Biti, ili ne biti, vecito pitanje.Pitanje koje je covek postavlja sebi od davnina, da li zivot vredi ili ne vredi da se prozivi.

Raskol koga objasnjava samo jedan pojam, apsurd. Onoga trenutka kada covek posumnja u smisao svoga zivota u njemu se javi klica, klica posejana jer pocinje da oseca da je ugrozeno sve ono sto je za njega bitno, da sve to moze izgubiti, ta novina pocinje da ga razdire i unistava. Od nje se pobeci ne moze. I kada jednom pocne da klija ona raste i razvija se, rusi sav nas duh i svo nase telo. Pre svega taj pojam apsurda ne nalazi se u samom coveku jer je on kao bice isto u bioloskom smislu kao i svako drugo. Covek se radja, zivi, razmnozava i na kraju umire, u tom smislu covek je savrsen sklop sposoban da radi ono zbog cega je tu. Taj apsurd se ne nalazi ni u zivotu, i on kao jedan pojam, bez obzira na nas, tece svojim tokom po zakonima koji u njemu vladaju. Taj apsurd nalazi se u razdoru izmedju covekovog ja, one crte koja nas upravo odvaja od ostalih zivih bica, i zivota sa cijim okrutnim zakonima covekova misao ne moze da se pomiri, jer kud god se okrene svuda je pradoks. Zasto se radjamo i zivimo, trudimo i pokusavamo nesto, kada cemo svejedno umreti, danas ili sutra, zar je bitno? Ova duboka jama kojoj ne vidimo drugu stranu, navodi nas da se od nje oslobodimo i da pobegnemo, drukcije receno ovaj pojava coveka upucuje na smrt, na samoubistvo, jer mu se cini da sa njom ne moze ziveti i trajati. U Kamijevom delu Stranac predocen nam je moguo jednoga coveka, Mersoa. Merso je covek koji je dosao do one tacke u zivotu kada se susreo sa apsurdom, a Kami je njime pokusao da priblizi sta se sve u coveku promeni ,kakav postane njegov duh, i njegove osobine, od tog trenutka. Znaci prvenstveno o njemu ne treba donositi ni sud, niti ga treba podrzavati, ono sto je potrebno jeste da emocionalno dozivimo ono u sta se covek pretvara kada se sa apsurdom pomiri. Merso zeli da cini samo ono sta dobro razume, uveravaju ga da je to sve greh ali on to ne poznaje iako mu se paklom preti, govore mu da gubi vecni zivot, ali njemu je to nebitno, od njega se trazi da prizna krivicu ali on je cak ni ne vidi jer se oseca nevinim, a to osecanje je upravo ono sto mu sve to dozvoljava. Sada je Merso u stvari odlika coveka uopste, znaci u globalu svih, ali onog coveka koji je izgubio nadu, nadu u nesto bolje. Upravo svi mi u kojima se poimanje samog besmisla pojavilo nalazimo se delom u Mersou, svako od nas moze pokupiti jednu od ovih osobina, osobina koje je tesko nositi sa sobom, zbog njih padamo, zbog njih posustajemo, zbog njih se rusimo. Sagledavsi sve ove cinjenice, covek zaista pocnje da se miri sa njima, oseca se nemocno da bilo sta promeni. Kao da smo zatvoreni u kavez koji ima oblik naseg tela i nikuda se mrdnuti ne mozemo, i pogodjeni klaustrofobicnim strahom mi zaista zastajemo i nas duh pocinje venuti, a nada nestaje i zaboravlja se. Ali sta je sa onim ali, a to ali ovde se odnosi na sta ako gresimo. Koliko mi u stvari poznajemo zivot i zakone koji u njemu vladaju? Zar je stvarno moguce da cemo se u trenutku smrti samo jednostavno ugasiti kao sveca iza koje ce dim brzo nestati? Uocavate li, nada je i dalje tu. Duboko je zatrpana ispod ove planine paradoksa ali nije jos iscezla. Zaista, zasto ne pokusati, sta je najgore sto moze da se desi, umrecemo? Upravo je mozda u tome tajna, pa to i daje car ovome zivotu, ta neizvesnost, to cekanje na sunce koje nikada vise nece zaci, i koje ce nas uvek grejati.

Covek treba da vodi borbu, da vodi pobunu pokrenutu strascu za slobodom. Ali ne onom fizickom vec slobodom duha. Ta sloboda nije univerzalna, ona se ne dobija macem, vec pronaloskom utocista za srce, prosvecenjem. Raditi ono sto je u nasoj moci uvek ,ali tako kao sto je Kant rekao da maksima nase volje moze uvek istovremeno vaziti kao princip opsteg zakonodavstva, i sto je kljucno ne pomiriti se, priznati apsurd ali hodati uporedo sa njim, jer sa covekove tacke gledista on je zaista tu i ne moze mu se pobeci. Znaci treba se slobodnom voljom obavezati na zivot, osecati ga, kao i samu pobunu protiv njega a ujedno i svoju slobodu, i ziveti, ali sto vise, ponesimo taj krst koji nam je dat do Golgote, da na kraju zaista mozemo reci ja sam ucinio sta je do mene bilo, a sta ce posle biti, saznacemo.