Evropski Roman XVIII Veka

E V R O P S K I R O M A N XVIII V E K A
Predmetni profesor: Dr Vladimir Gvozden Doc. Dr Gordana Pokrajac
Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti letnji semestar 2011/2012 b e l e k e s a p r e d a v a nj a

ifra predmeta: KK020 Status predmeta : Obavezan predmet u IV semestru Broj ESPB: 8 Cilj predmeta: Upoznavanje sa najznaajnijom tekovinom evropske knjievnosti XVIII veka sa procvatom romana i njegovim anrovskim razgranavanjima; upuivanje u izbor i nain korienja sekundarne literature; osposobljavanje sa samostalnu analizu, tumaenje i vrednovanje romanesknog teksta. Sadraj predmeta: Danijel Defo: Robinzon Kruso Donatan Svift: Guliverova putovanja Fransoa Mari Aru Volter: Kandid Johan Vofgang fon Gete: Patnje mladog Vertera an-ak Ruso: Nova Eloiza Antoan Fransoa Prevo: Manon Lesko Lorens Stern: Tristram endi oderlo de Laklo: Opasne veze Deni Didro: Ramoov sinovac Literatura:1 M. Beker, Roman XVIII stoljea . Ruse, Narcis romanopisac, poglavlje IX A. Ketl: Engleski roman, poglavlja o Defou, Fildingu i Sternu S. Koljevi, Hirovi romana, poglavlja o Defou, Fildingu i Sternu S. Mari, Ogledi I, Donatan Svift Moderna teorija romana, prir. M. Solar, tekst R. S. Krejna (Crane) o Tomu Donsu; V. But, Retorika proze, poglavlje VIII M. Vinaver-Kovi, Narativni postupci u Didroovim romanima
1
Spisak literature preuzet je sa sajta katedre.
Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti
. Ruse, Oblik i znaenje, poglavlja o Novoj Eloizi i Opasnim vezama Z. Konstantinovi, Nemaka knjievnost 1, deo o Verteru F. Zengle, Kontinuitet i preobraaj, poglavlje o Verteru F. tancl, Tipine forme romana V. mega, Povijesna poetika romana, Epoha moralizma i psihologije . Pule, Metamorfoze kruga, poglavlja o XVIII veku i o Rusou . Starobinski, an-ak Ruso: prozornost i prepreka
UVOD U ROMAN
ada govorimo o evropskom romanu XVIII veka govorimo pre svega o francuskom i engleskom romanu toga doba, jer su upravo utemeljivai nove vrste romana graanskog romana Englezi, Danijel Defo i Donatan Svift. Defo istrauje biografije ljudi u zatvoru pa tako njegov roman Mol Flanders i nastaje iz upravo ovakvih istraivanja, prati uspone i padove junaka stvara novi tip realizma: faktografsku prozu. No, roman e svoju teoriju dobiti tek u XX veku, pre svega sa studijom era Lukaa Teorija romana iz 1916.godine za kojom e uslediti teorije Mihaila Bahtina i Milana Kundere koje su kljune za razumevanje romanesknog anra. Teorija knjievnosti postaje romancentrina. Luka smatra da je roman nastao iz epa, da se razvija vie kao sudar individue i grupe, a kao prvi roman navodi Servantesovog Don Kihota, dok Dostojevskog smatra kanonizatorom romana. Roman postaje ostvaren tek u graanskom svetu i od samog poetka ovaj anr je pun ironije. Ove romane karakterie i sveznajui pripoveda koji se kao junak romana izjednaava sa piscem, ali se ovaj pripoveda javlja kao konstrukcija, nema prirodnog stanja ovom problematikom se bavi naratologija.2 Semjuel Riardson e, kao rodonaelnik sentimentalizma, u svojim romanima Pamela i Klarisa izraziti revolucionarnu slobodu stila - kao tipoloku pojavu nasuprot idealizmu on postavlja realizam. Naputa se ideja decoruma dok se originalnost romana ispoljava u netradicionalnom zapletu. Poezija romana moe da se krije i u imenima, sve vie postaje prisutna ideja linog imena. Roman menja svoj odnos i prema vremenu i prema prostoru. Popularnosti romana doprinosi i poveanje broja italaca i biblioteka, pre svega uloga enske italake publike. Kako se u drutvu XVIII veka poloaj ene znatno menja, enama ostaje vie vremena za itanje. Roman se oznaavao kao novel, odnosno novina ili novost i kao anr stoji nasuprot verskoj literaturi toga doba.
DANIJEL DEFO
2
O problematici sveznajueg pripovedaa i naratologiji uopte, pogledajte u skriti iz genologije, pitanja Pripovedna tehnika i Pripoveda i taka gledita.
Robinzon Kruso
Prizovi me tada u nevolji svojoj: I ja u te izbaviti, a ti e me proslaviti. Psalam 50:15 Doba kada se pojavio Danjel Defo (1660. 1732.) ve je bilo natopljeno uslovima za pojavu nove knjievne vrste - graanskog romana. Defo je verovatno bio jedan od najkarakteristinijih predstavnika svog vremena, istiui u svojim brojnim knjigama, izvetajima i didaktikim napisima interese, ambicije i bojazni engleskog graanstva. Upravo se Defo I smatra ocem engleskog romana. Bio je svedok ponovne pojave kuge I velikog poara u Londonu 1666. Godine I samim tim njega I njegovo stvaralatvo je znaajno obeleio diskurs katastrofe. U svojim delima Defo naglaava individualizam I unutranju nezavisnost - pojedinac zamenjuje porodicu. Bio je angaovan, praktian I samouk, putovao je od rane mladosti, znanje stie putovanjima. Trebao je biti pravnik I duhovnik, ali on to odbija I takav stav prenosi I na svog protagonistu Robinzona. Znaajna dela: 1. 1701. - poem True born Englishman 2. 1719. - Robinson Crusoe 3. 1720. Moll Flanders Dva kretanja fasciniraju Defoa: 1. Uspon modernog industrijskog kapitalizma 2. Protestantizam Svoje remek-delo, roman Robinzon Kruso, napisao je prilino kasno, naavi se u novanoj stisci. Robinzon spada u putopisnu knjievnost koja je jo iz vremena engleske renesanse (16. vek) vrlo popularna u Engleskoj. Kada pristupamo Robinzonu dobro je imati na umu da je Defo bio tzv. dissenter i blizak puritancima. Za puritance je poslunost dece prema roditeljima bila vaan deo njihovih ivotnih i verskih naela, tako je i u Defoovom romanu. Treba, dakle, uoiti da je do dogaaja koji odreuje Robinzonovu jedinstvenu pustolovinu dolo tek nekih pedesetak stranica od poetka romana, za razliku od, recimo, Guliverovih putovanja gde se brodolom dogaa ve na prvim stranicama. Oito se namera dvaju autora razlikovala: bitan je preduslov uspeha Robinzona da se itatelj saosea sa junakom, a to je svakako lake postii ako smo s njime ve dobro upoznati. Dok je Sviftu bilo u interesu da to pre smesti Gulivera na udaljeno ostrvo, gde bi poela njegova alegorijska pria, Defou je stalo da prikae veliinu Robinzonovog greha u prkosu oevim upozorenjima. itajui Robinzona Krusoa otkrivamo mnoge biografske elemente iz ivota samog pisca. I Robinzon, kao I Defo ostavlja oca i kuu, ali njegove avanture nisu donkihotovske avanture u koje se junak uputa iz plemenitih pobuda I zarad uzvienih ciljeva, ve trgovake on raskida sa sedenjem I stagnacijom. U delu takoe uoavamo I vanliterarne elemente. Defo je bio svedok ujedinjenja kotske I Engleske pa samim tim pusto ostrvo
moe predstavljati Engelsku pre ujedinjenja, kao I odjek svega onoga to se u Engleskoj tog doba deavalo. Smatra se da je ovaj roman ustvari alegorijski prikaz ivota Danijela Defoa. Piui Robinzona Defo umetniki oblikuje predloak. Naime, svoju priu bazira na istinitom dogaaju o brodolomu kotskog moreplovca Aleksandra Selkirka koji j eetiri godine proveo na ostrvu Huan Fernandez, s tim to on svog junaka smeta u 17. Vek. Pribegava mistifikaciji zarad publike i tako izmiljenom dogaaju daje privid stavrnosti. Robinzon Kruso je sin trgovca iz Jorka koji se prikljuuje misiji prikupljanja robova I doivljava brodolom. 01. 09. 1659. Dospeva na ostvo. On je obian, osetljiv ovek, nema duboke oseajnosti, nije opsednut heroizmom ali jeste zainteresovan za vlast. Prva re koju ui Petka jeste gospodar, to smo ve videli kod ekspira u Buri, u odnosu Prospera I Kalibana.Ve se na samom poetku vidi da se radi o oveku koji je poput nas, koji osea slino ono to bi smo mi oseali da smo u njegovom poloaju. Nije to junak iz romansi i herojskih tragedija koji netremice vri junaka dela i oslobaa itave gradove od opakih nemani. U prolom semestru smo imali priliku da vidimo mitske grandiozne linosti engleske knjievnosti, pre svega kod Miltona, dok kod Defoa nema heroja epskih dimenzija, njegov Robinzon je praktini buroaski akter. Uslovno reeno, Robinzon Kruso je prvi buroaski heroj u literaturi, puritanski praktini heroj / trgovac. To su one pojedinosti koje Defoovoj prii daju karakteristian dojam autentinosti. italac koji se saosea sa Robinzonom poivljava zadovoljstvo junakovog povratka u ivot kada ita kako se on na ostrvu snaao i skuio. No Defo nije prikazao Robinzonov ivot kao niz uspeha, nego opisuje i njegovu teskobnu usamljenost i tegobe, kao to je napad groznice i zemljotres na ostrvu. Naroito ga je groznica navela na ozbiljne refleksije o vlastitom ivotu i boijem provienju. Robinzon se I kao junak, ali I kao knjievno delo suprotstavlja Paskalovoj misli da treba mirovati u svojoj sobi. Robinzon je potovalac rada I moemo ga tumaiti kroz Kolridova tumaenja Hamletovog lika u kojima se Kolrid se zalae da je rad svrha ovekove egzistencije. Robinzon je sklon merenju, ima elju da pokori I savlada prirodu. Svojim umom I vetinama izgrauje svet Ruso e za ovu knjigu rei da je najuspelija rasprava o prirodnom vaspitanju oveka pa e u svom romanu Emil Robinzona navesti kao obaveznu literaturu prilikom vaspitanja dece. On na brodu nalazi pero, mastilo, ali I novac, slavi stvaralaki rad kao uzdizanje oveka to se najbolje oituje u njegovom postupku izgradnje kolibe. On se kultivie I samim tim, na irem planu moe predstavljati I uzdizanje civilizacije. Njega karakterie jednostavnost: Rpbinzon prezentuje poloaj oveka kao ekonomske jedinke koja u drutvu mora da se izbori za svoj napredak I samim tim dolazi u dodir I sukob sa drugim jedinkama. On takoe ima azvijeno oseanje svojine sve posmatra kroz prizmu svojine. On je ekonomski subjekat, homo economicus. Robinzon jeste religiozan ovek po njemu sve je delovanje boanskog provienja, ali ipak kasnije preovaldava razum. On racionalno shvata da moe da dela I samim tim postaje homo faber. Racionalnim planom trai odgovore. Kao puritanac on je sklon introspekciji te se pita da li je njegova sudbina zapravo odreena boijom voljom, da li je to kazna za neposlunost i obest te u raznim pojavama pokuava da otkrije boiji mig. No I pored tih estih samooptubi Robinzon ipak na kraju
uvek odluuje ono to je u njegovom najboljem materijalnom interesu. To se oituje u itavom Robinzonovom stavu koji je usmeren prema stvaranju uslova vlastite sigurnosti i maksimalnog mogueg prosperiteta skladno sa uslovima u kojima ivi. On doprinosi stavu da ovek svojim razumom moe sebi da pomogne, pre svega istiui svoje materijalne I ekonomske interese. Zato je, takoe, karakteristino da, premda se Robinzon nalazi na bujnom ostrvu, jedva da ima njegovih zapaanja o prirodi, dok je, u drugu ruku, opisana svaka pojedinost koja bi mu mogla biti od koristi. Tako Robinzon velikom upornou stvara podnoljive okolnosti za ivot sve dok jedog dana na svoje zaprepaenje ne ugleda na peanoj obali trag ljudskog stopala za koje misli da je avolje. Vredno je upozoriti na uverljivost prikaza ovog prelomnog trenutka u Robinzonovom boravku na ostrvu. U prvom trenutku, pod okom svog otkria, Robinzon ne razaznaje pojedinosti otiska stopala to je veran opis iskustva kod oka nego tek kada se vraa na mesto traga, on otkriva detalje: prste, palac i sve druge delove ljudske noge. Nakon toga, inae dobro poznata sredina za Robinzona poprima gotovo fantazmagorine, pretee oblike, gde svaki grm moe skrivati kobnu opasnost. Taj otisak je izazvao potres u Robinzonovom nainu ivota i njegovoj veru i to izaziva krizu njegove celokupne verske orjentacije. Tek nakon velikih dilema i muka on opet nalazi utehu i ohrabrenje u veri. No ipak razboritost mu ostaje vrhovni kriterijum i voditelj, te se on sada kree uz mnogo vei oprez i zamilja kako bi se preselio na skriveniji deo ostrva, gde bi verovatno bio udaljeniji od moguih divljih plemena. Posle daljih okova kada nailazi na ostatke ljudoderske gozbe pa i na samu gozbu u toku i evropski brod koji je doiveo brodolom i nailazak na mrtvo telo mladia sa tog broda Robinzon posle vie od 20 godina dobija prijatelja u osobi mladog uroenika Petka. Nakon jo nekoliko godina obojica bivaju spaeni od strane evropskih pomoraca, te se on 19. 12. 1686. vraa u Englesku nakon to je saznao da je njegova plantaa u Brazilu u najboljem redu. Kao to smo ve spomenuli, Robinzon Kruso nije jedinstveno delo te vrste u evropskoj knjievnosti. Ve od esnestog veka zapadnoevroposka knjievnost obiluje putopisima, delima sa temama o otkriima i plovidbi u daleke prekomorske krajeve. Ukratko, ta se knjievnost javlja istovremeno s pojaanom plovidbom u prekomorske zemlje. No ipak Robinzon Kruso nije samo jedna karika u tom nizu, jer ovaj roman predstavlja uvod u novog oveka, s kojim se italaka javnost od prvog asa mogla s lakoom poistovetiti. Pored optih ljudskih kvaliteta Robinzon ima i drugih osobina koje ga odvajaju od fiktivnih junaka ranje knjievnosti te ga ine reprezentativnim za sovje doba. A to to je reprezentativno za Defoovom vreme svakako je Robinzonov praktini empirizam (i pored estih pokuaja da otkrije mig boije volje za vlastito delovanje) i vera u razum kao vodia u svakodnevnom ivotu. Robinzon je takorei ilustracija Lokove empirijske filozofije, koja je bila najvie teorijsko obrazloenje engleske graanske revolucije. Robinzon i ostali Defoovi junaci izraziti su predstavnici tih ivotnih nazora, tako da su kritiari s pravom nazvali Defoovog junaka homo ecnomicus. A to se oituje i kod siromanog Robinzona na pustom ostrvu, koji premda udaljen od svake ciilizacije, vodi neku vrstu pedantnog knjigovodstva opisujui svoje imanje. I premda on u uvenom
monologu ismeva mo novca i zlata s olupine njegovog broda, njegov nain rezoniranja je dosledna neprekidna raunica i kalkulacija. Tome su podreeni i ljudski odnosi te Robinzonov stav prema Petku nije odnos dvaju prijatelja, nego odnos gospodara prema slugi ili najamnom radniku. Utoliko je upalj, ako ne i licemeran Robinzonov pokuaj da Petka uini hrianinom kada o nekoj hrianskoj ravnopravnosti nije bilo ni govora. LIK PETKA Petko je prvi nebelaki lik u engleskom romanu, njegov lik ima uticaj na dalju knjievnost, pre svega u delu Miela Turnijea Petko ili limbovi Pacifika I Kucijevog romana Fo. Robinzon odgaja Petka - on je saradnik u ekonomskim podvizima ali ga Robinzon takoe poduava I biblijskim temama. Ono to je kljuno za Petka jeste da on razbija dogme u Robinzonu postavljajui pitanje o tome zato Bog trpi avola? On takoe anticipira Volterovog pridonog oveka. PRIPOVEDNI POSTUPCI Pravolinijska kompozicija akcenat je vie na samoj dinamici radnje, bego to hje ta sama ranja umetniki uobliena Nema duboke psiholoke analize likova. Objektivno pripovedanje. Funkcionalna deskripcija. Svedeni dijalozi lieni individualnosti Koristi neposredni stil I govor srednje klase, naeo teme otuenja I izolacije. Narativni realizam vrlo temeljan, razloan opis vanjskih pojedinosti u kojem se nalazi njegov protagonista. Robinzon pripada pripovedakoj tradiciji gde junak na kraju pobeuje I trijumfuje. Henri Filding istorija ljudske linosti I haos ivotnih sluajnosti, ivot sastavljen kao mozaik iz najraznovrsnijih dogaaja. Motiv putovanja simbolizuje dinamiku kapitalizma ali I unutranju dinamiku samog Robinzona.
Defo je napisao I dva nastavka Robinzona Krusoa: 1. Dalje avanture Robinzona Krusoa 2. Ozbiljna razmiljanja Robinzona Krusoa IDEOLOKI PROJEKTI KOD DEFOA 1. preduzetnika ideologija: epoha prvobitne akumulacije, rani kapitalizam, smena vrednosne socijalne hijerarhije; nova raspodela ekonomske moi, socijalna mobilnost koja dovodi do tenje za stalnim kretanjem, nemirom koji goni i Robinzona i Mol.
2. problem religije: protestantski individualni pristup Bogu, bibliolatrija, problem teodiceje 3. pitanje kolonijalizma/ imperijalizma: ovaj aspekt naroito problematizovao Said i postkolonijalna kritika. Kolonijalizam kao kontekst koji je omoguio nastanak romana u XVIII veku. Deo konteksta u koji spada i ideologija ranog kapitalizma i protestantizma. Kolonijalizam je obeanje svakome, ko god da je, da e se, izlazei u svet, opet roditi, dobiti jo jednu ansu. Dinamizam psihologije anyone can do it. 4. Robinzon Kruso kao mit modernog individualizma: Robinzon je, kao i Frankentajn, Drakula, Don uan, Faust, Hamlet, Don Kihot, suma odreenih vrednosti koje savremenom oveku govore o njemu samom. To je ikona masovne kulture koja se ovojila od vlastitog izvora i postala perceptibilna nezavisno od teksta. Praznine u oblikovanju Robinzonovog lika, zapravo otvaraju mogunost da se knjievni lik dopuni u mit. 5. tema putovanja u potrazi sa samospoznajom, izlazak u svet da bi se proirili horizonti, taj drugi svet saznao i pokorio: Kako na tog modernog oveka deluje irina i arenilo sveta? Umesto da se oseti beznaajnim, on dobija sve jau i jau predstavu svoje kulturne individue (Evrope / Britanije) koja se radikalno razlikuje od drugih kultura (panija / Francuska). Robinzon kao figuracija otimanja za prevlast. 6. monarhistika ideja o bogoizabranom kralju vs. indivdualista i preduzetnik : Civilizacija je plod grupnog delanja ljudi, kolektivizam je aksiom ove situacije. Ali, paradoksalno, dobija se pria o individui koja kreira (parodira) civilizaciju. Tek kada se drugi pojave na sceni Robinzonovog pustog ostrva, konstituiu se odnosi slini drutvenim odnosima u XVIII v. U tom smislu, Robinzon je odraz drutva u kome ivimo i mi danas. 7. problem tvorca i stvorenja: opis Petka koji Defo daje jeste opis gotovo savrenog stvorenja, dok je opis sopstvenog odraza koji Robinzon daje opis groteskne pojave koja je sintetisala ljudsko, ivotinjsko i boansko. tavie, Robinzon govori o tome da ga razgovori sa Petkom ine boljim hrianinom. Robinzon je zapravo taj koji se javlja kao kanibal, kolonijalizator koji usisava sve oko sebe.
DONATAN SVIFT Guliverova putovanja

Kada posmatramo delo Donatana Svifta, jasno se oituje paralela izmeu njega I drugih pisaca svetske knjievnosti, koja je uspostavlja na planu: Rable Servantes Svift Gogolj. On, kao I Erazmo, pripada retorikoj tradiciji. Mnogo je puta kroz istoriju knjievnosti pokuavana racionalizacija Sviftovog dela koje je nailazilo na otre kritike, pre svega od strane dva velika engleska romanopisca, Valtera Skota I Vilijama Tekerija. Skot je smatrao da Sviftov talenat izlae ono najgore iz ljudske
prirode dok Tekeri najvie osuuje IV knjigu istiui da je uasna, sramotna I neasna I da je kao takva usmerena protiv oveanstva. Urednici u 19. Veku briu delove romana, pre svega skatoloke scene I prilagoavaju ga deci. Donatan Svift (1667 1745) bio je svetenik I knjievnik, pohaao je Triniti koled I radio kao sekretar Vilijama Templa I kanonik crkve Sv. Patrika. Pisao je pamflete I prie meu kojima se izdvajaju Prie o buretu iz 1704. Ovo je satira na raun crkve koja govori o tri brata, Piteru, Marvinu I Deku odnosno rimokatoliku, protestantu I disdentu; Bitka knjiga; Umerena ponuda; Dnevnik Steli u kojem opisuje svoju ljubav prema Esteli Donson. 1711. najavljuje pisanje Guliverovih putovanja dok prvo izdanje izlazi u Lonodnu, 1726. Godine. Na prvim izdanjima romana se ne nalazi autorovo ime, a ve nakon 10 godina izdavai poinju da izbacuju odreene delove romana. Guliverova putovanja su satirini roman iz eitiri dela, pripoveda je Lemjuel Guliver, radnja se odvija u Engleskoj I imaginarnim zemljama, a vreme je prolo. Predtekst: 1. izdavaeva napomena, namenjena itaocu: rukopis Lemjuela Gulivera prosleen Riardu Simpsonu, koji ga je priredio za tampu i predupreuje kritike koje bi se mogle uputiti tekstu: Jeste ovo delo napisano prostim stilom i to nije ba pravi putopis, ali je njegov autor bio toliko poznat po svojoj istinoljubivosti da... daje realnu teinu fantastinom spisu. Dakle, ovaj satirini roman, ne spada u fantastiku, utoliko to sve vreme uspostavlja analogije izmeu fiktivnih prostora i realne Evrope / Engleske. 2. pismo autora, njegova reakcija na knjigu samu, i njen ivot nakon izlaska u javnost : Guliver se gnua izgledom koji je rukopis zadobio, kao i reakcijom publike na roman. Dao je da se putopis objavi zato to je smatrao da e to pomoi iskvarenom oveanstvu da se popravi, to se nije dogodilo. ali se kako svakodnevno dobija pisma, pamflete i nastavke prie u kojima se oveanstvo opet potvruje kao iskvareno. Pismo predstavlja re ogorenog autora koji je definitivno izgubio nadu u Jahue , i koji se buni protiv prigovora da je putopis neistinit. Dovodi do potpune identifikacije Engleza i Jahua, ime se postavlja pitanje konanog stava i prirode poruke koju knjiga alje. Svift ne koristi putopisne obrasce kao prvostepeno narativno sredtsvo. Funkcija putopisa nije literarna ve saznajna. Izlae satiri Kraljevsko nauno drutvo. Svift ne prihvata da je ovek animal rationale ve rationis capax ne racionalna ivotinja ve je samo sposoban da bude racionalan. Po Paskalu, ovekova priroda se ceni u dva smisla:
1. Prema svrsi 2. Prema mnoini La Brijer e rei da razman ovek mrzi oveanstvo. STOICIZAM Stoicizam, filozofsko uenje koje deluje od 4.-2. veka.p.n.e. Osniva ovoga pravca je Zenon iz Kitiona a ostali predstavnici su: Hrizip, Seneka, Epiktet i car Marko Aurelije. Potie od rei stoa to znai tren. Glavna ideja stoika je da je priroda harmonina a da ovek treba tu harmoniju da prekopira u sebe pomou uma ovek mora savladati svoje afekte. Ideal je snaga duha I volje pomou koje se ovek uzdie iznad okruenja a sloboda je u linoj volji te tako stoicima nije potreban Bog. Svift tvrdi da mi suzbijamo oseanja zato to ne moemo da ih realizujemo. O GULIVERU: Lemjuel Guliver je trei od pet sinova jednog zemljoposednika u Notingemiru kolovao se na Emanuel Koledu. etiri godine se koluje za hirurga a istovremeno ui matematiku I navigaciju. Bio je prisiljen da ui za hirurga te se obuava dve godine I sedam meseci u Lejdenu. Oenio se drugom erkom Edmunda Bartona, Meri Barton. Guliver je tipian everyman on je prosto kao svako, prosean. Ve smo videli u Kralju Liru poloaj oveka. U engleskom drutvu I knjievnosti. Guliverov poloaj je isti kao I poloaj ekspirovih likova. ovek se nalazi izmedu anela I ivotinja. Aleksander Poup e rei ovek je kruna, ala I zagonetka sveta. Guliveru je u sve etiri knjige potrebno odelo. Loe skrojeno odelo e biti napad na nauku ali I parodija na Njutna I na Boga, jer kroja Guliveru posle 6 dana donosi odelo. U tri putovanja drugi mu iju odelo, dok u etvrtom on sam sebi ije. I KNJIGA LILIPUT Prva dva dela odaju dosta transparentnu kompozicijsku zamisao ( Liliput i Brobdingnag, mali i veliki ljudi i inverzija znaenja). Za prvu knjigu su vana poreenja. Kad je velik, Guliver sve lako shvata. ekspozicija: iznosi injenice vezane za svoje roenje, profesiju, nautika interesovanja . Bura, dolazak u Liliput. Guliver ubrzo postaje dravni problem, upada u institucionalnu mainu (npr. pretres Gulivera sa izvoenjem zapisnika, komiki efekti koji se zasnivaju na oneobiavanju i perspektivizaciji iz ugla malog. Sve to mu se predoava u juridikom kontekstu. Daju mu ime, Brdo-ovek. Prolazi kroz pravu inicijaciju da bi bio primljen kao gost. Na ovim tematskim voritima (institucije, pravni sistem, nauka, umetnost, obrazovanje, filozofija, ureenje) problematizuje se pitanje odnosa drava / pojedinac, i kao kroz filtere, kroz njih se proputa progovor o Guliverovoj rodnoj zemlji.
Liliput je isprva samo smena, sitna zemlja. Avanture su date kroz infantilnu komiku i opsceno (npr. Guliver izigrava kolosa, mere i ispituju njegov eir, Guliver urinom gasi poar u cariinoj palati). Metaforizacija odnosa malo/ veliko: Oni imaju ograniene vidike, ne priznaju postojanje nekakvih velikih ljudi... tako se njihova fizika malenost produbljuje u mentalno ogranieno (npr. zavada izmeu Liliputa i Blefuska oko procedure razbijanja jajeta) , ak je i njihovo vreme redukovano, njihovi filozofi upuuju na redukcionistiki pogled na svet. Meutim, kroz aluzije na Evropu i Englesku, ova ogranienost se pretvara u ogledalo Guliverovog sveta (sistemom analogija, npr. smeni dvorski obiaji liliputanskih dravnika i funkcionera). Guliver pada u nemilost nakon gaenja poara, to njegovi neprijatelji koriste (iako je on uinio veliku uslugu carevini u ratu sa Blefuscima). Saznaje poneto o njihovom sistemu pravosua (npr. kanjavanje zloinaca , ali i nagraivanje zaslunih graana), i o tome se izraava pohvalno. Takoe i na temu obrazovnog sistema (ova vizija se ponavlja nekoliko puta kroz roman da bi svoj vrhunac dostigla u zemlji Huinhima): kastinski ureni zavodi, odvajanje roditelja od dece (da se ova ne bi razmazila), odvajanje polova, deca se ue vrlinama (platonistiki model). Visoke potpetice Torijevci Niske potpetice Vigovci Vladar satira na raun moi Ministar finansija Flimnap ljubomoran zbog ene, simbolizuje slabost ljudskog karaktera Relddresal glavni sekretar Tajnog saveta koji paradoksalno otkriva Guliveru poverljive informacije
II KNJIGA BROBDINGNAG Metaforizacija velikog kao bestijalnog, prenaglaenog, onog oblika u kome sve mane postaju vidljive. Guliverovo vienje sveta se menja, on poinje da shvata drutvo drugaije ono to je sa divljenjem gledao u svojoj domovini, poinje da se podriva.
10
Jedna od osnovnih ideolokih poruka romana jeste poruka o irenju vidika i slododnom miljenju. Kritika nauke koja se slepo dri svojih zakljuaka i zatvorena je u sopstvenim zakonitostima (npr. za Brobdingnaane, Guliver je mali i stoga, nemogu, isto kao to je i za Liliputance bio veliki i nemogu). Guliver pripoveda kralju Brobdingnaana o svojoj domovini: obrazlae sistem uprave, pravosua, mentalitet, obiaje i poroke. Reportaa nam je preneta u nekoj vrsti rezimea. Kraljeva reakcija: Sve je to niz zavera, ubistava, krvoprolia. Veina vaih uroenika je najpoganija gamad kojoj je Priroda ikad dozvolila da gamie po zemlji. Prua inverznu sliku Guliverovog panegirika. Guliver pritom dodaje kako je itava pria koju je ispriao bila jo i ulepana verzija stanja u Engleskoj. Time se stvara sledea znaenjska skala: Principi brobdingnakog naroda: ono to Guliver naziva politikom ogranienou (odbijaju da iskoriste njegova znanja i proizvedu barut), zapravo postaje utopijski element u diskursu. Sve je svedeno na najjednostavniju moguu meru: uenost je svedena samo na ono nuno, nema apstrakcije i kontemplacije, zakona ima onoliko koliko slova azbuke, stil govorenja, tamparstvo, itd. Iako su Brobdingnaani dinovi, njihova kultura je svedena na minimalno. Sviftov odnos prema telu: gaanje prema animalnom u oveku, manihejska koncepcija tela i duha. U Brobdingnagu Guliver dolazi do spoznaje da nita nije apsolutno malo ili veliko, ve ga takvim ini poreenje. Posle odlaska (oteo ga je orao, a zatim dospeva na brod) ostaju mu utisnuti tragovi te kulture (glasan govor, percepcija ljudi). III KNJIGA Kontrast u metodi stanovnici su ljudi, pomalo groteskni. Ova knjiga je poslednja napisana. Glavna meta satire je nauni duh Kraljevsko nauno drutvo i odnos Irske i Engleske kao u Laputi odnos tla i ostrva. LAPUTA Laputanci su najvie alegorijske figure u romanu, posveeni su sopstvenim mislima i gledanju zvezda. Bave se muzikom i matematikom. Njihova upotreba znanja je paradoksalna, vera u zamisao da ako poznaju principe makrokosmosa, mogu da upravljaju dravom. Implicitni napadi na Sviftove savremenike, filozofe koji su se meali u politiku. Lebdee ostrvo kao apstrahovanost dubokomisleih ljudi od sveta, ostrvo koje lebdi, kao maglovita misao, bez pravca. Odnos teorije i prakse: krojai koji estarom mere dimenzije, i naprave pogreno odelo. Princip: najbolja uputstva za praktino delanje ima onaj koji poznaje najoptije principe svega postojeeg. Ignorisanje nasleene mudrosti Laputanci su optereeni sopstvenim sistemom znanja. Prizma nauke uslovljava ak i hranu. Stalno proizvode obeanje bie. LAGAD - primenjeni principi sa Lapute. Slika iskrivljene marljivosti koja ne daje nikakve rezultate. Lagadska akademija (u Engleskoj Sviftovog doba Britanska
11
akademija za unapreivanje prirodnih nauka i umetnosti). Praktini odsek: niz projekata u kojima se procesi vraaju unazad (npr. iz izmeta hrana), ponitavanje rezultata tehnolokog procesa, takmienje u bizarnostima izmeu fikcionalnog i realnog sveta (npr. pokuaj spreavanja rasta vune kod ovaca). Spekulativne nauke: unapreivanje nauke mehanikim sredstvima (npr. maina za pisanje knjiga arhitektonska metafora teksta kao konstrukcije, zgrade, maine + slika mehanizma koji proizvodi razliite anrove, svaki anr ima svoj mehanizam koji ga konstituie. GLUBDRUBDRIB - ostrvo volebnih arobnjaka koji se bave nekromantijom, Guliverov katabasis. Kroz ovaj danse macabre problematizovano je pitanje ta je istorija i ta pokree istorijske dogaaje. Pred Guliverom prolaze osvajai, revolucionari, filozofi, kraljevi, vladari. Guliver prvo priziva duhove vojskovoa: Aleksandra, Hanibala, Bruta i Pompeja pa tek onda uene ljude, Aristotela i Homera. Prvo se ispostavlja da oni nisu ni tako velianstveni, ni savreni kako ih istoriografija prikazuje. Meutim, u poreenju ak i sa stvarnou tih ljudi, Guliverovi savremenici se ukazuju kao mnogo gori. Raskrinkava se sistem motivacije istorijskih dogaaja: ta pokree istorijske procese, pojedinac ili narodne mase, sluajnost ili plan harizmatinih voa? LUGNAG Na ovom ostrvu ive Struldbrugzi, besmtrnici. Postaju besmrtni kad su jako stari, ali samo pojedini. Njihova egzistencija je oajnika i ne dovodi do usavravanja oveka ve se ovek predaje porocima. Ljudsko je uvek isto bez obzira na godine. Tree putovanje se moe posmatrati kao Guliverov put od naunika istorije besmrtnosti.
12
IV KNJIGA ZEMLJA HUINHMA etvrta knjiga je esto tumaena kao antiprosvetiteljska i mizantropska, prikazuje degradaciju oveka. Casrtvo satire preputa carstvu tragedije. Objekti satirinog napada postaju Guliver i sam italac. Huinhmi konji, razumna bia; odlikuje ih jednostavnost, svoenje na najnunije; nema negativne istine ili lai; sveden odnos prema egzistenciji projektuje se na jezik (nemaju re za la i sl.); Sfera etike: ne poznaju zlo ni sve to iz njega proistie (ne postoje rei vezane za zlo), Guliver ne moe da im objasni tu odliku svoje kulture. Iskljuivi su i samim tim predstavljaju tip protototalitarnog drutva. Oni nemaju strasti, apsolutno su ubeeni u svoje znanje i karakterie ih razum i uzdranost. Jahui stoje nasuprot Huinhmima. Njih moemo tumaiti kao neku vrstu regresivnog mita o Adamu i Evi. Jahui afirmiu primitivizam, prvobitnost, vreme pre stupanja ljudi u interakciju ovek toliko udaljen od prirode da je samim tim pervertirao svoju prirodu. Guliver srednje bie izmeu Jahua i Huinhma, H. ga vide kao vrstu mutanta: pripada vrsti J. ali je raznorodan (razumniji, jedini pokriven odeom); H. se plae da bi njihova ravnotea mogla biti naruena, odnosno da J. mogu da postanu opasni pod uticajem Gulivera; Guliver osea duhovno srodstvo, simpatiju prema Huinhmima, ali zbog genetske pripadnosti ne moe da zauzme mesto u idealnom svetu. Guliver se vraa svojoj porodici, ne uspeva ponovo da uspostavi komunikaciju, bei u talu. Zavretak romana razotkriva izopaenost sveta i nudi recept; zamrauje sliku oveanstva ak i kad se greke uoe i da predlog reenja, to nije dovoljno da se ovek promeni; Knjiga Propovednikova: tatina, oholost izopaenosti, oseaj vlastite superiornosti; ovek sebe ne vidi u pravom svetlu.
13
IDEJA UTOPIJE U ROMANU Ideja utopije see do Platona i njegove Drave a u potpunosti se razvija sa Tomasom Morom. U GP se o deci ne brinu roditelji, nego drava. Postavlja se problematika slobode to vodi ka antiutopiji koju e kasnije razgraditi Orvel, Haksli i Zamjatov. Guliver je na poetku dominantan a na kraju ima tenju ka animalnom, konjskom pesimizam. Ipak, on nije ni bog ni ivotinja on ostaje ovek u nelagodnom poloaju. Slika Gulivera je arhetipska slika otuenja koju emo videti u Sartrovoj Munini i Kamijevom Strancu. Kako Huinhmi nemaju lina imena, cena Guliverove integracije sa njima je gubitak oveanstva. Svako bie ima svoje granice, pa tako i Guliver njemu nedostaje samorazumevanje. MENIPSKA SATIRA Po Menipu iz 3.vpne. iz Gadare. Menip je bio rob koji je otkupio slobodu i obogatio se zelenatvom, zvali su ga Podzemni pas. On napada temelje svog doba, ismeva samozvane filozofe i kvaziuenjake. Menipska satira sadri elemente fantastike, mnotvo digresija i aluzija i karakterie je kombinacija proze i stiha. Pored obeleja menipske satire, za GP moemo rei da je i situaciona satira za tumaenje ovog romana izuzetno je vano razumeti kontekst drutva i doba u kojem je nastao.
FRANSOA MARI ARU VOLTER Kandid

PROSVETITELJSTVO Duhovni pokret, nastao pri kraju 17. veka, ije se delovanje osea i u 19. veku. Osnovna odlika ovog pokreta je vera u razum, a njen glavni nosilac je graanstvo. Osnovne tenje prosveenosti su tenja za naunim posmatranjem pojava (te tada i nastaju mnoge nauke: politika ekonomija, statistika, sociologija, empirijska psihologija) i spremnost za aktivne reforme. Prvi znaci prosvetiteljstva vidljivi su jo u doba reformacije i renesanse prvo u Holandiji (Spinoza), potom u Engleskoj (empirijska filozofija: Hobs, Lok i Hjum & Njutnova fizika). Francusko prosvetiteljstvo, koje se javlja pod uticajem Engleza, mnogo je poleminije i radikalnije. Volter i enciklopedisti (Didro, Ruso, Monteskje, Helvecijus, Kondijak...) nastavljaju prosvetiteljske podsticaje u pravcu skeptikih, ateistikih i materijalistikih zakljuaka. U shvatanju istorije prosvetiteljstvo naginje verovanju u progres oveanstva. Knjievnost prosvetiteljstva je prevashodno vaspitna, moralistika, kritika, satirina ili je sluila uveseljavanju uma i duha. Negovala se basna (Lafonten), satira (Svift, Volter), roman obrazovanja (K. F. Moric) i komini roman (Filding). Klasicistika tragedija je postepeno zamenjena graanskom dramom i delima sentimentalizma (Didro).
14
Osnovna odreenja prosvetiteljstva: 1. pobuna protiv autoriteta crkve, kralja, plemstva i uvreenih istina. Ne mali broj francuskih filozofa prosvetiteljstva posetio je Englesku koja je na mnogo naina bila slobodoumnija od njihove domovine. U Engleskoj su ih zadivile prirodne nauke, posebno Njutn i njegova fizika. Ali nadahnjivali su ih i engleski filozofi, posebno Lok i njegova filozofija politike. Kad su se vratili u Francusku krenuli su u bitku protiv starih autoriteta zauzevi skeptian stav prema nasleenim istinama. Za ovo je inspirativna bila Dekartova tradicija. 2. racionalizam nepokolebljiva vera u ljudski razum. Filozofi prosvetiteljstva svoj zadatak vide u tome da postave temelj morala, religije i etike koji bi bio u skladu sa nepromenjivim razumom ljudi. 3. prosvetiteljska ideja prosvetiti iroke slojeve naroda. Zato se velika panja posveuje vaspitanju i obrazovanju. Spomenik ideji prosvetiteljstva je Enciklopedija (enkyklios paideia zaokrueno obrazovanje), ijih je 28 tomova izalo u razmaku od 20 godina, u drugoj polovini 18. veka. Ovde su svoje priloge dali svi veliki prosvetiteljski filozofi. 4. kulturni optimizam vera u napredak oveanstva koji bi se temeljio na razumu i znanju. 5. povratak prirodi ukazivanje na to da su primitivni narodi esto zdraviji i sreniji od Evropljana jer nisu civilizovani. Ruso: Moramo se vratiti prirodi. ovek je dobar po prirodi. Ishodite zla je u drutvu. 6. humanizovano hrianstvo prirodna religija potrebno je religiju dovesti u sklad sa prirodnim razumom ljudi. Po prosvetiteljima, hrianstvo mora da se oisti od nerazumnih dogmi i verskih stavova koji su tokom istorije crkve dodati Isusovom jednostavnom uenju. Mnogi prosvetitelji su pristalice deizma shvatanja po kome je Bog stvorio svet pre mnogo vremena, ali se kasnije vie nije otkrio svetu. Bog se otkriva ljudima samo kroz prirodu i njene zakone, a ne na natprirodan nain. 7. ljudska prava aktivna borba za prirodna prava graana. Pre svega je re o borbi protiv cenzure, a time i za slobodu tampe. Pojedincu je trebalo obezbediti pravo da iskae sopstvene misli i o religiji, i o moralu i o politici. Prosvetitelji se bore i protiv trgovine crnakim robljem i za humanije postupanje sa kanjenicima. Oni donose Proglas o pravima oveka i graana kojim utvruju odreena prava koja svi ljudi imaju samim tim to su roeni kao ljudi. To je ono to su oni podrazumevali pod prirodnim pravom.) Po Volteru se esto i cela epoha Prosveenosti u Francuskoj nazivala i epohom volterijanstva. Vie nego za neko knjievno delo ili za knjievnu vrstu Volterovo je ime vezano za jedan oblik miljenja i delovanja, za volterijanizam meavinu kritike lucidnosti i ironije, demistifikatorstva i duhovitosti, zajedljivosti i pomanjkanja respekta prema lanim autoritetima, pojavama, svetinjama koje taj respekt ne zasluuju za angaovani karakter njegove knjievne i javne delatnosti. Taj volterijanizam dao je francuskom prosvetiteljstvu njegovu posebnu, borbenu notu.
15
Volterov aktivizam: 1. Jednakost pred zakonom 2. Ustavnost Prvi patentira ideju istorije malih ljudi. Samokritian kae sa sebe da ja liim na male potoke, bistar sam ali nisam dubok. Zagovara ideju da su najkorisnije knjige one koje napiu itaoci. Za njegovo razumevanje kljuna knjiga FILOZOFSKA PISMA: Kad Bog ne bi postojao trebalo bi ga izmisliti Deizam e u Kandidu najbie ispoljiti u: Eldoradu (glava 18) Odgovoru dervia (glava 30)
KANDID ILI OPTIMIZAM, 1759.

U prvom izdanju, koje se pojavilo 1759. godine, ovo delo je predstavljeno francuskim itaocima kao prevod s nemakog od g. doktora Ralfa, sa dodacima koji su naeni u doktorovom depu kad je umro u Minhenu leta gospodnjeg 1759, dakle kao francuski prevod jednog nemakog dela, a ne kao delo francuskog pisca. Ali u to nisu verovali ni itaoci ni cenzori Luja XV. I svojim sadrajem i svojim stilom Kandid je otkrivao svoje francusko, prosvetiteljsko poreklo, a znalo se zato pisac mora da krije svoje ime. 3 Reim Luja XV nije obeavao nita dobro slobodnim misliocima. Izvori / uticaji: 1. knjievni francuska knjievnost: Rable, Sirano de Bererak; panska knjievnost pre svega Servantes i Grasian; engleski uticaji, poevi od Ben Donsona i ekspira do Svifta, koga je Volter osobito cenio, pa i podraavao, kao to se donekle vidi i u Kandidu. 2. nauka i filozofija. Njegov prvi i najvii ideal u nauci bio je Njutn, a u filozofiji, posle velikog uticaja koji je na njega izvrio francuski skeptik Pjer Bejl, doli su jo snaniji uticaji utemeljivaa modernog empirizma Dona Loka (Lok: Iskustvo je jedini izvor saznanja) i engleskih deista, naroito Kolinza, Tolanda i Vulstona. Naslov / etimologija: kandide, kandidus iskren, otvoren, ist, naivan. Volter bio osobito jak u satiri i zato je voleo da pie takozvane filozofske romane ili filozofske pripovetke, meu kojima je Kandid zauzeo posebno mesto. Taj rod knjievnosti
3
Volter je tokom svog ivota upotrebio vie od dve stotine raznih pseudonima na svojim mnogobrojnim i raznovrsnim spisima. Tako je izmislio i g. doktora Ralfa, kao tobonjeg pisca svog Kandida. Ova opreznost svedoila je o velikom Volterovom ivotnom iskustvu. Kad je napisao Kandida, ve je bio u ezdeset i petoj godini ivota i nije vie mogao imati nikakvih iluzija...
16
pretvorio je on u satiru naravi, za koju je najkarakteristinije to da linosti samo personifikuju izvesna obeleja (naravi) i pojmove da bi se videlo koliko one nose u sebi opravdanja i istinitosti pred sudom razuma. Kandid je pravi obrazac takve filozofske pripovetke ili satire naravi. To pokazuje ve sam naslov. ta znai sama re kandid? Prosto, naivko. To je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suoava s brutalnom stvarnou; kao to je naivko, uz pomo ironije, prikazan kao nepodnoljiva krajnost jedne ljudske osobine koja se podjednako moe ceniti kao i prezirati, tako je stvarnost prikazana jo brutalnije nego to je znamo, da bi naivnost izgledala jo naivnije.
Kandid kao parodija avanturistikog romana

Bogato inspirisan Hiljadu i jednom noi, Servantesovim Don Kihotom, raznim pustolovnim romanima i putopisima, naroito Sviftovim Guliverom, Volter vodi svog Kandida od Nemake, preko Holandije i Francuske, ak u Paragvaj i Eldorado (izmiljenu zemlju iluzija), da bi ga vratio u Francusku i Englesku, a zatim uputio u Veneciju i Tursku, gde se putovanje i zavrava. Piui svog Kandida u ve gotovom obliku avanturistikog romana, toliko popularnog nakon Defoa, Prevoovog Klevlanda, Volter unosi u Kandida sve elemente te romaneskne vrste: plovidbe po Atlantiku i po Sredozemlju, gusare i brodolome, galije i galijote, hareme i evnuhe, otmice i silovanja, beanja i potere, jednonoge i jednoruke unakaene crnake robove, daleke prekomorske krajeve i uroenike spremne da Kandida, uhvaenog u otetom jezuitskom odelu, skuvaju i pojedu, upornu trku po svetu za izgubljenim idolom, ljubljenom Kunigundom... Volter parodira onovremeni avanturistiki roman: sve se odvija velikom brzinom, putuje se sa jedne na drugu stranu sveta, mrtvi (iezli, ubijeni) likovi se ponovo pojavljuju, ali za razliku od vene mladosti i lepote antikih likova, Kunigunda je porunela, a idealno stanje sa poetka je zauvek izgubljeno. Najsigurniji znak promene je Kandidova spoznaja. Ovo delo posredstvom parodije rui zakone avanturistikog romana i njemu svojstvenu afirmaciju sluaja pod kojim se krije boja promisao. PRIPOVEDNI POSTUPCI linearno pripoveda, poglavlja su kratka, radnja se prenosi iz jednog poglavlja u drugo ritan pripovedanja: reenice se niu avolski brzim tempom, bez zastoja i mrtvih mesta. Ali ova umetnost elipse i redukcije, koja odbacuje opirne opise, duga objanjenja, unutranje monologe i spoljnje dijaloge, nezamisliva je bez autorove sposobnosti da u okvire svoje vizije sveta brzo uoi i izdvoji ono znaajno u ljudima i zbivanjima i da to prenese itaocu u kondenzovanom i izraajnom obliku. Ta kondenzacija omoguuje Volteru da u okviru trideset kratkih poglavlja obuhvati jedan aroliki svet lica i dogaaja sa etiri kontinenta. koristi likove kao koncepte oni su vie kao skice olovkom nego portreti uljem jedna ideja se realizuje kroz ceo roman 17
glagoli imaju posebno mesto ini neobine jezik emodifikacije, npr. lepi auto-da-f kroz imena likova doarava dimenzije neijeg karaktera narator je anoniman, satirian, pripoveda u 3.licu, objektivno, ton ironian; vreme pripovedanja prolo i sadanje, vreme radnje je sredina XVIII veka
Imena kao sredstvo za obeleavanje i individualizovanje likova. Volter svojim likovima daje imena koja nagovetavaju njihov karakter: Bezazleni mladi ima ime Kandid, gromoglasni i glomazni baron Tunder-ten-tronk, brbljivi uitelj filozofije Panglos, egzotini melez Kakambo, ki pretencioznog vestfalskog barona Kunigunda, blazirani4 venecijanski aristokrata Pokokurante.
GOTFRID VILHELM LAJBNIC

(1646.-1716.) Napomena: Tekst o Lajbnicu preuzet je iz publikacije: Mile Savi, Vladimir N. Cvetkovi, Nenad Ceki, FILOZOFIJA za srednju kolu, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2001. s obzirom da se u potpunosti poklapa sa Gvozdenovim predavanjem. Nemaki filozof, jedan od najznaajnijih predstavnika racionalizma; osniva i prvi predsednik Berlinske akademije nauka; dela: Monadologija i Teodiceja; njegova filozofija bazirana je na pojmu monade5 (pojedinane supstancije (ne proteu se; ne zauzimaju nikakav prostor) koje se meusobno razlikuju po predikatima, stvara ih ili unitava udo, imaju percepcije (duu), ali nisu je sve svesne; piramidalno hijerarhijski ureene, vie monade svesnije su, vrhovna monada je Bog. Poloaj i organizacija monada su ono to bi mogli nazvati realnim prostorom. est osnovnih principa koji predstavljaju zakone racionalnog miljenja i orue koje treba da omogui detaljan opis stvarnosti (princip neprotivrenosti, princip dovoljnog razloga, princip predikata-u-subjektu, princip identiteta onoga to se ne moe razlikovati, princip najboljeg (od svih moguih svetova), princip prestabilirane harmonije). Lajbnic zastupa ideju po kojoj je ovaj na svet najbolji od svih moguih jer je izraz prestabilirane (unapred postavljene) harmonije kosmosa Poto se predpostavlja da je Bog beskonano dobar i beskonano moan, postavlja se pitanje otkud zlo u svetu. Lajbnic odgovara da Bog uvek ini ono to je najbolje i moe odluivati o svemu to je logiki mogue. Bog je mogao da stvori svet u kome ne bi bilo zla, ali takav svet nije najbolji od svih moguih! Najbolji mogui svet je onaj u kome je koliina dobra maksimalizovana uprkos injenici da neka dobra nuno povlae
4 5
Blaziran ravnoduan; sit svega i obuzet dosadom; prezasien Dekart uvodi pojam supstance, rex extenca i smatra da se univerzum sastoji od nekakve estice. Po Dekartu, samo svojstvo prostiranja nekog tela je supstanca dok Lajbnic smatra da je supstanca energija i sila te da morarmo poeti nae miljenje od jednog i nedeljivog monada, monus. To je jedinica energije, jedna taka u prostoru ali nerasprostirua. (Gvozden)
18
za sobom izvesna zla. Celokupan skor dobra vei je u naem svetu nego to bi bio u bilo kojem drugom od moguih svetova. Stvarajui ba ovaj svet Bog je dokazao svoju dobrotu.
Kritika Lajbnicove ideje predodreene harmonije

Po nekima, glavni predmet Volterove kritike u Kandidu je poznata filozofska ideja Lajbnicova ideja predodreene harmonije, po kojoj se sve objanjava nekim unapred postavljenim i utvrenim redom tako da je i ovaj svet u kome ivimo i moramo da ivimo upravo onakav kakav je mogao i morao da bude, tj. najbolji od svih svetova. Volter je hteo da pokae koliko je takav kosmoloki optimizam udaljen od stvarnosti. 6 Kad neko upita Kandida, u jednom trenutku njegove pustolovne egzistencije: Jeste li vi ovde iz dobrih uzroka? Volter odmah stavlja u usta Kandidu i odgovor da je sve samo sobom u vezi jedno s drugim i udeeno da ne moe biti bolje, iako su bugarski vojnici silovali devojku koju arko ljubi, iako nigde oko sebe nije video nita dobro. Nemaki filozofi onog vremena dalje od Lajbnica i Volfa, nisu ni hteli ni znali da misle. Olienje takve filozofije u Kandidu je doktor Panglos koji je predavao metafizikoteologo-kosmolo-nigologiju i koji je marljivo dokazivao da nema nikad posledice bez uzroka i da je u ovom najboljem svetu od svih moguih svetova zamak Gospodina Barona najlepi od svih zamkova, a Gospoa najbolja od svih moguih baronica. Kad doznaje da su mu silovali ljubljenu Kunigundu, nepopravljivi optimist nije mogao da uini nita drugo nego da uzdahne: Ah, gde si svete, najbolji od svih svetova! Kandid je knjievna parodija ideja koje Lajbnic zastupa u Teodiceji (1710), gde pokuava da pokae da se postojanje zla u svetu moe uskladiti sa Bojom pravednou. Lajbnic dokazuje kako religija ne moe protivreiti razumu i kako je Bog stvorio na svet kao najbolji od svih moguih svetova (harmonia praestablata). Po Lajbnicu, svaka stvar na svetu ima svoj uzrok, jer svetom vlada unapred utvren sklad i priroda ne pravi skokove jer je sve savreno usklaeno. Ironijom proete sredinje mudrosti u romanu potiu iz Lajbovicove filozofije, ali uzete su van matinog konteksta i svedene na razinu svakidanjeg ivota i viestruko ismejane i ironizovane kroz priu. Neopoziv dokaz da priroda ipak ini skokove zemljotres u Lisabonu 1755. (5. poglavlje) MOTIVI U ROMANU: licemerje religije mo novca vaskrsavanje kao simbol loeg aspekta ljudske prirode koji nikad ne umire
6
Podnaslov ne treba da nas zavede: Kandid se ne svodi na polemiku sa Lajbnicom , uostalom ve prevazienu, sa njegovom prestabiliziranom harmonijom i najboljim od moguih svetova. Formule optimistike Lajbnicove filozofije, njegovih istomiljenika i sledbenika slue ovde vie kao kontrast za reljefnije otkrivanje tamnih strana ivota i sveta nego kao stvarni povod za raspravu. Jer, u vrijeme pisanja Kandida za Voltera dileme vie nema: on je definitivno raskrstio sa Lajbnicom. Gvozden takoe naglaava da se Kandid ne svodi na polemiku sa Lajbnicom.
19
***7 1. 2. 3. 4. 5. 6.
silovanje i seksualna exploatacija ena politiko i versko ugnjetavanje opreznost jedinstvo prie prikaz Lajbnicove filozofije je redukovan priroda zla kritika ropstva, fanatizma i rata kontext prosveenosti
PITANJE OPTIMIZMA Optimizmu, neshvatljivom nakon tolikih mranih slika stvanog ivota, Volter ne suprotstavlja jedan apsolutni, sistematski pesimizam.Zlo za njega nije univerzalno, permanentno, neizbeno prokletstvo ljudskog roda. Ono, bez sumnje, nalazi oslonca u gluposti, strastima, surovosti oveka; ali tog oveka oblikuju i spoljne okolnosti prirodnog i drutvenog reda. U oveku je, meutim, i protivlek: u njegovoj plemenitosti, stremljenju ka boljem, aktivnosti i stvaranju. Ma koliko bila njegova nada tanana, Volterov svet nije svet beznaa. Istina, jurnjava za sreom otkriva na kraju iluzornost tog cilja. Ali i kad se on svede na skromnije dimenzije, ovek moe raunati samo na sebe samog za njegovo ostvarenje. Jer, oveku nita nije poklonjeno. Oekivati pomo od Provienja znai obmanjivati se iluzijama, a to je upravo ono to ine sve crkve i religije i to Voltera revoltira. Kao apostola optimistikog verovanja Volter daje Nemca Panglosa. On Kandidu objanjava uenje o unapred utvrenoj harmoniji. Sva Panglosova mudrost je u nekoliko napamet nauenih Lajbnicovih teza poput one da je sve najbolje u ovom najboljem od svih svetova. Panglosu ovo uenje pomae da opravda svako zlo. Martin je filozof pesimista. ovek je, po njemu, roen ili za veno nespokojstvo ili za amotinju. On je suprotan Panglosu. Kakambo je lik u romanu kojeg karakteriu i optimizam i pesimizam.
PORUKA: Treba obraivati svoj vrt. Volter naglaava vrednost konkretne ivotne prakse ona je jedina u stanju da pobolja ivot i doprinese progresu civilizacije. Glavni sukob romana: Kandidov i Panglosov pogled na svet osporavaju katastrofe sudar vrednosti i stvarnosti.
Nisam zapisao na ta se tano odnosi ova podela, tako da ako neko zna neka dopie.
20
JOHAN VOFGANG FON GETE Patnje mladog Vertera

STURM UND DRANG Sentimentalizam Engleska Predromantizam Francuska Sturm und Drang Nemaka Sturm und Drang /oluja i nagon, bura i nadiranje/ - Pisci ovog pokreta okreu se ka srcu i dui, dominiraju subjektivno oseanje, emocije i mata. Vodi se polemika sa racionalistima. Ove pisce karakterie zadovoljstvo samim sobom, oni slave strast kao vrhovni princip. Vodei anrovi su memoari, fragmenti, dnevnici i pisma, sve to uvijeno u lirizam. Prisutna su iluzorna stanja, u osnovi svega je paradoks. Ideal su grandiozni, homerovski duhovi, potraga za originalnim genijem, kao i prometejski duh. Sturm und Drang8, (German: Storm and Stress), German literary movement of the late 18th century that exalted nature, feeling, and human individualism and sought to overthrow the Enlightenment cult of Rationalism. Goethe and Schiller began their careers as prominent members of the movement. The exponents of the Sturm und Drang were profoundly influenced by the thought of Rousseau and Johann Georg Hamann, who held that the basic verities of existence were to be apprehended through faith and the experience of the senses. The young writers also were influenced by the works of the English poet Edward Young, the pseudo-epic poetry of James Macphersons Ossian, and the recently translated works of Shakespeare. Sturm und Drang was intimately associated with the young Goethe. While a student at Strasbourg, he made the acquaintance of Johann Gottfried von Herder, a former pupil of Hamann, who interested him in Gothic architecture, German folk songs, and Shakespeare. Inspired by Herders ideas, Goethe embarked upon a period of extraordinary creativity. In 1773 he published a play based upon the 16th-century German knight, Gtz von Berlichingen, and collaborated with Herder and others on the pamphlet Von deutscher Art und Kunst, which was a kind of manifesto for the Sturm und Drang. His novel Die Leiden des jungen Werthers (1774; The Sorrows of Young Werther), which epitomized the spirit of the movement, made him world famous and inspired a host of imitators. The dramatic literature of the Sturm und Drang was its most characteristic product. Indeed, the very name of the movement was borrowed from a play by Friedrich von Klinger, who had been inspired by the desire to present on the stage figures of
8
Preuzeto sa sajta Britannica Online Encyclopaedia
21
Shakespearean grandeur, subordinating structural considerations to character and rejecting the conventions of French Neoclassicism, which had been imported by the critic Johann Christop von Gottsched. With the production of Die Ruber (1781; The Robbers) by Schiller, the drama of the Sturm und Drang entered a new phase. Self-discipline was not a tenet of the Sturm und Drang, and the movement soon exhausted itself. Its two most gifted representatives, Goethe and Schiller, went on to produce great works that formed the body and soul of German classical literature. Patnje mladog Vertera iz 1774.g. je prvi Geteov roman, najtraeniji, najsenzacionalniji uspeh Geteov, a verovatno i prvi evropski bestseller zbog svog skandaloznog karaktera, te je i shvaen je kao velianje suicidnog ina. Recepcija rezultira ''verterizmom'' sentimentalnom modom vemena; kulturoloki fenomen. U liku Vertera predoen je sam Gete, prisutna je Geteova ljubavna enja za arlotom Buf. Gete o Verteru : (iz razgovora sa Ekermanom) : ''Verter je znaio dogaaj samim tim to se pojavio, a ne zato to se pojavio u odreeno vreme: u svakom vremenu ima toliko neizreenog bola, potajnog nezadovoljstva, prezasienosti ivotom, u pojedincu toliko nesreenih odnosa sa svetom, sukoba njegove prirode sa graanskim institucijama''. Piui svoj roman Gete je bio inspirisan umalom atmosferom provincije pa tako njegov Verter simbolizuje mlade ljude okovane konvencijama. Verter eli potpunu slobodu, tei visoko sublimiranoj slobodi, dok su, uprkos tome, nesaglasnost i duboka patnja ono to je ostvareno. Prisutan je sentimentalno-buntovni duh Rusoa koji nam se predoava kroz neobuzdanu strast pobunjene individualnosti i neskrivenu tenju za povratkom u okrilje elementarne prirode Osijan. Verterov bol je inndividualni bol koji postaje Weltschmerz - ivotni tok svakog pojedinca koji treba da naui da se sa svojim uroenim, slobodnim, prirodnim smislom snae i prilagodi. No, Verteru, kao otelotvorenju nekonvencionalnosti to ne uspeva. On ne pristaje na kompromis. Epistolarna forma: neprikosnoveni medij spontanog izraavanja oseanja i samorefleksije. Tradicionalna epistolarna forma prepiske Ruso, Riardson
BARUH SPINOZA9
Dok je Dekart brinuo o tome kako da se razum upotrebi u nauci, Baruh Spinoza (Holandija, 1632-1677) je vie bio okrenut upotrebi razuma za reavanje religijskih i etikih pitanja. U 24. godini Spinoza je bio iskljuen iz svoje jevrejske zajednice zbog svojih stavova o Bogu. Za ivota su mu objavljene dve knjige Principi filozofije Rene Dekarta i Teolokopolitika rasprava. Posle njegove smrti objavljeno je njegovo glavno delo "Etika". Ta
9
Goca je spominjala Spinozu dok smo radili Vertera. Jedna od ispitnih tema ukljuuje relacije izmeu Getea i Spinoze, a ovaj text preuzet je sa sajta http://www.filozofijainfo.com/, i to je sve to sam uspeo da naem o Spinozi. Ostaje nam samo jo da ovo primenimo na Vertera.
22
knjiga je bila napisana "geometrijskim redom". Na njenom poetku su definicije i aksiome, a svaki sledei stav se dokazuje pozivanjem na prethodne stavove. Spinoza je na ovaj nain odgovarao i na pitanja zato volimo ili mrzimo i da li smo slobodni ili ne. Tako da "Etika" u sebi ukljuuje i metafiziku i pogled na etiku izveden iz nje. Spinoza se slagao sa Dekartom da u naem duhu postoje uroene ideje koje nam pruaju znanje o osnovnim osobinama stvarnosti. U saznanju stvari treba poeti od njih, jer emo tako biti na sigurnom putu. Poetak koji je traio, Spinoza nalazi u ideji beskonane supstancije koju naziva "Bog ili priroda". Bog je jedina stvar koja je uzrok same sebe (lat. causa sui), odnosno, kojoj nije potrebna nijedna druga stvar da bi bila shvaena. S druge strane, na osnovu nje objanjavaju se sve druge stvari. To ukljuuje oveka: on je samo modus u Boijem duhu ili modus prirode koji zavisi od njene celine i podvrgnut je njenim zakonima. Ova, jedina supstancija, Bog (Spinoza je, za razliku od Dekarta, smatrao da postoji samo jedna supstancija) ima beskonano mnogo osobina ili atributa, ali na razum moe da shvati samo dva: miljenje i protenost (zauzimanje prostora). Ovi atributi se dalje granaju prema svojim modusima. Modusi (varijante ili oblici) protenosti su npr. kretanje i mirovanje, dok su modusi miljenja npr. poimanje, mata, volja ili oseanja. Spinoza je smatrao da ovakva slika sveta, jedna nova metafizika, omoguuje da se otklone mnoga miljenja koja je smatrao zabludama. Smatrao je da je naivno misliti da istinit svet odgovara naim predstavama o onome to je dobro i korisno i da e, prema tome, saznanje njegove prave prirode biti u relaciji sa naim eljama. Bog ili priroda je uzroni sistem, koji nije stvoren da bi zadovoljio potrebe ljudi. Svrhe, prema tome, ne igraju ulogu u objanjenju sveta, kao to je to mislio Aristotel i sholastiari. Bog nije stvorio svet radi nekog cilja, i stvari u njemu ne treba posmatrati sa eljom da naemo svrhu zbog koje one postoje, po boijoj zamisli. Spinoza je osporavao slobodu volje (setimo se da je po njemu samo Bog slobodan) i pored toga to mi imamo ideju o vlastitoj slobodi. Mi imamo tu ideju samo zato sto su nam nepoznati svi uzroci koji deluju na nas. Spinoza je slobodu volje tumaio kao uverenje da je ovekov duh odvojen i nezavistan od njegovog tela i prirode. Smatrao je da je takvo miljenje pogreno i da je, obrnuto, stopljenost duha i tela tolika da su oni samo dve strane jedne iste stvari. Uzaludno je pokuavati da se telu nametnu pravila koja su suprotna optim zakonima prirode, ali ljudi, u cilju zajednikog produktivnog ivota, treba da utiu na same sebe onda kada njihovi nagoni povlae mrnju i sukobe. Oni to mogu da urade jedino tako to e se truditi da shvate i saznaju zakone prirode koji deluju na njih. Na ovaj nain, saznajui prirodu, mi saznajemo Boga i odupiremo se negativnim afektima.
23
Spinoza je korist od ovakvog uenja video u smanjivanju razloga za mrnju i zavist. Zlo i dobro koje ine drugi ljudi umnogome su nezavisni od njihove volje i nema smisla previe se ljutiti na njih ili im zavideti. S druge strane, vlastitu tenju za vrlinom ne treba shvatiti kao ropstvo za koje traimo nagradu na ovom ili onom svetu, nego kao izvor trajnog zadovoljstva na ovom svetu. Trajno dobar moe biti samo onaj koji vrlinu smatra boljom od poroka, a ne gleda na nju kao na rtvu koju ini radi nagrade. O ''Patnjama mladog Vertera'' : iler (1794) : u ''Verteru'' je skupljeno sve to pothranjuje sentimentalni karakter : sanjalaki nesrena ljubav, oseanost prema prirodi, religiozni oseaji, filozofsko-kontemplativni duh i sumorni, beskrajni, melanholini svet Osijana. Prema ovom je stvarnost slabo naklonjena, ak neprijateljska. Sve to dolazi izvana ujedinjuje se da bi muenika vratilo u svet njegovog ideala. Nema spasa iz tog kruga. Hegel (1826) : nesigurnost karaktera preobrazila se u unutranju slabost sentimentalnosti. Verter izrazito patoloki karakter, bez snage da se izdigne iznad udljivosti svoje prirode. Ono zbog ega je interesantan : strast i lepota oseanja, bratimljenje sa prirodom u procesu obrazovanja, mekoa due. H.Hajne (1835) : prva publika ''Vertera'' nije osetija njegovu pravu oseajnost masu je privlailo ili odbijalo samo potresno, interesantno injenino stanje. Knjiga se itala zbog pucnjave, dok su je drugi opet kritikovali zbog pucnjave. Ali, postoji jo jedna bitna komponenta : pria o tome kako je mladi Verter izbaen iz drutva visokog plemstva. Da se pojavio u nae vreme, taj deo knjige bi mnogo vie uzbudio duhove nego itava ova pucnjava. Engels (1846-7) : zapomaganje jednog zanesenog plaljivka nad jazom izmeu graanske stvarnosti i graanskih iluzija o stvarnosti i maloduni uzdah proizaao iz nedostatka elementarnog iskustva, oznaava se kao bitna kritika drutva. Revolucija se ovde ostvaruje jedino u patnji mladog Vertera. Giljotina na popritu revolucije samo je bledi plagijat Verterovog pitolja. Rolan Bart (1977) : Verterova pisma istovremeno dogaaji svog ivota i posledice strasti. Literatura upravlja meavinom jednog i drugog. Kad vodim dnevnik o samom sebi, pitanje je da li se tu radi stvarno o dogaajima. Dogaaji ljubavnog ivota su povrni, teko se mogu fiksirati. Samo bi neko drugi mogao napisati moj roman. H.Markuze (1977) : dvostruko determinisano samoubistvo : 1.- zaljubljeni uvia nemogunost svoje ljubavi, 2.- graanin uvia prezir plemstva. Klasni sadraj otro artikulisan : Lesingova ''Emilija Galoti'', tragedija revolucionarnog graanstva, lei otvorena na stolu samoubice. ...... U sudbini zaljubljenih imamo privatizaciju drutvenog, introverzaciju realnosti, idealizaciju ljubavi i smrti. Kritina snaga izbija u toj sublimiranoj formi : subjektivnost i introvertnost otvaraju jednu novu dimenziju u sistemu robne razmene, sistemu u kojem se ljudi s naporom nose sa tim drutvom, vraaju se samom sebi, sami sebe unitavaju. Fikcija stvara svoju realnost.
24
AN-AK RUSO Julija ili Nova Eloiza

POVIJEST NEVOLJA O Ablardu, osobi koja je u srednjem veku imala popularnost kao niko pre ili posle, no iji su snaan intelekt i irinu vidika sputavali sa svih strana a da je ipak u svojim filozofskim i teolokim spisima uspela sauvati iskrenost, vrstou i ljupkost izraza, ne moe se govoriti bez Heloize. Jednako kao to se o Romeu ne moe govoriti bez Julije, o Prijamu bez Tizde, o Eneji bez Didone, o Tristanu bez Izolde, o Danteu bez Beatrice ili Petrarki bez Laure. No, ljubav Ablarda i Heloize nije mogla ostati ni u prostoru njihovog odnosa, ak ni braka, nego se, utiui na mnoge, prelila preko svih granica ispunjavajui sveanu i hladnu gotiku svog vremena kricima i arom, a onda i drugim kvalitetom: utnjom. Ablard i Heloiza, njegova uenica, ljubavnica, supruga, saputnica i supatnica, bili su i ostali legenda, simbol ljubavi, odricanja, ivotnih nevolja koje nisu uspeli nadvladati osim veliinom svoga bola. Formalno, u njihovo vreme (XII. st) jo nije bilo univerziteta, a teoloko-filozofiska predavanja bila su organiziovana u okviru kola pri katedralama i samostanima. Pariz, Chartres, Reims, Tours, Cluny bili su sredita okupljanja mladosti i mudrosti. Prvo su kole sledile uitelje, a onda uitelji kole. Uitelji nisu bili samo predavai nego i animatori ivih i zanimljivih diskusija. Postavljala su se raznovrsna pitanja, zapisivali se i tumaili fragmenti iz crkvenih otaca. Nije bilo zabranjenih pitanja, ali se pazilo na istou uenja. Naoruan citatima i sposobnou loginog i dijalektikog miljenja, Ablard ubrzo i sam postaje uitelj, jedan od najizvrsnijih u tadanjoj Francuskoj. Uglednu i aenu, inilo se da mu ivotnu sigurnost i sjajnu budunost nita ne moe pomutiti ili ugroziti. Nita, osim usplamtele strasti prema eni koja ini mlakom i dosadnom re filozofije i teologije. Veza s njom baca senku na njegovu karijeru. Heloiza, obrazovana i nadarena uenica, i Ablard kome su ena i eros bili jo neosvajano podruje, strmoglavo se zaljubie jedno u drugo. Izmeu redaka crkvenih otaca Porfirija, Augustina i Jeronima, kradom se obasipahu poljupcima. Nad otvorenim knjigama vie su se gomilale rei o ljubavi nego o uenju, vie je bilo poljubaca nego mudrih izreka, ee su nam se ruke sputale u krilo nego prema knjigama, ee je ljubav privlaila k sebi nego nas je elja za itanjem sputala prema slovima pie Ablard. Kada su uhvaeni na delu, on joj predloio brak. Ali Heloiza ga odbila jer nije htela nauditi njegovoj karijeri. A i stoga to je njena ljubav bila snanija od uskih okvira kakve bi joj mogao ponuditi brak. Sama mu pie da je volela i elela njega, a ne ono to je imao ili predstavljao. estoko se opirala, a onda kapitulirala: Preostaje samo jedno: da bol koja nas snae u propasti nas oboje ne bude manja od ljubavi koja joj prethodila. Proroke rei, priznaje Ablard. Ipak, nagovorio je, ali su se dogovorili da e brak uvati u tajnosti. ak i poto im se bio rodio sin Petrus Astrolabius. Njegovo ime ni Ablard u svojim spisima ni Heloiza u svojim pismima upuenima Ablardu nijednom ne spominju. Osim to Ablardu pripisuje jednu oveu pesmu, punu moralistikih saveta, a posveenu sinu i to ga Heloiza jednom spominje u pismu Petru asnome; ini to krto, u skladu sa
25
mentalitetom vremena: majinstvo se prekrivalo velom utnje jer deca nisu bila smatrana osobama ravnopravnim odraslima. O Astrolabu znano je tek to da je postao svetenik te da je umro mlad. Ono to drugi zarade preljubom, Ablard i Heloiza su navukli na sebe enidbom. Ablard je zbog svoje ljubavi kanjen kastracijom tela, a ona srca, to je za posledicu imalo kastraciju punokrvnosti njegova srca i nametnutu uzdrljivost njena tela. Nije ih mogao sauvati ni sakrament braka. Teko da bi bilo drukije da ga i nisu tajili. Prekoraili su svoje vreme. I izazvali gnev i zavist. Odseen od strasti, Ablard se pokorava poretku koji ga je nje liio te se zareuje kao redovnik. Trai od Heloize da uini isto te i ona poloi zavete u jecajima i suzama. Iz njihovih meusobnih pisama saznajemo o genezi njihovog odnosa kako iz mladalake zanesenosti veza prerasta u zrelu ljubav dvoje ljudi od kojih svako sazreva po svome. Iz Ablarodove ispovesti Povijest nevolja (Historia calamitatum) saznajemo o njegovoj promeni iz tatog, strastvenog, nadarenog mladia u pokornog, suzdranog i razboritog zrelog mukarca kome, meutim, nije otupila otrica jezika kojim je ibao izopaenost ivota u crkvenim redovima. U vie navrata naglaava kako ga je Bog kaznio ba u onom delu tela kojim je greio. A u svojoj etici zagovara tezu da je greh samo ono to protivrei savesti, tj. ono to je bilo u intenciji pre nego to je poinjeno. I zaista, on je svesno zaveo Heloizu, a zavoleo je potpuno tek kad je vie nije mogao voleti tjelesno. Dok je Heloiza od poetka i uvijek volela potpuno, predano. Ono to on smatra grehom kojeg se odrie, Heloiza smatra ljubavlju, potpunom, duhovnom i telesnom ljubavlju i ne odstupa ni od jedne nijanse svoje enje. Ablard dodue i sam stavlja na kocku, ali ono to mu je preostalo, dok ona stavlja jednostavno sve. Ma koliko njena ljubav bila poudna, strastvena, ne prestaje istovremenp biti uzviena, nena i nepatvorena. Ona se rtvuje, on propoveda elei biti i slavan i asketa. A broj njegovih uenika i dalje raste, zajedno s popularnou, kao i gnevom protivnika. Dobivi na dar komadi zemlje, sagradio je skromno molitveno sklonite nazvavi ga imenom Parakleta, Duha Uteitelja, zbog ega su mu pristizale teke optube da je odvojio Duha Svetog od Oca i Sina. Na saboru u Soissonsu (1121) Ablardovo je uenje osueno kao bogohuljenje, i to u prisutnosti Papina legata. Osuivali su ga oni kojima je smetalo da se on uope bavi pitanjima kao to su boansko jedinstvo i trojstvo, bez obzira na to to su njegove teze imale pokrie u Boethiusu i Augustinu. Prema osudi Ablard je bio prisiljen da svoje spise baci u vatru. Kako se smatrao vernim sinom Crkve, to mu je ponienje palo tee nego kastracija tela. Ali, nije mu bilo oduzeto upravljanje samostanom u St. Gildasu u Bretanji, gde je prolazio kroz nova gorka iskustva. U samostanu St. Denis nije mu bilo bolje jer nije znao za kompromise i prilagodljivost. Istovremeno i Heloiza je prolazila kroz mnoge tekoe. Najpre unutranje: ono to je Ablard trpeo na svom telu u jednom trenutku, ona je svojevoljno trpela celoga svog ivota u svom srcu, on zbog onoga to naziva grehom, a ona zbog toga to je za nju i taj greh ljubav. A trpela je i spoljanje potekoe: oskudicu i progonstva. Nju i njene redovnice najvea je nevolja stigla kada su ostale bez krova nad glavom. Tada im Ablard ustupa Paraklet. A sam nastavlja borbu s ljudima crkvenog autoriteta, najpre s
26
Bernardom iz Clairvauxa koji mu nije odobravao kritiku Summe Tome Akvinskog, ni smelost razuma da se bavi i najteim teolokim pitanjima, jer da vie eli ono to se moe razumeti nego ono to se moe izricati reima. Nova osuda Ablarda na saboru u Sensu (1141) bila je vrlo stroga: bio je prisiljen na potpuno utanje i pretilo mu zatoenje u nekom samostanu. Sreom, malo potom u prioru samostana u Clunyju, u Petru asnome, stekao je prijatelja koji ga je velikoduno prihvatio i pomogao mu da se donekle izmiri s Bernardom i s papom. Bolestan i umoran od pretrpljenih muka, osuda i bezrazlonih napada, Ablard nalazi mir. Umire (1142) u samostanu St. Marcel. Petar asni pomogao je da bude sahranjen u Parakletu. Heloiza ga je nadivela dvadeset dve godine, tano onoliko koliko je bila mlaa od njega te je, opet Petar asni, dao sahraniti uz Ablarda. Godine 1817. njihovi su ostaci dospeli u zajedniku grobnicu na groblju Pre-Lachaise u Parizu. Sjedinjeni najpre telom i duhom, zatim samo duhom, i na kraju grobom na kojem pie: Konano sjedinjeni, nadamo se, u venoj radosti. Napomena: Na jednom forumu sam pronaao pisma Abelara i Eloize, Goca je itala izvesne odlomke na predavanjima, pa su pisma ubaena ovde, a neko je bio vredan pa ih je prekucao iz sledee publikacije >>>
ANEO IZA OGLEDALA - Antologija ljubavnih pisama Priredila: aneta uki Perii
I Eloiza Abelaru
Svom jedinom poslije Krista, njegova jedina u Kristu Zaudila sam se, predragi moj, kad sam u tvom pismu vidjela da si, naputajui obiaje i prirodni red, iz obzirnosti moje ime postavio ispred svojega: ena pred ovjekom, supruga pred suprugom, slubenica pred gospodarom, redovnica pred redovnikom i sveenikom, akonica pred opatom! Red i pristalost trae, kad piemo viima od sebe ili sebi jednakima, da njihovo ime stavimo ispred svojega; ali, kad se obraamo niima, redoslijed imena mora potovati red dostojanstva. Jo je neto pobudilo moje uenje u tvojem pismu. Oekivale smo da e nam donjeti utjehu ono je, meutim, jo vie povealo nae boli. Ruka koja je trebala obrisati nae suze, uinila je da one poteku jo i vie. Koja bi izmeu nas mogla suhih oiju proitati ono to pie pred kraj poslanice: Ako me Gospod preda u ruke mojih progonitelja i ako padnem pod njihovim udarcima.... O dragi, predragi moj, kako si mogao doi na takve misli? Kako su ih tvoja usta mogla izraziti? Neka se ne dogodi da Gospodin toliko zaboravi svoje bijedne slubenice da ih pusti da preive tvoju smrt. Neka nam ne ostavi ivot koji bi tee bilo podnijeti nego bilo kakvu smrt. Ti si onaj koji nas mora pokopati, koji e nae due Bogu preporuiti, koji e Bogu predvesti one koje si u njegovo ime sakupio, kako ne bi bio ni u kakvoj brizi za njih ve e ih moi slijediti miran i radostan to si siguran za njihovo spasenje. Jedini i predragi moj, ako kakva nesrea, kae nam, prekine nit tvoga ivota daleko od onih koje te vole, neka prenesemo tvoje tijelo u nae groblje kako bi nae molitve, potaknute stalnom uspomenom na tebe, mogle na nebu to vie i to rjeitije posredovati za tebe. Jao,
27
jao, zar moe misliti da bismo bile kadre zaboraviti te? Ali koje bi vrijeme mogle posvetiti molitvi, kad naa dua ranjena i bezglava od neizmjeme boli ne bi sama sebe mogla prepoznati, kad bi nam kruti udes oduzeo i razum i rije, kad bi se na oaj digao, tako da kaem, protiv samog Boga, jer bi se vodio bijesom vie nego krotkou i kad bi naa uzludjela srca prije ozlojedila Stvoritelja svojim tubama nego ga umirila svojim molitvama! Jad i pla, eto to bi ostalo nama bijednicama, jad i pla a ne molitve. Vie bi nam bilo stalo da idemo u grob za tobom nego da ti grob pripremimo. Bit emo same zrele za grob, a ne za tvoj pogreb. S tobom emo izgubiti svoj pravi ivot, a ako se ivot odijeli od nas, kako emo moi ivjeti? Ali, nadamo se da Nebo nee do tada odugovlaiti nae postojanje. Sama pomisao na tvoju smrt, ve je smrt za nas. to e biti dakle ako nas izvjesnost tvoje smrti zatee jo na nogama? Ne, Bog e se smilovati i nee nikako dopustiti da ostanemo na ovom svijetu da izvrimo tu kobnu dunost i da ti ukaemo alobne poasti koje mi od tebe oekujemo kao posljednji znak tvoje pomoi nama. Dat e Bog i mi emo pred tobom, a ne za tobom u hladan grob. Samo, emu da se ja nadam ako tebe izgubim? emu i dalje koraati na ovom zemaljskom putu na kojemu si mi ti bio jedina potpora. A, na kraju, to mi je ostalo od tebe? Znam da si iv i to mi je jedina utjeha. Mrtva sam za svaki drugi uitak. Tvoja prisutnost mogla bi me katkada povratiti meni, ali tvoja prisutnost mi je uskraena. Oh, kad bih samo smjela uzdahnuti: Bog je prema meni bio iznad svake mjere okrutan. O neblaga blagosti! O nesretna sreo! Sudbina je na mene sasula svekolike svoje strijele i sad me ve nema ime strijeljati. U tobolcu njenu nema vie sulica, a luk njene srdbe nije vie pogibeljan ni za koga. Da joj je i preostala jo koja strijela, gdje bi mogla na mom tijelu nai neranjeno mjesto za novu ozljedu? Jedino od ega se boji usud svih mojih nedaa jest da smrt ne nadoe i oznai im kraj: i premda me svakodnevno ubija, plai se tog kraja koji sama pouruje. Oh, bijedne li mene meu bijednicama! nesretne meu nesretnicama! Ti si me odve izdigao iznad meni slinih. I kad sam sruena, sve sam ispatala zbog visine s koje sam strovaljena i patila sam i u svojem i u tvojem tljelu. to se ovjek vie izdie, vie i trpi kad pada. Meu enama plemenita i mona roda, ima li jedna kojoj je sudbina bila, neu rei nesklonija, ve toliko nesklona koliko meni? Da li je jedna jedina pala s tolike visine i u tako dubok ponor? Kakvu mi je slavu sudbina udijelila s tobom? Kakav udarac mi je s tobom nanijela? I uspon i pad bili su bez mjere. Dobra i zla, svega je bilo krajnje mnogo. Ista ta sudbina dovela me je do neuvene sree kako bi me pretvorila u najjadnlju bijednicu, kako bi mi dala da uzmognem sagledati raspon svog pada, da naem pla suglasan svojim bolima i da okusim gorinu aljenja za izgubljenom slasti uitaka. Htjela je ugasiti u sjeni tuge i oaja blistave dane mog ponosa i mojih strasti. Da uvreda bude bolnija, a srdba jo gora, za nas su svi zakoni pravednosti bili stubokom okrenuti. I zaista, dok smo uivali u nasladama nemirne ljubavi ili, da se posluim manje skladnom, ali zato vie rjeitom rijei, dok smo se predavali bludu, nebeska nas je strogost potedjela. Ali, onog dana, kad smo ozakonili tu nedoputenu vezu i kad je enidba svojom asnom koprenom prekrila sramotu nae zabludjelosti, gnjev je Gospodinov oteao ruku
28
njegovu nad naim glavama i naa brana lonica nije uzmogla postii da se oproste nedune slasti onima koji su je tako dugo u bludu kaljali. Za ovjeka zateena u preljubu kazna kojom su tebe muili ne bi bila nepravedna kazna. Ono to drugi zavrijede preljuboinstvom, ti si na se navukao enidbom, a mislio si da e ti ba enidba otkupiti prole krivice. Kazna to je preljubnice navlae na glavu svojih sudionika u razvratu, tebi je dola od tvoje zakonite ene. I taj nas udarac nije zadesio u asu kad smo sluali samo glas strasti, ve u vrijeme kad smo bili odvojeni i kad smo ivjeli odvojeni i isti, ti u Parizu upravljajui svojom kolom, a ja u Argen-teuilu, sluajui tvoje zapovijedi u drutvu svojih sestara redovnica. Taj svojevoljni rastanak morao nas je ouvati, jer smo ga sami sebi nametnuli, ti da se posveti sa vie mara svojoj koli, a ja da se sva slobodno predam molitvi i razmiljanju o svetim knjigama. Zar je tada moglo biti neto nevinijeg i ieg od naeg ivljenja? I tada si ti sam u svojoj krvi platio gri-jeh koji je bio na zajedniki. Sam si bio u kazni, a u grijehu smo bili oboje. Ti si bio manje kriv, a podnio si svu kaznu. Poniavajui se za mene, a mene i moju obitelj uzdiui do visoke asti nae ozakonjene veze, udovoljio si i Bogu i ljudima i nisi se trebao plaiti kazne koju su ti bijedni izdajnici nanijeli. Zar sam ja morala doi na svijet da budem uzrokom tako strahovitog zloina! O, prokleti spole, uvijek e biti propast i zator najveih mueva! Zato nas i Mudre izreke opominju da se treba uvati ene: Sine moj, sluaj mudrost moju, ustima mojim prigni uho svoje... Neka tvoja dua ne kroi putovima njezinim, neka ne zabludi stazama njezinim. Jer ona je mnoge ranila i oborila. I najsnanije je ubila. Kua njena put je paklu i ona vodi u bezdanje smrti. Zahvaljujem ipak Bogu za jednu stvar, a to je da nisam nalik na one ene o kojima sam maloas govorila. Napasnik se mogao za svoje opako djelo sluiti ljubavnim sklonostima mojega srca, ali ga nikako nije mogao navesti na izdaju. Pa ipak, koliko god me opravdava istoa mojih nakana, iako moja volja nije uzela ba nikakva uea u tom ogavnom napadu, ipak sam prije toga poinila mnoge opaine koje mi oduzimaju pravo da se drim sasvim nevinom. Podlona zarana putenim strastima, ve sam tada zavrijedila ono od ega danas trpim i kazna za moje grijehe je samo njihov pravi uinak. Nita zlo ne svri to nije loe poelo. Neka Bog uini da ja ispatam svoj grijeh i da duljina mog ispatanja bude bar nekako primjerena bolima koje si ti u svojoj muci prepatio. Ono to si ti na svojem tijelu jednog asa pretrpio, ja hou itava ivota ispatati u mukama svoje due, kako bih barem udovoljila tebi ako ne mogu Bogu. Ako ti i mogu otkriti svu slabost svojeg bijednog srca, ne mogu u sebi nai kajanja koje bi Gospodina umirilo. Duboko ozljeena nepravdom koja ti je nanesena, svakog asa krivim Nebo s velike njegove okrutnosti. Uvijek protivna njegovoj volji, umjesto da ga udobrostivim kinjenjem i kajanjem, ja ga samo vrijeam mrmljajui o svojoj uvrijeenosti. Moe li se to nazvati pravim pokajnitvom, ma kakva bila stega kojom muim svoje tijelo, ako moja dua jo uvijek s ljubavi sanja o svom grijehu i ako jo uvijek izgara od neistih elja? Lako je ispovjediti svoje grijehe i optuiti se za njih ili ak podvri svoje tijelo izvanjskom trapljenju, ali ono to je najtee ba je iupati iz svoje due osjeaj aljenja za neizrecivim slastima. () Ova gorina istinskog kajanja veoma je rijetka i sveti Ambrozije kae: Vie sam sreo pravednika koji nisu nikad zgrijeili nego grenika koji su se pokajanjem izbavili od
29
prokletstva. Ali, jao! ljubavne slasti koje smo zajedno okusili toliko su mi slatke da ih ne mogu zamrziti niti ih iz sjeanja otjerati. Motaju se meu mojim koracima, slijede me u stopu, progone moje poglede njihovim voljenim prizorima i prodiru u moju uzavrelu krv s vatrom vrue elje. Vjeito privienje lebdi nada mnom sa svojim slikama i mui moje besane noi. Za vrijeme same svete mise, u asu kad bi molitva trebala biti najgorljivija i najia - stid me je to priznati - razbludne slike toliko zaokupljaju ovo jadno srce, da sam vie zaokupljena s njima nego sa svetom molitvom. Daleko od toga da plaem zbog grijeha koje sam poinila, ja plaem zbog onih koje vie ne mogu poiniti. Ne samo da su nai pokreti ostali duboko urezani s tvojom slikom u mojem sjeanju, ve se sjeam asa, mjesta i svake prilike koji su bili svjedocima naih brzih uitaka: sve nanovo poinje, ja ponovo padam u nae ludovanje i ta prolost koja me obuhvata i potresa ne puta me ni u snu i ne da mi poinka. Nehotini pokreti, rijei koje mi bjee iz usta esto izdaju razuzdanost mojih misli. Ova je milost, predragi moj, sila na tebe: jedna jedina tjelesna rana bila je dovoljna da te izlijei od svih rana due i onoga asa, kad ti se je Bog otkrio u svojoj najveoj prividnoj strogosti, onoga asa ti je bio najskloniji. Postupio je kao vrijedan ranar koji ne tedi boli ranjeniku samo da bi mu spasio ivot. Kako sam ja daleko od tvog mira! Ludilo ula i strasti, mladost koja jo uvijek drhti i gori, doivljenost i slatko iskustvo koje imam o tolikim slastima, neprestano me progone. Ne daju mi mira i uzastopna njihova navaljivanja pospjeuju moj slom, a krhkost moje prirode njihov je saveznik. Hvale moju istou jer ne znaju koliko je himbena. Veliaju suzdrljivost puti i smatraju je krepou a ne znaju da prava krepost potjee od duha, a ne od puti. aena sam od ljudi, ali pred Bogom nemam nikakve zasluge, jer On ponire u nau utrobu i u nae srce i nita mu nije skrito. Hvale moju vjeru u vrijeme kad je licemjerje znatan dio vjere, ikad je dovoljno, ako hoe hvalu, da ne dira u ljudske predrasude. Bez sumnje pohvalno je, i Bog e nam to upisati u dobro, da ne sablanjujemo Crkvu loim primjerom mada tu nema istoe u nakani; tako bar ne dajemo nevjernicima priliku da hule ime Gospodinovo, a slaboumnicima razloga da u svijetu kleveu redovniki ivot koji je nae zvanje. To je jo jedan dar milosti boje koja nam jedina moe dati mo da inimo dobro, ali i snagu da se suzdrimo od zla. Ali i tada uzalud inimo prvi korak ako nakon njega ne dolazi drugi, jer je napisano: Kloni se zla i ini dobro. Utaman emo slijediti oba savjeta ako nas u tome ne vodi ljubav boja. Bog zna, Bog sam zna da sam vie zazirala od toga da uvrijedim tebe nego da uvrijedim njega i da sam se vie trsila da budem draga tebi nego njemu. Tvoja zapovijed, a ne glas s neba, pognula je moj vrat pod jaram redovniki. Eto u tome su nevolja i oaj moje sudbe: za mene su ovdje dolje uzaludne sve patnje i boli, kad za njih odozgo neu primiti nikakve nagrade. Moje hinjenje te je dosada varalo kao to je varalo i druge: vjerskom zanosu si pripisivao ono to je u stvari bila samo himba i licemjerje; eto zato se stal-no preporua za moje molitve: od mene trai ba ono to ja traim od tebe. Prestani, molim te, precjenjivati moje snage, ali nemoj prestati pomagati me u svojim molitvama. Ne, nisam izlijeena i zato me ne liavaj slasti lijeenja. Ne, nisam pohoena milou i zato ne odgaaj da priskoi u pomo mojoj bijedi. Ne, nisam jaka i zato ne kasni, kako bi me mogao podrati da ne padnem prije nego mi prui ruku.
30
Zato te i preklinjem da prestane s hvaljenjem da ne bi zavrijedio pokudu koja se upravlja kovaima laske i lai. Ako misli da je u meni jo koja mrvica kreposti, boj se da ne nestane pod dahom tatine. Vjet lijenik vidi skritu boljeticu mada je nikakav izvanjski znak ne izdaje. A Boga je malo briga za sve ono izvanjsko to je zajedniko odbaenima i pravednima. Zato je u pravih pravednika malo izvanjskih znakova koji svakome padaju u oi, a nitko ih vie ne istie nego licemjeri. Ja sam sretna s tvoje hvale i moje joj se srce odve rado preputa, a da mi ne bi bila presudna. Naalost, ja sam i previe spremna da se opijem njenim slatkim otrovom, jer je moja jedina elja da ti u svemu ugodim. Hrani u svom srcu, kad se o meni radi, vie bojazni nego povjerenja i tako e tvoja brinost biti uvljek spremna da mi pritekne u pomo. U ovom asu pogibelj je vea nego ikada, jer moja bludnost ne nalazi vie u tebi lijeka. Nemoj me hrabriti na krepost, ne bodri me na borbu rljeima: Krepost je najjaa u slabosti, vijenac e pripasti samo onome koji se bude borio do kraja. Ja ne traim pobjedniki lovor. Dovoljno mi je da izbjegnem pogibelji. Mudrije je udaljiti se od pogibelji nego izazvati boj. Neka me Bog smjesti u najzabaenlji kutak neba i bit u zadovoljna. Tamo je nenavidnost nepoznata i svak je sretan s onim to je dobio. Zar je potrebno da svoje miljenje potkrijepim snagom svetih otaca? Ako jest, poujmo svetog Jeronima: Svjestan sam slabosti svoje, ne elim se boriti u nadi da u pobijediti, da mi se ne bi dogodilo da budem pobijeen. emu, dakle, napustiti siguran put i zakroiti u traenje nesigurna cilja? Preveo Vojmir Vinja
II Abelar Eloizi
Vjerenici Kristovoj, sluga istog Isusa Krista Izlaganje onoga to mi uzbueno predbacuje u posljednjem pismu moe se saeti u etiri take. U prvom redu tui se da sam postupio protiv obiaja i obrnuo prirodni red postavljajui u pozdravu tvoje ime prije svojega. Drugo, da sam razjario jade koje sam morao ublaiti i da sam izazvao obilate suze umjesto da sam ih obrisao kad sam dodao: Ako me Gospodin preda u ruke progonitelja mojih i ako padnem pod estinom njihovih udaraca ... dolaze zatim tvoja stara i stalna mrmljanja protiv Providnosti o razlogu naeg obraenja i o okrutnoj izdaji kojoj sam pao rtvom. Na kraju, optuuje samu sebe, suprotstavljajui se mojim hvalama i usrdno me moli da ti vie hvale ne upuujem. Odgovorit u na svaku od tvojih zamjeraka ponaosob i to ne da sebe opravdam ve da ti pruim pomo svojeg nauka i da te u njemu uvrstim. Moja traenja bit e ti prihvatljivlja kad bude uvjerena da poivaju na razboritosti. Bit e voljnija sasluati me o onome to se odnosi
31
na tebe kad vidi koliko malo zasluujem prigovora. Imat e prema mojim rijeima vie potovanja i povjerenja kad spozna da mi se ne moe pokude upraviti. Najprije o onom pozdravu koji vrijea tvoje ui. Ako bolje pripazi, vidjet e da sam uinio ono to ti eli. Zar nije tano i zar to sama nisi rekla da se u poslanicama upuenim odlinijima od sebe, njihovo ime mora napisati prije naega? Shvati da si ti odlinija od mene i da si poela biti mojom gospoom onog asa kad si postala vjerenicom mog Gospodara. Preostaje mi jo da ti govorim o staroj tvojoj tubi na koju se stalno navraa, a koja se odnosi na okolnosti pod kojima smo se zaredili. Umjesto da zbog toga hvali slavu boju, kako bi bio red, ti to Bogu neprestano predbacuje. Mislio sam da je ta rana ve odavna zacijelila, toliko su oite namjere boje Providnosti prema nama. Sto god ona vie izjeda tvoje tijelo i tvoju duu tim je ona pogibeljnija po tebe, a za mene je nepravedan izvor boli. Ako ima, kako kae, jedinu jednu brigu i to da meni ugodi, preklinjem te, ako hoe da mi prikrati teke muke i da stekne svu moju ljubav, preklinjem te, odbaci od svog srca tu u koja ga izjeda. Dok je god ona u tebi, nee mi ni ugoditi ni sa mnom zavrijediti carstvo nebesko. Zar bi mogla podnijeti da u vjeno blaenstvo uem bez tebe, ti, koja kae da bi me slijedila do usijanih ralja zemljinih. Pozovi vjeru u pomo da ne bude odvojena od mene kad se, kako ti ree, pribliavam Bogu. Zar se moramo toliko siliti da krenemo na put vjenog blaenstva? Zar te ne opaja misao da zajedno poemo prema boanskoj srei koja nam je obeana i da se vie nikad ne rastanemo? Pa ipak, hou na jo jedan nain ublaiti tvoju jetkost prema Nebu i pokazati ti pravednost i korist svega to nas je snalo. Pokazat u ti da je kazna boja izvrena pravednije nakon nae enidbe nego to bi to bilo, da nas je snala dok smo ivjeli u stanju bluda. Nedugo nakon vjenanja, sjea se, kad si se ve bila povukla u samostan u Argenteuilu, doao sam te kriom pohoditi. Moja neobuzdana pohota nala je s tobom svoje zadovoljenje u jednom kutu blagovaonice, jer drugog mjesta za to nlje bilo. Vidi, dakle, da nau bestidnost nije zadralo ni potovanje prema mjestu koje je posveeno Bogorodici. Ta sve da smo prije toga bili bez grijeha, samo ovo oskvrnue moralo je navui na nas jo straniju kaznu. emu da spominjem nau staru raskalaenost, nau besramnost, na razbludni ivot prije vjenanja? Ili nedostojnu prevaru kojom sam se ogrijeio prema tvom ujaku, ja, njegov gost, koji je s njim za istim stolom sjedio i njegov kruh dijelio, a u isto vrijeme zaveo njegovu neakinju? Tko bi se usudio rei da sam ja nepravedno izdan i to od onoga koga sam ja prvi sramotno izdao? Zar misli da je kratkotrajna tjelesna bol koja mi je za-dana mogla dostajati da se tolik zloin izbrie? Radije se pitam: zar su tolike opaine zasluile ovakvu blagost? Koja bi rana mogla pred oima boanske pravde oprati svetogrdni napad nanesen velianstvu mjesta posveenog Njegovoj materi? Odista, ako se ne varam, ova je spasonosna rana manje udovoljila osveti Gospodinovoj nego neprekidnost zala koja trpim. Sjea se isto tako kako sam te dok si bila bremenita poslao u Bretanju. Tada si se preruila u opaticu i s tim si drzovitim pretvaranjem nanijela uvredu ustanovi kojoj danas pripada. Sudi, dakle, koliko je boanska pravda ili prije milost boja imala pravo da te usprkos tvojoj volji privue u vjerski red koji se nisi plaila izvri ruglu. Kao kaznu nametnula ti je isto ono ruho koje si obeastila, kako bi istina bila lijek tvojoj lai i protivotrov njenim posljedicama.
32
Takvi su bili putevi pravde nebeske: ako gleda samo na nau korist, morat e priznati da nam je Bog vie udijelio milost nego to je izvrio pravdu. Misli na to, predraga moja, iz kojih su nas dubina na ovom uzburkanom moru mone mree milosra Gospodinova privele spasenju. Od kakve prodirue Haribde oslobodi Gospod svoju djecu od potapanja, stvorenja svoja koja su ve bila zahvaena vrtlogom, a opirala su se ruci spasiteljici! Zar tako oita zatita nije morala iz naih grudi izmamiti povik ljubavi i divljenja: Gospod se moj brine za mene. Razmiljaj o opasnostima koje su odasvud vrebale na nas i od kojih nas je Gospodin oslobodio. Ne prestaj govoriti o velikoj milosti koju je Gospodin udijelio naoj dui i ne prestaj slaviti hvalu njegovu. Tjei naim primjerom grenike koji su izgubili nadu u Njegovu dobrotu. Pokai to se sve moe postii kajanjem i molitvom, pokai to na primjeru nepokajanih i okorjelih. Misli na oinsku skrb koju je Gospodin nama ukazao i na pravednost ublaenu milosrem! Kaznivi nas, on nas je preporodio; zle je uinio sudionicima naeg budueg blaenstva i njegova prividna strogost nosi u sebi najdirljivije oprotenje, jer samo jedna rana postade spasenjem dviju dua. Usporedi opasnosti u kojima smo bili i nae udesno osloboenje. Usporedi bolest i ozdravljenje. Pitaj se sada koliku su kaznu zavrijedile nae opaine i divi se milosru bojem i bojoj ljubavi. Dobro zna u kakvo su tuno robovanje zahtjevi moje razuzdane strasti bacili tvoje i moje tijelo. Ni sram, ni potovanje prema Bogu nisu me vadili, ak ni u dane svetake ni na dan njegove smrti, iz kaljuge u kojoj sam se volio valjati. Koliko li sam se puta, usprkos tvojim odbijanjima i tvojoj bojaljivosti i prigovorima, koristei se slabou tvog spola, utekao prijetnjama i udarcima da iznudim tvoj pristanak. Sjeti se moje bezumne poude i mojih pomamnih ludovanja! Zaslijepljen bijesom pohote sve sam zaboravljao, i nebo i svoju duu, gubei se u tim jadnim strastima koje se danas ne usuujem ni imenovati. to je drugo preostalo bojem milosru ako je htjelo da sprjei moju propast nego da mi same te strasti zauvijek onemogui? Strahovito izdajstvo to ga je poinio tvoj ujak bilo je uin pravde i dobrostivosti boje: Kad sam bio lien tog dijela svog tijela koji je bio sijelo razbludnih elja i glavni uzrok moje raskalaenosti, mogao sam rasti na sasvim drugi nain. Moje udo koje je grijeilo bilo je kanjeno: u boli je platilo svoje grene slasti. Zar nije tako bilo pravo? Izvukavi me iz ogavnog kala u kojem sam bio ogrezao, Bog me je obrezao u tijelu i duhu. Tako sam postao tim podobniji za slubu svetim rtvenicima to me nikakva putena zaraza nije vie mogla napasti ni okaljati. Vidi koliko je dobrostivosti prema imeni pokazao kad je udario samo po jednom udu i oduzevi mi ga dao spas mojoj dui. Potedio me od svakog drugog sakaenja koje bi mi bilo izobliilo tijelo i uinilo me nesposobnim za obavljanje mojih dunosti. Naprotiv, sve to je estito bilo mi je olakano jer sam bio osloboen tekog jarma poude. Milost boja me uinila istim, odstranjujui s mog tijela jedno udo vrijedno prezira koje je ba zbog niskosti njegove slube prozvano ljudskim stidom i koje se nitko ne usuuje nazvati pravim imenom. Na taj me je nain milost boja oslobodila neistoe zla i sauvala mi nevinost due. Ti si vea od nebesa, ti se vea od zemlje, ti za koju je otkupnina bio sam Stvoritelj svijeta. Ali to je on vidio u tebi, pitam te, on kojemu nita ne nedostaje, kad je za tebe pristao na sve muke svog posljednjeg hropca, na svu sramotu svoje muke? to li je drugo mogao traiti u tebi ako ne tebe samu? Eto, to je tvoj istinski ljubitelj, onaj koji hoe samo tebe, a ne ono to ti pripada. To je onaj koji je uzviknuo dok je umirao za tebe: Nitko ne moe vie voljeti nego
33
onaj koji daje ivot svoj za one koje voli. On te je istinski volio, a ne ja. Moja ljubav, koja nas je oboje survala u grijeh, bila je samo pohota i zato ne zasluuje da je zovemo imenom ljubavi. Ja sam u tebi vidio nain kako da zadovoljim svoje bijedne strasti i to je sve to sam ja volio u tebi. Kae da sam za tebe trpio. Moda je tome doista tako. Ali bilo bi tanije rei da sam trpio poradi tebe i ak protiv svoje volje. Ne iz ljubavi prema tebi ve zbog sile koju su upotrijebili protiv mene. Ne za tvoj spas ve zbog tvoje boli. Naprotiv, za tvoj spas je Krist svojevoljno pretrpio svoju muku i s njom je nau duu nadahnuo novim ivotom i oslobodio je od svake boli. Zato upravi k njemu, a ne k meni, preklinjem te, svu svoju odanost, sve tvoje saaljenje i svu svoju skruenost. Plai nad nepravednim zloinom i nad strahovitom okrutnosti kojima je bio izloen nevini ovjek, a ne nad pravednom kaznom koja je mene stigla, jer je to za nas oboje bila milost za koju moramo Nebu zahvaliti. Nepravedna si to ne voli pravdu, a jo nepravednija kad se hotimice suprotstavlja volji bojoj i dobroinstvima Milosti. Plai svog Spasitelja, a ne svog zavodnika. Plai onog koji te je otkupio, a ne onog koji te je upropastio; svog mrtvog Gospodina, a ne ivog slugu njegova koji je upravo osloboen od smrti vjene.... Ova dobrostivost Gospodinova prema tebi plod je samilosti njegove prema tvom spolu, ali u neku ruku i pravedno je tako. Iako slabija i njenija pokazala si vie suzdrljivosti i vie kreposnosti, znai da je i tvoja krivica manja. Zahvaljujem Gospodinu koji te je lake kaznio i pripremio ti vijenac. Sve bure neistoe koje su harale po mojoj nekad nemirnoj dui sad su se stiale, a oluje poude ne potresaju moju ohlaenu grud: Gospod me pretvorio u mramor kako bi sprijeio da se slomim. Naprotiv, ostavljajui u tebi greben mladosti, vruih snova i neprestano uzburkanih valova, oito te je predodredio za vijenac mueniki. Iako si uvijek odbijala da uje ovu istinu i meni branila da je izgovorim, ipak je ta istina oigledna. Vijenac je nagrada onome koji se bori bez predaha i nitko ga nee zadobiti ako se ne bude do kraja borio. Meni nije oekivati vijenac jer vie za mene nema borbe. Koga u mesu njegovu ostan poude ne podbada, nikakvu napast ne mora savladavati. Pa ipak, iako vijenca neu zadobiti, znam da mi je velika povlastica dana time to nikakve kazne neu podnijeti i to sam s prolaznom boli izbjegao vjenim bolima. Ljudi koji se predaju strastima ovog jadnog ivota slini su ivotinjama, jer je napisano: Stoka gnjije na balegi svojoj. Tjeim se to vidim da se zasluge moje umanjuju dok tvoje rastu. Zakon enidbe uinio je od nas jednu put i jedno bie u Kristu. Nita to je tvoje meni nije tue. A Krist je tvoj jer si postala njegovom vjerenicom. A ja, evo, postadoh sluga tvoj, kao to ti rekoh, postadoh sluga a drala si me prije za gospodara. Na slubu tebi obvezuje me duhovna ljubav, a ne potie me na nju strah. Budi pozdravljena u Kristu, zarunice Kristova. U Kristu budi jaka i ivi za Krista. Amen.
RUSOOVA PRIRODNA RELIGIJA

U svom veku, Ruso zauzima mesto meu piscima koji osporavaju vrednosti i strukture monarhijskog drutva. Time je on pretea Revolucije. Ruso hoe, u svom radu, da istrai naelo zla. On dovodi u pitanje drutvo, drutveni poredak u celini. On prouava i u svojim prouavanjima, meditacijama o zlu, ide do opteg uzroka. Prouavao je napredovanje kulture i okarakterisao ju je kao negaciju prirode. Ruso
34
kulturu odbacuje ( iako Kant pokazuje da je Rusoova misao racionalistika i da on prevashodno eli da da ''rei'' spor izmeu prirode i kulture, kako bi kulturu oprirodio) suprotstavlja joj novu negaciju koja je posledica moralnog suda i koja se poziva na etiki apsolut. Rusoovo ogorenje (njega samog kao ''prirodnog'' oveka) protiv drutva (istorijskog ostvarenja) patetian je izraz tog sukoba. On uzima re da bi rekao ne antiprirodi. To misli da moe uiniti putem vaspitanja. Slino Erazmu Roterdamskom, on veruje da ovekova sposobnost da ui moe da donese blagostanje drutvu. On trai pomirenje prirode i kulture u jednom drutvu koje ponovo nalazi prirodu i prevladava nepravde civilizacije. Revolucija ili vaspitanje: to je kapitalna taka u kojoj je sueljavaju ovo ''marksistiko'' i ovo ''idealistiko'' itanje Rusoa.-''Savrena umetnost ponovo postaje priroda''. Iskaz: drutvo je protivno prirodi, ima za neposrednu posledicu: ja se suprotstavljam drutvu. To je to Ja koje se suprotstavlja drutvu koje je negacija prirode. On razmilja kako da utie na drutvo a da ne bude licemer. Knjievni rad pomae, ali on zavisi od Drutva kao recepijenta i njime je uslovljeno. Ruso to ne eli. On eli da se distancira (na Prustov nain) i da na taj nain, usamljeniki i pojedinano kao jedinka- , kao an-ak bude negacija drutvu. Tu imamo preokret sa istorijskih teorija an-aka, na pojedinca an-aka, sa spekulativne analize ljudske evolucije na unutranje probleme pojedinane egzistencije. Prelazimo na subjektivni eksperiment, ali to je vrstim mostom povezano po onoj logici morala koja zahteva slaganje izmeu rei i dela. an.ak e ispisati svoje lino spasenje na pozadini kolektivne propasti koju obznanjuje. Nastojao se pokazati ''moderni'' ili ''romantini'' akcenat Rusoovog individualizma, ali lako bi se pokazali antiki, a osobito stoiki izvori. iveti u skladu sa sobom i ssa prirodom ve imamo kod Seneke ili kod Montenja. On samo preuzima, ali u udnom zanosu strasti, jedno vrlo staro opte mesto iz morala: ''Upravih sve snage duha da razbijem okove javnog mnjenja, i da hrabro uinim sve to mi je izgledalo dobro, ne osvrui se nimalo na miljenje ljudi.''On ne eli da bude samo usamljenik: on e potvrditi svoja dela i rei-ivee po svojoj istini. Tako e ui u opravdanu usamljenost: sam e biti u pravu protiv svih. Ali ta odluka ne donosi Rusou unutranje zadovoljstvo. Odluka ga osuuje na rascep i sukob. ''Kako protiv svih iveti po nekoj univerzalnoj istini?'' Ruso ne moe ni sasvim da iprosti ovom laljivom svetu, ali ne moe ni da ga potpuno napusti. On se od njega izdvaja, ali se osvre da bi ga optuio. On se sveta odrie ne naputajui ga konano. Ruso ostaje uhvaen u zamci drutva, i on to zna, i zbog toga pati. Ali, da bi svojoj teorijskoj misli doneo dokaz proivnjenog ivota, on ne moe da se lii svedoka: njegov nain ivota morae da bude objavljen. Njegova lina reforma, kojom kani da se oslobodi robovanja javnosti, potpuno e dosegnuti svoj cilj samo pod uslovom da tu javnost uzbudi: ''Moja je odluka imala odjeka...'' Ruso se smeta u usamljenost da bi mogao da govori u ime univerzalnog. Ipak ova ''povuenost'' Rusoova ne sme se posmatrati kao romantiarska, ve samo kao njena najava, jer njegova subjektivna intuicija ipak tei da se probije do univerzalnog, koje nije sutinski iracionalno ili nadracionalno. Povui se u sebe znai u svakom sluaju pribliiti se veoj racionalnoj svetlosti nasuprot besmislu koje vlada u drutvu. Ruso se ne okree potpuno protiv Razuma, ve protiv onog kojeg e Kant nazvati umom) koji nadahnjuje ''bezumne ocene ljudi''
35
u njihovoj iluziji, sanjarenju da ''neto'' rade korisno. Ruso e obznaniti taj besmisao; u oima jednog dubljeg razuma, lana jasnost obinog umovanja je besmislica. Jednom poto je drutvo zaboravljeno, pota je odagnano svako seanje i svaka briga o tuem miljenju, predeo u an.akovim oima, ponovo vraa sebi obeleje osobene i prvobitne prirode. Tu se nalazi povraena ar, istinska arolija. Ruso onda moe da da se nae sa prirodom na neposredan nain, a da se nikakav strani predmet ne umetne: nikakav neumesan trag ljudskog roda, nikakav oiljak istorije ili civilizacije. Usred te ponovo pronaene prirode, Ruso e preuzeti proroku ulogu: on objavljuje skrivenu istinu: ''U dubini ume, traio sam, naao sam u njoj sliku iskoni koju sam povest ponosno ocrtavao; dograbih sitne ljudske lai, imao sam smelosti da obelodanim njihovu prirodu, da pratim napredovanje vremena i stvari koje su tu sliku izobliili...'' Jedini nain za an-aka da predupredi preteu tamu, to je da se i sam pretvori u prozirnost, da je proivi, ostajui istovremeno i vidljiv i izloen pogledima drugih, tih zatoenika tame. Istina, da bi izala na vidilo treba da bude proivljena od strane nekog ''svedoka'' (slino Marselu u Traganju za izgubljenim vremenom na taj nain, povukavi se u sebe, Prust daje kritiku i sliku raspada drutvenih/mondenskih vrednosti njegove savremene Francuske). an-akovo povlaenje ispred istorije ustvari ini da se ona pojaa u oima italaca. NOVA ELOIZA I PRIRODNA RELIGIJA Pre svega, roman je pisan u epistolarnoj formi, koju Ruso, kao i Gete preuzima od Riardsona. Epistolarna forma omoguava Rusou da svoj roman prikae i kao filozofsku raspravu ali i kao ljubavnu priu. Pisae o strastima, emocijama i vrlinama, u emu odlazi dalje od Riardsona. Grad Klarens u kojem se odvija radnja romana prikazan je pastoralno, utopisjki on je prostor prirodne religije koja je za Rusoa jedini izlaz. Ruso nam pripoveda o oveku kao o usamljenoj jedinci koja spas moe pronai samo begom u prirodu. ovek moe samo u prirodi da ovaploti svoju duu, i tako, izlzei sam iz sebe, sam ovek postaje umetnost. On razmatra i pitanje drutvene nejednakosti, kojoj suprotstavlja prirodnu jednakost. S jedne strane stavlja moni instinkt koji je priroda usadila u ovekovu duu, a s druge drutvene predrasude.
ANTOAN FRANSOA PREVO Manon Lesko

Prevo je bio plodan pisac, no samo jedno njegovo delo je nedvosmisleno odolelo zubu vremena. To delo je Manon Lesko. Cela fabula Prevoovog romana sastoji se od sudbonosne ljubavi mladog viteza Des Grieuxa i zanosne ali verolomne Manone. Roman je u prvom licu i pripoveda ga Des Grieux koji pria o svom ivotu u potpunosti vezanom za sudbinu njegove ljubavi za Manonu. Sam poetak romana je iz pera uglednog oveka koji u gradu Pacy nalazi neobian prizor. U kolima opkoljenim naoruanim straarima nalaze se prostitutke vezane lancima koje valja deportovati u Ameriku u Nju Orleans, koji je u ono doba
36
pripadao Francuskoj. Prizor je privukao panju velikog broja graana kojima se pridruio i ugledni ovek. Njegovu panju je posebno privukla izuzetno lepa mlada devojka koja se po izgedu i dranju razlikovala od ostatka transportovanih. U njenoj blizini se nalazio melanholini mladi uglednog izgleda. Poetak odmah namee pitanja ko je taj mladi par, o kakvoj vezi se radi i tako su dospeli u tako nezavidni poloaj. Na ta pitanja se odgovor dobija tek dve godine kasnije kada ugledni ovek opet sretne tog mladia, viteza Des Grieuxa, koji mu ispria svoju priu. On je. Naime. kada je imao sedamnaest godina sreo Manonu i tada je od uzornog i staloenog mladii iz ugledne porodice postao zaljubljen ovek za koga je ivot bez Manone besmislen, ime je i zapeaena njegova sudbina. Njih dvoje bee od kue kako bi mogli da ive zajedno i prve dve, tri nedelje zaista ive u ljubavnom blaenstvu. No ta srea je brzo pomuena. Nakon prvih povoda za sumnju Des Grieux saaznaje od njihove sluavke da se Manon sastaje sa bogatim zemljoposednikom gospodinom de B. Des Grieux, ljubomoran, trai objanjenje za Manonino ponaanje ak pokuavajui i da je opravda, no ta samoobmana je surovo prekinuta kada ga oevi lakeji, u dosluhu sa Manonom, nasilno odvode nazad u roditeljsku kuu. On se jedva oporavlja od ovog oka i kada smogne snage da se vrati u uobiajen tok ivota Manona mu opet pomuti um kada se pojavi na njegovom javnom nastupu na univerzitetu. Zada e njegov teko steeni mir rui i on opet bei sa njom. Nastanjuju se blizu Pariza no ubrzo im nestaje novca to je za Manonu neizdrljivo i ona postaje ljubavnica starog razvratnika gospodina de. G.M.-a. I tako, uskoro Des Grieux i Manona opet bivaju razdvojeni i to kada su uhapeni. U nasilnom oslobaanju Manone Des Grieux ubija uvara u zatvoru ali ni to Manon ne spreava da ga posle nekog vremena opet vara, ovog puta sa sinom gospodnina de G.M.a. Oboje opet bivaju uhapeni i ona je osuena na deportaciju u Ameriku gde Des Grieux odluuje da je dobrovoljno prati. U Americi nastaje svojevrsni obrt: mladi par je ovde sretan premda siromaan sve do tenutka kada se guvernerov sin zainteresovao za Manon. U dvoboju sa njim Des Grieux ga teko ranjava i uveren da ga je ubio bei zajedno sa Manonom u divljinu amerikog juga. Teko bolesna Manon umire a slomljeni Des Grieux se vraa u Francusku gde sluajno u Kalasu opet sree uglednog oveka kome je ispriao svoju nesretnu ivotnu priu. Posredi su, dakle, tri sline epizode: Manonina nevera i pomirenje nakon ega sledi razdoblje kratke ljubavi. Ovakvo ponavljanje u biti istog dogaaja moglo bi prouzrokovati pogubnu monotoniju, a ipak itamo tu ljubavnu priu sa velikim interesovanjem. Jedno od tumaenja je zanimljivost preobraaja glavnog junaka koji od naivnog i nepokvarenog mladia postaje varalica na kartama, sauesnik u pokuaju prevare i nevoljni ubica uvara u zatvoru. Jo zanimljivije je to se te promene karaktera ne dogaaju bez njegove svesti o vlastitom moralnom propadanju. itava Des Grieuxova pria svodi se na osnovini ritam kratkotrajne ljuvane sree i zatim prekida te sree, da bi nakon nekog vremena opet dolo do pomirenja. Trenuci sree uglavnom su saeto opisani, dok su razdoblja sumnje, ljubomore i teskobe prikazana opirno i verodostojno. Za takvo delo, usredsreeno poput tragedije na snane i potresne dogaaje, primeren je stil koji retoriari nazivaju uzvienim, a koji pokazuje sklonost prema superlativnim oseanjima i hiperbolama. Vrhunac tragedije moemo da vidimo u zavrnoj fazi kada
37
Manon umire, a Des Grieux je, potpuno skren oplakuje. Manonu Des Grieux nikad ne opisuje, nego samo govori o njenom uinku na okolinu. Osim vitezovog odnosa prema Manon jedino njegov odnos prema ocu ima odreenu teinu. Taj odnos je ambivalentan, prema ocu kao predstavniku prisile i zakona nasuprot slobode koju trae ljudska oseanja, to je dakle odnos prema ocu kao zatitniku i tiraninu. Buui da je Des Grieux bio zarobljenik svojih oseanja i da ih nije dovodio u pitanje nuno je da je s ocem doao u nepomirljiv sukob. Za razliklu od veine fabula onog vremena koje su uglavnom bile epizodne gde se dogaaji niu u slulajnom poretku bez kretanja prema nunom raspletu, u Manon Lesko fabula je vrsta i jedan dogaaj proizilazi iz drugog i utemeljena je na karakternim svojstvima glavnih junaka. Roman je pisan u vidu vitezove prie. De Grieux ivi po kodeksima klase, a Manonu poput Defoove Mol Flanders vrsto vodi interes. Prvi put se uvodi motiv suza u knjievnost.
LORENS STERN Tristram endi

O Boe! Ree moja majka, kakva je to opet pria? O jednom petlu i o jednom Biku, ree Jorik I to najlepa pria te vrste koju sam ikad uo. Kraj. Ovaj roman je izlazio sukcesivno tokom sedam godina: - 1760. Stern je objavio prve dve knjige - podstaknut velikim uspehom, dodavao je svake godine jo po dve godinu dana pre Sternove smrti (1767.) izala je poslednja deveta knjiga POIGRAVANJE POSTUPCIMA Stern odbacuje pravila epskog pripovedanja (pravila utvrena ne samo Poetikom, ve i mnogovekovnom praksom cele Evrope)10 on ne pripoveda ni hronolokim redom, niti po epskom naelu in medias res11, ve skae po vremenu i prostoru, premetajui radnju sad unapred sad unazad (autor se vraa nazad ili skae napred u osnovnu novelu), sledei sad ovu sad onu nit pripovedanja, posveujui brojne stranice siunim dogaajima ili digresijama. (Stern se poigrava i postupkom in medias res i postupkom ab ovo, suprotstavljajui ih jedan drugom da bi ih na aljiv nain prenebregao.)
10
U prvom parodistikom romanu kod nas, Romanu bez romana iz 1838. Sterija se takoe poigrava klasicistikim principom kompozicije epa... 11 Horacije je savetovao pesniku koji pie ep da uvlai itaoca u sredite zbivanja ba kao da su oni itaocu poznati. Ovom postupku je suprotstavljen postupak ab ovo (od jajeta), prema kome ep valja poeti jo pre junakovog roenja, od okolnosti pod kojima je zaet.
38
S toga mi je razloga doista drago to sam svoju povijest na takav nain zapoeo i to sam kadar da je tako i nastavim, idui tragom svake zgode u njoj, kao to kae Horacije, ab ovo. / Znam da Horacije uopte ne preporuuje taj nain: Ali taj gospodin govori samo o epskoj pesmi ili o tragediji; (zaboravio sam ta) uostalom, ako nije tako, treba da zamolim gospodina Horacija da mi oprosti; jer se ja u pisanju kojega sam se prihvatio, neu ograniiti ni na njegova pravila ni na pravila bilo koga drugog oveka iz bilo kojeg vremena. Opravdanje digresije ... a posredi je ovo: Da se ja, iako su sve moje digresije, kao to vidite, opsene, i mada se ja udaljujem od predmeta o kojem govorim, dalje i vie no ikoji pisac u Velikoj Britaniji, da se ja ipak uvek brinem da sve udesim tako da glavni posao ne miruje dok mene nema. (I, 22) Nastavlja o vanosti digresija: izbacite li ih iz ove knjige, na primer, onda bolje da ste bacili i knjigu sa njima; studena veita zima zavladala bi na svakoj stranici njenoj... Remeenje hronologije ((i ideje celovitosti)): junak se rodio tek u 4toj od 9 knjiga, a u 6toj knjizi su mu mesto deje haljine obukli pantalonice, a potom se vie i ne pojavljuje. Prema tome, Stern je izneverio i naslov i podnaslov knjige, ivot i shvatanja Tristrama endija, jer o junakovom ivotu saznajemo sasvim malo, a o shvatanjima nita. Autor se poigrava tradicionalnim elementima romana (predgovor, invokacija12, posveta, moto13... nalaze se unutar romana, na proizvoljnim mestima). (Daleko od poetka knjige u 64. poglavlju, Stern se navodno sea da je zaboravio da napie predgovor, da ga naknadno ubacuje, poto ima malo slobodnog vremena. Posveta ((neimenovanom lordu)) stoji na kraju 8. poglavlja I knjige.) Neka poglavlja sadre samo po jednu reenicu, dok su druga neizmerno dugaka... Neka poglavlja su ispreturana... To se obrazlae ovako: Jedino elim da to bude pouka svetu da puta ljude da priaju svoje prie po svojoj volji. itavo 10. poglavlje IV knjige Stern posveuje razmiljanjima o poglavljima: I sad, da znate, kako je ovo sad moje poglavlje o poglavljima, ono to sam ga obeao napisati pre nego poem na poinak.... U 25. poglavlju IV knjige nam kae da 24. poglavlje fali zato to je iscepano, a onda nas obavetava o njegovom sadraju... (Iznosi i razloge cepanja poglavlja: Ali pregledajui nanovo prikaz toga puta, uinilo mi se da sam se u njegovom opisivanju izdigao toliko iznad stila i naina na koji sam dotle opisivao sve drugo u ovoj knjizi, da taj opis ne bi mogao ostati u njoj a da ne baci u zasenak sve druge prizore koji su opisani u njoj; i da u isti mah ne poniti onu nunu ravnoteu i izjednaenost meu pojedinim poglavljima, iz ega i proizlazi proporcionalnost i harmonija celog dela.)
12
Invokacija ima na vie mesta. Na pr. uz posvetu lordu u 9. poglavlju I knjige pripoveda se obraa i boginji Luni: Svetla Boginjo, Ako nisi suvie zaokupljena poslovima Kandidovim i gospoice Kunigunde uzmi i Tristrama endija pod svoju zatitu.; Apolona zaziva u 12. poglavlju III knjige: Veliki Apolone! Ako si voljan da daje daj mi ne zahtevam nita vie ve samo malo prirodnog humora... a Merkura, s njegovim pravilima, merilima, ako moe bez njega, poalji s mojim pozdravima u svejedno gde. 13 Moto je dat na naslovnoj strani romana, ali na starogrkom. U prevodu glasi: Ne smuuju ljude stvari, ve miljenje o stvarima.
39
Sa stanovita grafikog oblikovanja izvrtanje uobiajenog... Tekst se poigrava jo nekim grafikim znacima intencionalno nedostajanje teksta (prazna strana koja je integralni deo teksta, crna strana, mramorna strana14), ruice, strelice pokazivai; precrtani komentar;15 Dijalog sa itaocem pripoveda se obraa itaocu, raznim itaocima koje imenuje ili ih identifikuje preko titule, pola itd. Na primer dijalog sa Gospoom: Kako ste, Gospoo, mogli biti tako nepaljivi dok ste itali poslednje poglavlje? U njemu sam vam rekao, Da mi majka nije bila papistkinja. Papistkinja! Nita slino niste rekli, Gospodine. Gospoo, dopustite mi da jo jednom ponovim da sam vam to rekao jasno (...) u pretposlednjem retku tog poglavlja u kojem sam uzeo na se da kaem: 'Bilo je preko potrebno da se rodim pre nego to budem krten.' Da je moja majka, Gospoo, bila papistkinja, do toga se zakljuka ne bi moglo doi.16 Pripoveda se obraa i svojoj pripovesti i njenim elementima na primer obraa se Jorikovoj propovedi17: Nesretna propovedi! Poto su te pronali, i po drugi put si se put izgubila, ispala si kroz jednu neprimeenu rupu u depu svog gospodara i pala dole u podmuklu i poderanu postavu (...) (II, 17) Obraa se i likovima na pr. Tobiju koji je poeo da skuplja literaturu o vojnom graevinarstvu i vojnoj opremi: Stoj, dragi moj strie Tobi stoj! ni koraka dalje na tom trnovitom i tekom putu! (...) To e ti pogorati bolest (...) patie od tvrde stolice zdravlje e izgubiti... (II, 3) Ponekad se i italac obraa pripovedau na pr. ... moj stric Tobi odmah odjaha na svom konjicu. Nisam ni opazio da je va stric Tobi ve bio na svom konjicu. (III, 3) Ponekad je dat istovremeni dijalog pripovedaa sa dva neimenovana itaoca na pr. ta bi mi vaa blagoroa savetovala da uinim? Ispriajte je, gospodine endi, svakako. Ti si budala, Tristram, ako to uini. (III, 23) Ponekad autor (?) komentarie greke pripovedaa na pr. u napomeni datoj uz 19. poglavlje II knjige: Pisac je ovde dva puta pogreio; jer Lithopaedus treba da se pie ovako, Lithoopaedii Senonesis icon. Druga pogreka je u tome to Lithopaedus nije pisac, ve crte nekog okamenjenog deteta. (str.121) Pisac esto prekida zapoeta izlaganja, jer je, izmeu njega i itaoca iskrsao niz pitanja koja trae da se objasne. Pisac se esto u toku pripovedanja obraa itaocu, koji je prisutan kao neka vrsta pievog saradnika, ija se pitanja podrazumevaju i kad ih on izriito ne postavlja. Ova pitanja su povod digresijama i izazivaju objanjenja i
14
Evo kako Stern uvodi mramorne strane: itaj, itaj, itaj, itaj, neuki moj itaoe! itaj ili, tako mu uenosti velikog svetog Paralipomenona unapred ti kaem, bolje da tu knjigu odmah odbaci, jer bez mnogo itanja, pod ime, kako vi, veleasni gospodine znate mislim mnogo znanja, nee biti kadar da shvati pouku iduih mramornih strana (areni simbol moga dela)... (III, 36) 15 Crtica, najei grafiki znak ponekad se pojavljuje u itavim redovima. Nekad oznaava nagle prekide misli i kao takva slui umesto prelaza; nekad zamenjuje isputenu re ili reenicu obino takvu da se ((zbog nepristojnosti)) ne moe tampati Stern zamenjuje nepristojne izraze, masne ale crticama, to je golicljivije i nepristojnije od otvorene skarednosti jednog Rablea. 16 U vezi sa ovim pripoveda se vajka to itaoci imaju lou naviku da jure napred traei u knjigama vie pustolovina nego duboku uenost. ... ostaju u pameti samo oni delovi knjievnog dela u kojima preteu surovost i putenost: Tanane aluzije i nauna opaanja odleu poput duhova negde u visine, ozbiljna moralna pouka kao da pada u neki bezdan... 17 Ova propoved o savesti se ita za vreme poroaja...
40
komentare koji se u stvari javljaju kao pieve asocijacije sa osnovnom, epskom potkom romana.18 Pominjanje: Servantesa, Montenja, Voltera, Rablea, Aristotela, Loka... Na primer, za svoju knjigu kae: i na kraju e se izvri ba u ono ega se plaio Montenj da mu se ne izvrgnu njegovi Eseji, naime, u knjigu koja krasi salonske ormare; (I, 4) & Tristramovo definisanje endizma i uopte uspostavljanje takve institucije asocira na Rableov pantagruelizam: Pravi endizam, mislili vi o njemu i najgore, otvara srce i plua, i svim onim osobinama koje su mu u prirodi tera krv i druge ivotne telesne sokove da teku slobodno svojim tokovima i da dugo i veselo pokreu kolo ivota. Osim toga, tu su i Antiendijevci Stern se, kao i Rable, obraa svojim kritiarima, ali na drugaiji nain: A sad, dragi moji Antiendijanci, prerevnosni kritiari i sapatnici (za vas i piem ovaj Predgovor) i za vas premudri dravnici i umni doktori (dajte skinite te svoje brade), uveni po svojoj ozbiljnosti i mudrosti; (...) a spominjem vas ovako zajedno samo zbog toga da suvie ne duim, a ne moda zbog neke mrnje prema vama. ( III, 20) )) UTICAJ LOKA / PARODIRANJE LOKOVIH IDEJA Korienje principa asocijacije ideja Stern u ovome polazi od Loka, koji je u svojim Ogledima o ljudskom razumu opisao ovu pojavu kao uzgredan i uglavnom tetan psihiki fenomen, insistirajui na neloginosti, sluajnosti i nezdravim posledicama asocijacije. Stern se i ovim sredstvom najee slui da bi okirao itaoca ili da bi izazvao humoristine efekte. Na primer endijeva majka je asocijativno povezala navijanje sata sa polnim inom. (Kako se Volter sa enom u postelji sastaje samo prve nedelje u mesecu, a iste te veeri navija i sat, u eninoj se glavi stvorila asocijacija im uje kako se navija sat, u njoj se javlja misao na sasvim drugi posao... i obrnuto.) & Sterna ne zanima hronoloko prianje niza dogaaja onim redom kojim su se u stvarnosti zbivali. Taj red je kod njega sasvim poremeen; dogaaji se niu onim redom kojim narator o njima misli; neki su se odigrali pre mnogo vremena, neki se deavaju u trenutku prianja, a neki se unapred pripovedaju. Stern hvata u letu utiske koji su namenjeni njegovoj svesti i predstave koje se spontano nadovezuju jedne na druge. Za Sterna su najpouzdanije ba one predstave koje se bez uticaja nae volje niu i mnoe jedne iz drugih u naoj svesti... Zato pisac mora da izvlai predstave iz svoje svesti, bez obzira na neracionalni nered u kojem one naviru. Pogreno je smiljati sa planom reenicu koja sledi jer to bi sputalo slobodu asocijacije. Racionalno miljenje je manje autentino, manje odluujue nego to je pljusak asocijacija koje padaju na nau svest. Na primer, dva istovremena misaona toka iste linosti Obadija kae Suzani da je Bobi umro u Londonu a Suzana prvo pomisli na zelenu spavaicu svoje gazdarice. (Ovde bi ba bilo mesto Lokovoj glavi o neprikladnosti rei.) Suzana odgovara Obadiji da svi treba da obuku crninu, ali i dalje (na mentalnom planu) vidi sve zeleno. Ipak kae da e to ubiti njenu gazdaricu... Svesni tok misli, saaljenje prema gazdarici, slabiji je i beskrvniji od prvog toka grozniavih predstava o gazdariinoj garderobi.. ... nastavi moj otac, u svakoj zdravoj ljudskoj glavi vri se redovno sukcesija misli (...) te one slede jedna drugu u redu kao Kolona artiljerije? ree moj stric Tobi Vraga, ne
18
Neki smatraju da je askanjem sa itaocem Stern hteo da se priblii itaocu i da mu doara utisak neposrednog obraanja.
41
artiljerije! naljuti se moj otac te one slede i niu se jedna za drugom u naem duhu u odreenim razmacima, ba kao to se slike u svetiljci okreu od topline svee. A ja ti kaem, ree moj stric Tobi, moje se obru vie kao raanj. Onda, brate Tobi, ja tebi nemam nita vie da kaem o tome, ree moj otac. ( III, 18) HRONOLOGIJA I 1689. Trim stupa u vojsku II 1690. Bitka kod Limerika III 1695. Opsada Namire / Tobi ranjen IV 1697. Tobi se vraa kui V 1701. Tobi i Trim odlaze na selo VI 1713. Tobi se zaljubljuje u udovicu Vodmen VII 1718. Zaet Tristram, petog novembra se raa VIII 1719. Umire Tristramov brat Bobi IX 1741. Putovanje po Evropi X 1748. Umire Jorik XI 1759/66. Pie svoj roman
LIKOVI galerija ekscentrinih portreta

1. Tristram naslovna linost, govori u prvom licu, a ima najmanje uloge u delu, a u nekim knjigama se i ne pominje. I pored udljive kompozicije, postoji neki opti hronoloki okvir znamo da je Tristram pri kraju romana dosegao tek petu godinu ivota. 2. Volter Nosilac udatva koje Stern naziva Shandean philosophy: ljubitelj neobinih starih knjiga i sholastike logike, spreman da filozofira o bilo emu, a naroito o svakodnevnim sitnicama koje niko drugi ne bi smatrao filozofskim predmetom o nosovima, maramicama, dugmadi itd. Kroz ovaj lik Stern karikira robovanje filozofskim teorijama ija se jalovost pokazuje u praksi. Veran svojim interesovanjima, Volter je hteo sinu da nadene ime Trismegistus (prema Hermu Trismegistu, zagonetnom srednjovekovnom poluboanstvu, ocu crne magije // Trismegist je nadimak boga Hermesa, a znai otprilike tri puta najvei), ali je grekom slukinje ispalo prozaino Tristram. Volter ima teorijska objanjenja i za nezgode ljubavnog ivota svoje tetke: on veruje da imena objanjavaju line nesree ljudi... Volter endi ilustruje psiholoki tip oveka za koga svaka
42
ivotna pria predstavlja ilustraciju neke od njegovih omiljenih teorija. Ovo ilustruje tezu o proizvoljnosti ljudskog miljenja: On bi zgrabio neko miljenje, gospodine, kao to praiskonski ovek zgrabi jabuku. Samim inom grabljenja jabuka postaje njegova svojina. Bez obzira to su njegova ubeenja sluajna i proizvoljna, on je spreman da pogine branei ono to mu se desilo da misli: branio bi ih svim to mu doe pod ruku; jednom reju opasivao ih je i utvrivao tolikim opkopima i grudobranima, kao to bi moj stric Tobi inio sa nekakvom tvravom. Volterova ubeenja su plod igre sluaja, ona mu se deavaju; ipak, ukoliko su proizvoljnija i nastranija, utoliko im je on fanatinije privren, odnosno utoliko ih upornije brani. Volter je primer razvijanja nastranih, polunaunih i pseudonaunih teorija. Lik Voltera otelovljuje Sternovu kritiku filistarstva19 i pedanterije. 3. Stric Tobi bivi podoficir u sedmogodinjem ratu, koji je od rane na preponi (iz bitke kod Namura) ostao invalid i dobio neku penzijicu. Njegov hobi (ovaj izraz, skraenicu od hobby-horse deiji drveni konji, stvorio je upravo Stern u ovom delu) jeste fortifikacija zajedno sa kaplarom Trimom, on po itave dane gradi i opseda sitna utvrenja u jednom vrtu oni postavljaju izmiljene vojske u ratni poredak oivljavajui uspomene iz rata u Nizozemskoj gde su obojica ranjeni. Opsednut je svojim hobijem jer za njega nema nieg stvarnijeg od igre koju su izmislili on i Trim. On je blage prirode, dobroduan, gotovo apsolutno dobar nije kadar da ubije ni muvu ( Ovaj svet je dovoljno prostran za nas oboje, kae Tobi putajui muvu kroz prozor), i uvek je spreman da saosea i bezgranino prata. Stidljiv je kao devojka, nespretan i naivan u ophoenju, bezazlen, neprilagoen praktinom ivotu. Ovo izaziva humorni efekat re je o kontrastu prema njegovoj vojnikoj prolosti i ratnikim interesovanjima. Njegova hristolikost je naruena humorom kojim Stern opisuje njegovo udvaranje udovici Vodmen. Tobi je otelovljenje jednostranog i nepotpunog hrianski-pasivnog stava prema ivotu. Tobi, za razliku od svog brata, ne veruje u prazne rei nego hoe i delom i oseanjem da ivi. Njegovo delo, ipak, nosi ista obeleja privida i apsurda kao i misao njegovog brata on ivi u svom marionetskom svetu, ponavljajui najvee bitke svog vremena... On je dakle, veliki vojskovoa upravo na onaj nain na koji je Volter veliki mislilac. Tobi, pored sve dobrote svog srca, ali kad se svri rat na kontinentu. Ipak, on je za Sterna moralniji od svog brata, koji je naizgled uen i ozbiljan ovek, ali ovek koji je na drugi, opasniji nain izgubio vezu sa stvarnou. Pasivnost Tobijeva: njemu se ljubav deava isto kao to se Volteru deavaju misli: U ovom sluaju... o kojem Platon nije ni sanjao Ljubav, vidite, nije toliko Oseanje koliko Situacija u koju ovek ulazi kao to bi moj brat Tobi uao u vojnu jedinicu svejedno da li on voli vojnu slubu ili ne kad je ve jednom u njoj on se ponaa kao da je voli; i preduzima sve to moe da bi se pokazao kao junak. 4. Trim verni kaplar, bivi titonoa i posilni Tobijev. Trim je ratovao, ali mu je kod Landena smrskano koleno. Voli i potuje svog gospodara. Jedina mana mu je to je strano brbljiv. On deli gospodarev interes za utvrenja.
Filistarstvo malograantina, uskogrudost, istunstvo, ogranienost, uskost duhovnog horizonta.

19
43
5. Duo Tobi Trim vue koren od Don-Kihota i Sana Panse. Meutim, Trim nije neki kontrast Tobiju, ve je pre varijacija istog lika na niem nivou. Tobijeve strasti nemaju altruistiki smisao koji bi iskupio njihovu poremeenost na taj nain da bi one izrasle u neki simbol solidarnosti sa nekom plemenitom idejom kao to se deava kod Don Kihota. Njegovi apsurdi ni u jednom trenutku ne mogu da dobiju tragiku dimenziju. Tobijeva manija ima zanesenjatvo kao DonKihotova, ali nema njen duboki ljudski sadraj. Piscu je vanije da Tobi bude dobar u sentimentalnom smislu nego da se bori za uzviene ideale, poto on smatra da je ta borba, makar i realna kao to je Jorikova, osuena na propast. Stern parodira plemenite napore uopte: Tobijev cilj nije niija srea, nego njegova sitna manija, beskorisna za svakoga, a Stern je i takvu tolerie i hoe da je prikae ak lepom. 6. Tristramova majka olienje beznaajne, ograniene ene. Moja majka, koja je sedela kraj njih, podie oi, - ali je ona znala koliko i njena zadnjica ta moj otac misli, - meutim, moj stric Tobi, koji je esto bio o svemu tome obavetavan, vrlo dobro ga je razumeo. (I, 3) ((Volter pripoveda kako je Tristram takav kakav jeste zbog toga kako je zaet.)) Tristramova majka bi mogla da bude kontrast optoj karikiranosti likova lanova porodice. 7. Jorik paroh koga Stern na poetku opirno prikazuje. Ime je uzeto iz Hamleta.. Jorik je u toj tragediji dvorska luda. Sa imenjakom Jorika vee nestaluk i naelna neozbiljnost. Voli da se ali, ali je i naivan. U roman je uvrtena i jedna njegova propoved. Jorik umire slomljenog srca zbog pakosti ljudi, koji njegovu iskrenost i pravednu kritiku nisu uzimali kao alu nego su mu se bezduno svetili. U opisu njegove smrti, u oima koje se gase, sine za trenutak, kako pria Tristram, neto servanteskog plamena plemenite ironije i borbenog potenja. Jorikova smrt je stavljena na poetak knjige, iako se on kasnije esto javlja u toku radnje. 8. Doktor Slop 9. Obadija sluga 10. Suzana slukinja 11. Gospoa Vodmen udovica koja je naumila da se preuda. Ona lukavo opseda starog vojnika kao neku tvravu. Nju zanimaju posledice Tobijeve rane. Ona se prvo obraa slukinji pa doktoru Slopu. Saznavi za tu anketu Tobi se naljutio i potuio bratu. Kako se ta stvar zavrila ne znamo: do kraja knjige o tome nema ni pomena. LITERATURA: Wolfgang Iser, Tristram Shandy Barbara Packer, The motley crew. Audience as fool in Tristram Shandy Vejn But, Retorika proze Viktor klovski, Uskrsnue rei Svetozar Koljevi, Hirovi romana Olga Humo, Problem vremena kod Sterna i Prusta 44
ODERLO DE LAKLO Opasne veze

Video sam naravi svog veka, I objavio sam ova pisma. an ak Ruso, Nova Elojza
Nastanak romana u pismima i novine koje Laklo unosi u epistolarni roman

Epistolarna knji. je u ekspanziji u 17-19. veku, a kulminacija u 18. veku, kada stvaraju Laklo, Monteskje, Ruso... Koje su joj svojstvene crte? Monteskje u Persijskim pismima kae da je ova vrsta uspena zbog poveane mogunosti da se na liniji nain iskau i osete strasti. ovek se tu izraava u prvom licu i u sadanjosti, i autor tu nastupa kao linost koja doivljava, kao protagonist. Pismo je najvie od svih vrsta najistinitija, najblia obinom govoru, ali i najpogodnija za izraavanje oseanja. Razliita pisma iste linosti predstavljaju krivulju njenog unutranjeg ivota, kao niz fotografija. Pismo- kao uivo uhvacena `sadanjost`, trenutno, ili ono to je prolo, ali iz perspektive `sadanjih` oseanja. Time dobijamo jednu veitu sadanjost, bez poznavanja budunosti. Postoje samo strahovi i nade od sutranjice. Svako pismo, a naroito ovog oblika, ima svojstvo dnevnika, pisanja u sadanjem vremenu; neku kratkovidost, krajnju panju, ak i uveliavajuu, poklonjenu neprimetnim dogadjajima . Roman 20.veka ima tu zajedniku crtu s epistolarnim romanom, to zagnjuruje i linosti i itaoce u jedno sadanje vreme koje se upravo gradi, a uskrauje autoru panoramsko gledite sveznajueg svedoka. 18. vek ima izleta u neki vid ùnutranjeg monologa` (Stern, Didro), ali veliku panju daje dijalozima. `Pismo` je krenulo ka nekom primaocu, ono je nekom upueno, ono je sredstvo akcije. U `pismu` ovek pie o sebi i sebe ispituje, ali pred drugim i za drugog. Le Sa, Prevo, Didro, Ruso, Laklo, u Engleskoj Defo, Riardson, Stern...- svi oni upotrebljavaju Prvo lice. Upotreba prvog lica, za razliku od treeg (on ree... on uini da...) namee prihvatanje jedne take gledita, one koja pripada linosti. Pored toga, ona je povlaila umnoavanje taaka gledita brojem uvedenih linosti, samim tim i raznolikost i relevantnost zabeleenih iskustava, kao i uvid u relativitet svega u svetu. ini se da je nastupanjem epistolarne forme, romanopisac prvi put odustao od pripovedanja.; on vie ne pria, niti navodi svoje junake na priu, ve se on oslobadja od prie zamiljene kao niza doivljaja. Dogadjaj - to su ovde rei , i dejstvo tih rei. Dogadjaj - to je razmena i raspored pisama, kao dat redosled u dokumentima. Autor ove vrste, pojavljuje se ne vie kao pripoveda, ve kao sakuplja. Najvei problem je kako prikazati sled tih `pisama`. Da li kao `pismo`, `dnevnik`, ìspovest`. Sam Laklo uzima slobodu da sam, kao àutor koji je pronaao pisma`, da ih premesa i po svojoj volji daje na uvid itaocu. Laklo sebe predstavlja kao redaktora pisama. Nevana pisma kako sam kae, izbacuje. Roman u pismima se prikazuje ne kao dokument nekog romanopisca, vec `dokument` o stvarnim linostima koje su ivele, oseale i delale. To je
45
fikcija nefiktivnog. Pronadjen je sveanj pisama, pa se ono pronadjeno objavljuje. Znai, autor kao pasivni saradnik i sakuplja napisanog. Pisac se krije iza realnosti. Epistolarni oblici: 1) jedna jedina linost pie, najee jednom jedinom primaocu. 2) odsustvo svake veze - to je isti sololokvij bez odgovora, a u tome je njegova patetika; ipak, to su pisma: krik upuen nekome, ali koji nestaje u praznini. To je prvobitni oblik romana u pismima. Pomou odsustva stvoriti neko prisustvo, to jeste paradoksalna mo pisma. Ono to su autori 18.og veka uneli novo je polihromija, tj. stvorili su simfonijsko delo, orkestraciju poruka mnogobrojnih i jednovremenih dopisnika. Upravo ukrtanje glasova sainjava telo i potku romana (Riardson, Smolet, Ruso, Laklo, Retif...). Time je postignuta i raznolikost stilova. Stil pisma je postao vaan elemenat porteta linosti, i ima onoliko linosti koliko i stilova. Laklo to savreno koristi. Stil de Mertejeve, Valmona, kao dve varijacije slinih karaktera, nasuprot stilu pobone de Turvel, naivne Sesilije, i dobrog Dansenija. Redjanjem njihovih pisama, Laklo je uspeo da itaocu prikae u pravom svetlu karaktere i linosti svog romana. A jedna od sutinskih tema romana na taj nain je sugerisana od samog poetka: susret bezazlenosti (Sesilija, Dansen, de Turvel...) i rauna, plana, tj. suoavanje rtve i zveri (Gdja de Mertej, Valmon). Rezultat umnoavanja korespondenata je duboka izmena romanesknog sveta - ovaj se prikazuje kao splet sloenih veza. Svet je splet odnosa koji se ravaju i ukrtaju, i to je ono to italac shvata pri samom kretanju tih bezbrojnih pisama. Laklo, takodje - kao jo jednu mogunost i veoma uspelu - koristi i iznoenje jednog dogadjaja, ali osvetljen utiscima i oseanjima razliitih junaka. Tanije efekat jednog dogadjaja na razliite ljude, tj. ista pria iz razliitih perspektiva (relativizam). U Opasnim vezama Laklo neprestano koristi ta pomeranja perspektive (kao i razliita pisma jedne te iste osobe, na pr. Gdje de Mertej razliitim osobama o istom dogadjaju). U epistolarnom obliku u 18. veku veliku ulogu dobija poverenik; Protagonistima je potreban neko kome mogu sve da kau (Valman de Mertejevoj; de Mertejeva - Valmonu). Vatreni obozavalac Nove Elojze (Ruso), Laklo zaduuje svoje likove da razglase njegov dug prema velikim epistolarnim romanima prethodne generacije. To u romanu i ine likovi, itaju ta dela i pozivaju se na njih. Da bi se pravilno protumaile Veze treba voditi rauna o odnosu sa Rusoovim delom. Ruso govori o prirodi ene i njenoj perverziji u pariskoj civilizaciji tog vremena. Veze se tad pokazuju kao izvrnuta Elojza; ulazno kretanje ka redu i harmoniji oko Julije (Elojza), preokreu se u silazno kretanje ka neredu i neskladu oko Markize de Mertej, kao negativne slike Julije, i Gdje de Turvel, ove rtve oveka koji predstavlja tanu Sen-Preovu (Elojza) suprotnost: Valmona. Sva sredstva i tehnike Laklo uzima iz duge epistolarne tradicije, ali modernizuje sa velikom vetinom i uspehom. Lakloova originalnost je u tome to je dao dramske vrednosti kompoziciji sa pismima, to je od tih pisama nainio samo tkivo romana i to je na taj nain ostvario tako tesnu vezu izmedju siea knjige i pripovedakog postupka. Kada itamo Lakloovu knjigu ne vidimo samo ruku koja pie pisma, nego i oi koje e ih itati; neki glas govori, ali je slualac prisutan, kao linost romana s istim pravima kao i druge linosti, pa e i on odgovoriti. Postoji neprekidan i gust dijalog izmedju jednovremenih prisustava. Za Valmona i de Mertejevu pismo je sredstvo akcije pre nego izraz stvarnih misli. kada piete, treba da manje govorite ono to mislite a vie ta e mu se dopasti. Postoje dva
46
tabora u ovom romanu: oni koji podeavaju svoje stavove i ne izriu nijednu re koja nije sraunata radi nekog cilja. Oni su `pod maskama`, veiti glumci. Valmon Ceciliji Volan nikada ne pie koje su njegove namere (to pise Mertejevoj) ve ono ine bi izazvao eljeno dejstvo i to bi ona volela da uje i tako napreduje o svom osmiljenom poduhvatu. Gdja de Mertej menja maske pred nama zavisno od toga kome pie - jedno lice za svakog primaoca. Sa druge strane, postoje linosti neposrednog odgovora, nesposobne za skrivanja i podeavanja - lica bez maski. Sesilija, Danseni, de Turvel (ne umem ni da skrivam, ni da savladjujem utiske koje dobijem). Poto su pisma Opasnih veza kratka, italac je osetljiv i na njihovo nizanje, iji redosled nikada nije nevaan; on odgovara majstorskim efektima rasporedjivanja, uokviravanja. Svet je naroito bio osetljiv na sledei vid romana: u Laklou su prepoznali Valmona kompozicije sve proraunato, i isplanirano do najsitnijih detalja. Pogotovo na isprva obine odnose, koji se komplikuju i postaju prave zamrene opasne veze, redjaju se nove kombinacije izmedju likova. Tu vidimo preplitanje i zapletenost. Efekat koji je, moda, sluajnost: italac je uvuen, on je kao sauesnik u zloinu. Jedino On zna sve to i likovi `pod maskama`, Valmon, i Mertejeva. italac postaje sauesnikom sa zlom. Veze priaju o razaranju sistema pomou strasti, umesto naela, ljudi su bez naela. Valmon je ovek predvidjanja i sistema, ali i on podlee protiv svoje volje nehotinom kretanju strasti. Ipak, ima tu `neto` u njegovim oseanjima prema de Turvelovoj. or Pule je uoio: `tako se kriom uvlai, u roman koji je roman osvajanja s predumiljajem rtve od strane osvajaa, jedan drugi roman, neoekivan i nepredvidljiv, koji predstavlja osvajanje bez predumiljaja osvajaa od strane rtve.` Mertejeva ga zbog te slabosti kritikuje, ali i ona zapada u vrtlog strasti. I ona na kraju dolazi pod uticaj sila koje njome poinju da vladaju: nekoj vrsti ljubavi prema Valmonu, i estokoj ljubomori prema Gdji de Turvel.
NAPOMENA: Litarturu za Tristrama endija smo nali Marija i ja; Marija (Olga Humo) u seminarskoj biblioteci odseka za anglistiku naeg fakulteta, a ja (sve ostalo) u seminarskoj biblioteci odseka za Optu knjievnost i teoriju knjievnosti Filolokog fakulteta u Beogradu. Sanja je pronala u gradskoj biblioteci knjigu Eriha Koa Satira i satiriari za teme o Sviftu i Volteru kao satiriarima. Beleke sa predavanja o Didroovom Ramoovom sinovcu nisu prekucane.
47

Evropski Roman XVIII Veka

Diunggah oleh

Informasi Dokumen

Hak Cipta

Format Tersedia

Bagikan dokumen Ini

Bagikan atau Tanam Dokumen

Opsi Berbagi

Apakah menurut Anda dokumen ini bermanfaat?

Apakah konten ini tidak pantas?

Hak Cipta:

Format Tersedia

Evropski Roman XVIII Veka

Diunggah oleh

Hak Cipta:

Format Tersedia

E V R O P S K I R O M A N XVIII V E K A

Predmetni profesor: Dr Vladimir Gvozden Doc. Dr Gordana Pokrajac

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti letnji semestar 2011/2012 b e l e k e s a p r e d a v a nj a

Spisak literature preuzet je sa sajta katedre.

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

DONATAN SVIFT Guliverova putovanja

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

FRANSOA MARI ARU VOLTER Kandid

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

KANDID ILI OPTIMIZAM, 1759.

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Kandid kao parodija avanturistikog romana

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

GOTFRID VILHELM LAJBNIC

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Kritika Lajbnicove ideje predodreene harmonije

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

JOHAN VOFGANG FON GETE Patnje mladog Vertera

Preuzeto sa sajta Britannica Online Encyclopaedia

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

AN-AK RUSO Julija ili Nova Eloiza

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

RUSOOVA PRIRODNA RELIGIJA

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

ANTOAN FRANSOA PREVO Manon Lesko

LORENS STERN Tristram endi

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

LIKOVI galerija ekscentrinih portreta

Filistarstvo malograantina, uskogrudost, istunstvo, ogranienost, uskost duhovnog horizonta.

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

ODERLO DE LAKLO Opasne veze

Nastanak romana u pismima i novine koje Laklo unosi u epistolarni roman

Katedra za Komparativnu knjievnost sa teorijom knjievnosti

Anda mungkin juga menyukai