Manastir Visoki Deani

Manastir Deani je velianstvena zadubina kralja Stefana Uroa III

Deanskog /vladao od 1321. do 1331. godine/ i njegovog sina, cara Stefana Uroa
IV Duana /Duan "silni", vladao 1331. - 1355. godine/, koji se kao drugi ktitor
starao o crkvi posle smrti svoga oca. Manastir Deani je romanika bazilika sa
brojnim gotskim elementima, oslikana freskama vizantijskog stila. Manastir
Deani je smeten u zapadnom delu blagorodne Metohije, srpske pokrajine
Kosovo i Metohija, 15 km juno od Pei, u ivopisnoj dolini Deanske Bistrice,
okruen visovima Prokletija i gustim kestenovima i borovim umama. Gradnja
crkve manastira Deana, posveene Hristu Pantokratoru, zapoeta je 1327.
godine i a zavrena 1335. godine. Manastirska crkva Deana je najvea
srednjovekovna graevina u Srbiji /visina 30 metara, duina 36 metara/ i stoga
osnovano nosi naziv "Visoki Deani". Osnivaku povelju manastira Deana
/hrisovulju/ na srpskoslovenskom i srpskom narodnom jeziku o darivanju svoje
zadubine Stefan Deanski je izdao 1330. godine, tokom zidanja hrama, u kojoj je
potvrdio znaajne podatke : o manastirskom vlastelinstvu koje je inilo
geografsku celinu od reke Beli Drim u metohijsko-prizrenskoj kotlini do Komova
na dananjoj crnogorskoj granici, te od Pei do reke Valbone u dananjoj
Albaniji, uz naselja u gornjem i srednjem Polimlju, oko Drenice, Potarja i Zete
/preko 2.500 km2/; o graditelju crkve, protomajstoru Georgiju sa braom
Dobroslavom i Nikolom, koje je predvodio franjevac Fra Vito iz Kotora;
ustrojstvu manastira, kao i druge injenice koje su crkvu Vaznesenja Hristovog u
Deanima, uz svete moti zadubinara, uzdigle iznad mnogih drugih vladarskih
zadubina. Kao i svi kraljevski manastiri i Visoki Deani su uivali prihod
velikog broja sela, katuna, panjaka, uma, ribnjaka i privilegije od zakupa sa
brojnih trgova u srpskoj dravi.
Uz crkvu manastira Visokih Deana su podignute trpezarija, elije za nekoliko
stotina monaha, koji su sluzili u srednjovekovnom dobu, odbrambeni zidovi,
grandiozna kula na ulazu u manastir, a u blizini i bolnica. Posle Kosovske bitke
1389. godine, manastir Deani je izgubio svoje posede, ali su mu oni vraeni 1397.
godine, poveljom knjeginje Milice i njenih sinova Stefana i Vuka, koji su ga
bogato darivali. Posle 1455. godine, kada je Kosovo konano palo pod tursku
vlast, Deani su sa mukom uspeli da se odre, ali su uvek vrsili slubu Boju i
odravali pravoslavni obred. Posle velikih seoba Srba u severne krajeve u strahu
od turskih progona u 17. i 18. veku, veina srpskih manastira - meu njima i
Deani - jedva je uspela da opstane. U svojoj burnoj istoriji manastir Deni je
ostao poznat kao vaan duhovni centar u kome je razvijana crkvena umetnost,
misionarski i prevodilaki rad i druge duhovne aktivnosti. Iako su manastirske
zgrade postradale u vreme turske okupacije, kao i u poaru u 17. veku,
prekrasna crkva manastira Deana je u potpunosti sauvana sa svojim
velianstvenim freskama iz 14. veka i ostalim duhovnim i kulturnim
dragocenostima.
Kralj Stefan Uro Trei zvani Deanski /vladao 1321.-1331./ rodio se 1285 g. kao
dete Kralja Milutina i kraljice Ane, bugarske princeze. Jo kao desetogodinje
dete, Sfetan Uro je proveo neko vreme u zatoenitvu tatarskog kana Nogaja.
Od 1309. do 1314. bio je vladar Zete /dananje Crne Gore/. Sa svojom prvom

suprugom Teodorom, takoe bugarskom princezom, dobio je dva sina, Duana i

Dumana. 1314. godine je doao u sukob sa svojim ocem, Kraljem Milutinom,
koji ga je nepravedno oklevetao za pokuaj otimanja vlasti, te ga dao oslepiti i
proterati u Carigrad. Posle 7 godina boravka u Manastiru Hrista Pantokratora u
Carigradu, na insistiranje srpskih i grkih episkopa i vizantijskog cara, Kralj
Milutin je pozvao svog sina Stefana Uroa u Srbiju i izmirivi se sa njim, vratio
ga u preanje dostojanstvo, davi mu na upravu Budimlje. Nakon oeve smrti /
1321. godine/ Stefan Uro je postao kralj Srbije i krunisan je u Prizrenu kao Uro
III. Pre krunisanja je skinuo zavoje sa oiju i svima otkrio udo svog isceljenja
koji mu je darovao Sv. Nikolaj udotvorac dok je bio u Carigradu. Stefan Uro
III je nasledio veliko bogatstvo svog oca u posedima rudnika srebra i zlata, te je
razvio poljoprivredu, stoarstvo i trgovinu, vladajui mudro i u korist Boga i
naroda. Zalagao se za plemenita dela i svoje aktivnosti usmeravao na graenje i
ureenje hramova, kako u Srbiji, tako i izvan njenih granica : u Jerusalimu,
Aleksandriji, Sinaju, Konstantinopolju i naroito na Svetoj Gori Atoskoj,
manastiru Hilandaru. Njegov najvii zadubinarski domet je dostignut
izgradnjom manastira Deani, po ijem imenu je nazvan /Sveti Stefan Deanski/.
Meutim, nezadovoljna vlastela je podsticala sukob "mladog kralja" Duana sa
ocem, te je stari kralj uhapen i zatoen u utvrenom gradu Zveanu, kod
Kosovske Mitrovice, gde je muenicki postradao. Nakon muenicke smrti, telo
Svetog Kralja Stefana Deanskog je preneto u njegovu crkvu u Deanima i
poloeno u mermernu grobnicu koju je Svetitelj jo za ivota pripremio. Car
Duan je u svojoj povelji iz 1343. godine potvrdio udotvorne moci ostataka
svetih moti oca, koje su se, nakon otvaranja grobnice, ukazale netrulene i koje
do dananjih dana potvruju svoju isceliteljsku mo.
Arhitektura
manastira
Visoki
Deani
Deanski hram je najvea i najbolje ouvana sakralna graevina ikad podignuta
u Srbiji. Mada je u prvoj polovini 14. veka u Srbiji preovladavao ivopisni
srpsko-vizanijski stil, kralj Stefan Deanski je, po uzoru na svoje prethodnike,
odluio da njegova grobnica bude u duhu rakih graevina. Sagradio je
petobrodnu crkvu sa najirim centralnim brodom duzine 36 metara i visine 29
metara sa odredjenim gotskim elementima, iznad kojeg je elegantna kupola
postavljena na etiri stuba. Ostale brodove, kao i zapadni deo sredinjeg broda,
prekrivaju rebrasti svodovi. Istoni delovi najjunijeg i najsevernijeg broda
oblikovani su kao kapelice sa apsidama na istoku, koje su posveene Svetom
Nikoli i Svetom Dimitriju. Tri sredinja broda manastira Deana imaju
zajedniki dvoslivni krov, dok su boni brodovi prekriveni krovovima na jednu
vodu. Oltarski prostor Deana je trodelan, jer i akonikon i proskomidija imaju
po apsidu. Zapadni prostor crkve ini trobrodna priprata koja je nia i ua od
naosa. Prekrivena je sa devet rebrastih svodova koje nose pilastri i stubovi.
Srednji brod Deana ima dvoslivan krov, dok su krovovi iznad bonih brodova
jednoslivni, tako da se spolja, u malom, ponavlja izgled krovova iznad naosa.
Fasada manastira Deana je obloena tesanim kvaderima mermera u ljubiastoj,
sivoj i ukastoj boji, iji sklad prekida tri portala, dve trifore, 21 bifore i
nekolicina jednodelnih prozora. Vrh svakog od proelja ukraava friz konzolica,
ukraenih raznovrsnim antropomorfnim i zoomorfnim glavama, gotovo identina
obradi u manastiru Studenica.

Skulptura
manastira
Visoki
Deani
Deani su, pored manastira Studenice, ukraeni najbogatijom i najobimnijom
skulpturom u Srbiji. Ukras manastira Deana je rasporeen oko portala,
prozorskih otvora i krovnog venca graevine, a u unutranjosti na kapitelima
stubova i mermernom ikonostasu. Nad glavnim portalom je u reljefu izvedena
predstava hramovne posvete - Hrist Pantokrator na prestolu izmeu dva anela
okruena zodijakim znacima i sa dva lava uvara na vrhovima bonih stubova.
Juni portal manastira Deana, koji vodi u deo gde se vri krtavanje, ukraen je
predstavom Krtenja Hristovog, pod kojim je irilini natpis na srpskom o
gradnji hrama, a severni portal krasi velika predstava razlistalog krsta - kao
simbol
eshatoloke
nade.
Svi portali manastira Deana su okrueni ukusno profilisanim i bogato
ukraenim arhivoltama. Unutranji portal u timpanonu nema reljefnu, ve fresko
predstavu Hrista Emanuila. Oba zapadna portala manastira Deana zatiena su
figurama lavova i grifona u punom reljefu, kao i u naosu crkve, gde je raskono
isklesan portal sa lavovima koji dre ljudske glave, prikazom verovanja da lav
plae nad glavom oveka koga je ubio. Na zapadnoj fasadi i na oltarskoj apsidi
Deana postavljena je po jedna trifora sa predstavom Sveti ore ubija
adaju, po uzoru na studeniku oltarsku triforu. Timpanoni manastira Deana
su ukraeni i na brojnim biforama i jednodelnim prozorima. Deansku
jedinstvenost predstavljaju skulptorski izvedeni ukrasi na stotinak konzola
arkadnog krovnog venca. Od mermernog ukrasa u unutranjosti hrama izuzetno
su obraeni i baza asne trpeze, carev presto i krstionica.
Slikarstvo
manastira
Visoki
Deani
Po zavretku arhitektonskih i skulptorskih radova, pristupilo se oslikavanju
ogromnih povrina deanske crkve. ivopisanje, kojim je prekrivena celokupna
unutranjost hrama, predstavljajui preko hiljadu kompozicija u 20 ciklusa,
raeno je u periodu od 1335. do 1348. godine. U slikarstvu Deana je dostignut
pun i neponovljiv izraz onih osobina koje su vidljive od poetka 14. veka na
freskama Bogorodice Ljevike, Starog Nagoriina i Graanice, jarkim bojama,
zivahnou pokreta i paljivim prikazom detalja, to pokazuje izuzetno teoloko
obrazovanje
naruioca.
Zbog veliine deanskog hrama i sloenih liturgijskih zahteva, koji su sredinom
14. veka nalagali opirnu iscrpnost u likovnom izlaganju dogme, na oslikavanju
crkve manastira Deana je bio angaovan veoma veliki broj razliitih grupa
slikara. U nepreglednom broju predstavljenih oblika i varijanti tih oblika,
primetno je majstorsko nastojanje da se slikarstvom priblie Bogu, o kojem
stvaraoci srednjeg veka, naroito oni vizantijskog teolokog i kulturnog kruga,
nisu mislili kao o umetnikom kritiaru, ve kao o milostivom Tvorcu to
iskupljuje, to sa ovekom ostvaruje poseban odnos nazvan sadejstvo, koje je
oitovano
voljom
oveka
i
milou
Boga.
U kupoli deanske crkve su naslikani Hristos Pantokrator, Nebeska liturgija i
figure proroka i jevanelista u tamburu i na pandantifima. U potkupolnom
prostoru su rasporeeni Veliki praznici, Stradanja, Ciklus uda, parabola i
Hristove delatnosti, a ispod predstave iz Akatista Bogorodici. U oltarskoj glavnoj
apsidi je prikazana Bogorodica okruena prorocima, Priee apostola i
Poklonjenje Agnecu. U oltaru su jo i Hristova posmrtna javljanja, a u protezisu
su liturgijske scene i scene iz ivota Bogorodice. U paraklisu Svetog Nikole, uz

ciklus posveen patronu, prikazani su i dogaaji iz Hristovog ivota i delovi

Akatista Bogorodici. U paraklisu Svetog Dimitrija, uz patronov ciklus, naslikana
je i Geneza. U zapadnom traveju i bonim travejima naosa su Strani sud, Dela
apostolska, Ciklus smrti Bogorodice i Starozavetne teme iz Knjige o premudrosti
i Knjige proroka Danila. U priprati Decana su Vaseljenski sabori, ceo crkveni
kalendar, portreti Duana i njegove porodice, te ciklus Svetog ora i
velianstvena Loza Nemanjica . U donjoj zoni decankog hrama naslikano je
vie
stotina
pojedninanih
figura.
Prvi ktitor manastira Visoki Deani - Stefan Deanski, naslikan je etiri puta u
crkvi. Njegov prikaz u oltarskom prostoru, kako prinosu svoju zaduzbinu Hristu,
smatra se najvernijim prikazom lika ovog srpskog kralja. Drugi ktitor - kralj i
car Stefan Duan, prikazan je pet puta, sam ili sa porodicom. Sauvano je
dvadesetak portreta vladara iz svetorodne loze Nemanjia. Ouvan je i potrtret
jednog velmoe - logoteta ora Pepala, iji se grob nalazi u priprati crkve, to
ukazuje
da
je
imao
izvestan
ktitorski
udeo
u
hramu.
Slikari Deana su se odlikovali velikom raznovrsnou, kako po stilu, tako i po
vetini i umetnikom nadahnuu. Majstori - slikari naosa bili su skloniji
starinskom monumentalnom i sveanom nainu rasporeivanja figura, dok su
slikari priprate Deana vie sledili nov, ivopisan i dramatian manir. Sauvan je
potpis samo jednog slikara, majstora "grenog Sra", koji se potpisao nad
jednim stubom u crkvi. Celina slikane dekoracije Visokih Deana - na kojoj su
jo vidljivi delovi pozlate na pozadini od skupocene plave boje, azura - prua
opti utisak raskoi koja zasenjuje pogled i izaziva divljenje.
Riznica
manastira
Visoki
Deani
Uz riznicu svetogorskog manastira Hilandara, deanska riznica je ubedljivo
najbogatija u Srbiji, uvajui najvei broj dragocenosti iz prolih vekova. Zbirka
ikona manastira Deana je jedinstvena za srpske prilike, jer su sauvane sve
ikone sa prvobitnog kamenog ikonostasa, iz vremena oko 1340. godine. Posebnu
vrednost ima monumentalna ikona Svetog ktitora hrama - Stefana Deanskog,
koja predstavlja najbolji rad Longina, uvenog slikara iz 16. veka. Na ikoni su
prikazane scene iz ivota Stefana Deanskog, po itiju ovog kralja koje je
napisao Grigorije Camblak, jedan od deanskih igumana. Sauvan je igumanski
presto iz 1335. godine, krst koji je manastiru poklonio sam car Duan, kao i
originalni kivot za svete moti Stefana Deanskog, uraen u duborezu, sa dobro
sauvanom bojom kojom su bili ukraeni rezbareni delovi. Smatra se da svete
moti svetog Stefana Deanskog imaju isceliteljsku mo. U deanskoj riznici se
uvaju mnogi zlatarski radovi iz 16. veka, 17. veka i 18. veka koji pokazuju da je
zlatarska vetina bila negovana i razvijana i tokom turskog ropstva.
Biblioteka manastira Deana sadri oko 170 srednjovekovnih rukopisa. Meu
najvrednijim rukopisima deanske riznice su originalna dela srpske
srednjovekovne knjievnosti, kao itije Stefana Deanskog sa poetka 15. veka,
pohvalne pesme monaha Longina prvomuneniku arhiakonu Stefanu, kao i
zbirka turskih dokumenata od 15. do 19. veka koji se odnose na istoriju
manastira
Deani.
Danas bratstvo Manastira Deana broji dvadesetak monaha i iskuenika koji ive
u opteiu, molitvi, i, teei zajednickom optem spasenju, nastavljaju tradiciju
monake prolosti, vodei duhovno bogat monaki ivot ovog svetog mesta.
Bogosluenja se vre po drevnom tipiku Svete Gore Atonske u jedinstveno

harmoninom pojanju. Bratstvo manastira Deana se bavi raznovrsnim

aktivnostima : duborezom, ikonografijom, izdavatvom, prevoenjem,
misionarskim i humanitarnim radom, proizvodnjom vina i sira odlinog
kvaliteta... Sveti Kralj Stefan Deanski je, kae narodno predanje, lino zasadio
vinograde u selu Velika Hoa, u blizini Orahovca, gde se i danas nalaze deanski
vinogradi. Uzgoj groza i proizvodnja lozovae - rakije od loze, kao i uvenog
crvenog vina iz Deana je posluanje koje se odvija na manastirkom posedu
Visokih Deana - metohu u Velikoj Hoi. Ovo malo, jedinstveno selo, sa 13
pravoslavnih crkava je mesto u kome monasi, uz pomo lokalnog stanovnitva,
proizvode blagosloveno vino, izuzetnog kvaliteta. Deansko crveno vino, koje
proizvode monasi na predanjski nain, u drevnim vinicama deanskog metoha u
Velikoj Hoi, odlikuje zagasita boja rubina sa ljubiastim nijansama. Miomirisni
sklad komponovan je od finih tonova umskog voa, prepeenih lenika, blage
nijanse cimeta i afrana. Ukus je pun, tekstura glatka, poput svile... Tajna ukusa,
mirisa i harmonije deanskog vina se otkriva postepeno, svaki put kao novo
prijatno iskustvo.
Manastir Deani je preiveo rat na Kosovu i Metohiji /1998 - 1999/, a bratstvo i
danas opstaje u ovoj sasvim izolovanoj sredini, okrueno i dalje neprijateljski
raspoloenim albanskim muslimanskim stanovnitvom. Manastir Deani uspeva
da se odri, naroito zahvaljujui vojnoj zatiti italijanskih snaga KFOR-a, koje
su blokirale svaki neovlaeni pristup. Svojom lepotom i neprocenjivim
duhovnim i kulturnim znaajem, manastir Visoki Deani privlai brojne
posetioce, veinom pripadnike misije UN i KFOR. Zahvaljujui vojnoj pratnji
KFOR-a, manastir poseuju Srbi hodoasnici iz drugih delova Kosova i Metohije,
kao i gosti iz drugih delova Srbije i sveta, uivajui u duhovnoj i materijalnoj
grandioznosti ove svetinje, koja je od 1994. godine, sa pripadajuim isposnicama,
na UNESCO listi /posebno ugroene/ svetske kulturne batine kao srpski kulturni
spomenik izuzetne vrednosti.

15. 1935.
( . ) .
. , ,
.
,
,
, - , ,
.
,
() , , ,
; , .

,

 , . ,
;
.
-
.
()
,
.
.
, ,
, .
, , ,
. , ,
. , ,
,
,
, , , . ,
, , ,
;
(),
.
, , ,
, ,
,
. ,
. ,
; , ,
,
, .

, ,
; ,
, 1960.
, 20. , ,
, .
,
, , ,
( ,
, , , ,
''''
. ''
'' , , . ''''

 - , , ,
'' '' - );
. ;
; -
, . ( .

,
, , ,
, ).
, , ,
, ;
. , -
. (, . ),
, , 1964. , .
, - , . .
, .
,
.
'' '' ,
;
, ;
;
.
, , .
, , ,
-
. - - .

, ;
; ,
, .
, ,
- .
. , ,
.
, .
; , ...
, , ( '' '') .
, , 1968.
, ,

. 1977.
. .

; ,
.


, ,
. ,
, , 1978.
, ,
,
.
. , ,
(
), ,
. ,
, ,
.
, ,
, .
.
, ,
.
, .
,
, ,
; .
;
. , ,
, , . ,
.
.
. ,
,

.
,
-, . , ,
,
, , , .
; , ;
() ; . ,
, ,

.
,
, ,
,
.
, , ,
,
'' '',

.
- , ,

 , '''', , : , , ; ; ; ...

, .
(, ); (, ,
; - ,
); ; ; , .
; ,
; ;
;
- ;
- , ; .
()
;
; ,
. ,
, .
; ;
. , , '' ''. , ,
-
. ( , ,
, , ,
- ).

, , . , ,
,

19.
.

. ( ).
'' '',
, .
, ,

; . ;
, ;

.
,
.
, .
, , ,
() .
'' ''.
, . :

'' ... '' (. 7, 1314). ,

.
, ,
, , , .
, .
, . ,
,
, . ,
, , '''' (,
'''' ).
, ;
,
, ,
(),
; ,
(); ,
,
; .
, , ,
; '' ''
'' ''; , ,
'''' ; ''

''.
, , ,
. , ,
, - . (
// .
, , , '' ''.
- .

- : .
, ; ,
, ; ,
. , , ;
;

).

() . ,
,

, , ,
, .
,
.
1991, . . ,
- .

 23. .

,
,
, - ; ,
, ( ),
.
, , 1999. ,
'' , ' ,
',
'',
: ''
, .
' ?' ,
. ' , ,
'. ,
. ,
. ,
, ,

''.
'' '',
, ,
, ,
.
; ,
-
, ,
- , , ,
,
,
; . ''''
'''' () , ,
;
, , ,
. ,
,
, (
, ,
'''' )
, .
; ;
(
).
-
, , ,

 . ''''
.
, ,
, '' , ,
'', - () ,
.

,
.
,
.
-
.
,
. '' '',
() - .
, , -
.
.
- , , ,
. ,

, , '' ''.
''
'', '' '' ''
'', , , . .
- '' '',
- '' '' -
''
'', '' - ''. , ,
'' '', - '' ,
''. , , - , ''
, '';
,
. - : ,
; , ; -
'' ''. '' '' , '' '' -
.
, , ,

 . ,
,
. , '' '' ( , '' ''), '' '',
, - '' ''
- ( - ) , , ,

.

, ,
, ,
, :
.
, , . , ,
,
- , - ''
'', :
(.
17,
21).

, '' '', ''
'' - , , .
, '' ''
, . '' ''. -
- ,
,
''
''.
( ),
'''' , ,
.
''
''
,
, ,
, ; ,
,
; '' '',

''

''.
-
;
'' '',
, ,

. ,

. ,
, ,
- .
, , , -
. ( , ,
:
- , ).

, .
, -
-
, . , ,
, .
- ;
, , , , .
, -
. , ,
; .
, , ( ,
,
, ),
- ( )
() .
()
, ;

.
-
; ,
. , ,
, .
, , '' '', .
, ,
- ,
,
.
; .
.

; ;
- ,

 , ,
,
, '' '',
, , ,
; , ,
, - '' '',
,
,
, '''' .
, , - (
;
, , ). , (
) .
: , , ,
,
, .
. ,
.
:

, 18 2010 13:48

)
)
)
)
) ,

1997.

5,
,
.

:
""
011/32-24-234

CIP

237.2
,

/
. - : , 1997. - 75 .:
.
;
20
.
(

;
.
1)

500.
)

=61602188

, , ,

.
, ,
. ,
,
. , ,
, .
, , ,
,
,
.

, .
,
, , , " ,
, "[1]
,
. , ,
, ,

 ,
( ) ,
,
. ,
,
,
.
, .
, ,
.
, ,

, ,
, .
,
, ,
, .

,
, .
(. reincarnate) ,
, ,
. (: )
, ,

, , .
,
. ,
.
,
. ,
,
, ,
.
, . [2]

, , (
). ,
. ,
. , ,
() ,
.[3]
, ,
,

 , . ,
, .
, , .
.
, , , ,
, .[4]
( ,
, )
)
,
. ,
, ,
, " " - ,
, ,
.
.
, ,
, , .
, .
, .
,
.

)
,
, .
,
,
.
,
.
, .
.
,
.
, , ,
, .
( ), . ,
,
(Brahma), .
,
, " ",
. ,

, (, , " ") , ,
, . [5]

.

.
,
. , ,
. "
. " [6]. , ,
,
, ,
. .
.
, . ,
.[7] , , (IV, 27.1)
,

. , ,
. , : , , "
". ,
: ,
...
.[8]

, . ,


, . . [9]

. .
.
.
,
. , , ,
. [10 ]
,
. .
[11]

, ,
. , ,
, . , (
)


, , , ""
( "")
.
.[13]
,
.
,
, , , .
, (
), ,
, , (
).[13]

.[14]
, "".
. , "",
.
. "
, ", " , ,
," [15 ]
. ,
,
.[16]
, ,
, .
. ,
. ,
-

. ,
,
.[17 ] , , ""
. . ,
, , .[18]
)
,
,
. ,
,
() . " , , ,
, ..." [19]
, .
, [20].
,

 .

.
: . ,
, .
[21]

"", ,
[22]. ,
,
. , ,

. (
) ,
,
[23. ]
.
.
,
[24].
.
.
, , .
. ...
.

[25].
,
, .
, ( ),
.
, .
, ,
[26].
.
, .
, [27].
.
,
,
, .
.
, .
. , [28]
, ,
, .

 , , .
,
, . ()
, , .
,
, [30].
: "
, , , , . ,
. . ~ ,
[31].
)

,
. ,
,
. V ,
, , (Budha) ",
", , ().

. .
v ,
,
.
V VI
, .
, , ,
, ( ,
. "") .
, ,
;
, ,

. ,
.
" ",
. : 1. ; 2.
"" "" (); 3.
" 4. " ";
[32].
, , ,
, .
,
,
.

 , ,
,
. , ,
,
(): ,
[33].
,
,
[34]. ,
, , ,
.
, .
. ,
[35].
,
[36]. , , ,
.
,
. , ,

[37]. , ,
. ,
. ,
[38].
. ,
, :
. ""
, "[19].
,
.
,
. ,
,
, .
.
.
. .
, [40].
, .
.
, .
,
, . : "
, (
), , ,

 ".[41] " "

[42]. ,
, ,
, [43 ]
.
.
.

, ,
[44]. ,
: ", : ;
. , , :
; : ; :
".[45]
. ,
[46].

. ,
.


, .
. ,
. , ...

[47].
,
,
. , ,
, ,
( - , " ",
: Vinaya, Sutta, Abhidhamma)
[48]. , , ,
, ,
, , ,
( ) ,
. , .
, ,
,
, . , SuttaNipat-e, : "
". [49] .
Sutta-Pitake, ,
, , ,
, , ,
: ,

.
[50].
,
. ,

, ,
.
,
, [51].

, .
.
, ,
.
. .
[52].
. , .
pomarupa . " ";
.
[53].
,

. (nirwana)
, "",
, .
,
, "" , .
.
""
, "", "". ""
. ""
. , , ,
, [54].
,
. ,
.
[55].
. ,
,
, , .
.
,
[56]. ,
, .
,

: " ( ) ,
, , ... , ...
, , ;
..." , , ,
[57].
.
, , [58].
,
. , .
,
.
;
[59].
, ,
- ,
.
, , ,
,
.
, , ,

,
,

. ,
6. 3. , .[60
]

, -, ,
- .
,

. , ,
, ,
, [61].
( ), ,
, , , , .
,
[62].
,
, ,

, , , .
)

.
, .
.

 ,
. ,
, , ,
, , .
, ,
.
, , ,
,
, .
,
; ,
,
[63].
,
, .

, ,
. [64]
, ,
. ,
( ),
[65]. ,
,
.

[66]. , ,
. , ,
,
.
" "[67].
,
,
. ,
:
"... , ,
, , , ..."[68].
, , ,

, , , , , [69].
" ",
[70].
,
, , .
. ,

 ,
.
,
, .
, ,
. , -
,
,
,
,
" ", [71].
,
.
, ,
( ),
, -
( ),
[72].
, ,
.
:
1. ,
,
: , , , (
),
; 2. , ,

"". "" ,
, ,
. , .
, ,
, [73]. , ,
, ,
.
,
[74].
, ,
, , ,

, "" "" [75].
,
;
,
; ,

, ;
[76]. , ,
.
,
, , .
,
,
[77].
,
.
,
.
) ,
,

. ,
.

. .
,
, ,

.
,
. ,
, , ,
. ,
, ,
,
.
, ,
,
, .
, ,
. , ,
.
, . ,
, ,
. , ,
, .
, ,
, , ,
[78].
, ,

, ,
.
,
( ), .
,
, , , 1875.
.
, , .
, , .
, 1909.
, , .

. , , ,
" ",
, ,

"". " ,
" [79]. ,
.
, ,
: , ,
.
, ,
.
.
, , , .

. .
.[81
]

,
, ,
, .
, ,
[82].
"" ,
, [83].
"" ,
[84].
.
, ,
. , ,
, .
XIX XX , , ,
. , ,
, . ,


, XIX .
.[85] ,
.

. [86]
, (. )
. ,
.
,
,
, [87]
, .
, :
, , ,

[88].
,
;
[89].
. ,
... ,
[90].
,

, .
.
. , ,
. ,
, -
, , [91].
,
[92].
,
. ( ),
[93].
, .
, , ,
. 10,34 : .
. .
. , ,
, ,
, [94]. ~
, .
, ,
, [95].

+++
,
,

.
, ,
.

, .

, ,
,
( ,
, ,
), , ,
, : " ,
" ,
.

.
,
, ,
.
, Medicina divina,
, ,
"", "
" [96].
,
.

,
, ,
. .

, [97]. ,
, ,

, [98].
, ,
, , ,
.
? :
, ,
, .
, , :

 . ,
, ,
,
,
.
, ,
... , ,
. , ,
, ".
, ,
, .
,
, ,
...
(
),
, (),
[100].
,
, .
.
;
. [101].
( ), ,

.
, ,
, ,
.

(, , "") ,

, , ,
[102]. .
.
, "", .
, ,
?

,
. , [103].
, ,
,
; [104].

. , ,
,

 . ,
. ,
: . ""
, ""
: ( ,
),
, , "",
.[105]
,
,
[106], ?
, , , , .
, ; ,
( )
,
[107]. ,
,
.
, ,
, ,
.
,
, , ,
.
,
,
. ,
,
.
, , .
.
, ,
, , .
" "
. , :
: " ?"
: ", , .
. .
,
. ,
"[108], .
.
.


. ,
,
. ,
2.000
. .
,
, ,
. (.
11,14; 16.14), . ,
,
, .
, ;
;
( )

, ,
. ,
, :
( ),
: "
, " ( 11,14). ,
" "
, , ,
.
:
; , ,
, (
Christus Jesus, ,
, ),
( ),
, , ,
, ,
( , ),
( ), , ,
(
).[109]
: ,
,
, ,
. ,
,
,

, ,
. ,

,

 .
,
,
.
,
, .

[110]

,
[111].
(
) .
,
"" ,
,
, ,
.

[112].
:, ,


" ,
". (I . 4,16)
,
, , ,
, ,
. .
.
: "",
[113]. ,

, .
" " ,
(
),
. , ,
,. "[114].
, ,
,
" ".
- " ;
" (I . 15. 51-54), , ,
, , [115].
, ,

, , : "
: , " (I .
15.51). ,
" " ( II 1,12).
.
" ? "? (I . 15,55).

, (I . 15,17)
, [116],
" , " (I . 15,20).

, : "
" (. 11, 28), "
" (. 11, 26).
,
,
,
,
: "
. , .
, , ;
, ,
.
,
, ;
, , ,
. , ,
, , ,
, , .
,
, , ... ,
, ; ,
, Dharmmu,( ), ,
Sanghu ( ), , ,
".[117]
, ,
, ,
,

.
,
, ,
.

1 : ?
2 : , 1937. . . 71-72
3 ""
, ( ,
, , 1980, . 170. ""
.
( )
.
, , , ,
(. , , , 1987. .
163).
4 i , . . : i
. m press - Paris, 1935 . . 66.
7 , . 92.
8 : , 93-94.
9 i , . . . ,
, 1935. . . 13.
10 Brut, , 44; . , . 110
11 Sat. Brath. I, 5, 3. 1, 4. . , . . 109.
12 i , . . , i i ,
. 9-10.
13 , . 17.
14 : , . 13.
15 . , . . 110
16 .
17 ie , . . . i,
, . 100.
18 . II, 18-19; II, 19-20; . , . , 22.
19 , i, . , , 1903.
. . 1074.
20 , , , ,

1928. , , . 432.
21 .
22 . , . . 112, 113.
23 : , . 111.
24 , . 208.
25 , . 202.
26 , . 121.
27 , . 202.
28 , . 120-121.
29 , . 209
30 , . 199
31 .
32 . . , , . .
, , 1894. . . 43-46.
33 : , -, , , , 1928. , . 220.
34 i , . . , ,
. 19.
35 . , , . 204.
36 , . 205.
37 . , . 14.
38 . , . . 374.
39 i , . . . i.,
i. . 99.
40 , i, . II, , 1902.
. . 1147-1148.
41 . . , . , . 134.

42 , . 135.
43 , . 137.
44 , 135.
45 , 135-136.
46 . ()
, , , .
, ,
. , .
. , , , 1990, . 179
47 . , , . 205.
48 , - , . 1937. . 82.
49 . . . . . 146-147.
50 , . 46-47.
.
.
,
, ,
. i, . , , 1902. .
. 1148.
51 i , . . , ,
. 13-14.
52 . , . , . 378.
53 . . , . , . 187 -188.
54 . , . , . 381.
55 , , . II, , 1902.
. . 11-49.
56 . , . . 380
57 , . 282.
58 , . 380.
59 , . 381.
60 -, -

 , ,
: , . , , 1902. . .
1074.
61 -, , , 1929. .
, . 14.
62 . , . , . 452.
63 , . . , ,
. 21.
64 .
65 , . 24.
66 , . 22.
67 , . 25.
68 .
69 i , . . , ,
. 24.
70 , .21.
71 , . 25-26.
72 , . 26.
73 , . 27.
74 .
75 : i , . . i, i, .
146.
76 i , . 28.
77 .
78 , , . 166.
79 . . , i , , .
, 1936. . . I, . 24.
80 .

81 i , . . ,
, . 68.
82 , 72; . , , . 14,16
83 . , . 24.
84 , . 70.
85 , 66-67.
86 , . 65.
87 , , ,
, 1931. . 12, . 209.
88 , , 1928. , . 22-28.
89 . , , . 86.
90 , . 88-89.
91 , . 90.
92 , , , 1928. , . 37.
93 . , 1938. . 81.
94 , , , 1931, . 9, .
149.
95 , , . 95.
96 . , Medicina divina, 1941. , . 134. .
150-152.
97 , , . 174.
98 , . , . 138-141
99 i , , . , i,
i, i, . 122-128.
100 , . . i, i,
. 107.
101 , . , i i , . 74.
102 , . . i, i,

. 107.
103 , , . 174.
104 . , i , 1938, . 87-95.
105 , , . 175.
106 . . , . , . 149.
107 , . 152-153.
108 J. Arthur Findley, , Zagreb, 1935. , . 84.
109 i , . . ,
i, . 59-60.
110 , i, i, . 156.
111 , . i i,
. 96.
112 .
113 , . 97.
114 , 97-98.
115 , . i, i , . 149.
116 , . 135-136.
117 . . , . , . 191-192.
Ustasko-partizanska saradnja iz nemackih izvora
Dr Ivan Avakumovic, Mihailovic prema nemackim dokumentima, London 1969.
str. 44-46
Tokom februara, marta i aprila 1942, komunisti i ustase izveli su niz napada na
Dangiceve cetnike* koji su polako gubili teren pred bolje snabdevenim i jacim
neprijateljima. Otpor vecih razmera tek je skrhan kad je jedan odred 714. divizije
nemacke vojske uhvatio Dangica (12-IV) i kada su ustase i titovci zajedno nastupili
protiv cetnika u Istocnoj Bosni. Ta njihova saradnja Nemcima je bila poznata i
zabelezena u nekoliko nemackih vojnih izvestaja 17. Neke od njih je potpisao general
Bader, koji je i dalje komandovao nemackim, ustaskim i domobranskim jedinicama u
Bosni.
U desetodnevnom izvestaju, koji je Bader podneo komandi Jugoistoka (20-III), on je

skrenuo paznju da ''izmedju hrvatskih komunista, ustasa i iz Crne Gore, nastupajucih

delova proleterske brigade izgleda da je postignut sporazum po kome se ove grupe ne
bore jedne protiv drugih''. Jedanaest dana docnije, on je javio da se ''ustase, domaci
partizani i na kraju nastupajuce bande iz Crne Gore bore ovde (u Istocnoj Bosni - I.A.)
rame uz rame protiv borbenih srpskih snaga pod Dangicevom komandom.''
U aprilu 1942. polozaj cetnika u Istocnoj Bosni stalno se pogorsavao. Oni nisu mogli
da se odrze u Drinjaci koju su ustase od njih uzeli 8. aprila. Zato je Bader mogao da
javi (10-IV) da izgleda da je ''cetnicka grupa Dangic jako razbijena u borbama sa
hrvatskom vojskom i ustasama u saradnji sa komunistima, tako da Dangic sada moze
da postigne samo lokalne uspehe.''
Sesnaestog aprila izvestaj komande Srbije spominje da je u vise mahova javljeno da
''ustasi i partizani'' zajedno idu, ali da aktivnost ''Dangicevih formacija'' jos nije
''slomljena'', iako su cetnici prinudjeni da se povlace pred partizanima usled nestasice
municije. Sutradan nemacki izvestaj je potvrdio vest da ''partizani i ustasi'' zajedno idu
protiv Dangica. Dvadesetog aprila Bader je izvestio svog sefa u Solunu o uspesnom
napredovanju ''hrvatskog potpukovnika Francetica'' protiv ''glavnine'' Dangicevih
odreda i dodao: ''Stanje na srpsko-hrvatskoj granici i dalje nejasno i zategnuto jer se
partizani ne bore protiv ustasa nego samo protiv Dangicevih pristalica. Po podnetim
izvestajima treba da su se borili sa hrvatskim komunistima protiv Dangica''.
Tridesetog aprila Bader je mogao da javi da su neuspesni napadi na Bratunac i
Srebrenicu pokazali da ''ostaci'' Dangiceve ''grupe'' sada vise nisu u stanju da postignu
ni lokalne uspehe**
Blagodareci ustasko-komunistickoj sprezi ustanak Srba je tada splasnuo u Istocnoj
Bosni. Ono sto Pavelic nije mogao da postigne 1941. godine - ustasama je nekoliko
meseci docnije uspelo uz pomoc nemacke vojske i Titovih ljudi. Izvestan broj
Dangicevih boraca Nemci i oruzane snage NDH zarobili su u samoj Bosni ili prilikom
prelaza preko Drine. Drugi su se provukli u neprohodne planine, odakle su nastavili
borbu. Treci deo cetnika nalazio je resenja - u neverovanto zamrsenoj vojnoj i
politickoj situaciji kada je mnogima u zbegovima i sumama bilo vrlo tesko da se
snadju u lavirintu ustasa, Nemaca, partizana, muslimanskih milicija i legija - u
primirjima sa lokalnim okupatorskim posadama. Strah od nemackih kaznenih
ekspedicija i novih ustaskih pokolja nadovezao se na pometnju u ustanickim redovima
posle izbijanja gradjanskog rata izmedju cetnika i partizana u Bosni. Kad su Srbi u
Srednjoj i Istocnoj Bosni osetili sta komunisti rade i spremaju, organizovali su puceve
u mnogim partizanskim oderdima. Na Ozrenu, Romaniji, kod Zenice, itd. srpski
seljaci su oterali ili pobili komuniste koji su pokusali da im nametnu tudja shvatanja i
nacin borbe ne samo protiv okupatora nego i protiv onih bosanskih Srba koji su
naginjali Mihailovicu***
____________
Oznake za dokumenta
17 T-501-247-001030, 001067, 001120, 001155, 001157, 001163.
*Akcija titovaca protiv cetnika u kojoj su ucestvovale Prva i Druga proleterska
brigada vodjene su u duhu naredbe nacelnika Vrhovnog staba partizanskih odreda od

8. februara 1942: ''Svi odredi treba da usaglase svoja dejstva, a to je: da se teritorija
Istocne Bosne ocisti od cetnika i bude van cetnickog uticaja. To znaci: glavno dejstvo
treba upraviti ka Drini, a ne ka Sarajevu i r.Bosni, kako je do sada bio slucaj'' (N.d., s.
169.) Sarajevo i dolina Bosne bili su u rukama okupatora i ustasa dok su se cetnicki
odredi nalazili prema Drini.
**Po Svetozaru Vukmanovicu Tempu, cetnici su u jednoj borbi protiv ustasa kod
Zljebova imali ''oko 100 mrtvih i ranjenih'' (''Zbornik'', IV-3, 1952).
***Po jednom istoricaru partizanskih odreda u Bosni ''cetnicke kolovodje'' ''uspjele su
da razbiju iznutra vecinu partizanskih i dobrovoljackih jedinica u Istocnoj Bosni i da
ih privedu na stranu cetnika'' (Sarajlic, n.d., s.139.)
Dalje, o komunistickim falsifikatima
Neizostavan deo komunistikih knjiga su i Draina" pisma Stepincu, Paveliu i
ustai Matieviu. Jedini pravnik u ekspertskoj grupi za pripremu optunice protiv
Drae, Hrvat Josip Hrnevi, pitao je tuioca Miloa Minia da li su pisma naena u
zarobljenoj etnikoj, Stepinevoj, Pavelievoj ili ma kojoj drugoj arhivi. Mini je
odgovorio odreno, ali je pisma ipak ostavio. Pisma su, dakle, ubaena u Drainu
arhivu, ali uz neverovatan propust. Naime, u stenografskim belekama sa suenja
(strana 97) faksimil pisma Stepincu objavljen je na jednoj strani, dok je 39 godina
kasnije, u zborniku etnikih dokumenata (tom 4, strana 991), faksimil objavljen na
dve stranice. U ovoj drugoj verziji razlikuju se mesta adrese i datuma, kao i
poslednjeg pasusa, koji je sada preao na drugu stranu, i natpisa Vrhovna komanda".
Dakle, isto pismo napisali su dva puta, pa su najpre zaboravili da unite jedno, a
potom i da su ve objavili ono drugo. A oba pisma nemaju karakteristian
memorandum Vrhovne komande, peat, ni broj pod kojim su zavedena. U pismima
Stepincu Drau su potpisali kao generala", dok se on uvek potpisivao kao eneral".
Falsifikator je i u ovom sluaju bio Hrvat, jer je u pismu Stepincu ostalo nekoliko
kroatizama: Komunistiki val", Hrvatskoga prostora", Zadatcima", A napose
hrvatskoga naroda"...
prva verzija falsifikata

druga verzija falsifikata

 (11. 1911. ( ),
1944. )
.
, .


[]
1
2
3
o 3.1
o 3.2
o 3.3

4
o 4.1
5
6
7
8
9
10

11

[]
.
. ,
,
. 1939.
.
.
, . , 1942.

.
. 1944.
.

[]

3. 1943. [2]
.
.

,
" " .
"
"-
"...

 "

[]
[]
1941. ,
,
, ,
, ,

.

, .
[3]
.

, .
.
,
10. 1941.
.
,
.
, . . 1942.
.[3] 1942.
. ,
,
, 1943
,


.[ 10. 2010.]

[]

27. 1942.
.[4][5] (
- , Arhiv VII, Ca, k. 234, reg. br. 3/2)

.[6] 27. 1942.
"" . [7]

[ 10. 2010.] [ 10. 2010.].

.[8]
27. 1942.
:

,
, ,
, ,
. ,
,
,
,
[4]

( , , 234, . . 1 / 2).

[]


,
17. 1942. :
" , , ,
.

.

, , , ,
.
, .
.
, ,
,
, , ,
.
.
.
.

.

.''"[8]

,
, .
[ 10. 2010.]

,


, .[ 10. 2010.]

[]


.

,
,

. . :
" "




28. 1942. :

,
, ,
...
() ,

...'' [9]

,
" "[10]

[]

- .
.
7. 1942.
:

- .
.
. ,
.
. ,
- 14. .
,
.
, .

[11]

, ,
2.000 .[12]

 65 , ,
:


- ,

[13]

[]
,
, -

. [14]
: ?
:

:
?
: ,
.

, ,
,
, ,
,
.

,
- -
.[14]

[]
,
-[2]

 , 1942. , [15]
, 1944. -
- [16], , .[17] .[18]

[]

, 2002.
.

,
.[ 10. 2010.]

21. . 2002. ( ),
.


.

[]

[]
1. ^ NDH etnicima davala oruje i mirovine > Slobodna Dalmacija > Spektar

. www.slobodnadalmacija.hr.
2. ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA:
TOM XIV, KNJIGA 1

. www.znaci.net.
3. ^ Nikola Milovanovi - Draa Mihailovi - Preko Zloina U Izdaju

. Znaci.net. 26. 09. 2010.

4. ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA:
TOM XIV, KNJIGA 1

. Znaci.net. 26. 09. 2010.

5. ^ Vojno istorijski arhiv - Arhiv VII, Ca, k. 234, reg. br. 3/2
6. ^ Shadows on the mountain: the Allies ... - Google Books

. Books.google.com. 26. 09. 2010.

7. ^ Pie: Miloslav Samardi. Press Online :: Prijateljski pozdrav velikih
neprijatelja

(((sr))). Pressonline.rs. 26. 09. 2010.

8. ^ pie goran kotur (15. 08. 2009.). NDH etnicima davala oruje i mirovine
> Slobodna Dalmacija > Spektar

. Slobodnadalmacija.hr. 26. 09. 2010.

9. ^ Nikola Milovanovi - Draa Mihailovi - Odnosi Izmeu Bosanskih etnika

I Drae Mihailovla

. Znaci.net. 26. 09. 2010.

10. ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM
XIV, KNJIGA 1

. www.znaci.net.
11. ^ ( , ) , ,
. 233, . 1 / 8 (--511)
12. ^ http://sr.wikipedia.org/srel/__#.D0.A3.D0.B2.D0.BE.D0.B4
13. ^ . Na Kozari obeleeno 65 godina od pobede nad faizmom

, 4. 7. 2010.
14. ^ Full text of "The Trial Of Dragoljub Draza Mihailovic"

. www.archive.org.
15. ^ http://sr.wikipedia.org/srel/___1942.#.D0.94.D1.80.D1.83.D0.B3.D0.B8_.D0.BD.D0.B0.
D0.BF.D0.B0.D0.B4_.D0.BD.D0.B0_.D0.88.D0.B0.D1.98.D1.86.D0.B5
16. ^ http://www.bljesak.info/content/view/12932/155/

17. ^ 24sata.info - Manjaa: Odran pomen etnikom vojvodi Urou Drenoviu

. www.24sata.info.
18. ^ Beogradska razglednica

. www.bhdani.com.

[]

: :

((sr))

((sr))

((sr))
[]

http://rpvgd.info/index.php?
option=com_content&view=article&id=467:2012-02-27-13-1458&catid=49:2011-09-01-21-40-52&Itemid=148

((sr))

((sr))

1


, , .
, - - .
, , -.

, , 1943.
, - . ,

 1942.
14


, , .
, ,
,
, , -
. - , , 4.
1899. , , .
, ,
.
.
, . ,
.
, , .
, 1878. , ,
, .

. , , .
.
- ,
. <
, , .
( )
1910 .
.
. ,
, ,
-
, .
, -
. 95% ,
: , ,
. . ,
.
.
,
, ,
,
.
, ,

, - .

. - ,
" ".
1887. ,

 ,
. ,
, , ,
- , ,

. "
". , ,
.
,
, .
, - , ,
, ,

,
, , .
-
.
:

:
, <
.
. ,
. . "
"
. ,
, ,
.
, , .

.
, . , ,
,
. , , ,
, ,
-
,
. ,
.
-
,
, .
.
.
. ,
.

 . , , ,
, . .
, ,
. . 1943
, , .
, . ,
, , ,
(, ),
. ,
, ,
. , , , : " ,
, !" , ,
, .
, . 1941.
. ,
, , ,
,
. , , ,
.
. " ?"
. " ", . ",
, ,
", . " ,
, ", . ,
.
"". ,
. ,
.
" ", , .
, , ,
-.
,
, 1943. . , ,
1942. .
, .
-
. ,
, , ,
, . , , -
, -,
, ,
.
, 18. 19. 1943, -
( ). , ,
, .
, ,
-.
, , . ,
. - , ,
- . 1943 ,

 ,
:
, , .
, . ,
. -. , ,
,
. ,
.
, ,
, , ,
,
, ,

-: , , -
, -, , ,
. , , , , ,
, : !
("" - 1954.)
. ( )

- ,

.
,
, - , ,
. ,
,
,
.
, , , , .
. ,
, ,
, -
( )
.
,
- - - - -
- - - - - .
, ,
,
.
, - . ,
.
, 1943-44. .


. , ,
, , . , ,
,
.
,
.
- , ,
.
400

-,
- ,
. 330 , 200,
200, 150 . ,
, . 400
.
2. .
200 . -
, 200 , 200
- - - .
70, , 550
, 80 ,
. ,
.
,
, ,
. , ,
,
. 1942.
14 ,
,
.
,

. ,
, ,
,
.
,
. ,
: .

, ,
,
.
- ,


.
,
, ""
, , ,
.
, ,
. ,
. ,
-
,
, .
. ,
,
, , . ,

, .
: " , ,
."

.

,
, . ,
( ) "
", . 201, 1966 , "
", : " (
, )
, , .
,
, .
. ,
,
. ,
,
.
, .
, ,
,
. ,
, - . ,
,
"", ,

 . ."


, 21. 1945.

.
.
,
. .
, , . :
", ,
-
. "
, : ,
. ,
, ,
. " ,
, ,
, ,
,
, .
, ,
, . " -
-
."
,
,

- . "
,
." ,
,

.
("" - 1956.)

, ,
14. 1944 , ...
: "

: "1. , 1.880.000 ,



, .
"2. ,

,
- , , . ,
, ,
.
,
.

,
.
"3. ,
. ,
,
,

,
. ,
, .
.
"
,
- , . ,
,
.
"4. ,
- ,
. ,

. "

".

: '' , ,
''.
.



,
. ,
,
, , .
,
, ,

 .

,
. ,
. 1941.

. 1942.
.
'' '',

,
,
.
,
, , ,
. '''',
.

. '''' 1943.
,
.
-315-67-000574.
1944.

.
. .

.
. 1943.
, ,
. : '' , ,
''. ,
. .
,
, .
,
.
. ,
, .
. 20. 1943. ,
, , ,
.
. .
, 1943. . , ,
1942. .
, .
,
,

 , .

, ,
, , ,
, , - -
, ,
,
'''' .

,
200 ,
200 150 .
400 - .
200
, ,
80 .
70 ,
200 , 200
- --. 1943.

.
.

.
- -
.
, 1943-1944. .


'' ''.
, . , , , ''
''. , , .


, 6.
.
. ,

. ,
, . ,
.
.
,

, .
40000 .
, , , , .
, , ,


.
. ,
.
6.
, .
,
.
.
12. 1941. .
, ,
, ,
.
, ,
, .
,
, ,
, .
,
.

: ,
, ,
,
.
, 27.

. ,

.
,
. 27.
.
, ,
. 27. 1941.
, .
. ,
.
, . .

, .

. ,

.

.

 ,
, ,

. , 27.
4 5 ,
. ,
,
, ,
, . , ,
.
.
,
.
. 1941.

.

.
: , ,
, , (
, 1948.),
( ), ,
, , , ,
, , , , ,
, .
,
. 29. 1941.
.
1941. ,
; .
.
-, ,

. ".
,
" - ".
,
, ,
".
.

.
" 1941.
1942. : ",
" ".


, ". 1941.
1942.
. ,


.

" (. , - , ,
, : , , 1981, . 387).
: , , ,
, . ",
,
". , , , ,
, " .
,
. ,
,
.
! ,
.
, .
, .
,
, .
, , .
,
( ),
, , , .
.
5.

. 6.
.
.


. .

. ,
( 6. 1942.)
. . 1942.
,
,
, .
250 .
70
.
.
.

23 ,
.
, .
,

 16. .
. , ,"
,
,
,
.
.
.
, .
24
: -
. .
.
.
."
, ,
, ,
. ", ,
.
. ." .
30
, .
.
.
. .
. .
. ...
, . , , .
.
.
: ...
. , ... .
. .
30
.
. .
. ,
,
. .
,
, . .
, .
. ,
, ,
. .
. ,"
.
.
, , , ,
. ,

 , ."

.
. . ?"
,
,
.
, , ,
. :
, ;
!
, , , 17
, .
19. 20. , ,
, .
, - .
, .
,
, ,
: , ,
, ,
, ,
, :
, , ,
, , ,
, ,
, ,
, ,
, : , ,
,
.
!
12. . .

. 13. 1943. .
,
. .
22
.
,
, 15
. ,
,
. ,
,
.
, .
,

 ,
. ,
.
.
.
31 ().
()
.
.

.
( ,
, . . 3252/12. 11. 1943. .)
-


.
, , ,

, ,

.
: " ,
,
12. . . ".

.

: , ,
, , , , ,
, , , ,
, , , ,
, , , ,
, , , ,
, .

, ,
. , ,
, , , ,
, ,
, "", ,
, ... ,
. . .
, . .
, ,
, , .
. , ,

 . , ,
. , ... ,
, - , - .
,
.
, . .
" !"
, .
, ...

1942. ,

.

,
.
, ,
,

,

, ,
.
,

, .
,

,
, .
,
.

,
, ,
, .
. ,
, , , , ,
,

, .
,
,
. 42
.
.

. ,
,
,
.
-
,

-
. ,

,
,
. 1942.
,

, , .

, -
.
,
,
.

, ,
. ,
, ,
.
,
, . .
,
,
, ,
.
.

.
,
.
.
.
.
.


.

. 43
.
.
15 .

.
( 50000)
, ,
,
.
. .

. : ,
, , , ,
,

. ,
, .
-
,
,
.
. , 7
. 95 .
.

1915, .
1938. . ,
.
. 1943.
.
. ,

. - - .

1950. , , .
.
(1958)
, ,
. 1973.
.
,
, . . . 1975. "Diplomate in Clinical Psychology, American Board of Professional
Psychology". 12 3 ,
.
25 .
.
.
1992. , .
1947.-2002. .
,
, ,
.

- . ,

?
,
, -.

-.
"" - ?
, ,
-, ?
, ,
, (),
, , . (,
, ,
, .)
. , ,
. , (),
"". , "".
"" , ,
. ,
" ".
,
, 70. ,
,
.
, .

, , .

, .
, XX
- , .
.
:
, , ,
: ,
. ,
.
, -
, ,
. , ,
.
, ,
" " .
.
, ""-
,
. XVII ,
, 400 .
,
. e
, - 10.000.000 , ,
. , -
.
, ,
, , . ( : , ,
:
).
, "
" " , ". ?
, -! .
" ".
"" . e , "
", .
- - ( 1999,
), -
:
1. e

2. "e " a
3. "-" (1830, 1848,1871)
4. 1917.
5. -
(- ).
.
"" , ""-
"" . j
""
- " ". ( , , ,
, ).
, .
.
- .
20 ( 5
) ,
.
, , , -
, "", .
- ,
.
: , 2001.
( ) 2002. ( ), .
, -
: ?
! - ,
. ,
, . ,
.
, ,
"-" . ,
,
. . -
"" ,

, .
, .
.
, .
, , ,

 . ,
, .
. 700.000 ,
, - .
. ,
" ". ( )
: , .
, " " .
, (2000 ) 1944,
( "" II, ),
, . , , e
, ! , " " , "
" 3.000 ,
(. . ), ,
. ,
, . ,
, ,
! - .
- ,
, ,
" ".

,
.
250.000 ,
("", "" .) -
. , . , .
, .
- ,
,
.
, " " ,
"", . -

,
-
. , , . , N,
UNESCO, ( ), , , ,
, .
. ""
, , 50
.
, - -.
( -,

 , ,
, ).
,
- - , ,
(, , ).
, :
, ,
, ,
, , !
, , ! : , ,
!
?

. ""
.
, , , . ""
. , ,
- , , VI
.
"". ,
, ""
- , . . (
, , ).
"" , . 90%
"",
. . ,
. -
, ,
.
, -. ,
, XIX
, , .
- , "" , ,
.
.
-, , ,
,
.
, () "",
,
"". , . , ,
: ,

"" , ,
""
. , ,
,
, .
, 1941-45. "
".
77
, , - (,
). ,
,
. ,
. -
, .
"", -

, . (
,
,
- -
- .)
, ,
, .
24. 7. 1999, ,
,
. 520 2000 (
), , .
- - (, 1999),
- "" .
, (
), , 200.000
. , ,
, . , ,
.
, ,
.
.
""-
,
. ? - ,
, . . ,
.

 .
: XV e,
, , ,
, , , .
, ( ),
, . ,
- . ,
, , ,
. ,
, .
,
. , , ,

. -
.
, : ,
(, ), ,
, .
, , .
, ,
"", (. ) . ,
, - , , , .
,
, , -
, . .
, , XX ,
200-300 .
, ,
. , , -
-
.
. , , , , 12% ,
2-3% . ,
, ,
, , e.
- . , ,
, , ,
. -
"" .
, ,
, , ,
.
,

, . " ."
,
: , ,
,
, - .
-
1. . : (
, , , ), ( , , .),
( , , , , )
( " ", " ", ...).
, ,
. ,
- .
2. -
, .
, :

. - ,
.
:
;
:
, , , . ,
, .
, "" "" .
3. , ,
, , - (,
, ) .
, , , - ("",
"", ) !

9. V 2002.

.
, ,
, ,
. ,

 .
,

.

. , .


info@srbskiobraz.org
www.srbskiobraz.org

.
" ,
"
8:32
2001. , "
", . ,
, ,
,

1991. .
,
,
.
, 21. 2002.
:
1. . ?
2. "
"?
3. ?
4. ,
.
?
5. , ,
" , ", ?
6.
, , 6. 2002,
33 ?
7. . ?
8. .
, 11 ?
9. .
?
10.
- ?

 , ,
.
, ,
. ,

.
:
1. ,

2.
3.
4. .
5.
6. , ,
7.
8.
9.
10. . , " "
11. ,
12. . ,

13. ,

14. ,
15. ,
16. . , ,

17. , ,

18. , ,

19. ,
20. ,
21. ,
" "
22. . ,
" "
23. . ,
24. ,

25. . , ,
" "
26. . ,
, ""
27. . ,

28. . ,
""
29. ,

30. ,

31. ,
32. ,
33. ,
34. ,
35. ,
36. , ,

37. ,
38. + ,
39. . , -
40. ,
41. - ,
42. ,
43. ,

44. ,
45. . ,
""
46. , "
"
47. . ,

48. ,
49. , ..
50. , "
"
51. . ,

52. ,
53. . ,
54. ,
55. . ,
56. , , ""
57. ,
58. ,
59. ,
60. . ,
61. ,
62. . ,
63. . ,
64. ,
65. ,
66. ,
67. . ,
" "
68. , " "
69. ,
70. + ,

71. . , " "

72. , ""
73. , " "
74. , " "
75. . , " "
76. ,
" " (www.komentar.net)
77. (www.komentar.net/sip)
78. ,
79. ,
80. ,
81. ,
82. ,
83. . . ,
84. . ,
85. ,
86. ,
87. ,
88. ,
89. ,
90. . ,
91. .
92. ,
93. ,
94. ,
95. . ,
96. . ,
97. ,
98. , , -

99. ,
100.
, ""
101.
,
102.
,
103.
, , 2001/2002.
104.
,
105.
,
106.

107.

108.

109.

110.

111.

112.

113.

114.

115.
,
, ,
,

, , ,
,
:
- !

,,

, , .

,
. , .
, . , .
. .
- : , ,
!
, .
.
. , ? ?
: (. 23,38)? . .
, . . ,
: (. 10, 4)? : () (. 10,9)? , , ,
, , , ,

, ? , , , , . !
, ? . ,
. , . . , .
, . , ; . , . , . , .
, , .
, , . , .
. ; .
.
(o , 127)

-, ..

, .
, . ,
. :

. ?
, ,

. , , ,
, .
,
, .
, : Filioque,
, , , ,
, ,
, , , ,
, , , , ,

? ,
,
. ,
. ,
, .
. ,
.
, -


. ,
.

, ,
intercommunio.

:

?
( . 1971.)
:
( : )
,
, 233 ? :
233 ?
, , , ,
: ! !
,
,
, , ,
, , , ()
, , , . . .
: ,

 ,

,
,
,
,
- ,
, ,
,
- , ;
,
, , , , ?

, .

.

, 1971.

: ?


. : .
. , , ? .
, .
.
. .
, .
.
.
. .
,
.
.
?
?
, ? ,
,
.
, .
, .
. ,

 . ,
.
.
,
.
.
. ,
. ,
. .
. . .
. .
. . . ,
? .
. .
, ?
, , .
?
. .
.
.
:
. , .

.
,
, .
, , ,
. :
. ,
, , ,
.
, , ,
, .
. ,
, , .

: ,
(. 13, 12). , ,
, . ,
, , .
, ,
, . ,
.
?
,
, .

 (. 8, 37). .
, . , .
,
. .
, . :
, ,
; , , ,
, .
, ,
, ?
? ,
, ?
.
, , , , ,
. : ,
, ,
, .
(.
11, 23).
, , ?
? ?
? . . . .
. . ;
, . .
.

,
- ,
, -
,
,
,

,
, ,

Milan Budimir
PROBLEM BUKVE I
PROTOSLOVENSKE DOMOVINE
Problem protoslovenske domovine postao je posljednjih godina ponovo aktualan. To
dolazi otuda to je ranija sovjetska lingvistika Marove kole, a sa njom zajedno i
sovjetska arheologija i istorijografija, preduzela da rei to pitanje na svoj nain. Kako
je meutim problem protoslovenske domovine nerazdvojan od problema prvobitne
protoindoevropske domovine, jasno je svakom da se ta dva problema ne mogu
posebno tretirati nego samo u meusobnoj vezi. Daleko sam od toga da taj zamreni
sklop problema obuhvatim na ovom mestu u njegovoj celokupnosti. Zato je potrebno
detaljno i samostalno poznavanje veeg broja raznih disciplina. Ograniiu se stoga
iskljuivo na dokaznu mo onog fitonima koji je naveden u samom naslovu.
Pre ravnih sto godina (1851) stao je prvi Englez Latham na stanovite da stariju
domovinu indoevropskih plemena treba traiti u onom kraju sveta u kojem se nalazi
veina nosilaca indoevropskih jezika tj. u Evropi a ne u Aziji. Lingvistiku
argumentaciju tog gledita dali su uglavnom nemaki lingvisti H. Hirt i P. Kretschmer
poslednjeg decenija prolog veka. Nasuprot uenju J. Schmidta, iznesenom u njegovoj
raspravi Die Urheimat der Indogermanen und das europische Zahlensystem (Ak.
Berlin 1890), gdje se zbog oiglednih tragova seksagezimialnog sistema, u
indoevropskim dijalektima, najstarija indoevropska domovina trai u severnom
susedstvu Mesopotamije, Hirt i Kretschmer branili su preteno lingvistikim
sredstvima evropsku ili tanije reeno nemaku poziciju, koju je prihvatila veina ne
samo slovenskih, nego i zapadno-evropskih strunjaka.
Kao neko kompromisno reenje nudi nam O. Schrader (v. Reallexicon der indogerm.
Altertumskunde2 II 575, gde je data ostala literatura) Ukrajnu ili bolje reeno Istonu
Evropu od srednjih Karpata prema Kaspiskom Moru. Pri tome odreuje kao istonu
granicu kentumskih Indoevropljana onu granicu do koje dopire bukva, a ta granica
tee danas uglavnom od Kalinjingrada (Knigsberg) preko Kremenjeca prema Odesi i
Krimu. I za Hirta (Indogerm-Gramm. I 92) bukva i njena istona granica igra
presudnu ulogu. Razlika je izmeu Hirta i Schradera samo u tom to Hirt doputa da
je moglo biti neko naselje indoevropsko i istonije od linije bukve, dok Schrader s
druge strane rauna sa mogunou da su indoevropska naselja mogla dopirati do u
Srednju Evropu zapadno od linije bukve. Schrader iskljuuje prema tome kao
protoindoevropsku domovinu Severnu, Zapadnu i Junu Evropu a Hirt Zapadnu i
Junu.
Dok je Hirt ranije bio neto iskljuiviji i uzimao uglavnom severno-nemaku ravnicu
sa Baltikim primorjem za svoje najstarije Indoevropljane, dotle je u navedenom delu
neto popustio prema istoku. To je uinio najvie stoga to staroslovenski i litvanski
smatra najvernijim i najarhainijim pretstavnicima indoevropskog jezikog tipa,
navodei za to prilian broj argumenata (str. 75).

Tu vanu injenicu tumai Hirt perifernim poloajem baltsko-slovenskih

Indoevropljana, ne vodei pri tome rauna o jo vanijoj injenici da su baltska
plemena rastavljala slovenska naselja od ugrofinskih nomada, koji su se dalje na
istoku dodirivali sa iranskim osvajaima.
L. Niederle (Manuel de l'Antiquite slave I 21) takoe je miljenja da je protoslovenska
zajednica mogla postojati samo istono od linije bukve, iji su naziv Sloveni preuzeli
od Germana blagovremeno, upravo pre nego se poela ta njihova zajednica raspadati.
To se moglo desiti pod kraj stare ere. Sa tog razloga smatra L. Niederle, nasuprot
poljskim strunjacima, da je Visla bila zapadna granica protoslovenskog zemljita u
vreme koje je prethodilo raspadanju zajednice. Prema tome za njega je ostalo
otvoreno pitanje nosilaca luike civilizacije, koju nemaki arheolozi zovu kratkim
nazivom Urnenfelderkultur.
Ako bi se prihvatilo miljenje poljskih arheologa da su Sloveni nosioci luike
civilizacije, koja je cvetala poslednjih vekova drugog tisulea, razume se, onda bi se
zapadna granica protoslovenskih naselja pomerila na zapad sve do Labe ve za taj
vremenski period. To bi znailo da su najstarija slovenska plemena morala stanovati
zapadno od linije bukve i prema tome poznavati ne samo grab (Carpinus betulus)
nego i pravu bukvu (Fagus silvatica). U tom sluaju morao bi se naroitim razlozima
pravdati gubitak ovog drugog idioglotskog fitonima koji se u ovoj prilici gotovo
redovito potee. Mislim na tis (Taxus baccata) ija se istona granica uglavnom
poklapa sa linijom bukve, iako na zapadu dopire dalje na sever a na istoku vie na jug.
Ukoliko vae dananje granice tisa i bukve za rani neolitik i za epohu
protoindoevropske zajednice videe se docnije.
I za Marovu kolu od presudne su vanosti geografska imena, iako im ne znamo
znaenja, a da se i ne govori o njihovoj poznoj dokumentaciji.
M. Vasmer (Untersuchungen ber die ltesten Wohnsitze der Slaven) koristi u veoj
meri aloglotski i toponomastiki materijal, pa i on dolazi na kraju krajeva do
zakljuka da protoslovensku domovinu treba traiti to dalje na sever od linije bukve.
Za njega je protoslovenska zajednica trajala gotovo celi milenij, jer je poela u V v. st.
e. i zavrila poetkom V v. n. e. On prihvata zakljuak da u finskim govorima nema
pozajmica iz protoslovenske epohe. Meutim bi se njegovu tretiranju
toponomastikog materijala moglo poneto prigovoriti, a najvie to to identifikaciju
skitskih i sarmatskih imena sa staroiranskim vri gotovo iskljuivo na osnovu
sazvunosti, pa ni ta nije uvek uoljiva. Naprotiv apelativi sa odreenim znaenjima
ostaju esto bez identifikacije. To svakako izaziva izvesno nepoverenje prema
njegovu nainu rada. Ni filoloka strana nije sasvim bez zamerke. Kod imena
ne sme se zanemariti rukopisna varijanta , jer ukazuje na
neodreen vokalizam prvog sloga tog imena, dok je oblik oigledno
pod uticajem nesarmatskog i prema tome rezultat helenizacije. Hidronim
ne moe se pretresati odvojeno od homofone Hesihijeve glose, iz koje
saznajemo da se tako zvao i Helespont, za koji su jonski kolonisti svakako znali pre
osnivanja Olbije.
Priznati se mora da je geografska nomenklatura u prostoru izmeu istonih Karpata i
donjeg toka Dona neobino arena, pa ve i stoga Vasmerove kombinacije zahtevaju

naroitu obazrivost. Meutim upravo u toj oblasti, za razliku od Hirta i Kretschmera,

trae Schrader, Nehring i mnogi drugi protoindoevropsku postojbinu, a ugledni istorik
M. Rostovcev i protoslovensku u oblasti tripoljske civilizacije.
Kao i neki drugi poljski strunjaci, naroito arheolozi i antropolozi, T. LehrSpawisky kree se upravo u suprotnom pravcu od Rostafinskog, Rozwadowskog i
Vasmera tj. prema Luici. Celom ovom kompleksu problema on posveuje posebnu
knjigu: O pochodzeniui praojczyznie Sowian (Pozna 1946), gde je obilno koristio
rezultate arheolokih i toponomastikih izuavanja. Zaista se oblast luike
civilizacije manje vie poklapa sa poljskim zemljitem, pa je prema tome Poljska
prava protoslovenska domovina a Veneti su preci Slovena. (v. I. Oliver Thomson.,
History of Ancient Geography 199, 354). Arheoloka strana ovog sklopa problema
postaje sve zamrenija, jer na primer nemaki strunjaci smatraju Bandkeramiker
doindoevropskim stanovnicima a Venete kao i Ilire bliim germanskim srodnicima,
iako su Germani glavni pretstavnici protoindoevropskih Schnurkeramiker. Ne
razumem se mnogo u arheologiji, ali ujem kao tvrdu injenicu da hetitski
Indoevropljani, osvojivi poetkom XX v. st. e. istono-anadolsku oblast, nisu nita
izmenili arheoloku strukturu, iako je njihova vladavina trajala gotovo celo tisulee. I
inae se zna da ni krupnije promene u materijalnoj kulturi, koja ini glavni predmet
arheologije, ne moraju znaiti promene u stanovnitvu.
U pogledu lingvistike situacije o kojoj se radi u prvom redu, ne smemo traiti
obavetenja u arheolokom materijalu a kamoli objanjenja kad je re o etnogenezi.
U ovoj raspravi venetski problem ostavljen je sasvim po strani, iako je on nesumnjivo
od velike vanosti za pitanje protoslovenske domovine. To inim stoga to mi
lingvistiki poloaj Veneta nije jo sasvim jasan. F. Sommer i H. Krahe pribliuju ih
Germanima a P. Kretschmer (Glotta. XXX) Italicima i to naroito Latinima, iako ih
ve u XII. v. st. e. nalazi u Palestini, kuda su morali stii iz Epira preko Peloponeza i
Krete. Kentumski karakter jadranskih Veneta ne moe se odrediti jedino na osnovu
linih imena Vesclevesis i Enignus, kako se to misli od V. Tomaeka na ovamo, niti
na osnovu pronominalnih oblika eho i meho kako to misli F. Sommer. U ovom
poslednjem sluaju ini mi se da vie ima pravo H. Hirt (Indogerm. Gramm. III 179)
koji te oblike identifikuje sa protoslov. -sego itd. i nalazi meu njima punu formalnu
saglasnost. Problem severnih Veneta, koji su za protoslovensku etnogenezu
najvaniji, ne moe se reavati bez veze sa ostalim Venetima, alpskim, atlantskim,
jadranskim, centralno-balkanskim i anadolskim, koji su najstariji s obzirom na
dokumentaciju.
Istoriar V. Pieta ( 1947, 110) daje opiran prikaz knjige LehrSpawiskog poto je najpre znao, samo nepotpuno, istoriju ranijih uenja i to u duhu
Marove kole i zamera poljskom strunjaku to nije uzeo u obzir sovjetsku nauku, to
ide za nemakim rasistima, to ne vodi rauna o Antima i Sklavinima niti govori o
udelu starosedilaca u istorijji protoslovenskoj. Ranije je sovjetska nauka, uglavnom
pod Marovim rukovodstvom, odbijajui jajherijanstvo, naginjala elastinijoj teoriji J.
Schmidta, koju je u izvesnom smislu obnovio N. J. Marr. Tako su u slovenskoj
etnogenezi uestvovali ne samo Veneti i Lugii, Anti i Bastarni, nego i nosioci tako
nazvane djakovske civilizacije. Dok su prvi na zapada od linije bukve, poslednji su,
slino uenju Rostafiskog i Rozwadowskog, oni koji su daleko na istok od te linije.
Tako je sovjetska nauka kombinovala shvatanje Hirta i Kretschmera ne samo sa
uenjem Schrader-Nehringa nego i sa pogledima Rozwadowskog i Vasmera. Mora se

i ovde istai neobian nain eksploatacije linih i geografskih imena od sovjetskih

jafetidologa, koji su u naem sluaju udni poslednici teorije J. Schmidta o
protoindoevropskoj domovini u Zakavkazju.
Oba su glavna pretstavnika nordizma, Hirt i Kretschmer, i posle otkria novih
indoevropskih jezika u Prednjoj i Centralnoj Aziji (lujski, palajski, oba hetitska jezika
i oba toharska jezika) ostala na svojim starim pozcijama, iako su ti novootkriveni
indoevropski jezici u znatnoj meri izmenili osnovicu Lathamovu, kada su samo
indijski i iranski bili poznati kao jezici aziskih Indoevropljana. Ali se nije promenila
samo geografska slika indoevropskih dijalekata za ovo poslednje etvrt stolea.
Znatno se izmenila i hronoloka situacija: lujski Indoevropljani javljaju se u Anadolu
neto pre hetskih Indoevropljana, koji poetkoni 20 v. st. e. osvajaju iroke oblasti u
istonom Anadolu i osnivaju monu dravu, iju civilizaciju nastavljaju tako nazvani
hijeroglifski Hetiti.
Metodoloki je dovoljno opravdano ako se poe pri reavanju problema protoindoevropske domovine od najstarijih istoriskih podataka (ad fontes). Drugim reima
u ovom sluaju trebalo bi poi od pisanih dokumenata u Prednjoj Aziji koji se mogu
itati, a ne od skandinavske magle u koju nas teraju razni predstavnici nordizma sa
Hirtom i Kretschmerom na elu, a da i ne govorimo o istoriaru umetnosti J.
Strzygowskom, koji ide jo dalje, pravo u ledeni krajnji sever (der hohe Norden,
njegovu raspravu v. u zborniku Germanen und Indogermanen, Festschrift f. H. Hirt, I
155175).
Iz ovih najstarijih pisanih spomenika saznajemo da se prvi Indoevropljani pojavljuju u
Anadolu najdocnije krajem III milenija i da u njemu, naroito u njegovom istonom
delu, osnivaju mone drave. Nisu to samo lujski i palajski Indoevropljani, niti samo
hetitski Indoevropljani, od kojih se stariji slue klinastim pismom, a mlai
hijeroglifima. Tu su juno od hijeroglifskih Hetita Pelasti, a istono od kuneiformskih
Hetita protoariski Indoevropljani. To znai da ve poetkom II milenija imamo
najmanje est raznih indoevropskih grupa, ne raunajui tu pretke Indoevropljana u
Frigiji, Likiji i Lidiji, a jo manje pretke Indoevropljana u Armeniji, koji u IX v.
obaraju dravu Subarta.
Bez obzira na svedoanstvo Herodotovo da su jermenski Indoevropljani kolonisti iz
Frigije, ini mi se da se u Anadolu II milenija nalazi bar desetak raznih indoevropskih
etnikih grupa. Time je oboren glavni argumenat Lathamove teorije, iz koje je nuno
proizlazila Hirtova i Kretschmerova teorija nordizma. Razume se da to jo ne znai da
J. Schimdt sa svojom teorijom o protoindoevropskoj domovini u blizini Mesopotamije
mora imati pravo. Njegov je glavni argumenat starovavilonski duodecimalni i
seksagezimalni sistem brojeva, koji su ostavili vidnih tragova u aritmetikom sistemu
veine indoevropskih dijalekata.
Iako je hronoloko poreklo seksagezimalnog sistema prilino neizvesno jasno je
svakom da grko posle i nem. dreizehn posle zwlf ukazuju
na usek posle broja 12. Ostavljamo na stranu lat. sescenti, gr. i nem.
Schock iji se postanak moe tumaiti kombinacijom kvinarnog i duodecimalnog
sistema, a ne iskljuivo starovavilonskim uticajem seksagezimalnog grupnog brojenja.
U svakom sluaju moramo se malo zadrati kod ovog glavnog Schmidtova
argumenta, jer sa njime raunaju ne samo pristalice Hirtova i Kretschmerova

nordizma, nego i oni mnogobrojni obazriviji strunjaci, koji su za ono kompromisno

reenje to ga pruaju Schrader i Nehring.
H. Hirt (Indogerm. Gramm. 1 93) ukazuje naroito na useke u germanskim govorima
posle brojeva 12, 60 i 120. Naziv ovog poslednjeg broja katkad je istovetan sa
oznakom broja 100. Ipak Hirt, priznavajui Schmidtov zakljuak o starovavilonskom
uticaju na starogermanski sistem brojenja, tumai ga kulturno-istoriskim uticajem
Mesopotamije preko Ukrajine na severno-nemaku i rusku niziju. Tako mu na kraju
krajeva (str. 94) bukva ostaje glavni argumenat za ubikaciju protoindoevropske
domovine, pa prema tome i protoslovenskih naselja. U pogledu valjanostl
Schmidtovih aritmetikih argumenata slino se izraavaju i ostali strunjaci.
Svim ovim strunjacima su izmakle iz vida meutim neke druge aritmetike injenice
kultskog i hronolokog karaktera, koje se moraju uzeti u obzir. Oigledno je da su
useci posle 12 i 60 po svom postanku histerogeni i da u pogledu dijalaktikog razvitka
treba dati svakako prednost usecima iza manjih brojeva, koji su ne samo znaajniji
nego i po svoj prilici stariji.
Radi se o tri useka: prvi izmeu 45, drugi izmeu 78, trei izmeu 89. Povrh
svega toga. dolazi u obzir nain obrazovanja naziva osmice kao i njena kultska,
hronoloka i drutveno-ekonomska upotreba. O useku izmeu 45 ne treba gubiti
mnogo rei. Izrazi etiri oveka i pet ljudi sami sobom dovoljno kazuju. Taj usek
ne samo da je vrlo star, kako to pokazuju paralele kod tzv. prirodnih ili primitivnih
grupa, nego i prosta injenica koja se sobom sama namee: nasuprot etiri prsta
(, digitus, Finger) stoji palac ( ili , pollex,
Daumen). Dok se etvorka javlja u pluralu ( ) ili kolektivu ( ),
dotle se osmica dovoljno jasno otkriva kao dual: od starijeg o - d k - o. Ovakav
konsonantizam mora se bezuslovno pretpostaviti zbog rednog broja , pa se
stoga ne moe prihvatiti kombinacija sa quattuor itd, jer je njegov gutural nesumnjivo
labiovelarne prirode, dok je onaj u palatalne (up. osam itd). Sledi da
opteindoevropski naziv osmice sa gledita onomasioloke i morfoloke analize ima
znaenje dve etvorke ili bolje reeno dve grupe prsta,, budui da se ne moe
odvojiti od gr. . (preth. oblik ) ija je veza sa poznatom
opteindoevropskom grupom / itd. oigledna. Za ovakvu onomasiologiju
imamo pouzdanu paralelu u bekom dijalektskom izrazu Griffling hvata (greifen
itd.). U pogledu prefiksa / dovoljno je pogledati grke primere koje daje Boisacq,
Dictionnaire et de la Langue grecque 681 i Walde-Pokorny, Vergleich. Wrterbuch d.
indogerm. Sprachen I 95.
Ako je ovo tumaenje verovatno, da ne kaemo tano, u opte-indoevropskom reniku
moramo raunati sa dva izraza za etvorku: odk- i t(u)etuer. Mogue je da ova dva
sinonima imaju istu onomasiologiju, jer drugi naziv etvorke, koji je potisnuo onaj
prvi po svoj prilici pripada leksikoj grupi tuer hvatam obuhvatam (v. WaldePokorny, Vgl. Wrterbuch d. dg. Sprachen I 750). Razlog za postojanje ovih sinonima
moe se tek nasluivati. Kako prvi izraz ima aktivnu oksitonu spada u grupu nomina
agentis i obeleava verovatno ivu grupu tj. etiri gipka prsta. Drugi izraz ima oblike
za ivi i mrtvi rod u pluralu odnosno kolektivu ( ) pa oznaava
verovatno mrtvu grupu predmeta, na to upuuje neaktivna odnosno intranzitivna
baritona.

Zna se da indoevropski brojevi samo do 4 imaju deklinaciju, a oni vii su

indeclinabilia. Stoga je opravdan zakljuak da su ti vii brojevi starijeg datuma i da su
brojevi 14 postali docnije kada je sistem deklinacije bio izgraen ili su pak uli
naknadno u sistem deklinacije, te je tako duo postao dual, treies i t(u)etueres plural
odnosno kolektiv ( ) koji je svakako stariji od plurala. Najzad treba
pomenuti da su se jezici mnogih primitivnih naroda svakako sa istog razloga ustavili
kod trijala i kvadrijala. Deca u naiim krajevima jo i danas broje orahe po
etvorkama koje, zovu kulama, jer na tri oraha metnu odozgo etvrti. Cezuru izmeu
45 potvruje bez sumnje i slovenski nain obrazovanja, petice i viih brojeva, i gr.
EM 660, 3. Cf. Od 412, Plut. de
Is. et Os 56 et de E ap. Delph. unde et , explicat et
(v. H Herwerden, Lexicon Graecum suppletorium et dialecticum
1141).
Jo je jasniji usek kod indoevropske osmice, jer ne samo to ona sama ima dualski
oblik nego to oba njena suseda, vii i nii, pokazuju naroitu onomasiologiju. Ni
etvorci ni dvanaestici nije ukazana tolika ast. Prvo to se mora konstatovati jeste
pojava dvojake artikulacije sedmice. Ova injenica nije dosada dovoljno iskoriena,
iako se ista situacija ponavlja kod osmice. Glavni broj ima bezvune eksplozive a
redni zvune. To je svakako u vezi sa pomeranjem tona. Tako imamo (od
prethodnog septm) pored (od prethodnog sebdemos). Iz ovog kolebanja
proizlazi da je prvobitni oblik glasio se-pdm. Drugi deo ove sloenice po svoj je
prilici u vezi sa pod itd. a za prvi deo sloenice sme se nasluivati istovetnost
sa glavnim brojem sem- jedan, iji se zavrni sonant izgubio ili putem disimilacije
u vezi sa istovetnim zavretkom cele sloenice ili u samom prvom delu posle dugog
vokala. Prva je mogunost verovatnija. Semantiku paralelu za ovaj nain brojenja
pruaiju svi brojevi nii od krupnih grupa kao u duodeviginti undeviginti itd.
Da se doista sa osmicom u starijoj protoindoevropskoj eposi zavravao niz brojeva
vidi se po tome to je devetka oigledno obeleena kao novi broj. Toharsko nu
devet potvrdilo je konano raniju pretpostavku u tom smislu i osnailo etimolosku
vezu sa nov itd. Iz ovog nesumnjivo izlazi da je protoindoevropskom
dekadskom sistemu prethodio jedan stariji prostiji. koji je brojao tetrade i ogdoade.
Docnije je taj sistem prirodno ustupio mesto dekadskom sistemu. Ali u kultskoj i
hronolokoj aritmetici, koja se ne moe odvojiti od kulta i religije ostalo je dovoljno
uoljivih tragova starijeg stanja.
Kako je dvanaestica produkat faktora trojke i etvorke, a oba su ta faktora imala
izrazit religijski karakter, znaaj dvanaestice u aritmetici starih Grka i Germana ne
moe se smatrati u onolikoj meri presudnim faktorom kao to je mislio J. Schmidt.
Dvanaestica naime isto kao i osmica i esnaestica, pa verovatno i dvadesetica, dola je
do svog naroitog znaaja po svoj prilici zbog etvorke, koja ini najstariju
prekretnicu u protoindoevropskom aritmetkom sistemu. Ali i etvorci se brzo naao
konkurenat kao i njenom prvom potomku, osmici. To je bila petica odnosno desetica.
Dok je rimska i starokeltska dohrianska sedmica brojala osam dana ili bolje reeno
osam noi, Etrurci su se kao i Sloveni drali petice, iako su se due hronoloke
periode raunale po osmici odnosno esnaestici (v. K. O. Mller-W. Deecke, Die
Etrusker II 313). Da je dohrianska slovenska sedmica imala pet dana kao i kod
Etruraca koji dolaze iz doklasinog Anadola (Lidija i Misija), vidi se po tome to se

sredina te najstarije slovenske sedmice nalazi izmeu drugog i etvrtog dana i to celi
godinji period broji 72 takve sedmice (360 = 5 x72), kako se to vidi iz legende o
prvom Sloveninu Bou i njegova 72 doglavnika.
Na osnovu izloenog mogla bi se sa dosta opravdanja dati nova, istorijska podela
indoevropskih plemena. U starije Indoevropljane koji bi se mogli zvati
Protoindoevropljanima dolaze oni koji raunaju na tetrade odnosno ogdoade, a noviji
su oni koji se upravljaju prema dekadskom sistemu. Sreom to nije jedino obeleje tih
dveju vrsta Indoevropljana, iako se ono ne sme uzeti kao isto formalistiko. Kako je
tetradski odnosno ogdoadski sistem bio duboko ukorenjen kod Slovena, naroito u
naim plemenima, pokazuje Veselinovieva pria Adamsko koleno, koja mnogo
potsea na etrurska verovanja o osmoj generaciji odnosno kolenu. Po kazivanju J.
Veselinovia u uvodu te prie osmo dete je izuzetno, bilo u pogledu sree bilo u
pogledu nesree (v. poetak prie Poslednje na zdravlje od S. Matavulja).
Dublje znaenje osmice vezano je meutim za doklasine Indoevropljane u
balkansko-anadolskom prostoru gde je vladao ne samo hronoloki sistem
osmogodinjih ciklusa, nego i drutveno-ekonomski sistem matrijarhata. Tako
moemo zvati Protoindoevropljane matrijarhalnim ili matrilinearnim
Indoevropljanima za razliku od mlaih patrijarhalnih Indoevropljana. Iako su
Morgan i Engels bolje i tanije od Bachofena izloili vanost i znaaj matrijarhata,
ipak se ne samo kod klasinih filologa, nego i kod Schrader-Nehringa (Reallexicon d.
idg. Altertumskunde II 86), daju netani podaci u pogledu matrijarhata. To dolazi otud
to rasna naduvenost i Kulturhochmut nemakih pretstavnika nordizma nije doputao
da se gospcdski Arijevci i njihov patrijarhalni poredak kao tobo prlja i vrea
neindoevropskim matrijarhatom, iako se po Tacitovom kazivanju upravo kod
germanskih plemena nalaze vidni i zanimljivi tragovi nekadanjeg matrijarhalnog
poretka.
Za Hirta i Kretschmera kao i za Schradera i Nehringa ve i stoga nije mogla doi ni
juna ni zapadna Evropa u obzir kao protoindoevropska postojbina, budui da se u tim
oblastima odrao matrijarhat jo i u klasinoj antici. A to je za nordiste jo gore kod
nekih ilirskih plemena na Jadranu nalazimo pouzdane ostatke matrijarhata i
ogdoadske aritmetike. To treba naroito istai s toga to se trae posebne veze izmeu
Ilira, Veneta i Kelta sa Germanima. Za matrijarhat i odgoadski sistem kod Ilira imamo
pouzdane vesti kod Strabona i rimskih leksikografa. Karakter tih vesti takav je da se
jasno vidi njihovo samostalno poreklo i njihova aktualnost u Avgustovo doba. Moda
bi se u tome pravcu moglo traiti tumaenje Veselinovievu Adamskom kolenu i
porodinim imenima Osmokrug i Smodlaka (od starijeg Osmodlaka). Bosanska Ilirka
iz Donje Doline nosila je bronzane naunice od po etiri koluta. Tetrada je oito imala
apotropejsku mo.
Rimski antikvari i leksikografi daju nam razume se mnogo vie podataka o Etrurcima
no o Ilirima. Kod Etruraca je, kako je ve reeno, ogdoadski sistem ostavio mnogo
vie tragova nego kod njihovih indoevropskih roaka. Izraz roaka ne treba uzeti u
smislu P. Kretschmera koji Protoindoevropljane i Pelazge, pa prema tome i Etrurce,
smatra potomcima jednog istog pretka. Danas je ve prilino pouzdano utvreno da su
Etrurci doli u Italiju sa Anadolskog primorja iz Lidije i Misije. Kretschmerov
pokuaj da etrurske pretke smesti u sudetsku oblast u blizinu luike civilizacije ne
samo to potsea mnogo na B. Niebuhra nego je oigledno dirigovan njegovim
aprioristikim stavom o severnonemakoj oblasti kao protoindoevropskoj postojbini.

Ovo je verovatnije tim pre to je taj Kretschmerov rad objavljen za vreme nacistike
autokratije (Glotta XXX).
U Etruriji isto kao na klasinom Jadranu i u kretsko-mikenskoj Grkoj vladala je ona
aritmetika i onaj drutveno-ekonomski poredak, koji mi pripisujemo
Protoindoevropljanima: matrijarhat i ogdoadska hronologija. Te su injenice same
sobom dovoljne da posumnjamo u nordistiko uenje o protoindoevropskoj postojbini
i o liniji bukve koja je iz pojmljivih razloga za Hirta i njegovu kolu glavni i presudni
argumenat.
W. Brandenstein (Frhgeschichte und Sprachwissenschaft 1848, 55) pretresao je jo
jednom problem staro-anadolske etrurske postojbine sa gledita istorije, arheologije i
lingvistike. I ne obazirui se na pomenuto Kretschmerovo miljenje o sudetskoj
oblasti kao starijoj postojbini Pelazga i Etruraca, utvruje verodostojnost Herodotovu
i tendencioznost Dionisija iz Halikarnasa kao profesora retorike. Za Brandensteina
kao i za arheologa Bosserta Lidija i Misija pretstavljaju preditalsku domovinu
Etruraca, koji su se tamo doselili iz Severoistonog Anadola. Iako Brandenstein istie
lingvistiku heterogenost izmeu Etruraca s jedne i indoevropskih stanovnika u Lidiji
i Misiji i s druge strane, ipak je on jo ranije prihvatio moje tumaenje dolatinske
tuice santerna, za koju i on smatra da je dola iz etrurskog u latinski jezik. Ovaj
tehniki termin, zabeleen kod Plinija (Nat. hist. 33, 93 i 34, 16) ustvari je prevod
oznake grkih metalurga za pozlatu ( auripigmentum auriglutinium), pa
je stoga vrlo verovatno postao od starijeg oblika salterna.
Ovo moje tumaenje prihvatio je Brandenstein bez pogovora. Ovom sloju satemskih
pozajmica u etrurskom dodajem na ovom mestu samo reda radi jo ova dva vana
struna termina. Prvi se odnosi na disciplina Etrusca i glasi p(a)lasea, pa pripada
oigledno grupi koju ine lat. lien, gr. avest. i nae slezena.
Pojava ovoga termina, svojstvenog rimsko-etrurskoj divinaciji, od naroite je
vanosti. Drugi termin pripada muzikoj terminologiji i nije nita manje interesantan.
To je latinska tudica subulo frula za koji Trombetti (La lingua etrusca 228)
pretpostavlja uplu kao prethodni etrurski oblik. Ne moe biti sumnje da ova tuica
potie iz nekog satemskog indoevropskog dijalekta koji je morao biti blizak
protoslovenskom, jer u naim govorima imamo istovetna obrazovanja sa istim
morfemskim elementom sopile, sopilica, sopilka i koradikalno Sopot.
Sva tri navedena struna termina pokazuju sibilant kao satemski refleks
protoindoevropskog palatalnog guturala. Od osobite je vanosti da u sva tri sluaja
posle palatalnog guturala nema ni traga o kakvom palatalnom vokalu pa je iskljuena
svaka pomisao na sekundarnu palatalizaciju, na koju pomilja Pedersen u sluaju
starofrig. zamenice semoun i stoga govore anadolskih Friga pridruuje kentumskoj
grupi, a pre svega lujskom i hetskom dijalektu (v. Zur tocharischen Sprachgeschichte
351).
Kako su Etrurci preko Lidije i Misije i njihovih staroanadolskih stanovnika u vezi sa
starobalkanskim Misima, o ijem doseljavanju postoje dve suprotne tradicije (iz
Anadola u nae krajeve i obratno), moramo uzeti u obzir onaj ostatak renika
doklasinih Indoevropljana u Lidiji i Misiji koji je u neposrednoj vezi sa problemom
bukve. Taj indoevropski fitonim glasio je prema grkim svedoanstvima (v. moju
raspravu Glasnik Ist. drutva. 2, 168, Idg. Jahrbuch i Walde-Hoffmannov Lat. et.

Wrterbuch 445 gde je prihvaeno moje tumaenje). U tim je govorima fagus

silvatica, pa je prema tome fitonimu nazvana oblast i stanovnici .
O rasprostranjenosti ovog fitonima u celokupnoj mediteramskoj oblasti, o emu e
biti govora malo docnije (Italija, Balkan i Anadol), pisao sam na drugom mestu (Grci
i Pelasti posebna izdanja SAN, ali nisam to pitanje iscrpao do kraja. Dovoljno je
meutim na ovom mestu naglasiti da neobina rasprostranjenost satemskog oblika
ovog fitonima na doklasinom Mediteranu jasno pokazuje da italski i helenski
Indoevropljani nisu bili prvi indoevropski doseljenici u tim krajevima. Ta krupna
injenica znatno utie na reavanje glavnog problema tj. protoindoevropske i u vezi s
njom protoslovenske domovine. Satemske tragove u zapadnom doklasinom Anadolu,
Likiji i Lidiji konstatovao je P. Meriggi (v. Germanen und Indogermanen, Festechrift
H. Hirt I 25). Ali mnogo vanija je njegova konstatacija da je preterit u govoru
lidijanskih Indoevropljana obrazovan na isti nain kao i u protoslovenskom tj.
pomou morfemskog elementa -lo. Kako se taj isti elemenat u istoj funkciji javlja i u
govoru italskih Umbra, dakle u onoj oblasti u koju su najpre doli Etrurci na putu iz
Lidije, prema kazivanju Herodotovu, ovaj tip protoslovenskog preterita, iji je
prvobitni nominalni i analitiki karakter olgledan, ne moe se vie smatrati
usamljenim. Ni ova okolnost nije povoljna za uenje ahmatova, Rozwadowskoga i
drugih pristalica Hirtova i Kretschmerova nordizma.
Tom i takvom uenju jo je manje povoljna i druga lingvistika injenica koja potie
iz doklasinoga Anadola. To je morfemski elemenat - st, pomou koga su u
protoslovenskom obrazovani nomina collectiva i nomina abstracta. U ovoj poslednjoj
funkciji, koja je svakako histerogena, javlja se taj isti morfemski elemenat u jeziku
onih hetskih Indoevropljana koji se slue klinastom azbukom i koje neki strunjaci
zovu Nesitima. Mislim na potpunu podudarnost hetitske imenice dalugati (v. A. Juret
Vocabulaire etymologique de la langue Hittite 62) sa slov. dlugosti sa istim
znaenjem i iz iste leksike grupe. Ovo jedinstveno podudaranje u graenju rei u
jeziku staroanadolskih Hetita i u protoslovenskom ini bespredmetnim sva ranija
nagaanja o poreklu i postanku slovenskih imenica sa osnovom na - sti (v. Vondrk
Vergleich. slav. Grammatik 648). U prvom redu stoga to se hetitski Indoevropljani
javljaju u starom Anadolu najdocnije u XX v. st. e. i to ne pripadaju satemskim
Indoevropljanima kao to je to sluaj sa Slovenima.
To znai da ovaj morfemski elemenat isto kao i imenice tog tipa pripadaju
protoindoevropskoj eposi. Kretschmerova (Glotta XXX 242) gledite da je morfemski
elemenat -st stariji od protoindoevropske epohe teko se moe prihvatiti jer se zasniva
na imenima mnogo docnijeg datuma, zabeleenim u nekim sluajevima tek pod kraj
stare ere, i drugo to ne uzima u obzir protoindoevropska obrazovanja kao slov. usta i
lat. ostium. Ovaj primer jasno pokazuje da je morfemski elemenat -st obrazovao
prvobitno konkretne kolektive od sigmatskih osnova i da je prema tome sloen a ne
prost sufiks. Sa tim se slae i ta injenica to se njegov drugi deo, mislim na bezvuni
dental, javlja u istoj kolektivnoj funkciji kod nazalnih i heteroklitinih osnova (lat.
ver, nae vesna i st. ind. vasanth, sve do leksemskog minimuma ves-). Iako ove
arhaine crte protoslovenskog graenja osnova dopunjuju u glavnom tanu Hirtovu
optu sliku o karakteru protoslovenskog jezika, ipak to ne mora znaiti da je
protoslovenska domovina morala biti negde na krajnjoj severnoj periferiji
protoindoevropskog zemljita i uz to juno od finsko-ugarskih naselja, od kojih su bili
rastavljeni baltskim naseljima.

U tom pogledu interesantni su nazivi zlata, koje se u evropskoj kulturnoj istoriji javlja
relativno dockan tek pod kraj bronzanog doba. Lat. aurum, (sabinski ausom kazuje
prethodno stanje), u oiglednoj vezi sa staroprus. ausis i litv. ausas (od starijeg ausas),
dok slovensko zlato (od starijeg zolto) ide zajedno sa letskim zelts i sa istono
litvanskim pridevom eltas zlatan (v. Trautmann Baltisch-slavisches Wrterbuch
368). Poznato je da se poslednjoj grupi neutralnih imenica odnosno prideva pridruuju
germanski koradikali sa nulskom apofonskom bazom (ghlto) nasuprot normalnim
bazama u letskom i slovenskom. Zapadni Finci posudili su iz protogotskog svoj naziv
zlata a istoni Finci od indoiranskih suseda na jugu. Tursko-tatarsko altum potsea
kao i maarsko arany (up. ind. hiranyam) na neki satemski govor u kome je izgubljen
trag spirantskom inicijalu. Ve stoga se mora proiriti u junoistonom pravcu
geografska oblast ovog indoevropskog naziva ghelto, ghlto sa oiglednom guturalnom
palatalnom aspiratom. Ovu svakom poznatu injenicu istiem stoga to Kluge s.v.
gold sa letsktm zelts neposredno poredi nepalatalno litvansko geltas, kome pripadaju
nai oblici ut i una.
Meutim postoji i u samom Anadolu pored frig. , koje ne mora biti niti
grkog porekla niti dokaz za kentumski karakter govora frigijanskih Indoevropljana (u
frig. imamo kod Hesihija zabeleenu glosu koradikalnu sa slovenskim
zlaku) isti onaj naziv zlata kao u germanskom, letskom i slovenskom. To je dosada
nezapaeni hidronim Geudos qui et Chrysorroas, koja nam je sauvao Plinije (Nat.
hist. V, 148). Ova se reka nalazi u Bitinskom primorju, dakle u oblasti naseljenoj
srodnicima trako-frigijanskih Indoevropljana. Ne moe biti sumnje da oblik geudos
potie od starijeg gheltos sa sekundarnom sonorizacijom bezvunog dentala prema
zvunom inicijalu, te se tako ovaj bitinski hidronim doslovno podudara sa litvanskim
pridevom geltas i naim ut u pogledu inicijalskog guturala. Postojanje ovog
hidronima u oblasti trako-frigiskih Indoevropljana ini naoko manje verovatnom
pretpostavku o trakom zelta zlato, koje itaju domiljati lingvisti na trakom
prstenu iz Ezerova.
Da je ta pretpostavka ipak prilino osnovana i pored frig. i bitinskog geudos
dokazuje etrurska tudica satemskog porekla santerna, uzeta po svoj, prilici upravo iz
ove oblasti na zapadno-anadolskom primorju. U toj oblasti stanuju Lidi, Misi, Frigi i
Bitinci. Koliko je tesna veza ovih krajeva sa etrurskom kulturom, najbolje svedoi
ime etrurskog boanstva Turms koje se nikako ne moe odvojiti od Hesihijeve glose
' o " , ' ". Etrurski Turms
kao i gr.' ima svoju interpretatio romana koja glasi Mercurius*.
* Za Brandensteinovu lokalizaciju najstarijih etrurskih naselja u Zakavkazju, koja je
suprotna Kretschmerovoj u Sudetima, govorio bi ovaj naziv najstarijeg tumaa, iji je
prvi pomen u mitanskom talami ''interpres'' dokumentovanom ve u XIV. v. st. e.
Ako su Etrurci na svom putu iz severno-istonog Anadola, kako misli W.
Brandenstein, samo neko vreme boravili u Lidiji i Misiji, onda je doista teko
objasniti preuzimanje tog alofilskog kulta u toj prolaznoj oblasti i prenoenje tog kulta
sa anadolskog primorja ak u Etruriju. Verovatniji je stoga dui boravak Etruraca u
tim krajevima gde su od satemskih Indoevropljana preuzeli tehniki termin santerno,
kome je u osnovi elemenat salta- zlato. Za prelaz konsonantske grupe lt > nt imamo

primera ne samo miksoglotske prirode nego i idioglotske, naroito u zapadnogrkim

dijalektima.
Staroprusko ausis i litv. ausas auksas auksnas odvajaju se od pomenutih naziva zlata u
trakofrigijanskom, slovenskom i germanskom, jer pripadaju sasvim drugoj leksikoj
grupi, ija formula u Walde-Hoffmannovu Lat. et. Wrterbuch 86, pogreno glasi
aves-, jer inicijalski vokal ne pripada leksemskom minimumu. Taj vokalski prefiks,
ije apofonske baze glase , javlja se i inae u protoslovenskom (up. jablan, jabuka
i Porfirogenitovo tj. nejasit pored nesit).
Baltsko ausis ausas ne moe biti neka stara pozajmica iz kojeg italskog govora kako je
to mislio Schrader, zbog usamljenosti tih rei izmeu germanskih, protoslovenskih i
letsko-litvanskih naziva zlata. Neosnovanost Schraderove kombinacije pokazuje i
finska pozajmica od protoindoevropskog derivata vos - qo-, koja glasi vas - ki i
obeleava bakar a ne zlato. U tom istom severnoistonom pravcu vodi nas toharsko
vas zlato i nepoznati izvor maarske tuice vas gvoe i jermenskog os - ki
zlato, koje zbog inicijala ne moe biti idioglotskog porekla. Iz znaenja finske
tuice vas - ki bakar saznajemo da je hronologijia ove pozajmice starija od
bronzanog doba, kada se javljaju nalazi zlata u Srednjoj Evropi. Dalje nam finska
tuica daje povoda da protoindoevropsko vos - qo-, obrazovano na isti nain kao
protoslovensko zlaku i frig, pomou velarnog guturala, ne smemo smatrati
plodom naih etimolokih kombinacija. Postojanje takvog protoindoevropskog
derivata potvruju doklasine tuice sa Balkanskog i Apeninskog Poluostrva, koje bez
sumnje potiu iz govora protoindoevropskih Pelasta: ascia bradva, mistrija i
i (od starijeg motika). Dolatinsko ascia ne moe se
vezati sa gr. , jer to ne doputaju sluajevi axis texo itd. a dolat. viscum
nasuprot nalazi svoje objanjenje u samim grkim dijalektima. Gubitak
inicijalskog v u dolat. ascia ima svoje paralele u tuicama irpus (od starijeg ulqvos) i
Italos nasuprot vitulus vitellus (up. ilirske varijante ' , dok se
vokalizam prema starijem vos-qo- vos-qios moe staviti iskljuivo na raun
doklasinog originala.
Time je drugi baltski naziv zlata dovoljno povezan sa protoindoevropskim srodnicima
i tako istrgnut iz svoje dosadanje usamljenosti. Utvrena znaenja bakar, zlato,
gvoe koja, kulturno-istoriskim redom, dozvoljavaju povezivanje klasinih tuica
ascia / sa tuicom (v. P. Chantraine La Formation des
noms en grec ancien 197): protoindoevr. vos - qos svetao, blistav, crven oznauje
ne samo metale nego i boju. Zbog semantike evolucije fascinum (v.
docnije , ) dovoljno je porediti nem. Zauber (od starijeg
dp/bhro- crven) sa poznatom ulogom crveni u primitivnom kultu i u maiji.
Crveno srce pripisuju dendrolozi onoj vrsti bukve koja se struno zove Fagus
silvatica odnosno nem. Rotbuche, dok se grab zove Weissbuche odnosno Carpinus
betulus. U naem sluaju radi se iskljuivo o crvenoj bukvi, jer se i Hirt i SchraderNehring, pored osnovnih neslaganja u pogledu protoindoevropske domovine, ipak
slau u pogledu crvene bukve. Ona je za obojicu ovih glavnih pretstavnika suprotnih
shvatanja kao neki arbitar. Obojica su miljenja, kao i ostali slovenski i neslovenski
strunjaci, da su za crvenu bukvu uli nai slovenski pretci tek onda kad su doli sa
severa do njene linije i do germanskih naselja.

Klasini jezici sauvali su protoindoevropski oblik naziva crvene bukve i njenu

aktivnu intonaciju oksitonskog tipa kao kod nomina agentis. Gr.
promenilo je sa razloga botanike geografije dodue svoje znaenje, ali je kao i lat.
sauvao karakter ivog roda i to one deklinacije koja je starija od pojave enskog
roda, odnosno tipa imenica na -a, koji je po svoj prilici istovetan sa kolektivom
srednjeg roda. U germanskim dijalektima meutim, nastala je promena u pravcu
formalne feminizacije. Dok je Kluge ranije mislio da slov. buky slovo bukuvi
pismo potie od iskonstruisanog gotskog boka slova, danas se polazi od
germanskog bokon. Pri takvim kombinacijama razume se da je rusko buku i belorusko
buk bukva stiglo u litvanski kao pozajmica bukas zova. I Vondrk (Vergleich.
slav. Grammatik 658) mui se nagaanjima i rekonstrukcijama da bi objasnio kako su
stari Sloveni od svojih gotskih suseda bili najpre opismenjeni pomou bukovih
tapia, pa tako usput saznali za bukvu. Vondrk se pri tome, da bi objasnio pojavu
osnove na -u, poziva i na druge slovenske pozajmice iz istog izvora kao lokva i
smokva, iako na strani 124 poteno priznaje da gotsko boka sa znaenjem bukva nije
dokumentovano. Ipak, pored svega toga na strani 134 smatra da su buku buky bukuve
pozajmice starog datuma.
Pri tim nagaanjima oblik buk buku ostaje sasvim po strani iako je njegova
rasprostranjenost dovoljno obezbeena litvanskim bukas preuzetim iz slovenskog.
Kod operacija pomou gotskog boka koje ne znai bukva nego samo slovo, moraju
strunjaci poi od nedokumentovanog znaenja i od nedokumentovane nazalne
osnove tipa blinda, budui da im ne prija dokumentovana osnova enskog roda. Ne
vredi stoga Vondrkovo pozivanje na lokva koja po njemu mora isto tako biti tuica
germanskog porekla sa pretpostavljenom osnovom na -u. Ona je ve utvrena kao
proto-indoevropska osnova tog tipa i stoga pripada protoslovenskoj idioglotiji (up. lat.
lacus lacunar, a za , v. P. Chantraine La Formation des noms en grec ancien
124). Gotsko smakka nasuprot slov. smoku, smoky nije jo dovoljno objanjeno,
mada je kod ovih izraza jasna leksika area maggiore u slov. dijlektima. I za
objanjenje slov. cirkva u pogledu obrazovanja osnove treba potsetiti na bliske
termine rtva molitva, pa se i tu moe izai na kraj bez pretpostavljenog gotskog
posrednika i to tim pre to se mora drati u vidu injenica da se rimski limes prema
istraivanjima C. Patscha i M. Rostovceva drao sve do u VI v. i dopirao gotovo do
Krima. Stoga je sa istoriskog gledita potpuno opravdan stav akademika P. Skoka koji
u pogledu preuzimanja hrianske terminologije uzima u obzir i latinski izvor
odnosno latinskog posrednika.
Da pogledamo jo jedanput Vondrkove primere za pojavu sekundarnih osnova na -y
u slov. nastalih uticajem nedokumentovanih gotskih nazalnih osnova, odnosno osnova
na -o. Osim bukve to su lokva, smokva, crkva (v. str. 659). Svi ovi primeri pokazuju
bezvuni gutural ispred tematskog vokala odnosno ispred novo nastalog -y. Istovetnu
fonetsku pojavu gutural + sekundarno -u imamo u lat. torqueo nasuprot starijem
torqeio, urgueo nasuprot urgeo, squilla pored scilla iz gr. . Pasqualis prema
paschalis, tesqua prema tesca, coinquo seco instinguio instigo. Ono u u torqueo
[naziva Fr. Mller (Altitalisches Wrterbuch 488) lautsymbolisch, dok je za F
Sommera taj isti elemenat dokaz prezentskog proirenja. Kad smo ve kod torqueo
treba pomenuti njegov koradikalni staroindiski glagol iste klase Tarkayati smilja,
koji etimolozi obino dovode u vezu sa protoslov. tulku = interpretatio kao da je
ono r u staro in-diskom sekundarno a ne primarno. Ovom prilikom istiemo osako
turumiiad torwueatur samo u pogledu fonetske evolucije jer nas ono potsea na

mitansko talami interpres (tulma) i slov. Tulku. Dodajemo jo neka proirenja tipa
bukva nasuprot buk: broskva brassica, breskva, praskva persica, brokva
broccus, rotkva, r(o)dakva, ali i metva menta, pa i idioglotska dubleta nozdrva
pored starijeg nozdra (nem. Nster). Pada u oi da se najvie radi o fitonimima sa
guturalom ispred termiatskog vokala. Slobodno je stoga uzeti u obzir mogunost da se
radi o nekom specifinom fonetskom procesu, koji nije ogranien samo na slovenski i
latinski.
Kod ovih pojava moda ne treba poi samo od fitonima, meu kojima su neki
primarne osnove na -u, kao napr. , , , vitus, pinus, quercus
(querquetum), pa i sam fagus. Iz derivata fagutus fagutalis saznajemo naime sasvim
pouzdano da je ovaj vani fitonim koji Hirt i Schrader-Nehring smatraju presudnim za
postavljeno pitanje u arhajskoj latintini pored nasleenog bhagos morao glasiti i
fagus sa karakteristinom osnovom na -u (up. domus). Istom tipu fitonima
pripada i dogrko ornus-fagus silvatica. Druga semantika nijansa ovog
fitonima udna je sa gledita botanike geografije, jer je u Grkoj bhagos od bukve
postalo hrast, samo stoga to u Grkoj nema bukava. Za dogrko poreklo fitonima
govorio bi osim botanike i pored i zavretak -va svojstven
dogrkim toponimima. Stoga je verovatna veza sa dogrkim fitonimom koji nam
prua Hesihijeva glosa quercus infelix. Proirenje sa r treba tumaiti u vezi
sa bliskim makedonskim fitonimom ', , a odnos prema isti je kao u
, ili Iskender odnosno Sechser sesker. Da je ovakvo
shvatanje doista verovatno potvruje druga Hesihijeva glosa uzeta isto iz nekog
makedonskog govora: s.ilva. Za ovakvu semantiku evoluciju nije potrebno
navoditi nikakve paralele. Mak. moda je od zbog (up. arb.
det od starijeg dheubh-to-).
Zbog latnskih primera fagutus fagutalis oni strunjaci koji zastupaju germansko
poreklo protoslov. fitonima bukva, kad ve rade sa pretpostavkama najbolje bi uradili
kad bi i za germanski slino latinskom primeru pretpostavili pored osnove na -a jo
jednu na -u, iako u samom slovenskom isto kao i u lat. imamo istovetnih primera za
, gen. sing. domus i slov. domovi. Kako je A. Meillet dovoljno istakao i
obrazloio arhaian karakter germantine, takva pretpostavka ne bi bila bez ikakve
osnove, tim manje to raspolaemo sa navedenim lat. primerom. Ali i samo
protoindoevropsko bhus pored bhs nosi jasno obeleje osobine apofonije.
Slov. koradikalno buzu (b)zova i pored promena znaenja, dokazuje sasvim jasno da
su, Protosloveni u prvo vreme imali u svom reniku ovaj fitonim, koji bez straha
moemo smatrati protoindoevropskim a ne samo posedom kentumskih
Indoevropljana, jer je dokumentovan i u kurdskom buz i u reniku misijanskih
Indoevropljana, poto je moje tumaenje glose prihvaeno.
Ako pristanemo prema reenom da buku bukva smatramo pozajmcom iz bilo kojeg
germanskog govora, onda moramo pristati i na zakljuak koji se namee postojanjem
koradikalnog buzu, da su Protosloveni najpre imali fitonim bhaugo / bhugo tj. da su
iveli najpre juno od linije bukve, dalje, da su se odselili na sever gde nema bukava
nego samo zova, pa su tako morali prirodno izgubiti ovaj vaan idioglotski fitonim.
Da bi istorija bila jo lepa i komplikovanija dodaemo da su se vratili natrag na jug,
naili na Germane i na bukve i tako ponovo doli do ovog fitonima ali iz germanskih
usta.

Jasno je da ova lepa pria zvui preterano lepo, pa je se stoga moramo odrei. U
oblasti Karpata i gornjeg Podunavlja juni susedi slovenski bila su traka i ilirska
plemena, koja su sauvala ovaj vaan fitonim u satemskom obliku isto onako kao i
Misi a moda i Kurdi: padus . Stoga je pogreno miljenje koje daju
Schrader-Nehring (Reallexicon I 171), da su samo kentumski Indoevropljani sauvali
u svojim renicima fitonim bhuo / bho. Protiv takvog shvatanja govore ne toliko
slov. buzu zova i problematino kurdsko buz brest, koliko precizno
zapadnoanadolsko i donje-podunavsko fagus silvatica. Poslednji oblik ovog
fitonima pokazuje prelaz b/m, poznat ne samo iz trakih govora nego i inae.
Postojanje satemskog oblika ovog fitonima govori reito protiv zamiljene linije
crvene bukve, sa ije su zapadne strane morali da stanuju kentumski Indoevropljani, a
severnoistono od nje satemski Indoevropljani pa tako i Sloveni.
Ali nisu Misi jedini Indoevropljani koji sauvae satemski oblik ovog fitonima u
njegovu prvobitnom znaenju. Kako je priroda palatalnih guturala nita manje
komplikovana od prirode labiovelarnih guturala, mi u reniku doklasinih
Indoevropljana, koje zovemo Pelastima a ne Pelazgima, i koji obrazuju treu,
centralnu indoevropsku grupu, sa sva tri sauvana reda guturala u aloglotskim
refleksima klasinih renika nalazimo mesto palatalnih guturala ne samo sibilante
nego i spirante i dentale. Razume se, smenuju se u vezi s tim zvuni i bezvuni
konsonanti, jer reprodukcija aloglotskih fonema nije prosta stvar zbog razlinosti
fonolokih sistema. Tako mi mesto inicijala b moemo raunati ne samo sa m nego i
sa p u klasinoj reprodukciji takvih tuica, a mesto s/z i sa d/t/th.
O klasinim refleksima nekentumskog bhuo / bho bilo je govora u raspravi Grci i
Pelasti (str. 43). Stoga emo ovde dati samo neke dopune. B. Hrozny (Die lteste
Geschichte Vorder asiens 129) misli da su poetkom XII v. u egejskoj seobi, koju su
izvali pokreti ilirskih plemena sa Balkana prema Anadolu, uestvovali i isi. To bi
znailo potvrdu one antike tradicije koja antike Mise smatra doseljenicima iz
srednjeg Podunavlja. Ali postojala je i suprotna tradicija po kojoj su se anadolski Misi
doselili na Balkan. Nije iskljueno da obe tradicije imaju neto istine i da su napisane
u raznim epohama. Herodot (VII 20) pria da su Misi najblii srodnici Lida, zajedno
sa Teukrima provalili na Balkan i doprli do Tesalije i Epira jo pre trojanskog rata.
Ova Herodotova versija rauna sa istim vremenom u koje pada i egejska seoba. Za
nae pitanje vano je znati da li satemski oblik naziva crvene bukve dolazi u
Podunavlje sa Anadola ili su ga podunavski Indoevropljani pod imenom Misa doneli
u zapadni Anadol. Pesnik Ilijade zna za anadolske i podunavske Mise, a izgleda da ih
je bilo i u oblasti potonje Makedonije.
Reeno je ve napred da iz oblasti Misa, Lida i Friga, dolaze Etrurci na zapad
verovatno poetkom VIII v. Zbog te veze izmeu Misa i Etruraca treba uzeti u obzir
mogunost etrurskih tragova i po antikom Balkanu. Ve je reeno da u etrurskom
ima pouzdanih ostataka iz renika satemskih Indoevropljana. Ali u Lidiji, koja se u
izvesnom smislu smatra uom postojbinom anadolskih Etruraca ili Tirsena, imamo isti
nain obrazovanja preterita kao i u slovenskim jezicima, pomou verbalnog adjektiva
na -lo. Ova podudarnost teko da je sluajna, tim manje to ukazuje na nominalnu
kategoriju, gde su adjektivi i imenice takvog tipa sasvim obina stvar. Hesihijev
Renik belei nam samo jedan jedini, ali vrlo karakteristian primer takvog preterita,
koji su preuzeli Grci od zateenih indoevropskih starinaca, verovatno na samom
Balkanu. Hesihijeva glosa glasi () '''' Ovu glosu treba navesti i

stoga to P. Chantraine (La Formation des noms en grec ancien 238) iz ove krupne
injenice ne izvlai potrebnu pouku, a kamo li da je objasni kako treba. Leksemski
minimum ovog preterita dokumentovan je u etrurskom, ije balkanske srodnike zovu
strunjaci Pelazgima, a mi mislimo zajedno sa sholijastom uz Ilijadu XVI 231 da ih
treba zvati Pelastima. Lectio difficilior, koju dajie Homerov sholijast potvruju i
doklasina imena zabeleena za junu Italiju i Epir, Atiku i Tesaliju, Trakiju i Siriju.
Za oblik nema naalost nijedne jedine takve potvrde. Ovaj oblik imena
zahvaljuje za svoj ivot samo literarnoj tradiciji. Mogao je nastati po svoj prilici
ukrtanjem. sufiksalnih elemenata u imenima etnikih srodnika
tj. potie od kombinacije i (Suffixvermengung). Pored v. trako
i slov. brilec brivec.
Imajui na umu prilino pouzdanu injenicu da se na doklasinom Balkanu nalaze
najblii srodnici Lida i Misa a preko njih i Etruraca (ovo srodstvo je pre lateralno
nego direktno), mi moemo fitonim buk bukva pokuati da objasnimo idui tim
putem, iako nam se iz govora Lida i Misa sauvalo vrlo malo podataka. Taj put je
opravdan i sa tog razloga to se balkansko-podunavska bukva (Fagus silvatica.) mimo
sve svoje srodnike po uenju dendrologa odlikuje crvenim srcem (stoga nem. naziv
Rotbuche). Ovaj put jo ne znai da mi ovaj vaan protoslovenski fitonim smatramo
aloglotskom pojavom. Pre nego krenemo tim novim putem, da dopunimo ranija
izlaganja o promeni nominalne osnove, koja je u naem sluaju trostruka, imamo
najpre osnovu na -o kao u . fagus, zatim osnovu na -u fagu-tus, fagu-talis i
najzad odatle izvedenu histerogenu osnovu na -a dok je u germ. osnova na -o
zamenjena osnovom na -a. Dato je nekoliko primera za takve promene kod fitonima.
To su osim fagus jo pinus -us, -i, i quercus -us, -i. Treba istai ua podudaranja koja
pokazuju slov. vitu vitva vtv sa lat. vitus i (od starijeg voitua) (up.
ranije pomenuto ), nasuprot nem. Weide. I kod ovih se obrazovanja radi o istim
promenama kao buk, buky i bukva (v. Trautmannov Renik 347). Ima jo jedna
znaajna, ranije napomenuta, podudarnost. Ali ta se po miljenju strunjaka ne odnosi
na protoindoevropski nego na mediteranski fitonim. To je slov. tyky tikva, lat.
cucumis i gr. (up. mak. ),
, , , . Grki su primeri naroito pouni, jer pokazuju
obratan prelaz iz nominalnih osnova na -u u one na -o i na -a. Znai da su promene
nominalnih osnova odnosno heteroklizije obina stvar kod fitonima, ak i onda kad se
radi o tuicama kao to se misli za tyky. Ova tobonja tuica mediteranskog porekla
ne vodi ba nita rauna o liniji bukve, jer vee satemske Protoslovene sa kentumskim
Grcima i Latinima. Pa ipak Schrader-Nehring (Reallexicon I 652) miljenja su da su
Sloveni ve u svojoj protoslov. domovini znali i za tyky i za dynja. Ne zaboravimo da
i ovi strunjaci slino kao Rostafinski, ahmatov, Rozwadovsky sa malim razlikama
teraju Slovene na sever to dalje od linije crvene bukve, koja se, kako kau
dendrolozi, ipak polako pomie prema severu. Ovo pomeranje bukvine linije, uvek se
radi o Fagus silvatica, u vezi je sa pomeranjem klimatskog optimuma prema severu,
koji traje ve od poslednjeg ledenog doba.
O maarskim tuicama bkk i tk nije potrebno da se na ovom mestu govori. Ali je
potrebno navesti daki termin za Cucurbitaceae koji kod Dioskurida glasi
. To je potrebno stoga to nain obrazovanja pokazuje uticaj grkolatinskih fitonima obrazovanih pomou aloglotskog sufiksa -astro, koji se najpre javlja
kod Teofrastova fitonima pa sve do mnogobrojnih latinskih obrazovanja

istoga tipa (apiastrum, oleaster itd.). Osnovni elemenat - u dakom

potsea mnogo na protoslov. tyky, koje je spojivo sa grkim samo pod uslovom
ako je ovo posledica disimilacije od starijeg , (up. eipon od veu-quom i ippoV
od u-pkuos). Tako bi se dobio mediteranski arhetip ove tuice koji bi glasio kyky, sa
docnijom disimilacijom guturalnog reda. Pojava ovakve mediteranske tuice u
protoslovenskoj domovini i u klasinim jezicima, koji sauvae fitonim bhuos
mogla bi se protumaiti u korist junije lokalizacije protoslovenskih naselja. Drugim
reima reeno argumenat bukve morao bi pasti. Drukija bi bila stvar ako tyky
veemo blie sa dakim pa je pridruimo leksikoj grupi koju ine tuka,
pretio i lat. tumeo itd. U tom bi se sluaju tyky dalo izvoditi od starijeg tutu te bi to
bio isti tip obrazovanja kao vitva, vtv. Na, taj nain bi Sloveni mogli dosta da
ostanu severno od linije bukve, jer bi nestalo te veze sa Mediteranom. Ali kad ne bi
bilo drugih fitonima napr. mak , koji se naroito gaji na Balkanu. Re je
poznata prema tome u gr. germ. i slov. I ovde kentumski Grci idu potpuno zajedno sa
satemskim Slovenima, jer taj fitonim i kod jednih i kod drugih pokazuje istu osnovu
sa dugim vokalom. Promena a/e u germanskim dijalektima ne moe se objasniti
indoevropskim sredstvima, pa je vrlo verovatno da se radi o tuici ilirskog porekla.
Ilirski Indoevropljani dolaze najvie u obzir kao posrednici izmeu Mediterana s
jedne strane i Grka, Germana i Slovena s druge strane.
Ilire isto kao i Lide i Mise ubrajamo u Pelaste. Kako je kod divljeg maka, isto kao kod
crvene bukve, crvena boja onomasioloka jezgra, treba ovde u prvom redu da se
pomene lidijanski termin za crvenu boju i fitonim koji glasi (v.
Walde-Hoffmannov Renik II 91). Luksuzna obua za izvesne dame zvala se ne samo
kokkideV nego i baukideV, i takvu vezu potvruje interpretatio graeca za
dogrko .Tako se interpretacija slae sa strunim botanikim terminom za
lidijanski koji glasi Gnaphalion sanguineum. Veza sa starobalkanskim
maqo moe se uspostaviti kao i u sluaju Fagus silvatica pomou
doklasine promene b/m, koja se obino smatra specifinom crtom trake fonetike,
dok je to u stvari obina pojava u svakoj miksoglotiji (up. klobuk prema calamaucus i
v. M. Grammont Traite de Phonetigue 301).
Aloglotskoj leksikoj grupi pripadaju i ovi derivati od
osnovnog , krasan delicior lascivio,
' .'' Znaenje koje
pokazuje tuica mora se smatrati sekundarnim: krasan prema starijem crven.
Ova poznata semantika evolucija ne javlja se samo u naem krasan nego i u
romansikom fino, koje je pre moglo postati od itacistikog crven nego od
nekog postverbalnog prideva finus savren. ( finire). Neizvesna je pripadnost ovoj
grupi fitonima vaccinium, ali je vrlo verovatna veza sa imenom
poznatog balkansko-anadolskog boanstva i to tim pre to u ajolskom
dijalektu imamo oekivani monoftong u obliku . Tako e i starobalkanski
derivat bucur krasan, dokumentovan u rumunskom i u arbanskom, pripadati reniku
doklasinih Pelasta. Analogno istovetnoj promeni labijalnog inicijala u pomenutom
i doputeno je tumaiti i ime komine figure koja je sa Peloponesa
preko Kampanije stigla u Rim kao glavna persona osca. To je Maccus iz Atelane
odnosno dorski crvenko sa ekspresivnom geminatom. U gr. imamo i

glagolski derivat budaliti, ludirati se. arenilo ovih semantikih

varijanata objanjava nam Herondin kriptonim krasan kao pudendum
virile. U takvom obliku uestvuje , u faloforskim procesijama, svojstvenim
njegovu kultu. Odatle i dogrko poreklo evropske drame, o emu e biti vie govora
na drugom mestu.
Vreme je da se nae idioglotski etimon leksike grupe
, , . Kako je grki relativno najvernije
sauvao prvobitnu fonetsku sliku, treba poi od grkih koradikala (v. Walde-Pokorny
Vergleich. Wrterbuch d. idg. Sprachen II 123). Evo tih grkih koradikala leksike
grupe bhau - blistati: zablista blistav
( kod Pindara) koji blista ljudima ajol. inae
svetlost i pridevi od ove sigmatske osnove lezb. jon. , ,
blistav i glagoli blistam, in lucem profero. Zatim staroind.
vi-bhavah, vi-bhavan blistav pokazuje isti prefiks kao pridevi za boje vi-aghra-h i
vi-citra-h i dr. a verovatno i u trakom imenu nasuprot i
ihtionimu crvenka. Nita nisu manje interesantni germanski koradikali, jer
pokazuju isto guturalno proirenje koje je konstatovano u doklasinom
itd. To su u prvom redu staro-visoko-nemaki buhhan znak,
starofrig. baken svetlosni signal i dr. od osnovnog germanskog oblika bauk-na.
Takav germanski oblik je sad bolje obezbeen nego kod Walde-Pokornya. Jer imamo
ne samo lidijansko i staro-balkansko bucur, nego i protoslovenski fitonim
buku, koji dokumentuje nedvosmisleno leksiki arhetip bhuqo- blistav. Prema
tome imamo apofonske varijante bhau- (vi-bhavah) b h e u- ( i bhu(). Pre nego objasnimo poslednji koradikal treba pomenuti da proirenje sa
bezvunim guturalom ne nalazimo samo u protoslovenskom fitonimu buku i
doklasinom sa neizvesnom monoftongizacijom, nego i u
protoslovenskom pridevu za boje zlaku (od starijeg ghol-qo) s jedne strane i u
frigijanskom s druge strane u Anadolu nedaleko od kao i u
ranije tretiranom vos-qo ( , , ascia, fascinum). Time je nain
obrazovanja dovoljno rasvetljen.
Isto proirenje kod iste leksike grupe nalazimo u grkom fitonimu sa sigmatskom
osnovom , Rocella tinctoria odnosno Lichen roccella. Od ove se biljke pravi
crvena boja pa i odatle znaenje rumenilo (ru). Iako se ova re nalazi ve u
homerskom reniku pa ak i njeni derivati kao , alga oppletus, ipak se u
svim etimolokim prirunicima ita da je ova re semitskog porekla te se upuuje na
jevr. puk minka. Od ostalih grkih derivata spominjemo ihtionime i
a lat. tuica fucus jo se vie razgranala nego njen grki original. Protiv pozajmice iz
semitskog govore ne samo semantike nijanse i semantika evolucija, koja, je i
konkretnija i preciznija u gr. fitonimu no u jevrejskom nomenu i glagolu nego i
drukiji postupak u fonetskom pogledu. Dok naime semitske pozajmice u gr. uvaju
nepromenjen bezvuni labijalni inicijal kao u
i drugi manje vie problematiki sluajevi, dotle se jedino u ovom primeru javlja
labijalna aspirata kao zamena prostog bezvunog labijala u tobonjem originalu. Oni
koji zastupaju gledite da je semitskog porekla treba da objasne to singularno
otstupanje u ovom. sluaju. Inae je poznato da u semitskim dijalektima ima udnih

rei koje potseaju na grki, pa se u takvim sluajevima obino misli na azijansko ili
anadolsko poreklo. Stoga nije iskljueno da je jevr. puk zbog svoje histerogene
semantike nijanse pozajmica iz nekog doklasinog indoevropskog idioma u Anadolu.
Semiti se kreu iz Zakavkazja prema jugu, a Jevreji se u Kanaanu (imena istog tipa na
antikom Balkanu!) susreu sa indoevropskim Pelastima (up. lat. deae Palestinae u
Epiru). U mojoj raspravi ''Grci i Pelasti'' pokuao sam da klasine pozajmice iz
govora, indoevropskih Pelasta seria i canna objasnim bez obzira na
semitske tobonje srodnike.
Ostaje prema tome da je proirenje istog tipa kao slov.
buku, lid. i starobalk. bucur, a po svoj prilici i germ. baukna i da im je
leksemski minimum pouzdano dokumentovan izrazima kao i
staroindiskim koradikalima. Interesantno je svakako pomenuti da ova leksika grupa
pokazuje apofonske baze kao i kentumski fitonim za Fagus silvatica, koji smo
konstatovali kod anadolskih i balkanskih Misa. Moda ova potpuna podudarnost nije
sluajna. Ali nam semantika jezgra fitonima bhuo / bheugo / bho nije poznata,
jer je Klugeovo povezivanje sa gr. neodrivo.
Suprotno tome protoslov. buku i njegovi indoevropski srodnici pokazuju potpuno
jasnu i utvrenu semantiku jezgru. Ipak se je teko uputati u dalje kombinacije
preko indoevropske oblasti iako su primamljivi sazvuni izrazi kao tursko bakyr
bakar kao crveni metal (odatle nae bakra) i arapsko bakkam Farbholz zum
Rotfrben. Zbog lat. tuica oigledno mediteranskog porekla, a to moe znaiti i iz
dijalekata doklasinih Indoevropljana, naroito je privlana veza sa turskim bakyr.
Evo tih lat. tudica: bacar vas vinarium simile bacrioni, bacarium vas vinarium.
Kod tumaenja ovih tuica treba imati pred oima arheoloku injenicu da je
keramika vrlo esto ila za toreutikom. pa je stoga veza izmeu bacrio sa bakyr i
bakra ne samo formalno, nego i materijalno prilino verovatna. Za tursko bakyr
morali bismo pretpostaviti da je pozajmica iz takvog indoevropskog dijalekta u kome
se kao u ilirskim govorima vri monoftongizacija diftonga odnosno u kom je iezao
sonant posle dugog vokala.
Da ponovimo ono to je najvanije o postanku ovog prvobitnog prideva za oznaku
boje: protoslov. bku svetao, crven pretpostavlja stariji oblik bhu / qo-, koje smo
identifikovali i zbog istovetnog naina obrazovanja i zbog istovetnog znaenja sa
lidijanskim pridevom crven, krasan, fin i sa njegovim mnogobrojnim
derivatima koji su se sauvali kao pozajmice u grkom jeziku. Naveli smo nekoliko
primera za postanak prideva takve vrste, koji jasno pokazuju da je bku isto kao i
bucur, itd. u stvari derivat iz one leksike grupe koju obeleava, gr. ,
(od starijeg bhu / es). Ti su primeri vrlo starog datuma, budui da pripadaju
govorima indoevropskih Pelasta na doklasinom Sredozemljiu, iz kojih su uli kao
pozajmice u klasine renike. To pokazuje dogr. itd., iji je
fonetski arhetip glasio vos-qo-. Promena o/a, koja je dokumentovana ovom klasinom
tuicom pokazuje nedvosmisleno da se u govorima indoevropskih Pelasta, kojima
pripadaju traka i ilirska plemena, mora raunati i sa ovim vanim obelejem njihove
fonetike iako je grafika reprodukcija te promene kolebljiiva, kako to pokazuju traki
primeri / (o imenima Asso - paris i Voltu - paris v.H. Krahe Lexicon
altillyrischer Personeimamen 153). Na taj nain dobivamo novu vanu diskriminantu
za odreivanje ostataka iz govora doklasinih Indoevropljana sauvanih u klasinim

jezicima. Sa glavna dva obeleja ove doklasine fonetike, prelaz o u a i razlikovanje

triju vrsta guturala, moemo sa prilinom pouzdanou ispitivati klasinu
miksoglotiju i njenu zamrenu fonetiku. Pored protoindoevropskih izraza za oznaku
boje, graenih pomou sufiksalnog elementa -qo- kao to su bhuqo-, ghol-qo- /
g/hel-qo (zlaku- ) i vos-qo- imamo, kako smo videli u keltskom i germanskom
taj isti sufiksalni elemenat proiren nazalnim elementom -no (laygnam - baukna). Isto
takvo proirenje nasluujemo u makedonskom drutveno-ekonomskom terminu
, a moda i u etnikonu Paeligni ex illyrico orti nasuprot prostom Paelicus
(v. E. Norden, Alt-Germanien 263). Keltski primer isto kao i venetsko ime Enignus i
grke dublete ', ' i ') opominju nas dovoljno energino da
sva imena sa zavretkom -gno- ne smemo trpati u jednu jedinu grupu kao to to ini
Norden i to tim manje ako se u grupi -gno moe raditi ne samo o nulskoj bazi
leksemskog minimuma en- ( genus) nego i o minimumu qen- ( ,
recens). Stoga se ne moe nikako prihvatiti Nordenovo gledite da su sloenice tipa
privignus svojstvene grkom, latinskom i keltskom jeziku. Inae je pojava
sufiksalnog elementa -qo u nominalnoj kategoriji.dovoljno poznata, iako nisu
dovoljno ispitani primerci koji nas u ovaj mah najvie interesuju.
Nasuprot gr. (od starijeg pl-qo-s) stoji protoslovensko. proirenje sa
bezvumin sibilantom pilhu (od starijeg pl-q-s o-), koje je iz govora alpskih Slovena
ulo u starovisokonemaki kao pozajmica, (v. Klugeov Renik s. Bilch). P.
Chantraine (Formation 384) navodi neke primere obrazovanja iz nominalne kategorije
meu kojima ( ), ( ) ( ). Nai su
primeri sasvim prozirni kao znak prema znati, brak, prema brati, reka prema roj, lice
prema lik lat. lino a od prideva pored zlak i bukva koje je imenica pridevskog
porekla, mrk pored mrak (Walde-Pokorny II 274). Ovde treba istai morfoloku
proporciju lik: st. ir. laygnan == buk: germ. baukna koja ubedljivo potvruje
idioglotsko poreklo slov. fitonima. Poznato je da se isti ovaj bezvuni gutural velarne
artikulacije kao morfemski elemenat ne javlja samo u indoevropskom preteritu, a
docnije i u gr. perfektu, nego i u prezentu , , , ,
zatim i u etrurskom preteritu. Zbog njegove velarne prirode neprihvatljivo je
tumaenje P. Kretschmera (Die objektive Konjuigation im Idg., S. B. Ak. Wien 225/2
1947) o identifikovanju ovog morfemskog elementa -q sa pokaznom zamenicom -ke
(palatalni gutural!). Mnogo je verovatnije zbog oiglednog velarnog guturala da se
radi o istom morfemskom elementu koji se kao postpozitivna deiksa, a o takvoj se
jedino moe raditi u ovom sluaju, javlja u litv. imperativu buk budi (~ juw) itd.
Istovetnu postpozitivnu deiksu nalazimo ne samo u zamenicama nego i u prilozima
(tu, tuj, tude, tuna, tuka, tukaj), odakle je po svoj prilici i dolo u glagolsku kategoriju.
Isti velarni gutural kao u protoslov. buk i lid. , nalazimo i u Hesihijevim
glosama '''' (= crvenka, jer je u tunine sirovo meso crvene boje), i
, '' '' (v. ranije - ). Monoftongizacija kod
ovih glosa nasuprot diftonkom , ima svoju paralelu u dubletama
. Drukiji je tip monoftongizacije u imenu i u
apelativu ( buktinja) = (od starijeg (). Ova poslednja
Hesihijeva glosa jo jednom potvruje da je dogrko blistav, crven dobro
dokumentovano i u vulgarnom reniku a ne samo kao kultski i tehniki termin.

Geografska i hronoloka raznolikost pojedinih lanova ove aloglotske leksike grupe

objanjava u dovoljnoj meri njenu bogatu semantiku evoluciju.
Za sluajeve kao i s pravom. istie P. Chantraine neizvesno poreklo
odnosno nepoznatu leksiku pripadnost. Akcenatska razlika izmeu i
- potpuno se podudara sa sinonimnim izrazom i . Zbog znaenja tih
rei vrlo je verovatna veza sa (Hes.).
Imajui u vidu ranije pretresene tuice , i mulier
stupida, koje smo pridruilii aloglotskoj leksikoj grupi , ,
varijante i moemo objasniti na isti nain kao i ,
nem. Kabeljau i hol. bakeljauw odnosno kao nae magazin i gamazin, mogila i gomila
(up. copou <= beaucoup, M. Grammont Traite de phonetique 348). Stoga se dublete
i kao i njihove varijante , mogu na osnovu dogrke
fonetike kao tuice aloglotskog porekla identifikovati sa tj.
i mukoV pretstavljaju stariji oblik sa diftongom maukoV, koji pokazuje
prelaz b/m. Ovakva monoftongizacija aloglotskog diftonga javlja se, kako smo ve
videli, u tuicama nasuprot diftonkom obliku
. Uzgred dodajemo da tradicionalno shvatanje o semitskom poreklu ove
aloglotske leksike grupe koje ponavlja P. Chantraine (Formation 352) ne moe se
vie smatrati pouzdanim danas kad na klasinom zemljitu imamo dovoljan broj
tuica iz govora nekentumskih Indoevropljana. To naroito vai za derivate
, budui da upravo u tim govorima nalazimo proirenje sa
sufiksalnim elementom -auro, koga nema u tobonjem semitskom originalu. Tako je
tuica u pogledu oba elementa, radikalnog () i sufiksalnog, po svoj
prilici uzeta iz govora zateenih Indoevropljana koje zovemo Pelastima. Isti sufiksalni
elemenat nalazimo u sinonimima . Ali druga paralela za dublete
ukazuje reito na dogrko poreklo, jer pripada kultskom reniku
' (up. trako boanstvo ).
Ova etimoloka digresija moe se pravdati time to je protoindoevr. bhukos blistav
moralo biti prikazano u punoj svojoj leksikoj razganatosti. Na taj se nain izneseno
tumaenje protoslov. fitonima, obezbeuje u dovoljnoj meri, pa je time iznesena
etimologija pomou idioglotskih sredstava u mnogo veem stupnju verovatnija od
tradicionalnog shvatanja leksike grupe buk, buky, bukvy. Ujedno je prilino odreen
i zakljuak koji izlazi iz takve identifikacije pomenutih rei, jer se nae tumaenje
samog fitonima ne temelji na etimolokim kombinacijama. Doklasina leksika grupa
sa svim svojim lanovima dovoljno je reit dokaz da se pri odreivanju
protoslovenske domovine ne moemo vie drati crvene bukve. Slovenska su se
naselja prema tome nalazila odnosno mogla nalaziti i s june strane te linije, za koju
se ve zna da se stalno pomera dalje prema severoistoku. Ovo pomeranje u vezi je sa
povlaenjem poslednjeg ledenog pojasa, koji je po miljenju strunjaka dopirao po
prilici do 45 severne irine i to bi odgovaralo liniji koju ima Sava sa donjim tokom
Dunava. Taj ledeni pojas bio je tako moan da je ostavio vidne tragove gleera na
svim viim balkanskim planinama pa i na samom Olimpu. Shvatanje Hirta,
Kretschmera i ostalih nordista o protoindoevropskoj, pa prema tome i protoslovenskoj
postojbini u onim evropskim oblastima koje lee severnije od 55o severne irine teko
je prihvatljivo sa gledita Milankovieve matematike klimatologije.

Linija bukve poinje danas od Kalinjingrada a to je na 55 paraleli. Ali pre 50 vekova

kada se poela rasturati protoindoevropska zajednica ta je linija bukve morala biti
znatno vie na jugu. Ako se rauna sa makar osrednjim klimatskim optimumom,
protoindoevropska naselja teko da su pre 50 vekova dopirala dalje na sever od te
linije. Sam Kalinjingrad, koji je danas najsevernija taka za crvenu bukvu, pre 50
vekova nije mogao biti mnogo daleko od ledenog pojasa, a da i ne govorimo o oblasta
koja lei jo vie na severu i u koju Protoslovene alju ahmatov i Rozwadowski.
Pitanje je sasvim umesno da li je u to doba bilo protoindoevropskih, pa prema tome i
protoslovenskih naselja, severno od Sudeta i Karpata. O dokaznoj moi ihtionima
jegulje koju istie Hirt i lososa koji istie Pokorny, bilo je govora u mojoj raspravi
''Grci i Pelasti''. U prilog naeg shvatanja o junijem poloaju protoslovenske
domovine govori i oronim ' odnosno ' koja se prvi put javlja kod
pesnika Alkmana iz lidijanskog Sardisa. Varijante tog geografskog naziva koji
povezujemo sa naim chribu, otkrivaju njegovo negrko poreklo. Kako je
dosadanjim istraivaima, starijim i novijim, meu kojima su B. Hrozny (Die lteste
Geschichte Vorderasiens 58, 154) i J. Oliver Thomson (History of ancient geography
21-2, 61-2), izmakao iz vida sav dokazni materijal, bie na drugom mestu govora o
ovim legendarnim planinama punim zlata. Tradicija o njjma odrala se sve do u novi
vek, kada je balkanski planinski masiv smatran kao catena mundi izmeu Ponta i
Jadrana. Upravo u tom balkansko-podunavskom prostoru konstatovali su dendrolozi
rasprostranjenost posebnog varijeteta crvene bukve sa crvenim srcem.
Ako se ima na umu da se u Baltiku i u severnoj Nemakoj javljaju grab i bukva tek
poetkom neolitskog perioda, onda je prenoenje dananje botaniko-geografske
oblasti i njenih severnih granica u taj period potpuno neosnovano. Grab se dodue
javlja i neto severnije od bukve i to ne samo na severozapadu nego i na jugoistoku.
Ima nekoliko decenija kako se prati pomeranje crvene bukve prema severu. Po
starijim zapaanjima krajnja Junoistona taka bukvine linije bila je negde oko
Varne, sada je oko Odese. Geografi i klimatolozi raunaju kao sa pouzdanom
injenicom da su se baltike oblasti u vezi sa povlaenjem ledenog pojasa prema
severu mogle koriistiti za trajnija naselja tek pre nekih 7000 do 8000 godina. Ali se
crvena bukva u veem obimu mogla odrati u tim krajevima najranije poetkom III
milenija. Ove injenice svakako nisu povoljne za pristalice nordizma. Ovom prilikom
ostavljamo nastranu dosad nereeno pitanje postanka opte indoevropske jezike
zajednice odnosno protoindoevropskog jezikog tipa. lajherijanska dogma o nekom
prajeziku i pranarodu postaje sve manje ubedljiva, a sve se vie javljaju pristalice
postupne indoevropeizacije. Meutim ni ova hipoteza ne moe se smatrati
definitivnom, a jo manje jedinospasavajuom. Fonolog i kavkazolog N. Trubeckoj
zastupao je gledite o poligenezi indoevropskog jezikog tipa. Tako sad mogu
indoevropski komparatisti da biraju izmeu tri uenja, Schleicherove pravoliniske
Stammbaumtheorie, Schmidtove talasaste Wellentheorie i Trubeckove poligeneze. Za
stadijalnu teoriju jafetidologa N. J. Marra moglo bi se rei da se donekle dodiruje sa
Schmidtovom, a jo vie sa Trombettijevom. Unita di linguiagio i sa tipolokom N.
Trubeckog. Jasno je da se rekonstrukcija protoindoevropskog prajezika ima da objasni
sa svim tim uenjima. Dobro je stoga potsetiti na klasinu studiju H. Schuhardta o
italijanskim dijalektima, koji u celoj Italiji, iako je u lingvistikom pogledu izuzetno
povoljna geografska celina, nigde nije mogao nai dokaza za postojanje nekog opteg
praitalijanskog jezika, iako raspolaemo dokumentovanom istorijom latinskog i
vulgarno-latinskog jezika. ta da se tek kae o protoindoevropskoj eposi koja treba da
je postojala pre 50 vekova i za koju nemamo pre lujskog i hetitskog nikakvih

dokumenata. Nastranu to se ti najstariji dokumenti javljaju neobino daleko od

pretpostavljene protoindoevropske postojbine na obalama Baltika.
Razume se da je u vezi sa svim reenim preterano visoka hronologija koju daju
arheolozi nordisti i tu e se morati ii na nie i na skromnije brojke kao to se to ve
ini u protoistoriji starog Anadola, od kojeg na kraju krajeva i zavisi sva evropska
hronologija, naroito ona u oblasti arheologije. Moda e najnoviji fiziki metod
odreivanja starosti pojedinih iskopina pomou ultrazvuka i u tom pogledu dati
preciznije podatke. Ali i bez obzira na te eventualne korekture linija crvene bukve ne
moe se vie smatrati pouzdanim. svedokom niti u korist Hirta i Kretschmera niti u
korist Schradera i Nehringa. Za juniji poloaj protoslovensikih naselja govore najzad
osim fitonima buk, i druge injenice, koje potvruju protoslovenske veze sa
balkansko-anadolskom civilizacijom u doklasino doba. Nepostojanje takvih veza sa
finsko-ugarskim kulturnim pojasom isto je tako reit dokaz za juniju lokalizaciju
protoslovenskih naselja.
Dodatak. Posle izvrene prve korekture dolo mi je u ruke voluminozno delo Ziemie
polskie w staroytnoci. Ludy i kultury najdawniejsze. Str. XXIV + 834 vel. osmine.
Poznan 1951. Delo je objavilo Poznanskie towarzystwo przyjaciol nauk wydzial
historii i nauk spolecznych). Pisac Kazimierz Tymieniecki kazuje u predgovoru da je
ovo prvi svezak Poljske istoirije, izraene u est svezaka. Na kraju dela (str. 738
894) dat je opiran francuski resume pod naslovom Les origines de l'ancienne
Pologne. I Les peuples et les civilisations de l'antiquite. Opirnom sadraju (na 22
str.) odgovara opirniji registar (30 str.), posle kojeg je 18 geografskih karata.
U vezi sa naim radom treba istai ove pieve teze: U paleolitskoj Evropi
periglacijalni pojas dopire sve do donjeg toka Dunava, ali sve do u neolitsku epohu
prelazi tu granicu prema jugu pojas tajge podesan samo za lovce i nomade;
protoslovenska naselja zahvataju prostor izmeu Odre i Srednjeg Dnjepra; pod kraj
Haltadske periode (7/6 v.) slovenska plemena kolonizuju sa severa eko-slovaku
oblast, ali jos ranije, u neolitsko doba, dolaze pod uticaj Sredozemlja i postaju
zemljoradnici posretstvom ligursko-venetskih kolonista; raseljavanje indo-evropskih
plemena, ijim se pretcima smatraju ligurska plemena, zapoelo je pod kraj neolitske
epohe t.j. sredinom drugog milenija.
Kako se vidi, pisac uglavnom podrava gledite poljskih strunjaka, dopunjujui ga
novim detaljima. Protoslovenska naselja nalazila su se prema tome juno od linije
bukve. Nosioci luike civilizacije bila su zapadna protoslovenska plemena, meu
koja treba ubrajati i Marbodove Lugijce kod Strabona i Tacita.
SUMMARIUM
Nomen fagi silvaticae summi est momenti in sedibus protoindo-europaeis necnon
protoslavicis investigandis. Qua de causa slav. buk et buky non ad Gothonum
dialectos referuntur, sed cum lyd. ruber, delicatus, comparatur, quia
idem valent atque . Unde phytonymi protoslavici
onomiasiologiam ad medullae fagi silvaticae colorem rubrum (cf. germ. Rotbuche)
pertinere colligitur. Quantum ad heteroclisin spectat, stirpes slavicae buk et buky
inprimis cum lat. fagus et fagutalis conferuntur. Termini igitur habitaculorum

protoslavicorum meridionales cum terminis fagi silvaticae septentrionalibus non

exaequantur.
SADRAJ
Ime crvene bukve od presudne je vanosti pri ispitivanju proto-indoevropskih i
protoslovenskih naselja. Stoga se slov. buk i buky ne smatraju pozajmicom iz
gotskog, nego se porede sa lidijanskom glosom , crven, fin, jer su
isto to i enska obua crvene boje. Odatle se zakljuuje da je
onomasiologija ovog slovenskog fitonima odreena crvenim srcem bukvina debla.
to se tie heteroklizije (osn. na -o i -na -u) istu pojavu nalazimo i u latinskom
fitonimu fagus, odnosno u njegovim derivatima fagutus fagutalis. kao i u fitonimima
pinus i quercus. Prema tome juna granica protoslovenskih naselja ne mora se vezati
za severnu granicu crvene bukve.

Milan Budimir
PELASTO-SLAVICA
/delovi/
Naslov ove rasprave mora da se posebno pravda iako je ovde rec samo o
lingvistickim vezama. Za Slovene se zna prilicno pouzdano da pripadaju
indoevropskoj jezicnoj zajednici. Ali za Tirseno-Pelazge odnosno etrurski
jezik postoje zasada samo izvesni znaci, leksicki i morfoloski, koji taj, jos
uvek slabo poznati idiom dovode u neodredenu vezu sa pomenutom
zajednicom. Razume se da postoje i drukcije hipoteze o lingvistickom
polozaju starih Etruraca. Prema tome i geografska strana etrurskoindoevropskih veza mora se uzeti strogo u obzir. I u tom pogledu iznesene su
razne kombinacije. Najstarija je Herodotova o zapadno-anadolskom poreklu
Tirsena odnosno Etruraca. Za tu Herodotovu tezu ne zna istoricar Ksanto a
protiv nje je istoricar, gramaticar i retoricar Dionisije.
Druga je hipoteza B. Niehbura po kojoj su Etrurci kao severni susedi alpskopodunavskih Reta dosli u Italiju iz gornjeg Podunavlja. Tu Niehburovu tezu
sa novijom adaptacijom podrzava na pr. P. Kretschmer, koji danasnju Cesku i
Moravsku smatra doitalskom postojbinom Etruraca, Reta, Pelazga i Tirsena.
Sva cetiri ova imena treba da, prema Kretschmeru obelezavaju jednu jedinu,
lingvisticki manje vise homogenu grupu govora i plemena koja su tamo negde
u drugoj polovini treceg milenija krenula na jug i jugoistok, pa preko Balkana
u Anadol, dok su njihovi saplemenici. Reti, okrenuli jadranskim putem
(Raitinon u Dalmaciji, v. Glotta XXXII, 190).
Prema ovoj istoj hipotezi, zapoceo je, pocetkom drugog milenija, u istom
pravcu slican pokret indoevropskih plemena koja da su bila naseljena zapadno
od ovih Pelazga, dakle u danasnjoj centralnoj Nemackoj, i koja su
lingvisticki bila u lateralnom srodstvu sa tom grupom, buduci da su obe grupe
pripadale jednoj ranijoj lingvistickoj zajednici, koju Kretschmer zove
protoindoevropskom. Ta starija zajednica treba da je postojala u tom prostoru
tokom neolitskog perioda, sa tom razlikom, sto se retsko-tirenska grupa kao

nosilac trakaste keramike (Bandkeramiker) nalazila u polozaju kulturnog

posrednika izmedu srednje-evropskih Indoevropljana i anadolskomediteranskih neindoevropskih kultura.
Po trecoj hipotezi, ciji je autor vatikanski etruskolog B. Nogara (Gli Etruschi
e la loro civilta, 1934), Etrurci su se doselili iz oblasti izmedu istocnih
Karpata i Ponta, te su i u tom polozaju mogli vrsiti posrednicku ulogu izmedu
kulturnijeg Anadola i Sredozemlja s jedne strane i kulturno zaostale srednje i
severne Evrope s druge strane. Za ovu Nogarinu hipotezu govorila bi i anticka
tradicija, zabelezena kod Theopompa, po kojoj su iz iste oblasti prodirala
kimeriska plemena ne samo u Anadol vec u IX. v. st. e., nego i na samo
Apeninsko poluostrvo. To bi znacilo da su apeninski Tirseni dosli iz oblasti
tripoljske kulture, u koju ne samo jafetitolog N. J. Marr nego i istoricar M.
Rostovcev smestaju najstarija sedista slovenskih plemena.
Ipak vecina strucnjaka, lingvista, istoricara i arheologa vracaju se danas, iako
s raznim modifikacijama starom Herodotu: Etrurci dolaze u zapadni
mediteran iz Anadola. Dok je W. Brandenstein za istocni Anadol t.j. blize
Mesopotamiji i staroturskim plemenima, dotle su ostali za zapadni Anadol i
Misiju, kao sto je bio i sam otac istorije.
Sve tri ove hipoteze o starijoj postojbini Etruraca odnosno Tirsena mnogo nas
potsecaju na novije kombinacije o indoevropskoj prapostojbini. U tom
pogledu su jedni, kao H. Hirt, P. Kretschmer i Fr. Specht (Der Ursprung d.
idg. Deklination) za Germaniju bilo severnu bilo srednju, drugi su, kao O.
Schrader za danasnju Ukrajinu, a treci, kao J. Schmidt i N. J. Marr za
Zakavkazje, dakle istocni Anadol. Svi oni, razume se, imaju svoje posebne
razloge, koji uvek nisu u sasvim jasnoj vezi sa naukom (ovo se mora narocito
reci za Kretschmera i Spechta). Ovaj poslednji, u pomenutom delu, vidi svoje
Indoevropljane u siroj oblasti danasnje Luzice vec od paleolitskih vremena.
Nisu mi shvatljivi razlozi za ovu i ovakvu hronologiju.
U svakom slucaju imamo dovoljno razloga da u ovom radu govorimo o
Etrurcima, Tirsenima, Pelazgima, Ilirima, Tracanima, Anadolcima i
Mediterancima posto anticku kulturu ne mozemo smatrati iskljucivim
proizvodom i posedom klasicnih naroda, Grka i Rimljana, pogotovo kad
znamo da su ahajski i italski Indoevropljani pri svom naseljavanju
mediteranskih obala zatekli starija naselja sa visom kulturom no sto je bila
njihova.
Ima, medutim, jedan krupni prigovor koji bi se mogao uciniti nasem naslovu.
To je pozna pojava Slovena u sirokoj oblasti mediteranske civilizacije. Tako
na pr. A. Vaillant (Grammaire comparee del langues slaves, I, 5) misli da je
baltsko-slovenska jezicka zajednica prestala da postoji tek u prvim vekovima
hriscanske ere. To bi znacilo da sa Slovenima, kao posebnom
etnolingvistickom individualnoscu, ne mozemo racunati pre pocetka seobe
naroda. Kako s druge strane pouzdano znamo da je vec Sula uglavnom
likvidirao Etrurce tako da su pod kraj stare ere samo rimski filolozi znali
ponesto etrurski, nezgodno bi bilo i pomisljati na neke etrursko-slovenske

lingvisticke veze, buduci da je Etruraca (Pelazga, Pelasta) nestalo pre pojave

Slovena, Ipak cemo pokusati da na nekoliko leksickih primera ukazemo na
mogucnost takvih veza i da tako opravdamo postavljenu temu.
Zna se da su stari Etrurci bili ne samo opasni gusari, od kojih je strepio
zapadni Mediteran, nego i vesti trgovci koji su dolazili sve do Baltika. Vec su
tada mogli da dodu u vezu sa protoslovenskim plemenima, ako prihvalimo
tezu o baltsko-slovenskoj zajednici, koju uporno brani Vaillant, drzeci se
pritom, isto kao i R. Trautmann pre njega, u prvom redu leksickog materijala.
Ali i bez obzira na taj materijal, ciji su detalji katkada izuzetno interesantni,
vrlo je verovatno da su etrurski trgovci pored ostale robe u balticka naselja
donosili i prodavali majmune. To je moralo biti svakako pre nase ere, pa cak
mozda i pre baltsko-slovenske jezicke zajednice ako je takva uopste i
postojala. Geograf Strabon (XIII, IV, 6) koji svoje kulturnoistoriske podatke
uzima vecinom od stoickoa; enciklopediste Poseidonija iz poslednjeg veka st.
e., kaze da se majmun etrurski zove arimos. Ovo ime sacuvano je i danas na
Baltiku u obliku erms (v. SCHRADER NEHRING, Reallexikon I, 17). Pritom
se mora konstatovati cudna pojava, da ni keltska ni germanska plemena, sa
kojima su etrurski trgovci mnogo cesce i intenzivnije saobracali nego sa
baltickim sa prostog razloga sto je geografska razdaljenost bila znatno manja,
ne znaju za etrurski naziv tog trgovackog artikla. Nije nikakvo cudo, stoga,
sto ni slovenska plemena u tom detalju ne ucestvuju sa baltickim susedima,
ali je doista veliko cudo sto upravo u tom detalju i keltski i germanski
dijalekti idu zajedno sa slovenskim od kojih im je dosla tudica ap/bana
opica (v. Klugeov Recnik12 s. Affe). Ovo bi se cudo moglo objasniti
poznatom cinjenicom da su u balticko primorje dolazili ne samo etrurski nego
i anadolski trgovci koji su se sluzili dunavskim i dnjeparskim putem.
Keltsko-germansko ap/bana, koje rekonstruise Schrader pokazuje isti
radikalni elemenat kao i starorusko opica. Stoga se zbog onomasioloske
paralele u grc. kallias moze pomisljati na idioglotsko a ne na mediteransko
poreklo, i na pripadnost leksickoj grupi antus zgodan. Tome se ne bi
protivila ni Ostirova kombinacija sa dogrckim pithex, pithekos, pithon, koje
tesko da ima veze sa lat. foedus i slov. besu (v. Juznoslov. Filolog VI, 166).
Lat. aptus ima svoj pouzdani koradikalni kompozit u nasem prionuti (od
starijeg op-no).

1. Tin (ia) Din.

Realnost etrursko-slovenskih lingvistickih veza mogu u prvom redu potvrditi
nomina sacra, ali samo u slucaju da se radi o uocljivim identifikacijama.
Stoga se sa dovoljno razloga moze prihvatiti Kretschmerova identifikacija
etrurskog Jupitra Tin(ia) (Glotta XIV, 308) sa opsteslov. din- dan, iako ovaj
derivat odudara od poznate leksicke grupe dieus pater, s kojom je, po opstem
priznanju, koradikalan kao i lat. dies i ilirsko Deipatyros. Poznato je da su
gotsko atta i slov. oticu potisnula opsteindoevropsko pater. A. Meillet misli da
je tome razlog poodmakla civilizacija, dok Hirt zastupa sasvim suprotno

glediste da su slovenski Indoevropljani sacuvali najvise arhaizama. Cinjenica

sto su sacuvali termin mater kao i neki drugi matrilinearni relikti ukazuju na
drugaciju mogucnost tumacenja. Zbog grckih koradikala Dois i Domater
dozvoljena je i fonetski potpuno opravdana pripadnost imena Da(j)bog i
Dajbahe (singular!) leksickoj grupi dies Tin Iuppiter i t.d.
Normalnu bazu samog leksickog mininiuma dei- bez ikakva formativa
nalazimo u ilirskom slozenom imenu Dei-patyros, koje Hesihije smatra
svojstvenim epirotskim Stimfajcima, Po nacinu obrazovanja moze se kao
najblizi srodnik smatrati latinski naziv Diespiter, koji je ustvari samo dubleta
za daleko poznatije Iuppiter. Ako ilirskom Dei-patyros (v. KRAHE, Die
Sprache I, 38) treba, kako neki misle, pridruziti i toponim Dodona, od kojeg
je sacuvana i dubleta Dodo, onda bismo i u ilirskom imali istu dugu bazu kao
u slovenskom Dajbog Dajbabe. U tom bi slucaju oblik Dodo pored vec
pomenutog Dois i Domater potvrdivao polovnu ili nepotpunu reduplikaciju
leksickog minimuma dei-, koja je vec konstatovana u staroind. dideti blista.
Na taj bi nacin otpale zamerke koje cini H. Herwerden u svom Recniku s.
Domatros u pogledu Bechtelova Dois i veze sa Dodona i Dotion pedion. Iz
svega ovog izlazi da je duga baza koju imamo u slov. paru Dajbog Dajbahe
potvrdena u grckom i u ilirskom. Najzad, sa cisto fonetskog gledista
opravdano je utvrditi polovnu reduplikaciju ne samo u staroind. dideti i u ilir.
Dodo nego i u lat. grupi Diana i Iuppiter Dianus, buduci da se kod ovih
starorimskih nomina sacra moze poci pre od starijih oblika Didiana odnosno
Didianus nego od Varonove konstrukcije Diviana iako se pritom poziva
upomoc etrurska tudica indoevropskog porekla tiv {~divan, diviti se i jerm.
tiv dan) mesec. Ocigledno da i ova tudica kao i pretresano Tin(ia)
Iuppiter potvrduje bliske lingvisticke veze izmedu etrurskog i
indoevropskog, koje, razume se, ne moraju biti genealoske prirode, kako to
misli Kretschmer, nego naprosto kulturno-geografske. Za rimsku Dijanu
karakteristicna je veza sa etrurskim Vertumnus, o kome ce biti docnije reci.
Iznesenom tumacenju juznoslovenskog bozanskog para Dajbog Dajbabe
protivi se tradicionalno ucenje slovenskih mitologa i etimologa, po kojima su
Dabog Dajbog Dazbog (o imenu Dajbabe ne govori nijedan od njih) u vezi sa
glagolom dati. Tako se za Da(j)boga obicno kaze da je staro slovensko
bozanstvo sunca koje daje svu blagodat. Ovu filolosku interpretaciju
ilustruje V. Cajkanovic homerskim izrazom dotor eaon. dator bonorum.
Pritom se obicno istice shvatanje, toboz narodno, po kome je juznoslovenski
Da(j)bog kao htonsko bozanstvo neprijateljski raspolozen prema bozanstvu
neba i svetlosti. Neki vide u tome ostatak manihejskog odnosno bogomilskog
diulizma (v. A. BRUCKNER, Mitologja Slowianska 58). Jasno je da je ova
protivrecnost prividna i da je obicna i razumljiva posledica hriscanske
detronizacije poganskih konkurenata, po kojoj je Da(j)bog postao hromi Dabo
i prost sinonim za davola. I Vasmeru (Russ, Et. Wb. I, 326) Dazbog je
Spender des Wohlstandes i bez obzira na Striboga i Skotij boga.
U kolikoj meri jezicka svest i budnost moze odmaci sa svojim paretimoloskim
kombinacijama i adaptacijama, najbolje pokazuje ono sto citamo u Ak.
Rjecniku (pravilnije bi bilo Recniku, isp. brijeg bregovi brescici i t.d.) s.

Dabog: "Dabog m. po nekim krajevima narod misli i pripovijeda da je Dabog

zli duh koji je bio jednako mogucan kao bog i nad zemljom gospodovao dok
ga nije sin boziji nadvladao i osvojio Postalo je od Dajbog, starosl. Dazd
bog, sto je sastavljeno od imperativa glagola dati i od imena bog. Uzdrzalo se
jos iz slavenske mitologije u kojoj je po svoj prilici naznacavalo sunce, vidi
Miklosic, lex. paleosl. kod Dazd bog i Jagicevu raspravu u Arch. fur slav.
Philologie 5, 1 i dale
- Samo u nase vrijeme u narodnim pripovijetkama. Bio Dabog car na zemli a
gospod bog na nebesima. Pa se pogode; gresne duse ludi da idu Dabogu, a
pravedne duse gospodu bogu na nebesa. Nar. prip. vil. 1866. 642. Dabog
okupio skupstinu pa veca i smije se sto se gospod bog muci. 1867, 655. i:
Dabo m. ime sto se kao za salu nadijeva djavolu - Moze biti postalo iz
latinskoga diabolus no je veca prilika da je hyp. od Dabog - Dolazi od
prosloga vijeka a izmedu rjecnika u Vukovu gdje stoji da se govori samo
hromi Dabo. Od dvi vrste vina . . . jeste vino svitovne i vino milosti
bozanstvene. Prvo vino nazdravlja Dabo i ovo pristaje onima, koji ga protiva
razloga piju ... Drugo pak vino jeste vino nebesko. E. Pavic, ogled. 507.
Kad znamo da vec pesnik i pisac aticke Ilijade operise paretimoloskim
kombinacijama, nazivajuci svog glavnog junaka Ahila akhos Akhaivon, nije
nikakvo cudo sto i Hesiod (Opera 356) postupa na isti nacin praveci razne
kombinacije sa derivatima glagola didomi. Ali njegov hapax legomenon
imenica dos nema nikakve veze sa homofonim imenom Dos koje citamo kod
Homera (hymn. in Cererem 122). Emendacija Fr. Bechtela, uslovljena
metrickom nuzdom koja to ime menja u Dois daleko je ubedljivija nego
Brunckov dometak men, buduci da je i paleografski mnogo jednostavnija, jer
se radi o jednoj jedinoj hasti. Bruncku je potrebna nova rec, veza men, za koju
se odlucio J. Humbert u svome izdanju homerskih himni (str. 45), iako je
poznato da je Fr. Bechtel jedinstven strucnjak i za grcku onomastiku i za
celokupnu problematiku indoevropske apofonije. U nasem slucaju se i radi
upravo o apofoniji, jer za Bechtelovu emendaciju govori ne samo epirski
hidronim Dodo koji ima istovetnog srodnika i na baltsko-slovenskom
prostoru, nego i toponim Dodona i Dotion a pogotovo ilirski Dei-patyros i
grcki Zas (od starijega Di-ant-s) koji su ocigledno koradikalni sa prvim
slogom u nasem bogovskom paru Dajbog Dajbabe.
I pored oskudnih podataka, bozanska imena Da(j)bog i Daz(d)bog, ciju vezu
sa solarnim Svarogom podvlace svi strucnjaci, mogu se u smislu prethodnih
izvodenja svesti na zajednicki arhetip odnosno leksicki minimum dei-, ili, sa
reduplikacijom deid-, koja je utvrdena u staroindiskom, grckom i ilirskom.
Tako se i oblik Daz(d)bog, imajuci u vidu njegovu vezu sa Svarogom, sasvim
lepo moze izvesti od starijeg Doi-d-io-, dok je nereduplikovana duga baza
sacuvana u obliku Dajbog (od starijeg Doi-o-, isp. kraj : kroj : lat. crevi), Na
ovaj se nacin nasi Dajbog i Dajbabe oslobadaju svoje dosadasnje usamljenosti
i njihova veza sa blistavim Svarogom (~ helios, sol i t. d.) postaje sasvim
jasna i prirodna. Ali ne samo to. Prema iznesenom tumacenju slovenski
apelativ din- i denominativ diviti se imaju u etrurskim koradikalnim i
istovetnim obrazovanjima Tin(ia) i tiv(r) mesec (isp. luna < louxna
blistava) svoje najblize srodnike. Daleko je medutim vaznije da i sam

Jupiter sa svojom epiklezom Dianus kao i njegovi ostali indoevropski srodnici

u grckom, indoiranskom, ilirskom i germanskom ima svog lingvistickog i
kultskog srodnika u nasem Dajbogu i Daz(d)bogu.
Reduplikovani leksicki minimum utvrden u staroind. dideti, ilirskom Dodo,
Dodona gde sedi Zeus Pelastikos (ne Pelazgikos) i u staroslov. Daz(d)bog,
kao da je ostavio traga u nekim glosama iz govora indoevropskih Pelasta;
samo sa normalnim vokalizmom ei. Na to ukazuju Hesihijeve glose, za koje
je karakteristicno pomeranje zvucnih dentala u bezvucne: tito zora, dan,
sunce i dogrc. ime solarnog bozanstva Titan. P. Chantraine u svojim
etimoloskim beleskama za Baillyev Recnik6 ostavlja apelativ tito (po svoj
prilici od starijeg oblika deido) bez ikakve etimoloske kombinacije, dok ime
Titan zajedno sa Hesihijevim glosama titax kralj i titene kraljica
proglasuje mediteranskim t.j. neindoevropskim. I bez obzira na siptarski
koradikal dite dan i na dolat. titus columba agrestis, penis, senator.
ocigledno je da se ova doklasicna leksicka grupa ne moze bez narocitih
razloga odvojiti od svojih indoevropskih srodnika i to tim teze sto vec i sam
Kretschmer misli da su najblizi indoevropski srodnici, retsko-tirsenski Pelazgi
iz oblasti severno od gornjeg Dunava, vec u drugoj polovini treceg milenija
preko zapadnog Balkana krenuli prema Mediteranu i Anadolu. Prema njemu
ovi Pelazgi cine sa najstarijim Indoevropljanima posebnu lingvisticku grupu
koju on zove protoindoevropskom. Za relativnu verovatnocu iznesenog
tumacenja dogrckih tudica tito Titan i t.d. govori i vazan fonetski detalj, sto se
njihov osnovni vokalizam poklapa sa staroindiskim koradikalom dideti, i ilir.
Dei.patyros, pa se tim putem obezbeduju opsteindoevropske vokalske
alternacije i, prema tome, idioglotski karakter cele leksicke grupe.
Neizvesno je da li ovamo spada i dogrc. naziv majmuna tityros (Theophr.
Char. 5), iako imamo onomasiolosku paralelu u staroind. kapi-h majmun
(zbog crvenkaste boje dlake) odakle poticu po svoj prilici ne samo grcke
tudice Keb/pos, keblos nego i staroslov. pozajmica opica, u kojoj strucnjaci
traze izvor germanskom apan- i keltskom abbana (mesto rukopisnog abrana).
Ako tityros pripada leksickoj grupi dei/di- blistav, a zato je navedena
onomasioloska paralela, onda se dogrc. tityros mora smatrati kao derivat neke
nominalne osnove na tu-. Poznato je da takva osnova, koja je iz kolektiva
razvila imenice apstraktnog karaktera, ustvari pretstavlja nomina actionis kao
i osnove na ti- i ta- (v. P. KRETSCHMER, Dyaus, Zeus, Diespiter und die
Abstrakta im Indogermanischen, Glotta XIII, 107). Srecom upravo kod ove
leksicke grupe imamo svih pet vrsta kolektiva: na -ta, na -ti, na -tu, na -n i na
-r. Za prvu vrstu svedoci siptarsko dite (od starijeg dita; isp. grc. genete, biote
i t. d.), za drugu vrstu staroind. su-di-tih ''schonen Glanz habend'', za trecu
vrstu spomenuta tudica ti-tyros a za cetvrtu i petu Tin(ia) slov. din i podloga
denominativa dirio (isp. divio i diviti). Vec je Kretschmer (o. c. 109),
nasuprot Brugmannu i Wackernagelu ubedljivo zakljucio da je leksicki
minimum sa zavrsnim -u, koji nalazimo u imenima Zeus Iuppiter i u nasim
derivatima divan diviti se i t.d., sekundarnog karaktera i da se mora poci, kao
sto smo to vec napred ucinili, od minimuma dei-, kome su dodavani formativi
t, n, r, u. Za ovaj poslednji formativ i njegov izrazito kultski ili bolje receno
demonski karakter (v. Fr. SPECHT, ''Zum sakralen u,'' Die Sprache 1 43)

govori pored ostalog i arhaicno gradena staroind. imenica dyumna

Himmelsherrlichkeit koja nas potseca ne samo na grc. prymnos, staroind.
nimna- nego i na bozanska imena sa Apeninskog Poluostrva kao Picumnus
Pilumnus Vortumnus i Voltumna. Medutim Kretschmer koji je bogato
dokumentovao prosirenje ovog leskickog minimuma odnosno njegovu
reduplikaciju u staroindiskom recniku, objasnjava zenski rod imenice dyaus
pored Dyauh u najstarijim partijama Rgvede kao ostatak starijeg stanja kada
su demonska bica bila neodredenog i bezlicnog karaktera. Isti takav arhaizam
sa naknadnom korekturom novijeg datuma imamo u nasem bozanskom paru
Dajbog Dajbabe. To znaci da se ovde u nasem mitoloskom folkloru radi o
izuzetno arhaicnom reliktu iz najstarije indoevropske proslosti.
Da je ovo shvatanje doista prilicno verovatno vidi se po tome sto oblici
Da(j)bog i Daz(d)bog imaju svoje pune paralele u indoevropskoj nominalnoj
morfologiji. Daz(d)bog pretpostavlja isto prosirenje leksickog minimuma koje
smo vec konstatovali u staroindiskom, dogrckom i u hidronimu epirskih Ilira
Dodo (v. H. KRAHE, ''Sprache und Vorzeit'', 108). Stoga nije slucajno sto se
ovaj i ovakav hidronim javlja ne samo kod ilirskih plemena na jugu nego i
kod njihovih baltsko-slovenskih srodnika na severu. Onomasioloski moment
ovog hidronima otkrivaju nam semanticke paralele kao Alpheios,
Aspropotamos, Albula i nasi hidronimi Bistrica, Beli Potok i Lab nasuprot
Tamnava i Crna Reka.
U pomenutoj raspravi ukazao je Kretschmer dalje na mogucnost da se i
singularni pesnicki oblik Zevsova imena Zas (od starijeg di-ants) svede na
leksicki minimum di-, ciju smo normalnu bazu konstatovali u ilirskom Deipatyros, a visoku produzenu baza u nasoj onomastickoj grupi Dajbog
Dajbabe. Ali ni Kretschmer ni ostali strucnjaci nisu uzeli u obzir slovenska
koradikalna obrazovanja, koja kao i rgvedski koradikali dyaus i Dyauh
ukazuju na najstarije stanje, a ono je prethodilo pojavi patrijarhalnog sistema
u indoevropskom drustvu, dokumentovanog izrazima Zeuspater Iuppiter
Diespiter. Kako znamo da je pojava zivog roda sekundarna pa da prema tome
ni rgvedsko Dyauh ni dyaus ne mogu pretstavljati najstarije stanje, moramo
traziti takav oblik koji i drustveno-politicki i lingvisticko-istoriski daje makar
naslutiti tu najprimitivniju situaciju.
Tu najstariju situaciju pokazuje korenski minimum slozenog ilirskog imena
Dei-patyros buduci da su i grcko Zas i nase Daz(d)bog, Da(j)bog vec u
izvesnom smislu derivati. Zna se cak da su najstarija nominalna obrazovanja
radikalnog karaktera i da za njima dolaze kolektivne imenice heteroklitskog
tipa na n/r i na u- (isp. dom domovoj). Sledi da su ilirski Pelasti u ovom
pravcu sacuvali najstarije stanje, a da je etrursko Tin (ia) vec docnija pojava,
iako ima istovetne srodnike u staroindiskom i latinskom a najvise u
slovenskom. Ovo poslednje stoga sto tu nalazimo i derivate od heteroklitske
osnove na r-.
Za ovu idioglotsku arhaicnost navedenih slovenskih koradikalnih obrazovanja
govorilo bi i najnovije shvatanje M. Vasmera, da slov. ''bogu'' nije neka
opsteslovenska pozajmica iz nekog skitsko-iranskog govora nego samostalan

clan slovenske idioglotije. U tom bi slucaju Da(j)bog Daz(d)bog i Dajbabe u

oba svoja dela bili potpuno originalne tvorevine, koje potvrduju da su
protoslovenska plemena sacuvala tragove najstarijeg indoevropskog Olimpa
gotovo bolje nego sto se to moze zakljuciti iz Rgveda za staroindiske
Indoevropljane.
Drugi deo slozenice Dajbabe moze se objasniti Vukovim recima (Recnik s.
baba): ''U Dubrovniku se svaka dojkinja i dadilja zove baba, makar bila i
djevojka od 12 godina.'' Sa ovim Vukovim tumacenjem uglavnom se slaze i
interesantna leksicka cinjenica da se u planinskoj oblasti zapadno od gornjeg
Vrbasa izrazom baba zove ona udata zena koja ima poroda, pa makar joj bilo
tek 15 godina. To znaci da je Dajbabe supruga bozanstva koje se zove Daj ili
Dazd. Razume se da bi se oblik Daj mogao smatrati refleksom za starije Dadj
(od indoevr. doidio, a ne od baze doi-), pa bi na taj nacin homersko Dos ili
Dois bilo usamljeno. Prosirenje sa sufiksom -ijo-, koje je ocigledno u obliku
Dazdbog, javlja se ne samo u vedskom sur(i)yah nego i u grckom helios (od
starijega savelios). Ovaj morfoloski detalj, na koji su ukazali Ernout-Meillet
(Recnik3 1116) ide svakako u prilog iznesenom tumacenju i podrzava vezu sa
solarnim Svarogom.
Slozenica Dajbabe, dokumentovana u oblasti Titograda, ukazuje isto tako na
arhaicnost njenog dohriscanskog ili bolje receno paganskog kulta, iako
potvrduje prelaz iz demonizma u deizam gde vec imamo posla sa jasno
obelezenim bozanskim individualnostima. Interpretatio graeca za staroslov.
baba glasi mamme. Oba ova onomatopejska obrazovanja sa labijalnim
suglasnicima javljaju se kao kultska imena vec u doklasicnom Anadolu,
odakle pod kraj IX v. st. e., po misljenju vecine strucnjaka dolaze Tirseni na
Apeninsko Poluostrvo. Ime tog starog anadolskog bozanstva javlja se u vise
oblika: Ma, Mene odnosno Kybebe, Ku-papas, Kubaba(t) (v. B. HROZNY,
Histoire de l'Asie anterieure 212). Isti pisac na str. 104 pominje i oblik BabaEllit, iako ne zna za Hesihijevu glosu babaka kao ime Kibelina svestenika. To
znaci da se glavno materijalno bozanstvo u ajgajsko-anadolskoj oblasti zvalo
Baba. buduci da Hrozny i za minojski period postulira kult bozanstva Kupapas.
Posto se radi o ociglednoj onomatopeji odnosno o primitivnom hipokoristiku,
vrlo je rizicno nesto odredeno kazati u pogledu veze izmedu slovenske babe i
homofonog ajgajsko-anadolskog bozanstva. Takvu vezu cini verovatnom
glavno skitsko bozanstvo sa imenom Papaios, kako nas obavestava Herodot
(isp. G. DOTTIN, Anciens peuples de l'Europe 176). Ovo tim pre sto i imenu
Kubaba odgovara muski oblik Ku-babos ili Combabos kako glasi potonji
oblik. Za ime ovog ajgajsko-anadolskog bozanstva postoji samo jedna jedina
interpretatio graeca odnosno romana ''Magna Mater''. To bi znacilo da
prefiksalno ko/cu ima augmentativni karakter. Bezvucnost skitskih labijala u
imenu Papaios ne treba nimalo da nas buni: nju objasnjava ne samo
postojanje grckog papos a ne babos nego i fonetska paralela u hidronimu
Tanais-Don. Za takvu arhaicnu vezu izmedu nase Dajbabe i ajgajskoanadolske Kybebe govorila bi i ta okolnost sto se ime hetskog demona koji
drzi nebo i koji se zove Upelluri ne moze lako odvojiti od dogrckih

demonskih imena Peloros Apelauros i nasega Peruna (od starijega

heteroklitskoga Perauro-). O ovome ce biti govora drugom prilikom, jer
slovensko-anadolske veze nisu ogranicene na ovaj detalj, koji bi na kraju
krajeva mogao biti i slucajan (v. clanak Protosloveni i staroanadolski
Indoevropljani Zbornik filozofskog fakulteta II, 255).
Mozda nije slucajnost sto se i u tirsenskom javlja onomasticka grupa papa (v.
A. TROMBETTI, La lingua etrusca 224), buduci da fonetski sistem tirsenski
ne zna za zvucne labijale. Najzad moramo ukazati i na histerogeni oblik
imena Kubaba - Kybeke. Ovakvu disimilaciju labijalnog reda imamo i u nasoj
tudici p(r)oskura od grckog prosphora ali pitanje je da li se i slov. bogu, koje
sada prema Vasmeru ne mora biti tudica iranskog porekla, moze smatrati
rezultatom takve disimilacije buduci da nije iskljucena veza sa ilirskim
bagaros topao. Za semanticku evoluciju svetao > topao imamo dovoljno
paralela u indoevropskom recniku. Za drugu mogucnost t.j. za vezu sa
ilirskim bagaro- govorilo bi ne samo ime prvog Slovenina koje glasi Boz (od
starijeg bhagio-) nego i fitonim bozur sa karakteristicnom crvenom bojom.
Heteroklitski sufiks kod prideva koji oznacuju boju glasio je auno/auro- pa
stoga u grupu takvih prideva spada ne samo bozur i derivatsko tmuran
(~tmica, tmast) nego i ime samog Peruna. Bozovih 72 glavara nisu nastali pod
uticajem isto tolikog broja Hristovih ucenika jer potvrduju postojanje
slovenske suncane godine od 360 dana odnosno 72 sedmice po pet dana. U
prilog takve hronoloske racunice govori i svakom poznata cinjenica sto se
sreda nalazi izmedu drugog i cetvrtog dana a ne izmedu treceg i petog.
Nije nikakvo cudo sto je hriscanstvo, ubacujuci subotu i nedelju (prema
grckom apraktos sc. hemera) poremetilo donekle tu stariju racunicu.
Da je slovensko din- sasvim arhaicni derivat vidi se po denominativu od
heteroklitske varijante n/r dirio gledati (isp. grc. leukos leusso,
Trautmannov Recnik 56 i Boisacqov Recnik4 s. deato). Siptarski derivat dite
dan i staroind. su-di-tih dopunjavaju ovu seriju formativa t/n/r (isp. grc.
dotina pored lat. donum i naseg dar), koju N. Trubeckoj smatra
karakteristicnom za najstariju indoevropsku morfologiju, jer se, po njegovu
misljenju, nalazi i u nekim govorima severoistocnog Kavkaza. Bez ovih
formativa obrazovana je grcka slozenica ogdodion (kod Hesihija) zrtva koja
se prinosi Tezeju svakog osmog dana. O kultskoj i hronoloskoj vaznosti
osmice mora se govoriti posebno jer je dokumentovana ne samo kod Etruraca
i na minojskom Kritu, kod jadranskih i japodskih Ilira nego i u
srpskohrvatskom folkloru. Slicno kao u Hesihijevu kultskom terminu
ogdodion gde imamo nulsku bazu leksickog minimuma dei svetao i t.d.
imamo slovensko obrazovanje bez formativa t/n/r u pomenutoj kultskoj grupi
Dajbog i Dajbabe. Ova apofonska varijanta sa prvobitnim o odnosi se prema
homerskim oblicima deato i doassato kao nas apelativ kraj prema kroj i prema
baltskim bazama kreju i krijas (v. Trautmannov Recnik 141). Razume se da
ove fonetske formalnosti ne resavaju do kraja problem slovenskog Dajboga i
njegove Dajbabe. Za ovu poslednju ne zna B. O. Unbegaun (Les Religions de
l'Europe Ancienne III, 400), kao ni L. Niederle kojeg on uglavnom
reprodukuje. Ipak izneseno tumacenje objasnjava bar donekle vezu izmedu

Dajboga i Svaroga, cija je apofonska baza potpuno istovetna sa onom u

Hesihijevoj glosi boroi (od starijega suoroi ~ sau/su svetao) oci,
koradikalnoj sa leksickom grupom sol sunce i t.d. Semanticku nijansu
oci nalazimo i u koradikalnom irskom suil a mozda i u skitskom spou koje
belezi Herodot (IV, 27), kao i u lat. lumina. Evo i morfoloske proporcije:
grcko boros stoji prema Svarog kao akros prema Ostrog. Data etimologija
ustvari je identifikacija. Formativsko r u imenu Svarog potseca na pomenuti
denominativ dirio gledam. Htonski kult Dajbabe, konstatovan u blizini
Titograda, ne protivi se solarnoj prirodi Dajboga i Svaroga (isp, htonski kult
rimske Dea Dia u praksi Arvalske Brace, GRENIER, Les religions, III, 102).
5. Gortyn Cortona Grad
Kretschmer (Glotta XXXI, 190) nalazi da su tirsenski Reti stigli preko
Balkana i u Lidiju, gde se javlja ime Raitenoi i toponim Tyrsa, koji treba da
cini podlogu za etnikon tyrsenos. Veze izmedu Lidije i Etrurije vec su napred
u dovoljnoj meri istaknute. Ipak je tesko reci ma sta odredenije o
Kretschmerovoj vezi izmedu alpskih Reta i anadolskih Raitenoi. Ali se moze
nesto reci o njegovu tvrdenju da su retski osvajaci stigli preko jadranskog
naselja Raitinon u centralni Peloponez, u Arkadiju gde imamo toponime
Raiteai i Kortys i hidronim Gortynios, buduci da Kretschmer oba ova
poslednja imena smatra pouzdano retsko-tirsenskim, pa ih veze sa etrurskim
toponimom Cortona odnosno Curtun. Dok su se ranije strucnjaci izjasnjavali
za semitsko poreklo minojskog toponima Gortyns, dotle je vec Fick
(Vorgriech. Ortsnamen, 20) stao na glediste da ova dobro poznata i rasirena
grupa toponima pokazuje izrazito pelagonisch-pelasgische Pragung. Ficka je
na to navela cinjenica sto se Tukididova Gortynia nalazi na gornjem Vardaru,
dakle u centralnom Balkanu, gde se moze manje racunati sa semitskim
kolonistima.
Fick, koji za razliku od Kretschmera, daje potpun pregled svih toponima
grupe g/kord/t- ne pravi nikakva pitanja od oblika Gordynia, kako Stefan
Vizantinac belezi makedonsku Gortynia. Za ovo kolebanje izmedu zvucnog i
bezvucnog konsonanta, koje se javlja i u samoj Arkadiji (Kortys, Kortynioi,
Gordynios) nudi nam Kretschmer jednostavno objasnjenje: ova imena
pripadaju retsko-tirsenskim Pelazgima cija se artikulacija eksploziva nalazila
negde u sredini izmedu zvucne i bezvucne baze. Akademik Ostir kazao bi da
se tu radi o smeni baza fortis/lenis, kako nam je to poznato iz istoriske
fonetike finsko-ugarskih govora.
Prilicno je beznadezno kod imena, kod kojih je i inace artikulacija cesto
opterecena afektivnim i iracionalnim momentima, a da i ne govorimo o
paretimoloskim kombinacijama, traziti pravolinisku i fizioloski razumljivu
istorisku evoluciju glasova, pogotovo kada se radi o materijalu koji je i
geografski i hronoloski gotovo po pravilu disparatan. Stoga je sasvim
opravdano kad Fick ovom makedonskom, arkadskom i minojskom toponimu
pridruzuje tesalski Gyrton. I bez obzira na pretpostavku da je dogrcko Gyrtyn
na Kritu dobilo grecizirani oblik Gortyn. Trombetti u svojoj poznatoj raspravi
o mediteranskoj toponomastici (Arhiv za arb. starinu, III, 33) otisao je svojim

putem nesto dalje povezavsi semitsko kart sa indoevropskim ghort-, pod

pretpostavkom da semitskim emfaticnim glasovima odgovaraju indoevropske
zvucne aspirate. Iako Trombetti i za svoju jedinstvenu leksiku racuna sa
determinativima t/d, ipak on na svoj nacin pridruzuje ovoj leksickoj grupi ne
samo celu gomilu u izvesnoj meri bliskih, ali ipak neproverljivih uralskoaltajskih i tursko-tatarskih reci, nego i semitskih pa sve do Bantu-jezika. Od
mediteransko-anadolskih mogucih pripadnika navodi Trombetti imena kao
Cordy-lussa ostrvo u oblasti Karije, Gordos (Lidija), Gordion teikhos
(Karija), Gordioukometes (Pisidija i Isaurija), Maneg/zordum (Frigija), zatim
epigrafski oblik gen. sing. Korthyos blizu kritskog Gortyn(a) i Cortona
(Etrurija i Iberija).
Ne moze se sporiti veza vecine ovih toponima sa indoevropskim apelativom
ghordho- ograda, grad. Ali kada se pazljivije pogledaju etimoloski
prirucnici i stariji i noviji, vidi se prvo, da Trombettievo semitsko kart grad
sa emfaticnim inicijalom nije sasvim pouzdano. Tako n. pr. Moller (Vgl.
Indogerm.-Semit. Worterbuch, 83) koji navodi klasicne termine khoros
khortos hortus cohors, zatim germ. garda i baltsko zardi-. nema nijednog
semitskog oblika sa dentalnim formativom, pa prema tome ni Trombettieva
kart, koji je, kako se zna, ogranicen na fenicki. Druga je teskoca kod ove
leksicke grupe u tome sto vecina etimologa polazi od leksickog minimuma
gher- okruziti, obuhvatiti sa palatalnim guturalom, pa stoga protoslovensko
garda smatraju pozajmicom iz germanskog (n. pr. KLUGE12 s. Garten, gde je
zavrsni dental oznacen kao neaspirat, iako se zbog koradikalnog Gurt mora
racunati sa zvucnim dentalnim aapiratom). Osim Klugea i Meillet (Recnik3
535) smatra nas termin pozajmicom: Le v. sl. gradu enclos, ville a chance
d'etre emprunte en germanique; car "garda s'est largement etendu".
Zar slov. gradu nije dovoljno rasiren termin? Ovo shvatanje Klugea i Meilleta
neodrzivo je sa razloga apofonije na koju se poziva Trautmann (Balt. Slav.
W-buch, 79), navodeci staroslov. zirdi xylon i rusko zerd' motka.
Znacenje ovog apofonskog oblika presudno je ne samo za idioglotski karakter
znacajnog slovenskog termina grad, nego i za osnovno znacenje navedenih
antickih toponima na Kritu i u balkansko-anadolskoj oblasti. Trautmann dalje
istice: Die Beziehungen zur Sippe von zarda- sind unklar, ali ne uzima pri
tom u obzir sinonimnu leksicku grupu darza- o kojoj govori na str. 45, i sa
kojom sam ranije doveo u vezu doklasicne termine tyrsis turris kao svedoke
nekentumskog karaktera dogrckih Pelasta.
Mozda je opravdan Trautmannov zakljucak da ova poslednja leksicka grupa
ide zajedno sa grupom dirza-, litavski dirzas remen, jer nas na to upucuje
semanticka paralela koju imamo u nem. Gurt Garten. Ipak imamo posla sa tri
oblika sinonimnih termina: garda-, zarda; darza-. Ako i odvojimo ovaj
posljednji ostaje nam ipak zarda, koje se stalno veze za lat. hortus, grc.
khortos i nem. Garten. Sto je jos vaznije, ovaj oblik sa palatalnim guturalom
javlja se istovremeno sa svojim konkurentom ciji je inicijal velarni gutural, u
frigijanskom toponimu Maneg/zordum Manesov grad. Ovoj frigijanskoj
dubleti odgovara rusko zorod stog nasuprot gorod o-grad ograda. Hofmann
u svojoj obradi Waldeova Recnika s. cohors, priznaje samostalnost ove

poslednje slovenske leksicke grupe, te se tako sa razlogom odvaja od

Klugeova stava po kome su slovenski Indoevropljani od Germana preuzeli
garda i prosirili u tolikoj meri da su ga predali ne samo siptarima nego i
Frigijancima. Treba primetiti da se frig. toponim Gordion, koji belezi vec
Ksenofont, javlja uvek sa velarnim guturalom.
Za velarni inicijal, koji nalazimo u slov. grad, svedoci i dosada nezapazena i
neiskoriscena Hesihijeva glosa kerta grad. Hesihije dodaje da je to
jermenski termin. Tesko da ce ovo biti tacno jer su u jermenskom kao i u
frigijanskom i slovenskom sacuvane zvucne aspirate kao prosti zvucni
konsonanti. To bi znacilo da kerta pripada nekom indoevropskom idiomu u
Anadolu i da se svojlm bezvucnim konsonantima potpuno priblizuje fenickom
terminu kart-, koji je dokumentovan u originalnom obliku imena Kartagine
Kart-hadusat Novi grad. U svakom slucaju Hesihijeva kerta nasuprot
baltskom zarda- pretstavlja jedan dokaz vise da se slov. gradu ne sme smatrati
pozajmicom germanskog porekla kako to misle Kluge i Meillet.
Baltsko zarda; frig. -zordum i rusko zorod govorili bi svojim inicijalima za
tradicionalno shvatanje svih etimologa po kome knortos hortus cohors Garten
itd. pripadaju leksickoj grupi gher- kojoj pripada i grc. kheir ruka (kao
hvataljka). Ali u tom slucaju ne mogu toj grupi pripadati ni slov. gradu ni zrd
ni frig. Gordion i anadolsko kerta, pa razume se ni kritsko Gortyns, arkadsko
G/Kortys i maked. Gortynia. To znaci ni tirsensko Cortona. Stoga se mora
izvrsiti ponovna analiza i izdvajanje ovih koradikala sa velarnim inicijalom iz
grupe hortus, kod koje Hofmann, slicno kao i Meillet, pretpostavlja dvojak
determinativ t/dh. Grcko khortos moze se zbog koradikalnih derivata korthis i
korthelai izvoditi od starijeg khorthos, pa bi se ova razlika u disimilaciji
aspirata mogla porediti sa dubletama phatna nasuprot pathna jasle. Tako bi
se iz grupe hortus Garten. izdvojila ova grcka grupa i pridruzila slovenskom
terminu gradu. Hetsko gurtas citadela neizvesno je jer kuneiformska
azbuka nije pouzdana u pogledu razlike izmedu zvucnih i bezvucnih
konsonanata. Najzad toharsko kerciye palaca islo bi uporedo sa hortus i
cohors, koje i Chantraine veze za staroind. harati hvata i grc. kheir. Na taj
nacin oba klasicna izraza khortos i hortus izgledaju kao participi perfekta
pasiva a ne kao derivati od nekog minimuma ghort-, buduci da i Chantraine,
isto kao i Meillet, zastupa de Saussureovo ucenje o nepostojanju
indoevropskih korena sa zvucnim inicijalom i bezvucnim finalom. Juret,
najzad, ti svome Recniku (57, 128) jos hrabrije od Trombettia razlikuje u
grckom dvoje khortos: prvo znaci pica a drugo ograda.
Ako germanske oblike po zakonu prvog Lautverschiebunga izvodimo od
starijega ghorto, onda smo oslobodeni duznosti da za ove oblike
pretpostavljamo minimum ghordh-, kao sto to moramo ciniti za baltskoslovensko i frigijansko g/zarda-, g/zorod. Iako imamo slovenskih primera za
depalatalizaciju indoevropskih guturala ipak je bolje sasvim odvojiti
slovensku grupu grad i zrd od grupe zarda- zorod. Ova poslednja odnosi se
prema sinonimu darza- isto onako kao nase zid i litavsko ziedziu oblikujem
prema ruskom deza nacve i trackom -dizos (grc. teikhos i toikhos).
Ovakvih metateza ima i inace kao n. pr.: bheud/dh pored dheup/dhumb(h)-

dno, dubok, a po svoj prilici i grc. pothos (disimilovano od starijega g?

hodhos) pored tephra lat. foveo itd. U pogledu semanticke evolucije ove
poslednje grupe treba se setiti Ciceronove fraze cupiditate libertatis ardere kao
i samog glagola cupio. Zbog ovakvih radikalnih inverzija moramo zakljuciti
da litvansko zardas, rusko zorod i frig. -zordon pripadaju po znacenju, pa
stoga i po poreklu, istovetnom darzas (od starijeg dhorgho-). Prema tome ova
inverzija spada u opste-indoevropsku epohu buduci da nas na to upucuju i one
dve navedene inversije odnosno metateze.
Onoga ko ne pristaje na inverziju potsecamo da su leksemski minimumi
dhergh- drzati i gherdh- obuhvatiti u tolikoj meri bliski po znacenju i po
funkciji, da se kod njih bez ikakva rizika moze pretpostaviti prajezicko
uzajamno ukrstanje i to tim pre sto su dokumentovani potpuno sinonimni
prosti leksicki minimumi dher- (isp. lat. fretus i staroind. dharayati drzi,
nosi) i gher- (isp. grc. kheir khoros i po svoj prilici khor-tos). Najzad, ako
zelimo da ostanemo pri dosadanjoj vezi izmedu zardas zorod i gardas grad,
dovoljno je pomenuti guturalsku altenaciju u ocigledno srodnim slovenskim
glagolima trgati i trzati (v. MIKLOSIC Et. W-buch 354 i WALDEPOKORNY I, 732). Sa gledista takve alternacije treba posmatrati i frigijanske
dublete Mane-g/zordum, ukoliko su one, zbog pozne potvrde, pouzdane i
upotrebljive.
Sa svih tih razloga baltskoslov. garda ograda od kolaca ili motaka i kada ne
bi bilo apofonske baze zirdi-, ne moze ni na koji nacin ici zajedno sa grupom
koju pretstavlja lat. hortus. To se vec vidi i iz kolebanja u Walde-Pokornyevu
Recniku (I, 608) gde citamo: gherdh- und gherdh- flechten, winden oder
umfassen, umzaunen, umgurteln und dann Erweiterung von * gherfassen? Znak pitanja je sasvim na svome mestu jer eventualnu
depalatalizaciju slovenskih koradikala zbog kontakta sa likvidom r ne
mozemo uzeti u obzir sa prostog razloga sto ovde tog kontakta nema. Protiv
takve depalatalizacije govori i frigij. Gordion i Manegordon kao i malocas
pomenute slovenske dublete trgati i trzati. Sve nas navodi na to da
baltskoslovensku leksicku grupu ghordho-/ghrdhi-, koju i Pokorny (l. c.) isto
kao i Bernecker, Trautmann i Hofmann nasuprot Klugeu, Meilletu i Zubatyu i
drugim smatra idioglotskom, sasvim izdvojimo i da njoj pridruzimo mesto lat.
hortus itd. drugu latinsku leksicku grupu koju obraduje Walde-Hofmannov
Recnik s. grunda. Tu saznajemo da je odlicno dokumentovana posebna opsteindoevropska leksicka grupa ghere(n)dh/ghordh/ghrondh- debela motka,
greda. To pokazuju ovi koradikali suggrunda, zatim litav. grindis podnica,
nase greda, staronord. grind ograda i deminutiv grindil kracun. Nase
gredelj itd. mora se smatrati pozajmicom iz germanskog (isp. WALDEPOKORNY I, 657).
Posto smo utvrdili da krupan i znacajan slovenski drustveno-ekonomski
termin grad nije usamljen buduci da ima srodnika ne samo u frigijanskom i u
anadolskom kerta (kod Hesihija) nego i u latinskom i germanskom, a po svoj
prilici i u staroindiskom grhah (od starijeg disimilovanog grdha, v.
WACKERNAGEL, Altind. Gramm. I, 251), moramo narocito istaknuti
onomasiolosku stranu ovog termina. Samo u slovenskom pokazuje ova
leksicka grupa sa konkretnom semantickom jezgrom greda, daska, debela

motka upravo ono znacenje koje se manifestuje ne samo na minojskom Kritu

nego i u ostalom balkansko-anadolskom prostoru doklasicne epohe. Stoga
mozemo semanticku jezgru slovenskog termina grad obeleziti Herodotovim
izrazom polis xyline koji se odnosi na naselja u pontskom zaledu.
Meillet (Recnik,3 1333) za lat. urbs kaze: Sans doute emprunte. Il n'y a pas en
indo-europeen un nom de la ville. Le groupe de gr. polis, etc. signifiait
citadelle. Ovoj njegovoj apodiktickoj tvrdnji treba dodati i ono sto kaze za
oppidum (str. 822): Le nom de la citadelle represente par skr. pur, lit.
pilis, gr. polis (ptolis) n'est pas atteste hors de ce groupe oriental de l'indoeuropeen. Le germanique et le celtique ont des denominations isolees: v. h.
a.,burg, etc., et gaul. dunon. Le lat. oppidum est aussi propre au latin. Ova
tvrdenja treba proveriti. Mozda je litavsko pilis gradac, dvorac slicno kao i
njegovi indo-evropski srodnici doista, kao aufgeschutteter Wall (tako
HOFMANN Et. Wb. d. griech. 279) u vezi sa pilti -puniti ili sto mi se cini
verovatnije u vezi s nasim plot, nem. falten i grc. diplous dvostruk. U tom
slucaju ovaj termin za naselje ogradeno plotom bio bi semanticki blizak slov.
terminu grad, dok je grc. vasty i staroind. vastu mesto, stan, ocigledno u
vezi sa leksickom grupom * ues- boraviti, stanovati. Vec ova poslednja
leksicka cinjenica govori protiv Meilletova iskljuciva znacenja citadelle za
grupu polis. Slozenica akro-polis, koja doista znaci citadelle recito govori
protiv Meilleta i dokazuje da polis obelezava neku vrstu gradskog naselja, po
svoj prilici onako nesto kao Herodotov polis xyline.
Cak i derivat ptoliethron ne podupire Meilletovu tezu o nepostojanju gradskih
naselja u opsteindoevropskoj eposi. Za takvu tezu govori samo hipoteza
nordiske skole o najstarijoj postojbini indoevropskih plemena koju treba
traziti sto dalje od Mediterana i sto blize severnim maglama. Da leksicku
grupu polis koja je dosada osim u grckom dokumentovana samo u baltskom i
u indiskom recniku, treba, kako sam malocas rekao, izdvojiti od leksicke
grupe pilti puniti (plenus pimplemi full itd.) i da je treba pridruziti grupi
plot haplous diplous falten, dokazuje sav onaj semanticki materijal sto su ga
strucnjaci skupili u vezi sa terminom grad ogradom zasticeno naselje.
Nasuprot Hofmannu moramo ovu leksicku grupu staviti pod minimum
(s)pel/r omotati, obaviti koja je dobro dokumentovana i koja pokazuje
prajezicku smenu likvida l/r o cemu je bilo vec ranije govora u vezi sa lat.
stella (od starijeg stelna), nem. Stern i slov. tulku, tulmacu. Od poznatijih
clanova leksicke grupe spel/r, potvrdenih u grckom recniku, navodim pored
termina polis i part. perf. pass. -paltos i participske imenice spartos, sparte,
sparton, speira, spyris itd. Ali, za ovo nase tumacenje koje racuna sa
dubletama, pa stoga i grupi polis daje siru upotrebu i veci geografski prostor,
govori i etrurski posudeni termin spur grad koji bez sumnje moramo
izvoditi od starijeg oblika sporo-. I pojava s-mobile u etrurskoj tudici
indoevropskog porekla govori u prilog iznesene kombinacije. Starinu ove
pozajmice dokazuju razni etrurski derivati koje navodi Trombetti (o. c., 228) i
Pallotino (o.c., 248). Nijedan od ove dvojice strucnjaka ne daje znacenja koja
bi isla u prilog Meilletova shvatanja: da je grupa polis, koju sada moramo
formulisati drukcije no dosada t.j. spol/r, znacila prvobitno citadelle.
Znacila je naprosto gradsko naselje (citta, ville). To je ujedno i jedan dokaz

vise za ucenje Joh. Schmidta koji najstariju indoevropsku postojbinu trazi u

Anadolu i Zakavkaziju, blize oblastima gradske civilizacije, a ne u pustoj
ravnici. izmedu Baltika i Sudeta. Ovu okolnost treba imati na umu pri
odredivanju protoslovenske domovine.
Slicno terminima polis, town i grad tumacio je i Meringer (Idg. Forsch. 17,
157) latinski termin urbs kao mit geflochtenem Zaune geschutzte
Niederlassung pa ga stoga veze za verbena, verber nase vrba itd. WaldePokorny (o. c. 275) oznacavaju ovu etimologiju kao wahrscheinlich, dok O.
Hoffmann u Heinishenovu Recniku za urbs kaze ungedeutet a Meillet, kako
smo vec videli emprunte. Stowasseru termin urbs znaci mit einer Ringmauer
umgebene Stadt. Slicno se izrazava i Gaffiot: ville avec une enceinte. Ali u
nasem slucaju vrlo je vazno znati da li je zastita od plota ili drvene ograde ili
je zid odnosno Ringmauer, jer u tome je stvarna razlika izmedu
mediteranskog i pontsko-podunavskog urbanizma. Onomasiologije termina
polis, grad, town ne govore ni u kom slucaju za Ringmauer. Slov. grad, kako
pokazuju tisuce sacuvanih ostataka rasutih po srednjoj i istocnoj Evropi (v.
NIEDERLE, Manuel 299 i Rukovet Slov. Archeologie 89) potpuno se slaze
sa Herodotovim izrazom polis xyline (isp. ruski derevnja selo).
I Schrader-Nehring (Reallex. d. Idg. Altertumskunde, II, 436) naginju
Meringerovoj etimoloskoj kombinaciji pa stoga i rusko gorodisce tumace u
smislu staroind. pur kao befestigte Zufluchtsstatte provizornog karaktera.
Tako je njima i gorodisce karakteristicno vise po svojoj izgradnji nego po
svom terenskom polozaju. Rumunski arheolog Parvan konstatovao je, iako u
znatno manjem broju, uglavnom isto ono sto kaze Niederle za nebrojena
slovenska naselja izmedu Labe i Dnjepra, koja se pretezno nalaze u ravnici.
Protiv Meilletove iskljucivosti u pogledu termina polis govori vec u V. v.
uobicajeni termin asty= Athenai, iako se kod Aticana javlja polis u znacenju
akropolis. Tako se na rimskoj strani termin urbs uvek upotrebljava kao
pendent grckom asty, a Capitolium dobio je tokom vremena i za druge
gradove znacenje citadelle.
Ali bez obzira na ova semanticka nijansiranja, jasno je da su trajnija gradska
naselja u pontsko-karpatskoj oblasti mogla biti samo ono sto kaze narodna
pesma ni selo ni varos. Dovoljna su za to samo dva primera: Subotica u
Podunavlju a Bukurest na drugoj strani. I jedan i drugi grad ustvari su velika
sela. Mediteranska hortikultura nasuprot pontsko-karpatskoj agrikulturi
ekstenzivnog i nomadskog tipa, uslovljavala je, razume se, u znatnoj meri
oblik svakog trajnijeg naselja. U tom smislu treba shvatiti balkanski termin
palanka koji Vuk prevodi Mittelding zwischen Dorf und Stadt, a po svoj
prilici i rusko derevnja, koje je po svojoj onomasiologiji najblize terminima
gorod i gorodisce odnosno Herodotovu izrazu polis xyline. Pritom ne smemo
zaboraviti da prema Vuku u Crnoj Gori i Hercegovini palanka oznacava
pandurnicu ili strazaru, koja je, kao i danas mogla biti samo drvena
konstrukcija.
Eto takvu drvenu konstrukciju koja je ocigledna kod termina grad
pretpostavljamo i kod lat. urbs. Iako je Ceci (Rendic. Acc. Linc. Ser. V, vol.

III, 393; IV, 622) vec ranije pokusao da identifikuje oba termina, grad i urbs,
njegova kombinacija nije prihvacena sa prostog razloga sto je posao od
labiovelarnog inicijala. Mi medutim znamo pouzdano da je inicijal u leksickoj
grupi grad zvucna guturalna aspirata. Dok je lat. urbs osnova na -i, koja
svakako ukazuje na prvobitni kolektiv odnosno plural jer se radi o kolju i
gredama, slov. grad je osnova na -o. Pa i ova osnova obrazuje mnozinu
pomocu istog formativa -i (v. WACKERNAGEL-DEBRUNNER, Altind.
Gramm; III, 63 i SPECHT, Ursprung d. Idg. Deklination, 382). Ceci nije
pogresio. Njegova identifikacija, a na to nam daje prava apofonski oblik zirdi,
mora racunati sa starijim oblikom hurbi- (od ghrdhi-) i onda je sve u redu.
Gubitak inicijalskog h, koje je i kod rimske gospode, skolovane u Atini, gde
su se isticali dasyntikoi, imalo labavu artikulaciju, iste je prirode kao u anser i
er. Da se ovde ne radi o nekoj vulgarnoj ili seljackoj latinstini, kao sto se to
obicno kaze u etimoloskim prirucnicima, pokazuje docnije herus nasuprot
klasicnom erus.
Mozda bi ipak na osnovu sportskog termina arena (od starijeg hasena) dosao
u obzir etrurski izvor, buduci da etrursko Curtun odgovara minojskom
Gortyn. Na takvog posrednika navodi nas arkadska dubleta G/Kortynios, koja
nam dozvoljava da za dolat. urbs pretpostavimo starije hurthi- u nekom
govoru indoevropskih Pelasta, buduci da u etrurskom pored toponima Curtun
Cortona imamo vec pomenuti apelativ indoevropskog porekla spur spur (od
starijeg sporo ~ polis). Takvu aspiraciju bezvucnog guturala koju mozemo
samo naslucivati za dolat. hurthi- imamo dokumentovanu na Siciliji
(K/h/alandros), i, sto je narocito vazno, u samom minojskom Gortinu:
k(h)onnos posuda. U obema tim oblastima imamo pouzdanih tragova
indoevropskih Pelasta. Stoga je prilicno verovatno da izvor dolatinskog imena
vecnog grada, koji je imao i svoje tajno ime, treba traziti kod latinskih
Venetulani ili kod Rutula ciji se glavni grad zove Ardea. Za Venetulane sa
razlogom naslucujemo da su u vezi sa jadranskim i centralnobalkanskim
Venetima.
Izlazi da je Meilletovo shvatanje o stranom poreklu termina urbs prilicno
osnovano. Tako bismo pored etrurske Cortone, minojskog Gortyini,
arkadskog G/Kortys i makedonske Gortynie imali frigij. Gordion i slozeno
Mane-gordum. Ovaj posljednji toponim belezi tako najbolji rukopis
Itinerarium Antonini. Ali ima isto tako dobrih rukopisa sa grafijom -zordum.
Kretschmer (Einleit. 231) koji ne zna za ruske pojave gorod ogorod i zorod
ozorod, razume se da nije mogao naci izlaza iz tih dveju grafija ili bolje
receno sinonima, koji se zbog ruske i litavske paralele ne moze smatrati
specificno frigijanskim. Fantasticna je upornost u Klugeovu Recniku12 kojom
se jos uvek odrzava tradicionalna predrasuda o germanskom poreklu
baltskoslovenske grupe garda grad. Zbog te upornosti najnoviji redaktor tog
recnika A. Gotze mora da izjavi sledece: alb. garth-di Hecke, phryg. Manegordum Manesstadt jungere Entlehnung aus dem Slav. I kada ne bi bilo
Hesihijeve glose kerta grad (apud Armenios) moramo priznati pravilnost
Kretschmerove interpretacije Mane-gordum Manesov grad.
Sve to znaci da u klasicnom balkansko-anadolskom prostoru moramo racunati

sa postojanjem u drustveno-ekonomskom pogledu vrlo vaznog indoevropskog

termina ghordho- grad. S druge strane taj termin za oznaku trajnog naselja
nigde nije u tolikoj meri rasiren kao kod slovenskih plemena. I trece, a to je
najvaznije, taj termin ne obelezava to naselje kao utvrdenje okruzeno
kamenim zidom nego kao koljem i gredama obezbeden prostor. U ilirskoj
oblasti mi imamo dosta gradista sa vidnim ostacima kamenog zida. Ta vrsta
zastite pripada mediteranskoj kamenoj civilizaciji, dok je za pontskokarpatsku civilizaciju i susedne oblasti karakteristican Herodotov polis xyline.
To znaci da pojavu ovoga termina na minojskom Kritu i u doklasicnom
balkansko-anadolskom prostoru moramo smatrati karakteristicnom svojinom
onih indoevropskih plemena koja dolaze iz Podunavlja i pontskog zaleda na
Mediteran.
Buduci da se posle definitivnog doseljenja grckih plemena na Krit i na
balkanski jug, koje je zavrseno najdocnije pocetkom X v. st. e. ne zna za bilo
kakvo doseljavanje bilo kojeg indoevropskog plemena, znaci da
toponomasticka grupa g/kort- na Kritu i u Arkadiji mora pripadati onim
Indoevropljanima koji su pre Ahajaca krenuli iz Podunavlja na Mediteran.
Fonetske promene koje su uocljive kod ove grupe jasno pokazuju da ti
toponimi ne mogu pripadati nijednom grckom plemenu.
Na minojskom Kritu, gde se nalazi najjuzniji clan toponomasticke grupe
ghordho- grad imamo na istoku, kako se kaze u Odiseji (19. 175) divne
Pelazge a na zapadu Kidonce cije se ime javlja i u obliku Kydoniatai. Ovaj
etnikon pretpostavlja toponim Kydonia a obrazovan je pomocu poznatog
ilirskog formativa (isp. Autariatai, Spartiatai, Bathiatai, Daisitiatai, v.
KRAHE Die alten balkanill. geogr. Namen, 62). Mesto homerskog i
literarnog imena Pelazgoi treba uzeti na terenu dokumentovano ime Pelastai,
kako ih zove Homerov sholijast, Palaistai, koji su sedeli u Epiru, dali su, kako
je poznato, ime Palestini, gde se javljaju pod imenom Pilistim ili Prst, prema
misirskim spomenicima (v. KRETSCHMER, Glotta, XXXI, 6). Ovi Pelasti
krecu iz Epira preko Peloponeza i Krita prema fenickom primorju. Ovo treba
imati na umu da bi se razumela pojava fenickog termina kart grad od
kojeg polazi Trombetti, kako smo videli ranije.
Kako se kidonsko ime ne javlja samo na Kritu i na balkanskom Jugu nego i u
severno-aigajskoj oblasti, moramo se sloziti sa Fickom i Kretschmerom da i
to pleme pripada grupi indoevropskih Pelasta, prema nasoj terminologiji, ili,
prema njihovoj terminologiji, onoj indoevropskoj grupi koju osim ilirskih i
trackih plemena cine i Frigijanci. Tragovi ovih Frigijanaca ne javljaju se samo
u Anadolu i u centralnom Balkanu, nego mozda cak i u danasnjoj Ceskoj,
kako to zakljucuje Kretschmer, na osnovu toponima Phrou(r)gisatis, koji
Ptolemej belezi u Germania Magna. Razume se da su se ovi Ptolemejevi
Frigi zbog pozne dokumentacije mogli tamo doseliti sa juga. U svakom
slucaju pada u oci da se ovi Frigi krecu prema jugu istim putevima kao i
Kretschmerovi Raeti odnosno Tirseno-Pelazgi t.j.. jadranskim i dunavskim
putem.
Vezama izmedu Frigijanaca i Kidonaca, koje su utvrdili Fick i Kretschmer,

treba dodati toponim Gortyn i oronim Ida, Kako su Frigijanci prema opstem
shvatanju, dosli u Anadol iz centralnog Balkana, vrlo je verovatno da se i
makedonski toponim Gortynia mora staviti na njihov racun buduci da i u
Anadolu imamo toponime Gordion i Mane-gordon. Za toponim G/Kortys u
centralnom Peloponezu smemo sa istih razloga zakljuciti da spada u neretke
tragove koje su ostavili Kidonci odnosno Pelasti. Najzad i Hesihijeva glosa
kerta grad pripada nekom govoru anadolskih Indoevropljana a ne upravo
jermenskim Indoevropljanima, iako ove Herodot smatra frigijanskim
kolonistima. Ako je seoba ahajskih i ostalih grckih plemena prema
balkanskom jugu zapocela najdocnije vec u XVI. v. st. e., kako to vecina
strucnjaka misli, onda su ovi dogrcki Indoevropljani na Kritu i na Peloponezu
morali biti na mestu i docekati ahajske koloniste kao starinci. To ce se bolje i
pouzdanije moci videti tek kada mognemo bez preteranih kombinacija i
komplikacija da citamo scripta minoa sa Krita i iz Mesenije. Dotle se moramo
zadovoljiti glosama i imenima. Ovim drugim samo pod uslovom da nam je od
ranije poznato njihovo pravo znacenje.
Upravo je takav slucaj sa leksickom grupom g/kord/t, koja je ostavila traga i
na minojskom Kritu, i, sto je narocito vazno, ne samo u toponimu Gortyns.
Fick (Vorgr. Ortsnamen, 21) smatra, doduse, da su Gortyn osnovali Pelazgi,
koji su isto tako dali ime arkadskom toponimu G/Kortys i pelagonskoj
Gortiniji. On to cini stoga sto nas Stefan Vizantinac s. Gortyn obavestava da
se kritski Gortyn zvao najpre Larissa pa zatim Kremnia, dok mu je najstarije
ime bilo Hellotis (isp. dodonske Helloi). Mozda se radi o povezanim
naseljima sa raznim imenima, pri cemu su tokom istorije pojedina naselja
igrala vazniju ulogu. Sam toponim Larisa ne bi bio dovoljan razlog da
Pelazge smatramo iskljucivim osnivacima tog grada. Ali ako je verovati
geografu Strabonu da se sve balkansko-anadolske Larise nalaze u ravnici,
zbog cega je tesko prihvatiti Fickovu interpretaciju da se gortinska citadella
zvala Larisa, onda je ovaj znacajni toponim po svoj prilici u vezi sa
Hesihijevom glosom lorymnon najdonji. Na taj nacin dobijamo specificno
indoevropsku vokalsku alternaciju a/o, pa bi se na osnovu Strabonova iskaza
obe ove apofonske i morfoloske varijante heteroklitskog tipa n/r (isp. donum
prema doron) bez ikakvih teskoca mogle identifikovati sa lat. planus i nem.
Flur. Gubitak inicijalskog labijala u dogrckim koradikalima svakako je iste
prirode kao i u jermenskom i u irskom lar (od starijeg plaro-). Mislim da je
time pripadnost ovog toponima dovoljno objasnjena.
U pogledu toponima Gortyns, kako se zvao najmocniji grad na juznom
centralnom Kritu, nije potrebno gubiti reci posle svega sto je napred izlozeno.
Ali toponim Kremnia koji daje Stefan Vizantinac i kome Fick ne poklanja
nikakve paznje, kao da protivreci datom tumacenju toponima Larisa, ako se
radi o istom lokalitetu. U ovom slucaju dovoljno je pomenuti terenske termine
visoravan, Hochebene i plateau. Protiv ovih semantickih paralela govorio bi
ipak toponim Kremnia, ako ga smatramo derivatom od idioglotskog grckog
kremnos strmen. Ali ovaj grcki terenski termin oko cije etimologije muku
muce strucnjaci (v. etimoloske prirucnike) treba izvoditi od starijeg oblika
qrad-mos pridruziti dobro poznatoj grckoj leksickoj grupi kordax kradao.
Semanticku evoluciju u ovom slucaju lepo ilustruju klasicne paralele kao

grcko throsko throsmos strmen i lat. salio saltus. Promenu konsonantske

grupe dm/mn vidimo u imenima Memnon, Agamemnon (<starijeg Medmon) i
u kompozitu Mesomne od starijeg Meso-dme. Sto je jos lepse istu promenu
imamo i na samom Kritu gde se javlja oblik mnoa nasuprot grc. dmos, cije
poreklo Hofmann smatra aloglotskim dok se Chantraine na kraju krajeva
zadovoljava sa dva upitnika. To znaci da mozemo sasvim mirno izvoditi od
starijeg Kradmia. Ovakva odstupanja i na dorskom Kritu postaju shvatljiva
samo u slucaju aloglotskog porekla, pri cemu se treba setiti aloglotskih imena
kao Leda, Kybeba itd. o kojima je bilo ranije govora.
Pre nego nastavimo moramo povodom naseg tumacenja idioglotskog grckog
terenskog termina kremnos, koji pokazuje istu intonaciju kao sinonim
throsmos, i postavljene veze sa kordax, kradao, ukazati na potpunu istovetnost
apofonskih baza kord/krad- koja je savrseno iste prirode kao kod voldh/vladhodnosno vlada lada ili lat. procella clades Mislim da nije suvisan makar i
naknadan primer vise za napred izneseno tumacenje anadolskog drustvenopolitickog termina lada gospoda, zena, koji se bukvalno i sadrzajno
potpuno poklapa sa dubrovackim terminom lada i vladika.
Varijanta Kremnia, koju je Stefan Vizantinac verovatno uzeo iz nekog
pesnickog dela, jer je poznato u kolikoj je meri ucena aleksandriska poezija
izvlacila na svetlost arhaicna i legendarna imena, odnosi se prema Hesihijevoj
glosi, doduse nesto koruptnoj ali ipak dovoljno jasnoj, Kartemnidai (mesto
-es) Gortynii isto onako kao sto se tehnicki termin u dolatinskoj redakciji
javlja kao carpisclum (od starijeg carp-ist(r)-) nasuprot dogrc. krepida. I bez
obzira na sufiksalno -st u lat. tudici koja svakako ukazuje na ilirski izvor ili
ilirskog posrednika, likvidska metateza zapaza se i u doklasicnom paru kirkos
krikos circus. Vrlo je verovatno da ce Vetter imati prava kad ovu metatezu
smatra osobinom ilirske fonetike. Na to ukazuju u prvom redu varijante
Asklepijeva imena, kod kojih se javlja cak polnoglasje ali i likvida + dugi
vokal, a zatim i pojava istog takvog fonetskog procesa kod slovenskih
Indoevropljana, najblizih suseda ilirskih Indoevropljana. Ovo svakako moze
da baci novu svetlost na poreklo metateze u slovenskoj fonetici.
Iz Hesihijeve glose Kartemnidai i varijante Kremnia, koja nam je sacuvana
kod Stefana Vizantinca; izlazi sasvim jasno da pored oblika Gortyn na
minojskom Kritu moramo racunati sa manje poznatom dubletom kard/t-.
Njeno znacenje moze biti, razume se, samo ono koje belezi Hesihije s. kerta
grad i koje nalazimo u fenickom Kart-hadusat Urbs Nova. Kako su
kidonski Indoevropljani povezani sa trackim i frigijanskim Indoevropljanima
treba ovamo pridriiziti i toponim Kardia na trackom Hersonesu. Ocigledno je
da ovaj toponim ne moze imati nikakve veze sa homofonim grckim
apelativom, koji se javlja i u homerskoj dubleti kradia srce. Na isti
zakljucak nas navodi i Hesihijeva glosa, Kardianoi kojom su balkanski Skiti
zvali grcke gradske stanovnike. Adaptacija guturalnog inicijala moze se
staviti samo na konto grckog posrednika, pa bi tako originalan oblik glasio
Gardianoi. To se od glasa do glasa i sadrzinski poklapa sa nasim pluralom
gradani odnosno grazdani od starijeg gardianoi. Time je kritska varijanta
Kremnia (od starijeg Kard-mia) dobila svoju istocno-balkansku verifikaciju.

Sufiksalni elemenat u varijanti Kard-m-ia treba tumaciti na isti nacin kao u

varijantama derivatskog tipa kod fitonima daukhna i daukhmos nasuprot
kritskom daukos Daucus carota (od starijeg dhousos mirisan).
Svi dosadasnji strucnjaci, medu kojima Fick i Kretschmer, pri tumacenju
minojskog toponima Gortyns, etrurskog Curtun i njihovih balkanskoanadolskih srodnika, nisu se koristili, a mozda nisu ni zapazili, znacajne
Hesihijeve glose Kartemnidai Gortinjani. Stoga su njihova tumacenja i
ostala fragmentarna i nedovrsena. Zbog likvidske metateze kart/kred- ne
preostaje nam nista drugo nego da i ime samog ostrva, Kreta identifikujemo
sa tim osnovnim elementom toponima kart-/gort-. Ostrvo je vec u najstarije
doba dobilo svoje ime prema najvaznijem gradu, isto onako kao sto su docnije
Mlecici zamenili tradicionalno ime prema gradu Kandiji i ostrvo prozvali
Kandion.
Hesihijeva glosa Kartemnid(ai) pruza nam ne samo varijantu toponima Gortyn, nego svojim sufiksalnim elementom -mn, koji smo vec utvrdili u
etrurskim imenima Veltumna, Vortumnus (koji se javlja i kod hetskih
Indoevropljana kao i kod ilirskih (isp. Bersumno pored Birziminium) otkriva
svoje indoevropsko poreklo. Ovaj sufiks za odredivanje konkretne geografske
i logicke pripadnosti ne moze biti mediteranski jer ga nalazimo u grckom
prymnos i u staroind. nimnah i diymna. Za visoku starost i ugled lokaliteta
Gort/Kart- govori i kultska legenda sa samog Krita po kojoj je Zevs svoju
hierogamiju sa Evropom proveo pod gortinskim platanom (v. THEOPHR.
hist. plant., I, 9, 5 i CH. PICARD, ''Les religions prehelleniques'', II 9).
Nasem tumacenju imena ostrva na osnovu najuglednijeg toponima ne protivi
se ni Hesihijeva glosa karten (ten boun) kako su Kretes zvali kravu i roba
(oiketes). buduci da se obe ove semanticke varijante odnose s jedne strane na
glavno teriomorfno bozanstvo koje je dominiralo celokupnom kritskom
oblasti, a sa druge strane na podjarmljene Eteokrete. To znaci da su Kricani
izrazom kartas obelezavali ne samo Kricanku kao kravu nego i Kricanina kao
roba. Razume se da ovakva semanticka evolucija pretpostavlja duzi
vremenski period, jer su se eteokretski dogrcki govori kako je poznato,
odrzali sve do u istorisko doba. U svakom slucaju Hesihijeva glosa karten i
pored svog osobitog zavrsetka potvrduje vaznost glose Kartemnidai i
pokazuje da je konsonantska osnova Kres Kricanin doista postala od
starijega Kart- i to takvom metatezom koja u tom obliku nije svojstvena
grckoj fonetici nego iskljucivo fonetici dogrckih Indoevropljana.
Etnikon Kres i Kressa pokazuje u svim grckim dijalektima kao i samo ime
ostrva. Krete isti onaj vokal posle r kao i aloglotsko krepis nasuprot
dolakonskom arpis sacuvanom kod Hesihija. To je vec istakao i Herwerden
(Lex Gr. Suppl. et Dial. s. v. Krete): Krete et cognata vocabula in omni
dialecto servat priorem vocalem. Svi ovi primeri kao Leda, Kybeba, krepis,
Kreta pokazuju prvo, da Kretschmerov postupak pri objasnjenju apelativa
lada nije bio pravilan vec stoga sto nije obuhvatio sve ocigledne dogrcke
slucajeve; i drugo, da je promena a/e starija od aticko-jonske zajednice i da
potice iz govora dogrckih Pelasta ili Pelazga, kako se oni obicno i manje
tacno nazivaju. Konsonantska osnova kras (od starijeg kraet-s) potseca na

heteroklitske slucajeve kao Dax pored poznatijeg Dakos, gde se radi o

razumljivom skracivanju antroponima kod kojih se po pravilu radi o cestoj
upotrebi. Na samom Kritu, kako pokazuju natpisi ime Kres ima nacionalni
smisao a Kretaieus geografski. Ta se razlika javlja docnije i kod istoricara
Polibija.
Za iznesenu interpretaciju imena Gortyns, Kardia i Kardianoi govori dovoljno
recito i manje poznati oblik tog istog toponima koji glasi Kardiopolis (isp.
PAPE-BENSELER3 s. Kardia gde se vec pomislja na skitsko poreklo samog
toponima). Kako se ova miletska kolonija, po svoj prilici s kraja VIII v.. st. e.,
nalazila na vaznom saobracajnom cvoru trackog Hersonesa (danasnji
Galipolj), gde su stanovali Bisalti, sasvim je osnovana kombinacija sa starijim
imenom Helesponta koje glasi Borysthenes. Ovo je ime daljim prodiranjem
grckih kolonista u pontsku oblast preneseno na istoimenu njihovu koloniju na
uscu Dnjepra koji je, prema tome, i sam dobio to isto ime. To znaci da oba
ova geografska termina Kardia i Borysthenes, koja se nalaze u neposrednoj
blizini, moramo tretirati u smislu Hesihijeve interpretacije koju prihvataju
Pape-Benseler. Stoga u slozenom toponimu Kardiopolis treba gledati isti
slucaj tautoloskog kompozita kao u savremenim italijanskim geografskim
imenima Lingua-Glossa i Mon(te)-Gibello. Istovetni su primeri koje pruza
nas savremeni jezik: papir-cage, dzeviz-orah i lejluk (Lohnung+ajluk). Da se
u ovakvim slucajevima po pravilu radi o interpretaciji jednog i to obicno
starijeg dela slozenice, pokazuju nemacki tautoloski kompoziti: Sauerampfer i
Windhund t.j. canis leporarius venetus koji se zove i Pommer Pomeranac,
odnosno ruski hrt.
Toboz slozeno ime Borystenes koje su, Grci preudesili prema svojim imenima
Eurysthenes, Demosthenes itd. doveo sam vec ranije u vezu sa nasim
terminom brz(d)ica, i litavskim pridevom burzdus i bruzdus hitar, buduci
da je u oba slucaja, u Helespontu i na Dnjepru onomasioloski momenat lako
uocljiv: radi se o brzoj struji, narocito u Dardanelima koja prodire sa hladnog
Ponta prema toplijem Mediteranu.
Oba ova negrcka imena, Borystenes i Kardia odnosno Kardiopolis i bez
obzira na koje i na kakve Skite misli Hesihijeva interpretacija, potvrduju onu
cinjenicu, za koju znamo iz jednog fragmenta pesnika Alkaja, koji je delovao
u drugoj polovini VII v.st.e. Ovaj liricar zna za, narocitu vrstu skitske obuce
koju zove skythikai (sc. krepides), a nepun vek docnije pesnik Anakreont ima
vec frazu skythisti pinein. Iz ovih filoloskih sitnica mozemo prilicno
pouzdano zakljuciti da su grcki kolonisti na Pontu vec od pocetka VII v.
dobro poznavali etnicku situaciju na zapadnom pontskom primorju. Dok su za
Hesioda i pesnika Ilijade ovi varvari bili idealizovani galaktophagoi i
galaktopotai molokani, dotle se vec u VI veku opaza uticaj trgovine vinom
iz oblasti juzno od Dunava. Zbog osetskog sanaptin i trackog sanapai
pijanice vrlo je verovatno da je u donjem Podunavlju stariji od vinopije
onaj koji se opijao dimom konopljinih semenki. Idealizovanu sliku stanovnika
te oblasti sacuvala je legenda o Ripajskim planinama koju najpre belezi
pesnik Alkman iz lidijanskog Sardisa, vazan za istoriju grcke lirike i muzike.
I u geografskom terminu Rhipaia ore treba traziti isti pokusaj interpretacije

kao u Kardiopolis, lingua-Glossa, Mon(te)-Gibello itd., buduci da se

aloglotsko Rhipai ili Argippai, kako to ime glasi kod Herodota, ne moze lako
odvojiti od slov. termina chribu planina. Kolebanja u pogledu artikulacije
labijala sasvim su razumljiva u miksoglotskoj fonetici (isp. kanap/bis
konoplja). Najzad ne smemo zaboraviti da u jonskoj kolonizaciji Ponta,
narocito u miletskim ekspedicijama ucestvuju i varvari, Karci i Tirseni koji
bolje poznaju teren od samih Grka, i koji su, kako je to pokazalo lidijansko
ime boga Hermesa, imali vec ranije, pre miletskih kolonista, intenzivne
trgovacke veze sa zapadnim i severnim crnomorskim zaledem. U tom smislu
treba shvatiti i interpretatio romana za etrursko flexe/untes koja glasi celeres.
Ako prihvatimo kao tacnu latinsku interpretaciju ovog drustveno-politickog
termina, koji belezi i Hesihije, onda nam se ne samo zbog sazvucnosti nego i
zbog onomasioloskog momenta namece kao najbliza veza sa tudicom
ploxe/inum coffre de voiture. Meringer (KZ XL 229) je sa dovoljno razloga
ovu vrstu kola izdvojio iz poznate grupe keltsko-latinskih naziva za prevozna
sredstva i kao idioglotski derivat doveo u vezu sa plecto objasnivsi ga kao
geflochtener Wagenkorb prema koradikalnom ruskom pletenica koje
oznacava i vrstu kola. Ernout-Meillet (Recnik s. ploxenum) pomisljaju na
vezu sa aloglotskim sinonimom plostrum odnosno plaustrum, pri cemu nije
lako objasniti sredstvima italske fonetike razliku izmedu ks i st iako se pojava
likvide posle st moze lako objasniti kao sekundarna. To pokazuju dublete
genist(r)a, mediast(r)inus, catast(r)a i dr.
Ali u grckoj miksoglotiji ima primera za smenu grupa ks i st jer tu nalazimo
varijante ixale pored isthle, isklai, isthela. Drzeci se semanticke paralele koju
nam pruza latinska leksicka grupa curro-currus i aloglotski termin flexuntes
celeres ima sve uslove za vezu sa terminom ploxe/inum ali u daleko manjoj
meri sa plostrum. Suprotno Kvintilijanu obavestava nas Verije Flak, koji je
bez sumnje stariji i pouzdaniji svedok, sledecim recima (P. F. 260 L):
ploxinum appellari ait Catullus capsum capsamve. Ova interpretacija ubeduje
nas ocigledno jos vise da je postavljena veza sa grupom pelq- motati, viti
dovoljno ubedljiva i kada ne bi bilo semanticke paralele koju nam pruza
keltsko- latinska grupa benna combenno i hom. tudica peirintha panier
d'osier qu'on adaptait a un char. Iako Chantraine zbog sufiksalnog elementa
-nth- ovoj homerskoj tudici pripisuje mediteransko poreklo za koje bi
govorila i lat. tudica pilentum char suspendu, voiture pour les dames
romaines pouzdana je kao semanticka paralela kako se to vidi iz Ebelingova
opisa: arca e viminibus confecta quae imponitur currui recipiendis iis quae
vehuntur s. hominibus s. rebus. Zbog ove podudarnosti koja je i realna i
formalna, lat. tudica pilentum ne moze se lako odvojiti od hom. peirintha, pa
je prema tome keltsko ili ibersko poreklo latinske tudice prilicno neubedljivo.
U pogledu morfoloske strane aloglotske grupe ploxenum flexuntes (njegov
singular prema Hesihiju mozda je glasio u tirsenskom phlexentieus sa
ociglednom sufiksalnom hipertrofijom svojstvenom tirsenskom recniku) jasan
je nazalni karakter sufiksalnog elementa, kojim je obrazovana derivatska
osnova. Isti takav nazalni formativ kod derivata imamo i u hidronimu
Borysthenes, koji nije zabelezen samo za donji tok Dnjepra nego i za
legendarni Helespont, kako nas obavestava Hesihije. Buduci da se kod oba

ova hidronima radi o brzacima, odnosno brzdicama, izazvanim ne samo

geomorfoloskim uslovima nego i jakim strujama izmedu hladnog Ponta i
toplijeg Mediterana, taj se geografski naziv moze sa dovoljno razloga
identifikovati sa nasim terminom brzdica (v. Trautmannov Recnik 40 i baltske
dublete burzdu bruzdu). Sa slovenskog gledista moze se prema tome postaviti
sledeca proporcija mlad : mladica : Mladen brz : brzdica : Borysthenes.
Na osnovu ove proporcije cija je dokazna moc verovatno ubedljivija no
Vasmerova konstrukcija nekog staroiranskog kompozita kulturno-istoriske i
etnolingvisticke veze izmedu padske doline i pontsko-podunavske oblasti
postaju jos uocljivije, pogotovo kada se setimo Herodotove informacije o
kretanju siginskih trgovaca oruzjem u prostoru izmedu zapadnog Ponta i
ligurskih naselja u oblasti gornjeg Pada.
Na te istocno-balkanske i severno-apeninske veze upucuje nas i stari podatak
o osnivanju naselja Pisae u pogranicnoj ligursko-etrurskoj oblasti (v.
NORDEN, Alt-Germanien, 287). To se naselje ranije zvalo Teuta koje da su
osnovali Teutani graeca gens i u kojem su, kako kaze Dionisije iz
Halikarnasa (I, 20, 5) stanovali u simbiozi Aborigines pored Pelazgoi. Vec je
receno da se ti Pelazgi zovu zapravo Pelasti, pa u tom smislu treba razumeti
vest da su Teutani graeca gens (isp. hom. patronimik Pelazga Teutamidas i
centralno-balkanska dogrcka mitska imena Oteudanos i Eteudaniskos). Kako
smo vec videli drustveno-ekonomski termin ghordho grad dokumentovan
je ne samo u balkansko-anadolskom prostoru nego i kod apeninskih Tirsena
odnosno Etruraca. Stoga nije cudo sto se ligursko ime Pada javlja kod
Hesihija u obliku Be-denkos (mesto pogresnog Beleekos) nasuprot Plinijevu
Bodincus. Obe ove klasicne dublete ilustruju prelaz e/i u padskom terminu
ploxenum ploxinum mada je ta promena poznata i u italskim dijalektima.
Stoga mi se cini da cemo najlakse zadovoljiti oba termina i u pogledu fonetike
kao u pogledu znacenja, ako racunamo sa prvobitnim prostim bezvucnim
inicijalom koji je potvrden terminom ploxe/inum. To bi znacilo da za etrurski
oblik moramo uzeti u obzir prelaz p/ph, kao sto je to utvrdeno u grupama pala
palatum, fala faladum, persona fersu itd. Samo pak znacenje drustvenovojnickog termina flexuntes utvrduje, kako smo vec videli, interpretatio
romana koja glasi celeres.
Na osnovu svega toga zakljucujem da je ploxe/inum kao i flexuntes u pogledu
radikalnog elementa u apofonskom odnosu prema staroslov. plachu (od
starijega polqso-, a ne od polso-, kako misle Walde-Pokorny, II, 52) brz,
nagao, lakomislen, vagus, vacillans, timidus i plahovit praeceps.
Leksemski minimum pelq-/pleq- motati, gibati javlja se u grc. pleco, lat.
plecto i bez dentala duplex itd. kao i u staroind. prasnah kos, pleter sa
palatalnim guturalom nasuprot velarnom u slov. plachu. Ovamo spada i grcka
grupa amplakisko gresiti, amplakon, a(m)plakema greska itd. u kojoj se
javljaju i oblici sa sekundarnim b mesto p, ocigledno pod uticajem sinonimne
grupe amblys, blax, blakeuo. U tom smislu bi trebalo ispraviti neubedljiva
domisljanja u etimoloskim prirucnicima, gde se poteze amblisko pobaciti.
Semanticka evolucija ove leksicke grupe, ili, bolje receno, prelaz iz konkretne
u moralnu oblast u dovoljnoj meri ilustruju latinsko-slovenski koradikali vyna
nevyn vitium cija je pripadnost grupi viti savijati ocigledna (isp. i nas izraz

smotan). Najzad ako se i u koradikalu ploxe/inum trazi prvobitna, konkretna

semanticka jezgra motati, plesti i odbaci se paralela sa lat. curro currus,
ipak ostaje sasvim nepovredena povezanost ovih koradikalnih derivata,
buduci da keltski termin benna (od bhendh-na) zweiradiger Wagen mit
geflochtenem Korb pripada grupi koju cine nem. binden, lat.
offendimentum, grc. pentheros tast i litav. bendras zajedno. Jasna je u
svakom slucaju fonetska cinjenica da padski (ligurski ili venetski?) tehnicki
termin ploxe/inum zbog svog labijalnog inicijala ne moze pripadati
ni.kakvom keltskom dijalektu.
U pogledu sufiksalnog elementa koji se nalazi kod termina flexuntes,
phleksenties treba najpre ukazati na toponim Vei i njegove stanovnike
Veientes, kao i na dogrcke toponime Abai, Kyrba i stanovnike Abantes,
Kyrbantes. U poslednje vreme Kretschmer (Anz. Akk. Wien 1951
''Hethitische Relikte im kleinasiatischen Griechisch'') sa razlogom poredi ne
samo hetska obrazovanja kao elant darovi nego i slovenska kao rusko
teljata (od starijeg telenta) pored naseg; novijeg telad. Znaci da se ovaj
tirsensko-etrurski formativ javlja u istoj funkciji vec u protoslovenskom.
Pre nego zavrsimo kritske dublete Gort-/Kart/d-, potrebno je reci jos rec dve o
leksickoj grupi ghordh-/'ghrondh- greda, grad. Mislim na sazvucnu grupu
dokumentovanu u lat. crates, nem. Hurde, staroprus. corto ograda i grc.
kyrtia plot, koja se vec i stoga mora uzeti u obzir sto se i kod nje javlja
nazalizovan oblik leksemskog minimuma. To pokazuje nase krut (od starijeg
kronto-). Onim strucnjacima koji zastupaju glediste o nekoj starijoj jezickoj
zajednici semitskih i indoevropskih plemena, znatna podudarnost, fonetska i
sadrzinska, izmedu grupe qert-/qrent- i gherdh/ghrendh- pruzala bi prilicno
jak dokaz. Drugi se u ovom slucaju ispomazu varijacijom determinativa t/dh
kao sto je to n. pr. slucaj u lat. lateo, grc. lanthano, pa stoga pretpostavljaju
dva razna leksemska minimuma qer- i gher- sa semantickom jezgrom
motam. U svakom slucaju mi moramo, kao sto je to istakao Trubeckoj
racunati za najstariju indoevropsku epohu i sa konsonantskim a ne samo sa
vokalskim alternacijama. Ipak u ovom konkretnom slucaju imamo pred
sobom nesumnjiv nazalni infiks koji po pravilu povlaci sonorizaciju. Tako je
od starijeg qert- moglo postati ne samo krent/d-nego i ghrendh-, gde je
aspiraciju inicijala izazvao kontakt sa r. Takvo dejstvo glasa koji obelezava
littera canina poznato je i iz grcke fonetike i ortografije. Prema tome ako
prihvatimo zajednicki arhetip za oba leksemska minimuma qer(en)t- i
gher(en)dh- ne smemo pustiti iz vida semanticku stranu, koja nas primorava
da slov. grad zrd i greda shvatimo, kako smo vec istakli, kao debela motka,
kruta greda i sve konstrukcije od nje. Latinski koradikal crates sa svojim
dugim vokalom koji pokazuje i u ovom slucaju smenu lake i teske baze
(isp. grc. kartallos) govori za relativnu starinu neaspiratskog leksemskog
minimuma a to znaci da je oblik gherdh-/ghrendh- histerogen. Ali i bez obzira
na tu eventualnu istovetnost leksemskog arhetipa cije su varijante neizvesnog
porekla jer moramo racunati i sa emfazom i sa promenom intonacije, lat.
crates nasuprot grc. kartallos pruza jos jedan dokaz za nase izvodenje
doklasicnog drustveno-politickog termina lada od starijeg vladha.

Posto smo pretresli kritske tragove kidonskih Indoevropljana, moramo zbog

njihove veze sa Frigima i Tracanima pogledati da li na severnom Balkanu
postoji jos neki izraz za drustveno-ekonomski pojam grad. Pritom nas
narocito interesuje onomasiologija jer nam jedino ona pruza mogucnost za
objasnjenje da li je termin nastao pod mediteranskim uslovima ili se radi o
takvom izrazu koji vise odgovara Podunavlju. Ne smemo pritom zaboraviti da
je i termin ghordho- iako mu je onomasioloski momenat sasvim obezbeden
koradikalnim zrd, ipak tokom evolucije u novoj oblasti mogao sasvim lepo da
obelezava i grad sa kamenim zidovima. Na to nas upucuje grcka grupa
haimos cestar i haimasia zivica > ograda > kameni zid., a narocito murus
gallicus koji obelezava kameni suvozid ucvrscen gredama. Kao tracke termine
za trajno naselje beleze vec anticki leksikografi izraze bria i d/leba. Za prvi
termin, koji je dokumentovan i u slozenicama Selymbria, Polthymbria,
Menebria i Bolbebria, kaze Hesihijev izvor da je seosko naselje. Kod istog
leksikografa drugi termin belezi se sa kratkim osnovnim vokalom. Medutim,
iz slozenog toponima Pulpudeva Philippopolis, kome odgovara danasnji
Plovdiv, vidimo sasvim pouzdano da se radi o dugom vokalu.
Na takav dugi vokal upucuju nas oni slozeni dacki toponimi kod kojih drugi
deo glasi de/ava (v. SCHRADER-NEHRING, Reallex. I, 183 i JOKL u
Ebertovu Reallex. d. Vorgeschichte s. Thraker). U ovome dacko-trackom
terminu za trajnije naselje ocigledno se radi o istom derivatu kao sto je slov.
-devu, sacuvano bilo kao derivat, bilo kao drugi deo slozenice: nadev, pridev,
devenica, zadevica nasuprot slovenackom zadeva itd. Sve to spada
leksemskom minimumu dhe/dho staviti od kojeg imamo i atematsku
reduplikovanu osnovu dedmi. Tako su postali sinonimi nad, nada, nadezda
(isp. o-dezda pored o-deca). Morfoloska proporcija za ovaj podunavskoslovenski derivat deva (od starijega dhevo-odnosno dheva) mogla bi se
postaviti na sledeci nacin: stav, stava odnosi se prema lat. stamen i grc.
stemon kao -dev, deva prema grc. themon hrpa, gomila. Ovo isto
formativsko v ne nalazimo samo u baltsko-slovenskom, i u dacko-trackom
nego i u grckom, kako se to sasvim lepo vidi iz Hesihijeve glose thabakon
sediste (v. Walde-Pokorny, I. 827). Suprotno ovim etimolozima Reihelt
ima pravo kada pojavu formativa v u ovoj leksickoj grupi smatra prajezickom
(isp. Zeus Daj i SPECHT, o. c. 159). Na njegovu pojavu svakako je uticala i
bliska leksicka grupa sta- kod koje imamo stav i stava. Kako slov. stav ima i
znacenje hrpa, naslaga vrlo je verovatno da i tracko-slovensko -deva
obelezava takvo naselje koje je podignuto na vestackom bregu. Po misljenju
rumunskog arheologa Parvana takav tip utvrdenih naselja karakteristican je za
podunavske oblasti. Ako ne uzmemo u obzir taj arheoloski momenat ostaje da
dheva znaci naprosto mesto, staniste.
Neizvesno je da li ovamo spada i toponim Djevin, koji se nalazi povise
Bratislave na visokom dunavskom bregu. Isto je tako neizvesna pripadnost
toponomasticke grupe t(h)eba/taba koja je rasirena po balkansko-anadolskom
prostoru i za koju je Trombetti nasao veza ne samo u Evraziji i na crnom
kontinentu u bantu-govorima nego i u centralnoj Americi kod acteckih
plemena. I pripadnost toponima Lebedos Lebadeia je neizvesna dok kritski
toponim Leben svojim prelazom d/l potseca na istovetnu pojavu u trackim

dubletama d/leba. Od narocite je vaznosti u ovom slucaju toponim Desudava

u oblasti vardarskih Maida, buduci da pretstavlja najjuzniji primerak te
toponomasticke grupe (v. Kretschmer, Einleit. 214) Isto je tako interesantan
par Assudava i Assuparis nasuprot prostom imenu Paris i slozenom ilirskom
Voltuparis.
Zbog Pelazga vazan je podatak koji nam pruza rimski antikvar Varon: nam
lingua prisca et in Graecia Aeolis Boeoti sine afflatu vocant collis t(h)ebas et
in Sabinis, quo e Graecia venerunt Pelasgi, etiam nunc ita dicunt, cuius
vestigium in agro Sabino via Salaria non longe Re(a)te miliarius clivus cum
appellatur t(h)ebae.
Fick (o. c. 78) odbacuje svaku vezu izmedu ove toboz sabinske reci i
poznatog bojotskog toponima, koji u svim grckim dijalektima cuva vokalizam
e dok se na samom terenu javlja grafija Theiba. Za Ficka je grupa ovih
toponima (u Anadolu su tri Tebe) naprosto dogrckog porekla. Zbog trackog
prelaza v/b mora se i u ovom slucaju oprezno postupati u pogledu filoloske
tradicije i analize, makar da nas Trombetti obiljem svojih veza anadolskih i
vanevropskih gotovo sasvim zbunjuje.
Za nas je u ovom slucaju potpuno dovoljno da ukazemo na karakteristicnu
podudarnost u ovom detalju trackog i slovenskog recnika, a po svoj prilici i
etrurskog. Trombetti (o. c. 229) misljenja je da poznati tehnicki termin
tebenna, tebennos, tebennis, koji su nam sacuvali Poluks i Atenaj i koji
Bucheler (Rh. Mus. XXXIX, 421) smatra latinskom tudicom u vezi sa
toboznjim sabinskim teba breg, pripada etrurskom recniku, iako se tome
protivi pojava zvucnog labijala. Za njega je svakako bio presudan sufiksalni
elemenat -enna, koji je dobro poznat u etrurskom recniku (isp. na pr.
levenna). Buduci da on pritom identifikuje etrursko + tegb/wen sa lat. tegmen,
koje je koradikalno sa toga, izlazi da se radi u stvari o latinskoj idioglotiji.
Iako su grcki leksikografi ovaj termin smatrali specificno rimskim ipak o
njemu na Apeninskom Poluostrvu nema ni traga ni glasa. Razume se da se tu
moze raditi samo o praznini u nasoj tradiciji. Ali varijante sa m mesto b i sa
prostim nazalom mesto geminate tj. temenos, temenis pokazuju u drugom
pravcu. Ove varijante su starije od Atenaja jer ih beleze Artemidor i Strabon.
Njihove fonetske promene poznate su nam iz trackog. Stoga je mnogo prostije
nasuprot Buchelleru i Trombettiu pretpostaviti da su ajgajski Tirseni ovaj
tekstilni termin preuzeli od Tracana i preneli ga preko Etruraca na zapad. Za
takvu pretpostavku govore slovenske leksicke cinjenice: oderen, odevati se, i
litavsko deviu odeven sam. Da su klasicnim narodima dolazili i tekstilni
termini sa severoistocnog Balkana i to vec u V. v. st. e. dokazuju tudice
kanap/bis, kaunax i kimberikos. O ovom poslednjem bice posebno govora.
Slucaj sa italskim teb/meno- karakteristican je u prvom redu sto bukvalno
odgovara baltsko-slovenskim derivatima sa istovetnim znacenjem. Jasno je da
se ovom semantickom nijansom, cija je veza sa teba breg prirodno Waldeu
morala biti sasvim nerazumljiva, itekako utvrduje iznesena identifikacija
dackog i trackog drustveno-ekonomskog termina deva sa istovetnim
slovenskim koradikalima.

10. Sapa(i)oi, Imbros, Kimberos, Prosapia, Sebar

Osim vec navedenih imena dogrckog Hermesa, mislim na tirsensko Kadmos i
lidij. Adramon, znamo i za trece ime ovog glasnika i tumaca, ili, da se
posluzimo savremenim izrazom, ovog veziste, t.j. onog, koji povezuje i
posreduje izmedu ljudi i bogova, izmedu ovog i onog sveta, pa razume se i
izmedu pojedinih naroda i samih pojedinaca. To je karsko ime koje glasi
Imbros, ili, da navedemo odmah i njegove derivate Imbramos i Imbrasos.
Kako nas obavestava Herodot, ciji je otac bio karskog porekla, Karci su cinili
zajedno sa Misima i Lidijancima kultsku zajednicu u slavu Karskog Zeusa (v.
DOTTIN, o. c. 114). Ovo je bozanstvo prema Picardu (o.c. 190, 201) ustvari
kritsko-karskog porekla, buduci da kao maitre de la foudre vitla labrisom, pa
se stoga docnije i njegova epikleza prevodi sa bipennifer. Ovo balkanskoanadolsko oruzje zvano labrys, koje se javlja kod pesnika Gorskog Vijenca
pod uticajem arapsko-islamskog Zulfikara kao dva maca na jednom balcaku,
ne mora etimoloski biti povezano sa derivatom Labraundeus. Iz raznih
varijanata ove epikleze koje nabraja Kretschmer (Einleit. 303) ne moze se
doci do ubedljive veze izmedu osnove labry- i naziva Labraundos,
Labraendos. Na prvi pogled jasno je da ova epikleza stoji u vezi sa karskim
toponimom Labranda gde se, prema Herodotu (V. 119) nalazi glavno svetiste
karskog Zevsa u gaju belokorih platana (platanus Orientalis). Zbog grckog
fitonima leuke, kojim se obelezava sasvim srodna vrsta stabala, dozvoljen je
zakljucak da je toponim Labraundos u vezi sa lidijsko-frigijanskim
toponimom Blau(n)dos ili Blados (kod Hijerokla) koji pokazuie isti gubitak
nazala kao i Plutarhova varijanta (Quaest. Gr. 45) ove Zevsove epikleze
Labradeus.
Prema tome odvajam ime ovog Zevsa od amblema labrys (a taj je termin po
svoj prilici karskog ili lidijanskog porekla) i njegov osnovni elemenat
blau(n)dos identifikujem sa dogerm. bhl?ndo i staroind. bradhna- crvenkast,
svetao (v. Klugeov Recnik12 s. blond). Zevs kao bozanstvo munje i svetlosti
ima puno pravo na epiklezu Presvetli (isp. Zeus Agamemnon) buduci da je
oblik Labraundeus ocigledno nastao disimilacijom starijeg Lablaundeus.
Prefiksalni elemenat la- vec smo konstatovali u slozenicama kao Labyrinthos,
latmeneia., Lamakhos, lakatapygon. Iako su Karci po ostrvima Ajgajskog
Mora bili podlozni minojskoj talasokratiji, iako karski Zevs stvarno drzi
labrys to jos ne mora da znaci da je do svoje epikleze dosao zbog tog oruzja
koje, uostalom, nije nikako iskljucivo njegov privilegij. Iako pesnik i pisac
aticke Ilijade Karce zove barbarophonoi ipak njihova kultska veza sa Misima
i Lidijancima moze u dovoljnoj meri da sluzi kao dokaz za njihovu prvobitnu
pripadnost ka grupi indoevropskih Pelasta. Mise sam vec ranije, na osnovu
njihova imena pridruzio nekentumskim Indoevropljanima i ovo moje
tumacenje je pored ostalih prihvatio i sam Hofmann (v. WALDEHOFMANNOV Recnik s. fagus). Najzad i ime karskog Hermesa kao da
pripada indoevropskom recniku. To je moguce vec stoga sto su i ranije u
karskim fragmentima trazeni i nadeni indoevropski relikti.
Kretschmer (Glotta XXXII, 200) dao je u najnovije vreme ovaj hronoloski
raspored anadolske imigracije: In der Antike bedeutet sie (die Zerstreuung der

Abchasen und Ubychen) den Abschluss der Bevolkerungsumwalzungen, die

durch die Invasionen zuerst der Hethiter oder richtiger der Nasier (Nesier)
und Luvier, dann der Phryger und Armenier, der Myser, Lyder, Karer
(Kavarer), schliesslich der Griechen hervorgerufen wurden. Nachher kamen
im Altertum nur noch die Galater und Romer ... Poznato je da ovaj strucnjak
na osnovu imena Alaksandus, koje on smatra originalnim grckim, nalazi
grcke koloniste u anadolskom primorju vec krajem XIV v. st. e., dok se od
ranije stoji na gledistu da su se frigijanska plemena doselila sa centralnog
Balkana u zapadni Anadol vec krajem treceg milenija. Iz toga bi izlazilo da su
Karci (zenski oblik kod Homera glasi Kaveira od starijeg Kuveria) najkasnije
oko 1500 god. bili susedi Misa, Lidijanaca i Frigijanaca. Tako bi njihov
Hermes zvani Imbros bio gotovo isto toliko star kao lidij. Adramon i tirsenski
Kadmos.
Ali karska talasokratija po antickim tradicijama i racunicama kao da pripada
tek VIII v. st. e. (v. DOTTIN, o. c. 241) zapravo od 730 do 670 tj. onoj eposi
posle tirsenske kolonizacije Apeninskog Poluostrva, koja je zapocela
najkasnije oko 800 god. Ovo znaci da karsko pitanje nije ni istoriski akamoli
lingvisticki rascisceno. Kao profesionalni ratnici na glasu lutaju po
primorskim oblastima istocnog Sredozemlja i javljaju se ne samo u sluzbi
legendarnog Minosa nego i u Misiru pod Psametihom. Zbog svega toga
njihov je etno-lingvisticki polozaj jos uvek neodreden, pa prema tome i
karske glose kao i njihov onomatoloski materijal moraju biti obelezeni
miksoglotijom.
Ono sto se vidi kod epikleze Labraundeus, koja na prvi pogled ima oblik
etnikona, moze se ocekivati i kod ostalih karskih glosa, iako Karce kao svoje
pretke Herodot dovodi u vezu sa Lelezima, koji su, prema Kretschmeru,
pripadnici kavkaskih starinaca buduci da danasnji Laki Treba da budu njihovi
potomci (isp. Glotta XXXII, 161). Ali i u tom slucaju ima razloga da u
ostacima karskog recnika trazimo tragove nesumnjive kultske i kulturne
simbioze sa balkansko-anadolskim Pelastima, buduci da je kavkazolog i
fonolog N. Trubeckoj ubedljivo ukazao na leksicke i morfoloske veze izmedu
dobro poznatih indoevropskih dijalekata s jedne strane i jos uvek slabo
proucenih kavkaskih govora s druge strane.
Primera radi da uzmemo samo dve karske glose kojima znamo znacenje.
Mislim na ala konj i soua grob. Vazan drustveno-politicki termin gela
kralj mnogo potseca na lidijanski naziv kralja koji glasi katois i na etrurski
nomen gentllicium Mecenin Cilnius atavis oditus regibus, koji svakako
pretpostavlja stariji oblik kel-na kraljevic. Karska glosa ala pravi utisak
neke radikalne imenice pa se sa te tacke gledista ne moze odvojiti od grc.
harma i lat. armentum, kako se ova imenica obicno tretira u etimoloskim
prirucnicima. Kod glose soua stvar nije tako prosta jer se moze raditi o
iskopanoj jami ili o nasutoj humci. Prva je mogucnost verovatnija i na taj bi
nacin ovaj karski kulturno-istoriski termin bio istovetan sa grc. kovos jama,
kyar id. i lat. cauos, cauerna. Ako je u pitanju nadgrobna humka onda se
prosto namece identifikacija sa grc. khova sipanje i khoma nadgrobna
humka, grob. Sudeci po Picardovim (o. c. 173) izlaganjima karske su

grobnice usecene u stenu pa je stoga verovatnija identifikacija sa kovos i

cauos nego sa khoma. Bez obzira za koju se mogucnost odlucimo, a to nije
lako jer su i fonetski i morfoloski razlozi podjednako prihvatljivi, u svakoni
slucaju dolazimo do istog zakljucka: u karskom recniku ima tragova
nekentumskih Pelasta i njihova uticaja, jer se kod ove mogucnosti javlja
sibilant kao refleks palatalnog guturala.
Sada mozemo preci na karsko ime dogrckog Hermesa koje glasi Imbros i po
kome je prozvano poznato ostrvo u trackom primorju i grad na tom ostrvu.
Ostrvo je pripadalo i Tirsenima odnosno Pelastima (Fick, o.c. 121).
Kretschmer (Einleit. 358) koji istice karski karakter ovog imena i pritom
spominje prosti oblik bez r tj. likijansko ime Imbiaimis, propustio je, ne znam
kako, Hesihijevu glosu imbous, odnosno, kako zahteva azbucni red, immous
boves, koja je oznacena kao lidijanska. Ali zbog kultske zajednice i bliskih
odnosa izmedu Karaca i Lidijanaca kao i zbog karskog imena Imbros,
Imbramos, Imbrasos, ova se glosa mirne duse moze smatrati i karskom,
pogotovo kada se ima na umu vagilni karakter karskih placenika i njihovo
specificno naoruzanje. Zbog ove poslednje okolnosti i helenisticku tudicu
hyssos, kojom Polibije obelezava pilum romanum, smatraju etimolozi
karskom iako njen konsonantizam ukazuje na jonski udeo u koini i na
mogucnost vezivanja sa poznatijim nazivom istog tog oruzja enkhos (mozda
od starijega suengh-es).
Karsko-lidijansko imbo- moze imati istu onomasiologiju kao i originalno
grcko zygones boes ergatai i lat. iumentum (od ieug-s-mentom), kako to
nemacki strucnjaci kazu govece je okarakterisano kao Jochtier (isp. lat.
armentum govece i grc. harma od starije zajednicke osnove arp-mnsacuvane u alojskom arpys coniugium; isp. savremeno znacenje naseg
izraza veza amor). U tom slucaju kao grcki koradikali bez nazalnog infiksa
koji uslovljava sonorizaciju labijalnog elementa dolazi u obzir u prvom redu
Hesihijeva glosa ipson desmoterion, vincula. Ova Hesihijeva glosa
pokazuje postojanje sigmatske osnove ipes ili nekog derivata koji je zapravo
nomen actionis na -ti ili -tu tj. ipso-pretpostavlja iptio- ili iptvo-. Homersko
iptomai stisnem, pritisnem ima svoj bezvucni dental od starijeg pj pa je
stoga pravilan postupak Boisacqa (Recnik4, 380) koji glosu ipson rastavlja od
tradicionalne veze sa lat. vincio, buduci da grcki koradikali ipos poids qui
presse, ipoun presser, comprimer, iposis pression ne pokazuju nikakve
inicijalske digame.
Ni Chantraine ni Hofmann ne daju za ove reci nikakve etimologije. Boisacq
podrzava staru vezu izmedu lat. vix i grc. ipos koju Walde-Hofmann s punim
pravom odbija. Sve ovo znaci da grcka leksicka grupa ipos ipson itd. nije
dosla do ubedljive etimologije. Nazalni infiks kao u karsko-lidijanskom imbonasuprot prostom ipos imamo u isto tako dosada neobjasnjenim Hesihijevim
glosama impsas zeuxas i Impsios Zygios, epitet Posejdona koji upreze ili
zapreze kola. Ovaj epitet pretpostavlja nomen actionis impsis (od starijega
imp-ti-). Posejdonova epikleza Impsios Zygios kao i glosa impsas zeuxas
dokazuje da je nasa polazna tacka za karsko-lidijanski zoonim imbo- bila
sasvim pravilna i da su semanticke paralele kao lakonsko zougoner boes

ergatai i lat. iumentum bile sasvim umesne u pogledu njihove dokazne moci.
Stoga je opravdano da se ovamo zbog svog znacenja pridruzi i tesalska glosa
gimbanai zeugana (kod Hesihija), iako etimolozi inicijalski gutural u ovoj
glosi smatraju obicnom grafijom za digamu. Medutim, to tradicionalno
shvatanje obavezno je samo u tom slucaju ako se u samom grckom recniku
nalaze koradikalni derivati kod kojih je digama nedvosmisleno utvrdena kao
inicijalski fonem. Ali, kako smo gore videli, to nije slucaj ni kod impsas ni
kod Impsios pa ni kod ipson vincula zbog cega je Boisacq s punim pravom
raskinuo tradicionalnu vezu tih reci sa lat. vincio. Ta je veza uostalom bila
neodrziva vec i sa tog razloga sto toboznji latinski koradikal ne dokazuje
ocekivani bezvucni labiovelarni gutural koji bi nam jedino dao prava da grcku
leksicku seriju impsas ipson itd. vezemo sa lat. vincio.
Nastaje nova teskoca zbog tesalske glose gimbanai zeugana koja . svojim
znacenjem prosto trazi vezu sa navedenom leksickom grupom i sa karskolidijanskim imbo- zygon, iumentum. Ovo treba narocito istaknuti buduci da
se u tesalskom govoru, kako je to epigrafski utvdeno (v. BECHTEL, Griech.
Dial. I, 138) inicijalska digama odrzala sve do kraja V v. st. e. Zbog
nesumnjive kulturne i jezicke simbioze grckih doseljenika sa zatecenim
starincima, medu kojima je sasvim pouzdano bilo i indoevropskih Pelasta
(isp. tesalske poluslobodne starince zvane penestai od starijeg pelestai), mora
se racunati i sa negrckim odnosno dogrckim poreklom tehnickog termina
gimbanai iuga, ciji zvucni gutural moze biti i posledica progresivne
asimilacije prema iducem zvucnom labijalu. Na tu nas pomisao navodi
vulgarno-aticki epigrafski oblik Mekakles mesto normalnog Megakles.
Medutim kada se radi o miksoglotskoj fonetici situacija nije ni iz daleka tako
pravilna, buduci da se tu javljaju i patoloske promene, neizbezne pri ukrstanju
raznih, fonetskih sistema.
Iduci u tom pravcu moramo naci primere nesumnjivo istovetnih reci sa
guturalnim inicijalom i bez njega. Tako se odmah namece tesalska glosa
kapana vrsta kola, koju Atenaj (418 d) citira iz Ksenarha i kod koje vec
obazrivi Chantraine uzima u obzir poznatiji termin apene (od starijeg apana)
istog znacenja. Dosadasnji pokusaji koji se citaju u etimoloskim prirucnicima
i koji polaze od grckih sredstava ne uzimaju u obzir Hesihijeve glose amana i
gapos kola. Za ovu poslednju se izricno kaze da je tirsenska, iako zvucni
gutural ne odgovara etrurskoj fonetici. Da je varijanta amana postala od
starijeg abana moglo bi se zakljuciti i po tome sto se u istocno balkanska
plemena, koja su hamaxobioi kao i skitska, kod Homera ubrajaju Abioi
odnosno Gabioi kako ih zove Ajshil, ako ta imena doista obelezavaju takve
nomade. Dovoljno je, medutim, uzeti u obzir tracku promenu b/m, a varijante
G/Abioi ostaviti po strani. Sa ovim sto je napred receno sasvim se lepo slaze i
objasnjenje leksikografa Poluksa po kome je toboz tesalska kapana ustvari
skitska periphragma tj. kos od pletera kojim su presvodena kola istocnobalkanskih nomada (isp. galsko. lat. benna, dogrc. peirins, nem. Wagenkorb i
SCHRADER-NEHRING, Reallex, II, 617). U vezi sa apene i kapana pominje
se u etimoloskim prirucnicima i oblik lampene velika, svecana kola. Rec se
javlja kod Sofokla i docnije kod Menandra. Ocigledno se radi o slozenici
pomocu dogrckog augmentativskog prefiksa la- o kome je vec ranije bilo

govora. Varijanta lapene pored lampene dokazuje da je nazalni infiks u prvom

slogu sekundaran i da se radi o anticipaciji nazalnog zavrsetka. Hesihijeva
glosa pena apene objasnjava u dovoljnoj meri slozenicu lapene ali ne pruza
nikakva dokaza da su termini kapana i apene grcke slozenice sa penos, pannus
platno, ponjava. U najboljem slucaju moglo bi se raditi o koradikalnom
derivatu sa lat. qualus qualum (od starijeg quas-lo-) i slov. kos i to pod
pretpostavkom da je inicijal bio labiovelarne prirode. Smena sufiksalnih
elemenata lo/no- nije nimalo neobicna kako to pokazuje engl. sun i lat. sol. U
tom slucaju Hesihijeva glosa pena hamaxa morala bi se izvoditi od starijeg
quas-na, ali samo pod uslovom da se ne radi o aferezi inicijalskoga a (tj. pena
od apene) koja ne bi bila neobicna kod termina stranog porekla.
Medutim i grc. hamaxa kola sa cetiri tocka tumace Kretschmer i Meringer,
svaki na svoj nacin, kao originalno grcku slozenicu od hama + axon tj. kola sa
tockovima koji se krecu zajedno sa osovinama, pricem se pozivaju na rusko
odnokolka. Ali na to Schrader-Nehring sasvim razlozno primecuju da takva
terminologija prirodno pretpostavlja postojanje kola sa dve osovine. Ovom
njihovu protivrazlogu dodajemo jos dva: prvo, hamaxa nije Einachser jer ima
dve osovine, a drugo, hamaxa kako Boisacq s pravom istice a designe tout
d'abord chassis de l'apene. To ustvari znaci da je hamaxa isto sto i amana,
kapana i apene odnosno peirins i benna i postala je sufiksom -ax od tirsenskog
g/hapo-, pa je stoga koradikalna sa navedenim varijantama. Takav sufiks
nalazimo u fitonimu at/draphaxi/ys odnosno u dolat. atri-p(l)ex. Povrh svega
toga treba istaknuti da pronalazak kola tipa dogrckih hamaxa, kako kaze
Plinije (n. h. VII, 56, 199), prema antickoj tradiciji pripada frigijanskim
Indoevropljanima: vehiculum cum quattuor rotis Phryges. To je za cilj ovih
ispitivanja od narocite vaznosti.
Ipak sve to nije dovoljno da objasni odnos izmedu karsko-lidijanskog imbo-, i
Hesihijevih glosa impsas zeuxas, Impsios Zygios s jedne strane i toboz
tesalske glose gimbanai iuga s druge strane. Neizvesno je naime da li grupa
(s)kimbazo i okimbazo claudico pripada tesalskom gimbanai iako bi se kod
ovog poslednjeg zvucni gutural mogao objasniti progresivnom asimilacijom.
Razlika u znacenju ne preporucuje takvu vezu. Stoga je bolje da se drzimo
znacenja iugum, iungo i da tesalsko gimbanai u prvom redu vezemo sa
Hesihijevim glosama impsas i Impsios i to pod pretpostavkom da se kod tih
reci radi o inicijalskom sibilantu: starije simb- dalo je na jednoj strani u
psilotskim govorima prosto imb- dok je u gimbanai forsirana aspiracija dala
zvucni gutural kao sto to imamo u siptarskim govorima. Ali vec na samom
antickom Balkanu imamo potvrda za prelaz s u g na osnovu kojeg imamo ne
samo dublete s/z nego i h/g. Tu ne mislim na dublete trackog toponima
Salmydessos Halmydessos na koje je ukazao vec Kretschmer nego na
tehnicke termine koji zbog svoje miksoglotske fonetike i jedinstvenog
znacenja ocigledno cine jedinstvenu leksicku grupu. Mislim na Hesihijeve
glose gabena, gabathon, zabatos, zamation (prema azbucnom redu mesto
zalmation) kabatha i dolat. gabata i gavessa Schale, Schussel, holzernes
Gefass, kako kaze Walde-Hofmann s. v.; sve odreda termini keramicke
industrije, kojima se zbog inicijalskog sibilanta i ociglednog korenskog
labijala moraju pridruziti dogrcke dublete sipya odnosno ipya. Ova poslednja

varijanta potice svakako iz nekog psilotskog dijalekta, pa se odnosi prema

sipya kao halmydessos prema Salmydessos.
Ova fonetska paralela nuzna je i stoga sto etimolozi izvor svih ovih,
keramickih termina traze bilo na semitskom istoku bilo na keltskom zapadu
upustajuci se, razume se, u razne konstrukcije okicene zvezdicama. Vec je ta
cinjenica dovoljna da posumnjamo u pravilnost takvih postupaka, pogotovo
kada se uzme u obzir da predlozena resenja ne objasnjavaju promene inicijala,
ili, bolje receno, hronoloski odnos izmedu sibilantskog inicijala prema
guturalnom i prema nulskom inicijalu. Pored tih konsonantskih osobina treba
uvaziti i vokalske razlike, mislim na vokalizam prvoga sloga a/i. I jedna i
druga teskoca resavaju se najlakse ako pretpostavimo zajednicki arhetip saipi njegove apofonske varijante sap- i sip-. Baza sap- moze se smatrati
rezultatom monoftongizacije karakteristicne za govore indoevropskih Pelasta.
Tako imamo kod Aristotela {mir. ausc. 830 a 7) pajonski zoonim monaipos
pored poznatijeg oblika monapos, monops odnosno monotos kod Antigona iz
Karista (Mir. 57). Jos je poucnija u tom pogledu tracka i makedonska fonetika
gde imamo adraia aithria prema grc. aither i nulskom itharos. Zbog ove
monoftongizacije koja se javlja i kod ilirskih posrednika izmedu grckih i
italskih masa, bez ikakvih teskoca mogu se objasniti latinske tudice dtrium i
crapula koje su ocigledno postale od grc. aithrion i kraipala. Stoga
ponavljamo grc. aither i itharos nasuprot maked. adraia. Ova dva poslednja
koradikalna derivata potpuno objasnjavaju varijantu zabatos (od starijeg
saipato-) nasuprot sipya odnosno ipya, od kojih imamo i dolat. simpuium i
simpulum.
Sve te vokalske i konsonantske promene kao monoftongizacija, sonorizacija i
prelaz p/b/m/v mogu se objasniti na osnovu miksoglotske fonetike, uslovljene
kulturnom i jezickom simbiozom izmedu doseljenih Grka i zatecenih
starinaca indoevropskog porekla. Za takvu patolosku fonetiku govori
verovatno i Hesihijeva glosa sebis pyxis u kojoj se javlja prelaz a/e. Istu
promenu s > g kao u zabatos nasuprot gabata i gabena mozemo konstatovati u
varijantama getskog odnosno trackog bozanstva Zamolxis, Gebeleizis i
Suelsourdos odnosno Zbelthiourdos. Vec nam Herodot (IV, 94) kaze da je
Zamolxis isto bozanstvo kao i Gebeleizis, koji svojim vernim Getima
obezbeduje besmrtnost. Stoga nije lako prihvatiti shvatanje engleskih
naucnika (The Oxford Classical Dictionary, 964) koji Zamolxisa smatraju
bozanstvom smrti. Jos su vazniji za nas oblici sa bezvucnim inicijalskim
sibilantom, Salmoxis odnosno Samolxis. Zbog Porfirijeve interpretatio graeca
dora arktou moramo pretpostaviti dva razna imena koja tesko da imaju
makakvu medusobnu vezu. Pored oblika S/Zamolxis moramo racunati i sa
slozenicom zalm-olxis, ciji je prvi deo vec identifikovan sa grc. khlaina (od
starijeg khlamia), dok je drugi deo -olxis besumnje istovetan sa grc. arktos i
lat. ursus, a po svoj prilici i sa imenom Alaksandus Alexandros
Medvedovic. Ovog trojanskog junaka je prema antickoj tradiciji othranila
medvedica. Drugo je ime Samol-xis, u kojem zbog istovetnosti sa Gebeleizis
moramo konstatovati tracki prelaz b/m. Prema tome prvi deo kod ovih imena,
Samol-xis i Gebel-eizis, izvodimo od starijeg sauol- odnosno saueldokumentovano pored ostalog u grckom helios (od starijeg sauelios). Po ovoj

nasoj etimoloskoj kombinaciji imamo posla sa bozanstvom sunca, koje je

obicno istovremeno i bozanstvo rata buduci da su i stari Indoevropljani isli u
ratne pohode i u cetovanja u povoljnije godisnje doba. To se jos sasvim lepo
vidi i iz Tukididove monografije o peloponeskom ratu, a jos bolje iz rimskog
kulta. Tek tim posrednim putem mogao je Samolxis odnosno Gebeleizis
postati i bozanstvo smrti.
Drugi deo slozenice Samol-xis identifikujem sa staroind. ksayati vlada, drzi
i sa grc. ktaomai, Sasvim je bliska onomasiologija i u slozenici Zbel-thiourdos
gde u prvom delu imamo uocljiv apofonski oblik suel-.sunce (isp. lat. sol i
BENVENISTE, Origines, 11). Drugi deo identifikujem sa baltsko-slov.
tvirt/da cvrst, drzeci, o kojima govori Trautmann (334). Oblik -thiourdos po
svoj prilici postao je od starijeg turdos sa sekundarnom diftongizacijom
korenskog vokala posle dentalnog inicijala. Na taj nacin slozena imena
Samolxis i Suelsourdos, mogu se i u pogledu drugog dela smatrati
sinonimima* dok im je prvi deo potpuno istovetan sem razlike u apofonskoj
bazi. Kod slozenog imena bozanstva Gebel-eizis, koje daje svojim vernima
besmrtnost, moramo potsetiti na Ajshilove Gabioi i na Homerove Abioi. Ove
varijante, naime, jasno pokazuju da je prvobitni inicijal bio bezvucni sibilant,
koji se bilo izgubio putem aspiracije bilo odrzao kao zvucni gutural (isp.
siptar. gume nasuprot lat. somnus). Ako ne zahtevamo ocuvanje kvantiteta i
kod imena, a protiv takvog zahteva govore oblici Samol- i Gebel-sa
kratkocama u prvom slogu, onda se i ime istocno-balkanskih G/Abioi moze
identifikovati sa prostim imenom sunca koje glasi sau/su-. Neizvesno je,
medutim, da li ovamo spadaju i imena trackih plemena Savioi i Sapaioi, ali je
prilicno verovatno da ovoj onomatoloskoj grupi pripada ime Bakha, Sabos, i
Zeus Sabazios na Kritu i u Frigiji. Oblik Sebadius pored Sabathikos pokazuje
u prvom slogu isti vokal kao Gebel-eizis nasuprot Samol-xis. Sufiksalni
elemenat -ado, dokumentovan u derivatu Sabadios, iste je prirode kao u
trackoj grupi Ismaros, Ismarados.
* Max. Tyr. (VIII, 1): agalma Heliou Paionikon diskos brakhys hyper makrou
xylou.
Nesto je teza situacija sa drugim delom slozenice Gebel-eizis. Ali stvar
postaje znatno shvatljivija ako pretpostavimo da se i tu radi o nekom
kultskom terminu sa znacenjem visokog ranca kao bog, vladar, itd.. Stoga
se sama sobom namece identifikacija sa tirsenskim aiso-bog, koje je
ostavilo traga i u grckom recniku. Mislim na kultski termin ais-akos, ciji je
sufiksalni elemenat ocigledno trackog porekla (isp. Spart-akos). Taj termin
obelezava svetu granu od mirte ili lovora. Drugo je pitanje da li ovoj
tirsenskoj grupi, kako to hoce Kretschmer i Hofmann, pripada i pridev hieros
(od starijeg isaros) svet i tracki hidronim Istros kao i ilirsko iser na
skadarskom natpisu cije nam znacenje nije poznato. Ova neizvesnost dolazi
odatle sto ne znamo da li je tirsensko aisa- primaran oblik ili mozda ipak
sekundaran od starijeg anso-. Za ovu drugu mogucnost govori u prvom redu
utvrdeno indo-evropsko poreklo nekih imena etrurskog Olimpa kao Tin
Turms itd., zatim rasprostranjen geografski termin Astypalaia (v. FICK,
Vorgr. Ortsnamen, 83) kao i karska imena sa elementom -yso bog. Ovaj

karski termin moze se sa dosta razloga dokuciti iz slozenog imena MaysoMater deorum, pogotovo kada se ima na umu i varijanta Maesolos (v.
KRETSCHMER, Einleit. 327).
Za sve te sekundarne oblike kao aiso-, eso-, i yso- najpravilnije je da se pode
od arhetipa anso- koji je utvrden u indoevropskom recniku sa znacenjem duh
umrlog pretka, bozanstvo. Takvo znacenje indo-evropskog ansodokumentovano je ne samo u germanskom nego i u slovenskom. A to je od
narocite vaznosti za postavljenu temu. U ruskom, naime, imamo
denominativski glagol uhat mirisati (isp. ruske dublete duhi duhovi,
duhi mirisi i nase miloduh) koji je svakako rezultat ukrstanja sa duhat
ka'ko je pokazao Pedersen. Za balkanske Gote znamo od Jordanesa da su
svoje paganske bogove zvali anses (v. Kluge12 s. Asen gde se kaze da su ovi
bili prvobitno Wind- und Seelengottheiten). Stariji oblik sacuvan je u imenu
Anshelm. Ali ni Kluge ni njegovi nastavljaci nisu uzeli u obzir da se isti
leksemski minimum anso- nalazi ne samo u nemackim slozenicama gonnen,
Gunst i starovisnem. abanst, abunst Ungunst koji su ocigledno koradikalni
sa grckom sigmatskom osnovom ansos sacuvanom u slozenim pridevima
apenes i prosenes. Promenu znacenja u grc. prosenes prijazan i germanskim
slozenicama kao Gunst u dovoljnoj meri objasnjava Vergilijeva (Aen. II, 385)
fraza adspirat primo fortuna labori.
Na osnovu germanskih derivata i slozenica kao Gunst, abanst, abunst i kod
Klugea rekonstruisanih osnova ansti-, unsti- spiritus, anima moze se
koristiti, kako smo to vec ucinili, sa karskim toponimom soua-n-gela
sepulcrum regium, isto tako paretimoloska interpretacija slozenog
geografskog imena Asty-palaia deorum mensa iako akademik Ostir (Arhiv
I, 129) drukcije sudi o paretimoloskom materijalu te vrste. U slozenom imenu
Asty-palaia imamo u prvom delu ocigledno indoevropski nomen actionis
odnosno agentis ans-ti/tu-, koji se potpuno poklapa sa navedenom
germanskom osnovom i to ne samo morfoloski nego i semasioloski. Drugi
deo tog slozenog imena -pala mensa, poreden sa semantickom paralelom
discos - Tisch, poklapa se sa leksickom grupom pala i njenim slovenskim
clanovima pol polka polica koje obraduje Trautmann (Bsl. W-buch, 204).
Tirsensko aiso- (od starijeg anso-) s obzirom na geografsku lingvistiku
potseca nas na ajolske pojave kao paisa nasuprot kretskom pansa. Stoga je i sa
ovog razloga verovatnija veza sa Jordanesovim anses bogovi nego sa
staroind. Jajnak Gottes verehrung, Opfer (~ grc. hagios, hagos itd.), iako
se inicijalsko j gubi u tirsenskom kao sto to pokazuje etr. unial iunonius. Pri
ovakvoj etimoloskoj kombinaciji gubimo doduse jedan primer vise za
nekentumski karakter doklasicnih Pelasta, ali osobita i potpuna podudarnost
izmedu germ. ansti- duh umrlog pretka kao bozanstvo i dogrc. asty-mora se
smatrati presudnom pa i na osnovu nje dobavljena identifikacija dovoljno
ubedljivom. Daleko je manje ubedljiva pripadnost elementa As- u imenima
dogrc. bozanstva kao As-doulos za Dionisa (isp. njegovo pajonsko ime
Dyalos), As-gelatas za Apolona i As-k(a)lap/bios za Asklepija (isp.
kalabotes). Verovatnije je, medutim, da u Dionisovu imenu cije su glavne
varijante Dionysos, Dionousos, Deunysos, Dinysos, Dienysos i Zonnysos,
elemenat -yso ne smatramo prostim sufiksom nego drugim delom slozenog

imena u kome je prvi deo po svoj prilici istovetan sa vec pretresenim

tirsenskim tin- odnosno frig. Me-dineus i njihovim apofonskim bazama
dei/doi- dokumentovanim u ilir. Dei-patyros i u slov. Daj-bog, Daj-babe (baza
doi- odnosno doidio u Dazd-bog). Tako dobiven elemenat -yso (od starijeg
anso-) javlja se u karskim koradikalima Ma-yso- mater deorum o kojem je
bilo govora napred. Promena ans- u ys- potseca na slicne pojave u grckoj
fonetici kao yn pored ana i ijary pored hieron i ody = onton. Kako je poznato
slican proces pokazuje i slovenska fonetika.
Na kraju treba istaknuti pojavu heteroklizije kod ove vazne leksicke grupe.
Dok u slovenskom i u tirsenskom moramo racunati sa vokalskom osnovom
anso- dotle u grckim slozenim pridevima prosenes, apenes imamo pouzdano
sacuvanu sigmatsku osnovu. U slozenom trackom imenu Gebel-eizis izgleda
da imamo posla sa istom osnovom kao u Jordanesovu nazivu paganskih
germanskih bogova anses. Ni vokalizam trackog -eizi nije usamljen kako to
pokazuju italski koradikali esaristrom sacrificium (v. MULIER, Altit. Wbuch, 14, koji kao i njegovi prethodnici podvlaci tirsensko poreklo cele
grupe), pa stoga nismo primorani da racunamo sa prelazom a/e niti sa
uticajem vokalizma prethodnih slogova. Prema tome vokalska osnova aisoodnosi se prema sigmatskoj kao grc. domos prema despotes (od starijeg
dems-) ili kao lat. modos prema derivatu modestos. Imena Gebeleizis i
Dionysos slozena su na isti nacin kao slov. Daj-bog i nem. Sonnengott.
Sada imamo tracko ime Gebeleizis zajedno sa dubletama G/Abioi nasuprot
Samolxis i Suelsourdos pored ranije pomenutih varijanata keramickog
termina z/gabato- nasuprot sipya pored ipya, koje se javljaju kao pozajmice u
latinskoj sakralnoj terminologiji (simpuium, sumpuuium). U pogledu
nepouzdanog citanja Festova oblika simpulum mesto simpuium: uas
paruulum non dissimile cyatho quo uinum in sacrificiis libabatur, unde et
mulieres rebus divinis deditae simpulatrices (v. ERNOUT-MEILLET,
Recnik3, ]107), moglo bi se reci samo toliko da pretstavlja nomen instrumenti
ili deminutivski derivat nekog prostijeg oblika simpo-, ako je uopste
obezbedeno postojanje takvog deminutiva. Sekundarni oblik sumpuvium
dobio je svoj osnovni vokal prema naglasenom vokalu iduceg sloga, pa je i sa
te strane obezbedena egzistencija oblika simpo-, a ne sem-lo- (~ sentina),
kako se to i danas cita u etimoloskim prirucnicima. Ova dva primera za
inicijalske varijante s/g/zero potpuno su dovoljna da objasne karski zoonim
imbo- zygon nasuprot tesalskoj tudici gimbanai iuga, makar da se i danas
karakter karskog idioma sa indoevropskog gledista ocenjuje kao recht
fremdartig (tako KRAHE, Sprache und Vorzeit, 152).
Taj cudni karakter i jos cudnija mesavina karskih ostataka ili bolje receno
svega onoga sto anticki pisci obelezavaju terminom karski ne moze nas
nikako spreciti da u karskom recniku trazimo i poneki indoevropski ostatak,
pogotovo kada Herodot kao karsko dete pouzdano indoevropske Mise i
Lidijance smatra najblizim karskim rodacima. Za te indoevropske elemente u
karskoj mesavini najpouzdaniji je svedok vec pomenuti toponim Alabanda,
koji Stefan Vizantinac s.v. izvodi od nekog antroponima Alabandos
Hipponikos. Ovaj grcki prevod pokazuje da karski onomastikon sadrzi i

dobro poznate slozene indoevropske antroponime kojih tako reci nema kod
starih Latina u cije indoevropsko poreklo niko ne sumnja. Mi ne moramo
primiti analizu i znacenje koje daje Stefan Vizantinac kao tacno i sasvim
pouzdano; ali njegov podatak da karsko banda znaci pobeda ne moze se olako
odbaciti.
Stoga i bez obzira da li je prvi deo slozenog imena ala- zbog homofone
avarske reci, indoevropskog porekla ili ne, samo bando- moze se sasvim lepo
interpretirati kao indoevropski derivat na -to (isp. grc. phortos i lat. porta) od
leksemskog minimuma ven- streben, erstreben (v. WALDE-POKORNY I,
258), buduci da njegovi indoiranski koradikalni derivati pokazuju upravo isto
znacenje kao i karsko bando-. Ti su derivati: staroind. vanati vanoti wunscht,
liebt, erlangt, gewinnt, siegt, avest. vanaiti vanaoiti pobeduje i vantar
pobedilac, srednjepers. vanitan pobediti (cf. engl. win pobeduje). Na
osnovu ove etimoloske kombinacije moze se reci da se inicijalsko v u
karskom ponasa isto onako kao u trackom, gde imamo prelaz v/b. To isto vazi
i za prelaz o/a. Ali za razliku od slozenih karskih toponima Souangela i
Astypalaia, ciji kraci oblik Pylaia nedvosmisleno kazuje da je pogresna
Ostirova analiza A-stypalaia, antroponim Alabandos ne moramo na osnovu
analize Stefana Vizantinca smatrati slozenicom nego prostim derivatom
pomocu sufiksalnog elementa -nd, koji nije iskljucivo staroanadolski, pa ga
prema tome identifikovati sa slov. ornitonimom i antroponimom Labud (od
starijeg albanda, v. Trautmannov recnik, 5) koji se zbog apofonskog oblika
lebedi mora bezuslovno smatrati indoevropskim (v. ERNOUT-MEILLET,
Recnik3 36 koji slovenske oblike smatraju nejasnim).
Ovom tumacenju karskog ili toboz karskog nomen actionis na -to bando- (od
starijeg vento ili vonto) moglo bi se prigovoriti da je u karskom sasvim
iscezao inicijalski spirant v, kako bi se to moglo zakljuciti iz karskog imena
Idyma, ako je ono doista u vezi sa dogrc. ide suma, japija (v. HOFMANN,
Et. Wb. d. Gr., 122). Ovo stoga sto je oronim Jda, dokumentovan ne samo na
Kritu nego i u Frigiji kao i u centralnom Balkanu, pa po svoj prilici i u
ilirskom imenu sumskog bozanstva Vidasus (v. MAYER, Glotta XXXI, 238),
besumnje imao takav inicijal kako se to vidi iz indoevropskih koradikala sa
anofonskim promenama, o kojima govori Trautmann (Recnik, 358) i WaldeHofmann (I, 359). Od tih koradikala zbog svog znacenja narocito dolaze u
obzir keltski i germanski kao irsko fid Wald, Baum, Holz, vipr id., a
zbog apofonije lit. vieduolis innen -vertrockneter Baum. Istu bazu kao u
ovom litavskom koradikalu sa sekundarnom monoftongizacijom mozemo
konstatovati i u dogrc. oronimu i apelativu Ida (od starijeg veidha). Ali mi
nemamo nikakve stvarne podrske da je karsko ime Idyma (isp. frig. Dindyma
prema ilir. Dindari) doista u vezi sa ovom leksickom grupom, iako je u njoj
utvrdena osnova vidhu- pored vidho-. Pre bi se moglo reci da bi po svom
znacenju ovamo mogao spadati vec tretirani termin hyssos koplje koje je
Bechtel zbog sazvucnog karskog imena Hyssolos, cije nam je znacenje
savrseno nepoznato, proglasio karskim, dok smo mi uzeli u obzir kombinaciju
sa idioglotskim enkhos (od starijeg suenghes) koplje. Zbog utvrdenih
apofonskih baza veidh-/vidh- i voidh- (isp. staroind. vedhayati wird leer) i
zbog utvrdene promene oi/u u dogrckoj fonetici indoevropskih Pelasta (isp.

hidronim Loidys, Lydias} a svakako i zbog istovetnog znacenja, aloglotskoj

grupi ida pripada i dogrcki termin hyla sa prelazom d/l kao u trackom d/leba i
u dogrc. d/laphna lovor. Zbog raznih znacenja, narocito u staroind.
vedhayati treba porediti baltsko-slov. dirva drvo (~ razdor, prodor; v.
TRAUTMANN, Recnik, 56), koje je preko ilirskih Indoevropljana na
Apeninskom Poluostrvu ostavilo traga u dolat. silva (od starijeg dirua). Kod
ove lat. tudice imamo isti refleks ilirske sonantske likvide kao u (h)irpus (od
starijeg ulquos).
Da se vratimo grupi keramickih termina, koja nam je u pogledu inicijalskih
varijanata besumnje pouzdanija i dragocenija nego bogovska imena
Gebeleizis, Samolxis, Suelsourdos, pa i dublete podunavskih pravednika
G/Abioi. U toj grupi pada u oci razlika u radikalnom vokalizmu. Na jednoj je
strani zamato-, gabato-, gabena, gavessa a na drugoj sipya pored ipya i
svakako pcelarski termin za kosnicu simblos koji se odnosi prema karskom
imbo- kao sipya prema ipya ili tracki toponim Salmydessos prema
Halmydessos ili sicilski toponim Segesta prema Akesta, Aigesta. Mozda je
ipak bolje izdvojiti ove toponime, koji se javljaju po pravilu u vezi sa
predlozima ex i eis, pa se stoga mora racunati sa pogresnom podelom na
slogove. Vokalizam u sipya, ipya, simblos i imbo-nasuprot zamato-,
gambato-, gabena i gavessa moze se objasniti jedino na taj nacin da imamo
ovde posla sa indoevropskom apofonijom. Slicne apofonske pojave imamo
kako smo videli u grc. aither, (ali maked. adraia sa ociglednom
monoftongizacijom) nasuprot grckom derivatu itharos vedar. Jos je bolja i
pouzdanija paralela sa poznatom leksickom grupom skai-/ski- od koje imamo
grc. skia i skene (od starijeg: skana), skaios senovit a verovatno i lat.
caelum, caesius (v. WALDE-HOFMANN 6.V.).
Prema tome u nasem slucaju leksemski minimum ove doklasicne grupe glasio
bi saip-/sip-, a sa nazalnim infiksom simp/b-t; zvucni labijal je ocigledno
sekundaran i uslovljen prethodnim nazalom (isp. npr. pateo pando). Srecom
od ovog minimuma imamo koradikalne derivate u klasicnim jezicima, pa je
na osnovu toga omoguceno proveravanje celokupne serije, aloglotske i
idioglotske. Semanticka jezgra tog minimuma mogla bi se zbog lat.
koradikala saepe, saepes, saepio odrediti izrazima stisnuti, obuhvatiti,
comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo. Stoga je sasvim opravdano sto
smo ovamo pridruzili i Hesihijevu glosu simblos kos, kosnica. Ovom
dogrckom derivatu pomocu likvide po svoj prilicii odgovara i karsko ime
posrednika i veziste Hermesa koje glasi Imbros odnosno Imbramos, Imbrasos.
Sve tri ove varijante Hermesova karskog imena zajedno sa karskom glosom
imbo- iumentum odnose se prema Hesihijevoj glosi simblos kao ipya
prema sipya.
Dok je paralela sa sipya - ipya ocigledna i sasvim pouzdana to se ne bi moglo
reci za Hesihijevu glosu sempada, koju je izdavac Schmidt korigovao u
sempala i tako dosao do uocljive veze sa sambala, sandala (od starijeg
sambiala). Boisacqovo ukazivanje na novoiransko santal neprihvatljivo je
zbog hronoloske razdaljenosti a Hroznyeva kombinacija {Hist. d. Asie Ant.,
196, 211) sa lujsko-hetskim bozanstvom Sandas ne uzima u obzir ajolske

varijante sambala koja je navela Schmidta da menja rukopisno sempada. Ovo

sempada odnosi se prema embada kao sipya prema ipya, Samo je muka u
tome sto svi etimolozi termin embades zbog bliskog embates obuca,
konjanicke cizme, koturne izvode od idioglotskog glagola embaino, ne
uzimajuci pritom u obzir Hesihijeve glose sempada, koja je ocigledno
dogrckog porekla. Stoga je bolje ovo pitanje ostaviti otvorenim i zadovoljiti
se paralelom sipya ipya. Slucajevi kao (s)ys, (s)yrikos, (s)yringa i syphar
pored yphaiar izgleda da spadaju pre u cisto grcku fonetiku no u
miksoglotsku.
Pored Hesihijeve glose sempada, ciji je odnos prema embas i embates nejasan
iako je vrlo verovatna paretimoloska adaptacija prema baino, imamo vec
pomenuti tracki toponim S/Halmydessos i ime Zevsovih svestenika u Dodoni
koje glasi Selloi i docnije Helloi, To znaci da i na zapadnom i na istocnom
Balkanu imamo utvrden prelaz s u h, sa kojim svakako ide zajedno i tesalsko
gimbanai iuga (od starijeg simbanai). Toj se cinjenici ne protivi ni juzno
tesalsko ime Ellanes koje strucnjaci s pravom vezu sa dodonskim Selloi (v.
moj clanak HellenHellas Zbornik Vizant. Inst. I, 24). I ovaj primer znaci da
prelaz s/h nije ogranicen na grcke dijalekte. Chantraine u svom izdanju
Baillyeva Recnika s. Selloi identifikuje dodonske Seiloi sa rimskim Salii i
grc. hallomai, dodavajuci pritom jedan peut-etre. Tome se protivi homerska
tradicija koja zna samo toliko da epirski Selloi ne peru noge i leze na goloj
zemlji, a ne kaze da se bave ritualnim igrama kao Marsovi Salii. Vazno je
stoga Dielsovo zapazanje da ovaj asketizam u Dodoni savrseno odudara od
grckog kulta i religije kojoj je on sasvim stran u homerskoj eposi. Ima, doduse
i na rimskoj strani neka ucena tradicija po kojoj Marsovi Salii skakaci
dolaze iz Arkadije. O tome nas izvestava Festov izvod iz Verija Flaka (438,
27) ovim recima: salios a saliendo et saltando dictos esse quamvis dubitari
non debeat, tamen Polemon ait Arcada quendam fuisse, nomine Salium, quem
Aeneas a Mantinea in Italiam deduxerit, qui iuvenes Italicos enoplion
saltationem docuerit. Uzgred napominjemo da ime Salii i glagol salire ne
pokazuju istu bazu kao grc. hallomai, kako to misli Hofmann buduci da lat. a
moze biti refleks redukovanog e, koje u grckom reflektuje na isti nacin kao u
slovenskom i staroindiskom, dakle sasvim drukcije no u latinskom (isp. pateo,
pando nasuprot petannymi, pitnemi).
Sa svih tih razloga ne moze se primiti Chantraineovo tumacenje dubleta Selloi
- Helloi, koje kao i samo ime Zevsova svetista u Dodoni, Hella, ne mogu
pripadati grckom recniku, pogotovo kada i sam pesnik i pisac Ilijade tog
Zevsa, pa prema tome i njegovo svetiste i njegove svestenike zove Pelastikos,
ne pelazgikos, kako citamo u vulgati (II. 16, 233). Za ovu lectio difficilior,
koju nam daje Homerov sholijast, govori i cinjenica sto u samom Epiru, dakle
u toj istoj oblasti, imamo docnije dokumentovan toponim Palaista (kod
Cezara B, Civ. 3, 6, 3.) i derivat palestinus (Luc. Phars. 5, 460). Pored toga
treba uzeti u obzir i Hesihijevu glosu odnosno tesprotski hidronim Selleeis i
njegovo tumacenje da su po tom hidronimu dobili Selloi svoje ime. Sa cisto
formalnog gledista verovatnije je, medutim, da je hidronim Selleeis derivat
prema imenu Selloi ili, tacnije receno, prema drugom obliku istog imena
Selleus od osnove na -eus. I ova osnova dokazuje da su negrcki Pelasti glavno

svetiste svoga Zevsa u Dodoni zvali Sella i da je Hesihijev oblik histerogen,

ali nikako istovetan sa lakonskim apelativom hella kathedra. Derivatska
osnova Selleus, najzad, ne moze se smatrati, nasom rekonstrukcijom, jer nju
zahteva Hesihijeva glosa Selleia-deo (Archil. fr. 102) sa interpretacijom
Selleos hyios ho maritis, Batousiades to onoma. Kod ove interpratacije
treba ukazati najpre na izraz mantis, sinonim za hypophetes kako su zvani
Selloi, zatim na gentilicium Batousiades koji pretpostavlja ime Batontios.
Kod tog imena i osnova i sufiksalni elemenat ukazuju na ilirsko poreklo.
Prema tome ime Selloi odnosno Helloi ocigledno je u vezi sa imenom
Zevsova svetilista i prorocista u Dodoni koje se zvalo najpre Sella. Imajuci u
vidu te lokalne cinjenice ova leksicka serija moze se dovesti u vezu sa
gotskim sakralnim terminom saljan faire accepter, offrir un sacrifice i
staronord. selia uberliefern, ubertragen, verkaufen koje Walde-Pokorny (II,
504) smatraju kauzativnim derivatom leksemskog minimuma sel- nehmen,
ergreifen. Ali ocigledno koradikalno slovensko sulati i posulu emissus
jasno nas upucuje da se radi o minimumu sel- movere manum pedemve.
Hofmann s. haireo sudi uglavnom kao i Walde-Pokomy, dok je Chantraine
oprezniji kad s. haireo veli ce mot expressif et important n'a pas d'etymologie
certaine, pas plus que son aoriste helein. Predlozena semanticka jezgra
movere zadovoljava glavne varijante pruziti ruku i posegnuti rukom, a
semanticku paralelu daju lat. rego i grc. orego sa vrlo instruktivnim
objasnjenjem kod Ernout-Meilleta (Recnik3 1004) kojima treba dodati i
semanticku varijantu srp. pruziti dati, porrigere. Stoga se bez ustrucavanja
kao tudice ovoj grckoj leksickoj grupi mogu pridruziti imena demona koji
grabe malu decu Gello/s) daimon, hen gynaikes ta neogna paidia phasin
harpazein (Hes.). Kako se ova dubleta iavlja kod pesnikinje Sapfe, dakle i u
ajolskom dijalektu, a znacenje je imena ocigledno u vezi s leksemskim
minimumom sel- movere manum pe-demve, arripere izlazi da se i ovde
radi o istom slucaju kao u tesalskom gimbanai, trackom Gebeleizis i dogrc.
gabathon gambrion. Iz toga sledi da i ovde imamo prelaz bezvucnog sibilanta
u zvucni gutural a ne samo u spirant kao u Helloi, Hella, Halmydessos.
Kako smo videli ime dodonskih Selloi - Helloi nalazi se i u toboz grckom
imenu negrcke Dodone koje glasi ne samo- Hella - nego i Hellopia. To je
pokazao vec Fick (Vorgr. Ortsnamen, 156, 159). Isti strucnjak identifikuje
ovaj toponim sa dolopskim naseljem Ellopia u Jugozapadnoj Tesaliji. Za
takvu identifikaciju daje mu prava sufiksalni elemenat -op, koji je
karakteristican za ilirska imena kao Dolopes, Burdopes, Deuriopes, Almopes,
Aeropes, Noropes, Dryopes, Meropes. Krahe (Die alten Balkanill. Geogr.
Namen, 73) ne prihvata, doduse, bezuslovno Kiepertovo misljenje o ilirskom
poreklu formativa -op nego se zadovoljava konstatacijom da takva imena
pripadaju centralnoj oblasti starog Balkana. Iz te grupe narocito se istice ime
Meropes, kako su se zvali gegeneis na ostrvu Kosu, buduci da je to ime
dovedeno u vezu i sa nasim meropsima. Razume se, to je moguce samo pod
uslovom da se sasvim zanemari istoriska gramatika. Psiloza u toponimu
Ellopia svakako da ide na racun nekog ajolskog lokalnog govora. Ali, sto je
za nas predmet mnogo vaznije, varijante Ellopia i Selloi, Helloi, Gellos
sasvim se podudaraju s jedne strane sa ilirskim varijantama Autariatai i

Saudaatai (v. KRAHE, Die Balkffnill. Geogr\ Namen, 16) i s druge strane sa
onomatoloskom grupom Imbros Kimberos pored sebar i sjaber (od starijeg
simb(e)ro- v. nize). Od presudne je pak vaznosti cinjenica da je varijanta
Saudaratai epigrafski dokumentovana (CIG 2058) u istom prostoru u kojem
se pored opsteslov. sib(e)ro- javljaju oblici kimbero- i Kimmerioi. Kiepert
{Lehrbuch d. alten Geogr. 348, 5) smatra ove Saudarate, koji pod kraj II v. st.
e. traze zastitu u grckoj Olbiji, ostatkom ilirskih Autarijata koje je keltska
invazija odbacila prema istoku. Najzad jos jedan starobalkanski i to negrcki
primer za prelaz inicijalskog sibilanta u gutural. To je staromaked. glosa
zabelezena kod Hesihija gouan svinja koja pripada istoj leksickoi grupi kao
lat. sus, nem. Sau itd. Mislimo da su svi ovi negrcki primeri dovoljni da
ilustruju prelaz inicijalskog s > h/g. O tome se i radi kad je rec o identiflkaciji
slov. termina simb(e)ro- sa istocno-balkanskim imenima veziste Hermesa,
Imbros, Imbramos, Imbrasos i etmkonima Kimberoi, Kimmerioi.
Semanticka evolucija u terminu simblos kao i u grupi keramickih naziva
zamato-, gambatho-, gabena itd., medu kojima treba narocito istaknnti
Hesihnev oblik gambrion buduci da pokazuje i nazalni infiks i formativsku
likvidu r kao i Hermesovo ime Imbros moze se objasniti time sto je prvobitna
keramika bila ustvari pleter ispunjen i izlepljen glinom. Stoga bi se i dolat.
simpulum, koje Gaffiot ne smatra pogresnom grafijom, moglo zbog dogrc.
simblos smatrati realnim. Takvom resenju naginje i Juret (Dict. Et. 267), iako
na svoj osoben nacin. Ova indoevropska leksicka grupa ima svojih clanova i u
grckom recniku, koje smo vec ranije pomenuli. Mislimo na ipos, ipsos
iptomai kao i na Hesihijeve glose impsas zeuxas, Impsios Zygios koje su
nam narocito vazne zbog karske grupe imbo- Imbros i kod kojih smo bili u
neizvesnosti da li imaju inicijalsku digamu. Ali kako smo uzeli u obzir i
mogucnost da se radi o inicijalskom sibilantu cija je sudbina u govorima
indoevropskih Pelasta nesto drukcija od one u grckoj fonetici, bili smo
prinudeni da napravimo poduzu digresiju i da pronademo odgovarajuce
slucajeve. To nam je poslo za rukom i sada uzimamo ponovo u pretres te
grcke clanove ali na osnovu pomenutog leksemskog minimuma
saip-/sip-/simp/b-.
Dok Boisacq (Recnik4 388) povezuje grcku grupu koju cine ipsos brsljan,
impsas, Impsios, gimbanai zeugan? sa lat. vincio i vicia, dotle na str. 1114
kao i Walde-Hofmann (669) odbija Petersonovu kombinaciju za dolat. ibex i
uzima u obzir Perssona (Beitr. z. idg. Wortforschung, 1323) koji napusta vezu
sa vincio i vicia i predlaze kombinaciju sa got. bi-waibjan umotati i waips
venac, dolazeci tako do leksemskog minimuma veib-/vib-. Poznato je,
medutim. kako je to Meillet u nekoliko mahova isticao, da je primarni prosti
zvucni labijal u indoevropskom konsonantskom sistemu neobicno retka
pojava i uglavnom se svodi na ogranicene onomatopeje. U glosi gimbanai
zvucni labijal uslovljen je, po svoj prilici, prethodnim nazalom i stoga
irelevantan za rekonstrukciju leksemskog minimuma. Kod ostalih clanova
leksicke grupe ipsos, impsas, Impsios nemamo pouzdanih dokaza za
inicijalsku digamu, koja ni u tesalskom gimbanai ne mora biti obelezena
prostom gamom kako je vec receno.

Fitonim ipsos dokumentovan za aticku koloniju Thurioi u Lukaniji, zbog

parasitske prirode same biljke moze se identifikovati sa parasitom ixos
imela na taj nacin sto se radi o promeni ps > ks kao u dogrc. daxa (od
starijeg dapsa) more pored zaps. Istu evoluciju grupe ps imamo u lat. ipse ikse, u keltskom toponimu Uxello-dunum (od starijeg upsello-) i mozda u
imenu ostrva Cresa, Krepsa Kreksa, ukoliko se kod ovog poslednjeg
primera ne radi o disimilaciji. Dolat. viscum nasuprot dogrc. ixos pokazuje
istu metatezu kao Iskender, jesker, sesker, ili, jos bolje, kao lat. ascia nasuprot
grc. axine pored axis, axon, itd. Na taj nacin druga homofona Hesihijeva
glosa ipson vincula ide zajedno sa glosama impsas, Impsios kao i sa vec
pomenutim iptomai pritiskam. I njihova zajednicka semanticka jezgra moze
da se formulise izrazima ''stisnuti, obuhvatiti''.
Zbog duzine korenskog vokala u ipos i zbog istaknute semanticke jezgre vrlo
je verovatna data veza sa lat. saepio, saepe, sciepes, I bez obzira na
eventualnu vezu sa grckim koradikalom haimasia, koja se obicno poteze u
etimoloskim prirucnicima, ocigledno je da ovoj leksickoj grupi pripadaju
dosada neobjasnjene grcke reci aipos uzvisina, aipys strm, aipeinos
uzvisen, aipsa, aiphnes naglo i aipseros nagao. Semanticku evoluciju
koja pri nasem izlaganju izgleda malo neobicna, na potpuno ubedljiv nacin
ilustruje po znacenju bliska leksicka grupa koju cine grc. pegnimi, pegos
kompaktan, cvrst, silan, pagos uzvisina i lat. pax, pagus, compages kao i
njihovi koradikali u ostalim indoevropskim dijalektima. Sigmatsku osnovu
ocekivanu zbog Hesihijeve glose ipson vincula imamo u normalnom aipos,
aipeinos, aipseros, aipsa, aiphnes. Ponovo isticemo da malo neobicne
semanticke varijante kod grckih koradikala kao aipos i aipsa objasnjava grcki
sinonim pagos uzvisina, pegos cvrst s jedne strane, i pyka cvrsto,
pykinos cvrst, zbijen, valjan pored ampyx vinculum, vitta s druge strane.
Zbog semanticke nijanse u lat. propago, koje je koradikalno sa grc. pagos, lat.
pagus i compages, vrlo je verovatno da leksickoj grupi saip. /simb- pripada i
lat. prosapia (isp. sinonime proles i progenitura) pa prema tome i slov. termin
sembru (od starijeg simbro-) i tracka glosa Zibythides Tracanke ili pravi,
rodeni Tracani. Ali Hesihijev izdavac Schmidt kod ove glose, koja dolazi
posle leme zibynnai stavlja tacku izmedu ziby i -thides, po cemu bi se
ocekivalo da pravi oblik glasi zibyrthides. U tom slucaju laik bi pomislio na
nem. Geburt, geburtig, ciji prefiksalni elemenat ge-, gi-, ga- potice od starijeg
qo- (v. Klugeov Recnik12, 189). Stoga se moramo zadovoljiti prostim zib-yti to tim pre sto vec imamo tracka etnika Sapaioi, Savioi, Gabioi, Abioi. Iako
im ne znamo pravih znacenja mozemo ih uzeti u obzir u prvom redu zbog
tracke monoftongizacije diftonga ai, na osnovu cega dobijamo apofonske
baze saip-/sip- koje smo vec napred utvrdili. Drugi razlog za ovu vezu nije
nista manji, buduci da se oslanja na Hesihijev atribut gnesios rodeni, pravi.
Apofonsku bazu sa dugim vokalom koju je uslovio gubitak drugog dela
diftonga vec u opsteindoevropskoj eposi imamo u pomenutom lat. terminu
prosapia (od starijeg sa(i)po-). Baze sa monoftongizacijom prvobitnog
diftonga imamo vec u pretresenim koradikalima zamato- i gabato-, pa su
stoga oblici gambato- i gambrion dobili mozda svoje nazalne infikse tek u
miksoglotskoj fonetici. To znaci da se ovi oblici ne mogu staviti u isti red sa

grc. impsas, Impsios i dogrc. simblos, gimbanai a svakako i slov. sebar (od
starijeg simbro-), koji potpuno odgovara karskom imbros i dogrc. kimberos.
Smena likvida l/r, kako smo videli ranije, starog je datuma cak i onda kada se
javlja kod sufiksalnih elemenata. U pogledu korenskog vokala originalno
tracki termin Zibythides odnosi se prema imenima Sapaioi i Savioi kao
gabathon i gabena prema sipya.
Sve to treba imati na umu pri tumacenju vaznog, komplikovanog i ocigledno
arhaicnog slovenskog drustveno-politickog termina simbro-koji je vec
Solmsen, a posle njega Walde i Muller (Altit. Wb., 396), povezao sa italskom
onomatoloskom serijom Sabus, Sabini, Samnium, Sabelli i nem. Sippe i
staroind. sabha Versammlung der Dorfgemeinde. Nazalost iz italskog
recnika dolazi u obzir samo ime kotline koju cini reka Anio u oblasti Ekva i
koja, se zove Simbruvium (isp. Lanuvium, Vesuvius, Pacuvius). Ime
Simbruvium dolazi u obzir u prvom redu stoga sto mu je sa gledista fonetike
radikalni elemenat potpuno istovetan sa slov. simbru i karskom Imbros, U
pogledu znacenja, medutim, moramo potsetiti na vec pretresane keramicke
termine simpuvium i simpulum koje sada na osnovu ove veze ne moramo
smatrati pozajmicama od dogrckog.sipya - ipya, kako se to redovno uzima.
Poznato je da nazalni infiks cesto dolazi u vezi sa sufiksalnim -ro, pa se
prema tome i slov. termin simber i italsko Simbruvium zajedno sa
dogrc.simblos sud, ostava, kos mogu i sa gledista morfologije smatrati
koradikalnim derivatima. U pogledu apofonije za nas leksemski minimum
saip-/simp- osim leksicke grupe skana, skaios, skia ubedljivu i interesantnu
paralelu pruza leksicka grupa lampros, za koju Hofmann (Et. Wb. d. Gr., 172)
s pravom postulira baze la(i)p-, l?ip-, l?p-. Iz ove poslednje baze
dokumentovane u grc. lampo itd. jasno se vidi da je gubitak sonantskog
elementa, koji je u dugoj bazi ai bio sasvim opravdan prenesen i u
redukovanu bazu. To znaci da pored koradikala kao prosapia, prosapies (isp.
proles, progenies, progenitura) mozemo racunati i sa bazom samp/b- odnosno
sa derivatom sambro-. Ovakav derivat stvarno je dokumentovan u dogrc.
keramickom terminu gambrion (od starijeg sambro-} koje belezi Hesihije sa
znacenjem tryblion, zdela, posuda. Prema tome moze se slobodno tvrditi da
italski geografski termin Simbruvium u onomasioloskom pogledu odgovara
nasem kazan (u Derdapu) zatim Plitvicama (u Hrvatskoj) kao i
geomorfoloskim terminima kotlina i basen (od starijeg baccinum posuda).
Time je, mislim, reseno pitanje italskog imena Simbruvium. Ali na
Apeninskom Poluostrvu nasa leksicka grupa ima jos jednog svog clana, kako
nas obavestava Plutarh u svom Mariju. Liguri, koji su prema starom Katonu
ranije bili naseljeni po celoj Italiji zvali su se sami Ambrones. Medutim Fest
(15, LINDSAY) kaze sledece pod imenom Ambrones: fuerunt gens quaedam
Gallica, qui subita inundatione maris cum amisissent sedes suas, rapinis et
praedationibus se suosque alere coeperunt. Eos et Cimbros Teotonosque C.
Marius delevit. Ex gu tractum est, ut turpis vitae homines ambrones
dicerentur. Razume se ova kombinacija odrziva je samo pod pretpostavkom
da je inicijalsko s preslo u h, kako je to doista i slucaj u keltskom. Ali
Plutarhov podatak, koji po svoj prilici potice od Posejdonija (v. NORDEN,
Alt-Germanien, 202), ne dozvoljava takve pretpostavke. Isto tako ne moze se

nista reci o pripadnosti etrurskog nomen gentile Sempronius, koje akademik

Ostir uzima u obzir pri tumacenju slov. simbru- sebar. Baza sambro-, koja
se prema tome moze samo naslucivati za etnikon Ambrones, ima, doduse,
svog najblizeg srodnika u grckom deminutivskom hapax eiremenon amnion
(od starijeg samb-no). Ova veza nije beznacajna kada se zna da se smenjuju
sufiksalni elementi no/ro-. Izlazi da se za nas termin simbro- moraju traziti
pouzdaniji srodnici. Prema misljenju Rozwadowskog to su Cimbri koji se
redovno javljaju sa Ambronima i Teutonima, a po mome, to bi mogli biti
Kimberoi koji se javljaju u atickom recniku sredinom V v. st. e.
Dosadasnju literaturu o nejasnom poreklu i znacenju vaznog drustvenopolitickog termina sebar koji se sve do Vuka odrzao u dubrovackom govoru,
beleze Jokl i Pisani {Sbornik L. Miletica, 121, 659) {Die Sprache I, 140). I
novija tumacenja isto kao i starija mogu se uglavnom podeliti u dve grupe:
jedni su tumaci, kao Ljapunov (simbro-), Sobolevskij i Vaillant (sembro- od
starijeg koim-ro-) i Petersson (heterokliticna osnova sebh-er, sebh-n-es,
sembhno) za idioglotsko poreklo. dok su Ostir (etr. zenpir) i Jokl (germ.
semburo-), Rozwadowski (keltsko kimbro- < germ. himbra) i za njim Pisani
za aloglotsko poreklo. Razume se da se manje vise kod ovih tumacenja mora
pristati na izvesne teskoce akcenatske, fonetske i morfoloske prirode.
Verovatno u tome i lezi razlog sto su se strucnjaci odmah u pocetku podelili u
dva pomenuta tabora. Dodajemo jos da i Muller (Altit. W-buch, 396) i pored
ociglednih fonetskih teskoca zadrzava staru Solmsenovu zapravo Fickovu i
Bezzenbergerovu kombinaciju ovog termina sa zamenicom se/so i
onomatoloskom serijom Sabus, Sabinus, Sabelli, i da je W. Thomsen
(Beroringer 216) slovenske reci pogresno smatrao pozajmicama iz baltskih
govora (v. JOKL, o. c. 122), pobijajuci pritom suprotno Brucknerovo glediste.
Miklosiceva kombinacija sa finskim izvorom, data uostalom bez ikakve
stvarne podrske, danas se vise ne uzima u obzir. Jos u vecoj meri vazi to za
Safarikovu kombinaciju sa imenom Sabeiroi ethnos ounikon, protiv koje
govori ne samo fonetika, nego i sasvim konkretna i specificna znacenja
termina sebar. Jirecek (Arch. sl. Phil. 22, 212) postulira za juznoslovenske i
ruske oblike (sjabr, sabr, seber, seber) fonetski arhetip sembiru- odnosno
simbiru-, kome slicno Schemannu daje semanticku jezgru Halftner,
Teilhaber, Gesellschafter. Na to primecuje Jokl da se siptarska pozajmica iz
slovenskog sember Teilhaber am Vieh, Halbspanner, Genosse, Teilnehmer,
Kompagnon, Sozius u svakom pogledu potpuno poklapa sa Jirecekovim
shvatanjem.
Slicno Jireceku polazi i akademik Ostir (Etnolog IV, 1930, str. 1-28) od
doslov. oblika sembiru kome on vidi poreklo u etr. zenpir alter i u vec
pomenutoj trackoj glosi (kod Hesihija) Zibyrthides, prema njegovu citanju,
buduci da ubacuje r ispred th da bi sacuvao azbucni red. Takva emendacija
Hesihijeva teksta data je vec ranije. Ali sa isto toliko opravdanja moze se
citati Zibysthides ili Zibytthides sa ekspresivnom geminatom kao u grc. Atthis
pored attikos. Bice jos reci o ovom trackom terminu, ali se vec sada moze reci
da je najverovatnije citanje Zibysthides, posto i na istocnom Balkanu imamo
onomasticke derivate pomocu poznatog sufiksa -st (isp. npr. Ktistai pored
Agde/istis i hidronim Dunastis). Uzgred treba napomenuti da je Ostir sasvim

ubedljivo odbio glediste madarskih strucnjaka (SZINNYEI, MELICH

GOMBOCZ), koji su u rumunskom kolektivu simbra societas, communio,
commercum nastojali da pronadu posrednika izmedu grc. symbola i slov.
oblika (JOKL o. c. 124), buduci da se u rumunskom samo intervokalsko r, a
ne i postkonsonantsko menja u r. Sam Ostir polazi od staroevropskog
*Dze(n)bir zadruga. U pogledu tog toboz prvobitnog znacenja, ali samo
toliko, s Ostirom se slazu Vaillant (Slavia, II, 1932, str. 38-40), Ljapunov i
Sobolevskij (JOKL, o. c. 659) koji termin sebar smatraju koradikalnim
derivatom baltsko-slovenske grupe seima- familia (TRAUTMANN, Bsl.
Wb. 300) sa tom razlikom sto Vaillant i Sobolevskij polaze od apofonske
baze saima (koimo-), a Ljapunov od nulske baze sima-. Medutim sva trojica
moraju da pretpostave prelaz grupe mr u mbr tj. sembru moralo je postati od
starijih oblika seimra odnosno simra. Da za takvu rekonstrukciju nema upravo
nikakvih dokaza priznaje sada i sam Vaillant kada (Gramm. Comp. des lang.
slaves, I, 95) kaze sledece: Des groupes *nr, *mr ont du se rencontrer, mais
on n'est guere renseigne sur leur traitement en slave, ni en baltique: on attend
*ndr de *nr, *mbr de *mr, par relachement d'une articulation renforcee *nnr
*mmr, et en effet l'allemand Heinrich Henri est v. tch. Jindrich, v. r.
Andrihu, le nom du membre d'une association, sembru, r. sjaber. doit
representer *sem-ru, derive de lit. seima famille, slavon semija, r. sem'ja.
Jos rec dve o fonetskoj strani dosadasnjih tumacenja. Sobolevskij, Ostir,
Vaillant i Jokl pretpostavljaju dug osnovni slog na osnovu uzlaznog naglaska,
pri cemu je svejedno da li je ta duzina prvobitan monoftong ili stariji diftong.
Jokl (o. c. 130) se pritom poziva i na ruske oblike (sjaber, sjabr, sjabor, saber,
sjaber, sjabru) kao i na nase sebar da bi dokazao steigende (gestossene)
Intonation. Ali kako znamo od ranije (VONDRAK, Vgl, Slav. Gramm. 225) u
pogledu prvobitnog kvantiteta ruski su oblici prilicno problematican svedok,
dok na drugoj strani imamo slucajeve kao pun pored brat nasuprot pilnas i
bhratro (isp. i sedra nasuprot Sinter, ali gredelj prema grindila). To znaci da
prvobitni uzlazni naglasak u terminu sembru- ne mora pretstavljati duzlnu
osnovnog, odnosno, kako Jokl misli, prvog sloga, nego da se moze poci i od
sonantskog diftonga simbro-. Na stranu sto je u slovenskom
nedokumentovana apofonska baza koim- od koje polaze Vaillant i
Sobolevskij. I sam Jokl na kraju krajeva postulira neslovenski kompozit
somburo- dok Rozwadowski slicno Ljapunovu racuna sa nulskom bazom
kim-ro-, od koje da je postalo germ. himbr- i keltsko-latinsko Cimbri. Prema
ovom tumacenju Rozwadowskog. slov. sebar bila bi pozajmica iz
germanskog, cije je himbr- koradikalno sa baltsko-slov. seima porodica.
Svi ovi navedeni etimoloski pokusaji, stariji i noviji, tumace termin sebar kao
clana zadruge ili porodice odnosno kao Sippengenosse. Kako smo vec rekli sa
tim se ne slazu Jirecek i Jokl. Narocito je Jokl (str. 121) dovoljno precizno
utvrdio osobeno znacenje slovenskog drustveno-ekonomskog termina i to na
osnovu siptarske pozajmice sember Teilhaber, am Vieh, Halbspanner,
Genosse, Teilnehmer, Kompagnon. Jos bolje no u siptarskom sacuvano je
prvobitno znacenje u novijem grckom: sympros ho georgos ho ekhon hena
monon boun synetairizetai met'allou, hin' apotelese zeugari, zetei sympron.
Mnogo su docnija znacenja koja belezi Dimitrakos (Mega lex. ell. s. v.): ho

epi symbasei kalliergon allotrion ktema, epimortos kalliergates kollegas; ho

epi symbasei diatrephon allotria boskemata.
Na osnovu navedene Jirecekove definicije i znacenja utvrdenih za ovu tudicu
slovenskog porekla u grckom i siptarskom, dosao je Jokl na svoju etimolosku
kombinaciju prema kojoj slov. sembru- pretpostavlja ne starije sembiru ili
simbiru, kako je mislio Jirecek nego semburu od nedokumentovanog
kompozita sem-bur. Tako je ta rec morala da postoji i da glasi u gotskom
jeziku i njeno pravo znacenje prema Joklovu shvatanju treba da je halben
Ertrag, halben Zins, halbe Abgabe scil. liefernd bzw. empfangend,
Halbzinsmann, Halbbauer. Nazalost sa ovakvom interpretacijom ne slazu
se ni grcka ni siptarska tudica ni rumunsko simbra ni madarsko cimbora (isp.
slovacko ime Cimburek), pa ni ruska znacenja koja Jokl uzima iz Daljeva
recnika: tovarisc, arteljscik, pajscik, soucastnik, odnosum, chozjain,
tjagoljnyj, u kogo golos na schodke. Ne slazu se sa prostog razloga sto se tu
ne radi ni o napolicaru ni o polovniku nego o zemljoradniku koji nema sve
potrebne orace volove da bi mogao samostalno obradivati svoju a ne tudu
zemlju, pa se stoga mora povezati i udruziti sa drugim zemljoradnikom, koji
je u pogledu radne stoke isto tako oskudan kao i on sam, da bi mogli obojica
zajedno jedan drugom uzorati i obraditi zemlju. Takva institucija
zemljoradnika saveznika postoji i danas i Vuk daje za nju nekoliko termina
koji su zamenili stariji termin sebar.
Iako se Jokl u nastojanju da obrazlozi svoju nicim dokumentovanu
koristrukciju arhetipskog kompozita semi-buro napolicar sluzio i izvesnim
materijalom iz ekonomske istorije ipak mu se mora prigovoriti da je taj
njegov napor bio neosnovan i nekoristan. Njegovo tumacenje tog
pretpostavljenog kompozita, koji on interpretira sa nem. Halbbauer i lat.
colonus partiarius (v. GAI, Instit., 2, 254; Dig. 19, 2, 25 i GAFFIOT s. v.)
pretpostavlja takav drustveno-ekonomski poredak kod slovenskih plemena u
doba seobe naroda, kakav je dokumentovan tek docnije, kada je bila zavrsena
slovenska diaspora. Za opsteslovensku epohu razlikuje Niederle {Manuel, II,
169) pored aristokratije dvorskog i ratnickog karaktera jos dva drustvena
sloja, slobodne seljake i robove. Suprotno tome nasi strucnjaci Ostrogorski,
Grafenauer i Perovic (Istorija naroda Jugoslavije I, 70) smatraju da se tek pod
kraj VI v. n. e. moze govoriti u punom smislu reci o robovima kao
drustvenom sloju, koji je iskljucivo stranog porekla kao rezultat ratnog plena
iz vizantiskog Podunavlja. Isti pisci nalaze da su slovenska plemena sve do
VII v. n. e zivela uglavnom u rodovskoj zajednici, koja nije znala ni za
ekonomsku ni za politicku klasifikaciju nego samo za rodovsku
demokratiju. To znaci da se tek posle diaspore moze govoriti o Niederleovoj
podeli.
Evo sta kazu nasi strucnjaci: U oba ova sistema zemljoradnje (paljevinski i
poljoprivredni) zemljiste je jos uvek kolektivno vlasnistvo citave opstine.
Njena prava dolaze do izrazaja narocito u zajednickom iskoriscavanju
neobradenog zemljista pasnjaka i suma i prilikom sukoba sa susednim
opstinama oko pojedinih delova zemljista u kojima opstina kao kolektiv
zastupa svoje interese. Posto se i zemljiste koje je trenutno obradeno

upotrebljava za njive samo nekoliko godina, a onda se opet za duzi period

prikljucuje neobradenom zemljistu, i nad njim se u krajnjoj liniji sacuvalo
vrhovno vlasnistvo opstine. Medutim time sto je kolektivno obradivanje i
iskoriscavanje zemlje zamenjeno privremenom podelom patrijarhalnim i
velikim porodicama na obradivanje i uzivanje, stvorena je osnova za
raslojavanje drustva i opadanje rodovskih odnosa. Bez obzira na vojnu
demokratiju ili mozda tacnije receno vojnu aristokratiju, kako misli M.
Hauptmann, Joklovo se tumacenje pomocu nekog nedokumentovanog
germanskog izvora ne moze primiti sa prostog razloga sto nisu postojali
drustveno-ekonomski uslovi za pozajmljivanje termina napolicar u
vekovima koji su prethodili slovenskoj diaspori. Nase tumacenje pretpostavlja
upotrebu oracih volova ali sinonimi suveznik, suznik i spreznik dopustaju
daleko stariju pojavu termina sebar, koji je najpre specijalizovan a docnije
prosiren na opste znacenje tezak, kako je zabelezio Vuk za Dubrovnik.
U starosrpskoj obradi Blastareve sintagme termin sebr odgovara grckom
euteles dok u Dusanovu Zakoniku, prema Novakovicevu tumacenju sebar je
svaki onaj clan drustva koji ne pripada privilegovanim klasama crkvenim i
feudalnim. Odatle i sinonim seljak i zemljanin. To znaci da vec ovde imamo
posla sa razvijenijom semantickom evolucijom, i da su starija odredenija
znacenja sacuvana u grc. sympros, sempros i siptarskom sember, odakle je po
svoj prilici postao i geografski termin Semberija. U zapadnim krajevima
stariji leksikografi beleze znacenja, koja se mnogo ne razlikuju od onog u
Dusanovu Zakoniku i Dubrovniku: rusticus, ignobilis, homo
impossessionatus. Madarski prevodi Verboczyieva Tripartituma daju izraze
paraszt kinek joszaga ninc, joszagtalan birtoktalan, kinek birtoka ninc. Kako
se vidi sve znacenja koja odgovaraju srpskoj upotrebi srpskog termina sebar u
prvoj polovini XIII veka. Starijem znacenju, utvrdenom u grckim i siptarskim
pozajmicama odgovara i starija fonetika, buduci da sacuvani nazalni elemenat
dokazuje da je rec iz juznoslovenskih govora presla juznim susedima
najdocnije u prvoj polovini X v. Stoga je sasvim prirodno i razumljivo sto je u
novoj sredini taj termin sacuvao svoje staro prvobitno znacenje slobodan
zemljoradnik sa nedovoljno teglece stoke, koji se udruzuje i sklapa savez sa
drugim zemljoradnikom slicnog stanja. U mom kraju izmedu gornjeg Vrbasa
i Sane postojala je doskora takva institucija i takav se zemljoradnik zove
suveznik.
Tu istu rec belezi vec Vuk za Dalmaciju i upucuje na reci sprega, spreznik i
suznik (u Hrvatskoj). Pod sprega citamo sledece: das Zusammenspannen,
coniunctio boum meorum cum vicini bobus in opem mutuam (cf. sprezanje).
U Srbiji ljudi koji nemaju citavog pluga volova, spregnu po dva i po tri a
siromasni i po cetiri (jer se obicno ore na 8 ili 6 volova) zajedno pa tako oru i
preko citave godine rade kojesta i vuku na volovima. Gdjekoji budu u sprezi
po nekoliko godina. Koji spreznik ima vise volova u sprezi onome vise i rade.
Iz ovog Vukova opisa sasvim je lepo uocljiva semanticka jezgra iz koje su se
bez narocitih skokova i specificnih uzroka mogla prirodno razviti sva potonja
znacenja drustveno-ekonomskog termina sebar, zamenjenog novijim
tvorevinama na osnovu iste onomasiologije i to upravo u nasoj jezickoj

oblasti, gde su, prema svedocanstvu grcke i siptarske pozajmice sacuvana,

najstarija znacenja. Rumunski kolektiv simbra, koji je postao i nomen actionis
potvrduje i sa morfoloske strane arhaicnost ovog termina, buduci da je graden
pomocu istog kolektivskog sufiksa kao gospoda i bratija, braca (od starijeg
bhratria kao i grcko phratria). Ovi semanticki i morfoloski detalji jasno
govore protiv Jokla koji je morao sam da konstruise i ad hoc udesi svoj
kompozit sem-bur, iako njegovo znacenje napolicar u sustini ne odgovara
upotrebi slovenskog termina sebar. Ne pomaze Joklu pozivanje na donjonem.
kompozit halfwinner poludobitnik i svajcarski halbgenossig, sa prostog
razloga sto sebar nije napolicar nego suveznik i spreznik. Joklu nije poslo za
rukom ni to da u recniku gotskih Germana pronade bar jedan kompozit ciji bi
prvi deo odgovarao trazenom semi- pola, buduci da citirano starosaks.
samquik i starovis. nem. samiquek odgovaraju lat. semi-vivos.
Pozivajuci se na Sahmatova tumaci Jokl ruske dijalekatske oblike sjaber,
sjabor, sjaber, kao sekundarne dublete kao sto je to slucaj u dobor, krugol,
chraber i veper. Ali oster nasuprot ostru i oselok pored staroslov. osla
ocigledno potvrduju ono stanje koje je starije i od opsteruskog i od
opsteslovenskog: ovde se radi o morfoloskim dubletama starijeg,
doslovenskog datuma jer prema grc. akros i baltsko-slov. asra stoji irsko acher
(od starijeg akeros). Iz toga proizlazi da je i slov. termin sembru prema
siptarskom sember, Semberija i ruskom sjaber sjaber morao imati dva oblika:
jedan obrazovan pomocu sufiksa -ero kao irsko acher a drugi pomocu sufiksa
-ro kao grcko akros, Savrseno iste dublete imamo i u baltskom sinonimu za
slov. sembru koji glasi bendra nasuprot grc. pentheros: litav. bendras
gemeinschaftlich, gemeinsam, als M. Teil-haber; let. biedrs Genosse,
Gefahrte koji su u ociglednoj vezi sa staroind. bandhu- Verbindung,
Verwandtschaft, Genossenschaft, Beziehung; Verwandter, Angehoriger (v.
Trautmannov Recnik, 30). Naveli smo sve semanticke nijanse staroind.
koradikala bandhu da bismo bolje ilustrovali ne samo semanticku evoluciju
termina sebar, nego i ostale promene znacenja u celokupnoj leksickoj grupi
saip/simb- comprimo, coniungo, comprehendo, vinculo, koja dosada u
etimoloskim prirucnicima nije ni uocena u punom opsegu. Nije ni potrebno
isticati da su vokalske alternacije sufiksalnog elementa ero/ro, utvrdene
nedvosmisleno u slucajevima kao ak(e)ros, bhendh(e)ros i simb(e)ros,
svakako uslovljene opste-indoevropskom slobodnom intonacijom.
Tako smo tek sada uspeli, ili bar mislimo da smo uspeli, sa identifikacijom
opsteslov. simb(e)ro- sa imenom dogrckog veziste Hermesa Imbros (od
starijeg Simbros) i keramickim terminima simblos, (s)ipya, gambrion, lat.
simpuvium, Simbruvium itd. o kojima je napred bilo dovoljno reci. Smena
likvida r/l, koja je opste-indoevropska, javlja se i u ovom slucaju jer nasuprot
dogrc. simblos stoji karsko Imbros i slov. simb(e)ro. Na isti nacin kao sto
nasuprot grc. akros stoji irsko acher stoji staroslov. osla brus i rusko oselok
id. pored ostr, ostri prema oster i sebar prema sjaber (isp. Tiberis pored
Thybris i hidronim Dubra). Stoga je bespredmetno sto Sahmatov, a sa njim i
za njim i Jokl, pomenute ruske dijalekatske varijante tretiraju kao internu
stvar ruske dijalektologije, pogotovo kad vec u homerskom grckom imamo
pod istovetnim uslovima dublete hieros (od starijeg isaros) pored (h)iros (od

starijeg isros).
Ne uzimajuci u obzir baltsko-slovenske varijante u leksickoj grupi korko-,
krak, krok, korak, krka, krkaca, moglo bi se reci da je normalna baza pored
nulske u kontaktu sa likvidama po svoj prilici uslovljena slobodom pokretnog
akcenta, pa je i sa tog gledista bespredmetna Ostirova i Joklova konstrukcija
nekog aloglotskog arhetipa sem-/bi/uro, kada raspolazemo ruskim sjaber i
sjaber pored naseg sebar, pogotovo kada siptarsko sember zahteva i za
juznoslovenske govore normalnu bazu sufiksalnog elementa sa likvidom.
Chantraine (Formation, 230) samo spominje jonsko-ajolsku dubletu iros
pored hieros odnosno hiaros, kako taj pridev glasi u dorskom i arkadskokiparskom dijalektu, ali ne daje nikakva objasnjenja. Slicna je situacija u
kontaktu sa likvidom r i kod fitonima skorodon (kod Herodota) i skordon
(kod Herodotova savremenika, atickog komediografa Krateta). Nije
iskljuceno stoga da je kod dvojake prirode sufiksalnih elemenata sa vokalom i
bez vokala izvesnu ulogu igrala i njihova sonantska priroda kao i ritam koji
odgovara za anaptiksu odnosno pojavu nepostojanih vokala ispred likvida.
Drukciji je slucaj sa akcentom ruske tudice osel magare, buduci da se tu
radi o uticaju idioglotskih zoonima kozilu i orilu (TRAUTMANN, 14).
Ostaje nam jos da u antickim ostacima iz recnika indoevropskih Pelasta
pronademo i oblik simberos, na koji imamo prava na osnovu siptarskog
sember i ruskih dijalekatskih varijanata sjaber i sjaber koje jasno govore
protiv Joklove konstrukcije nekog gotskog sem-bur. Mi smo vec naveli cetiri
primera za prelaz inicijalskog sibilanta u gutural. To su, bili gimbanai iuga,
pored simblos, Gebeleizis tracki bog sunca pored Samolxis i Selloi pored
Gellos i maked. gouan suem. Razume se da u istu kategoriju spadaju i
dublete trackog toponima S/Halmydessos. Primeri sa bezvucnim guturalom
mesto inicijalskog sibilanta kao da nisu u tolikoj meri ni brojni ni pouzdani
kao ovi sa zvucnim guturalom, a nama se, zbog Aristofanovih Kimberoi, radi
upravo o takvom primeru, iako je u aloglotskoj fonetici smena zvucnih i
bezvucnih konsonanata sasvim obicna.
Ipak evo jednog sasvim pouzdanog primera i to iz aloglotske leksicke grupe o
kojoj je vec bilo reci. Mislim na tirsensku glosu sacuvanu kod Hesihija koja
glasi gapos kola i koja se bez narocitih razloga ne moze odvojiti od toboz
tesalskog kapana i dogrc. apene kola sa pokrovom koji se zove periphragma,
illud quo quid circumsepitur. Stoga nije iskljucena mogucnost da sve tri ove
tudice s obzirom na tracku monoftongizaciju treba izvoditi od starijega saip- i
smatrati ih koradikalnim sa sipya, simblos, zamathon, gambathon kao i sa lat.
prosapia i trackim Ziby(s)thides. U pogledu semanticke evolucije derivata
simblos i prosapia dovoljno je potsetiti na galsko-lat. benna Wagenkorb i
na njegov staroind. koradikal o kome je malocas bilo reci, bandhuVerbindung, Verwandtschaft, Genossenschaft.
Drukcije stoji stvar sa doklasicnom leksickom grupom kaballes caballus cabo
i sa etnikonom Kabaleis, koji je dokumentovan ne samo za oblast Majandra
nego i za donje Podunavlje, dakle upravo za onu oblast u kojoj se nalaze
Homerovi Abioi i Ajshilovi Gabioi. Koliko se vidi iz etimoloskih prirucnika

jedini je Chantraine koji kaballes smatra originalno grckim terminom

(Baillyev Recnik s. v.) i dovodi ga stoga u vezu sa kataballo dok je Hofmann
(Et. Wb. d. Gr. 128) napustio svoj raniji stav i ovu grupu proglasio ilirskom.
Zasada moze se samo toliko reci da dosada nije uzeta u obzir grcka slozenica
autokabdalos (od starijeg autokabjalos, kao sandala od starijeg sambjala) koja
se na osnovu arheoloskih podataka odnosi na komicke figure koje jasu na
ljudima, pa se stoga i zovu pravi konji (isp. autolykos pravi vuk t.j.
kradljivac).
Etnikon Kabaleis (Kabelees i Kabalioi) tesko je bez neke odredenije podrske
pravilno oceniti. Moze se reci samo toliko da varijanta Kabelees i bez obzira
na toponim Kabalis potseca na Hesihijevii glosu kabelos castratus, dakle
ista paretimoloska kombinacija kao sa imenom anadolskih Kephenes, koje su
grcki kolonisti doveli u vezu sa kephen trut. Sa svih tih razloga bice bolje
da i te homofonije ostavimo po strani i to tim pre sto nisu u neposrednoj vezi
sa postavljenim zadatkom. A taj je, odnos Aristofanovih Kimberoi prema
slov. simb(e)ru coniunctus, socius. Aristofanov (Lysistr. 45, 52) pridev
kimberikos (hitoniscos) odnosi se na neku vrstu zenskog odela i pretpostavlja
imenicki oblik kimberos ili kimberios slican pridevu kimmerikos od imena
Kimmerios. Odatle je razumljiva v.1. kimmerikos kao i okolnost sto
Aristofanov sholijast i leksikograf naprosto identifikuju oba ova prideva.
Oblik Kimmerioi, pa prema tome i pridev kimmerikos poznat je vec pesniku
Odiseje kao i grckim anadolskim kolonijama vec pocetkom VII v. st. e.
Anadolski oblici njihova imena glase Gimirri (na vavilonskim spomenicima) i
Gomer (u Starom Zavetu). Prema Hroznom (o. c. 197) s njima su vodene
borbe oko Karhemisa na gornjem Eufratu vec pod kraj X v. st. e. Ali njihova
pojava na istocnom Balkanu znatno je docnija zbog cega nije neumesno
pitanje da li se radi o istim etnickim grupama, iako obe dolaze iz severnog
pontskog zaleda (v. Quaestio de Neuris Cimmeriisgue, Glas SAN CCVII, 37).
U svakom slucaju treba odgovoriti na pitanje koji je oblik imena verovatniji
za istocni Balkan pa prema tome i za Aristofanovu Atinu, koja je vec podrug
veka ranije imala neposredne ekonomske veze sa tim delom pontskog
primorja. Buduci da je oblik kimberikos ocigledno lectio difficilior nasuprot
uobicajenom kimmerikos, jasno je da se moramo odluciti za Aristofanov
singularni oblik, koji u oblasti izmedu donjeg Dunava i Dnjepra pretpostavlja
etnikon Kimber(i)oi ciji su se nosioci bavili izradom tekstila. Kako je Atina
jos pre Aristofana uvozila zito iz te oblasti i kako je u njoj narocito uspevao
kannabis konoplja, izuzetno vazna biljka za tekstilnu industriju, morali
bismo pronaci neke narocite razloge da mozemo odbiti lectio difficilior
kimberikos.
Stoga nam ne preostaje nista drugo nego da u toj oblasti poznatoj u
arheologiji kao oblast tripoljske civilizacije, cije nosioce istoricar i arheolog
M. Rostovcev smatra pretcima slovenskih plemena, pored Herodotovih
Neuroi ili, tacnije receno, Nauroi, kako to zahtevaju slovenski oblici Nurska
zemlja, i hidronim Nurec, trazimo naselja Aristofanovih Kimbera. Vezu
izmedu grckih kolonista i trgovaca sa tim proto-slovenskim starincima u
prostoru izmedu istocnih Karpata i Dnjepra mogli su pored skitskih i getskih

plemena da uspostave i odrzavaju tracki posrednici. Kako smo videli, upravo

u govorima tih trackih posrednika ima primera za prelaz inicijalskog sibilanta
u aspirant ili gutural. Odatle i nas zakljucak da Aristofanov prisvojni pridev
kimberikos ukazuje na trackog posrednika koji je originalno slovenski oblik
simbero- preneo grckim dosljacima u svojoj redakciji kao kimbero-. Ovo
resenje namece nam se i stoga sto je iskljucena i svaka pomisao na tako ranu
pojavu germanskih Kimbra ili Himbra iako se oni vec odavna dovode u vezu
sa imenom Kimmerioi na dalekom i maglovitom severu. To je na pr. ucinio
vec poslednji stoicki enciklopedista Posejdonije a posle njega i drugi (v.
DOTTIN, o. c. 171).
U vezi sa ovim resenjem idioglotskog slov. termina simb(e)ro sa kojim smo
pored Aristofanovog prideva kimberikos identifikovali i karsko-tracka imena
Imbros, Imbrasos, Imbramos specificna za bozanskog glasnika i vezistu
Hermesa., postavlja se pitanje hronologije prelaza s u h odnosno k/g. Ta se
hronologija ne moze preciznije odrediti nego samo relativno: oblici sa s su
svakako stariji kako se to vidi iz Herodotova toponima Salmydessos nasuprot
Plinijevu Halmydessos. Ova neizvesnost dolazi po svoj prilici odatle sto ta
osobina tracke fonetike nije obuhvatila istovremeno sve dijalekte i lokalne
govore. Ali siptarsko gume (od starijeg sup-no) kao i onomatoloska grupa
S/Helloi, Gellos nesumnjivo pokazuju da se taj proces sirio prema centralnom
Balkanu zapadno od toponima S/Halmidessos. Ajshilova dubleta Gabioi
nasuprot homerskoj Abioi (baza saip-) pored hronoloski neodredene glose
Ziby(s)thides (isp. lat. koradikal prosapia) svedoce o vremenskoj i
geografskoj neujednacenosti tog procesa. Sa tim stanjem se slaze i psiloza u
Hermesovu imenu Imbros i u karskoj glosi imbo- iumentum. Ova psiloza,
svojstvena uostalom jonskim i ajolskim govorima, isto kao i Aristofanov
pridev kimberikos, koji neki izdavaci bez potrebe prepravljaju u kimmerikos,
govore u prilog starije hronologije.
Na isti zakljucak nas upucuje i Hesihijeva glosa Kimmeris thea mater
deorum, cija geminata mm pokazuje rezultat asimilacije starije grupe mb.
Ime tog frigijanskog bozanstva navodi na pomisao da je osnova simb(e)roconiunctus, socius postojala vec u balkanskoj postojbini anadolskih Friga.
To bi znacilo da slov. drustveni termin simb(e)ro- ima semanticki blize
leksicke srodnike ne samo u trackoj glosi Ziby(s)thides i u lat. prosapia., nego
i u drugim indoevropskim dijalektima.
Pri ovom tumacenju mora se uzeti u obzir eventualni prigovor koji bi se
odnosio na tako ranu pojavu slovenskih elemenata u klasicnom recniku. Mi
smo vec ranije konstatovali da se ime Kardianoi i bez obzira na bezvucni
inicijal od slova do slova potpuno slaze sa slovenskim terminom gradani. Ali
upravo kod Aristofana pored termina kimberikos, za zenski tekstil imamo i
termin kaunakes krzno, koji ne samo Niederle (Manuel II, 240) nego i
Hofmann (Et. Wb. d. Gr. s. v.) dovode u vezu sa slov. kuna odnosno baltskoslov. kauna. Trautmann (str. 122) ne upusta se, doduse, u preistoriju ovog
baltsko-slovenskog termina, ali (na str. 356) kao da precutno odbija
Niederleovo shvatanje, preuzeto doduse od ranijih strucnjaka, da su i Plinijev
zoonim viverra veverica doneli rimski trgovci od slovenskih plemena, kao

sto su to mnogo ranije ucinili grcki trgovci sa zoonimom kauna odakle i

Aristofanovo kaunakes. Schrader-Nehring {Reallex. II, 157) vise naginju
novijem shvatanju da je Aristofanov kaunakes dosao preko Anadola iz Irana,
gde, uostalom. ta rec nije dokumentovana.
Ali ako termin kaunakes nije dokumentovan u Iranu, kako bismo to zeleli na
osnovu anticke tradicije i modernih shvatanja u tome pogledu dokumentovan
je u Mesopotamiji, buduci da u asirskom imamo tudicu gunakku ein
Kleidungstuck. U tome asirskom obliku ogleda se sasvim lepo morfoloska
adaptacija prema pilaqqu i akad. kunukku (odatle slov. knjiga, HROZNY, o.
c. 144). Medutim su arheolozi i etnolozi kao A. Schmidt i drugi (isp.
KAZAROW, Beitrage z. Kulturgesch. d. Traker, 6) davno zapazili uocljive
veze u pogledu materijalne kulture izmedu karpatsko-podunavske oblasti i
Zakavkazja, gde je lingvista J. Schmidt, zbog osobenog sistema brojeva,
trazio najstariju indoevropsku postojbinu. Kao posrednici u prenosenju
materijalne kulture dolaze u obzir u ovom slucaju ponajpre tracka plemena
kao i njihovi anadolski srodnici Frigijanci i pretci danasnjih Jermena. Vec
smo ranije videli veze Zakavkazja sa pontsko-karpatskim prostorom kada je
bilo govora o mitanskom talami, etr. Turms, lid. Adramo- i slov. tulmacu (od
starijeg tlmaqio, isp. kovac, sokac itd.). Hemiska analiza mesopotamskih
primeraka cilibara nedvosmisleno je pokazala da se radi o baltickom cilibaru.
To znaci da je trgovina cilibarom izmedu pontskih zemalja isla preko Dnjepra
i tripoljske oblasti prema severo-zapadu.
Odatle i pojava podunavsko-karpatskog krzna kaunaka u asirskom prostoru.
Sa tim se sasvim dobro slaze i histerogena pojava ocigledno srodnog termina
za krzneno odelo u vulgarnolat. gunna, kojem Walde-Hofmann (s. v.)
suprotno Pokorny-u traze poreklo u einer Nachbarsprache der Appenninenoder Balkanhalbinsel, dakle u istoj oblasti u kojoj otprilike trazimo i poreklo
Aristofanova kaunakes. Kraci oblik gunna sa ekspresivnom nazalnom
geminatom i sa monoftongizacijom osnovnog diftonga, zabelezen u schol.
Verg. Georg. 3, 383 (v. GAFFIOT, Dict. ill. Lat. Franc.) odnosi se prema
Aristofanovu kaunakes kao tracko mandakes desmos khortou (v.
KRETSCHMER, Einleit. 236) prema anglosaks. mand snop, ili kao
baltsko-slov. kauna prema kaunaka. Izlazi da je Aristofan dobio i ovaj
kulturni termin preko onog istog posrednika preko kojeg je dosao i termin
kimberikos. To su tracka plemena izmedu Ponta i istocnih Karpata preko
kojih su slovenska naselja u oblasti Tripolja jedino i mogla da saobracaju sa
grckim trgovcima i kulturnijim balkansko-anadolskim jugoistokom.
Dodajemo da monoftongizacija u histerogenom obliku gunna isto tako govori
za trackog posrednika na sto nas upucuje leksicka grupa baukos, Bakkhos,
Bykkhos (v. Aristotelove dve vrste tragedije, Glas SAN CCI, 75). Kolebanja
u inicijalu (gaunaka) navode Schrader-Nehringa (Reallex. II, 157) na pomisao
da je rec mozda mediteranskog porekla. Ali ta kolebanja u pogledu
artikulacije, ili, kako bi drugi kazali, taj mediteranski i paleoevropski
Stufenwechsel tesko da mogu sluziti kao pouzdana diskriminanta, buduci da
je smena zvucnih i bezvucnih konsonanata sasvim obicna, da ne kazemo
normalna pojava u miksoglotskoj fonetici.

U Glasu SAN (CCVII, 55) pomenuo sam Wiedemannovu (Bezz. Beitrage 27,
213) kombinaciju u pogledu dogrckog sitos sa staroslov. zito, za koju bi
govorilo i tracko ime Ziton qui et vitalis, a jos daleko vise Herodotovo
obavestenje da se u oblasti tripoljske civilizacije proizvodi zito za izvoz na
jug. Dogrc. sitos sita bice stoga pre slovenskog no trackog porekla buduci da
u trackom ta ista osnova nema trazenog sekundarnog znacenja no samo
prvobitno Ziton vitalis. Najzad treba pomenuti i Hesihijevu glosu senike u
kojoj su strucnjaci vec davno otkrili slov. termin sani, sanke. O svim tim
grcko-slovenskim vezama potrebno je posebno raspravljati. Zasada se moze
reci samo toliko da su slovenska plemena mogla stanovati i na liniji bukve
(Kalinjin-grad - Odesa) i da su njihove veze sa indoevr. Pelastima bile u
svakom slucaju vise posredne nego neposredne.
Glavni prigovor koji se moze uciniti nasem idioglotskom tumacenju
drustvenog termina sebar sjaber (od starijeg simb(e)ro-) iako smo nasli
odgovarajuce anticke oblike Imbros (od starijeg Simbros) vezista Hermes i
Kimberos (trackim posredstvom od simberos), bio bi sledeci: odakle taj
termin u slovenskom jeziku bez ijednog jedinog idioglotskog koradikala koji
bi bar donekle dokazivao slovenske tragove leksicke grupe saip/sip/simbcomprimo, coniungo, comprehendo, vinculo. Ovaj se prigovor mora uciniti
iako smo van slovenskog nasli koradikalne derivate sa slicnom semantickom
funkcijom. Mislim na lat. prosapia proles, progenies i na tracko-grcki
derivat Ziby(s)thides. Prvi od ovih koradikalnih derivata dokazuje postojanje
baze sa duzinom prvog dela diftonga, posle kojeg je morao isceznuti drugi
deo, a drugi derivat pokazuje bazu sa duzinom drugog dela diftonga sipodnosno sib-, pri cemu je zvucnost labijala, ako je genuina, uslovljena
nazalnim infiksom korenske varijante simb-.
Ipak je potrebno reci da takva smena zvucnog i bezvucnog labijala na kraju
leksemskog minimuma kao sto je to ovde slucaj i ne mora uvek biti uslovljena
nazalnim infiksom, niti moramo za zvucnost ciniti odgovornim grckog
posrednika. Nase dublete liupina (od starijeg leupeina) i lubina (od starijeg
loubheina) jasno pokazuju da su takve promene artikulacije prilicno obicna
stvar. Stoga se tracki koradikal Ziby(s)thides pravi Tracani ili Tracanke kao
clanovi etnicke zajednice moze zajedno sa lat. koradikalom prosapia bez
ikakvih fonetskih teskoca svrstati u leksicku grupu saip-/simb- kojoj pripada i
nas termin sebar. Jedino smo duzni da i van ovog etimoloskog pokusaja
dokazemo postojanje te leksicke grupe u slovenskom. Srecom od iste
vokalske baze, od koje potice lat. koradikal prosapia imamo somatoloski
termin sapi clunes equi, koji Bruckner tek onako od oka dovodi u vezu sa
vec tretiranom onomatopejom sopiti itd. Somatoloski sinonim stegno
ubedljivo nam otkriva onomasioloski momenat koji se jos lepse ogleda u
nem. grupi Hanke, Schenkel, schinken, schunken, Isto vazi i za sinonim kuk
kukovi i kompozit kukotres, kod kojeg kaze Vuk: Osteti mu suru bedeviju /
od kraj repa do vrh kukotresa / da ne valja sedlu ni samaru. U pogledu broja
sa terminom sapi slazu se ne samo sinonimi bedra, kukovi, nego i drugi nazivi
za pojedine delove tela kao stegna, butine, slabine, desni, leda, gde kolektiv
treba da oznaci masovnost tog dela tela. Upravo ta masovnost karakteristicna
je za sapi kao i za lat. clunes gde se radi o zbijenoj kompaktnoj masi. Ovaj

idioglotski koradikal jasno svedoci da je leksemski minimum saip-/simbsacuvao i u slovenskom svoje primarno konkretno znacenje comprimo,
coniungo, comprehendo, vinculo. Odatle s jedne strane semanticka varijanta
pressus za sapi a s druge strane coniunctus za sebra.
( , 2. 1891 , 17.
1975) ,
, .

1
o 1.1
o 1.2
2

1891. ( ).
,
1920.
. , ,
.
1928, 1938.

, 1962. .
,
.
,
. , 1922.
. .
1948. , 1955.
.
:
, ,
. ,
, , , ,
, .

Revue internationale des tudes balkaniques,

- ,
.


, , ,
, ,
.
.

, .

,
. ,
(. '),
', ' (
16, 233),
(', ; Palaestinus, ),
(',
; '
).

,
.

, .


.


.

, ,
, , 1933
, , 1940
, , 1950
, 3, 1951
Pelasto-Slavica, , 1956
Die Sprache als Schpfung und Entwicklung, , VII-2, ,
1957
Protoslavica, , 1958
Zur psychologischen Einheit unserer Ilias, Das Altertum IX , 1963
, , 1969
, , 140, .

-
.
,
,
. ,
. : "
";1

"De nominis Serbici vestigiis classicis"
"Nomen Serbicum Sirbu eisque compositum paserb "consanguineus",
unacum appellatione sebar (ex antiquiore simbro), "consociatus",
*** Mercurii Pelastici epitheto Imbroset *** Sigynnis Danuvianis
contiungitur. Propter formam sibuna, quae idem valet atque siguna,
nomen Sigynnarum ex antiquiore sibyna, collatis lithuanicis dubnas
ex dugnas. Nomen collectivum si(m)bu "affines, necessarii " praeter
numerum collectivum heteroclytum simben /ros, qui in slav. simbra
sirba paserb extat, derivato Hesychiano zibu-nth-ides ' ,
' confirmatur. Eiusdem stirpis saip- /simb- "unio,
consocio", lat prosapia, illyr. Sabus Sabelli SABINI Samnium, thrac.
Sapai Abioi Gabioi, et fortasse Kaprontai esse videtur.
" ""
( ) "a"

, . ,
, ...

() ", " 2

/, , , , ,
--, ",
".
/- ", ",
, , , , , :
,
, , , . "
1. - (), CCXXXVI,
, , . 4.
2. - ,
, :
, , .
,
: , , , -
,
, .

 ,

, - .

, :3
" "
, ,
. ,
,
. .
. .
.
, , '
. '
, "
" ,
(),
, .

, ,
,
, - ,
,
; .

// .

, ;
.
( )
,
(. ) . "
3. - , V., 9.
, "", ",
. ,
- ,
...
" , ,
-
, ... ..."

* ... , , ,
"-" .
,

 ""
, . . ,
:4
4. - Paris, "Les Belles Lettres", 1961., c. 21. en note.
:
"... , ;
(1,11.,8.), (IV, 320.)
( 88.), "",
"" "" ,
. ,
, , ,
, ."
:
"
( )?"
,
. ,
,
!
, ""
. ,
"" .
"... ,
",
- - "
". ,
, ,
, ,
. . ,
- , ,
, "" ;
, - , ,
, Liddel-Scotte Jones-a.
: "
, ,

...

, ,
.
,
, ,
, , (

 "" "", ,
"' "". , ,
()
, , , , ,
, ( )

.
,
-
--,
, . -
- -, ",
"", , . "",
.
, "- "
, 5
...
5. - Nat.hist.,VI.,19.
, ,
, ,
- .
,
- . ()
, , .
(, , I., 97.), VII , ,
, , ()
, , ,
? , , 6,
, . ,

, , ,
.
6. - - .
, :
"

OHA

"ZERUIANI, QUOD TANTUM EST REGNUT UT
CUNCTAE GENTES SLAVORUM SINT ET
ORIGINEM SICUT AFFIRMANT DUCANT. "
" (), ,

 , , ."
" , ,
, ,

- ,
,
. , ,

."
"
"",
" ", " ".
,
, .
, .
,
, ( ),
.
,
,
, " ",
"", ", ", : "
,
", -
", , ", - : "... ,
(),
-
"... , , ...
,
:
" ,
, ,

,

.
, ,

... ,

. ,
KO
O
.
"".

, :
" ,
,
,

, . .
,

...

( )
"
,
"

". !
, ,
,
.


,
, . , , "
", , .: , ,
, , , (), , ,
. : "
,
, ,
. ., Ernou-Meillet :
"Mot illyrien. Le grec a sibune, sibunes et sigunnes (cypriote,

selon Herodote, macedonien, thrace out scythique, selon d'autres). "

" . , , ,

( , , , , ,
). "
(Pierre Chantraine) "
", . . .
(II., 532.) :
, , ,
,
...
(
-
!
.)
,
, , ., "
7 ",
. -
( ),
, ,

, "", . .
, , ,
, ,
.
, ,
, , ,
...
:

" , -
( , !),

-
. 8

, 9 ,

... ,
... - .
rugia,
arrugia "", corrugus "",

.. "
7.
8. - . .
9. - - , .

,
, :
" , ,
, SI(m)BU-, SIMB-EN/R-.

.
,

... "
"" , :
" , . "",

, ,
...
-
. ,

-..."
, ,
10 SABUS-a,
: SABIUS, SABINUS, SABISIUS, SABELLI, SAMNIUM,
SAMNITES. , ,
- -
" " -,
" ( :
"" ) , "
".
" , ,
,

 . , --
,
,
."

, - :
" ."
10.- - , .
:
'' .
, , , ,
,
, , - ,

, , ,

".

,
. ,
. :
" , ,

(),
- "

".

,
,

. ...
,
-
. ,
- ,
, ,
, .
,
,
... VEN- VENETOS
GENETIS GENTIS..."
,
- , .
,
-, ,
.
, " ",
,
, . ,

,
,
" ".
, ,
, ,
" "...
,
, ,
. ,
"
", .
:
" 11
, , .
, -
, - - .

.
:
"
. , ,
, ,
."12
11. - Nilson, Geschichte der griechischen Religion, I., 2. Heft, 505.

12. - , . V., . 7.
, :
" : , .
, ,
, , . "
, :
"
, : ,
,
,
,

,
,
,

,
.
, ,
,

.
, ,
..
,

,
"".
, ,
,
,

,
.
,

, . .

 13 ..."
13. - - ,
,
.
,
- ,
. .
***

. , -
- ,
" ",
.,
. , , -
-, . -, EPOY-; ,
14,
...
SERVII,
SERVIUS TALIUS... ( - )
14. -, V., . 3. 7.
- (
), , ,
, ,
,
, . , .
, , ...
, ,
?! ,
; ?
,
,
, , ... ,
, - : "...
." ...
,
, .
" "...
"" -
, , - ,
!
- ,
.
- ..., ,
, .

.
, .
(. . I 640) . ( V - 139). .
(. 145)
: ''
'' ''
''''
1393.

. ''. . ,
, (. 57) :
'' , , ,
1200 . ,
. ''
'' 1203 12 ''''
(),
1203 . ''.
,
, . .
,

. , , ein sprechender
Name, (arist + hodos), ,
, .

.
.
X.
. ,
, .
,
, .
,
,
. -
. (Rad JAZU 270, 7 161): ''
, 13 .

, . '';
'' , ,

 , , ,
.

, ''.
- ,
y
. , . . I
641 : '' '' '',
(''
. . .
'')''. .
''''.
.
. . 268 s. : ''
'',
. . ,
'' ''.

, .
. , e
ce .
.
(3523)
. . ,
. , ,
( ,
I 1930, 240),
, . XIV .
.
,
.
, , ,
. . .
, (. Nasarenus, Antiochenus, Dolichenus),
- ,
.
.
, .
(Pro FIacco 78) Pataranus,
, ,
Patareus, Patarenos.
: Pataranus
Patarenus, ,
. . Pataranus,
,

 Patarenus Sardianos Sardienos.

, '''' ''r'' ''i''
Sardianos .
,
,
Pataranos, Patarenos ,
,
.

,
. , ,
, ,
.

. .
, , ,
..
'' '', . halios geron. ,

in saecula saeculorum.

Dies natalis Solis invicti,
().
, , ,
, ,
.
,
,
.
, ,
.
'' '' , 676,
(.
, nuel, I 150).


,
?
abiuratio, j
,
-
.

pappas

() pappos (), . presbyteros,

. diakonos, oikonomos. ,
,
(Manuel, 132).
, -
, theoi
patroioi svjati dzjady (. - Rll, I 22).

,
pater
(Iuppiter .). , , ,
, .
,
.
, , avia potestas ( ),
patria potestas ( ).
''''.
, ,
'' ,
12 '' (). , ,
,
: ''
, , '' (. . 296).
1, 224:
'', - . . . (...) ,
, (. . 2, 1S9).
(...) .
(. . 5, 43)''.
:
1. , ;
2. , , ;
3. , .
:
'' . . . , . ,
(. )''.
'', -, - , .
, 12 (. . . 25, 183).
()
(. . 4, 44). ( )
'' '' 14. (. . 213)''.

,
.




, -.
. , nuel 2, 123, 157,
pierre funeraire
''''.

: '',
, ,
: '' : ''.
, ,
. , (
) , ae :
, ''.


.

.
,

, : , .

,
.
.
, . , , .
,
,
, , .

, , , , , , .
, ,
, , .
, , .
.
,
,
.

, ,
, .

//, //, //
Dis, Dmatros, D-matrios.
,
, .
, , , ,
,
*di/di ().
Dis,
Deipaturos,
, . ,
, ,
,
,
*doi ().
*doidio doi-d-o () (.
, 183 .). ,

.
,

. ,
.
,
,
.

,
, ,
.
,
.

,

.

,
, .


,
,
.
Babe,
, Kombaba,
babos Kubabos.

 Galli Babakes.
Baba, , . Nevaks .
Baba
Komba.
, ,
, ,
Baba,
., .
, , basileus.
Baba Matar,
Matar Kubila,

.


- ,

.
.

, artos epiusios (
) '' '', panis supersubstantialis
. ,
Ktistai ( )
,
.
:
'' '' ( ).

, e
.
, ,
.
,
,
,
.
.
,
Christinus, Christianus,
, deds
. je

. ,
,
,

 .
,
- .
,
,
, ,
,
.

, ,
'''' , Ku-baba, Ku-baka, mater Kubile,
gdan m. interpretatio graeca
Meter Megale, Magna Mater. ,
, Attis () Papas, Zeus papas,
, , galloi babakes.
. baba
Nanakos, Spartakos Batakos.
, babakes, .
''-ako''
.
babaks
.
baba. Ku-baba
,
,
,
. ,
,
, , . adelphos
(adeupos)
.
nn, ,
nn Peranna ( renn),
. nnus.

. perendi , Zeus Peloros, (
*Perauros). . *raunos
Perannos,
Perennos
. perendi ().
Anna Peranna
.

, .

 ,
,
.
''''. , ,
,
, ,
, . , , ,
.
,
.
,

,
.
, ,

, , , ,
, , ,
.
: ,
, , , ,
. ,
, : , , .
, , ,
.

.
, ,
, 1284.
I 35.

, 13. ,
,
.
, , ,
,
.
. ,
15 . Patarenus
Pataranus, je ,
,
, .

, s. :
'' , .

 : , (
).
(
) , : '' ,
''. ,
: ''.
, .
,
,
. , ,
, : , .
,
II 415 ,
: ''nach dem Lauf der Sonne, von
Osten nach Westen''. .
*sulna-, ,
, sun. ,
: '' , ,
''. , .
, , .
,
, dies natalis Solis Invicti y .

, . .
'''' dies Solis.
, '' sagen'', ,
.
.
,
,
,
.
.
. s.
: '' ''.
,
patarenos pataranos,
babakes
. X.
(Die Gnosis) , (Lux perpetua
XXI, 4), .
.

, , ,
, ( ).

, ,

. Helios Lairbenos
(. Die hellen. Welt I 395),
Kubaba
babakes. -
Sol Invictus.
,
, ,
,
, .
. , ,
, .
-
.
.
Zeus pater eelioste, eelios
Zeu pater (Iuppiter) ,
,
.
, ,
, , , 15. .
. .
, , .

.
puer divinus ,
''Tuus iam regnat Apollo''.
.
Civitas solis.
. ,
, ,
, ,
.


'''', pleistoi.
,
ktistai ( ), ,
,
. '''' ,
.
Patarenos, Pataranos.
.

, galloi babakes .

 . XIII . ..,
, .
, ,
.


.
,
(. , I 435,
babona: ).

,
-
.
-
,
.

,
, Kubabe,
-
.
(
) ,
, . ''
, , ''. Ha
,
. , solutio
difficilior. patarenus, ,
, :
.
Patarenos
Pataranus . ,
. ,
,
,
Patarenos Pataranos , .
I . ,
.
,
, '' '' (.
),
,
XIII .
.
.
, ,

 , . . ,
,
. , ,
,
,
.

.
,
triskataratos, .
, , ,
. ,
, ,
.
.
,
, ,
.
,
Sophia, Sapientia, Appendix Vergiliana,
,
.
. , :
'' , 312. .

, ; ,


.
, .
, ,
. '' ''.


''. ,

,
. , ,
, , ,
, .
14. 15.
. , ,
.

Hrvoje Vuki Hrvatini (Kotor, danas Kotor Varo, oko 1350. - ?, 1416.), veliki
vojvoda bosanski, knez Donjih kraja, hrvatski ban (podkralj), upan vrbaske upanije
i herceg splitski.
Hrvoje Hrvatini bio je najstariji sin vojvode Vukca iz velikake obitelji Hrvatini.
Majka mu je vjerojatno bila Katarina, sestra bosanskog bana Stjepana II.
Kotromania.[1] Spominje se prvi put u ispravi iz 1376. godine kao knez i vjerni vitez
hrvatsko-ugarskoga kralja Ludovika I. Anuvinca. Godine 1380. kralj Tvrtko I.
Kotromani dodijelio mu je naslov velikoga vojvode i darovao posjede u upi Lavi.
Nakon smrti kralja Ludovika I. sudjelovao u dinastikim borbama kao protivnik kralja
Sigismunda Luksemburgovca i bio pristaa Ladislava Napuljskoga, koji mu je
povjerio na upravu banovine Dalmaciju i Hrvatsku (1391). Utjecao je na izbor kralja
Ostoje za bosanskoga kralja (1398.). Vjenao se s Jelenom Nelipi 1401. Igrala je
znaajnu ulogu u upravljanju muevim posjedima. Kao splitska vojvotkinja, Jelena je
naredila izraivanje rake svetog Dujma.

Ozemlje nad kojim je gospodario Hrvoje Vuki Hrvatini u ranom 15. stoljeu.
Nakon krunidbe u Zadru za hrvatsko-ugarskoga kralja (1403.), Ladislav Napuljski
postavio je Hrvatinia za glavnog namjesnika u Ugarskoj, Hrvatskoj, Dalmaciji i
Vrbaskoj banovini te ga imenovao hercegom splitskim, darovavi mu uz to otoke
Bra, Hvar i Korulu.
Od tada je Hrvoje nosio titulu herceg Splita, potkralj Dalmacije i Hrvatske, veliki ban
Vrbaske banovine i knez Donjih kraja. Kovao je vlastiti novac; krstianin Hval
izradio je za nj irilski iluminirani rukopis, poznat kao Hvalov zbornik (v. bosanica),
a glagolja Butko prepisao Hrvojev misal. Doavi u sukob s kraljem Ostojom,
utjecao je na njegovo svrgavanje s prijestolja i izbor novog bosanskog kralja, Tvrtka
II. Tvrtkovia (1404.). U Bosni se potom pod vodstvom Hrvatinia i kralja Tvrtka II.
stvorio pokret protiv Ugarske i kralja Sigismunda Luksemburgovca Nakon
Sigismundove vojne intervencije (1408.) i pokolja bosanske vojske kraj Dobora,
Hrvoje je preao na Sigismundovu stranu. Pritom je zadrao dotadanje asti, upravu
nad Splitom i naslov hercega te upravu nad mnogim gradovima, medu njima i
Poegom. No ugarskom pobjedom u Bosni poela je stvarno slabjeti mo Hrvatinia,
osobito nakon ponovnog izbora Ostoje za bosanskog kralja. Nakon mnogih sukoba
Sigismund je oduzeo Hrvoju upu Sanu, otoke Bra, Hvar i Korulu, a Split uzeo pod
svoju zatitu. Hrvoje je tada zatraio pomo nezadovoljnih bosanskih velikaa i

Osmanlija. Ugarska vojska bila je poraena u Lavi 1415., to je otvorilo put

osmanskomu prodoru u Bosnu, a sljedee je godine Hrvoje umro.

Zanimljivosti [uredi]

Hrvoje Vuki Hrvatini njegovao je i irio slubu Boju pa su mu stoga

omiki fratar glagolja Butko i pataren Hval napisali bogato ilumiminirane
misale.[2] Misal zvan Hrvojev misal ispisan je na 247 pergamenskih listova
1405. godine za crkvu sv. Mihovila u Splitu.[2]
U romanu Obitelj vojvode Hrvoja, pod knjievnim pseudonimom Narcis
Jenko, fra Eugen Mati, redovnik i knjievnik katolikoga nadahnua s
nadimkom bosanski enoa u hrvatskoj knjievnosti vrlo realno je oslikao
povijesna dogaanja, kao izvanredan poznavatelj bosanske srednjovjekovne
povijesti i drutveno-politikih prilika toga doba. itatelju su, uz osnovni
povijesni sloj prie smjetene u 15. stoljee, ponuene brojne epizode
ispunjene ljubavnim intrigama i politikim spletkama. Njegov antiratni stav i
tu je nedvojbeno iskazan kroz njegove junake, a cijeli je roman sklopljen i
dosljedno usklaen po dijakronijskoj metodi vremenskog protjecanja i
raznovrsnih sukoba i ratovanja.[3]

Hrvoje Vuki-Hrvatini (1350-1416)

Roen je u Kotoru (dananji Kotor Varo) god. 1350., pa je stoga osobito volio svoj rodni kraj. Sin je
velikog bosanskog vojvode Vukca Hrvatinia (+1401.) kada Hrvoje nasljeuje Donje Krajeve. Jo prije
god. 1392. postao je vojvoda tih krajeva. Na prvom se mjestu isticao u borbama za kralja igmunda.
Bio je gospodar Donjih Krajeva. O njegovoj veliini govori injenica da ga je ondanja Dubrovaka
Republika uvijek smatrala svojim zatitnikom. Bio je splitski velmoa, jednom rijeju bio je sredinji
lik - najslavniji bosanski velika. Njegovu veliinu ne umanjuje ni injenica da se priklonio ugarskohrvatskom kralju igmundu (Sigismund). To je uradio iz jednog jedinog razloga: njegova je elja i
zamisao bila da ujedini sve pod bosanskim kraljem. A zakoniti kralj je Ladislav Napuljski, okrunjen u
Zadru. No, taj je kralj kasnije prodao neke dijelove Dalmacije mletakom dudu Mihajlu Stenu i
mletakoj opini za 100.000 dukata. Jo je god. 1393., 15. kolovoza izdao pismo u kojem obeava
vjernost kralju igmundu. Hrvojevo prikljuivanje Sigismundu izazvalo je revolt kod drugih bosanskih
vladara Sandalja iz Blagaja, Mihovilia iz Bistice, kralja Ostoje iz Visokog, ali takoer i zbog osobnih
interesa, meu kojima se ponajvie izdvaja zavist prema Hrvoju. Da bi udobrovoljio kralja
Sigismunda, Hrvoje je zaratio protiv kralja Ostoje, te na sebe navlai sramotu koju njegova zakonita
ena Jelena izraava ovim rijeima:Je li mogue da Hrvoje ratuje sada protiv Ostoje, a za igmunda?
Je li mogue da on s etama svojim prolijeva krv bratsku.... Iako ove rijei nisu kraljiine, one zorno
opisuju tadanju situaciju. Hrvoje je uvidio namjere Sigismunda: postati vladarom Bosne, pouen
starom izrekom: zavadi pa vladaj. Pokajao se zbog toga, te se odluio osvetiti. U nekoliko je navrata
zaratio protiv kralja igmunda. Ve se u kolovozu i rujnu 1398.god., povezao se Turcima te porazio
kralja kod Dubice.
Kada je raskinuo s ugarskim kraljem, priznavao je kralja Ladislava Napuljskog zakonitim i postao
njegov namjesnik, glavni vikar. Sveano je ustolien za hercega 4. studenog 1403. uredivi pri tom
svoj dvor dijelom u Jajcu, a dijelom u Splitu. U Dalmaciji nije vladao kao kraljevski namjesnik, ve kao
sam kralj. Kovao je svoj novac, slao svoju vojsku u razliite vojne pohode, dobro suraivao sa
Venecijom, izmirio je Split i Trogir, zanimao se za prilike cetinskih Hrvata. Ve 1413.god., poinje
slabljenje njegove moi. Dalmatinci su se oslobodili njegove vlasti, Venecija odbija suradnju s njim,
kao i kralj Ladislav. igmund je izdao javni proglas u kojem ga naziva veleizdajnikom i dumaninom
kraljevskim te poziva na vojnu protiv njega.
Uza sve nastojanje Hrvoje se nije uspio pomiriti s ugarskim kraljem i jedino to mu je preostalo jest
potraiti pomo ondje gdje je znao da e je nai, kod Turaka.21U proljee 1415. god., uz pomo
Turaka potpuno je porazio ugarsku vojsku kod Doboja. To je bila ujedno i osveta za poraz iz god.
1408. Umro je u travnju 1416. god. u svojoj tvravi Kotoru na Vrbanji. Vrijeme u kojem je ivio
Hrvoje moe se opisati ovako:Sve se opet prilike sloie u tom, da su pojedine zemlje balkanskog
poluotoka izmeu sebe, pa tako i Bosnu raskomadale; individualni duh tadanjeg kulturnog razvitka,
religija, koja je jedinstvenom pravcu katolike vjere bila protivna, velika snaga Podunavske kraljevine
Ugarske i sve to naprednija sila turska, - sve je to razoravalo i rastvaralo. I u takvom je vremenu ivio
Hrvoje, koji je mnogo zgrijeio, kad je u zemlju doveo Turke, ali je opet bio, i ako ne bolji, a ono ni
gori od veine svojih suvremenika...
Ime mu je slavno i trajno najvie s razloga to je bio u potpunom smislu pravi i vjerni predstavnik
mone i neslomljive otporne snage onoga naroda, iji je sin bio, a to je mukotrpni i prostoduni narod
hrvatski.

Pozvavi u pomo Turke 1415.god., zapeatio je sudbinu Bosne kroz 400 godina. Na drugom mjestu o
njemu itamo slian opis:Umro je s nasladom u srcu, da se krvavo osvetio svojim dumanima i da se
kroz itav svoj vijek odrao na vlasti i ostao nepobijeen. On spada meu najznamenitija lica u
hrvatskoj povijesti svih vjekova. U njegovoj su se ruci kroz 20 godina sastajale sve niti bosanske
vanjske i nutarnje politike. Pod stare dane morao je naalost gledati, kako mu je slava i mo spala, ali
unato brojnim dumanima znao je on obraniti svoju djedovinu u Bosni.

13. . (1329.
15.VI 1389)
( )
,
,
.

,
.
.

15.VI 1389,
.
(1389 1427)

,
.
.

.

.

5 x 5. 8 x 8


1527. .

.




( 1350. 1416. ).
,
()
.

1299. ,
,
,
,
.
,

1390. 1415.,

.

,
. 1403.


.

.

,

1415. 1416.
.

13. 2013.

.
, , ,

 , ,
.
.
. ,
, .

, , ,
, .
.
. ,
1196. . .

(1364-1450), XI,
, ( )
VIII, -,

, ,
.
, ,
.
. ,
. .
1201/02. ,
. .
,
, .
, , ,
. , , ,
.

 , ,
,
I. .
.
.
, .
1234. , .
,
.

, I,
, ,
.
, , .

.
. ,
.
,
.
. .
, .
1317. .

 ,
, ,
. : ; ,
; ,
;
. , II
. ,
, ,
,
.
,
. ,
, .
,
. .
,
. , .

, .
. 1324. ,
,
, .

, ,
.
.
,
.
.

1330. , .

, , .
, , 1331,
, ,
.
, .
, ,
, , .
1337. ,
, .

( ,
) ,
,

() , . ,
, , .
- .
.

, .
. ,
, .
, .

, , ,
. ,
, .
, ,
.
, .
, , .
.
1345/46. ,
.
. ,
, . , .
,
.
. , 1347/48.
, .

 1355. ,
.
, .
. , ,
, , .
, , ,
.

, ,
. ,
.
1397. . ,
. ,
.
.
. ,
,
.
, ,
, , .
, .
, 1402. 1045.
. , ,
.
, , ,
. ,
, .
, .
, .
: ,
II .
,
.
. ,
.

27 , 33
.
,
. ,
.
,
, .
27 , .

,
.
, -
.
, . 1842. ,
.

, ,
.
.
. , ,
1819. .
. 1831.
.
, , 1843. .

-.
, .

, .
, .
1868, , .
, ,
.


, , - ,
.
. ,
,
. 1888,
1891. . , .
, ,
. 1903.
.

. .
1941. , .
.

 ,
,
. , ,
1804-1815. ,
.
.
.
.
, , ,
, .
(1900-1903) ,
.
. ,
, , ,
,
, .
1903. ,
, , .

, , I ,
, I
.
.
.
, .

. 1934.
. , , 1961. .

 XII XX 94
53 41 .
, .
,
.
, ,
.

18. 2012.

.
,
,
16. 2012. 50
, .
,

, ,
.
. ,
?
( 4.11.1884.) (),
,
,
.

.
,
.

. , ,

 .
. .
, , , ,

, , ,
21. (3 ) 1911. .

, .
, .

. :
, ,
,
, ,
. ,
, .
(. , ..) .
, .
, ,
. .
, ,
, , 1912.
.
.
,
. ,

, ,
, . .
.

 .
, ,
200 .
15 (28) 1912.
, .
:
. , ,
. , .
[ ] ,
, . .
.
, ,
, ,

.

,
- -.
.

,
: ()
, - (
) (
). ,
, )
,
.
16.08.1914..
: ;
, , ,
.
, .

.


,

.

, .
1917. ,
, ,
, .
1918
, , ,
, ,

.

, ..,
, .
.
,
. .
. , .
-.
, .

, . .
.
, , .

 ,
, , ,
, .
, ,
.
.
,
, ,
.
: ,
: , .

7. 2013.

XII XX
(, , , , ,
, , -,
), ,
158 . 45% , 71 .
XII XV , .
, 51
. 13
. , XX XX
.
51 . 13
.
, XX XX
.
.
(25), (5), (4), ,
, , ,
.

 ( 1216.)
, , .

, . ,
.
, ,
. , ,
(1257-1277)
. . ,
.
1277, ,
. , 1282,
,
.
, , 1284.
, ,
1290-1310. , I (13531377) (1377-1391),
, 1377.
, , ,
.

(1234-1243)
.
,
(
). (12721312), . ,
, ,
1347. , ,
, . III
.
,
( XIII X )

. I,
() ,
, . ,
I,
.

1361. I . ,
,
, , ,
( 1342-1382) ( 1370-1382).
. 1373-1382.
. 1387.
() (1387-1437),
.
,
.
,
(1365-1371) , (1371-1395),
.
1364 (1378), .
, ,
. ,
,
.
1371, ,
.

.
, , ,
.
, III , II ,
,
,
, . (1435-1466).

, .


,
. , (1345-1388).
,
, ,
. , ,
,
.
, , , ,
, , , .
, ,
(1397). , 1389.
,

 .
, .
, , ,
. ()
, (1385-1403).

. , (1403-1421), ,
, .

, 1411.
, (1392-1435).
.

.
, ,
,

. ,
.
() ,
(1371-1393).
. ,
, .
.
, , ,
(1389-1402). ,
, ,
,
. ,
(),
.

. () 1433.
,
.
. (
) ,
. 1456.

 .
.
II
1911.
.
,
.
, . ,
.
, , II (1421-1451).
,
.

II . , ,
.
.
( )
, II ( I),
. , ,
. 1451.
.
, .
, (14441481). , ,
.
(1456-1458), ,
1459. ,
. (21.0320.06.1459), (1461-1463).
, 1463.
, ,
, ,
, .

XIX XX .
, ,
, .
,
. , ,
, . ,
.

 -, , ,
XIX XX ,
I . I , ,
.
.
, . ,
.
, -, 1883.
, , (18421858) . ,
, ,
. , .
.
, 26. . , 1893.
. ,
1903, , 1.
1918. , , .
1921.
, (),
1889. 1907.
, .
, (1831-1855).
. , ,
, , XX XX
,
.
, . ,

. , ,
, . , ,

. , . ,
, ,
.
,

(1900-1946), . , 153 ,
,
1900. . ,
1915. , ,
.
,
. , 1922. ,
, .
. .
.
1943. .

 , 1943.
1946, . ,
. ,
1947.
,
.
.
, .
, ,
(1886-1918), . ,
, , ,
.
1911.
, .
,
. 1917.
.
. 1918.
.
, ,
.
,
.

,
,
, ,
. ,
, , ,
. ( , 1893)
: ,

Svetogorski pustinjaci podrzali m.Artemija?

X
.
, 06 2011 08:24
- -
. , ,

*
,
X . X,

,
X,
.


. , ,
, ,
,
, .
, ,
.
,
, , .

, ;
,
.

,
- . E,
e ,
, .
- , .
, ,
.
.
,
,
.
, .
,
, ,
( ),
, ,
,
, .
. 7

 .
, , ,
. , , ,
.
( ), .
,
.
,
. ; ,
,
.
.
,
.

, . , , , ...
,
, ,
, .
, (
).
,
, .
. ,
,
.
. .
, ,
, .
,
.
,
.
, , ,
,
. , ,
.
, .
,
, -
.
, . ,
, , , ,
.

 ,
,
, .
- , .

. ,
, ,
, ,
.
, .
, ,
.
, ,
.
,
, . ,
, .
,
, ,
.
, ,
, .
.
,
, .
.
, ,
,
.
,
, , ,
. :
e , ,
.
- ,
, .
, .
, , , .
, , , -
.

,
.
.
.

 , .
,
. .
, , , ,
, . ,
.

, .
, ,
,
.
,
.
.
. , , .
,
, , , , ...
!
,
.
.
,
.
, , ,
,
, .
,

.
,
,
. ,
,
, ,
.
, ,
, , ,
,
, -
,
- .
,





























, , .
.

.
, ,
, .
. , ,

.
, e
.

.
-M
17 2012. : .
O - .

 -
. , ,
.
, ,
. , ,
.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

, , , .
, . . , ,
, , . .
, .
, .
. ,
. .
,
,
. ,
,
.
.

, . ,
, ,
, .
.
.

.
. .
, 1997.,
, .
, (
) , ,
,
, , , ,
. , .

 ,
, .,
, .
, .
, , ,
. 15-20-30 .
. , 77
. , ,
, , , ,
- ,
, , ,
.
, ,
, -,
.
. , , .
, ,
, , .

,
.
.
. , ,
, ,
, .
, , .
. , .
, .
.
.
, ,
, 10 ,
, , ,
, . , ,
, .
.
. , ,
3 4,
, 77 ;
, , ,

 4 , 3 3;
, .
. , ,
, ,
, 10 , , .
, , , .
.
. , ,
, ,
, .
, -
,
. .
, ,
,
, .
.
.
, , ,
20 .
, .
, ,
.
, ,
.
. .
, ,
,
, , , .
, ,
,
,
2 , , ( )
76 , , .
,
, , ,
, ,
, , , ,
, ,

, ( , )
.
, ,
.
, ,
. .
, , , ,
- .
, , .
, , .
, , . , ,
, , , ,
, ,
, , , .
, ;
10 , , ,
,
,
- .
, ,
.
10 , , ,
, -
.
,
, ,
.
,
,
, ,
.
, ,
, , ,
.
.
, , , ,
, .
, , ,

 , ,
, .

,
, . , ,
. ! !
!
.
,
,
. .
,
, ,
.

.
. ,
, ,
, .
.
,
.
. , ,
, .
, .
. , .
. .
,
,
, , , ,
, , ,
.
.
.
, : .
,
, ,
, .
, ,

 ,

, . . .
, ,
, ,

, .
90
, .
, , , , ,
, , ,
. , . , , ,
, , , ,
.
. ,
. , ,
.
. ,
, ,
.
,
. .
, , , ,
, . ,
, . .
, . ,
,
. ,
.
, , .

7 .

. , ,
,
. ,
, ,
, .
, . ,
, , ,
,

 , . ,
2000 ,
, ,
.
, , , ,
, ,
, .
. , (
), 100
, .
. . , , 30
000, , , , .
.
. ,
.
.
, ,
, -, , , , ,
, ,
, , .
.
. , ,
, .
, , ,
,
, , , .
, , ,
. , .
,
, .
, .
, .

- , ,
, ,
, , .
. .
,
. , .
.

 , , ,
, , , .
, , , , ,
8. ,
,
, .
. .
, .
7 , ,
. , -, ,
.

.
, ,
2013.. , .
- .
, ,
. . .
,
, , ,
. , ,
.
, , ,
.
, , ,
-,
, .
- ,
, , , ,
-
. . , .
. , ,
, , , ,
.

.
,
,
,

, , ,
, .
,
. ,
, ,
. , , .
,
, 14 500 .
. , 14
. . ,
. ,
.
, .
, ,
, , , ,
, .
.
, ,

, , , , , .
, ,
,
, .
, ,
, .
,
, - ,
,
.
Povodom liturgijskog dijaloga

Carska sredina molitvenog

trezvenja
Oprostite na slobodi to se usuujem da se i ja, nedostojna monahinja, ukljuim u
liturgijski dijalog koji je u toku. Po itanju tekstova vie naih potovanih vladika
povodom majskog Arhijerejskog sabora, glavno to treba istai je sledee: treba da se
dobro proui istorija Crkve pre no to pone da se govori i pie o ovoj tako vanoj
temi. Za to nisu dovoljni samo kolski udbenici.

Drugo to treba istai, jeste da se kod nas u poslednjih par vekova nita nije menjalo
zato to nije bilo dovoljno prevoda i poznavanja svetootake literature. Nismo znali ni
stare tekstove Jakovljeve liturgije, ni Markove, ni Grigorijeve i drugih. Nismo znali
dublje i podrobnije ni o uenju sv. Tri Jerarha ni sv. Simeona Novog Bogoslova, ni
sv. Grigorija Palame, sv. Grigorija Sinaita, ni mnogo drugih svetitelja, iz prostog
razloga to se jako malo prevodilo. U nedavnoj prolosti bio je jaram petokrake,
gledalo se da se preivi, bilo je sve pod prismotrom, oteano. Obnavljalo se, gradilo
porueno posle rata. Nije bilo slobode da bi ovek mogao u miru da sedne i neto
prouava, prevede i tampa, i da to javno objavljuje, da promovie. Sve se svodilo na
Izvjestije o kome se govori, i
na par drugih broura.
Treba li zamuriti pred celim
ogromnim svetootakim
nasleem samo zato to to nije
postojalo na srpskom u moje
vreme?
Niko ne potcenjuje nikog. Nije
bilo - nije bilo. Ali sad mnogo
to-ta postoji, odnosno,
prevedeno je na na jezik,
dostupno i na izvorniku i na
drugim jezicima.
PRIMENA ISTORIJE
Potpuno normalna i po Bogu bila je potreba kod naih pojedinih arhijereja (tada jo
jeromonaha) da ele da primene u praksi ono bogatstvo koje su crpli iz istorije nae
Crkve i bogatog iskustva sedam Vaseljenskih i brojnih pomesnih sabora, pa uenja sv.
Atanasija Velikog, sv. Tri Jerarha, sv. Maksima Ispovednika, sv. Grigorija Palame, sv.
Simeona Novog Bogoslova i kasnijih Svetih Otaca.
Koliko se seam prvih lekcija iz Liturgike na naem fakultetu, postoji oko 300 vrsta
tekstova Svete Liturgije. Da su sv. Jovan Zlatoust i sv. Vasilije Veliki imali stav kao
veina onih koji sada tvrde da treba sve da bude uniformno i jednoobrazno, oni ne
bi napisali razliite tekstove liturgijskih molitava. Kako bi bilo da se sv. Vasilije
Veliki nekim sluajem naljutio na sv. Jovana Zlatoustog to on hoe da pie molitve
za Sv. Liturgiju kad ih je on ve napisao? Da ga proglasi za gordog, za nekoga ko
hoe da bude u centru panje?
Ako je Bog dao nekome veu stvaralaku mudrost i veu dubinu da izuava Svete
Oce (to mu je i posluanje od Crkve - vladika Atanasije kao profesor patrologije),
treba sa smirenjem i potovanjem prihvatiti to kao njegov doprinos Crkvi, i sa sveu i
radou da ima neko da nam ukae na dublje poimanje Svetih tajni.
Upravo to insistiranje na uniformnosti odlika je papske vlasti. Praksa petrovgradska,
primljena u doba Petra Velikog, i kijevska, vremena jezuitske infiltracije, koje danas
neki tako vrsto hoe da se dre, kao da je u pitanju dogma, upravo je praksa pod
jakim uticajem katolika. Oni koji se plae pokatoliavanja, upravo bi trebalo da
preispitaju takvu liturgijsku praksu, kao i neke druge nove obiaje (samo etiri puta
godinje prieivanje, ukidanje priea za Vaskrs i slino).
Ja ne mogu, na primer, da zamislim da monahinja, koja se sva posvetila Bogu, koja
nikad ne jede meso (osim ribe), koja se trudi po ceo dan da se moli Bogu, da ivi u
pokajanju, koja se redovno ispoveda, da ne moe da se priesti na Vaskrs ili vie od

jedanput u toku posta, a posti strogo ceo post i sav ivot je posvetila Bogu. Sv. Jovan
Zlatousti kae u svojoj Vaskrnjoj poslanici da, zbog veliine Praznika, prie i ko je
postio i ko nije postio da se priesti. A novom praksom spreava se neto to je
najnormalnije. ovek je i postio ceo asni post da bi se pripremio da se priesti za
Vaskrs! Kau: Ne sme se na Vaskrs (nedavno sam prvi put ula taj razlog) zato to
e toga dana, posle Sv. Priea, da mrsi (?!). Kakve to veze ima ta e posle Sv.
Priea jesti? Posti se pred Priee, a ne posle (to ne znai da uzdranje prestaje u
vreme mrsnih dana).
I to to se insistira da se strogo dri sedam dana na vodi pred Sv. Priee, to je, po
mom miljenju, vie za one ljude koji jedu meso, i koji ne poste sve postove, ni sredu
ni petak, pa bar tada da otposte. A za onog koji redovno posti sve postove, i sredu i
petak (a monasi i ponedeljak), to je u toku godine oko 200-230 dana. Takav se obino
i redovno ispoveda i ima duhovnika, moli se, ide u Crkvu, dakle ivi celom duom sa
Gospodom. Kod takvoga insistirati da doda jo sedam dana na vodi, ako eli ee da
se prieuje, mislim da je ipak previe.
Da me pogreno ne shvatite: nisam ni za drugu krajnost, da se ovek bez pripreme
priesti. To ne!
SREDINA TREZVENjA
Mislim da u Crkvi sada postoje najmanje tri, da kaem, struje. Prva je ona koja hoe
da se dri prakse poslednja dva veka, bez ikakve elje da dublje istinski proui Sv.
Oce i da shvati potrebu verujuih ljudi za revnosnijim crkvenim ivotom i bliom
zajednicom sa Bogom. Druga struja su oni koji potuju drevnu vekovnu praksu i
uglavnom se je dre, ali iz revnosti po Bogu, od radosti otkrivanja izvornih vrednosti i
Svetootakog naslea, od slobode u Bogu; koji sa smirenjem i dubokim potovanjem
obnavljaju poneto od istinski izvornog vekovnog predanja. Da li uvaju vekovnu
praksu, kako se zahteva u odluci Sabora, oni koji dre onako kako je bilo u toku
petnaest-esnaest vekova, ili oni koji dre kako je bilo poslednjih vekova, u nekim od
pomesnih Crkava?
Postoji i trea struja, koja ide u krajnost sa previe slobode i odbacuje istinsko
Svetootako naslee, i kod koje suvie bez podviga biva, zbog koje, ustvari, i iz straha
od nje, ova prva struja odbacuje svaku promenu onog to je bilo uobiajeno
poslednjih 200 godina.
A carska sredina trezvenja je najbolja. Ni okamenjeno, vezano samo za
srednjokolske udbenike, ni previe slobode odbacivanja podviga i predanja, ve
istinski, izvorno, duboko prouavanje Pravoslavlja i primenjivanja u praksi onog to
je Svetootako i sa Vaseljenskih sabora, iz ljubavi prema Bogu i Crkvi, i iz radosti
prisnije zajednice sa Bogom, u strahu Bojem, sa smirenjem i pokajanjem: Sa
strahom Bojim, vjerom i ljubavlju pristupite!
U toj prvoj praksi hoe da se posti na vodi i subota i nedelja, ako je prieivanje, npr.
u ponedeljak, i nema sile da bi takvi razreili na ulje, a po kanonima Vaseljenskih
sabora zabranjeno je da se posti na vodi subotom i nedeljom, sem Velike Subote.
Blagorazumno se blagosilja (po rasuivanju druge grupe) da ti dani budu na ulju - da
se time i dalje posti, da se ne mrsi, a ujedno da se ispotuje da ne bude post na vodi,
saglasno kanonima Crkve.
to se tie itanja molitava svetenikih naglas na Sv. Liturgiji, i otvorenih dveri, to je
jednostavno poelo samo zato to se eli da narod bolje uje i vidi ta se deava, da
uestvuje svom panjom zajedno sa svetenikom u Liturgiji. To je uraeno iz ljubavi
prema ljudima, iz elje da se oni vie priblie Bogu, da bolje razumeju, da im je vea i
budnija panja.

A zar na arhijerejskoj Liturgiji nije obavezno da dveri budu otvorene - tu je episkop

koji simvolie Hrista? Pa zar je manja Liturgija kad je svetenik slui, i zar nije on
umesto episkopa, jer episkop ne moe u isto vreme da bude na sto mesta? Zato je i
nastala ta praksa da svetenik slui, jer u prvo vreme svi su bili na arhijerejskoj
Liturgiji, a kad se broj vernika i bogoslubenih mesta uveao, onda se uvela praksa da
svetenici slue sami, bez episkopa. Jeste da je na episkopu punoa blagodati, ali, po
sv. Simeonu Novom Bogoslovu, i svetenik takoe ima veliku blagodat, pa i izuzetne
darove (kao to je bilo u njegovom sluaju). Episkop ima punou darova duha, ali
njegova lina blagodat, koja zavisi od njega samog, od svetosti njegovog ivota, ona
varira, zavisno od toga koliko se ostvario kao epsikop i kao hrianin. Naravno da on
ima episkopsku blagodat i da jedino on moe da uestvuje u hirotoniji episkopa, da
rukopolae svetenike i da obavlja brojna druga inodejstvija za koja je iskljuivo on
vlastan.
GRKI I RUSKI UTICAJ
Kada svetenik stekne veliku blagodat, ona, kao oblak duhovni pokriva i ispunjava i
prisutne vernike, pa oni mogu sabrano u duhu da prate sve, i sami dublje da ulaze u
Svetu tajnu. Dok, kad je manja blagodat na sveteniku, onda je i narod rasejaniji, pa se
deava da prima pomisli i manje bezbedno gleda i slua tekstove molitava.
Neko zamera nekim vladikama to su bili u Grkoj, da su grki aci, kao da je to
samo po sebi neto loe! Pa zar nije istina da su Grci pravoslavni od prvog veka, i
direktno od Apostola Pavla primili Hrianstvo, dok su Sloveni od tada jo devet
vekova bili pagani? Da se razumemo: mnogo volim Rusiju i ruske starce, ali zar nisu
sve duboke dogmate istine pisali ba Grci, i zar nismo sve to dobili ba preko Grka, pa
i Sv. Liturgiju? Zar sv. Atanasije Veliki i sv.tri Jerarha nisu Grci? Pa sv. Maksim
Ispovednik, sv. Simeon Novi Bogoslov, sv. Grigorije Palama, i mnogi drugi? Zar nisu
odluke prva tri Sveta Vaseljenska sabora doneli uglavnom Grci, zar nisu Grci oformili
Simvol vere? Istine radi, ne zaboravljamo da je duhovni otac sv. starca Pajsija
Svetogorca bio Rus, da je sv. starac Porfirije Atinski i Kapsokalivitski primio
blagodatni dar od starca Dime - Rusa, da je na sv. starac Tadej takoe od Rusa
primio monako predanje u manastiru Miljkovu...). Dakle, potrebno je da
sveobuhvatnost, sabornost, saborno Predanje bude mera svega. Pravljenje nacionalnih
partija, favorizovanje jednog naroda na utrb drugih, nije u duhu Pravoslavlja i
sveobuhvatne ljubavi Hristove, a i osueno je kao jeres etnofiletizma na Saboru
istonih Patrijaraha 1872. g.
Ako postoje neke novine koje nisu svetootake, treba ih razluiti od onog to je
svetootako, i ne odbacivati zbog takvih stvari unapred i sve ono to je iz perspektive
zadnjih sto godina novo, a u stvari je staro, saborno vekovno Predanje Crkve. To to
nije svetootako je, na primer, uenje da dua spava posle smrti, da nema mitarstava, i
sl. Znai, neto to je od praznog umovanja ne po Duhu Svetom, to odbaciti, a ono to
je istinski naslee svetootako od prvih vekova do danas - to prihvatiti i usvojiti, jer je
to na izgradnju Crkve, a ne na ruenje.
Stav da sve mora biti uniformno i po direktivi je, po mom miljenju, papsko naelo, i
nije u duhu Pravoslavlja. Nikada u Pravoslavlju nije sve bilo uniformno, osim
dogmata Crkve, jer je u Pravoslavlju sloboda, kreativnost, radost u Duhu Svetome.
ta ti zna, vladiko, da ne sedi pored tebe na saboru novi sv. Vasilije Veliki, koji ima
slobodu, zbog dubine svoje vere i svetosti ivota, da moe i sam pisati u duhu
Svetotakom? Pa, Hrianstvo je od prvog veka, sadanja Liturgija je oformljena u
etvrtom veku, a neke stvari su dodavane i kasnije (kao tropar 3. asa). Kako bi bilo
kad bi nas sada osudio sv. Jovan Zlatoust to smo dodali neto to on nije bio napisao?

Ako se plaite unije i rimokatolikog i protestantskog ekumenizma (i ja sam izriito

protiv tih stvari), onda svakako morate imati poverenja u vl. Atanasija (Jevtia) i
njegovu teologiju. Iz tekstova koje je napisao izbija sila Duha Svetoga i argumenti
istine.
Nisu ni svi Apostoli uzili na Tavor, ve samo trojica koji su bili spremni. Dakle, ne
mogu svi da vide punou slave Boje na ovoj zemlji, nego samo oni koji su spremni.
Zna se da ikonostas, kakav je danas, nije postojao u prva tri-etiri veka. Ta pregrada je
stavljena kad je pobonost poela da slabi, kad je vera postala dravna, kad je podvig
poeo da se umanjuje, kad su ljudi masovno ulazili u crkvu nespremni. A lino
mislim, da kao to su iveli prvi Hriani, tako treba da ive i poslednji. I kao to se
tada umnoilo zlo, ali se izlila i vea blagodat i vea e za Bogom bila prisutna, (a
samim tim i usmerenost ljudi na duhovne stvari, otvorenost da upiju), tako je sada i
kod nas, ovih poslednjih Hriana, pojaana glad i e za Bogom. Ljudi su sad
spremniji da dublje osete Svete Tajne, i da celim biem uestvuju u slubama Bojim.
Oni koji su posle saborske odluke nastavili sa praksom koju su do tada imali, nisu se
ogreili o Saborske odluke, jer je ta praksa zaista vekovnija i drevnija od ovih
poslednjih 200 godina. A u odluci nije precizirano o kojoj vekovnoj praksi je re.
Mislim da svakome treba ostaviti po savesti.
Iskljuivost, o kojoj se govori, upravo se ispoljava kod onih koji se dre ove novije
prakse koja se proglaava za vekovnu i neizmenljivu. Ja jesam protiv
nesvetootakih novina, protiv ekumenizma, protiv svega to nije Pravoslavno, ali ovo
u vezi sa bogosluenjem, da li e zavesa biti otvorena i da li e se naglas ili
poluglasno itati molitva, to nije dogmatska ni kanonska stvar. Nisam za bilo kakve
novotarije, ali jesam za obnovu Svetootakog naslea.
Zar je to strano ako se slui Jakovljeva Liturgija, ili Markova? Pa to je pravo
bogatstvo. A, eto, tamo je poredak sasvim drugaiji nego u uobiajenim Liturgijama.
Zar su one zato manje Liturgije? Zar se na njima isto ne pretvara Duhom Svetim hleb
i vino u Telo i Krv Hristovu?
Nije dobro nazivati samovoljom dejstvo Duha Svetoga u nekome ko ima veliku
slobodu u Bogu zbog svoje potpune predanosti Bogu i beskompromisne vere i
revnosti. Kako bi bilo kad bi sv. Vasilije Veliki nazvao sv. Zlatousta samovoljnim to
mu je, skraivanjem i menjanjem molitava, skkratio slubu?
Pod izgovorom jednoobraznosti, jednostranou liavati Crkvu bogatstva vere i njene
istorije, njenog sabornog Predanja i svedoanstava koja su od Duha Svetog, znai da
radimo na tome da forma ugui sutinu.
Monahinja Stefanida (Babi)

,
, ,
...
, , ,
, ,
, , .
, , . ,
,
.

 .
,
, ,
. ,
,
. ...
, ,
, , , ,
, , , , ,
, ... , ,
...

(1884-1980)

:



.
, ,
,

 !
, .
,
,
.
,
.
,
,
.
. , .
, ,
.
,
,
, ,
, ,
, . ,
.
,
. , ,
, .
, ,
. , ,
,[1] ,

. ,
. , .

.
,
. .
, ,
, .

.
.
THE TOUCHSTONE (Chios,
1976.)
[1] , .

, .

, , , ,
.

, .
,
.
:
? ,
: , ,
, ,
? ,
,
, .
, ,
?
, ,
, , , .

.
(
) , .
, , ,
.
( ). , ,
, , , , ,
, .
:
. .
, . ,
! :
,
.
! , ! .
.


Posted on 26/06/2013 by
, .
.
,
,
.
, . .


, 28. ,
.

,
,
.

, 2012.
(, 8. 1840 , 28. 1887)
, - (18761878) -
(1885). ( ) 1885.
. ,
.
1876. .
. 20.
18. .
1877. , ;
, .
31. 1876.
; (5. 1878) 5.
; , , 4.
, , . 3. 31.
1878. .
, 2. 11.
, (3. 1885);
(7. 1885); ,
.


1896. ( -
)
, .
12.
. ,
. , ,
, . ,

. ,
.
, ,
. ,
. ,
, .
,
,
. .
, .
,
,
.
,
,
. ,
.
,
, .

, ,
.
( 5. ),

.
,
( ) .
,
, ,
, ( ) .

. ,
.
. ,
, .
( ),
.
,
, .
,
. ,
, ,
: ,
. ,
,
.
, , 6.
1885. .
,
, . ,
,
.
1887.
. , , .
28. 1887. 2 .
.

, (23. 1887) (
83- ) .
,
,
. 1882.

 ,
. , 1885.
. , -
, . , ,
. ,

.
- ,
:
, .
, .
. .
,
.
, ,
. , ,
.
.
, (
,
, ). ,

. ,
.

1. 1887. .
, : .
. . , . ,
. ,
;
. ,
.
, ; .

 () - 1886. (
)
.
. , ; .
,
. . , ,
, .
; . ?
. , ?
, ,
,
. ,
,
.
:

:

,

.
,
. :
, .
. ,
, , .

 .
, ,
.
:
- ! ( !).
,
:
!

,
!
! ,
,
, . , ,
,
, , , .

:
,

Posted on 19/06/2013 by
. -
, () 11. .

 1934.
. ,
.

. ,
, .
.
. . 1964.
.
.
,
1967.,
.
17-18.07.1967.,
.
. , ,

. ,
. 1981. . 1987.
- .
1968. , - .
. .

.
, .

.
11. 2013., .
.
.
,
.
,
.
:
, !
.
.

.

() .
-.
.
,

.
:
- ,
.
, ,
( ).

 ,
, . ( )

.
,
,
,
. .


().

, -
,

,
. .

- .
().
, ,
.
,
.
1955.
. ,
,
,
,

 .
,

.
25. 1967.
, , ,
, , ,
.
,
,
23. 1966.
1959. .
, ,

.

. ,
. (
,
, /1967, 70-2-427396; , )
, ,
2007. ,

: ,
,

,
,
, .

 ,
,
.

(
)
.
.


.
: -
(-M), Ma
Ma-,
-
.
.
.
300.000

,
. ,
. , 2001.,
.
. ,

,
300.000 .
.
, , 14.06.2013.
, ,
, ,

,

.
()
-
.

19.06.2013.

, , ,

 .
.
/:
, , , ,
,
.

, .

. :
, , .
. ,
.

:
?
14 July 2013


,

, .
2010. ,

.
: ,
, !
. ? ,
.
, ,
,
.
,
. !
!
?
,
2005.
: :
.
1,2
.
,
.



.
,
, ,

.
,
,
.

?
(

-),
. :

,
,
.

,
160 -

24 .
, ,

.

,

.

-
.


, ,
,
.


160
.
150 .
,

,
.



. ,
,



.
, ,
.

,

,
. (, 16. 07. 2004.)
,
, ?
Toronto Star 12. 2006.

, :

,

-
.
,

.

,
. , .


- .
,
-
(RFID)
.

,
.

;

.


, 150



.

.

. ,

.


.
,
, , .



.
3
.
,
,


.

.


.
.
,
,

.

,

 .

,
.

.
,
, -

.

,
,
.
,

.
,
,
,
- .

.

,


.

, ,
.

,
.
.
,
,

.

,


, ,

,
,


.

- .


-
.
,


.

.
,


.
,


.

.


,
. ,

,
. .

.
,
,
.

 ,

.
.
,
,

.
.
2004.

.

,
,
.

.



.

,
.
,





,
.
,
:
, - ,
.

, ,
.
.


,
,



.
.
,
. ,


,
, .

,

.

,

.

. ,
.


.
, ,
,
.



.

,
.


.
, .



.

,
.
,
- , ,
-
.

,

.

. ,
,

.
,

, ,
.

,

.

,
,

.
, ,


,
.
,

, ,

 .
, ,
,

,
, .
,
( ) -

?
,
,
?

:
,
, -
. ,

,
. ,


.

.


. ,

,

.

,
?
? , ,

,
!

!
?

, ,
( )
.
, ,
, , .
, ;
,
,
. ,
.
-
,
. ,
-
:
!
!

:


1. !
, !
, !

!
. , ,
? .
, , ? , .
,
! , , !
, !
2. , , . . ,
. . ,
.

 :
? : ,
.
,
, -, . ,
:
, ?
: .
.
,
. ,
. ,
.
,
.
. ,
.
. , .
. :
? , :
. .
.
3. , , .
, ,
,
. , ,
, , , .,
.

.
, ,

: , ,
, !
!
4. , ,
,
() .

. , ,
(. . 9;13-14)!
()

.

5. Mojcej , C
(. 3;14).
, ,

, .
,
.
,
,
! . ,
,
. ,
. ,
, .
, ,
, , ,
, .
, (. 1. . 11 ;28-32).
, ,
, , , ,
.
,
, .
,
, . , ,
,
, ,
.
,
, ,
,
. . .
6. ,
, .
,
.
.
,
.
7. ,
.
, .

,

.
8. . .
() , ,
,
,
. , , !
?
(. 5;10).
,
.

.
, ,
.
e

, , , , ,
,
: (. 3;13).
,
,
, .
, ,
, ,
,

!
. ,
,
, ,
, ,
.
, :
, , ()
(. 6;21,23).

,
, .
, , .

.

: , , ,
. ,
,
.
, .
,
. , ,
, , :
!
,
.

.
, ,
,
, ,
, :
(. 134;14)

'' .
, ,
''( 3-10,11).
, ,
, .

'' , .
,
, ''(.51-3,5).
2012.

,
, ,
: '' ,

, !''



. ,
,
.

, ,
'''' , ,
,
.
, je
, ''''
,

, .
,
, .
,
, ,
: ''
'' (.113). , ''
'',

 , .
,
, ,
, :'' , ,
,
.

.
, ...
, ,
je
.''
''''
,
.
,
,
. ,
,
, .
,
, , , ,

? (+2012..)

(+2012..)

. ,
,
,
,
. ''
, ,
,
.''( 1-4). ''''
,
,
.
,
.
.

,
. ''
, ''.
, ,
. , ,

 ,
,
,
.
, ,

,
. ,
, .

,
,

, ,
. ,

, .
,
, , .
'''' ,
. ,

,

.
,
,
.
,
.

1997.,

(),
.
1994. ,
- . , ,
World Council of
Churches (WCC ) 1965.,
,
.
,
1997.,
, ,
1996..
, :'' ''.
,

 ( 5000 ),
. , 1998. ,

(), .
, .

,
,

2010.. .
,
2004.. , ,
. ,
2006..
.
, .


,
.
,
. ,
,
, .
,
, ,
.
,
. 2010..
,
, ,
, ,

, ,
,
.
''''
,
, .
,
,
.
,

,
.
'''' ,

 , ,
,

,
,
.
,
, . (2010..)
(2012..)
,
,
,

2006. .

,

'''' ,
, 2012..
,
,

.
,

, : '' ''.

''''

-,
.
,
,
.

 '' '' ?
'''' ,
(
)

,
. ,

,
.

.
: " ,

. , , ,
. ,
, . ,
. " ,
,
"(.1:8). , "
", . ()
''.
''''



. ''
''
: '' , ,
,
;
,
''(.16-17,18).
,
,
1937..
, ,
,

8
: '' ja
. Ha
! Ha
, ! Ha ,
, ! Ha ,
! Ha ,
! Ha
!''
05/18.02.2013. .
, ,
-

?
'' .
, ,
,
, .
''.
.
, ,
, : ''...
,
: ,

, ;
,
,
, , , .


, ...''.
,
? ,
,
.
, ,
.

,
: ,

, .
, '' '',
.

200 ,

.
, ,
, 60,
.


. ,
'' '',
, ,
,
.
,
, :
'' ,
''
(+1922..)
'' ,

.
. .
,
,
''

 (+1966..)
,
, , , , :
-
,
;
- . : " , ,

, " (2. .
3, 6);
-
,
: '' ,
, , '';
-
, : ''
, ,
;
. , ,
, ;
'' (. 23,13-14);
- ,
: '' ,
, ''(.
19,46);
-
,

,
;
-

,
;
- '' , ,
''-

,
,

.
, , ,
,
,
''''

 .
,
, ,

.
,
,
: ''
, ''(.49-19).
, '''',
,
,
, , .

,
. ,

,
.

, ,
.
: ''
;
,
, .
:
(. 24, 11)''.
,
:

,

,
, ,
?


,



?

,
'', , ''

 , (
, ...) ''
, , ''


, 4 ?

,
,
,

, ,
, , , , ,
,
,
?

,
,

- ,

,
?



?
, ,
,
, ,

, ,

, ,


,

.

, ,
, , ,
,

.
,

 ,
.
: '' ,
. , ,
.''(.33-13,14) ''
, ''(.105-29)
, , ,
, ,
, , ,

,
, :
''... , , , ..." (. 2,4-5).
17/30.01.2013.
,
,
-

''... ,
,
. ;
;

...''
.
1914..
,
,

,
( )
.
,

,


. , ,

,
, .

 ,
, .
, ,

.

- .
,

, , , ,
. : ''
;
.''(.43-22).
:
, 4.(16) 1914. 96
,

,
.

 , 1914. :
- ,
!
,
.
15 ,
.
:" ,
.

... .

. '
, '() - .

, ...
.
,
, , ,
..."
,
, ,
e .
,
, ,
.
. ,

,
,
.

,
.

 , 2010. ,
(), ,


. ,
,
,
. ,
,
'''',
( ,
) ,
'' ''.
(),
,

,
.
''
'',
.

,

, ,

.
,
, ,

.

,
, .
:
''... , ,

 , '' (. 5,20).
'''',
, , ,
,
.

.
,

.
, ,

1848.: ''
,
, .
,
''.
()
,
.
(),


, :''
, : ?
: ''(.1186,7).
(),

, ,
:

' , , ''.
(),
,
'' ''

: ''

''.
(),

,
:''
'' (..5,29).
(),
,
:''
, ; , ,
. ,
. ,
, ,
''(.58.1-3).
(),
,
, : "
, .
'' .
. .: ''

.
(. 16, 18)
(. 24, 22).
, '' , ?''(. 8, 31).
: '' ,
'' (. 16,33).

, '' : ,
! .'' , (. 22, 20)''.
12/25.01.2013.
, ,
-


,

'' ''( 12, 32);
'' , ''( 15,
18);
''
'' ( 16, 2).
,
...,
?


, - .
, ,

-
. ,
.

, .

,
,
.

.
,
.
-
, .


, .
, ,
, ,
(
-
).
- ,
, ,
. ,

 20 , ,

.


. ,
,
, (
) . e
,
,
, : ''
, ''(.105-29).
,
''''
, ,
. ,
,
,


.
, ,
.
,
. ,
,
,
:'' ,
''(.108-5).
,
,
. ,
. , ,
,

,
.
?

,

, ,
, ?

,



?
,
'',
, ''
,
'' , ,
''?

,
,
,
, ,
, , , , ,
,
?


-

?

E
?

,
,
,
, ,
. ''
, ; ,
. ,
, ,
''(. 54, 12-14). ,
,
,
. ,
,
.
,
, ,

. : ''
, ,
. ''(. 7, 1516)
'', , ,
''(.3,16).


:''
,
''(2. . 6,14),
,
,
''
...'',

...


, ,
,
,
, ,
'' , ''.
,
,
'' , ''.

,
, ,


,

.


:" , ,
,
" (2. . 3, 6),
.


,

.
, ,
, ,
:'' ,
''! ''
,
. ,
!'',


.
,
:
'' ?
?
?'' (2. . 6,14-15).
,
, ?

 07/20.01.2013.
,
-

'' ,
:
, , .'' .

,
. ,
,
, ,
, .
,

. ,


,
. :
-
20 .
25.05.1991..
, ,
, ,
, .
'' ''
, ,
''
''.
20 ,
'' ''
()
(, ...),
, .
, 1994..
'' '',
, (
).

- .
., .,

.
'' ''
,
(
). ,
,
- ,

. 1998.
'' '',
, ,
. ''
'', ''
''. 1998.. ,


,
. .
, ,
.
- ,

.
,
.
'' '',
2000..
'' '',
64
, .
,

, .

-, ,
,
.
, ,
.
2000..

'' , ''.
'' ''
'''' ,
'' ''.

-
200
,
. ,
( )
: '' !''
,
, .
- ,
,
36 .
2000..
, 36
,
. : ''
,

. . ,


. ,
,


,
.
, ,

. ,

,
. ,
, ,
,
''. ,
'''' .
,

, , ,
,
36
.

,
''
''. ''
''.

,

-

.
''
''
.

 ,

.
-
,
, ,
,
.

.
,
.
-
'' '',
,
.
-
26.11.2010..,
,
,
, .

:
- 45. .: '', , ,
, ;
, , , ''.
- 6. : ''
, ''.
- 33. : ''
''.
- 38. : ''
, ''.

:
'' ,
, , ,
,
,
,
.
,
, ,

''. 15.
'' ?
?
?'' (2. . 6,14-15).

'' ''
(..5,29)
" , ,
,
" (2. . 3, 6)
'' (),
,

,
. , ,
,
.''

'' ,
, .
,
."

15/28.12.2012. .
, ,
-



.

, .
, ,

.
,

(1927-1995),

,
:

. ,

. :

,
, .
, .
. , ,

, ,
.


(, ...) ,
.
:
.

, , ,
, ,
.
, , .
.

. ,
, ,
, .



, ,
.

.
,
.


,

, ,
.
: ? (1 1,13)
,

.

 . ,


,
.

, ,
,
.

. ,
-
,
, .

,
,
, , .
, .
,
,

- .
, .
, ,
. ,

,
. XI ,
,
,

.

, ,
,
, .
, -

( ) ,
.
: .
:

 , ,
. ,
, ,
. ,
, , . (1
13,1-3) ,
. , ,
,
,
.

.
. ( 12,30)
.
. ,
,
.

, .

, .
, ,

,
. ,
,
:
. ( 10,34)


. , :
... . ( 22,36)

, .
,
...

.

,

.

,
,


, .
: ,
,
.
, ,
, ,

. ,


-,
. ,

. ,
,
-.
, ,
[ ]

.
. 1946. ,
,
: ,
; ,
, . ?
,
. ,
.. ,
,
.. ,

.
:
, ,
, .

... .
,
.
1972. VI.
,
,
.

, ,

:
... ,
, ,

! ,
,
.
[ ]

.

.

.
:
, .
, ,
,
.
.
, ,
, .
, 1948.
,
.
.

, ,
,
,
,
... :
.
, ,
.

. ,
, - ,

.
, .

. ,
,
-
, , .
1994.


, ,
.
, ,
.
, ,
. . , .
!
, (1927-1995)
26.10./08.11.2012. .
, ,
-

bratstvosvkraljmilutin@hotmail.rs
066/352-536