Joef Atila, ili kako su ga zvali, sin ulice i ove zemlje, mislei na Maarsku, roen je 1905.

godine u Budimpeti, iz braka sapundijskog radnika i seljanke koja je postala pralja.

Odrastao je bez oca. Kada mu je bilo tri godine otac je napustio enu i troje dece. Majku je izgubio u etrnaestoj godini. Tako je rano i snano iskusio bedu i nedostatak ljubavi; kao siroe, okusio je sudbinu naputene dece.

iveli su u ekstremnom siromatvu. Majka je jedva uspevala da prehrani troje dece i da plati kiriju za mali stan u kojem su stanovali. Nacionalna liga za zatitu dece i hranitelja smeta Atilu u jednu porodicu gde je radio na jednoj farmi. Zanimljivo je da je njegov tadanji pooim rekao: Ne postoji ime Atila i zbog toga ga je zvao Pita. Uslovi su bili toliko loi da je pobegao nazad majci u Budimpetu. Naalost, ona umire 1919. u 43. godini ivota.

Srednju kolu je zavrio zahvaljujui svom zetu koji je platio kolarinu. 1924. otpoeo je studije na Segedinskom univerzitetu jer je eleo da bude nastavnik u srednjoj koli, ali je ubrzo izbaen zbog revolucionarne i provokativne pesme istim srcem koju je tada napisao.

Srednju kolu je uio, kao i studije, pod veoma tekim uslovima, u Segedinu, Beu, Budimpeti i Parizu ali ipak nije dospeo do graanski sreenih prilika. Radio je svata: bio je egrt na brodu, knjiarski putnik, sezonski radnik, prodavac vode u bioskopu; poslednjih godina (1936-37) pomonik je urednika u jednom knjievnom asopisu Szep Szo (Lepa re).

Rano je poeo da pokazuje znake izofrenije (dijagnoza graninog poremeaja linosti). Iako se leio kod psihijatra, nije uspeo da se izlei. Nije se enio i nije imao porodicu. Umro je 3. decembra 1937. u 32. godini ivota u Balatonsarzu, na imanju svoje sestre i zeta. Pronaen je mrtav na pruzi. Veruje se da je izvrio samoubistvo bacivi se pod voz (jer je vie puta na to i ranije pomiljao) mada neki strunjaci misle da je njegova smrt sluajna. Nedaleko od mesta na kom je poginuo postavljeno je spomen obeleje.

Atila Joef je najpoznatiji maarski pesnik na svetu. Njegove pesme prevedene su na mnoge jezike i postale su klasika evropske knjievnosti 20. veka. Maarska istorija knjievnosti pominje ga uz Petefija i Adija kao velikana revolucionarne lirike.

Svoju prvu knjigu poezije napisao je kada mu je bilo 17 godina. Bilo je to 1922. godine kada je objavio zbirku pesama Prosjak lepote. Drugu knjigu poezije Ja ne plaem objavljuje 1925. a zatim i ostale: Nemam oca niti majke 1929. No predgraa 1932. Medvei ples 1934. Boli jako 1936.

Pisao je u klasinom metru i u slobodnom stihu; pisao je u stilu narodnih pesama, i pravilne cikluse soneta. Svaka njegova pesma jedinstvo je realnosti i misli. Njegovu poeziju mogu mnoga nova lirska stremljenja da potuju kao svoga prethodnika.

U njegovij poeziji se preplie jedna tvra, borbenija linija sa intimnijom, subjektivnijom lirikom. U njegovom periodu gvoa i krvi on je pesnik kao mukarac jadne sudbine imao najlepu ljubavnu liriku. Ostvario je liriku zasnovanu na temeljima prirodnih nauka i filozofije; u njegovoj lirici su se ponovo susrele nauka i poezija.

Na srpski jezik zbirku pesama No predgraa preveo je Danilo Ki, a izbor poezije pod naslovom Pesme objavio je i Bogdan ipli. Neke od najpoznatijih pesama iz prve zbirke jesu istim srcem, Balada siromaha, Moja majka, No predgraa... U drugoj zbirci Bogdan ipli je izabrao Moja majka pere rublje, Pobeen sam, Ne viem to ja, Budalasti pesnik...