Vojislav Ili (Beograd, 14. april 1862. Beograd, 21.

. januar 1894), pesnik, Beograanin, sin pesnika Jovana Ilia, Vojislav je proiveo kratak i teak ivot. Boleljiv jo od detinjstva, on je slabo mario za uenje. kolu je napustio posle treeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohaao predavanja u Velikoj koli, aktivno uestvovao u knjievnom i politikom ivotu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo to mu je dom bio stecite knjievnika i pesnika. Tu je upoznao uru Jakia, te se kasnije i oenio jednom od Jakievih keri. Uestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887. stupa u slubu kao korektor Dravne tamparije, a 1892. nameten je za uitelja u srpskoj koli u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutranjih dela, a 1893. vicekonzul u Pritini, po njegovoj elji da ide na Kosovo. Meutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.

U ivotu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: esto je menjao nametenja u Beogradu i unutranjosti, iveo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim ivotom jo vie pogorao svoje ionako slabo zdravlje, zbog politikih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za ivota je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po asopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokuaja pokazuju da je Vojislav, slino Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. Po Jovanu Deretiu Ili je u srpskom pesnitvu izvrio ono to je desetak godina ranije zahtevao S. Markovi: odluan raskid s romantizmom. Meutim, njegove knjievne tenje samo se delimino poklapaju s Markovievim programom i s realistikom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, otar kritiar drutvenih i politikih izopaenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatine knjievnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ili je otvorio put drukijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na obinu stvarnost i zahtevi ideologa za ukljuivanje knjievnosti u drutvene i politike borbe, poeziji u kojoj je najvaniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetniko bie. Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Aneo mira
No duboka vlada, i sve ivo spava, na starome tornju pono otkucava i u tome asu, sa granicom krina, aneo se spusti sa rajskih visina. Sve pospalo uti, niko se ne budi; ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi. Al' osea granje, pa se tiho svija, osea ga lahor, pa slatko arlija.

I aneo mira, kroz duboku tamu, spusti se pred oltar u pustome hramu. Pa prekrstiv ruke na blaene grudi, rujnu zoru eka, da nebom zarudi. (1884) :first_move: Odgovor sa citatom zjovan29

lan od Oct 2009 Lokacija CRIKVENICA Postova 1.857 Dodatne Informacije

#2 19-05-2011 11:04
VOJISLAV J. ILI

Pojava Vojislava Ilia u srpskoj knjizevnosti pada u ono doba, koje smo do sada vec nekoliko

puta u ovoj knjizi obelezili kao doba preloma, zavrsetka cistog romanticno-nacionalnog pravca i pocetka vremena u kome druge ideje vrse svoj mocni i ako ne uvek svoj dosledni uticaj. S kraja sedamdesetih i u pocetku osamdesetih godina 19. veka stupio je u drustvo srpskih pesnika, skromno i u pocetku manje vidjen, i Vojislav Ilic, koji je u tom drustvu ostao jedva petnaest godina, zamenivsi trnovitu stazu svoga zivota boljim svetom. Ali je za to kratko doba postao ne samo vidjen i cenjen, slavljen i na prvo mesto stavljen na prvo mesto u istoriji nase poezije umetnicke novijeg perioda. Ako knjizevni poslenici uopste tome teze, Vojislav je metu dostigao, ali je za to morao dati veliku otkupnu cenu: nikakvog drugog dobra zemaljskog nije video ni blagostekao! Pesme su Vojislava Ilica izlazile u razlicitim knjizevnim nesto i politickim listovima srpskim 1879.1894. godine. U jedno doba, 1887, pesnik je sredio i nastampao zbirku svoga pevanja, ali je izdanje, tehnicki neugledno, odmah unistio. Stoga za pravo, i do danas jedino, izdanje treba smatrati uglednu zbirku koja je 1884. godine izisla u Beogradu pod imenom P e s m e V o j i s l a v a J. I l i c a. Potonji rad pesnikov jos stoji rasut i nepribran. Osim pesama Vojislav je stampao odlomak od tragedije Radoslav i nekolike baletristicke i knjizevne radove u prozi, a 1891. pokrenuo je kratkovremeni knjizevni list P r e o d n i c u. Ali je pesma proslavila i u literarnu istoriju unela ime njegovo. Vojislav Ilic imadjase prilike za zivota da cuje i cita mnoge ocene svoga pesnickoga dara i rada. A kao opsti, najcistiji i najtemeljitiji sud njegovih savremenika moze se, s razlogom, smatrati ocena d-ra Lj. Nedica. Po toj oceni "on je od sviju nasih pesnika najvise umetnikpesnik, umetnik u prvom i najlepsem znacenju ovog lepog imena. Time, umetnoscu svojom, on stoji usamljen medju pesnicima nasim. U tome mu je snaga, a u tome mu je, u isto vreme, i slabost njegova. ...Pevajuci ono sto i drugi pevaju, on na to gleda drugim ocima, ocima umetnika, koji u svemu trazi lepo; on na stvari gleda kao umetnikonako kao sto bi slikar na njih gledao, koji u njima trazi efekte koje bi one mogle imati, kada bi se prenele na platno. Sve sto on oseca i peva, on ne peva da mu da izraza, no da ga predstavi, kao sto bi ga osecao glumac, koji treba da nam sto prikaze. I on nam stvari prikazuje, daje nam sliku njihovu, mesto njih samih. On je slikarpesnik, njegove su pesme slike, i u tome je smislu on umetnik-pesnik... Ali ove slike u pesmi, to nisu samo prosti opisi, u njima ima vada i necega subjektivnoga, osecanja, koje pesnik u njih unosi. Ovaj subjektivni elemenat, osecanje pesnikovo, obicno je svuda i u svima pesmama isti; njegove su pesme pune tuge, ali tuge koja se prebolela i od koje je ostao samo spomen. Kroza sve pevanje Vojislavljevo veje isti elegicni ton rastuzenog srca koje je mnogo prepatilo i koje sad samo trazi jos pokoja, da moze ziveti u uspomenama proslosti, milim i tuznim... Ovaj elegican ton daje pesmama Vojislavljevim neobicnu neznost, a pesnik ga ume tako vesto varirati da nam, ma kako se cesto ponavlajo, nikada nije dosadno osluskivati zvuke njegove pune sete. Ali Vojislav nije samo setan i elegican; on ume, u pesmama svojim, isto tako vesto, udarati i u druge, vedrije, veselije zice. Cudna je, i psiholoski vrlo interesantna pojava da su, mahom, svi pesnici sto su pevali tugu i setu voleli padati u lak i bezbrizan, cesto i frivolan ton, - kao da su hteli potvrditi onu rec da se krajnosti dodiruju, ili kao da su time mislili odsmejati svoju tugu. Tako je bilo sa Bajronom; tako je bilo s Hajne-om. Tako je i s Vojislavom, koji je ovu crtu, rekao bih, od njih i primio... No i onaj vedri i nestasni, i onaj zajedljivi satiricni ton, redji su u poeziji Vojislavljevoj; ona je, najcesce i po pravilu, setna i elegicna. Ovaj subjektivni elemenat, ma koliko se on isticao u poeziji Vojislavljevoj, zaostao je, medjutim, po vaznosti svojoj, iza one artisticne zice njezine, koja cini njeno artisticno obelezje. Sa ovom artisticnom crtom u tesnoj je vezi i sve ostalo sto cini dalju karakteristiku

njegovog pevanja; ona je, upravo, opredeljeno ovim opstim obelezjem i ovo ga sobom odnosi. Otuda dolazi pesmama Vojislavljevim ona mirnoca njihova; otuda im je razmer kojim su, mahom, ispevane; otuda oni mnogobrojni motivi iz mitologije, grcke i slovenske, iz istorije i iz knjizevnosti; otuda ona cistoca i pravilnost forme, i ona otmenost u izrazu; otuda, jednom reci, sve ostalo." (Dr. Lj. Nedic: Iz novije srpske lirike.) Obracajuci, dalje, paznju vaznu osobinu pesama Vojislavljevih na formu njihovu ovaj kriticar veli: "Pravilnost i cistoca forme i odabran izraz cine vrlo vidnu crtu poezije Vojislavljeve, kojom je on vrlo pohvalno odvojio od sviju pesnika nasih, koji se, obicno, vrlo malo osvrcu i na jedno i na drugo... Koliko Vojislav polaze na formu, u onome smislu u kojem ona znaci pravilnost razmera i cistocu slika, toliko on, i jos vise polaze i na formu i u jednom drugom, i najznacajnijem smislu, u kojem je ona identicna sa izrazom. Formu u pesmi najvise cine reci; ona je poglavito u vestom slozaju reci." A u tome je Vojislav bio pravi umetnik. Oblik stihova i poetski razmer koji je Vijislav mahom upotrebljavao olaksali su mnogim mladjima pesnicima ugledanje na nj, tako da je on vec i samim tim stvorio citavu skolu u umetnickoj poeziji nasoj, skolu u kojoj ima i darovitih pesnika i slabih ucenika. Vojislav J. Ilic rodio se aprila 1862. godine u Beogradu u pesnickoj porodici, za koju je Lj. Nedic, pocinjuci raspravu o poeziji njegovoj, lepo kazao imitovanjem tona bibliskoga: "I Jovo Ilic bijase pjesnik i pjevase u narodu srpskom; i pjesme njegove omilise Srbima. I Gospod ga blagoslovi u sjemenu njegovu, i on izrodi sinove Milutina, Dragutina i Vojislava. I svi oni bijahu pjesnici u narodu srpskom. Ali Gospod izli blagoslov svoj najvise na Vojislava, i on bi medju bracom sto pjevahu." Vojislav se skolovao u Beogradu. Skolovanje je prekinuo u visim razredima gimnazijskim. U jedno doba pokusao da kao vanredni slusalac uci pravne nauke u Velikoj Skoli. Da bi taj nedostatak nadoknadio, on je mnogo citao i radio na svom literarnom obrazovanju. Citajuci vredno i mnogo rusku literaturu, oridjinalnu i prevodnu, on je podlegao uticaju svoje lektire, tak oda je neke prve radove i pisao "po ruskoj pesmi". Docnije se otrgao i stvarao je vlastita dela, u kojima je imao uspeha. U drzavnoj je sluzbi imao, od 1887. razlicite, nize, polozaje, a preminuo je 21. januara 1894. godine u Beogradu kao srpski vice-konzul u Pristini. Po smrti njegovoj sklopljen je u Beogradu Odbor za podizanje spomenika ovom srpskom pesniku. Taj Odbor izdao je 1895. veliku V o j i s l a v lj e v u S p o m e n i c u u kojoj su sastavi od pedeset i dva srpska knjizevnika. Misao, pak, o podizanju, vidnoga spomenika prihvatile su devojke Srpkinje u Beogradu i 1904. beogradski je Kalimegdan okicen i tim spomenikom. Porodica je njegova dobila, po odluci Narodne Skupstine, pristojnu pomoc, a buduci zivot njegov medju Srbima proglasio je Lj. P. Nenadovic ovim stihovima: Za pesnikom suze ne ronite, on je pev'o i vi mu pevajte; od pesama venac mu stvorite, u pesmi se vi njega seajte. * Nije umro, niti e umreti ije pesme ive meu nama;

ni smrt sama ne moe uzeti lepi ivot besmrtnim pesmama.

Znameniti Srbi XIX veka izvor:riznicasrpska

VOJISLAV J. ILI

Vojislav Ili je roen u Beogradu 1860. godine u knjievnikoj porodici. Njegov otac Jovan Ili bio je poznati pesnik i politiar opozicionar. Kua Jovana Ilia bila je najpoznatija i najuglednija kua u Beogradu druge polovine 19. veka, sastajalite i debatni klub o knjievnim i politikim pitanjima. Okupljala je pisce razliitih umetnikih i politikih opredeljenja, ali i veliki broj javnih i politikih radnika. Tu su se sretali Zmaj, Jaki, Kosti, Kaanski, Glii, Lazarevi, Veselinovi, Matavulj, Sremac, Nui, Rankovi, Domanovi, Mitrovi, Mato, Skerli i mnogi drugi. "Na pragu te kue pisao je Branislav Nui susretala se stara romantina knjievnost koja je ve izumirala, i nova, realistina, koja se umesto nje javljala; kroz tu kuu, jednom reju, prodefilovala je cela naa knjievnost sedamdesetih i osamdesetih godina." U ovoj kui je Branislav Nui prvi put, u rukopisu, itao svoju prvu napisanu komediju Narodni poslanik. Svoja politika shvatanja Ili je formirao u oevoj kui: bio je vrlo aktivan u javnom ivotu i politikim manifestacijama. Drao je estoke govore na omladinskim politikim skupovima. Objavljivao politike tekstove u opozicionim listovima, svojim satirinim pesmama ismevao je stanje u drutvu, tiraniju vlasti i apsolutizam dinastije. Bunt njegovih pesama bio je snaniji nego tada poznatih pesnika satiriara ure Jakia i Jovana Jovanovia Zmaja, ali nisu dostigle znaajniji umetniki nivo. Zbog svojih politikih aktivnosti stalno je bio na udaru vlasti: proganjan, optuivan, izvoen na sud, morao je da bei iz zemlje. Poto je jo od detinjstva bio slabog zdravlja, Vojislav Ili nije uspeo da zavri gimnaziju. Vanredno je pohaao predavanja na Velikoj koli koliko da stekne obrazovanje koje nije moglo da bude verifikovano zbog nezavrene gimnazije. Nedostatak kolskog obrazovanja Ili je nadoknadio itanjem i uenjem u bogatoj oevoj biblioteci i praenjem razgovora za

vreme sedeljki u domu Ilia. itao je rimske, ruske, nemake, engleske i amerike pesnike. Bavio se prevoenjem poezije. Rano je poeo da pie i sa esnaest godina objavljuje baladu Lepid. U dvadeset i prvoj godini, 1881.godine, u asopisu OtadbinaRibar. Sarauje u brojnim listovima i astopisima postavi najplodniji pesnik svoga vremena. Za ivota je objavio tri knjige pesama 1887, 1889, 1892. Umro je od tuberkuloze 1894. godine u Beogradu. Pesniko delo Vojislava Ilia ne moe se podvesti ni pod jednu kolu. Njegovo petnaestogodinje pevanje predstavlja neku vrstu sinteze stvaralake poetike 19. veka. Prema primenjenom pesnikom postupku Ilievo pesnitvo se deli na: objavljuje svoje najobimnije pesniko delo, spev klasicistiko pesnitvo inspirisano grkom i slovenskom mitologijom, ali i mitologijom mnogih drugih evropskih i istonih naroda (Bahus i Kupidion, Danaja); romantiarsko pesnitvo sa motivima iz prolosti i istonjakim motivima; tu je izraena alost to ivot brzo prolazi, dominantan je elegini ton, izbija melanholino oseanje (Ljeljo, Peina na Rudniku); realistiko pesnitvo koje se prilino neuspeno ostvarilo u satirino-socijalnim pesmama, ali je zato visoke umetnike domete dostiglo u deskreptivnim pesmama (Sivo, sumorno nebo, Grm); parnasovsko pesnitvo ostvareno je uglavnom na antikim motivima i obeleilo je Ilia kao pesnika evropske kulture (Tibulo, Himna vekova); simbolistiko pesnitvo u stvari je nasluivanje simbolizma; ostvareno je u samo jednoj, 1892.godini; otkrilo je pesniko vizionarstvo Vojislava Ilia; sigurno je, da nije umro tako mlad, da bi bio pesnik u duhu i rangu pesnika evropske moderne (Kleon i njegov uenik, Zaputeni istonik). Pesnitvo Vojislava Ilia je raznovrsno i sa anrovskog aspekta: ogledao se u satirinoj i rodoljubivoj poeziji, ljubavnoj poeziji i romansama, elegijama i opisnim pesmama. Satirina poezija (Maskenbal na Rudniku, U lov, Ve se kupe, Graanske vrline, Orgije, Prijatelju, Jedan monolog mladog Slepevia, Realists) pokazuje Iliev aktivan odnos prema drutvenoj stvarnosti, njegov slobodarski i kritiki odnos prema reimu Obrenovia. Ove pesme nemaju veu umetniku vrednost, nisu dostigle nivo Zmajeve i Jakieve satire, ali ostaju kao svedoanstva jednog vremena i pesnikove beskompromisne borbe za drutvenu pravdu. Rodoljubiva poezija (Na Vardaru, Rodoljub, Na grobu vojvode Dojila u Solunu) po umetnikoj vrednosti stoji ispod satirine poezije ovoga pesnika. Ljubavna lirika niti je brojna niti je mnogo reita. Najvee vrednosti dostie ona koja se pretapa u elegiju (Ispovest, Gospoici N.). Romanse su posledica pesnikovog bekstva iz stvarnosti, utoite za zaborav na nevolje politike i intimne prirode (Ljubavna trka, Ljubavna pria o donu Nunecu i dona Klari).

Elegije su osenene melanholijom i rezignacijom kao posledicom nezadovoljstva drutvenom stvarnou i porodinih nesrea (Elegija, Sumorni dan, Poslanica prijatelju, Elegija na razvalinama kule Severove, Ispovest). Opisne pesme ispunjene su jesenjim i zimskim pejzaima (Vee, Zimsko jutro, Zimska idila, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U elegijama i opisnim pesmama Vojislav Ili je ostvario najvie umetnike domete. Pesniko stvaranje i stvaralatvo uopte esta je tema Ilievog pevanja: Mojoj muzi, Pesnik, Dva pesnika, Pesniku, Realista, Jedan monolog mladog Slepevia. U dvema poslednjim pesmama izraen je Iliev odnos prema romantizmu i realizmu. U pesmi Jedan monolog mladog Slepevia zauzima kritiki stav prema nekim osobinama i postupcima romantizma: protiv bombastinih fraza i lane patetike, a za vie ivota u poeziji. U pesmi Realista on je protiv primitivizma realistike proze ("ledena suva proza"), a za vie poezije u ivotu. Stvaralaka problematika prisutna je u pesmama sa skulpturalnom tematikom: Nioba, Tibulo, Mramorni ubica, Prva naredba. Stania Velikovi Interpretacije izvor:riznicasrpska

PESNITVO U DOBA REALIZMA

Jedini pravi pesnik epohe realizma bio je Vojislav Ili (18621894). On je u srpskom pesnitvu izvrio ono to je desetak godina ranije zahtevao Svetozar: odluan raskid s epigonskim romantizmom. U nekim pesmama bi je glasnik naprednih tenji svog vremena, otar kritiar politikih i drutvenih izopaenosti. Pa ipak, njegova poezija, u celini gledana, suprotna je duhu tendenciozne, angaovane literature za kakvu se Markovi zalagao. Iako ga s realistima povezuju neka znaajna zajednika obeleja, kao to su sklonost ka deskripciji i objektivnosti, Ili je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put poeziji kojoj su suprotni kako briga realista za obinu stvarnost tako i zahtevi ideologa za njeno ukljuivanje u drutvene i politike borbe vremena, poeziji u kojoj je najvanija briga za samu sebe, za svoje vlastito umetniko bie. Po roenju Beograanin, sin pesnika Jovana Ilia, iji je dom bio stecite knjievnog Beograda, okruen braom, koji su takoe bili aktivni u literaturi (Milutin, Dragutin, arko), Vojislav je kao retko koji srpski knjievnik svog veka odrastao u atmosferi koja je bila izrazito knjievna. Ta okolnost imala je mnogo veeg znaaja za njegovo pesniko formiranje od njegova kolovanja, koje je, zbog boleljivosti od koje je patio jo od detinjstva, bilo neredovno i nepotpuno. Umnogome je delio sudbinu drugih savremenih pisaca: esto je menjao nametenja u Beogradu i unutranjosti, iveo oskudno, zbog svojih uverenja bivao proganjan od vlasti i umro mlad. Uz oca pesnika bio je od rana upuen na itanje poezije. Na njega su najvie uticali ruski romantiari ukovski, Pukin, Ljermontov, naroito Pukin. Preko ruskih i srpskih prevoda upoznao se s pesnitvom drugih naroda, posebno s antikom poezijom i mitologijom, koja je imala velikog odjeka u njegovom delu. Obnovitelj pesnikog interesovanja prema antici, Vojislav nije znao nijedan od dva klasina jezika, niti bilo koji

strani jezik, izuzev ruskog. Iako je pevao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za ivota je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojim treba dodati velik broj pesama rasutih po asopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokuaja pokazuju da je bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. U njegovu delu mogu se izdvojiti sledei tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pesme, pesme na motive prolog i dalekog, elegine i ispovedne pesme i pesme kolektivne inspiracije. Deskriptivne pesme ine najpoznatiji i najpopularniji deo Ilievog pesnitva. Na njih se obino misli kad se o Vojislavu govori kao o realistikom pesniku. U nekoliko svojih pesama on je dao izvanredne slike seoskih pejzaa, ivota na selu, raznih godinjih doba i delova dana (Zimsko jutro, Zimska idila, Vee, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je najizrazitija ona crta koja ga najvie odvaja od romantiara i pribliava realistima: objektivnost. Pesnik kao da se povlai iz pesme, njegovo ja se gubi, pesniki govor prelazi u tree lice, u njemu se osea epska mirnoa i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one zrae iz slika ili, tanije, pejzai su izgraeni po modelu odreenih emocionalnih stanja i raspoloenja. Pesnikova duevna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaa. Nju jo vie odaju karakteristini ilievski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mraan i sl. Nasuprot poeziji realistinih pejzaa stoje one Ilieve pesme u kojima su obraene teme iz prolosti raznih naroda. Vie nego i jedan drugi na pesnik imao je oseanja za ari onog to je udaljeno u vremenu i prostoru, za razvaline koje govore o minulim vremenima, za drevne legende dalekih ili iezlih naroda. "Sa starih ruina, kad pono caruje svudi / die se prolosti duh", kae on u pesmi Duh prolosti, a u pesmi Himna vekova daje viziju prolih vremena kao nekog tajanstvenog sprovoda koji se kree "u nemom sveanom hodu" dok "beskrajni okean umi sumornu i hladnu pesmu / himnu vekova tavnih". Kod njega nalazimo motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena: indijske, arapske, persijske, kavkaske, germanske, panske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske. Posebnu skupinu ine pesme s temama iz klasine starine, iz grke i rimske istorije i mitologije (Nioba, Katonova smrt, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera i dr.), pesme koje, uprkos mnotvu materijalnih pogreaka i nepreciznosti, pokazuju istinsko oseanje za lepotu i veliinu antikog sveta. One su donele itavu malu obnovu klasicizma u srpskoj knjievnosti, s njima se u naoj poeziji ponovo odomauju klasina imena, teme i simboli te klasicistiki estetski ideali. Ilievi pejzai kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su proete tihom setom, melanholijom. Po osnovnom oseanju sveta Ili je prevashodno elegiar. To oseanje, prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama (pet pesama nosi naslov Elegija uz njih je Elegija na razvalama kule Severove, najbolja njegova pesma tog anra), u ispovednim pesmama i pesnikim poslanicama (Ispovesti, Poslanica prijatelju, Gospoici N i dr.). U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka iskustva, melanholina raspoloenja, slutnje smrti. Pesnikovo ja ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac pesnike poruke. Pesnik fine sete, nostalginih raspoloenja, melanholinih pejzaa i naputenih drevnih razvalina, Ili nije bio neosetljiv za nevolje i tenje naroda niti zatvoren za ideale vremena u kojem je iveo. U nizu pesama on je nastavlja borbene, slobodarske tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakieve. Dok je u rodoljubivoj poeziji ostao uglavnom u tradicionalnim tematskim okvirima i zabludama (Na Vardaru, Rodoljubu, Kosovskim sokolovima, Muratovo tulbe i dr.), dotle je u najboljim satirinim pesmama (Maskenbal na Rudniku, Rudnikova

ispovest, U lov, Graanska vrlina i dr.), nadahnut "mrnjom na tirane", dao snaan umetniki izraz slobodoljubivim, demokratskim tenjama svoje generacije i njenom otporu obrenovievskom apsolutizmu i stao naporedo s predstavnicima satire u drugim anrovima epohe realizma. Odluno raskinuvi s romantiarskom poezijom, s njenim verbalizmom i retorikom, s njenom preteranom emocionalnou, s nebrigom koju su romantiari ispoljavali prema formi, Ili je vie od svega radio na usavravanju forme, na bogaenju pesnikog izraza, na obnovi srpskog stiha. On je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", kako ga je nazvao Lj. Nedi. Najveu panju poklanjao je graenju stiha, nastojei da izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristine za stih romantiara. Njegovi dugi esnaesterci, najosobenija vrsta njegova stiha, teku mirno i sporo kao neka iroka reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdranim, objektivnim karakterom njegove poezije. Iako nije bio naroito obrazovan pesnik, on je svojim pevanjem otvorio puteve srpskoj poeziji prema Evropi. Kad je mladi Dui otiao u enevu i Pariz, doao je do otkria koje ga je iznenadilo da Ilieva poezija nije bila neki balkanski anahronizam, da je ona najblia poeziji koja je donedavno bila moderna po svim znaajnijim evropskim centrima, poeziji francuskih parnasovaca, "za koje moda nije nikad ni znao". Kao takva ona oznaava poetak nove epohe u istoriji srpskog pesnitva. Slino Muickom u 20tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim Vojislav je u 80-tim i 90-tim godinama bio glavni pesniki uitelj, tvorac nove pesnike kole. Vojislavljev nain pevanja, vojislavizam, kako se ponekad naziva, bio je pesniki manir, kola, koja ne samo to je dala velik broj epigona ve su kroz nju proli najistaknutiji pesnici s kraja 19. i poetka 20. veka: Milorad Mitrovi, Mileta Jaki, Aleksa anti, Jovan Dui i dr.