Auvic u Frankfurtu

Predgovor engleskom prevodu Bernd Naumanove knjige Auschwitz: A Report on The Procedings Against Robert Karl Ludwig Mulka and Others Before the Court at Frankfurt, 1966.

I Od oko 2000 esesovaca koji su izmeu 1940. i 1945. poslani da slue u Auvicu (a mnogi od njih mora da su jo ivi), izabrana je aka nepodnoljivih sluajeva i optuena za ubistvo, jedino krivino delo koje decembra 1963, kada je poeo sudski proces u Frankfurtu, nije potpadalo pod zakon o zastarevanju. Istraga u kompleksu Auvica trajala je mnogo godina prikupljena je dokumentacija (prema sudu ne mnogo informativna) i ispitano 1300 svedoka a trebalo je da slede i drugi procesi za Auvic. (Do sada je usledio samo jo jedan. Ovaj drugi proces poeo je decembra 1965; jedan od optuenika, Gerhard Nojbert, bio je izvorno optuen na prvom procesu. Za razliku od prvog, ovaj drugi proces je tampa tako loe pokrivala da bi se moralo preduzeti istraivanje da bi se videlo da se taj proces uopte dogodio.) Ipak, reima tuilaca iz Frankfurta: Veina nemakog naroda vie ne eli da se pokreu sudski procesi protiv nacistikih zloinaca. Dvadeset meseci izlaganja monstruoznih zlodela, groteskno odsustvo kajanja i agresivno ponaanje optuenika, koji su vie nego jednom skoro uspeli da suenje pretvore u farsu, nisu uticali na klimu javnog mnjenja, iako su zasedanja suda bila dobro pokrivena od strane nemakih novina, radija i televizije. (Najznaajnija je bila duboko perceptivna reportaa Bernda Naumana koja se izvorno pojavila u Frankfurter Allgemeine Zeitungu.) To je izalo na videlo tokom vruih debata prvih meseci 1965 usred suenja za Auvic o predloenom proirenju odredbi zakona o zastarevanju za nacistike zloince kada je ak i bonski ministar pravde, gospodin Buher, pledirao da ubice meu nama budu ostavljene na miru. A ipak ovi nepodnoljivi sluajevi u procesu protiv Mulke i drugih, kako je suenje za Auvic slubeno nazvano, nisu bili kancelarijske ubice. Nisu ak bili uz nekoliko izuzetaka ni reimski kriminalci koji su izvravali nareenja. To su pre bili paraziti i profiteri zloinakog sistema koji je masovna ubistva i istrebljenje miliona uinio zakonskom obavezom. Meu mnogim stranim istinama sa kojima nas je suoila ova knjiga je i zbunjujua injenica da je nemako javno mnjenje, kad je re o ovoj stvari, bilo sposobno da preivi otkrovenja sudskog procesa za Auvic.

Jer ono to veina misli i eli konstituie javno mnjenje, ak iako su javni kanali komunikacije tampa, radio i televizija protiv toga. Dobro je poznata razlika izmeu Le pays rel (realne zemlje) i organa javnosti jedne zemlje; a kad se ova razlika produbi u jaz ona postaje znak jasne i neposredne opasnosti za telo politike. Upravo ovu vrstu javnog mnjenja, koje moe biti sveproimajue a da se ipak veoma retko otvoreno izraava, suenje u Frankfurtu je razotkrilo u svoj njegovoj snazi i znaenju. Ono se manifestovalo u ponaanju optuenika u njihovom smehu, smekanju, drskom zlobnom smejuljenju upuenom optubi i svedocima, u njihovim prezirnim i preteim pogledima upuenim publici u retkim sluajevima kad je uspevala da shvati uas onoga to je upravo ula. Samo jednom se uo usamljeni glas koji je uzvratio: to ga ne ubije i ne zavri s tim? Ono se manifestovalo u ponaanju advokata koji su stalno podseali sudije da ne smeju obraati panju na to ta se o nama misli u spoljnom svetu, iznova i iznova implicirajui da nije u pitanju nemaka elja za pravdom, nego da je svetsko mnjenje pod uticajem elje rtava za odmazdom i osvetom pravi uzrok sadanje nevolje njihovih klijenata. Strani dopisnici, a ne nemaki izvetai, koliko ja znam, bili su okirani podatkom da oni optueni koji i dalje ive u svojim domovima nisu od strane svojih zajednica tretirani kao izoptenici.[1] Nauman izvetava o jednom incidentu u kojem dvojica optuenika prolaze pored uniformisanog straara izvan zgrade koji na njihovo srdano Sreni praznici uzvraa sa Srean Boi. Je li to bio vox populi? Naravno, upravo su zbog ovakve klime javnog mnjenja optueni mogli voditi normalan ivot pod svojim vlastitim imenima, godinama pre nego to je podignuta optunica. Ove godine su, prema najgorem meu njima Bogeru, logorskom specijalisti za rigorozna sasluanja uz pomo Bogerove ljuljake, njegove maine za progovaranje ili pisae maine dokazale da se Nemci dre zajedno, jer je tamo gde je on iveo svako znao ko je on. Veina njih je ivela mirno, ukoliko nisu imali nesreu da ih preiveli prepoznaju i prijave Meunarodnom komitetu za Auvic u Beu ili Centralnoj kancelariji za procesuiranje nacionalsocijalistikih zloina u Zapadnoj Nemakoj, koja je krajem 1958. poela sa prikupljanjem materijala za krivino gonjenje nacistikih zloinaca pred lokalnim sudovima. Ali ak ni ovaj rizik nije bio preterano veliki jer lokalni sudovi sa izuzetkom Frankfurta gde je kancelarija dravnog tuilatva bila pod upravom Dr. Frica Bauera, nemakog Jevreja nisu eleli da pokreu procese, a nemaki svedoci su bili notorno nevoljni da sarauju. Ko su onda bili svedoci u Frankfurtu? Sud ih je pozvao, Jevreje i nejevreje, iz mnogih zemalja iz Rusije, Poljske, Austrije, Istone Nemake, Izraela, Amerike. Od svedoka iz Zapadne Nemake bilo je nekoliko Jevreja, dok su veina bili ili

esesovci koji su bili u opasnosti da sami sebe optue (sud je uo mnoge takve svedoke a jedan takav je i uhapen) ili bivi politiki zatvorenici koji su prema veini nemakog naroda, koju je reprezentovao dentlmen iz IG Farben, ionako bili uglavnom asocijalni elementi. Pokazalo se da je miljenje nemakih svedoka, koje su sada delili i neki bivi logorai, sledee: Esesovci su bili inficirani od strane logoraa; nisu uvari nego su zatvorenici bili zveri u ljudskom obliku; brutalnost uvara bila je razumljiva poto su njihove rtve, pogotovo galicijski Jevreji, bile jako nedisciplinovane; a SS je postao lo pod uticajem kapoa, zatvorenika redara. Ali ak i oni nemaki svedoci koji se nisu preputali ovakvoj vrsti govora, nisu bili voljni da na sudu ponove ono to su rekli u predkrivinom postupku. Poricali su svoja svedoenja, nisu ih se mogli setiti, priali su da su im iskazi iznueni silom (to sasvim izvesno nije bilo istina), da su moda bili pijani, da su moda lagali i tako dalje u monotonim ponavljanjima. Diskrepancije su bile upadljive, iritirajue, zbunjujue, a iza njih se moglo osetiti javno mnjenje, sa kojim se svedoci nisu suoavali kad su svedoili in camera. Skoro svako od njih je pre eleo da prizna da je laljivac nego da rizikuje da njegovi susedi proitaju u novinama da on ne spada meu Nemce koji se dre zajedno. Kakva nevolja za sudije u sluaju da se moraju osloniti iskljuivo na svedoenja svedoka, notorno nepouzdana ak i pod najboljim okolnostima. Meutim, slaba karika u izvoenju dokaza na ovom procesu nije toliko bilo nedostajanje objektivnih neosporivih dokaza malih komada mozaika kao to su otisci prstiju i stopala, postmortem izvetaji o uzroku smrti i slino niti neizbena nepouzdanost seanja kod svedoka koji svedoe o datumima i detaljima dogaaja koji su se odigrali pre vie od dvadeset godina, ili skoro neodoljivo iskuenje da se stvari koje su drugi ivo opisali projektuju i postave kao vlastito iskustvo. Pre su to bili fantastina diskrepancija izmeu svedoenja u predistranom postupku i svedoenja na sudu kod veine nemakih svedoka; opravdana sumnja da su svedoenja poljskih svedoka priredili neki dravni uredi za procesuiranje nacistikih zloina iz Varave; manje opravdana sumnja da je svedoenjima nekih jevrejskih svedoka moda manipulisao Meunarodni komitet za Auvic u Beu; neizbeni dolazak na klupu za svedoke kapoa, dounika i Ukrajinaca koji su bili produena ruka logorskog Gestapoa; i najzad, tuna injenica da se najpouzdanija kategorija, preiveli, sastojala od dve veoma razliite grupe od onih koji su preiveli pukom sreom, to u stvari znai da su obavljali poslove po kancelarijama, bolnicama ili kuhinjama, i onih koji su odmah shvatili, po reima jednog od njih, da samo neznatna manjina moe preiveti i ja sam odluio da budem jedan od njih.

Sud se, pod vostvom sposobnog i staloenog predsedavajueg sudije Hansa Hofmajera, jako trudio da iskljui sva politika pitanja Politika krivica, moralna i etika krivica, nisu bili predmet njegovog interesa i da ovaj zaista izuzetni proces vodi kao da se radi o obinom krivinom procesu, bez obzira na politiku pozadinu. Ali politika pozadina i prolosti i sadanjosti pravno zloinaki dravni poredak Treeg rajha, iji je Federalna republika bila naslednik, kao i sadanje miljenje veine nemakog naroda o toj prolosti oseala se i faktiki i pravno na svakom pojedinom zasedanju. Ono to je bilo jo frapantnije od diskrepancije izmeu svedoenja svedoka u predistranom postupku i njihovog svedoenja na suenju i to se ne moe objasniti drugaije osim na temelju javnog mnjenja izvan sudnice je injenica da se upravo to isto dogodilo sa svedoenjima optuenih. Naravno, tim ljudima su njihovi advokati verovatno rekli da je za njih najbezbednije da poriu sve, bez obzira na najelementarniju uverljivost: Jo nisam sreo nekoga ko je bilo ta uinio u Auvicu, rekao je sudija Hofmajer, komandant nije bio tamo, deurni oficir je samo sluajno bio prisutan, predstavnik politike sekcije je samo nosio spiskove, a jedan drugi kljueve. To objanjava zid utanja i neprestano, iako ne i konzistentno, laganje optuenih od kojih mnogi prosto nisu bili dovoljno inteligentni da bi lagali konzistentno. (U Nemakoj optuenik ne svedoi pod zakletvom.) To objanjava zato se Kaduk bivi kasapin, podla primitivna zver, koga je sovjetski vojni tribunal, poto ga je prepoznao jedan bivi logora, osudio na smrt a zatim 1956. pomilovao nije na sudu hvalio kao u sasluanjima pre procesa kako je on tvrd orah kako on nije od onih koji se mogu slomiti ili izraavao aljenje to nije ubio poljskog predsednika Cirankevia nego ga samo pretukao. (Neposredno nakon rata su se takva hvalisanja jo mogla uti na sudovima. Nauman pominje Zahsenhauzen-proces voen 1947. pred jednim saveznikim tribunalom, gde je optueni ponosno izjavio da je bilo uvara koji su bili izuzetno brutalni, ali da meni nisu ni sveu mogli drati.) Optueni se na sudu, verovatno opet po savetu svojih advokata, takoe nisu mogli setiti onih delova svojih svedoenja datih u predistranom postupku u kojima su otvoreno optuivali jedni druge i mogli se samo smejati onima koji su tvrdili da su nevini. Sve ovo se i moglo oekivati od ubica koji su najmanje od svega imali na umu ono to je sudija Hofmajer nazvao ispatanje. Ovde smo malo saznali o ovim sasluanjima pre suenja, meutim informacije koje smo dobili izgleda da ukazuju da se pomenuta diskrepancija ne odnosi samo na iskaze, nego isto tako i na opti stav i ponaanje. Izvanredan primer ovog fundamentalnijeg aspekta i moda najinteresantniji psiholoki fenomen koji je proces izneo na videlo je sluaj Perija Broada, jednog od najmlaih optuenika,

koji je kratko nakon zavretka rata napisao jedan odlian, sasvim uverljiv opis logora Auvic za britanske okupacione vlasti. Broadov izvetaj suv, objektivan, injenian zvui kao da mu je autor neki Englez koji je znao kako da sakrije svoj bes iza fasade vrhunske trezvenosti. A ipak nema sumnje da je Broad koji je bio uesnik u Bogerovim igrama, opisan od strane svedoka kao bistar, inteligentan i lukav, bio poznat meu logoraima kao smrt u konim rukavicama, i izgleda se zabavljao svim onim to se zbivalo u Auvicu svoj izvetaj napisao sam i to dobrovoljno. Jo manje ima sumnje da sad duboko ali to je to uinio. Pre suenja, on je tokom sasluanja pred oficirom policije bio komunikativan, priznao je da je ubio bar jednog logoraa (nisam siguran da ta osoba nije bila ena) i rekao da mu je hapenje donelo olakanje. Sudija je za njega rekao da je viestruka (schillernde) linost, ali to malo govori i moe se, iako na sasvim drugom nivou, primeniti i na zver Kaduka koga su pacijenti bolnice u zapadnom Berlinu u kojoj je radio kao muka medicinska sestra zvali Tata Kaduk. Ove naizgled neobjanjive razlike u ponaanju, najupadljivije u sluaju Perija Broada prvo u Auvicu, zatim pred britanskim vlastima, zatim pred policijskim istraiteljem, a onda ponovo meu starim drugovima na sudu moraju se uporediti sa ponaanjem nacistikih zloinaca pred nenemakim sudovima. Tokom itavog frankfurtskog suenja teko da su ijednom prilikom pomenuti procesi pred nenemakim sudovima, izuzev itanja iskaza mrtvih ljudi, kako bi onaj deo njihovog svedoenja koji je bilo inkriminiui za optuene uao u zapisnik. Tako je proitana izjava oficira, vojnog lekara koji je sluio u Auvicu, Dr. Frica Klajna koga su ispitivali britanski istraitelji u samom trenutku poraza, maja 1945-e, a koji je pre svog pogubljenja potpisao priznanje krivice: Priznajem da sam kriv za ubijanje hiljada ljudi, posebno u Auvicu, kao i svi drugi, od vrha nanie. Poenta je u tome da optueni pred sudom u Frankfurtu, kao i gotovo svi drugi nacistiki zloinci, nisu delovali samo da bi zatitili sebe, nego su pokazali upadljivu tendenciju da se priklone svom okruenju, kakvo god bilo da se, kako se to kae, koordiniraju im ga osete. To je kao da su postali osetljivi ne na autoritet i ne na strah, nego na optu klimu mnjenja kojoj bi bili izloeni. (Ova atmosfera se nije oseala u pojedinanom sueljavanju sa istraiteljima koji su, oni iz Frankfurta i Ludvigsburga gde su se nalazile kancelarije Centralnog biroa za gonjenje nacistikih zloinaca i gde su neki od optuenika prvi put podvrgnuti ispitivanjima otvoreno i sasvim jasno bili za pokretanje ovih procesa. Ono to je Broada, koji je svoj izvetaj za britanske vlasti zavrio nekom vrstom oduevljenja za Englesku i Ameriku, uinilo tako izuzetnim primerom ove osetljivosti nije toliko njegov sumnjivi karakter, koliko prosta injenica da je on bio najinteligentniji i najartikulisaniji iz tog drutva.

Samo jedan od optuenih, lekar Dr. Lukas, nije pokazivao otvoreni prezir prema sudu, nije se smejao, nije vreao svedoke, nije zahtevao izvinjenja od tuilaca i nije pokuavao da se zabavlja sa ostalima. Nije sasvim jasno zato je on uopte bio tu, jer on je bio suta suprotnost nekom nepodnoljivom sluaju. Proveo je u Auvicu samo nekoliko meseci i bio hvaljen od strane brojnih svedoka zbog svoje dobrote i oajne elje da pomogne; on je takoe bio jedini koji je pristao da prati sud na putovanju za Auvic i zvuio je sasvim uverljivo kada je u svojoj zavrnoj rei pomenuo da se nikad nee oporaviti od iskustava u koncentracionim logorima i logorima smrti, da je iao za tim da spasi to je mogue vie zatvorenika Jevreja i da ga danas kao i onda razdire pitanje: a ta je sa ostalima? Optuenici meu kojima se naao su svojim ponaanjem pokazivali neto drugo i jedino je Barecki ija je glavna kvalifikacija za ozloglaenost u logoru bila njegova sposobnost da logoraa ubije jednim udarcem ruke bio dovoljno glup da to otvoreno kae: Kad bih danas progovorio, ko zna, ako bi se sutra sve promenilo mogli bi me streljati. Stvar je u tome da niko od optuenih, izuzev Dr. Lukasa, nije uzumao previe ozbiljno suenje pred ovim okrunim sudom. Presuda ovog suda nije smatrana poslednjom reju ni istorije ni pravde. A s obzirom na nemako pravosue i optu klimu javnog mnjenja, teko da se moe tvrditi kako su u potpunosti bili u krivu. Poslednja re u Frankfurtu je bila presuda kojom je sedamnaest optuenika osueno na mnogo godina tekog rada estorica doivotno dok su trojica osloboena. Meutim, samo dve presude (obe oslobaajue) su postale pravosnane. U Nemakoj optuenik mora ili prihvatiti presudu ili se aliti viem sudu; odbrana je, naravno, podnela albe u svim sluajevima koji se nisu zavrili oslobaajuom presudom. Isto pravo na albu ima i optuba koja je podnela albe u deset sluajeva ukljuujui albu na oslobaajuu presudu u sluaju Dr. aca. im se podnese alba, osuenik je slobodan sve dok ne stigne presuda apelacionog suda, osim ako sudija ne potpie novi nalog za pritvor od est meseci, to je u svim ovim sluajevima uinjeno. Od tada je, meutim, prola itava godina, a nije se dogodila nikakva revizija procesa, niti je za tako neto odreen datum. Ne znam da li su potpisani novi nalozi ili su optuenici, izuzimajui one koji se nalaze u zatvoru zbog drugih prekraja, puteni kuama. Kako god bilo, sluaj jo nije zatvoren. Boger se smekao kad je uo da optuba trai osudu na doivotnu robiju. ta je imao na umu? Podnoenje albe ili moguu amnestiju za sve nacistike zloince, ili oslobaanje zbog svojih godina (meutim, on je imao samo ezdeset godina i bio oito dobrog zdravlja) ili, moda, da bi se sutra sve moglo promeniti?

II Bilo bi sasvim nepravedno optuiti veinu nemakog naroda za ned ostatak entuzijazma za krivino gonjenje nacistikih zloinaca, a ne pomenuti injenice ivota tokom Adenauerove ere. Ni za koga nije bila tajna da je administracija Zapadne Nemake na svim nivoima bila popunjavana bivim nacistima. Ime Hansa Globkea, koji se prvi put prouo svojim sramnim komentarima nirnbernkih zakona, a zatim kao blizak savetnik samog Adenauera, postalo je simbol stanja stvari koje je nanelo vie tete reputaciji i autoritetu Federalne republike nego bilo ta drugo. injenice ovakvog stanja a ne zvanini stavovi ili javni organi komunikacije kreirale su klimu mnjenja u pays rel, tako da nije iznenaujue da pod ovakvim okolnostima javno mnjenje kae: Uhvaene su sitne ribe dok su krupne nastavile svoje karijere. Jer, zaista je istina da su u kategorijama nacistike hijerarhije svi optueni pred sudom u Frankfurtu bili sitne ribe: najvii SS oficirski in imali su ga Mulka, autant komandanta logora Hesa, Heker, autant Hesovog naslednika Riharda Baera, i bivi upravnik logora Hofman bio je kapetan (Haupsturmfhrer). Isto to vai i za njihov status u nemakom drutvu. Polovina njih potie iz radnike klase, zavrili su osam razreda osnovne kole i radili kao fiziki radnici; od desetorice ostalih samo ih je pet pripadalo srednjoj klasi jedan lekar, dva zubara i dva biznismena (Mulka i Kapezius) dok su drugih pet pre pripadali nioj srednjoj klasi. etvorica od njih su, tavie, ve bili osuivani: Mulka 1920. zbog pronevere nekih fondova; Boger 1940, dok je bio pripadnik policije, zbog ilegalnog pobaaja, dok su Biof (koji je umro tokom suenja) i Dr. ac 1934. i 1937. izbaeni iz partije iz nepoznatih (ali sasvim sigurno ne politikih) razloga. Oni su u svakom pogledu bili sitne ribe, ak i u pogledu kriminalnih dosijea. A to se tie suenja, mora se imati na umu da se niko od njih nije dobrovoljno prijavio ili ak bio u poziciji da se dobrovoljno prijavi da slui u Auvicu. U osnovi, oni se ne mogu drati odgovornima za glavni zloin poinjen u logoru, istrebljenje miliona ljudi gasom; jer je odluka da se poini zloin genocida, kao to je odbrana istakla, zaista bila neopozivo donesena Hitlerovom naredbom i bila organizovana i minuciozno sprovedena od strane kancelarijskih ubica koji su bili na mnogo viim poloajima, tako da nisu morali da prljaju ruke. Odbrana je, udno nedosledna ak i kad zanemarimo praznu retoriku, zasnivala svoju teoriju malog oveka na dva argumenta: prvo, da su optueni bili prisiljeni da ine to to su inili i da nisu bili u poziciji da znaju da se radi o krivinim

delima. Meutim, ako oni to nisu smatrali krivinim delima (a pokazalo se da veina ni naknadno nije o tome imala drugaije miljenje), zato ih je onda trebalo na to prisiljavati? Drugi argument odbrane je bio da je selekcija radno sposobnih ljudi na ulaznim rampama u stvari bila operacija spasavanja, jer bi inae svi prispeli bili istrebljeni. Meutim, ostavljajui po strani neistinitost ovog argumenta, zar se selekcija nije, isto tako, vrila po naredbi odozgo? Kako se moe optuenima odati priznanje za posluno izvravanje naredbe, kad ta ista poslunost predstavlja nihov glavni i zapravo jedini izgovor? Ipak, u datim uslovima javnog ivota u Federalnoj republici, teorija malog oveka nije sasvim bezvredna. Zver Kaduk ju je rezimirao na sledei nain: Problem nije u onome to smo mi uinili, nego u ljudima koji su nas vodili u nesreu. Veina njih je i dalje na slobodi. Kao Globke. To boli. I drugom prilikom: Sad smo mi proglaeni odgovornima za sve. Poslednji dobije po glavi, zar ne? Isto je zvuao Hofman, koji je dve godine pre poetka suenja za Auvic bio optuen za dva ubistva u logoru Dahau (dve doivotne robije sa tekim radom) i koji je, prema Hesu, imao stvarnu vlast u logoru, iako prema vlastitom svedoenju nije uinio nita osim to je napravio deje igralite sa peskom za maliane. Hofman uzvikuje: Ali gde su gospoda koja su bila na vrhu? Oni su krivi, oni koji su sedeli za svojim stolovima i telefonirali. On pominje i imena ne Hitlera ili Himlera ili Hajdriha ili Ajhmana nego one koji su bili na vrhu u Auvicu: Hesa, Aumajera (koji je pre Hofmana bio na njegovoj dunosti) i varca. Odgovor na njegovo pitanje je jednostavan: svi oni su mrtvi, to za ovaj mentalitet znai da su ostavili malog oveka na cedilu, da su kao kukavice prebacili svoju odgovornost na njega, tako to su dozvolili da budu obeeni ili tako to su poinili samoubistvo. Ovu stvar nije bilo lako razreiti, pogotovo ne u Frankfurtu, gde je sud pozvao kao svedoke bive efove Reichssicherheitshauptamta (Glavna SS kancelarija za bezbednost Rajha), koji su, izmeu ostalog, bili zadueni za organizaciju i sprovoenje konanog reenja jevrejskog pitanja u Auvicu. Po vojnim ekvivalentima svojih SS inova, ova su gospoda bila rangirana visoko iznad optuenih; pre su bili pukovnici i generali nego kapetani, porunici ili potporunici. Bernd Nauman, koji se vrlo mudro skoro potpuno uzdrao od analiza i komentara da bi itaocima to direktnije predoio veliku dramu sudskog procesa u izvornoj formi dijaloga, smatrao je problem malog oveka dovoljno vanim da mu posveti jednu od svojih ne previe estih napomena. On nalazi da su optueni, suoeni sa ovakvim svedocima, imali mnogo razloga da pomisle kako su lako i glatko mnoga od ove uzviene gospode, pod kojima su oni sluili (bilo rado bilo pod odreenom prinudom), uspeli da se bez ikakvih psihikih skrupula vrate iz dalekog sveta germanskih heroja u dananju buroasku respektabilnost, kako su

ovi veliki ljudi koji su, bar to se tie personala Auvica, donedavno nastanjivali SS olimp, napustili sudnicu uzdignute glave, odmerenim koracima. ta je optuenik ili, kad je o ovome re, bilo ko trebalo da misli kad otvori Sddeutsche Zeitung, jedne od najboljih nemakih dnevnih novina, i pro ita da bivi tuilac jednog nacistikog specijalnog suda, ovek koji je 1941. objavio pravne komentare koji su, prema miljenju samih novina, bili otvoreno totalitarni i antisemitski, sada zarauje za ivot kao sudija Federalnog ustavnog suda u Karlsruheu?[2] Ako neko misli da su veliki ljudi dovoljno veliki da mogu da pretrpe promenu u dui, dok su mali ljudi previe mali za takvu herojsku unutranju operaciju, trebalo bi da proita ovu knjigu i tako sazna malo vie o tome. Naravno, bilo je i takvih. Na primer Ervin ulc, bivi zapovednik jedne Einsatzkommando (mobilne SS jedinice za egzekucije na istonom frontu), koji je iskreno i sa izvesnom dozom kajanja svedoio kako on u to vreme nije imao oseaj da je sasvim neopravdano ubijati ene i decu da bi se spreio budui ustanak osvetnika protiv nemakog naroda, ali da je on sam uspeno zatraio da bude osloboen takvih dunosti i da je nakon toga otiao u Berlin i pokuao da menja poredak. Naalost, mnogo tipiniji je advokat (i bivi sudski slubenik u pozadini istonog fronta) Emil Finberg, koji i dalje s odobravanjem citira Himlera i objavljuje ne bez ponosa: Za mene je Firerova naredba bila zakon. Drugi primer je profesor i ef odseka za anatomiju univerziteta u Minsteru (lien je akademske titule i diplome), koji je bez ijedne rei kajanja svedoio o tome kako je birao rtve za optuenog Klera, koji ih je zatim ubijao ubrizgavanjem injekcija fenola u srce. On je smatrao da je ljudski razumljivo da je ubicama bio potreban poseban ljudski materijal i bez sumnje se slagao sa svojim bivim asistentom koji je priznao ubrizgavanje fenola i u istom dahu to opravdavao: Za obinog Nemca [ovi zatvorenici] nisu bili bolesni, oni su ve bili pola mrtvi. (ak se i ovaj uasni stav pokazao kao poluistina u stvari la jer su mnoga savreno zdrava deca ubijena na taj nain). Najzad (italac, meutim, moe nai u ovoj knjizi jo primera), tu je bio advokat Vilhelma Bogera, koji je u svojoj zavrnoj rei izrazio iznenaenje da su ozbiljni ljudi [sic!] pisali o Bogerovoj ljuljaci, koju on smatra jedinim efikasnim sredstvom fizikog ubeivanja na koje su ljudi reagovali. Tu su, zatim, stanovita optuenih i njihovih advokata. Nakon to je propao njihov inicijalni pokuaj da Auvic, bar to se tie osoblja logora, opiu kao idilu, nakon to su svedok za svedokom i dokument za dokumentom pruili dokaze da oni nisu mogli biti u logoru a da nisu neto uinili, da nisu neto videli, da nisu znali ta se dogaa (Heker, autant komandanta logora Baera, nije znao nita o gasnim komorama i tek je prilino kasno uo glasine o njima), oni su rekli sudu zato

sede ovde: prvo, zato to svedoci svedoe iz osvete (Zar Jevreji ne mogu biti pristojni, zar ne mogu rei istinu? Ali oito oni to ne ele.); drugo, zato to su oni izvravali nareenja kao vojnici i nisu pitali o ispravnom i pogrenom; i tree, zato to su mali ljudi bili potrebni onima gore kao rtveni jarci (zato su oni danas tako ogoreni). Sva posleratna suenja nacistikim zloincima, od suenja glavnim nacistikim zloincima u Nirnbergu do suenja Ajhmanu u Jerusalimu i suenja za Auvic u Frankfurtu, bila su optereena pravnim i moralnim tekoama u utvrivanju odgovornosti i odreivanju veliine krivice. Javno i pravno mnjenje su od poetka imali tendenciju da smatraju da su kancelarijske ubice iji su glavni instrumenti bili pisae maine, telefoni i telegrafi bile krivlje nego oni koji su stvarno opsluivali maineriju istrebljenja, odvrtali slavine gasnih komora, rukoval i mitraljezima kod masakra civila ili bili zauzeti kremiranjem brda leeva. Na suenju Adolfu Ajhmanu, kancelarijskom ubici par excellence, sud je proglasio da stepen odgovornosti raste sa udaljavanjem od oveka koji je kobne instrumente upotrebljavao vlastitim rukama. S obzirom na suenje u Jerusalimu ljudi su vie nego skloni da se s tim sloe. Frankfurtski proces, koji u mnogom pogledu izgleda kao preko potrebna dopuna jerusalimskom procesu, e kod mnogih probuditi sumnje u ono to su mislili da je skoro samooigledno. Ono to se objavilo na ovom suenju nije samo komplikovani problem line odgovornosti nego i gole zloinake krivice; a lica onih koji su dali sve najbolje, ili pre sve najgore, od sebe kako bi izvrili zloinake naredbe, i dalje su veoma razliita od lica onih koji su u okviru pravno zloinakog sistema ne toliko izvravali naredbe koliko su sa svojim na propast osuenim rtvama inili to god su poeleli. Optueni su to ponekad priznavali na svoj primitivan nain Lako je bilo onima na vrhu da objave zapovest da se zatvorenici ne smeju tui ali su advokati odbrane vodili sluajeve kao da se ovde takoe radi o kancelarijskim ubicama ili o vojnicima koji su izvravali nareenja pretpostavljenih. Tuilatvo je podnelo tube za ubis tva i sauesnitvo u ubistvima individua, kao i za masovna ubistva i sauesnitvo u masovnim ubistvima to jest, za dva sasvim razliita prekraja.

III Tek na kraju knjige, kada 182. dana suenja sudija Hofmajer objavljuje presude i ita miljenje suda, postaje jasno koliko je naneseno i to neizbeno naneseno tete pravdi time to je zamagljena distinktivna linija izmeu ova dva razliita prekraja. Sud se, reeno je, bavio ne Auvicom kao institucijom nego samo

procesuiranjem Mulke i drugih, samo krivicom i nevinou optuenih ljudi. Traganje za istinom nalazi se u srcu sudskog procesa, ali poto su razmatranja suda bila limitirana kategorijama krivinih dela kakva je poznavao i definisao nemaki krivini zakonik iz 1871, bilo je skoro prirodno da, reima Bernda Naumana, ni sudije ni porota nisu nali istinu u svakom sluaju, ne celu istinu. Jer u ovom skoro sto godina starom zakoniku nije bilo nijednog lana koji pokriva organizovana ubistva kao dravnu instituciju, nijednog koji se bavi istrebljenjem itavih naroda kao merom demografske politike, zloinakim reimom ili svakodnevnim uslovima u zloinakoj dravi (Verbrecherstaat, kako ju je imenovao Karl Jaspers) a kamoli okolnostima u logorima za istrebljenje u kojima je svakom ko bi u njih dospeo bilo sueno da umre, odmah u gasnoj komori ili nakon par meseci radom do smrti. Broadov izvetaj tvrdi da je iz pristiuih transporta bilo najvie 10 do 15 procenata ljudi kojima je bilo dozvoljeno da ostanu u ivotu tako to su klasifikovani kao radno sposobni, a oekivano dalje trajanje ivota ovih izabranih mukaraca i ena bilo je oko tri meseca. Ono to je u retrospektivi najtee zamisliti je ova uvek prisutna atmosfera nasilne smrti; ak ni na bojnom polju smrt nije bila tako izvesna a ivot tako potpuno zavistan od uda. (ak ni nii inovi meu uvarima nisu bili potpuno osloboeni straha; oni su mislili da je sasvim mogue, kao to kae Broad, da oni zarad ouvanja tajnosti budu otpremljeni u gasne komore. Niko izgleda nije sumnjao da Himler poseduje potrebnu okorelost i brutalnost. Broad jedino zaboravlja da pomene da oni mora da su i dalje raunali da je ova opasnost manja od one sa kojom bi se mogli suoiti na istonom frontu, jer teko da ostaje bilo kakva sumnja da su mnogi od njih mogli biti dobrovoljno prebaeni iz logora na prvu liniju fronta.) Dakle, ono to je stari krivini zakonik potpuno propustio da uzme u obzir nije bilo nita manje do svakodnevna stvarnost nacistike Nemake generalno, a Auvica posebno. U sluajevima u kojima je tuilatvo podnelo tubu za masovna ubistva, pretpostavka suda da bi to mogli biti obini sudski procesi bez obzira na njihovu pozadinu prosto ne odgovara injenicama. Kad se uporede sa obinim procesima u njima sve moe izgledati samo naopako: ovek koji je, na primer, uzrokovao smrt hiljada ljudi zato to je njegov posao bio da odvre slavine gasnih komora moe u krivinom smislu biti manje kriv od drugog oveka koji je pobio samo stotine ljudi ali na svoju vlastitu inicijativu i u skladu sa svojim izopaenim fantazijama. Pozadina su ovde bili administrativni masakri u gigantskim razmerama poinjeni sredstvima masovne proizvodnje masovne proizvodnje leeva. Masovna ubistva i sauesnitvo u masovnim ubistvima je optuba koja je mogla i trebalo da bude podignuta protiv svakog pojedinog esesovca koji je ikada sluio u bilo kojem logoru za istrebljenje i protiv mnogih koji nikada nisu kroili ni u jedan. Sa ove take gledita, a to je bila taka gledita optunice, svedok Dr.

Hajnrih Dirmajer, advokat i dravni savetnik iz Bea, je bio sasvim u pravu kada je izrazio potrebu za preokretanjem uobiajene sudske procedure da se optueni pod ovakvim okolnostima trebaju smatrati krivima dok ne dokau suprotno: Ja sam potpuno uveren da bi ovi ljudi trebali da dokau svoju nevinost. Iz istog razloga ljudi koji su uestvovali samo u regularnim operacijama istrebljenja nisu mogli biti ukljueni u aku nepodnoljivih sluajeva. Unutar kompleksa Auvica zaista, kako je rekao svedok, nije bilo nikoga ko nije bio kriv; to, u pogledu procesa, jasno znai da je nepodnoljiva krivica merena prilino neuobiajenim arinom koji se ne moe nai ni u jednom krivinom zakoniku. Na sve ovakve argumente sud je odgovorio na sledei nain: Nacional socijalizam je takoe bio podvrgnut vladavini zakona. Izgleda da je sud hteo da nas podseti da se nacisti nikad nisu gnjavili ponovnim pisanjem krivinog zakonika, kao to se nikad nisu gnjavili ukidanjem vajmarskog ustava. Meutim, to je samo prividno bio nemar; jer totalitarni vladar vrlo brzo shvata da bilo kakvi zakoni, ukljuujui i one koje on sam donosi, nameu ogranienja njegovoj inae neogranienoj vlasti. U nacistikoj Nemakoj je, dakle, Firerova volja bila izvor zakona, a Firerove naredbe validni zakoni. ta moe biti manje ogranieno od ljudske volje i arbitrarnije od naredbe opravdane niim drugim do onim ja hou? U svakom sluaju, u Frankfurtu je rezultat ove nerealne pretpostavke suda bio taj da je glavni argument odbrane drava ne moe kazniti ono to je u nekoj drugoj fazi istorije naredila prilino dobio na plauzabilnosti poto se sud, takoe, sloio sa osnovnom tezom kontinuiteta identiteta nemake drave od Bizmarkovog rajha do bonske vlade. tavie, ako ovaj kontinuitet dravnih institucija stvarno postoji i ako se zaista odnosi na glavni korpus civilnih slubenika koje su nacisti bili sposobni da koordiniraju, a koje je Adenauer bez mnogo buke prosto preuzeo ta je sa institucijama suda i tuilatva? Kako je Dr. Laternzer daleko najinteligentniji meu advokatima odbrane istakao, zar nije bila dunost tuilatva da preduzme neto protiv flagrantnih krenja zakona kao to su unitenje jevrejskih radnji i stanova novembra 1938, ubijanje mentalno zaostalih [1939. i 1940.] i, najzad, ubijanje Jevreja? Zar tuilatvo nije znalo da su tada to bili zloini? Koji je sudija ili dravni tuilac u to vreme, da ne pominjem davanje ostavke, makar uloio protest? Na ova pitanja nije dat nikakav odgovor to ukazuje na to koliko su pravni temelji sudskih procesa bili nepouzdani. U upadljivoj suprotnosti prema svim pravnim pretpostavkama i teorijama, na svakom pojedinom posleratnom suenju nacistima dokazano je totalno sauesnitvo i odatle nada u nepostojanje kontinuiteta identiteta svih dravnih organa, svih civilnih slubi, svih javnih linosti na visokim poloajima u svetu biznisa u zloinima nacistikog reima. Dr.

Laternzer je nastavio sa optubom da su saveznici propustili ansu da pronau definitivan arin za budue zakone i tako doprineli konfuziji pravne situacje. Ovo nee porei niko ko je upoznat sa suenjima u Nirnbergu. Meutim, zato Dr. Laternzer nije podigao istu optubu protiv Federalne republike koja je oito imala mnogo neposredniji interes da popravi situaciju? Jer, zar nije oito da e sva pria o ovladavanju prolou ostati prazna retorika dok god drava ne izae na kraj sa zloinakom prirodom svoje prethodnice. Umesto toga, u Frankfurtu se pokazalo da Federalni sud jo nije doneo presudu o zakonitosti sramne komesarske naredbe na osnovu koje su pobijene nebrojene hiljade ruskih ratnih zarobljenika po svom prispeu u Auvic iako je taj isti sud proglasio nezakonitim istrebljenje Jevreja pozivajui se na prirodno pravo, to uzgred isto tako, iz razloga koji lee izvan ovih razmatranja, nije zadovoljavajue reenje. (Nevolja sa komesarskom naredbom je izgleda u tome to ona ne potie dovoljno jasno od Hitlera, nego dolazi direktno od nemake vrhovne komande; zatvorenici su nosili sa sobom kartice sa oznakom Po nareenju OKW [Oberstets Kommando der Wehrmacht]. Da nije to razlog zbog koga je sud oslobodio optuenog Brajtvizera, na temelju toga da je svedoenje svedoka Pecolda moralo biti greka ne pominjui svedoenje Eugeniua Moca, jednog drugog svedoka, koji je optuio Brajtvizera da je isprobavao Ciklon B u ranim eksperimentima sa gasom na sovjetskim oficirima i komesarima?) U svakom sluaju, odluka najvieg nemakog suda nije za odbranu predstavljala nita vie od sadanjeg pravnog miljenja i nema puno sumnje da su se ovi advokati slagali sa veinom nemakog naroda i moda isto tako sa kolegama iz pravne struke. Tehniki, optuba za masovna ubistva i sauesnitvo u masovnim ubistvima je bila ta koja je neizbeno vodila do problematine pozadine nereenih pravnih pitanja, do odsustva definitivnog arina za deljenje pravde, ne dozvolivi da sudski proces postane ono emu se nadao dravni tuilac Bauer: u sutini vrlo jednostavan sluaj. Jer, to se tie linosti optuenih i njihovih dela, to su zaista bili vrlo jednostavni sluajevi, poto skoro nijedno od zverstava za koje su ih optuili svedoci nije bilo pokriveno naredbama ni pretpostavljenih ni kancelarijskih ubica ni stvarnog inicijatora, ili stvarnih inicijatora, konanog reenja. Niko na visokom poloaju se nikad nije gnjavio time da daje instrukcije za takve detalje kakvi su bili lov na zeca, Bogerova ljuljaka, sport, bunkeri, stojee elije, crni zid ili gaanje kape. Niko nije izdao nareenje da se deca bacaju u vazduh kao glineni golubovi ili iva u vatru ili da im se glave smrskaju o zid; nisu postojale naredbe da se ljudi gaze izmama do smrti ili da budu predmeti nekog ubilakog sporta, ukljuujui i onaj ubijanja jednim udarcem ruke. Niko im nije rekao da odabir na ulaznim rampama vre kao ugodna porodina okupljanja, odakle su se vraali hvalei se ta je ko uzeo od ove ili

neke druge ture, kao to se lovci raspriaju nakon povratka iz lova. Oni nisu bili poslani u Auvic da se obogate i zabave. Tako se pravno sumnjiva pretpostavka svih procesa protiv nacista, da se tu radi o obinim krivinim procesima, najednom pokazala istinitom moda istinitijom nego to je iko eleo da zna. Nebrojeni individualni zloini, jedan uasniji od drugog, okruivali su i kreirali atmosferu gigantskog zloina istrebljenja. To su bile te okolnosti ako je to ime za neto za ta ne postoji re ni u jednom jeziku koje su na suenju za Auvic u potpunosti rasvetljene, a za njih su bili odgovorni i krivi mali ljudi a ne zloinaka drava i gospoda na visokim poloajima. Ovde se, za razliku od suenja u Jerusalimu, gde je Ajhman mogao biti osuen na osnovu dokumentovanih nepobitnih injenica i svog vlastitog priznanja, raunalo svedoenje svakog svedoka jer su ti ljudi, a ne kancelarijske ubice, bili jedini koje su rtve sretale i poznavale, jedini koji su rtvama bili vani. Ovde bi se ak, uz izvesne ograde, moglo pozvati i na inae lani argument kontinuiteta identiteta nemake drave. Jer, ne samo da je istina da optueni, kao to je sud rekao u sluaju zatvorenika redara Bodnareka, nisu ubijali ljude po nareenju nego su krili naredbu da nijedan zatvorenik ne sme biti ubijen izuzev, naravno, gasom; injenica je da su veinu ovih sluajeva mogli pokrenuti ak i nacistiki sudovi, iako se to nije esto deavalo. Bivi ef politike sekcije, izvesni Grabner, optuen je 1944. pred jednim SS sudom da je arbitrarno izabrao 2000 zatvorenika za egzekuciju; dvojica bivih SS sudija, Konrad Morgen i Gerhard Vibek, obojica danas rade kao advokati, su svedoili o SS istragama korupcije i samovoljnog ubijanja koje su vodile podizanju optunica za ubistva pred SS sudovima. Tuilac Fogel je istakao da je Himler izjavio da nijedan zatvorenik ne sme biti tuen ili likvidiran bez njegovog specijalnog nareenja, to ga nije spreilo da nekoliko puta poseti logor kako bi posmatrao telesno kanjavanje ena. Nedostajanje definitivnog arina za osudu zloina poinjenih u ovim izuzetnim i uasnim uslovima postalo je bolno upadljivo u sudskoj presudi Dr. Francu Lukasu. Tri godine i tri meseca tekog rada minimalna kazna oveku koji je uvek bio izopten od strane svojih drugova i koga danas optueni, koji po pravilu veoma briljivo izbegavaju meusobna optuivanja (stalno su poricali inkriminiue iskaze iz predkrivinog postupka i samo jednom prilikom su protivreili jedni drugima), otvoreno napadaju: To to on danas tvrdi da je pomagao ljudima, moe se eventualno odnositi samo na ono vreme 1945, kada je pokuavao da kupi kartu za povratak. Poenta je u tome da je ovo dvostruko netano: Dr. Lukas je pomagao ljudima od poetka do kraja; i ne samo da nije pozirao kao spasilac sasvim suprotno od veine optuenih nego je neprestano odbijao da prepozna svedoke

koji su svedoili u njegovu korist i da se seti dogaaja o kojima su oni priali. On je razgovarao o sanitarnim uslovima sa svojim kolegama meu zatvorenicima oslovljavajui ih njihovim pravim titulama; on je ak za zatvorenike krao lekove iz SS apoteke i kupovao im hranu za svoj novac, delio sa njima svoja sledovanja, on je bio jedini doktor koji je sa nama postupao ljudski, koji na nas nije gledao kao na neprihvatljive ljude, koji je zatvorenicima lekarima davao savete kako da svoje drugove spasu gasnih komora. Ukratko: Bili smo potpuno oajni kad je Dr. Lukas otiao. Dok je Dr. Lukas bio sa nama bili smo veseli. Zaista, ponovo smo nauili da se smejemo. A Dr. Lukas kae: Nisam znao ime ovog svedoka, sve do sad. Sasvim sigurno, niko od optuenih koje je sud oslobodio, niko od advokata odbrane i niko od uzviene gospode koji su izbegli optunicu i doli na suenje da svedoe nije bio ni prineti Dr. Francu Lukasu. Meutim, nije bilo pomoi; sud je, vezan svojim pravnim pretpostavkama, ovom oveku dosudio minimalnu kaznu iako su sudije sasvim dobro znale da on, prema reima jednog svedoka, ovde uopte ne spada. On je bio previe dobar. ak ni optuba nije elela da ga trpa u isti ko sa ostalima. Istina je da je Dr. Lukas bio na ulaznoj rampi kako bi odabirao radno sposobne. Ali je on bio poslan tamo zbog sumnje da favorizuje zatvorenike i reeno mu je da e odmah biti uhapen ako odbije da poslua nareenje. Odatle optuba za masovna ubistva i sauesnitvo u masovnim ubistvima. Kad se Dr. Lukas prvi put suoio sa svojim logorskim dunostima zatraio je savet. Njegov svetenik mu je rekao da se nemoralne naredbe ne smeju posluati ali da to ne znai da se mora rizikovati ivot; visoko rangirani pravnici su uase pravdali ratom. Nijedan savet nije bio od velike pomoi. Meutim, pretpostavimo da je pitao zatvorenike ta treba da ini. Zar ga oni ne bi preklinjali da ostane i plati cenu uestvovanja u odabiru na rampi to je bio svakodnevni dogaaj, rutina uasa, da tako kaem da bi ih titio od maloumne, satanske genijalnosti svih drugih?

IV Kad se ita izvetaj sa ovog suenja, mora se stalno imati na umu da je Auvic bio osnovan za administrativne masakre, koji su imali da se vre po strogo utvrenim pravilima i propisima. Ova pravila i propise su donele kancelarijske ubice i inilo se da ona iskljuuju verovatno im je to i bila svrha sve individualne inicijative, kako za bolje tako i za gore. Bilo je planirano da istrebljenje miliona funkcionie kao maina dopremanje ljudi iz cele Evrope; odabiranje na ulaznoj rampi; ponovno odabiranje meu onima koji su po dolasku proglaeni radno sposobnima; podela na kategorije (svi stari ljudi, deca i majke sa decom su odmah ubijani u

gasnim komorama); eksperimenti na ljudima; sistem zatvorenika redara, kapoa, i zatvorenika koji su rukovali aparatima istrebljenja i imali privilegovan poloaj. inilo se da je sve bilo predvieno i stoga predvidivo dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom. A ipak, ono to je proizalo iz birokratskih kalkulacija bilo je suta suprotnost predvidivosti. Bila je to potpuna arbitrarnost. Po reima Dr. Volkena, biveg logoraa, sada lekara u Beu, prvog i jednog od najboljih svedoka: Sve se menjalo skoro iz dana u dan. Sve je zavisilo je od deurnog oficira, od voe prozivke, od voe bloka i od njihovog raspoloenja najvie, kako se pokazalo, od njihovog raspoloenja. Jednog dana su se mogle dogoditi stvari koje samo dva dana kasnije nisu dolazile u obzir Jedan isti radni detalj mogao je biti kako smrtonosan tako i izvor priline ugodnosti. Tako je jednog dana medicinski oficir bio dobro raspoloen i imao ideju da se osnuje blok za rekonvalescente; dva meseca kasnije svi rekonvalescenti su skupljeni i poslati u gasne komore. Ono to su kancelarijske ubice previdele, horrible dictu, bio je ljudski faktor. Uas se sastojao upravo u injenici da ovi monstrumi nipoto nisu bili sadisti u klinikom smislu, to dovoljno dokazuje njihovo ponaanje u normalnim okolnostima; oni na svoje monstruozne dunosti nisu uopte bili izabrani po tom osnovu. Razlog zbog koga su doli u Auvic ili sline logore je bio prosto taj da, iz jednog ili drugog razloga, nisu bili sposobni za vojnu slubu. Na prvo i nepaljivo itanje ove knjige, moglo bi se pasti u iskuenje preputanja preteranim tvrdnjama o zloj prirodi ljudskog roda, o prvobitnom grehu, o uroenoj agresivnosti i slino, generalno, a o nemakom nacionalnom karakteru posebno. Lako je i opasno prevideti ne tako brojne primere u kojima je sudu reeno kako su s vremena na vreme ljudska bia dolazila u logor i nakon jednog kratkog pogleda naputala ga u urbi: Ne, to nije mesto za dete moje majke. Nasuprot optem miljenju koje je vladalo pre ovih suenja, esesovcima je bilo relativno lako da, pod ovim ili onim izgovorom, napuste logor to jest, ako nisu bili loe sree da padnu u ake nekom poput Dr. Emila Finberga koji ak i danas misli da je sasvim u redu zahtevati kaznu u rasponu od zatvorske do smrtne za zloin fizike nesposobnosti da se puca u ene i decu. Bilo je daleko manje opasno pozvati se na loe nerve nego ostati u logoru, pomagati logoraima i rizikovati mnogo teu optubu za favorizovanje zatvorenika. Stoga su oni koji su iz godine u godinu ostajali u logoru, a nisu pripadali odabranoj nekolicini heroja, predstavljali rezultat neke vrste automatske selekcije najgorih elemenata populacije. Ne znamo i verovatno nikada neemo saznati procentualne odnose u ovim stvarima, ali kad pomislimo na ove otvorene akte sadizma, koje su poin ili savreno normalni ljudi koji u normalnom ivotu po toj osnovi nikada nisu doli u sukob sa zakonom, poinjemo da se pitamo o svetu snova mnogih prosenih graana kojima moda ne nedostaje nita vie do povoljna prilika.

U svakom sluaju jedna stvar je sigurna, i to ona u koju se vie ne veruje naime, da je u Auvicu svako sam za sebe odluivao da li e biti dobar ili zao. (Zar nije groteskno da nemaki sud pravde danas nije sposoban da donese pravdu ni dobrima ni loima.) A ova odluka ni na koji nain nije zavisila od toga da li je neko bio Jevrej, Poljak ili Nemac, nije zavisila ak ni od toga da li je neko bio pripadnik SS-a. Jer usred ovog uasa bio je Oberscharfhrer Flake koji je uspostavio ostrvo mira ne verujui u ono to mu je rekao jedan zatvorenik da emo na kraju svi biti pobijeni. Nee biti doputeno nijednom svedoku da preivi. On je odgovorio: Nadam se da e nas biti dovoljno da to spreimo. Uprkos klinikoj normalnosti optuenih, glavni ljudski faktor u Auvicu je bio sadizam, a sadizam je u osnovi seksualan. Smejuljee reminiscencije optuenih dok su sa uivanjem sluali nabrajanje svojih zlodela, koje su s vremena na vreme izazivale pla i padanje u nesvest ne samo svedoka nego i porotnika; njihovi neverovatni nakloni onima koji su svedoili protiv njih i prepoznali ih, onima koji su nekada bili njihove bespomone rtve; njihovo otvoreno uivanje u tome to su bili prepoznati (iako je to bilo inkriminiue), dakle zapameni; i njihov po svemu neuobiajeno bodar duh sve to verovatno reflektuje veliko seksualno zadovoljstvo ba kao to ukazuje i na isti bezobrazluk. Zar nije Boger pristupao rtvama uz rei srednjovekovne ljubavne pesme: Bie moja (Du bist mein Ich bin dein Des sollst du gewiss sein) rafiniranost za koju skoro nepismene ivotinje kao Kaduk, lage, Barecki i Bednarek teko da su bile sposobne. Meutim, u sudnici su se svi ponaali slino. Prema opisima svedoka, mora da je postojala nekakva atmosfera crne magije i monstruoznih orgija u ritualu rigoroznih sasluanja, u belim rukavicama koje su navlaili pri ulasku u bunker, u jeftinom hvalisanju da su inkarnacije Satane to je bila specijalnost Bogera i rumunskog apotekara Kapeziusa. Ovaj drugi osuen na smrt u odsustvu u Rumuniji i sad u Frankfurtu na devet godina je bio leinar. Sa plenom iz Auvica, naselio se u Nemakoj, pokrenuo biznis i sada plaa prijateljima da u njegovu korist utiu na svedoke. Zla srea u Frankfurtu nije nakodila njegovom biznisu; njegova prodavnica u Gepingenu, kako za Observer izvetava Sibil Bedford, radi bolje nego ikad. Tek drugi po vanosti u Auvicu, to se ljudskog faktora tie, bio je faktor pukog raspoloenja. ta se ee i bre menja od raspoloenja i ta ostaje od ljudskosti oveka koji mu se sasvim preputa? Usred beskrajnog priliva ljudi kojima je, u svakom sluaju, bilo sueno da umru, esesovci su u stvari mogli raditi ta god su eleli. Oni, sigurno, nisu bili glavni ratni zloinci, kako su bili nazvani optueni pred sudom u Nirnbergu. Oni su bili paraziti velikih zloinaca i kad ih ovek

pogleda poinje da se pita nisu li moda gori od onih koje danas optuuju kao uzroke svoje nesree. Ne samo da su nacisti svojim laima uzdigli ljam zemlje do elite naroda, nego su i oni koji su iveli po nacistikom idealu vrstine, i koji su na to jo uvek ponosni (tvrdi orasi zaista), u stvari bili kao pihtije. Kao da im je njihovo uvek promenjivo raspoloenje pojelo svu supstancu tu vrstu povrinu linog identiteta, nezavisno od toga da li su bili dobri ili loi, neni ili brutalni, idealistiki idioti ili cinini seksualni pervertiti. Isti ovek koji je s pravom dobio jednu od najteih kazni doivotna plus osam godina mogao je ponekad deliti deci kobasice; Bednarek je, nakon to je izveo svoju specijalnost, gaenje zatvorenika do smrti, otiao u svoju sobu da se pomoli, jer je bio u pravom raspoloenju; isti medicinski oficir koji je poslao u smrt desetine hiljada ljudi mogao je isto tako spasiti enu koja je studirala na njegovom starom fakultetu i zato ga podsetila na mladost; njenoj majci mogli su za roendan biti poslani cvee i okolada, iako je sledeeg jutra poslana u gasnu komoru. Optueni Hans tark, veoma mlad ovek u to vreme, izabrao je jednom prilikom dva Jevreja i naredio kapou da ih ubije, a zatim je da bi mu pokazo kako se to efikasnije radi ubio jo dva Jevreja. Meutim, jednom drugom prilikom zamiljeno je rekao jednom logorau pokazujui prema nekom selu: Vidi kakvo lepo selo je tamo izgraeno. Ima tako puno opeka. Kad se rat zavri, svaka opeka nosie ime jednog ubijenog logoraa. Moda nee biti dovoljno opeka. Sasvim izvesno je istina da gotovo da nije bilo esesovca koji nije mogao tvrditi da je nekome spasao ivot, ako je za to bio u pravom raspoloenju; veina preivelih oko jednog procenta izabranih za prisilan rad duguje ivot ovim spasiocima. Smrt je bila vrhovni vladar u Auvicu, ali ruku pod ruku sa njom je iao sluaj neuvena, arbitrarna nasuminost utelovljena u promenjivom raspoloenju sluga smrti bio taj koji je odreivao sudbinu logoraa.

V Da je sudija bio mudar kao Solomon i da je sud imao definitivan arin da ovaj zloin naeg veka, zloin bez presedana, obuhvati kategorijama i paragrafima i tako pomogne da se postigne ono malo za ta je sposobna ljudska pravda, i onda bi bilo vie nego neizvesno da bi na videlo izala, kako je to zahtevao Bernd Nauman, istina, cela istina. Nema te optosti a ta je istina ako nije opta? koja moe obuhvatiti haotinu poplavu besmislenih zverstava u koju se moralo zagnjuriti da bi se shvatilo ta se dogaa kad ljudi kau da je sve mogue, a ne tek da je sve dozvoljeno.

italac e, meutim, umesto istine pronai trenutke istine, a ti trenuci su u stvari samo sredstva za artikulaciju ovog haosa izopaenosti i zla. Oni se pojavljuju neoekivano, poput oaza u pustinji. Oni su anegdote koje sasvim ukratko govore o emu se tu radilo. Bio je tu deak koji je znao da e umreti pa je tako vlastitom krvlju napisao na zidu barake: Andreas Rapaport iveo esnaest godina. Bio je tu devetogodinjak koji je znao da zna puno ali da nikad vie nita nee nauiti. Bio je tu optueni Boger koji je zatekao dete kako jede jabuku, zgrabio ga za noge i smrskao mu glavu o zid a zatim mirno podigao jabuku da bi je sat vremena kasnije pojeo. Bio je tu sin esesovca na dunosti koji je doao u logor da poseti oca. Ali dete je dete, a pravilo ovog posebnog mesta je bilo da sva deca moraju umreti. Tako je on morao nositi oznaku oko vrata da ga ne bi zgrabili i bacili u gasnu komoru. Bio je tu zatvorenik koji je drao one koji su bili izabrani da ih medicinski bolniar Kler ubije inekcijama fenola. Otvorila su se vrata i uao je zatvorenikov otac. Kad je sve bilo gotovo: Plakao sam i sam izneo svoga oca. Sledeeg dana Kler ga je pitao zato je plakao; a da mu je odmah rekao, on Kler bi njegovom ocu potedeo ivot. Zato mu zatvorenik nije rekao? Nije valjda da se bojao njega, Klera? Kakva zabluda. Kler je bio u tako dobrom raspoloenju. I najzad, bila je tu ena koja je iz Majamija dola u Frankfurt da svedoi poto je u novinama videla ime Dr. Lukasa. Interesuje me ovek koji je ubio moju majku i porodicu. Ispriala je kako se to desilo. Stigla je iz Maarske maja 1944. Nosila sam bebu u rukama. Rekli su da majke moraju ostati sa decom, zato mi je majka dala bebu i obukla me tako da izgledam starija. [Majka je za ruku drala tree dete.] Kad me je Dr. Lukas video verovatno je shvatio da dete nije moje. Oduzeo mi je dete i gurnuo ga u ruke mojoj majci. Sud je odmah znao istinu. Da niste moda skupili hrabrost i pokuali da spasete svedokinju? Lukas je, nakon izvesne pauze, sve porekao. A ena, oito jo uvek neupuena u pravila Auvica (sve majke sa decom su odmah odvoene u gasne komore), napustila je sudnicu nesvesna da je ona koja je ovde dola da vidi ubicu svoje porodice srela oveka koji joj je spasao ivot. Eto ta se deava kad ljudi odlue da svet postave na glavu.

Iz knjige Hane Arent, Auschwitz on Trial, Responsibility and Judgment (p. 227-256), Schocken Books, New York 2003. Preveo sa engleskog Branislav Dujmi Peanik.net, 19.05.2011.
http://pescanik.net/2011/05/tri-eseja-2/