Matija Bekovi

Vera Pavladoljska Lukavica je htela da me nadlukavi Punio se mesec u avgustu kao lokva Ispaljivane pune duge preko jezera i glava Na radilitima u rudnicima boksita Ubeivao sam nepoznate ljude U tvoje ime Vera Pavladoljska Greile su pijane ptice u prostoru Prepelica je kljunom gore okretala Svest je mrala meu liticama Gonjen toilima krima i gubom Do grla u ivom blatu mislio sam Koliko si me volela Vera Pavladoljska Mrak je u mraku sjao kao ivotinja Grom u lancima amio za brdima Molio sam za sluh fizikih radnika Divio se njihovom surovom apetitu Zaklinjao jednog gluvonemog mladia Da izgovori tvoje ime Vera Pavladoljska Ceo dan u nebu izgoreo mesec Pod lanim imenom lei svoj pepeo U mrcavi meu dvojnicima Dok muzika sneg u ui ubacuje Kleo sam se u obe ruke naroito desnu Da te nisam voleo Vera Pavladoljska Udvarao se nepoznatoj devojci U kanjonu Tare kod Kolaina Govorio istine na svim jezicima ario i palio da ih poveruje Dok je utala seao sam se Da si mi najkrupnije lai verovala Vera Pavladoljska Pevao je slavuj sa grlom grlice

Sve na svetu me na te podsealo Hvalio sam se da si luda za mnom Cela plaa da ti se uzalud udvara Kako te teram da ide iz glave I kako nee Vera Pavladoljska Kulo crnog ara pod slepim oima Zarazna zvezda sve i svata sadi Dok mi se padobran nije otvarao I kad sam u zaviajne bezdane padao Priali su da te zovem iz sveg glasa Al nisam priznavao Vera Pavladoljska Ronio u najdublje beao u gore Da te glasno zovem da niko ne uje Bio sujeveran - pitao prolaznike Kako tvoje lice zamiljaju eznuo da ceo dan prolazi kraj mene Pa da se ne okrenem Vera Pavladoljska Na ljubavnoj promaji izmeu dve zvezde Nevidljivi uhoda ima neto protiv e za rakijom je slina fantaziji U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta Bile su dve usne nepismenih ena Po ugledu na tvoje Vera Pavladoljska Po nevremenu sam lovio na ruke Med zlatnih meridijana u vodi Opisivao oi jedne ene mesec dana U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu Ubedio da su mi sve to imam u ivotu Mislei na tebe Vera Pavladoljska Pita za mene metak lutalica Sada me pogreno trai oko zemlje Vuen tajnim magnetom mog ela Napija mesec da prokaze gde sam Zlostavlja mora kua vazduh i podmiuje Ti e me izdati Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca Sve sijalice gore usred dana Slovoslagai su sreni dok ovu pesmu slau Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje Jedan od vlaia sklon je porocima I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju Nekoliko drava tvrdi da si njina Ti si na svoje ime ljubomorna Kablogrami se u dubokoj vodi kvare Niko ne zna gde su slova tvog imena U mrtvim i lanim jezicima u pogrenim naglascima U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi Ko e uhvatiti sjaj samoglasnika Koje ptica kuka Vera Pavladoljska 1960. Kad bih znao da Kad bih znao da bih se ponosno drao Na robijama i pred sudovima: ario bih, palio, i sve izdrao I svemu se odupro golim udovima! Kad bih znao da bih sto ispod stopala Sam unuo i sam omu namakao: Venosti bi se moja dua dokopala A moj delat bi za mnom zaplakao!

Al bojim se da bih poeo da molim Da plaem, kleim i sve da izdajem, Da bih sauvao samo ivot goli Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

Kosovo polje Kradu mi pamenje, Skrauju mi prolost, Otimaju vekove, Damijaju crkve,

Araju azbuku, ekiaju grobove, Izdiru temelj, Razmeu kolevku. Kud da ergam s Visokim Deanima? Gde da predignem Peariju? Uzimaju mi ono to nikome nisam uzeo, Moje lavre i prestonice, Ne znam ta je moje, Ni gde mi je granica, Narod mi je u najmu i rasejanju, Pale mi tapije I zatiru postojanstvo. Zar da opet zatrapim Svete Arhangele? Da mi pomunare ponovo Ljeviu? Oni ivac su mi odavno rasturili, Sad mi i beli tap otimaju, rtveno polje sa krvavom travom Ne smem da kaem da je moje. Ne daju mi da uem u kuu Kau da sam je prodao, Zemlju koju sam od neba kupio Neko im je obeao. Ko im je obeao Taj ih je slagao, to im ne obea Ono to je njegovo? Zato juriaju na mene udrueni Kivni to sam ih poznao. 1987.

Lane mi puteve Lane mi puteve pod noge poturaju. Lane mi rei u usta guraju. Pun mi je ivot lai pune ui. Do grla u stranoj lai to me gui. Sve to je moje lani prizvuk ima.

Sve to je moje ko da je od dima. La je podrana lanim svedocima. I istina nigde nikog ne zanima. Kako da izdvojim la iz tog to diem. Kako da ne laem u tome to diem. Kad me laima kao pticu pune: Ko i druge lai moja glava trune.

Ree mi jedan oek Ree mi jedan oek na jednom mestu, kod jednog oeka, jednu stvar, ne mogu ti rei e, odma bi se setio koji je. Taman se dan od noi odvajao, kad ono, no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo, i e ti bijag poeo priat, taman u cik zore, a zove neko po imenu ta i ta, doe tu i tu, u tome u emu si, te ja iz onijeg stopa, ja s ove bande, on s one, ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj, kad imam koga i vidjet. Samo ja ovo s tobom, da ostane meu nama, kaem ti ko tebe, ovo ti priam s ovu stranu vrata, to znamo ja i ti i crna zemlja, to nije da ree ko bilo i o emu bilo, no zaista biranik izmeu nas, bez omrazi i ikakve ile, zna ga ti posigur. Te da da da ti on mene tupa i tupa, te strag uvati, ne vjeruje uima, se to moe desiti onome oeku,

nije oe - jes bogomi, - ama veli li velim, sve istinsku istinu, istinit oek, nije od onijeg, viega uda nijesam uja u moje dnevi. A Bog ti jedan, zaosmo u debeli dan, zaosmo u duge i iroke, a ono se naoblai, Bog naredi uljev kiani, mee sveice, pukli Boje nerimi, suvo ni pod pazuo, sve cicera voda, a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine, a ou da unem ta e mi rei, te ja poitaj, a on eki eki da zavrim. Sve da mi je neko prio ne big vjerovao, toga kukanja, u snu se snilo, te savi one uzine, pa jopet nagradi, Samosazdana ruko Boja, apti, apti, apti, a obrni se da ko ne une, taman ko ovo mi, nije oe - jes bogomi - e vidio - vidio, jes - nes, dana mi dananjeg, more li to bit - more. Te ivni, ivni, neemo nikud, vii e je sunce, zaranci, omrkosmo, te ta dan to tu osta, zemlje mi u koju u, priam ti ko da u sjutra da mrem, ovo bez tebe danas nijesam nikome, a ne big voleo ni ti posele, tu nije bilo nikoga do Boga, pod kaul, to ni zemlja ne zna, nemoj preko usta da grdan nijesi, ne gubi dui mjesta, e sam ja oek od svojega posla, ljudi su me tako cijenili dosad, a tako mislim i posad, dok mi se ne uspe zemlja na obraz, oba mi svijeta, umrloga mi sata. Na jad mi doe dan

i e ga sretog, a kue mimo ljude, da me puka ubi bio bi raetni, to je bilo za nevjerovati, ne mogu ti rei ta odma bi se sjetio, to je on mene u povjerenju, a mene je ko podkamen, a to u tebe gledam, titi me na duu, ne mogu ti rei ta, ne ula mi se rije, gluvo bilo, olaknulo mi je, a znam nee nikome. Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca, glave mi, prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju, ako je on mene lago ja polagujem, a to bi me lago - da izlaze kolac, a ne vjerujem bogami, to je meu nama zaista ko najbolji, ne mogu ti ga kazat, odma bi se sjetio, zna ga ti, da ga ne imentujem, no otvori oba, vidi koja su vremena. Ree mi ta oek, kojega nikad oima nijesam vidio, sad me ne zapitkuj kako to, iskoi abgara ko avo iz torbe, tuknu mi na uvo, a ne znam vljedomo, ma nemoj - moj bogomi - ama neka, e kad je tako - vjeruj bogomi, tako e i biti, ovijem rijeima zasu, pomagaj sude nebeski, a kako to - kako im se trag utro. Rijee mi pod cijenu ivota, ja nikako da se alavertim da se to moze desit. vjeruj ga - taman je tako, nije to iz njegove glave,

pade i na zemlju, svojijem bi prstom oko izbio, a on udri, udri, Gospodu se poklanjam, sve mu zadnja prvu pritiska, ko da mu kia naodi iz jezika, reko bi oek nee nikad, nemoj ovo kome, ni crnoj zemlji, no prs na usta, e bi se odma znalo ko je reko, ma ta veli - velim bogumi. Tucismo se taman nonje, og junae, e volig bi da nijesmo, e moe bit nesto pa udno na mene, to se mene uvijek elo, da me snau jadi na pravdi Vinjega, da se sve izlize i istanji, na kule na vile, da se spue ko led izmeu prsta, pa da od toga ne bidne nita, pa e bit da sam ja reko, a ova godina zna kakva je bila, ni suve, ni sirove, ni okolia, kuj bi ona pilez, prosula po famelja, desetoro onijeg pua, jedno drugome do uva, no rije iz usta ko kamen iz ruka, je li - jes, nije oe - jes bogomi, nema se kuj, a u jednu ruku milo mi je te mi ree, da to ne ug ne big prealio, ne smijem ti rei ta, no se pripazi dobro. Nemoj da bi ovo kome za otkup ivota, ja ovo tebe, a ti nemoj nikome, to on ne bi drugome, a mene je ko podkamen stanac, povrg svega jada jo i to, nemoj me nita pitat, kazo big ti da mogu, nemoj ovo daljit, to je oek koji zna svake niti, nijesam ti smio ni ovoliko, ako jes - ako nije.

Te ti se on mene takvu i takvu stvar, da me ne zapadne jedne da izgovorim, koliko izgovori li ti oe, no ne zaboravi na koju si, medom ti se presjekla, dumanin ti je ne prekinuo, taj jezik u vilice ne uvodi, a imo je i rasta, noi mi noanje, valjetno ime Boje, granu zora a on zaparadio, sve iz jednog vitilja , a ja slua, slua, slua, ovijeg mi nebesa, aug, aug. Tako ni proe dan i noj, dvije poluredice, sve od rasvita do smirovita, granu li to zore - ogranu bogami, ne umjesmo se razdvojit, taman ko ovo mi, ne bilo primjenjeno, no ja ne misljag ni o emu no o svome jadu, ali kad navlai priu i jade zaboravig, a pogotovu kad mi spomenu za toga oeka, to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu. A nije ni do Bog, a jes bogomi, a prekrsti se lijevom kod desne, moe li to bit - moe bogomi, nemo me sad nita pripitkivat, i da ti kaem nee mi vjerovati, a mene da je neko drugi vaistinu ne big, to je ostalo tu i tutilo, i tu zapeati, zemlje mi u koju u, oba mi svijeta, umornog mi sata, ovoga mi nimeta, ivota mi svaijega, no otvori etvere, i pazi, ne smijem ti rei na to, i nemoj,

ne mogu ti rei ta, no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave, e e svakoga svoga u crno zavit, svakoga ko ima ie u tebe, nemo me nita zapitkivat, nijesam ti smio ni voliko. Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

Volim te Izmeu dva uporednika dok provirujem glavu izmeu dve ike u slepoonicama u pauzama kad radnici piju aavo mleko i pranjavi maslaak lepi se za pluna krila dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje ui izmeu dva daleka poreenja Volim te Brodovi se ljuljaju kao poljupci i sloj vazduha se na lepe senke cepa u maineriji noi moje je srce slino kompresoru naklonjeno svemu to nema veze sa mnom dok pokuavam nestati u poljupcu Volim te Rudnici kamene soli u mom srcu zora lomi sue od porcelana kad si sa mnom znam da si na drugom mestu postau praina ako prainu voli ti koja me tuim imenom zove Volim te Dolazi prolee i jednu pravu damu niko ne moe zamisliti bez pudlice stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci ja sam tvoja senka i no je moje carstvo svet me izgubi ali ti me dobi Volim te to vide slepi ne vide zaljubljeni pokvareni anele o snee u avgustu moje ruke su ostale oko tebe kao obru ljubomorna na vazduni pritisak i vodu ljubavnu vodu koja gori dok se kupa odavno ve svojim oima ne verujem Volim te

Prica o Svetom Savi Kad je Sveti Sava iao po zemlji Jo pre svog roenja Dok se zvao Rastko Kao to ide i sada Samo ga ne vidimo A moda je to bilo i docnije Krenuo je Savinim stopama Ka Savinom izvoru Ka Savinom vrhu Kuda i mi idemo Jer drugoga **** i nema. Kad je negde oko Savina dana Naiao Savinom stranom Napali su ga psi Kao to i sad napadaju Svakoga ko se uputi Savinim tragovima. Putnik je najpre sastavio tri prsta Kakve je odredio da se i mi krstimo Plaei ih znakom Od koga su jo vie pobesneli A ni do danas nisu uzmakli. Onda se sagnuo da dohvati kamen Ali kamenje bee zamrznuto Svezano za zemlju studenim sindirima Jer bee jaka zima Kao i ove godine Kao uvek oko Savina dana. Ve su raznosili Savina stopala Savin kuk i Savin lakat Po prodolima i jarugama zemlje Zbog koje je podeljen svet Kad je Sveti otpasao ma - usta Jedino oruje koje je nosio A koje je i nama ostavio Govorei ove rei: -Neka je prokleta zemlja u kojoj su Paad putena, a kamenje svezano. Kad does u bilo koji grad Kad does u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad does vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad sluajno bude Valjevo Gde sam i ja doao Doi e putem kojim si morao doi Koji pre tebe nije postojao Nego se s tobom rodio Da ide svojim putem I sretne onu koju mora sresti Na putu kojim moras ii Koja je bila tvoj ivot I pre nego to si je sreo I znao da postoji I ona i grad u koji si doao. Kad does u bilo koji grad Odakle bilo Iz Veljeg Dubokog ili Kolaina Ili niotkud sasvim svejedno Kod ode od svoje kue Bilo kuda Samo da to pre ode I does u bilo koji grad Recimo u Valjevo Kad god da doe Doi e vrlo kasno Jer se dugo putuje Dok doe u tvoj zivot I tu se zauvek zaustavi Ona koja je prema tebi krenula Iz velike daljine Odnekud iz Ruskog Jerusalima Sa Kavkaza iz Pjatigorska U kome nikad nije bila I zvala se kako se zvala Recimo Vera Pavladoljska I izgledala kako je izgledala Kako vie niko na svetu ne izgleda. Kod does u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Jer gradovi su uvek daleko I u njih se dolazi iz daljine A svako putovanje se odui Jer svi misle jedino o povratku Mada povratka nema A ko god odlui da putuje Mora krenuti jednog dana A kad god krene Krenue u ono doba

U koje uvek neko kree od kue Obino u nedelju Kad si i ti krenuo A kad god je nedelja Najee si u nekom drugom gradu A u kojem god da bude Recimo u Valjevu Bie to jedini grad U kome si oduvek bio I im si uo njeno ime I pre nego to si je sreo Oduvek si je znao I voleo ve vekovima. Kad does u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad Ako taj grad sluajno bude Valjevo Doi e korakom koji dvostruko odjekuje Tvojim i batom jo nekoga Ko s tobom putuje I glas mu ide po vetru U dan neobian za to doba godine Da ni sam nee biti siguran Ni koji je to grad Ni koji su tvoji koraci Samo e poznati onaj glas Koji ne ide po vetru Nego se javlja u tebi U dan neobican za to doba godine Kad nije ni bilo vreme da bude u Valjevu U koje si doao kao neznanac Ne znajui nikoga Ni grad ni Veru Pavladoljsku Ni da se zavole najvie Oni to se znaju najmanje. Kad doe u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad does vrlo kasno u bilo koji grad Svet e postati uspomena na nju I nee biti ni jednog mesta na zemlji Gde te nee saekivati Ni ogledala u kojem je nee videti Ni plave kose koja nije njena Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha Zapamtio je prostor Gora i voda

Onakvu kakvu si je prvi put video U bilo kojem gradu Recimo u Valjevu U Karaorevoj ulici Izmeu Pote i Suda I evo nailazi ono doba godine Ili tvoga ivota Kad su sve ene ona I nose njenu glavu Ali ni jedna celu A ona ivi nepoznata meu ljudima Odmara se od tebe i od svog imena Ali ma gde ivela i ma ko bila Znae da je to ona I da ne moe biti niko drugi Jer nikog drugog na tvom svetu nema. Kad doe u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad does vrlo kasno u bilo koji grad Recimo u Valjevo Okruie te deca kao svakog pridolicu I u celom gradu nee poznavati nikog Jer su svi otili I s tim bi se nekako pomirio Ali niko se ne vraa Sve je gotovo a jo nikoga nema Niti ima vrstih obeanja Da emo se ponovo sresti I to je ono to najvie zabrinjava Pa ipak ovek nije manje nego voda Pa voda ne umire Niti je smrt neto to se na svetu dogaa prvi put I da ivimo hiljade godina Prole bi kao jedna Jer godine su tu da dou i odu Ali sve to je njino Nije Vera Pavladoljska Koja ti je dala to ni sama nije imala I uvek bila pomalo u oblacima I u njih se konacno preselila Ali dok iko ikom ita ovu pesmu Ona se raa sve svilenijeg osmeha I nema nita sa grobljem i smru. Kad does u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad does vrlo kasno u bilo koji grad Sve e ti biti odnekud poznato Kao poljubac ve davan nekome U grad ko zna koji Kad does ko zna kad I ko zna otkud Ili Veljeg Dubokog ili niotkud Sasvim svejedno Sve e ti biti isto kao da nisi dolazio I da uopte ne postoji Jer provienje ne zuri I nita ne zaboravlja I ne fali mu ni mate ni ideja Da sve povee i ispuni Kao to je pisano Samo ti ne bi bio isti I nita ne bi bilo kao to jeste Da je moglo biti kao to nije Jer postoji samo jedan grad I samo jedan dolazak I samo jedan susret I svaki je prvi i jedini I nikad pre ni posle nije se dogodio I svi gradovi su jedan Delovi jednog jedinoga grada Grada nad gradovima Grada koji si ti Prema kome svi idu Da se sretnu sa tobom Dobro je to si doao Da se u to uveri Ba u Valjevu I sretne Veru Pavladoljsku I im si je video Oduvek si je voleo I unapred oplakivao rastanak Koji se zbio Pre nego to si je sreo Jer postoji samo jedan grad I samo jedna ena I jedan jedini dan I jedna pesma nad pesmama I jedna jedina re I jedan grad u kome si je uo I jedna usta koja su je rekla A po svemu kako su je izgovorila

Znao si da je izgovaraju prvi put I da moe mirno sklopiti oi Jer si ve umro i ve vaskrsnuo I ponovilo se ono to nikad nije bilo.

Slamka U onoj noi s petka na subotu Sudnjega asa u tvome ivotu istaja djevo i najrei cvetu Poslednje to si ti od mene ula Bilo je: "Volim te Najvie na svetu!" Ali na emu bi onaj to ne ume Vie iveti odrao sebe Da mu na usnama to se ne dvoume Ne dodade slamku I re "I ja tebe!"

Otkad glavu promolih iz majke Otkad glavu promolih iz majke Ja se samo sklanjam od bezumne hajke. Umesto da sam na dugakom tapu Otud prvo isturio kapu I dok potroe uk ispameenja Odlagao muku svog roenja. (Da nisam gologlav i goloruk bio Jo bih se u majci ko u rovu krio. A moj tap i kapa od veka do veka Stigli bi u ruke poslednjeg oveka.)

Matija Bekovi Matija Bekovi suza ili mina Put to sebe pravi ili voz bez ina

Nosi li on bombu mesto glave Davi li on rei ili njega dave Nosi li on rupu mesto srca Ili kao davljenik u svom srcu grca Jeli on santa leda otkinuta Ili zver sto na njoj zavija i luta Jeli on grom u lance vezan kao stene Ili hladna vatra u grudima stene Nosi li zamrzle munje u rukama Hoe li on biti slabi na mukama Sme li on da stane na trg i jaue Dok svetovi u njega sav svoj bes izrue Kao gvozdena zavesa on e da se srui U vlastitu vatru u vlastitoj dui Ba je njega briga bar je njemu lako Sve je oivelo ega se dotako.

Kad sam je prvi put video Radnici koji nikada nisu videli more Kad je sretnu misle da je dan lepi no inae Ta ena taj gigant ta drava u dravi Kad sam je prvi put video rekao sam: "Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oi." Jedina nevina ena koja raa decu Ta djevuka visoka kao podzemna eleznica I lepa kao da uopte ne postoji. Njenu sobu su razneli mirisi. Ona se minkala i eljala I to je sve sto je uradila za poeziju. Zakleo sam se da u preutati njenu prolost Jer ja sam roen sa mnogo vie prljavtina No to ih je ona imala u ivotu. Ve nema u srpskom jeziku rei na koje se mogu osloniti Sa kojima bih poredio njene oi i onda mirno spavao

Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lake osvojiti. Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada To famozno to zeleno to gorko uvo Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici. Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao Ali nije prestalo da me poziva na telefon Svojom telepatskom azbukom svojim viseim mostovima. Na mome srcu kao na gramofonskoj ploi Snimila je sve to je rekla u ivotu Njene korake, njen smeh i njen kaalj Njena duga aputanja sa ljudima koje ne poznajem. Gradove u kojima ivimo vezuju naa pisma. Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kiobrana. Kad me ona voli ne znam od ega ivim Ne jedem, zaboravljam da diem i vrlo esto umirem. Visoko u nebu setim se da ne umem leteti Proem glavom kroz zid i vidim da sam pogreio Tad zviznem nogom mesec iznad grada I trei obilazim mesto gde emo imati sastanak za nekoliko dana. Njen najgori ak guta ljubavnog plamena sa injem u uima Tumaim svojoj krvi njeno pretesko gradivo. Pun otpadaka kao golfska struja Silazim niz stepenice u zemlju I jedini ne znam za svoju tragediju Taj svirepi podtekst nae ljubavi. O suzo na jastuku Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo Izgubljen u vazduhu.

Kad sam je drugi put video Kad sam je drugi put video rekao sam: Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu. Obeala je da e doi ako bude lepo vreme Brinuo sam o vremenu pisao svim meteorolokim stanicama

Svim potarima svim pesnicima a naroito sebi Da se kie zadre u zabaenim krajevima. Bojao sam se da preko noi ne izbije rat Jer na svata su spremni oni koji hoe da ometu na sastanak Sastanak na koji ve kasni itavu moju mladost. Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu enu tu enu sa dve senke Od kojih je jedna mranija i nosi moje ime Sad se itav grad okree za Mojom Poezijom Koju sam davno sreo na ulici i pitao: Gospodjice, oseam se kao stvar koju ste izgubili Da nisam moda ispao iz vae tane. Ja sam njen lini pesnik kao to ona ima i line ljubavnike Volim je vie no to mogu da izdrim Vie od mojih rairenih ruku Mojih ljubavnih ruku punih ara punih magneta i ludila Moj snu kao asfalt izbuen njenim tiklama Noi za mene sve dua baena izmeu nas Ona mi celu krv nesrenom ljubavlju zamenjuje Moje su ui pune njenog karmina Te providne te hladne ui to slatko u njima Kad se kao prozori zamagle od njenog daha. Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave umo vremena umo niega ljubavna umo Jo ne prestaje da me boli uvo Koje mi je pre roenja otkinuo Van Gog To uvo to krvari putujui u ljubavnim kovertama. U staklenu zoru palu u prainu Plivao sam to dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao Ptico nataloena u grudima to ti ponestaje vazduha Radnice po podne na tuem balkonu Ve dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon Ve dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava O koliko emo uasno biti razdvojeni i paralelni O koliko emo biti sami u svojim grobovima

Jo oko nje obleem kao noni leptir oko svee I visoke prozore sputam pred njene noge Moje srce me dri u zatvoru i vodi pred njenu kuu Gde su sputene zavese nad mojom ljubavlju Ta ena puna malih asovnika sa oima u mojoj glavi Taj aneo isprljan suncem list vode list vazduha Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju O sunce naeno meu otpacima Zuje uporednici kao telegrafske ice Prevru se golubovi kao beli plakati u vazduhu I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u visinama Kao to mene njena obeanja zadravaju u ivotu. O siroe u srcu to ti briem suze Moja nesrena ljubavi razmeno ubreta Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio Kua nitavilo na svim prozorima Sve je dignuto u vazduh Samo se jo nesreni pesnici kurvinski bave nadom.

Poeziju vie niko nee pisati Poeziju vie niko nee pisati Opevani predmeti napustie pesme Nezadovoljni kako su do sada tumaeni i prepevavani. Sve to je bilo predmet poezije Ustae protiv nje i njenog kukaviluka! Stvari e same izraavati neto od onoga to se nisu usudili pesnici. More stara lektira pesnika zauvek e napustiti poeziju I vratiti se svome grobu u kome je odraslo. Zalazak sunca izblamiran u pesmama, Zvezdano nebo dovedeno do kia, Dii e ruke od poezije! Rue insistiraju na svojoj boji I nee pristati na prevrtljivost pesnika. Re sloboda e pobei iz poezije i vratiti se

svome znaenju Pesnici nee imati jezika na kome bi pevali. Izmeu poezije i pesnika nee biti nikoga I pesme e tada napasti pesnike, Traei od njih da ispune obeanja. Pesnici e pokuati da izmaknu ispred onog to su rekli, Ali e ih stii ono to su izmiljali i predviali. Poezija e traiti njihove ivote Da bi njene metafore bile istinite i potvrene. U novim generacijama: Niko po tu cenu nee hteti da bude pesnik, A pesnik se ne moe biti drukije u tolikoj lai. Budui pesnici radie pametnije poslove. Slobodni ovek nee pristati da pie pesme Da bi zbog toga bio pesnik, A pesnik se ne moe biti drukije. Drvo, dojueranji simbol u poeziji, Zapevae na trgu o svojoj mranoj prolosti I niko nee moi da ga zameni Jer zna o sebi bolje od ikoga! Pravi pesnici e biti protiv poezije, A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao. Zbog ugleda u oima pravih pesnika, Poeziju vie niko nee pisati.