Anda di halaman 1dari 4

IZ BOLNIKE ELIJE

Kako si lepa, Sestro Pavina! Pono je, je li? Svrh vrata bije asovnik stari. Napolju vije Vetar, i sipa U okna naa Pahulje bele. Zaklopi zbornik Pa sedi blie Uz odar moj. Pogledaj kako Vatra se ari, I hukti, i bukti U pei toj. Gle kako njena Koralna pruga Veselo igra Po zidu gore! Veruj mi, tako I moje srce Hukti i bukti, Igra i besni, Mahnito, ludo Ne zna ta radi, Sasvim se smelo; I evo, evo, izgore celo, Izgore celo! A zna li zato Ono polue? U moje srce Ti noas ue, Pa s njega ode Svih bola tama, I ti ga vatrom Zapali sama Jer iskre same

MOJI PUTEVI
Nikada se nisam puzajui peo Uz pragove gorde, tono vode skutu Visokih i monih; niti sam na putu Svome igda elom prah po tlima meo. Moja dua nije u tatini grezla, Nit' je bilo grubog crva da je nane. Ja sam i visu gdeno beskonane Podiu lepote svoja carska ezla. Svojim elom samo pred njihove skute Pad sam, i cveem osip im pute, I kle gde njihov svetli oltar stoji. One su mi dale svoga srca deo, I zagrljaj njihov i poljubac vreo Veliki i sjajni ordeni su moji.

1924.

BEGLER-BEG
Rano jutro trepti sa dalekih strana. Sam Begler-beg sjedi pred kulom u hladu, Tiho vjetar vije sa razraslih grana Pa povija starcu dugu, meku bradu. Pred njim puklo polje. Ispod tanke pare Zdrela ita ume umivena rosom, I odmorni teak san sa oka tare I u vrhu njiva zamahuje kosom. K preplaen jelen u skrovite tavno, Il' k vjetar kada die uanj slabi, Na domaku sela, niz prisoje ravno, Pune, guste grive hitri konjic grabi. Stari Begler pui. I dok dim se die, U novoj mu vatri sjaju oka oba: Pod zorinim velom, sve blie i blie, Njemu tiho stupa prolo, davno doba. I on vidi sebe za mladosti svoje, Kad mu oko bjee i od munje bre: Za pojasom ljute kuburlije stoje, A pod njime snano laki erav re. Hitre iskre biju iz kaldrme stare, Na prozore tre sve rue Mostara; Od groznice slatke lica im se are, Pa junaku mau kitama behara. A on, gord i silan kao ruka smrti, Samo jezdi dalje uz carevu dadu; Za njim jure brzi ogari i hrti, I ravan mu niko ne bjee u gradu. On je onda vlad sam kako je htio, I njegovoj volji ko je na put stao?! Na almi mu zlatan polumjesec bio, A u njemu zelen, krupan alem sjao. Po poljima ovim irokim i travnim

PROLETNJA BURA
Smrklo se. K vojske iroke sa strana, Sa hukom i besom silne bure stiu, Sukobe se, kre. lome se i diu, I urlaju lie kidajui s grana. Ja strukom zavijen uvrh sela stojim; Preda mnom se iblje ogoljelo svija, Kao da se snoplje posadilo zmija Pa sikui mae repovima svojim. Evo pljuska. Sevnu. I porfira strele Pokri i obasja vrh samotne jele, I grom tue. Jekom otpozdravljaju ga Provale i drela, borovi i smri. Razbaruen neko bos niz polje tri. I nad gorskim rtom eno izbi duga.

1924.