stvaranje kumira. Zaljubljeni lii na oveka koji pravi idole od klada od drveta i krhotina kamenja. Ove idole koje je stvorila njegova sopstvena mata, on ukraava, njima se klanja i slui. ovek je obraz i podobije Boije. Data nam je zapovest da volimo oveka, ali oboavati oveka ponekad do stanja nekakvog bezumlja znai praviti sebi kumir od gomile mesa i kostiju koji e se jednom svakako pretvoriti u trule. Kumir moe biti novac, koje ovek u svojoj obmani pripisuje nepobedivu mo. Kumir moe da bude nauka: veina naunika koji smatraju da se silama nauke moe spasiti oveanstvo, pravi od nje sebi kumir koji oni suprotstavljaju Bogu ivom, pri emu sami nastupaju u ulozi reeva ovog "boanstva intelekta". Kumir moe biti umetnost koja ne slui u slavu Boiju, ve radi bogotvorenja ovog sveta i ljudskih strasti. Kumir za roditelje mogu da postanu njihova sopstvena deca radi koje oni ponekad bivaju spremni da u bukvalnom smislu prodaju duu avolu. Na jednom mestu Svetog Pisma je napisano: "Idoli su nita", a na drugom: "Idoli su demoni". Sam po sebi idol je duhovna obmana, praznina, ali ovu prazninu, ovaj duhovni vakuum, ispunjavaju mrane sile. Zbog toga se ovek koji je vie vezan za tvorevinu nego za Tvorca nalazi pod uticajem demonskih sila. Ako se kae kratko, duevna ravan druge zapovesti je provera sopstvenog srca: da li u njemu postoje prekomerna vezanost ili mrnja koji oduzimaju mesto Samog Boga u ljudskoj dui, kad se slikovito govorei, presto due dobrovoljno daje drugom i na njega se penje nevidljiva zver. Zanimljivo je kako su primitivni narodi izobraavali svoje bogove. NJihovi idoli imaju oblije udovita, nekakvih fantastinih ivotinja s kljovama pruenim napred i kandama povijenim kao kod ptica grabljivica. Ukoliko imaju ljudsko oblije lie na demone s izbuljenim oima, iskeenim zubima, ini se da su ovi idoli spremni da se bace na svoju rtvu i raskomadaju je na delove. Idoli naih strasti su podjednako odvratni, strani i runi kao boanstva afrikih plemena i stanovnika tihookeanskih

ostrva. Ma kako da ih ukraavamo istinsko lice ovih idola je nemilosrdno i surovo kao lice duhova podzemlja. Oni mue svoju rtvu, upijaju se u nju svojim kandama, ali zaslepljenoj rtvi se svejedno ini da su joj drai od svega na svetu. Kad za vreme iskuenja ovi glineni bogovi bivaju razbijeni, i dua pada u takvu tugu da joj se ve ini da je bolje da umre nego da vidi nitavnost i bruku svojih kumira. Hristos se ne moe uvesti u panteon. Blagodat ne moe da ue u duu u kojoj caruju strasti. Zbog toga zapovest ui da se otkida od srca ono to mu je dragocenije od Boga; da se otkida s bolom, kao to se spaljuje telo oteeno gangrenom. U duhovnom smislu druga zapovest govori o tome da ljudski duh treba da bude hram. U oltar se ne moe unositi nita to nije sveteno, sve to treba da bude ostavljeno van njega. Za vreme srdane molitve pojavljuju se pomisli i obrazi najee podiu glavu, ponovo zovu. I u ovom smislu zapovest ne ini sebi kumira govori o potrebi da se u molitvi ovek odreuje i odvaja od svega zemaljskog.

NAPOMENE:
1. 2 Mojs. 20, 4. - Red.

Ne izgovaraj ime Gospoda Boga tvog uzalud sadraj Trea zapovest ui: Ne izgovaraj ime Gospoda Boga tvog uzalud.[1] Doslovce, ime Gospoda kao svetinja ne sme da se upotrebljava u svakodnevnim razgovorima, odnosno bez oseanja svetenog straha pred Onim Ko nam je otkrio Sebe u ovom imenu. Ime Boije postaje ognjena osveta i kazna za one koji mu se klanjaju lano, pretvaraju ga u alu ili prate njegovo pominjanje psovkom. Kad izgovaramo ime Boije kao da se dotiemo svojom rukom NJegove rize. Kad izgovaramo ime Boije svevidee oko Gospodnje je upereno u nae srce. Ime Boije treba da se izgovara s takvim svetenim strahom s kojim se klanjamo ikoni i celivamo je svojim ustnama. Moe se rei da je ime Boije slovesna ikona Onoga Ko je iznad misli i rei, Ko je vean i beskonaan, Ko je nepojaman za misao i neizreciv ljudskim jezikom. U duevnoj ravni srce treba da postane onaj apokaliptiki kamen na kojem je napisano tajanstveno ime - to je kamen bele boje, simbol istote. Srce treba da postane osnova na kojoj je naslikana ikona Boga kao NJegovo ime. Ovde postoji obostrani

proces: ovekov ivot priprema njegovo srce za molitvu, a molitva obasjava ovekov ivot. Kod drevnih otaca nije bilo knjiga i razraenog uenja o Isusovoj molitvi, ali je postojala istota srca i pomisli, koja je privlaila blagodat Boiju, i sama blagodat se molila u njihovim srcima. Oni kao da su u svetenoj ekstazi oslukivali neizrecive rei ove duhovne molitve: Sam Gospod je bio uitelj molitve. Neistota i lukavstvo naeg srca predstavljaju glavnu prepreku za Isusovu molitvu. Teko je naslikati ikonu na krivoj, neravnoj dasci pokrivenoj pukotinama. Na ivot ne odgovara molitvi, zbog toga se ona - bez obzira na sve knjige u kojima se odraava iskustvo svetih otaca koji su napredovali u unutranjoj molitvi, u kojima su dati njihovi saveti, njihove metode (odnosno, govorei savremenim jezikom, tehnika molitve) - ne kalemi na nae srce. Ne ispravljajui svoj ivot, a ponavljajui rei molitve elimo da spojimo nespojivo. I siromah moe da pozove cara u svoju ubogu kolibu, ali mi zovemo Boga u obitavalite svoje due, puno prljavtine, smradno od naeg mislenog razvrata gde kipte misli i obrazi, roeni zlobom i mrnjom, koji lie na borbu i tuu pijanih. Upravo u ovu prljavtinu od koje ne elimo da se rastanemo pozivamo Cara nad carevima! Zbog toga molitva "otkinuta" od naeg ivota u celini, ostaje jalova. Rua ne moe da se primi meu kamenjem: njen koren se sui i cvee vene. ovek se trudi u molitvi, ali ne vidi rezultat i zbog toga je najee naputa. On kopa kladenac u pustinjskom pesku, a do vode ne moe da doe; od itavog truda ostaje samo gomila iskopane zemlje. Ovde je naa greka u tome to molitvu doivljavamo kao neto apstraktno u odnosu na svoj ivot, dok je molitva ispit, a ivot je priprema za njega. Spasenje se ostvaruje u uzajamnom dejstvu Boanske i ljudske volje. U ovom smislu nije samo ovek bez Boga ve je i Bog bez oveka "nemoan". Tvorac svetova dao je oveku unutranju moralnu slobodu, autonomiju i ne uzima Svoj dar natrag. Svesilni i Svemogui kao da je ograniio Sebe pred ljudskom linou; On je dao oveku mogunost slobodnog usmerenja i razvoja njegove volje. U ovome se sastoji bogoslinost oveka, u tome je njegova veliina i odgovornost. Meutim, u tome se krije i metafizika opasnost slobode. ovek koji se bavi molitvom, ali ne menja svoj ivot kao da se nada da e Bog ostvariti njegovo spasenje Sam, da e se sama molitva automatski pretvoriti u "spasenje po nunosti". Zbog toga ovde oveka oekuje neuspeh, moe se rei duhovni krah. Molitva se pretvara u spoj rei, a rei u spoj slova ili zvukova. Molitvu treba da prati stalno oseanje pokajanja, odnosno nezadovoljstvo sopstvenim ivotom, osuda, odbacivanje i elja da se zapone novi ivot. Ova elja treba da ima voljni karakter, treba da postoji odlunost da je ovek ovaploti u dela i postupke. U svakoj ivotnoj situaciji ovek treba da misli: "A kako e se ovo odraziti na moju molitvu? Hou li stei blagodat ili u je izgubiti?" Ukratko reeno, sav na ivot treba da bude pozadina za molitvu.

ovek treba neprestano da isti svoje srce od pomisli i strasti. Glavna i univerzalna strast je samoljublje koje se ispoljava kao gordost, ovaj duhovni izolacionizam, suprotstavljanje sebe ne samo ljudima, ve i Bogu. Zatim slede tri strasti: srebroljublje - vezanost za novac i stvari koja se esto ogleda u skupljanju stvari - nada u spoljanje i mrtvo;slastoljublje - pohot due, e za nasladom, lana tenja da se nae srea u zadovoljavanju sopstvenih strasti, slast na ijem dnu je gorina, iluzija, koja rasejavajui se ostavlja prazninu u dui; slavoljublje je la due, koja pretvara oveka u glumca koji igra na ivotnoj sceni radi odobrenja i aplauza one gomile, koju isti ovaj ovek u dubini svog srca prezire. Ove strasti zaslepljujui oveka raaju druge: nerazumnost - kad ovek umesto istinskog potura lano za glavni cilj svog ivota - umesto bogooptenja - optenje sa svetom; neznanje - kad ovek iskljuuje sebe iz unutranjeg, duhovnog ivota koji daje istinsko znanje i mudrost i prebacuje se iskljuivo na izuavanje spoljanjeg, to ga ini duhovno slepim; zaborav- zaboravljanje venosti i smrti i lekcija koje mu ivot daje. Ovo stanje lii na opijenost: ovek se dobrovoljno preputa strastima, zaboravljajui ta ga eka nakon trenjenja - smeh demona njegovoj dui. Pijanica probudivi se negde pored plota, kad ga opljakaju sopstveni drugovi, u svojim sopstvenim neistotama, brzo zaboravlja na sramotu koju je doiveo i ponovo udi za vinom. Ovo je stalno zaboravljanje grenika, stalno traenje sree u prljavoj bari. ovek moe da iskusi najteu patnju, ali da sve zaboravi i da se niemu ne naui. Uopte, sveti oci ukazuju na osam glavnih strasti, na osam rana ljudske due, na osam izvora, iz kojih teku mrtve vode greha. Ove straste i borba protiv njih detaljno su opisani u asketskom zborniku "Dobrotoljublje". Bez oienja due od strasti, bez stalnog unutranjeg rada na sebi uspeh u Isusovoj molitvi nije mogu: ovek kao da zahvata vodu razbijenom, loom posudom i voda e se odmah prolivati na zemlju, a posuda e ostati prazna. Duhovna ravan tree zapovesti je povratak istom onom apokaliptikom obrazu: na belom kamenu, odnosno na srcu koje se kaje, gde unutranje suze omivaju prljavtinu strasti, Duh Sveti pie novo ime. Za takvu duu ime Isusa Hrista je uvek novo, ono joj se otkriva u novim dubinama, u novoj lepoti, u svojoj venoj neponovljivosti. Beli kamen oznaava za oveka mogue odreenje ne samo od grehovnih, ve uopte od svetskih pomisli, od onoga to je van Boga, od onoga to je po svojoj prirodi tue dui. Beli kamen s tajanstvenim imenom napisanim na njemu koje niko ne zna (ovo stanje je nemogue preneti reima, ono pripada samo onome ko ga je iskusio), jeste vena slava svetih za koje je Bog postao sva punoa njihovog bitija. Ispuniti treu zapovest znai potiniti imenu Boijem sav svoj ivot, ispuniti njim sve vreme ivota i sav prostor srca.

NAPOMENE:
1. V.: 2 Mojs. 20, 7. - Red.

Seaj se subote sadraj etvrta zapovest se tie uvanja subote, odnosno bukvalno - izdvajanja crkvenih praznika iz sredine obinih dana sedmice. Subota je dan posveen Bogu koji simbolizuje veni ivot. Od preciznog ispunjavanja subote, po miljenju starozavetnih uitelja, zavisili su istorijska sudbina naroda i dolazak Mesije. Re "subot" oznaava "spokoj". Meutim, samo u Bogu ljudska dua moe da stekne istinski spokoj. Na zemlji i u srcu gde caruje greh, gde luduju strasti, ne moe biti istinskog spokoja. Starozavetni praoci i proroci sticali su spokoj savesti u ispunjenju zapovesti i zakona, ali istinski spokoj kao izbavljenje od greha i bogooptenje u Duhu Svetom jo nisu imali. Zbog toga je starozavetna subota sluila kao praobraz, kao senka onog nebeskog spokoja koji je ljudima otkrio Gospod kroz Svoje raspee i Vaskrsenje. Ovaj spokoj je mogunost tvorevine da uestvuje u ivotu svog Tvorca to je sa-bitije s Boanstvom kao izlaz iz sopstvene ogranienosti i zajedniarenje u NJegovim apstolutnim savrenstvima. Za starozavetne Jevreje subota je bila spokoj statike, izvesne "nepokretnosti", odreenje od spoljanjih dela i unutranjih briga. Za hriane je spokoj nedelje dinamini spokoj, izlaz iz kovitlaca svakodnevnih poslova u ivot duha. To nije veselje drevnih Jevreja kojima se propisivalo da na dan Boji piruju, poseuju prijatelje ili se prosto odmaraju kod kue, ve vreme za odlazak u hram i molitvu kod kue, vreme sticanja blagodati. U duevnoj ravni etvrta zapovest nam govori o sticanju srdanog spokoja kao o prevladavanju unutranjih protivrenosti. LJudska dua je po svojoj sutini hrianka. A u svom realnom stanju ona predstavlja arenu nepokretne borbe svetlih i mranih sila, polje sa spaljenom zemljom i ruevinama nekadanjih zgrada; ona lii na lice lepotice, unakaeno gubom. Meutim, Gospod je i doao na zemlju upravo da bi iscelio i obnovio ovekovu duu. Sama religija je isceljenje due, njeno obnavljanje i vraanje prvobitnoj lepoti bogoposlinosti. Gospod je stvorio duu oveka kao divnu pesmu u Svoju slavu - u slavu Boga i Tvorca. Greh je naruio njenu harmoniju. U ispunjavanju jevaneljskih

zapovesti dua ponovo pronalazi sebe, ponovo stie svoju celovitost, njene sposobnosti, oseanja i sile objedinjene blagodau ponovo poinju da zvue kao nebeska pesma. Zbog toga samo u ivotu po zapovestima dua stie potpuni spokoj, samo kroz njihovo ispunjenje otklanjaju se unutranje protivrenosti. Naruavanje zapovesti, ivot po stihijama sveta i njegovim shvatanjima jesu muni disonansi ljudske due. Spokoj koji je otkrilo Jevanelje jeste harmonija duevnih sila i harmonija same due s Bogom. Dakle, u duevnoj ravni subota je ispunjenje jevaneljskih zapovesti kroz koje se kao kroz neke prozore u duu uliva nebeska svetlost. U duhovnoj ravni spokoj duha je njegovo savaskrsenje sa Hristom. Sama Tajna Krtenja znamenuje smrt i vasksrenje: smrt kao kraj vladavine greha i strasti nad ovekom i vaskrsenje iz mrtvih kao buenje duha i njegovo okretanje ka Bogu - svom poetku. Dua treba da se pokori duhu, a duh treba da se pokori Bogu. Spokoj je njegovo prebivanje u svetlosti blagodati. Pogled duha ustremljenog ka Bogu je unutranja molitva koja se tvori u dubini ljudskog srca, gde prebiva duh. I u ovoj duhovnoj ravni ispunjenje subote jeste trud na sticanju neprestane molitve, trud u kojem dua nalazi istinsku radost i spokoj u Bogu. Subota, koja se otkrila u nedelji osveuje sve dane nedelje, a Isusova molitva je obraz nedelje kao odblesak Krsne rtve i zrak venog Vaskrsa, ona osveuje i preobraava sav ivot hrianina.

Potuj oca svog i majku svoju sadraj Peta zapovest je: Potuj oca svog i majku svoju.[1] Bukvalni smisao ove zapovesti je jasan, zato se neemo na njemu zadravati. Rei emo samo da je njena osnova oseanje zahvalnosti, bez kojeg je hrianstvo nemogue. U duevnoj ravni peta zapovest predstavlja uenje o hijerarhiji. Treba se potiniti karici koja je iznad nas u jedinstvenom hijerarhijskom lancu (na izvestan nain treba se ukljuiti se u izvesnu energetsku mreu) - potiniti kako bi postojala mogunost za primanje. Ovde nepokoravanje starijima predstavlja iskljuivanje sebe iz strukture. Bez potovanja hijerarije i subordinacije (potinjavanja nieg viem) nisu mogui nikakvo drutvo i nijedan sistem, poevi od poreodice i zavravajui dravom, ak i vie od toga: poinjui od atoma i zavravajui kosmosom. U Crkvi postoji nekoliko vrsta hijerarhije. To su: nebeska hijerarhija - inovi Anela, zatim sveci - srazmerno s njihovim prosveivanjem Boanskom svetlou i crkvena hijerarhija u doslovnom smislu, koja se deli na svetenosluitelje (tri stepena hijerarhije) i crkvenosluitelje. (Pritom svetenomuenik Dionisije Areopagit sprovodi analogiju izmeu aneoske i crkvene hijerarhije.).

Postoji takoe jo jedna vrsta hijerarhije, koja nema, meutim, tako jasna svojstva podele na stepene - to je hijerarhija duhovna, osnovana na linom podvigu i askezi hrianina, a takoe na njegovom ispovedanju svoje vere. Ovo je hijerarhija takozvanog "starestva" koje narod naroito potuje i koje na ovaj ili onaj nain crkvena via hijarhija treba da ima u vidu. Slina hijerahija je obino nastajala u monatvu. Ovde je hijerarhija pre svega u odnosima izmeu duhovnog oca i njegovog ada. Duhovni otac mora sam da proe kroz kolu posluanja i askeze, mora da primi dar nastavnitva od svojih otaca inae nee imati ta da preda svojoj duhovnoj deci. Duhovni otac, koji se obino naziva starcem stalno se nalazi u duhovnom optenju sa svojim uiteljima askeze. ak i ako su oni napustili ovaj svet, duhovna veza se ne prekida, samo se menja oblik optenja: starci i posle smrti ne ostavljaju svoje uenike. Od strane duhovnog sina ili keri zahteva se posluanje, odnosno panja prema svakoj rei starca i odsecanje pred njim svoje volje; tada starac zaista postaje istinski otac koji pomae dui da se rodi za veni ivot. Ko je naao takvog starca stekao je polovinu spasenja. Posluanje se prihvata dobrovoljno. ovek moe da se spasi i ako ispunjava zapovesti onoliko koliko moe, meutim, u prvom sluaju put oveka je obasjan svetlou, a u drugom se ovek probija u pomrini; u prvom sluaju kao da mu rastu krila, a u drugom je prinuen da se kree puzei po zemlji. Posluanje oslobaa oveka od pomisli: za njega i umesto njega je ve sve odlueno. Ovo uva ogromnu snagu za molitvu, zato oni koji se nalaze u posluanju brzo stiu neprestanu molitvu. Kako kae prepodobni Simeon Novi Bogoslov, istinski poslunik samo proita "Trisvjatoje" i ve se sama blagodat moli u njemu. Kad se u srcu poslunika podiu grehovne strasti i on ih otkriva kao da ih obnauje pred svojim nastavnikom, demon kao lopov zateen na mestu zloina bei daleko. Pad se posluniku deava onda kad bilo ta krije od starca ili mu unutranje protivrei, ali ako se kaje, starac ga podie i moli se Bogu za njega. Starac kao da uliva sopstvenu krv i u ile svog ada i njemu se brzo vraaju duhovna snaga i blagodat. Meutim, ako je ivot poslunika ispunjen stalnim roptanjem i nepoverenjem u starca, unutranjim blaenjem i poniavanjem starca (ili njegovih postupaka), protivreenjem njegovoj volji i poukama, pad je neizbean. Poslunik koji se drsko odrekao posluanja i koji ispunjava svoju volju kao da je ve isprogramirao svoj pad. Za oveka s takvim ustrojstvom moda je bolje da uopte ne preuzima na sebe podvig posluanja kao to je za pijanicu bolje da ne prilazi vatri kako ne bi u njoj izgoreo. Duhovni aspekat pete zapovesti je posluanje duhovnom ocu u kojem poslunik vidi, moe se rei, - obraz Samog Hrista. Uenik poinje da voli svog nastavnika vie od telesnih roditelja, on osea da je duhovno spojen s njim kao granica sa stablom drveta. Hristos se naziva Logosom. On je vrh i poetak svake hijerarhije. Van Logosa je tama i bezumlje. Ispadanje iz hijerarhije (bez obzira na to da li se deava Anelu ili oveku) jeste suprostavljanje ovoj hijerarhiji; to je stanje bunta protiv Boga, udaljavanje

od jedinog izvora blagodati i poetak vene smrti. Za ispunjenje pete zapovesti Gospod je obeao dobro i dug ivot.[2] Najvee blago je blagodat, a dug ivot je simbol venosti. Neki duhovni pisci upozoravaju na opasnost bavljenja Isusovom molitvom, ali opasnost ne nastaje zbog molitve, ve usled nesavitljive gordosti. Samovoljnik nije molitvenik ve duhovni "revolucioner" ak i ako pokuava da ponavlja molitvu ime Isusa Hrista ne moe da ue u njegovo meteno i na izvestan nain okamenjeno srce. Za Isusovu molitvu su neophodno posluanje i pokajanje, trud i sveteni strah - to su etiri reke koje napaju batu due, bez kojih e ona ostati pustinja.

NAPOMENE:
1. 2. 2 Mojs. 20, 12. - Red. V.: 2 Mojs. 20, 12. - Red.

Ne ubij sadraj esta zapovest je: Ne ubij.[1] Ubiti znai unititi, liiti ivota. Prvi ubica je demon koji je liio oveka venog ivota, odvojio ga od Boga - izvora punote bitija, potinio ga vlasti pakla i smrti. Nakon svog zemaljskog ivota ovek prelazi u venost. Ubica je pre svega onaj ko ga liava istinskog ivota, kao da mu ga oduzima u venosti. Gubitak venosti je najstranija katastrofa. To je nepopravljiva nesrea, neisceljiva bolest, crni bezdan iz kojeg nema povratka. Zbog toga je nagori oblik ubistva oduzeti oveku veru, odvojiti ga od Boga, uiniti da njegov kraj zemaljskog ivota bude poetak drugog bitija kao munog stanja bez ljubavi i nade. ovekova dua se ispunjava nekakvom stranom crnom prazninom. On shvata ta je izgubio, ali istovremeno bez blagodati njegovo srce ne moe da voli Boga. On ne samo da dospeva u ropstvo satane, ve mu postaje i slian. U ovome se sastoji strana tajna venih muka, nemogunost da se Bogu okrene ona dua koja patei vie: "Mrzim!" LJudska dua je obraz i podobije Boije. Bog daje oveku blagodat kako bi ga privukao Sebi. ovek odbacujui blagodat kao da je "ubija" u sebi. Grenik koji je odbacio Boga je bogoubica u sopstvenom srcu. Ovo je strana tajna greha. Grenik ne eli da Bog postoji. On mrzi Boga, a veni ivot je ljubav prema Bogu kao mistino jedinstvo. Ovde, na zemlji sveci su stekli plamiak ljubavi prema Bogu i najvie od

svega su se trudili da uvaju ovaj plamiak kako ga bure strasti ne bi ugasile. Nakon smrti njihova ljubav se iz male vatrice, iz plamena svee pretvorila u jarko sunce. Greh je iskra mrnje prema Bogu; ne nailazei na prepreke rasplamsavajui se sve vie i vie ona klokoe u dubinama due kao straan podzemni plamen pomraujui um kolutovima dima i palei srce ognjem strasti. A posle smrti ovo unutranje odbacivanje Boga se pretvara u crnu vatru pakla. U svakoj strasti postoji i neka tanana demonska naslada, postoji ova paklena naslada pomeana s mukom i u mrnji. U venosti grenik ivi mrnjom prema Bogu i istovremeno, odbacujui Ga, on mrzi svece zbog toga to oni prebivaju u istoj ovoj venosti s NJim. On mrzi i iste takve grenike kao to je on sam, jer u njima vidi nakaznost svog greha. Mrzi demona kao rob okrutnog gospodara. On mrzi samog sebe, proklinje dan svog stvaranja, mrzi roditelje zbog toga to su mu dali ivot. Mrzi Boga zato to je Bog ljubav. On ima samo jednu utehu: svojim patnjama u paklu "napakostio" je Bogu, ali Mu se nije pokorio. Posle demona najstraniji ubica je onaj ko poput ovekoubice od iskona[2] posee na najveu dragocenost ljudskog ivota, u kojoj se sastoji sav smisao ljudskog postojanja na veru. Dobrovoljno gubljenje Boga od strane oveka jeste samoubistvo. Gubljenje poinje od malog - od pristanka na greh. Put ka Bogu takoe poinje od malog: ovek oslukuje zov blagodati Boije - to je prvi korak. Svaki besciljno proivljen dan je ubistvo dana, svaki svesno poinjeni greh je "ubistvo" blagodati u svom srcu. Blagodat se hrianinu daje u Tajnama Crkve, on osea, doivljava ovu blagodat. Meutim, dolazi iskuenje i ovekovo srce poinje da se razdvaja i da se koleba. Savest mu kae: "Ne ini", a strast - kae drugo, ona apue kao zmija: "Dau ti raj bez Boga ovde na zemlji; dau ti onu nasladu koju Bog ne eli da ti da." I ovek veruje strasti koja ga je ve mnogo puta prevarila, ulazi u svet iluzija, u svet svoje strasne fantazije, ini mu se da je sopstvena savest postala njegov protivnik i neprijatelj i u njemu se pojavljuje elja da je ubije, da je uniti. Ovde je prisutna ona metafizika strana greha koju smo nazvali bogoubistvom. Za grenika avo predstavlja duha osloboenja, dobrog duha koji njegovim ustima prinosi eljeni pehar naslade. Genik kao da kae blagodati: "Zato si dola? Nisam te zvao, idi i ne smetaj mi!" Kad se srce zaledi u grehu ono se zaleuje u mrnji prema Bogu; u venosti se ova usmerenost due - od Boga - vie ne moe promeniti kao to se ne moe pomeriti strelica kompasa koja e svejedno uvek pokazivati sever. Veni ivot je veno bogooptenje. Bogooptenje je sjedinjenje; ako se Bog priblii nepokajanom greniku Svojom ljubavlju, on e odgovoriti: "Idi, mrzim Te!" Sveti oci govore o tome da Bog ne moe da spasi oveka bez samog oveka. Zbog toga je nepokajani greh kad ovek ubija sopstvenu duu; za onoga ko se nije pokajao za svoje grehove samo vaskrsenje iz mrtvih bie poetak metafizike smrti - venog bitija sa satanom i po obrazu satane. Mi smo ubice u odnosu na druge ljude kad ih teramo u greh, jer je u grehu "programirana" smrt. Kad sablanjavamo oveka postajemo avo u

odnosu na njega. A koliko je u naem ivotu tanane sablazni koju ljudi uopte ne smatraju grehom Koliko je vrsta nenosti i maenja pod kojima se krije blud! "Nenost" se pokazuje kao dah koji raspaljuje ugljevlje strasti u dui drugog oveka. I ime se to zavrava? Veoma esto - padom, kad ovek gubi blagodat, kao da je izgubio sve to je imao, kad u jedan tren postaje poslednji siromah. Pritom se ispostavlja da je njegovo srce, u kojem praktino ne ostaje mesta za Boga, kao potpuno zarobljeno strasnom vezanou. Ili sve ovo dovodi do patnje kad ovek s tugom otkida od svoje due grehovnu pristrasnost kao to se s bolom otkida zavoj koji se sasuio na otvorenoj rani. Drugi oblik ubistva je surovost koja moe da dovede oveka do duhovne iznemoglosti, do uninija i oajanja i predstavlja podobije smrti. oveku moe da postane svejedno za sve, ak i za sopstveno spasenje. U stanju uninija i oajanja on lako pada u greh, ak i vie od toga: trai ga, kako bi se zaboravio u njemu kao u drogi ili vinu. Ponekad ovek, iz ozlojeenosti grei za inat nekome. Ovde kao da dva noa istovremeno udaraju u grudi. Ovde su dve ubice jedne due. Kako esto re koju bacimo nanosi oveku ranu koja ne zarasta dugo godina - i ovde smo ubice! Koliko esto na svom putu nailazimo na ljude, nesrene i bespomone, a mi ravnoduno prolazimo pored njih. "To nije naa stvar," kaemo i postajemo ubice. Ponekad se ovek nalazi u takvom stanju da bi samo jedna naa samilosna re mogla da ga ohrabri, da mu da snage; a ako pak vidi unaokolo samo la i ravnodunost ini mu se da nema izlaza. Tada se pokazuje da smo ubice ne samo drugog oveka, ve i u sebi ubijamo ono glavno i najdragocenije - oseanje ljubavi i pretvaramo se u ivi le. La je takoe ubistvo, to je ubistvo meusobnog poverenja na kojem se zasniva duhovna bliskost. Po reima Gospoda satana je od samog poetka ubica i laljivac.[3] Postoji jo jedna vrsta ubistva. Ponekad, kad nas ljudi uvrede mi kao da se ne svetimo, ali se trudimo da isteramo iz svoje dua ak i uspomenu na oveka koji nas je uvredio govorei: "On je za mene umro." A prosto naprosto osvetili smo mu se izbrisavi ga iz svog ivota i izbacivi ga iz njega kao to se izbacuje ubre. ak nam je i da se molimo za onoga ko nas je uvredio teko i neprijatno, kao da nosimo na leima teko i nezgodno breme. Ne molimo se za njega od srca ve kao ovla, forme radi, ak kao da ne elimo da se naa molitva ispuni. Ako mu se dogodi nesrea negde u dubini due obradovaemo se tome i rei: "Dobio si ono to si zasluio, tako ti i treba." Tako da se ispod prividne ravnodunosti krije ledena mrnja. Bog je ljubav. ovek ivi onoliko koliko voli. LJubav ini oveka potpunijim, srce dubljim, um - mudrijim i premda ovek u ovom svetu osea tugu zbog sebe i zbog drugih u ovoj tuzi Gospod mu daje neoekivanu i neizrecivu radost. Zato zapovestne ubij oznaava: "Ne ubijaj Boga u svom srcu, ne ubijaj ljubav prema ljudima, ne ubijaj svoj besmrtni duh za kojeg je istinski ivot - Bog." U greh ubistva spada i gnev - strast koja oveka ini dobrovoljnim bezumnikom. Sveti oci su pisali da je gnev kao izvesna sposobnost due bio dat oveku zajedno sa

silama kao to su razum i ljubav. Gnev treba da uva ovekovu duu od greha, kao to pas uva kuu svog gazde. Gnev protiv greha i strasti predstavlja drugu stranu celomudrenosti, a gnev protiv demona i onih koji pokuaju da nas odvoje od Boga neraskidivo je povezan s ljubavlju prema Bogu. Da su nai praoci na vreme upotrebili gnev kao oruje i uperili ga protiv demona zapovest ne bi bila naruena, a Edem izgubljen. Posle pada u greh sile due su se izopaile, gnev se umesto zatitnika srca pretvorio u jednu od rana koje se as kriju na dnu srca, as izlaze na povrinu. Kad bismo se gnevili protiv demona koji nas iskuava i odvodi od Boga gnev bi bio na drug. Meutim, ispalo je suprotno: zaboravljamo na postojanje svog istinskog neprijatelja i usmeravamo gnev protiv oveka - istog bia kao to smo mi - koji je kao i mi sami, strastan, nesavren, moralno slab i kojeg je demon prevario. Kad psa gaaju kamenom on ne vidi ruku koja je ga je bacila, ve se baca na ovaj kamen i ostrvljeno ga grize zubima. Mi vidimo oveka koji nas je ozlojedio, ali ne vidimo demona koji stoji iza njegovih lea - glavnog uzronika svih ljudskih padova. U stanju gneva oveka koji nas je uvredio smatramo olienjem poroka i zla i svojim gnevom elimo da ga spalimo kao ognjem. Zaboravljamo da u svakom oveku zajedno ive dobro i zlo inei neku udnu aru due, da su ak i sveci mogli da imaju svoje "slabosti" i ak i zloinac ima ponekad ovu ili onu vrlinu. Umesto da neprijateljem smatramo avola mi neprijateljem smatramo oveka, bojimo ga u svom srcu u crnu boju, pripisujemo mu sve poroke i zatim poinjemo da mu sudimo. U stanju gneva nije mogue bilo kakvo opravdanje - mi samo optuujemo. Svaka omaka, svaka greka oveka izgledaju nam kao neko vaseljensko zlo, slino kao to muica pod mikroskopom izgleda kao ogromno udovite. Meutim, u gnevu otkrivamo ono to se sakupilo u naoj sopstvenoj dui, nekakve naslage prljavtine sakupile su se u njoj, a sad se izlivaju u slovesnoj neistoti. Kad se ovek gnevi izgleda da iz njegovih usta prska smrdljiva tenost. Kakve rei koristi u gnevu? - Najgore od onih koje postoje na ljudskom jeziku, i pritom, ma kako paradoksalno zvualo, ini mu se da se bori za istinu ne primeujui da njegova "istina" smrdi zbog razvratnih rei. Ako pogledamo na oveka koji se gnevi sa strane on e nam izgledati kao ludak: njegovo lice gubi ljudski izraz i on postaje poput divlje ivotinje koja eli da se upije u svog protivnika zubima i kandama i da ga raskomada na delove. Oi poinju da svetle vatrom mrnje kao oi gladnog vuka. Lice postaje tamno crveno kao da je zaliveno krvlju, glas - ne lii na ljudski govor, ve na riku divlje ivotinje. I to je samo spolja, a kad bismo mogli da zavirimo u srce onoga ko se gnevi ugledali bismo pakleni plamen, krater vulkana koji klokoe. Gnev je smrtna presuda koju donosimo oveku esto postajui i izvrioci ove presude. Koliko se nepravinosti, surovosti i zloina ini u stanju gneva! A satana uzronik greha - stoji pored i smeje se tome to je oruje koje je dato za borbu protiv

demona ovek uperio protiv slinog sebi, a demon je ostao neprimeen i zaboravljen. Treba rei da se u gnevu ovek ponaa sumanuto, bije samog sebe, grize sopstveno telo, istovremeno osea neku tajnu nasladu usled gneva, zadovoljava zversku strast koja vue ka razaranju i ubistvu, preputa se vlasti ove strasti - kao to se samoubica zatvorivi oi baca u provaliju. A kad gnev proe ovek kao da se budi vidi u kakvom zarobljenitvu se nalazio, vidi da je bio samo lutka na pozorinoj sceni, a iza "kulisa" se krio onaj koje vukao konce lutke kako bi ona skakala i igrala. Sveti oci su nam zapovedili da nita ne govorimo u gnevu - ni dobro, ni loe, ve samo da vrsto stisnemo usne kao to se vrsto zatvara poklopac na tegli u kojoj gmiu otrovne zmije pokuavajui da nau pukotinu kako bi ispuzale kroz nju napolje. Nakon gneva obino dolazi raskajanje, ovek vidi kako je bio nepravian i zato odjednom postaje mekan kao vosak. Meutim, to je samo na izvesno vreme: svojstvo strasti gneva je takvo da se sline eksplozije esto ponavljaju. Moramo imati na umu da ovek proet gnevom ne moe da ispravi srce drugog oveka, on je u stanju samo ili da ozlojedi ili da uplai. U ljutnji je isto tako nemogue zatiti ili vaspostaviti istinu, kao i naterati avola da ini dobro. Zato, kad oveka gnev poinje da opija kao vino on treba da se seti koliko ga je ve puta prevario avo, koliko je puta padao na istom mestu, da ima na umu da preputajui se gnevu kao da se baca u zagrljaj avola i poput njega, postaje ovekoubica u svom srcu.

Kao dopuna Pitanje: ta ovek treba da radi da se ne bi naljutio? Odgovor: Treba da se ljuti, ali ne na oveka, ve na demona koji uvodi oveka u greh, predstavlja pronalazaa, poinitelja i zavritelja svakog greha. oveka koji nam je skrivio vidimo, a demona koji je besknano vie kriv - i pred nama i pred onim ko nas je ozlojedio, ne moemo da vidimo. Zato prosto zaboravljamo na njegovo postojanje i smatramo uzrokom greha i izvorom zla oveka, slinog nama. Postoji asketska metoda: guiti gnev ne dajui mu da se probije kroz zlu re kao to se iz pei otkida vatra. Ovaj raun je taan, ali sami oci priznaju da je to dug put: samo postepeno ovek moe da se naui da obuzdava gnev, jo dugo vremena e ga napadati misleni gnev, kojem je postavio, kao prepreku, svoje stisnute usne. Meutim, postoji i druga metoda koja se zasniva na tome to greh nije sila koja je tua oveku, ve sposobnost due da titi sebe od greha i demona, ali sposobnost oteena, izopaena grehopadom, koja se i sama pretvorila u greh. Gnev nam je dat kao oruje protiv demona, a mi smo ovo oruje uperili protiv oveka, a u sutini protiv samih sebe.

Druga metoda se sastoji u tome da se podnese gnev protiv demona i one gorke rei koje elimo da obruimo na glavu oveka, treba da usmerimo protiv demona koji je zaista dostojan ovih rei. Rei emo demonu koji za vreme svae skae oko nas: "Ti si avole, nitkov, zato to si postao mrzak Bogu, tebe su izbacili kao prljavtinu s neba na zemlju i sad se bavi time da nas mui. Ti si bezuman, zato to si izgubio glavno - veni ivot i nas pokuava da lii Nebeskog Carstva. Ti si podlac, zato se vue za nama i ujeda kao zmija; iskuava mog brata na greh, a zatim se krije iza njegovih lea kao da te nema i kao da je samo on kriv, ali ti si glavni uzrok njegovog greha. Podstie me da se, umesto da volim svog brata i saoseam s njim, gnevim na njega, vream ga i tako vream Nebeskog Oca i Anele-uvare, koje je Gospod poslao radi naeg spasenja. Meutim, ja volim svog brata i mrzim tebe, izdajnika Boga ne potinjavajui se tvojoj volji, ve te proklinjem imenom Isusa Hrista Koji je za nas - spasenje, a za tebe odbacivanje i pogibelj." Sve za ta elimo da prekorimo jedan drugog u gnevu prenesimo na demona, grdimo ga i proklinjimo, zato to je nad njim ve izgovoreno veno prokletstvo. Jedna od najveih i najblagodatnijih knjiga Svetog Pisma - Psaltir sadri u sebi prokletstvo protiv demona. Zato, kad gnev uzavri u tvom srcu reci: "Proklet si, satano, i sva dela tvoja. I neka bude spasen brat moj i ja po njegovim molitvama. Zavidi nam zato to za tebe nema spasenja." Postupajui tako, moe se sauvati ljubav prema bratu i uneti svetlost u svoju duu. Osim toga, treba imati na umu da se sve deava po Promislu Boijem da Gospod moe samo zlo da pretvori u dobro, da tuge ue trpljenju i otkrivaju unutranje stanje nae due, koje je esto sakriveno od nas samih, da svoje muke treba prihvatati kao epitimiju, koju nam je Bog dao radi spasenja. Dakle, ako se u tvom umu pojave rei grdnje usmeri ih protiv demona: on je autor tih rei, zato mu vraa njegovu svojinu. Prorok David kae: Zakonoprestupnija voznenavidjeh, zakon e Tvoj vozljubih. LJubav prema zakonu Boijem uva nas gnevom prema grehu. Demon nas iskuava kad mu tajno saoseamo, ali ne moe da deluje kad se gnevimo protiv njega: gnev je znak odbaenosti.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 2 Mojs. 20, 13. - Red. Up.: Jn. 8, 44. - Red. V.: Jn. 8, 44. - Red.

Ne ini preljube sadraj Sedma zapovest glasi: Ne ini preljube.[1] Po uenju svetih otaca u ljudskoj dui deluju tri sile: misaona, afektivna i eljna. eljna sila je poslednja od njih i istovremeno prva po svojoj vlasti nad ovekovom duom, zato esto upravo ona na nivou podsvesti kao skrivena iza kulisa pokree misao i volju, usmerava ovekov ivot. Pre pada u greh ova sila se ispoljavala kao neprestana, nezadriva tenja due ka Bogu, obraza - ka Prvoobrazu. To je bila stalna elja, neugasiva e due da sozercava Boansku lepotu. U Solomonovoj "Pesmi nad pesmama" Bog se pojavljuje u obrazu enika, a dua u obliju neveste, meusobno vezanih neraskidivom, veno devstvenom ljubavlju, jakom, kao smrt, dubokom, kao sam ivot. U Bibliji se Bog naziva revniteljem.[2] To je naroita revnost kao dinamika ljubavi. Bog negoduje na duu kad se njene oi sputaju na dole, ka zemlji, kad se odvraaju od NJega. Askete su smatrale bludom zanimanje za svet, koje dolazi do zaborava Boga kada tvorevina oveku postaje draa od Sazdatelja. Svet je velianstvena slika Boanske slave. U njemu dua moe da nae odbljeske mudrosti, moi i lepote njegovog Tvorca, da uzvodi um od raznovrnosti tvorevine ka jedinstvenom Poetku, da hvali ljubav Tvorca koji nam je darovao ivot, izveo nas iz nebia kao iz nekog tamnog bezdana, obeao nam veno blaenstvo. Meutim, moe biti i drugaije: ovek se zaljubljuje u ovaj svet, "upija se" u njega kao pipcima svojim strastima, opija se svetom, zaboravlja na venost i spreman je da proda ovom svetu svoju duu. Apostol Pavle pie: ne opijajte se vinom od kojeg biva blud.[3] Vino strasti, ekstaze, lane mistike, opijenost moi ljudskog razuma - sve je to duevni blud. Srce otpada od Boga i spaja se s onim to mu je spoljanje i tue. U Bibliji se uestvovanje u paganskim ritualima (kojima se sve vie i vie pribliava savremena umetnost) takoe nazivalo bludom. Na slian nain se u Apokalipsi uenje gnostika koji su pokuavali da prodru u hrianske zajednice naziva razvratom, koji mrzi Duh Sveti,[4] a lana proroica se prikazuje u obliju bludnice.[5] Moe se rei da su se sva kultura drevnog paganskog sveta, njegova filozofija, umetnost, njegova spoljanja lepota i unutranja praznina, njegove misterije i satanske orgije ovaplotile u Apokalipsi u obrazu vavilonske bludnice koja napaja gadostima ceo svet. Bogoodstupnitvo u vidu bogoborstva i lanih uenja, naroito tajne mistine sekte - sve je to blud koji skrnavi zemlju. U Bibliji je napisano: "I zemlja je bila ubijena njihovom krvlju"[6] - krvlju ljudskih rtava koje su prinete idolima.

Ako je Stari Zavet surovo kanjavao za preljubu Novi Zavet od nas takoe zahteva istotu pomisli i elja. Greh bluda je mnogolik i raznovrstan. elja u srcu protiv koje se ovek ne bori je ve blud. Blud lii na mutnu struju koju iz sebe putaju ljudske oi: kao da je pogled jednog oveka oblio drugog lepljivom, smrdljivom prljavtinom. Blud moe da se otkrije u zvuku glasa: ponekad ovek naizgled govori o istom ili ak svetom, ali u samom njegovom glasu i dahu osea se skriveno sladostrae. Ponekad pokret glave ili osmeh oveka slue kao nemi znak da je unutranje spreman na greh. Ispoljavanjem bluda sveti oci su smatrali i smeh i ale. Smeh unitava, kao da prodire ljudsku stidljivost, ale navode na drskost, a drskost je po reima prepodobnog ave Agatodora "slina jakom vetru koji pali od kojeg kad pone da duva svi bee i koji kvari svaki plod na drveu," odnosno svako dobro u dui. Od svih ula najopasnije je ulo pipanja. Ako ve sam pogled prenosi vest koja se pretvara u nekakav nevidljiv lanac koji vezuje ljude, dodir je poetak plotskog pada. Strasni dodir budi u dui pohot - ovog, po reima svetih otaca "domaeg demona" koji je neodvojiv od nas. On kao da se prosipa i ispuzava iz mranog podzemlja due. Putem dodira se prenosi izvesna energija bluda, koja podsea na struju kad je jedna ica spojena s drugom. Neki kau: "Nisam oseao nikakvu duhovnu borbu, nisam uoavao u sebi pohotne misli i ini mi se da ovde postoji preuveliavanje. Moda je ovo suvino upozorenje izazvano nekakvim neurotinim strahom." Meutim, radi se o tome to je naa dua, njen ivot - tajna za nas same. Naa svest je samo vrh gleera, iji je vei deo skriven ispod vode i nepristupaan pogledu. Sveti oci govore o obiteljima due, koje su smetene, kao spratovi u kuli, jedna ispod druge. Savremeni psiholozi oblast due koja se ne kontrolie nazivaju podsveu. Tamo, u dubini podsvesti oivljavaju strasti. Meutim, to ovek moe da ne primeti kao to onaj ko ivi ne viem spratu ne primeuje poar koji je poeo od podruma i postepeno zahvata kuu. Na poetku, prilikom samog nastanka strasti, ovek moe da je doivi kao istu ljubav ili nevinu nasladu. Oseanja ga varaju i ispostavlja se da je mogunost samokontrole praktino paralizovana. Obino ovek primeuje opasnost svog poloaja tek onda kad ve postaje zarobljenik strasti. esto, doivljujui neoekivani pad on ak ni ne shvata ta se desilo, zbog ega se iznenada izmenio, zbog ega se prepustio iskuenju koje je ranije mrzeo i prezirao. A sve se dogodilo samo zbog toga to je neprimetno za sebe sakupio gorivo koje se momentalno rasplamsalo od iskre. Ovde govorimo o padu kao o krajnjem sluaju, ali sam dodir i telesne nenosti ve pomrauju ovekov um i podiu sa dna njegove due neto mutno kao mulj s dna bare. Da li ovek moe da ne osea delovanje strasti? Bestrasnost je stanje savrenstva, stanje koje su dostigli malobrojni i meu svecima, bestrasnost je udo. Najee ne oseamo strasti kad nas demon vara, kad se on, po reima prepodobnog Jovana Lestvinika, pravi da je mrtav kao lisica koja eli da uhvati neopreznu pticu. Zato je zavet otaca: ne veruj svom telu dok ima daha u ustima tvojim.

Nijedan greh osim gordosti ne ubija srce kao blud. Molitva je golub istote koji ne moe da nae sebi mesta u oskrnavljenom srcu. Nijedan greh ne baca podvinika u takvu tugu koja dolazi do oajanja kao blud. Pali podvinik osea da je ispunjen prljavtinom, sopstvena dua mu izgleda crna kao da je obuena u neprobojnu tamu. Uoeno je da se od bludnika iri nekakav duhovni smrad koji podsea na smrad mesa koje truli. Apostol Juda je pisao da se treba gnuati ak i oskrnavljene odee.[7] Neki oblici umetnosti predstavljaju ovaploenje erotike i seksa izraenih u ritmovima muzike i pokretima, na primer, balet (sad ne govorimo o savremenoj avangardnoj umetnosti koja lii na ono to se u stara vremena nazivalo "sramnim" grehom). itanje romana (ne govori se o pornografiji, ve o klasinoj knjievnosti) primorava oveka da doivljava oseanja i strasti likova ovih dela, a gotovo u svakom od njih telesna ljubav zauzima glavno mesto. To je kao neka osovina oko koje se vrti osovina siea. Sveti oci kau da oklevanje i zadravanje panje na grehovnoj pomisli ili obrazu ve spaja duu s njim i skrnavi srce. Sveti oci su avola nazivali slikarem koji slika u ovekovom umu zamamne slike, a sad se ovog demonskog rada nad ovekovom duom latio televizor, kao da je avo umorivi se za sedam hiljada godina predao maini svoj "program". Televizor je kue pretvorio prvo u pozorita, a zatim u javne kue. Moe nam neko rei da se esto na televiziji prikazuju i vesti o naunim dostignuima, prikazuju se istorijski spomenici, upoznajemo se sa ivotom sveta ivotinja ili biljaka, da na televiziji mogu da govore ljudi koji pozivaju drutvo na poboljanje morala, odnosno na ekranu postoji meavina dobrog i ravog, neka svako izabere ono to eli. Ali greh ivi u naoj dui i naa razvraena volja trai greh kao to slino trai slino. Riba progutavi udicu vie ne moe da se izbavi od nje i ovek koji se razvratio pored televizora ve mu pripada. Jedini nain da se izbavi iz ovog zarobljenitva jeste da izbaci televizor iz svoje kue kao to se na ubrite izbacuje nepotrebna stvar. Ovde nisu mogua pomirenja i kompromisi. Televizor je neprijatelj koji se uunjao u kuu i kojeg treba izbaciti utiranjem. Stan u kojem se nalazi televizor u duhovnom smislu lii na prostoriju u kojoj je pukla kanalizaciona cev i u kojoj neizdrivo smrdi. Koliko brige i nemira donose roditeljima bolesti njihove dece! Meutim, malo koga brine to to ispred televizora deca razvraaju svoju duu. I zato oni koji gledaju televizijske emisije svakodnevno naruavaju zapovest ne ini preljube. Oni se toliko navikavaju na ovaj vizuelni razvrat da kasnije ne mogu da zamisle kako se bez njega moe iveti. Drevne apologete su pisale da su naroito omiljena mesta demona paganski hramovi u kojima se prinose krvave rtve idolima i gde se ini ritualni razvrat: oni, demoni, kao da se hrane isparenjima ljudske krvi i smradom bluda. Zbog toga se u kue u kojima se na plavom ekranu televizora ini ono to se nekada inilo tajno nastanjuju mrani duhovi kao grabljivice oko nesahranjenih leeva.

Onaj ko gleda televizor, a zatim ide u Crkvu lii na oveka koji slui dvama bogovima. Po reima proroka Ilije onaj ko se klanja Jehovi i Vaalu hramlje na oba kolena,[8] a hrianin koji je nainio od televizora svoju "ikonu" istovremeno se klanja Hristu i Veneri. Homer je pisao o arobnici Kirki koja je uz pomo omaijane hrane pretvarala ljude u svinje, a danas ljudi dobrovoljno prodirui pomije postaju gori od ivotinja. Iako za hriane koji se stalno skrnave "telebludom" nisu zatvorena vrata hrama (oni mogu da se mole, dozvoljava im se da uestvuju u Tajnama), oni su lieni glavnog bogooptenja. Tek nakon iskrenog pokajanja i po isteku dugog vremena njihovo srce postepeno moe da se oisti. Meutim, postoji jo dublji moralni bezdan iji je kraj tamo gde je dno bluda: to je razvrat, o tome nam je rekla Biblija - jezikom ognja koji je spalio Sodom i Gomoru.[9] ta ovek da ini kako bi se borio protiv ove strasti? Pre svega da nema poverenja u sebe, da izbegava sve povode i uzroke iskuenja, da uva svoje srce od grehovnih utisaka i tvori Isusovu molitvu. Isusova molitva i seanje na smrt ne samo da tite duu od grehovnih elja, ve iste seanje od tragova i fleka od seanja na ranije padove u greh. Kao dopuna Pitanje: Zato je seks poguban? Odgovor: On liava oveka bogooptenja, dakle, i Carstva Boijeg, koje je, po reima Spasitelja, u nama.[10] Zapovesti Boije predstavljaju moralne dogme. Zavet je savez koji je zakljuen izmeu Boga i ljudske due. Bog je obeao oveku Svoju ljubav i veni ivot; On obeava onu Boansku silu koja se naziva blagodau; On obeava vaskrsenje due i duhovnu radost na zemlji, poetak bogooptenja posredstvom kojeg ljudska dua postaje zajedniarka u Boanskom ivotu i Boanskim savrenstvima; On nam obeava ono to oko ne vide, uho ne u i to nije dolazilo na srce oveku,[11] odnosno punotu radosti u onim oseanjima i stanjima koja ovek nikada nije iskusio. Zapovesti su uslov za postojanje saveza. Slikovito govorei na njih kao na osovinu ovek treba da nanie svoj ivot, svoje misli, rei i postupke. Zapovesti su neraskidivo povezane, kao karike u jednom lancu: pokida se jedna karika i raspada se sav lanac. U Starom Zavetu je data zapovest da se ne ini preljuba, u Novom Gospod zahteva celomudrenost ne samo u postupcima, ve i u mislima: onaj ko gleda sa eljom ve ini preljubu.[12] U zapovestima blaenstva Gospod kae: Blago onima koji su ista srca, jer e Boga videti.[13] Znai, obavezan uslov za bogooptenje je istota srca. LJudi neistog srca nee moi da vide Boga, da vide ne vizuelno, ve kroz naroito oseanje srca prosveenog blagodau. Videti Boga znai imati u svojoj dui

Boansku svetlost. Sveti oci su smatrali borbu s bludom za jednu od najteih i najopasnijih za oveka, oni su blud nazivali paralizom duha. Kod prepodobnog Jovana Lestvinika moe se nai tvrdanja da je blud najtei greh posle ubistva. ovek koji se prepustio drugim strastima je zgreio, a onaj ko je poinio blud je pao, odnosno demon ga je potukao do nogu i on bespomono lei na zemlji. Potrebne su mnoge godine pokajanja kako bi bludnik u potpunosti dobio ne samo oprotaj, ve i blagodat izgubljenu kroz greh. Sveti oci nas ue da kontroliemo vid, sluh i svoja ostala ula kako kroz njih u duu ne bi ulazila nikakva prljavtina, naroito bludna neistota, inae naih pet ula postaju, kako pie prepodobni Simeon Novi Bogoslov, pet prozora smrti. ak i ako bludnik ide u crkvu, pre pokajanja i ispravljenja ivota unutranji, tajanstveni ivot Crkve ostaje za njega zatvoren - tako slepac stojei na suncu ne moe da vidi svetlost. Tek s pokajanjem poinje povratak bludnika u ivot, ali se zahteva, kao to je ve bilo reeno, dugo vremena da bi se srce oistilo od gnoja i prljavtine ovog gnusnog greha. U Apokalipsi sveti apostol i jevanelsita Jovan Bogoslov svedoi o tome da bludnici i preljuboinci, isto kao ubice i vraari nee ui u Nebeski Jerusalim.[14] I sveti apostol Pavle pie: Ne varajte se, bludnici nee naslediti Carstvo Boije.[15] Pritom u isti red s bludnicima stavlja one koji se bave vetakim uzbuivanjem svog tela,[16] onim, to se u Bibliji naziva grehom Onana.[17] U sutini ovaj greh se predlae u gotovo svim preporukama za upotrebu kontraceptivnih sredstava i takozvano "planiranje porodice". to se tie protivprirodnih grehova apostol Pavle smatra da je o njima mrsko ak i govoriti.[18] Dakle, moramo rei direktno i otvoreno: seks u svim svojim manifestacijama liava oveka venog ivota i Boga. Rei e nam: "Danas se na seks drugaije gleda." Da, u tome se sastoji jedan od uzroka unutranjeg odricanja hriana od Hrista. Zato su hrianske religije danas i postale "post-hrianske". Zbog toga se katastrofalno smanjuje unutranje dvorite Crkve, odnosno broj onih ija se srca zaista nalaze u polju svetlosti blagodati. Seks unitava ljudsku linost, on raslabljuje ovekovu volju, ini ga robom strasti, koji lii na amac na otvorenom moru za vreme bure, koji je izgubio kontrolu i naao su svecelo u vlasti talasa. Seks razara ljudski moral. Za hrianina je moral pre svega stanje due. A za savremenog oveka je svega odreena norma zajednikog ivota. Zbog toga je savremeni ovek dvojak, za njega je moral da izgleda moralno. Posledica seksa nije raanje ve ubijanje dece. Zbog toga je seks po svojoj prirodi neprirodan i surov. Seks unitava potovanje ljudi jednih prema drugima i prema samima sebi. Seks i razvrat suavaju ovekov ivot do zadovoljavanja mranih instinkata koji ive negde na dnu podsvesti, pritom vetaki deformisanih. ovek se navikava da gleda na sebe, na druge i na sam ivot bestidno i cinino. Ako je ovek samo pare ivotinjskog mesa, gde je mesto za vernost i istinu, kome treba biti veran,

pred kim treba govoriti istinu i kome je ona uopte potrebna? Zato u nae vreme la i licemerje postaju univerzalni princip optenja. Istina i ast, vernost i odanost su rei kojima se veto pekulie. A ako ovek ivi u skladu s moralnim principima on izaziva nemu razdraenost, u najboljem sluaju ljudi ga doivljavaju kao udaka poput Don Kihota, a u najgorem - kao neprijatelja drutvenog mira. Seks iji su propagatori i zatitnici u dobroj meri knjievnost i umetnost poslednja dva veka, ovekov ivot ine zapravo besmislenim, sivim i dosadnim. Ako ovek savlada teror javnog mnjenja i masovnu "hipnozu", iskreno govorei, morae da prizna da u seksu koji se kultivie, koji se prikazuje na svim televizijskim kanalima i koji se upio kao prljavtina u ljudski ivot, nema nita plemenito i radosno, ve naprotiv ima toliko poniavajueg i vulgarnog! Ovde dolazi do iskljuivanja svesti kao prilikom upotrebe droge i alkohola, a zatim ovek doivljava period unutranje opustoenosti i odvratnosti prema sebi. I ovde se kao kod alkoholiara pojavljuje zavisnost od otrova ovog greha i dolazi do postepene degradacije linosti na duhovnom i duevnom, pa ak i telesnom nivou. Postoji jo jedan, mistiki aspekt seksa i razvrata. Prvo obeanje Boga naim praroditeljima bile su rei: "Seme ene e satrti glavu zmije."[19] Obred obrezivanja u Starom Zavetu imao je simbolino znaenje - posveivanje potomstva Bogu. U Novom Zavetu suprunitvo je podignuto na stepen Tajne. Razvrat i seks su posveivanje semena avolu i to nije prosta slika ili simbolika. U demonskim ritualima zaista postoje obredi posveivanja semena avolu, potencije ivota - ovekoubici. Seks i razvrat su atributi crne magije i grehom razvrata se zavravaju praznici satanistikih sekti. Demoni se okupljaju na smrad bluda, kao vrane koje sleu na trup. LJudsko seme postaje njihov plen, ali o ovome verovatno ne treba pisati detaljno. Zato su seks i razvrat sila koja demonizuje svet, to je ona strana opasnost na koju smo zaboravili ili na koju se namerno muri kako se ne bi video njen istinski, odvratni obraz. Prvi potop je pretvorio zemlju u okean. Poslednji e je spaliti i istovremeno obnoviti u vatri. Meutim, u nae vreme odvija se potop prljavtine u kojoj ne tonu ljudska tela ve due.[20]

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Ps. 118, 113. - Red. 2 Mojs. 20, 14. - Red. Ef. 5, 18. - Red. V.: Otkr. 2, 14-15. - Red. V.: Otkr. 17, 1. - Red. V.: Otkr. 17, 2, 4. - Red. V.: Jud. 1, 23. - Red.

8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20.

V.: 3 Car. 18, 21. - Red. V.: 1 Mojs. 19, 24-25. - Red. Up.: Lk. 17, 21. - Red. Up.: 1 Kor. 2, 9. - Red. V.: Mt. 5, 28. - Red. Mt. 5, 8. - Red. V.: Otkr. 21, 8. - Red. Up.: 1 Kor. 6, 9. - Red. V.: Isto. - Red. V.: 1 Mojs. 38, 9-10. - Red. V.: Ef. 5, 12. - Red. V.: 1 Mojs. 3, 15. - Red. V.: 2 Petr. 3, 10-13. - Red.

Ne ukradi sadraj Osma biblijska zapovest glasi: ne ukradi,[1] odnosno, ne prisvajaj tue. Moralne obaveze oveka sadre u sebi njegov odnos prema Bogu, prema ljudima, prema svetu, prema samom sebi, zbog toga se zapovest ne ukradi odnosi na ono to pripada Bogu, svetu, ljudima i nama samima. Bogu pripada ljudska dua. On ju je stvorio za Sebe; ljudska dua je objekat Boanske ljubavi, jedina dragocenost u stvorenom svetu koju Gospod eli da ima kao Svoju; samo ljudska dua je sposobna da primi u sebe ljubav Boiju, sposobna je da ue u tajanstveno sjedinjenje s Bogom, da postane odraz i kao odbljesak Boanskih savrenstava. Sveto Pismo se naziva Zavetom. Zavet jesu uslovi koje dua prima i posle toga dospeva u polje Boanske svetlosti, poto se ljudska volja usaglaava s voljom Boijom, jer da bi primio u sebe ljubav Boiju ovek mora sam da naui da voli Boga, da da blagodati Boijoj mesto u svom srcu. Prvi lopovluk koji ovek ini i ini ga stalno jeste kraa samog sebe od Boga i predavanje ovom prolaznom, surovom i tuem mu po svojoj prirodi svetu. Dua je iskra Boanske svetlosti, ona ne moe da se pronae u materijalnom svetu i ovek je ukravi sebe od Boga, ukrao sebe od sebe samog. ovek se sastoji od due i tela koji imaju svoje nude i potrebe. Meutim, besmrtna dua je toliko dragocenija od tela koliko je nebo iznad zemlje i venost iznad zemaljskog ivota. Nekoliko desetina godina dodeljeno nam je za boravak u ovom svetu. Meutim, vei deo ovog vremena mi gubimo na svoje telesne potrebe i zbog toga stalno krademo ono to pripada dui. Stvoreni smo za veni ivot, ali pogruavajui se u svetovne brige, u njihovu prazninu koja ubija, krademo venost od svoje sopstvene due. Hrianin je duan da nedelju i dane crkvenih praznika posveuje Bogu, da dan zapoinje i zavrava molitvom. Ovo vreme Gospod je odredio za Sebe, a mi ga

koristimo za zemaljske poslove i zbog toga ponovo krademo ono to pripada Bogu. Zaboravljajui na molitvu ili molei se nemarno, krademo svoje srce od Boga Koji je rekao: Sine Moj, daj Mi srce tvoje.[2] Uopte svaki greh je kraa samog sebe od Boga, Kojem moramo pripadati i ijim slugama sebe licemerno nazivamo. Jedini od koga ne krademo, ve kome naprotiv, rado dajemo jeste avo. On je za nas tui duh. On u nama nema svoje. Meutim, mi prema njemu pokazujemo neobinu milost, delimo s njim sve, ukljuujui i sopstvenu duu. Duhovna dobra su nerazdeljiva. Bog svima podjednako pripada, onoliko koliko je svaki ovek unutranje u stanju da primi u sebe ljubav Boiju, a prolazna dobra ovog sveta su oskudna i ograniena, zbog toga se ovek, pogruzivi se u svetski ivot bori s drugima za ova dobra, eli da ih oduzme i prisvoji za sebe. Ono to nazivamo "svojim" je najnii zakon pravinosti, koji se suprotstavlja gorem - samovolji. Ovo je pravinost nae pale prirode, to je pravinost drutva koje ivi duhom strasti i egoizma. Sama svojina je neizbeno i manje zlo, ali ona je svedoanstvo o tome kako je malo ljubavi u naem srcu i u ovom svetu: borimo se s onima koji imaju, kao i mi, besmrtnu duu i koji su stvoreni po obrazu i podobiju Boijem za neive predmete koji su osueni na trulenost. U prii o nepravednom upravitelju[3] govori se o tome kako je ovek zloupotrebljavao poverenje svog gospodara i kako je krao njegovo imanje. Ovo imanje su vreme ivota, snage i sposobnosti oveka, koje mora da upotrebi za dobra dela i milosre. Meutim, ovek ih najee upotrebljava za zadovoljavanje svojih pohoti i strasti. Gospod nas je izveo iz nebia i mi nita nismo doneli sa sobom u ovaj svet. Sve to smatramo svojim je "nepravedno steeno"; ono to imamo povrh neophodnog jeste znak oskudice nae ljubavi prema ljudima. Zbog toga je Gospod rekao: teko bogatima.[4] Kad stiemo vie nego to nam je neophodno, unesreujemo druge. Meutim, samo sticanje i ljubav prema stvarima nose u sebi osvetu oveku optereujui ga teinom briga, vezujui ga za zemlju, oduzimajui mu vreme i snagu koji su potrebni za ono glavno. Sve vee sabiranje kao sve gui oblaci zatvaraju za nas nebo i oduzimaju od due Boga. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov je govorio da je izgubio ljubav onaj ko je prvi rekao "ovo je moje", a ne "ovo je tvoje", a prvi je ovde bio Kain, koji je za svoju porodicu izgradio grad, ogradio ga ogradom i rekao: "Ovo je moje".[5] Re "moje" je kraa od ljubavi. Bog je ljubav. Ukoliko imamo vie nego to nam je potrebno to je greh protiv ljubavi prema ljudima, naoj brai u Adamu i delu nas u mistikom telu Hrista - Crkvi. To je greh protiv nade. Zaboravljamo da Bog nije samo Tvorac, ve i Promislitelj, ne samo Promislitelj, ve i Otac Koji ne moe da ostavi Svoju decu, tim pre kad ona ine NJegovu volju. To je greh protiv vere u to da emo dobiti platu za sva svoja dela u venosti, da milost najvie od svih dobrodetelji pomae venom spasenju.

Uostalom, retko se zadravamo na granici i ove, kako je bilo gore reeno, svetske pravinosti, to jest posedovanja samo svoje svojine. Stalno je zanemarujemo i naa spoljanja "pristojnost" esto se pokazuje prosto kao maska lopova. Mnogi se s ovim nee sloiti, ali neka pogledaju koliko se la ujela u na ivot. A ko lae to eli da sakrije, znai sve vreme moramo neto da krijemo. Kako esto koristimo poverenje ljudi i plaamo im nezahvalnou. Kako esto pokazujemo lanu naklonost prema oveku kako bismo koristili njegove usluge i pomo, kao glumci igramo se "ljubavi" i uopte ne smatramo grehom ovo licemerje i koketljivost koja se prodaje. A kad dobijemo ono to smo eleli i kad nam ovek vie nije potreban, gledamo na njega kao na nepoznatog. I vie od toga, znajui da treba da budemo zahvalni tom oveku, ljutimo se na njega, elimo da ga se izbavimo. I ovde se deava paradoksalna, ali u obiajena pojava: ovek plaa zlom za dobro i to je takoe oblik duevne krae. ovek je obraz i podobije Boije i ma kako nisko pao, obraz Boiji se ne brie u njemu u potpunosti: ako je zlato isprljano blatom, mi emo se svejedno odnositi prema njemu kao prema dragocenosti, a ne kao prema blatu. Meutim, kako esto vreamo oveka zaboravljajui da je on obraz Boji, ak i ako je taj obraz potamneo, pranjav i teko moe da se razlikuje! I ovako krademo od oveka njegovo veno dostojanstvo. Anele-uvare Bog alje u pomo ljudima, ali i oni slue oveku rado i s ljubavlju kao obrazu Boijem, saoseajui s njim i ne odbacujui ga, a mi smo zbog sitnica spremni da obraz Boji - oveka, ocrnimo najprljavijim reima i da ga uporedimo s demonom. To je isto kao da ovek uzme ikonu potamnelu od dima, pljune je i zgazi. Gospod veli: Ko kae oveku: "bezumnie", kriv je paklu ognjenom[6] - upravo zbog toga to je takav oduzeo od oveka slavu obraza Boijeg. Znai, vreajui oveka, krademo od njega ono nebesko dostojanstvo o kojem je pisao psalmopojac David: Nisi ga (oveka) mnogo (Gospode) umanjio od Anela.[7] Znai, u ophoenju s ljudima stalno se pokazujemo kao lopovi. Kako esto nezakonito elimo da potinimo sebi drugog oveka, da ga porobimo, pretvorimo u neku stvar koja nam pripada! ak i Gospod potuje linost oveka. On mu je dao unutranju slobodu, a mi smo navikli da gledamo na blinjeg kao na instrument za ispunjenje svojih elja i planova, odnosno kao na figuru na dasci za ah - i ovo je kraa slobode od oveka. Ovde treba izloiti izvesno pojanjenje. Uitelj odgovara za svog uenika, roditelji - za decu, sloboda nije samovolja, stariji u izvesnoj meri odgovara za mlaeg, ali mi ovde govorimo o neem drugom - ne o uenju, posluanju, ve o guenju ljudske linosti, o zloupotrebi svog poloaja, o besmislenoj sitniavosti, o neprekidnoj duhovnoj agresiji. Kad se uitelji ili roditelji pretvaraju u nekakve robovlasnike, njihova deca i uenici postaju ili bezvoljna bia ili sitni demoni. Drutvo je sagraeno po hijerarhijskom principu na meusobnom potinjavanju, ali zloupotreba ovog principa predstavlja krau i pljaku. Vlast starijeg ne sme da ignorie linost mlaeg, ve treba da ima u vidu njegovu korist inae se pretvara u nekakvu presu.

Meutim, jo veu nepravinost ovek ini u odnosu na samog sebe. On ne moe drugog da potkrade tako potpuno kao sebe samog, da oduzme drugom ono dragoceno to oduzima sebi. Kaemo da se ovek sastoji od due i tela, ali tanije je rei: od tela, due i duha i upravo se po duhu razlikuje od svih ostalih bia koja ive na zemlji. Duh je usmerenost ka venosti, zahvaljujui duhu ovek postoji na granici izmeu prolaznog i venog, izmeu materijalnog i duhovnog. Duh oveka opti s Bogom. A kod nas je duh pokraden, opljakan i jo je izbijen. Dua koja se okrenula ka zemlji, uhvatila je u svoju vlast misli, elje i tenje oveka. Ona lii na uzurpatora koji je svrgao cara s prestola i naterao ga da slui slugi, u ovom sluaju - naem telu. Glavni cilj ljudskog ivota je bogooptenje. Carstvije Boije vnutr vas jest,[8] - rekao je Gospod. Ovo Carstvo - udeo Anela - mi sami krademo od sebe. Na ivot je stalna kraa vremena kojim bi se mogla stei venost, kraa vremena od sopstvenog duha radi zadovoljenja svojih strasti, radi praznih poslova i jo praznijih razgovora. Ukoliko obuhvatimo svoj ivot paljivim pogledom, pokuamo da shvatimo koliko vremena smo dali svom duhu, a koliko dui, videemo da smo duhu ostavili samo neke male mrvice. ak su neki sveci umirui molili Gospoda za odlaganje smrti radi pokajanja, a mi smo sami od sebe ukrali vreme koje se ne moe vratiti i nagi stojimo pred venou koja je spremna da se pokae pred nama.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 2 Mojs. 20, 15. - Red. Up.: Pri. 23, 26. - Red. V.: Lk. 16, 1-8. - Red. Up.: Lk. 6, 24. - Red. V.: 1 Mojs. 4, 17. - Red. Mt. 5, 22. - Red. Ps. 8, 6. - Red. Lk. 17, 21. - Red.

Ne klevei sadraj Na ovo nas poziva deveta zapovest. Na slovenskom jeziku ona zvui mnogo dublje i tanije: Ne posluestvuj na druga svojego svidetelstva lona. Ovde su prisutne dve misli ili dva principa: drugi ovek je drug i svaka lana re o njemu je kleveta. Direktno znaenje zapovesti je: "Ne izgovori svesno la u cilju da obruka oveka, ne lai na sudu, ne iri tajno lane glasine, ne pretvaraj svoj jezik u zmijin alac koji ranjava ljude." Meutim, dok zmija pogaa samo svoju rtvu u iju krv puta otrov klevete truje mnoge, truje due onih koji sluaju ovog oveka i opte s njim. Kleveta lii na zaraznu bolest, koja se prenosi s jednog bolesnika na drugog. Zbog toga je car David rekao na pouku nama: Onoga koji tajno klevee na svog blinjeg isterau.[1] Sveti oci su govorili: "Ne stidi se da prekine klevetnika. Sluajui ga sauestvuje u kleveti." LJudi, poto su sami pogoeni grehom, sude o drugima po sebi, zato to rado veruju kleveti. Osim toga, dva poroka koja su nam svojstvena - gordost i zavist - tajno ele ponienje i sramotu drugih ljudi kako bi ovek mogao da se naslauje milju da je navodno bolji od drugih. Zbog toga se ovek obino hvata za klevetu kao za ukusnu hranu. Gospod je zapovedio: Ne sudite.[2] U svakoj osudi oveka sadri se kleveta. Mi ocenjujemo oveka kao uitelj na ispitu - uenika, donosimo mu presudu, kao sudija prestupniku, govorimo o njemu tako kao da vidimo najskrivenije kutke njegove due ili kao da je sav njegov ivot otvoren pred nama. Za svoje pretpostavke o oveku, netane i klimave, zasnovane ne toliko na injenicama koliko na naem linom odnosu prema njemu, simpatiji ili antipatiji, tvrdimo da su stvarnost. U dubini due smatrajui sebe nepogreivim analitiarima tuih vrlina i nedostataka, opisujemo linost drugog oveka kao naunik infuzoriju, koju razgleda pod mikroskopom. Osuda je jedan od oblika ispoljavanja gordosti, to je strast koja nitavilu daje mogunost da se ocrnjujui druge divi sebi. esto se ljudi okupljaju upravo radi osuivanja. Kako ivahna postaju njihova lica kad govore o ljudskim slabostima ili porocima! S kakvim likovanjem donose novosti o svojim komijama, kao plen na zajedniki sto! Gotovo uvek osuujui i kleveui druge pravdaju sebe time to se "bore za pravdu". Meutim, u stvari ovde ne govorimo o osuivanju poroka, ve o patolokoj unutanjoj prljavtini samih sudija-klevetnika. Ovakvi ljudi lie na muve, koje puze po tezgi na kojoj lei meso ili na crve koji jedu le.

Naa obaveza je da ispunjavamo zapovesti, a ne da sudimo. Mi sami smo osueni (sopstvenim grehovima) i potrebno nam je pomilovanje. Zbog toga osuujui druge mi samim tim kao da molimo od Boga da nam da kaznu za nae grehove sline onima o kojima govorimo. Premudri pie: u mnogoslovlju se ne moe izbei greh,[3] zato su sveti oci kao na vagi merili svaku svoju re. Meutim, postoji jo jedan oblik klevete. To je kleveta protiv mrtvih. Naa ocena ljudi koji ive pored nas je veoma nepouzdana, a suenja o njima su povrna i jednostrana. Meutim, mi sa sigurnou sudimo i donosimo presude ak i onima koji su iveli pre mnogo vekova, odnosno kleveemo ne samo na ive, ve i na poive. U duhovnom smislu kelveta je ubistvo i kraa: ubistvo dobrog imena oveka i kraa njegove asti. Kleveui na oveka pretvaramo ga od blinjeg u tueg, oduzimamo sebi mogunost da ga volimo kao to je zapovedio Hristos i u mistikom smislu inimo bratoubistvo. ovekova dua (kako naa tako i drugog) jeste tajna. Zar moemo da znamo srce oveka, da vidimo njegova stremljenja, elje, njegovu borbu sa svojim strastima, dobra dela koja on ini, uslove u kojima se nalazi, demonsku silu koja je delovala na njega i borila se s njim? Naravno da ne. Zato na sud o oveku nikada nee biti slobodan od klevete, zbog ega su sveti oci i uili: "Pazi na samog sebe, sudi samom sebi, razobliavaj samog sebe." Tvoja sopstvena dua je polje zaraslo u korov i iak na kojem treba raditi celog ivota. Sveti oci su govorili: "Kad bi ovek shvatio ta znai: od rei svojih e se opravdati i od rei svojih e se osuditi,[4] prednost bio dao utanju." A treba imati na umu i to da je ovek - obraz i podobije Boije, dakle poniavanje obraza odnosi se i na Prvoobraz, postaje poniavanje Tvorca. A kako se boriti s klevetom i osudom - ovim obiajem niskih dua, ovom eljom za samopotvrivanjem u svojim sopstvenim oima zarad poniavanja i ocrnjivanja drugih? Pre svega kleveta i osuda jesu deficit ljubavi - osnove Jevanelja. Zato, ako ovek zaista eli da se bori sa strau osude treba tajno da ini blinjima dobro i da se moli za one koje bi u dui eleo da osudi. Zatim za svoje delanje treba da ima Isusovu molitvu u ijoj svetlosti srce spoznaje svu niskost i mrskost nae svakodnevne klevete. Osuda je tajna elja da se uniti drugi, a molitva raa oseanje ivog, neposredne samilosti prema svakom oveku kad blinji postaje kao na "dvojnik". Klevetnik nanosi tetu, barem trojici. Pre svega samom sebi, jer prljavtina klevete, pre nego to se ovaploti u reima prolazi kroz njegovo sopstveno srce. Zatim onome koga klevee, zato to ima malo ljudi koji bi mogli da podnose klevetu spokojno i velikoduno, a veina pada u uninije i gnev, a esto odgovara onima koji su ih uvredili istom merom. I na kraju, onome ko slua klevetu: on misleno i sam poinje da osuuje kao da ga guta ivo blato. Nasluavi se klevetnika on gubi ljubav prema oveku i pretvara se u uesnika u oigledno nepravednom sudu nad svojim bratom. Onaj ko bespogovorno veruje svakoj rei klevetnika najee nije sauesnik, ve svojevrstan

"medijum" klevete, kao da je zombiran klevetom. Zbog toga su sveti oci voleli da ponavljaju psalamski stih: da ne vozglagoljut usta moja djel elovjeeskih.[5] Jedina savrena istina koja izlazi iz ovekovih usta jesu rei molitve. Kao dopuna Pitanje: Kakve uopte grehove ovek ini jezikom? Odgovor: Jezik je slian plamenu koji izgleda mali, ali pri neopreznom ophoenju s njim moe da pretvori u pepeo itav grad. Jezik je poput malog kormila na brodu: ono se ne vidi u vodi, ali njegovo nepravilno okretanje daje brodu pogreno usmerenje i to dalje brod plovi tim vie se udaljava od cilja.[6] ovek je nazvan slovesnim biem, kroz re on obraa u molitvi duu Bogu, putem rei opti s ljudima, kroz re stie znanja i istovremeno neoprezno obraanje s reju i rasputenost jezika bacaju duu oveka u mnotvo grehova. Verovatno se skoro polovina svih grehova koje ovek ini deava zbog zloupotrebe velikog dara Boijeg - rei. Moe se rei da su u vlasti jezika ivot i smrt nae due. Najstraniji greh reju je prestupanje zakletve. Kad se ovek kune lano, naroito imenom Bojim i priziva Boga za svedoka svojih rei on kao da daje u zalog svoju sopstvenu duu. Podvrgava se sudu Boijem kako u venosti, tako i ovde na zemlji. Zbog toga se greh prestupanja zakletve naziva vapijuim grehom: kao prolivena ljudska krv, tako i on vapije na nebo za osvetu. Prestupnik zakletve prodaje svoju duu demonu, peat Jude nevidljivo lei na njegovim usnama. Onaj ko se odrie Boga jeste prestupnik zakletve: on se odrekao zaveta Krtenja, odrekao se blagodati Boije, koju je dobio u Tajnama Crkve. On je izgubio ime hrianina. Postoji i drugi vid odricanja od Boga - odricanje od monakih zaveta. Monah, koji ivi u bludu jeste stalni prestupnik zakletve; po crkvenim pravilima ako ovakav ovek umre bez pokajanja i povratka monakom ivotu on se ak ne sme ni sahraniti hrianski. Naroito je strano kad je takav ovek svetenosluitelj i slui Liturgiju: u svakom molitvenom vozglasu on kao da samom sebi izgovara anatemu. Po otkrovenju, koje je bilo dato prepodobnom Makariju Egipatskom, vidi se due ovakvih ljudi idu u samu dubinu pakla. Drugi greh je prokletstvo koje ovek izgovara u stanju gneva ili uvrede, ponekad ak i bliskim ljudima. Proklinjati oveka znai eleti mu kaznu na zemlji i pogibelj u venosti. Naroito je strana kletva svetenosluitelja, a zatim roditelja prema deci. Nezaslueno prokletstvo se okree protiv onoga ko ga izgovara, a zaslueno pomraava i bez toga teak ivot oveka koji ga je navukao na sebe, ono kao da se upija u njegove kosti i on ga svuda nosi sa sobom. Kletva je greh protiv jevaneljske zapovesti: volite neprijatelje vae,[7] protiv rei apostola: blagoslovite, a ne kunite.[8] esto se sam onaj ko je prokleo drugog oveka gorko kaje zbog onoga to je uinio, ali je re ve izgovorena, pakleni plamen se otkinuo iz njegovih usta.

Trei greh reju jeste kleveta, namerna la uz pomo koje elimo da ocrnimo drugog oveka, mree, koje mu postavljamo. U Svetom Pismu se pali aneo naziva avolom, odnosno klevetnikom. Onaj ko klevee, ko plete intrige, ko se trudi da ocrni drugog oveka postaje istog duha s avolom. Kleveta je oblik ovekoubistva reju. etvrti greh je osuda. Gospod je rekao: U Mene je osveta i plata,[9] a ovek se prihvata da sudi drugima umesto Boga. Svaka osuda sadri u sebi la, ak i kad naizgled lii na istinu, jer Gospod nee suditi oveku samo po njegovim delima, ve i po stanju njegovog srca, a dubina tueg srca je za nas zatvorena, zato je onaj ko sudi bratu svom - slepi sudija. Gospod je rekao:kakvim sudom sudite, takvim e vam se suditi; i kakvom merom merite, takvom e se i vama meriti.[10] Znai, ovek koji osuuje druge u stvari osuuje sebe. On kao da zahteva od Boga kaznu za svoje grehove; osuditi znai ne oprostiti, a ne oprostiti znai sam ostati bez oprotaja. Treba rei da jasne granice izmeu klevete i osude nema i gotovo uvek se ispostavlja da je zlorek ovek klevetnik. Peta vrsta greha jeste la i pretvaranje. U molitvi Gospodnjoj avo je nazvan lukavim, drugo ime avola je laljivac. Gospod je rekao o Sebi da je NJegovo ime Istina i onaj ko je od istine ue NJegov glas.[11] Ovde kao da se nalazimo izmeu dva pola: istina vodi ka Hristu, la - ka satani. Savremeni ovek vie ne ume da bude ono to jeste. On stalno stavlja maske, stalno igra i lae. U nae vreme la je postala nekakav sveobuhvatni, univerzalni greh. ovek je prestao da veruje drugom oveku, u tome se sadri jedan od razloga zbog ega je tako teko iveti u savremenom svetu; laju je ovek ubio svoje srce i ugasio ljubav. La molitvu ini nemonom: na nebu se uje samo glas srca, a srce se zatvorilo za molitvene rei. Onaj ko svesno lae oveku nehotice e lagati i Bogu. La ispunjava glavu itavim oblakom pomisli. ovek krije jednu la za drugom. Jedan od oblika lai pred Bogom je samoopravdanje. Sveti oci su rekli: "Ako se grehovima doda jo i licemerje dua ostaje neisceljena." esti oblik greha reju jesu vulgarne ale i psovke. U tom sluaju ovek svojim reima iri oko sebe duhovni smrad; on lii na bombu zaraenu blatom, koja eksplodira pri najmanjem dodiru i kroz sluh prlja due drugih ljudi; naroito je gnusna psovka s pominjanjem svetinje ili svetogrdne ale. Ovaj greh najee biva kanjen ovde, na zemlji. Govorili smo o svetogrdnim alama, ali svaka ala i podsmeh takoe su bliski svetogru. aljivdija je mlai brat psovaa: ovek je obraz Boji, a u alama se ovaj obraz pokazuje kao iskrivljen i unakaen. ala je manifestacija pohotne due bez straha Boijeg. Sledei oblik greha reju jeste praznoslovlje, navika da se govori o nepotrebnom i praznom, da se svoje i tue seanje puni sluajnim otpacima. Praznoslovlje je elja da se govori, koja prelazi u naviku. Ukoliko praznoslov ne kae sve to je hteo, osea da je bolestan i razbijen, kao alkoholiar bez vina. Praznoslovlje udaljava blagodat Boiju. Praznoslov postaje breme za okolinu, zbog toga treba da se uimo velikoj nauci -

utanju. Praznoslov je neprijatelj svoje due i kradljivac tueg vremena. Uz praznoslovlje ide i mnogoslovlje, ali se ipak na izvestan nain razlikuje od njega. Mnogoslovni ovek moe da govori o potrebnom i korisnom, ali pritom upotrebljava takvo obilje rei koje uopte nije potrebno. Mnogoslovni ne moe da odvoji glavno od sekundarnog, ini se da sedi na seoskim kolima koji idu toliko sporo da ne zna kad e na odredite. Beseda s takvim ovekom ostavlja oseaj razbijenosti i zamora, panja slabi i postepeno prestaje ak i da shvata o emu ti pria. Mnogoslovlje je istovremeno gordost koja voli da se pokae i odsustvo kulture razmiljanja. Ovome se dodaje takoe odsustvo potovanja prema sabesedniku, kojeg ne pitaju da li eli da slua ili pak ne zna kako da se izvue na obalu od ove bujice rei. S kim ovek naroito treba da se trudi da ne bude mnogoslovan? Kao prvo, s ovekom koji je stariji od tebe po godinama; kao drugo, s onim ko bolje od tebe poznaje materiju o kojoj govori i shvata na pola rei; kao tree, s monahom, koji po svom inu treba da se bavi unutranjom molitvom, pri emu svaka suvina re ometa njegovo unutranje delanje; kao etvrto, s neprijateljem koji eli da te uhvati na rei kako bi te obrukao; kao peto, s bolesnikom kojem si doao u posetu; kao esto s ovekom koji ima malo vremena i kojem je rasporeen svaki minut; kao sedmo, s onim ko te neprekidno prekida, gleda za vreme razgovora na sve strane i najee na sat, ko odgovara nepovezano (oigledan znak da si mu dosadio i da te ovek ne slua), ko se u tvom prisustvu ljuti na enu i decu ili grubo tera maku koja se mazei tare o njegove noge, ko sluajui te zatvara oi (to znai da mu se od tvojih rei ve drema, jer su prilikom zanimljivog razgovora oi sabesednika iroko otvorene i usmerene prema tebi). I ak ako svega ovoga to je reeno nema, ipak je bolje ne govoriti mnogo. Ne treba govoriti o onome to ne zna, u ta nisi siguran, to je reeno s duhovnom tetom po one koji te sluaju. Treba govoriti o onome u emu si znalac, to je korisno za druge i pritom treba govoriti kratko. Bolje je ako se kod ljudi pojavi elja da govori jo nego elja da to pre zauti. ak i u dobrom treba potovati meru. Po reima Premudrog,ako si naao med jedi koliko ti je potrebno da se ne bi prejeo i izbljuvao ga.[12] Pitanje: Kad diskusija moe da donese korist? Odgovor: Kad obe strane ele da podele informacije i da otkriju istinu i kad ovek javno treba da brani svoja uverenja. Pitanje: Mogu li sporovi i diskusije da dovedu oveka do vere? Odgovor: Postoje dve vrste neverja: od neznanja i od razvraenosti volje (pri emu je ovde najgora duhovna gordost). Ali, dok se u prvom sluaju ovek moe podstai da se ozbiljnije odnosi prema pitanjima gledanja na svet, u drugom sluaju u oveku poinje da govori povreeno samoljublje, koje ga ini gluvim (ali ne i nemim). Pitanje: Kome ne treba verovati?

Odgovor: oveku koji: * mnogo obeava; * stalno govori o svojoj asti i o svojim vrlinama; * hvali ljude u oi i bruka ih iza lea; * u svakoj prilici se kune u ljubav i odanost; * koristi u svom govoru previe ala i poslovica. Pitanje: Kad treba prekinuti diskusiju? Odgovor: Kad ovek ne tei ka tome da shvati onoga s kim govori, ve da utvrdi svoje sopstveno miljenje. Kad je predmet razgovora nepoznat sabesedniku i nezanimljiv. Kad jedan prekida drugog. Kad ovek ponavlja jedno isto. Kad ne govori, ve deklamuje kao glumac na sceni (ovo znai da nema dokaza i umesto razuma u njemu deluju emocije). Kad ovek ignorie injenice i umesto da odgovara na pitanje skae s jedne teme na drugu. Kad smatra da je u svemu u pravu i ne priznaje da grei. Kad ovek nastupa u ulozi sveznalice. Kad ne govori o principima ve o linostima. Kad umesto dokaza na red dolaze otrovni podsmesi. Kad ovek ne odgovara na temu. Kad ovek govori previe ne dajui sabesedniku da ubaci ni re (to je znak samozaljubljenog glupaka koji ne poseduje jasnost razmiljanja, ve s nasladom slua svoj glas kao meloman ariju Karuza; u tom sluaju ako se razgovor nastavi to vie nee biti dijalog, ve dva meusobno izolovana monologa). Ako ovek dozvoljava sebi nekorektnost u ophoenju, uvredljiv ton i izraze (jurodstvo bez svetosti gubi svoj arm i pretvara se u svakodnevnu svinjariju). Uopte, treba imati na umu da se u srcu sumira ovekov ivot i u razgovoru pre svega zvui sadraj srca i strast due. LJudi koji se nalaze na razliitim duhovnim talasima prestaju da se razumeju: posle ovakve besede ne dolazi do zbliavanja, ve do jo veeg razilaenja. U svakom sluaju treba se seati priznanja prepodobnog Arsenija Velikog: "Posle razgovora sam se esto kajao, a posle utanja - nikada."

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. 5. 6. Ps. 100, 5. - Red. Mt. 7, 1. - Red. Pri. 10, 19. - Red. Mt. 12, 37. - Red. Ps. 16, 4. - Red. V.: Jak. 3, 6, 4-5. - Red.

7. 8. 9. 10. 11. 12.

Mt. 5, 44. - Red. Rim. 12, 14. - Red. 5 Mojs. 32, 35. - Red. Mt. 7, 2. - Red. V.: Jn. 18, 37. - Red. Pri. 25, 16. - Red.

Ne poeli... sadraj Deseta zapovest Starog Zaveta glasi: Ne eli doma blinjeg tvog; ne poeli enu blinjeg tvog, ni polje njegovo, ni slugu njegovog, ni slukinju njegovu, ni vola njegovog, ni magarca njegovog, ni bilo kakvu ivotinju njegovu, nita to je blinjeg tvog.[1]Ona lii na most koji spaja Mojsijevo Petoknjije i Jevanelje. Ako se prvih devet zapovesti dekaloga uglavnom bavilo drutvenom etikom i bilo dato u formi zabrana koje lie na mreu koju lovac baca na divlju zver - na ljudske strasti (u sutini njihov cilj se i sastoji u ograniavanju i obuzdavanju greha), deseta zapovest usmerava pojam moralnosti na unutranji oima nevidljivi ivot oveka, na oblast njegovog duha, na izvor njegovih elja i pomisli, na sam centar ljudskog bia, njegov um i srce. Deseta zapovest ui oveka da se bori s grehom na samom poetku, u samom njegovom zaetku, kad grehovna pomisao isplivavajui iz dubine srca kao hobotnica iz dubina mora poprima formu obraza ili jo neiskazane rei. U njoj je izraeno glavno asketsko pravilo: stajati umom i panjom kod svog srca i unitavati grehovne pomisli kao to batovan upa u svojoj bati prve izdanke korova dok jo nisu pustili duboko korenje. Sveti oci su govorili: Novi Zavet se skriva u Starom, a Stari se u Novom otkriva. U desetoj zapovedi je skrivena pouka i moralnost Novog Zaveta, gde je glavno stanje ljudskog srca, a dela, postupci su samo ispoljavanje i odraavanje unutranjeg skrivenog ovekovog ivota. Sveti Jovan Krontatski je govorio da je srce u stvari sam ovek. Osnova sve asketike je oienje srca kako bi se u njemu zacario Gospod. Deseta zapovest govori o tome da ovek ne treba da eli tue, koje mu ne pripada, ali u viem, sakralnom smislu ona zabranjuje da se eli sve ono to je tue ljudskom duhu, da se strasno eli materijalno, prolazno, osueno na trulenost i smrt. S ovom zapoveu se poklapaju rei apostola Jovana Bogoslova: Ne volite svet, ni ono to je u svetu. Strasti su bolesne kraste due, to su izopaena i deformisana oseanja, to je kao tkivo due koje je ispunjeno gnojem. Ne eleti tue znai ne preputati svoje srce strastima, jer strasti uvek ele tue. Pomisli i strasti okreu na um, kao vetar ili bujica vode vodenine rvnje. Strasti lie na teku zavesu koja sakriva od nae due svetlost Boanstva. Strasti su greh - neprijatelji Boga koji Ga spreavaju da ue u ljudsko srce, kao u Svoju obitelj. Hristos kao niti tuinovatelj stoji iza vrata naeg srca, koje smo za NJega zatvorili.

Meutim, kako da ne elimo ako srce eli, kako se boriti s pomislima kad su one nalik na roj pela koje zujei lete i puze u naoj glavi kao u svojoj kuici? Kuda beati od strasti ako su nas one zahvatile kao plamen kuu? Pre svega treba ispovedati pred Gospodom svoju nemo i slabost i unutranje vapiti: "Spasi, pomozi i smiluj se, ja ne mogu da pobedim greh, ali Ti, Pobednik satane i pakla - moe da porazi i pobedi greh u mom srcu." Sveti oci govore o unutranjoj borbi kao o borbi Mojsija s Amalianima: kad je Mojsije u vidu krsta podizao ruke prema nebu pobeivali su njegovi vojnici, a kad je sputao ruke, pobeivali su Amaliani.[2] Kad dua vapije k Bogu, ne pobeuje ona, ve blagodat Boija pobeuje greh; kad ona zaboravlja na Boga kao da sputa pogled nanie, pobeuju strasti; zato sveti oci savetuju da se za vreme iskuenja molimo kratkim molitvama kao to kratkim i odsenim reima zovemo u pomo za vreme smrtne opasnosti. Meutim, sveti oci su nam otkrili i drugi nain duhovne borbe i oienja srca stajati s imenom Isusa Hrista nad svojim srcem kao na steni iznad obale bezdanog mora i odsecati pomisli prilikom same njihove pojave. Prvu pojavu pomisli sveti oci su nazivali prilogom. Prilog lii na plod drveta poznanja dobra i zla, ovek moe da ga ubere, ali moe da zadri svoju ruku, ovde jo nema greha, ve postoji samo izbor. Meutim, ako budemo oklevali naa strasna dua poinje da osea saoseanje prema pomisli. U ovom saoseanju postoje dva elementa: naslada i interesovanje. To je usvajanje greha. Zatim dolazi do spajanja s pomilju: dua kao da joj se preputa, ona odvodi duu sa sobom, kao to prevarant odvodi dete. Spajanje prelazi u strast koja ovladava ovekom, paralie njegov um, pali u njegovom srcu pakleni plamen. Ovaj stadijum se naziva zarobljavanjem. ovek postaje zarobljenik. Volja se priklonila, pokorila strasti i vue za sobom um: ovek poinje da razmilja kako da zadovolji svoju strast. Zatim se greh ovaplouje u postupku: to je ve pad. Blagodat odstupa od oveka, do iskrenog pokajanja on prebiva u vlasti demona. Pad ponavljajui se prelazi u naviku, a navika se upija u samu prirodu oveka kao ra u gvoe. I ovek svojim silama nije u stanju da se protivi grehovnoj navici, ispostavlja se da stalno izdaje sebe. Meutim, uz pomo Crkve, njenih Tajni, istosrdane ispovesti i molitava moe biti spasen kao ovek izvuen iz renog vira, ipak, ova borba je veoma teka, ovde je potrebno posebno posluanje i smirenje. ovek se izvlai iz lavovskih apa, ali rane od kandi neprijatelja ostaju u njegovom srcu i one se dugo gnoje i ne zarastaju. Meutim, istinsko pokajanje je najtee za one koji su se ranije bavili magijom i okultizmom. Kakva strana i neoekivana iskuenja satana podie protiv njih! Meutim, Gospod nam kae: budite hrabri: Ja sam pobedio svet.[3] Gubitak nade je duhovna smrt. Da bi ovek ispunio desetu zapovest treba da se trudi da stekne neprestanu Isusovu molitvu, zahvaljujui njoj postepeno se obasjavaju dubine ovekovog srca iako je za to potrebno mnogo vremena i truda. Veliki

darovi Boji zahtevaju veliki trud, inae se lako gube, zato oni koji ele da ispune desetu zapovest treba uvek da imaju Isusovu molitvu na svojim usnama. Postepeno e ime Isusa Hrista sii u dubinu srca i tada e ovek osetiti radost duhovne istote - jedinu istinsku radost.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 1 Jn. 2, 15. - Red. V.: 2 Mojs. 17, 8-13. - Red. Jn. 16, 33. - Red.

Tajna posluanja sadraj 1 I u materijalnom i u duhovnom svetu postoji izvestan nepromenjivi princip koji se naziva strukturom. Bez strukture nije mogue postojanje: od atoma do galaksije. Ruenje strukture je eksplozija koja povlai za sobom unitenje, a zatim, kao posledicu toga, degradaciju u sledeim, obnovljenim strukturama. (Oigledan primer ruenja strukture je autonomna eksplozija, koja slikovito govorei izbacuje lou energiju koja se naziva radijacija.) Struktura nije mogua bez potovanja zakona meusobnog potinjavanja. Tako se ureuje odreena hijerarhija, koja uva ne samo postojanje kao organizaciju, ve takoe ostvaruje svrsishodno ureenje bitija. Jo vie nego u materijalnom svetu princip strukture je oigledan u ivotu duhovnog sveta. Ovde od struktura koje su nam poznate, postoje strukture aneoska i crkvena, koje sjedinjuju tvorevinu s njenim Tvorcem i ove strukture predstavljaju provodnike blagodati. Naruavanje aneoske strukture, prva katastrofa i slina eksplozija koja je potresla vaseljenu bio je bunt Lucifera protiv Boga. "Radijacija" ove

katastrofe u vidu greha, trulenosti i smrti i dalje deluje u svetu, sve vie rastui za raun volje ljudi, koji su potinili sebe volji satane. Gospod je stvorio Crkvu - starozavetnu i novozavetnu, poput aneoske Crkve: s jasnom strukturom u kojoj hijerarhija slui kao karike koje sjedinjuju oveka s Bogom, svojevrstan "kanal", posredstvom kojeg se blagodat izliva na zemlju. Zemaljska Crkva bez hijerhijske strukture nije mogua. Ispadanje iz Crkve, faktiki kao njeno ignorisanjeili deklarativno u vidu raskola, dovodi oveka do gubitka blagodati, dakle, sredstava za spasenje. Van Crkve je istinski blagodatno bogooptenje potpuno nemogue. Van Crkve mogu postojati samo intelektualna i emocionalna nadahnua, subjektivni religiozni doivljaji, ali ne i realno prisustvo Boga. U jo veem stepenu princip strukture i potinjenosti nieg viem potreban je u monatvu. Posluanje za monaha postaje kao "drugi dah". Ako je ono narueno, odmah nastupa agonija. Neposluanje je za monaha neto poput male revolucije, monahneposlunik ukljuuje se u metafiziku stihiju revolucije - u lomljenje hijerarhije. Treba imati na umu da se zlo retko ispoljava u svom demonskom obliju. Najee satana prima oblije svetlog Anela, i tek kasnije se ovek dosea da je s njim razgovarala ona zmija koja je upropastila praroditelje. Meutim ni takvo prozrenje ne nastupa uvek. Poetak revolucije i raskola je najee zavist, koja se krije pod osudom. Revolucionari su podvrgavali kritici postojee ureenje poredei ga s nekim umiljenim idealnim ureenjem. Oni su ukazivali na greke, grehove i poroke, koji bi po njihovom miljenju mogli da budu uniteni samo s ruenjem strukture. Ova razobliavanja formalno bi mogla da izgledaju tana, ali nepravda revolucije se sadrala u tome to su se u novim strukturama zlo i greh pojavljivali s mnogo veom silom i revolucije obino nisu unitavale najgore, ve najbolje. U savremenom monatvu raireno je miljenje da ako nema duhonosnog nastavnika ovek nema koga da slua i zato su zavet posluanja koji se daje na monakom postrigu mnogi skloni da smatraju za arhaizam. Meutim, oni koji se pridravaju ovakve take gledita ne mogu da ponude u zamenu nita osim itanja svetootakih dela, i po mogunosti to da se ovek njima rukovodi u svom ivotu. Ali, knjige svetih otaca su bile napisane upravo u tradiciji naslednosti i posluanja i mogu da ih shvate samo oni koji i sami ive u struji ove tradicije. Shvatiti asketska dela samo na nivou intelekta, "apstraktno", nije mogue. ak ako se pretpostavi da je oveku nekako polo za rukom da shvati misao svetih otaca (to u stvari smatramo nemoguim) svejedno bez pomoi blagodati ona ne bi mogla da bude ovaploena u ivot: jedno je znati, a imati snagu da ovek to ispuni je neto sasvim drugo. Zbog toga nismo videli nijednog monaha koji ivi po svojoj volji i pritom napreduje u duhovnom smislu. Moe se pravino ukazivati i na nedostatke manastirskog ivota, na slabosti igumana, na greke nastavnika, ali bie najvea zabluda ako budemo smatrali da e ovi

nedostaci ometati na duhovni ivot ili nas liiti spasenja. Posluanje nepravinom igumanu je slino posluanju roba-hrianina zlom gospodaru koje odobrava apostol Pavle,[1] dok kao uzroci neposluanja monaha slue njegova umiljenost i gordost; pritom neposluanje prati eksplozija strasti, sa svim posledicama koje mogu da se pojave, moda ne odmah, ali e se otkriti sigurno. Sveti oci su izraavali smelu misao da u naelniku meu potinjenima prisustvuje Hristos (razume se, ne u grehovnim delima ovog naelnika, koja mogu da postoje, ve u samom principu strukture). Izlazei iz posluanja monah samim tim ponavlja greh satane. Danas mnogi misle da se vie ne moe iveti u manastirima, treba sedeti u svojoj sobi i moliti se Bogu. Meutim, moe li ovek samo svojom molitvom da pobedi strasti? Neki kau da ostajui u svetu ovek moe da izabere sebi nastavnika i da ga slua. Meutim, nastavnik ne moe da zameni manastir. Spasenje i zajedniarenje u blagodati - jeste samo bitije, i ak je i lo manastir u ovom smislu mnogo bolji od sveta. Opet nastaje protivrenost: ljudi ne idu u manastir ili odlaze iz njega zato to vie nema nastavnika i istovremeno smatraju da se nastavnici mogu nai u svetu... Meutim, pre svega treba traiti blagodat Boiju, koja jedina moe da pobedi greh. ovek koji je preputen sopstvenim snagama ne moe da pobedi greh. Istinski duhovni ivot moe biti sagraen samo na temelju smirenja. I ovaj temelj sve vreme treba da se produbljuje i uvruje: samo u smirenom srcu deluje Bog, samo smirenom On pokazuje Svoju silu. Kod otaca postoji sentenca: "Bog slua poslunog." Kritika manastirskog ivota, ak i ako je formalno ispravna, zasniva se na umiljenosti oveka koji smatra da duhovni ivot razume bolje od igumana, episkopa, patrijarha. Pritom se ono glavno to oveku manastir daje na izestan nain ignorie i zaboravlja. esto monah koji ivi u svetu postepeno postaje duhovno divalj, ostavlja svoje molitveno pravilo, a zatim zaboravlja i na Isusovu molitvu. Neki od otaca su takoe izraavali misao da vie nema duhonosnih nastavnika, ali niko od njih nije govorio da zbog toga treba potpuno ukinuti manastire - baciti se iz oteenog broda u otvoreno more. Iznad manastirskog ivota moe biti samo otelniki ivot, ali je i za njega potrebna priprema u manastiru. Neki ropu zato to ih igumeni teraju da mnogo rade fiziki i to im zbog toga malo vremena ostaje za molitvu. Meutim, onaj ko hoe da se moli nai e nain da sjedini molitvu s radom. U krajnjoj liniji, za vreme praktino bilo kog posla moe se itati Isusova molitva ili se mogu izgovarati makar dve rei: "Gospodi, pomiluj." Iskrenom posluniku daje se na dar srdana molitva, a neposluni "asket" je nikada nee stei. Ne sluajui igumana on ne slua Hrista, zato rei molitve ostaju bez odgovora. A kako esto neposluanje potie od povreenog samoljublja! Kad bi raskolnik dobio u Crkvi visok in, on bi pogledao na nju drugim oima. Moda se ovo ne odnosi na sve raskolnike, ali na njihov znatan deo. Znamo ljude koji su otili u raskol zbog toga to nisu dobili obeanu parohiju, to su ostali u tekom materijalnom poloaju i nisu

podneli ovo iskuenje; drugi su bezuspeno hteli da se domognu episkopskog ina, a zatim su reili da se "osvete" napravivi raskol. Videli smo kako su neki ostavljali obitelj kako bi se nastanili u blizini svojih duhovnih otaca: ene pored mukih manastira. Meutim, nita dobro iz toga nije izlazilo. Samo ovek koji je zaraen duhovnom gordou moe da misli da e njegovo prisustvo i razgovor zameniti monahinji manastir. Ovakve samovoljne "zajednice" se obino odlikuju duhovnim neredom, atmosferom nervne egzaltacije koja u njima vlada i esto - histerinou. Duhovni otac u tom sluaju za lanove zajednice postaje u doslovnom smislu te rei centar njihovog ivota i esto samo posluanje slinim nastavnicima postepeno nestaje smenjujui se ljubomorom i suparnitvom. Da, zaista je za vreme revolucije i kasnije ateistike diktature, kad su manastiri bili zatvoreni i opljakani nastala potreba za postojanjem svojevrsnih skrivenih manastira u svetu, upravo u vidu zajednica. Meutim, monasi su se u njima oseali kao da su odvedeni u vavilonsko ropstvo: psalam Na rjekah Vavilonskih, tamo sjedohom i plakahom...[2]odraavao je njihovo stanje. A odlazak iz manastira u nae vreme nipoto nije opravdan. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov pie o blagoestivom mladiu koji je u svetu, optereen mnogim i sloenim poslovima upravnika imanja dostigao blagodatnu molitvu; meutim, prolo je neko vreme i ovaj ovek koji je izazivao divljenje u prepodobnom Simeonu svojim skrivenim podvinitvom i nonim molitvama postepeno se ohladio, zaboravio je svoju nekadanju ljubav i bio je slian bezumniku. Prepodobni Simeon objanjava ovo time to ga je blagodat zvala u manastir, ali je on zakasnio ne posluavi je. Zanimljivo je da je ovaj ovek imao starca kojem se obraao, ali ni to mu nije pomoglo. Svet je postepeno osvajao njegovu duu kao to usled dugotrajne opsade na kraju krajeva pada tvrava opkoljena sa svih strana. Zbog ega savremeni monasi kau da nema duhonosnih staraca? A zar se s dananjim starcima ne moe spasiti, iako ih ljudi snishodljivo ne nazivaju starcima ve "starijim ljudima"? Takvi monasi smatraju da bi ih duhonosni starci uzeli na svoje ruke i poneli u Nebesko Carstvo, odnosno da bi im olakali put. Meutim, to nije tano. Nekadanji starci bi im dali takva pravila da je veoma teko da bi oni mogli da ih izdre, a drevnim asketima bi takva pravila, naprotiv, izledala kao neobino snishoenje. Savremeni starci upravo odgovaraju nivou savremenih monaha, a mata o povratku onoga to je otilo u prolost je romantika, i kao svako matanje uopte - od avola. Gospod nagrauje poslune monahe duhovnim darovima radi njihovog posluanja, ukljuujui neprestanu molitvu - ovu monaku radost. Posluan u mnogobrojnim poslovima moe imati unutranje tihovanje, a neposlunog e ak i u usamljenosti neprekidno kolebati bura pomisli. Zato, neka ne zaborave monasi da je posluanje bilo i ostaje podraavanje Hristu, a neposluanje je podraavanje naem

drevnom neprijatelju. Prepodobni Jovan Lestvinik zapoveda igumanima da trpe svaku nemo bratije osim naposluanja, koje je pogibeljno, kako za samog oveka, tako i za one koji su pored njega. Za neposlunog je zapovedio da se istera iz manastira, kao to su bili isterani iz raja nai praroditelji, kako bi mu se omoguilo da kroz nevolje postane svestan svog greha i pokaje se. 2 Zapamtio sam sledeu sliku: kontejneru prilazi starac i pretura po njemu tapom. On nalazi komade hleba, ostatke hrane i paljivo ih stavlja u torbu, a zatim ih odnosi. Sudei po crtama njegovog lica, po tunom izrazu njegovih oiju, po njegovim pokretima, po celom izgledu u kojem su jo uvek primetni tragovi nekadanje blagorodnosti, on pripada onim unesreenim ljudima koji su postali nepotrebni u nae surovo i merkantilno vreme. Znam da ovo nipoto nije nekakav izuzetno redak sluaj, da mnogi predstavnici inteligencije, ak i naunici, ostavi bez sredstava trae kako da se prehrane na deponijama, a neki umiru od gladi. ...Mi ivimo u vreme duhovne gladi; naroito otro ovo oseaju monasi. Razruene su tradicije ranijeg monatva, esto manastirima upravljaju neiskusni ljudi, esto "starcima" smatraju one koji sami jo nisu proli u potpunosti monakim putem, nisu savladali svoju gordost. U manastirima se uje nemuti krik: "Gladujemo!" Mnogi misle da je jedini put itati svetootake knjige i po mogunosti se rukovoditi njima. Meutim, ovaj put je opasan. Osnova monatva je smirenje, ono to gleda i na ta moe da se smiluje Bog. Knjige ne daju smirenje. One obogauju razum, one mogu da nadahnjuju duu, ali su poput turistike karte. ovek moe da proui ovu kartu, ali da ne krene putem, da ne kroi ni koraka. Svi smo mi duboko pali grenici, ali gordost i lukavstvo ine za nas nevidljivim sav bezdan naeg pada. Samo svetlost smirenja obasjava njene dubine, samo istinski podvinici vide da dno njihove due lii na pakleno dno. Mi ivimo u stanju neznanja. Jo su drevni mudraci rekli: "Spoznaj samog sebe", meutim, bez blagodati ovo nisu mogli da uine. Slikovito govorei, naa dua, jedinstvena i prosta, je za na razum neto poput kule podeljene pregradama. Razum obino vidi samo gornju prostoriju i ne zna ta se deava na donjima. Neprijatelji, demoni, su moda ve davno napravili lagum, prodrli u ovu kulu, zauzeli njene unutranje prostorije, a razum to ak ni ne podozreva. On je straar koji vidi samo spoljanje; on misli da je sve mirno i dobro, sve dok se neprijatelj ne pojavi u gornjoj prostoriji, meutim, tada po pravilu biva ve kasno i razum postaje bespomoni zarobljenik strasti koje su se pobunile, kao car kojeg su bundije iznenada uhvatile i okovale.

Monatvo je predanje, poput liturgijskog predanja, koje sam ovek samo na osnovu knjiga ne moe da doivi. Razum se ne smirava od znanja, ak ni duhovnih. Naprotiv, nemajui osnovu u vidu posluanja on je sklon da se gordi i ponosi ovim znanjima i esto poinje da lii na zmiju koja i nektar cvea pretvara u pakao. Sveti oci su uili: "Blagodat se vraa onim putem kojim je napustila oveka." Svi smo mi pali u Adamu kroz njegovo neposluanje Bogu, zato je osnova naih grehova naa razvraena, neposluna volja. Ona moe biti isceljena samo posluanjem: posluanjem Crkvi, posluanjem hijerarhiji, posluanjem duhovnim rukovodiocima; u njima mi pokazujemo posluanje Hristu. Posluanje raa smirenje. Smirenje daje blagodati mogunost da deluje u ovekovoj dui i tada ovek vidi u kakvoj stranoj opasnosti se nalazi, kakve se otrovne zmije gnezde u njegovom srcu, kakve strasti, nalik na udovita se tamo kriju: jedan pustinjak je govorio da vidi satanu koji sedi u njegovom srcu kao na tronu. Meutim, blagodat ne samo da nam pokazuje na greh, ona ga takoe vezuje. Podvinici su bezuslovno tvrdili da ovek nije u stanju da pobedi greh svojim silama, kao to dete nije u stanju da savlada dina, da greh moe biti pobeen samo blagodau Boijom. Silnog (palog prvoanela) moe da pobedi i vee samo Onaj Ko je jai od njega.[3] Zato monasi naeg doba imaju samo dva puta: ili da "umru od gladi", odnosno da budu pobeeni svojim strastima i da ih demon prevari ili da se zadovolje onim oskudnim "ostacima" s "pira" svetih otaca koji su se sauvali za nas, i onim "ostacima" monakog predanja koje jo uvek postoji. ak e i zbog posluanja rukovodiocima koji ne poseduju u potpunoj meri neophodno iskustvo Gospod dati smirenje - ovo carsko bogatstvo monaha. Znai, ovek nee izgubiti svoju nagradu. Nai rukovodioci nisu sili s neba, nisu doli kod nas sa stranica paterika, oni su iz ovog otrovanog sveta, zato treba da im budemo zahvalni zbog toga to su onakvi kakvi jesu. Seali smo se onih ljudi koji su se iznenada pretvorili u prosjake: oni koji nisu umeli da savladaju svoju gordost i stid umrli su od gladi, a oni koji su se smirili nali su sebi hranu u kontejnerima i ostali ivi. Promisao Boji je blag i pravian. To znai da smo nedostojni boljeg, a mogue je da ga prosto ne bismo poneli. Neka nae poreenje nikome ne izgleda uvredljivo. Ne govorimo bukvalno o ljudima, ve o vremenu, o ovom svetu, koji je u potpunosti natopljen "radijacijom" greha, o zemlji koja se iz duhovnog Edema pretvorila u pustinju, spaljenu ognjem ljudskih strasti. Oni koji u nae vreme idu ka Bogu prolaze kroz ovaj oganj, plivaju kroz more otrova. Oni se ne porede s ranijim ocima, kroz njih vie ne tee, ve kao da kaplje blagodat, meutim i ova blagodat je dovoljna za spasenje oveka, samo ako marljivo bude skupljao svaku kapljicu, kao to ovek iznemogao u pustinji skuplja rosu s kamenja. U Crkvi postoji sedam Tajni. Meutim, za monahe postoji osma Tajna posluanje. Moda nae vreme oveku daje mogunost da se jo dublje smiri: sluati

duhonosne oce je lake nego ljude s oiglednim nemoima, ali onaj ko ih slua radi Gospoda, ko vidi u njima "karike" Crkve Hristove dobie nagradu zato to se nije gadio ae ivota s napitkom besmrtnosti koja nije napravljena od srebra, ve od olova. Sveti oci su uili: "Posluanje je iznad posta i molitve." Usudiemo se da kaemo da je posluanje iznad same ljubavi, jer je ljubav bez posluanja samo duevno oseanje, ljubav bez smirenja je glas skrivenih strasti. Posluanje raa smirenje, smirenje pokajanje, a pokajanje - ljubav, ali ne onu ljubav, koja se moe emocionalno doiveti ili predstaviti u uobrazilji, ve prozrenje duha, koji sozercava lepotu obraza Boijeg u svakom oveku. Poetak posluanja je neosuivanje i povinovanje. NJegova sredina je neverovanje sebi, stremljenje ka odsecanju svoje volje kako u velikom tako i u malom. A beskonani kraj je oseanje radosti i spokoja, oseanje istinske slobode i istovremeno strah: da se u bilo emu neprimetno ne bi ispoljila naa pala volja sa svojim skrivenim strastima. Tada je ovek spreman da se povinuje ak i malom detetu, samo da se ne povinuje sebi. Oni koji kau da se dananji neiskusni nastavnici, da se danas igumani manastira vie bave spoljanjim nego unutranjim ivotom, da nemaju koga da upitaju za savet, biraju za svoje nastavnike sebe same, odnosno svoj gordi um i raspaljene strasti. A ovim "nastavnicima" upravlja sa svoje strane nevidljivi "starac" koji se zove avo. Monaki ivot je u toku itave hrianske istorije iao u talasima, doivljavajui plimu i oseku. Ako se monah bude nalazio u posluanju, ak i kod nastavnika koji nije veoma iskusan, ali je pravoslavan, moe se nauiti (ak i na njegovim grekama) duhovnom razlikovanju dobra i zla i ovek moe sam da postane iskusan starac. Zato oni koji tuguju i ale se na unutranji pad monatva neka ne trae prozorljive starce, ve neka postanu iskreni poslunici i moda e upravo to i biti poetak duhovnog preporoda. Vie od toga, za iskreno posluanje monaha, za njihovu krotost slinu rtvi Gospod e dati mudrost njihovim nastavnicima. U svakom neposluanju sadri se ponavljanje Adamovog greha, a u posluanju obraz Hrista Koji se za nas razapeo. 3 in monakog postriga u mnogome podsea na pogreb. Monah umire za svet. On kao da unapred objavljujui sveopte vaskrsenje treba sad da ivi ivotom duha, onim ivotom u kojem se odraava tajna budueg veka. Ako je monah mrtav za svet iv je za Boga; ako je iv za svet, mrtav je za Boga. Ka smrti sveta postoje dva puta. Prvi je tihovanje u pustinji, koje je za nas gotovo nemogue. Drugi je posluanje u kojem umire pokvarena volja monaha, ovaj izvor greha. Ako monah nije celog sebe predao na svecelo posluanje znai da nije umro za svet i da je u sutini samo neki "monaholiki" mirjanin, koji kao i ranije ivi u smradu svojih strasti i gordosti. Bez posluanja ak se i

spoljanji podvizi pretvaraju u hranu sujete i gordosti i on ih ini smatrajui raspaljenu umiljenost revnou po Bogu. Ovakva revnost se obino zavrava padovima, koji bacaju gordog u uninije i oajanje, ali ga retko urazumljuju. On kao Sizif iz mita podie kamen na vrh planine, a ovaj pada i kotrlja se nanie. Druga posledica neposluanja je nemarnost. ovek se postepeno hladi ostavljajui monake obaveze, ivi u lenjosti i strastima, gleda na monatvo kao na "profesiju" koja mu daje sredstva za ivot, i navikava se na misao da se u dananje vreme drugaije ne moe iveti. Monatvo zahteva obuzdavanje elja due i tela, uspostavljanje kontrole duha nad njima. Dua poseduje sposobnost miljenja (ali na niem nivou), mogunost rasuivanja i suenja, koja uopte nije duhovno znanje, ve naprotiv esto stupa u protivrenost s njim). Zato monah kroz posluanje treba da odbaci ovaj duevno-plotski razum. Ako monah sam donosi odluke uprkos savetima i blagoslovima svog nastavnika on pripada svetu. Uzdanje u svoj duevni razum ve predstavlja pad. Ovde se lano znanje suprotstavlja veri - podvigu due. Zbog toga monah ne treba da trai zemaljsku mudrost, ve da ogranii mirska znanja nunim i ak i u itanju duhovnih knjiga treba da se rukovodi blagoslovom nastavnika. Druga strana duevno-plotskog razuma je uobrazilja. Ona se naroito ispoljava u umetnosti. Zato monah svetovnu umetnost treba kategoriki da odbaci, tim pre to je obrazno miljenje jo vie nego logiko povezano s naim strastima. Monah, koji se udno divi zemaljskoj lepoti ne vidi duhovnu lepotu. Gledati na lepotu prirode dozvoljeno je samo radi odmora, u vidu pauze izmeu molitve i rada, kao snishoenje ovekovoj nemoi. Kod svetih otaca nema onog ushienja prirodom vidljivog sveta koje nazivamo estetizmom. Ponekad kod njih moemo da naemo rei o tome, da ako na zemlji pogoenoj grehom postoje samo odbljesci istinske lepote, kako onda predivan mora biti Tvorac. Meutim, ovde treba podizati um od nieg ka viem. Monah koji se divi izlasku i zalasku sunca, cveu i prozranim strujama reke ili oslukuje pojanje ptica koje obuzima njegovo srce do zaboravljanja molitve izgubio je oseaj nebeske lepote, on je iv za svet kojeg se odrekao u monakom postrigu. Onaj ko ivi u posluanju jedva-jedvice se dotie zemlje, posluanje kao ognjena strela stoji izmeu ovog sveta i njegove due. Samo kroz posluanje ovek moe da ue u svoje srce, inae e strasti kao crna teka zavesa uiniti srce neprobojnim za um, a um, optereen teinom sopstvenih pomisli i svetovnih znanja, sa svoje strane, nee moi da ue u srce kao to debela polutka ne moe da proe kroz uska vrata. Posluanje oslobaa um od zemaljskog tereta, ini ga otrim kao no. Posluanje kao voda gasi vatru strasti u ljudskom srcu, zato se kod poslunika um i srce brzo sjedinjuju u Isusovoj molitvi. Ime Isusa Hrista je LJubav. Meutim, On ima jo jedno skriveno ime - to je Smirenje. Zato smireno srce nemo zove Hrista i Hristos ulazi u to srce kao u Svoju obitelj. Prepodobni ava Isaija je na pouku monasima pisao: "Ja sam poput ptice koju je

uhvatio deak i kojoj je nitima vezao noge. Kad deak popusti niti ptiica prhne mislei da se oslobodila. Meutim, deak zatee niti i ponovo baca ptiicu na zemlju." Ovo treba da imamo na umu svi mi kad nam se ini da smo "slobodni od strasti". Samo posluanje - iskreno, stalno i svecelo moe da raskine vrpcu posredstvom koje nas demon dri vezanima. Svetitelj Jovan Zlatoust tvrdi, naizgled udnu stvar: da je onaj ko daje milostinju prosjacima radi Hrista iznad onih koji su inili dobra dela Hristu za vreme NJegovog zemaljskog ivota. Rei Hrista su bile slatke, NJegov lik predivan, On je inio uda, a ovde ovek vidi prosjake - prljave, smrdljive i rune, ali im ini dobro radi Hrista i njegovu milostinju u ovim prosjacima prima Sam Hristos. Zato, sluajmo nae nastavnike - takoe radi Hrista - ne obraajui panju na njihove nemoi i nedostatke i moda e ovakvo posluanje imati veu vrednost nego posluanje angelopodobnim starcima koji su imali dar udotvorstva. Monah koji nije u posluanju ve je laljivac protiv svojih monakih zaveta. NJegova dua ne moe da vaskrsne sa Hristom, on udie vazduh sveta ovog i zato mu monaki ivot ne daje radost i opitno oseanje blagodati. A on, ne shvatajui to, grdi svoje nastavnike i tuguje to se nije rodio pre hiljadu godina. 4 Prepodobni Jefrem Sirin pie da je najjae oruje u borbi s demonom smirenje, ali se ono kuje na nakovnju posluanja. esto ljudi koji ne shvataju tajnu posluanja proitavi u knjigama o tome kako su se rei staraca ispunjavale, kako su saveti dati uenicima mnoge spasavali od nesrea idu kod nekog poznatog monaha s jednim ciljem: da se uspeno ostvare njihovi svakodnenvi poslovi i ono to preduzimaju. Uzimaju blagoslov - neto kao osiguranje - i pitaju ga za budunost, kao gataru ili astrologa. Ovo se ini bez pokajanja i elje da ovek ispravi svoj ivot, bez odlunosti da odsee svoju volju, koja kao pregrada stoji izmeu Boga i oveka, to ini u sutini samo zato da njegovo domainstvo bude jae. Ovde nije prisutno posluanje, ve iskuenje: od nastavnika se zahteva garancija da stvar nee propasti i bukvalno s nekim nasiljem se od njega otkida blagoslov. Meutim, starac nije prorok i nije gatara, onaj ko dolazi kod njega dobija odgovor po svom sopstvenom srcu i "nepravilan" odgovor mu slui kao kazna. Prvi uslov za blagoslov u duhovnim i svakodnevnim stvarima je poverenje u nastavnika (pre svega duhovno poverenje koje treba da se ispoljava u celom ivotu), unutranja veza koja postoji izmeu duhovnog oca i ada i spremnost da ovek ne poslua radi svetske koristi, ve radi Gospoda. Od strane nastavnika uslov za ovakvu vezu je isto pravoslavlje, elja svog spasenja i spasenja svojih ada, nemanje line koristi vezane za odgovor i molitveno stanje. Onaj ko je doao kod starca pita ga, starac pita Boga, a Bog daje odgovor po srcu duhovnog ada ili posetioca. Ako nastavnik uje u svojoj dui taj

odgovor, on govori, ta treba initi. esto odgovor ne odgovara onome ko je postavio pitanje, njemu se ini da ga je nastavnik nepravilno shvatio da je nedovoljno detaljno objasnio stanje stvari i umesto da primi prve rei kao one koje su mu reene od Gospoda on poinje unutranje da se protivi - da objanjava, dopunjuje, prepriava ponovo, kao da navodi starca na eljeni odgovor. A starac je kao i svi ljudi ovek grean, samo to je on, slikovito govorei vie od drugih svestan svoje grehovnosti i nedostojnosti pred Bogom. Duh govori tihim glasom i starac mora da uje ovaj apat u svom srcu; od najmanjeg protivljenja glas Duha ponekad odmah umukne: starac gleda u svoje srce, a tamo vie nieg nema. Ovo protivljenje onoga ko je postavio pitanje ve je raskinulo vezu izmeu njega, starca i Boga. Kad ispadne jedna karika raspada se ceo lanac. Najbolji i najtaniji odgovor u tom sluaju je: "Ne znam." Starac zaista vie ne zna. ak i na samom poetku nastavniku koji vidi svoje sopstvene nemoi teko je da kae: "Kroz mene ti govori Bog", on odgovara sa strahom i oprezom, premda osea u sebi izvesnu sigurnost. Jedan od uslova dejstva blagodati jeste spremnost od strane onoga ko postavlja pitanje da prihvati sve to bude uo, a pokazana sumnja ili tajno nepoverenje liavaju nastavnika takvog oslonca. Meutim, esto posetilac ne shvatajui sve to nastavlja da postavlja pitanja i ako starac odluno ne odbije da nastavi slian razgovor, sam e sigurno od blagodatnog prosveenje prei na ljudska rasuivanja, od unutranjeg - na spoljanje, i ovde kao ovek ni na koji nain nije osiguran od greaka poto su njegova znanja ograniena. Meutim, ponekad ak i uz dejstvo blagodati stvar koju je ovek zamislio nema uspeha upravo zbog toga to bi ona za njega bila nekorisna ili prevremena ili bi povukla za sobom duhovne gubitke. Meutim, ako postoji posluanje ovek ne biva ostavljen, samo, rei emo ovako, Gospod otvara pred njim druga vrata. Sad razmotrimo ovo pitanje na viem nivou. ta daje monahu manastirsko posluanje? Prvo: odsecajui svoju volju pred starcem on se ui da odseca strasti i ispunjava volju Boiju, koja se sadri u zapovestima i monakim zavetima. Drugo: ostavljajui starcu pravo da donosi odluku umesto njega monah ne moe da se gordi uspesima u svom duhovnom ivotu, jer ih pripisuje starcu, na taj nain se oslobaa dva duhovna lopova - gordosti i tatine. Tree: dajui pravo odluke starcu on se izbavlja od mnogih sumnji, nedoumica, briga, od pomisli koje se meusobno bore, koje iscrpljuju ovekov um i prljaju njegovu molitvu. etvrto: prebivajui pod rukovodstvom poslunik ne moe da padne u oajanje ili tugu, koji predstavljaju obratnu stranu gordosti znajui da se za njega pred Bogom zastupa starac. Peto: monah osea radost, jer blagodat uva njegovo srce, a ako u neemu i zgrei rane koje zadobije brzo se zaceljuju. esto: uenik koji se nalazi u posuanju jeste naslednik darova starca. Sedmo: iskreno posluanje sveti oci porede s razapinjanjem. Osmo - ono od ega smo poeli: posluanje dovodi do smirenja, a smirenje je osnova svih hrianskih vrlina, ukljuujui i najviu od njih - ljubav.

avo ustaje protiv posluanja sa svom svojom silom i lukavstvom. On pokazuje ueniku nepostojee ili postojee grehove starca, samo u poslednjem sluaju, uvek u izopaenom vidu kao kroz uveliavajue staklo. Ako je uenik stekao blagodat rei e: "Vie verujem starcu nego svojim uima i oima, jer se one esto varaju." U drugom sluaju mora da kae: "Moj nastavnik je grean, kao i svi ljudi, ali sila Boija v nemoi soverajetsja[4]. Grehovi su njegova stvar, on odgovara za mene, a ne ja za njega; on mi je poslan radi mog spasenja, odnosno vri u odnosu na mene slubu Anela-uvara; samo je ovaj bestelesan i bezgrean, a nastavnik je ovek u telu, zaet kao i svi ljudi, u grehovima roen, kao i svi ljudi, u bezakonju, pod jarmom prvorodnog greha." avo poinje da govori da nastavnik nepravilno rukovodi. Na to treba odgovoriti: "Sluam oveka radi Boga." avo sugerie ueniku: "Starac te ne voli, on te prezire, on se uopte ne brine za tvoju duu, on te prosto trpi." Na ovo treba odgovoriti: "Istinska ljubav nije maenje, ona je skrivena kao i sve hrianske vrline. Najvee ispoljavanje stareve ljubavi je molitva za mene." avo podsea poslunika na surove rei koje je nastavnik rekao i sugerie da su one nepravine. Na to treba rei: "Znai, nastavnik mi videi moju bolest daje gorke lekove." Ako nastavnik ak i istue poslunika, ovaj treba da se dri misli da nastavnik nije tukao njega, ve je rukom ili tapom terao demona. avo kae: "Sam tvoj starac je nemaran i tebi ne daje blagoslov na podvige i na taj nain ometa tvoje spasenje. Sam ne podraava svetim ocima i tebi ne dozvoljava." Na ovo treba odgovoriti: "Visoka kua bez vrstog temelja se brzo rui." avo kae: "Bolje je itati knjige nego sluati grenog oveka." Na ovo treba odgovoriti: "A zato se ti, avole, ne bavi knjigama nego tri po celom svetu i sad iskuavajui me, hoe da me odvoji od mog nastavnika i sam da postane moj starac?" avo kae: "Koliko je unaokolo mnogo duhovnijih monaha i svetenika koji su vie napredovali! Zato si izabrao jednog od najnekorisnijih? Promeni ga za boljeg!" Ne treba se povlaiti: "Promeniu starca ako on izda Pravoslavlje ili mi naredi da uinim blud. Neka su drugi bolji od njega pred Bogom, ja nisam sudija, ali verujem da e za posluanje blagodat nadomestiti ono to nedostaje, a ti satano, idi od mene: tebe je Gospod nazvao laljivcam i ovekoubicom."[5] Meutim, deava se da avo i bez bilo kakvih rei ubacuje u srce poslunika neshvatljivu zlobu i odvratnost prema starcu. Tada to treba ispovediti svom nastavniku, moliti ga za molitve i znati da je to ognjeno iskuenje koje treba preiveti. Treba rei: "Da posluanje nije tako spasonosno, ti, satano, ne bi ulagao toliko napora i truda da me odvoji od starca. Tvoja iskuenja su me samo ubedila koliko je tebi, mom neprijatelju mrsko moje malo posluanje." Bez posluanja monatvo nije mogue, kao ivot bez disanja; posluanje je dah monaha. Bez posluanja monah se po malo emu razlikuje od mirskog oveka. Jednog prepodobnog starca filosofi u pitali: "Vi propovedate siromatvo i mi preziremo

bogatstvo, vi uite o istoti i mi se klonimo razvrata. Koja je razlika izmeu nas?" Prepodobni je odgovorio: "Vi verujete u sebe, a mi nemamo poverenja u svoje pomisli, ve se uzdamo u Boga." Ono o emu ovde govori prepodobni stie se samo posluanjem. Zato monah koji nije odbacio svoju volju moe da dostigne stepen filosofa, ali ne spoznavi tajnu i silu posluanja nikada nee postati istinski monah. 5 Kako stei blagodat? Ovde neemo govoriti o blagodati kao o prisustvu Boanske sile u crkvenim Tajnama, ve o tome kako da ovek stekne blagodat u svom svakodnevnom ivotu. Gospod je udahnuo u lice Adama dah ivota, od samog trenutka kad je stvoren Adam je ve bio priesnik Boanske blagodati - ovog daha Boanstva.[6] Blagodat je ona Boanska sila koja se od venosti izliva iz bia Boga i ini oveka priesnikom Boanske svetlosti i novom tvarju. Kao to je ve bilo rei, blagodat se vraa oveku onim putem kojim je otila. Drugim reima, ovek mora da se bori s onim grehom zbog kojeg je izgubio blagodat. Prvi greh koji je pogodio naeg praoca i koji prelazi iz generacije u generaciju sa sve veom silom jeste greh gordosti. Ovo je ona nepromenjivo visoka ocena koju ovek daje sebi, makar u dubini svoje due. On moe da glumi smirenje. Moe da govori smireno, ali ako se ne smiri zaista, u oseanje srca, on e i ostati gordeljivac, premda navlai masku smirenja. Drugi greh Adama bilo je neposluanje Bogu, elja da sam postane "kao Bog",[7] elja ne slobode u Bogu, ve slobode od Boga. Zato, da bi stekao blagodat ovek treba da se naui posluanju. Ovo je posluanje pre svega Crkvi (a kroz Crkvu - jevaneljskim zapovestima), a zatim posluanje u svetu: posluanje kod kue, na poslu, jednom reju, posluanje svima. To je svest o svom mestu u Crkvi, u drutvu, u porodici. Gospod je stvorio svet kao hijararhijski, nii se u njemu potinjavaju viem. Lana sloboda je robovanje satani. Izvor zla, demona, Jevanelje naziva laljivcem i ocem lai. Savremeno oveanstvo je napojeno laju, kao suner vodom. Svuda vidimo igru i prevaru koji su postali tako uobiajeni da se prihvataju kao prirodna norma ivota. ovek iza laljivih rei krije svoje istinske misli i uopte ne usklauje dela s reenim, bez obzira da li je to prijateljsko obeanje ili zakletva. Rei su za savremenog oveka postale ubre, lukovina. La ometa molitvu. Laljivac ne moe da sjedini um sa srcem. Jedan od drevnih mislilaca je rekao: "Da bi zmija ula u svoj brlog mora da se ispravi." Laljivi um stalno pravi neke vrludave pokrete. Srce za njega ostaje zatvoreno, a srce je ono mesto gde se ovek sree s Bogom, stupa u optenje s NJim. Ve smo govorili o tome da je avo nazvan i ovekoubicom. Kad ovek gubi Boga on gubi ljubav. Ispostavlja se da se nalazi u vlasti strasti, u drugom oveku vidi svog suparnika i

neprijatelja. Zato je on sam ovekoubica u svojim pomislima i reima, koje izbijaju iz njega na povrinu kao bujice lave iz vulkana. oveku je bio dat izbor: da uva devstvenost ili stupa u brak kako bi imao potomstvo, a on je izmislio i izabrao neto tree: blud umesto braka i brak bez potomstva. Zato su glavni putevi kojima nam se vraa blagodat, svojevrsne "dveri" due: smirenje, posluanje, istina, milosre i celomudrenost: smirenje pred Bogom, posluanje Crkvi, istina kao jedinstvo rei, misli i dela, milosre u odnosu na ljude, celomudresnost u odnosu na svoju sopstvenu duu. Meutim, kako stei ove dobrodetelji, kako isterati strasti iz svog srca? Odgovor je jedan: vratiti se samom sebi, povratiti se od ovog sveta, a zatim ii od sebe ka Bogu. Na ovom putu um treba da izabere kratku molitvu i kao da zakljua sebe u malo rei. Molitva ima dva dejstva: ona pregrauje put bujici utisaka spoljanjeg sveta i okree duu ka Bogu. Na praotac je trebalo da uva Edem kao brini batovan svoj cvenjak, ali je zgreio, bio je isteran, poput lukavog, odnosno nevernog sluge. Mi treba da ispunimo istu ovu zapovest: uvaj i obrauj[8] u odnosu na tajanstvenu batu nae due. Ova bata je zarasla u iak i korov. Um, vraajui se srcu molitvom postepeno isti srce. To je glavno duhovno delanje oveka. Duhovna znanja se oveku otkrivaju onoliko koliko je on pokorio sebe volji Boijoj. Jo je car Solomon pisao da premudrost moe da obitava samo u celomudrenom srcu.[9] Svetska znanja sama po sebi ne ine oveka mudrim. Ona mu samo daju spoljanju obrazovanost, ispunjavaju njegovo seanje informacijama, a zajedno s tim ostavljaju da u njegovoj dui mirno ive grehovi i strasti. Svet je izgubio seanje na duhovnu mudrost. On trai mudrost zemaljsku, ljudsku, koja je svega falsifikat, surogat. 6 ta znai blagoslov? U bukvalnom prevodu to je blaga (dobra) re koja nosi u sebi onu Boansku silu koja se naziva blagodau. Odbaen blagoslov je odbaena blagodat, to je unutranje protivljenje Bogu, to je tajna borba ljudske volje s voljom Boanskom i zato blagoslov odbaen ili neispunjen zbog zaborava postaje prepreka, kao kamen spoticanja na ovekovom putu. Za neispunjenim blagoslovom sledi kazna; ona moe nastupiti odmah ili nakon mnogo godina. Meutim, pre ili kasnije sigurno e zadesiti oveka. Ona moe da se ispoljava u razliitim oblicima: u nesreama, bolestima, neoekivanim moralnim padovima, nesreama koje ga prate. Meutim, najstranija kazna je - hlaenje prema duhovnom ivotu i stanje unutranjeg mrtvila.

Ako se posluanjem odseca glava zmije - gordosti, koja lei u dubini ljudskog srca, onda je neposluanje hrana kojom se hrani ova mrska gadost, okupatorka ljudske due. Neposluanje je polje na kojem rastu otrovne trave: umiljenost, tatina, nadmenost i vlastoljublje; one gue i ubijaju cvetove pokajanja i molitve. Govorei savremenim jezikom ovek kroz neposluanje "programira" svoj sopstveni pad. Zato su starci poslednjih vremena veoma oprezno davali blagoslov plaei se da e ostati neispunjen, i biti poput talasa koji se skotrljao nazad od obale, da e odbaciti oveka nazad - od Hrista ka demonu. Starci esto govore izokola dajui oveku mogunost izbora, ali istovremeno dovoljno jasno kako bi ovek koji to eli mogao da shvati kako da postupi. Neki odgovaraju primerima, kao priama, drugi oblae blagoslov u formu saveta. esto starci oseajui da njihov blagoslov nee biti ispunjen odgovaraju: "Ne znam." Bilo je staraca koji su smelo govorili: "Ja u se pomoliti, a ti e dobiti odgovor u okolnostima svog ivota." Podsetiu da starac nije astrolog, koji pogaa budunost po zvezdama. On osea ta je potrebno za ovekovo spasenje i u nekim sluajevima - za njegovu zemaljsku sreu, ali on uopte nije duan da reava sva svakodnevna pitanja i probleme, naroito u nae vreme kad su la i licemerje postali praktino ivotna norma u odnosima izmeu ljudi. Za njega je nemogue da blagoslovi oveka da bude licemeran, da govori neistinu i tome slino, a zahtevati istinu u odreenim situacijama znai blagosloviti na mueniki podvig, za koji ni iz daleka nisu svi sposobni. Ovde je prisutno iskuenje za samog starca. On ne moe da blagoslovi neista sredstava: to e biti uvreda samog blagoslova. Blagosloviti da se ne odstupa od istine bez obzira na sve spoljanje posledice, naroito ako ovek ima porodicu, znai rei neiskusnom plivau da pliva uzvodno uz reku. Postoji samo jedan izlaz: sam ovek treba da se izmeni. Meutim, izmene se retko deavaju brzo, potrebni su dugotrajni trud i molitva. Zato se starac trudi da postepeno dovede oveka do ispravnog reenja i ne uri s blagoslovom. Malo je dobiti odgovor od starca. Na ovome se blagoslov ne zavrava. Izmeu starca i oveka koji mu se obratio nastaje nevidljiva duhovna veza. Ova veza ne sme da se prekine sa zavretkom bilo kog posla za koji je nastavnik upitan, ve treba da ostane za itav ivot. Ako je ovek posluao nastavnika on ga nee zaboraviti, ve e poeti da se moli kao za roenog. Ako pak, upitavi nije posluao, njegovo ime kao da se brie iz starevog seanja i ispada iz molitve. Neposlunik je za uitelja "strano telo" koje dua odbacuje. Zato nastavnika i uenika u duhovnom ivotu ne deli rastojanje, ve neposluanje. Mnogi se nalaze pored starca, sreu se s njim svakodnevno i ne postaju bolji, ve gori. Oni ne shvataju da je blagodat duhovni oganj i da se prema njoj treba ophoditi oprezno; ova vatra ih ne zagreva, ve pali. Kod njih se raa suparnitvo, ljubomora, ne duhovna, ve telesna vezanost, oni uznemiravaju nastavnika svakodnevnim poslovima mislei da e mu ugoditi. Ovde na snagu stupaju ljudske emocije, zaotrava se oseanje gordosti

(hvalisanje: "kakvog duhovnog oca imam" i t.sl.). Na kraju ovi ljudi ne samo da ne stiu nikakvu korist, ve gube ak i ono to su imali. Gospod je rekao da se sav zakon i proroci nalaze u dve zapovesti - o ljubavi prema Bogu i o ljubavi prema ljudima.[10] A ovde seanje na Boga postepeno slabi, ovek postaje nekakav kumir, i ljubav se takoe hladi, pojavljuje se zavist, nedobronamernost, tanana kleveta upuena od jednog oveka prema drugom i tome slino. Zaboravlja se glavno: da je nastavnik - putovoa ka Bogu, on treba da odredi kakve pregrade stoje izmeu ljudske due i Boga i da mu pomogne da ih savlada. Zato nastavnik nije dat za razonodu, radi "komfora", nije dat za mnogoslovne besede, radi tajnog suparnitva, ve radi spasenja. Iskreni poslunik je uvek sa starcem, ak i ako ih deli na hiljade vrsta. Ve smo rekli da molitva nastavnika ima posebnu silu u odnosu na onoga ko uva posluanje. Meutim, postoji jo i neki najvii stepen ispoljavanja ovog zakona duhovnog ivota: kad poslunik uje u svojoj dui odgovor starca na rastojanju. Meutim, to ni iz daleka nije naa mera. Postoji jo jedna karakteristina crta: pravi poslunik je uvek nezadovoljan sobom, u smislu da uvek smatra svoje posluanje nedovoljnim. On vidi u njemu mnogo greaka i mana, koje treba ispravljati, on vidi kako se u isti potok posluanja mea mulj njegove samovolje i grehova. Samo posluanje, kao i sve dobrodetelji, nema kraja i konca, ono otkriva oveku put ka stalnom usavravanju. Meutim, ljudi koji govore o svom bespogovornom posluanju kao da se hvalei pred sobom i drugima delanjem kojem su tek pristupili - kao da su navodno ovladali ovom vrlinom u potpunosti i ispunili podvig samoodricanja, ovi ljudi, ne videi svoje grehove i nesavrenstva iznenada padaju, odbacujui svako posluanje i naputaju svog duhovnog oca, kojem su se vatreno kleli da e biti odani. Ili pak postepeno poinju da kriju od njega svoje grehove i prelaze na nekakvo mlako licemerje. Istinski poslunik osea radost zbog odsecanja svoje volje, ali istovremeno vidi da je jo uvek nije odsekao do kraja, da tako mnogo rada predstoji. Istinski poslunik doivljava kao gubitak, ako ak i malo, ako i za dlaku, odstupi od volje starca i kaje sa za to kao za svoj pad.

NAPOMENE:
1. 2. 3. Up.: Ef. 6, 5-7; Kol. 3, 22; 1 Tim. 6, 1; Tit. 2, 9. - Red. Ps. 136, 1. - Red. V.: Mt. 12, 29. - Red.

4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Up.: 2 Kor. 12, 9. - Red. Up.: Jn. 8, 44. - Red. V.: 1 Mojs. 2, 7. - Red. V.: 1 Mojs. 3, 5. - Red. Up.: 1 Mojs. 2, 15. - Red. V.: Prem. 1, 4. - Red. V.: Mt. 22, 37-40. - Red.

Rab Boji sadraj U Svetom Pismu i u liturgijskim tekstovima hrianin se naziva rabom (slugom) Bojim. Sluga pripada svom gospodaru, on zavisi samo od njega, sluga ne moe istovremeno da pripada dvama gospodarima ili da bira gospodara po svom nahoenju. Drevni zakoni su glasili: "Sluga mog sina nije moj sluga"; ak ni car nije mogao da izdaje naloge tuem slugi (primer za ovo je sluaj s Avgustom i Vedijem Polionom). A mi nazivajui sebe slugama Bojim najee laemo: mi smo sluge drugog gospodara. NJegovo ime je svet, a naem sramnom ropstvu - ovekougaanje. Ne govorim o spoljanjem ropstvu, o sistemu nasilja, to je praktino neizbeno sjedinjeno sa svakim dravnim sistemom, ne govorim o spoljanjim pravima ili bespravlju, ne govorim o ustavima, objavljenim u novinama i o sloenom sistemu "konica" zahvaljujui kojima oni u stvarnosti postoje samo na papiru. Spoljanje nasilje jo uvek ne ini oveka slugom; spoljanja nepravinost i zlo, postajui globalne injenice istorije ne oduzimaju oveku slobodnu volju. Govorim o unutranjem ropstvu, o onoj psiholokoj presi, koja stalno gui oveka, ini ga prevrtljivcem, slugom ljudi koji su mu bliski, oduzima mu volju, pretvara ga u kameleona koji stalno menja svoju boju. Ova mrea u kojoj se ovek nalazi poput ribe u mrei jesu nepisani zakoni sveta, gordog, laljivog, razvratnog, uvek paganskog sveta, njegova pravila, obiaji, miljenja, ocene i predstave, njegove komplikovane ceremonije.

Sve ovo deluje kao hipnoza u toku koje ovek zaboravlja ko je on. Svet gleda na oveka mnotvom zmijskih oiju koje dovode njegovu bezvoljnu duu u stanje ukoenosti. Kau da ivotinje pod teinom zmijinog pogleda same idu ili puze u susret ovom gmizavcu. Kau da na neke ljude isto tako deluje prizor ogromnog vodopoda; on ih privlai kao magnet: slomljena volja trai da se potini jaoj volji. ovek kojeg je svet slomio, najee mu se bez suprotstavljanja pokorava. Veoma mnogi, gotovo vei deo hriana nazivajui sebe "slugama Bojim", a u stvari biraju "slobodu" od Boga i od svoje savesti i postaju sluge drugog boanstva - grumena svetskih strasti. Ove strasti uzimaju oblije dobrodetelji ostajui pritom uvek "blistavi poroci" lanog sjaja. Svet oveku nudi ono to ima, to je nakupio za vreme svog postojanja - otrov gordosti i sladostraa, mrnje i slastoljublja. Meutim, kad se otrov prodaje u kristalnim aama on ne gubi svoju smrtonosnost. Svet lii na glumca koji je obukao carsku odeu i krunu s lanim kamenjem. Svet ima svoju ifru, svoj tajni jezik: on gordost naziva ljudskim dostojanstvom, rasputenost - slobodom, surovost pravinou, pohot i razvrat - prirodom morala, la mudrou, licemerje humanou i potovanjem oveka, kukaviluk krotou, bezvoljnost smirenjem, pohlepu oprezom, raspikustvo irinom due, grubost iskrenou itd. Svet ne primeuje istinske dobrodetelji, one su od njega skrivene; on vidi samo ono to se moe razlikovati u svetlosti reklama i pozorinih kulisa, on priznaje samo paradu lanih vrlina, smatra svetima procesiju koledara. ovek se malo po malo navikava na ono to mu svet namee. (Kau da se ak i kad se zaposli u mrtvanici ovek adaptira i posle nekoliko dana prestaje da osea zadah leeva koji se raspadaju). ovek se postepeno navikava da gleda kroz prizmu svetskih ocena i predstava. Na poetku jo osea da je la la, ali se zatim umara od suprotstavljanja i prima je na veru. Postoji bajka o tome kako je seljak vodio na prodaju bika, a ljudi koji su mu dolazii u susret nazivali su bika jarcem. Seljak se prvo ljutio, zatim je poeo da sumnja, a na kraju je poverovao da njegov bik nije bik, ve zaista jarac. Tako nam svet namee svoje ocene, lepi na sve svoje nalepnice. Oni koji ele da budu slobodni od sveta lie na plivae koji plivaju uz reku. U vreme rimskih careva na areni Koloseuma organizovala se borba dvojice gladijatora, od kojih je jedan bio okovan u tit, naoruan maem i kopljem, a drugi je drao no i mreu. Ako naoruanom vojniku ne bi polo za rukom da prati pokrete protivnika mrea baena na njega sputavala bi ga sa svih strana i inila bespomonim poput deteta zavijenog u pelene. Tada vie nisu pomagali teki oklopi; protivnik bi ga lako bacao na zemlju, stao nogom na njegove grudi i zabadao mu no u grlo. I ma kako moan intelekt da je posedovao ovek, ako je dospeo u zarobljenitvo sveta, ishod njihove borbe je ve unapred reen, jer Platonu nije pomogla njegova pamet kad ga je sirakuski tiranin prodao u ropstvo.

Robovi su iveli zajedno sa stokom u upama i konjunicama svog gospodara, a mi ivimo u ogromnom zatvoru koji se naziva ovekougaanje. Gde je poetak ovog zarobljenitva? Kakvi su to okovi kojima su se iznenada nale okovane nae noge? Ovde je prvo strah pred ljudima, neka bojaljivost koja se raa od stalnog, ponekad tajnog stremljenja ka ulnim nasladama: dua, iznemogla od udnje za nasladama uvek je bezvoljna i ispunjena kukavilukom. U nasladi deluje isti mehanizam: gasi se um, ovek se pogruava u tamna nedra svoje podsvesti i tamo osea izvesnu slast koja lii na svrab koe koju je napao ekcem. Ovaj moment "slivanja" ljudskog duha s ulnom nasladom uvek je isti, bez obzira da li jedemo ukusnu hranu ili gledamo delo Leonarda da Vinija. U nasladi se po pravilu paralie volja. Volja i naslada su antipodi, zato kult naslade dovodi do robovanja svetu. Ponekad je uzrok kukaviluka drugi: on je vetaki vaspitan u oveku, navikavajui ga da se plai svih ljudi uopte, poevi od sopstvenih roditelja. Ovakvo ophoenje s detetom uglavnom moe da se zavri na tri naina. Prvi je - strah postaje stalno stanje, svet i ljudi izazivaju u oveku oseaj bojazni, on je spreman da bei od sukoba s ljudima kao dezerter s bojnog polja. Drugi je - dete postaje ozlojeeno i kasnije, kad poraste, sveti se, kako roditeljima koji su zaista krivi pred njim, tako i svojoj deci koja nita nisu kriva. Tree - navikava se da lae i pretvara se s ljudima kako bi se obezbedio. Blizak kukaviluku je drugi porok - lano saoseanje. ovek osea otru reakciju na stanje ili raspoloenje drugog oveka; u sutini govorei, njemu nije ao ovog drugog oveka, ve mu je ao sopstvenog pokvarenog raspoloenja i zato je spreman da lae i ide na ustupke i ispunjava neije kaprice kako bi izaao iz ovog tekog duhovnog stanja. Od navedene bolesti pati znatan deo humanista. Ponekad ovakva "obrnuta veza" nastaje samo u odnosu na uzak krug roaka, prijatelja i poznanika: ovek postaje njihov sluga. Sentimentalnost ga liava slobode i esto se pretvara u surovost u odnosu na druge ljude. Sentimentalni su bili mnogi delati u nacistikim logorima smrti, koji su neno voleli svoju decu i slali sunje na pogubljenje uz zvuke muzike (nai, domai delati, nisu bili sentimentalni). Za svet nas vezuje lana predstava o prijateljstvu kao savezu koji zahteva solidarnost u svemu. Mi na prijateljstvo gledamo kao na meusobnu pomo i izvesnu "garanciju". Molbu svojih prijatelja obino ocenjujemo s take gledita njene tekoe i naih mogunosti, ali se retko zamiljamo nad tim da li je ova molba moralna, da li e naa pomo priiniti zlo i tetu drugim, nama nepoznatim ljudima; oni za nas kao da ne postoje. Na primer, oveka mole da pomogne nekome da se upie u kolsku ustanovu za koju je prijavljen veliki broj ljudi. ovek pristaje, nalazi mogunost da uini protekciju radi prijateljstva (a da ne govorim o drugim, pragmatinijim motivima), njegova molba se zadovoljava i na kraju gubi mesto nepoznati, ali moda dostojniji ovek. ini se prestup: od oveka je ukradena, oduzeta mogunost da ui i ovo se

smatra "prijateljskom uslugom", a ne podlou i razbojnitvom; ovo lii na to kao to prestupnik ne osea griu savesti samo zato to u mraku nije dobro video lice svoje rtve. Kad se stvar tie roaka i blinjih esto za sudije prestaju da postoje zakoni, a za propovednike - Jevanelje. Zato prijateljska, porodina solidarnost, prerastajui u meusobni, zatvoreni krug, postaje jedan od najteih oblika robovanja svetu, neto poput tamnikih radova na galiji (pritom se vesla zakovan u okove divi tome kako brzo i skladno plovi galija). Pristrasnost prema prijateljima i blinjima ili pak meusobna raunica ini oveka nepravinim prema drugima. Meu drevnim hrianima koje su pagani primoravali da se odreknu Hrista bilo je i takvih koji izdravi fizika muenja nisu kasnije mogli da izdre pred molbom roaka i odrekli su Ga se. Pristrasnost prema roacima i prijateljima stvara za oveka dva sveta: jedan koji se nalazi u osvetljenom polju - jesu njegovi blinji; drugi - svi ostali ljudi. Ovaj drugi svet kao da je pogruen u tamu: za oveka on ne postoji ili ga dotie veoma malo. ovek ija je volja oslabila zbog vezanosti za blinje je ve potencijalni zloinac, on bespogovorno radi ono to mu naredi svet - njegov surovi gospodar. Slugom ljudi ini nas i lani oseaj zahvalnosti. ovek smatra da dobivi pomo od drugog mora da "odradi" to kao najamnik koji je unapred dobio platu. Tako dobro koje mu je neko uinio kao teko breme pada na njegova plea. Ovde se ne radi o oseanju zahvalnosti. Sveti oci su rekli: "Dobro koje ti je uinjeno napii na kamenu kako seanje na njega vreme ne bi spralo." Ovde je prisutno neto drugo: ovek se ne zahvaljuje Bogu Koji mu je pomogao izabravi oveka za Svoje orue, za instrument Svog Promisla, ve zaboravljajui na Boga, vidi samo sprovodnika NJegove milosti. A oseanje svoje zahvalnosti ispoljava u vidu elje da "plati" esto povlaujui pritom strastima i grehovima svog dobroinitelja, odnosno faktiki mu za dobro plaa zlom. Zahvalnost je oseanje koje pre svega u oveku koji je pruio pomo ili dobroinstvo treba da pretpostavi nesebinost: za ta mu se drugo zahvaljivati? Ovo oseanje moe da podstakne oveka na uzvratno dejstvo, ako za to postoji nunost, ali ne moe da ga natera da igra samo zato to je naruena muzika. Kad se gubi nada u Boga, nastaje potreba da se ovek uzda u oveka. Egoizam zahteva garanciju i osiguranje; instinkt je gmizavo oseanje, on trai materijalni oslonac, na neto ili na nekoga.

Ne treba traiti Boije ve Boga sadraj Danas je poelo da se iri uenje o tome da ovek moe da se spasi svojim dobrim delima (odnosno da su ona sama dovoljna za njegovo spasenje). Ovde su pomereni

akcenti. Ako se ranije govorilo da Bog spasava oveka u dananju predstavu se sve vie usauje misao da ovek sam sebe spasava, a Bog mu daje veni ivot kao obaveznu nagradu za njegov trud. Ako se savremeni ovek upita ta je veni ivot on e rei: "To je rajski ivot, to je mesto divne lepote i vene radosti; to je mesto i stanje u kojima su ukinuti svako zlo, smrt, trulenost, nesklad, u kojem nita ne pomraava ljudsku duu; veno prebivanje tamo gde prebivaju Aneli i sveci i u koje Boanstvo snishodi Svojom neizrecivom svetlou." I ovde su opet pomereni akcenti: veni ivot je mesto blaenstva i stanje koje se karakterie kao radost due. Meutim, ovde je proputeno neto veoma vano, a to je: Bog ne daje samo Svoje, to samo po sebi ve prevazilazi ljudski razum, ve daje Sebe Samog, ini oveka bogom po blagodati. Pred ovim darom sva ljudska dela ne mogu da se ne izgledaju beskonano mala. Gospod je obeao da e dati za dela milosra neizmerno veim uzdarjem, ali ovde On daje oveku s im se nita ne moe uporediti, to nema analogije, ono to premauje sve ljudske pojmove: daje Sebe Samog. O kakvim zaslugama ovde moe da se govori? Kako se moe "zaraditi" Bog, kako se Bog moe dobiti kao nagrada? Ovde je tajna mistine ljubavi Boanstva prema ljudskoj dui. Ostalo je potrebno samo kako bi zov ove ljubavi bio uslien. Tragedija savremenih hriana se sastoji u tome to oni trae Boije kao svoje naslee, ali ne trae Samog Boga kao izvor venog ivota. NJima je neshvatljiv svetootaki izraz oboenje; njima je neshvatljivo ta znai postati bog po blagodati. Ne shvatajui, oni to ni ne ele. Oni ele samo povratak izgubljenog Edema kao predivnog vrta gde cveta nebesko cvee, gde nema starosti i smrti. Za njih dobra dela postaju svojevrsna garancija za dobijanje venog blaenstva. Meutim, tajna ovaploenja Sina Boijeg, tajna iskupljenja - ne samo kao povratak u bezgreno stanje, ve i kao put due ka Bogu kroz prieivanje NJegovom Boanskom svetlou, kroz ushoenje i ozarenje, kroz ulaenje u Boanski ivot, put venog beskonanog bogoupodobljenja je naim savremenicima neshvatljiv. Na Krstu je Gospod nas zamenio Sobom. U crkvenim Tajnama Duh Sveti priprema ljudsku duu za novi ivot kroz sjedinjenje s njom, srazmerno njenoj pripremljenosti za ovo sjedinjenje. Spasenje je veliki dar, a savremeni ovek gleda na njega kao na neto obavezno i kao na neto to odgovara dostojanstvu samog oveka. Treba shvatiti ta je glavno, ta je najvii ovekov cilj. Konani i istovremeno beskonani ovekov cilj je oboenje. Ono se ostvaruje samo posredstvom blagodati. Blagodat se oveku daje samo u Crkvi, u ovom polju vene Boanske svetlosti koja je u uzajamnom dejstvu s ljudskom duom i nevidljivo je prosveuje (u nekim sluajevima ovo prosveenje due Boanskom svetlou moe biti toliko jako da postaje oigledno, vidljivo ak i za ljude iz okoline). Tajne Crkve za svoju osnovu imaju iskupiteljnu rtvu Hrista Spasitelja. Gospod je zavolevi nas jo pre naeg postojanja ispunio sve kako bi nam darovao ne samo Svoja neizreciva dobra, ve i Sebe. Spasene On vidi kao odraz Svog neizrecivog obraza, u

spasenima prebiva kao u ivim, besmrtnim, nerukotvornim hramovima. Za njih je On sve - poetak i kraj. Bez osveenja blagodau spasenje nije mogue. Oni koji govore o spasenju samo kroz dobra dela samim tim stavljaju izvestan znak jednakosti izmeu ovih dela i darova Bojih, dok su dobra dela samo uslov za ispoljavanje i razvoj oseanja ljubavi, poto su ljubav pema Bogu i ljubav prema ljudima neodvojive jedna od druge. ovek sa svojim dobrim delima, koji se nada da e za njih dobiti spasenje lii na prosjaka koji sakupivi nekoliko bakrenih novia smatra da se za njih moe kupiti carski dvorac. Za spasenje je potreban preobraaj oveka. Ovaj preobraaj Duhom Svetim poinje na zemlji, u Crkvi i s prelaskom u Crkvu Nebesku ne zavrava se nikada. Samo blagodau Duha Svetog Koji deluje u Crkvi ovek moe da postane bog po blagodati u venosti.

Duhovno i duevno sadraj Jedna od greaka u duhovnom ivotu koju stalno uoavamo jeste nepoznavanje razlika izmeu duevne i duhovne delatnosti oveka ili neumenje razlikovanja ove dve samostalne oblasti njegove delanosti. Modus postojanja svih jeresi i crkvenih raskola jeste u sutini pogruavanje u duevni ivot i pritom imitacija duhovnih stanja. Svako lano uenje jeste bunt due (tanije, duevnih strasti i pre svega gordosti i pohoti) protiv duha, bunt due, koja prizivajui za svoje saveznike matu i sjedinjujui se s demonskim silama stvara neto kao bajkoviti zamak posredstvom svoje domiljate evristike i emocija. U ovom zamku, koji je stvorila njegova sopstvena uobrazilja ovek ivi do same smrti. Sam po sebi duevni ivot predstavlja potpuno zakonitu stranu zemaljskog postojanja oveka. ak i vie od toga: bez njega ovek ne bi mogao da postoji. Ali ovde je neophodno potovanje stroge hijerarhije: ako je telo slukinja due, dua mora biti slukinja duha. Ukoliko je ova suobrdinacija naruena, duh se zatvara u sebe, on kao da se dobrovoljno odrie onoga to mu po pravu pripada i ustupa svoje mesto osvajau. Sluga koji je neoekivano dobio vlast ne moe da ivi po ranijim zakonima. Zbog toga poinje ponovno ocenjivanje prethodnih vrednosti. Kao to se za vreme revolucija unitava aristokratski sloj, intelektualne sile zemlje, i njihovo mesto zauzimaju populisti i laljivci, tako posle pobede due nad duhom ovek gubi sposobnosti duha kao to su sozercanje, prozrenje, unutranji logos srca, duhovne intuicije i sposobnost da se razlikuju mrane i svetle sile koje deluju, kako u kosmosu, tako i u njegovoj sopstvenoj dui. Um zatvara svoje oko okrenuto ka venosti i dua ostaje slepa. Ovde poinje novi proces: izmiljanje i sainjavanje vere.

Religija je savez Beskonanog s konanim, Venog s onim to je stvoreno u vremenu, Tvorca s NJegovom tvorevinom, Boga s ovekom. Jeresi ele da izvrnu poredak: da ga pretvore u savez oveka s Bogom, odnosno da ne prihvate uslove date u Otkrovenju, ve da postave Bogu svoje uslove. Zbog toga je lano uenje odricanje Boanskog Otkrovenja i njegova zamena nekim plodom izmiljanja strastnog uma. Svako lano uenje je poturanje umesto Boanskog Otkrovenja kasnijih falsifikata i kao to se Otkrovenje uva u svetom predanju, tako se lane tradicije uvaju reformatorstvom. Religija je savez. Meutim, savez dinamian, koji pretpostavlja zbliavanje i sjedinjenje. Sjedinjenje je mogue samo kroz upodobljenje, zato je religija put upodobljenja ljudske due Boanstvu i borba s onim to vodi duu ka drugom postojanju, ka gubitku obraza Boijeg, to se na slovenskom jeziku tano naziva bezobrazije. Nakon to dua osvoji oblast duha odgovornost za "duhovni ivot" preuzimaju na sebe dve najgore strasti: gordost i pohot. Gordost nikako ne moe da upodobi oveka Boanstvu, ali ga s uspehom upodobljava demonu. Pohot ne moe da voli Boga i zato imitira religiozno oseanje strasnim porivima i nadahnuem. U nekim sektama ova tanana kosmofilija se zavrava padom u erotiku. Pravoslavnom hrianinu je neophodno umee razlikovanja duhovnog od duevnog. Duevno je ono to nam organski pripada, ali je dua nakon pada u greh pogoena boleu i njene sile i oseanja su stekli bolestan karakter strastvenosti; zbog toga duh treba da vlada nad duom, da je oivljava svojim impulsima, da ukrouje strasti, preporaa u njoj ono dobro koje je ostalo neoteeno grehom. Zato re "duevni" nema jednoznaan, negativan karakter, to su sile i sposobnosti koje su oveku date radi ivota na zemlji. Dua nalazei se u stanju bolesti kao da se koleba izmeu ivota i smrti. Meutim, ne potinjavajui sebe duhu, ona se odrie mogunosti preporoda i onoga to nazivamo venim ivotom. Sama vera je proces isceljenja. Polje due na zemlji je ljudsko optenje, porodica, zajednitvo interesa i emocionalnih veza. To je polje uzajamne podrke i zavisnosti, polje hrapavo i kolebljivo, polje na kojem mogu da se ispoljavaju kako plemenita oseanja, tako i niske strasti due, polje visokog napona, koje ponekad obuzima, kao da guta oveka, zbog ega se povlai i prestaje da deluje njegov duh, zatvarajui se u sebe. Polje duha je venost. Ono je kao izlaz iz zemljine tee. To je usmerenost uma ka Boanstvu, to je buenje logosa srca kroz molitvu. Naroito esto se meaju dva pojma - duhovne i duevne ljubavi. Duhovna ljubav vidi u oveku veno - obraz i podobije Boije, to je za nju iznad svega i dragocenije od svega. Najvea radost za nju sastoji se u tome da voljeni pripada Bogu. Ona ne trai svoje,[1] zato to je njen udeo Bog, a u Bogu ima sve. Ona ne moe nikoga da izgubi, jer i ne trai uzvraenost. Za ljubav prema oveku dui Svojom ljubavlju odgovara Bog, ili

rei emo na drugi nain: ona mistiki voli Hrista kroz blagodat koja ivi u oveku kao u NJegovom obrazu, a ne empirijskog, strasnog, oveka koji se menja, kojeg je psalmopojac nazvao laju.[2] Videi veliinu oveka kao obraza Boijeg, a ne bolestan grumen nerava i ploti ona se do samog kraja nada njegovom spasenju, seajui se prolaznosti i nestalnosti ovog ivota, u kojem smrt sve prodire. Ona se ne gnevi i ne ljuti; budui ista i prosta ona veruje onome koga voli, iako bi ova vera bila prevarena hiljadu puta.[3] Ako je boli, ne boli je zbog sebe, ve zbog drugog. Ova ljubav je dar Duha Svetog, i istovremeno je prirodna ljudskom duhu, jer je ovek roen nje radi. U duhovnoj ljubavi ima vie mudrosti nego u svim knjigama koje su filosofi napisali. U njoj ima vie lepote nego u svim umetnikim delima skrivenim iza muzejskih vrata. Ova ljubav je istinski ovekov ivot. Duevna ljubav je zavisnost od onoga koga voli, u njoj nema slobode. To je ljubav prema ploti, a poto je plot trulena podlee trulenosti i sve je u njoj trulenost, duevna ljubav menja realnost za fantaziju, ona vidi ono to eli da vidi, a ne ono to jeste u stvarnosti. U njoj su neprekidno prisutni nemir i zabrinutost: nemir - kako stei, zabrinutost - kako ne izgubiti; razoarenje, kad se ovek osvesti od sopstvenih fantazija. Duevna ljubav nema oslonac u samom oveku, to je vatromet oseanja koji poevi da blista iznenada isto tako iznenada moe da se ugasi. Kako se esto duevna ljubav smenjuje ravnodunou i otuenjem, kako esto prelazi u mrnju! Duevna ljubav se ne iscrpljuje telesnom privlanou: postoji, na primer, prijateljska ljubav. Ali kako je labava ova ljubav! Kako esto ona ne izdrava ni najmanje iskuenje i razbija se kao kristalna aa od lakog udarca. Kako esto uspeni drug sree svog nekadanjeg prijatelja i gleda na njega potpuno drugim oima, kao da su novac ili vlast njegovo srce uinili kamenim, i prijatelj osea da je izmeu njih nastala distanca koja se ne moe izmeriti ni hiljadama vrsta. Praktino sva poezija je pla zbog neuzvraene ili izgubljene ljubavi. U osnovi gotovo svih pozorinih predstava je pria o razbijenoj ljubavi koja dovodi do patnje, oajanja ili osvete. Hrianin mora da se izdigne iznad duevne ljubavi. On ne sme da se nalazi kao suanj u njenoj vlasti. Samo borba sa strastima moe da otkrije put ka duhovnoj ljubavi, samo duhovna ljubav e ako ne osveti, prosvetliti duevnu ljubav. Duh trai Boga, zbog toga se na zemlji zadovoljava malim. Duhovna ljubav daje oveku sreu kao unutranje stanje. On moe da bude srean malim. Dua koja je "iskljuena" iz duha nalazi se u neprestanom traganju, ona trai mnogo, ali se ne zadovoljava niim. Zato je kolebaju, kao talasi povrinu mora, dva oseanja: strah i gnev. Kad se ovek plai ili mrzi nekoga, to je siguran znak da u njemu oskudeva duhovni ivot i da je upao u ivo blato duevnosti. Naroito velika iskuenja za duhovni ivot predstavljaju vlast i bogatstvo. ovek uzdajui se u njih prestaje da se uzda u Boga i zajedno s uzdanjem gubi veru i ljubav. I otvara se direktan put za to da oveka porobe njegove sopstvene strasti. Strast je

nezasita: poto je zadovoljena ona zatim ustaje s novom silom. Zbog toga bogatstvo i vlast najee pogubljuju one koji su ih se doepali. Zato je teko nai ljubav meu bogatima i onima koji poseduju vlast. to se vie ovek penje u goru, tim mu je tee da die. Meutim, ovde glavna prepreka za ljubav nisu vlast i bogatstvo sami po sebi, ve vezanost za njih, uzdanje u njih, njihovo ovaploenje u ono udovite koje guta ljudsko srce. Gospod je rekao: mir Moj dajem vam.[4] Ovaj mir je blagodat Duha Svetog. Da je primi moe samo ljudski duh kako bi zatim osenio svetlou duu u kojoj su prisutni stalni nemir, smena emocija, suprotstavljanje misli. Sama sutina asketike se sastoji u umeu da se ovek potinjava duu duhu, a duh - blagodati. Hrianin treba da ume da razgranii oblast duevnog i oblast duhovnog kako bi dao caru carevo, a Boije Bogu[5]: svetu - onaj danak koji treba da mu plati posredstvom ivota svoje due, Bogu - ono to treba da Mu da kroz stremljenje duha ka venosti i Venom, kroz jedino ime ovek moe da opravda svoje ime i prizvanje. Sve religiozne zablude su falsifikat realnosti, koju prihvata duh koji ne mata, ne analizira, ve vidi, duevnim oseanjima, silom uobrazilje ili fantazijama logizirajueg uma i racionalnom moralistikom. Gotovo sva duevna oseanja imaju svoje duhovne analoge, koji se sada, nakon grehopada oseanja, podvrgnuti degradaciji, teko se uoavaju. Suprotnost ljubavi predstavlja mrnja. Ovo je mrano oseanje koje oveka ini potencijalnim ubicom koji "veba" ubistvo neprijatelja u svojim mislima, oseanja, koje tako esto doivljavamo kao svoj duhovni analog. To je koncentracija, usredsreivanje duha u molitvi, kad on ne prima tue pomisli i utiske i mrzi ih bestrasnom mrnjom. To je sila s kojom duh odbija napade demonskih sila na duu. Mrnja je sposobnost duha da mrzi ono to mu je tue po prirodi, to spreava njegov jedini cilj - bogooptenje. Duhovna mrnja je stalno anatemisanje demona i graha. to je jaa duhovna ljubav, to jae ovek mrzi sve to moe da je ugasi ili smanji. to jae duh tei ka Bogu, tim vie ovek mrzi sve to slui kao prepreka na putu ka NJemu. Duhovna mrnja se ispoljava kao asketsko delanje bdenje i trezvenje uma nad srcem, koje odbacuje i odbija kao neprijatelja sve to pronie u svetlosno polje molitve. Gospod ne govori samo o ljubavi, ve i o mrnji prema blinjima.[6] To je bestrasna, rekli bismo, sveta mrnja koja ne daje duhu da se porobljava zemaljskom, telesnom vezanou, stavlja oveka iznad duevne ljubavi. U ovoj mrnji je stalni podvig asketa koji su se odrekli sveta radi Jedinog Boga. Sveta mrnja ne rui porodinu i prijateljsku ljubav, ve je stavlja pod kontrolu duha, daje joj mesto koje joj pripada u hijerarhiji vrednosti, oslobaa oveka od ropstva vezanostima, od bezvoljnog potinjavanja emocijama i strastima. Duhovni ovek je vie od duevnog paljiv prema svojim prijateljima, odgovorniji je u svom radu, dublje osea dunost pred svojom porodicom i istovremeno je slobodan od nasilja ovih unutranjih veza koje mu tako

esto oduzimaju volju i primoravaju ga da ini grehove i zloine radi onih koje voli slepom, duevnom ljubavlju. ovek ima cilj van granica ovog sveta, ideal koji se uvek nalazi ispred njega, kao da mu se pomalo otkriva iz venosti. Zato svet ne vidi kao jedinu i samodovoljnu vrednost, ve kao sliku, koja je izobraena na pozadini venosti, i sam zemaljski ivot kao put ka venosti. Sveti oci su smatrali nepoznavanje i neznanje lanom usmerenou duevne delatnosti, koja se raa od neeljenja ljudi da znaju ono to protivrei ljudskim strastima i pre svega gordosti i pohoti. To je bekstvo u neznanje i zaborav kao u neki mrani brlog gde kipe, kao zmije, nae strasti. ovek esto bei od znanja ka za njega nepotrebnom mnogoznanju da ne bi ostavio ni mesto ni vreme za poznanje glavnog. Kad s takvim ovekom ovek govori o Bogu, o odgovornosti za svoje postupke, on oslanjajui se na umiljeno mnogoznanje tei ka tome da se zatiti od ovog znanja i ponekad poinje da lii na jea koji se od dodira skuplja u klupko i pretvara u klupe igala. Meutim, ma kako udno bilo na prvi pogled, ovo naznanje takoe ima duhovni analog. Duh je oko due, ustremljenost ka Bogu. Za duh je najvie znanje i mudrost sozercanje. Ono se sastoji od panje (ustremljenosti duha ka Boanstvu), prebivanja (zadravanja duha u ovom stanju, odnosno molitvenoj usredsreenosti) i doivljaja nevidljive svetlosti Boanstva koje se takoe moe nazati pribliavanjem Bogu i preobraajem oveka. Sozercanje je vezano za voljnu elju da se ne zna ono to je ispod bogopoznanja, ograniavanje duevnog mnogoznanja i njegovo svoenje samo na neophodno. Ovde se duhovno znanje suprotstavlja duevnoj radoznalosti. Podvig isihasta se temelji na ovom voljnom neprihvatanju i svoenju spoljanjih utisaka na minimum, kako bi se oslobodile sile duha za bogopoznanje. Jedan od filosofa-mistiara je nazvao svoju knjigu: "Mudrost neznanja." Sveti oci ue da je osnova svih grehova samoljublje. Meutim, i ovde moemo da naemo duhovni analog. Obino se samoljublje oveka poistoveuje s njegovim telom i tenji ka zadovoljenju njegovih strasti i instinkata. Ono se pokazuje u eljenju bogatstva i vlasti, u tenji ka komforu, ponekad u prekomernoj, nenormalnoj brizi za svoje zdravlje, koja podsea na brigu faraona za mumificiranje svog tela u nadi da e sebi obezbediti zemaljsku besmrtnost i tome slino. Meutim, postoji pravilno samoljublje: to je poistoveivanje oveka pre svega ne s telom, ve s duhom i briga za stanje duha, ovu iskru venosti. Duh nalazi sebe i otkriva svoje sile u bogooptenju, zbog toga pravilna ljubav prema sebi ne protivrei ljubavi prema Bogu, ve se stie u njoj. Obino samoljublje dri oveka u stanju neprekidnog konflikta s ljudima koji ga okruuju. Ovaj konflikt moe da poprima razliite forme: od otvorenih svaa do skrivenih protivrenosti, kad logorska vatra koja tiho tinja i ispunjava atmosferu dimom. Samoljublje, zasnovano na strastima, uslovljava sukob sa strastima i pretenzijama drugih ljudi, raa la i nasilje i pretvara ivot ljudi u

meusobnu borbu. Duhovna ljubav je slobodna od podela na svoje i tue; gde je ona, tamo nema ni osvajanja tueg, ni gubitka svog. Udeo ove ljubavi je Bog, Koji je jedinstven i nerazdeljiv. Onaj ko je stekao blagodat, samim svojim postojanjem pomae drugima, ve samim svojim prisustvom unosi nebeski mir u mete koji vlada na zemlji. Zato onaj ko voli sebe, svoju duu, esto postaje suparnik i protivnik drugima, a onaj ko voli svoj duh, postaje provodnik, kao zrak Boanske svetlosti - njihov dobroinitelj. Duhu pripada ono to je veno, a dui ono to je prolazno.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. 5. 6. V.: 1 Kor. 13, 8. - Red. V.: Ps. 115, 2. - Red. V.: 1 Kor. 13, 5, 7. - Red. Jn. 14, 27. - Red. Mt. 22, 21. - Red. V.: Lk. 14, 26. - Red.

Tragini vek sadraj Na vek je poseban, tragian. Oseaj je takav kao da prisustvujemo poslednjem aktu istorijske tragedije. oveanstvo je u svom postojanju uvek predstavljalo bolestan organizam koji greh razjeda kao ir. Meutim, sad izgleda da je bolest dostigla svoj poslednji stadijum i prelazi u agoniju. Nau planetu neprekidno potresaju ratovi, prirodne nepogode i kataklizme, stie se utisak da se zemlja umorila od ljudi i eli da ih zbaci kao insekte sa svog tela. Ne samo hriani, ve i ljudi drugih religija, i neverujui oseaju znake kraja koji se blii. ini nam se da je glavni znak apokalipse oskudica ljubavi i duhovno izroavanje oveanstva. Greh je uvek postojao. Prvi sin prvog oveka je iz zavisti ubio svog

brata.[1] Od tada krvava kia pada na zemlju sedam hiljada godina. LJubav je ona tajanstvena sila koja oveku omoguava da doivljava drugog oveka kao sebe samog, kao da ivi u drugom oveku, da se raduje njegovim radostima, da tuguje zbog njegove tuge, da boluje zbog njegove boli. Danas je ovek unutranje izolovan od drugih. Dua kao da mu se skamenila, srce se suzilo i ne moe da primi drugog oveka. I vie od toga, ovek vidi u drugom isto tako tue i prema njemu ravnoduno bie. Greh je postojao uvek, ali je pored greha postojalo i dobro; greh je ostao kakav je bio, samo je poprimio bestidnije forme i prestao da se krije. On postaje sve cininiji, a dobro katastrofalno nestaje. ovek ne samo da je izgubio blinjeg, ve je ujedno izgubio sebe samog. On je ugasio svoj duh, oskrnavio je svoju duu, poistovetio se s paretom mesa. Potinio je samog sebe niskim strastima i postao je rtva strane samoobmane. Savremeni ljudi, bez obzira da li su siromani ili bogati, podjednako su nesreni. Samo moda bogata ima vie vremena i sredstava da razvrati i unakazi samog sebe, da se naruga obrazu Boijem koji mu je dat. ivot bez ljubavi postaje dosadan i nezanimljiv. Vie od toga, danas ovek esto ak ni ne shvata ta znai re "ljubav" izjednaavajui u svojoj svesti ovo oseanje sa strau, sa zaljubljenou, s krvnom vezanou, s onim to ga povezuje s najniim i slepim eljama. A ljubav kao duhovno jedinstvo, kao oseanje samilosti prema blinjem, kao umee da se vidi lepota obraza Boijeg u drugom oveku, kao portvovanost, je izgubljena. Na smenu strasti dolazi oseaj gubitka i praznine, a esto i odvratnosti, zato je strast svojevrsna avolja karikatura ljubavi. Strast ne daje sreu, to je mehur od sapunice, koji svetluca na suncu, ali se nakon nekoliko trenutaka pretvara u mokru fleku. Upravo zbog odsustva ljubavi ivot postaje umrtvljen i turoban, kao da je ofarban u sivu boju. Dan se smenjuje danom, jedan sledi za drugim, kao prameni magle koji puze po zemlji, a dua govori: "To nije ono to bih ja elela." ovek moda ne shvata ta eli, ali ipak osea u svom srcu da je to lani ivot. On eli da pobegne od njega. Neko svim silama tei ka sticanju novca smatrajui da e kad prikupi dovoljno sredstava za njega poeti pravi ivot. Drugi trae zaborav u radu. Moe biti da on nikome nije potreban, ali pogruavajui se u svoj mravlji rad ljudi kao da se iskljuuju iz ovog ivota. Trei trae zaborav u alkoholu i narkoticima, u rok-muzici, u dodiru s demonskim svetom nadajui se da e se na taj nain udaljiti od sivila svoje svakodnevice, zaboraviti svoje duhovno siromatvo. Mnogi provode ivot u razvratu, kao da ele da daju anesteziju sopstvenoj savesti, odnosno da je uine apsolutno bezoseajnom. I premda im razvrat ne daje sreu, oni trae isti zaborav u ovoj prljavoj movari, nekakvu nasladu u skrnavljenju sebe samih. Ako se pogleda ovek koji se preputa razvratu, ugledaemo u njemu ne oveka, ve demona, koji na sve naine pokuava da oskrnavi onu nerukotvornu ikonu koju je Gospod dao ljudskom duhu, - esticu Svog sjaja, zrak Svoje svetlosti. ini se da je ovaj

ovek upotrebio sve sile svoje uobrazilje kako bi se pretvorio u grumen smrdljivog blata. Greh u mistikom planu predstavlja spajanje due sa satanom. Greh je elja da se ovek upodobi satani, ak i ako to ne shvata razumom. Greh je elja da iskusi oseanje leta kroz pad u bezdan. Posredstvom greha u ovekovoj dui se ucrtava lik demona, stvara se tajni savez izmeu oveka i palog anela. I premda na poetku savest govori oveku da se predaje u ruke svom ubici, ovaj glas postaje sve tii i ovek s nekakvom zlobom gui ak i njen apat. On eli da je razapne svojim grehom, kako bi to pre umukla zauvek. Satana mu, kao drug, prua ruku i on se hvata za nju bez razmiljanja. Meutim, demon ne moe da da oveku ono to sam nema: on nema mira i grenik je uvek nemiran; satana ne osea radost i grenik je uvek pogruen u nekakav mrak. NJegov ivot prolazi u stalnom meteu - izmeu kratke opijenosti i unutranje amotinje, koje esto pokuava da sakrije iza glumljenja veselosti. Satana je duh tame i kod grenika nema svetlosti u dui: tama se odrava ak i u njegovim oima i lei, kao peat na njegovom licu; satana je duh gordosti, i ovek je u svom palom stanju gord i samoljubiv; satana je ovekoubica, i grenik se sve vreme nalazi u stanju razdraenosti, zlo koje je stekao lako se pretvara u jarost i gnev. Satana je ve osuen na vene muke i ivot grenika ovde, na zemlji, ako se zaviri u dubinu njegove due, vidi se muenje; tako se mui bezumnik koji lie seivo britve namazano medom, tako se mui suanj koji u tamnici iekuje svoju smrt. Grenik Boga, ak i ako veruje u NJega, ne osea: grehom je lien Boanske blagodati i ne moe da voli Boga. U nekim trenucima obuzima ga predoseaj vene pogibelji, vene samoe, vene naputenosti, ali on najee opet trai zaborav u grehu. Za oveka koji je izgubio Boga zemaljski ivot postaje muna tragikomedija, kao predvorje pakla. A ta rei za one koje ovaj svet naziva "pristojnim ljudima"? U sutini, re "pristojnost" oznaava potovanje odreenih zakona. Ako bi makar samo na nekoliko sati moglo da se osvetli, da se naini oiglednim za sve ono to se deava u dui ovih "pristojnih ljudi", kad bi se mogle pokazati, kao na ekranu, misli i slike koji nastaju u njihovom srcu i prolaze kroz njihovu svest, videli bismo iste one duhovne zveri i zmije, iste one hobotnice koje su obavile njihova srca. Pristojnost ljudi bez vere u Boga je isti onaj trup, samo obuen u drugu odeu; ako u njihovom srcu nema vere i ljubavi, onda je i tamo ivot pun lai, grehova i unutranjih razoarenja. Meutim, zar je mogue da je ivot besciljan? Najbolji pagani nisu mogli da shvate zato ovek ivi kao to ne moe da izae iz lavirinta onaj ko u rukama nema nit-putovou. Najdublji i moralno najosetljiviji od njih - Seneka - smatrao je da je velika srea za oveka da ivot zavri samoubistvom. Najvei istonjaki pesnik Omar Hajam pisao je da niko od mudraca nije naao put iz ove mrane noi. Samo je Hristos otkrio svetu venu Boansku svetlost, ukazao put kao preobraaju, unitio smrt Svojim

Vaskrsenjem. Samo se za hrianina otkrila mogunost da vrati ono to je najstranije izgubiti - ljubav prema Bogu i ujedno s tim - ljubav prema ljudima. Samo je hrianima data Boanska sila za borbu s grehom i strastima: to je sila blagodati. Samo su hrianima dati prava radost i spokoj due u mukama i nevoljama. ovek je stvoren kao bogoslino bie, ali je po sopstvenom htenju, po sopstvenoj volji on postao slian demonima. Hrianstvo je mogunost povratka oveku obraza i podobija Boijeg. Meutim, ovaj povratak se dostie kroz borbu, sa sopstvenim strastima, sa zlom u samom sebi, i zato je zemaljski ivot borba. Da bi pobedio u ratu, vojnik mora da bude spreman da umre, a hrianin mora svakog asa da umire za svoje strasti i greh, za vezanost za prolazni svet, da umire za prividan ivot, kako bi dobio ivot istinski, kako bi ve ovde, u pomrini zemlje video venu svetlost.

NAPOMENE:
1. V.: 1 Moj. 4, 1-8. - Red

Mistika i religija sadraj Po emu se mistika razlikuje od religije? Mistika predstavlja iskustvo dodira s venou, oseanje najvie realnosti, oseanje onoga to jeste tajanstveno Bie, Koje stoji nad tekuom bujicom vremena, van granica materijalnog sveta i istovremeno pronie u ovu materijalnost i obasjava je. Mistika je doivljaj tajanstvenog susreta s Onim Ko je neuhvatljiv za ljudsku misao, nedostupan za telesna oseanja, neizreciv reju; s Onim Ko je istovremeno u naoj blizini i beskonano dalek, Ko je u trenutku susreta najvea oiglednost i istovremeno uvek ostaje nepojaman; Ko nas trai, ali eli da mi NJega traimo; Ko je za oveka najvea srea, radi posedovanja Kojeg se treba odrei sebe i pokoriti svoj duh NJemu. Ako se mistiar upita za ime Boga, on e rei: "Prvo ime je Suti (Onaj Koji jeste), a drugo je - Nepojamni." Religija je neodvojiva od mistike, meutim, obraa se itavoj celoj linosti otvarajui put i dajui sredstva za veno bogooptenje. Osnova religije je otkrovenje, koje se prima kroz veru. Vera daje znanja, koja se potvruju mistikim iskustvom. Vera otkriva Boga kao Linost i odreuje uslove u kojima konano moe da se sjedini s Beskonanim kroz ozarenje Boanskom svetlou. Otkrovenje je usmereno na tri sile

due: na razum - dogmatika, na volju - zapovesti i pravila Crkve, na oseanja bogosluenje i molitva. Mistika je jezgro ili srce religije. Bez nje se religija raspada: dogmatika postaje filosofija, moral (zapovesti) - norme drutvenog morala, a bogosluenje - estetika. Van mistike Crkva predstavlja socijalno-istorijsku instituciju. Sa svoje strane, bez religije (ovde imamo u vidu Pravoslavlje) mistika postaje neto subjektivno, amorfno. A poto duhovni svet sadri u sebi i duhovno zlo, koncentrisano u palim aneoskim biima mistika je van religije sjedinjena s lanim religijama i dovodi oveka do demonizma. Zato je za nas tako vana pripadnost Pravoslavnoj Crkvi, ovom najviem kriterijumu duhovne istine. Zbog toga nam teozofija i ekumenizam izgledaju kao dobrovoljno razoruanje pred silama kosmikog zla i demonskom laju. Pravoslavna mistika se zasniva na oseaju tajne, oseanju svetenog straha pred Sazdateljem sveta i u izvesnom smislu pred NJegovim stvorenjima u kojima mistiar kao da vidi senku Boanstva. Mistika je neraskidivo povezana s asketizmom. Prvorodni greh koji je pogodio itavo oveanstvo ispoljava se u demonskim impulsima i strastima. ovek je spoj dobra i zla, uzvienog i niskog, aneoskog i demonskog. On se stalno nalazi u stanju unutranje borbe sa samim sobom; on je raskrsnica mranih i svetlih sila koje deluju na njegovu duu. NJegova volja lii na klatno koje se koleba izmeu dva pola - vrline i greha. NJegovo srce je dragi kamen koji moe da pokloni Bogu ili da ga da satani. Zato su mistiaru neophodni asketizam i posluanje Crkvi. Bez asketizma, koji ukrouje strasti i bez posluanja Crkvi kao izvoru osveenja, on se liava pomoi blagodati jedinstvene sile koja je u stanju da obuzda demonske impulse u ovekovoj dui. Katolicizam je izvrnuo pojam o prvorodnom grehu i time "uspavljuje" oveka. On je asketizam sveo na minimum ostavivi ga u naslee samo malobrojnim monakim ordenima. Protestantizam obino na asketizam gleda kao na patologiju. Slikovito govorei, katolicizam je sruio zidine asketike, a protestantizam je odneo njihovo poslednje kamenje za izgradnju svetskih kua. On je asketizam zamenio drugim pojmovima: umerenost, tedljivost i poredak. I u katolikoj i u protestantskoj religiji mistika je unitena ili deformisana. U jednom sluaju nju e zameniti moralizam, a u drugom ona esto stie okultni karakter (zbog ega u nae vreme postoje i postaju popularni razliiti okultni tokovi i kole). Prirodno je da ovek koji je izgubio ili deformisao svoje mistiko oseanje, za kojeg je religija svedena na moral nikako ne moe da shvati kakva je razlika izmeu Pravoslavlja, katolicizma i protestantizma. On ih je svestan kao razlika u istorijskoj tradiciji i negoduje zbog ega se hrianske konfesije, a zatim i sve religije uopte ne ujedine na osnovu optih moralnih principa. Veru u Pravoslavlje kao jedinu mogunost istinskog, blagodatnog bogooptenja on smatra deficitom ljubavi prema ljudima, verskom gordou, opskurantizmom, a u nekim sluajevima - zlonamernou protiv oveanstva.

Meutim, kad juvelir ne bi video razliku izmeu vrsta dragocenih metala i kamenja, ve bi tvrdio da su svi jednaki, ljudi bi ga nazvali profanom. NJegovo najvie znanje trebalo je da se pokae upravo u umeu razlikovanja njihovih svojstava i odreivanju njihove vrednosti. Ako oveku svi predmeti izgledaju kao da su obojeni jednom bojom, ovo ne govori o irini pogleda, o otrini vida, ve o bolesti oiju. Kad bi neko izjavio da izmeu filosofskih sistema nema razlike i da se svi podudaraju u glavnom ljudi bi ga nazvali neznalicom, ovekom koji nije upoznat s razliitim filosofskim postulatima. A ovde mi tvrdimo samo jedno: bez mistike se ne moe shvatiti i oceniti pravoslavna vera, ovek koji je lien mistike nee biti pravoslavac, ak i ako bi sebe takvim smatrao, ve samo racionalista "pravoslavnog obreda". Bez mistike i asketizma nije mogue osetiti realnost pravoslavnih dogmi, a bez ispovedanja dogmi i uestvovanja u crkvenim Tajnama ne moe se stei bogatstvo mistike, Tavorska svetlost, a ne lana mistika koja zaslepljuje oveka odbljescima paklenog plamena i zatim pogruava duu u neprobojnu tamu. Zato je za nas Bog najvia od svih vrednosti, a Pravoslavlje onaj tajanstveni Sinaj na kojem se Boanstvo javlja oveku.

Duevna bolest sadraj ta predstavlja duevna bolest? Za psihijatriju je nemogue da izae na kraj s njom kao za savremenu onkologiju s bolestima raka. Vie od toga, broj psihiki bolesnih ljudi se neprekidno poveava, moe se rei da su duevne bolesti kuga dvadeset prvog veka. Ako su za vreme epidemija kuge u srednjem veku na ulicama gradova leali nesahranjeni leevi kojima su se ljudi plaili da priu, u nae vreme se ljudi pogoeni bezumljem pretvaraju u ive mrtvace. Oni su otili u sebe kao da su se zakopali u grob, ive meu nama, kao da opte s nama, ponekad ak i rade, ali su to ljudi s kojima se ne moe stupiti u kontakt, oni su otkinuti od realnog sveta, od Crkve, uronili su u svoju irealnost koju smatraju jedinom stvarnou. Postoje dva oblika bezumlja. Prvi je oigledna opsednutost demonom, kad ovekovom duom ovladava mrani duh, ivi u oveku kao gazda u svojoj kui, paralie njegovu volju, iskljuuje njegovu svest i ini se da ovek ima dve due: njegova druga dua je avo. Ma kako udno bilo, ovaj oblik bezumlja koji je obino istovremeno praen dejstvima svetogra i strahom pred svetinjom se isceljuje lake nego drugi oblik o kojem e biti rei kasnije. Ovde oigledno deluje demon, ali isto tako oigledno pomau svetinja, ispovest i esto prieivanje. Druga vrsta bezumlja je bezumlje koje ovladava ovekom zbog njegove gordosti. Postoji, istina, jo i trea vrsta - nasledna oteenost ne psihike, ve psihikog aparata koja se ispoljava ili ve u samom detinjstvu ili na odreenoj etapi formiranja oveka. Meutim, neemo se doticati nasledne patologije; u ovom sluaju ovek je isto tako

nesrena rtva kao onaj koji se rodio slep ili s drugim manama. elimo da se zaustavimo na drugoj vrsti bezumlja - na bezumlju koje potie od neiskorenjenih strasti. Pre svega treba utvrditi ta se dogaa za vreme psihike bolesti. ta boluje? Dua se oveku daje u vreme zaea, ona je bestelesna, nema organe, nema nikakvu sloenost u prirodi i strukturi, poseduje odreene sile i sposobnosti, ali pritom ostaje prosta u svojoj sutini. Dua je sjedinjena s telom, ali posle smrti tela ona i dalje postoji bez njega, nastavlja da misli i osea. Meutim, dua pokojnika ne moe da stupi u kontakt s nama. Tako u umu kompozitora moe da zvui melodija, ali bez instrumenta on ne moe da je ovaploti u zvuke, da je prenese u spoljanji svet. Telo je instrument due, ali postoji izvesna tanana materija kao sistem kanala, koja sjedinjuje duu i telo, kao to sistem kanala spaja reku s poljem koje napajaju bujice vode. To nije sama dua, ve poseban psihiki aparat, nervno tkivo, koje proima sve elije ljudskog tela, ali ima za svoj centar ovekov mozak. Ovde se stvaraju neophodni uslovi za meusobne odnose izmeu due i spoljanje sredine - to je granica izmeu duevnog i telesnog. Ovde se stvaraju izvesni kompleksi, refleksi, ovde se misli oblae u oblik rei i tako dalje. Ovde se prerauju spoljanji utisci i zatim se odlau u seanje. To je sistem veza i meusobnih odnosa. To je kao povrina due, kao opna, ali se ona ne sliva sa samom duom. Bezumlje je razaranje pravilnog dejstva izmeu due i sveta. Kad u signalnom sistemu oveka nastane kratak spoj, kad se on rui, ovek gubi sposobnost da adekvatno doivljava spoljanji svet. On gubi samospoznaju, pogruava se u nekakav bezdan haosa. ta se s njim deava? ovek ima instinkt samoouvanja. ovek, rei emo ovako, ima jaku podsvesnu sposobnost da proraunava u tekim okolnostima sve varijante i bira onu koja mu uva ivot. U ovom smislu bezumlje je pokuaj oveka da sauva svoj ivot, da pobegne u bolest, sakrije se u njoj, stvori iluzorni svet i ivi u njemu kao u ljuturi, ogradivi se od stvarnog sveta, koji je za njega postao neizdriv. Uzrok ovoga je slikovito govorei - mikrob gordosti, koji se uselio u njega od samog detinjstva (tako najee biva) i zatim se neprimetno razvio do ogromnih razmera. Osnova ovekovog psihikog mira jeste smirenje: smireni je legao na zemlju i jak vetar je prohujao iznad njega, a gordi je stao koliko god je visok i vetar ga je bacio na kamenje. Isto se deava i s burom strasti. ovek se smirio, priznao svoju nemo, priznao je svoju grehovnost i jak vetar je protutnjavi proao. Gordi za sva iskuenja okrivljuje druge i ak Samog Boga, strasti klokou u njegovom srcu, moe se rei da se on nalazi u stalnoj borbi - samo ne sa svojim strastima, ve s umiljenim neprijateljima. Gord ovek je uvek nezahvalan Bogu, nezahvalan je za ivot koji mu je darovan, nezahvalan je ljudima koji ga okruuju, jer u dubini due smatra da je za njih velika ast i srea da opte s njim. On veruje da poseduje talente i sposobnosti koje vie niko nema. Teko ga pogaa kad neko prema njemu pokae ne samo najmanje nepotovanje, ve i ravnodunosti. ini mu se da mu je dato nekakvo naroito pravo da upravlja drugim ljudima, a kad mu se prui otpor, negoduje protiv njih, kao protiv nezahvalnih i glupih

ivotinja, koje nisu mogle da shvate njegovu veliku duu. Uostalom, gordost je mnogolika, moe da se gura u tue stvari i dobija po nosu, ali moe da uti i prezire ljude smatrajui da su oni u poreenju s njim nita vie od pasa koji laju. Najstranija gordost je duhovna gordost kad ovek ustaje protiv Boga, kad smatra da je Bog nepravian prema njemu; on kao da kae: "Zato ljudi koji su gori od mene uivaju Tvoja dobra, a ja sam nepravino uvreen?" Ako je neverujui ini mu se da se ceo svet ujedinio u borbi protiv njega. U srcu gordog je stalno uzbuna, u dui gordog je stalno strah. LJudi su sjedinjeni ljubavlju, gordi gubi ljubav, a gubitak ljubavi je ve poetak bezumlja. Ovde se dolazi do unutranjeg konflikta: ako je ovek verujui, smatra da ga je Bog kao surovi otac izbacio iz kue, u njegovom srcu je prisutna nema mrnja prema Bogu; ako je neverujui, smatra da je on jedini dostojan ovek koji ivi meu podlacima i nitkovima, da ivi u kui u kojoj po zidovima puu korpioni spremni da ga ubodu, zato je u hroninoj nervnoj napetosti. U dubini due je ubeen, iako to ne priznaje, da su ljudi dostojni da se zemaljska kugla napuni dinamitom i zatim minira. Gordi je uvek nezadovoljan. Gordi ne moe da bude srean, jer je srean samo onaj ko se zadovoljava onim to ima. Gordi ivi u ovom zemaljskom ivotu. On ne osea venost svojim srcem, poto se u njemu gnezde nepokajani grehovi, strasti: jer gordi ne moe da se kaje, on je u svemu u pravu. On ne moe da se moli, ak i ako bi itao rei molitve, zato to smatra da mu je ispod asti da moli za neto i preklinje; on eli da govori s Bogom kao ravnopravan. A kad mu ovo ne polazi za rukom, esto dolazi do pada u okultizam i demonizam. Demonizam je jedan od isporuilaca ive robe u duevne bolnice. Gordi stalno dolazi u konflikt sa svima, i ovde njegov psihiki aparat, istroen i razruen, vie ne izdrava. Ovde ili dolazi do smrti, ili kao alternativa, do bezumlja. U ovo vreme se aktiviraju mrane demonske sile i pomau oveku da stvori svet bezumlja i haosa, u koji se on zatim pogruava. Dospevi u ovaj svet, ovek vie ne moe da izae iz njega. Najkarakteristiniji simptom u ovom sluaju je odsustvo ljubavi. Ako bezuman plae, to je samo zbog sebe; avo je hladan i ovek koji je pogoen bezumljem postaje hladan, bezoseajan. Samo smirenje moda da spasi oveka od bezumlja, ali u tome i jeste stvar, to on vie ne moe da se smiri. ak i u svojim halucinacijama i fiksidejama bezumni obino uobraavaju da su veliki ljudi - i u ovome se ispoljava isti onaj kompleks gordosti. Bez smirenja nije mogue dejstvo blagodati, bez blagodati nije mogua ljubav; bez ljubavi svet postaje bolestan i nesrean. Mi govorimo o oiglednim oblicima bezumlja, a koliko je "izlizanih" oblika ove bolesti, kako esto sami postajemo za neko vreme bezumni - upravo onda kad gubimo ljubav! Gordi je u potpunosti ispunjen strastima, meutim, sama po sebi gordost je tako jaka strast da moe da ugui sve ostale. ovek koji je obuzet gordou esto se zadovoljava samo njom i zato na prvi, povran pogled, moe da izgleda pristojan, pa

ak i moralan, ali njegova prividna pristojnost je osnovana na samozaljubljenosti, na veri u svoje sopstvene sile, na stranom duhovnom slepilu. Za gordog je sopstvena dua zatvorena. elje gordog se, po pravilu ne ispunjavaju zato to potiu od lane pretpostavke, tanije: ljudi treba prema njemu da se odnose isto onako kao to se on odnosi prema sebi. Zato je izmeu elje i realnosti prisutna stalna protivrenost, zato su nervi gordog uvek zategnuti kao strune, ak su i njegovi snovi teki i uznemireni. Gordi ima svojevrstan moto: on mora biti car, a ljudi ga ne priznaju, znai ljudi su za njega pobunjeni podanici. Gordi se stalno osea usamljen, ne moe da ima prave prijatelje, nesrean je u sopstvenoj porodici. Ubeenje da se s njim stalno postupa napravino raa u njegovoj dui duboku, neprolaznu uvredu. Ovu uvredu - na sve i svja on uvek nosi u svom srcu; to je najtei teret, to je nekakvo olovno gruzilo koje je vezao za svoju duu i koje ga vue prema zemlji. esto gordi eli da se oslobodi ovog tekog stanja, koje lii ne avoimanost (histeriji su po pravilu podvrgnuti upravo gordeljivci). Nakon svae i psovki on se malo smirava, ali samo na neko vreme; zatim nastupa amotinja, ne pokajanje, ve upravo amotinja. Gordog ne boli dua zbog toga to je priinio bol drugima, ve se stidi to je svaom ponizio sebe i kao da je pokolebao svog sopstvenog idola, ali je ovaj, malo se poljuljavi ponovo stao na svoje mesto. Ako gord ovek dospe pod vlast istog takvog gordog oveka kao to je on sam, smatra sebe muenikom za pravdu. esto mora da trpi uvrede, ali se gordost time ne isceljuje, samo mrnja kao otrovna zmija raste u dui. Ponekad biva i da gordi zbog tatine trai opasnost kako bi demonstrirao, kao na slici, svoju hrabrost. Gordi ne trpi da bilo ko bude iznad njega, zato je jedan od najrasprostranjenijih uzroka neverja gordost uma. Ako pak gordi veruje u Boga, on eli da se utvrdi u veri kao uitelj i prorok, eli da iskoristi veru kako bi vladao ljudima, kako bi bio centar njihove panje. Ovde se deava ono to se, naalost, ponekad moe uoiti u pravoslavnom hramu. LJudi samouvereno ue druge, kad ih niko ne moli i ue onome to ni sami ne znaju i ne shvataju. Ili pak postupaju jo gore: neupuenost i greke oveka, koji je tek doao u hram koriste kako bi pokazali svoju revnost u veri, koriste kao mogunost da zadovolje svoju strast vlastoljublja i tatine, nekanjeno vreajui drugog. Na viem intelektualnom nivou gordost takve ljude moe da dovede do jeresi i raskola. Gordost ne trpi posluanje, a vera je posluanje dogmama. Gordost eli da realizuje sebe, da nae neto neobino, to bi zapanjilo uobrazilju ljudi. Ovo je jedan od uzroka religioznog reformatorstva. Gordost ubija ljubav i religija se doivljava sad ve na drugom, na strasnom nivou. Ovde odsustvuje glavni kriterijum istine - oseaj, doivljavanje prisustva blagodati, a strasti kao razbesneli talasi bacaju ovekov um kao laki ami, s jedne strane u drugu. Gordost raa jeresi, ona nalazi u njima svoje; na nivou due religija se ne dokazuje ni faktiki ni logiki, zato su mnogi jeretici ubeeni da su otkrili istinu: "provera blagodau" njima je nedostupna.

Samo neverje nosi emocionalni karakter: u to moe da uveri istorija progona, kojima se vera podvrgavala i podvrgava kad ateisti osvajaju vlast. Ovde nije upitanju teoretska nesaglasnost, ve nekakve avolje bahanalije, elja da se svetinja uniti ili popljuje ili oskrnavi. Svetogre je samo po sebi psiholoka pojava. Gord ovek eli da se izbavi o misli o Bogu. ak i pretpostavka o tome da postoji Boanstvo moe da ga dovede do sumanutosti koja lii na stanje napada. Izgovorite ime Boga u prisustvu gordog i u njegovim oima e bljesnuti zloba, iako bi hteo da je zadri, kao plamiak u oima vuka. Rekli smo da ovek esto tei da se "isprazni" kroz psovke ili svau, koju podsvesno provocira. Meutim, kad se zbog kukaviluka ili nekih drugih uzroka (mogue je da ne bi pao licem u blato) uzdrava, ova energija se okree protiv njega samog. ovek mora da zadrava gnev, ali na drugim unutranjim osnovama kao to je samooptuivanje, molitva za one koji su oveka uvredili, a ovde gnev stie formu uporne, iako ponekad skrivene mrnje. Ukoliko se gnev uporedi s vatrom, mrnja je vatra koja se pretvorila u led i ovaj led moe godinama da lei na dnu ljudskog srca. Gordost je nenormalno stanje. Gordi otvara svoju duu za demonske impulse, on je ovek koji je dospeo u polje strane duhovne "radijacije". Jedna od manifestacija gordosti, a takoe put ka njoj jeste neposluanje. Ceo ljudski ivot - i duhovni, i fiziki, prolazi u odreenim, ako se tako moe rei, strukturama. Neposluanja je izlaz iz strukture, njeno lomljenje; rezultat ovoga je samoizolacija oveka. Misao o sopstvenoj izuzetnosti, o svom prevashodstvu, ini posluanje u oima ovakvog oveka neprihvatljivim. Meutim, bez posluanja ovek niemu ne moe da se naui na odgovarajui nain: posluanje je potrebno da bi se usvojila bilo kakva znanja. Zbog toga gord ovek najee osuuje sebe na nekakvo neistrebljivo neznanje, naroito u duhovnom smislu. Neposluanje je previsoko miljenje o sebi, prezir prema drugim ljudima. Karakteristino je da oni koji odbacuju posluanje istovremeno veoma aktivno, uporno, zahtevaju da njih same ljudi sluaju; upravo zbog toga je u nae vreme tako mnogo nedouenih uitelja. Gordi ne vidi u oveku obraz i podobije Boije, zato ga optenje s ovekom ne zadovoljava, ne donosi mu radost. Gordi je uvek i svuda sam. On je kanjen ve ovde, u ovom ivotu, time to ne moe da bude srean. Duevne bolesti su jedan od onih stranih puteva na koje gordog moe da dovede njegova gordost. Iz ovog stanja niko i nita ne moe da izvede oveka osim naroitog Promisla Boijeg. ak ako ovek eli sebi sreu samo u prolaznom ivotu, na zemlji, mora da zna da samo smirenje moe da mu da duevni mir. Meutim, kako stei smirenje bez blagodati Boije? Jo jedna karakteristina injenica: potomstvo najveih zloinaca sveta je esto izumiralo nakon nekoliko generacija, i pokazivalo se da ve meu njihovim unucima i praunucima uvek ima psihiki bolesnih ljudi, alkoholiara i narkomana, koji su nosili na sebi prokletstvo koje je lealo na njihovim ocima, na njihovom rodu.

Jedan od oblika ispoljavanja gordosti predstavlja kukaviluk. ini se, teko je nai direktnu vezu izmeu ove dve osobine, ali po naem miljenju uzrok kukaviluka su upravo one duboke unutranje traume koje je preivela (naroito u detinjstvu) gorda dua. Najee je plaljivost posledica nasilja koje je guilo ljudsku volju, meutim, na smirenu duu nasilje ne deluje duboko, ono kao da "klizi" po povrini svesti, u ovom smislu smireni lii na poznatu igraku koja se ma kako da je prevrne ispravlja i ponovo ustaje. Gordi se unutranje protivi nasilju, suprotstavljajui mu svoje sopstvene sile, a glavno je, mrnju i zlobu, i istovremeno duboko preivljava nepravinost, ali ne u odnosu na druge, ve prema sebi. Na kraju, iscrpevi svoje sile, on nalazi izlaz u bekstvu: strah iskljuuje ovekovu svest, u njemu se paralie sposobnost da se suprotstavlja, on pokuava da se prilagodi okolini, a u svakoj opasnosti se predaje. Meutim, ovo uopte nije smirenje, koje se povlai pred spoljanjim pritiskom ostajui pritom dobronamerno. Obino kukavica ispoljava surovost prema onima koji su slabiji od njega, kao da im se sveti za svoj strah. Zato je kukavica uvek svirep, njegov ivot prolazi u neprekidnoj uznemirenosti, ak i kad nema realne opasnosti on je izmilja i to je "izlizani" oblik bezumlja. Meutim, ma kako udno bilo, za gordeljivca u ovakvom stanju postoji moment svojevrsne naslade, koja se sastoji u opijenosti svojim uninijem ili naslaivanju bolom. esto bojazan prelazi u oiglednu psihiku bolest, s razliitim manijama i fobijama: oveku se ini da ga proganjaju neprijatelji, da ga opasnost vreba sa svih strana. On trai izlaz u bekstvu od progonitelja, ija su oblija izazvana iz nebia njegovom uobraziljom i avoljom fantazijom; demon je duh smrti, i ovek koji je opsednut strahom trai nasladu u stanju slinom smrti. Kad kaemo da gordi bolesno doivljava realnu ili prividnu nepravinost zaista treba imati u vidu da se govori o nepravinosti i uvredi priinjenima lino njemu, a to se tie drugih, gordog za njih nije briga. Gordi se ne odaziva na bol blinjeg, on je ravnoduan prema nesreama ljudi koji ga okruuju; vie od toga, u dui esto osea zluradost kad vidi kako drugi pate. Zato krajnje bolno doivljava prezrivi pogled, grubu re, primedbu, a ponekad ak i obian savet. Dua ovakvog oveka je bezoseajna prema drugima kao kamen, a u odnosu na sebe pokazuje bolesnu osetljivost: ona lii na nene listie mimoze koji se skupljaju i ire od najlakeg dodira. Smireni ovek e kad ga uvrede pre svega razmisliti da li je zasluio ovu uvredu i ako je ak nije zasluio, nai e u sebi dovoljno velikodunosti da oprosti onome ko ga je uvredio. Gordi nosi u sebi uvredu godinama, ona razjeda njegovo srce kao ra gvoe, truje njegovu krv kao gnojna rana, zato je gordi neprijatelj pre svega samom sebi. Postoji sledei oblik bezumlja: ovek sebe zamilja kao divlju ivotinju, najee vuka. Bilo je sluajeva kad su ovakvi bezumci vrebali na pustim mestima putnike, ak i decu i pregrizavali im grlo zubima, kao to vuk grize grlo svojoj rtvi. U ovom bezumlju se ovaploivala njihova mrnja prema ljudima.

Neki smatraju da je uzrok bezumlja urbanizacija, odnosno stvaranje ogromnih gradova u kojima se ovek osea usamljenim, kao da su ga svi zaboravili i napustili, a takoe tehniki progres koji sa sve veom i veom teinom pritiska ovekovu psihu. Meutim, to su samo pratei faktori, a glavni uzrok je isti - gordost. Tehniki progres daje ljudskoj gordosti obilnu hranu, a ivot u velikom gradu otkida oveka od zemlje i ini ga u odnosu na ljude otuenima i hladnima. Sav na ivot prolazi u odreenim ritmovima. Neki ljudi su pokuavajui da shvate prirodu misli govorili da ona lii na muziki akord. U kosmosu, u atomu, u samom ljudskom organizmu sadre se najsloenije strukture, koje deluju po principu ritmova. Prilikom lomljenja strukture naruava se ritam, ali postoji obrnuta veza: prilikom naruavanja ritma rui se struktura. Zato ovek ima uroenu potrebu da peva? Zato to pevanjem timuje sebe na odreeni ritam. U emu se sastoji ar poezije? Opet, u ritmu, koji obuzima ljudsku duu. Savremena umetnost postaje sve aritminija, a avangardna umetnost se zasniva na disonansima. Rok-muzika, hevi-metal, kubizam, sve je to umetnost eksplozija i ruenja, umetnost haosa i smrti. Poznato je da rok-muzika dovodi ljude u stanje nekog demonskog transa kad se u dui raa elja za nasiljem i ruenjem, koja se esto izliva u nekakvo kolektivno bezumlje. Meutim, zato savremeni ovek uporno trai one oblike umetnosti koji bi jo nedavno izazivali neprijatnost i odvratnost kao krici i cika iz prozora ludnice? Upravo zato to u ovim apokaliptikim slikama i muzikim "revolucijama" ili, ako vam se vie svia, kasapnici zvuka mikroba bezumlja koji su se uselili u svest oveka prepoznaje svoje. Ova umetnost je srodna unutranjem bezumlju oveka, zato ona objedinjuje ljude u jedno crno polje. Ve je 19. vek bio poetak dekadence koja je strgla pokrov romantike s ljudskih strasti kao to pljaka grobnica zbacuje mrtvaki pokrov s pokojnika. On je opevao demonsko lice poroka, nalazio je nasladu, rijui u ubretu i deponijama koji su se nakupili u pokvarenoj i razvraenoj ljudskoj dui. ivot mnogih dekadenata, kao to su, na primer, Bodler, Baljmont ili Blok zavravao se oiglednim bezumljem. Meutim, karakteristino je da je dekadentski pokret iz 19. i poetka 20. veka sauvao tananost forme. Zlosmradnu prljavtinu on je razlivao u kristalne ae. A dekadenca druge polovine 20. veka vie nije mogla da zadri bezumlje ak ni u granicama ove spoljanje ritmike koja je bila prisutna u stihovima Verlena, u slikarstvu Vrubelja i u muzici Skrjabina. Uzda harmonije, ritma, asonanse itd. je bila prekinuta. Savremeni ovek kao da je satkan od protivrenosti i trai izlaz u svetu disonansa. To je oblije lomljenja struktura, lomljenja zakona, lomljenja morala. Kau da duboke provalije imaju nekakvu privlanu snagu: neki ljudi oseaju nesavladivu elju da se bace u njihov bezdan. Isto tako se u nekim ljudima raa elja da se bace u sr zla, da mu se predaju, da slue demonu kao nekoj ogromnoj sili kojoj ne mogu, a tanije, vie ne

ele da se protive. ovek koji se prepustio grehu, koji je postao kao jedan duh s demonom, ve je bezuman. Postoji re "bezobrazije"; ona se obino shvata kao ruan postupak ili postupak koji izaziva negodovanje, meutim, u stvari smisao ove rei je straniji, moe se rei, zloslutan. ovek je obraz Boji. Bez-obraznost je gubitak obraza Boijeg, zbog ega ovek postaje obraz demona. U kakve samo bezdane greha on ne upada, kakve gadosti ne ini u odnosu prema drugima i u odnosu na svoju sopstvenu duu! Zato prepodobni Jovan Lestvinik kae: "Kazna gordom je njegov pad, ozlojeiva demon, a znak da ga je Bog ostavio jeste silaenje s uma." Savremena umetnost je svojevrstan barometar duhovnog stanja oveka. Strelica ovog barometra pala je gotovo do nule, kao da nagovetava buru. Bezumlje sve vie obuzima oveanstvo. Civilizacija istovremeno hrani njegovu gordost i osuuje ga na usamljenost. I da pomogne moe samo vera, ali naa inteligencija eli da spozna Boga razumom, a ne srcem, da spozna bez linog podviga, bez borbe sa svojim strastima. Neki se, naprotiv ograniavaju samo spoljanjim ispunjenjem obreda i rituala, pritom se isto tako ne trude da izmene svoj ivot. Zato veina ljudi boravi u stanju nekakve poluvere. Gotovo svi su zaboravili glavno - oienje svog srca od strasti koje se u njemu gnezde. A od ega poeti? Od jevaneljskih zapovesti. Pre svega ovek treba da spozna da je duhovno nit, ovo je prvi stepen i istovremeno osnova za drugi i sledee. Devet zapovesti blaenstva[1] lie na devet aneoskih inova od kojih najvii stoji kod Prestola Boijeg, a najnii se dotie zemlje. Ove zapovesti e iupati ovekovu duu iz kao kljeta vrstih kandi bezumlja. Meutim, kako zaista postati svestan svog siromatva, kako stei smirenje? Put ka ovome se nalazi u posluanju, ovek treba da se nalazi u inu za koji je pozvan; da ima u Crkvi duhovnog nastavnika u rukovoditelja; u svim ivotnim situacijama ovek treba da se trudi da opravda druge i okrivi sebe. Sveti oci su rekli: "Gospod je kao primer smirenja dao Samog Sebe, zato to je ova dobrodetelj neiscrpna, nema kraja ni granica." Gordi se plai svoje sopstvene senke, iako to skriva, a smireni ostaje spokojan meu burnim talasima. Onaj ko je pobedio gordost pobedio je strah, oajanje i bezumlje koje potresa ceo svet.

NAPOMENE:
1. V.: Mt. 5, 3-11. - Red.

Hrianka i istovremeno paganka sadraj Naa dua je po svojoj prirodi hrianka, ali je po svojim strastima paganka. Ona je nevesta Hristova, koju je, meutim, silovao demon; ona je carica koja je postala bludnica. Ona je obraz i podobije Boije, meutim, ujedno se u njoj odrazio mrani lik satane. Ona je stanovnica zemlje - zrnca koje se vrti u kosmosu, u kosmikom vihoru, i ujedno - u polju velike i poslednje bitke izmeu Boga i palog arhistratiga. Ona je robinja sveta, uslovljena, ograniena u svom postojanju prostorom i vremenom i ona reava njegovu konanu sudbinu. Ona ivi u kipteoj bujici vremena, ali ujedno pripada venosti. Zaboravila je na samu sebe, zaarana je fantazmagorijom zemaljskih slika, prividima svoje strasne uobrazilje i snovima neostvarive sree, ali je nita na zemlji ne zadovoljava i ona se osea kao tuinovateljka. Zaboravila je na sebe, ali je Bog radi nje stvorio bezbrojne svetove; radi njenog spasenja Promisao Boji upravlja kosmosom i istorijom. Slikovito govorei, ljudska dua u svojoj ruci dri kormilo vaseljene. Ona je stvorena radi bogooptenja, ali najee tei ka optenju s demonom. Ona je deli neba koj i je pao u blato. Ona je usamljena maska u bunom, arenom karnevalu. Ona ili zaboravivi na svoje boansko dostojanstvo poistoveuje sebe sa crvom i zakopava se u blato ili oseajui traginost svog bia nemo vapije: "Radi ega mi je dat ovaj ivot, zato sam ovamo dospela?" ...Odgovori mi, duo moja, ko si ti? Ako si od neba, zato trai sreu u blatu? Ako si od zemlje, odakle u tebi takva enja za nebom? Ako si carica, zato si umesto porfire obukla rite siromaha; ako si se rodila kao siromana, zato trai bogatstvo koje nisi imala? Ako ne zna Boga, zato odjednom usred svetskog uma tvoje srce iznenada uzdrhti od rei molitve, koje su ti neshvatljive, kao od zvuka pesme koju si ula u dalekom detinjstvu? Ako se ne sea raja otkud ove vrele suze koje pale tvoje srce, suze nepoznate ljubavi, slae od svih naslada sveta? Ko je urezao u tvojoj dubini tajanstveno ime Boga? Kako si mogla da zaboravi na NJega kao bogata koji je zakopao blago i zatim izgubio mesto na kojem je ono bilo skriveno? Ko si ti? Planinski orao slomljenih krila ili ptie koje nije steklo perje, koje bespomono puzi po zemlji, a vrane graku gledajui ga s granica drvea? Zato ponekad vie i koprca se u unutranjim mukama kao to zver koja je pala u zamku grize gvoe elei da se iupa na slobodu i padajui u iznemoglosti?

Poto si slina besplotnom Anelu obuena si u truleno telo koje e nakon smrti istruliti u sanduku. Kako si postala truponosica, duo moja. Zato videi uonaokolo slike i privid smrti odagnava kao neprijatelja misao o tome da e ti ona neizbeno doi? Zato si se upila u ovaj zemaljski ivot kao krpelj u psee uho? Gospod ti je dao sve za spasenje, ali ti si kao slepac koji nosi dak sa zlatom i ne zna ta je u njemu. Zato si se, duo, ti, prosta po prirodi kao zrak svetlosti pretvorila u klupko nerazreivih protivrenosti, u vor sa skrivenim koncima, koji je ovek sam nemoan da razvee? Zato si se, duo moja, upodobila malom, nerazumnom detetu, koje se igra s otrovnom zmijom divei se njenoj boji ili onome ko skuplja cvee na povrini ivog blata? I dua odgovara: "Ja sam pala zvezda, koja uva seanje na nebo, ja sam Hristova ljubav; radi mene je On siao na zemlju. Gospod mi je stvorivi me kao odbljesak Boanske svetlosti uruio carski prsten kako bih se zaruila s NJim; ovaj prsten je moja slobodna volja. Kako je velika ljubav Boija prema meni: ja sam stvorena NJegovom reju, a iskupljena NJegovom Krvlju, zbog mog spasenja e se radovati nebesa, a zbog pogibelji - tugovati Aneli kao braa nad grobom svoje mlae sestre! Vie me ne pitaj ni za ta: ja sam tajna za sebe samu. Iza ivice rei je oblast utanja, a moju tajnu e otkriti venost."

Dah ivota sadraj Duhovni ivot je u mnogome umetnost molitve. Sveti oci su molitvu nazivali dahom ivota, nervima due, zlatnom kiom koja se lije u ovekovu duu, neiscrpni izvor blagodati, nebesko blago, koje ovek uvek ima uz sebe. Molitva je klju koji otvara vrata Nebeskog Jerusalima. Molitva je lestvica kojom se dua penje ka prestolu Boijem. Molitva je vena, netrulena, neugasiva nebeska svetlost koja vidi ovekovo srce. Molitva je vaskrsenje ovekove due pre vaskrsenja tela. Molitva predstavlja krila due, bez nje dua u svojim pomislima i strastima puzi kao crv po zemlji. Molitva je ozarenje bezdana nae due nebeskom svetlou.

Molitva je stalno prebivanje s Bogom, vrelo svetle nepotroive radosti. Molitva je predokus i predvorje raja. ovek je stvoren za venost, njegova istinska domovina, njegov rodni dom je nebo. Ovde, na zemlji, on je izgnanik i tuinovatelj. Kad ovek zaboravlja na svoje prednaznaenje, kad mu se ini da je njegov ivot samo kratki put od roenja do smrti, od kolevke do groba - on postaje najnesrenije bie na zemlji. Molitva je seanje na izgubljeni raj, to je usmerenost due ka Bogu. Za molitvu nema vremena i rastojanja. Ako se na rei molitve odazvalo srce, ulo ih je celo nebo. Kad su se rei molitve izlile iz dubine due dole su do Gospoda. esto u molitvi inimo sudbonosnu greku: ini nam se da se molimo svojim silama, sami po sebi, a Bog samo odgovara na nau molitvu. Meutim, nije tako: molimo se istinski samo onda kad se blagodat Boija moli zajedno s nama. Blagodat je Boanska ljubav, Boanska sila, koja spasava oveka. Samo "podseanje" na molitvu, elja za molitvom predstavlja dejstvo blagodati. ovek moe da prihvati blagodat i moe da je odbaci, ali ne moe da "zameni" blagodat svojim ljudskim silama. Ako ovek smatra da moe da se moli samo za raun napora svoje volje, koncentracije svojih misli, uzbuivanja svojih oseanja, za raun telesnog truda (metanija, kleanja), znai da pripisuje molitvu svom linom podvigu, svojim ljudskim sposobnostima i tada dolazi do gubitka same molitve: ili se nae sile crpe i molitva se rasipa kao kua, koja nije sagraena na kamenu, ve na pesku; ili dolazi do pucanja duevnih oseanja i posle molitve ovek umesto duevnog mira osea bolesnu razdraljivost kao da su mu obnaeni nervi; ili se pak, to je najgore, pogruava u stanje matalake uzbuenosti, u gordo divljenje sebi. Demon sugerie oveku da je veliki podvinik kao da mu uspavljuje duu uspavankom. Treba da imamo na umu rei Gospoda: Bez Mene ne moete tvoriti niesoe[1]. A molitva je najvie stvaralatvo duha, pred kojim je duevno stvaralatvo s remek-delima umetnosti koje je stvorilo bledo i nitavno. Crkva je odredila da se na poetku molitvenog pravila ita molitva Duhu Svetom - bez NJega e molitva biti mrtva. Meutim, kako da saznamo gde deluje blagodat, a gde ljudske snage? Jer, naa duhovna oseanja su neuka i svoje oduevljenje i svoje raspoloenje moemo da smatramo za duhovni doivljaj. ovek moe u svom srcu da ostavi mesto za blagodat Boiju samo ako odstrani dve pregrade koje joj smetaju da deluje u nama. Prva je strastvenost, druga je gordost.

Molitva bez pokajnikog oseanja nije pobona beseda, ve drski izazov upuen Bogu. Gospod je svet, a mi smo greni zato da se pribliimo nebeskom plamenu i ne budemo opaljeni moemo samo kroz pokajanje. Borba s gordou je stalno oseanje svoje nemoi i svoje slabosti, stalno oseanje potrebe za pomoi i blagodati. Mi kao da govorimo Bogu: "Ja sam slab, Ti se Sam moli u meni, Sam me ui da se molim i Sam primi ovu molitvu." Tada e ovek u molitvi oseati neto drugo - ne svoju snagu, ve silu Boiju. Tada e shvatiti da je njegova dua ranije bila jalova, mrtva, kao vreli pesak u pustinji. A sad su se u ovoj pustinji otvorili izvori voda. Ovde se ne moe ak ni pomisliti da se naa volja iskljuuje iz molitve - nasuprot tome, naa volja se pokorava blagodati, uva blagodat u srcu, eli ovu blagodat, oslukuje njen nemi glas, predaje joj svu slavu, a o sebi misli kao o sposobnoj da ini samo grehove. Kad ovek obraajui se Bogu govori: "Ja...", Bog ga ostavlja s malim "ja". Kad ovek u molitvi kae Bogu: "Ti...", Bog nadometa njegovu nemo i oskudicu Svojom silom i prebiva s njim. Osnova molitve je misao: "Ti si sve, a ja sam nita." To je njen granitni temelj. Deava se nekakvo tajanstveno sjedinjenje Boga s duom: dua slua blagodat, a blagodat slua duu. O ovome apostol Pavle kae: Potrudio sam se, uostalom ne ja, ve Blagodat Boija[2]. Ako Gospod treba da bude najvii cilj i glavni sadraj ivota verujueg oveka to znai da sposobnost due da se obraa Bogu, odnosno molitva, mora da postane unutranji oslonac koji proima sve ovekove misli, rei i dela. Ako ovek ivi za venost, ako se svojim zemaljskim postojanjem priprema za istinski, veni i beskrajni ivot, njegov najvaniji posao treba da bude molitva, a sve ostalo, ukljuujui i njegove domae u drutvene obaveze treba da slui samo kao priprema za nju. Mi najee mislimo da spoljanje okolnosti, naroito rad, ometaju nau molitvu. Meutim, u stvari, kao glavna prepreka za nju slue nae sopstvene unutranje protivrenosti. Kao to kretanje krvi koja krui arterijama i venama ometaju sklerotine naslage, tako i molitvu ne spreavaju zauzetost i rad, ve la i licemerje, lenjost i slastoljublje, prevelika vezanost za zemaljski ivot. ta treba uiniti kako bi nae obaveze bile spojene s ispunjenjem zapovesti o neprestanoj molitvi? (Uvek se molite, za sve blagodarite[3], - kae sveti apostol Pavle). Ne treba doivljavati svoj posao kao jaram baen na vrat ivotinje ili kao danak koji treba platiti svetu, a zatim slobodno vreme prepustiti molitvi. Na svoj posao treba gledati kao na posluanje, dato od Boga, obavljati ga kao pred licem Bojim, sa svom usrdnou i saveu imajui pritom uvek misao da ne sluimo ljudima, ve Samom Gospodu. Ako ne budemo radili da bismo se to pre izbavili od posla i provodili duhovni ivot, ve tako da posredstvom njega ugodimo Bogu, sam posao e postati stimulans za molitvu, iako moe da oduzme vie vremena i da zahteva vie napora i truda nego ranije. Tada

e ivot, sjedinjen s molitvom u potpunosti biti proet svetlou, tada e naa savest stei spokoj. Glavne sile due su volja, razum i oseanja. Volju treba vebati u tome da se ovek primorava na potinjavanje razumu, a ne oseanjima, volja treba da bude saveznik uma, a ne emocija i raspoloenja. Oseanja treba uiti, istei ih od strasti i slepe vezanosti. U duhovnom ivotu naslada je neprijatelj uma i srca, to je mamac, koji ovek guta kao riba udicu. Um treba vebati za molitvu: 1) seanjem na smrt; 2) uzvoenjem od vidljivog ka nevidljivom, od materijalnog ka duhovnom. Na primer, divimo se lepoti prirode ili oveka - razmislimo: a kako predivan mora biti njihov Tvorac, kakva je onda neizreciva lepota duhovnog aneoskog sveta! Vidi svetlost sunca - seti se duhovne svetlosti, koja prosveuje ljudske due. Ako si video nono nebo - reci sebi: "Kako je velik Tvorac ovih nebeskih svetova! Koliko je tajni skriveno od oveka!" Svaki predmet, svaki dogaaj, mogu da poslue umu kao podseanje na budui ivot, na duhovni svet, um koji je tome nauen iz svega moe da izvlai za sebe lekcije i primere. Da ne bi bio porobljen zemaljskim, materijalnim i spoljanjim u svim situacijama misleno pitaj sebe: "A ta e biti dalje, kakav je zavretak svega?" I videe da je kraj svega zemaljskog prah i trulenost i da je samo duhovno veno. Ve samim tim istiemo um od zemaljskih slika i uzvoditi duu ka Bogu, seati se NJegove sveprisutnosti, imati Ga u mislima, odnosno imaemo molitvu. Na primer, mami te lepota enskog lica - upitaj sebe: a ta e biti kroz dvadeset ili trideset godina? Bore e izbrazdati lice kao oiljci, oi koje izgledaju kao drago kamenje pretvorie se u grumenie sluzi, zubi e ispasti. A ta nastupa zatim? - Smrt. I ta e biti s ovim ovekom u sanduku nakon nekoliko dana? - Lice e mu potamneti, poee da se naduvava, le e smrdeti, a kroz mesec dana u grobu e biti nekakve strane pihtije u kojima se migolje crvi. Evo zemaljske lepote i njenog kraja. Ako naviknemo sebe da pitamo: "ta dalje? ta sledi nakon toga?" - shvatiemo da je sve vidljivo osueno na pogibelj, da je sve svetsko - nepouzdani prijatelj koji e nas ostaviti, da je jedina dragocenost u ovom svetu ljudska dua. Sline "vebe" iste um i pripremaju ga za molitvu.

ivot ne sme biti neuredan i haotian. ovek ne sme istovremeno da poinje da obavlja nekoliko poslova: on se umara i gubi snagu od samog nereda u radu i tada se u njegovoj dui umesto svetenog straha pred Bogom raa oseanje uninija, roptanje i razdraljivost prema sebi i prema svima. ini mu se da su se poslovi koji su se nagomilali, pretvorili u ogromnu planinu, koju ne moe da pomeri s mesta. Zato posao koji ovek odlae, ili zapoevi ne dovodi do kraja, pritiska njegovu duu kao neplaeni dug. Molitvu ne ometa posao, ve unutranja nesreenost. Treba uzeti za pravilo: ne raditi nekoliko poslova istovremeno. Treba mirno razmisliti i odluiti koji od njih je najvaniji i najhitniji i poeti od njega kao da je to jedini posao koji treba obaviti. Treba se boriti s rasejanou i nepanjom kao s neprijateljima svoje due. Kad ovek odjednom preduzima nekoliko poslova i ne zavrivi jedan razmilja o drugom, on pravi u sebi svojstvo karaktera koje se moe nazvati hroninim nemarom i bezvoljnou. Ovakav ovek nee moi da se usredsredi na molitvu: obavljajui molitveno pravilo istovremeno e razmiljati o mnotvu poslova i reavati ih. NJegova molitva e prei u mehaniko ponavljanje nabubanih rei pri emu e misli vrludati na sve strane kao kapi prolivene ive. Tek kad zavri jedan posao ovek treba da pristupa drugom. Sada neto o spoljanjoj strani molitve: ovek se sastoji od duha, due i tela. Poloaj i stanje tela su za molitvu veoma vani. Kad ovek oputa svoje telo njegova misao postaje troma, ona kao da poinje da drema. Kad ovek na molitvi sedi razvaljeno, prekrstivi noge ili kad lei u nemarnoj pozi, u njemu nestaje oseanje svetenog straha za molitvu, on familijarno, kao kroz zube razgovara s Bogom. Postoje dve vrste jezika, dva oblika samoizraavanja: re i gest ili pokret. Pokloni i kleanje na kolenima jesu nemi jezik u kojem se re zamenjuje pokretom. To je oblik pisma koje nije napisano mastilom na papiru, ve se odraava i ovaploeno je u samom ljudskom telu. Ogromnu vanost za duhovni ivot ima kontrola onoga to ovek govori: svaka prazna re je gubitak dragocene energije ljudske due, zato se nakon dugih i praznih razgovora u oveku pojavljuje oseanje pustoi, gubitka. U njemu nestaje elja da se moli, dua se ispunjava nekakvom maglom i teinom. On postaje mrzak samom sebi. Ovo oseanje gubitka lii na ozlojeenost i gorinu kockara koji se vraa kui praznih depova. Svaka laljiva re je oiljak na licu ljudske due, ogrebotina koja je ini runom. Svaka trula re i psovka su smrdljivi ir, jer je Gospod rekao da e za svaku praznu re ovek dati odgovor na Stranom Sudu i tim pre - za grenu.[4] Ovde postoji veza izmeu due i rei: srce raa pomisao od koje potie re, a izreena re se kao bumerang vraa

oveku, dua postaje glavna meta njegovih sopstvenih rei. Isto ovo se moe rei za jezik gestova i pokreta: oni mogu izraavati ne samo jake emocije, ve i tanane pokrete ljudske due. U nainu hoda, pokretima tela i ovekovoj pozi izraava se itava gama oseanja: radost i tuga, uobraenost i prezir i tajna pristrasnost, ljubav i odvratnost. S naroitom mimikom silom izraavaju se strasti kao to su gnev, strah i blud. Zato ovek, isto kao svoje rei, treba da prati i pokrete svog tela. U pozi se nita manje nego u reima moe odraziti rasputenost i ona takoe ima povratno dejstvo na ovekovu duu. Ako ovek u stanju gneva sauva spoljanji mir, ne stee pesnice i ne stiska zube, ako ne mrti obrve, ako ne hoda nervozno po sobi, ne mae rukama ili na bilo koji drugi nain ne pokae svoju strast, ona nee dobiti podrku njegovog tela i ovek e se bre umiriti. To se lako moe proveriti u linom iskustvu. Ako ovek ne pokae preteranu slobodu u pokretima ili matalaku raslabljenost za vreme iskuenja od neistih pomisli one e brzo proi kao to prolazi oblak po nebeskom horizontu. Nekima se ini da spoljanje nema znaaja za duhovni ivot, da je jedino to je potrebno da ovek da Bogu svoje srce. Meutim, oni ne shvataju da telo nije spoljanja odea, ve deo nas samih, da izmeu tela i due postoji najtesnija veza, da oienje srca nisu samo namera i odlunost, to je uporan rad, koji traje do same smrti. U svakoj obuci vidimo prelazak od lakeg ka teem, od jednostavnog ka sloenom; kontrola sopstvenog tela predstavlja uslov koji je neophodan ne samo za poetnike, to je jedan od onih kamena-temeljaca, na kojima se gradi zgrada sveg naeg duhovnog ivota. Crkva je u bogosluenje kao organski deo molitve ukljuila jezik rituala i obreda. Moe se rei da ne samo ovekov um, ve i sav ovek kao duevno-telesno bie uestvuje u bogosluenju. Crkveni obred je poseban simbolian jezik. ak ako ovek ne moe da prevede obred koji se obavlja na jezik rei, odnosno da ga objasni, ali uestvuje u njemu, on se svejedno ukljuuje u blagodatno polje Crkve kao to se sijalica ukljuuje u energetsku mreu, ak i ako mi u sutini ne znamo ta je struja, ve opaamo samo njeno dejstvo i snagu. Sveti oci su zabranjivali neskromne, nekontrolisane i prazne pokrete koji ispunjavaju nau duu neistim i runim pomislima. Ako se sumiraju njihove pouke u vezi s ovim predmetom u nekoliko rei, ovek treba da se dri skromno i jednostavno. ak i kad je sam ili ide na poinak treba da ima na umu da nije sam, ve se nalazi u prisustvu svog Anela-uvara. Sveti oci savetuju da ovek telo za vreme molitve dri naroito zategnuto, da se ne premeta s noge na nogu, da ne oputa telo. Ako je veoma umoran bolje je da sedne i da neko vreme molitvu obavlja sedei.

to se tie metanija i kleanja na kolenima - one su izraz naeg bogopotovanja. Ovde pokret i gest kao da dopunjuju re, pojaavaju je i produbljuju. Telo prilikom molitve ne sme biti ni raslabljeno, ni previe napeto. Prvo slabi, kao da uspavljuje, a drugo zamara oveka. Telo treba da bude sabrano, treba da se nalazi u stanju unutranje gotovosti, koja biva pre obavljanja posla koji zahteva napor i brzinu, kad ovek kao da osea svoje miie jo uvek ih ne napinjui. ovek je jedinstvena linost, jedinstvena psihofizika monada, zato u molitvu treba da bude ukljuen svim svojim duhovno-telesnim biem.

NAPOMENE: 1. 2. 3. 4. Jn. 15, 5. - Red. Up.: 1 Kor. 15, 10. - Red. Up.: 1 Sol. 5, 17-18. - Red. Up.: Mt. 12, 36. - Red.

Najvie delanje oveka sadraj Pitanje: ta predstavlja Isusova molitva? Odgovor: Spoznaju imena Isusa Hrista. Pitanje: ta to znai? Odgovor: Spoznaju svetosti i spasonosnosti ovog imena za ovekovu duu. Ono se otkriva kroz blagodat, ono se spoznaje Duhom Svetim, menjajui samu ovekovu prirodu: njegov duh, duu i telo, istei od greha njegovo srce, um i seanje. Pitanje: Kako deluje Isusova molitva? Odgovor: Deluje Sam Hristos Koji je izvoleo da postane Spasitelj sveta i izabrao od svih imena ime Isus. Ono je neraskidivo povezano s NJegovom linou. Zato govorei o imenu Sina Boijeg mi govorimo o NJegovim Boanskim dejstvima. U imenu Isusa Hrista deluje sva Sveta Trojica. Sin oprata i spasava, Duh osveuje, Otac blagosilja. Dejstvom Duha Svetog spoznaje se Sin, u Sinu se otkriva Otac. Pitanje: ta je neophodno za Isusovu molitvu? Odgovor: Vera da je Isus tvoj Spasitelj, pokajanje koje daje u srcu mesto blagodati da deluje i nada se da e ime Isusa Hrista Koji je pobedio svet,[1] pobediti demona u tvojoj dui. Za molitvu su neophodni trud i trpljenje. Vera kroz molitvu prelazi u nadu, nada u ljubav. LJubav je vrhunac, a rad i pokajanje su temelj. Rei Isusove molitve predstavljaju kamenje duhovnog zdanja. ovek ne zna kad e posao bitizavren, ali ako ga ne zavri u svom zemaljskom ivotu, ono to nedostaje nadomestie Sam Gospod. Pitanje: ta se ovde ima u vidu? Odgovor: Cilj molitve je spajanje srca s imenom Isusa Hrista. Ako ovek nije dostigao neprestanu molitvu za vreme zemaljskog ivota, ali je stalno ulagao napor u to, Gospod e mu u asu smrti dati molitvu poput krila na kojima e se dua vinuti ka nebu.

Uopte, neprestana, srdana molitva je veliko blago koje se i stie velikim trudom. Pitanje: Kakav je to trud? Odgovor: To nije samo ponavljanje molitve, to je potinjavanje celog svog ivota molitvi. Ma ta ovek da ini, on to mora da ini tako kao da se sprema za molitvu. Jednog drevnog skulptora su pitali kako je ostvario takvu lepotu i savrenstvo svojih figura. Skulptor je odgovorio: "Uzimam mermer i odsecam od njega sve to je suvino." Slino tome, ovek koji tei ka Isusovoj molitvi treba da odsee sve suvino i nepotrebno, sve to rasejava um, optereuje seanje, raslabljuje volju, ini oseanja razmaenima i kapricioznima. Ako ovek ne potini svoj ivot molitvi, bez obzira na sav trud, molitva e ostati spoljanja, srce razdvojeno, um e stalno odstupati od rei molitve. Tada moe da se dogodi neto drugo: pred smrt e se podii strasti koje su ivele u njegovoj dui i ugasie molitvu kao to vetar gasi upaljenu sveu i dua e otii u venost izgubivi Hristovo ime. Pitanje: Znai, onaj ko nije dostigao paljivu molitvu bie naputen u trenutku smrti? Odgovor: Treba rei da postoje dva oblika rasejane molitve. Prvi je kad se ovek trudi, ali ne moe da ovlada svojom panjom. Um naputa rei molitve i vrti se u zemaljskim predmetima. Podie se itava bura pomisli, koja gui rei molitve, ali ovek ne ostavlja molitvu, ponovo silom volje vraa um na njene rei, zakljuava ga u njih i opet se um upa, kao zver iz mree i ovek ga ponovo naporom volje vraa unutra, na onu re molitve koju je um napustio. Ovde je prisutna borba. I zbog truda koji ovek preduzima ovakva molitva je spasonosna. Drugi oblik je laljiva molitva. ovek lae Bogu, on ide lakim putem i ita ili izgovara molitvu ne starajui se za panju. On ne shvata pred Kim stoji, ta radi, s Kim razgovara, pretvara se da se moli, a zatim se toliko navikava na ovo licemerje da ga ne primeuje. Za takvu laljivu i lenju molitvu prorok Jeremija je rekao: Proklet je ko delo Gospodnje ini s nemarom[2]. Proklet znai - "odluen od Boga". Usled ovakve nedostojne molitve, kao i zbog nedostojnog prieivanja ovek postaje jo dalji od Boga nego to je bio. Za neprestanu molitvu potrebno je da se isti um spoji s istim srcem. Stoga ovek treba da se uva lai koja prlja srce i ispunjava um pomislima, kao i zlobe, jer sa zlobnim srcem ne moe da se sjedini ime Isusa Hrista. Pitanje: ta stie ovek od molitve u ovom ivotu? Odgovor: Mir i radost. Greh duu ispunjava gorinom i stalnim nemirom. Blagodat Boija nemirnoj dui daje spokoj. Spoljanje ne moe oveku da prui sreu dok je u

njegovoj dui smrdljiva jama. Naprotiv, molitva koja se tvori u srcu ubogu kolibu pretvara u dvorac. Pitanje: Koji je najbolji nain tvorenja Isusove molitve? Odgovor: Pratiti svoje srce, isterivati pomisli pri njihovom prvom pojavljivanju, kako dobre, tako i loe i zakljuavati um u rei molitve. Kao primer za to moe da poslui maka, koja sedi kod mije rupe i vreba, i ako se pojavi mi istog trenutka se baca na njega. Tako um treba da stoji iznad srca i da silom gneva ubija pomisli i useljava u srce molitvu. Kao to se na istoj dasci lako uoavaju pismena, tako se u srcu praznom od pomisli urezuje ime Isusa Hrista. Onima koji rasejano izgovaraju ime Boije ono izgleda kao neto poznato i kao neto na ta su se navikli, ali za one koji se mole s panjom, ono e uvek biti novo i drugaije, zato to se menja sam ovek i njegova mogunost spoznaje Boga. Boanstvo je bezgranino. I ovekov veni ivot je vena spoznaja Boga kroz pribliavanje NJemu, kroz obasjavanje Boanskom svetlou koja samu duu ini slinom svetlosti. Pitanje: Ako je za Isusovu molitvu potrebno odricanje od svetske kulture, ukljuujui filosofska i druga znanja ili njihovo svoenje na minimum, zar to ljudima nee izgledati kao nekakvo proslavljanje neznanja i pohvala neukosti? Odgovor: Pitanje je nepravilno postavljeno. Ovde se ne suprotstavlja neznanje znanju, ve najvie znanje, nadznanje - svetskom znanju. Ovde ovek lii na putnika koji je naao blago. Kako da ga ponese? ovek izbacuje iz svoje putne torbe sve ega moe da se oslobodi, kako bi je napunio dragocenostima, kako bi imao mogunost da ih ponese sa sobom. Zar se moe rei da e zbog toga postati siromaniji? Obino ljudi koji nemaju predstavu o duhovnom ivotu smatraju da odricanje od svetskih znanja obavezno vodi ka intelektualnoj praznini, lenjosti misli i neobrazovnosti. A ovde se dogaa neto potpuno drugo: prelazak od nieg ka viem, od duevnog ka duhovnom, od prolaznog ka venom. Zato Isusova molitva ini oveka mudrim, ona mu otkriva druga znanja koja su toliko iznad svega to moe da stekne ljudski intelekt koliko je nebo iznad zemlje. Nauke ovog sveta su znanja o tvorevini Boijoj i to su znanja uslovna i promenljiva, kolebljiva i nepouzdana, a molitva je poznanje Onoga Ko je stvorio vidljive i nevidljive svetove, pred Kim je zemlja nalik na zrnce na obali mora, pred Kim je kosmos samo najnii stepen tvorevine, one tajanstvene lestvice koja ide u beskonanu visinu. Bog Se otkriva oveku u molitvi, Bog obasjava Svojom svetlou ljudsku duu, Bog, Kojeg ne

moe da smesti u sebe vaseljena, silazi u ljudsko srce. Zato je svetost najvia gnosa na koju je ovek pozvan. Um filosofa i naunika koji ele da naporima svog razuma pronau istinu, mrsi se u voru protivrenosti, luta lavirintima iz kojih nema izlaza i prepustivi se zemaljskom, pretvara se u grumen zemlje. Molitva je pridruivanje oveka najviem ivotu i prelazak od smrti ka besmrtnosti. Filosofija i nauka ne ine oveka boljim, a molitva menja samu njegovu prirodu, on kao da postaje drugo bie, kao to drugaiji postaje metal rastopljen u vatri. Zato je molitva veliki dar Boga oveku, koji oveka ini slinim Anelu. Bezumlje je ne verovati u Boga, ali je jo vee bezumlje verovati u NJega i istovremeno se odnositi prema NJemu kao prema drugostepenom faktoru svog ivota, ostavljati za NJega samo neki mali oak u svojoj svesti i srcu, davati Mu mrvice svog ivota, odvajati za bogooptenje samo pauze izmeu obinih zemaljskih poslova. Neverje je demonsko odricanje duhovne oiglednosti. Poluvera je poniavanje Boanstva. U Apokalipsi postoji sledea slika: Hristos kuca na zatvorena vrata, ova vrata su ljudsko srce[3]. Neverujui ih ne otvara za Boga, on ne uje ili ne eli da uje ovo kucanje. Mlaki hriani, kakvih je veina meu nama, otvaraju vrata, ali Hristu ne daju mesto u sobi, ve u hodniku plaei se da e prisustvo Boga ometati njihove uobiajen poslove, za njih Bog nije izvor ivota, nije najvea radost njihovog postojanja, nije vena svetlost, koja obasjava ljudske due, ve je pre svega garancija njihovog blagostanja. Pogledajte molitvu savremenih hriana, za ta se oni najee mole Bogu: za spasenje due, za veni ivot, za povratak blagodati, za ljubav prema neprijateljima? Ne, oni se mole za uspean zavretak posla, za isceljenje od bolesti, za izbavljenje od nesrea, a Bog im je kao unutranji ivot njihovog srca nepotreban i neshvatljiv. Tek ponekad nastupa nekakvo prozrenje, naroito kad umire voljeni ovek; tada se oni seaju venosti, tada se mole za upokojenje due onoga ko je preao granicu ovog sveta, tada oseaju nesigurnost i prolaznost svega zemaljskog, shvataju da su se hvatali za senke koje se ne mogu zadrati u rukama, da je istinski ivot van granica zemaljskog postojanja. Meutim, ovo prozrenje neobino brzo nestaje i zaboravlja se, kao da je prhnula iskra i istog trenutka se ugasila, i opet se srce skamenjuje i pogruava u uobiajeni dreme. Koliko puta se ovek uverava da u grehu nema sree, ve su prisutni samo pusto i gorina! I veinom ove lekcije prolaze bez traga, on ponovo trai sreu u prljavtini od koje mu se jo nedavno vrtelo u glavi i bilo mu je muka, ponovo prodaje Boga, ponovo veruje avolu. Na odnos prema Bogu se moe nazvati svinjskim. Na odnos prema sopstvenom duhu treba nazvati nepomirljivim neprijateljstvom. Na odnos prema sopstvenoj dui - stalnom prevarom, na odnos prema svom telu - pokornou

gospodara svom bezobraznom slugi koji vlada u njegovoj kui, pijani i pljaka ovu kuu, primorava ga da mu sli. A ko smo mi sami? Kakvo je ovo tajanstveno "ja" koje odreuje na ivot, koje reava pitanje: jesmo li s Bogom ili s avolom? To je onaj tajanstveni centar ljudske due gde se sumira sav ovekov ivot, ali gde ostaje njegova slobodna volja. "Ja" je ono to donosi poslednju odluku, to je obraz i podobije Boije, koji su neunitivi u oveku. ovek je istovremeno linost i predmet ovoga sveta. Najvia i najsavrenija Linost jeste Bog. U pribliavanju Bogu obnavlja se ljudska linost, ovek postaje sve nezavisniji od spoljanjeg i od unutranjeg: od onoga to je nasledio, navika, prolog ivota, od svojih strasti. Van Boga se ovek iz linosti pretvara u predmet, on kao da se postvaruje, njegova dua gubi onaj centar koji smo nazvali slobodom, ona biva porobljena i progutana spoljanjim. U Svetom Pismu avo je nazvan "tuim",[4] on je tu dui, ali mu se dua bez Boga pokorava i postaje njegova slukinja. Isusova molitva prosvetljuje u oveku obraz Boji, bezgranino poveava potencijal njegove unutranje slobode. Svetost je svojstvo Hristovog imena. U oveku se svetost ispoljava kao suprotstavljanje svetu, telu i demonu, pohoti ploti, pohoti oiju i duhu gordosti.[5] U Novom Zavetu pie o vatri koja e preobraziti nebo i zemlju.[6] Isusova molitva je zrak vatre koja preobraava srce. Greh koji u nama ivi razjedinio je um i srce. Um ivi u svetu fantazija i predstava, srce - u svetu strasti. Isusova molitva zbliava um i srce istei ih. Kad se um i srce sjedinjuju u molitvi poinje preobraaj oveka - njegovog duha, due i tela. Crv se zaziuje u lutku. U njoj on kao da umire, pretvara se u gustu, bezoblinu masu, a zatim se nevidljivo u lutki stvara leptir - krilato bie koje ne lii na crva. Um, koji se pogruzio u srce nalik je na ovog crva: u tami, u neznanju vetastvenih obraza, u neznanju ovog sveta, on se preobraava zajedno sa srcem, pribliava se onom duhovnom znanju koje je Adam posedovao pre pada u greh. Ovo stanje sveci su poredili s ognjem koji greje duu i sa svetlou u kojoj ovek vidi svet u njegovoj prvosazdanoj lepoti, onom svetlou u kojoj sozercava Boga. U ovoj svetlosti on vidi bezdan svoje due, vidi strane rane svojih grehova, vidi demone, kao crve koji puze u leu koji truli. On vidi predvorja pakla u svom srcu i istovremeno osea da je imenom Hrista vezana i zarobljena ova strana mrana sila, kao to u Apokalipsi Aneo okovima vezuje satanu.[7] On lii na oveka koji sedi na steni o koju udaraju talasi razbesnelog mora, oni udaraju o stenu, ali ne mogu da je dosegnu. Ova stena je ime Isusa Hrista kojeg se plae demoni. Bez Isusove molitve ovek samo zadobija udarce od neprijatelja koji je od njega skriven u tami, a s njom moe sam da zadaje udarce ovoj paklenoj sili. Ime Isusa Hrista

primorava je da drhti. ovek vidi kako blagodat Boije poput vetog lekara lei u njegovom srcu rane tako da ne ostaju ak ni tragovi. Meutim, za to su potrebni trud i samoportvovanost, treba smatrati molitvu glavnim poslom u ivotu, a ostalo samo usputnim. Bivalo je sluajeva da suanj u toku mnogih meseci, pa i godina turpija okove turpijicom ili da krhotinom gvoa kopa rov ispod tamnikog zida. On se trudio stalno i neumorno kako bi se sreo sa svojim roacima i prijateljima, kako bi ponovo ugledao sunce i nebo, kako bi svojim pluima udahnuo ist vazduh, a ne smrad tamnice, kako ne bi bio iv zakopan u podzemlje; i kad bi stekao slobodu zaboravljao je na svoj trud. Tamnica i okovi jesu nai gresi. Isusova molitva je na poetku isto tako teka, kao to je teko turpijati okove ili rukama kopati zemlju razbacujui je po podu. Meutim, kad se blagodat dotakne srca ono e osetiti da su okovi spali. Isusova moltiva se pretvara u ljubav due prema Bogu, a u ovoj ljubavi je istinski ivot za koji svet ne zna, istinska radost i sloboda. Kad se suanj budio iz sna znao je da je za njega glavno da turpija okove; ovde izbora nije bilo - ili sloboda ili smrt. ovek budei se ujutru treba da zna ne samo umom, ve i srcem da je tog dana za njega glavno - Isusova molitva, a ostali, svetski poslovi su pozadina na kojoj ona treba da protie. I ovo znanje treba da pree u odlunost volje. Leui da spava ovek treba da tone u san s molitvom, budei se nou treba da ustaje na molitvu; ako dan posveti molitvi, ona e ga poseivati nou za vreme sna; ako se deo noi bude molio, ceo dan e za njega biti drugaiji. U Jevanelju se govori o mudrom trgovcu koji je prodao sve svoje imanje kako bi kupio jedan dragoceni biser.[8] I ovek mora da proda svoje misaono imanje - svoja svetska znanja, svoje pomisli, slike zemaljske lepote, svoje mate i snove, svoje intelektualno imanje u kojem je navikao da ivi, kao na porodinom imanju, da proda sve, da se svega odrekne kako bi stakao jedan biser koji je dragoceniji od itavog sveta; taj biser je ime Isusa Hrista; ovim biserom se stie Nebesko Carstvo. Pitanje: ta ovek treba da ini kako bi se paljivo molio? Odgovor: Odrei svoje misli od svakodnevnih poslova, zatim posveti nekoliko minuta razmiljanju kao pripremi za molitvu. Seti se vremena koje nam je odreeno za na zemaljski ivot. Ono juri kao nit koja se odvija i nastupa neizbeni kraj: moda danas, moda kroz mesec dana, moda kroz desetine godina. Kraj je neizvestan, ali je neizbean. U ovom periodu moramo da se pripremimo za beskrajnu venost. Zatim razmisli o smrti - konanom rezultatu naeg ivota, posle koje sledi sud, a za njim pakao ili raj; razmisli o Promislu Boijem u tvom ivotu, koji te vodi ka spasenju, a ti mu se stalno protivi. Zatim reci: "Duo moja, treba uriti, vreme brzo prolazi, nije mogue vratiti ga ili zaustaviti. Treba sakupiti blago s kojim e krenuti na svoj poslednji put, to blago je ime Isusa Hrista, koje e u buduem veku postati sve za tebe: svetlost, dah, hrana, pie i odea blagodati, u koju su obueni sveci, ono e za tebe

postati neicrpni izvor ivota. Utkaj ovo ime u svoje srce kao drago kamenje u riznicu." Reci svojoj dui: "Sve vidljivo se rui i nestaje, samo je nevidljivo veno. avo ti pod hiljadama izgovora oduzima vreme ivota kako bi se tvoja dua u as smrti pokazala praznom." Zatim poni molitvu. Prvi uslov je: izgovaraj molitvu kao da je izgovara prvi put u ivotu. Drugi je: izgovaraj je kao da je ranije nisi znao, a sad treba da je zapamti zauvek. Tree: u mislima se vrati na svoje detinjstvo. Seti se kad si bio malo dete koje je tek poinjalo da se upoznaje sa svetom: sve to ga okruuje izgledalo mu je kao tajna, ali je osealo svojom duom prisustvo nevidljivog sveta u vidljivom svetu. etvrto: ne daj prednost bilo emu drugom u odnosu na molitvu, nikakvim blistavim mislima u odnosu na ime Isusa Hrista. Ako pone duboko da se moli, kao to je rekao jedan starac, "super" da se moli, demon e poeti da te odvlai od molitve itavim vatrometom "blistavih misli", ali ti daj prednost siromatvu sa Hristom. Za vreme molitve demon e ti nuditi razliite planove obeavajui uspeh u zemaljskim poslovima. Meutim, postavi sebi pitanje: "A kakav je kraj svega ovog?" I videe da se sve na zemlji rasipa kao brdo peska, da bogatstvo, uspeh i slava ostaju na pragu smrti, a najee naputaju oveka jo za ivota kao pokvareni prijatelji. Peti uslov za molitvu je posluanje, ono oslobaa um od pomisli. Kad je ovek preputen sebi prilikom reavanja pitanja jedna pomisao se suprotstavlja drugoj, dua se nalazi u nesigurnosti i sumnji, a u svom srcu ovek ne moe da razlikuje strasti koje su se tamo pritajile. Posluanje u ovekovu duu unosi mir i oslobaa njene snage za molitvu. Pitanje: Kakve sile due treba da budu ukljuene u molitvu? Odgovor: Volja, koja zadrava molitvu u svesti, um koji pronie u rei molitve, oseanja koja greju molitvu i slivaju je s duom. Trima silama due odgovaraju tri sile duha: volji odgovara panja; razumu - unutranji logos i sposobnost pronicanja u dubinu pojava i predmeta, vienje uzroka i konanih ciljeva, sposobnost intuitivne spoznaje duhovnog sveta; emocijama - specifino religiozno oseanje, kao doivljaj optenja s duhovnim svetom, kao spoznaja blagodati Boije, kao unutranja sigurnost u istinu. Duhovne sposobnosti i sile se bude kroz molitvu. U molitvi se odvija sjedinjenje duha i due, njihovih sila i svojstava. U molitvi trostrukost sila duha i due postaje jedinstvena spoznaja Boga, slikovito govorei, jedinstveni "lokator" koji hvata Boansku svetlost. Od tri sile due grehom je najmanje pogoen razum, i premda i njega zarobljavaju strasti i emocije, on se povremeno izdie iznad njih i stupa s njima u borbu. U molitvi razum ide napred, on u pomo poziva volju. Volja zadrava rei molitve pred oima razuma i sabira rasejane misli u jedno, kao to pastir skuplja ovce koje su se odvojile od stada. Razum kao da obasjava rei molitve i oseanje na kraju poinje da se

odaziva na njih. Molitva postaje doivljaj ljudskog srca. Ponekad jaki ivotni potresi bude oseanja i ukljuuju ih u molitvu. Meutim, obino je potreban trud. Rei molitve deluju na nae stvrdnuto srce kao mlaz vode koji pada na kamen i postepeno ga razbija. Bilo je ljudi koji su odmah dobijali dar neprestane molitve, ali to je izuzetak. Obino se ono to se lako stie lako i gubi. Zato nam Gospod po mudrosti i milosti Svojoj ne daje odmah darove kako ih ne bismo brzo izgubili. Onaj ko se bavi Isusovom molitvom sa vremenom poinje da osea da je to najvie delanje oveka, da je obian govor u poreenju s molitvom grub i prazan, da svetovni poslovi nose u sebi hladnu umrtvljenost, da je bez molitve samo ljudsko bie nitavno. On poinje da voli utanje u kojem uje pesmu venosti. Volei ljude on se krije od njih, prestaje da se zanima za poslove i novosti sveta kako oni, pronikavi u njegovu svest, ne bi naruili molitvu, kako je ne bi uguili svojom bukom. On uva molitvu od dodira sa svetom kao to majka uva dete od vrelog sunca i daha zimskog vetra. Postoje stvari koje su potpuno nespojive s molitvom. To je itanje savremenih asopisa i novina; to je televizor, koji je postao gazda u kui. Duh Sveti je Duh istote i celomurenosti. Molitva ovekovo srce ini hramom Bojim, a u ovaj hram ovek puta kao zvanice, ubice i razvratne ene i naslauje se smradom greha. Blagodat Boija e napustiti ovakvog oveka. Kako u dui raspaljenoj strastima, u umu, u koji se useljuju slike nasilja i razvrata moe da boravi Hristos? Zato onaj ko nema odlunosti da izbaci televizor iz svoje kue nikada nee moi da stekne Isusovu molitvu. To nee biti molitva, ve spoj zvukova bez unutranjeg smisla. Ovakav ovek e liiti na domaina koji je sproveo u svoje sobe kanalizacione cevi i zatim u njih poziva goste. Pitanje: Kako sauvati svoje srce za molitvu? Odgovor: Pitaj sebe u svim ivotnim prilikama: "Kako e se moj postupak, delo i odluka, odraziti na molitvu?" Kad seda za trpezu postavi sebi pitanje: "Koliko treba da pojedem, a da ne ugasim molitvu?" Kad stupa u razgovor, misli: "Kako treba da govorim da ne rasejem molitvu?" Kad uzima knjigu da ita razjasni sebi da li e ti ona pomoi u molitvi ili e je, naprotiv, potisnuti iz seanja. Tako provodi ceo dan. Ima jedna pria. Carski sin je upitao oca: "Reci mi, kako si se nauio da upravlja ogromnom dravom?" Car nita nije odgovorio. Meutim, posle izvesnog vremena pravio se da se naljutio na sina zbog nekog postupka i izrekao mu smrtnu presudu. Sin je pao pred oeve noge preklinjujui ga za milost i zaklinjao se da nije kriv. Tada je car rekao:

"Dobro, proveriu te." Napunio je au vodom do vrha ivice i rekao: "Obii s ovom aom gradske zidine, a za tobom e ii delat: ako prolije makar i kapljicu vode on e ti istog trenutka na licu mesta odsei glavu." "Carevi je obema rukama uzeo au, popeo se na gradske zidine i poeo polako da obilazi grad oprezno koraajui po ploama. Ovaj put je dugo trajao. Na kraju se predvee vratio u dvorac i doneo je ocu au punu vode: nije prolio ni kap. Car upita: "Da li si video narod koji stoji pored zidina?" Carevi odgovori: "Ne." Car upita: "Da li si uo ljudske glasove?" Carevi odgovori: "Ne." Car upita: "Kakvo je nebo bilo danas, da li je bilo prekriveno oblacima?" Carevi odgovori: "Ne znam." Car upita: "A ta si radio?" Carevi odgovori: "Nita nisam ni video ni uo, gledao sam u au da ne prolijem vodu i da ostanem iv."

Tada car ree: "Eto ti lekcija kako treba upravljati dravom: treba da ume da se koncentrie na svaki posao tako kao da je on jedini, zaboravljajui na sve." Ova pria moe da nam poslui kao lekcija za to kako treba da se molimo. aa je nae srce, voda je blagodat, delat koji ide za nama s isukanim maem je smrt koja stoji iza lea svakog oveka. Molitva skuplja i uva blagodat. Pitanje: Koji je najpokvareniji i najskriveniji neprijatelj molitve? Odgovor: To je naslada. LJudi su jo u stara vremena rekli da naslada mudre ini bezumnima. Pitanje: Kako razlikovati nasladu od duhovne radosti? Odgovor: Prilikom naslade misao se zaustavlja, um prelazi u nekakvo stanje dremea, dua se pogruava u tamu, ona osea nekakvu mutnu slast koja kao da ide odozdo ka srcu, zaboravlja na smrt i na venost. U nasladi se kao i u strasti gasi svetlost due. Naslada je paraliza molitve. Postoji duhovna radost koja se ponekad takoe naziva nasladom, ali to je neto sasvim drugo. Pitanje: Koji svetac za nas moe da slui kao primer delatelja Isusove molitve? Odgovor: Presveta Djeva Marija Kojoj je u Svetinji nad svetinjama bilo otkriveno ime Isusa Hrista. Ovo ime je kao nezalazna zvezda sijalo u NJenom srcu. Djeva Marija je bila venac svih dobrodetelji. Meutim, naroito je zablistala celomudrenou, smirenjem i ljubavlju. LJubav ju je uinila Kerju Nebeskog Oca, istota - Nevestom Duha Svetog, smirenje - Majkom Sina Boijeg. Sve ove dobrodetelji su darovi blagodati. Meutim, one istovremeno u znatnoj meri zavise od ovekove volje. Isusova molitva je nemogua bez neprestane borbe s gordou. Gospod je rekao: Evo na koga u pogledati: na smirenog i skruenog duha.[9] Smirenje je onaj Sinaj na kojem se Bog javlja dui. Celomudrenost je ona kupina koja gori ognjem blagodati ne sagorevajui. A duhovna ljubav je nagrada pobedniku nad sopstvenim strastima, to je prisustvo Samog Boanstva u ljudskom srcu, to je beskonani kraj duhovnog puta. Prepodobni Maksim Kavsokalivit, atonski podvinik, stalno se molio Majci Boijoj da mu bude darovana srdana Isusova molitva i dobio ju je kao dar od Nebeske Carice.

Treba se moliti i za darovanje Isusove molitve treba moliti Arhangela Salafaila, koji je po uenju Crkve Aneo molitve. Treba moliti prepodobne oce da nas oni naue umnom delanju, radi kojeg su ostavili svet i otili u manastire i pustinje. Pitanje: ta znai postati u molitvi poput deteta? Odgovor: To znai odrei se, kao to smo ve govorili, zemaljske mudrosti i zemaljskih znanja. Kao to borac, stupajui u borbu, zbacuje sa sebe odeu, tako ovek, stajui na molitvu treba da zna kako su nitava i netana ona znanja kojima se ponosi svet. Pred Boanskom mudrou ona su nita, to je magla koja obavija nau duu, kroz koju se s tekoom probijaju sunevi zraci. Odreci se znanja radi mudrog neznanja i u ovom neznanju e kroz molitvu stei najvie znanje. Odreci se svetlucave svetlosti razuma zbog koje je nedostupan duhovni svet, pogruzi u mrak neznanja i bezmilja kako bi kroz molitvu u tvom srcu zablistala duhovna svetlost. Zamisli da si dete koje nita ne zna i ne razume, ve samo tei ka Bogu, koje Mu veruje, makar onako kao to malo dete veruje svojim roditeljima. Kad se u mislima vraam na svoje rano detinjstvo, koje se urezalo u nekim tajanstvenim odajama srca, napreem svoje seanje da okrenem reku vremena nazad ka njenom izvoru i seam se da je u pomrini praskozorja mog deijeg ivota duhovni svet bio oigledan, video sam ono to me je okruivalo u dve ravni: jedna je bila realna i zemaljska, a druga - ravan tajanstvena, ravan duhovna. Ove ravni kao da su prebivale jedna u drugoj. Kao dete video sam svet kao voluminozniji, dublji, srce deteta osealo je tajnu nevidljivog sveta koji je u izvesnom stepenu bio vidljiv za njega. Zatim je s godinama, dua postajala sve grublja i uranjala u materijalnost, vidljivi svet je potiskivao nevidljivi. Svetska znanja, optenje s ljudima, strasti koje su se budile - sve je to paralizovalo sposobnost duha da ne gleda vidljivo, ve kroz vidljivo. Dete, koje je tek nauilo da govori, na svoj nain je mudrije nego filosof, koji se zamotao kao pauk u pauinu, u sopstvenim rasuivanjima koja se izvlae iz njegovog razuma kao nit iz stomaka pauka. Dete je mudrije zato to svet vidi kao tajnu. Veliko dostignue je smiriti gordost razuma koji je za ljude postao idol, pobediti strasti u kojima svet vidi radost ivota, izdii se iznad razdvojenosti i borbe misli, uvideti da su obrazi zemaljskog obrazi praha i moliti se prostim srcem kao dete. Gospod je rekao: "Slavim Te, Oe, to si sakrio ovo od mudrih svetskom mudrou, i razumnih plotskim razumom i otkrio to deci, koja mogu da prime vie spoznaje o Bogu u svojoj jednostavnoj dui."[10] Arhimandrit Sofronije (u shimi Serafim (Saharov)), autor poznate knjige o prepodobnom Siluanu Atonskom isticao je karakteristinu injenicu da je meu prostim, ak i nepismenim monasima bilo vie onih koji su dostizali neprestanu Isusovu

molitvu nego meu ljudima koji su stekli knjiko obrazovanje. To je zato to su prosti neuki monasi lake mogli da se priblie stanju deteta. Meutim, treba nainiti opasku da i meu njima mogu biti ljudi gordi umom, poput prosjaka koji se gordio iglom kojom je zaivao zakrpe na svojoj odei. Gordost je strast. Uenost moe da predstavlja hranu za strasti, naroito povrna uenost i prazna naduvana znanja. Meutim, ako ovek uvidi svu ogranienost ovih znanja i njihovu nitavnost u poreenju sa spoznajom Boga, i on, kao bogata koji je prodao svoje imanje, moe biti u svom srcu sa Hristom. Primer za ovo je Vasilije Veliki koji je stekao obrazovanje na poznatoj atinskoj akademiji, a kasnije je, prouavajui Sveto Pismo govorio o filosofiji kao o igri uma. Treba rei da su se pustinjaci negativno odnosili prema tome da bogoslovska dela itaju oni koji su izabrali put tihovanja. Oni su ukazivali da ak i takve knjige mogu da raseju um i odvoje ga od molitve, a kroz molitvu ovek moe dublje da spozna Boga nego kroz knjige. Oni su smatrali da je za spasenje dovoljno znati dogme Pravoslavlja i verovati Crkvi, a duu posveivati molitvi. Zato pustinjaci nisu ulazili u rasprave o bogoslovskim pitanjima ako nije pretila jeres. Knjige opisuju duhovni svet, a molitva oveka u ovaj svet uvodi. Onima koji se bave molitvom starci su savetovali da itaju pre svega knjige o molitvi.

NAPOMENE: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. V.: Jn. 16, 33. - Red. Jer. 48, 10. - Red. V.: Otkr. 3, 20. - Red. V.: Jn. 10, 5. - Red. V.: 1 Jn. 2, 16. - Red. V.: Lk. 12, 49; 2 Petr. 3, 12-13; Otkr. 21, 1. - Red. V.: Otkr. 20, 1-2. - Red.

8. V.: Mt. 13, 45-46. 9. Is. 66, 2. - Red. 10. Up.: Mt. 11, 25. - Red.

Ui u svoje srce sadraj Poetkom 20. veka na Atonu, ovom bedemu svetskog Pravoslavlja, iznenada se pojavila nova jeres koja se nazivala imjaslavlje ili imjaboije. Ova jeres je buknula, kao poar, meu zidinama Pantelejmonovog manastira, vei deo monaha koji su tamo iveli joj se pridruio. Kau da je novo u stvari ponavljanje dobro zaboravljenog starog. Moe se rei da su imjaslavci imali za svoje prethodnike gnostike, sledbenike Evnomija i kabalista. Sutina ovog uenja se sastojala u tome to se ime Boije poistoveivalo sa Samim Bogom. "Ime Isus je Bog" - evo dogme ove udne jeresi. Spoljanju, proforistiku, ljudsku re koja se sastoji iz spoja i kombinacije zvukova, imjaslavci su doivljavali kao Boanski Logos. Ovo uenje poput Evnomijeve jeresi, ne samo da je dovodilo do loginog negiranja obreda i Tajni Crkve, ve je dovodilo u sumnju nunost ovaploenja Spasitelja i Golgotske rtve. Ako je ime Boije Bog po sutini i prirodi, to znai da u izgovorenom imenu ve prisustvuje Bog u svoj Svojoj punoti. U tom sluaju mogue bi bilo prieivati se ne Svetim Darovima, ve samo imenom Isusa i umesto Golgotske rtve Bogu bi bilo dovoljno da otkrije ljudima Svoje ime. Ova jeres je izazvala bogoslovsku polemiku u kojoj su uestvovali Konstantinopoljski i Antiohijski patrijarh, kao i specijalna komisija koja je bila poslata na Aton. Polemika nije donela osetne rezultate i zavrila se prinudnim iseljavanjem imjaslavaca s Atona. Treba istai da su pozicije imjaslavaca delili neki dekadentni bogoslovi, ukljuujui oca Pavla Florenskog, koji se latio truda redigovanja knjige jeromonaha Antonija (Bulatovia), koja predstavlja apologiju imjaslavlja. Naroito jako se privrenost Florenskog magikom platonizmu i gnosticizmu ispoljila u njegovom delu "O imenima". Treba istai da su se crkveni bogoslovi u sporu s imjaslavcima, kao to to obino biva u takvim sluajevima, kako bi odrali amac koji je ve bio spreman da se prevrne, pribili uz drugu ivicu i on se nagnuo na suprotnu stranu. Oni su ignorisali specifiku imena, njegov linosni aspekat; pritom se ime pretvorilo u naziv, u bezlini indeks i broj. Ovde nije bilo jeresi kao kod imjaslavaca, ali je postojala nepodudarnost s molitvenim iskustvom asketa, uproavanje i izvesna profanacija mistike molitve. Za razliku od

naziva, naimenovanja, imena za ivotinju i nadimka, ime nema sluajnu, spoljanju vezu s onim ko ga nosi: ime moe da se odnosi samo na linost i linost se odaziva na svoje ime. Karakteristino je da bezimena linost uopte ne postoji. Kod svih naroda ovek dobija ime. U molitvi ime daje realan oseaj prisustva i zato je ime najvii i najdinaminiji od svih simbola, osim toga, najpostojaniji i konkretno realan. Boanska imena su kao koncentracija molitve, to su kao centri koji svetle, koji proimaju zracima celo tkivo molitve. Dua onoga ko se moli nakon buenja duha osea blagodat koja struji kroz Boanska imena; ona se tada otkrivaju oveku kao tajna, a ljudsko srce njima. Ovaj realan, ali subjektivan doivljaj biva toliko jak i neizbisiv da su neki starci, nekolovani u pogledu bogoslovlja, koji su se, meutim, bavili Isusovom molitvom na pitanje o imjaslavskoj jeresi odgovarali da je "istina negde na sredini". Ime Boije je tajna skrivena od plotskih i duevnih ljudi. Iako ih Isusova molitva nevidljivo preobraava, ona se ne otkriva dui, ve "umu" (duhu) u svojoj veliini kao na pozadini vene svetlosti. Molitvenicima kao to je sveti Jovan Krontatski Bog se javljao u Svom imenu kao u nesagorivoj kupini. Govor i re u sutini nisu signalni, ve znakovno-simboliki sistem. U molitvi mi optimo kroz re kao kroz znak-posrednik. Sveti oci savetuju da se um zakljuava u rei moitve kako bi se kroz ove rei videlo ono to je iznad rei i ulo molitveno utanje koje je dublje od rei. Ono to se odnosi na simbol prelazi na simbolizirano, zato ovek sa svetenim strahom treba da se odnosi prema svakoj rei molitve. Pretvaranje ljudske rei u igru, ale, la, psovke i praznoslovlje, nanosi molitvi tetu koja se teko moe nadoknaditi: rei za onoga ko se moli postaju hladne, otre, i grube, nalik na alat pokriven prljavtinom i rom. Onaj ko eli da se naui nauci nad naukama - molitvi, mora da meri i svaku svoju re i da razmilja o njoj. U ovom smislu on treba da lii na krtog oveka koji pre nego to prui novi dugo ga dri u ruci i razmilja. Za pravoslavno monatvo karakteristino je uenje o Isusovoj molitvi, tanije, to je zapovest za sve hriane, ali je monatvo bilo onaj vrt u kojem su divni miomirisni cvetovi ove molitve cvetali naroito raskono. Isusova molitva se naziva razliito: seanjem Bojim, duhovnom pesmom, ljubavlju Boijom, srdanim tihovanjem - u zavisnosti od stepena molitve. Ona poinje kao seanje, zatim prelazi u tajanstvenu pesmu koju duh dan i no peva Bogu, a zatim uvodi oveka u tihovanje i ljubav. Za Isusovu molitvu je potreban trud. Nae srce se od grehova i strasti pretvorilo u kamen. Treba kopati stenu da bi se naao izvor. Prolaze godine, oveku se ini da je njegov trud jalov, da ga je Bog napustio, ali nije tako: u oveku se deava neprekidna, ali neprimetna promena, poput rasta njegovog tela. Na svaku Isusovu molitvu Bog neujno odgovara srcu: "Ja sam s tobom!" Neki proitavi uenje otaca o Isusovoj molitvi ele da odmah doive njihova stanja, ali su ova rukovodstva napisana preteno

za pustinjake i askete, a nae srce je nalik na prljavu movaru. Isusova molitva je potoi koji uvire u ovu molitvu, a koliko je vremena potrebno da bi njegove struje istisnule, isprale svu prljavtinu i uinile vodu prozranom! Osim toga, u ovu movaru neprekidno dospevaju otpadne vode i otpaci naih grehova i strasti - onoga to prodire u srce, naroito kroz vid i sluh. Postepeno se iste dubine nae podsvesti, tajne odaje ljudskog srca; ponekad se blagodat dotie due, kao da pokazuje ta je dalje oekuje i ponovo se skriva. ovek as osea pomo Boiju, as bogoostavljenost, as kratke probljeske radosti, as mune periode nemoi i tuge. Blagodat Boija krije ovaj put od nas samih kako ne bismo pali u gordost i tek nakon buenja duha ovek u molitvi spoznaje kako je sladak raj i kako je blag Gospod. Sveti oci savetuju da se Isusova molitva prvo izgovara usmeno, ali tiho, poluapatom, tako da ovek sam uje: glasan glas rasejava misli i tek u izuzetno jakom napadu strasti dozvoljeno je da se izgovara, kao da se izvikuje molitva kako bi se uguila zmijska pesma sladostraa i gneva. Isusovu molitvu treba izgovarati u tempu obinog razgovora, ne preterano brzo, kad se um iskljuuje od rei i ne preterano sporo, kad um poinje da drema u njima. Zatim ovek povremeno prelazi na nemu molitvu, trudei se da u sebi jasno izgovara njene rei pri emu oci preporuuju da se disanje unekoliko zadrava, odnosno da se die povrno i retko, ovo pomae usredsreivanju misli. Moemo da uoimo na sebi da je koncentracija panje vezana za zadravanje disanja. Meutim, mogua je sledea greka: ovek uzimajui vazduh do kraja pravi zatim duge pauze napreui sve sile da ga ne izdahne. Nekim ljudima koji su tako postupali polazilo je za rukom da u mislima izgovaraju ponekad do deset, ak do petnaest molitava nakon dubokog udisaja, ali kao posledica sline prakse esto se pojavljivala bolest - proirenje (emfizema) plua i hipertonija. Oci savetuju suprotno: da se prilikom disanja upotrebljava mala koliina vazduha, kao hrana za vreme posta. Drevni podvinici su vezivali rei Isusove molitve za disanje. Ovaj nain koriste i neki nama savremeni monasi. ivot ljudskog organizma protie u odreenim ritmovima i kad se molitva sjedinjuje s ovim ritmovima dobija pomo. To nije mehaniki proces koji ubija duh, ve neto drugo, to lii na podrku prijateljske ruke koja pomae oveku koji ide strmom planinskom stazom. ovek je jedinstvena, neponovljiva individua i zato je put Isusove molitve kod svakoga neponovljiv. Molitva je dar Boji, zato se treba moliti Bogu da poalje ovaj dar. To je, moda najbolji i najbezbedniji nain da se dostigne molitva: moliti je od Boga kao veliku milost. Prilikom molitve telo treba da se nalazi u stanju izvesne napetosti, kao pripravnosti za akciju: prilikom raslabljivanja tela um obino pada u dreme, panja slabi, svest se pokriva nekakvom tamom - ovek izgovara molitvu kao u snu, ne sluajui samog sebe. Napetost miia treba da bude usmerena ka srcu, stomak

zategnut, kao kod vojnika u stroju. Ova nepetost daje izvestan oslonac molitvi, kao to pravilno disanje daje oslonac glasu. Dobro je u molitvi initi poklone i metanije; pritom treba prvo izgovoriti molitvu, a zatim initi poklon, a ne initi ga za vreme molitve. Metanije smiravaju ljudsku gordost i ine duu trezvenom. Neki smatraju da je za panju korisno da se za vreme molitve sedi na onioj klupici i da se brada pritisne uz grudi. Meutim, sve su to samo spoljanje metode: same po sebi one su korisne, ali ovek moe i bez njih. One lie na tap o koji se ljudi oslanjaju na putu, a zatim ga, kad postane nepotreban, bacaju u stranu. Glavna je duhovna strana molitve, ali poto je dua vezana za telo, spoljanje moe, kako da pomae, tako i da ometa unutranje. Oslanjati se na spoljanje ili pak naprotiv, potpuno ga zanemariti bilo bi nerazumno i nepravilno. Opti saveti za one koji se bave ovom molitvom jesu: ne prihvatati ulne obraze, ne teiti ka oseanju blagodati i duevnim nadahnuima, gledati na molitvu kao na pokajniki pla srca, esto se ispovedati, sav ivot smatrati pripremom za molitvu. Sva naa dela, rei i misli jesu tlo na kojem e rasti ili venuti cvee molitvenih stanja. Za vreme Isusove molitve panja mora biti usredsreena na rei same molitve, ali sam po sebi voljni napor ne moe biti dugotrajan, zato za vreme molitve ovek svesno ili nesvesno trai ono mesto na kojem e se molitva ispoljiti u formi rei. Neki proitavi pouke drevnih asketa trae takozvano "srdano mesto", ali srdano mesto jesu zatvorena vrata koja se mogu provaliti na silu, a ne otvoriti. Potrebno je odreeno stanje due i duha kako bi molitva oivela, ispoljila se, kako bi ula u dubinu srca, upravo, ne u fiziku oblast srca, ve u njegovu duhovnu dubinu. Ako um, obremenjen i isprljan pomislima budemo na silu zabijali, kao ekser ekiem, u svoje srce jo uvek pokriveno gnojnim ranama greha i strasti, rezultat ovoga nee biti sticanje duhovne molitve, ve neuravnoteenost, eksplozivnost, histerinost, raspoloenje koje se brzo menja. Na um i srce su razjedinjeni zbog pada u greh, ali ovo za njih u izvesnom smislu predstavlja uvanje od veeg zla; oni mogu da se zblie i sjedine samo kroz pokajanje i oienje grehova, a jo tanije reeno, moe da ih spoji blagodat. Zato panju ne treba usredsreivati na izvoru rei, ve na njegovoj periferiji, lagano i postepeno prelazei ka centru. Tako neki od staraca smatraju da je najbezbednije da se panja za vreme Isusove molitve usredsredi na kretanje usana koje je apatom ili nemo izgovaraju. Ovaj metoda omoguava oveku da se bori s pomislima, da ne obraa panju na njih, da jasnije osea strukturu rei. Prilikom dugotrajnog upranjavanja Isusova molitva se sama sjedinjuje s disanjem. Neki se zadovoljavaju ovim nainom molitve i oni se tako mole dok se ne pojavi srdana toplina; za druge sledeu etapu molitve predstavlja fiksiranje panje u oblasti grla gde prilikom molitve oseaju pokrete miia, gde kao da se raa re koja izlazi iz grudi. Nastavljajui put kao od ua ka izvoru reke ovek poinje da osea da se re raa u oblasti srca i panjom se sputa ka svom srcu putem vazduha koji udie,

orijentiui se na pulsiranje srca. Ovde jasnije vidi raanje pomisli i postaje mu lake da se bori s njima kroz molitvu. Postoje dva naina borbe: prvi je da se ne obraa panja na misli, ve da ovek nastavlja da se moli (tako ovek zapuava ui da ne uje psovke), a drugi je da odbacuje, kao da baca u stranu i unitava pomisli. Jedan od svetaca je um uporedio s paukom koji sedi pritajivi se nepomino u pauini i im muva dospe u nju odmah ubija svoju rtvu. Put u srce je ushoenje uma stepenike, ali lestvica kao da je "okrenuta" nanie, i vee pogruavanje u dubinu oznaava vee ushoenje. Ovom lestvicom se moe ii samo malim koracima, preskoiti stepenice znai survati se s nje. Ovde panja ne treba da prelazi u nasilje. Svaka stepenica se otkriva sama, srce postepeno privlai um, ali srce u fizikom smislu i srdano mesto nisu jedno isto. Srdano mesto je nalik na tajnu riznicu zazidanu u zidu, nju otvara Gospod kao dar blagodati oveku; to je neto kao "unutranje srce" u ljudskom srcu i za oveka nije mogue da sam ue u njega, kao to je nemogue skinuti zvezdu s neba. Srdano mesto se oveku otkriva onda kad on to ne oekuje. Oekivati - znai oseati se dostojnim. Bog daje blagodat smirenima i utljivima. Onaj ko je naao ovo blago nee priati svetu o njemu, ve e ograditi svoja usta utanjem kako ga duhovni lopovi ne bi opljakali. Mi govorimo o simbolici rei, ali postoji i druga ravan - mistika rei. Kod oveka osim spoljanje, fonetske rei postoji jo skriveni i njemu nepoznati unutranji logos. Ovo nije sposobnost due, ve duha. U probuenom duhu proforistika, spoljanja re se pribliava unutranjoj rei, zato je la kao razdvojenost, kao protivrenost izmeu unutranjeg i spoljanjeg jezika, pogubna za duhovni ivot; ona ga gasi, kao voda vatru. Unutranji logos, ili kako se drugaije naziva endodetika re - sposobnost za neposrednu spoznaju, za prozrenje i duhovne intuicije - poinje da sija kroz spoljanju re i ini je mudrom i reju koja prodire duboko u duu. Zato re molitvenika i asketa nosi u sebi neobinu snagu, koja prevazilazi razum svih filosofa. Nastupa momenat kad se molitva pretvara u vienje. Dua se moli u pomrini, a duh u svetlosti. Hristos je ispriao priu o divnom biseru, skrivenom na polju i o nekom oveku koji je saznavi za njega prodao celo imanje kako bi kupio ovo mesto i kad je stekao biser postao je bogatiji od svih.[1] Onaj ko sve rtvuje radi Isusove molitve, dobija kroz nju sve, a glavno je, ono to nije znao i nije mogao da poeli. Prodati imovinu - odrei se zemaljskih pristrasnosti, duevnih znanja, uprostiti sebe, koncentrisati svoj ivot u jednom, kao to se zraci, prolazei kroz lupu koncentriu u jednoj taki. Isusova molita se ne moe suprotstaviti drugim oblicima molitve, na primer, itanju Psaltira: sve one potiu iz jednog izvora - Duha Svetog. Psaltir i kanoni pomau,

naroito na poetku, Isusovoj molitvi; prei odmah samo na Isusovu molitvu podjednako je teko kao prei od uobiajene hrane na hleb i vodu kojima se hrane askete. Na um po navici zahteva raznovrsnost; ak i na polju molitve on samo postepeno prelazi od irine poznanja na dubinu. Stalno drati um u napetosti je po reima Antonija Velikog isto to i drati sve vreme tetivu luka zategnutom. Na pitanje ta izabrati: Isusovu molitvu ili Psaltir prepodobni Varsanufije Veliki je odgovarao: "I jedno initi i drugo ne ostavljati." Pritom postepeno sve vie vremena i mesta u dui treba ostavljati za Isusovu molitvu. Uvrstivi se u srcu Isusova molitva se na poetku manifestuje kao duhovna toplina. esto budei se ujutru ovek na svoje uenje primeuje da u njegovom srcu tee Isusova molitva. Snovi postaju isti i laki. (Ovde se ne govori o posebnim demonskim iskuenjima, kad se avo u snu pribliava molitveniku kao svom neprijatelju i ovaj od tog pribliavanja osea ubistvenog uasa.) Drugi stepen neprestane Isusove molitve je posebna unutranja svetlost koja obasjava mrane dubine ljudske due. Toplina donosi molitveniku mir pomisli i pokajanje, a duhovna svetlost - radost i ujedno oseaj da je on ispod svake tvari, ali istovremeno i to da ga Bog ne ostavlja. Tada ovek shvata da je smirenje istinski ivot, a nadimanje lani ivot i krajnje siromatvo. Sveti oci nam ne otkrivaju dalja dejstva blagodati ili otkrivaju kroz alegorije i aluzije. Prepodobni Isak Sirin govori o tome da su samo malobrojni preli na drugu obalu Jordana. Isusova molitva je glas pokajanja, a samo pokajanje je poput niti koja je zategnuta izmeu dva pola, tuge zbog grehova i nade. Molitva bez svesti o grehovnosti se pretvara u gordeljivo uznoenje i lanu duhovnost, a molitva bez nade se postepeno gasi, dua dolazi u stanje uninija i raslabljenosti. U molitvi treba da postoji ovakvo raspoloenje due: "Po grehovima svojim dostojan sam pakla, ali milosre Boije ne pobeuju nikakvi grehovi. Gospod bi oprostio i satani kad bi ovaj mogao da se pokaje." Kad stupa u razgovore sa svetskim ljudima upitaj sebe: "Koliko Isusovih molitava bih mogao da izgovorim za to vreme? Zar na ljudskom jeziku postoje rei vee i lepe nego to su rei "Isus Hristos"? Za ta menjam Isusovu molitvu?" Tajne Boije se otkrivaju utljivima. Apostol Petar govori o lepoti utljivog duha i o tajanstvenoj zvezdi koja izlazi u ljudskom srcu.[2]

NAPOMENE: 1. Up.: Mt. 13, 44-46. - Red. 2. V.: 1 Petr. 3, 4; 2 Petr. 1, 19. - Red.

Svetlost koja struji iz daleka sadraj Jednu od najveih opasnosti u molitvi predstavlja zamena duhovnih oseanja duevnima. Duevna oseanja su ivopisna i jarka. Ona su poput bunih talasa koji se podiu i koji su vii tamo gde je blie dno. Oni rastu kao brda kad je oseka, dok je bezdan okeana obino miran; njegova povrina lii na ogromno polje koje jedva koleba mrekanje talasa. Nije udo to se najvei okean naziva Tihim. esto svetski ljudi entuzijazam, oduevljenost, stanje nervnog uzbuenja, ekscentrinost, poetsko nadahnue ili istanani intelektualizam doivljavaju kao probuenost duha u molitvi, ali je to u stvari samo surogat molitve. Tri duevne sile porobljuju ovekov duh: prva je njegov prizemljeni razum, koji neprekidno, kao pauk, plete iz samog sebe niti suenja, predstava, domiljanja, planova, seanja, pretpostavki, evristikih dosetki i apstrakcija i tri po ovoj pauini pokuavajui da u nju uhvati svetlost istine. Druga sila koja gui duh je reaktivna zatitna sila due koja se u naem stanju ne ispoljava u borbi s grehom, ve u suparnitvu, gnevu, jarosti i nepomirljivosti. Ova pogreno usmerena energija ljudske due postala je sama strast i obino se ustremljuje protiv onoga ko smeta oveku da ostvari svoju elju. Trea sila je tenja ka nasladi, stalna udnja za zadovoljstvima. Naslada je poput morske vode, ona posle sebe ostavlja oseaj gorine, ne gasi e, ve je nasuprot tome, raspaljuje. (Ko pije gorko-slanu morsku vodu jo vie eli da pije i u moru vode umire od ei.) ovek esto mea suprotne stvari - duevnu nasladu i duhovnu radost: naslada izigrava duhovnu utehu, imitira je. Naslada ima irok spektar dejstava. To nisu samo gruba ulna zadovoljstva, ve i naslada drugog poretka, tanana, na primer: estetska i stvaralaka, koju ljudi esto meaju s duhovnim stanjima. Meutim, sve duevne naslade pripadaju vremenu i zemlji. Sve su one prolazne. One stvaraju raspoloenje, a ne stanje. Naslade mogu biti kako oigledno porone, tako i podnoljive. Neke od njih izgledaju kao odmor i nagrada za oveka, na primer:

naslaivanje prijateljstvom, porodinim radostima, optenje s prirodom... Meutim, sve su one - zemaljske i ako postaju ivotni cilj uspavljuju duh. Molitva uvek treba da pripada duhovnoj ravni, zato to je molitva otkidanje uma i srca od zemlje i usmerenost na venost. Ovo je esto praeno trudom i bolom, kao kad bi ovek otkidao zalepljeni flaster od rane koja krvari. Zato je paljiva molitva najtei podvig. U molitvi nije zabranjeno moliti Boga za zemaljska dobra, samo u njima ne treba videti cilj po sebi, ve samo sredstvo za odravanje snage na zemaljskom putu. Duevna molitva, u ma kako rasplamsalo stanje da dovodi, ma kako nadahnuta da izgleda, predstavlja izopaenje same sutine molitve. Duh se budi samo kroz pokajanje i borbu sa strastima. Reima pokajte se[1] zapoeli su svoju propoved Hristos i NJegov Pretea. Jedini put u Carstvo Boije vodi kroz pokajanje. Van njega deluju duevne, strasne sile. ta predstavlja pravoslavna ikona? Ikona je ispoljavanje blagodati Boije na zemlji. Mi ne moemo da unesemo u ovu oblast bilo kakav krut sistem. Duh die gde hoe,[2] rekao je Gospod. Mi emo samo ukazati na neka svojstva pravoslavne ikone, teko shvatljiva za veinu naih savremenika. Lik na drevnim ikonama je velianstven i strog. Ovde nema mesta sentimentalnosti i laskavosti - ovim ispoljavanjima duevnosti, surogata ljubavi. Duhovna ljubav, koja se odraava u likovima drevnih ikona je stroga i zahtevna. Pogled svetaca na njima gleda nas iz venosti. On kao da obuhvata celu vaseljenu. Venost i beskonanost se odraavaju u njemu. Ovde nema ni traga pomirenosti s grehom ili snishodljivosti prema njemu. Zato su likovi drevnih ikona neshvatljivi, tui, a ponekad i zaista strani za plotskog oveka vezanog za strasti. Meutim, u ovoj mrnji prema grehu, u ovoj surovoj istini prisutna je jedna elja, svecela elja - spasenje oveka. Istinska ljubav, koju su odrazili drevni ikonopisci, ne ide na kompromise. Ovo mnogim savremenim ljudima izgleda kao surovost. "Surovi, strani likovi," kau oni. Oni ele da ih ikona mazi, oni ele da "koketiraju" s ikonom. Duhovna ljubav je neizmerno dublja od duevne. Ona vie saosea s nama, vie pati zbog nas. Ona kao da nemo vie od boli, ali ne zbog naih prolaznih nezgoda, ve zbog nae otkinutosti od Boga, izvora ivota. Ona se plai nae vene pogibelji. Likovi drevnih udotvornih ikona su strogi zato to su prozorljivi. Oni vide demonski svet, to je svet stranih neprijatelja koji okruuju oveka, svet nevidljivih ubica, oni vide gnezdo greha, stanite satane u ljudskom srcu. Predanje kae da se Gospod i Majka Boija nikada nisu osmehivali: kako moe da se osmehuje majka videi da je telo njenog deteta obavila zmija ili da ono bunca u tekoj, munoj bolesti? U katolikim ikonama nema metafizikog tragizma. Tamo je tragizam zemaljskih, duevnih, ljudskih oseanja. A najee je prisutno drugo - ljudska ulnost, ono to je usmereno ka zemlji. Raj i pakao su ili zaboravljeni ili prizemljeni, preneti na zemlju.

Tamo ikona gleda na zemaljski nain, moda i dobrim pogledom, ali vidi samo zemaljski svet. Pred takvom ikonom grenik ne proavi kroz vatru pokajanja moe u potpunosti da se preda duevnim doivljajima. Zato su tako esto na Zapadu pesnici opevali Djevu Mariju kao predivnu damu, a vitezovi su Je nazivali kraljicom svog srca, to za pravoslavca zvui kao strano svetogre i izrugivanje svetinje. Ovu duevnu ulnost i sentimentalnost katolikih ikona ljudska podsvest doivljava kao mogunost pomirenja s Bogom bez pokajanja, bez promene. Zato se u katolikoj mistici tako mnogo govori o uzbuenoj ljubavi i tako malo o pokajanju, oienju srca i svakodnevnoj surovoj borbi sa strastima. Pravoslavna svest osea u ovim u ljudskom smislu lepim, ali u duhovnom smislu nepreporoenim, ve samo neno-sladunjavim likovima, neto potpuno tue. Ova lica na ikonama, koja samo to se ne osmehuju, a ponekad se zaista i osmehuju, deluju na grenika uspavljujue, u njima je prisutna kapitulacija pred grehom, pomirenje s njim: grenik voli kad se na njegovu rugobu gleda kroz prste. U neke katolike ikone ljudi su se zaljubljivali. Meutim, nije mogue zaljubiti se u pravoslavnu ikonu: ovde gasnu strasti, ovde se budi duh. Zbog toga strasni i slastoljubivi ovek uri da ode od ovakve ikone. Na drevnim ikonama nema enjivosti, alostivosti i onoga to bi se moglo nazvati pevanjem uspavanke greniku. Onaj kome je poznat uas transcendentnog, demonskog zla, nee umirivati grenika. On e drugaije gledati na zemaljska stradanja koja tako malo znae u poreenju s venou. Optenje s Bogom bez srdane istote nije mogue. A srdana istota nije mogua bez pokajanja i borbe s grehom. Zato nije mogu ni oprotaj greniku bez njegove odlunosti da se bori sa sobom, bez toga da on, slikovito govorei, prolije krv. Drevna udotvorna ikona je istovremeno bliska greniku i daleka od njega. Ovde je prisutna blizina duhovne ljubavi, ljubavi prema oveku kao obrazu Boijem i istovremeno je prisutna ogromna razdaljina, razdljina koja odvaja grenika od svetosti. ovek osea kako mu je Bog blizak i kako je on sam dalek od Boga. Jedno od svojstava svetosti jeste mrnja prema grehu. Svetinja ne moe da se spoji s prljavim i neistim. Sunevi zraci padaju na povrinu movare, ali se blato od toga ne pretvara u svetlost. Ikona je svetlost koja struji iz daleka. Odsustvo distance izmeu svetosti i greha u ikoni sputa je u sferu duevnih ljudskih oseanja i moe u izopaenoj svesti grenika da dovede do lanog umirenja i ak da postane "garancija" nekanjenosti njegovog greha ("grei koliko hoe, Gospod e te svejedno po milosti Svojoj primiti"). ini nam se da je pogled likova na drevnim ikonama odreen od sveta. On nije ustremljen na onoga ko se moli, ve kao iznad njega ili, tanije, kroz njega (tako se zrak, prolazei kroz staklo ustremljuje u daljinu), on vidi oveka na pozadini venosti, u sferama zemaljskog i duhovnog sveta koji se presecaju; on vidi u ovekovom srcu ono to sam ovek ne vidi, a esto se plai da vidi. Likova s drevnih ikona plae se demoni,

pred njima se uznemiravaju i viu avoimani, oni koje smo navikli da nazivamo zajednikim imenom duevnih bolesnika. Drevna ikona izgleda obuzeta nevidljivim plamenom, plamenom Boanske blagodati.

NAPOMENE: 1. V.: Mt. 3, 2; 4, 17. - Red. 2. Jn. 3, 8. - Red.

Osloboenje duha sadraj Uenje o molitvi tesno je povezano s pravoslavnom antropologijom. U antropolokom smislu molitva je sredstvo za oslobaanje duha od deformisanih, razvraenih oseanja due, koja se nalaze u nekontrolisanom, haotinom stanju u meusobnoj borbi. Svet shvata slobodu kao mogunost oveka da sledi svoju glavnu strast, koja je na neko vreme pobedila ostale i nalazi uslove i sredstva za njeno zadovoljenje. A s religiozne take gledita, ova "sloboda" predstavlja stanje neprekidnog robovanja razliitim gazdama koje se stalno menjaju. Strasti nalaze osnovu za polje dejstva u ljudskom telu. Telo "ujedinivi se" s duom gui duh, tako saveznike vojske opsedaju grad odsekavi sve njegove komunikacije. Meutim, jedan od saveznika ove neprijateljske vojske, tanije, ljudski razum, manje je od drugih sila due pogoen grehom i strastima, zato on povremeno staje na stranu duha i pokuava da ga oslobodi. Borba za oslobaanje duha ima svoju strategiju, svoju zakonitost i postepenost. Ona poinje od spoljanjeg. Ako, dok se jo uvek nalazi u strasnom stanju ovek bude pokuavao da probudi sile duha, on e ili uvideti jalovost svojih pokuaja ili e, to je mnogo gore, posredstvom gordeljivih fantazija dovesti svoju duu u stanje egzaltacije, nervnog uzbuenja, iluzornih, matalakih predstava koje e zbog svog neiskustva doiveti kao duhovna otkrovenja. Ovakva duevna, ekstatika ljubav detaljno se opisuje

u knjigama zapadnih "asketa". Katoliki entuzijasti su doivljavali slina stanja kao pojave Boanske svetlosti, dok bi pravoslavni podvinici rekli da je to samo dimni plamen ljudskih strasti, dovedenih do stanja ekstaze. Borbu treba poinjati od tela, od njegovog navikavanja na disciplinu. Prvo je znanje mere, uzdranje. Mera u jelu i u snu, u odmoru i u radu. Lastavica daje svom ptiu odreenu koliinu hrane kao ptiica ne bi pitala - ako se najede do sitosti umree. Treba davati telu ono to mu je neophodno i uzimati od njega obrok - rad i budnost u molitvi. Kad ovek drema njegovi miii se raslabljuju, kad napeto razmilja koncentracija misli povlai za sobom odreenu napetost, kao da odrava telo u tonusu. Ako ovek za vreme molitve raslabljuje svoje miie poinje da drema i mata, zato je korisno stajati u toku molitve vrsto kao u stroju i initi metanije koje su "pomoni jezik" molitve. Za vreme umora i bolesti ovek moe da sedi, ali ne razvaljeno, ne nalaktivi se, ne naslonivi se na naslon stolice, ve pravo, s nogom jednom pored druge, lagano zategavi stomak i naklonivi glavu - sve ovo pomae u borbi protiv dremea. U duevno-telesne vrline spadaju utanje, uvanje vida i sluha. Duevne sile su sledee: slovesna, eljna i afektivnost. U slovesne spadaju: sposobnost miljenja na nivou rei i predstava, seanja, pretpostavljanja, planiranja, matanja, posmatranja, nalaenja uzrono-posledinih veza, analiziranja, sintetike, eksperimentisanja, otkrivanja zakonitosti, sainjavanja hipoteza i teorija, primena pronaenih zakona u praksi, sastavljanje razliitih znakovnih sistema i njihovo korienje. Tako se raa nuno, filosofsko, umetniko stvaralatvo, zakoni, prava, manifesti i ustavi. Ovo je nepregledno polje dejstva ljudskog intelekta u dva njegova aspekta: razuma i uobrazilje. Ovde su glavni koreni civilizacije: u prikupljanju, uvanju i primeni informacija, koje dolaze spolja. ovek se najvie ponosi svojim razumom. U njemu je osnova neverja, ona intelektualna gordost koja za oveka njegov razum ini malim boanstvom, idolom, od kojeg oekuje pomo i spasenje. Istovremeno ovaj razum povremeno osea svoju ogranienost, bespomonost i duhovno slepilo i tada trai Boga. Druga sila je eljna, ovde spadaju sve vrste naslade. Ovde je porodina, prijateljska, roditeljska i ulna ljubav, ovde je patriotizam i drutvena solidarnost, ljubav prema umetnosti, radost od optenja s prirodom, ovde je naslaivanje poezijom, muzikom, slikarstvom. Ovde su i ljudske strasti: egoizam, samoljublje, srebroljublje i pohlepa, vezanost za stvari, oseaj zavisnosti od spoljanjeg (i istovremeno - uzviena oseanja kao to su saoseanja, samilost, sastradavanje). U eljni deo due spadaju smeh i ale, u kojima je skriven tajni blud. Pojmovi kao to su zadovoljstvo, nenost, pristojnost, tananost, takt, privlanost i lepota, takoe spadaju u eljnu silu due. Ponekad ona otkriva sebe kao stremljenje ka nadsvetskoj Boanskoj lepoti i enja za izgubeljnim rajem (ovo nejasno oseanje lii na zrak svetlosti koji je iznenada prodro u podzemlje). I

u njenu oblast, u oblast eljne sile, spadaju demonska mistika i ekstatiki kultovi. Uopte, svaka mistika, osim pravoslavne, u celini se nalazi u polju duevnih sila. A pravoslavna je po svojoj sutini duhovna (meutim, poto ukljuuje u sebe celog ovek moe da se manifestuje zajedno s tim i u duevnoj i telesnoj ravni). U izopaene manifestacije sile elje takoe spada tajna ljubav prema zlu i poroku koju ovek povremeno jasno osea u svom srcu. Trea sila due je afektivna. Ona je slina sposobnosti ivog organizma da izbacuje iz sebe svako tue, strano telo, da neutralie otrov koji je u njega dospeo i umrtvljuje princip koji izaziva bolest. Afektivna sila je tvrava i vojska due, to je sposobnost da se razlikuje dobro od zla, zatitna sila, psihiki filter koji treba da zadrava prljavtinu i otrove, to je sposobnost due za reakciju i dejstvo, sveta mrnja prema onome to stoji izmeu ljudske due i Boga. Afektivna sila moe da se ispoljava i u tenji ka dobru, zatiti ljudi od nepravinosti, u samoportvovanju. Meutim, u ovekovom grehovnom, palom stanju, ona se najee ispoljava u stalnom nezadovoljstvu, roptanju, surovosti, gnevu protiv ljudi, netrpeljivosti, nadmenosti, nasilju, mrnji, osveti, supranitvu, zavisti, zlobi, ravnodunosti i bezoseajnosti, tajnom sadizmu - od porodinog despotizma do tiranije i nekromanije vladara. Uopte, u duevnim manifesticjama treba razgraniiti sledee nivoe: tetno, nepotrebno, podnoljivo (ili neutralno), nuno, potrebno i krajnje neophodno, i zatim voditi duhovnu borbu sa sobom odsecajui prvo tetno, a zatim nepotrebno. tetno u oblasti dejstva slovesne sile jeste svesna la, lukavstvo, prepredenost, smeh, podsmeh, kletve, prokletstva, psovke, praznoslovlje, osude - izvori lane i razvratne informacije. Bolje je ne znati nego imati lane, izvrnute podatke. Po reima Solomona, bolje je malo s istinom, nego veliko s laju.[1] Samo obuzdavi svoj jezik, pripitomivi ga kao divlju ivotinju, ovek moe da pone da se bavi oienjem svog uma od razliitih misli, matanja i ulnih pomisli, koje nastaju u svesti. tetna ispoljavanja eljne sile predstavlja svaki oblik zadovoljavanja pohoti. Ne govorim o telesnim gresima, to je svakom jasno, ve postoje i drugi tananiji oblici zadovoljavanja pohoti i sladostraa: susret i optenje s ljudima prema kojima gajimo neistu vezanost i pristrasnost, itanje strasnih knjiga i gledanje slinih slika, gledanje televizijskih programa i video filmova koji su postali izvor duevne zaraze i razvrata. Borba s tako tekim oblicima izopaene naslade kao to je upotreba alkohola i droge (ovde naslada oigledno otkriva svoj demonski lik), odricanje od nepristojnih razgovora, viceva i tome slinog je neophodno. Onaj ko stoji u movari bez ovih spoljanjih mera za ograivanje due od poroka ne moe da spere sa sebe prljavtinu. Ako ovek bude sluio svojim

strastima i istovremeno pokua da se moli srcem, dobie nervno rastrojstvo ili e pasti u ono demonsko stanje koje se naziva preleu. tetno u oblasti afektivne sile due jeste roptanje na Boga i gnev protiv oveka, mrnja usled uvreenog samoljublja ili neispunjenih elja (zato je nemogue pobediti gnev ne obuzdavi prvo pohot). Grehovne pojave afektivne sile su: osveta, pokvarenost, zlopamenje, nasilje nad voljom drugog oveka, ponekad - ak pod maskom dobra. Pobedu nad gnevom pomae pokajanje i samoprekorevanje. Prvo treba savladati gnev utanjem (kako kae prepodobni Jovan Kolov, korpion, smeten u zatvorenu posudu, e uginuti), a zatim se boriti s njim u mislima i srcu. Sledei stepen je podnoljivo (ono to ne predstavlja zlo, ali bez ega ovek moe). U pogledu slovesne sile to je bavljenje naukom i filosofijom, umetnou, itanje knjievnosti i periodike, u pogledu eljne - sluanje ozbiljne klasine muzike, odlazak u muzeje i slikarske galerije, pevanje svetskih pesama, putovanja; u pogledu afektivne tenja ka drutvenoj delatnosti, takmienja, igre i drugo slino ovome. Stepen nunog u smislu slovesne sile jeste poznavanje svoje struke, drutvenih, kao i porodinih prava i obaveza, poznavanje prirode koja nas okruuje, izuavanje bogoslovlja, i to ima praktian znaaj. U smislu eljne sile nuno je: prijateljska, porodina i roditeljska ljubav, patriotizam i drutvena solidarnost, optenje s prirodom, saaljenje i samilost prema ivim biima. U smislu afektivne: seanje na smrt, primoravanje sebe na dobro, borba sa strastima, trpljenje, pokornost volji Boijoj, seanje na svoje grehove. Najbolje od neophodnog za slovesnu silu jeste koncentracija u molitvi, za eljnu uestvovanje u bogosluenju kao predokus nebeske lepote, za afektivnu - ispunjenje zapovesti kao voljni akt. Duh koji se budi utiui na slovesnu silu, omoguava neposrednu, intuitivnu, spoznaju duhovnog sveta, onoga to je dublje od rei; njegov uticaj na eljnu silu daje oseaj Boga kao jedinstvenog dobra, u poreenju s kojim zemaljske naslade izgledaju kao gorina. Utiui na afektivnu silu on budi volju, podstie je da stremi ka Bogu, uva duu ot uticaja greha i strasti i obnavlja, preporaa u dui istotu i celomudrenost. Prilikom buenja duhovnih snaga ovek shvata da je njegovo samo ono to e prei u venost, a sebe moe da nae samo u Bogu. Probueni duh se ispoljava u tajnom poznanju duhovnog sveta kao sveta beskonanog, iju esticu predstavlja on sam i istovremeno sveta koji se odraava u njemu kao sunce u kapi vode; u doivljaju oveka svim njegovim biem ovog sveta kao najveeg ivota i u usmerenosti prema njemu kao izvoru svetlosti i jedinom istinski realnom postojanju. Tada se kao najvea duhovna

vrednost otkriva tihovanje srca, pred kojim sve ostale dobrodetelji izgledaju samo kao stepenice lestvice koje vode ka njemu. Ovo moe da izgleda surovo duevnim ljudima, koji zaboravljaju da je sve od Boga, a ne od naih snaga. Bog moe da uini veliku milost za ceo svet, ako nae u ovom svetu isto srce kao to je milovao i spasavao od pogibelji itave narode i zemlje zbog molitava velikih svetaca kao to su prepodobni Arsenije i Makarije primivi kao najblagougodniju rtvu tihovanje njihovog srca. ovek je dobio od Boga veliki dar - sposobnost da zaboravlja, koja nije nita manje dragocena za duu od sposobnost pamenja. Da nije sposobnosti zaboravljanja ivot bi bio neizdriv. Jedan od uzroka nervnih kompleksa je kad se u seanju "zaglavi" neki dogaaj i nemanje elje da se u sloju emocija on zaboravi, odnosno isprazni. Nervni kompleksi lie na kataralne (upalne) zone u naem telu, na neugasiva arita upale koja bole na dodir. Zaboravljati je isto tako neophodno kao izbacivati iz stana ubre i nepotrebnu starudiju. Umee zaboravljanja koje iznosi napolje iz svesti nepotrebne informacije naroito je dragoceno za molitvu. Mi se seamo posredstvom asocijativnih veza, zato ovek treba da se potrudi da raskine ove veze. To mogu biti stvari, ljudi, krajevi itd. Treba izbegavati susrete s onima koji nas podseaju na raniji grehovni ivot: najjai asocijativni uticaj ima iv ovek. esto je neophodno raskinuti prijateljstvo s onim s kim je ovek greio, potrebno je ak i da se ne moli za njega, inae e se greh obnavljati u seanju. Treba izbaciti stari koje nose na sebi peat greha. Ako je to nemogue, treba makar napraviti drugi raspored stvari u sobi. Naroitu atmosferu stvaraju knjige, zato ne treba drati u svojoj sobi strasnu svetsku knjievnost. To je jedan od izvora one razorne "radijacije" koja stalno zrai oveka. Poeljno je da ovek poseuje mesta na kojima je ranije retko bivao kako bi pokidao paukovu mreu seanja. Ponekad je za vreme molitve dobro zastrti prozore u svojoj sobi i moliti se u tami. Ako ne postoji mogunost da se odreknemo razgovora koji je za nas teak, u toku njega treba da utimo i da se molimo, a rei sabesednika e samo kliziti po povrini svesti, ne proniui u srce. Za vreme takvih razgovora esto pravimo greke, dospevamo u nezgodan poloaj, upravo - elimo da ubedimo oveka i demonstrirajui pred njim svoju pamet stupamo u razgovor i on nas obuzima, plaimo se da ne naljutimo oveka, vie volei da naljutimo Boga. To je izvrnuto poimanje dobrote - povlaivanje strastima drugog kad se umesto da negodujemo, osmehujemo i smejemo. Meutim, smeh je neto poput opijenosti, stanje duhovne raslabljenosti, kad ovek prestaje da kontrolie svoje srce i na kraju se nae nezatien. U smehu je skriven blud, a u ali drskost, zato oni neprimetno za nas rasplamsavaju nau ulnost. Ako ne bude sam pokazivao makar unutranje interesovanje za rei razgovora koji nije koristan po duu, razgovor e se biti iscrpljen. ovek osea s kakvim raspoloenjem ga sluaju, zato ako eli da se razgovor

prekine rei sagovornika smatraj niim drugim do umom potoka. Kako bi drali neophodnu distancu s drugima neki ljudi su se pravili jurodivima, pravili su se budalama i govorili su drugima istinu u oi ne plaei se da e se ovi uvrediti. Od budale se mnogo ne trai, ali to nije metoda za sve. Da bi se to pre zaboravila grehovna prolost treba promeniti svoje sopstvene navike: hodanja, leanja, govorenja, sedenja za stolom i tako dalje, isto onako kao to se rue odreene asocijativne veze. Uopte, najmonija sredstva za oienje due od uspomena u prolosti jesu pokajanje i molitva. Oproteni greh se lake zaboravlja, a blagodat dobijena u molitvi kao kljuem zatvara vrata podruma nae svesti u kojoj se "uvaju" nai grehovi. U svom nevelikom iskustvu uverio sam se da se, kad se zaista molim, ne seam ni svetskih knjiga koje sam u prolosti proitao, kao da ih nikad nisam drao u rukama, a kad naginjem saoseanju prema strastima ponovo mi seanje proitanog isplivava u svesti, kao morski gmizavci iz dubine na povrinu. Da bi ovek zaboravio prolost treba da uprosti samog sebe, svoju svest, svoj govor - tako rva mae uljem svoje telo kako bi ga tee uhvatili. Ako ovek mora da slua o tuim grehovima treba da izrazi saoseanje prema greniku i da kae da je i sam kriv za slina sagreenja, zatim da nastavi da se moli za onoga o ijim se nemoima govori i tada e se ovakav razgovor brzo prekratiti.

NAPOMENE: 1. V.: Pri. 16, 8. - Red.

Neprijatelji molitve sadraj Molitva ima unutranje i spoljanje neprijatelje. Prvi neprijatelj je samoljublje. Samoljublje je nepravilna ljubav prema sebi. Ona se ispoljava u tri oblika: kao tatina, srebroljublje i slastoljublje, odnosno tenja ka nasladi. Molitva je unutranji ivot, a tatina je teatralnost, spoljanji ivot, ivot pred ljudima. Molitva je unutranji, nevidljivi i najmoniji faktor postojanja ljudske linosti, a tatina zamenjuje lice maskom i samu molitvu pretvara u predstavu. Tat ovek je glumac svetosti, on ne moe da prebiva umom u svom srcu, on neprestano veba uloge koje e igrati pred ljudima, ukljuujui i ulogu molitvenika. Tat ovek e praviti aluzije na silu i znaaj svoje molitve, priae o neobinim sluajevima ili ak udima koja se deavaju po njegovoj molitvi. Kad se tat ovek nalazi u okruenju ljudi spreman je da se moli satima kako bi zauo aplauze upuene njegovoj pobonosti. Strast tatine daje mu demonsku silu za molitvu, a kad ostaje nasamo sa sobom, elja da se moli u njemu nestaje. Tat ovek se ne moli, ve samo glumi molitvu, zato njegova molitva postaje bezduna i licemerna. Tatina postepeno prelazi u gordost. Gord ovek ne osea potrebu za pomoi Boijom, on smatra da su za njega dovoljna njegova lina savrenstva kako bi ispunio Jevanelje ili ga ak prevaziao. Gord ovek postaje bog za sebe, zato molitva ili potpuno nestaje ili se u njoj potpuno gubi oseaj pobonosti: on razgovara s Bogom kao s jednakim sebi. Dalje sledi srebroljublje. Pomisli i oseanja srebroljubivog se nalaze tamo gde je njegovo bogatstvo. On je u neprekidnom nemiru: kako ga sauvati, kako ga poveati, ak i na molitvi razmilja o novcu. NJegova molitva je mrtva i hladna, to je samo neki spoljanji danak Bogu, zato to se on ne uzda u Boga, ve u novac, on je postao njegov bog. Srce srebroljubivog postaje tvrdo kao kamen, molitva ne ostavlja u njemu praktino nikakav trag, kao elino seivo na dijamantu. Apostol Pavle je srebroljublje nazvao idolosluenjem.[1] Slastoljublje ili ljubav prema nasladama je u stuini samoljublje, nepravilna ljubav prema sebi kad ovek sebe poistoveuje sa svojim telom. Molitva zahteva trezvenje kao prozranost uma, a naslada gasi svetlost uma. Naslada spada u komplekse nervne uzbuenosti, zato se po pravilu zavrava duevnom pustoju, umorom i tugom. Svaka naslada je gubitak duhovne snage. Naslada je jedan od glavnih neprijatelja molitve, kao

surogat i falsifikat duhovne radosti. LJubav prema nasladama ini oveka hladnim i egoistikim, molitva za njega postaje neto neshvatiljivo i tue, on je u sebi mrzi. dok je gordost pre svega provokacija protiv vere, "zamena" Boga samim sobom, a srebroljublje neprijatelj nade (nije Bog, ve bogatstvo izvor i garancija ovekove sree), naslada je greh protiv ljubavi. Sledei nepriajtelj molitve je zaboravljanje. Ceo ivot je kola i svaki dan je lekcija koju ovek dobija. Glavna lekcija je u tome da nas Bog nikada ne ostavlja. A zaborav unitava seanje na pomo i dobroinstva Boija kojima je proet, kao svetlosnim zracima, sav na ivot. Druga lekcija je da je greh smrt. Koliko puta smo inei greh u iskustvu osetili da ulazimo u oblast smrti i odbacivanja, da posle poinjenog greha naa dua postaje mrtvac kojeg nosimo u sebi, koji truli i raspada se! Tree iskustvo naeg ivota je da je jedina istinska radost Bog, a sve ostalo su iluzije i prividi. Zaborav nam oduzima seanje na ova neophodna znanja koja smo stekli munim i gorkim iskustvom. Zaborav je potput ptice koja kljuca sazrele plodove i ostavlja prazne grane. Zato je zaborav oblik bezumlja: ovek stalno pada na istom mestu. Drugi neprijatelj molitve je neznanje ili neshvatanje. Neznanje biva voljno: ovek ne zna zato to ne eli da zna, a glavno znanje se sastoji u onome to je istinski postojee - to je nevidljivi svet, dok sve vidljivo podlee razaranju i smrti. ovek se plai ovog znanja, on trai sreu u vetastvenosti i materijalnosti, u kojoj se krije velika la, poto se sve materijalno nalazi u ropstvu vremena i smrti. Jo jedan neprijatelj je nerazumnost. Nerazumnost je nepravilna skala vrednosti, nepravilno izabran cilj ili pak nepravilna sredstva za ostvarivanje cilja. Nerazumnost je zarobljenost spoljanjim, veno vrenje u onoj ravni zemaljskog bia gde su samo ispraznost i muenje duha. Istinska mudrost je smatrati jedinim blagom Boga i jedinim zlom - greh, a sve ostalo su meustanja, ne dobro i zlo, ve samo situacije. Ako je Bog najvie i jedino blago, najvanije u naem ivotu je bogooptenje, ije glavno sredstvo je molitva. LJubav prema nasladama razlae u oveku volju, ini ga plaljivim. Bojazan je paraliza due, kukavica je potencijalni izdajica i odstupnik. Da bi ovek savladao plaljivost treba unititi njen uzrok, vezanost za ono to se ovek plai da izgubi. Da bi ovek savladao plaljivost treba da uniti pristrasnosti, ljubav prema telesnom spokoju i nasladama. Plaljivost raa la. La guta duhovne sile oveka, jer za jednom laju slede druge dve. ovek koji lae prinuen je da dri u umu sliku koju je izmislio, da joj prida privid istine, a na ovo odlazi ogromna koliina vremena i snage. Zbog toga je velika mudrost uvek govoriti istinu: istina je prosta, la je raznolika, Bog je istina zato je Bog prost. Van istine nije mogue videti Boga, a molitva je put ka vienju Boanstva; la unitava ili izvre molitvu. Svet lai je oblast demona, ma kakvim uzrocima i okolnostima ovek da se pravda.

Sledei neprijatelj molitve je lenjost. Lenjost je jedna od posledica naslade. Volja se u duhovnom smislu ispoljava kao panja prema reima molitve. Sile due su se "odvojile" jedna od druge, zato je za molitvu neophodna volja, a ne oekivanje da ovek poeli da se moli. Naslada paralie volju, ini oveka surovim i tvrdoglavim, ili naprotiv planim i histerinim. Da bi se unitila lenjost treba voditi borbu s matanjem i snovima, s onim tananim sladostraem koje se kao otrov ubrizgan u venu, razliva po ljudskom telu i porobljava um. Molitva je u mnogome stvar volje. Ako ne moemo da se koncentriemo na rei molitve i ona isklizava iz nae panje kao zraci sunca koji se ne mogu zadrati rukom, moemo privremeno da ostavimo molitvu i u svojstvu pripreme za nju treba da se bavimo razmiljanjem o sledeim stvarima. 1. Sposobnost oveka da se moli jeste najvie dostojanstvo oveka. Ako se po daru rei ovek razlikuje od svih zemaljskih bia (kod svetih otaca on se naziva slovesnim biem), molitva ini njegovu duu bude jednakog dostojanstva s Anelima. (Prepodobni Maksim Ispovednik pie za molitvenike da je njihova dua jednaka Anelima, osim to Aneli nemaju, za razliku od ljudi, pohot i gnev.) Nijedna vrlina, nijedan duhovni dar, nijedna zapovest, nisu u stanju da podignu oveka na takvu visinu kao molitva, zato je ona - carica svih vrlina. Kad ne elimo da se molimo i rei molitve nam izgledaju kao suvi pesak koji nam je ispunio usta, treba da kaemo da je to la, da na duh uvek eli da se moli, da eli da uvek bude s Bogom, da nas od molitve ne odvraa lenjost ve bolest nae due. Kao to ne moemo da poistoveujemo svoje telo s gnojnim ranama koje ga pokrivaju, tako ne moemo da poistoveujemo sebe, i to je glavno, svoj duh, s onom bolesnom ei za nasladama, s onim stremljenjem ka spoljanjem koje se suprotstavlja naoj molitvi. Treba upitati sebe: "Ko sam ja? Da li je moj duh oko venosti ili su moje strasti crvi iz groba koji se hrane truleju? Ja sam duh, moje je moja dua. Delimino moje je moje telo koje e vaskrsnuti s drugim svojstvima saobraznim duevnim, i tada e biti istinski moje, a ostalo nita nije moje." Traiti sreu u spoljanjem je najstranija obmana demona. Adam punotu bitija nije traio u Bogu, ve u spoljanjem predmetu, u nekakvom plodu koji je u svom bezumlju poeo da smatra izvorom moi, naslade i blaenstva. Kad traimo smisao ivota i sreu u spoljanjem ponavljamo zlokobnu greku Adama. Bogotvorei spoljanje on je izgubio Boga kao unutranji faktor svog ivota. Strast bogotvori spoljanje. Povratak od spoljanjeg ka unutranjem i od unutranjeg ka Bogu moe se ostvariti samo putem molitve. Zato uiti se molitvi znai uiti se spasenju. Nai svoje sopstveno srce znai nai Boga, a nai srce mogue je samo kroz Boga i sresti se s Bogom mogue je samo u srcu. Ui umom u srce mogue je samo u svetlosti blagodati, zato to su bez Boga dubine srca skrivene za nas i nepoznate nama samima. Ovo blago je zakopano u zemlju;

ovek kao da prolazi, ini se, poznatim mestom, koraa po njemu i ne zna ta se tamo uva. To je prva pomisao, prvi predmet za razmiljanje, koje meutim, nema nita zajedniko s meditacijom. Meditacija je autosugestija, za koju je kao prilikom hipnoze, potrebno pasivno stanje nae svesti. Meditacija kao da uvodi stranu materiju u ovekovu duhovnu prirodu. 2. Drugi predmet naeg razmiljanja je vreme, dejstva u ravni bitija, venost i vreme. Sve spoljanje se nalazi u vlasti vremena, ono nije nae, mi se samo dodirujemo s njim; nae je ono to moemo da zadrimo. U bujici vremena sve se rui i nestaje. Mi smo poput oveka koji sedi na obali reke i gleda talas koji juri: on misli da je on njegov, ali kroz tren njega vie nema. ivot u vremenu je najnii oblik ivota, to je samo priprema za veni ivot. Velika je zabluda smatrati put koji odlazi u daljinu svojim sopstvenim domom. Istinski ivot je veni ivot. Tamo nema gubitaka, razoarenja, oseanja sopstvene nemoi, tamo nema promena, ve postoji otvaranje, pritom venost nije nekakva nepokretnost, venost je dinamika. Postoje dva aspekta venosti: veni ivot i vena smrt. Treeg stanja nema. Zemaljski ivot protie na pozadini venosti na koju smo mi zaboravili. Vreme e biti sklonjeno kao to se u pozoritu skida scena, i tada emo se neoekivano nai u sferi venosti; tamo e ovek videti sebe onakvim kakav jeste. U srcu onoga ko nije iskorenio u svom srcu bogoborake strasti caruje smrt. Strast i greh nisu prosto slabost, njihova metafizika osnova je mrnja i bogoborstvo, to je takoe carstvo, carstvo sastane. Molitva ovde na zemlji daje iskustvo dodira s venou, molitva je dokaz nae borbe s grehom i strastima. Molitvom kao da govorimo demonu: "Nisam tvoj." ovek kojem je molitva tua svedoi da voli svoj greh i ne eli da se rastane od njega. 3. Trea pomisao je pomisao na smrt. Jedan od paradoksa nae svesti sastoji se u tome to svuda vidimo smrt i najmanje od svega razmiljamo o njoj. ini nam se da smo mi izuzetak iz opteg pravila: svi umiru, ali se nas smrt nee dotai. Smrt je uvek neoekivana, uvek je tragina. Jedan od uzroka ovoga jeste naa nepripremljenost za nju, trudimo se da prevarimo sebe kako bismo mirno greili. U ovom smislu svi mi liimo na noja, koji, kako kau, spasavajui se od neprijatelja, zariva glavu u pesak: on nita ne vidi i misli da njegovi neprijatelji takoe ne vide. Zanimljivo je da je noj jedna od najbrih ivotinja, koju ne moe da stigne ak ni jaha na konju i kad bi znao od koga i kako treba da se spasava, sauvao bi svoj ivot. Kad bi se ovek seao smrti i pripremao za nju pokajanjem i molitvom, smrt bi za njega postala prelazak u veni ivot, a ne delat koji je uao na vrata njegove kue kako bi ga vezao i zatim pogubio.

Zato treba imati na umu poslednji dan svog ivota, koji moe da postane bilo koji, ak i dananji dan. Prepodobni Jovan Lestvinik smatra da je seanje na smrt neophodno za molitvu. Treba pitati sebe: "Ko si, zato si doao ovamo, kad e i kuda e otii odavde?" Jovan Lestvinik pie: "Neki kau da je molitva bolja od seanja na smrt, a ja opevam dva bia u jednom licu." 4. Sledea pomisao je pomisao na pakao. Pakao je mesto zaborava, to je vena odbaenost, tamo nema ni nade, ni ljubavi, tamo je more mrnje. Mi se trzamo kad itamo prie o sobama za muenje i logorima i gubilitima. S kakvom istananom surovou se delati rugaju svojim rtvama, ali tamo postoji kraj, u krajnju ruku - smrt, a u paklu nema smrti, tanije, tamo je veita smrt koja nema kraja. Ma kako surovi sadisti bili ljudi, ma kako divlju nasladu da nalaze u muenju svojih rtava, ipak se u dui svakog delata ponekad probudi neto dobro i ljudsko, makar kao uspomena iz detinjstva. Meutim, koliko je demon straniji i suroviji od svih zloinaca koji su iveli na zemlji! On je ovaploenje samog zla. Demon je crni plamen mrnje prema Bogu, on se sveti Bogu, preko NJegove tvorevine. ovek je obraz Boji, zato mrzei Boga demon mrzi oveka. Ipak, najstranije u paklu nije muenje, ve tuga zbog gubitka. Grenik zna ta je izgubio, ko je mogao da bude i ko je postao. Meutim, u paklu nema pokajanja, tamo je samo upodobljenje demonima i zato svest o gubitku venog ivota izaziva kod grenika mrnju prema Bogu, slinu mrnji demona. U paklu e ljudi koji su na zemlji najblii mrzeti jedni druge, tamo e majka za kerku i sin za oca stati u obliku ogromnih ovekoobraznih zmija i korpiona. Voleti se moe samo dobro u oveku: stvarno ili pretpostavljeno. Rafinirano zlo nije mogue voleti. Zlo, kad u njemu nema tragove dobra koje preporaa podlee samounitenju. Pakao je razdvojenost, podela dobra i zla. Pakao je kao i raj, dinamian, samo to je u paklu prisutan proces raspadanja, tamo su samo centrifugalne sile i greh e, otkrivajui se u venosti, initi svakog grenika sve vie i vie slinim satani. I antikom i savremenom humanizmu podjednako je teko da prihvate uenje o paklu, oni su vie voleli da ga smatraju ili "pedagokom metodom" ili "munom mitologijom". U stvari to je apologija greha, samoumirenje grenika koji ne eli da se bori protiv svojih strasti. Kad bi ovek znao kako je uasan i mrzak demon, on bi shvatio da je carstvo demona - carstvo vene smrti, da je greh ne prosto oskudica dobra, ve u metafizikom smislu - ubistvo Hrista; zato je nepokajani grenik bogoubica. Greh je odvajanje due od Boga. Bog je ivot i izvor ivota, drugog izvora nema, besmrtnost bez Boga se pretvara u smrt. 5. Poslednje razmiljanje je o rajskom blaenstvu. ovek je stvoren za raj, raj je prebivanje s Bogom; unutranji raj je Boanska svetlost u ljudskom srcu. Ovde na zemlji, ovek se osea kao izgnanik, on je nesrean, pati, - i to je univerzalna injenica.

Spoljanji uslovi ivota nas ne izbavljaju od stradanja, znai, s oveanstvom se dogodilo neto zaista uasno, im se sva njegova istorija pretvorila u tragediju. Tako moe da pati car, koji je izgubio svoje carstvo. ovek trai sreu, ali je nigde ne nalazi. Filosofija ne daje ni sreu, ni istinu - to je lavirint: otvorivi jedna vrata ovek vidi deset drugih zatvorenih, pritom ne zna da li se pribliava izlazu ili ne. ulna zadovoljstva takoe ne donose sreu. LJudi koji su se u potpunosti potinili strastima imaju tuna i mrana lica. Jedini bljesak svetlosti u ljudskom ivotu je oseaj blizine Boga, to su kapljice duhovne radosti koje je ovek osetio u molitvi, naroito u Tajni ili u udotvornoj ikoni. One lie na kapljice vode za onoga ko u pustinji umire od ei. ovek trai istinsku ljubav, ali ovde, na zemlji nalazi drugu ljubav, izopaenu, afektivnu, pomeanu s blatom strasti, koja donosi samo jedno surovo razoarenje za drugim, koja sakruava duu. I samo u nekim trenucima svog ivota on osea kao dodir Boanskog prsta, drugu, istu, Boansku ljubav; nju moe da da samo Bog, njoj se suprotstavljaju ljudske strasti. Raj je ljubav due prema Bogu i Boga prema dui. Raj jesu zraci ljubavi od svakog sveca prema svima i od svih ljudi prema svakom, to je pravi svetlosni okean ljubavi.

NAPOMENE: 1. V.: Kol. 3, 5. - Red.

Susret dveju linosti sadraj ta znai re "svet" koju esto upotrebljavamo ne samo u liturgijskom, ve i u svakodnevnom ivotu? Na osnovu ega Crkva kanonizuje podvinike vere, svedoi o njihovoj svetosti i daje nam pravo da im se obraamo s molitvom?

Ako upitamo ljude koji nas okruuju, meu njima i hriane koji ive crkvenim ivotom ta znai "svet ovek" dobiemo razliite odgovore. Jedni e rei da je svetac ovek istog i besprekornog ivota, drugi e tvrditi da je svetost samoportvovano i nesebino sluenje ljudima, trei e ukazati na svojstva kao to su milosre, saaljenje i saoseajnost oveka. Odnosno, za veinu ljudi svetost je postojanje visokih moralnih vrednosti. Meutim, sve su to u stvari osobine i svojstva svetosti, njenog ispoljavanja u razliitim ivotnim situacijama i okolnostima, a ne sama svetost. Sve navedene vrednosti oveka, ak i u svojoj ukupnosti, ne daju potpunu predstavu o onome to elimo da definiemo. Re "svetost" je po svom znaenju mnogo dublja. Nismo nali nijedan sinonim, poto svetost zaista nije kvalitativna; svetost je ono to oveka ini novom tvorevninom, stvaralaka Boanska sila. Svet je ovek u kojem prebiva i deluje blagodat. Svet je onaj ko je dao u svom srcu mesto Duhu Svetom; to je zrak koji je zablistao od Tavorske svetlosti. Ovde, na zemlji, blagodat se moe stei i izgubiti. ivot, ak i velikih podvinika predstavljao je odnose izmeu blagodati i ljudske volje koji se stalno menjaju izmeu svetosti i greha - ono stanje koje se kod asketa naziva nevidljivom borbom. U venosti, kad vreme iskuenja ostane iza oveka, blagodat Boija e nadoknaditi ono to nedostaje i sjediniti se s duom oveka neodvojivo, neraskidivo, zauvek, a posle Vaskrsenja ona e preobraziti i produhoviti tela svetih. Vie od toga, svetost u venom ivotu nije statika, ve veno pribliavanje Boanstvu, veno ushoenje duhovnim stepenicama, veno ozarenje Boanskom svetlou (ono to se na jeziku asketike naziva oboenjem) sve vee sile i intenziteta. U ovoj svetlosti ovek se preobraava i postaje sve sposobniji da sozercava Boansku lepotu, sam postajui od toga sve lepi, kao kristal u kojem se odraavaju i igraju zraci sunca koje izlazi. Zato mi proslavljamo svece? Ili, tanije, ta proslavljamo u svetima? Svetitelj Grigorije Palama - ovaj nadahnuti pesnik isihazma, koji je vie od svega voleo tihovanje - u borbi s jereticima bio je prinuen da uopti mistiko ikustvo istonih podvinika u odreenim bogoslovsko-filosofskim kategorijama. U ovom smislu on je bio nastavlja bogoslovlja velikih Kapadokijaca, koji su spajali u svojim delima iskustvo mistikih sozercanja i sjajnog poznavanja filosofije. Sveti Grigorije Palama je, slikovito govorei pisao o Tavorskoj svetlosti u Tavorskoj svetlosti. Predveni, vanvremeni i vanprostorni Bog ima bitije u Svojoj sutini - ipostasno, linosno bitije. To je unutranji ivot Boanstva, koji predstavlja apsolutnu tajnu. Ona je skrivena i nepojamna za Anele. To je Sama Boanska priroda, koja prebiva u nepristupnoj svetlosti. Meutim, postoji ono to nazivamo blagodau, netvarnim Boanskim energijama - silama koje su takoe predvene, ali mogu da dolaze u dodir sa stvorenim svetom i mi ih doivljavamo kao svojstva i dejstva Boanstva. Svetitelj Grigorije pie da se Boanska blagodat moe nazivati Boanstvom. Svetac postaje zajedniar u Boanskoj blagodati, a poto je

Boanska blagodat nerazdvojna i neodvojiva od Boanske prirode, sveci na neki nepojaman i neizreciv nain postaju zajedniari ove prirode, ostajui drugaiji po prirodi. Zato, proslavljajui svece pre svega proslavljamo Boga, Koji ih je izabrao i osvetio i Koji prebiva u njima kao u Svojim nerukotvornim hramovima. Zatim proslavljamo linost samog sveca, koji se uz pomo blagodati, ali svojom slobodnom voljom i eljom borio protiv greha koji ivi u njemu, sa strastima svoje due i tela, s demonskim silama, s obiajima gordog i bogoborakog sveta. ivot svetaca je ispunjenje Jevanelja u razliitim okolnostima i situacijama, ispunjenje koliko je za oveka mogue, jer je ispuniti zapovesti u svoj punoti - nemogue. Dakle, proslavljajui svece mi proslavljamo Boansku ljubav prema oveku i podvig oveka, koji se kroz borbu sa sobom otvorio za ovu ljubav. U molitvi se obraamo svecu kao linosti koja nam je u izvesnom smislu poznata po ivotopisu. Meutim, ovim podacima o svecu skrivena dubina njegove linosti se nipoto ne ograniava. U mistikom smislu svetac uvek ostaje mnogo iznad onoga to moemo da znamo ili ak da mislimo o njemu. Osnovu molitve upuene svecima predstavlja izvestan linosni oseaj. NJegova sutina je u tome to s jedne strane izmeu nas i sveca lei ogromna moralna distanca - njegova svetost i nai grehovi, njegov podvig i nae strasti, njegova vatrena reenost da slui Bogu, koja je bila osnova njegovog ivota, i naa stalna slabost i kolebanje. A s druge strane, bliski smo svecu, zato to se nalazimo u istoj Crkvi i zato on kao priesnik Boanske ljubavi saosea s nama, grenima i nesrenima. Linost je uvek vea i ira od svojih manifestacija i vidljivih svojstava (koje su i bez toga zapanjujue u svetima - prim.red.), zato je osnova molitvenog optenja sa svecima oseaj svetenog straha. ovek je drutveno bie. Radosni smo kad se nalazimo u krugu dostojnih ljudi. Za nas je srea da razgovaramo sa starcem ili podvinikom, srea je da ak i malo budemo pored njega, jer samo njegovo prisustvo zagreva nae srce, ono kao da topi hladnou grehova koja ga ubija. Dakle, sama mogunost da optimo sa svecima posredstvom molitve jeste ve vei dar nego ono za ta ih obino molimo u ovoj molitvi. Liturgijska i domaa molitva je obraz one nebeske ljubavi koja objedinjuje Anele i svece u venom ivotu. LJubav je linosna. Predmet moe da se svia, za predmet ovek moe da bude vezan, ali predmet se ne moe voleti, poto ne moe da uzvrati. Mi esto nepravilno koristimo re "ljubav" u odnosu na bilo ta drugo. Meutim, to nije ljubav, ve elja oveka da bude vlasnik i posednik. Voleti se ne moe "ta" ve "ko". Zato je molitva duboki unutranji ivot due. Zato je molitva duboki unutranji ivot due. Pristupajui njoj moramo da znamo da govorimo s ivom linou, koja u Duhu

Svetom ne samo da nas uje, ve i prodire u dubine naeg srca i zato molitva nikad ne ostaje bez odgovora. Ona je najdelatnija sila u naem ivotu. A to je glavno, ona nas ini roacima i svojima u onoj porodici gde je otac Gospod, a NJegova deca - Aneli i sveci. U molitvi treba da prisustvuju dva oseanja - pokajanje i nada. Molitva raa zahvalnost Bogu i pokornost NJegovoj svetoj volji. Pokajanje i nada su koreni molitve. Zahvalnost Bogu i pokornost NJegovoj volji su njeno cvee. A ljubav prema Gospodu i svetima - njeni plodovi. ovek je jedinstvena linost, koja se sastoji od dve prirode - due i tela. Zato nam je dozvoljeno i ak blagosloveno da se molimo ne samo za vena dobra i za ostvarivanje glavnog cilja oveka - spasenje due, ve i za svakodnevne potrebe, za potrebe naeg trulenog tela. Duboka je ljudska linost. U himnografiji se poredi s bezdanom. Jo je dublja linost sveca, preobraenog blagodau. U ovoj tajni linosti, u njenoj lepoti kao obraza i podobija Boijeg je osnova duhovne ljubavi i onog neizrecivog oseanja koje bismo nazvali mistikim trepetom molitve, predoseanjem srca, neizrecivom radou onih koji su s Bogom. Neki od svetaca, naroito muenici u predsmrtnoj molitvi, su izmolili od Boga dar da pomau ljudima u ovim ili onim okolnostima. Postoji drevni obiaj da se Jovan Pretea moli za blagoslov za monatvo, Georgije Pobedonosac - za pomo u ratu, velikomuenik Pantelejmon - za isceljenje od bolesti i tako dalje. Ovaj obiaj koji se zasniva na predanju odrazio se i u liturgijskom ivotu Crkve. Postoje udotvorne ikone, naroito Majke Boije, iji naziv govori sam za sebe, na primer: "Sporunica (Pomonica) grjenih", "V skorbjeh i pealeh Utjeenije", "Vziskanije pogibih" i mnotvo drugih. Postoji takoe narodno iskustvo: moliti se ovim ili onim svecima u zavisnosti od ovekovih potreba. Prema ovakvim pogledima Crkva se odnosila neutralno - ne blagosiljajui i ne odbacujui ih. Tim pre to neka "posmatranja" pre spadaju u oblast zvunih asocijacija: na primer, u narodu se ljudi mole proroku Naumu kako bi on naveo ljude na um, na dan muenika Makavejaca osveuje se seme maka i tome slino odnosno dejstva se baziraju na nesporazumu. Sad emo nainiti malu digresije. Miljenje savremenog oveka postoje sve razdrobljenije i analitinije. Nauke se dele na specijalnosti, koje se opet, drobe i umnoavaju na nae oi. Uzimimo, na primer, medicinu. Ranije je lekar leio praktino sve bolesti. Ne samo u stara vremena, ve ak pre stotinu godina lekari u provinciji su sa savremene take gledita posedovali univerzalna znanja u svim oblastima medicine: oni su bili i dijagnostiari, terapeuti, i

hirurzi, a, glavno, oni su videli pred sobom ivog oveka kao jedinstven, ceo organizam. Danas ovakvi lekari praktino vie ne postoje. NJih su zamenili specijalisti. Bolesnik s rezultatima kompjuterskih analiza u rukama treba da ide iz ordinacije u ordinaciju. Bolesnik kao ovek prestaje da postoji za lekara: on u njemu vidi samo tablicu analiza. I savremeni ovek se navikao na ovakvu situaciju. Lekar esto ne obraa panju na bolesnika, tanije, on vidi izvesnu anatomsku i fizioloku "sumu" i prihvata se da lei onaj njen deo koji se uklapa u okvire njegove specijalnosti, a ostalo ga se ne tie - neka bolesnik kuca na vrata sledee ordinacije. Ovo analitiko miljenje, ova navika da se trae specijaliste neoekivano se ispoljila i religioznom ivotu savremenih hriana. Poela su da se pojavljuju rukovodstva kojim svecima se treba obraati u ovoj ili onoj bolesti. Sad su sveci "poreani" po odreenoj tablici i ne zna se ko ih je potinio izmiljenom reglamentu - u kakvim sluajevima moraju da pomognu, ta mogu i ta ne mogu da ine. Na primer, stomane bolesti lei sveti Modest, za bruh pomae velikomuenik Artemije, uopte, sveci su podeljeni na specijalnosti. Slina rukovodstva se izdaju u velikim tiraima i brzo prodaju. Meutim, jo sasvim nedavno, ak i pre petnaest godina u crkvenoj literaturi nismo nailazili na bilo ta slino. "Istraivanjima" ove vrste ponekad su se bavili jedino etnografi, koji su skupljali materijale o narodnim obiajima, obredima i sujeverjima. Meutim, ono to se sad ini moe se nazvati falsifikovanjem crkvenog predanja, pa ak i narodnih obiaja i nekakvom pekulacijom. Autore i izdavae ovih knjiga malo zanima crkvena liturgika. Oni piu svoje knjige po sledeoj emi: uzimaju itija svetih, ispisuju epizode i dogaaje iz njihovog ivota, uda koja su uinili i sastavljaju svoje prirunike po izvesnoj formalnoj slinosti. Na primer, svetac je bio vojnik, znai - on je pokrovitelj vojnika, bavio se stolarstvom, znai - on je pomonik u stolarskim radovima; za vreme muenja obuli su mu na noge gvozdene izme - znai pomae od boli u nogama; putovao je po svetim mestima - to daje osnovu da se smatra pomonikom putnika. Sami sveci nisu ovlastili autore takvih knjiga da reavaju umesto njih u kojim sluajevima i kako pomau ljudima i zato ovakav priruni materijal uglavnom spada u oblast fantazije. Bolesnik je doao kod sveca da mu pomogne, on mu je iscelio oi, ali kad bi ovek imao drugu bolest, on bi je takoe iscelio. Ovde vidimo suavanje linosti svetaca do nekakvog "profesionalizma" koji im je nametnut. Dolazi do zamene religioznog oseanja potpuno neopravdanim pragmatizmom. Svetac kao linost kao da prestaje da postoji, od njega ostaje samo uska specijalnost. Molitva kao duhovno optenje, kao stremljenje ljudske due prema carstvu vene svetlosti nestaje. Do sveca je malo kome stalo, on je pronaen u rubrici "zubobolja". Da oveka ne titi zub svetac ne bi bio potreban. Uopte nismo protiv liturgijskog predanja, pa ak ni obiaja koji imaju pod sobom vrst temelj. Meutim, ovde se upravo radi o unitavanju predanja kao predaje znanja u toku

crkvenog ivota, o zameni predanja sopstvenim izmiljotinama. Svetac je povezan s Bogom kao zrak sa suncem, ne po svojoj prirodi, ve po blagodati, i svaki svetac ima molitvenu smelost prema Bogu. Ovi opirni prirunici s preporukama i receptima, izmiljeni uglavnom za pisaim stolom predstavljaju povod za otru i nepravinu kritiku Pravoslavlja od strane razliitih sekti, naroito protestanskih. U stvari, ovo uopte nije uenje Crkve, ve su to proizvodi za masovnu upotrebu. Sveti su mogli da izmole od Boga posebne darove, ali mi elimo da sluamo njihove glasove, sauvane u hagiografiji i liturgici, a ne one koji im pripisuju "vrstu delatnosti" i "karakter" uda. Molitva je optenje. Ovde ideja ovog optenja kao dodira s novim ivotom, kao obasjavanje blagodau, kao susreta dve ive linosti bledi i tamni: svetac mora da uini konkretno delo, da prui pomo koju mu propisuje prirunik, a zatim nije potreban ako se slina situacija ne ponovi. A ta se deava s ovekovom sveu, s im se asocira ime sveca - nad tim se malo ko zamilja. Sveti oci su pisali da hvalei dobrodetelj mi postajemo priesnici dobrodetelji, da je molitva jedan od puteva upodobljenja onome kome je ona upuena. Danas molitva postepeno gubi svoju mistiku dubinu: "ko" se pokazuje kao nepotrebno, ostaje "ta". U poslednje vreme takoe se pojavilo mnoto molitava za koje se ne zna ko ih je sainio i koje se u stvari teko mogu nazvati molitvama. One su napisane na duevno-ulnom nivou, i njihov stil apsolutno ne odgovara unutranjoj dinamici molitve. Dovoljno je uporediti ih s crkvenim molitvenicima i videemo da one predstavljaju neto poput razmiljanja ili meditacije ili poezije, najee ne preterano visokog kvaliteta. U crkvenim molitvoslovljima dua nalazi sebe, ona predstavljaju prenoenje mistikog iskustva svetaca, njegov slovesni izraz. Ovo iskustvo je toliko duboko da ovek koji ih ita nalazi u njima svoje i sebe. Ove molitve su izlivi srca, oienog blagodau, koje zbog toga dublje osea demonsku silu i teinu greha. Ove molitve sadre ogromnu duhovnu napetost, ali su istovremeno liene ulne oduevljenosti, spoljanjeg dramatizma. Zato se itaju celog ivota, one odgovaraju svakom duhovnom uzrastu, one se doivljavaju kao nove, one su od duha i upuene su duhu - osnovi ljudske linosti. A molitve, sainjene "za sve ivotne prilike", prilagoene razliitim okolnostima i potrebama, napisane su od razuma i zato dotiu duu, ali ne i duh. U njima se ovek retko moli, odnosno uzvodi oko due ka Bogu; najee ih ita kao pouku: ta hrianin treba da ini, da misli i doivljava u datom sluaju. I ovde opet dolazi do srozavanja religioznog oseanja. Molitva ne samo po svom sadraju, ve ak u strukturi fraze i rasporedu rei odraava unutranje stanje autora - i ovde, u ovim molitvama napisanim u pripovedakom kljuu, s detaljnim izlaganjem sutine stvari za koju se Bog moli,

oigledno je klizanje od duha ka dui. ovek u ovakvim molitvama ne moe da nae sebe, ne moe da ih nazove glasom svog duha. ovek je proitavi ovakvu molitvu "objasnio" Bogu i samom sebi ta treba da se radi, ali teko da se njegov duh probudio iz uobiajenog dremea. Posredstvom molitve ukljuujemo se u Nebesku Crkvu, u svetlosnom polju Boanske blagodati prevladavamo svoju tvarnu ogranienost i pozivamo u ivot onaj duhovni potencijal koji je nazvan obrazom i podobijem Bojim. Produbljujemo i irimo svoje bie, tanije, ne mi, ve Boanska sila kojoj kroz molitvu ovek omoguava da deluje u njegovoj dui. Neki su u nedoumici: za ta da molimo Boga kad On bolje zna ta nam je potrebno. Ko to kae ne shvata sutinu molitve. Bog eli da nam da Sebe kao najvee blago, ali ovaj dar se moe primiti samo kroz ljubav; a mi ne volimo Boga, ve sebe. To je najstranija posledica pada u greh. Osnova ivota nije postao Bog ve egoizam. Zato treba okrenuti Bogu svoje srce, treba voljnim naporom traiti izgubljeno, obnoviti razrueno, izlaziti iz zarobljenitva strasti i iluzija koje one stvaraju u svet one najvie istine koju nam otkriva Jevanelje. Meutim, da uini ovo stvarno ne moe naa razvraena priroda, ve Boanska blagodat. Ali, blagodat eli, da mi sami, slobodno, po sopstvenoj volji teimo da je steknemo, potinjavamo joj svoj razum i oseanja. I ovde dolazi do sloenog meusobnog dejstva ljudske volje i blagodati koje se teko moe obuhvatiti milju i zakljuati u re: "Ja ne mogu, ali odluujem; nemoan sam, ali bez mene Bog ne moe da me spasi; pogoen sam grehom koji se upio, kao bolest u moju prirodu, ali teim ka Bogu; nemoan sam, ali inim, bez pomoi Boije nisam u stanju ak ni da pomislim dobro i istovremeno sam odgovoran za zlo koje inim, ukljuujui svaku laljivu re i svaku neistu misao. Poto sam odgovoran za sopstvenu duu i savest mi kae da inim dobro i zlo ne po nunosti, ve svojom voljom, znai da u meni postoji neto to stoji iznad bezdana greha u mojoj dui. Moja volja je razvraena, kao sva oseanja, ali ta je ostalo u meni?" Prepodobni Maksim Ispovednik nam otkriva da postoje dve volje: jedna je prirodno htenje, a druga nam je nametnuta gnomikom voljom - to je sposobnost injenja izbora. "Ne traim ja na poetku Boga, ve Bog na poetku trai mene," i ovde odgovor na poziv Boji treba da prui gnomika volja: "Ne "ko sam ja?", ve "ko elim da budem?" i "Ko moe da me spasi?"." Odvija se meusobni uticaj blagodati i volje, koji se naziva sinergizmom. Meutim, ova re moe biti shvaena nepravilno, u nakakvom polupelagijanskom smislu. Zato moramo imati na umu da se ovde uopte ne radi o meusobnom uticaju jednakih sila - volje i blagodati; ovde sve savrava blagodat, ona tvori, osveuje, daje snagu i obnavlja palu ljudsku prirodu, a volja je usmerena ka blagodati kao jedinom sredstvu spasenja. Ovo je ustremljenost od sebe ka blagodati.

Zamislimo sledeu sliku. ovek je upao u vir koji ga vue. On sam nema snage da se suprotstavi kretanju vode. Meutim, odjednom mu je s obale baen kanap, on se uhvatio za njega obema rukama i izvuen je na obalu. ovek nije mogao da se spasi svojim silama, ali je uinio ispravan izbor: ne pokuavajui da se suprotstavlja vodi koja ga je vrtela, kao iverak, on se uhvatio za konopac i uz njegovu pomo izvukao na obalu. Neto slino se dogaa u meusobnom uticaju ljudske volje i blagodati. Gospod nam iz ljubavi daje i zatim oduzima Svoju blagodat, tanije oigledno dejstvo blagodati; ona kao da se krije od nas i deluje tajno. Mi ponovo i ponovo moramo da je traimo videi svoju nemo i polaui svu nadu samo u Boga. Tako se formira ovekova linost. ivotinja nema linost, ve samo prirodu: rod, vrstu i u izvesnom smislu individualnost, odnosno osobenost. Linosnost je prinadlenost samo Boanstva, Anela i ljudi. Odnosi izmeu blagodati i volje najbolje se ogledaju u molitvi. Molitva je usmerenost ka Bogu. U molitvi blagodat obnavlja obraz i podobije Boije u oveku, govorei nezgrapnim savremenim jezikom - aktivizira ih, dovodi u dinamino stanje, a svojstvo obraza Boijeg je da odraava u sebi Prvoobraz. Zato se u molitvi ovek ui da voli Boga. Meutim, duhovna ljubav je takoe dejstvo i dar blagodati. Molitva je neodvojiva od ljudskog ivota. Ako se ovek moli pravilno, ispunjenje jevaneljskih zapovesti se otkriva pred njim kao istinski ivot, kroz njih on osea kako je blag Gospod. Molitva bez ispunjenja zapovesti se pretvara u jalov posao. Istovremeno, bez molitve nije mogue ispuniti jevaneljske zapovesti, jer Gospod je rekao: bez Mene ne moete initi nita. I opet: molitva, kad ovek ne mari za ispunjavanje zapovesti postaje slina drvetu koje je zasaeno na kamenitom tlu, koje ne moe da pusti korenje. Molitva je najvea vetina i istovremeno najprostija stvar, kao to je prosto deije tepanje kad dete kae "mama" oseajui njeno prisustvo, njenu toplinu, oseajui svom duom da je bez majke njegov ivot nemogu. U molitvi je glavno ne izgubiti oseaj prisustva Boga kao ive Linosti. Kad postoji ovo oseanje za molitvu nema potrebe za spoljanjim mehanizmima, tada ovek blagodari Gospoda za sam dar molitve, za to to moe da uzvede oko srca ka Onome Kome se s trepetom klanjaju Aneli.

Psalam 51 sadraj to hvaliisja vo zlobje, silnje?! (3) Ovde hrabri duh oveka ukrepljen molitvom razobliava demona - lukavog duha. Sveti oci su govorili: "Kad ti dolazi nepoznata pomisao, kao skrivena u tami, upitaj je sa svom vrstinom i odlunou volje: "Jesi li naa ili si od neprijatelja?" i od direktnog pitanja pomisao ne moe da se sakrije i utaji kao zmija koja se uvija, ve e odgovoriti ko je i ko ju je poslao. Ovde dua razobliava demona pitanjem: to hvaliisja? Hvaliti se znai slaviti pobedu, a jo ne biti pobednik. Iako demon uhvati oveka kao rva svog protivnika, obavije ga mreama greha, iako ga hiljadu puta obmane i vara gorkom slau poroka, dok god u srcu oveka postoji pokajanje, dok ga sopstvena savest ne izda, demon jo uvek nije pobednik. Blagodat podie baenog sa zemlje, kao ranjenog vojnika, ona raskida demonske mree kao pauinu. Demon moe da se hvali samo onda kad mu ovek, koji se svesno odrekao pokajanja daje svoj poslednji izdah. ime moe da se hvali satana? Time to se pobunio protiv Boga i tako liio sebe istinskog ivota? Da li da se hvali svojom sopstvenom smru kao to su neke samoubice visoko podizale au s otrovom kao neki trofej? ime se hvali, satano? Svojom sopstvenom laju, time to si svojom zmijskom pesmom mamio ljude, to si ih sablanjavao slikama greha, uvlaei ih kao movarnim vatricama u ivo blato? to si raspalio plamen pakla u kojem e sam veno goreti? Zlobom u koju si se pretvorio ispunivi zemlju potocima krvi i suza? Tvoju nekadanju ljubav prema Bogu zamenila je nemona mrnja, tvoj dah - ovo smrtonosno zlo, kao mrtvom vodom koja tee iz pakla ispunjava ljudska srca zlobom. Ovim se hvali, satano! Nisi ti silan svojom silom, ve naom nemoi. Molitva zaista jakih pali te kao vatrom. Ti se plai molitvenika kao divlja ivotinja baklje koja gori. Jak ne lae, on pobeuje protivnika svojom silom, a ti samo lae. Premda si car, car si nad grenicima u paklu, a u emu je tvoja slava? Ako si silan, zato se tako dugo i neslavno bori sa mnom nemonim, nitavnim crvom: zar to nije posramljivanje tvoje sile?

Bezzakonije ves den... Demon od ujutru do noi pravi pokvarene planove i same noi kao odmora za njega nema. Sopstvena zloba koja u njemu kipti ne daje mu mira i spokoja. Mrnja prema obrazu Boijem u oveku je jedino oseanje koje pokree demona. Ne zaboravi, duo moja, da demon nikada ne spava i neprestano te prati, smiljajui kako da te uspava i zarobi tvojim sopstvenim strastima. Kao to vojskovoa razrauje plan bitke, tako on svakog dana pravi svoje planove kako da te pobedi i pogubi, kako da te odvoji od Boga, kako da ti oduzme seanje na smrt, kako jae da te vee za toak zemaljskih briga, kako da te potkupi cenom naslade, kao Judu uz pomo trideset srebrnjaka, kako da nagovori protiv tebe tvoje prijatelje i blinje kako bi te bacio u uninije; kako da te pogodi iznanadnim nesreama kako bi te potopio u puini oajanja. Ne zaboravi: u asu kad zaboravlja na venost i na spletke demona on ne zaboravlja na tebe. Kad drema, ne samo u postelji, ve i na javi, uronjen u svetske razonode, on ne spava i ne drema, ve bdi nad tvojom duom kao lovac koji se pritajio pored staze kojom jeleni idu na vodu.

...nepravdu umisli jazik tvoj...(4). Kakvu neistinu? - Da je ivot na zemlji vean, da e u grehu dua dobiti nasladu i radost. On lae kroz nae strasti, lae kroz nae telo, lae kroz svet koji ivi po svojim obiajima dalekim od zakona Jevanelja. Meutim, najvie nas vara kroz nau gordost. Demon ne moe da govori istinu. Kad govori neto prividno istinito on to ini samo kako bi uspavavi ga lake prevario oveka. Tako se neprijatelj pretvara da je prijatelj kako bi ga dovevi oveka do ivice provalije neoekivano gurnuo. Zato sveti oci govore: ne veruj demonu kad naizgled govori istinu; ta istina je crna la. Duo moja, kad lae, podraava - ocu lai, a podraavajui mu postaje slian njemu. Zato neka tvoj jezik pokree istina, neka tvoja re odgovara misli, a delo - rei. "Dobra" la je otrov pomean s medom. Istinsko dobro nikada ne moe da ima la za svog saveznika. Ako krenemo putem lai sigurno e nas pobediti demon: on je njen najvetiji strateg; la je oblast njegove vladavine. avo se ne moe pobediti njegovim orujem, zato neka tvoj pogled gleda pravo, neka tvoj jezik govori istinu. Ako bude govorio istinu demon nee nai u tebi svoje. Ako bude govorio istinu, nitkovi i laljivi prijatelji e pobei od tebe. Kao to muve oblepljuju crkotinu, tako tamni duhovi i podli ljudi ine s onima koji lau. Ako ovek uz pomo lai ostvari neto svejedno e se pokazati da je ova la slaba i rava karika koja e jednom neoekivano pui.

...jako britvu izorenu sotvoril jesi lest. Psalmopojac jezik poredi s naotrenom britvom. avo stalno prouava oveka i zatim mu nanosi udarce - kao tananim naotrenim seivom koje duboko prodire unutra ne ostavljajui tragove na povrini. Iz rane koja je naneta takvim orujem istie svega nekoliko kapi krvi, ak i ako dospe do samog srca. I u ovom sluaju pre svega treba imati u vidu klevetu: demon je klevetnik, jer klevee na Boga, pogaajui duu nevejem; on klevee protiv naih blinjih razarajui nau meusobnu ljubav. On klevee protiv nas samih kroz ljude inei nae srce surovim i ispunjavajui um ravim pomislima.

Vozljubil jesi zlobu pae blagostinji, nepravdu, nee glagolati pravdu (5). avo ne prosto da ini zlo: on ga je zavoleo svom silom pale aneoske prirode. Ovo zlo mu daje neumornu energiju i snagu. "avo se vie brine za moju pogibelj nego ja - za svoje spasenje," rekao je jedan prepodobni. Demon vie voli zlo nego to mi volimo dobro. Zato nas zlo tako esto pobeuje. avo je zavoleo zlo vie nego svoju nekadanju veliinu, tamu vie od svetlosti, neistinu, odnosno izvrnuti, krivi put, vie nego istinu. Nekada, dok je bio svetli Aneo on se nije odrao u istini, a u neistini sada stoji vrsto, nepokolebljivo. On nam govori neistinu kroz nae strasti, vara nas kroz gordost. Najvia istina je Bog. Najvia istina od svega to ovek moe da kae uz pomo rei jeste ime Boga, Boga istine; imena Boijeg plai se duh tame i zato se tako trudi da ovekov duh odvue od Isusove molitve.

Vozljubil jesi vsja glagoli potopnija, jazik lstiv (6). avo eli da razdvoji um od srca, da ga usmeri ka spoljanjem, potopi u bujici spoljanjih utisaka i u kovitlacu pomisli koji besni. Jezik avola je pokvaren. Najviem dobru on esto suprotstavlja manje dobro kao navodno potrebnije. Kroz ovo vidljivo dobro on eli da "vrati" oveka u svet, da ugasi u njemu vatru molitve, koja ga pali, da ga uvue u mnogomilje i mnogodelanje, da ukrade Hristovo ime iz hrama srca.

Sego radi Bog razruit tja do konca...(7) avo je ve pobeen na Golgoti, ali e do njegovog konanog istrebljenja doi posle Stranog Suda.

...vostorgnet tja... Vostorgnet - odnosno istrgnue, iupae kao korov; i sad treba da upamo grehovne pomisli kao avolji korov iz svog srca.

...i preselit tja ot selenija tvojego... Prvo isterivanje demona je iz raja, a drugo, budue, iz preobraenog kosmosa.

...i koren tvoj ot zemli ivih. Koren demona, kojim se on dri jesu nai grehovi. Strani Sud e zauvek, za svagda izvriti podelu izmeu dobra i zla. U zemlji ivih - u Carstvu Nebeskom vie nee biti ispitivanja i iskuenja. Pod zemljom ivih takoe se moe shvatiti srce oveka kad on otkida iz njega grehovne pomisli kao semena koja klijaju i grehovne navike koje su se kao korov vrsto ukorenile. Suprotna strana ljubavi prema Bogu jeste mrnja prema grehu i satani.

Uzrjat pravedniji i ubojatsja, i o nem vozsmejutsja... (8). Pravednici vide konanu pogibelj satane ve danas kroz proroanstva i otkrovenja i drhte plaei se da ne postanu plen satane kako ih on ne bi povukao za sobom u carstvo tame i vene smrti. Vozsmejutsja i obradovae se pravednici posle Stranog Suda zato to e se osloboditi mrske zmije-tiranina, zato to e greh s njegovom gnusobom i rugobom zauvek biti udaljen od njihovih oiju. Oni e ugledati kako se satana koji se podsmevao svetu, naao nemoan pred ovekom koji se uzda u Boga i kako je od samog sebe napravio ruglo. I smeh je ovde radost pravednika zbog svog spasenja, zbog toga to senka paklenog udovita, avola, vie nee pomraivati njihov put. I u ovom ivotu,

jo na zemlji, savladavi iskuenje, pravednici vide slabost i nemo satane. I tada je njihov smeh radost srca posle pobede nad iskuenjem.

...i rekut... Rekut - odnosno posvedoie. Pravednici svedoe svojim ivotom, svedoe blagodau koja obitava u njihovim srcima da se silnij vo zlobje pokazao kao nemoan, da je drevna zmija osuena na poraz, da je drakon koji je povukao za sobom s neba trei deo zvezda, blagodau pretvoren u crva. Isusova molitva je istovremeno proslavljanje Boga, pla pokajanja i himna pobede nad poraenim danicom.

...se, elovjek, ie ne poloi Boga pomonika sebe... (9). Demon se pojavljuje u obliju oveka. Iskuavajui ljude on govori na ljudskom jeziku. U priama se demon esto poredi sa zlim i lukavim ovekom. On nije uzeo Boga za pomonika. Bog je za njega prestao da bude izvor ivota, svetlost blagodati Boije je potamnila u njemu. Za njega Bog nije pomonik ve neprijatelj, on crpi svoju snagu u mrnji prema Bogu. Satana je sam poeleo da postane jednak Bogu. On je odbacio NJegovu milost i pomo i sad se kao zaslepljeni lav baca na sve strane traei u mraku svoj plen - u mraku sopstvene bogoostavljenosti i u mraku ljudskog srca u kojem se ugasila svetlost molitve.

...no upova na mnoestvo bogatstva svojego... avo se uzdao u svoju aneosku silu i lepotu, u veliinu i slavu koje mu je ranije dodelio Bog, uzdao se kao u naslee koje mu veno pripada, i zato je pao pretvorivi se u duha tame.

...i vozmoe sujetoju svojeju.

Sujeta je praznina. Carstvo pakla je velika praznina. ivot demona je kao stalna borba s Bogom, borba osuena na poraz, to je bezumlje. Varanje oveka strastima srca i laju, iluzijama uma, je besmislena praznina. Demon je prazan kao ogromno istrulilo drvo od kojeg je ostala samo kora. Kad ovek ivi po spoljanjem, kad se preputa strastima ili uranja u svoje fantazije njegov ivot gubi smisao, on postaje prazan iznutra. Um koji je izgubio Boga postepeno se pogruava u sujetu, ona postaje njegova roena stihija. I tada ovek ne moe da zamisli sebe van sujete poslova i misli.

Dalje psalmopojac kae: Az e jako maslina plodovita v domu Boiji... (10). Dua cveta kad je se blagodat dotie. Od plodova maslina pravilo se ulje koje se palilo u kandilima i svetiljkama u hramu. Meutim, svetiljka je i obraz srca s vatrom molitve koja u njemu gori.

...upovah na milost Boiju vo vjek i v vjek vjeka. Greh je prolazan, a milost Boija prebiva u vekove. Isusova molitva se pretvara u svetlost koja obasjava veni ivot. Upoval znai nadao se; nada se ispunila. Ovde se govori o bogooptenju koje poinje na zemlji i nastavlja se u venosti.

Ispovjemsja Tebje v vjek... (11). Slaviu te zauvek. Molitva je pesma due, veno stremljenje obraza ka svom Prvoobrazu, veni preobraaj oveka po podobiju Boijem. Ispovedati ovde znai biti u tajanstvenom horu zajedno s Anelima i svetima.

...jako sotvoril jesi... Moje spasenje je savrila blagodat Tvoja. Moje spasenje je Tvoja pobeda.

...terplju imja Tvoje... Isusova molitva zahteva trud i trpljenje. Nae srce je poput vrstog kamenitog tla. Koliko je truda potrebno da bi se iz nedara izvuklo na povrinu blago koje je u njima skriveno! Gospod nas upozorava da je za Isusovu molitvu neophodno trpljenje. Mogu proi meseci i godine upornog truda nad Isusovom molitvom, tanije, nad sopstvenim srcem. Ovo je vreme ispitivanja. oveku ponekad izgleda da ga Gospod ne uje, da je sam nebeski svod iznad njegove glave iskovan od bakra i rei molitve nemono padaju na zemlju. ini mu se da njegova molitva lii na krike i jecaje sunja koji je baen u podzemlje: gubi se raunica vremena, ali ceo svet kao da je zaboravio na njega, ak ni eho ne odgovara molbama nesrenika, kameni zidovi su ga pritisli sa svih strana. Meutim, to nije samo vreme ispitivanja volje: Isusova molitva postepeno preobraava one dubine ljudskog srca koje su nedostupne naoj svesti. Sa svakim njenim ponavljanjem ovekova dua u neemu postaje drugaija. Meutim, od oveka je ovo sakriveno: onaj ko stoji na obali ne vidi ta se deava na dnu mora. Isusova moltiva otkriva gnojave rane due, a zatim ih isti i isceljuje ih. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov govorei o ovome pie da od nekadanjih rana ne ostaju ak ni tragovi. Kad se blagodat Boija dotakne oveka dua koja je ranije bila pogoena gubom postaje ista kao telo deteta, ali ovek jo uvek ne doivljava oigledno optenje s blagodau, inae bi pre svog istinskog isceljenja smatrao da je ve isceljen. Mnogi ljudi su se, poevi da se trude u Isusovoj molitvi, hladili prema njoj i ostavljali je upravo zato to nisu mogli da ispune rei psalmopojaca: terplju imja Tvoje. Oni su eleli da sve dobiju odjednom, da dohvate nebeski biser neistom rukom, i zato im se inilo da je ime Boije onaj nebeski oganj ne zagreva njihovu duu kao aka pepela koji se ohladio, da ime Boije - ova skrivena pesma srca - ostaje nemo za njih. Oni su hteli da pre nego to se umire njihove strasti uju glas Duha. Ne zavrivi da oru polje oni su ve eleli da dobiju platu, ali su uli u odgovor: "Ori jo, ori jo do uvee." Potrebno je trpljenje i zbog drugog razloga. Podvizavajui se u delanju Isusove molitve ovek doivljava period u kojem se otkrivaju njegovih grehovi: kao da se fenjer sputa u mrani podrum i on vidi zmije i razliite gmizavce koji u njemu puze, vidi neistote... ovek vidi sve ovo u sebi i biva u nedoumici: "Zar sam sve to ja? Ko od ovog smestilita prljavtine, od mog srca, moe da naini hram?" I to vie svetlost molitve obasjava njegovo srce tim jasnije spoznaje mrano stanje svoje sopstvene due. I ovde je potrebno strpljenje kako bi se potrpelo vienje samog sebe.

...jako blago pred prepodobnimi Tvojimi. Prepodobije je vaspostavljanje obraza Boijeg u oveku, to je ivot po zakonu Jevanelja. ovek se upodobljava Bogu kroz sticanje blagodati i tada mu se ime Boije otkriva kao veliko blago i kao izvor duhovnih dobara. to je istije srce oveka tim pre mu se otkriva nebeska lepota imena Boijeg, divnog bisera od kojeg nema nita dragocenije u svetu. I dua eli samo jedno - da sozercava ovu lepotu, da bude nasamo s Bogom kroz prizivanje NJegovog imena.

Psalam 115 sadraj Vjerovah, tjeme vozglagolah... (1) Verovao sam u to da me Bog uje, da mi je On tako blizak kao moje sopstveno srce. verovao sam da e Me Gospod uti i ispuniti moju molbu. Kad se blagodat dotie ovekove due vera postaje stvarnost i stie silu pouzdanosti gde nema mesta kolebanjima i sumnjama. Postoje razliiti stepeni vere. Jedna tvrdi o postojanju Boga, druga ivog Boga sozercava. Vjerovah - znai moja dua je osetila Boga, ugledala Ga je posebnim

duhovnim prozrenjem, a zatim su poela da govore usta. Slovenska re vozglagolah se ne moe prevesti kao "govorio" ili "rekao": previe su slabe i nemone u ovom sluaju ruske rei. Vozglagolah - to je vapaj srca, ovaploen u rei, to je emocionalno samoizraavanje due, to je zvuanje u govoru njegovih skrivenih struna. Vozglagolah ovde srce kao da se sliva s reju koja se izgovara. Vozglagolah lii na bujicu planinske reke koja je slomila pregrade leta, samo se tamo struje vode ustremljuju nanie po brzacima, a ovde je vapaj molitve ustremljen od zemlje ka nebesima, uznosi se na gore.

...az e smirihsja zjelo. Molitva je postala uzviena upravo zato to se dua duboko smirila i izjednaila sebe s prahom. Kad ovek smirava sebe Bog ga uzviava; kad ovek uzviuje sebe Bog ga ostavlja i on postaje plen demona. Dakle, obavezan uslov za molitvu su vera i smirenje srca. Kako smiriti sebe? Seti se pre molitve grehova koje si poinio i vrlina koje nisi dostigao, ui umom svojim u srce i pogledaj koliko je tamo neistote, lukavstva, zavisti, pretvaranja i lai. Kao da su se gomile blata nakupile na njemu! Smiriti sebe znai postati svestan svog pada.

Az e rjeh vo izstupleniji mojem... (2) Rjeh - to jest izrazio sam spoznaju koju sam dobio. Vo izstupleniji mojem - istupljenje je izlazak iz uobiajenog stanja, ovde je prisutna ustremljenost uma ka Bogu, kad ovek u blagodati sozercava one sutine stvari koje su ranije bile skrivene od njega.

...vsjak elovjek lo. Onaj ko se moli u sebi vidi veliki pad ljudske prirode, on je svestan: u samom sebi ovek ne moe da nae taku moralnog oslonca. Dua koja je izranavljena strastima lii na ivo blato. Neiskusnom ili gordom pogledu njegova povrina moe da izgleda kao predivna livada pokrivena travom i cveem, ali hajde pokuaj da sagradi na njemu zgradu: ona e se provaliti nemajui temelja. Ovako i dobri porivi oveka obino ne traju dugo: njih uvlai u sebe movarna barutina.

ovek je laljiv: u njemu nema stalnosti. NJegova oseanja se pojavljuju i nestaju kao talasi na povrini mora. Da li se moe nadati u ljubav oveka, u njegovo prijateljstvo, u vezanost, ako su to samo talasi koji su se rodili u morskoj dubini i ustremivi se ka obali razbili u kapljice? Da, ovekova oseanja su prolazna, krhka i nepostojana i zato na svetu ima tako mnogo razoarenja i prevare. Ponekad ovek lae budui uveren da govori potpuno iskreno, zato to zaboravlja na to da je on sam igraka u rukama vremena, da e uskoro postati drugaiji. ovek lae zbog toga to je njegova podsvest najdublji bezdan, nepoznat njemu samom. ovek lae zato to pod uticajem strasti vara samog sebe. Izdajui Boga, greei, ne moe da bude veran ljudima. Zato je nada u oveka nada u san koji si sanjao nou, to je izvor stalnih briga, razoarenja i tuga. Onaj ko se uzda u oveka hoda krhkim ledom koji puca pod nogama. I najvei laljivac za svakog oveka je on sam.

to vozdam Gospodevi o vsjeh, jae vozdade mi? (3). Sve to imamo i nas same dao nam je Bog. On nas je pozvao iz bezdana nebia i otkrio nam put u veni ivot. Moemo samo u zapanjenosti da sozercavamo Boansku ljubav i Boansku milost, moemo samo da kliemo s apostolom Tomom: Gospod moj i Bog moj![1] Volja Boija je nae spasenje. Gospod kae: "Svom eljom Svojom ja ne elim smrt grenika, ve da se pokaje i ostane iv."[2]

au spasenija priimu... (4). Ovo je evharistijska aa i sva sredstva koja je Bog dao Crkvi radi spasenja ljudi.

...i imja Gospodnje prizovu... Neu prosto izgovoriti ime, ve u ga prizvati kao to dete zove oca ili majku za vreme opasnosti, za vreme tuge, kako bi ga uli, kako ga ne bi ostavili, ve mu pritekli u pomo. Zbog toga ne treba prosto ponavljati Isusovu molitvu, ve prizivati u njoj ime Boije.

...molitvi moja Gospodevi vozdam pred vsjemi ljudmi Jego (5). Odnosno, molitva u mom srcu bie u svako vreme, u svim okolnostima, kako u osamljenosti, tako i meu ljudima. Tada e i u mnotvu ljudi srce biti kao u pustinji. Prilikom optenja s ljudima um ne sme da izlazi iz srca i da se rasplinjava po spoljanjem. On mora da gleda na svet i na ljude kao iz prozora zakljuane kule. I jo: molitva koja se obavlja u tajnosti ima blagodatno dejstvo na one ljude koji su povezani s ovekom koji se moli optenjem ili za koje se on moli. Iz njegovog srca ime Isusa Hrista kao duhovno sunce zrai telesnim oima nevidljivu svetlost i toplotu.

estna pred Gospodem smert prepodobnih Jego (6). Smrt otkriva sadraj ljudske due, to je zakljuak ivota, pre svega zakljuak molitve. Prepodobni Isihije, prezviter Jerusalimski pie da e onaj ko je stekao u srcu svom ime Isusa Hrista proi kroz mitarstva kao munja. U ijem srcu je prebivalo ime Boije udostojie se da sozercava slavu Boiju u venom ivotu. Re estna oznaava dostojna, dragocena, ista. Ne predstavlja praznik roenje, ve smrt svetih. Zato Aneo smrti za molitvenike predstavlja dobrog vesnika, a smrt - poetak istinskog ivota.

O, Gospodi, az rab Tvoj... (7). O, Jehova, veno suti, ja sam sluga Tvoj, znai, ja vie nisam sluga satane, sveta i svojih sopstvenih strasti. Ropstvo Bogu daje oveku veliku slobodu i unutranji, srdani prostor, dok greh pritiska njegovo srce i ini ga tesnim. Srce grenika kao da je stisnuto u gvozdenu pesnicu.

...i sin rabinji Tvojeja... Ovde se zemaljsko poreklo, poznatost, plemenitost, pretvaraju u prah. Pred licem Bojim su svi ljudi mala deca. Svi su potomci jednog praoca Adama. Jedino to ovek moe da kae za svoje roditelje i pretke jeste da su sluge Gospoda, a sve ostalo je po reima svetitelja Grigorija Bogoslova, "drevna trule"; odnosno ovek se odrie svih preimustava svog porekla, ili, nasuprot tome, ne optereuje se neznatnou roda iz kojeg potie ili siromatvom svoje porodice. U duhovnom smislu svi ljudi su jednaki, svima je data mogunost spasenja. U Carstvu Nebeskom postoji jedna razlika - to je

mera blagodati Duha Svetog koje se ovek udostojio. Apostol Pavle je pisao da iako je iz slavnog roda, kako bi "stekao" Hrista sve je smatrao praznim, ubretom, koje se izbacuje iz kue.[3]

...rasterzal jesi uzi moja. Uzi predstavljaju greh kojim je ovek vezan, kao zloinac okovima. Dua osea pogibeljnost poroka, ona pati i mui se kao suanj, koji je zatoen u tamnicu. Oprotaj grehova dua osea s izvesnom fizikom realnou: "Kao da mi je neka teina spala s ramena," kae ovek. Zatim uzi predstavljaju sumnju i kolebanje. Oni koji ive po svom razumu, a ne po zapovestima Bojim uvek prebivaju u brizi, u sumnjama i protivrenostima. Kad se ovekove due dotie blagodat protivrenosti nestaju, sumnje se rasejavaju i u njegovo srce se useljavaju mir i spokoj.

Tebe poru ertvu hvali... (8). Pre svega ertva hvali - jeste Evharistija, unutranje neraskidivo vezana s Isusovom molitvom. Zatim, ertva hvali jeste blagodarnost oveka Bogu u svim okolnostima njegovog ivota. ertvu hvali prineo je Jov kad je izgovorio svoje besmrtne rei: Gospod dal, Gospod i vzjal. Budi imja Gospodnje blagosloveno![4] ertva hvali bio je ivot svetitelja Jovana Zlatousta koji je imao na ustima i u srcu molitvu: "Slava Bogu za sve!" ertvu hvali prinosi onaj ko u stradanjima blagosilja Gospoda i blagodari Mu za patnju vie nego za radost.

...i vo imja Gospodnje prizovu. Na poetku psalma psalmopojac kae: imja Gospodnje prizovu, a sad - vo imja Gospodnje prizovu. Ovo su dva stepena molitve. Prvi je kad se um usredsreuje na rei molitve; drugi kad dua oigledno osea blagodat i ovek priziva samu blagodat vo imja Gospodne. Prva je ulazak u srce s molitvom, s imenom Bojim; druga je sticanje u srcu blagodati Boije. Isusova molitva privlai i uva blagodat.

Molitvi moja Gospodevi vozdam pred vsemi ljudmi Jego... (9). Ovo je bukvalno ponavljanje petog stiha, ali je ovde prisutan drugi smisao. Veni ivot je veno molitveno sozercavanje Boga. Vse ljudi Jego - ljudi Boiji jesu sveti u Carstvu Nebeskom, gde e tajno postati javno. Molitva koja se obavljala u tajni srca tada e se otkriti pred svima i sliti s molitvama Anela i svetaca kao glas sa optom pesmom hora.

...vo dvoreh domu Gospodnja... (10). Gospod je rekao: V domu Otca Mojego obitelej mnogo[5]. Svako e dobiti po meri vere i dela svoju obitelj i nagradu, svoju meru blagodati.

...posredje tebje, Ijerusalime. U Apokalipsi je novi Jerusalim, okruen zidinama od dragog kamenja[6] - Carstvo Boije. Mnogo je obitelji svetih, ali su sve one unutar zidina Nebeskog Jerusalima, gde nema ni greha, ni zla, ni smrti, ni patnje. Isusova molitva posle ovekove smrti kao vatrena krila uznosi njegovu duu u predivan Nebeski Grad.

NAPOMENE: 1. 2. 3. 4. 5. Up.: Jn. 20, 28. - Red. V.: Jez. 33, 11. - Red. V.: Flb. 3, 4-8. - Red. Up.: Jov. 1, 21.- Red. Up.: Jn. 14, 2. - Red.

6. V.: Otkr. 21, 18-21. - Red.

Psalam 133 sadraj Se, ninje blagoslovite Gospoda, vsi rabi Gospodnji... (1). Ninje znai sad, odmah, ne odlaui za kasnije: svaki dan moe biti dan spasenja, svaki trenutak - ne samo granica izmeu prolosti i budunosti, ve i poetak novog ivota. Blagoslovite. Apsolutno blago je Gospod, a blaga re je ime Boije, ime Isusa Hrista. Ninje blagosloviti Gospoda - znai poeti tvoriti Isusovu molitvu ne dajui lukavoj pomisli da te prevari, pomisli koja te uverava da e samo ovaj dan ili tren dati svetskim brigama, a zatim, e obavivi svoje poslove poeti da slui Bogu. Duh Sveti nas poziva da ninje blagoslovimo Gospoda, a satana kae: "Ne ninje, ve kasnije, ne danas, ve sutra." Meutim, zemaljski poslovi se ne zavravaju i kao dim prolaze godine i decenije.

Rabi Gospodnji - to su oni koji ispunjavaju volju Boiju, a ne svoje kaprice. U Bibliji je napisano: volja Boija je svetost vaa[1].

...stojaiji vo hramje Gospodni... Um od spoljanjeg treba da se vrati sebi, tada sam ovek postaje hram.

...vo dvorjeh domu Boga naego. Dom Boga je dubina ljudskog srca, ono to su asketi nazivali "srdanim mestom". Meutim, u srcu ima mnogo obitelji, koje se nalaze jedna u drugoj. One se otvaraju postepeno, njih je psalmopojac nazvao dvori (dvorita) koja okruuju dom Boji, kao to su dvorita okruivala Jerusalimski hram.

V noeh vozdjeite ruki vaija... (2). Odnosno, nou diite ruke vae. No i mrak kod mistika esto slue kao simbol due, oiene od pomisli i spoljanjih obraza, stanja odreenosti od sveta. Vozdjeite ruki vaija - odnosno usrdno se molite, ne slabite u molitvi, ne dajte dui da zaroni u dreme, napreite u molitvi telo.

...vo svjataja... Vo svjataja - odnosno ka svetilitu, ka "svetinji nad svetinjama" Jeruslalimskog hrama. Ovde je prikazana okrenutost uma ka srcu.

...i blagoslovite Gospoda. Blagosiljajte Gospoda, neprestano ponavljajte NJegovo ime. Trudite se da spojite s ovim imenom svoje srce.

Blagoslovit tja Gospod ot Siona... (3).

Sion je obraz blagodati Boije. Na Sionskoj gori je bio sagraen hram posveen Jehovi; u Sionskoj gornjoj odaji je Duh Sveti siao na apostole. Blagoslovit tja Gospod ot Siona znai poslae blagodat, jedino netruleno blago.

...sotvorivij nebo i zemlju. Odnosno, Onaj Ko je stvorio tvoju duu i telo. Blagodat otkriva molitvi unutranju obitelj ljudskog srca. Blagodat preobraava duu i telo oveka.

NAPOMENE: 1. Up.: 1 Sol. 4, 3. - Red.