TEORIJE KULTURE

Ovo nije lula (I deo)

Pie: Miel Fuko Preveo: Mirko Sebi

da je potpuno jasno da crte koji predstavlja lulu nije sam po sebi lula? Pa ipak postoji jedna govorna navika: ta predstavlja ovaj crte? To je vo, to je kocka, to je cvet. Stara navika koja nije ni najmanje neutemeljena jer je cela uloga jednog tako ematskog, tako kolskog crtea, poput ovog, biti prepoznatljiv, dopustiti da se pokae ono to predstavlja bez dvosmislenosti i oklevanja. On moe biti talog neto grafita ili tankog sloja krede na podlozi, na platnu, on ne upuuje poput strelice ili uperenog kaiprsta na takvu lulu koja bi bila neto dalje ili drugde, on jest lula. Zbunjujue je to to se neizbeno dovode u vezu tekst i crte (kao to nas na to pozivaju pokazna zamenica, znaenje rei lula, slinost slike) i to to je nemogue odrediti plan koji bi dopustio da se kae da je tvrdnja istinita, lana, protivrena. Ne mogu se oteti utisku da je trik u radnji koju je jednostavnost rezultata uinila nevidljivom, ali koja jedina moe da objasni neodreenu nelagodnost koju pruzrokuje. Ta operacija, to je Magritov tajno izgraeni kaligram, a zatim briljivo razruen. Svaki element figure, njihova uzajamna mesta i odnos izvedeni su iz te radnje ponitene po samom ostvarenju. U pozadini tog crtea i tih rei, pre nego to je ruka ispisala bilo ta, pre nego to su oblikovani crte platna i na njemu crte lule, pre nego to se gore pomolila ta velika lebdea lula, verujem da je potrebno pretpostaviti kako je kaligram bio oblikovan i zatim ralanjen. Ostaju nam ovde ironini ostaci i utvrivanje neuspeha. U hiljadugodinjoj tradiciji kaligram ima trostruku ulogu: da kompenzuje abecedu; da ponavlja bez pomoi retorike; da postavi zamku dvostruke grafije. Najpre pribliava tekst i oblik jedno drugome: komponuje linijama to ograniavaju oblik predmeta s onima to odreuju sled slova; on smeta izraz u prostor slike i ini da tekst govori ta predstavlja crte . S jedne strane on abecedira ideogram, isprekidani put slova i ini da progovori nemost neprekinutih linija. Meutim, on rasporeuje pisanje u prostoru koji je izgubio ravnodunost, otvorenost i nepokretnu belinu papira; namee mu da se raspodeli po zakonima istovremena oblika. Na prvi pogled ograniava fonetsko pismo na sivo mrmljanje koje upotpunjuje obrisima jednog lika; ali od crtea ini tanku omotnicu koju treba probiti da bi sledili re po re razmotavanje njegovog unutranjeg teksta. Kaligram je dakle tautologija. Ali nasuprot retorike. Ona se igra preobiljem jezika; koristi se mogunou da kae dva puta isto razliitim reima; koristi se preobiljem bogatstva koje doputa iskazivanje dvaju razliitih stvari jednom te istom reju; sutina retorike je u alegoriji. Sam kaligram slui se onom karakteristikom slova da istovremeno vrede kao linearni elementi koje moemo rasporediti u prostoru, i kao znakovi koje treba odvijati prema jedinstvenom lancu zvune supstancije. Znak, slovo omoguava uvrivanje rei; crta doputa predstavljanje stvari. Ne zaheva li kaligram time brisanje najstarijih sukoba nae alfabetske civilizacije: pokazati i imenovati, prikazivati i rei; predoiti i izgovoriti; oponaati i znaiti; gledati i itati. Pritesnivi dva puta stvar o kojoj govori, on joj postavlja najsavreniju zamku. Svojim dvojnim ulazom osigurava tu zaplenu to sama beseda ili isti crtei ne mogu. On zaklinje nepobedivu odsutnost nad kojom rei ne uspevaju da trijumfuju, nameui im, lukavstvom titrajueg pisanja u prostoru, vidljiv lik njihovog referenta: znalaki rasporeeni na listu papira, znakovi zovu, spoljanjonjou, marginom koju ocrtavaju, iseenou njihove mase na praznom prostoru stranice, isto o emu govore. A za

TEORIJE KULTURE

Znak, slovo omoguava uvrivanje rei; crta doputa predstavljanje stvari. Ne zaheva li kaligram time brisanje najstarijih sukoba nae alfabetske civilizacije: pokazati i imenovati, prikazivati i rei; predoiti i izgovoriti; oponaati i znaiti; gledati i itati
40

41

Prva verzija, verujem, ona iz 1926.: briljivo nacrtana lula i, ispod ispisana ujednaenim, marljivim krasopisom, rukopisom samostana, kakav se moe nai kao uzor na omotima akih belenica, ili na kolskoj tabli nakon nekog asa, ova napomena: To nije lula. Druga verzija pretpostavljam da je i poslednja moe se nai u Praskozorju Antipoda (Aube a lAntipo-de). Ista lula, iste rei, isti rukopis. Ali u neodreenu prostoru, bez granice i potonjih odredbi, tekst i oblik smeteni su u okvir; taj je postavljen na slikarski stalak, dobro uoljiv na daskama poda. Iznad, lula koja sasvim lii na onu na slici, ali mnogo vea. Prva verzija zbunjuje svojom jednostavnou. Druga, uoljivo umnoava namernu nesigurnost. Okvir, uspravan na slikarskom stalku i postavljen na drvene zglavke, pokazuje da se radi o slikarskom platnu: delo dovreno, izloeno, koje, za mogueg posmatraa, nosi natpis koji ga tumai ili objanjava. Pa ipak, taj naivni rukopis koji u sutini nije ni naziv dela ni jedan od njegovih slikarskih elemenata, odsutnost svakog drugog obeleja koje bi naznaavalo prisutnost slikara, jednostavnost celine, daske poda sve to podsea na crnu kolsku tablu u nekom razredu: moda e slika i tekst ubrzo biti izbrisani potezom sunera, a moda e biti izbrisano samo jedno ili drugo da se ispravi greka (nacrtati neto to nee istinski biti lula ili napisati reenicu koja potvruje da je to stvarno lula). Privremena greka u deljenju karata (jedan lo natpis, reklo bi se nesporazum) to e jednom kretnjom biti rasprena u belu prainu? Ali to je zapravo najmanja nesigurnost. Evo novih: dve su lule. Ne bi li bilo bolje rei dva crtea iste lule? Ili moda lula i njen crte, ili jo dva crtea od kojih svaki predstavlja jednu lulu, ili jo dva crtea od kojih jedan predstavlja lulu ali ne i drugi, ili jo dva crtea iste lule od kojih ni jedan ni drugi nisu i ne predstavljaju lule, ili jo crte koji ne prikazuje lulu, ve jedan drugi crte koji prikazuje lulu tako da se moramo zapitati: na ta se odnosi reenica ispisana na slici? Na crte ispod kojeg je neposredno smetena? Pogledajte te linije sabrane na crnoj tabli; one mogu liiti, bez i najmanjeg odstupanja i najmanje netanosti, na ono to je prikazano gore, ne dajte se prevariti; lula je gore, a ne u toj osnovnoj grafiji. Ali moda se reenica odnosi upravo na tu preveliku, lebdeu, idealnu lulu jednostavan san ili pojam lule. Tada bi trebalo itati: Nemojte gore traiti istinsku lulu; to je njen san, ali crte koji je tu na tabli vrst i strogo ocrtan, taj crte treba smatrati oitom istinom.

Ali i ovo me zapanjuje: lula prikazana na slici crno drvo ili obojeno platno, nevano ta donja lula vrsto je smetena u prostoru vidljivih odrednica irine (ispisani tekst, gornji, potiskuje je daleko iza sebe). Ili je ona u nesigurnosti tano iznad slikarskog stalka poput nekog isparenja, magla koja se upravo odvojila od slike dim neke lule koji i sam uzima oblike i okruglost lule, opirui se tako i nalikujui na lulu (prema istoj igri podudarnosti i kontrasta koju nalazimo u seriji Bitke Argona, izmeu maglovitog i vrstog). Naposletku, moda bismo mogli pretpostaviti da je u pozadini slike i slikarskog stalka jo vea nego to se ini: bila bi njihova otrgnuta dubina, unutranja veliina to probija platno (ili pano) i, od sada, u prostoru bez orijentira, lagano se iri u beskonanost. Pa ipak, nisam siguran u tu nesigurnost. Ono to mi se ini nesigurnim moda je jednostavna suprotnost izmeu lebdenja gornje lule bez prostornog ogranienja i stabilnosti donje. Gledajui malo poblie, lako je uoljivo da su noge tog slikarskog stalka, stalka koji nosi okvir s nategnutim platnom i gde je crte smeten, da su te noge to poinju na podu kojeg njegova grubost ini vidljivim i sigurnim, zapravo ukoene: njihovu dodirnu plohu ine samo tri nena vrka koji oduzimaju celini, naizgled masivnoj, svaku sigurnost. Neizbean pad? Ruenje slikarskog stalka, okvira, platna ili panoa, crtea, teksta? Razbijeno drvo, oblici u komadiima, slova toliko razdvojena jedna od drugih da se rei, moda, vie nee moi sastaviti sva ta zbrka po podu, dok e gore, velika lula bez mere i orijentira biti postojana u svojoj nedohvatnoj nepominosti balona?

Ralanjeni kaligram
Magritov crte (govorim u ovom trenutku samo o prvoj verziji) jednostavan je poput stranice pozajmljene iz nekog prirunika botanike: jedan oblik i tekst koji ga imenuje. Nita lake prepoznatljivo od tako nacrtane lule; nita lake izgovorljivo na jezik to dobro zna nego ime jedne lule. Meutim, ono to ini udnovatost tog oblika, nije protivrenost izmeu slike i teksta. Kontradikcija bi mogla biti samo izmeu dva iskaza, odnosno unutar jednog te istog, ali ovde dobro vidimo da postoji samo jedan iskaz koji ne bi mogao biti protivrean budui da je subjekt reenice jednostavna pokazna zamenica, ona je, dakle, lana, budui da je to na ta se ona odnosi vrlo vidljivo lula ne potvruje? Ali ko e mi ozbiljno rei da je taj skup ukrtenih crta, iznad teksta, zaista lula? Treba li rei: moj boe, kako je sve to glupo i jednostavno, taj je iskaz sasvim istinit, budui

uzvrat, vidljiva forma je izdubljena natpisom, izbrazdana reima koje je iznutra izrauju i zaklinjui nepokretnu, dvosmislenu, bezimenu prisutnost, ine da izbije splet znaenja koji je krste, odreuju, uvruju u svetu besede. Dvostruka klopka; neizbena zamka: kuda vie mogu utei let ptica, prolazni lik cvea, kia to se sliva? A sada Magritov crte. Ponimo od prvog, najjednostavnijeg. ini mi se da je napravljen od komadia razreenog kaligrama. Prividno se vraajui na preanji raspored, on preuzima njegove tri funkcije, ali da bi im izopaio smisao i time uneo nemir u sve tradicionalne odnose jezika i slike. Tekst koji je preplavio crte ne bi li rekonstruisao stari ideogram, ponovo zauzima svoje mesto. Vraen je u svoj prirodni poloaj dole: tamo gde slui kao podloga slici, gde je imenuje, objanjava, rastavlja, umee u sled tekstova i u stranice knjige. Ponovo postaje uputstvo. Sam oblik se vraa na svoje nebo odakle ga je zajednitvo slova s prostorom za trenutak skinulo: Slobodan od svake spone, s govorom, on e ponovo lebdeti u svojoj samonikloj tiini.

O vo nije lula (I de o) / N OVA MISAO

N OVA MISAO / O vo nije lula (I de o)

TEORIJE KULTURE

TEORIJE KULTURE

Vraamo se stranici i njenom starom nainu raspodele. Ali samo prividno. Jer rei koje sada mogu proitati ispod crtea, rei su koje su i same nacrtane slike rei koje je stvaralac smestio izvan lule, ali u optem obimu svog crtea. Od svoje kaligrafske prolosti koju sam primoran da im nametnem, rei su sauvale svoju pripadnost crteu i stanje neeg nacrtanog: tako da ih moram itati prekrivene same sobom; to su rei koje crtaju rei; one stvaraju na plohi slike odsjaje reenice koja bi govorila da to nije lula. Tekst u slici. Meutim, predstavljena lula je nacrtana istom rukom i istim perom kao i rei iz teksta, ona natpis vie produava nego to ga ilustruje i uklanja njegov nedotatak. Poverovali bismo da je ispunjena sitnim, zamrenim slovima, grafikim znacima svedenim na fragmente i razasutim po itavoj povrini slike. Lik u obliku grafije. Nevidljiva kaligrafska radnja ukrstila je pisanje i crte; i kada je Magrit vratio stvari na svoje mesto, pazio je da lik zadri u sebi strpljivost pisanja i da tekst bude samo nacrtana predstava.

znaenja; Jo manje nego kapi kie to padaju jedna za drugom, jo manje nego pero ili istrgnut list. Unato privida, kaligram ne govori; on ini pticu, cvet ili kiu: To je golubica, cvet, pljusak ...... im rei ponu da govore i oslobaaju neko znaenje, ptica je ve odletela, kia se osuila. Za onoga ko ga vidi, kaligram ne govori, ne moe rei: to je cvet, to je ptica, jo je suvie zatvoren u obliku, suvie potinjen predstavi slicnou da bi formulisao jednu takvu tvrdnju. A kada se ita, reenica koju odgonetava (to je golubica, to je pljusak) nije vie ni ptica ni pljusak. Lukavstvom ili nemoi, nevano, kaligram nikada ne govori i ne predstavlja u istom trenutku; ta je stvar koju vidimo i itamo preutano u vienju, zamaskiranu lektirom. Magrit je ponovo prostorno podelio sliku i tekst, ali tako da je zadrzao neto od izmaka svojstvenog kaligramu. Nacrtani oblik lule odbacuje svaki objanjavajui ili oznaavajui tekst, toliko je prepoznatljiv; njegov kolski shematizam govori veoma jasno: Vidite dobro da sam lula, bilo bi smeno rasporediti crte tako da ispiu: to je lula. Sigurno je da bi me rei mnogo slabije ocrtale nego to se sam predstavljam. A sam tekst u tom primenjenom crteu to predstavlja natpis prepisuje: Uzmite me kao ono to stvarno jesam: slova ispisana jedna pokraj drugih, s rasporedom i oblikom koji omoguavaju itanje, osiguravaju prepoznatljivost te se otvaraju ak i najmutavijem kolarcu; ne tvrdim da se zaobljujem da bih se potom izduio postavi time prvo pe, a zatim cev lule: nisam nita drugo nego rei koje upravo itate. U kaligramu su igrali jedno protiv drugog ne jo rei i vie ne predstavljati. U Magritovoj Luli su posve razliiti mesto gde se raaju te negacije i taka u kojoj se primenjuju. Ne jo rei preokrenutog je oblika, ne potpuno u tvrdnju, ve u dvostruki poloaj: s jedne strane, gore, gladak, dobro vidljiv, nem oblik, ija oitost doputa tekstu da kae ono to eli, oholo i ironino, bilo ta; i s druge strane, dole, tekst izloen prema sebi svojstvenom zakonu, potvruje vlastitu nezavisnost naspram onoga to imenuje. Redundancija kaligrama je poivala na odnosu iskljuenja; razmak dvaju elemenata kod Magrita, odsutnost slova u njegovom crteu, negiranje izraeno u tekstu izraavaju dva gledita. Ali bojim se da sam zanemario ono to je moda najvanije za Magritovu Lulu. Kao da je tekst govorio: Ja (ovaj skup rei koje upravo itate), ja nisam lula; uinio sam kao da su postojala dva istovremena i meusobno odvojena gledita, u istom prostoru i za oblik i za tekst. Ali sam izostavio njihovu profinjenu, iako nestabilnu vezu, istovremeno ustrajnu i nesigurnu, koja je bila naznaena. A naznaena je recom ovo. Treba prihvatiti celi sled ukrtanja izmeu figure i teksta; ili moda da radije meusobno hitnute napade, strelice bacene na protivniku metu, potkopavanje i unitavanje, rane i udarce kopljem, boj. Na primer: ovo (ovaj crte kad vidite, iji oblik bez sumnje prepoznajete i iju kaligrafsku ukljuenost sam upravo reio) nije (nije sutinski vezano za..., nije izgraeno kao, ne nije isti predmet kao...) lula (pripadnou vaem jeziku ta re daje glasove koje moete izgovoriti, a prevode ih slova koja upravo itate). Ovo nije lula moe biti proitano ovako:

Ali istovremeno taj isti tekst iskazuje neto sasvim drugo: ovo (taj izraz koji se pred vaim oima rasporeuje u crtu isprekidanih elemenata, i u kojoj je ovo istovremeno pokazatelj i prva re) nije (ne vredi isto, ne moe biti zamenjen za ..., ne moe adekvatno predstavljati...) lula (jedna od stvari koju moete videti, tu, iznad teksta, mogui oblik, zamenjiv, anoniman, dakle nepristupaan svakom imenu). Tada treba itati:

42

43
Dakle, sveukupno, proizlazi da je ono to negira Magritov iskaz, trenutna i uzajamna pripadnost crtea lule i teksta kojim se moe imenovati ta ista lula. Odrediti i nacrtati se ne prekrivaju, osim u kaligrafskoj celini koja vrluda u pozadini celine, i koju zaklinju istovremeno i tekst i crte, te njihova trenutna razdvojenost. Odatle proizlazi trea uloga izraza ovo (skup sainjen od jedne lule u stilu pisanja i od nacrtanog teksta) nije (nezdruiv sa) lula (raznovrsni element izgraen i govorom i slikom, ija je igra, verbalna i vizualna, htela da uini da kaligramom iskrsne dvosmisleno bie). mesta izmeu znakova natpisa i poteza slike. Lula koja je bila nepodeljena izmeu iskaza koji ju je imenovao i crtea koji ju je trebao prikazati; ta lula, senka koja je ukrtala, poteze oblika i niti rei definitivno je pobegla. Nestanak koji tekst utvruje, zabavljajui se, s druge strane tog plitkog potoka: to nije lula. Crte lule, sada usamljen, moe se i dalje initi veoma slinim obliku koji uobiajeno naznaava re lula; moe se i dalje odvijati ispod crtea s paljivom doslednou uputstva neke naune knjige: meu njima moe doi samo do razvoda, iskaz koji istodobno osporava ime crtea i izvetaj teksta. Nigde nema lule. Od tog se trenutka moe razumeti poslednje Magritovo tumaenje to nije lula. Smestivi crte lule i iskaz koji mu slui kao uputstvo na jasno razgranienoj povrini platna (u sluaju kada se radi o slici, slova su samo slike slova; kada se radi o crnoj ploi, oblik je samo didaktiki nastavak govora), smestivi sliku na slikarski stalak od vrstog i debelog drveta, Magrit ini sve to je potrebno da bi slici i jeziku rekonstruisao opte mesto (bilo venou umetnikog dela, bilo istinom stvarne pouke). Sve je vrsto povezano unutar jednog kolskog prostora: Jedna ploa pokazuje jedan crte koji pokazuje oblik jedne lule, a tekst koji je napisao

Isto je s tautologijom. Magrit se prividno vraa s kaligrafskog podvostruenja na jednostavnu povezanost slike s uputstvom: jedan nem i dovoljno prepoznatljiv lik pokazuje, bez kazivanja, stvar u njenoj sutini; a ispod, jedna imenica prima od te slike svoje znaenje ili svoje pravilo korienja. Meutim, uporedo s tradicionalnom ulogom legende, Margitov tekst je dvostruko paradoksalan. Preduzima imenovanje neega to nema potrebe da to bude (oblik je suvie poznat, a ime previe domae). I, eto, u trenutku kada treba dati ime, on ga daje, ali negirajui ga. Odakle dolazi ta udnovata igra, ako ne od kaligrama? Od kaligrama koji se ponavlja (tamo gde bi bez sumnje jednom bilo dovoljno); od kaligrama koji ini da skliznu jedno na drugo ne bi li uzajamno maskirali ono to pokazuje i govori. Da bi se tekst nacrtao i svi poreani znaci oblikovali golubicu, cvet ili pljusak, pogled treba zadrati iznad svakog mogueg odgonetanja; slova moraju ostati take, reenice crte, paragrafi povrine ili mase krila, stabljike ili latice, tekst ne treba nista da kae o tom sieu gledaocu, ne itaocu. Zaista, im on pone da ita, oblik se raspruje; svuda unaokolo prepoznate rei, shvaene reenice, ostali grafizmi odleu, odnosei sa sobom vidljivu punou oblika, ostavljajui samo linearno, uzastopno odvijanje,

Magrit je ponovo otvorio zamku koju je kaligram zatvorio nad onim o emu je govorio. Ah odjednom, sve je nestalo. Na stranici neke ilustrovane knjige, nemamo obiaj da obraamo panju na onaj mali beli prostor to izmie nad reima, a ispod crtea koji im slui kao zajednika granica neprestanih prelaza: jer se upravo na tih nekoliko milimetara beline, na mirnom pesku stranice, vezuju rei i oblici, svi odnosi naznaavanja, imenovanja, opisivanja, rasporeivanja. Kaligram je upio taj meuprostor, jednom ponovo otvoren, on ga ne obnavlja; zamka je bila razbijena nad prazninom; slika i tekst padaju svako na svoju stranu, pojedinano prema njima svojstvenoj sili teze. Nemaju vie zajednikog prostora, niti mesto gde bi interferirali, gde bi rei bile sposobne da prime neki oblik, a slike da uu u sled renika. U maloj tankoj traci, bezbojnoj i neutralnoj, kojom Magrit u crteu razdvaja tekst i figuru, treba videti prazninu, neodreen i maglovit predeo koji sada razdvaja lebdeu lulu na nebo slike i zemaljsko gaenje rei to defiluju na svojoj uzastopnoj crti. Moda je previe rei da postoji rupa ili praznina: to je pre odsutnost prostora, brisanje opteg

Tekst u slici. Meutim, predstavljena lula je nacrtana istom rukom i istim perom kao i rei iz teksta, ona natpis vie produava nego to ga ilustruje i uklanja njegov nedotatak. Poverovali bismo da je ispunjena sitnim, zamrenim slovima, grafikim znacima svedenim na fragmente i razasutim po itavoj povrini slike. Lik u obliku grafije. Nevidljiva kaligrafska radnja ukrstila je pisanje i crte; i kada je Magrit vratio stvari na svoje mesto, pazio je da lik zadri u sebi strpljivost pisanja i da tekst bude samo nacrtana predstava.

O vo nije lula (I de o) / N OVA MISAO

N OVA MISAO / O vo nije lula (I de o)

TEORIJE KULTURE

Novembarske sinkope 4 Dez u Novom Sadu

Saekajte minut. Saekajte minut. Jo nita niste uli.
citat iz prvog zvunog filma The Jazz Singer (1927. god.)

44

marljivi uitelj pokazuje da se zaista radi o luli. Nevidljivi kaiprst uitelja, ali koji ipak svuda vlada, kao i njegov glas koji upravo jasno izgovara: To je lula. Od slike na crte, od crtea na tekst, od teksta na glas uperena je neka vrsta opteg kaiprsta, koji pokazuje, fiksira, obeleava, namee sistem vraanja, pokuava da uvrsti jedinstven prostor. Ali zato sam uveo jo i glas uitelja? Jer tek to je rekao to je lula, ve se morao ispraviti i promucati: to nije lula, ve crte lule, to nije lula, ve reenica koja kazuje da je to lula, reenica: to nije lula nije lula; u reenici to nije lula, to nije lula: ta slika, ta napisana reenica, taj crte lule, sve to nije lula. Negiranja se razmnoavaju, glas se zamagljuje i priguuje; smeteni uitelj sputa ispruen kaiprst, okree lea ploi i gleda uenike koji se previjaju od smeha, ne shvaajui da se iznad crne ploe i uitelja koji mrsi svoja poricanja, malo-pomalo uzdigla para, oblikujui se, te tako tano ocrtavajui, bez ikakve sumnje, lulu. To je lula, to je lula, viu uenici, udarajui nogama o pod, dok uitelj, sve tie i tie, ali jo s istom upornou apue, iako ga vie niko i ne slua: Pa ipak, to nije lula. Ne grei jer je ta lula to lebdi nad scenom, ono na ta se odnosi crte s table i umesto koje tekst moe zaista da kae da to nije lula, ta lula je samo crte; to uopte nije lula. Ni na tabli, kao ni iznad nje, crte lule i tekst to ga je trebao imenovati, vie ne nalaze mesto gde bi se susreli i oslonili jedno na drugo, kao sto je kaligraf s puno oholosti pokuao da to ucini. Dakle, na tako vidno nestabilnim i ukoenim temeljima, slikarski stalak moe samo pasti, okvir se razglaviti, slika se otkotrljati na pod, slova se rasuti, lula se razbiti: opte mesto banalno delo ili svakidanja pouka nestalo je. (nastavie se)

foto: Duan ivki O vo nije lula (I de o) / N OVA MISAO

Nikola Matei (kontrabas) i Herb Geller (saksofon)

Miel Fuko: Ovo nije lula (2)

TEORIJE KULTURE TEORIJE KULTURE

Kle, Kandinski, Magrit

Pie: Miel Fuko nja koja se ne temelji ni na kakvoj slinosti, i koja se, kada ga se pita ta je to, moe odnositi samo na potez koji ju je stvorio: improvizacija, kompozicija, a ono to se tamo nalazi: crveni oblik, trougao, ljubiasto-naranasto, na unutranje pritiske i odnose: odluujui ruiasto, prema gore, uta sredina, ruiasta kompenzacija. Prividno, niko nije tako udaljen, razliit od Kandinskog i Klea kao Magrit. ini se da njegovo slikarstvo najvie dri do egzaktne slinosti i to toliko da je voljno umnoava ne bi li je potvrdilo: nije dovoljno da crte lule nalikuje luli, ve je potrebno da bude slian nekom drugom crteu lule koja sama nalikuje luli. Nije dovoljno da stablo nalikuje stablu i list listu, nego e list stabla biti slian samom stablu, a ono e biti oblikovano kao vlastiti list (Poar); brod na moru nee samo nalikovati nekom brodu, nego i moru, njegova e jedra i trup biti sainjeni od mora (Zavodnik); a taan prikaz para cipela e teiti da, izmeu ostalog, bude slian golim stopalima koja prekriva. Slikar koji se najvie trudi da briljivo i surovo razdvoji grafiki od plastinog elementa: ako se stave jedno do drugog na neku sliku, kao crte sa svojim tumaenjem, to je, uz uslov da iskaz negira stvarni identitet oblika, i naziv koji smo spremni da mu damo. Ono to tano slii kao jaje jajetu zove se bagrem, cipela mesec, polucilindar sneg, svea tavanica. Pa ipak, Magritovo slikarstvo nije tako strano usmerenju Klea i Kandinskog; naspram njih ono pre izgrauje, polazei od sistema koji im je zajedniki, jedan istovremeno oprean i komplementaran oblik.

Nita od svega toga nije lula, ve tekst koji se pretvara da je tekst; crte lule koji se pretvara da je crte lule; lula (nacrtana kao da nije crte) koja je prikaz lule (nacrtana kao neka lula, a da sama nije crte)
62

63

Gluvi rad rei

Meusobni odnos spoljanjosti izmeu pisma i plastike, tako uoljiv kod Magrita, simbolizovan je ne-odnosom ili, ako nita drugo, veoma sloenim i sluajnim odnosom izmeu slike i njenog naslova. Ta velika udaljenost koja nas spreava da budemo ujedno i italac i gledalac osigurava naglo pomaljanje slike nad vodoravnou rei. Naslovi su tako birani da ne doputaju automatizmu misli smetanje mojih slika u neko dobro poznato podruje, to bi on svakako prouzrokovao ne bi li se sauvao od nelagodnosti. Magrite imenuje svoje slike (neto poput nepoznate ruke koja je oznaila lulu iskazom To nije lula) ne bi li sauvao denominaciju. Pa ipak, u tom razbijenom prostoru koji odstupa, razvijaju se udni odnosi, dolazi do ubacivanja, silovitih i razbijakih proboja, pad slika usred rei, verbalne munje koje brazdaju crtee i rasprskavaju ih u krhotine. Strpljivo Kle gradi prostor bez imena i geometrije ukrtajui lanac znakova i preu oblika. Magrite pak tajnovito minira prostor, naizgled zadravajui tradicionalni razmetaj. Ali on ga potkopava reima i stara piramida perspektive postaje samo krtinjak koji tek to se nije sruio. I najrazumnijem crteu bio je dovoljan potpis poput To nije lula da bi odmah potom oblik bio prisiljen da izae iz samog sebe, osamiti se u svom prostoru, i konano poeti lebdeti, daleko ili blizu samog sebe, ne zna se, slian ili razliit sebi. Nasuprot To nije lula, Umetnost razgovara: u nekom pejzau poetka sveta ili borbe divova, dve siune osobe razgovaraju: neujna pria, mrmljanje istog trena upijeno tiinom stena, u tiini zida koji se svojim ogromnim liticama nadvio nad te neme brbljavce; meutim te litice, zakoraujui u neredu jedne preko drugih oblikuju na svom poloaju skup slova tako da se lako moe odgonetnuti re: SAN (REVE) (koja se, gledajui poblie, moe upotpuniti u POINAK (TREVE) ili (CRKNI) (CREVE), kao da su sve te krhke rei, bez teine, dobile mo stvaranja metea meu stenama. Ili nasuprot, kao da su iza tog tek probuenog i odmah utihlog ljudskog brbljanja, stvari u svojoj nemosti i snu mogle sroiti re trajnu re koju vie nita nee moi izbrisati; meutim ta re oznaava najnestalnije slike. Ali to nije sve, jer ljudi, napokon utihli, kao kroz san komuniciraju sa znaenjem stvari, i doputajui da ih promu zagonetne rei koje dolaze s drugog mesta. To nije lula, to je bio rez besede na obliku stvari, to je bila njegova dvojna snaga negiranja i razdvajanja: Umetnost razgovora, to je bezimena sila tee stvari koje oblikuju svoje vlastite rei uprkos nezainteresovanosti ljudi, nameui im je u svakidanjem brbljanju, a da toga nisu ni svesni.

islim da su od petnaestog do dvadesetog veka vladala dva naela u zapadnom slikarstvu. Prvi potvruje razdor izmeu likovnog predstavljanja (koje implicira slinost) i jezike orjentacije (koja je iskljuuje). Pokazuje se pomou slinosti, govori kroz razliku. Na taj nain se ta dva sistema ne mogu ni ukrstiti ni stopiti. U svakom je sluaju potrebna potinjenost: ili je tekst determinisan slikom (kao na onim slikama gde su predstavljeni knjiga, zapis, slovo, ime neke osobe); ili je slika determinisana tekstom (kao u onim knjigama gde crte dovrava, sledei krai put, ono to je reima dunost da iskau). Meutim, ta podreenost moe opstati samo u retkim sluajevima: deava se da je tekst knjige samo komentar slike, te reima uzastopni put njenih istovremenih oblika, a deava se i da slika bude potinjena tekstu, likovno odraavajui sva njegova znaenja. Smer podreenosti je nevaan, kao i nain na koji se ona produava, razmnoava, menja redosled: bitno je da usmeni znak i vizualna predstava nikad nisu dati odjednom. Uvek ih neki red svrstava u hijerarhiju idui od oblika govoru i od govora obliku. Kle je ukinuo suverenitet tog principa, istiui

vrednost jukstapozicije oblika i sintakse znakova u jednom nesigurnom, reverzibilnom, lebdeem prostoru (istovremeno list i platno, stolnjak i volumen, iskockanost belenice i katastar zemlje, istorija i karta). Brodovi, kue, ljudi, istovremeno su prepoznatljivi i elementi pisanja. Napreduju putevima i kanalima koji su takoe redovi za itanje. Stabla uma defiluju na muzikim dometima. A pogled susree, kao da su bile izgubljene u nekoj masi, rei koje mu pokazuju put kojim treba ii, imenujui pejza kojim upravo prolazi. U taki spoja tih oblika i znakova, ponovo se vraa strelica (strelica, znak koji nosi sa sobom slinost po postanku, poput grafike onomatopeje, oblik koji uvodi red), strelica oznaava u kom se pravcu brod upravo kree, pokazuje da je sunce na zalasku, propisuje koju putanju pogled treba da sledi ili moda pre upuuje na crtu koju neki oblik imaginarno sledi, trenutano i samovoljno. Ne radi se o onim kaligramima koji uvode u igru najpe podreenost znaka obliku (oblik slova i rei koji se sklapaju u figuru o kojoj govore), zatim oblika znaku (oblik se para u alfabetske jedinice): ne radi se ni o onim kolaima i reprodukcijama koji oblike iseenih slova slau u fragmente predmeta, nego se u istoj materiji ukrtaju sistemi prikazivanja po slinosti i markeri znakovima. Time se pretpostavlja da se susreu u sasvim razliitom prostoru od onog na slici. Drugo naelo, koje je dugo vodilo slikarstvo, postavlja jednakost izmeu injenine slinosti i potvrivanja reprezentativne povezanosti. Dovoljno je da neki oblik nalikuje jednom predmetu (ili nekom drugom obliku) i u igru slikarstva e skliznuti neki oit izraz, banalan, hiljadu puta ponavljan, pa ipak gotovo uvek tih (on je poput beskrajnog mrmljanja, neprestan, obavija tiinu figura, postavlja je, prisvaja je, izvlai je iz same sebe, i na kraju dovodi u domen stvari koje se mogu imenovati): to to vidite, to je to, i ovde je nevano u kom e smislu biti postavljen odnos izlaganja, ako je slika upuena u ono vidljivo to je okruuje ili ako sama stvara neto nevidljivo to joj nalikuje. Bitno je da se ne mogu razdvojiti slinost i potvrivanje. Raskid toga principa moe se staviti pod znak Kandinskog: dvostruko i simultano brisanje slinosti i reprezentativne povezanosti afirmisanjem sve naglaenijih crta, boja, za koje je Kandinski rekao da su predmeti, ni manje ni vie nego objekt crkva, objekt most, ili ovek konjanik sa svojim lukom; gola tvrd-

O vo nije lula (2) / N OVA MISAO

N OVA MISAO / O vo nije lula (2)

TEORIJE KULTURE

TEORIJE KULTURE

64

Izmeu dve krajnosti, Magritovo delo iri igru rei i slika. Naslovi, esto izmiljeni naknadno ili predloeni od treih osoba, umeu se u oblike gde je njihovo usvajanje bilo moda nenaglaeno, ali unapred doputeno i gde igraju dvosmislenu ulogu: nogari odravaju, termiti nagrizaju i sve se rui. Savreno ozbiljno lice jednog oveka, bez ijednog pokreta usnica, bez ijednog treptaja oiju, razlee se u krhotinama zbog uinka nekog smeha, koji nije njegov, koji niko ne uje, i koji niotkud ne dolazi. Vee pada ne moe pasti, a da ne razbije neko okno u komadie, koji jo uvek nose odsjaje sunca na svojim otrim ivicama, na svojim plamenim staklima, rasipajui se po podu i prozorskom osloncu: rei koje imenuju padom nestanak sunca, sa slikom koju ine povukle su za sobom i staklo i to drugo sunce koje se oslikalo, na prozirnoj, glatkoj povrini, poput nekog dvojnika. Kao klatno zvona klju se dri uspravno u kljuaonici: on ini da u njoj do besmislenosti odzvanja dobro poznati izraz. Uostalom, posluajmo Magrita: Meu reima i predmetima mogu se stvoriti novi odnosi i odrediti neke znaajke jezika i predmeta, sasvim nepoznate u svakodnevici. Ili jo : Ponekad nalazimo ime nekog predmeta namesto slike. Re moe zauzeti mesto predmeta u stvarnosti. Slika moe zauzeti mesto neke rei u reenici. I to, bez imalo protivrenosti, ali se istovremeno odnosi i na nerazmrsivu mreu slika i rei, na odsutnost zajednike ideje koja bi ih podravala: Na platnu su rei i slike od iste supstancije. Rei i slike vidimo na razliit nain na platnu. U Magritovom delu ima mnogo primera takvih zamena, takvih sutinskih izjednaenja. Osoba koja hoda prema horizontu (1928), to je taj poznati

Usmeni znak i vizualna predstava nikad nisu dati odjednom. Uvek ih neki red svrstava u hijerarhiju idui od oblika govoru i od govora obliku. Kle je ukinuo suverenitet tog principa, istiui vrednost jukstapozicije oblika i sintakse znakova u jednom nesigurnom, reverzibilnom, lebdeem prostoru

65
ovek vien s lea, s tamnim eirom i kaputom, s rukama u depovima; smeten izmeu pet obojenih mrlja; tri postavljene na zemlju i nosei kurzivom ispisane rei puka, naslonja, konj; jo jedna, iznad glave: zove se oblak i napokon na granici izmeu zemlje i neba, maglovito trokutasta mrlja koja se zove horizont. Veoma smo daleko od Klea i njegovog pogleda itanja; ni u kom sluaju se ne radi o ukrtanju znakova i prostornih likova u nekom jedinstvenom i bezuslovnom novom obliku; rei se ne vezuju direktno s ostalim slikarskim elementima; to su samo natpisi na mrljama i oblicima: njihov razmetaj gore i dole, levo i desno je istovetan tradicionalnoj organizaciji neke slike: horizont je sasvim u daljini, oblak je gore, puka je postavljena ulevo i okomito. Ali na tom uobiajenom mestu, rei ne zamenjuju odsutne predmete, ne zauzimaju prazna mesta ili upljine; jer su te mrlje s natpisima debele, goleme mase, neka vrsta kamenja ili mehnira ija se senka izduuje po zemlji pokraj ovekove. Ti nosioci rei su masivniji, bivstveniji od samih predmeta, to su tek uobliene stvari (maglovit trougao za horizont, etvorougao za konja, vertikalnost za puku), bez lika i bez identiteta, onaj tip stvari koji se ne moe imenovati, a same se zovu, nosei odreeno i dobro poznato ime. Ta slika je suprotnost rebusu, onom dobro prepoznatljivom lananom obliku koji moemo odmah imenovati, a sama mehanika takve formulacije povlai za sobom izgovaranje neke reenice ije znaenje nema veze s onim to vidimo; dok su ovde oblici tako magloviti da ih niko nee moi imenovati, ako se ne oznae sami od sebe; a stvarnoj slici koju vidimo mrlje, senke, obrisi pretpostavlja se nevidljiva mogunost neke slike istovremeno bliske po oblicima koje donosi a ipak udnovate postavljanjem naslonjaa pokraj konja. Predmet na nekoj slici je organizovan i obojen volumen iji se oblik trenutno prepoznaje i ne treba ga imenovati; potrebna masa je upijena, ime nepotrebno i odbaeno; Magrit elidira predmet, ime neposredno pretpostavlja masi. Bivstvena osovina predmeta je tada prikazana samo dvema krajnjim takama, masom koja baca senku i imenom koje je oznaava. Abeceda objava se suprotstavlja prilino verno oveku koji hoda prema obzorju: veliki drveni okvir podeljen u dva panoa; desno jednostavni oblici, potpuno prepoznatljivi, lula, klju, list, aa; meutim, pri dnu panoa, simboliko prikazivanje jedne proderotine pokazuje da ti oblici nisu nita drugo nego rezovi u listu papira bez debljine; na drugom panou, neka vrsta uvrnutog i nerazmrsivog kanapa koji ne ocrtava nijedan prepoznatljiv oblik) ili moda, to je prilino nesigurno: LE, LA). Bez mase, bez imena, oblik bez volumena, prazan rez, takav je predmet predmet koji je nestao s prethodne slike.

Ne treba se prevariti: u prostoru gde svaki element izgleda kao da se pokorava jedinstvenom principu plastinog prikazivanja i slnosti, lingvistiki znaci, koji su izgledali iskljueni, koji su vrludali oko slike, inei se kao da ih je samovoljnost naslova zauvek odstranila, kriomice su se ponovo pribliili; u vrstinu slike, u sitniavu slinost su uveli nered neki red koji pripada samo njima. Uinili su da predmet pobegne, razotkrivajui tajnost njegove opne. Kle je istkao nov prostor da bi u njemu rasporedio svoje plastine znakove. Magrit ostavlja da vlada stari prostor prikazivanja, ali samo prividno, jer on postaje samo gladak kamen, nosei likove i rei: ispod nema niega. To je nadgrobna ploa: urezi koji ocrtavaju likove komuniciraju samo preko praznine s onima koji su obeleili slova, tim ne-mestom koje se

skriva pod tvrdoom mramora. Ja u samo primetiti da ta odsutnost ponekad izroni i pojavi se na povrini same slike: kada Magrit daje tumaenje Ge Recamier ili Balkona, on zamenjuje linosti tradicionalnog slikarstva mrtvakim kovezima: praznina nevidljivo sadrana meu uglaanim hrastovim daskama razvezuje prostor koji su izgradila iva tela svojim volumenom, rasporeivanje odee, pravac pogleda i sva ta lica spremna da progovore, ne-mesto se lino naglo pojavljuje umesto osoba i to tamo gdje vie nema nikoga. I kada re stekne tvrdou nekog predmeta, mislim na onaj komadi parketa gdje je belom bojom napisana re sirena jednim ogromnim, uspravljenim prstom, koji uspravno probija pod na mestu slova i upravljen ka zvoncu koji mu slui kao taka, re i predmet ne tee izgraivanju

O vo nije lula (2) / N OVA MISAO

N OVA MISAO / O vo nije lula (2)

TEORIJE KULTURE

TEORIJE KULTURE

jedinstvenog oblika; nasuprot tome oni su upueni u dva razliita smera; a kaiprst se preavi preko natpisa uspravlja iznad njega, izdavajui se za i skrivajui ga, kaiprst koji igra ulogu pokazatelja delovanja rijedi i koji izgrauje te tornjeve na ijim su vrhovima smetene sirene, niani samo prema venom praporcu.

Sedam karakteristika tvrdnje

66
Izbaena iz prostora slike, iskljuena iz meusobnog odnosa stvari koje je vraaju jedna drugoj, slinost nestaje. Ali ne da bi vladala drugde, tamo gde bi bila osloboena beskrajne igre poreenja. Nije li zadatak slinosti da bude suverenost koja neto pokazuje? Nije li slinost vlastita mislima, budui da svakako nije svojstvo stvari? Samo neka misao, kae Magrit, moe biti slina; ona nalikuje bivajui ono to vidi, uje ili poznaje; ona postaje ono to joj svet nudi. Misao nalikuje, bez poreenja, i sama se pretvara u one stvari ije meusobno poreenje iskljuuje slinost. Slikarstvo se svakako nalazi u toj okomitosti gde se seku neka misao o nainu nalikovanja i stvari koje su u odnosu poreenja. Vratimo se onom crteu lule koji tako jako nalikuje luli; onom napisanom tekstu koji tako tano nalikuje crteu napisanog teksta. Zapravo baeni jedni protiv drugih ili jednostavno postavljeni jedni do drugih, ti elementi ponitavaju unutranju slinost, prividno je nosei u sebi, i malo po malo skiciraju otvorenu mreu poreenja. Otvorenu, ali ne prema stvarnoj luli, odsutnoj iz svih tih crtea i svih tih rei; ve otvorenoj prema svim drugim usporedivim jedinkama (podrazumevajui sve stvarne lule, od zemlje, drozge, drveta itd.) koje bi jednom ubaene u tu mreu, imale mesto i ulogu idola. I svaki od elemenata to nije lula mogao bi drati prividno negirajui govor, jer treba poricati sa slinou tvrdnju stvarnosti koju obuhvata, ali u osnovi potvrdni: potvrivanje idola, potvrivanje jedinki u mrei uporedivog. Utvrdimo sled takvih potvrda koje odbijaju iskaz slinosti i kojima reenica obiluje: to nije lula. Dovoljno se upitati ko govori u tom iskazu? Ili moda uiniti da Magritovi elementi progovore jedan po jedan, jer u biti svaki od njih moe rei ili za sebe ili za svoje susede: to nije lula. Prvo sama lula: To to ovde vidite, te linije koje oblikujem ili koje oblikuju mene, sve to nije lula, kao to vi to bez sumnje verujete, ali crte koji je u okomitom odnosu poreenja s onom drugom lulom, stvarnom ili ne, ne znam, koju ovde vidite pogledajte, tano iznad slike na kojoj sam ja ja, jedno jednostavno i usamljeno poreenje. Nato gornja lula odgovara

(ali u istom iskazu): To to vidite kako lebdi ispred vaih oiju, izvan svakog prostora i bez vrstog postolja, ne poivajui ni na nekom platnu ni na stranici; kako bi to zaista mogla biti lula: ja nisam neto istovrsno ni neto uporedivo s lulom, ve neko nejasno poreenje koja ne vodei niemu, prelee i spaja tekstove poput ovog koji moete proitati i crtee poput ovog dole. Meutim iskaz ve dva puta izreen razliitim glasovima, preuzima i sam rie da bi rekao neto o sebi: Slova od kojih sam sloen, koja vam u trenutku kad ponete da itati gogovre da imenuju lulu, kako se ta slova mogu usuditi da kau da su lula, kad su tako daleko od onog to imenuju? To je grafija koja moe da nalikuje na samu sebe i ne moe biti ravna onome to imenuje. Moda se deava i ovo: glasovi se meaju dvoje po dvoje, govorei o treem elementu: To nije lula. Povezani okvirom slike, njime okrueni, tekst i donja lula poinju saraivati: mo oznaavanja rei, mo ilustracije crtea optuuju gornju lulu, odbijajui toj utvari bez orijentira pravo da se naziva lulom, jer je njeno postojanje bez korena ini nemom i nevidljivom. Povezane meusobnom istovrsnou, dve lule osporavaju napisanoj tvrdnji pravo da se naziva lulom, budui da je sloena od znakova bez slinosti s onim to oznaavaju. Povezani injenicom da i jedno i drugo proistiu s drugog mesta, te da je jedino beseda podesna za kazivanje istine, a drugo vlastiti prikaz, tekst i lula se udruuju iskazujui tvrdnju da slika nije lula. Moda bi, osim ta tri elementa trebalo pretpostaviti neki glas bez uporita (glas slike, mozda, kolske ploe ili same ploe) kako govori o tom natpisu; govoreci istodobno o luli sa slike, o luli koja se pomalja odozgo i kae: Nita od svega toga nije lula, ve tekst koji se pretvara da je tekst; crte lule koji se pretvara da je crte lule; lula (nacrtana kao da nije crte) koja je prikaz lule (nacrtana kao neka lula, a da sama nije crte). Sedam govora u jednom jedinom natpisu. Toliko ih je i trebalo da bi se sruila tvrava gde je uporeivanje bilo zarobljeno tvrdnjom slinosti. Od sada je uporeivanje vraeno samo sebi, razvijajui se iz sebe i povlai se u sebe. Vie nije kaiprst koji okomito prelazi po povrini platna upozoravajui na neto drugo. Ono oznaava poetak rada prenosa koji teku, razvijaju se, ire se, podudaraju se na nivou slike, bez potvrivanja i prikazivanja. Otuda kod Magrita te beskrajne igre proienog uporeivanja koje nikad ne prelazi granice slike. One utemeljuju metamorfoze, ali u kom smeru? Je li to biljka iji listovi odleu pretvorivi se u ptice, ili ptice koje venu, polagano se pretvaraju u biljke i usauju u zemlju u poslednjem trzaju zelenila (Les Graces naturalles, Ukus suza)? Je li to ena pretvorena u flau ili se to flaa efeminizira oblikujui golo telo (dolazi do prevrata izmeu likovnih elemenata zbog prikrivenog nametanja verbalnih znakova i igre analogije koja se, bez ikakvog potvrivanja, ipak provlai, i to dva puta, kroz glumako navaljivanje iskaza)? Ponekad uporeivanje ima mod lomljenja identinosti, umesto da ih pomea: trup ene je podeljen u tri dela (pravilno rastue veliine odozgo prema dole); proporcije sauvane nakon svakog preloma jame analogiju odgaajui svako potvrivanje identinosti: tri proporcionalna prikaza kojima nedostaje upravo etvrti; ali on je neproraunljiv: glava (zadnji = x) nedostaje: Ludost Veliina, kae naslov. Drugi nain za uporeivanje da se oslobodi stare saradnje s prikazivakom tvrdnjom: pretvorno uvesti (lukavstvom koje prividno eli oznaiti suprotno od onog to zaista kae) jednu sliku i ono to treba prikazivati. Naizgled, to je nain uveravanja da je slika zaista

koju opovrgava, ili koja opovrgava, dranje ene sa ogledalom pripijenim uz tielo ne bi li se bolje sakrila. Taj mali meuprostor iza ogledala izraen je i krajnjom blizinom nekog velikog sivog zida; na njemu se jasno vidi prenesena senka enine glave i bedara, kao i senka ogledala. Meutim, na toj prenesenoj senci nedostaje jedan oblik, oblik leve ruke koja dri ogledalo; ona bi normalno trebala da se vidi na desnoj strani slike; nedostaje kao da niko ne pridrava ogledalo. Izmeu zida i ogledala skriveno tielo je elidirano; nema niega u tom uskom prostoru izmeu glatke plohe zrcala koje hvata odraze i mutne povrine zida koji nosi samo senke. Na svim tim povrinama klizaju poreenja bez orijentira i uporita: prenos bez poetka i oslonca.

67

Slikati ne znai i tvrditi

Raskid izmeu lingvistikih znakova i likovnih elemenata; istoznanost slinosti i tvrdnje. Ta dva naela ine napetost klasinog slikarstva, jer je drugo nanovo uvelo besedu (tvrdnja postoji samo tamo gde se govori) u slikarstvo odakle je govorni element bio briljivo iskljuen. Odatle proizlazi injenica da je klasicno slikarstvo govorilo i to mnogo govorilo iako se izgradilo izvan jezika; odatle proizlazi injenica da je ono tiho poivalo na deduktivnom prostoru; odatle proizlazi injenica da je klasina slika sama sebi dala u svom donjem delu neku vrstu zajednikog prostora za obnavljanje odnosa izmeu slike i znakova. Magrit vezuje govorne znakove i likovne elemente, ali ne uzevi pretee neke izotopije; on veto izbegava podlogu potvrdnog govora na kojoj je mirno poivala slinost; upotrebljava isto uporeivanje i negirajue govorne iskaze u nesigurnosti nekog volumena bez orijentira i nekog prostora bez rasporeda. Rad kojem To nije lula daje donekle obrazac. Primenjivati kaligram u kojem su istovremeno prisutni i vidljivi slika, tekst, slinost, tvrdnja i njihova zajednika ideja. Zatim se odjednom otvoriti, tako da se kaligram odmah ralani i nestane, ostavljajui kao jedini trag svoju vlastitu prazninu. Pustiti besedu da pada prema vlastitoj teini i dobije vidljivi oblik slova. Slova koja, dok su nacrtana, stupaju u nesiguran, neogranien odnos, zapleten sa samim crteom, ali tako da nijedna ploha ne moe posluiti kao zajedniko mesto. Ostaviti po strani uporeivanja da se razmnoavaju,da se rode iz vlastite pare i izdignu bez kraja u eteru gde su upucena iskljuivo na same sebe. Na kraju radnje dobro proveriti da je talog promenio boju, da je preao iz bele u crnu, da je to nije lula tiho skrivena u prikazivanju slinog postala To nije lula poreenje u opticaju. Doi e dan kada e sama slika s imenom koje nosi biti dezidentifikovana du nekog niza beskonano prenoenim poreenjem. Campbell, Campbell, Campbell, Campbell...

svoj vlastiti model. Zapravo takva bi tvrdnja uvela neki unutra-nji meuprostor, razmak, razliku izmeu platna i onoga to treba oponaati; nasuprot tome kod Magrita postoji kontinuitet izmeu slike i modela, u planu, linearnom prelazu, neprekidno prelivanje jednog u drugo: bilo klizanjem s lieva na desno (kao u Ljudskom poloaju, gde se linija mora moe slediti bez prekida od obzorja do platna); bilo zamenom udaljavanja (kao u Slapu gde model prednjai nad platnom, okruuje ga bonim povrinama i ini ga odstupajuim u odnosu na ono to bi trebalo biti sa svoje druge strane). Protivno toj analogiji, koja negira prikazivanje briui dvojstvo i udaljenost, stoji ona koja ga izbegava i ruga mu se zahvaljujui zamkama podjele. U Veer pada staklo nosi crveno sunce analogno onom to ostaje zakaeno na nebu (eto protiv Dekarta i naina kojim je on reio dva sunca prividnosti u jedinstvu prikazivanja); obrnnuto je u Durbinu: u prozranosti stakla vide se oblaci u pokretu i svetlucanje mora, ali odkrinutost prozora u neki crni prostor odaje da to nije niiji odsjaj. U Opasnim vezama gola ena dri ispred sebe iroko ogledalo kojim je gotovo potpuno zaklonjena; oi su joj pritvorene, sputa glavu i okree se na levu stranu, kao da ne eli biti viena i ne eli videti da je viena. Meutim ogledalo, koje je tano u ravni slike i nasuprot gledaocu, odraava sliku ene koja se skriva: odrana povrina ogledala odaje i taj deo tela (od ramena do bedara) koji slepo lice uskrauje, ogledalo donekle deluje poput rendgenskog ekrana. Ipak, s nizom razlika. Tamo je ena viena iz profila potpuno okrenuta na desnu stranu, tela lagano izvijenog prema napred, ruku prekrtenih na prsima, a ne ispruzenih da bi nosile teko ogledalo; duge kose koja bi se trebala nastaviti na desnu stranu, meutim ona se na odrazu ogledala svetluca na levoj strani gotovo neprekinuta okvirom ogledala. Odraz je primetno manji od same ene, oznaavajui tako izmeu ogledala i njegovog odraza izvesnu udaljenost

Magrit vezuje govorne znakove i likovne elemente, ali ne uzevi pretee neke izotopije; on veto izbegava podlogu potvrdnog govora na kojoj je mirno poivala slinost; upotrebljava isto uporeivanje i negirajue govorne iskaze u nesigurnosti nekog volumena bez orijentira i nekog prostora bez rasporeda

O vo nije lula (2) / N OVA MISAO

N OVA MISAO / O vo nije lula (2)