Anda di halaman 1dari 5

Aleksa elebonovi katalog MSU

Poetski realizam I intimizam Koloristiki Realizam Tenja izvornosti u srpskom slikarstvu izmedju dva rata (umanovi, elebonovi, Milunovi, Kosta Hakman, Aralica, Gvozdenovi, Tabakovi, Pedja Milosavljevi, Ivan Radovi, Lubarda) Srpsko slikasrtvo izmedju 1930 i II svetskog rata razvijalo se u tesnoj vezi sa istovremenim dogadjajima U Parizu, kasnije definisanim kao obnova kompletne umetnosti1. Jedinstven naziv za ovaj sloeni pokret nije usvojen iz nekoliko razloga: njegovo eklektino poreklo antiintelektualistiki stav njegovih pobornika - odsustvo teoretske misli kako kod samih slikara, tako i teoretiara i kritiara2 osporavanje moi teoriji da prodre u dubinu umetnikog stvaraltva vera da delo ima neobjanjivu i maginu vrednost, koju ne treba naruavati racionalnom analizom - novo poverenje u umetniki instinkt kao suprotnost istraivakim pokuajima racionalnog karaktera3. Imperativ je iskrena, izvorna ili originalna interpretacija prizora vidjenih u prirodi, interpretacija pod dejstvom linih senzibiliteta stvaralaca, vera u vrednost saznanja o materijalnom postojanju sveta i o njegovim stalnim promenama. Umetnik prati te promene posredstvom svog linog senzornog aparata i iskazuje ga preko boje i crtea na ravnoj povrini. Stav neorealistikih slikara savreno prijanja Bergsonovoj filozofiji4, koja je dostigla punu zrelost u predhodne dve decenije ( mada to ne znai da su je oni poznavali ). Bergsonovo miljenje je dalo razloge za novi povratak prirodi, i potrebu za antikonceptualnim miljenjem, ali je za duhovnu pripremu tog prelaza u umetnikom stvaraltvu, za davanje prevage linom senzibilitetu nad objektivnom zakonitou znaajnija evolucija misli Paula Valeryja. On iznosi koncepciju umetnosti ( u Ojpalinosu 1921 ) kao izraza individualnog stava koji, bez obzira na to to, u prvoj fazi nastajanja, remeti harmoniju prirode, po svoj sutini tei da se sa njom ponovo spoji. Time je obezbedjen idejni prelaz od tumaenja umetnikog dela kao samostalnog, apstraktnog izuzetka na tumaenje koje ga ukljuuje u satlan tok unutranjeg i spoljanjeg kretanja. Individualizam se spaja sa potrebom da se ovek, umetnik, preko svoje telesnosti ( upotrebom ula ), uklopi u prirodu i identifikuje sa njom i sa materijom u kretanju. On dovodi u sumnju primenu strikte geometrije u umetnikom delu ( ne one geometrije koja je u vezi sa motivom, sa prirodom )5, pledira u prilog jednostavnih oblika u formulisanju predstava iz prirode, i izjanjava se za upotrebu elemenata iz prirode radi izraavanja linih misli i emocija. Poetkom tree decenije preovladjivalo je prvo naelo, kako ga je Valery formulisao, ali uskoro je uloga linosti sa svim svojim subjektivnim optereenjima postala dominantna6. U slikarstvu je dolo do novogtalasa subjektivistikog tumaenja sveta, koje je polazilo od egzaltacije i ulnost. Time je opovrgnuta vrednost svedenih i pojednostavljenih formulacija utisaka iz prirode, kakve su imale iroku primenu u evropskom, pa i naem slikarstvu. Na scenu stupaju slikari iz istone i srednje Evrope, koloristi, sa ekspresionistikim karakterom izraavanja, koji, mada na izgled prihvataju sve postulate francuskog slikarstva, svojm spontanou i slobodom mate unose u njega novu ivost7.

Postoje i drugi nazivi za ovo slikarstvi ili za njegove podgrupe: neorealizam, slikarstvo 1930, poetski realizam, pariska kola. 2 Mada se ovo slikarstvo moe dovesti u vezu sa odredjenim filozofskim idejama. 3 koji su se u slikarstvu smenjivali od poetka veka do kraja I svetskog rata ( od Sezana, fovizma, neoimpresionizma, kubizma...nadrealizma), njihovi stavovi su okvalifikovani kao dogmatski, preuski za prave umetnike sadrine. 4 Bergsonovo gledite o stalnom kretanju u prirodi, o stalnom razvitku tzv stvaralkoj evoluciji, koje daje nepredvidive rezultate u potpunost se slae sa idejom obnove kompletne umetnosti. S obzirom da se svet stalno nanovo stvara i nanovo otkriva, budunost se ne moe svesti na posledicu koja bi se mogla predvideti. Slikarstvo se vraa neposrednom beleenju vizuelnog doivljaja, a umetnici smatraju da se u njemu nalzi vrednost otkrivanja sveta. Otuda, isti motiv mrtve prirode moe se tretirati bezbroj puta, a da se nikada ne ponovi i nikada ne izgubi vrednost svakog od svih posebnih dela. Ali zato je potreban novo odnos prema realnosti. Jedino intuitivno miljenje moe pratiti tok dogadjaja u prirodi i dosgnuti do preciznih predstava. 5 I protagonisti fovizma i kubizma sada ulaze u nove faze svoga stvaralatva, vraaju se tretiranju prostora primenom perspektive; Pikaso, Brak, Matis i Derain, svaki na svoj nain, ostvaruju svoje klasine periode. To ima veze i sa posleratnim stanjem kao reakcija protiv haosa i razaranja. 6 U literaturi Marsel Prust. 7 To su mahom umetnici jevrejskog porekla: agal, Kisling, Soutine, Pascin; Modiljani.

Kada su u pitanju srpski umetnici, bitno pitanje je trenutak prodora tih novih koncepcija, posmatramo ih u odnosu na Pariz. Oni stiu u Pariz posle I svetskog rata, u trentuku kada Modiljani, agal, Soutine stiu priznanja. Tako e se srpski slikari izmedju 1918-28 nai u dilemama koje su razdirale evropsku elitu. Budui da su bili na samom izvoru, oni e neposredno parcipirati u formiranju i irenju tih ideja, koje su jo nailazile na otru opoziciju u Parizu, a zatim ih prenositi u svoju sredinu. Posleratna plejada srpskih slikara dola je u Pariz u nameri da tu i ostane ( za razliku od Nadede 8 ). Svi su oni bili mladi ( Nadeda ima 40 godina kada boravi u Parizu ), i tu su se i formirali. Za prekid njihovog boravka treba traiti pre svega razloge u ekonomskoj krizi 1929-30, a tek zatim u potrebi za novim inspiracijama u rodnom kraju, koja se prirodno nadovezala na shvatanje da se povod za umetnost i mogunost njenog najvieg dometa ostvaruje u neposrednom kontaktu sa prirodom. Situacija oko 1920 u Parizu bila je sada vie otvorena za proimanje razliitih stavova i njihovih uticaja9, pa i nai slikari imaju mogunost da biraju izmedju tri sintetina ugla gledanja na slikarstvo i tri centra okupljanja mladih umetnika: neokubistikog u Lotovoj koli, individualistikog i antikoloskog u taboru ekspresionista pariske kole i slikarstva obnavljanja francuske tradicije jednog Segonzaca i njemu po shvatanjima bliskog skulptora Bourdellea. Prvi koji je udahnuo vazduh pariske kole bio je Sava umanovi. On je brzo uao u napredne i ekskluzivne krugove na Monparnasu10. Isto vai i za njegovog prijatelja Rastka Petrovia, koji je posle pariskog boravka postao najvatreniji tuma naputanja geometrizacije i stilizacije predmeta iz prirode, a za ljubav neposrednijeg ispoljavanja slikarskih linosti. Srpska knjievnost je u to doba, preko njega, Vinavera, Crnjanskog i drugih, prednjaila u idejnom pogledu ispred slikarstva, kome, opet, neto kasnije, pripada zasluga da je tim idejama pruilo razvijenije i definitivnije forme. Neorealistiki pokret u srpskom slikarstvu trajao je od svojih zaetaka, oko 1925, sve do 1951. To su tvrdi okviri, jer se neka konkretna reenja tog slikarstva mogu vezati sa slikarstvom sa poetka veka ili iz vremena I svetskog rata, a, sa druge strane, ukazuju na uticaje na dalji razvitak u ovirima drugih koncepcija i ciljeva, tokom este i sedme decenije. Pokret je bio najaktuelniji, kod nas i u svetskim razmerama, tokom etvrte decenije. Ako je ovaj pokret bio uslovljen dogadjajima u Parizu i tamo zapoet, njegov kasniji razvitak omoguio je snano ispoljavanje linih osobina njegovih pristalica, njihovih naklonosti i mentaliteta. * Prva faza povratka prirodi odlikuje se naputanjem stilizacije. To se deava postepeno, od 1925-28, i zahteva prvenstveno probleme kolorisanja, probleme bije i materije koju ona moe da sugerie, a tek zatim formu predstavljenih objekata. Vie nema glatkih namaza kao linoleum, ni postupne degradacije svetlosti na predmetima, kao to je praktikovano u predhodnom postkubistikom periodu, pa ak ni modelisanja oblika istom bojom. Na slikare, koji e uneti neorealistika shvatanja, utiu prvenstveno i uporedo slikarstvo francuske tradicije iz krugova bliskih Segonzacu i Bourdelleu i ekspresionizam pariske kole u uem smislu. U te slikare ubrajamo u tom trenutku umanovia i Milunovia, koji su ponovo 1926 doli u Pariz, M. elebonovia koji tu boravi od 1921, Aralicu i Hakmana koji su doli 192511. Promenu je prvi najavio elebonovi. Zahvaljujui tome to je tek 1924 poeo da slika, posle skulptorskog staa provedenom u Bourdelleovom ateljeu, i da niji slikarski ni pripadao ranijem postkubizmu, mogao je odmah, iako mladji od drugih, da bez optereenja pone svoj rad u koncepcijama koje su se tek najvljivale. Prilikom njegovog prvog izlaganja u Tiljerijskom salonu 1925 postie uspeh sa slikom Bucoliques ( kompozicija sa dve polunage enske figure, od kojih jedna svira u pastirsku frulu ). Tela su voluminozna, inspirisana Pikasovim klasinim periodom, a faktura sasvim originalana ka tenjom za stvaranjem naslaga, ka pasti. Boje su bile stavljene na povrinu u istom stanju, kao kod primitivaca iz rane renesanse. Svako telo, draperja ili pozadina izdvajali su se jasno po drugaijoj osnovi. 1926 dolazi do njegove prve samostalne izlobe. Nain njegovog slikanja tada je ve bio evolurao u pravcu ekspresionizma pariske kole. Siei njegovih slika bili su izrazito poetini. Uvek su to bile kompozicije sa nekoliko manjih figura u ambijentu znatno veeg prostora. Odmah zatim ukazale su se u njegov slikarstvu bliskosti sa agalom, osobito u jednom kratkom periodu u kojem je elebonovi naslikao seriju manjih kompozicija po motivima uzetim oko cirkuske atre. Potez se ovde oslobodio i i evoluisao ka instinktivnom, kurzivnom znaku, pogodnom za neposredno prenoenje unutranjeg

Izmedju nje i njih izvesna bliskost antintelektualistiko slikarstvo koje se zasniva na spontanom beleenje percepcije boje to je bitno ne samo za ekspresioniste IV decenije, ve i za one mirnije koje vezujemo za obnovu kompletne umetnosti, u okviru novog realistikog izraavanja. 9 Pomenuta linija umetnika iz istone i srednje Evrope; postoji struja koja izraava potrebu za obnavljanjem ranije slikarske tradicije, naroito francuske; ekspresionisti pariske kole, ali koji nisu imali snaan uticaj zbog ratnih deavanja; postoje interferencije izmedju fovizma i nabizma, sa jedne strane i kubizma sa druge, ali i one nisu dole do potrebnog kontakta sa publikom. Lot, Delanyau, Roger de la Fresnaye primenjuju kubistiku formu na motive iz prirode, uvode naglaeni kolorizam; Segoznac... prihvataju kubistiko gledanje o potrebi mrke game i svih povrina za izraavanje svog oseanja ivota u prirodi. 10 Tom krugu prpada je Modiljani, Kisling, Deren, Papazof, Rastko Petrovi, Pikaso, an Kokto... 11 Njima treba pridruiti i Tartagliju, koji je preneo svoju delatnost u Beograd, a u Pariz stie 1927.

raspoloenja, ka onoj vrsti poteza koja je svojom antisitematinou u daljim fazama postala karakteristika njegovog slikarstva. Na kratko se vraa u Jugoslaviju, da bi 1927 ponovo stigao u Francusku. Sada je u San Tropeu, slika u prirodi. U istom razdoblju on poinje da se drui sa Milunoviem. Nastaje epoha kada Milunovi vrlo brzo naputa svoj dotadanji nain slikanja, sa tvrdim konturama, stilizovanim formama i glatkim povrinama. Konture prelaze u atmosferu, forme se hvataju na ivom, pred objektom, a namazi postaju soniji. Sve je u znaku novih htenja, osim jedne karakteristike: on zadrava izvesnu intelektualnu notu u komponovanju, koja se ogleda u poznatoj ravnotei i smirenosti njegovih slika, uz koje ide i uzdranost u koloritu12. Ipak, tokom 1926 i 1927, za vreme boravka u San Tropeu kod Marka elebonovia, nastaje niz slika u kojima je pristup prirodi spontan, razmaz poznaje fugu, a kompozicija nije strogo koncentrisana. Sa tim slikama, koje je izlagao na Tiljerijskom salonu, on doivljava nagao uspeh 1927, a 1928 ulazi u izbor mladih slikara koji predstavljaju Francusku na venecijanskom bijenalu. Ipak, on ubrzo izlazi iz te faze spontanosti i ulazi u jedan disciplinovaniji stil u nas oznaavan kao sezanizam. Tokom 1927 i 1928 u San Trope se stvori mali jugoslovenski krug. U njemu je boravio i Marino Tartaglja, koji ovde doivljava stvaralaki preokret. Onje bio neto stariji i ve formirani umetnik. Forma sada postaje fludna, promenjiva, a sama boja, osobito granice njenih prelaza, kao i potez, njihov pravac, neposrednost, dobili su sasvim drugu funkciju. I umanoviev povratak u Pariz oznaava novi kurs u njegovom slikarstvu. Promene nastupaju dosta naglo i ogledaju se kako u sieima, tako i u nainu njihovog saoptavanja. U slici Vaza sa hrizantemama i mimozom korak ka novom je jo neto uvdran u pogledu forme i kompozicije, ali obojenost pokazuje usresredjivanje interesovanja na problem svetlosti, koji e uskoro zauzeti znaajno mesto u pejzaima. Ve poetkom 1927 on izlae u Salonu nezavisnih kompoziciju Letnja zadovoljstva, a u Jesenjem salonu Doruak u polju13. Nastaje Pijani brod, izloen u salonu nezavisnih 1928. Medjutim, Sava se istovremeno poeo koncentrisati i na ivot prirode u pejzaima iz Pariza, i mnogo vie iz Srema. Kosta Hakman u svojim prvim pariskim pejzaima pokazuje ist realizam. U njima su motivi dati u diskretnim sivomrkim tonovima. Time je on ve bio predisponiran da ubrzo obogati svoja istraivanja noviom shvatanjima: o potrebi doaravanja materije, o oseanju za dejstvo vremena na njoj, za trajanje, za intiman prostor i tihi tok ivota. Autoportret sa gestom zaustavljenim pri paljenju cigare svedoi o interesovanju za problem trajanja u jednom novom tematskom vidu: u prikazivanju jednog poloaja, izdvojenog iz niza slinih. Poloaj istrgnut iz prirodnog toka nije na slici prikazan sredstvima koja bi sugerisala trenutak, ve tehnikom u kojoj se osea stalnost i mir. Dobija se utisak da je postavljen aintelektualna dilema izmedju oseanja vrednosti trenutka i dueg vremenskog trajanja. U kasnijim radovima takodje se osea da dilemika oscilacija, tako da e se Hakman u nekim trentcima znatno pribliiti impresionistikim utiscima, uz puno angaovanje na problem svetlosti i osvetljenja, kao na slici Mrtva priroda u pejzau, dok e u drugim slikama, osobito u pejzaima, preovladati oseanje stalnosti, u vrlo diskretnim tonovima i stianoj atmosferi. * Poto su se oslobodili potrebeza stilizacijom, umetnici su krenulida stvaraju sa veim ambicijama. Javlja se elja da se primene nova iskustva i novi pogledi na svet u veim formatima i sloenijim problemima. Poinje druga faza neorealizma 1928-32, u koj nastaju kompozicije sa figurama u prirodi i u enterijeru, slikane zamahom i snanim, emocionalnim angaovanjem umetnika. U tome kao da je prednjaio umanoviev Pijani brod. Uprkos tome to ga fantazija i ekspresionistika deformacija svrstavaju izvan neorealizma, delo ostaje simptomatino za stanje duhova u kome se ispoljava potreba za proirenjem registra tema i predmeta u slikarstvu. Tenja za podjednakim naglaavanjem poetinih situacija, u kojima uestvuju figure, i iskustva istog slikarstva, u kojem je sva panja bila posveena iskljuivo plastinim i koloristikim problemima, pokazae se ubrzo posle ove slike i na planu slikanja u neposrednom kontaktu sa realnim ivotom. elebonovi je ve imao za sobom mnoge kompozicije manjeg formata u kojima se poela javljati figura u ambijentu enterijera kada je 1930 naslikao uveno platno Porodica, izloeno prvo u Parizu, a zatim u Beogradu. Slika nosi sve karakteristike komponovanja14. Slikar je obradjivao na platnu jedan po jedan predmet, lice, slaui razliite utiske i injenice kao to se u Prustovom romanu niu razliite situacije i analize bez direktnog kontinuiteta. On belei diskontinuirane situacije, i takav postupak, koji je sav potinjen jednom oseajnomaparatu je snaga ovog dela. Realnost je prisutna, i preneta na jedan drugi plan, na plan trajanja i relativnosti u kojem
12

Sve te osobine karakteristine sui za slikasrtvo francuske tradicije, dolaze do izraaja tokom 1928, kada ee kontaktira sa Bourdellom. 13 To je ujedno i trentak kada poinju da se ispoljavaju prvi znaci njegove bolesti iz korespodencije sa Rastkom saznajemo da su poeci vezani sa problemima intimne prirode. Doruak u polju donosi bujene plave ene. Pogledaj Lazar Trifunovi, Zvezde su ugaene za mene, Umetnost 3-4, 1965. 14 to e rei da umetnik nije po primeru impresionista sedeo pred jednom scenom u kojoj su se nalazila lica oko stola i askala, i svojm kiicom hvatao trenutke vizuelne istine, niti je teio da prenese faktografske injenice i psiholoke izraze. Linosti su mu pozirale, pa odlazile i ustupale mesto drugim, dok su iroki sto i predmeti, zidovi i draperje ostajali na svom mestu.

stvari i lica ive u zamiljenim odnosima, jedni pored drugih, i samo ukolik su predmet detaljnog i preciznog slikarskog, odnosno poetskog tretmana. U ovom periodu raste i indirektan uticaj Segonzacovog slikarstva i slikarstva ranih Nabisa, kako u Parizu, tako i u Beogradu. Jovan Bijeli se usresredjuje na realnost figure, njenih oblika i puti. On daje nekoliko aktova u kojima se teina paste i crtaka smirenost povezuju sa tendencijama povratka prirodi. Marino Tartalja nalazi se u Beogradu tokom 1929 i 1930, gde slika svoja dva enterijera, jedan sa gipsanom glavom na postolju, drugi sa toticom. Oba dela spadaju u najkarakteristinija ostvarenja poetskog realizma, spajajui vie osobina koje e, sve zajedno, ostati bitne odlike celog pokreta. Njegova reakcija na prirodu je introvertirana, prooseena. Tokom druge faze povratka prirodi dolazi do proirivanja prvobitnog kruga njegovih pristalica, kao i do njegovog grupisanja. U Parizu 1931 zajedno izlau Aralica, elebonovi, Milunovi i Uzelac. Kao i drugi umetnicioko 1925, Aralica je, posle dolaska u Pariz, promeni svoj slikarski izraz. Slike iz tog prvog perida njegovog pariskog boravka nisu ouvane, sauvani komentari kritike toga doba. Aralica je u izboru i tretmanu motiva vezan za pokret vraanja prirodi, ali sa tenjom da pronalazi koloristikeekvivalente za njeno bujanje, za njen ivot, a ne egzaktne, ili trenutne, optike utiske. Njegova tehnika odaje neposrednost. Potezi su pastuozni i povueni u razliitim pravcima, da bi neto kasnije postali ( oko 1930 ) disciplinovaniji. Dalja evolucija ga opet oslobadja, nastupa doba vedrih i bogatih koloristikih transpozicija ivota i prirode. U Beogradu se umetnici savremenih i nekonformistikih shvatanja grupiu oko drutva Oblik. Ono je, i pored heterogenosti i naprednih i zastarelih shvatanja, pruilo platformu prvim zajednikim istupima neorealistikih slikara. Sa Oblikom izlae Ivan Radovi u tzv primitivistikoj fazi svog slikarstva, koja pokazuje tendenciju saimanja nekih iskustava ekspersionizma pariske kole. Tada se javlja znatno mladji Anton Huter, iji e rad ostati obeleen tenjama druge faze neorealizma. Stvara kompozicije manjeg formata, veoma uzdrane u tonu, bez direktnog osvetljenja, sa naglaskomna oseanju trajanja. * Trea faza povratka prirodi traje od 1932 do 1938. u njoj se razvija jedna nova podgrupa, koja se ne moe odvojiti od prethodne faze, nego predstavlja korak dalje u istom idejnom pravcu. Re je o upornijem usresredjivanju pogleda na detalje, o odabiranju motiva medju sasvim beznaajnim predmetima i situacijama iz svakodnevnog ivota, jer se tim putem bolje ispoljava umetnikova unutranja linost, njihov oseajni svet i skruenost pred prirodom, neorealizam je u toj fazi, zbog navedenih odlika, stekao naziv Intimizam, to ne zani da su svi njegvi protagonisti postali intimisti, nego samo da su ovi predstavljali stvarnu novost u okviru irek pokreta, neku vrstui veoma znaajnog otkria za Beograd. Zajedno sa slikarima koji su bili bliski ekspersionizmu, u njegovoj ublaenoj varijanti, oni e dati karakter slikarstvu koje e se znatno kasnije rado svrstavati pod pojam beogradske kole. Bila je to izloba dotad malo poznatih slikara Gvozdenovia i Tabakovia, kojaje dala posticaja da se jasnije ispolje naklonosti i potrebe koje su latentno tinjale u beogradskom umetnikom krugu. Sastavljen aod malih komada, tempera, crtea, ulja na kartonu i hartiji, izloba je izazivala interesovanje mladjih umetnika. Oni su kroz nju nazreli nove mogunosti u okvirima neorealizma. Reducirani motivi, fragmentarne zabeleke, katkad veoma precizne analize koloristikih detalja otvarali su nov vidik prema unutranjosti ovekove linostui, upuivali na oncentraciju i na mogunost da se slikarstvo ispolji svuda, povodom svakog motiva u prirodi, samo ako je nain gledanja slikarski. Termin nije oznaavao profesinalizam, nego nain ivota i oseanja. Izloba je upuivala na potrebu angaovanja celokupne linosti u umetnikom stvaraltvu, na potrebu senzibilistikog naina ivljenja, iji su uslovi: zapaanje tananog odnosa boja, iskrenost i nenametljivost u beleenju njihovih odnosa. Intimistiko gledanje na slikarstvo nije trpelo jake koloristike udare, kao ni naglaene suprotnosti svetlosti i senke. Ono je bilo u okvirima blagih kontrasta tonova. To e otvoriti mogunost izraavanju jednog dela beogradskog slikarstva, kao i mogunost da se ispolje vrlo originalne linosti. Nedeljko Gvozdenovi je uao u metniki ivot 1929 slikama manjeg formata, u kojima se ve nazirao stav budueg intimiste. On je postao najizrazitiji nosilac intimizma. Iz 1932 potiu njegove slike Povre I i II i Zeija koa, u kojima e koncentracija na materijalne predmete organskog porekla dostii visinu jednog univerzalnog pogleda na umetnost, na kreativnost, a konsekvenca toga je potraga za pitanjem sutine umetnosti u sebi samom, a ne u spoljanjim injenicama. Uoavanje vrednosti promena u prirodi, u bergsonovskom smislu bile su rezervisane prvenstveno za prirodu, a sada kod Gvozdenovia u njegovim malim platnima, panja se usresredjuje na sam metod. Postaje oigledno da su nain oseanja, nain prilaza motivu, nain nanoenja namaza boje bitniji od poetskog oseanja, koje, van slikarstva, van versifikacije i poznavanja sintakse, ili van tehnike bilo koje umetnosti, svako moe nositi u sebi. Oduevljnje prirodom ustupie mesto traenju tihom, ali punom panje i inteligencije samih vibracija ljudskog duha. Da bi one dole do izraaja, bilo je korisno otkloniti sve to bi im moglo konkurisati. Tabakovi je imao umetniku prolost sasvim drugaiju od Gvozdenovieve. Njegovi eksponati na izlobi 1934 bili su gotovo samo gvaevi i crtei. Njegova intimistika faza odlikuje se u poetku brzim crteomljudske figure i

nenim, ali istim sazvujem tonova. Spaja misaonu nit sa oseanjem za timung. Na jednim slikama preovladjuje njegovo intelektualno i filozofsko interesovanje, osobito za razvoj svih vrsta unutranjeg pokreta, u drugima e pod atmosferom i timungom navirati tenja za uoavanjem slinosti izmedju detalja, odnosno njihovim svodjenjem na ritmike odnose, za pronalaenje opteg u razliitom ( U pozoritu, U kafani ). Predrag Pedja Milosavljevi javlja se prvi put na Jesenjoj izlobi u Beogradu 1929. mada djak Bijelia, on ne sledi njegov stil. Vedra atmosfera mekih tonova pejzaa radjenih u gvau su njegova prva dela. Ali, tek od 1935 moe se govoriti o izrazito linoj sadrini i originalnoj tehnici njegovih slika, sada uglavnom radjenih u ulju. Blizak Gvozdenoviu, on e se oduevljavati atmosferom Prustovih romana, koja se u jednom olakanom i nenametljivom vidu uplie u njegive slike. Svojstvenost slika U parku, Beli prozori je u izboru blagoh boja, u njihovom dopunjavanju tolim akordima, bez veih kontrasta, i u finoi prelaza. Osim poetike, u njegovom slikarstvu dogodie se i povratak intelektualizmu. Slikarstvo Ivana Radovia tokom etvrte decenije pripadalo je delimino koloristikom ekspresionizmu, a delimino intimizmu. U ekspresionoizam on zalazi jo u vreme postkubistikog stila. Tada je to ekspresionizam forme, dok u koloristiki ekspresionizam, sa osobitom naklonou prema naivnom narodskom nainu izraavanja, ulazi oko 1928. od tatad ae slikati scene iz seoskog ivota, da bi oko 1930 poeo sa scenama iz gradskog ivota.