Anda di halaman 1dari 335

Asimov Isaac

ROBOTI ZORE

BEJLI

1. Sklonivi se u senku drveta, Elija Bejli promrmlja, obraajui se samom sebi: "Znao sam... Znao sam da u se preznojiti!" Zastavi za asak, uspravio se i obrisao nadlanicom znoj sa ela, a onda namrteno osmotrio vlagu to mu se sakupila na ruci. "Ba mrzim znojenje", dodade on ne obraajui se nikom posebno, kao da je re o nekom kosmikom zakonu. I jo jednom u njemu kao da se probudi ljutnja prema prirodi to je stvorila neto istovremeno i neophodno i neprijatno. Ljudi se nikad (osim, dabome, ukoliko to sami nisu eleli) nisu preznojavali u Gradu, gde su i temperatura i vlanost uvek bili umereni, i gde nije bilo ba nikakve potrebe da telo proizvodi vie toplote nego to je istovremeno bilo u stanju da izlui. Bar se to moglo smatrati prednou civilizacije. Bejli se obazre prema poljani, put mladia i devojaka koji su, u manjoj ili veoj meri, bili predmet njegovog staranja. Re je bila, najveim delom, o mladima, koji nisu napunili ni dvadesetu, ali bilo je i sredovenih osoba, njegovih godina. Kopali su nevino unaokolo i bavili se i nizom drugih poslova koji su, inae, bili u nadlenosti robota - i koje bi, svakako, oni daleko bolje obavili, da im nije bilo naloeno da se dre po strani i ekaju dok se ljudska bia do mile volje ne navebaju. Na nebu se pojavie oblaci i, za asak, sunce zae za jedan od njih. Bejli neodluno podie pogled. S jedne strane, to je znailo da e se osetno smanjiti vrelina sunca (i, dakako, dalje preznojavanje). Ali s druge strane, da to nije moda nagovetavalo nailazak kie? U tome i jeste bila nevolja sa boravkom na Otvorenom. ovek se sve vreme klackao izmeu dve podjednako neprijatne mogunosti. Bejlija je uvek zadivljavalo to to je srazmerno maleni oblak bio u stanju da sasvim prekrije sunce, i da uini da se zemlja smrai od jednog obzorja do drugog, a da, istovremeno, plavetnilo neba ostane gotovo netaknuto. Stajao je ispod razlistale kronje drveta - neke vrste grubog zida i tavanice dodirujui njegovu vrstu koru to mu je prualo izvesnu utehu, a onda se ponovo, ispitivaki, zagledao u ljude na poljani. Bez obzira na vremenske prilike, jednom nedeljno izlazili su iz Grada i ovde se okupljali. Bilo je sve vie pridolica. Nema sumnje, brojem su sve vie nadmaivali ono malo tvrdoglavaca koji su sve to i zapoeli. Iako ih gradska vlada nije ohrabrivala, imala je bar dovoljno pameti da ne postavlja dodatne prepreke. Na obzorju sa Bejlijeve desne strane - na istonoj strani, sudei prema poloaju poznopopodnevnog sunca - ocrtavali su se obrisi brojnih, zatupastih kupola Grada, prekrivajui sve zarad ega je bilo vredno iveti. A onda Bejli ugleda i neku

malenu, pokretnu esticu iju prirodu, usled velike udaljenosti, nije bio u stanju sasvim jasno da razabere. Meutim, s obzirom na nain na koji se estica kretala, kao i na osnovu nekih drugih naznaka, suvie tananih da bi se mogle opisati, Bejli bez potekoa zakljui da je u pitanju neki robot - to i nije predstavljalo nikakvo iznenaenje. Zemaljski prostori, izvan Gradova, bili su podruje robota, a ne ljudskih bia - s izuzetkom malog broja onih koji su, poput njega samog, bili obuzeti snom o zvezdama. Pogled mu, gotovo automatski, ponovo skrenu prema sanjarima sa lopatama, i on ih stade pomnije posmatrati, jednog po jednog. Skoro svakog meu njima znao je po imenu. Svi su se predano trudili, nastojei da se priviknu na ivot na Otvorenom. A onda... Bejli se namrti. "Gde li je Bentli?" proguna on jedva ujnim glasom. Gotovo istog asa, iza lea mu dopre pomalo dahtav, ali razdragan glas: "Ovde sam, tata!" Bejli se naglo okrete. "Nemoj to initi, Bene!" "initi - ta?" "Tako se unjati... Ionako mi je teko da ostanem staloen ovde na Otvorenom, ne elim jo da brinem o moguim iznenaenjima!" "Nisam ni nameravao da te prepadnem... Zna, ovek ba ne pravi mnogo buke dok hoda po travi. Tome nema pomoi... Ali tata, zar ne misli da je ve vreme da se vrati? Ve si dva sata napolju, i rekao bih da ti je to vie nego dovoljno." "A zbog ega? Misli, zato to mi je etrdeset peta, i to si ti utokljunac od samo devetnaest godina? Misli da ti je dunost da se brine o svom onemoalom alcu, jel' tako?" "Tako je..." odgovori Ben. "Ba tako. Vidi se da si pravi detektiv: odmah oseti u emu je stvar." Ben se iroko osmehnu. Lice mu je bilo okruglo, a oi blistave. Bio je toliko nalik na Desi, pomisli Bejli, toliko slian svojoj majci. Jedva da je na njemu bilo i traga izduenosti i ozbiljnosti Bejlijevog vlastitog lica. Meutim, to se naina razmiljanja tie Ben je bio veoma slian svom ocu. Povremeno bi mu elo izbrazdale bore i licem provejala istinska ozbiljnost, jasno stavljajui do znanja iji je, zapravo, bio izdanak. "Sa mnom je sve u redu", zakljui Bejli. "Ne sumnjam u to, tata. Najbolji si meu svima nama, imajui u vidu..." "Imajui u vidu - ta?" "Tvoje godine, razume se. Pri tom, svakako, imam na umu da si ti sve ovo zapoeo. Ipak, kad sam te video kako se sklanja pod ovo drvo, pomislio sam - da je mom starom moda ve dosta." "Dau ja tebi 'tvog starog'", toboe se ljutnu Bejli. Robot koga je malopre uoio kako dolazi iz pravca Grada u meuvremenu se dovoljno pribliio tako da ga je

sada mogao sasvim dobro razaznati, ali Bejli odlui da ga otpie kao nevanog. "Blizu je pameti", nastavi on, "povremeno se skloniti pod drvo dok sunce ovako ee. Moramo, dabome, nauiti da koristimo sve prednosti boravka na Otvorenom, ali, isto tako, i da otklonimo sve nevolje koje to donosi sa sobom... Evo, sunce e ponovo izii iza oblaka." "Da, upravo se pomalja... Namerava li da se vrati u Grad?" "Toliko mogu da izdrim napolju. Imam slobodno popodne jednom nedeljno, i reio sam da ga provodim ovde. Re je o privilegiji. Zna, to ide uz moju klasu, C7." "Ali tata, nije re o privilegijama. U pitanju je tvoje iscrpljivanje." "Kaem ti, oseam se izvanredno." "Naravno... A kad stigne kui, strmoglavi se u krevet i ostane da lei u mrklom mraku!" "Prirodna reakcija na sve ovo bletavilo." "A mama brine." "Pusti je neka brine; to joj ini dobro. Pored toga, ta mi moe biti ako se malo promuvam ovuda? Najgore je znojenje, ali morau i na to da se naviknem. Jednostavno, tu nema pomoi. U poetku, nisam ak bio u stanju ni da doetam dovde a da se potom ubrzo ne vratim u Grad - i ti si bio jedini koji me je pratio. A pogledaj samo sada koliko nas je, i koliko dugo mogu bez potekoa da ostanem napolju. Mnogo toga mogu i da uradim. Izdrau najmanje jo jedan sat. S lakoom... Kaem ti, Bene, i tvojoj bi majci dobro inilo da ponekad doeta ovamo." "Ko? Mama? Mora da se ali!" "I to mi je neka ala... A kada doe trenutak da se poleti, neu moi - jer ona nee hteti!" "A ni tebi ba nee biti krivo... Tata, ne zavaravaj se. Nee do toga doi jo neko vreme - a ako sada i nisi prestar, bie tada. Tada e to biti zabava za mlad svet." "Zna", odvrati Bejli, napola steui pesnice, "deluje kao pravi pametnjakovi kad govori o 'mladom svetu'! A jesi li ikad napustio Zemlju? Ja jesam. Pre dve godine. Bilo je to pre no to sam poeo s ovim vebama prilagoavanja - i, preiveo sam." "Znam, tata, ali bilo je nakratko, i po slubenoj dunosti; pored toga, bio si u poseti jednom naprednom drutvu. Nije to isto." "Bez obzira na to, ipak sam bio", odvrati Bejli tvrdoglavo, znajui i sam, u dubini due, da je njegov sin u pravu. "Pored toga, nee nam biti potrebno ba toliko vremena da se i sami otisnemo. Kad bi mi samo dozvolili da odem na Auroru, ve bih od njih iskamio dozvolu." " Zaboravi na to... Nee to ba ii tako lako!" "Moramo bar pokuati. Vlada nas nee pustiti da idemo bez saglasnosti Aurore, a jedino nam ona moe dati zeleno svetlo. Aurora je najvei i najjai od svih

Spoljnih svetova, i ono to ona kae..." "...to svi slede! Znam. Razgovarali smo o tome ve hiljadu puta. Ali ne mora da ide tamo da bi dobio njihovu saglasnost. Postoje i hipersvemirski primopredajnici. Moe i odavde razgovarati s njima. Ve sam ti to toliko puta rekao!" "Nije to isto... Potrebno je da razgovoramo licem u lice - i to je ono to sam ja rekao ve nebrojeno puta!" "U svakom sluaju", odvrati Ben, "jo nismo spremni." "Nismo spremni jer Zemlja ne eli da nam da brodove... Svemirci e hteti, a uz to i neophodnu tehniku podrku." "Kakva samouverenost! A zbog ega bi Svemirci to uinili? Otkad su to oni postali blagonakloni prema nama, kratkovenim Zemljanima?" "Mogao bih da porazgovaram s njima..." Ben se nasmeja. "Ma hajde, tata! eli da ode na Auroru samo da bi ponovo video onu enu!" Bejli se namrti tako da mu se obrve nakostreie iznad duboko usaenih oiju. "enu? Jehosafata mu, Bene, o emu to govori?" "Tata, iskljuivo meu nama - mami o tome ni rei - ta se stvarno dogodilo sa tom enom na Solariji? Ve sam dovoljno odrastao... Moe mi rei." "Koja ena na Solariji?" "Kako samo moe da mi gleda pravo u oi i tvrdi da pojma nema o eni koju je itava Zemlja videla u onoj hipertalasnoj drami? Gladija Delmar. Ta ena!" "Nita se nije dogodilo. Ta hipertalasna drama bila je ista besmislica. Rekao sam ti to ve hiljadu puta. Ni ona ni ja nismo tako izgledali. Sve su to izmislili, i dobro ti je poznato da su to uinili uprkos mom protivljenju, naprosto zato to je vlada smatrala da e itava stvar predstaviti Zemljane u povoljnijoj svetlosti u odnosu na Svemirce... Vodi rauna da pred majkom ne napravi nikakvu slinu aluziju!" "Ni na pamet mi ne pada. Ali Gladija sada ivi na Aurori, a ti uporno eli da ode tamo..." "Pokuava li ti to da kae kako iskreno misli da je to razlog to elim da odem na Auroru... Oh, Jehosafata mu!" Njegov sin se namrti. "ta je sada?" "Robot. Ono je R. Deronimo." "Ko?" "Jedan od robota-kurira iz naeg Odseka. Ali otkud on ovde? Danas imam slobodno popodne, a i namerno sam ostavio daljinski prikljuak kod kue. To je jedna od privilegija klase C-7, ali su, eto, ak ovamo poslali robota po mene." "Ali tata, otkud zna da dolazi ba po tebe?" " Na osnovu moje bistre pameti! Kao prvo, niko ovde nema nikakve veze sa Policijskom upravom. I, kao drugo, onaj jad od kurira uputio se pravo ovamo. Na

osnovu toga, zakljuujem da ba mene trai. Trebalo je da se sklonim iza drveta, i da ne mrdam odande!" "Ali tata, ovo nije zid! Zna, roboti umeju i da zaobiu drvo!" Robot se najzad oglasi. "Gospodaru Bejli, imam poruku za vas. Trae vas iz Odseka." Robot zastade i prieka nekoliko trenutaka. "Gospodaru Bejli", ponovi on, "imam poruku za vas. Trae vas iz Odseka." "uo i razumeo", odvrati Bejli ravnoduno. Morao je da odgovori, inae bi robot ponavljao poruku do u beskonanost. Bejli se jedva primetno namrti, kao da prouava robota. Bio je to nov uzorak, sa neto vie ljudskog u liku nego prethodni modeli. Bio je napravljen i dobio je prvi posao pre samo mesec dana, to je objavljeno na sva zvona. Vlada je uvek bila u potrazi za neim - bilo im - to e robote uiniti prihvatljivijim. Telo robota bilo je sivkaste boje i ne ba prefinjene izrade, ali elastino na dodir (poput meke koe). Izraz lica, iako u osnovi bezizraajan, nije delovao previe idiotski, kao to bee sluaj kod veine robota. Ipak, kada se sve sabere, jeste delovao idiotski, u mentalnom kao i u svakom drugom pogledu. Bejli za trenutak pomisli na R. Denila Olivava, robota Svemiraca, s kojim je ve u dva navrata saraivao, prvi put ovde na Zemlji a drugi put na Solariji, i s kojim je poslednji put bio u vezi povodom sluaja 'telesne projekcije'. Denil jeste bio robot, ali sa toliko ljudskih svojstava da ga je mogao smatrati prijateljem i ak i sada oseati kako mu nedostaje. Kad bi svi roboti bili takvi... "Momak, danas imam slobodno popodne", ree konano Bejli. "Nema ba nikakvog razloga da iz ovih stopa idem u Odsek." R. Deronimo nita ne odgovori; ruke su mu jedva primetno podrhtavale. Bejliju to ne promae. To je znailo da je u robotovim pozitronskim kolima dolo do blage zbrke. Roboti su, istina, morali sluati ljudska bia, ali nipoto nije bila retkost da dva ljudska stvora oekuju sasvim razliite vrste poslunosti. Robot kao da se najzad odlui. "Da, gospodaru, imate slobodno popodne..." ree on. "Ali trae vas iz Odseka." "Tata, ako te ve trae..." umea se Ben nevoljno. Bejli slee ramenima. "Ne budali, Bene. Da sam im zaista toliko potreban, poslali bi ovamo zatvoreno vozilo i, moda, nekog dobrovoljca, umesto to su taj posao poverili jednom robotu - koji me je samo razdraio svojom porukom." Ben odmahnu glavom. "Nisam ba siguran u to, tata. Nisu mogli znati gde si, niti koliko e vremena biti potrebno da te pronau. Nisam siguran da bi nali dobrovoljca za tako mukotrpan poduhvat." "Kae? Odmah emo videti koliko je ozbiljan taj nalog... R. Deronimo, vrati se u Odsek i reci im da u stii tano u devet uvee... A sada odlazi!" dodade on otro. "To je nareenje!" Robot je vidljivo oklevao, a onda se okrenu i poe... Zatim se ponovo okrenu,

kao da bi da se vrati do Bejlija, i, konano, stade kao ukopan, dok mu je itavo telo podrhtavalo. Bejliju je istog asa bilo jasno kako stvari stoje i on proguna, obraajui se Benu. "Jehosafata mu! Morau odmah da krenem!" Robot je zapao u ono to su robotiari nazivali 'ravnoteom suprotnosti drugog stepena'. Obaveza poslunosti proisticala je iz Drugog zakona robotike, i R. Deronimo se sada naao pritisnut izmeu dva u osnovi podjednako vredna, ali meusobno suprotna naloga. Ljudi su to obino nazivali roboblokadom, ili, najee, naprosto blokadom. Najzad, robot se lagano pokrenu. Prvobitan nalog ipak je prevagnuo, iako tek za dlaku, i glas mu je bio skoro nerazgovetan. "Reeno mi je, gospodaru, da ete moda tako postupiti... Reeno mi je..." On za trenutak zastade. "Reeno mi je", dodade on promuklim glasom -da vam to kaem - ukoliko budemo nasamo." Bejli odseno mahnu glavom svom sinu i Ben ni asak nije oklevao. Znao je kada mu je otac bio tata, a kada policajac. Ben se urno udalji. Bejli se trenutak razdraeno poigravao milju da pojaa svoje nareenje i da robota gotovo sasvim blokira; meutim, to bi sigurno izazvalo oteenja koja bi potom bilo mogue otkloniti samo pozitronskom analizom i posvemanjim reprogramiranjem. Trokovi bi, dakako, bili stavljeni na njegov raun, i lako su mogli iznositi itavu njegovu godinju platu. "Povlaim svoje nareenje", ree on na kraju. "ta su ti naloili da mi kae?" Glas R. Deronima odmah postade jasniji. "Naloili su mi da vam kaem da ste potrebni zbog neega u vezi s Aurorom." Bejli se osvrnu za Benom. "Ostanite jo pola sata", doviknu mu on, "a onda reci svima da sam rekao da se vrate. Ja moram odmah da krenem." I dok se krupnim koracima udaljavao u pratnji robota, Bejli mu se pomalo mrzovoljno obrati. "Zar ti nisu mogli rei da mi to odmah kae? I to te nisu programirali da vozi kola, umesto da sada ovako peaim?" Razlog za to bio mu je, razume se, veoma dobro poznat. Svaka saobraajna nesrea u koju bi bio upleten neki robot, ponovo bi prouzrokovala antirobotske nerede. Nije usporavao korak. Trebalo je da propeae dva kilometra samo do gradskih zidina, i, potom, da se do samog Odseka probiju kroz najgui saobraaj. Aurora? Kakva li je to nova kriza opet bila na pomolu? 2. Bilo mu je potrebno pola sata da stigne do ulaza u Grad, i Bejli se sav ukrutio pri pomisli na ono ta ga oekuje. Ipak, moda - moda - se to ovog puta nee

dogoditi. Najzad je stigao da granine linije to je odvajala prostor na Otvorenom od Grada - zida koji je odvajao neopisivi haos od civilizacije. Bejli pritisnu prstom signalnu ploicu, i pred njim se pojavi otvor. Kao i obino, ne saekavi da se prolaz do kraja otvori, on mugnu unutra im je pukotina bila dovoljno velika da se kroz nju mogao provui. R. Deronimo ga je utke pratio. Deurni policajac delovao je iznenaeno, kao i uvek kada se neko vraao odande. Svakog puta na licima im se mogao videti izraz neverice; uvek se javljao izraz iste, naglo probuene panje, uvek isti, brzi pokret ruke prema blasteru, i uvek ista, mrgodna podozrivost. Bejli podjednako mrgodno pokaza svoje isprave, i straar ga propisno pozdravi. Vrata se za njim zatvorie - i onda se dogodi ono. Bio je unutar Grada. Zidovi se sklopie oko njega, i Grad postade vasceli svet. Ponovo ga preplavie beskonano, neprestano brujanje i mirisi ljudi i maina, koji e mu uskoro, neprimetno, utonuti u podsvest; ponovo e ga celog obuhvatiti mekoa rastresitog, vetakog osvetljenja koje nije imalo nieg zajednikog sa otrim, raznolikim odblescima svega tamo na Otvorenom - zelenog i smeeg i plavog i belog, proaranog crvenim i utim. Ovde nije bilo nasuminih vetrova, ege, hladnoe, ni pretee kie; ovde je, umesto svega toga, postojala samo mirna postojanost beumnog vazdunog strujanja koje je svemu davalo punu sveinu. Uzajamni sklad temperature i vlanosti bio je ovde do te mere potpun, da ljudska bia nisu bila svesna ni jednog ni drugog. Uvek se to iznova dogaalo. Jo jednom je prihvatio Grad kao majinsko okrilje, i ponovo uronio u njega s oseanjem radosnog olakanja. Znao je, dakako, da ovek to okrilje mora jednom napustiti i osamostaliti se. Ali zbog ega je uvek ovako u njega uranjao? I, da li e tako zauvek ostati? Da li e se zbilja dogoditi da upravo on koji je bezbroj ljudi mogao povesti izvan Grada, ak ih i odvojiti od Zemlje i povesti ka zvezdama, nee biti u stanju to da izvede? Da li je zaista osuen da se samo u Gradu osea kao kod kue? Bejli stisnu zube - nije imalo nikakve svrhe misliti o tome. "Momak, jesu li te dovde dobacili kolima?" upita on robota. "Da, gospodaru." "Gde su kola sada?" "Ne znam, gospodaru." Bejli se okrenu prema straaru. "Deurni, ovog su robota dovezli dovde pre otprilike dva asa. ta se u meuvremenu dogodilo sa vozilom?" "Ne znam, gospodine. Preuzeo sam dunost pre samo jednog sata." U stvari, bilo je glupo s njegove strane to je to uopte pitao. Oni u kolima nisu mogli znati koliko e robotu biti potrebno da ga pronae, i sigurno nisu imali

nameru da ekaju na njihov povratak. Bejli za trenutak oseti elju da ih pozove, ali odmah odustade; jednostavno bi ga posavetovali da krene najbrom pokretnom trakom; ionako e na taj nain najbre stii u Odsek. Jedini razlog to je oklevao bilo je prisustvo R. Deronima. Nije ga eleo za saputnika na pokretnoj traci, a, opet, nije mogao oekivati da se robot probije do Odseka meajui se sa neprijateljski nastrojenom svetinom. Ipak, teko da je imao izbora. Komesar se oigledno nije trudio da mu olaka stvar. Ne bi mu ba bilo pravo da se Bejli ne pojavi na njegov poziv, imao slobodno popodne ili ne. "Ovuda, momak!" pozva Bejli robota. Grad se prostirao na preko pet hiljada kvadratnih kilometara, i prekrivalo ga je vie od etiri stotine kilometara ekspresnih traka, uz vie stotina kilometara sporednih pokretnih traka; sve je to bilo u slubi preko dvadeset miliona njegovih itelja. Sloena mrea pokretnih traka zahvatala je osam spratova, i postojalo je na stotine prelaznih mesta razliitih nivoa sloenosti. Budui da je bio detektiv, od Bejlija se oekivalo da ih sve poznaje - i tako je i bilo. Odvedite ga vezanih oiju u bilo koji kutak Grada, a onda mu skinite povez - i bez potekoa e nai put u bilo kom oznaenom pravcu. to znai da se uopte nije ni postavljalo pitanje kako stii do Odseka. Bilo je, meutim, ak osam traka kojima je mogao krenuti, i nekoliko asaka je oklevao, razmiljajui o tome na kojoj od njih je u ovom trenutku bilo najmanje guve. Oklevao je, zaista, samo nekoliko asaka, a onda se odluio. "Sledi me, momak!" Robot posluno krenu u stopu za njim. Uskoili su u Vozilo u prolazu, i Bejli se uhvati za prvi dra: beo, topao, i oblikovan tako da oveku lepo pristane u aku. Bejli odlui da ne sedne; ionako je uskoro trebalo da se prebace na drugu traku. Robot je saekao da se Bejli uhvati za dra, a onda je i sam spustio ruke na njega. Mogao je, isto tako, i da se ne slui draem - ne bi imao nikakvih potekoa da odri ravnoteu - ali Bejli nije eleo da rizikuje da se razdvoje. Bio je odgovoran za robota i nije imao ni najmanju elju da se, ukoliko bi se R. Deronimu neto dogodilo, izloi mogunosti da Grad od njega naplati nastalu tetu. U Vozilu je bilo jo nekoliko putnika iji se radoznali pogledi - neizbeno usmerie prema robotu. Bejli prodorno odmeri svakog od njih, i, budui da je odavao linost od autoriteta, njihovi ljubopitljivi saputnici nevoljno skrenue poglede u stranu. Bejli mahnu rukom i skliznu iz Vozila. Vozilo je stiglo do pokretnih traka i kretalo se istom brzinom kao i one, tako da nije bilo potrebe da uspori. Bejli stupi na najbliu traku i odmah oseti strujanje vazduha, budui da vie nisu bili zatieni plastinim vetrobranima. On se nae prema vazdunoj struji sa lakoom steenom tokom brojnih vonji, i podie jednu ruku do visine oiju da ih zatiti od naleta vetra. Vozili su se

pokretnim trakama nanie prema raskrsnici sa ekspresnom trakom, a potom navie, prema brzinskoj traci sa koje je trebalo da se prebace na ekspresnu liniju. Bejli odjednom zau kako neki momii uzvikuju: "Robot!" (i sam je nekad bio mlad) i istog asa mu bi jasno ta e se dogoditi. Jedna skupina deaka - trojica ili etvorica njih, a moda ih je bilo i vie - uskakala je na trake i ponovo iskakala sa njih i svakog se asa moglo oekivati da e neko od njih saplesti robota i da e se ovaj uz tresak sruiti. Ukoliko bi ikad iko od njih bio izveden pred sudiju, svaki od pritvorenih derana naprosto bi rekao da se robot sudario s njim i da je, uopte, ugroavao bezbednost putnika na traci - i bio bi puten bez ijedne rei. U prvom sluaju, robot ne bi ni imao priliku da se odbrani, a u drugom ni da se pojavi kao svedok. Bejli se hitro pokrenu i nae se izmeu najblieg derana i robota. Iskoraivi na bru, uporednu traku, on podie ruku, kao da bi da se prilagodi naglom naletu vetra, i momi se, nekako, odjednom nae na sporijoj traci, na ta nije raunao. "Hej!" uzviknu on smeteno, pruivi se koliko je dug. Ostali zastadoe i, brzo procenivi situaciju, ieznue. "A sada, momak, na ekspresnu liniju!" dobaci Bejli robotu. Robot je trenutak oklevao. Robotima bez pratnje nije bio dozvoljen pristup na ekspresnu liniju. O Bejlijevo nareenje, meutim, nije se mogao ogluiti, i R. Deronimo uskoi na traku. Bejli odmah krenu za njim, na veliko robotovo olakanje. Bejli potom stade da se probija izmeu putnika, potiskujui robota ispred sebe, krei na taj nain sebi put prema gornjem delu, gde je bilo vie mesta. Prihvativi se rukom za dra, jednom je nogom pritisnuo nogu robota, istovremeno prostrelivi pogledom sve ljubopitljivce. Posle vonje od petnaestak kilometara stigli su nadomak Policijske uprave, i tu on i R. Deronimo sioe. Robot je proao bez ijedne ogrebotine. Bejli predade robota na ulazu i uze priznanicu, paljivo proverivi datum, as i robotov serijski broj, i stavi je u novanik. Pre isteka dana, proverie takoe da li je obavetenje o primopredaji uneseno u kompjuter. Preostalo mu je jo da se sretne sa komesarom - koga je, na alost i te kako dobro poznavao. I najmanji povod bio bi dovoljan da Bejli izgubi in. Komesar je odista bio preka osoba. Bejlijeve ranije uspehe doivljavao je kao neku vrstu line uvrede. 3. Komesar je bio Vilson Rot. Na tom se poloaju nalazio ve dve i po godine, otkako je njegov prethodnik, Dulijus Enderbi, podneo ostavku poto se stiala buka oko ubistva jednog Svemirca i ostavka mogla biti objanjena drugim razlozima. Bejli se nikad nije sasvim pomirio sa tom promenom. Uprkos svim svojim

nedostacima, Dulijus mu je bio i prijatelj, a ne samo pretpostavljeni; Rot mu je, meutim, bio samo pretpostavljeni. Nije, ak, bio ni poreklom iz Grada. Ovog Grada. Doveli su ga odnekud spolja. Rot nije bio ni posebno visok, ni posebno gojazan. Imao je pozamanu glavu nasaenu na vrat koji je, u odnosu na ramena, stajao blago pognut napred. Zahvaljujui tome, odavao je utisak vrstine; vrstog tela i jo tvre glave. ak su mu i kapci delovali nekako otealo, sve vreme napola mu zatvarajui oi. Na mnoge je ostavljao utisak veito pospane osobe; meutim, ni najmanja sitnica nije mu promicala. Bejli je to ustanovio vrlo brzo, neposredno poto Rot bee preuzeo dunost. Ni za trenutak se nije zavaravao da se dopada Rotu; meutim, jo manje je bio sklon da pomisli da se Rot dopada njemu. Rot nije delovao dangrizavo - nikad to nije bio sluaj - ali, isto tako, ni njegov nain obraanja nije pobuivao oduevljenje. "Bejli, zbog ega je uvek tako teko pronai te?" upita on. "Danas imam slobodno popodne, komesare", odgovori Bejli, paljivo podesivi glas da se u njemu oseti prizvuk potovanja. "Da, tvoja privilegija kao detektiva C-7 klase... uo si ve za daljinski prikljuak, je li? Spravu, koja te dri u stalnoj vezi sa Odsekom? Sa obavezom da se javi, ak i u slobodno vreme." "Poznata mi je, komesare, ali Pravila slube vie ne predviaju obavezu stalnog noenja daljinskog prikljuka... jer nas uvek, i bez njega, moete pronai." "To se odnosi na Grad, ali ti si bio tamo, na Otvorenom - valjda ne greim?" "Ne greite, komesare. Bio sam na Otvorenom. Pravila slube, ipak, ne kau izriito da je, u takvim okolnostima, neophodno nositi daljinski prikljuak." "Kao da smatra da ti slovo Pravila slube daje za pravo, a?" "Tako je, komesare", mirno odgovori Bejli. Komesar ustade - delovao je mono, i na neki neodreeni nain pretee - i sede na ivicu stola. Prozor sa spoljnim pogledom, koji je Enderbi postavio, bee ve odavno uklonjen i to mesto prefarbano. U sasvim zatvorenoj prostoriji (toplijoj, i stoga ugodnijoj) i sam se komesar inio nekako veim. "ini mi se, Bejli, da rauna na zahvalnost Zemlje?" upita on ne diui glas. "Najvie raunam na valjano obavljen posao, komesare, i to u skladu sa Pravilima slube." "Ali i na zahvalnost Zemlje, kada na svoj nain tumai propise." Bejli na ovo nita ne odgovori. "Smatra se da si postigao pun pogodak u sluaju Sartonovog ubistva, pre tri godine", nastavi komesar. "Hvala vam, komesare", odgovori Bejli. "Verujem da je i uklanjanje naseobine Svemiraca bilo posledica toga." "Tako je - i to je nailo na silno odobravanje irom Zemlje. Postigao si pun uspeh i u sluaju na Solariji, pre dve godine... I, pre no to me sam na to podseti,

dopusti da kaem da su neposredna posledica toga bile izmene u trgovinskim ugovorima sa Spoljnim svetovima - veoma povoljne izmene, sa stanovita Zemlje." "Verujem, gospodine, da sve to stoji negde zapisano." "A posledica svega bila je da si postao junak dana." "Nikada to nisam tvrdio." "Dva puta si unapreivan, neposredno po reavanju svakog od ta dva sluaja. ak su napravili i emitovali hipertalasnu dramu, zasnovanu na zbivanjima na Solariji." "Bez moje saglasnosti, komesare, i mimo moje volje." "Meutim, i ta drama doprinela je da te smatraju junakom." Bejli slee ramenima. Saekavi nekoliko trenutaka da dobije neto vie od nemog komentara, komesar nastavi: "Ali ima ve, evo, dve godine kako nisi uradio nita to bi se moglo smatrati vanim." "Prirodno je da se Zemlja upita ta sam uinio za nju u poslednje vreme." "Ba tako... Moda se i pita. Poznato je da si neka vrsta predvodnika u ovom novom ludilu boravljenja na Otvorenom, radu na zemlji i izigravanju robota." "To nije zabranjeno." "Ipak, ne znai da je sve to nije zabranjeno istovremeno i prihvatljivo. Moda te mnogo vie ljudi smatra nastranim ovekom, nego junakom." "Moda je to sasvim u skladu sa mojim vlastitim miljenjem o sebi", odgovori Bejli. "Poznato je da svetina ima veoma kratko pamenje. U tvom sluaju, junako delo moe vrlo brzo zatamniti reena nastranost, te bi se, ukoliko naini neku greku, lako mogao nai u ozbiljnim nevoljama. Ugled na koji se oslanja..." "Uz duno potovanje, komesare, moram rei da se uopte ne oslanjam na to." "Ugled na koji se oslanja, prema utisku naeg Odseka, nee te spasti, a ni ja neu biti u mogunosti da ti pomognem." Prisenak osmeha kao da za trenutak minu Bejlijevim namrtenim licem. "Nikako ne bih eleo, komesare, da rizikujete svoj poloaj samo da biste mene spasli." Komesar slee ramenima, i na njegovom licu se takoe javi bled i neodreen osmeh. "to se toga tie, ne treba da brine." "Zbog ega mi sve to govorite, komesare?" "Da bih te upozorio. Razumi, ne nastojim da te unitim, i stoga te samo upozoravam - jednom. Uskoro e se suoiti sa neim krajnje osetljivim, pri emu vrlo lako moe nainiti greku, i stoga te upozoravam da ti se to ni sluajno ne dogodi." Lice mu se odjednom opusti i na usnama mu zaigra sasvim vidljiv osmeh. Bejli mu, meutim, ne uzvrati istom merom. "Da li biste bili dobri da mi kaete o kakvoj je to vrlo osetljivoj stvari re?" upita on.

"Ne znam to ni sam." "Ima li to neke veze s Aurorom?" "R. Deronimo je imao nalog da ti to kae, ukoliko bude potrebe, ali ja o tome nita ne znam." "Kako onda, komesare, moete kazati da je re o vrlo osetljivoj stvari?" "Ti si, Bejli, ionako ovek koji razreava zagonetke... Zbog ega bi jedan lan Zemaljskog ministarstva pravde dolazio ak ovamo u Grad, kad su lako mogli zatraiti da ti ode u Vaington, kao to se dogodilo pre dve godine u vezi sa sluajem na Solariji? I, zbog ega se ta osoba toliko mrtila i ispoljavala toliko nezadovoljstva i nestrpljenja zbog injenice da te nismo mogli istog asa pronai? Tvoje nastojanje da ostane izvan naeg domaaja predstavljalo je greku, i ja se za to ni najmanje ne oseam odgovornim. Moda to samo po sebi nije presudno, ali si ipak, kako mi se ini, uhvaen u raskoraku." "Uprkos tome, kao da se trudite da jo vie zakasnim", primeti Bejli mrtei se. "Ne ba... Osoba iz Ministarstva reila je da se malo 'osvei' - zna ve kakve sve privilegije imaju oni tamo... Nai emo se s njom kad zavri. Ve smo joj javili da si stigao, te ti ne preostaje nita drugo do da eka, ba kao i meni." I Bejli je ekao. Bilo mu je jasno da je ona hipertalasna drama koju su mu nametnuli mimo njegove volje, ma koliko bila od koristi samoj Zemlji, ozbiljno uzdrmala njegov poloaj u Odseku. Dramatsko isticanje njega naspram svuda prisutne bezbojnosti Odseka trajno ga je obeleilo. Istina, zadobio je viu klasu i niz dodatnih privilegija, ali je i to samo doprinelo da u Odseku ponu da gledaju na njega sa jo veim neprijateljstvom. Kao i uvek, to se ovek vie uzdigne, to su vei izgledi da se u sluaju pada rasprsne u paramparad. Ukoliko napravi greku... 4. Zvaninik iz ministarstva ue, obazre se letimice oko sebe, obie oko Rotovog stola i spusti se na Rotovu polufotelju. Kao osoba najvie klase, ponaao se sasvim u skladu s tim. Rot bez rei zauze drugu stolicu. Bejli ostade da stoji, nastojei da mu lice ostane bezizraajno. Rot ga je ba mogao upozoriti, ali, ipak, iz nekog razloga to nije uinio. Oigledno je paljivo birao rei dok je s njim razgovarao, nastojei da ne napravi ni najmanji nagovetaj. Zvaninik je, naime, bila ena. Razume se, nije bilo nikakvog razloga da tako ne bude; bilo koji zvaninik mogla je biti i ena. I generalni sekretar mogla je biti ena. ena je bilo i u policijskim snagama; jedna je, ak, imala i kapetanski in. Jednostavno, bez prethodne najave, ovek nije mogao oekivati da e se u nekom odreenom sluaju suoiti sa enom. Bejli je dobro znao da je veliki broj

ena u izvesnim razdobljima tokom istorije zauzimao poloaje u administraciji; ali, ovo nije bilo jedno od tih razdoblja. Bila je visoka i sedela je uspravno, gotovo ukrueno. Uniforma joj se nije preterano razlikovala od muke, ba kao ni frizura ili minka na licu. Grudi su bile te koje su nedvosmileno govorile kog je pola i oigledno, nije ni pokuavala da ih sakrije. Mogla je imati oko etrdeset godina; crte lice bile su joj pravilne i kao isklesane. Posedovala je onu vrstu sredovene privlanosti, bez ijedne sede vlasi u crnoj kosi. "Vi ste detektiv Elija Bejli, klasa C-7", ree ona. Nije to bilo pitanje, ve, vie, utvrivanje injenica. "Da, gospoo", odgovori Bejli potvrdno, bez obzira na to to ona to nije izgovorila kao pitanje. "Ja sam podsekretar Lavinija Demaek. Ne liite ba mnogo na junaka iz one hipertalasne drame koju su vam posvetili." I ranije su to Bejliju esto govorili. "Nisu me mogli predstaviti ba onakvim kakav stvarno jesam, gospoo, i da pri tom raunaju da e privui mnogo gledalaca", odgovori Bejli suvo. "Nisam ba sigurna u to. Delujete znatno ubedljivije nego onaj glumac pitomog lika ijim su se uslugama koristili." Bejli je oklevao trenutak ili dva, a onda odlui da rizikuje - ili, moda, naprosto nije mogao odoleti. "Imate veoma profinjen ukus, gospoo", primeti on. Ona se nasmeja i Bejli odahnu s olakanjem. "Dopada mi se da tako mislim o sebi", sloi se ona. "A sada, da ujem zbog ega ste me ostavili da vas ekam?" "Nisu me obavestili da stiete, gospoo, a imao sam i jedno od svojih slobodnih popodneva." "Koja, koliko sam shvatila, provodite na Otvorenom." "Tako je, gospoo." "Jedan ste od onih udaka - tako bih se izrazila da nisam vaspitana osoba. Ali pitanje u postaviti ovako: da li ste jedan od onih oduevljenika?" "Jesam, gospoo." "Oekujete da jednog dana odete odavde i skrasite se negde u divljinama Vaseljene?" "Moda ne ja lino, gospoo. Moda sam prestar za to, ali..." "Koliko vam je godina?" "etrdeset pet, gospoo." "Tako i izgledate. Eto, i meni je etrdeset pet." "Ne izgledate kao da vam je toliko, gospoo." "Izgledam li starija ili mlaa?" Ona se ponovo glasno nasmeja. "Ali dosta sa zagonetkama. elite li da kaete da sam prestara da izigravam pionira?" "Niko sa ovog naeg sveta ne moe 'izigravati' pionira, ako se prethodno ne navikne na boravak na Otvorenom. Meutim, takvu obuku najbolje podnose mladi.

Moj sin e, nadam se, jednog dana kroiti na neki drugi svet." "Zaista? Ali sigurna sam da vam je poznato da svi ti spoljni svetovi pripadaju Svemircima." "Samo njih pedeset, gopoo. Postoje milioni svetova irom Vaseljene pogodnih za ivot - na kojima, po svoj prilici, ne postoje samorodna inteligentna bia." "Tako je, ali nijedan brod ne moe napustiti Zemlju bez prethodne saglasnosti Svemiraca." "Moda bismo, gospoo, mogli dobiti njihovu saglasnost." "Nisam sigurna da delim va optimizam, gospodine Bejli." "Razgovarao sam sa Svemircima koji..." "Poznato mi je", prekide ga Lavinija Demaek. "Znate, moj pretpostavljeni je Albert Minim, isti onaj koji vas je pre dve godine poslao na Solariju." Dopustila je sebi da jedva primetno iskrivi usne. "Neki glumac prikazao ga je u sporednoj ulozi u onoj drami, i, koliko se seam, bio mu je veoma nalik. Ali seam se i da Albert ba nije bio time oaran." Bejli odlui da promeni temu. "Zamolio sam podsekretara Minima..." "U meuvremenu je, znate, unapreen." Bejliju je veoma dobro bila poznata vanost pripadanja odreenoj klasi. "Na kakvom je sada poloaju, gospoo?" "Zamenika sekretara." "Hvala. Zamolio sam zamenika sekretara Minima da u moje ime zatrai dozvolu da odem na Auroru i pozabavim se tom stvari." "Kada?" "Ubrzo posle mog povratka sa Solarije. Zatim sam jo dva puta obnovio molbu." "Ali niste dobili povoljan odgovor?" "Ne, nisam." "Da li vas to iznenauje?" "Samo sam razoaran, gospoo." "Nema razloga." Lavinija Demaek se udobnije smesti na seditu. "Nai odnosi sa Spoljnim svetovima su veoma krhki. Moda mislite da su vaa dva uspena poduhvata donekle olakala na poloaj - to, priznajem, i jeste bio sluaj. ak nam je i ona odvratna hipertalasna drama bila od koristi. Meutim, sveukupno poboljanje bilo je ovoliko..." Ona pri tom toliko priblii palac i kaiprst da su se skoro dodirivali. "Razume se, u odnosu na ukupan broj poeljnih mogunosti." Ovog puta rairila je ruke koliko je god mogla. "Imajui u vidu sve okolnosti", nastavi ona, "teko da bismo smeli rizikovati i poslati vas na Auroru, vodei svet Svemiraca, jer bi svaka greka koju biste eventualno napravili mogla dovesti do porasta meuzvezdane napetosti." Bejlijeve oi susretoe se s njenim. "Bio sam na Solariji, i nije ispalo nimalo loe. Ba suprotno..." "Znam, znam, ali tamo ste otili na njihov poziv, to se parsecima razlikuje od

situacije da ste tamo boravili na na zahtev. Sigurna sam da to i sami uviate." Bejli nita ne ree. Ona blago mrknu, nagovestivi time da nije iznenaena. "Meutim, otkako ste poslednji put podneli molbu podsekretaru - kojoj on, odmah da kaem, sasvim razumljivo, nije iziao u susret - situacija se osetno pogorala. Naroito se pogorala tokom poslednjih mesec dana." "Je li to povod ovom sastanku, gospoo?" "Postajete li vi to nestrpljivi, gospodine?" Obraala mu se sada pomalo tonom pretpostavljene osobe. "elite li da mi stavite do znanja da bi trebalo da preem na stvar?" "Ne, gospoo." "Ipak, upravo to inite... A to da ne? Postajem ve dosadna. Evo, prelazim na stvar, postaviu vam jedno pitanje: poznajete li dr Hana Fastolfa?" "Sreo sam se s njim jednom prilikom", odgovori Bejli oprezno, "pre otprilike tri godine, ovde na Zemlji, u naseobini Svemiraca." "Imam utisak da vam se dopao?" "Ponaao se vrlo prijateljski - za jednog Svemirca." Ona ponovo mrknu. "Mogu da zamislim. Da li vam je poznato da je, tokom poslednje dve godine, postao jedna od najuticajnijih politikih linosti na Aurori?" " Od jednog svog tadanjeg... partnera, uo sam da je na visokom poloaju u vladi." "Od R. Denila Olivava, vaeg prijatelja i robota Svemiraca?" "Mog biveg partnera, gospoo." "Onom prilikom kada ste, na brodu Svemiraca, reili neki manji problem dvojice matematiara?" Bejli potvrdno klimnu. "Tako je, gospoo." "Kao to vidite, nastojimo da budemo u toku. Tokom poslednje dve godine dr Fastolf bio je, u manjoj ili veoj meri, kljuna figura u vladi Aurore, kao i vana linost u Svetskom odboru; govorilo se, ak, da bi mogao biti izabran za predsednika... Predsedniki poloaj je, nadam se da shvatate, veoma blizak onome to bismo mogli smatrati glavnim upravnim poloajem u politikom ustrojstvu Aurore." "Tako je, gospoo", odgovori Bejli, pitajui se i dalje kada e prei na onu veoma osetljivu stvar koju je komesar pomenuo. Demaekovoj, meutim, kao da se nije urilo. "Fastolf je... umerenjak", nastavi ona. "Takvim, bar, sam sebe smatra. Prema njemu, Aurora je - kao, uostalom, i Spoljni svetovi u celini - otila predaleko u jednom pravcu, ba kao to i vi, pretpostavljam, smatrate da smo i mi, ovde na Zemlji, otili predaleko u drugom pravcu. Njegova je elja da malo zastanu, da se manje oslanjaju na robote; da im se narataji bre smenjuju; i najzad, da odravaju prijateljskije odnose sa Zemljom i da, ak, sa njom osnuju savez. Prirodno, u tome ima nau podrku - ali, to ba ne

udaramo na sva zvona. Ukoliko bismo ispoljili preveliku ushienost, za njega bi to mogao biti pravi poljubac smrti." Bejli klimnu. "Verujem da bi on podrao nastojanja Zemlje da istrai i naseli druge svetove." "I ja sam sklona da u to verujem. Verujem, ak, da vam je dosta toga i sam rekao." "Jeste, gospoo, prilikom naeg susreta." Demaekova sklopi ruke, naslonivi bradu na vrhove prstiju. "Verujete li da on izraava stav javnog mnenja na Spoljnim svetovima?" "To ne znam, gospoo." "Bojim se da to nije sluaj. Oni koji su sa njim su mlakonje; oni, pak, koji su protiv njega, pravi su uspaljenici. Samo zahvaljujui svojoj politikoj umenosti i svom linom armu uspevao je da se odri u blizini centara moi. Pri tom, oigledno, naklonost prema Zemlji predstavlja njegovu najveu slabost. Sve vreme se to koristi protiv njega, i utie na mnoge koji, inae, u drugim stvarima, u celini dele njegova gledita. Ukoliko biste otili na Auroru, bilo kakva greka koju biste poinili samo bi ojaala antizemaljska oseanja i, istovremeno, oslabila njegov poloaj, moda nepovratno. Zemlja, naprosto, ne sme preuzeti taj rizik." "Shvatam", promrmlja Bejli. "Fastolf je, meutim, spreman da se upusti u rizik. On je bio taj koji je udesio da odete na Solariju, i to jo u vreme kada se njegova politika zvezda tek raala i kad je jo bio veoma ranjiv. Meutim, on jedino moe izgubiti politiku mo, dok mi moramo voditi rauna o dobru preko osam milijardi Zemljana. I to je, upravo, ono to sadanju situaciju ini gotovo nepodnoljivo osetljivom." Ona za trenutak zastade, i, konano, Bejli oseti potrebu da postavi kljuno pitanje. "Kakva je to situacija, gospoo, za koju kaete da je toliko osetljiva?" "Po svemu sudei", odgovori Demaekova, "dr Fastolf se upleo u neki ozbiljan, neuveni skandal. Ukoliko ne bude krajnje obazriv, svi su izgledi da e za nekoliko nedelja doiveti pravi politiki slom. Ukoliko, pak, ispolji nadljudsku spretnost, moda e se odrati nekoliko meseci. Malo ranije, ili malo kasnije, svi su izgledi da e politiki na Aurori biti potpuno uniten - a to bi, nadam se da shvatate, predstavljalo pravu katastrofu i za Zemlju." "Mogu li vas upitati za ta ga optuuju? Za korupciju? Izdaju?" "Nita tako sitno. U svakom sluaju, njegov lini integritet ak ni njegovi neprijatelji ne dovode u pitanje." "Onda, zloin iz strasti? Ubistvo?" "Ne ba ubistvo." "Ne razumem, gospoo." "Na Aurori, gospodine Bejli, ive ljudska bia. Postoje i roboti, veoma nalik na nae, ne ba mnogo napredniji. Meutim, postoji i nekoliko humanoidnih robota, toliko nalik na ljude da biste ih slobodno mogli smatrati ljudskim biima."

Bejli potvrdno klimnu. "Poznato mi je to." "Pretpostavljam da se unitenje robota ne bi moglo, u doslovnom smislu rei, smatrati ubistvom." Bejli se nae napred, razrogaivi oi. "Jehosafata mu, eno!" uzviknu on. "Prestanite da okoliate! Hoete da kaete da je dr Fastolf ubio R. Denila Olivava?" Rot skoi, kao da namerava da nasrne na Bejlija, ali ga Demaekova smiri lakim pokretom ruke. Bila je potpuno pribrana. "S obzirom na okolnosti, Bejli", ree ona, "opratam vam va ispad. Ne, R. Denil Olivav nije ubijen. Ali on nije jedini humanoidni robot na Aurori. Ubijen je jedan drugi takav robot, ne R. Denil Olivav - ukoliko tu re upotrebite u njenom irem znaenju. Ipak, da budem sasvim precizna: mozak mu je bio potpuno uniten; bio je rtva konane i nepopravljive blokade." "I dr Fastolfa terete da je poinitelj?" primeti Bejli. "Tako tvrde njegovi neprijatelji. Ekstremisti koji bi eleli da se samo Svemirci ire Vaseljenom, i da Zemljana sasvim nestane. Ukoliko bi im polo za rukom da tokom nekoliko narednih nedelja iznude nove izbore, gotovo da nema sumnje da bi zadobili punu kontrolu nad vladom, to bi imalo nesagledive posledice." "Zbog ega je to ubistvo robota od tolike politike vanosti? Ne razumem to." "Ni sama nisam sigurna", odgovori Demaekova. "Ne smatram da se preterano razabirem u politiki ivot na Aurori. Pretpostavljam da su humanoidni roboti u nekakvoj vezi sa planovima ekstremista i da ih je unitavanje jednog od njih naprosto razbesnelo." Nos joj se nabra. "Njihova politika mi deluje zbunjujue, i samo bih vas navela na krivi trag ukoliko bih pokuala da vam je protumaim." Bejliju poe za rukom da ostane priseban, uprkos upornom, ispitivakom pogledu Demaekove. "Zbog ega sam ovde?" upita on tiho. "Zbog Fastolfa. Ve ste jednom boravili u svemiru i tom prilikom veoma uspeno reili sluaj ubistva. Fastolf eli da se jo jednom ogledate. Treba da odete na Auroru i ustanovite kako je dolo do ubistva robota. Prema reima dr Fastolfa jedino bi u tom sluaju mogao da obuzda ekstremiste." "Ali ja nisam robotiar. Ne znam nita o Aurori..." "Nita niste znali ni o Solariji, a ipak ste uspeli. Stvar je u tome, Bejli, da smo i mi isto toliko zainteresovani da ustanovimo ta se tamo dogodilo koliko i sam Fastolf. Ne bismo nikako eleli da bude upropaen. Ukoliko bi do toga dolo, Zemlja bi po svoj prilici bila izloena takvom neprijateljstvu dotinih svemirskih ekstremista, da bi to bilo najtee iskuenje s kojim smo se dosad suoili. Ne bismo nikako eleli da se to dogodi." "Ne bih smeo na sebe da preuzmem toliku odgovornost, gospoo. Zadatak je..." "...gotovo neostvarljiv. Jasno mi je to, ali nemamo nikakvog izbora. Fastolf to zahteva - i u tome, bar za sada, ima punu podrku svoje vlade. Ukoliko vi odbijete da poete, ili ukoliko mi odbijemo da vas tamo uputimo, eka nas njihov silan gnev. Ukoliko, pak, poete, i ponovo uspete, biemo svi spaseni... a i vas eka

odgovarajua nagrada." "A ukoliko krenem - i ne uspem?" "Postaraemo se da svu krivicu svalimo na vas... Da itavu stvar prikaemo tako kao da sa Zemljom nije imala nikakve veze." "Drugim reima, vladin obraz bie spasen." "Neto blae reeno", primeti Demaekova, "vi ete biti baeni lavovima, a mi emo se svesrdno nadati da Zemlja nee pretrpeti veu tetu. Jedan ovek umesto itave planete i nije tako loa cena." "Budui da postoje svi izgledi da ne uspem, sve mi se ini da neu ni poi." "Niste vi od te vrste", primeti Demaekova blago. "Aurora iskljuivo vas trai, i naprosto ne moete odbiti... A zbog ega biste i odbili? Evo, ve dve godine pokuavate da dobijete dozvolu za odlazak na Auroru, i injenica da su vas stalno iznova odbijali ispunila vas je gorinom." "eleo sam da poem u miru, kako bih isposlovao njihovu pomo u naseljavanju drugih svetova, a ne..." "Bejli, nita vas ne spreava da pokuate da dobijete njihovu pomo kako biste ostvarili svoj san o naseljavanju drugih svetova... Najzad, pretpostavimo da uspete. To nije nemogue. Fastolf e biti va dunik, i mogue je da e pokuati da uini za vas mnogo vie nego to bi to inae bio sluaj. A i mi emo vam biti dovoljno zahvalni, da vam sa svoje strane takoe pruimo pomo. Zar to nije vredno rizika, ak i najveeg? Koliko god vam, ukoliko poete, izgledi na uspeh bili mali, ti izgledi su, ukoliko ne poete, ravni nuli. Razmislite o tome, Bejli, ali, molim vas, ne premiljajte se dugo." Bejli stisnu usne, shvativi da, zapravo, i nema izbora. "Koliko vremena imam na..." "Ali Bejli..." ree Demaekova tiho. "Zar vam ve nisam rekla da nemamo izbora - i, isto tako, ni vremena? Kreete..." Ona za asak baci pogled na mera vremena na svojoj ruci... "Kreete za neto manje od est asova." 5. Svemirska luka nalazila se na istonom obodu Grada u jednom sasvim nenaseljenom sektoru, tako da se, doslovno, moglo smatrati da je smetena na Otvorenom. Ovu injenicu donekle je ublaavala okolnost da su se biletarnice i ekaonice nalazile unutar Grada, i da se do samih brodova stizalo pomou vozila koje se kretalo po nadkrivenim inama. Po tradiciji, sva uzletanja obavljala su se nou, tako da je koprena tmine gotovo sasvim priguivala oseaj da je ovek na Otvorenom. Ako se uzme u obzir naseljenost Zemlje, u svemirskoj luci nije bilo preterano ivo. Zemljani su veoma retko naputali svoju planetu, i sav promet sastojao se od trgovinske delatnosti o kojoj su se starali roboti i Svemirci. ekujui da brod pripreme za ukrcavanje, Elija Bejli se ve oseao odseenim

od Zemlje. Bentli je sedeo kraj njega, i izmeu njih dvojice vladala je mukla tiina. "Nisam ni mislio da e mama doi", najzad se oglasi Ben. Bejli potvrdno klimnu. "Ni ja... Seam se kako je bilo kada sam kretao na Solariju. Ni ovog puta nije drugaije." "Jesi li uspeo da je smiri?" "Uinio sam, Bene, sve to je bilo u mojoj moi. Ipak, ona i dalje misli da u ili zaglaviti negde u svemiru, ili da e me Svemirci ubiti im stignem na Auroru." "Ali vratio si se sa Solarije." "Ba zbog toga i misli da ne bi trebalo da jo jednom rizikujem; ona smatra da ne mogu dva puta imati toliko sree. Ipak, preivee... Bene, budi uz nju. Provodi s njom to vie vremena bude mogao, i, ma ta inio, nemoj pominjati naseljavanje drugih planeta. Zna, to je ono to je najvie uznemirava... poto joj je stalno u glavi da e nas uskoro, jedne od narednih godina, zauvek napustiti. Jasno joj je da ona nee biti u stanju da poe, i da te vie nikad nee videti." "Mogue..." sloi se Ben. "Moda e na kraju ba tako ispasti." "Ti se, moda, moe s tim lako suoiti, ali ona to nije u stanju... Stoga, molim te, nemoj s njom o tome razgovarati dok budem odsutan. Vai?" "Vai... Ipak, mislim da je pomalo uznemirena i zbog Gladije." Bejli ga otro pogleda. "Da li si..." "Ne, nisam s njom ni re o tome progovorio. Ali kao to zna, i ona je videla onu hipertalasnu dramu, a i poznato joj je da je Gladija sada na Aurori." "Pa ta? Aurora je velika planeta. Misli li da e me Gladija Delmar ekati tamo, u svemirskoj luci? Jehosafata mu, Bene, zar tvojoj majci nije poznato da je devedeset posto grae tih hipertalasnih priica ista izmiljotina?" Uz vidljiv napor, Ben se potrudi da promeni temu. "Ba smeno - sedi ovde bez ikakvog prtljaga." "Imam i vie nego to mi treba. Evo, ovo odelo koje nosim - otarasie ga se im stupim na brod. Oduzee mi ga, hemijski oistiti - a onda izbaciti u svemir. Posle toga, dobiu sasvim novu garderobu, poto prethodno i mene okade, oiste i izglaaju, i spolja i iznutra. Ve sam jednom proao kroz sve to." Ponovo zavlada tiina... "Zna, tata..." zapoe opet Ben, pa zastade u pola reenice. "Zna, tata..." poe on ponovo, s istim ishodom. Bejli se vrsto zagleda u svog sina. "Bene, ta to pokuava da mi kae?" "Tata, i sam sebi delujem budalasto to ti ovo govorim, ali, ipak, mislim da moram... Nisi ti tip junaka. ak ni ja nikad nisam smatrao da jesi. Ti si divan ovek i sjajan otac, ali nisi tip junaka." Bejli neto proguna. "Uprkos tome", nastavi Ben, "kad se dobro razmisli, tvojom zaslugom Svemirci su napustili svoju naseobinu na Zemlji; tvojom zaslugom Aurora je stala na nau stranu; i, najzad, od tebe je potekla ideja o naseljavanju drugih planeta. Tata, ti si za

dobrobit Zemlje uinio vie nego svi oni u vladi zajedno. Kako to da te ne cene u skladu s tim?" "Stoga to nisam tip junaka", odgovori Bejli, "a i zato to su me tutnuli u onu glupu hipertalasnu dramu. To je protiv mene okrenulo svakog pojedinca u Odseku, tvoju majku izbacilo iz ravnotee, a mene stavilo pred standarde sa kojima nisam u stanju da se nosim... Bene, morao bih sada da poem." "Znam, tata... Ipak, ono to sam eleo da ti kaem, jeste da te ja uvaavam. I kada se ovoga puta vrati, na uvaavanje e naii kod svih, a ne samo kod mene." Bejli odjednom oseti kako se topi. Stoga, samo brzo klimnu i potapa sina po ramenu. "Hvala ti", promrmlja on. "Dok se ne vratim, vodi rauna o sebi - i, razume se, o svojoj majci." Bejli se udalji, ne osvrnuvi se. Benu je objasnio da ide na Auroru da porazgovara o mogunosti naseljavanja drugih planeta. Da je to bio sluaj - moda bi se i vratio kao pobednik. Ali kako su stvari stajale... Po glavi mu se vrzmala misao: vratiu se prezren - ukoliko se uopte vratim.

DENIL

6. Bejli se po trei put naao u svemirskom brodu; protekle dve godine nisu bile dovoljne da mu izbledi seanje na prva dva otiskivanja u svemir. Znao je tano ta ga eka. Pre svega, potpuno e ga izolovati - to je znailo da se ni sa kim nee sresti, niti sa bilo kim doi u dodir, osim, moda, s nekim robotom. Bie, takoe, pod stalnim medicinskim nadzorom - okadie ga i proistiti (nije to, naprosto, mogue izraziti na neki drugi nain). Preduzee sve da ga pripreme za susret sa Svemircima koji su bili opsednuti strahom od bolesti i koji su na Zemljane gledali kao na pokretne vree prepune najraznovrsnijih klica. Bie, meutim, i nekih razlika. Ovoga puta, na primer, nee oseati strah zbog svega kroz ta e biti prinuen da proe. U svakom sluaju, oseanje izgubljenosti zbog izlaska iz utrobe majice Zemlje bie manje zastraujue. Ovog puta, bie spreman za susret sa irim prostorima. Sam je sebe ubeivao (iako, istini za volju, i dalje oseajui gr u predelu stomaka) da e ak, moda, biti u stanju da zatrai da mu omogue pogled na svemirska prostranstva. Pitao se, pritom, da li e se u bilo kom pogledu razlikovati od fotografija nonog neba, kada se svod posmatra sa Otvorenog? Priseao se svog prvog doivljaja u planetarijumu (razume se, u potpunoj bezbednosti Grada). Nije, pri tom, imao utisak da se nalazi na Otvorenom, i shodno tome, nije oseao ni nelagodnost. A onda, dole su i one dve - ne, tri - prilike kada se, nou, naao na Otvorenom, i ugledao pravi nebeski svod posut zvezdama. Delovao je daleko manje upeatljivo nego onom prilikom u planetarijumu; ali, svaki put bili su tu i sve povetarac i utisak daljine, to je izazivalo veu nelagodnost nego sam svod - mada je sve delovalo manje zastraujue nego po danu, jer je tmina stvarala blagodatan zatitniki zid oko njega. Da li e pogled na svemirska prostranstva iz broda biti vie nalik pogledu iz planetarijuma, ili pogledu sa same Zemlje? Ili e u njemu pobuditi neko sasvim drugaije oseanje? Sav se predao razmiljanju o tome, kao da eli da iz glave izbrie svaku pomisao na Desi, Bena i sam Grad. Iz puke razmetljivosti, odbio je vozilo i umesto toga peice prevalio rastojanje izmeu kapije i svemirkog broda, u pratnji robota koji je doao po njega. Na kraju krajeva, re je bila o stazi prekrivenoj nadstrenicom. Prolaz je bio blago zakrivljen i Bejli je gledao unazad sve dok je bio u stanju da vidi Bena na drugom kraju. U jednom trenutku nehajno mu je mahnuo, kao da se sprema da stupi na ekspresnu liniju za Trenton, i Ben mu je otpozdravio mahnito maui obema rukama, ispruivi oba kaiprsta i srednja prsta - to bee drevni

simbol pobede. Pobede? Puste nade, Bejli je u to bio siguran. Potom skrenu misli na drugu stranu, oekujui da ga one sasvim obuzmu. Kako bi izgledalo ukrcavanje na svemirski brod po danu, dok mu se blistavi sunevi zraci odbijaju o povrinu, i dok on sam, kao i ostali, ostaje u celosti izloen Otvorenom? Kako bi izgledalo biti sasvim svestan tog cilindrinog sveta koji e se ubrzo odvojiti od jednog neuporedivo veeg sveta, za koji je bio privremeno prikovan; koji e se malo potom nai u prostranstvu neuporedivo veem nego to je otvoreni prostor na samoj Zemlji, i boraviti u tom prostranstvu sve dok se, prebrodivi beskrajno Nita, ne nae na drugom... Nastojao je da vrsto koraa, trudei se da mu lice ostane to bezizraajnije mislio je, bar, da odaje takav utisak. Meutim, robot koji je sve vreme koraao pored njega odjednom se zaustavi. "Nije vam dobro, gospodine?" (Ne 'gospodaru', ve obino 'gospodine'. Bio je to robot s Aurore). "Sve je u redu, momak", odvrati Bejli promuklo. "Nastavimo." Drao je potom pogled uprt u tle, ne diui oi sve dok ne stigoe do broda koji se uzdizao poput nekog tornja. Auroranski brod! Bio je siguran u to. Obasjan mekom svetlou, izgledao je i vei i graciozniji, ak i moniji nego solarijanski brodovi. Bejli kroi unutra, i dalja poreenja sasvim prevagnue u korist Aurore. Njegova odaja bila je vea od onih koje je imao pre dve godine: istovremeno, bila je i udobnija i raskonija. Budui da je znao ta sledi, bez oklevanja je skinuo svu odeu sa sebe. (Moda e je mlaznim sagorevanjem razbucati na sastavne atome. Bilo je sasvim izvesno da mu je nee vratiti pri povratku na Zemlju - ukoliko se uopte bude vratio. Uostalom, tako je bilo i proli put). Drugu odeu nee dobiti sve dok briljivo ne speru sve sa njega, dok ga ne pregledaju, i dok ga celog ne ipricaju. Gotovo da se obradovao poniavajuem postupku kome e ga podvrgnuti. Najzad, to e mu pomoi da skrene misli od onoga to e za neki trenutak poeti da se zbiva. Jedva da je bio svestan poetnog ubrzanja, i gotovo da nije imao vremena da misli o trenutku kada e se odlepiti od Zemlje i zai u svemir. Poto je obukao novu odeu, pomalo zlovoljno stade pred ogledalo. Materijal od koga je odea bila nainjena, ma od ega da je bio, posedovao je glatkou i sjaj i menjao je boju u zavisnosti od ugla pod kojim ga je posmatrao. Nogavice pantalona dopirale su mu do lanaka, uranjajui u obuu koja mu je izvanredno pristajala. Rukavi jakne suavali su se kod doruja, dok su mu ruke prekrivale tanke, providne rukavice. Jakna mu je sasvim pokrivala vrat; na nju je bila naivena i kapuljaa kojom je, po volji, mogao pokriti glavu. Znao je da su ga toliko ututkali ne zarad

njegove vlastite udobnosti, ve da bi predstavljao to manju opasnost za Svemirce. Posmatrajui sebe tako odevenog, Bejli pomisli da bi se morao oseati neprijatno oklopljenim; trebalo je, takoe, i da trpi zbog prekomerne toplote i suvika vlanosti. Ali nije. ak se, na svoje ogromno iznenaenje, nije ni znojio. Zakljuak koji je izveo na osnovu toga bio je vie nego razloan. "Momak, da li ova odea automatski podeava temperaturu tela?" upita on robota koji ga je dopratio do broda, i jo se nalazio pokraj njega. "Tako je, gospodine", odgovori robot. "Re je o odei za svako vreme i smatraju je izvanredno pogodnom. Meutim, veoma je skupa. Samo mali broj ljudi na Aurori moe je sebi priutiti." "Zaista? Jehosafata mu!" Bejli se zagleda u robota. Bio je to prilino nerazraen model, zapravo dosta slian zemaljskim robotima. Uprkos tome, bilo je u njegovom izrazu tananosti koja je nedostajala zemaljskim modelima. Na primer, iako u ogranienoj meri, mogao je menjati izraz lica. ak se i blago nasmeio kada je napomenuo da je Bejli dobio odeu koju je mali broj itelja Aurore moglo sebi priutiti. Materija od koje je bio sazdan liila je na metal, ali je uprkos tome delovala kao da je izatkana; menjala je izgled pri svakom pokretu, a boje kao da su se meusobno nadmetale, ostavljajui dosta prijatan utisak. Ukratko, sve dok ga ovek ne bi izbliza i pomno osmotrio, robot je, iako, oigledno, nije bio sazdan po ljudskom liku, delovao kao da i sam na sebi ima odeu. "Momak, kako ti je ime?" upita ga Bejli. "Zovem se iskar, gospodine." "R. iskar?" "Ako vam tako odgovara, gospodine." "Imate li biblioteku na brodu?" "Imamo, gospodine." "Moe li mi pribaviti neku video-knjigu o Aurori?" "Kakve vrste, gospodine?" "O istoriji... politikim doktrinama... geografiji... O bilo emu to mi moe pomoi da upoznam planetu." "Da, gospodine." "I ita." "Da, gospodine." Robot izie kroz dvostruka vrata, i Bejli ozbiljno klimnu sam sebi. Prilikom putovanja na Solariju, nijednog trenutka nije mu palo na pamet da dokolicu tokom plovidbe kroz svemir upotrebi da neto korisno sazna o toj planeti. To znai da je uznapredovao tokom poslednje dve godine. Bejli pokua da otvori vrata kroz koja je robot upravo iziao. Bila su zakljuana, i nisu poputala. Veoma bi ga iznenadilo da je bilo drugaije. Potom se obazre po sobi. Bio je tu i hipertalasni prijemnik. Poluodsutno je

dodirivao dugmad, i iz aparata odjednom grmnu muzika; poto mu je konano polo za rukom da je utia, nastavi da slua s neodobravanjem. Neskladno je tretala, kao da instrumenti u orkestru nisu bilu ba najbolje natimovani. Najzad mu poe za rukom da promeni kanal. Pred sobom je sada imao neku vrstu svemirske fudbalske utakmice, koja se, oigledno, odigravala pri uslovima nulte gravitacije. Lopta je letela u pravim linijama, dok su igrai (premnogo ih je bilo, na svakoj strani - sa stabilizatorima na leima, laktovima i kolenima, kako bi bolje upravljali svojim pokretima) graciozno poskakivali. Njihove neuobiajene kretnje izazvae u Bejlijevoj glavi vrtoglavicu. I tek to se nagao i napipao dugme za iskljuivanje, Bejli zau kako se vrata iza njegovih lea otvaraju. On se okrenu, i moda ba stoga to je oekivao da vidi R. iskara, isprva bee svestan samo prisustva nekoga ko nije bio R. iskar. Zatreptavi nekoliko puta, on shvati da pred sobom ima nekog ko je savreno ljudskog oblija, sa irokim licem i istaknutim jagodicama, kratke rie kose zalizane unazad; nekog odevenog u odeu klasinog kroja i priguenih boja. "Jehosafata mu!" uzviknu Bejli, glasom koji kao da nije bio njegov. "Partneru Elija", oglasi se pridolica i stupi napred, sa malenim, ozbiljnim osmehom na licu. "Denile!" uzviknu Bejli, stuti se prema robotu i zagrli. "Denile!" 7. Bejli nije putao Denila iz svog zagrljaja - on je bio jedino, iako neoekivano, njemu prisno stvorenje na brodu, njegova jedina vrsta veza sa prolou. Preplavie ga olakanje i ljubav. A onda, malo pomalo, misli mu se sredie i odjednom mu postade jasno da to na grudi ne pritiska Denila, ve R. Denila - Robota Denila Olivava. vrsto je stiskao robota, a i robot se blago privijao uz njega, doputajui ljudskom biu da ga gui svojim zagrljajem, procenjujui da ga to usreuje; njegov pozitronski mozak govorio mu je da se ne sme suprotstaviti tom izlivu, budui da bi to izazvalo razoaranje i oseanje nelagodnosti kod jednog ljudskog stvora. Nezaobilazni Prvi zakon robotike jasno je kazivao: "Robot ne sme da povredi ljudsko bie..." a ne prihvatiti izraze prijateljstva ljudskog bia znailo bi ozbiljno ga povrediti. Lagano, kako ne bi dopustio da se ispolji emer to ga je obuzeo, Bejli popusti stisak. Na kraju jo jednom snano stisnu robotova ramena, kao da time eli da mu stavi do znanja da se od njega ne odvaja zbog oseanja nelagodnosti. "Nisam te video, Denile", napomenu Bejli, "jo otkako si brodom dovukao na Zemlju onu dvojicu matematiara... Sea li se?" "Razume se da se seam, partneru Elija. Lepo je to te ponovo vidim." "I ti neto osea, zar ne?" upita Bejli blago. "Ne bih umeo da kaem, partneru Elija, ta oseam u ljudskom smislu rei. Ipak,

mogu da kaem da je ve sam susret s tobom uinio da mi misli postanu jasnije, i da sila gravitacije kojoj je moje telo podlono nekako slabije utie na moja ula - a postoje i druge promene koje mi nije teko da uoim... Pretpostavljam da bi se ono to oseam moglo u grubim crtama uporediti s onim to ljudska bia nazivaju zadovoljstvom." Bejli klimnu u znak saglasnosti. "Stari moj partneru, ta god bilo to to oseti pri susretu sa mnom, a to ti se i samom ini prijatnijim od stanja u kome si kada ja nisam s tobom - meni sasvim odgovara... ukoliko shvata ta hou da kaem. Ali otkud ti ovde?" "iskar Revenlov me je obavestio da si..." R. Denil zaas zastade. "Oriban?" upita Bejli podsmeljivo. "Dezinfikovan", odgovori R. Denil. "Smatrao sam da se posle toga mogu sresti s tobom." "Nisi, valjda, mislio da e navui neku boletinu?" "Nipoto, partneru Elija, ali bi ostali na ovom brodu mogli potom oklevati da me puste k sebi. Ljudi s Aurore posebno su osetljivi na mogunost zaraze, ak i kada ne postoji nikakva mogunost da se zaraze." "Shvatam... Ipak, nisam te pitao zbog ega si ovde ba u ovom trenutku. Mislio sam, zbog ega si uopte ovde, na brodu?" "Dr Fastolf, ija sam svojina, naloio mi je, iz vie razloga, da budem na brodu koji su poslali po tebe. Smatrao je da bi bilo dobro da se odmah na poetku misije, koja e po njemu biti prilino teka, sretne sa nekim poznatim licem." "Zaista, veoma uviavno od njega. Iskreno sam mu zahvalan." R. Denil ozbiljno se nakloni, prihvativi ovaj izraz zahvalnosti u ime svog gospodara. "Dr Fastolf je takoe smatrao..." Denil za trenutak zastade. "Smatrao je, takoe, da e to i u meni pobuditi odgovarajue oseanje." "Misli, zadovoljstva", upita Bejli. "S obzirom da mi je dozvoljeno da upotrebim taj izraz - da. A trei razlog, i najvaniji..." Vrata se u tom asu ponovo otvorie i R. iskar ue u sobu. Bejli okrenu glavu prema njemu i u magnovenju ga obuze prava poplava nezadovoljstva. Nije bilo nikakve sumnje da je R. iskar robot, i to je, na neki nain, podvlailo injenicu da je i Denil bio robot (R. Denil, Bejli ponovo i nehotice pomisli), mada je Denil u poreenju sa iskarom bio neuporedivo savreniji. Bejli, meutim, nije eleo da ta injenica bude toliko upadljiva; nije ni sam eleo da osea nelagodnost zbog toga to Denila nije bio u stanju da doivljava drugaije nego kao ljudsko bie, bez obzira na pomalo napadan nain njegovog izraavanja. "ta je sad, momak?" upita on pomalo nestrpljivo. "Doneo sam vam video-knjige koje ste traili", odgovori iskar. "I ita." "Dobro, spusti ih tu. Tamo... slobodan si. Denil e ostati sa mnom."

"Da, gospodine." Robotove oi - bledo su svetlucale, ustanovi Bejli, za razliku od Denilovih - na trenutak se usmerie prema R. Denilu, kao da trae odobrenje od nekog vieg bia. "Bie sasvim u redu, prijatelju iskare, ukoliko ostane pred vratima", ree Denil. "Uiniu tako, prijatelju Denile", sloi se R. iskar. R. iskar izie, ali iz Bejlija izbi oseanje nelagodnosti. "Zbog ega da ostane pred vratima? Jesam li ja to zatoenik?" "U izvesnom smislu", odgovori Denil, "kako ne bi imao priliku da se tokom putovanja mea sa posadom. Sa aljenjem moram da priznam da si zaista neka vrsta zatoenika. Ipak, nije to razlog za iskarovu prisutnost... I dozvoli mi, partneru Elija, da iskoristim ovu priliku kako bih ti skrenuo panju na to da bi bilo veoma preporuljivo da iskara - kao, uostalom, i druge rubote - ne oslovljava sa 'momak'." "to, ne dopada im se taj izraz?" "iskaru ne smeta nita to dolazi od nekog ljudskog bia. Naprosto, 'momak' nije uobiajen izraz za robota na Aurori, i stoga ne bi bilo uputno, da makar i nenamerno, stvori jaz izmeu sebe i Auroranaca time to e nevanim razlikama u govoru naglaavati mesto svog porekla." "Kako da im se onda obraam?" "Kao i meni, koristei njihovo uobiajeno ime za identifikaciju. Na kraju krajeva, u pitanju je samo jedna re kojom se odreuje osoba kojoj se obraa - i nema nikakvog razloga da jedna obina re vredi manje od bilo koje druge rei. Sve je to stvar opteusvojenih obiaja. Na Aurori je sada obiaj da se robotima obraa kao 'njemu', ili, ponekad, 'njoj'; ne i sa bezlinim 'to'. Pored toga, na Aurori je sasvim izilo iz upotrebe korienje inicijala 'R', osim u isto formalnom obraanju, a i tada uz korienje punog imena i prezimena; mada se, u novije vreme, taj inicijal ni tada ne koristi." "U tom sluaju, Denile" - Bejli se jedva uzdra da ne kae 'R. Denile' - "kako pravite razliku izmeu robota i ljudskih bia?" "Razlika je, partneru Elija, najee sama po sebi uoljiva. Nema nikakve potrebe da se ona svesno naglaava. Tako, bar, na Aurori gledaju na to... budui da si od iskara traio da te snabde video-knjigama o Aurori, pretpostavljam da eli da se bolje uputi u obiaje na njoj i olaka sebi obavljanje zadatka kojeg si se poduhvatio." "Da, zadatka to su mi ga natovarili na lea. Ali Denile, ta se zbiva u sluaju kada razlika izmeu robota i ljudskog bia nije ba sama po sebi uoljiva? Kao, na primer, u tvom sluaju?" "emu, onda, uopte praviti razliku, osim ukoliko za tim ne postoji sutinska potreba?" Bejli duboko uzdahnu. Nee biti ba lako prilagoditi se tenji Auroranaca da se

pretvaraju kako roboti uopte ne postoje. "Ipak", nastavi on, "ukoliko iskarov zadatak nije da me dri kao zatoenika, zbog ega... on... uopte stoji pred vratima?" "ini to po nalogu dr Fastolfa, partneru Elija. iskar je tu da te titi." "Da me titi? Od ega? Ili, bolje, od koga?" "U pogledu toga, partneru Elija, dr Fastolf nije bio sasvim izriit. Ipak, imajui u vidu da su se strasti uzvitlale povodom sluaja Jandera Panela..." "Jandera Panela?" "Robota ije je funkcionisanje naglo privedeno kraju." "Drugim reima, ubijenog robota?" "'Ubiti' je, partneru Elija, izraz koji se obino primenjuje kada su ljudska bia u pitanju." "Ali na Aurori ne prave razliku izmeu robota i ljudskih bia, je li tako?" "Tako je! Uprkos tome, u ovom iznimnom sluaju okonanja ivotnih funkcija pitanje potrebe, ili nedostatka potrebe za razlikovanjem, nijednog se trenutka nije postavilo - bar, koliko je meni poznato. Ne znam, zaista, kakva su pravila u takvim prilikama." Bejli malo razmisli. Nije re bila ni o emu naroito vanom; u pitanju je, naprosto, bio nain izraavanja. Uprkos tome, eleo je da se to je vie mogue uputi u nain razmiljanja Auroranaca; u suprotnom, ni do ega ne bi mogao doi. "Ljudsko bie koje 'funkcionie' smatra se ivim. Ukoliko mu neko drugo ljudsko bie namerno, nasilno prekrati ivot, mi to nazivamo 'ubistvo' ili 'usmrivanje'. 'Ubistvo' je, iz nekog razloga, znatno jai izraz. Kada bi se, nekim sluajem, iznenada zatekao kao svedok pokuaja nasilnog oduzimanja ivota nekom ljudskom biu, ovek bi povikao: 'Ubistvo!' Teko da bi neko uzviknuo: 'Usmrivanje!' U pitanju je vie formalni, a manje emocionalni izraz." "Ne shvatam sasvim razliku koju pravi, partneru Elija", primeti Denil. "S obzirom da su 'ubistvo' i 'usmrivanje' izrazi koji u podjednakoj meri oznaavaju nasilno okonavanje ivota nekog ljudskog bia, onda bi u tom sluaju obe rei bilo mogue podjednako valjano upotrebiti. U emu je razlika?" "Kada neko uzvikne prvu od te dve rei, ona, Denile, ostavi mnogo jai utisak na drugo ljudsko bie nego ona druga." "Zbog ega?" "Zbog znaenja i pomisli koje pri tom pobuuje... Re je o tananoj razlici, ne u znaenju, ve o razlici proistekloj iz vekovne upotrebe... U pitanju su priroda izvesnih rei, okolnosti i zbivanja tokom kojih je ovek iskusio da se neki izraz neuporedivo ee upotrebljava - u poreenju sa nekim drugim, slinim izrazom." "Nieg od toga nema u mojoj memoriji", primeti Denil, sa prizvukom bespomonosti koji je vidljivo odudarao od prividne bezbojnosti sa kojom je to izgovorio (iste one bezbojnosti sa kojom je i sve drugo iskazivao). "Ipak, Denile, veruje li mi na re da je ba tako?"

"Bezuslovno." Denil se sloi bez oklevanja, kao da su ga upravo uputili u reenje neke zagonetke. "Shodno tome, mogli bismo rei da se i robot koji funkcionie smatra ivim", nastavi Bejli. "Mnogi ne bi bili spremni da toliko proire smisao te rei, ali nama nita ne smeta da stvari definiemo onako kako nam to ponajbolje odgovara. Dakle, nita nam ne smeta da robota koji funkcionie smatramo ivim; samo bismo stvari bez potrebe komplikovali traganjem za nekom novom rei da takvo stanje opiemo, ili izbegavanjem da primenimo ve odomaen izraz. Na primer, Denile, ti si iv, je li tako?" "Ja funkcioniem", odgovori Denil lagano i naglaavajui rei. "Ma, hajde! Ukoliko neku vevericu smatramo ivom, ili bubu, ili drvo, ili vlat trave, zbog ega i tebe ne bismo smatrali ivim? Nikad mi ni na pamet nee pasti da za sebe kaem - ili, ak, da pomislim - da sam ja iv, dok ti samo 'funkcionie', pogotovo ako neko vreme treba da provedem na Aurori, gde nema razloga da pravim nepotrebnu razliku izmeu robota i sebe. Shodno tome, kaem ti da smo obojica ivi, i traim od tebe da mi u pogledu toga veruje na re." "Uiniu kako kae, partneru Elija." "Ipak, moemo li ba rei da je nameran nasilni prekid ivota jednog robota od strane nekog ljudskog bia - 'ubistvo'? U pogledu toga smo u nedoumici. Ukoliko je zloin isti, i kazna bi morala biti ista; ali da li bi to bilo u redu? Ukoliko je kazna za ubistvo nekog ljudskog bia smrt, treba li istom kaznom kazniti i oveka koji je uinio kraj nekom robotu?" "Kazna za ubicu, partneru Elija, sastoji se u podvrgavanju psiho-sondi, to za posledicu ima potpunu promenu njegove linosti. Jer, zloin je proistekao iz krajnje posebnog ustrojstva njegovog mozga, a ne iz injenice da mu u telu obitava ivot." "A kakva kazna sledi na Aurori nekome ko je nasilno okonao funkcionisanje nekog robota?" "To mi nije poznato, partneru Elija. Koliko znam, tako neto jo se nije zbilo na Aurori." "Pretpostavljam da se ne pribegava primeni psiho-sonde", nastavi Bejli. "A ta kae na 'robousmrenje'?" "'Robousmrenje'?" "Mislim, kao izraz kojim bismo opisali ubistvo nekog robota?" "Ali partneru Elija, ta je u tom sluaju sa glagolom koji se izvodi iz imenice? Nikad nisam uo da se kae 'robousmrtiti', te mi, stoga, ni 'robousmrenje' ne zvui kao prikladna re." "U pravu si. Da kaemo 'umoriti' i u jednom i u drugom sluaju." "Ipak, re 'umoriti' primenjuje se samo kada su ljudska bia u pitanju. Ne moe se, recimo, 'umoriti' neka ivotinja." "Tako je", sloi se Bejli. "Niko, da tako kaem, nee 'umoriti' neko ljudsko bie pukim sluajem; to, uvek oznaava svesnu nameru. Znatno iri izraz je 'ubiti'. To se

moe odnositi kako na nenamerno ubistvo tako i na umorstvo - a i primenjuje se podjednako i za ljude i za ivotinje. ak se i neko drvo moe 'ubiti' - bolest ga moe, na primer, ubiti. Prema tome, Denile, zbog ega ne bi bilo mogue ubiti i jednog robota?" "Ljudi, partneru Elija, ba kao i ivotinje i biljke, iva su bia", odgovori Denil. "Ali roboti su ovekova tvorevina, ba kao i ovaj ita ovde. A neka 'tvorevina' se moe 'unititi', 'otetiti', 'smrskati'. Ne i 'ubiti'." "Ipak, Denile, koristiu izraz 'ubiti'. Jander Panel bio je ubijen." "Zbog ega bi upotreba neke druge rei unela bilo kakvu razliku u ono to elimo da opiemo?" upita Denil. "Ono to ruom nazivamo i pod drugim imenom bi slasno mirisalo. Je li tako, Denile?" Denil za trenutak zastade. "Nisam sasvim siguran ta se ima u vidu pod mirisom rue, ali ako je rua na Zemlji isti onaj obian cvet koji i na Aurori nazivaju ruom, i ako pod njenim 'mirisom' podrazumeva neko njeno svojstvo koje ljudi mogu osetiti, izmeriti i, uopte, utvrditi, u tom sluaju, sasvim sigurno, ako se za oznaavanje rue upotrebi neki drugi splet zvukova - a pri tom se nita drugo ne izmeni - to ni na koji nain ne bi uticalo ni na njen miris ni na neka druga njena sutinska svojstva." "Tano. Ipak, kada su ljudska bia u pitanju, promena u nazivu dovodi i do promene u zapaanju." "Ne shvatam zbog ega, partneru Elija." "Zbog toga, Denile, to se ljudska bia esto ne ponaaju u skladu sa logikom. Razume se, ta njihova osobina nije ba za pohvalu." Bejli se udobnije smesti u naslonjau i stade da se poigrava itaem, dopustivi svom umu da se nekoliko minuta bavi vlastitim mislima. Rasprava sa Denilom bila je sama po sebi korisna; jer, dok se poigravao pitanjem znaenja rei, sasvim je uspeo da zaboravi da se nalazi u svemiru, da se brod sve vie udaljuje od Sunevog sistema, da je na putu ka taki u kojoj e moi da izvede skok kroz hipersvemir; da zaboravi, najzad, da e se ubrzo nai nekoliko miliona kilometara udaljen od Zemlje, a potom, i nekoliko svetlosnih godina daleko od Zemlje. Meutim, vanije je bilo to da je bio u stanju da izvede nekoliko pozitivnih zakljuaka. Bilo je jasno da Denilovo napominjanje kako Auroranci ne prave razliku izmeu robota i ljudskih bia nije bilo sasvim osnovano. Mogue je, istina, da su obzirni Auroranci uklonili inicijal 'R', da su otklonili izraz 'momak' u obraanju sa robotima, i da ne upotrebljavaju uobiajenu zamenicu 'to'; meutim, na temelju Denilovog upornog neprihvatanja da koristi istu re za oznaavanje nasilnog kraja nekog robota i nekog ljudskog bia (to neprihvatanje bilo je sastavni deo njegove programiranosti koja je, opet, predstavljala prirodnu posledicu pretpostavki Auroranaca o tome kako bi Denil trebalo da se ponaa), lako se moglo zakljuiti da je re o krajnje povrnim promenama. U sutini, Auroranci su, kao i

Zemljani, bili vrsto ubeeni da su roboti samo maine, i da su daleko ispod ljudskih bia. To je samo moglo znaiti da pri reavanju ovog po svemu izuzetnog zadatka koji je za cilj imao otklanjanje krize (ukoliko je to uopte bilo mogue) nee naii na prepreku u vidu pogrenog shvatanja auroranskog drutva. Bejli se na trenutak zapita ne bi li trebalo da porazgovara sa iskarom, kako bi proverio zakljuke do kojih je doao tokom razgovora sa Denilom; ali, bez mnogo kolebanja, odlui da to ipak ne uini. iskarov priprosti i, verovatno, sirov um ne bi mu u tome bio od koristi. Sve bi se na kraju svelo na "Da, gospodine" ili "Ne, gospodine." Bilo bi to kao da postavlja pitanja traci na kojoj su unapred snimljeni odgovori. U tom sluaju, odlui Bejli, nastavie sa Denilom koji je bar bio u stanju da na pitanja odgovara na nain koji je delovao kao da razume stvari. "Denile", obrati mu se on, "hajde da razmotrimo sluaj Jandera Panela, koji, koliko sam razabrao iz onoga to si mi rekao, predstavlja prvi sluaj 'roboumorstva' u istoriji Aurore. Ljudsko bie za to odgovorno - ubica - ostalo je, koliko sam shvatio, nepoznato." "Ukoliko pretpostavimo da je neko ljudsko bie za to odgovorno", odgovori Denil, "u tom sluaju njegov identitet zaista nije poznat. to se toga tie, partneru Elija, u pravu si." "A ta je s motivom? Zbog ega je Jander Panel umoren?" "Ni to nam nije poznato." "Ipak, Jander je bio ovekoliki robot, poput tebe a ne poput R. is... mislim, iskara?." "Tako je. Jander je bio humanoid, ba kao i ja." "Da li je u tom sluaju mogue da nije postojala namera da se umori jedan robot?" "Ne razumem te, partneru Elija." Bejli oseti kako ga obuzima nestrpljenje. "Da nije moda ubica pomislio da je Jander Panel ljudsko bie; da nije nameravao da poini obino ubistvo, a ne roboumorstvo?" Denil lagano odmahnu glavom. "Humanoidi su, partneru Elija, samo izgledom nalik na ljudska bia, od vlasi do epiderma. Na je govor sasvim prirodan, kao i nae kretnje pri jelu, i tako dalje. Uprkos tome, u naem ukupnom ponaanju razlike su jasno vidljive. Mogue je da e se vremenom, i sa usavravanjem modela, te razlike smanjivati, ali e ih i dalje ostati poprilian broj. Ti, kao ni ostali Zemljani nenavikli na humanoidne robote, moda nisi u stanju da odmah uoi te razlike, ali Auroranci jesu. Nijedan itelj Aurore ne bi nikad, ni za trenutak, Jandera - kao ni mene - zamenio sa ljudskim biem." "A da li bi moda neki drugi Svemirac, sa nekog drugog sveta, mogao da poini takvu greku?"

Denil je za trenutak oklevao. "Ne verujem. Ne tvrdim to na osnovu linog iskustva, ili na osnovu saznanja koje mi je dato; meutim, na temelju podataka kojima raspolaem znam da i drugi Svemirci isto tako dobro poznaju robote kao i Auroranci - Solarijanci, moda, jo i bolje - te nije nimalo teko zakljuiti da nijednom Svemircu ne bi promakla razlika izmeu robota i ljudskih bia." "Postoje li humanoidni roboti i na ostalim Spoljnim svetovima?" "Ne, partneru Elija, postoje samo na Aurori." "Prema tome, drugi Svemirci ba i nisu najbolje upoznati sa humanoidnim robotima... Moda bi mogla da im promakne razlika i da ih grekom smatraju ljudskim biima." "To mi se ini malo verovatnim. ak se i humanoidni roboti, neopozivo, ponaaju na izvestan odreeni nain koji bi svaki Svemirac smesta prepoznao." "Ipak, sigurno je da postoje Svemirci koji zaostaju i po inteligenciji, i po iskustvu, i po zrelosti. Ako nita drugo, postoje deca Svemiraca, kojima bi razlika verovatno mogla promai." "Prilino je sigurno, partneru Elija, da... da roboumorstvo nije poinila nikakva neobrazovana, neiskusna ili izrazito mlada osoba. Sasvim sigurno." "Samo odstranjujemo mogunosti. U redu. Ukoliko nijednom Svemircu ne bi mogla promai razlika - ta je sa nekim Zemljaninom? Da li bi bilo mogue da..." "Partneru Elija, kada stigne na Auroru, bie prvi Zemljanin koji je kroio na tu planetu jo otkako je okonano rano razdoblje naseljavanja. Svi sada ivi Auroranci rodili su se na Aurori, odnosno, u veoma malom broju sluajeva, na nekom od drugih svetova Svemiraca." "Prvi Zemljanin", promrmlja Bejli. "Zaista sam poastvovan. Ipak, zar ne bi neki Zemljanin mogao da stigne na Auroru, a da Auroranci za to ne znaju?" "Ni govora!" odgovori Denil bez i najmanjeg kolebanja. "Moda ni tebi, Denile, nije sve poznato?" "Ni govora!" stie odgovor, po tonu isti kao i prethodni. "Moemo, znai, zakljuiti", ree Bejli sleui ramenima, "da je postojala namera da se izvri roboumorstvo i nita vie." "Do tog smo zakljuka doli jo na samom poetku." "Auroranci koji su izveli takav zakljuak od samog poetka su raspolagali svim obavetenjima", primeti Bejli. "Ja ih, meutim, tek sada sakupljam." "Svojom napomenom, partneru Elija, nisam imao ni najmanju nameru da te obezvredim. Znam da nije uputno prenebregavati tvoje sposobnosti." "Hvala ti, Denile. Znam da u tvojoj primedbi nije bilo nieg potcenjivakog... Meutim, maloas si rekao da roboumorstvo nije poinila nijedna neobrazovana, neiskusna, niti sasvim mlada osoba, i da je to izvan svake sumnje. Hajde da razmotrimo i tu tvrdnju..." Bejliju je bilo jasno da je krenuo okolinim putem. Ipak, nije imao izbora. Imajui u vidu praznine u svom poznavanju obiaja na Aurori i naina auroranskog

razmiljanja, nije mogao dozvoliti sebi da se oslanja na pretpostavke i da bilo ta zanemari. Da se na ovaj nain ophodio sa nekim inteligentnim ljudskim biem, takva bi osoba, po svoj prilici, ubrzo izgubila strpljenje i ispljunula neki podatak vrlo verovatno smatrajui Bejlija budalom. Meutim, budui da je bio robot, Denil je bio spreman da sa savrenom strpljivou sledi Bejlija na njegovom krivudavom putu. Upravo takvo ponaanje odavalo je da je Denil robot, ma koliko bio nalik ljudskom biu. Neki Auroranac bio bi u stanju da u njemu prepozna robota ve na osnovu jednostavnog odgovora na neko jednostavno pitanje. to se tie tananih razlika, Denil je odista bio u pravu. "Moemo, dakle, zanemariti decu i sasvim mlade, moda i veinu ena, kao i mnoge odrasle mukarce, ako se poe od pretpostavke da je za roboumorstvo bila potrebna poprilina snaga - imajui u vidu da je Janderova glava bila smrskana silovitim udarcem ili da su mu grudi bile zdrobljene. ini mi se da bi tako neto mogla da uini samo neka krupna i snana osoba." Na osnovu onoga to mu je Demaekova rekla na Zemlji, Bejli je znao da roboumorstvo nije bilo izvreno na taj nain... Ali s druge, pak, strane, ko mu je mogao jemiti da i ona nije bila pogreno obavetena? "Tako neto ne bi moglo da uini nijedno ljudsko bie", primeti Denil. "Zbog ega?" "Sigurno ti je poznato, partneru Elija, da je robotov skelet nainjen od metala i da je mnogo vri od ljudskih kostiju. Nae su kretnje znatno snanije, bre i pod tananijom kontrolom. Trei zakon robotike kae: 'Robot je obavezan da preduzme sve to je neophodno u cilju vlastite zatite', tako da bi jedan robot sa lakoom mogao da odbije napad nekog ljudskog bia. Ne bi mu pri tom bilo nimalo teko da osujeti napad ni najsnanijeg ljudskog bia. Takoe, veoma je malo verovatno da bi takav napad doekao nespreman. Uvek smo svesni ljudskih bia. Na drugi nain ne bismo ni bili u stanju da funkcioniemo." "Ma hajde, Denile..." usprotivi se Bejli. Trei zakon robotike, zapravo, kae: 'Robot mora da vodi rauna o svom opstanku osim ako se to kosi sa Prvim i Drugim zakonom. 'Drugi zakon robotike, opet, kae: 'Robot mora da izvrava nareenja koja mu daju ljudska bia, osim ako se to kosi sa Prvim zakonom.' I najzad, Prvi zakon kae: 'Robot ne sme da povredi ljudsko bie, niti da, uzdravanjem od delanja, dopusti da ljudsko bie bude povreeno.' Neko ljudsko bie moe robotu izdati nalog da uniti samog sebe - i robot e u tom sluaju upotrebiti svu snagu kojom raspolae da sebi raspoluti glavu. Prema tome, ukoliko je neko ljudsko bie napalo robota, robot ne bi mogao odbiti napad a da ga pri tom ne povredi - jer bi time prekrio Prvi zakon." "Pretpostavljam da ima u vidu zemaljske robote", doeka ga Denil. "Na Aurori - kao i na svim svetovima Svemiraca - na robote se gleda sa vie uvaavanja nego na Zemlji, i oni su, u celini posmatrano, sloeniji, mnogostraniji, i mnogo vredniji.

Trei zakon je stoga na Spoljnim svetovima vidljivo jai u poreenju sa Drugim zakonom nego to je to sluaj na Zemlji. Nalog za samounitenje bio bi osporen i morao bi postojati zaista, krajnje opravdan razlog da bi se sproveo - jasna i neposredna opasnost. A to se tie odbijanja napada, Prvi zakon time ne bi bio prekren, budui da su auroranski roboti u stanju da ljudsko bie uspeno spree, a da ga ni na koji nain ne povrede." "Pretpostavimo, ipak, da ljudsko bie istraje u tvrdnji da e, ukoliko robot ne uniti sam sebe, ono, ljudsko bie, biti ugroeno? Ne bi li u tom sluaju robot ipak unitio sam sebe?" "Jedan auroranski robot bi bezuslovno ispitao svaki takav nalog. Morali bi postojati savreno jasni dokazi da ljudskom biu preti unitenje." "Zar jedno ljudsko bie ne bi moglo biti dovoljno prepredeno da stvari predstavi u takvom svetlu da se robotu uini kako je ono zaista u velikoj opasnosti? Da li neinteligente, neiskusne i sasvim mlade osobe iskljuuje samo stoga to smatra da bi bila neophodna izuzetna sposobnost da se tako neto postigne?" "Ne, partneru Elija, ne", odgovori Denil. "U tom sluaju, ima li neke greke u mom nainu razmiljanja?" "Nema, nikakve." "Znai, greka koju pravim, po svemu sudei, proistie iz moje pretpostavke da je robot pretrpeo fizika oteenja. A, u stvari, njegova oteenja uopte nisu bila fizike prirode. Jesam li u pravu?" "Jesi, partneru Elija." (To je znailo, pomisli Bejli, da je Demaekova raspolagala pouzdanim injenicama). "U tom sluaju, Denile, znai da je Jander pretrpeo mentalna oteenja. Da je dolo do roboblokade! Potpune i nepopravljive." "Roboblokade?" "Skraenica od 'robotska blokada'; oznaava trajni prekid funkcionisanja pozitronskih kola." "Na Aurori, partneru Elija, ne koristimo izraz 'roboblokada'." "A kako vi to nazivate?" "'Mentalnim iskljuivanjem'." "U svakom sluaju, govorimo o istoj pojavi." "Bilo bi mudro, partneru Elija, koristiti na izraz, jer se u suprotnom moe desiti da te Auroranci ne shvate, to bi onemoguilo svaki razgovor. Maloas si i sam rekao da razliite rei izazivaju nedoumice." "U redu, onda, koristiemo izraz 'mentalno iskljuivanje'... Dakle, da li moe, na primer, doi do 'mentalnog samoiskljuivanja?" "Moe, ali su izgledi za tako neto, kako kau robotiari, beskrajno mali. Mogu, sa svoje strane, potvrditi da se nisam nikad susreo ni sa im to bi makar podsealo na 'mentalno samoiskljuivanje'."

"U tom sluaju, morali bismo zakljuiti da je neko ljudsko bie namerno stvorilo situaciju koja je dovela do 'mentalnog iskljuivanja'." "Upravo to, partneru Elija, tvrde i ljudi koji se suprotstavljaju dr Fastolfu." "A budui da to podrazumeva upuenost u robotiku, iskustvo i odreenu vetinu - nijedna neobrazovana, neiskusna ili izrazito mlada osoba nije to mogla uiniti." "Mogli bismo, partneru Elija, rei da je to veoma razloan nain razmiljanja." "Bilo bi, ak, verujem, mogue sastaviti spisak svih osoba na Aurori koje su u stanju da uine tako neto, i na taj nain izdvojiti ne tako brojnu skupinu sumnjivih." "To je ve uinjeno, partneru Elija." "I, koliki je taj spisak?" "Na spisku se, zapravo, nalazi samo jedno ime." Sada je na Bejlija bio red da zastane. Na licu mu se pojavi namrten izraz. "Samo jedno ime?" upita on naglo. "Tako je, partneru Elija, samo jedno ime", odgovori tiho Denil. "Tako bar misli dr Han Fastolf, najvei teoretiar robotike na Aurori." "Ali gde se u tom sluaju krije zagonetka? O kome je re?" "Razume se, o samom dr Fastolfu", odgovori Denil. Upravo sam ti rekao da je on najvei teoretiar robotike na Aurori, i prema miljenju samog dr Fastolfa jedino je on bio u stanju da Jandera Panela navede na potpuno 'mentalno iskljuenje' a da pri tom ne ostavi nikakav trag. Meutim, dr Fastolf istovremeno tvrdi da on to nije uinio." "A niko drugi nije to mogao uiniti?" "Ba tako, partneru Elija. I upravo zbog toga je itava stvar zagonetna." "A ta ako dr Fastolf..." Bejli zastade. Nije imalo nikakvog smisla pitati Denila da li dr Fastolf lae, ili je, moda, na bilo koji nain u zabludi, bilo u pogledu vlastite procene da je samo on to mogao uiniti, bilo u pogledu sopstvene tvrdnje da on to nije uinio. Denila je programirao sam Fastolf, i sasvim sigurno tom prilikom nije u robota usadio mogunost da sumnja u samog tvorca programa."Razmisliu o tome, Denile, pa emo ponovo o svemu popriati", zakljui Bejli, nastojei da u svoje rei unese najveu moguu meru obzirnosti. "Slaem se, partneru Elija. U svakom sluaju, ionako je vreme za spavanje. Budui da je mogue da te, na Aurori, pritisak zbivanja izloi prinudi da ivi mimo svih utvrenih pravila, uputno bi bilo da se u meuvremenu dobro ispava. Pokazau ti kako se razmeta krevet i stavlja posteljina." "Hvala ti, Denile", promrmlja Bejli. Malo je bilo verovatno da e mu san lako pasti na oi. Neposredni cilj njegovog dolaska na Auroru bio je da dokae da Fastolf nije imao nikakvog udela u roboumorstvu - od njegovog uspeha zavisila je dalja bezbednost Zemlje i (mada mnogo manje vana, ali njemu samom isto toliko znaajna) sama Bejlijeva karijera. Meutim, i pre nego to je stigao na Auroru, ustanovio je da je Fastolf, praktino, priznao da je poinio zloin.

8. Bejli je uspeo da zaspi - tek poto ga je Denil uputio kako da smanji jainu polja koje je sluilo kao neka vrsta pseudogravitacije. Nije u pitanju bila prava antigravitacija i zahtevala je toliki utroak energije da se postupak primenjivao samo u ogranienom obimu i pod posebnim okolnostima. Denil nije bio programiran da objasni kako se to izvodi; a da i jeste, Bejli je bio sasvim siguran da ne bi uspeo da shvati njegova objanjenja. Na svu sreu, mehanizmom se moglo upravljati i bez poznavanja nauke na kojoj se zasnivao. "Jainu polja nije mogue svesti na nulu", napomenu Denil, "bar ne, pomou ovih ureaja. Spavanje pri nultoj gravitaciji nije nimalo udobno, pogotovo ne za one koji nisu naviknuti na svemirska putovanja. Ono to je oveku potrebno jeste dovoljno smanjena jaina polja, kako bi stekao oseaj da se oslobodio pritiska koji stvara vlastitom teinom, ali, koja je istovremeno dovoljna da ne izgubi oseaj orijentacije gore-dole. Veina ljudi najugodnije se osea pri minimalnoj jaini polja koju ureaji omoguuju, ali, s obzirom na to da ti je ovo prvo iskustvo, tebi bi moda vie odgovaralo da jaina polja bude malo vea, kako bi imao normalniji oseaj teine jer si na to navikao. Naprosto, proveri razliite jaine i odaberi onu koja ti najvie odgovara." Izgubljen u novini dotad nepoznatog iskustva, Bejli ustanovi, dok je sve vie tonuo u san, kako mu se misli udaljuju od pitanja Fastolfovog priznanja/odricanja. A moda je jedno s drugim bilo u prisnoj vezi. Sanjao je da se vratio (razume se) na Zemlju, i da se vozi jednom od ekspresnih linija, ali ne sedei na seditu na koje je, u skladu sa svojim privilegijama, imao pravo. U stvari, kao da je lebdeo du brzopokretne trake, iznad samih glava putnika, lagano ih pretiui. Niko od ljudi prikovanih za tle nije izgledao iznenaen; niko se nije ni osvrnuo na njega. Bio je to prijatan oseaj, tako da ga je proelo pravo negodovanje kada se probudio. Posle doruka, narednog jutra... Ali da li je uopte to bilo jutro? Da li je u svemiru uopte postojalo jutro - ili bilo koje drugo doba dana? Oito, nije. Razmislivi malo, Bejli odlui da jutrom naziva trenutke posle buenja, a dorukom prvi obed posle ustajanja iz postelje - i da sasvim odustane od svakog voenja rauna o vremenu, jer je to sada bilo potpuno nevano... Bar za njega, ako ne i za sam brod. I tako, dakle, posle doruka narednog jutra Bejli pregleda novosti koje su mu podneli na kratak uvid, ali u njima nije bilo nieg u vezi sa roboumorstvom; i stoga se on okrenu video-knjigama koje mu je iskar doneo prethodnog dana ('razdoblja budnosti'?) Odabrao je one na osnovu ijih se naslova moglo zakljuiti da je re o istorijskim delima, ali, poto je na brzinu pregledao neke od njih, shvati da ga je

iskar snabdeo knjigama za mlade. Bile su bogato ilustrovane i pisane uproenim jezikom. Bejli se za trenutak upita nije li izbor bio u skladu sa iskarovom procenom njegove inteligencije - ili, pak, u skladu sa njegovim potrebama. Posle kraeg razmiljanja, Bejli zakljui da je iskar, u svojoj robotskoj bezazlenosti, ipak nainio pravi izbor i da nema nikakvog smisla da se dalje optereuje razmiljanjem o tome da li je imao nameru da ga uvredi. Bejli stoga odlui da sa veom usredsreenou pristupi razgledanju knjiga, a onda uoi da mu se i Denil u tome pridruio. Puka radoznalost? Ili, naprosto elja da neim zabavi oi? Denil nijednog trenutka ne zatrai da se neka stranica ponovi, niti zastade da postavi neko pitanje. Po svemu sudei, jednostavno je, sa robotskim poverenjem, prihvatao ono to bi proitao i nije sebi doputao privilegiju ni da sumnja niti da ispoljava radoznalost. Ni Bejli nije postavljao Denilu pitanja o onome to je proitao, mada je u jednom trenutku zatraio da mu objasni kako radi ureaj na auroranskom tampau koji mu je bio potpuno nepoznat. Bejli bi povremeno prekidao itanje i odlazio u susedni sobiak namenjen obavljanju razliitih fiziolokih potreba; sobiak je bio do te mere intimnog karaktera da je na vratima stajalo Lino, sa velikim 'L', to je na Aurori - kako mu je Denil objasnio - predstavljalo isto to i na Zemlji. Sobiak je bio taman toliki da je mogao da primi jednu osobu - to je krajnje neprijatno delovalo na jednog itelja Grada, naviklog na nizove pisoara, klozetskih olja, kupatila i tueva. itajui video-knjige, Bejli se nije trudio da popamti pojedinosti. Nije imao ni najmanju nameru da postane strunjak za auroransko drutvo, niti, ak, da polae neki ispit na tu temu. Naprosto, eleo je da ga to bolje doivi. Zapazio je, na primer, da su, uprkos hagiografskom pristupu istoriara koji su se obraali mladim itaocima, auroranski pioniri - oevi-utemeljivai, Zemljani koji su u ranim danima svemirskih letova prvi prispeli na Auroru - po duhu i svojstvima bili pravi Zemljani. Njihova politika stanovita, meusobne rasprave, svaki vid njihovog ponaanja, bili su izrazito zemaljski; ono to se dogodilo na Aurori bilo je, u mnogo pogleda, nalik na ono to se zbilo prilikom naseljavanja pustih krajeva na Zemlji pre vie hiljada godina. Razume se, na Aurori nije bilo domorodakog ivlja s kojim je valjalo odmeriti snage, niti ikakvih razumnih organizama koji bi osvajae sa Zemlje doveli u nedoumicu kako prema njima da se odnose: ljudski ili okrutno. Ipak, postojalo je itavo, dragoceno raznovrsje ivota na Aurori. Ljudska bia su tako veoma brzo naselila planetu, dovukavi sa sobom domae ivotinje i korisne biljke - ali, isto tako, i svu silu parazita i raznih drugih organizama. Razume se, doseljenici su sa sobom doveli i robote. Auroranci su veoma brzo prisvojili itavu planetu, budui da im je pala u ruke bez ikakvog otpora. U poetku su je, jo, nazivali Nova Zemlja. Bilo je to i

razumljivo, budui da je bila re o prvoj planeti izvan sunevog sistema - prvom od Spoljnih svetova - koju su ljudska bia naselila. Predstavljala je prvi plod meuzvezdanih putovanja - osvit jedne po svemu nove ere. Meutim, veoma brzo, doseljenici su presekli pupanu vrpcu sa starim svetom, i svojoj planeti dali ime Aurora, prema nekadanjoj rimskoj boginji koja je simbolizovala Zoru. To je zaista bio svet Zore. Naseljenici su od samog poetka, sa puno samouverenosti, smatrali sebe zaetnicima jednog novog soja. itava prethodna istorija oveanstva predstavljala je tamnu No, i jedino se Aurorancima na tom novom svetu ukazivala svetlost nastupajueg Dana. Ta znaajna injenica, taj snani izraz samopovlaivanja, oseali su se u svemu - imenima, datumima, pobednicima i gubitnicima. To je bilo ono to je predstavljalo sutinu. Zatim su naseljeni i drugi svetovi, neki sa Zemlje, neki sa Aurore, meutim, Bejli nije pridavao nikakvu vanost ni tome kao ni pojedinostima. Upijao je u sebe optu shemu zbivanja, ne proputajui, ipak, da uoi dve krupne promene koje su jo vie udaljile Aurorance od njihove zemaljske prapostojbine. Prvo, dolo je do sve veeg urastanja robota u sve pore ivota, i, drugo, do ozbiljnog porasta duine ljudskog veka. Meutim, sa sve veim savrenstvom robota i njihovom viestrukom upotrebom, sve je vie rasla i ljudska zavisnost od njih. Ali nikada nije prerasla u bespovratnu zavisnost. Bar ne, priseti se Bejli, kao na Solariji, gde je mali broj ljudskih bia naao pribeite u nekoj vrsti utrobe ogromnog broja robota. Aurora se u tom pogledu veoma razlikovala. Uprkos tome, i njihova zavisnost postajala je sve vea. Tragajui za optim saznanjima - u elji da se obavesti o toku zbivanja i stekne osnovnu sliku - Bejli je lagano shvatao da se, po svemu sudei, svaki korak u meuodnosu ljudi i robota temeljio na produbljivanju ljudske zavisnosti. ak je i nain na koji je bila postignuta saglasnost o pravima robota - postepeno odbacivanje onoga to je Denil nazivao 'nepotrebnim razlikama' - predstavljao izraz te zavisnosti. Bejli nije smatrao da je do toga dolo zato to je stav Auroranaca prema robotima postajao sve oveniji, ve stoga to su sve vie zanemarivali robotsku prirodu kako bi uklonili oseanje nelagodnosti koje je proisticalo iz injenice da su ljudska bia u tolikoj meri postala zavisna od misleih maina. Neposredna, pak, posledica produetka ljudskog ivota bila je usporavanje istorijskih tokova. Njeni vrhunci i padovi postajali su sve sliniji. Dolazilo je do sve vee ravnomernosti i sve izraenijeg jednoglasja. Bilo je sasvim jasno da je istorija to se odvijala pred njegovim oima, to je vreme vie proticalo, postajala sve manje zanimljiva; delovala je gotovo uspavljujue. Meutim, to se tie onih koji su je neposredno proivljavali, oni nisu mogli imati zamerki. Istorija je zanimljiva u onoj meri u kojoj je ispunjena katastrofama; ali, ma koliko u tom sluaju bila privlana za posmatranje, ako ju je

trebalo proiveti, bila je uasna. Nema sumnje da je velika veina Auroranaca i dalje imala zanimljiv privatni ivot; ukoliko je pri tom njihov meuodnos postajao sve mirniji - kome je to moglo da smeta? Ako je na svetu Zore vladao pitom, sunani Dan, ko bi bio toliko lud da zaziva buru? ...U jednom trenutku, tokom razgledanja video-knjiga, Bejlija odjednom preplavi neko neodreeno oseanje. Da ga je neko naterao da ga opie, morao bi rei da je bilo nalik na trenutnu izokrenutost. Kao da mu je neko ono to je unutra okrenuo napolje - a zatim ga vratio u prvobitno stanje - tokom samo jednog delia sekunde. Dogodilo se to tako brzo da mu je taj asak gotovo promakao; umalo ga nije sasvim prenebregao, kao da je bila re o nekom trenutnom prekidu. Tek nekoliko trenutaka kasnije, kada se u mislima vratio na njega, shvatio je da mu se taj oseaj ve dva puta javio: prvi put dok je putovao na Solariju, i drugi put kada se s nje vraao na Zemlju. U pitanju je bio skok: prolazak kroz hipersvemir tokom koga bi brod, u jednom bezvremenom, vanprostornom odseku nestvarnosti, prebrodio itave parseke i savladao brzinska ogranienja Vaseljene. (Nije u pitanju nikakvo poigravanje reima, budui da je brod naprosto naputao Vaseljenu i prolazio kroz neto u emu nije bilo nikakvih brzinskih ogranienja. Potpuna zagonetka, meutim, bila je sadrana u samom pojmu skoka, budui da nije bilo naina da se hipersvemir objasni - osim prizivanjem u pomo matematikih simbola koje, meutim, opet, nije bilo mogue prevesti ni u ta iole razumljivo). ak i ako ovek nije nameravao da se udubljuje u injenicu da je ljudskim biima polo za rukom da ovladaju skokom kroz hipersvemir, mada ga, u sutini, nisu razumela, njegove su posledice bile savreno jasne. U jednom trenutku brod se nalazio na mikroparsek udaljen od Zemlje, a ve u sledeem mikroparsek blizu Aurore. Pod idealnim okolnostima, skok je trajao beskonano kratko - doslovno nula vremena - i ako je bio besprekorno izveden nije bio, niti je mogao biti, propraen nikakvom biolokom reakcijom. Fiziari su, razume se, tvrdili da je za besprekoran skok bila neophodna beskrajna koliina energije, tako da je uvek postojao 'vremenski odseak' koji, iako blizu nule, nije ba imao nultu vrednost. Ipak, bilo ga je mogue veoma, veoma skratiti. Upravo je skok izazivao taj neobini, mada sasvim nekodljiv, oseaj izokrenutosti. Iznenadno saznanje da se nalazi veoma daleko od Zemlje, i istovremeno veoma blizu Aurore, samo pojaa Bejlijevu elju da vidi najuveniji od Spoljnih svetova. Ta je elja delimino bila prouzrokovana potrebom da se nae na mestu na kome obitavaju ljudi. A delimino je bila re o prirodnoj radoznalosti da vidi ono to je, posle pregledavanja tolikog broja video-knjiga, ispunjavalo sve njegove misli.

iskar ba tada ue, unosei novi obrok - tano izmeu trenutka buenja i novog odlaska na poinak (Bejli ga u sebi nazva 'rukom'). "Pribliavamo se Aurori, gospodine", ree on, "ali neete moi sputanje da posmatrate sa komandnog mosta... Ionako nema ta da se vidi. Aurorino sunce samo je jedna svetla zvezda, i bie potrebno jo nekoliko dana da joj dovoljno priemo kako bismo bili u stanju da na samoj planeti uoimo neku pojedinost... Uostalom", dodade on, kao da se naknadno prisetio, "ni tada neete moi sputanje da pratite sa komandnog mosta." Bejli oseti udnu zbunjenost. Po svemu sudei, pretpostavljali su da e poeleti da posmatra sputanje na planetu, i ta njegova tobonja elja bila je unapred, glatko odbijena. Njegovo prisustvo kao posmatraa, naprosto, nije bilo poeljno. "U redu, iskare", sloi se Bejli, i robot izie. Bejli je smrknuto gledao za njim. Koliko e mu jo ogranienja biti nametnuto? Ma koliko je malo bilo verovatno da e uspeno okonati svoj zadatak, Bejli se upitao ta e sve jo smisliti na Aurori da ga uine zaista neostvarljivim.

ISKAR

9. Bejli se naglo okrenu prema Denilu. "Nije mi ba pravo, Denile, to sve vreme moram da ostanem ovde kao zatoenik, i to samo zato to posada ovog broda strahuje od mene kao mogueg izvora zaraze... To je puka predrasuda! Uostalom, proao sam kroz postupak ienja!" "Ne zahteva se od tebe, partneru Elija, da zbog straha od zaraze ostane u kabini", odgovori Denil. "Je li? A zbog ega, onda?" "Moda se sea da si me, kada smo se prvi put sreli na ovom brodu, upitao zbog ega sam ti dodeljen kao pratnja. Odgovorio sam ti da je to zato da bi kraj sebe imao neko poznato lice na koje se moe osloniti, ali i zbog mog zadovoljstva. Nameravao sam tom prilikom da ti saoptim i trei razlog, a onda je iskar uao sa video-knjigama i itaem - posle ega smo se upustili u raspravu o roboumorstvu." "I tako mi nisi ni saoptio koji je bio taj trei razlog. Pa?" "Eto, partneru Elija, da bih te mogao zatititi." "Od ega?" "Dogaaj koji smo odluili da nazivamo roboumorstvom uskovitlao je neoekivane strasti... Pozvan si na Auroru da dokae da je dr Fastolf nevin. A ona hipertalasna drama..." "Jehosafata mu, Denile", prekide ga Bejli ljutito, "zar su je prikazali i na Aurori?" "Partneru Elija, drama je bila prikazana na svim svetovima Svemiraca! Nadmaila je po popularnosti sve druge emisije i svima jasno stavila do znanja da si sasvim sigurno najsposobniji istraitelj." "Tako da je, ko god stajao iza roboumorstva, sada moda na smrt uplaen da bih mogao obaviti i ovaj zadatak - te je, stoga, spreman sve da uini kako bi moj dolazak onemoguio, ak i po cenu da me ubije." "Dr Fastolf je", odgovori Denil mirno, "savreno ubeen da niko ne stoji iza roboumorstva, budui da nijedno ljudsko bie izuzev njega samog ne bi moglo da ga izvede. Prema miljenju dr Fastolfa, u pitanju je ista sluajnost. Ipak, postoje i oni koji iz toga nastoje da izvuku korist, i u njihovom bi interesu bilo da te spree da dokae kako dr Fastolf nipoto nije kriv. I ba zbog toga mora imati zatitu!" Bejli napravi nekoliko uurbanih koraka s jednog kraja prostorije na drugi, kao da i fiziki eli da iskae ubrzani tok svojih misli. Iz nekog razloga, nije mu polazilo za rukom da se oseti lino ugroenim. "Denile", upita on najzad, "koliko, sve u svemu, ima humanoidnih robota na Aurori?" "Misli, otkako je Jander prestao da funkcionie?" "Da, sada, poto je Jander mrtav."

"Samo jedan, partneru Elija." Bejli se preneraeno zablenu u Denila, i on bezglasno pomerajui usne ponovi: samo jedan? "Da se razumemo, Denile", poe mu konano za rukom da prozbori. "Ti si sada jedini humanoidni robot na Aurori?" "Ili na bilo kom drugom svetu, partneru Elija. Mislio sam da ti je to poznato. Ja sam bio prototip, a onda je napravljen i Jander. Posle njega, dr Fastolf je odbijao da napravi jo nekog, a niko drugi nije to umeo da uini." "Ali u tom sluaju, budui da je jedan od dvojice humanoidnih robota ubijen, zar dr Fastolfu nije palo na um da bi i onaj drugi - ti, Denile - takoe mogao biti u opasnosti?" "Razume se da je to shvatio, partneru Elija. Izgledi da se neto tako krajnje neverovatno dogodi - mislim na jo jedno 'mentalno iskljuenje' - zaista su veoma, veoma mali, i dr Fastolf ih, naprosto, ne uzima za ozbiljno. Uprkos tome, on ne odbacuje sasvim mogunost da doe do neke druge nevolje. I to je, verujem, razlog to je odluio da me poalje pred tebe. Na taj nain biu odsutan s Aurore nedelju ili dve dana." "I ti si sada, Denile, zatoenik bar isto onoliko koliko i ja, zar ne?" "Ja sam zatoenik, partneru Elija", odgovori Denil ozbiljno, "jedino u tom smislu to se od mene ne oekuje da napustim ovu sobu." "A u kom drugom smislu, uopte, neko moe biti zatoenik?" "U tom smislu da osoba kojoj je kretanje ogranieno naprosto ne podnosi takvo ogranienje. Pravo zatoenitvo podrazumeva da su mu ogranienja nametnuta mimo njegove volje. Ja, meutim, u celosti shvatam zbog ega sam ovde, i u potpunosti prihvatam tu neophodnost." "Moda ti prihvata", proguna Bejli, "ali ne i ja. Ja sam zatoenik u punom smislu te rei. Meutim, zato bi trebalo da se ovde oseamo bezbednim?" "Kao prvo, partneru Elija, iskar bdi nad nama tamo napolju." "Je li on dovoljno inteligentan da bi mogao obavljati tu dunost?" "iskar u potpunosti shvata naloge koji su mu dati. Masivan je i snaan i potpuno razume vanost svog zadatka." "Misli, spreman je da dopusti da bude uniten da bi nas zatitio?" "Razume se, ba kao to sam i ja pripravan da budem uniten da bih zatitio tebe." Bejli oseti laku zbunjenost. "I ne smeta ti to si se naao u poloaju da moda bude primoran da se rtvuje zbog mene?" "Tako sam programiran, partneru Elija", odgovori Denil glasom koji, odjednom, kao da postade topliji. "Meutim, imam utisak da bi, nezavisno od programiranosti, moje unitenje radi tvog spasa predstavljalo beznaajan gubitak." Bejli vie nije bio u stanju da izdri; on isprui ruku, i vrsto stisnu Denilovu aku. "Hvala ti, partneru Denile, ali, ipak, molim te, nemoj dopustiti da se to

dogodi. Nipoto ne elim da te izgubim. To to bih se time ja spasao, ne izgleda mi kao odgovarajua nadoknada." Bejlija i samog zaprepasti do koje je mere bio iskren dok je izgovarao te rei. Jedva da se i uasnuo shvativi da bi bio spreman da rtvuje ivot zarad jednog robota... Ali ne, ne zarad nekog robota. Ve, zarad Denila. 10. iskar ue ne najavivi se, ali Bejli je na to ve bio navikao; uostalom, kao njegov uvar, robot je imao pravo da ulazi i izlazi kad mu se svidi. A u Bejlijevim oima iskar i jeste bio samo robot, bez obzira na to koliko mogao biti 'on', kao i bez obzira na izostavljanje oznake 'R'. Ukoliko bi se Bejli poeao, protrljao nos ili izveo bilo koju od svojih biolokih funkcija, iskar bi, kako mu se inilo, ostao sasvim ravnoduan, na odstojanju, nesposoban za bilo kakvu reakciju - samo hladno pohranjujui svoja zapaanja u neku od unutranjih banaka podataka. iskara je zbog toga naprosto smatrao delom nametaja, i nije oseao nikakvu nelagodnost u njegovom prisustvu... Zaista, pomisli Bejli dokono, iskar mu jo nijednom nije banuo u nekom nepogodnom trenutku. Ovog puta, iskar je sa sobom doneo neku omanju kocku. "Gospodine, pretpostavljam da i dalje elite da osmotrite Auroru iz svemira." Bejli zausti da neto kae. Denilu oigledno nije promakla Bejlijeva ljutnja i, pogodivi ta ju je izazvalo, postarao se da je na ovaj nain ublai. Prepustivi iskaru da to izvede kao da je u pitanju njegova prostoduna zamisao, Danil je pokazao koliko je obziran. Na taj nain, Bejli nije morao da se zahvaljuje. Ili je, bar, Denil tako mislio. U stvari, Bejli se vie ljutio zbog toga to mu nije bilo omogueno da posmatra pribliavanje Aurori, nego zbog same injenice to su ga drali u nekoj vrsti pritvora. Uzrujavao se zbog proputene prilike jo itava dva dana posle skoka... Zato se sada okrenu Denilu. "Hvala ti, prijatelju." "Bila je to iskarova zamisao", odgovori Denil. "Da, razume se", odgovori Bejli blago se nasmeivi. "Zahvaljujem i njemu... iskare, ta je to?" "Astrosimulator, gospodine. Zasniva se na naelu trodimenzionalnog prijemnika i povezan je sa osmatrakom kulom. Ako mi dozvolite da kaem..." "Da?" "Prizor, gospodine, nee biti posebno uzbudljiv. Ne bih eleo da bez potrebe ostanete razoarani." "Nastojau, iskare, da ne oekujem previe. U svakom sluaju, ak i ukoliko doivim razoaranje, neu tebe za to smatrati odgovornim." "Hvala vam, gospodine. Moram se sada vratiti na svoje mesto, ali e vam Denil pomoi u upravljanju ovom spravom - ukoliko vam ikakva pomo bude potrebna." iskar izie, i Bejli se okrenu Denilu s izrazom odobravanja. "Mislim da je

iskar ovo veoma dobro izveo. Moda i jeste neusavren model, ali ima stila." "I on je, partneru Elija, proizvod dr Fastolfa... Taj astrosimulator je sasvim samostalna spravica, sa automatskim podeivaima. Budui da je ve usmeren prema Aurori, dovoljno je samo dodirnuti kontrolnu ploicu. Odmah e poeti da dejstvuje, i vie nee biti potrebe da bilo ta uini. Hoe li sam da ga stavi u pogon?" Bejli slee ramenima. "Nije vano. Moe i ti." "U redu." Denil postavi kocku na sto na kome je Bejli prethodno razgledao video- knjige. "Ovo ovde je, partneru Elija, kontrolni ureaj", objasni Denil pokazujui ploicu koju je drao u ruci. "Potrebno je samo da je dri u aci i blago pritisne kako bi se naprava pokrenula - a potom jo jednom, kada poeli da je iskljui." Denil pritisnu ploicu, i Bejli prigueno uzviknu. Oekivao je, naime, da e se kocka osvetliti i da e se u njoj samoj ukazati holografska slika zvezdanog prostora. Ali to nije bilo ono to se dogodilo: umesto toga, Bejli kao da se sam naao u svemiru - da, u svemiru - sa svih strana okruen blistavim, netrepuim zvezdama. Potrajalo je to samo trenutak, a onda se sve vratilo u preanje stanje: ponovo je oko njega bila soba, a u njoj on, Bejli, Denil i kocka. "Izvini, partneru Elija", ree Denil. "Iskljuio sam je im sam primetio da ti ne prija. Nisam shvatio da nisi spreman na ono to e uslediti." "Pripremi me. ta se dogodilo?" "Astrosimulator deluje neposredno na centar vida u ljudskom mozgu. Ne postoji mogunost da se uoi razlika izmeu utiska koji on proizvodi i trodimenzionalne stvarnosti. Re je o srazmerno novoj spravi i do sada se koristila samo za astronomska osmatranja prizora koji ne obiluju pojedinostima." "Da li i ti, Denile, vidi sve te prizore?" "Vidim, ali ne dovoljno pregledno, i samo u onoj meri u kojoj to proizlazi iz ljudskog iskustva. Mogu da vidim samo nejasne obrise datog prizora, naspram sasvim raspoznatljivog ambijenta ove prostorije; meutim, reeno mi je da ljudska bia vide samo prikazani prizor. Ipak, verujem da kada umovi poput moga postanu jo savreniji i vie prilagoeni..." Bejli je u meuvremenu uspeo da se povrati. "Stvar i jeste u tome, Denile, to nisam bio svestan nieg drugog. Nisam video ni svoje ruke, niti imao pojma ta je s njima. Oseao sam se poput bestelesnog bia, odnosno, ovaj, oseao sam se kao da sam mrtav ali da, ipak, zahvaljujui svojoj svesti i dalje postojim u nekoj vrsti nematerijalnog zagrobnog ivota." "Shvatam, sada, zbog ega je to tako neprijatno delovalo na tebe." "Uistinu je delovalo veoma neprijatno." "ao mi je, partneru Elija... Rei u iskaru da odnese kocku." "Nemoj. Sada sam spreman. Dodaj mi tu kocku... Ovaj, da li u biti u stanju da

je iskljuim, ak i ako ne budem svestan svojih ruku?" "Ostae ti kao slepljena za aku, partneru Elija, tako da je nee moi ispustiti... Dr Fastolf koji je i sam proao kroz slino iskustvo, objasnio mi je da do pritiska prstiju dolazi automatski, im ljudsko bie poeli da se itava stvar okona. Re je o automatskoj reakciji, zasnovanoj na nadraaju nerava, na istom naelu na temelju koga se stvara i sama slika. U svakom sluaju, naprava tako dejstvuje kada su Auroranci u pitanju, te mislim..." "Da su, u fiziolokom smislu, Zemljani dovoljno slini Aurorancima da bi naprava dejstvovala na isti nain... U redu, onda, dodaj mi tu kontrolnu ploicu, da i sam pokuam." Uz blagi unutranji trzaj Bejli pritisnu kontrolnu ploicu i ponovo se nae u svemiru. Ali ovoga je puta oekivao da se to dogodi, i, poto je ustanovio da moe slobodno da die, i da ni na koji nain ne osea da se nalazi u bezvazdunom prostoru, poe mu za rukom da sve doivi kao neku optiku varku. Prilino buno diui (moda da sebe uveri da zaista die), Bejli stade radoznalo da se obazire u svim pravcima. Odjednom je postao svestan da mu vlastiti dah umno izlazi iz grudi. "Denile, uje li me?" doviknu on. uo je svoj sopstveni glas - pomalo kao iz daljine, i kao da nije njegov vlastiti ali ga je ipak uo. A onda je uo i Denilov glas, dovoljno razliit da bi ga mogao razaznati. "Da, ujem te", odgovori Denil. "Trebalo bi, partneru Elija, da i ti mene uje... Vizuelni i kinestetiki oseaji meusobno se podupiru kako bi se stvorila potpunija iluzija stvarnosti, ali su zvuna zapaanja iz toga iskljuena. U svakom sluaju, najveim delom." "Vidim samo zvezde... to jest, obine zvezde. Vidim i Aurorino sunce. ini se da smo ve dovoljno blizu Aurore, tako da je njeno sunce primetno svetlije od ostalih zvezda." "ak dosta svetlije, partneru Elija. Delimino je zatamnjeno, jer bi u suprotnom dolo do povrede onog ivca." "Ali gde je, onda, sama Aurora?" "Vidi li Orionovo sazvee?" "Da, vidim... Hoe da kae da i dalje vidimo sazvea kao sa Zemlje, kao u planetarijumu u Gradu?" "Otprilike tako. S obzirom na meuzvezdana rastojanja, ba i nismo tako daleko od Zemlje i Sunevog sistema, tako da nebeski svod izgleda priblino isto i sa Aurore i sa Zemlje. Na Zemlji je Aurorino sunce poznato kao zvezda Tau Ceti koja je udaljena samo 3.67 parseka... A sada, ako povue pravu liniju od Betelgeza prema srednjoj zvezdi u Orionovom pojasu, i dalje, za otprilike istu duinu - moda tek malo vie - srednjeblistava zvezda koju e ugledati, zapravo je planeta Aurora. Tokom nekoliko narednih dana, s obzirom da joj se brzo pribliavamo, postajae

sve prepoznatljivija." Bejli se ozbiljno zagleda u planetu. Predstavljala je tek svetlu takicu slinu kakvoj zvezdi. Nije bilo nikakvog svetleeg putokaza koji bi se palio i gasio, ukazujui na pravac prema njoj. Nije bilo nikakvog bletavog luka, na kome bi stajalo ispisano njeno ime. "A gde je sunce?" upita on. "Mislim, Zemljina matina zvezda." "Gledajui s Aurore, nalazi se u sazveu Device. Re je o zvezdi drugog reda veliine. Na alost, astrosimulator kojim raspolaemo nije snabdeven odgovarajuim podacima, te mu ba ne bi bilo lako da ti ga prikae. Mogao bi ga, u najboljem sluaju, videti samo kao obinu zvezdu, nimalo razliitu od ostalih." "Nije vano", odgovori Bejli. "Ionako u sada iskljuiti spravu. Ukoliko neto zapne - pomozi mi." Nije bilo potrebe da mu pomogne. Svemirskih prostranstava nestade istog onog asa kada je pomislio da eli da ih napusti, i Bejli se ponovo nae u sobi, iznenada zaslepljen njenim osvetljenjem. I tek tada, kada su njegova ula ponovo normalno proradila, pade mu na um da mu se nekoliko prethodnih trenutaka inilo da je proveo u dubinama svemira, bez ikakvog zatitnog zida, i da uprkos tome ni za asak nije osetio strah od otvorenog prostora, karakteristian za itelje Zemlje. Oseao se savreno lagodno, budui da je odluio da se ne obazire na svoje tobonje nepostojanje. Ta ga je pomisao donekle zbunila, i za izvesno vreme odvojila od daljeg razgledanja video-knjiga. Povremeno bi se, ipak, vraao astrostimulatoru kako bi bacio jo koji pogled na svemir koji je video kao sa nekog vidikovca neposredno izvan broda, dok njega (oigledno) nigde nije bilo. inio je to ponekad samo na trenutak, naprosto da se uveri da boravak u beskonanoj praznini ne izaziva u njemu oseaj nelagodnosti. Ponekad bi se osetio izgubljen u zvezdanom rasporedu, pa bi lenjo prebrojavao zvezde ili od njih stvarao vlastite geometrijske slike, koristei priliku da se bavi neim to na Zemlji nikako ne bi bio u stanju da ini, jer bi rastui oseaj agorafobije veoma brzo sve drugo nadvladao. Konano, vie nije bilo sumnje da Aurora postaje sve blistavija. Uskoro se mogla lako razabrati meu ostalim svetlosnim takicama, zatim nepogreivo, i na kraju neizbeno. Najpre je delovala kao siuna, srebrnasta estica svetlosti, koja je zatim sve bre poela da se uveava, tako da su se uskoro na njoj mogle uoiti i smene dana i noi. Predstavljala je gotovo savren polukrug kada je Bejli konano postao svestan njenih mena. Bejli se obrati Denilu za potpunije razjanjenje. "Aurori se pribliavamo sa njene spoljanje orbitalne ravni, objasni robot. "Juni pol planete nalazi se, manje ili vie, u sreditu njenog diska, delom na osvetljenoj povrini. Na junoj hemisferi sada je prolee."

"Na osnovu onoga to sam proitao", primeti Bejli, "Aurorina osa nagnuta je pod uglom od esnaest stepeni." Samo se nekoliko trenutaka zadrao na opisu fizikih svojstava planete, nastojei da, pre svega, sazna to vie o njenim iteljima, ali mu se taj podatak ipak urezao u pamenje." "Tako je, partneru Elija. Uskoro emo ui u Aurorinu orbitu i smene dana i noi postae bre. Aurora se bre obre oko svog sunca nego Zemlja..." "Da, dan i no traju na njoj dvadeset tri asa." "Tano dvadeset tri asa i dvadeset minuta. Dan na Aurori sastoji se od deset asova, a svaki as izdeljen je na stotinu minuta, od kojih, opet, svaki ima stotinu sekundi. Svaki sekund na Aurori otprilike je za petinu krai od onog na Zemlji." "Da li se na to misli kada se u knjigama govori o metrikim asovima, metrikim minutima, i tako dalje?" "Da. U poetku je Aurorance bilo teko ubediti da napuste vremenske jedinice na koje su bili navikli, i tako su u upotrebi bila oba sistema - i standardni i metriki. Danas navodimo samo asove, minute i sekunde, pri emu se decimalna verzija naprosto podrazumeva. Isti taj sistem usvojen je i na svim svetovima Svemiraca, premda na nekima od njih nije usklaen sa prirodnom rotacijom planete. Razume se, svaka pojedina planeta koristi svoj lokalni sistem." "Kao, na primer, Zemlja." "Tako je, partneru Elija, s tim to Zemlja koristi iskljuivo prvobitne, standardne vremenske jedinice. To ne odgovara svetovima Svemiraca, pogotovo kada je trgovina u pitanju, ali se, uprkos tome, ne protive da Zemlja zadri svoj tradicionalni nain merenja vremena." "Ne iz puke obzirnosti, pretpostavljam. Sve mi se ini da je to samo jedan od naina na koji ele da istaknu Zemljinu razliitost... A kako se decimalni sistem uklapa u godinu? Na kraju krajeva, i Aurora mora imati svoj prirodni tok obrtanja oko sunca, od koga zavise i njena godinja doba... Kako se ona mere?" "Aurora se oko svog sunca obrne za 373.5 auroranska dana, to iznosi 0.95 duine zemaljske godine", odgovori Denil. "Meutim, to nema nikakvu praktinu vanost. Na Aurori su usvojili da jedan mesec ima trideset dana, a deset meseci da ini jednu metriku godinu. Metrika godina iznosi etiri petine sezonske, odnosno, otprilike, etiri petine zemaljske godine. Taj se odnos, razume se, razlikuje od jednog sveta do drugog. Obino se uzima da deset dana ini jedan decimesec. Ovakav sistem u upotrebi je na svim Spoljnim svetovima." "Ipak, mora postoja ti neki prihvatljiv nain da se slede promene godinjih doba." "Na svakom svetu postoji i sezonska godina, ali se na nju malo ko obazire. Ukoliko je, iz bilo kog razloga, takvo obavetenje nekome potrebno, uz pomo kompjutera mogue je bilo kojem danu - u prolosti ili u sadanjosti - odrediti mesto u sezonskoj godini. To se moe uiniti na svakom od svetova, pri emu ni prebacivanje u lokalno vreme, ili lokalnog vremena u sezonsku godinu, ne

predstavlja ni najmanju tekou. Samo se po sebi razume, partneru Elija, da je svaki robot sposoban da to obavi, kada god su lokalno vreme ili sezonska godina od nekog znaaja za ljudsku delatnost. Prednost metrikih jedinica je u tome to ljudima stavljaju na raspolaganje objedinjeni sistem merenja vremena, uz, dakako, tek manje promene u decimalnim vrednostima za pojedinane svetove." Bejlija je zbunjivala injenica da u video-knjigama koje je pogledao o svemu tome nije bilo ni pomena. Meutim, zahvaljujui vlastitoj upuenosti u istoriju Zemlje, bilo mu je poznato da je - nekad davno - lunarni mesec na njoj predstavljao okosnicu kalendara, ali je potom dolo doba kada je, zarad lakeg merenja vremena, lunarni mesec naprosto bio zanemaren i gotovo zaboravljen. Da su zemaljske knjige bile stavljene na uvid nekom strancu, on, vrlo verovatno, ne bi u njima naao ni pomena o lunarnom mesecu ili promenama koje su nastupile u kalendarima. Sadrale su samo datume, bez ikakvih dodatnih objanjenja. Do koje se mere, u tom sluaju, mogao osloniti na saznanja koja je dosad prikupio? Bie, oigledno, prinuen neprestano da postavlja pitanja, i da nita ne uzima kao samo po sebi razumljivo. Bie toliko prilika da mu promakne i ono to je oigledno, toliko izgleda da neto pogreno razume, toliko naina da se zaputi pogrenim tragom. 11. Sada je ve Aurora, koja je po mnogo emu liila na Zemlju, ispunjavala gotovo itav prizor kada bi koristio astrostimulator. (Bejli na taj nain jo nikada nije video Zemlju, ali je u knjigama iz astronomije bilo dosta fotografija kojih se i te kako nagledao). Bejli je na Aurori ugledao iste one kovitlace oblaka, istovetne prizore pustinjskih oblasti, iste iroke pruge dana i noi, iste spletove treperavih svetala na nonoj polulopti planete, ba kao na fotografijama Zemlje. Bejli je sve to zaneseno posmatrao, a onda pomisli: a ta ako su ga, iz nekog razloga, poveli u svemir, rekavi mu da ide na Auroru, a u stvari su ga zbog neega vraali na Zemlju - iz nekog tananog i ludakog razloga? Kako bi, uopte, pre nego to sleti, mogao da uoi razliku? Ali da li je bilo razloga za podozrenje? Denil mu je strpljivo objasnio da sazvea na nebesima obe planete izgledaju isto, ali, nije li to i bilo prirodno za planete to krue oko komijskih sunaca? Posmatrane iz svemira, obe su planete, u celini gledano, bile gotovo istovetne; ali, nije li se to i moglo oekivati s obzirom na injenicu da su obe bile naseljene i u visokoj meri prilagoene ljudskim potrebama? Da li je imao i najmanjeg razloga da pretpostavi da se neko na tako neuverljiv nain poigrao s njim? I emu? A opet, zato ne bi sve i predstavili tako da deluje neuverljivo i beskorisno? Ipak, ukoliko je postojao neki vrst razlog za tako neto, on bi ga, sigurno, smesta prozreo.

Da li bi i Denil bio deo jedne takve zavere? Sigurno ne bi, da je bio ljudsko bie. Meutim, on je bio samo robot; i, nije li postojala mogunost da mu se naredi da se na odgovarajui nain i ponaa? Nije bilo naina da doe do bilo kakvog razboritog zakljuka. Bejli zatee sebe kako pokuava da nazre obrise kontinenata ne bi li ih prepoznao kao zemaljske ili zakljuio da oni to nisu. To e biti tih-proba... ali ispala je neuspena. Prizori koji su se neodreeno smenjivali kroz oblake nisu mu bili ni od kakve koristi. On jednostavno nije bio dovoljno upuen u geografiju Zemlje. Ono to je na Zemlji najbolje poznavao, bili su njeni podzemni Gradovi, njene peine od elika. Delii morske obale koje je video nisu mu delovali poznato - da li je to bila Aurora ili Zemlja, on to nije znao. Ali emu sve te nedoumice? Kada se uputio na Solariju, ni za asak nije posumnjao da ide ka pravom odreditu; ni za trenutak mu ni na pamet nije palo da ga, moda, vraaju na Zemlju... Da, ali tada je pred sobom imao jasan zadatak, i postojali su razumni izgledi da ga uspeno okona, dok je sada oseao da za tako neto nema nikakve anse. A moda je, zapravo, eleo da se vrati na Zemlju, te je u svom umu iskovao lanu zaveru, kako bi je samom sebi predstavio kao moguu. Nedoumice u njegovom umu dostignue takav stepen da su poele da ive vlastitim ivotom. Nije, naprosto, bio u stanju da ih se oslobodi. Video je sebe kako posmatra Auroru sa gotovo mahnitom napetou, nesposoban da se vrati u stvarnost svoje kabine. Aurora se kretala, lagano se obrui... Dovoljno ju je dugo posmatrao da bi to mogao uoiti. Dok je posmatrao svemir, sve mu se inilo nepominim, poput neke tamno obojene pozadine, sa tihim i kao zamrznutim tkanjem iskrica svetlosti, usred koga se, kasnije, pojavila i jedna polukruna takica. Da li mu je ta potpuna ukoenost pomogla da suzbije oseanje straha od beskrajnog, praznog prostora? Ali sada je bio u stanju da vidi Auroru kako se kree, i on shvati da brod spiralno ulazi u poslednju fazu leta pre sletanja. Oblaci su se naduvavali navie... Ne, ne oblaci; to se brod spiralno sputao. Brod se kretao. On se kretao. Odjednom je postao svestan svog postojanja. Propadao je kroz oblake; padao je, bez zatite, kroz prazninu pravo ka vrstom tlu. Grlo mu se steglo; jedva je disao. Oajniki je govorio samom sebi: ututkan si sa svih strana. Brodski zidovi svuda su oko tebe. Ali zidove nije bio u stanju da oseti. Bez obzira na zidove, pomisli on, ipak si zatvoren sa svih strana. obmotan si koom. Meutim, ni vlastitu kou nije bio u stanju da oseti. Oseao se jo gore nego da je bio sasvim nag - bio je ogoljena linost, potpuno

razotkrivena sutina identiteta, iva taka, singularnost okruena otvorenim i beskrajnim svetom, a pri tom je i padao. eleo je da iskljui tu viziju, da stegne aku oko ivice kontrolne ploice - ali se nita ne dogodi. Nervni zavreci su mu se do te mere izobliili da ni uz silnu volju do automatskog pritiskanja nije dolo. Jednostavno, izgubio je volju. Oi nisu htele da mu se sklope, niti aka da se stisne. Uas ga je obuzeo i hipnotisao, toliko ga uplaivi da se skamenio. Sve to je oseao bili su oblaci pred njim, beli - ipak, ne sasvim beli - sa narandasto-zlaanim prelivom... A onda je sve odjednom posivelo - i on poe da se davi. Nije bio u stanju da die. Oajniki se trudio da proisti zaepljeno grlo, da pozove Denila u pomo... Ali nije bio u stanju ni glasa da pusti... 12. Bejli je disao kao da je upravo grudima prekinuo vrpcu posle duge i iscrpljujue trke. Soba je bila nekako iskoena, i on pod levim laktom oseti neto tvrdo. Trenutak potom, shvati da lei na podu. iskar je kleao pokraj njega, i robotova aka (vrsta, ali nekako hladna) stezala mu je doruje desne ruke. Vrata kabine, koja je mogao videti preko iskarovog ramena, bila su odkrinuta. Bejli nije morao da pita ta se dogodilo, jer mu je odmah sve bilo jasno. iskar je epao njegovu nemonu aku i pritisnuo mu prste na kontrolnu ploicu kako bi iskljuio astrosimulator. U suprotnom... Denil je takoe bio tu, nadnesen nad Bejlijem; u njegovom pogledu naziralo se neto to je bilo veoma nalik na bol. "Nisi nita rekao, partneru Elija", oglasi se Denil. "Da sam samo malo ranije postao svestan tvojih tegoba..." Bejli pokua da mu stavi do znanja da je shvatio, ali da vie nije vano. Jo nije bio u stanju da govori. Dvojica robota saekae dok Bejli ne naini slabaak pokret u elji da ustane, a onda hitro podmetnue ruke, pomogavi mu da se podigne. Poto ga smestie na sedite, iskar neosetno ukloni kotrolnu ploicu iz Bejlijeve ake. "Uskoro emo se spustiti", obavesti ga iskar. "Pretpostavljam da vam astrosimulator vie nee biti potreban." "U svakom sluaju, najbolje bi bilo da ga uklonimo", dodade Denil ozbiljnim glasom. "ekajte!" uzviknu Bejli. Glas mu je bio nalik na promukli apat, i jo nije bio siguran moe li iz sebe istisnuti ijednu re. Stoga duboko udahnu, i proisti grlo. "ekajte!" ponovi on slabim glasom. "iskare!" iskar se okrenu. "Da, gospodine?" Bejli nije odmah progovorio. Sada, kada ga je pozvao, iskar e biti spreman da

eka, moda i beskonano dugo. Bejli pokua da se pribere. Bio u pitanju strah od praznine ili ne, i dalje nije bio naisto u pogledu njihovog odredita. To je prvo poelo da ga mui i sasvim je mogue da je samo pojaalo njegovu teskobu pred prazninom. Morao je to odmah da raisti. iskar ga nee slagati. Robot nije u stanju da lae - osim ukoliko mu nije dat sasvim odreen nalog u tom smislu. Ali zbog ega bi, uopte, takav nalog bio izdat iskaru? Denil je bio njegov pratilac, i on je trebalo da sve vreme ostane s njim. Ukoliko je uopte trebalo izrei neku la, bio bi to Denilov zadatak. iskar je samo obavljao sitne poslove, kao to je na primer bilo straarenje pred vratima. Zasigurno, ne bi on bio taj koga bi upleli u mreu lai. "iskare", pozva on ponovo robota, sada gotovo normalnim glasom. "Da, gospodine?" "Treba uskoro da sletimo, je li tako?" "Kroz neto manje od dva asa, gospodine." To znai dva metrika sata, pomisli Bejli. Vie od dva normalna sata? Ili manje? Nije vano. To je samo moglo uneti zbrku. "Reci mi smesta ime planete na koju se sputamo", zatrai Bejli to je mogao otrijim glasom. Ljudsko bie, ako bi uopte odgovorilo, uinilo bi to posle pauze - a i onda bi to uinilo sa vidnim iznenaenjem. iskar je, meutim, odgovorio istog asa, jasno i nedvosmisleno. "Aurora, gospodine." "Otkud zna." "Aurora je nae odredite. Pored toga, to nikako ne bi mogla biti Zemlja, budui da masa Aurorinog sunca, Tau Ceti, iznosi samo devet desetina mase Zemljinog sunca. Iz toga sledi da je Tau Ceti neto hladnija zvezda i njenu svetlost svee i nenaviknute ljudske oi doivljavaju kao izrazito narandastu. Mogue je da ste ve u odbljescima na gornjim slojevima oblaka, uoili karakteristinu boju Aurorinog sunca. U svakom sluaju, primeivaete je svuda oko sebe... dok vam se oi ne naviknu na nju." Bejli skloni pogled sa iskarovog bezizraajnog lica. Tako je, ve sam zapazio razliku u bojama, pomisli Bejli, samo to tome nisam pridavao nikakvu vanost. Glupa greka. "Slobodan si, iskare." "Da, gospodine." Bejli se s gorinom obrati Denilu. "Napravio sam budalu od sebe, Denile." "Shvatio sam da se pita da li te moda ne obmanjujemo, partneru Elija, i vodimo na neko drugo mesto, a ne na Auroru... Da li si imao ikakvog razloga za tako neto?" "Nisam. Moda je za to bila kriva nelagodnost proistekla iz podsvesnog straha od praznog prostora. Zagledan u prividno nepomian svemir nisam oseao nikakvu

uoljivu tegobu, ali je oseaj tegobe mogao biti skriven negde duboko unutra, gde je izazivao sve vei nespokoj." "Naa greka, partneru Elija. Budui da smo znali za tvoju odbojnost prema otvorenim prostorima, nismo smeli dopustiti da se prepusti astrosimulatoru, odnosno, budui da si to ve uinio, nismo te smeli ostaviti bez nadzora." Bejli zbunjeno odmahnu glavom. "Nije to u pitanju, Denile. Dovoljno me dobro nadzirete. Pitanje koje mi se namee jeste, zapravo, do koje u mere biti pod nadzorom na samoj Aurori." "Partneru Elija, ini mi se da e biti veoma teko omoguiti ti slobodan pristup svim mestima na Aurori, kao i samim Aurorancima." "Uprkos svemu, ba mi to mora biti omogueno. Ukoliko treba da reim ovaj sluaj roboumorstva, mora mi biti omogueno da potraim obavetenja na licu mesta - i od osoba koje su u tome imale nekog udela." Bejli se sada oseao ve sasvim dobro, mada je bio iznuren. Zaista neobino, ali snaan doivljaj kroz koji je upravo proao izazvao je u njemu silnu potrebu za lulom i duvanom, iako je u pitanju bila navika s kojom je, bar je tako verovao, raskrstio jo pre godinu dana. Gotovo da je mogao osetiti ukus i miris duvanskog dima kako mu se provlae kroz usta i nos. Znao je da e morati da se zadovolji pukim seanjem na to. Na Aurori, puenje ni po koju cenu nije bilo dozvoljeno. Duvana nije bilo ni na jednom od svetova Svemiraca, i, ak i da ga je poneo sa sobom, bio bi mu oduzet i uniten. "Partneru Elija", prenu ga Denil iz misli, "o tome moramo porazgovarati sa dr Fastolfom im se spustimo. Nisam ovlaen da donosim sline odluke." "Svestan sam toga, Denile, ali kako da razgovaram sa Fastolfom? Posredstvom neega nalik na astrosimulator? Sa kontrolnom ploicom u rukama?" "Ni u kom sluaju, partneru Elija. Razgovarae s njim licem u lice... Namerava, naime, da te doeka u svemirskoj luci." 13. Bejli je oslukivao nee li zauti zvuke koji je trebalo da prate sletanje. Nije mu, razume se, bilo poznato kakve bi prirode oni mogli biti. Nije poznavao mehanizam broda, nije znao koliko je ljudi i ena bilo na njemu, kakve su obaveze imali pri sletanju, niti u kom e se vidu zvuci objaviti. U obliku povika? Huanja? Ili, pak, tek nejasnog podrhtavanja? Nije uo ba nita. "ini mi se, partneru Elija", primeti Denil, "da si jo prenapet... Voleo bih da ne okleva da me upozna sa svakim oseanjem nelagodnosti koje bi se kod tebe moglo javiti... Moram ti smesta pritei u pomo ukoliko, iz bilo kog razloga, oseti nelagodnost." U Denilovom glasu moglo se naslutiti blago naglaavanje rei 'moram'. Bejli poluodsutno stade da razmilja: Prvi zakon navodi ga na to. I on je, na svoj

nain, budui da nije predvideo nevolju koja me je snala, sigurno propatio isto onoliko koliko i ja. Nedozvoljena neuravnoteenost pozitronskih kola za mene ne mora imati nikakvog znaaja, ali kod njega moe proizvesti istu onu vrstu neprijatnosti i istu reakciju kao i bol kod mene. Razmiljao je i dalje: mogu li ja, uopte, bolje znati ta se zbiva u vetakom tkivu i vetakoj svesti jednog robota, nego to Denil zna ta se dogaa u meni? A onda, osetivi neku vrstu grie savesti to je o Denilu razmiljao kao o robotu, Bejli se zagleda u njegove blage oi (kada je o njegovom pogledu poeo razmiljati kao o blagom?)... "Smesta u te obavestiti ako osetim i najmanju nelagodnost", sloi se Bejli. "U ovom trenutku, sa mnom je sve u redu. Samo pokuavam, partneru Denile, da uoim bilo kakav zvuk koji bi mi neto nagovestio o postupku sletanja." "Hvala ti, partneru Elija", odgovori Denil ozbiljno i lako se nakloni. "Ne bi trebalo da oseti nikakvu nelagodnost prilikom sletanja. Osetie ubrzanje, ali jedva primetno, jer e se, do izvesne mere, i sama ova prostorija tome prilagoditi. Mogue je da temperatura skoi, ali ne vie od dva stepena celzijusa. to se tie zvunih efekata, moda e se uti blago itanje prouzrokovano prolaskom kroz atmosferu. Da li e ita od toga izazvati kod tebe oseaj nelagodnosti?" "Ne bi trebalo... Ono to mi smeta jeste to i sam, na neki nain, ne uestvujem u sletanju. Voleo bih da o tome saznam neto vie. Ne dopada mi se to sedim ovde kao kakav zatoenik i to mi je to iskustvo uskraeno." "Ali partneru Elija, ve si ustanovio da priroda takvih iskustava ba ne odgovara tvojim sklonostima." "Ali Denile, kako da to onda prevaziem?" upita Bejli ustro. "To ipak nije razlog da sedim ovde zatvoren." "Partneru Elija, ve sam ti objasnio da te drimo ovde zarad tvoje vlastite bezbednosti." Bejli odmahnu glavom, jasno ispoljivi svoje neslaganje. "Razmislio sam o tome i smatram to istom besmislicom. Imajui u vidu sva ogranienja koja su mi nametnuta, kao i tekoe s kojima u se suoiti u pogledu razumevanja bilo ega u vezi s Aurorom, moji izgledi da raistim svu tu zbrku tako su mali da mislim da nikome ko je pri zdravom razumu ni na pamet ne bi palo da trai vreme pokuavajui da me osujeti. A ukoliko bi to nekom ipak palo na pamet, zato bi mene lino napadao? to ne bi izvrio sabotau na ovom brodu? Ukoliko poemo od toga da smo suoeni sa ovejanim nitkovima, posmatrano sa njihovog stanovita, unitenje ovog broda i njegove posade, iskara i tebe - i mene, razume se predstavljao bi malu cenu koju bi valjalo platiti." "I ta mogunost uzeta je u obzir. Brod je paljivo pregledan. I najmanji nagovetaj neke sabotae bio bi otkriven." "Siguran si? Sto odsto siguran?" "Razume se da nita nije apsolutno izvesno kada je u pitanju jedna ovakva stvar.

iskara i mene, meutim, tei pomisao da je postotak izvesnosti u ovom sluaju vrlo visok i da moemo nastaviti ne gubei iz vida onaj minimalni postotak mogunosti da doe do katastrofe." "A ako ipak greite?" Jedva primetni gr minu Denilovim licem, kao da se od njega trailo da razmotri neto to je bilo u oitoj suprotnosti sa nesmetanim radom pozitronskih spletova njegovog mozga. "Ali dosad nismo pogreili." "Ne moe biti toliko siguran. Upravo nam predstoji sletanje, i to, sasvim sigurno, predstavlja trenutak poveane opasnosti. U stvari, u ovom trenutku ni nema potrebe za sabotaom na brodu. Sada sam u najveoj opasnosti - upravo sada. Ne mogu ostati u ovoj prostoriji, s obzirom na to da treba da stupim na tle Aurore. Bie potrebno da proem kroz brod, i tako u biti nadohvat onih koji su na njemu. Je li sve preduzeto da se iskrcavanje bezbedno obavi? (Oseao je da postupa sitniavo - bespotrebno se istresajui na Denila, uznemiren usled dugog zatoenitva i oseajui se ponienim zbog svoje malopreanje slabosti). "Jeste, partneru Elija", odgovori Denil mirno. "Da ti kaem istinu, ve smo sleteli. Ovog asa nalazimo se na Aurori." Bejli se na trenutak zgranuo, a onda stade mahnito da se obazire oko sebe - ali razume se, iz zatvorene prostorije nita se nije moglo videti. Niti je osetio niti uo ita od onoga to mu je Denil maloas nagovestio. Ni ubrzanje, ni porast temperature, ni itanje... Da nije Denil, ipak, ponovo, namerno potegao pitanje njegove line bezbednosti, kako bi bio siguran da nee razmiljati o drugim, dakako manje vanim neprijatnim stvarima? "Ipak, ostaje pitanje bezbednog izlaska iz broda", nastavi Bejli uporno. "Kako da se to izvede a da ne budem izloen napadu moguih neprijatelja?" Denil pristupi zidu i dodirnu neko mesto na njemu. Zid se istog asa razdvoji i njegova dva krila brzo kliznue u stranu. Bejli ugleda pred sobom dugu cilindrinu prostoriju, nalik na tunel. U tom trenutku na vratima se pojavi iskar. "Gospodine", obrati mu se on, "nas trojica izii emo kroz izlazni hodnik. Ostali e biti pod nadzorom spolja. Na kraju tunela ekae nas dr Fastolf." "Vidi, preduzeli smo sve mere predostronosti", dodade Denil. "Izvinjavam se Denile, iskare", promrmlja Bejli i smrknuto kroi u tunel. Sva ta nastojanja da ga uvere kako su preduzete sve mere predostronosti jasno su mu kazivala da su smatrali kako su one zaista bile neophodne. Bejli je voleo da misli kako nije kukavica, ali sada se nalazio na tuoj planeti, bez mogunosti da razlikuje prijatelja od neprijatelja, bez mogunosti da nae utehu u bilo emu prisnom (s izuzetkom, razume se, Denila). U kljunim trenucima, pomisli on dok ga je podilazila jeza, nai e se ogoljen, bez iega to bi ga grejalo i prualo mu oseaj olakanja.

FASTOLF

14. Dr Han Fastolf zaista ih je ekao - smeei se. Bio je visok i vitak, svetlosmee, ne naroito guste kose, a bile su tu, razume se, i njegove ui. Tih se uiju Bejli dobro seao, ak i posle tri godine. Velike, klempave ui, davale su mu pomalo smean, pomalo prostoduan izgled. Ui su bile te koje su izmamile Bejliju osmeh pre nego Fastolfova dobrodolica. Bejli se za trenutak zapita kako to da auroranska medicinska tehnologija ne obuhvata i podruje sitne plastine hirurgije koja se bavi otklanjanjem takvih nedostataka kao to su ovako ogromne ui... Ali s druge strane, mogue je da se Fastolfu dopadao njihov izgled ba kao -iznenaujue - i samom Bejliju. Uvek ima ta da se kae o licu koje izaziva smeh. Moda je Fastolf i drao do toga da ve na prvi pogled ostavi prijatan utisak. Ili je moda smatrao uputnim da se prema njemu odnose s potcenjivanjem? Ili je, naprosto, eleo da bude razliit? "Detektive Elija Bejli", oslovi ga dr Fastolf, "jo vas se dobro seam, iako vas stalno sebi predstavljam sa licem glumca koji je tumaio va lik u onoj drami." Bejli se namrti. "Moram vam priznati, dr Fastolfe, da me ta hipertalasna drama jo progoni. Kad bih samo znao gde da se od nje sakrijem..." "Nema takvog mesta", doeka ga Fastolf srdano. "Ne, bar, nekog obinog. Ali ako vam to toliko smeta, od ovog asa briemo tu temu iz naih razgovora. Nikada je vie neu pomenuti. Slaete li se?" "Hvala vam." Sa proraunatom naglou, Bejli prui ruku dr Fastolfu. Fastolf je trenutak vidljivo oklevao, a onda je oprezno i nakratko prihvati. "Nadam se, gospodine Bejli, da ne predstavljate pokretnu vreu zaraze." On se alosno zagleda u svoje ake. "Moram ipak priznati", dodade on, "da se ba ne oseam prijatno, uprkos tome to su mi ake prole kroz hemijsku obradu. ta ete, i ja sam rtva strahova koji opsedaju nae drutvo." Bejli slee ramenima. "Niko od nas nije toga poteen. Ni meni ba nije najdraa pomisao da budem na Otvorenom - to jest, na vazduhu. A kad smo ve kod toga, nimalo nisam zadovoljan to sam na Auroru morao da doem pod okolnostima u kakvima sam se naao." "Razumem vas sasvim dobro, gospodine Bejli. Imam ovde zatvoreno vozilo za vas, i kada stignemo na moj posed, daemo sve od sebe da i dalje ostanete u zatvorenom." "Hvala vam, ali dok budem boravio na Aurori, oseam da u povremeno morati da se naem i na Otvorenom. Spreman sam na to - u meri u kojoj to uopte mogu biti." "Shvatam... Ipak, nastojaemo da vas ne izlaemo Otvorenom ako to zaista ne bude neophodno. Budui da to ovog asa nije sluaj, molim vas da ostanete

unutra." Vozilo ih je ekalo u senci na izlazu iz tunela i jedva da je doao u dodir sa Otvorenim pri prelazu iz jednog u drugo. Bejli je bio savreno svestan prisustva Denila i iskara iza svojih lea; iako veoma razliiti po izgledu, obojica su posedovali gotovo istovetnu ozbiljnost i sposobnost da ekaju - krajnje strpljivo. Fastolf otvori zadnja vrata na kolima. "Molim vas, uite." Bejli ue. Hitro i bez ikakvih potekoa Denil kliznu za njim, dok se iskar, gotovo istovremeno, pokretom nalik na lepo smiljenu plesnu figuru, smesti s njegove druge strane. Bejli se, tako, nae ukljeten izmeu dvojice robota, mada ne i previe stisnut. U stvari, sasvim mu je godila pomisao da se izmeu njega i Otvorenog nalaze masivna tela dvojice robota. Meutim, Otvoreno nije ugledao ni na tren. Fastolf se smestio na prednje sedite i, poto su se vrata za njim zatvorila, prozori su se zatamnili i vetaka, rastresita svetlost obasjala je unutranjost vozila. "Obino se, gospodine Bejli, ne vozim na ovaj nain", objasni mu dr Fastolf, "ali, sasvim mi je svejedno ukoliko vama ovako vie odgovara. Vozilom u potpunosti upravlja kompjuter, poznato mu je kuda treba da ide, i u stanju je da izie na kraj sa svakom preprekom ili opasnou. Nema nikakve potrebe da mi sami bilo ta inimo." Osetilo se jedva uoiljivo ubrzanje, a potom neodreeni i jedva primetni oseaj kretanja. "Ovo je bezbedan put, gospodine Bejli", nastavi Fastolf. "Dobro sam se pomuio da to manji broj ljudi sazna da ete biti u ovom vozilu; isto tako, sasvim je izvesno da niko nee moi da utvrdi da ste sada u njemu. Vonja kolima - koja se kreu na mlazni pogon, tako da, zapravo, lebde nad tlom - nee dugo potrajati, ali, razume se, ukoliko elite, slobodno se opustite i predahnite. U ovom vozilu savreno ste bezbedni." "Sve vreme se ponaate", primeti Bejli, "kao da smatrate da sam zaista u opasnosti. Na brodu sam bio do te mere zatien da sam se gotovo oseao kao zatoenik - i, evo, sada nastavljamo s tim." Bejli se obazre po skuenoj, sa svih strana zatvorenoj unutranjosti vozila; bio je sasvim okruen konstrukcijom od elika i neprozirnog stakla - da se i ne pominju tela dvojice robota. Fastolf se veselo nasmeja. "Znam da preterujem, ali napetost na Aurori sada je na vrhuncu. Stiete ovamo usred krize, i stoga u radije ispasti smean zbog preterivanja, nego da vas, zanemarivanjem mera predostronosti, izloim uasnim rizicima." "Nadam se da shvatate, dr Fastolfe", odgovori Bejli, "da bi moj neuspeh ovde znaio i ozbiljan udarac za Zemlju." "To mi je veoma dobro poznato. Verujte mi, da u isto kao i vi dati sve od sebe da do toga ne doe." "Verujem vam. Pored toga, moj mogui neuspeh ovde - ma ta bio razlog tome -

znaio bi i moj lini i profesionalni krah tamo na Zemlji." Fastolf se naglo okrenu i zagleda u Bejlija s izrazom iskrene zaprepaenosti. "Stvarno? To, zaista, ne bismo eleli da se desi." Bejli slee ramenima. "Slaem se, ali bi se to ipak dogodilo. Nema nikakve sumnje da bih postao najzgodnija meta za ojaenu vladu na Zemlji." "To mi uopte nije palo na pamet, gospodine Bejli, kada sam traio da vas poalju ovamo... Moete biti sigurni da u uiniti sve to je u mojoj moi. Mada, iskreno da kaem..." Fastolf obori pogled. "Mada, iskreno da kaem, ukoliko izgubimo, to ba i nee biti mnogo." "Znam", odgovori Bejli suvo i, zavalivi se dublje u sedite, zatvori oi. Kretanje vozila osealo se sada samo kao blago ljuljukanje, ali Bejli ipak ne zaspa. U stvari, napregnuto je razmiljao - bez obzira na to koliko mu to moglo biti od koristi. 15. Bejli nije ni na drugom kraju imao prilike da iskusi Otvoreno. Kada je pomolio glavu iz vozila, ve su se nalazili u podzemnoj garai; potom su se malim liftom(kako se kasnije ispostavilo) popeli do prizemlja. Uveli su ga u jednu sunanu prostoriju i, dok je prolazio kroz nju izloen neposrednim zracima sunca - da, bilo je u njemu narandaste primese - Bejli malkice uvue ramena. Fastolfu to ne promae. "Prozori su prozirni, ali se mogu zamraiti", ree on. "Ukoliko elite, moemo to odmah uiniti. Trebalo je da se ranije setim..." "Ne, nema potrebe", odgovori Bejli pomalo osorno. "Nastojau da im sve vreme budem okrenut leima. Moram se naviknuti." "Kako god elite, ali, molim vas, obavestite me, u bilo koje doba, ukoliko se osetite neprijatno... Gospodine Bejli, na ovom delu Aurore sada je pozno jutro. Ne znam prema kakvom ste se vremenu ravnali na brodu... Ipak, ukoliko ste budni ve nekoliko asova, i sada elite da odspavate, to moemo lako srediti. Ukoliko vam se ne spava, i ukoliko niste gladni, niko vas nee terati da obedujete. Meutim, ukoliko bi vam doruak prijao, dobro ste doli da mi se za nekoliko asaka pridruite." "To se sluajno sasvim poklapa sa mojim biolokim vremenom." "Odlino. Podseam vas da je na dan otprilike sedam odsto krai od zemaljskog. Ne bi trebalo da osetite neke posebne tekoe u bioritmikom prilagoavanju, ali, ukoliko se to ipak desi, nastojaemo da se ravnamo prema vaim potrebama." "Hvala vam." "Jo neto... Zaista nemam nikakvu predstavu o tome kakva bi vam hrana najvie prijala." "Snai u se sa bilo im to budete stavili preda me."

"Ipak, neu se uvrediti ukoliko vam se bilo ta uini... ovaj, neukusnim." "Hvala vam." "Nee vam smetati ukoliko nam se Denil i iskar pridrue?" Bejliju poe za rukom da se slabano osmehne. "Hoe li i njih dvojica... obedovati?" Fastolf mu, meutim, ne odvrati osmehom. "Nee, ali bih voleo da sve vreme budu pokraj nas", odgovori on ozbiljno. "I dalje u opasnosti? ak i ovde?" "Ni u ta nemam do kraja poverenja. ak ni ovde." Jedan robot ue. "Gospodine, sto je postavljen." Fastolf klimnu. "Vrlo dobro, Faberu. Stiemo za nekoliko trenutaka." "Koliko robota imate?" upita Bejli. "Nekoliko. Nismo kao Solarijanci, gde svako ima i po deset hiljada robota, ali ja imam vie nego to je uobiajeno - pedeset sedam. Kua mi je prilino velika, a istovremeno mi slui kao radni prostor i kao radionica. Pored toga i moja ena kada je imam - mora imati dovoljno prostora kako joj ne bi smetao moj rad; ona, obino, ima zasebno krilo i o njoj se posebno staraju." "Kad ve imate pedeset sedam robota, verujem da vam nije bilo teko da se privremeno liite dvojice... Sada se oseam manje krivim to ste poslali Denila i iskara da me doprate do Aurore." "Izbor nije bio nimalo sluajan, uveravam vas, gospodine Bejli. iskar je moj majordomo i desna ruka. Sa mnom je jo od moje rane mladosti." "I ba njega ste poslali da me doprati ovamo: zaista sam poastvovan", odvrati Bejli. "To samo svedoi o vanosti koju vam pridajemo, gospodine Bejli. iskar je najpouzdaniji od svih mojih robota - vrst je i postojan." Bejli u magnovenju skrenu pogled prema Denilu, i Fastolfu to ne promae. "U reenu brojku ne ukljuujem i Denila", objasni on. "On mi nije sluga, ve dostignue na koje sam bezmerno ponosan - toliko, ak, da predstavlja moju slabost. On je prvi iz svoje klase i, premda ga je dr Rod Nemenuh Sarton uobliio, prema svom liku, ovek koji je..." Fastolf za asak obzirno zastade, ali Bejli brzo klimnu i ree: "Shvatam." Nije bilo potrebe da Fastolf privede reenicu kraju, podseajui ga na svojevremeno Sartonovo ubistvo na Zemlji. "Premda je Sarton nadzirao izradu", nastavi Fastolf, "moji teorijski prorauni uinili su Denila moguim." Fastolf se osmehnu Denilu, koji se u znak priznanja blago nakloni. "Ali bio je tu i Jander", primeti Bejli. "Da..." Fastolf odmahnu glavom i lice kao da mu se smrai. "Trebalo je, po svoj prilici, da ga zadrim kraj sebe, kao i Denila. Ali on je bio moj drugi humanoidni robot i to je predstavljalo vanu razliku. Denil je, da tako kaem, bio moj

prvoroeni - poseban sluaj." "Vie se ne bavite izradom humanoidnih robota?" "Vie ne... Ali hajdemo..." pozva ga Fastolf trljajui ruke. "eka nas doruak... Ne verujem, gospodine Bejli, da je stanovnitvo Zemlje naviknuto na ono to ovde nazivamo prirodnom hranom. Imamo salatu od raia, hleb, sir i mleko i, ukoliko elite, bilo kakvo voe. Sve je vrlo lako. I na kraju, sladoled." "Sva tradicionalna zemaljska jela", potvrdi Bejli, "koja, meutim, u izvornom obliku danas moete nai samo opisana u starim knjievnim delima." "Nisu ta jela sasvim uobiajena ni ovde na Aurori... Ipak, smatrao sam da ne bi imalo smisla muiti vas naim tipinim jelovnikom koji se sastoji od posebnih auroranskih jela i zaina. ovek mora biti naviknut na njihov ukus." Fastolf ustade. "Molim vas, poite sa mnom, gospodine Bejli. Za stolom emo biti samo nas dvojica, i neemo se obazirati ni na kakav ceremonijal niti se pridravati ikakvih obreda." "Hvala vam", odgovori Bejli. "Smatram to posebnom ljubaznou s vae strane. Jednolinost putovanja dovde savlaivao sam intenzivnim prouavanjem podataka o Aurori, te mi je poznato da pravila ophoenja podrazumevaju i povei broj obrednih vidova ponaanja za vreme obeda - od ega sam, moram priznati, prilino zazirao." "Nema, zaista, nikakve potrebe za tim." "Moemo li, dr Fastolfe, pravila ponaanja zanemariti do te mere da jo za vreme obeda, porazgovaramo o poslu?" upita Bejli. "Ne bih smeo nepotrebno da gubim vreme." "Potpuno vas razumem. Porazgovaraemo i o poslu, ali se nadam da se mogu osloniti na vas da nikome neete pomenuti to krenje pravila. Ne bih eleo da budem prognan iz otmenog drutva." Fastolf se prigueno nasmeja. "Ipak, ne bi trebalo da se smejem - nema, u itavoj toj stvari, nieg smenog. Gubljenje vremena moe predstavljati i neto vie od puke neprilike - moe se, naime, pokazati fatalnim." 16. Soba koju je Bejli napustio bila je oskudno nametena: u njoj se nalazilo nekoliko stolica, jedna komoda sa ladicama, neto nalik na klavir, ali sa mesinganim cevicama umesto dirki, i nekoliko crtea na zidovima koji kao da su isijavali svetlost. Pod je bio gladak, nalik na ahovska polja sa razliitim nijansama mrke boje, moda da bi to vie podseao na drvenu podlogu, i mada je sijao kao da je upravo premazan voskom, nije bio klizav. Iako je pod u trpezariji bio isto takav, ona se po svemu ostalom sasvim razlikovala od prethodne sobe. Bila je to jedna dugaka, pravougaona prostorija, pretrpana svim i svaim. U njoj se nalazilo est poveih pravougaonih stolova, oito napravljenih tako da su se meusobno mogli povezati na bezbroj razliitih

naina. Uz jedan od kraih zidova stajao je bar, sa svetlucavim bocama raznoraznih boja smetenim ispred zakrivljenog ogledala koje kao da je do u beskraj umnoavalo prostoriju koja se u njemu ogledala. Na suprotnom zidu nalazila su se etiri plia udubljenja, i u svakom od njih stajao je po jedan robot. Du oba dua zida protezali su se mozaici koji su lagano menjali boje. Na jednom od njih bio je prikazan neki pejsa, mada Bejli nije umeo da odredi da li je re o auroranskom pejsau ili pejsau sa neke druge planete - ili je, naprosto, bio delo mate. Na jednom kraju bilo je prikazano itno polje (ili neto slino tome) sa obiljem sloenih poljoprivrednih maina, i svima njima upravljali su roboti. Sasvim na kraju zida, preko koga je pogled lagano klizio uoavajui pri tom izvestan broj ratrkanih kua, Bejli konano ugleda neto to je, po svemu sudei, moglo predstavljati neku vrstu auroranskog Grada. Drugi zid prikazivao je svemirski ambijent. Neka plaviastobela planeta, obasjana dalekim suncem, odbijala je svetlost tako da se ni pri najpomnijem zagledanju ovek nije mogao oteti utisku kako se ona lagano okree. Zvezde u njenoj pozadini - neke sasvim blede, a neke veoma sjajne - delovale su takoe kao da menjaju svoj meusobni raspored, mada su, kada bi se pogled usredsredio na neku njihovu manju skupinu, izgledale sasvim nepokretne. Na Bejlija je sve to delovalo nekako zbrkano i odbojno. "Pravo umetniko delo, gospodine Bejli", ree Fastolf. Malo previe skupo, rekao bih, ali Fanji je bilo veoma stalo do toga da ga ima... Fanja je, znate, moja sadanja supruga." "Da li e nam se, dr Fastolfe, i ona pridruiti?" "Nee... Kao to rekoh, biemo samo nas dvojica. Zamolio sam je da izvesno vreme ostane u svojim prostorijama. Ne elim da je optereujem problemom s kojim se suoavamo. Razumete me, nadam se?" "Da, razumem." "Doite. Molim vas, sedite." Na jednom od stolova nalazili su se tanjiri, ae i razliit pribor za jelo, u iju namenu Bejli ba nije bio uvek siguran. U sreditu stola stajao je neki predmet valjkastog oblika, koji se suavao pri vrhu, nalik na ogromnu ahovsku figuru izrezbarenu od sivog kriljca. Sedajui za sto, Bejli nije mogao da odoli da ne prui ruku i dotakne ga prstima. Fastolf se nasmei. "To je zainik. Na njemu se nalaze jednostavne kontrole pomou kojih moe da se izbaci odreena koliina bilo kog od desetak razliitih zaina na bilo koji deo jela. Da bi se njime rukovalo kako valja, potrebno je uzeti ga u aku i izvesti njime nekoliko sloenih pokreta koji su sami po sebi lieni svakog smisla, ali koji za otmene Aurorance predstavljaju simbole tananosti i prefinjenosti bez kojih se jelo ne moe posluiti. Kada sam bio mlai, bio sam u stanju da samo uz pomo palca i dva prsta izvedem sa zainikom trostruki premet i da iz njega izbacim so pre nego to mi padne na dlan. Meutim, kada bih to sada

pokuao, po svoj prilici bih opasno rizikovao da nekom od svojih gostiju razbijem glavu. Nadam se da vam nee smetati ako ne pokuam?" "Nipoto, dr Fastolfe." Jedan robot stavi salatu na sto, drugi prinese posluavnik sa vonim sokovima, trei se postara za hleb i sir, a etvrti im dodade salvete. Sva etvorica delovala su savreno usklaeno, bez imalo potekoa obavljali su poslove i nisu smetali jedan drugom. Bejli ih je zadivljeno posmatrao. Zavrili su svoj posao istovremeno, bez i najmanjeg znaka nekog prethodnog dogovora. Posle toga istovremeno odstupie od stola, istovremeno se naklonie, istovremeno se okrenue i vratie u svoja udubljenja na drugom kraju prostorije. Bejli odjednom postade svestan Denilovog i iskarovog prisustva. Nije ni primetio kada su uli. Stajali su, iekujui, u udubljenjima (koja su se na neki voleban nain tu stvorila) u zidu sa mozaikom na kome je bilo prikazano itno polje. Denil mu je bio blii. "A sada, poto su otili..." zausti Fastolf, a onda zastade i alosno odmahnu glavom. "Osim, to nisu otili. Po pravilu, roboti treba da napuste prostoriju pre nego to obed pone. Roboti, za razliku od ljudskih bia, ne jedu, te, shodno tome, ima smisla da oni koji jedu ponu s obedom, a da oni koji to ne ine iziu. To je preraslo u neku vrstu obreda. Bilo bi nezamislivo poeti s jelom pre no to se roboti udalje. U ovom sluaju, meutim..." "Nisu otili", zavri Bejli njegovu reenicu. "Nisu. Smatrao sam da je bezbednost vanija od etikecije i da vam to, budui da niste s Aurore, nee smetati." Bejli je ekao da Fastolf prvi pone da jede. Fastolf uze viljuku, pa to uini i Bejli. Fastolf ju je upotrebljavao veoma usporenim pokretima, omoguavajui Bejliju da sasvim jasno vidi kako se njome valja sluiti. Bejli obazrivo zagrize jednog raia i smesta ustanovi da je pun slasti. Nije mu bilo teko da prepozna ukus; bio je slian ukusu raje patete to se proizvodila na Zemlji, ali nesravnjivo bogatiji i lepi. Lagano je vakao i, izvesno vreme, uprkos svojoj elji da za vreme obeda nastavi sa pitanjima, naprosto nije bio u stanju da makar deli panje odvoji od jela. Fastolf je bio taj koji je napravio prvi korak. "Gospodine Bejli, hoemo li se pozabaviti naim problemom?" Bejli oseti kako lagano crveni. "Razume se. Svakako. Izvinjavam se. Vaa me je hrana zaista zatekla, tako da naprosto nisam bio u stanju da mislim ni na ta drugo... Problem o kome je re sami ste izazvali dr Fastolfe, je li tako?" "Na osnovu ega tako mislite?" "Neko je poinio roboumorstvo, na nain koji zahteva veliku strunost... tako mi je, bar, reeno." "Roboumorstvo? Zanimljiv izraz." Fastolf se nasmei. "Naravno, shvatam na ta mislite... U pravu ste, nain na koji je to izvedeno zahteva izvanrednu strunost."

"A samo ste vi dovoljno struni da to izvedete - tako mi je, bar, reeno." "Tano su vas obavestili." "ak i vi sami priznajete - ak, tvrdite - da ste jedino vi bili u stanju da Jandera dovedete u stanje 'mentalnog iskljuenja'." "Nisam u stanju, gospodine Bejli, da sporim ono to je suta istina. Ne bi mi donelo nikakvo dobro da laem, ak i kada bih mogao sebe prinuditi da to uinim. Opte je poznato da sam ja najistaknutiji teoretiar robotike na svih pedeset Spoljnih svetova." "Bez obzira na to, dr Fastolfe, zar nije mogue da neki drugi teoretiar robotike prvi, drugi, ili petnaesti posle vas - ipak raspolae sa dovoljno znanja da poini pomenuto delo? Da li je za to zaista neophodno celokupno znanje najboljeg od svih?" "Prema mom miljenju", odgovori Fastolf mirno, "to zaista zahteva sve sposobnosti stvarno najboljeg meu njima. Uistinu, opet prema mom miljenju, samo bih ja bio u stanju da tako neto izvedem - i to pod uslovom da je re o trenutku kada mi sve polazi za rukom. Ne zaboravite da su se najbolji mozgovi na podruju robotike - ukljuujui i mene - posebno potrudili da stvore pozitronski mozak koga nee biti mogue 'mentalno iskljuiti'." "Jeste li sigurni u sve to? Zaista sigurni?" "U potpunosti." "Jeste li to i obnarodovali?" "Razume se. Dragi moj Zemljanine, bila je pokrenuta javna istraga. Ve su mi postavljali pitanja koja mi vi sada postavljate i ja sam im odgovarao krajnje iskreno. Auroranci uvek tako postupaju." "Trenutno ne sporim da ste bili ubeeni da dajete iskrene odgovore", nastavi Bejli. "Ali zar vas nije moglo zavesti prirodno samoljublje? To bi takoe moglo biti tipino za Aurorance?" "Hoete da kaete da me je moja elja da me smatraju najboljim mogla navesti da sebe svesno dovedem u takav poloaj na osnovu koga bi svi morali da zakljue kako sam samo ja mogao 'mentalno da iskljuim' Jandera?" "Ne znam zato, ali ini mi se da biste bili spremni da prihvatite da va politiki i drutveni ugled budu uniteni - pod uslovom da vaa nauna neprikosnovenost ostane netaknuta." "Shvatam. Razmiljate na veoma zanimljiv nain, gospodine Bejli. To mi, razume se, nije palo na pamet. Ako bih morao da biram izmeu mogunosti da priznam da nisam najbolji ili da priznam, da upotrebim va izraz, roboumorstvo, vi smatrate da bih se svesno opredelio za ovo drugo." "Ne, dr Fastolfe, ne nameravam da toliko uproavam stvari. Nije li, ipak, mogue da sami sebe obmanjujete smatrajui da ste najvei ivi robotiar i da vam niko nije ni prineti, i da se toga drite po svaku cenu, budui da ste podsvesno pazite, dr Fastolfe, podsvesno - ve doli do zakljuka da vas drugi prevazilaze, i,

ak, da su vas moda ve prevazili?" Fastolf se nasmeja, ali u njegovom smehu mogao se osetiti prisenak zbunjenosti. "Nipoto, gospodine Bejli. Uopte niste u pravu." "Razmislite malo, dr Fastolfe! Jeste li sasvim sigurni da vam nijedan od vaih kolega robotiara nije ak ni izbliza ravan?" "Svega nekolicina njih uopte je u stanju da se bavi humanoidnim robotima. Stvaranje Denila utemeljilo je, praktino, jednu sasvim novu profesiju, za koju jo ne postoji ni pravi naziv - mogli bismo, na primer, uzeti naziv humanorobotiari. Nijedan od robotiara na Aurori, izuzev mene, ak ni ne shvata kako funkcionie Denilov pozitronski mozak. Dr Sarton je to bio u stanju, ali on je mrtav - meutim, ak se ni on nije mogao meriti sa mnom. Osnovna zamisao je moja." "Mogue je, razume se, da ste vi sve to zapoeli, ali, ipak, ne moete oekivati da ete zauvek ostati jedini koji zna sve o tome. Nije li se, ipak, neko mogao uputiti u vau teoriju?" Fastolf odluno odmahnu glavom. "Ba niko. Ja, lino, nisam nikog u nju uputio, i izazivam svakog ivog robotiara da sam razvije svoju teoriju." Bejli oseti blagu razdraenost. "Nije li mogue da postoji neki izuzetno pametan momak, tek pristigao s univerziteta, sposobniji nego to to iko pomilja, koji bi..." "Ne, gospodine Bejli, odgovor je i dalje ne. Znao bih za nekog takvog junou. Morao bi da proe kroz moje laboratorije. Morao bi prvo saraivati sa mnom. Ovog asa, niko takav ne postoji. Jednog dana, sigurno; moda e ih, ak, biti i vei broj. Ali ovog asa, nema nijednog." "Znai, ukoliko bi se vama neto desilo, i nova nauka umrla bi sa vama?" "Imam samo sto ezdeset pet godina - metrikih, razume se - to manje ili vie, iznosi sto dvadeset etiri zemaljske godine. Prema auroranskim standardima jo sam mlad, i svi medicinski nalazi govore da jo nisam proiveo ni polovinu svog ivotnog veka. Nije nikakva retkost doiveti ak i etiri stotine - razume se, metrikih godina. Preostalo mi je, dakle, jo dosta vremena za poduavanje." Ve su odavno bili zavrili sa jelom, ali nijednom od njih kao da nije padalo na pamet da ustane od stola. Niti je ijedan od robota pristupio da ga raspremi. Kao da ih je vrcavi razgovor u toj meri zaokupio da nisu mogli da se pokrenu. Bejlijeve se oi suzie. "Dr Fastolfe, pre dve godine boravio sam na Solariji", nastavi Bejli. "Tamo sam stekao jasan utisak da su Solarijanci, u celini gledano, najsposobniji od svih robotiara Spoljnih svetova." "U celini posmatrano, da, mogue je." "I niko od njih ne bi to mogao uiniti?" "Niko, gospodine Bejli. Njihova osposobljenost odnosi se na robote koji, u najboljem sluaju, nisu nita napredniji od mog starog, pouzdanog iskara. Solarijanci ne raspolau nikakvim znanjem o izradi humanoidnih robota." "Kako moete biti sigurni u to?" "Budui da ste, gospodine Bejli, boravili na Solariji, dobro vam je poznato da

Solarijanci krajnje teko uspostavljaju lini kontakt, da opte putem trodimenzionalne projekcije - izuzev, razume se, kada je seksualni odnos apsolutno neophodan. Zar pomiljate da bi oni mogli i sanjati da stvore robota toliko nalik ljudskom biu koji bi samo jo vie pojaao njihove neuroze? U toj meri bi izbegavali da mu se priblie, poto bi bio veoma slian ljudima, da ga ne bi mogli upotrebiti ni u kakvu razumnu svrhu." "Ne bi li, ipak, neki Solarijanac mogao tu i tamo da ispolji poveanu trpeljivost prema ljudskom telu? Kako moete biti sigurni?" "ak i ako bi neki Solarijanac to bio u stanju, to zaista ne mogu sporiti, injenica je da nijedan Solarijanac nije ove godine boravio na Aurori." "Ba nijedan?" "Nijedan! Oni ne ele da stupaju u kontakt ak ni sa iteljima Aurore, i, osim u sluaju nekog neodlonog posla, niko od njih ne dolazi rado ovamo - niti zalazi na neki drugi svet. ak i kada je neki hitan povod u pitanju, nastoje da ostanu u orbiti, i s nama opte gotovo iskljuivo elektronskim putem." "U tom sluaju", nastavi Bejli, "ako ste vi, stvarno i doslovno, jedina osoba koja je to mogla uiniti - da li ste ubili Jandera?" "Prosto ne mogu da poverujem da vam Denil ve nije rekao da sam opovrgao tu tvrdnju", odgovori Fastolf. "Rekao mi je, razume se, ali ja bih hteo da to ujem i od vas." Fastolf prekrsti ruke i namrti se. "Dobro, onda u vam glasno i jasno rei", izgovori on stisnuvi zube. "Ne, ja to nisam uinio." Bejli odmahnu glavom. "Verujem da verujete u to to kaete." "Da, verujem, i to najiskrenije. Kaem vam istinu. Nisam ubio Jandera." "Ali ako vi to niste uinili, i ukoliko niko drugi to nije mogao uiniti, u tom sluaju... Ali ekajte. Mogue je da polazim od pogrene pretpostavke. Da li je Jander zaista mrtav, ili je to samo posluilo kao izgovor da me dovuete ovamo?" "Robot je zaista uniten. Mogao bih da vam ga pokaem, ukoliko mi Vlada do kraja dana ne zabrani svaki pristup robotu, to, lino, ne verujem da e uiniti." "U tom sluaju, ukoliko vi to niste uinili, ukoliko niko drugi to nije mogao uiniti, i ukoliko je robot zaista mrtav - ta mislite, ko je mogao izvriti zloin?" Fastolf uzdahnu. "Siguran sam da vam je Denil ve rekao ta sam izjavio prilikom sasluanja - ali, vi to, oigledno, elite da ujete ba od mene" "Tako je, dr Fastolfe." "Dobro: niko nije poinio zloin. Neto se, naprosto, samo od sebe dogodilo u Janderovim pozitronskim kolima, to je dovelo do njegovog 'mentalnog iskljuenja'." "Da li, zaista, postoji verovatnoa da se tako neto dogodi?" "Ne postoji. Zapravo, izuzetno je mala - ali, ako ja to nisam uinio, onda preostaje samo ta mogunost." "Ipak, zar ne bismo mogli tvrditi da su mnogo vei izgledi da vi laete, nego da

je dolo do spontanog 'mentalnog iskljuivanja'?" "Uistinu, mnogi to i tvrde. Ali budui da znam da ja to nisam uinio, kao jedina mogunost ostaje da je do toga dolo spontano." "I doveli ste me ovamo da pokaem - da dokaem - da se to dogodilo samo od sebe?" "Tako je." "Ali kako mislite da bi bilo ko bio u stanju da dokae da se neto dogodilo samo od sebe? Kako stvari stoje, ini se da bih jedino dokazivanjem da se sve zbilo spontano mogao spasti vas, Zemlju i sebe." "Je li to va redosled po vanosti, gospodine Bejli? Mislim, od manjeg ka veem?" Bejli je trenutak bio zbunjen. "U tom sluaju - vas, sebe i Zemlju." "Bojim se da sam", priznade Fastolf, "posle pomnog razmiljanja i sam doao do zakljuka da, naprosto, ne postoji nain da se do takvog dokaza doe." 17. Bejli se uasnuto zagleda u Fastolfa. "Ne postoji?" "Tako je. Nikakav." On se odjednom, nekako odsutno, mai zainika. "Znate, ba sam radoznao da ustanovim da li jo mogu da izvedem onaj trostruki premet." Naglim, proraunatim trzajem ruke on baci zainik u vazduh, i poto se ovaj obrnu, Fastolf ga, dok je padao, veto uhvati za ui deo izmeu desnog dlana i zgrenog palca. Zainik ponovo polete i obrnu se, i Fastolf ga ovog puta doeka na levi dlan. Jo jednom zainik polete, i, poto se obrnuo nae se na desnom, a potom, ponovo, na levom dlanu. Posle ovoga, zainik je poleteo u vazduh i trei put, dovoljno snano da se obrne. Fastolf ga i ovog puta doeka desnom akom, drei levu sasvim blizu, sa dlanom okrenutim nagore. Istog trenutka kada je uhvatio zainik, Fastolf isprui dlan leve ake: na njemu je svetlucala gomilica soli. Fastolf se zadovoljno nasmei. "Deluje pomalo detinjasto da se jedan naunik igra na ovaj nain, pogotovo to je uloeni napor savreno nesrazmeran postignutom - istiskivanju malo soli; meutim, svaki pravi auroranski domain iskreno je ponosan na ovu svoju vetinu. Postoje i pravi majstori koji su u stanju da zainik zadre u vazduhu i do minut i po, pokreui ruke tako brzo da ih, naprosto, ne moete pratiti pogledom." On se na trenutak zamisli. "Razume se, sve ovo Denil je u stanju da izvede i bolje i bre od bilo kog ljudskog stvora. Proveravao sam ga i na ovaj nain, da ustanovim kako mu rade modana kola; meutim, bilo bi krajnje pogreno traiti od njega da javno prikae svoju vetinu. To bi samo, bez ikakve potrebe, povredilo oseanja zaindija - tako ih, znate, popularno nazivaju, mada tu re neete nai ni u jednom reniku." Bejli neto proguna. Fastolf uzdahnu. "Oigledno se moramo vratiti naem poslu."

"Zbog koga ste me naterali da prevalim nekoliko parseka kroz svemir." "Da, da, u pravu ste... Da nastavimo!" "Dr Fastolfe, da li je postojao bilo kakav razlog zbog koga ste mi prikazali svoju vetinu?" Fastolf ree: "ini mi se da smo se nali u orsokaku. Doveo sam vas ovamo da obavite neto to jednostavno nije mogue obaviti. Na licu vam se to sasvim jasno oitavalo, i, istinu da vam kaem, ni ja se ne oseam bolje. Uinilo mi se da bi bilo poeljno da malo predahnemo. A sad - hajde da nastavimo!" "Sa tim neostvarljivim zadatkom?" "Zbog ega bi to za vas bio neostvarljiv zadatak, gospodine Bejli? Vas bije glas da ste osoba koja postie i nemogue." "Opet ona hipertalasna drama, a? Zaista verujete u taj iskrivljeni prikaz onoga to se dogodilo na Solariji?" Fastolf rairi ruke. "Nita mi drugo ne preostaje." "Ni ja nemam izbora", sloi se Bejli. "Moram nastaviti; ne mogu se vratiti na Zemlju neobavljena posla. To su mi jasno stavili do znanja... Recite mi, dr Fastolfe, na koji je nain Jander mogao biti ubijen? ta bi trebalo uraditi s njegovim mozgom da doe do neeg slinog?" "Gospodine Bejli, zaista ne znam kako bih to mogao objasniti ak i nekom robotiaru, to vi svakako niste, i pod uslovom da sam spreman da objavim svoje teorije, to svakako nisam. Ipak, da vidimo moemo li doi do neega... Poznato vam je, razume se, da su roboti nastali na Zemlji." "Kada je robotika u pitanju, Zemlja se ba ne zalae preterano..." "Snane zemaljske predrasude u odnosu na robote dobro su poznate i na Spoljnim svetovima." "Meutim, svakome na Zemlji ko odlui da porazmisli o tome postaje jasno da roboti moraju biti zemaljskog porekla. Opte poznata je stvar da su hipersvemirski letovi postali mogui tek zahvaljujui robotima, a budui da su Svemirci druge svetove mogli da nasele samo zahvaljujui hipersvemirskim letovima, sam se po sebi namee zakljuak da su roboti postojali pre no to je do tog naseljavanja dolo, dok je Zemlja jo bila jedini nastanjeni svet. Iz toga sledi da su Zemljani bili ti koji su stvorili robote." "Ali Zemlja se time nimalo ne ponosi, je li tako?" "O tome, naprosto, ne raspravljamo", odgovori Bejli kratko. "Pretpostavljam, ak, da Zemljani ne znaju nita o Suzani Kalvin?" "Naiao sam na njeno ime u nekim starim knjigama... Bila je meu prvim pregaocima na podruju robotike." "Je li to sve to znate o njoj?" Bejli odmahnu rukom. "Pretpostavljam da sam mogao saznati i vie da sam kopao po arhivama, ali, naprosto, nisam imao prilike da to uinim." "udno", primeti Fastolf. "Za sve Svemirce ona je neka vrsta poluboanstva, i to

njihovo uverenje ide dotle da je, uveren sam, tek nekolicina robotiara svesna da je bila Zemljanka. Delovalo bi to kao bogohuljenje. Odbili bi, ak, da poveruju kad bi im bilo reeno da je umrla poivevi jedva stotinak metrikih godina. Ipak, sve to o njoj znate jeste da je bila jedan od prvih pregalaca." "Ima li ona, dr Fastolfe, bilo kakve veze sa naim problemom?" "Ne neposredno, ali ipak... Morate imati u vidu da se bezbroj legendi plete oko njenog imena. Veina njih su samo puka predanja, ali, uprkos tome, vrsto su vezana za njenu linost. Jedno od najpoznatijih predanja - i, istovremeno, jedno od najmanje verovatnih - odnosi se na izradu robota u tim davnim danima - robota kod koga su se, navodno usled nekog neobjanjivog poremeaja tokom izrade, pojavile telepatske moi..." "ta?" "Predanje! Rekoh vam ve da je re o predanju - sigurno, sasvim neosnovanom! Imajte u vidu, ipak, da postoje izvesni teoretski razlozi koji nas navode na pomisao da bi to bilo mogue, mada jo nikome nije polo za rukom da predstavi verodostojnu shemu na temelju koje bi se moglo zakljuiti da je to bar izdaleka ostvarljivo. Savreno je nezamislivo da se tako neto moglo pojaviti u sirovim i priprostim pozitronskim mozgovima kakve smo imali u vremenima koja su prethodila hipersvemirskim letovima. Upravo je to glavni razlog to smo gotovo sasvim sigurni da je ova pria, naprosto, puka izmiljotina. Ipak, dopustite mi da nastavim, budui da iz te prie sledi i naravouenije." "Svakako, svakako, samo nastavite." "Robot je, kako kae pria, bio u stanju da ita misli. I kada bi mu bilo postavljeno neko pitanje, budui da je umeo da ita misli, davao je odgovor kakav je osoba koja je pitanja postavljala, zapravo, elela da uje. Poznato nam je da Prvi zakon robotike izriito kae da robot ni na koji nain ne sme povrediti ljudsko bie, niti, svojim nemeanjem, dopustiti da neko ljudsko bie bude povreeno... Uopte uzev, 'povreda' za robote ima znaenje fizike povrede. Meutim, robot koji je u stanju da ita misli sigurno bi shvatio da razoaranje ili gnev ili bilo kakav potres mogu ljudsko bie uiniti nesrenim, te je sasvim razlono pretpostaviti da bi neko takvo oseanje svrstao u krug 'povreda'. Shodno tome, ukoliko je nekom robotu sa telepatskim moima bilo jasno da bi istina mogla razoarati ili razgneviti osobu koja mu se nekim povodom obraa s pitanjem, ili, pak, izazvati kod nje zavist ili neraspoloenje, moglo bi se oekivati da umesto istine upotrebi utenu la. Shvatate?" "Da, razume se." "I tako je robot bio spreman da slae ak i samu Suzanu Kalvin... Lai se, dabome, nisu mogle protezati u nedogled, budui da je raznim osobama govorio razliite stvari koje ne samo to su meusobno bile suprotne, ve najee nisu odgovarale ni stvarnom stanju stvari. Suzana Kalvin je najzad ustanovila da je lae i da je na taj nain povremeno dovodi u nemogu poloaj. Ono to je s poetka,

zahvaljujui lano probuenim nadama, izgledalo da e biti tek blaga neprijatnost, poela je da se pretvara u naprosto nepodnoljiv oseaj razoaranosti... Nikada niste uli za tu priu?" "Dajem vam re." "Zapanjujue! Meutim, sasvim je sigurno da pria ne potie s Aurore, jer je odomaena i na svim drugim svetovima... U svakom sluaju, Suzana Kalvin je odluila da mu se osveti. Ukazala je robotu na to da, govorio istinu ili la, nanosi bol osobi s kojom ima posla. Nije mogao da ispotuje Prvi zakon ta god da preduzme. Shvativi to, robot je bio prinuen da utoite potrai u potpunoj pasivnosti - odnosno, da se ivopisnije izrazim, njegova su pozitronska kola sagorela. Mozak mu je bio toliko oteen, da se vie nije mogao dovesti u red. Prema predanju, poslednja re koju je Suzana Kalvin uputila robotu bila je: Laljive!" "Pretpostavljam", primeti Bejli, "da se neto slino dogodilo i Janderu Parnelu... Bio je suoen sa dva naloga koja su se meusobno iskljuivala i mozak mu je pregoreo." "Izgleda da se upravo to dogodilo, mada to danas nije onako lako izvesti kao u doba Suzane Kalvin. Moda su se upravo zbog pomenutog predanja, robotiari oduvek svesrdno trudili da takvu mogunost svedu na najmanju moguu meru. to se teorija o pozitronskom mozgu vie razvijala, i to je njegovo oblikovanje postajalo sloenije, iznalaeni su sve uspeniji sistemi da se svaka neprijatnost do koje bi moglo doi unapred svede na ravan nepostojanja, tako da je bilo kakav postupak koji je robot mogao preduzeti uvek bio u saglasnosti sa Prvim zakonom." "Iz toga sledi zakljuak da je robotov mozak nemogue sagoreti. Je li to ono to elite da kaete? Ukoliko jeste, ta se, onda, u tom sluaju, dogodilo sa Janderom?" "Nije to ono to sam eleo da kaem. Sve uspeniji sistemi o kojima sam govorio nisu se, zapravo, nikad pokazali u potpunosti uspenim. Nisu to ni mogli biti. Bez obzira na to koliko neki mozak mogao biti tanan i sloen, uvek je postojala izvesna mogunost da doe do protivrenosti. Re je o sutinskoj matematikoj istini. Zato nikada nee biti mogue nainiti mozak i dovoljno tanan i dovoljno sloen kod koga e mogunost da doe do protivrenosti biti svedena na nulu. Uprkos tome, stvoreni sistemi bili su do te mere bliski nultoj vrednosti, da bi za postizanje 'mentalnog iskljuivanja' unoenjem odgovarajue protivrenosti bilo neophodno izuzetno duboko poznavanje datog pozitronskog mozga - i to je ono to bi zahtevalo izuzetno sposobnog robotiara." "Kao to ste vi, dr Fastolfe?" "Da, kao to sam ja. Odnosno, kada su humanoidni roboti u pitanju, iskljuivo ja." "I niko drugi", dobaci Bejli sa vidljivim prizvukom ironije. "Niko drugi. Ba tako", odgovori Fastolf, ne osvrui se na ironiju. "Humanoidni roboti imaju mozgove - i, da dodam, tela - sazdana na temelju

namernog podraavanja ljudskih bia. Njihovi su pozitronski mozgovi izuzetno tanani, i, sasvim prirodno, do izvesne mere krhki koliko i ljudski. Ba kao to i ljudska bia mogu doiveti potres, usled neke sluajnosti do koje dolazi iskljuivo u mozgu, bez ikakvog spoljanjeg uticaja, tako i pozitronski mozgovi, istom sluajnou - nasuminim, bezrazlonim isklizavanjem pozitrona - mogu doiveti 'mentalno iskljuenje'." "Moete li to dokazati, dr Fastolfe?" "Mogu to prikazati matematikim putem... Meutim, moda se ni svi oni koji bi bili u stanju da me prate ne bi sloili u pogledu valjanosti mog razmiljanja. U sve to su, naime, ukljuene i neke moje line pretpostavke koje se ne uklapaju sasvim u opteprihvaeni nain razmiljanja u robotici." "A kolika je verovatnoa da doe do spontanog 'mentalnog iskljuivanja'?" "Pod pretpostavkom da postoji poprilian broj robota, recimo stotinu hiljada, postojali bi realni izgledi da kod nekog od njih - u razdoblju prosenog auroranskog ivotnog veka - doe do pojave spontanog 'mentalnog iskljuivanja'. Razume se, moglo bi se dogoditi da do toga doe i ranije, kao u sluaju Jandera, mada bi izgledi za to bili izuzetno mali." "Ipak, dr Fastolfe, ak i kada biste bili u mogunosti da neopozivo dokaete da je u naelu mogue da kod robota doe do spontanog 'mentalnog iskljuivanja', to, oigledno, ne bi predstavljalo i dokaz da se upravo to, i ba u tom trenutku, dogodilo sa Janderom." "Ne bi", sloi se Fastolf. "U pravu ste." "Uprkos tome to ste najvei strunjak za robotiku, ne biste bili u stanju da dokaete kako se sa Janderom upravo to dogodilo." "I u pogledu toga ste u pravu." "U tom sluaju, ta oekujete od mene koji se nimalo ne razumem u robotiku?" "Nema nikakve potrebe da se bilo ta dokazuje. Verujem da bi bilo sasvim dovoljno da naete neko objanjenje, dovoljno ubedljivo za najiru javnost, na osnovu koga e biti sasvim jasno da je spontano 'mentalno iskljuenje' odista mogue." "Kao na pr..." "Zaista ne znam kakvo." "Jeste li sasvim sigurni, dr Fastolfe, da ne znate?" upita Bejli pomalo grubo. "ta elite da kaete? Ve sam vam rekao da ne znam!" "Dozvolite mi da vam ukaem na neto... Pretpostavljam da je Aurorancima, u naelu, poznato da sam na ovu planetu doao da se pozabavim tim problemom. Bilo bi veoma teko kriom me dovesti ovamo, s obzirom na to da sam Zemljanin i da je ovo Aurora." "Razume se, zato to nisam ni pokuao da uinim. Porazgovarao sam sa predsednikom vlade i privoleo ga da mi da saglasnost da vas dovedem ovamo. Na taj nain, uspeo sam i da odloim suenje: a vi ete imati priliku da u

meuvremenu reite zagonetku. Mada sumnjam da bih mogao da raunam na due odlaganje." "Da ponovimo: Aurorancima je, u naelu, poznato da sam ovde. Pretpostavljam da im je takoe poznato zbog ega sam ovde - da znaju da je moj zadatak da razreim zagonetku Janderove smrti." "Razume se. Kakav biste drugi razlog mogli imati?" "Od trenutka kada sam se ukrcao na brod koji me je doveo ovamo, inili ste sve da budem pod stalnim i brinim nadzorom zbog mogue opasnosti da vai neprijatelji pokuaju da me uklone - smatrajui me nekom vrstom udotvorca koji bi ipak mogao da rei zagonetku tako da vi iz svega toga iziete kao pobednik, mada je sve protiv mene." "Da, bojim se da se takva mogunost ne moe odbaciti." "Pretpostavimo, dalje, da nekome ko ne eli da se zagonetka razrei, i da vi, dr Fastolfe, budete proglaeni nevinim, poe za rukom da me ubije. Zar to ne bi, moda, raspoloenje javnosti okrenulo u vau korist? Zar u tom sluaju ljudi ne bi pomislili kako su vai neprijatelji, u stvari, znali da ste nevini, i da su se toliko plaili istrage da su doli do zakljuka da e biti najbolje da me se otarase?" "Prilino sloen nain razmiljanja, gospodine Bejli. Pretpostavljam da bi, ukoliko bi se valjano iskoristila, vaa smrt mogla posluiti takvoj svrsi, ali, ipak, to se nee dogoditi. Potpuno ste bezbedni i neete biti ubijeni." "Ali dr Fastolfe, zbog ega toliko vodite rauna o mojoj bezbednosti? Zbog ega im jednostavno ne dopustite da me ubiju, i moju smrt iskoristite da iz svega iziete kao pobednik?" "Zbog toga to bih vie voleo da ostanete ivi i da u pravom smislu rei dokaete moju nevinost." "Ipak, jasno vam je da nisam u stanju da pruim dokaze o vaoj nevinosti?" "Moda i jeste. Imate snane motive za to. Dobrobit Zemlje zavisi od toga hoete li uspeti, a, kako mi sami rekoste, i vaa vlastita karijera." "ta imate u vidu pod 'snanim motivima'? Ukoliko biste od mene zatraili da poletim, maui rukama, uz napomenu da u, u sluaju neuspeha, biti umoren laganom smru i da e Zemlja biti razorena i celokupno njeno stanovnitvo uniteno, imao bih izuzetno snaan motiv da poletim maui rukama - ali ipak, ne bih bio u stanju da to postignem." "Znam da su izgledi izuzetno mali", odgovori Fastolf nevoljno. "Znate i sami da praktino ni ne postoje", odvrati Bejli ljutito, "i da vas samo moja smrt moe spasti." "U tom mi sluaju nema spasa, jer nipoto neu dozvoliti da vas se moji neprijatelji doepaju." "Ali vi to moete." "ta?" "Palo mi je na pamet, dr Fastolfe, da biste me vi lino mogli ubiti tako da

izgleda kao da su to uinili vai neprijatelji. Posle toga biste moju smrt upotrebili protiv njih - i to bi, sasvim lepo, mogao biti razlog to ste me uopte doveli na Auroru." Fastolf je trenutak posmatrao Bejlija sa blagim uenjem, a onda mu se lice, u estokom i iznenadnom izlivu oseanja, zajapuri i izoblii. Podigavi zainik sa stola, on visoko njime izmahnu, kao da namerava da ga zavitla na Bejlija. Bejli je bio zateen i jedva mu je polo za rukom da se zgri na stolici.

DENIL I ISKAR

18. Iako je Fastolfov pokret bio brz, Denil se pokrenuo jo bre. Bejli koji je sasvim zaboravio na Denilovo prisustvo, sve je doiveo kao neku neodreenu strku, propraenu zbrkom zvukova, a onda ugleda Denila kako stoji pored Fastolfa, sa rukom na zainiku. "Nadam se, dr Fastolfe, da vas ni najmanje nisam povredio", ree robot. Pomalo oamuenom Bejliju ipak ne promae da se i iskar naao sa druge strane Fastolfa, kao i to da su etiri robota napustila svoja udubljenja u zidu i sasvim se primakla stolu. Fastolf je isprekidano disao; kosa mu je bila razbaruena. "Ne, nisi, Denile. Postupio si ba kako treba." On malo proisti grlo. "Svi ste postupili kako treba, ali upamtite, ne smete dozvoliti da vas ita omete, ak ni injenica da sam ja u pitanju." On se blago nasmei i ponovo sede, akom zaglaujui kosu. "ao mi je, gospodine Bejli, ako sam vas preplaio, ali mislio sam da e moj gest delovati neuporedivo ubedljivije nego sve to bih vam mogao rei." Bejli koji je isto nagonski uvukao glavu u ramena, otkopa okovratnik koulje. "Moram priznati da sam oekivao da ete me ubeivati reima, mada je, priznajem, ovo bilo znatno ubedljivije", odvrati on pomalo promuklim glasom. "Drago mi je to je Denil bio dovoljno brz da vas sprei." "Bilo koji od robota je to mogao uiniti, ali mi je Denil bio najblii i prvi me je epao. Bio je, ak, toliko brz da je imao dovoljno vremena da ne upotrebi silu. Da se nalazio neto dalje, moda bi morao da mi iai ruku, ili, ak, da me onesvesti." "Zar bi bio spreman i tome da pribegne?" "Gospodine Bejli",odgovori Fastolf lagano, "izdao sam im nalog da vas tite, a ja, verujte, znam kako valja izdavati naloge. Ni za treutak ne bi oklevali da vam priteknu upomo, makar morali mene da povrede. Razume se, nastojali bi da to uine to je obzirnije mogue, ba kao to je Denil upravo postupio. Jedine posledice su moje poljuljano dostojanstvo i razbaruena kosa. I pomalo utrnuli prsti." On stade da ih razgibava sa tunim izrazom lica. Bejli duboko udahnu vazduh, nastojei da sasvim otkloni oseaj pometenosti. "A da li bi mi Denil priskoio upomo, ak i da mu to niste izriito naloli?" upita on. "Izvan svake sumnje. Morao bi. Meutim, nemojte misliti da su robotove reakcije svedene na jednostavno da ili ne, gore ili dole, unutra ili napolje. Laici esto prave tu greku. U pitanju je, meutim, brzina njegovog delanja. Tako sam sroio naloge vezane za vas da je budnost robota na mom gazdinstvu, ukljuujui i Denila, izuzetno visoka, onoliko visoka, u stvari, koliko to razlonost dozvoljava. Iz toga proizlazi da e suoeni sa jasnom i neposrednom opasnou koja vama

zapreti, delovati izuzetno brzo. Poto sam to znao, usudio sam se da nasrnem na vas to sam veom brzinom mogao - siguran da u vam na taj nain pruiti najubedljiviji dokaz da nisam u stanju da vam nanesem zlo." "Slaem se, ali, ipak, nisam sasvim siguran da sam vam zahvalan na tome." "Oh, imao sam puno poverenje u svoje robote, naroito u Denila. Ipak, sinulo mi je u jednom trenutku, moda malo prekasno, da bi mi, da nisam smesta ispustio zainik, mogao zdrobiti aku uprkos nedostatku volje (odnosno, onome to kod jednog robota predstavlja ekvivalent za volju) da to uini." "Rekao bih da rizik u koji ste se upustili nije ba bio preterano razuman", primeti Bejli. "I meni se tako ini - posle svega. Meutim, ukoliko biste vi sada odluili da zavitlate zainik na mene, Denil bi, sasvim sigurno, i vas spreio, iako, po svoj prilici, ne istom brzinom, budui da nije dobio nikakav poseban nalog vezan za moju bezbednost. Mogu se samo nadati da bi bio dovoljno hitar da me spase, premda u to nisam sasvim siguran - iskreno da vam kaem, nisam ba preterano spreman da to i proverim." Fastolf se blaeno nasmeja. "ta bi se desilo ako bi neko iz neke letelice bacio neku eksplozivnu napravu na ovu kuu?" upita Bejli. "Ili ako bi neko s oblinjeg breuljka usmerio na nas snop gama zrakova... Moji nam roboti ne pruaju savrenu bezbednost, ali takvi radikalni teroristiki potezi gotovo su nezamislivi na Aurori. Preporuio bih vam, stoga, da se ne optereujete takvim mogunostima." "Ni ne nameravam. Istinu govorei, dr Fastolfe, nisam ozbiljno ni mislio da biste mogli predstavljati pretnju po mene, ali, da bismo mogli krenuti dalje, morao sam i tu mogunost da odbacim. Sada moemo da nastavimo." "Da, moemo", sloi se Fastolf. "Nezavisno od ove sporedne, iako prilino dramatine epizode, i dalje se suoavamo sa problemom pronalaenja dokaza da je do Janderovog 'mentalnog iskljuivanja' dolo sasvim spontano." Budui, meutim, da je u meuvremenu postao itekako svestan njegovog prisustva, Bejli se okrenu Denilu. "Denile, da li ti na bilo koji nain teko pada to dr Fastolf i ja vodimo ovakav razgovor?" upita ga on pomalo nevoljno. Denil je u meuvremenu sklonio zainik na drugi kraj stola. "Partneru Elija", odgovori on, "nema sumnje da bih veoma voleo da je moj bivi prijatelj Jander jo u radnom stanju, ali budui da nije, i da ga nije mogue popraviti, najbolje e biti da damo sve od sebe da u budunosti ne doe do neeg slinog. Budui da va razgovor vodi upravo tom cilju, nimalo mi ne smeta; zapravo, godi mi." "U tom sluaju, Denile, da jo neto raistimo... Veruje li ti da bi dr Fastolf mogao biti odgovoran za ovakav kraj tvog robotskog sabrata, Jandera?... Nadam se, dr Fastolfe, da nemate nita protiv to ga to pitam?" Fastolf pokretom ruke potvrdi da nema nita protiv i dade Denilu znak da moe da odgovori.

"Dr Fastolf je izjavio da on za to nije odgovoran, to znai da, razume se, nije odgovoran." "U pogledu toga, Denile, ne gaji nikakve sumnje?" "Nikakve, partneru Elija." Fastolfa kao da je sve to zabavljalo. "Gospodine Bejli, podvrgli ste unakrsnom ispitivanju jednog robota." "Znam, ali nikako ne mogu o Denilu da mislim kao o robotu, i zato sam ga to pitao." "Njegove odgovore ne bi uvaio nijedan istrani odbor... Jer je prinuen da mi veruje, to je zacrtano u njegovim pozitronskim potencijalima." "Ja, dr Fastolfe, ne predstavljam nikakav istrani odbor, i jednostavno elim da raskrim bunje. Ali da se vratimo tamo gde smo stali. Ili ste vi sagoreli Janderov mozak, ili je do toga dolo sluajnim sticajem okolnosti. Budui da, kako me uveravate, nisam u stanju da dokaem da se to zbilo sluajnim sticajem okolnosti, ostaje mi jedino da dokaem da to niste vi uinili. Drugim reima, ukoliko bih bio u u stanju da dokaem da, naprosto, nije postojala mogunost da vi ubijete Jandera, preostalo bi nam samo da prihvatimo da je u pitanju bio sluajan sticaj okolnosti." "A kako biste to mogli postii?" "Sve se svodi na sredstava, priliku i motiv. Raspolagali ste sredstvima da ubijete Jandera - mislim na vau sposobnost da ga navuete da izvri 'mentalno iskljuivanje'. Ali da li ste imali priliku da to i uinite? On jeste bio va robot, u smislu da ste stvorili njegova pozitronska kola i nadgledali njegovo konano uobliavanje, ali, da li je zaista bio u vaem posedu u trenutku kada je dolo do njegovog 'mentalnog iskljuivanja'?" "Ne, nije, u doslovnom smislu rei. Nalazio se u posedu jedne druge osobe." "Koliko dugo?" "Oko osam meseci - ili neto vie od pola zemaljske godine." "Aha. Vrlo zanimljiv podatak. Da li ste bili s njim - ili u njegovoj blizini - u trenutku njegovog unitenja? Da li vam je bio na dohvat ruke? Ukratko, moemo li dokazati da ste se nalazili dovoljno daleko od njega - ili da niste bili u neposrednom dodiru s njim - tako da ne bi bilo razumno pretpostaviti da ste poinili to delo u trenutku kada se smatra da je ono poinjeno?" "Bojim se da je to nemogue", odgovori Fastolf. "Vremensko razdoblje u kome se to moglo zbiti prilino je veliko. Kod robota posle smrti ne dolazi do promena koje bi se mogle uporediti sa rigor mortis kod ljudi ili sa poetkom raspadanja ljudskog tela. Sve to moemo rei jeste to da pouzdano znamo da je Jander, u jednom trenutku, jo bio u funkcionalnom stanju, i da je u nekom drugom trenutku dolo do njegovog 'mentalnog iskljuivanja'... Izmeu ta dva trenutka proteklo je, otprilike, osam asova. Ne raspolaem nikakvim alibijem za to vremensko razdoblje." "Ba nikakvim? Dr Fastolfe, ta ste radili u to vreme?"

"Nalazio sam se ovde na svom imanju." "Vai roboti su, verovatno, bili svesni vaeg prisustva ovde, te vam mogu posluiti kao svedoci." "Sigurno je da su bili svesni, ali ne mogu posluiti kao svedoci ni u kakvom pravnom smislu. Pored toga, tog je dana i Fanja bila odsutna nekim svojim poslom." "Uzgred budi reeno, da li Fanja zna bilo ta o robotici?" Fastolf iskrivi usne u osmeh. "Njeno znanje manje je ak i od vaeg... Pored toga, to i nije vano." "Zbog ega tako mislite?" Fastolfovo strpljenje oigledno je bilo na izmaku. "Dragi moj gospodine Bejli, zato to nije re ni o kakvom fizikom nasrtaju, poput mog malopreanjeg tobonjeg napada na vas. Ono to se dogodilo Janderu nije iziskivalo moju fiziku prisutnost. Igrom sluaja, mada se nije nalazio na mom posedu, u prostornom smislu Jander nije bio ni suvie daleko odavde; meutim, savreno bi bilo nevano i da se nalazio na drugom kraju Aurore. Mogao sam u svakom trenutku stupiti u vezu s njim elektronskim putem i mogao sam, zahvaljui nareenjima koja sam mu izdao i odgovorima koje sam bio u stanju da izvuem, da ga dovedem u stanje 'mentalne iskljuenosti'. Kljuni potez ne bi ak iziskivao ni preterano mnogo vremena..." Bejli mu smesta upade u re. "Znai, ukoliko takav potez ne zahteva preterano mnogo vremena, moda ga je neko drugi mogao sasvim sluajno povui, u nameri da uini neto sasvim obino?" "Nije! Za ime Aurore, Zemljanine, dopustite mi da govorim. Ve sam vam napomenuo da nije re o tome. Dovoenje Jandera u stanje 'mentalnog iskljuenja' predstavljalo bi dug, sloen i muan postupak koji bi zahtevao najvee mogue poznavanje stvari i veliku vetinu i niko to ne bi mogao izvesti pukim sluajem, a da u pitanju ne bude dugotrajna i neverovatna podudarnost. Na osnovu mojih matematikih prorauna, neuporedivo su manji izgledi da se to dogodi pukom igrom sluaja nego da doe do spontanog 'mentalnog iskljuivanja'. Meutim, da sam stvarno eleo da izazovem 'mentalno iskljuenje', mogao sam paljivo, malo-pomalo, tokom vie nedelja, meseci, ili ak godina, unositi promene i planirati reakcije koje bi Jandera dovele do unitenja. On ni u jednom trenutku ne bi ispoljio ni najmanji znak da je na pragu katastrofe, slino kao to biste se vi mogli, u tmini, korak po korak, pribliavati provaliji, a da sve vreme imate utisak da se nalazite na vrstom tlu, ak i kada se naete na samoj ivici... A kada bih ga doveo na sam rub - na sam rub provalije - jedna jedina moja re bila bi dovoljna da ga poalje u bezdan. Za taj poslednji korak bio bi dovoljan samo jedan asak. Shvatate?" Bejli stisnu usne. Nije imalo nikakvog smisla prikrivati razoaranje. "Kratko reeno, znai, imali ste i priliku."

"Bilo ko je mogao imati takvu priliku. Bilo ko na Aurori, pod uslovom da su on, ili ona, raspolagali neophodnim znanjem." "A samo vi raspolaete neophodnim znanjem." "Bojim se da je tako." "I to nas, konano, dovodi do motiva." "Oh!" "Na pitanju motiva mogli bismo da izgradimo dobru poziciju. Ti humanoidni roboti su vai... Nastali su zahvaljujui vaim teorijama, i uestvovali ste u svakoj fazi njihove izrade, mada je dr Sarton sve nadzirao. Oni postoje zahvaljujui vama, i iskljuivo vama. ak ste o Denilu govorili kao o svom 'prvoroenetu'. Oni su vae delo, vaa eda, va dar oveanstvu, zalog vae besmrtnosti..." (Bejli za asak pomisli kako ba nadahnuto govori, i zamisli sebe pred istranim odborom). "Zbog ega biste onda, za ime sveta - odnosno, Aurore - zbog ega biste, onda, za ime Aurore, sve to doveli u pitanje? Zbog ega biste unitili ivot koji ste stvorili udesnom moi svog uma?" Fastolf se setno osmehnu. "Ali gospodine Bejli, vi o tome nita ne znate. Na osnovu ega mislite da su moje teorije ishod udesnih moi mog uma? Moda je re samo o razreenju neke glupe jednaine; moda ju je bilo ko mogao razreiti, ali eto, naprosto nije osetio elju da se oko nje potrudi." "Mislim da ovde nije re o tome", odgovori Bejli, pokuavai da se suvie ne zagreje za to. "Ukoliko niko, osim vas, ne raspolae dovoljnim znanjem da uniti pozitronski mozak, razlono je pomisliti da niko, osim vas, nije bio u stanju ni da ga naini. Moete li to osporiti?" Fastolf odmahnu glavom. "Ne mogu i neu. Ipak, gospodine Bejli..." Lice mu odjednom postade smrknutije nego i u jednom trenutku otkako su se sreli. "Vaa briljiva analiza samo nam pogorava poloaj. Ve smo se sloili u pogledu toga da sam jedino ja raspolagao sredstvima i da sam jedino ja bio u prilici da to uinim. Ispostavilo se, meutim, da sam imao i motiv - izvanredan motiv - i moji neprijatelji su i te kako svesni toga. Kako onda, da upotrebim vae rei, za ime sveta - ili za ime Aurore, ili bilo ije ime - nameravate da dokaete da ja to nisam uinio?" 19. Izraz na Bejlijevom licu odavao je istinski bes. On se urno udalji od stola, uputivi se ka jednom od uglova sobe, kao da trai neko sklonite. A onda se naglo okrenu. "Dr Fastolfe, imam utisak da naprosto uivate u tome da mi izvlaite tepih ispod nogu." Fastolf slee ramenima. "Ne, ne uivam... Naprosto, predoavam vam problem onakav kakav jeste. Jadni Jander, doiveo je robotsku smrt zbog pozitronskog iskliznua... Budui da znam da, lino, nemam nikakve veze s tim, jasno mi je da se jedino to moralo dogoditi. Meutim, budui da niko drugi ne moe biti potpuno

siguran da sam nevin, i da svi posredni dokazi ukazuju na mene - moramo raunati s tom injenicom pri donoenju odluke ta nam valja initi, ukoliko se ita moe uiniti." "U tom sluaju", sloi se Bejli, "da razmotrimo pitanje vaeg motiva. Ono to se vama moe initi kao nesporan motiv, moda, u stvari, i nije nikakav motiv." "Sumnjam. Znate, gospodine Bejli, nisam ba tolika budala." "Ipak, dr Fastolfe, nije na vama da sudite o samom sebi i o svojim motivima. Ljudi katkad nisu sposobni za to. Moda, iz nekog razloga, nepotrebno preterujete." "Uopte nisam siguran u to." "Recite mi onda kakav bi mogao biti va motiv? Dakle? Recite mi!" "Samo malo, gospodine Bejli. Nije to ba tako lako objasniti... Ali moemo li da iziemo napolje?" Bejli hitro skrenu pogled ka prozoru. Napolje? Sunce se ve potpuno pribliilo obzorju i soba je, usled toga, bila neposredno izloena njegovim zracima. Trenutak je oklevao. "Da, razume se", odgovori on, znatno glasnije nego to je bilo neophodno. "Odlino", prihvati Fastolf. "Ali moda biste najpre eleli da odete u line prostorije", dodade on naglaeno ljubaznim glasom. Bejli malo razmisli. Nije ba oseao neku naroitu potrebu, ali nije znao ta ga eka na Otvorenom, koliko dugo e tamo morati da ostane, i koliko e tamo imati za to mogunosti. Ali pre svega, nisu mu bili poznati auroranski obiaji; nije se seao da je bilo ta o tome naao u video-knjigama koje je pri dolasku pregledao. Bilo je, stoga, najuputnije da postupi onako kako mu je to njegov domain predloio. "Hvala vam", odgovori on. "Ukoliko to ne predstavlja neki problem." Fastolf klimnu. "Denile", pozva on robota. "Odvedi gospodina Bejlija u line prostorije za posetioce." "Partneru Elija, da li bi bio ljubazan da poe sa mnom?" pozva on Bejlija. "ao mi je, Denile, to nisi uzeo uea u mom razgovoru sa dr Fastolfom", ree Bejli robotu im su preli u drugu prostoriju. "Nije mi bilo mesto u njemu, partneru Elija. Odgovorio sam kada si mi se neposredno obratio, ali nisam bio pozvan da u razgovoru uestvujem u punoj meri." "Ja bih te pozvao, Denile, ali nije bilo do mene, kao gosta, da to uinim. Mislio sam da ne bi bilo u redu da ja pokrenem to pitanje." "Shvatam... Evo, partneru Elija, ovo su line prostorije za posetioce. Ukoliko je odaja slobodna, vrata e se otvoriti na dodir tvoje ruke." Bejli ne ue odmah. Nekoliko trenutaka zamiljeno je stajao. "Denile, da je od tebe bilo zatraeno da uzme uea u razgovoru, da li bi ita imao da kae?" upita on. "Bilo ta, to smatra da bi valjalo rei? Zna i sam, prijatelju, da visoko cenim tvoje miljenje." "Jedino to sam mogao rei", odgovori Denil, krajnje ozbiljnim glasom, kao i

uvek, "jeste da me je veoma iznenadila izjava dr Fastolfa da je imao izvanredan motiv da ukloni Jandera. Nije mi jasno kakav bi to motiv mogao biti. Meutim, bilo ta to bi u tom smislu mogao navesti, pokree pitanje zbog ega ne bi imao slian motiv i mene da ukloni... Ukoliko mogu da poveruju da je imao motiva da odstrani Jandera, zbog ega taj isti motiv ne bi mogao vaiti i za mene? Veoma bi me zanimalo da to saznam." Bejli brzo pogleda Denila, nesvesno oekujui da na njegovom licu zatekne neki izraz koji ovaj ne bi bio u stanju da prikrije. "Osea li se ugroenim, Denile? Misli li da ti od dr Fastolfa preti neka opasnost?" "Trei zakon mi nalae da se postaram za svoju bezbednost", odgovori Denil, "ali ukoliko bi dr Fastolf, ili bilo koje drugo ljudsko bie, smatrali neizbenim da uine kraj mom postojanju, ja se tome ne bih odupirao. To, uostalom, odreuje Drugi zakon. Ipak, poznato mi je da sam od velike vanosti, kako u pogledu svega to je u mene uloeno - materijala, rada i vremena - tako i u pogledu naune vrednosti. Bilo bi stoga bitno da mi se pomno objasne razlozi zbog kojih je neophodno da se moje postojanje okona. Dr Fastolf mi nikad - zaista nikad, partneru Elija - nije ni nagovestio da neto slino ima na umu. Ne verujem da mu je ikada neto slino palo na pamet, kao to ne verujem da je ikad pomislio da okona Janderovo postojanje. Mogue je, stoga, da su sluajna pozitronska iskliznua izazvala Janderovu smrt, kao to je, uostalom, sasvim mogue da se to i meni dogodi. U svetu u kome postojimo uvek ima mogunosti da doe do neeg nepredvienog." "Ti u to veruje, dr Fastolf u to veruje, pa sam i ja sklon da u to poverujem..." sloi se Bejli. "Ali izuzetno je teko ubediti iru javnost da je to mogue." On se natmureno okrenu prema vratima linih prostorija za goste. "Ide li i ti unutra, Denile?" Denilov izraz lica kao da je govorio da ga je taj poziv razveselio. "Laska mi, partneru Elija, da me u ovom pogledu smatra jednakim ljudima. Razume se, ne goni me nikakva potreba." "Da, tako je. Ipak, mogao bi da ue." "Ne bi bilo pristojno. Ovde nije obiaj da roboti zalaze u line prostorije. One su namenjene iskljuivo ljudskim biima... Pored toga, ova odaja prima samo jednu osobu." "Samo jednu osobu!" Bejli za trenutak oseti neto poput potresa, ali se brzo pribra. Drugi svet, drugi obiaji! Nije se seao da je o ovome bilo ta naao u video-knjigama. "Zato si, znai, rekao da e se vrata otvoriti samo ukoliko je prostorija slobodna?" upita on. "A ta bi bilo da je zauzeta, kao to e biti sluaj kroz nekoliko trenutaka?" "U tom sluaju, razume se, vrata se ne bi otvorila na dodir spolja, i tvoja privatnost bila bi u potpunosti sauvana. Razume se, otvorila bi se na dodir iznutra."

"A ta ako bi posetiocu nekim sluajem pozlilo, ukoliko bi, dok je unutra, doiveo srani udar ili, iz bilo kog razloga, ne bi bio u stanju da dodirne vrata iznutra? Ne bi li to znailo da niko ne bi mogao da ue i pritekne mu upomo?" "Postoji mogunost, partneru Elija, da se vrata otvore u sluajevima hitne potrebe. Misli li da bi se neto slino ba sada moglo dogoditi?" upita on, vidno uznemiren. "Ne, razume se da ne... Samo sam radoznao." "Ostau tu, kraj vrata", napomenu Denil ne prikrivajui nelagodnost. "Ukoliko me pozove, partneru Elija, smesta u stupiti u dejstvo." "Sumnjam da e morati." Bejli blago, gotovo nehajno dodirnu nadlanicom vrata i ona se smesta otvorie. Saekao je trenutak ili dva da vidi da li e se ponovo zatvoriti. Nisu se zatvorila. On kroi unutra i vrata se istog asa zatvorie za njim. Dok su vrata bila otvorena, stekao je utisak da su line prostorije upravo ono to im samo ime kae. Umivaonik, pregradak (iza koga se verovatno nalazio tu), kada, jedna providna poluvrata iza kojih se, po svoj prilici, nalazila klozetska olja. Bilo je tu i nekih drugih stvari ija mu namena nije bila poznata, tako da je pretpostavio da su tu radi zadovoljavanja ovakvih ili onakvih linih potreba. Imao je malo vremena da ih poblie osmotri, jer u magnovenju ieznue, tako da se Bejli ak zapitao jesu li asak pre toga uopte bile tu ili mu se, pak, samo uinilo da ih vidi jer je oekivao da ih tu zatekne. Dok su se vrata za njim zatvarala prostorija je tonula u mrak, budui da u njoj nije bilo nikakvih prozora; ali im su se sasvim zatvorila, u njoj se upalila svetlost; meutim, nita od onoga to je u njoj u prvi mah ugledao ne pojavi se ponovo. Okruivala ga je dnevna svetlost i nalazio se na Otvorenom - ili je, bar, tako izgledalo. Iznad njega prostiralo se isto nebo, proarano oblaiima koji su plutali - ali na tako uredan nain da su delovali sasvim nestvarno. Svuda oko njega prualo se zelenilo koje takoe kao da se kretalo na isti, sreen nain. Osetio je ponovo ono poznato grenje u stomaku, koje se uvek javljalo kada bi se naao na Otvorenom - samo to se sada nije nalazio na Otvorenom. Najzad, uao je u prostoriju u kojoj nije bilo nijednog prozora. Mora da je u pitanju bila neka optika obmana. Bejli se zagleda pravo ispred sebe i lagano stupi napred. Sve vreme je, pri tom, drao ispruene ruke, napregnuto posmatrajui okolinu. akama najzad dodirnu veoma glatku povrinu zida, i nastavi da ide uz njega. Najzad dotae ono to mu se prethodno uinilo da je umivaonik, ali ne napipa nita to bi bilo nalik na poznate ruke koje obezbeuju dotok vode. Umesto njih napipao je neku duguljastu traku koja se, zahvaljujui svojo rapavosti, jasno isticala naspram glatke povrine zida. Dok su mu prsti klizili preko nje, on je blago i, kao za probu, pritisnu, i istog asa se zelenilo to se protezalo daleko ispred njega - a za koje su mu prsti govorili da je zapravo zid - razmaknu i iz procepa iknu mlaz

vode, sruivi mu se ka nogama nalik na kakav pljusak. Proe ga iznenadni strah i on mahinalno odskoi unazad, ali mu mlaz ne dotae stopala; mlaz jeste i dalje ikljao, ali naprosto, nije dosezao do poda. On isprui ruke. To uopte nije bila voda, ve optika iluzija vode. Ruke mu ostadoe suve; nije nita osetio. Ipak, oi su mu tvrdoglavo ostajale pri svome. Ono to su videle bila je voda. Podigao je pogled navie sledei mlaz, i oi mu konano ugledae neto to jeste bila voda - tanak mlaz koji je isticao iz slavine. Bila je hladna. Prstima je ponovo napipao onu duguljastu traku, i nastavio da istrauje, povremeno je pritiskajui. Mlaz naglo postade topliji, a onda mu, konano, poe za rukom da pronae taku pritiskanjem koje je dobijao vodu eljene toplote. Nije bilo nikakvog sapuna. Pomalo oklevajui, Bejli stade da trlja nenasapunjane ake jednu o drugu, podmetnuvi ih pod prirodni mlaz koji ga je mogao nakvasiti od glave do peta - ali nije. Naprava kao da je bila u stanju da ita misli, ili su je, to je bilo verovatnije, na to navele ake koje je trljao, jer je odjednom osetio kako voda postaje sapunjava, dok se mlaz koji je gledao - koji nije video - sve vie ispunjavao mehuriima, postavi na kraju penuav. I dalje se usteui Bejli se nagnu nad umivaonik i protrlja lice sapunjavom vodom. Pod prstima je osetio ve naraslu bradu; meutim, bilo mu je jasno da, bez uputstava, nikako ne bi mogao da odgonetne kako radi sprava za brijanje. Iako je zavrio Bejli je i dalje bespomono drao ake pod mlazom. Kako sad da otkloni sapunicu? Meutim, nije ni morao da postavlja to pitanje. Po svemu sudei, njegove ake koje vie nije trljao jednu o drugu, kao ni lice obema, same su uspele to nekako da srede. Voda postepeno prestade da bude penuava, i sapunica mu bi lagano sprana sa aka. Bejli se potom popljuska i po licu - ne trljajui ga akama uklonivi na taj nain sapunicu i sa njega. Ali kako pred sobom nije imao ogledalo i zahvaljujui nespretnosti prouzrokovanoj nepoznavanjem postupka, uspeo je da pri svemu tome dobro navlai koulju. Pekir? Papir? On malo odstupi, zatvorenih oiju, drei uspravno glavu kako bi izbegao da ga voda jo vie nakvasi. To je, meutim, po svemu sudei, bio pravi pokret, jer je istog asa osetio kako ga zapljuskuje struja toplog vazduha. On izloi strujanju najpre lice, a potom i ake. Otvorivi ponovo oi, ustanovio je da je vodeni mlaz nestao. Ispruivi ruke, Bejli se uveri da voda zaista vie ne tee. Gr u stomaku odavno se rasplinuo u nejasnu nadraenost. Bejli je dobro shvatao da su se line prostorije razlikovale od jednog sveta do drugog, meutim, sa ovim besmislenim podraavanjem boravka na Otvorenom kao da se otilo predaleko. Na Zemlji su line prostorije predstavljale poveu zajedniku odaju, namenjenu iskljuivo jednom polu, sa privatnim odeljcima za koje je svaki pojedinac imao

vlastiti klju. Na Solariji se u line prostorije ulazio kroz uzan hodnik vezan za kuu, kao da su se Solarijanci nadali da e na taj nain ostaviti utisak da one i nisu deo njihovog domainstva. Ipak, na oba ova sveta, ma koliko se oni inae po svemu drugom razlikovali, line prostorije bile su jasno prepoznatljive kao i svrha svega onoga to se u njima nalazilo. emu je, onda, ovde na Aurori, sluio taj pomno razraeni utisak da se nalazite u prirodi, koji je trebalo da prikrije injenicu da se ovek nalazi u linim odajama. Zaista, emu? U svakom sluaju, bio je toliko zbunjen da nije imao vremenada misli na nelagodnost zbog tobonjeg boravka na Otvorenom. On se uputi u pravcu u kome je, koliko se seao, trebalo da se nalaze providna poluvrata. Ali pogreio je smer. Uspeo je da ih pronae tek poto je lagano pipajui obiao ceo zid, i poto se u meuvremenu bolno sudario sa nekoliko izboina na njemu. Na kraju, zatee sebe kako prazni beiku u neto to je stvaralo iluziju jezerceta, ali to nije na pravi nain primalo mlaz u sebe. Prema poloaju kolena rekao bi da ispravno usmerava mlaz u neto to je smatrao za klozetsku olju; ipak, nije propustio da pomisli kako nije njegova greka ukoliko to ini na pogrenom mestu, ili ukoliko mlaz usmerava u pogrenom pravcu. Za trenutak, poto je i to obavio, pade mu na um da ponovo potrai umivaonik i jo jednom ispere ruke, ali odmah odustade od toga. Naprosto, nije imao snage da ponovo juri za njim i da se jo jednom izloi onom lanom vodopadu. Umesto toga, pipajui, pronae vrata kroz koja je uao; nije, meutim, bio siguran da ih je pronaao sve dok se na njegov dodir nisu otvorila. Svetlo se istog asa ugasi, i prava, prirodna svetlost dana obuhvati ga sa svih strana. Denil ga je ekao, zajedno sa iskarom i Fastolfom. "Zadrali ste se skoro dvadeset minuta", primeti Fastolf. "Ve smo se bili zabrinuli." Bejli oseti kako ga obuzima bes. "Imao sam problema s onim vaim aavim izmiljotinama", odvrati on, nastojei da se obuzda to je vie mogue. Fastolf iskrivi usne i izvi obrve u jedno nemo 'Ohh!' "S unutranje strane, odmah pokraj vrata, postoji ploica pomou koje se vri prilagoavanje... Iluzija se moe priguiti, tako da moete videti stvari oko sebe, a moe se, po elji, i sasvim ukloniti." "Nisam to znao. Jesu li vam sve line prostorije takve?" "Nisu", odgovori Fastolf. "Line prostorije na Aurori po pravilu doaravaju ovo ili ono, ali priroda tih iluzija usklauje se sa pojedinanim eljama. Meni se, na primer, dopada iluzija prirodnog zelenila, s tim to i sam, s vremena na vreme, vrim izmene u pojedinostima. Znate i sami da oveku, vremenom, sve moe dosaditi. Ima onih koji trae erotske iluzije, ali takve stvari nisu ba po mom ukusu... Razume se, kada se ovek jednom navikne na line prostorije, iluzije mu vie ne predstavljaju nikakav problem. Sve je ureeno na osnovu nekih optih

standarda, tako da svako zna gde se ta nalazi. Nije nita gore nego kada se kreete po mrklom mraku kree nekim poznatim mestom... Ali recite mi, gospodine Bejli, zbog ega naprosto niste izili i zatraili uputstva?" "Zbog toga to to nisam eleo", odgovori Bejli. "Priznajem da me je iluzija poteno razdraila, ali, ipak, uzeo sam je zdravo za gotovo. Najzad, Denil je bio taj koji me je odveo do linih prostorija, ne upozorivi me na ono to me eka i ne pruivi mi nikakva uputstva. Sasvim sam siguran da bi mi on sve podrobno objasnio, da je to zavisilo od njega, budui da bi sigurno predvideo da se mogu nai u nevolji. Zakljuio sam, stoga, da ste mu vi dali nalog da me ni na ta ne upozorava; budui, pak, da niste osoba od koje bi trebalo da oekujem neslane ale na moj raun, pretpostavio sam da ste imali veoma valjan razlog da tako postupite." "Oh?" "Seate se, zatraili ste od mene da iziem sa vama na Otvoreno, a im sam pristao upitali ste me da li oseam potrebu da prethodno poem u line prostorije. Zakljuio sam, na osnovu toga, da je razlog mog izlaganja iluziji boravka na Otvorenom bio, zapravo, da se proveri mogu li to uopte podneti - odnosno, neu li se istog asa dati u panian beg. Dakle, ukoliko bih proao va ispit, to bi znailo da moete oekivati da u i u stvarnosti podneti boravak na Otvorenom. Eto, uspeo sam. Malo sam se pokvasio, ali, nije vano, ubrzo u opet biti suv." "Zaista ste izuzetno pronicljivi, gospodine Bejli", ree Fastolf. "Izvinjavam vam se zbog kunje na koju sam vas stavio, kao i zbog neprilika kroz koje ste pri tom proli. eleo sam samo unapred da otklonim mogunost da doe do daleko ozbiljnijih tegoba. Da li jo elite da poete napolje sa mnom?" "Ne samo da elim, dr Fastolfe, ve, zapravo, zahtevam to od vas." 20. Uputili su se, zatim, jednim hodnikom, dok su ih Denil i iskar pratili na malom rastojanju. "Nadam se da vam ne smeta to i roboti idu s nama", ree Fastolf veselo. "Auroranci nikud ne kreu bez pratnje makar jednog robota, a kada ste vi u pitanju, moram uiniti sve da vas Denil i iskar ni za trenutak ne ispuste iz vida." On otvori vrata, i Bejli se napree da ne poklekne pred bujicom suneve svetlosti i naletom vetra - a da se i ne pominje udni i jedva raspoznatljiv tuinski miris Aurorinog tla. Fastolf se pomeri u stranu da iskar izie prvi; ovaj je, potom, nekoliko trenutaka pomno osmatrao okolinu. Delovao je kao da su mu sva ula do kraja napregnuta. Zatim se osvrnuo prema Denilu, i ovaj mu se pridrui, postupivi na isti nain. "Ostavimo ih na trenutak, gospodine Bejli", ree Fastolf, "pozvae nas kada budu smatrali da je bezbedno da i mi iziemo. U meuvremenu, dopustite mi da vam se jo jednom izvinim zbog one neumesne obmane vezane za line prostorije.

Uveravam vas da bismo smesta znali da ste se nali u nekoj neprilici - vitalne funkcije vaeg organizma sve vreme bile su pod kontrolom. Veoma mi je drago, mada priznajem da nisam iznenaen, to ste prozreli moju nameru." On se nasmei i samo na as, gotovo neprimetno oklevajui, poloi aku na Bejlijevo levo rame i prijateljski ga stisnu. Bejli se, meutim, drao ukrueno. "Kao da ste ve zaboravili prethodnu proveru - tobonji napad na mene zainikom. Ukoliko mi obeate da emo se ubudue jedan prema drugome odnositi poteno i otvoreno, smatrau da ste oba pokuaja izveli u najboljoj nameri." "Dogovoreno!" "Moemo li sada da iziemo?" Bejli pogleda prema Denilu i iskaru koji su se, poto su se prethodno razdvojili i jedan krenuo na levu a drugi na desnu stranu, malo udaljili, i dalje se pomno ogledajui i ispitujui okolinu. "Ne jo. Pustimo ih da obiu itavo gazdinstvo... Denil mi ree da ste ga pozvali da vam se pridrui u linim prostorijama... Jeste li to ozbiljno mislili?" "Jesam. Bilo mi je jasno da on za tim nema nikakve potrebe, ali sam pomislio da bi moglo biti neutivo da ga tek tako ostavim da me eka. Uprkos svim svojim nastojanjima da se upoznam sa obiajima na Aurori, nisam znao kako bi trebalo da postupim..." "ini mi se da to nije neto to bi Auroranci smatrali vrednim pomena, a, sasvim sigurno, ne treba oekivati da se u video-knjigama nau uputstva koja bi u tom smislu pripremila posetioce za Zemlje..." "Moda zato to tako malo Zemljana stie na Auroru?" "Tano. Poenta je, meutim, u tome to roboti nemaju nikakve potrebe da zalaze u line prostorije. To je jedino mesto gde ljudska bia mogu biti bez njih. Pretpostavljam da vlada oseanje da u izvesnim trenucima i na izvesnim mestima ovek treba da bude osloboen njihovog prisustva." "Meutim", primeti Bejli, "kada je Denil boravio pre tri godine na Zemlji, povodom Sartonovog ubistva, pokuao sam da mu ukaem na to da ne treba da ulazi u nae zajednike line prostorije, budui da za tim nema nikakvu potrebu. Ipak je zahtevao da i on ue." "S razlogom. Tom prilikom je, iz vama dobro poznatih razloga, dobio izriita uputstva da ni na koji nain ne prui povoda da u njemu vide ita drugo osim ljudskog bia. Meutim, ovde na Aurori... Ah, evo, gotovi su." Roboti su se vraali ka izlazu, i Denil im je davao znak da mogu da iziu. Fastolf isprui ruku da preprei put Bejliju. "Ne zamerite mi, gospodine Bejli, ali ja u izii prvi. Izbrojte potom strpljivo do sto, a onda nam se pridruite." 21. Izbrojavi do sto, Bejli otresito zakorai i uputi se prema Fastolfu. Lice mu je moda bilo previe zgreno, vilice odvie stisnute, i lea prejako ukruena.

On se lagano obazre oko sebe. Prizor se nije mnogo razlikovao od onog koji mu se ukazao u linim prostorijama. Fastolf je, po svemu sudei, uzeo za uzor svoje vlastito gazdinstvo. Sve je odisalo zelenilom, i na jednom mestu potoi se slivao niz padinu. Moda je bio vetaki, ali nije bio nikakva iluzija: voda je bila stvarna. Kada je proao pokraj njega osetio je kako ga zaprauju siune kapi. itav prizor delovao je nekako suvie pitomo. Prostor na Otvorenom na Zemlji delovao je, pak, nekako neukroeno i uzvienije u svojoj lepoti - bar u meri u kojoj je Bejli bio u prilici da ga upozna. "Poimo u onom pravcu", ree Fastolf i blago povue Bejlija za miicu. "Pogledajte onamo!" Prostor izmeu dva drveta otkrivao je nepreglednu livadu. Po prvi put se sticao oseaj daljine; na obzorju se naziralo neko stanite: prostrano, sa sputenim krovom, zeleno obojeno, gotovo se stapalo sa okolinom. "Stambena oblast", objasni Fastolf. "Moda vama ne deluje tako, budui da ste navikli na ogromne zemaljske konice; ipak, nalazimo se u blizini Eosa, auroranskog administrativnog sredita. Gradi ima oko dvadeset hiljada itelja, i predstavlja najveu naseobinu ne samo na Aurori, ve i na svim Spoljnim svetovima. U Eosu ivi isto onoliko ljudi koliko i na itavoj Solariji." U Fastolfovim reima mogao se jasno osetiti prizvuk ponosa. "A koliko ima robota, dr Fastolfe?" "Mislite, u ovoj oblasti? Otprilike sto hiljada. Na planeti kao celini, u proseku dolazi pedeset robota na svako ljudsko bie, a ne deset hiljada po pojedincu kao na Solariji. Veina Auroranaca ima samo po dva ili tri robota, a neki, ak, samo po jednog. Uprkos tome, ne elimo da sledimo primer Solarije." "Koliko domainstava uopte ne poseduje robote?" "Nema takvih, budui da to ne bi bilo u javnom interesu. Ukoliko neko, iz bilo kog razloga, ne bi bio u stanju sebi da priuti makar samo jednog robota, takvoj bi osobi robot bio dodeljen, zajedno sa sredstvima za njegovo odravanje." "ta se dogaa ukoliko se povea broj stanovnika? Poveavate li onda i broj robota?" Fastolf odmahnu glavom. "Broj stanovnika se ne poveava. Na Aurori imamo dve stotine miliona ljudi i taj se broj ne poveava ve tri veka. ini nam se da to predstavlja najpoeljniju cifru. Sigurno ste neto proitali o tome u videoknjigama." "Da, jesam", priznade Bejli, "ali nekako, nisam bio spreman da u to poverujem." "Ipak, istina je. To nam svima omoguava da imamo dovoljno zemlje, dovoljno prostora, dovoljno privatnosti, i dovoljno udela u korienju prirodnih bogatstava naeg sveta. Broj stanovnika nije preterano velik, kao na Zemlji, niti nas je premalo, kao to je to sluaj na Solariji." On isprui ruku Bejliju kako bi nastavili da hodaju. "Ovo to vidite", nastavi Fastolf, "pitom je svet. Izveo sam vas, gospodine Bejli,

da biste ga videli sopstvenim oima." "I nema nikakvih skrivenih opasnosti?" "Uvek postoji neka opasnost... Imamo oluje, odrone, zemljotrese, meave, lavine, ak i jedan ili dva vulkana... Nesree se nikad ne mogu sasvim iskljuiti. Susreemo se, takoe, sa mahnitanjem gnevnih ili zavidnih ljudi, ludakim ispadima neuravnoteenih ili poremeenostima kratkovidih osoba. Meutim, re je o manjim smetnjama koje ne utiu bitno na civilizovani spokoj to poiva nad naim svetom." Fastolf kao da je trenutak razmiljao o vlastitim reima, a onda uzdahnu. "Jedva da bih mogao poeleti da bude drugaije", nastavi on, "meutim, gajim izvesnu intelektualnu uzdranost. Na Auroru smo doneli samo one ivotinje i biljke za koje smo smatrali da e biti korisne, lepe, ili i jedno i drugo. Uinili smo sve to smo mogli da istrebimo korov, tetoine, kao i sve ostalo to nismo smatrali neophodnim. Prilikom naseljavanja nastojali smo da odaberemo snane, zdrave i privlane osobe - razume se, u skladu sa sopstvenim vienjem. Nastojali smo... Oh, vidim da se smeite, gospodine Bejli." Ne, nije se smeio; samo je stisnuo usne. "Ne, ne", ree on. "Ne vidim nikakvog razloga za smeh." "Ipak ga ima, budui da sam svestan, ba kao i vi, da ja lino, po auroranskim merilima, nisam nimalo privlaan. Nevolja je to nismo u stanju da u potpunosti kontroliemo kombinaciju gena i uticaje unutar materice. Danas, razume se, sa sve veom primenom ektogeneze - mada se nadam da nikad nee biti primenjivana u meri u kojoj je to sluaj na Solariji - sasvim izvesno bih bio 'odstranjen' u poznofetusnoj fazi." "U tom bi sluaju, dr Fastolfe, svet bio lien jednog velikog teoretiara robotike." "Potpuno tano", odgovori Fastolf, nimalo se ne zbunivi. "Meutim, niko to nikada ne bi saznao, zar ne? U svakom sluaju, polo nam je za rukom da uspostavimo, iako veoma jednostavnu, savreno funkcionalnu ekoloku ravnoteu. Imamo usklaenu klimu, plodno tle, i najuravnoteeniju moguu raspodelu prirodnih bogatstava. Neposredni ishod svega toga jeste svet koji zadovoljava sve svoje potrebe; to je, istovremeno, mogao bih da kaem, ukoliko bi mi bilo dozvoljeno da budem i malo lian, upravo ono emu smo teili... Ali dozvoljavate li mi da kaem neto vie o naim tenjama?" "Kako da ne, samo izvolite", brzo se sloi Bejli. "Potrudili smo se da uredimo planetu tako da, u celini gledano, i sama bude utemeljena na tri zakona robotike. Na njoj ne sme biti niega to bi, namerno ili sluajno, tetilo ljudskim biima. Ona nam prua sve to od nje oekujemo razume se, sve dotle dok ne zahtevamo od nje da na bilo koji nain povredi ljudska bia. U isti mah, ona je u poloaju i da titi sebe samu - osim, razume se, kada mora sluiti nama, ili kada nas mora spaavati ak i po cenu da to njoj samoj moe

nakoditi. Nigde drugde, ni na Zemlji ni na bilo kom od drugih Spoljnih svetova, nije to izvedeno u meri u kojoj je to postignuto na Aurori." "Zemljani su tome, takoe, dugo teili ", primeti Bejli setno, "ali u meuvremenu smo postali odve brojni, i u danima neznanja naneli smo toliku tetu svojoj planeti da vie nismo u mogunosti da u tom pogledu uinimo neto zaista veliko... Ali ta je sa ivotnim oblicima koje ste zatekli ovde, na Aurori? Nezamislivo je da ste zatekli mrtvu planetu?" "Znate i sami da nismo", odgovori Fastolf, "budui da su vam bile na raspolaganju knjige o naoj istoriji. Kada smo stigli ovamo, zatekli smo i biljni i ivotinjski svet - kao i atmosferu sa kiseonikom i ugljenikom. Isti je sluaj bio i sa svih pedeset Spoljnih svetova. Neobino je, u svakom sluaju, bilo to to je postojao sasvim mali broj izvornih ivotnih oblika i da oni nisu bili raznovrsni. Nisu ispoljavali ni neku naroitu upornost da opstanu na vlastitoj planeti... Dakle, prevladali smo, da tako kaem, bez nekog veeg truda - i ono to je od izvornih ivotnih oblika preostalo nalazi se u ovdanjim akvarijumima i zoolokim vrtovima, kao i u izvesnom broju nacionalnih parkova. Nikada, meutim, nismo shvatili zbog ega su ivotni oblici s kojima su se ljudska bia susretala pri naseljavanju drugih planeta bili toliko slabani, i zbog ega je jedino Zemlja, sa svojim neverovatnim raznovrsjem ivotnih oblika i njihovom tenjom da ispune svaki kutak planete, bila u stanju da porodi bilo kakvu vrstu razumnog ivota." "Moda je u pitanju ista sluajnost, a moda ni naa dosadanja istraivanja nisu dovoljna da bi se doneo pouzdan, konani zakljuak. Do sada smo, naime, upoznali tek mali broj planeta." "Slaem se da je to najprihvatljivije objanjenje", odgovori Fastolf. "Moda i na nekim drugim svetovima postoji ekoloka ravnotea sline sloenosti kao i ona na Zemlji, i moda na njima postoje inteligentni ivot i veoma uznapredovale tehnoloke civilizacije. Ipak, zemaljski oblici ivota i, posebno, zemaljska inteligencija, proirili su se u svim pravcima, na udaljenostima koje se mere parsecima. Ukoliko ivot i inteligencija postoje i na drugim svetovima - zbog ega, u tom sluaju, nije dolo i do njihovog irenja? Zbog ega se sa njima jo nismo susreli?" "Prema onome to znamo, do toga moe doi koliko sutra." "Slaem se. Meutim, ukoliko nam takav susret predstoji u bliskoj budunosti, imamo razlog vie, gospodine Bejli, da ne sedimo skrtenih ruku. Ima ve dva i po veka kako nismo naselili nijedan novi svet. Nai su svetovi toliko sreeni, toliko puni ari, da naprosto ne elimo da ih napustimo. Vidite, ovaj svet ovde naseljen je samo zato to je Zemlja postala u toj meri neprivlano mesto za ivot, da su u poreenju sa ivotom na njoj sve tegobe i opasnosti novih svetova delovale potpuno prihvatljivo. Meutim, u vreme kada je i poslednji od pedeset Spoljnih svetova bio naseljen - Solarija je dola na samom kraju - nije vie bilo niega to bi

nas dalje pokretalo, nije bilo potrebe da svoje poglede usmerimo negde drugde. A Zemlja se, opet, sa svoje strane, povukla u podzemne eline peine. Kraj. Finis." "Ne mislite, valjda, zaista tako?" "Ukoliko se nita ne izmeni... Ukoliko se prepustimo spokoju, ugodnostima naeg naina ivota, lieni elja za daljim prodorima... Da, mislim to ozbiljno. Ukoliko eli da nastavi da cveta, oveanstvo se mora i dalje iriti. Jedan od naina da to uini predstavlja dalji prodor u svemir, stalno nastojanje da se ovlada drugim svetovima. Ukoliko tako ne postupimo, u jednom trenutku e se, neka druga civilizacija koja je krenula tim putem, susresti sa naom, i mi neemo biti u stanju da odolimo njenom dinamizmu." "Oekujete, znai, svemirski rat - neto poput onog 'ukokaj-koga-stigne' iz hipertalasnih drama?" "Ne... Mislim da to nee biti neophodno. Civilizacija koja se iri svemirom nee oseati ni najmanju potrebu za nekoliko naih svetova, i u intelektualnom smislu bie toliko napredna da, naprosto, nee smatrati nunim da kri put uspostavljajui svoju prevlast ba ovde. Meutim, ukoliko se naemo u okruenju neke dinaminije, pokretljivije civilizacije, ieznuemo kada uvidimo ta smo postali i kakve smo mogunosti protraili. Razume se, moemo se potruditi da napredak ostvarimo u nekom drugom smislu - na primer, irenjem naunih saznanja ili posezanjem za velikim kulturnim dostignuima. Bojim se, meutim, da se sve to ne moe posmatrati odvojeno jedno od drugog. Zamreti u jednom pogledu, znai zamreti u svakom pogledu. Oigledno je, ini mi se, da zamiremo u svemu. ivimo suvie dugo. Suvie uivamo u ivotu." "Svemirce na Zemlji doivljavamo kao svemona, neizmerno samopouzdana bia..." primeti Bejli. "Naprosto ne mogu da poverujem da sve ovo ujem od jednog Svemirca." "Moda i jesam jedini od koga ete to uti. Moja gledita ba nisu privlana. Drugi bi ih smatrali naprosto nepodnoljivima, i zato se sa ovakvim razmiljanjima ne obraam preesto mojoj sabrai. Umesto toga, tu i tamo naprosto iznesem poneku misao o potrebi ulaganja daljih napora u naseljavanje novih svetova, ne pominjui pri tom svoje bojazni vezane za ono ta e nas konano zadesiti ukoliko to ne budemo inili. ini mi se da bar u tome nailazim na razumevanje. Aurora je poela ozbiljno - ak, poletno - da razmilja o novoj eri istraivanja i naseljavanja novih svetova." "ini mi se", doeka ga Bejli, "da sve to govorite bez imalo poleta. U emu je stvar?" "U tome to smo se upravo pribliili mom motivu za uklanjanje Jandera Panela." Fastolf na trenutak zastade i odmahnu glavom. "Voleo bih, gospodine Bejli, kad bih bolje razumeo ljudska bia", nastavi on. "Proveo sam est decenija izuavajui sloenosti pozitronskog mozga, i oekujem da u provesti jo petnaest do dvadeset mozgajui o istom problemu. Za sve to vreme, jedva da sam se pozabavio

problemom ljudskog mozga koji je, dabome, neuporedivo sloeniji. Postoji li kod ljudskih bia neto iole nalik zakonima robotike? Ukoliko postoji, koliko tih zakona ima i mogu li se izraziti matematikim putem. Ne znam. Moda e se, meutim, jednog dana nai neko ko e biti u stanju da definie zakone koji e se odnositi na ponaanje ljudskih bia, i ko e na osnovu njih moi, bar u najirem smislu, da predskae budunost; neko ko e znati ta stoji pred oveanstvom, umesto da se samo, kao ja, bavi pukim nagaanjima, neko ko e umeti da stvari pobolja, umesto da se samo, kao ja, bavi pretpostavkama... Sanjam o utemeljivanju matematikih naela za ono to volim da nazivam 'psihoistorijom' ali jasno mi je da to nisam u stanju da postignem, i sumnjam da e iko ikada biti u stanju." Glas mu lagano zamre i nastade tiina. I Bejli je utao nekoliko trenutaka. "A ta je s vaim motivom za unitenje Jandera Panela, dr Fastolfe?" upita on konano, veoma tiho. Fastolf kao da je preuo njegovo pitanje. U svakom sluaju, nita nije odgovorio. "Denil i iskar ponovo nam javljaju da je sve u redu", primeti on. "Recite mi, gospodine Bejli, oseate li se sposobnim da krenemo dalje?" "Kuda?" upita Bejli oprezno. "Do susednog poseda. Tamo, u onom pravcu, preko livade. Da li vam boravak na otvorenom smeta?" Bejli stisnu usne i pogleda u oznaenom pravcu, kao da odmerava posledice. "Verujem da u izdrati. Nadam se da nee biti nikakvih neprilika." iskar koji se nalazio dovoljno blizu da bi mogao uti njegove rei, jo mu se vie priblii; u oima mu se na dnevnoj svetlosti nije video nikakav odsjaj. Iako njegov glas nije izraavao nita slino ljudskom oseanju, same njegove rei ukazivale su na to da je zabrinut. "Gospodine, smem li vas podsetiti da ste prilikom prispea na ovu planetu imali ozbiljne tegobe?" Bejli se okrete prema njemu. ta god da je oseao prema Denilu, ma koliko topline da je unosio u svoj odnos prema robotima uopte, zahvaljujui prethodnom druenju sa njim, u ovom sluaju tome nije bilo ni traga. Prema vidljivo primitivnijem iskaru oseao je blagu odbojnost. Ipak, nekoliko se trenutaka borio da savlada ljutnju koja je poela da se javlja u njemu. "Bio sam, momak, pomalo neoprezan tamo na brodu, jer sam bio previe radoznao. Iskusio sam neto s ime se nikada ranije nisam suoio, a nisam imao vremena da se prilagodim. Ovo sada je neto drugo." "Nadam se, gospodine, da sada ne oseate nikakve tegobe? Mogu li biti sasvim siguran u to?" "Oseam li tegobu ili ne", odgovori Bejli odluno (nastojei, istovremeno, da ne smetne s uma da robota pritiska Prvi zakon i da se on, Bejli, zapravo, trudi da bude utiv prema jednoj metalnoj krntiji koja je u vidu imala jedino njegovu, Bejlijevu, dobrobit), "uopte nije vano. Preda mnom je obaveza koju moram ispuniti, a ne

mogu je ispuniti ukoliko ostanem stalno zatvoren." "Vaa obaveza?" iskar to izree kao da mu je ta re bila sasvim nepoznata. Bejli uputi brz pogled prema Fastolfu, ali je ovaj nemo stajao po strani, ne ispoljavajui ni najmanju nameru da se umea. Kao da je sve to sluao pomalo nezainteresovano, kao da odmerava reakciju jednog robota odreenog tipa na neku novu situaciju i poredi je sa varijabilama, konstantama i diferencijalnim jednainama koje je samo on razumeo. Odnosno, tako se, bar, Bejliju inilo. On oseti kako nelagodnost raste u njemu, prouzrokovana oseanjem da je i sam deo jednog takvog testa. "eli li da uje ta znai re 'obaveza'?" upita on, sa vidljivom primesom otrine u glasu, koje je i sam bio svestan. "To, gospodine, znai 'neto to mora biti uinjeno'", odgovori iskar. "Tvoja je obaveza da potuje zakone robotike... I ljudska bia su takoe podlona izvesnim zakonima - koje, kako tvoj gospodar, dr Fastolf, maloas ree, moraju potovati. I ja moram izvriti svoju obavezu. Re je o veoma vanoj stvari." "Ali izii na Otvoreno kada vam..." "Bez obzira na sve, to mora biti uinjeno. Moj sin e moda jednog dana krenuti na neku drugu planetu, daleko manje ugodnu od ove, i ostati do kraja svog veka da ivi na Otvorenom. Ukoliko budem mogao, i ja u poi s njim." "Ali zbog ega biste to inili?" "Rekao sam ti. Zbog obaveza koje stoje preda mnom." "Ali gospodine, ne mogu se ogluiti o zakone. Moete li se vi ogluiti o svoje? Jer, moram vam napomenuti da..." "Mogu odluiti da se o njih ogluim, ali to ne inim - i ponekad je, iskare, ta prinuda jaa." Za trenutak zavlada tiina. "Da li biste se osetili povreenim ukoliko bih uspeo da vas ubedim da ne izlazite na Otvoreno?" upita iskar. "Osetio bih se, ukoliko bi me to spreilo da izvrim svoju obavezu." "I to oseanje bilo bi jae od oseanja tegobe usled izlaska na Otvoreno?" "Mnogo jae." "Hvala vam, gospodine, to ste mi to objasnili", zakljui iskar, i Bejliju se uini da je na bezizraajnom robotovom licu ugledao odsjaj koji se mogao protumaiti kao zadovoljstvo. (Ljudska potreba da se sve svede na lini nivo bila je naprosto neverovatna.) iskar se konano pomeri u stranu, posle ega se oglasi i dr Fastolf. "Bilo je veoma zanimljivo, gospodine Bejli. iskaru je trebalo objasniti kako da svoja pozitronska kola usaglasi sa tri zakona, odnosno, bolje reeno, kako da se, u svetlosti date situacije, njegova pozitronska kola usaglase meusobno. Sada mu je jasno kako treba da se ponaa." "Primetio sam da Denil nije postavio nikakvo pitanje", odvrati Bejli. "Denil vas poznaje", napomenu Fastolf. "Bio je ve s vama i na Zemlji i na

Solariji... Ali da krenemo? Ne moramo uriti. Ukoliko osetite elju da malo zastanete, da predahnete, ili, ak, da se vratite, molim vas, odmah mi kaite." "Svakako... Ali kakva je svrha ove etnje? Budui da raunate s tim da bih se mogao osetiti neprijatno, sigurno mi je ne predlaete bez nekog razloga." "U pravu ste", odgovori Fastolf. "Pretpostavljam da biste eleli da vidite Janderovo telo." "Da, svakako, mada ne mislim da e mi to biti od ikakve koristi." "Siguran sam u to, ali, opet, imaete priliku da o tome porazgovarate s osobom u ijem se privremenom posedu nalazio Jander u trenutku kada je dolo do tragedije. Verujem da biste voleli da o svemu popriate sa jo nekim ljudskim biem, osim sa mnom." 22. Fastolf lagano krenu napred, otkinu u prolazu list s jednog buna, presavi ga stavi u usta, i poe da ga gricka. Bejli se radoznalo zagleda u njega. Kako su Svemirci mogli da neto neobraeno, nezagrejano i, ak, neoprano stave u usta, kada su se toliko plaili zaraze? Meutim, odmah se prisetio da na Aurori nije bilo (uopte nije bilo?) patogenih mikroorganizama, ali Fastolfov gest, ipak, uprkos svemu, izazva kod njega odbojnost. Razume se, u tom oseanju odbojnosti nije moralo biti nieg racionalnog, pomisli on kao da se pravda - a onda, odjednom, zatee sam sebe kako maltene nalazi opravdanje za Svemirce zbog njihovog stava prema Zemljanima. Smesta se povukao. To je bilo neto drugo! U pitanju su bila ljudska bia! iskar ubrza i nae se ispred njih, s desne strane, dok se Denil lagano gegao iza njih, drei se njihovog levog boka. Aurorino narandasto sunce (iju boju Bejli jedva da je sada primeivao) blago mu je grejalo lea, ne zasipajui ga grozniavo toplotom kao zemaljsko sunce leti (ali kakva je uopte bila klima na Aurori, i koje je sada godinje doba na ovom delu planete, zapita se on?) Trava ili ta god da je bilo u pitanju (delovalo je kao trava), bila je, koliko se seao, bujnija i meka nego na Zemlji, ali je tle bilo tvrdo, kao da ve due vremena nije bilo kie. Kretali su se ka kui koja je stajala pred njima; po svoj prilici, bilo je to stanite osobe u ijem se privremenom posedu nalazio Jander. Bejli je zauo uanj neke ivotinje koja se, s njegove desne strane, provlaila kroz travu, veseli cvrkut ptice u kronji drveta pozadi, i, svuda unaokolo, neodreeno zujanje insekata. Sve su to, pomisli Bejli, bili oblici ivota iji su preci nekada iveli na Zemlji. Nije bilo naina da shvate da ovaj komadi tla na kome su iveli nije bio sav svet - vekovima unazad. ak i trava i drvee nastali su od trave i drvea to su nekada rasli na Zemlji. Samo je ljudskim biima koja su ivela na ovom svetu bilo poznato da nisu oduvek ovde, i da poreklo vode od Zemljana; meutim, da li su Svemirci zaista bili

svesni toga, ili su to, naprosto, izbrisali iz svog uma? Da li e, moda, doi vreme kada se vie niega nee ni seati? Kada se nee seati sa kog sveta potiu, kao ni da je uopte postojao takav svet? "Dr Fastolfe", ree on odjednom, delimino i da bi razbio lanac misli to ga je sve vie pritiskao, "jo mi niste saoptili kakav biste to motiv mogli vi imati za unitenje Jandera." "Da! Zaista! Nisam... Evo... ta mislite, gospodine Bejli, zbog ega sam uloio toliko truda da bih postavio teorijsku osnovu za pozitronske mozgove humanoidnih robota?" "Ne znam, zaista." "Razmislite! Postavio sam sebi zadatak da stvorim robotski mozak koji e biti to sliniji ljudskom, i u tom pregalatvu bilo je, ini mi se, neeg poetskog..." Fastolf za trenutak zastade, i jedva primetan osmeh pretvori mu se u zlobno cerenje. "Znate, moje je kolege uvek zbunjivalo kada sam im govorio da neki zakljuak, ukoliko nije poetski uravnoteen, ne moe biti ni nauno utemeljen. Jednostavno su mi odvraali da uopte ne razumeju o emu govorim." "Bojim se da ni ja ne shvatam", primeti Bejli. "Ali zato ja znam. Teko mi je da to objasnim, ali imam utisak da se razlog to sam ja, a ne moje kolege, uspeo u svom naumu, sastoji upravo u tome to sam pronaao objanjenje koje je nemogue izraziti reima. Meutim, postao sam previe samouveren, a to je bio najbolji znak da treba da se spustim na zemlju. Da bih nainio neto blisko ljudskom umu - ne znajui, pri tom, gotovo nita o funkcionisanju ljudskog uma - morao sam napraviti intuitivni skok koji doivljavam kao poetski proboj... A taj intuitivni skok koji bi me doveo do humanoidnog pozitronskog mozga trebalo je, nedvosmisleno, da mi otvori put ka saznanjima i o samom ljudskom mozgu. Verovao sam da u na taj nain stvaranjem vetake inteligencije - u najmanju ruku nainiti bar mali korak prema psihoistoriji, o kojoj sam vam ve govorio." "Shvatam." "Pod pretpostavkom da uspem da doem do teorijske strukture humanoidnog pozitronskog mozga, bilo bi mi neophodno i humanoidno telo u koje bih ga smestio. Znate i sami, mozak ne moe opstati sam po sebi. Izmeu mozga i tela postoji jasan meuodnos, tako da bi humanoidni mozak u nehumanoidnom telu i sam, u izvesnoj meri, postao nehumanoidan." "Sigurni ste u to?" "Sasvim siguran. Dovoljno je da uporedite Denila i iskara." "Znai, stvaranje Denila predstavljalo je pokuaj da unapredite svoja saznanja o ljudskom mozgu?" "Ba tako. Na tome sam radio dvadeset godina, zajedno sa Sartonom. Susretali smo se sa brojnim neuspesima. Denil je bio na prvi potpuni uspeh, i, razume se, zadrao sam ga zbog daljeg prouavanja, ali i zbog naklonosti koju sam oseao

prema njemu." On se iroko osmehnu, kao da je rekao neto odista aljivo. "Najzad, Denil je u stanju da shvati smisao oseanja dunosti kod oveka, dok, uprkos svim svojim vrlinama, iskar to nije. I sami ste se u to uverili." "Kada je, pre tri godine, doao na Zemlju da sarauje sa mnom, bio je to Denilov prvi zadatak?" "Da, prvi vaniji zadatak. Kada je Sarton ubijen, bio nam je potreban neko, poput robota, ko je bio mogao odoleti svim zemaljskim zaraznim bolestima, ali istovremeno, i neko ko dovoljno liio na ljudsko bie, kako ne bi podstakao antirobotske predrasude Zemljana." "Prosto neverovatna podudarnost: imati na raspolaganju Denila u pravom trenutku." "Zar? Verujete u sluajnosti? Ja, vidite, smatram da se uvek, kada doe do nekog tako izuzetnog dostignua kao to je nastanak humanoidnog robota, gotovo istovremeno javi i potreba da se ono primeni. Slinih potreba, po svoj prilici, esto je bilo i pre no to je Denil nastao - ali budui da Denil nije postojao, morala su biti pronaena druga sredstva i drugi naini da se dati problemi razree." "Dr Fastolfe, jeste li konano uspeli? Da li sada imate bolji uvid u funkcionisanje ljudskog mozga nego ranije?" Fastolf je hodao sve sporije i sporije, i Bejli se potrudi da svoje korake prilagodi njegovim. Konano su zastali, na pola puta izmeu Fastolfovog i onog drugog gazdinstva. Za Bejlija je to bila kritina taka, budui da je u oba pravca bio podjednako udaljen od pribeita; meutim, ne elei da izazove iskarovu reakciju, svim se silama trudio da suzbije rastui oseaj nelagodnosti. Nije hteo da nekim pokretom ili uzvikom - ak ni izrazom - natera iskara da mu prui neeljenu pomo. Nikako nije eleo da doivi da ga robot uzme u naruje i brebolje odnese u zaklon. Fastolf kao da nije primeivao ta se zbiva sa Bejlijem. "Nije bilo druge nego da se nastavi sa razvojem nauke o mozgu. Ostalo je, meutim, mnogo velikih problema, koji moda nikad nee biti razreeni, ali ipak, napredak je nainjen. Uprkos tome..." "Da?" "Uprkos tome, Aurora se ne zadovoljava isto teorijskim prouavanjem ljudskog mozga. Upotreba humanoidnih robota proirila se do mere s kojom nisam spreman da se saglasim." "Kao, na primer, onom prilikom na Zemlji?" "Ne, bio je to usputni eksperiment s kojim sam se sloio; on me je, ak, i opinjavao. Da li bi Denil bio u stanju da zavara Zemljane? Ispostavilo se da je bio, mada, razume se, kada su roboti u pitanju, Zemljani ba nemaju preterano otro oko. Denil ne bi mogao da obmane nikog na Aurori, iako bi, usuujem se to da kaem, razvijeniji modeli u budunosti i u tome moda uspeli. Meutim, pojavila se elja da se pred humanoidne robote postave i neki drugi zadaci."

"Kakvi?" Fastolf se zamiljeno zagleda u daljinu. "Rekao sam vam ve da je ovaj svet prepitom. Kada sam poeo da podstiem otvaranje novog doba u istraivanju i naseljavanju, nisam voe video u otromboljenim Aurorancima, pa ak ni u Svemircima uopte. Smatrao sam da je uputnije ohrabriti Zemljane da preuzmu vostvo. S obzirom na to koliko im je svet uasan - izvinite - i na kratkou ivotnog veka, ne bi imali ta da izgube. Bio sam siguran da bi oduevljeno pozdravili takvu priliku, pogotovo ukoliko bismo im pruili svu tehnoloku pomo. Govorio sam vam o tome pre tri godine, kada smo se susreli na Zemlji. Seate li se?" On iskosa osmotri Bejlija. "Seam se sasvim dobro", odgovori Bejli mirno. "U stvari, pokrenuli ste kod mene tok misli iji je ishod bio zaetak jednog pokreta na Zemlji koji tei u tom pravcu." "Zaista? Pretpostavljam da vam nee biti lako. Vi, Zemljani, patite od klaustrofilije: naprosto, zazirete od toga da iziete izvan svojih zidova." "Ipak, borimo se, dr Fastolfe. Na pokret gaji nadu da e se uputiti u svemir. Moj sin je na elu, i nadam se da e doi dan kada e povesti ekspediciju iji e cilj biti naseljavanje nekog novog sveta. Ukoliko nam odista pruite tehnoloku pomo o kojoj govorite..." Bejli namerno ne dovri reenicu. "Mislite, ukoliko vam stavimo na raspolaganje brodove?" "I ostalu opremu. Da, dr Fastolfe." "Ima dosta tekoa. Mnogi Auroranci ne ele da se Zemljani otisnu u svemir i nasele nove svetove. Strahuju od naglog irenja zemaljske kulture, njihovih Gradova nalik na konice, njihove sklonosti ka zbrci." On, pomalo nelagodno, slee ramenima. "Ali pitam se, to stojimo ovako, ovde? Poimo." Fastolf lagano krenu napred. "Tvrdio sam da ne mora biti tako", nastavi on. "Ukazivao sam na injenicu da naseljenici sa Zemlje ne bi bili Zemljani u sadanjem smislu rei... Da se ne bi zatvarali u Gradove. Kada bi prispeli na novi svet, bili bi mnogo vie nalik na nae oeve-utemeljivae. Postepeno bi uspostavili zadovoljavajuu ekoloku ravnoteu i u svom pristupu stvarima bili blii Aurorancima nego Zemljanima." "Ali dr Fastolfe, ne bi li u tom sluaju postali rtve istih slabosti koje su karakteristine za kulturu Svemiraca?" "Moda ne bi... Uili bi na naim grekama... Ipak, re je samo o akademskom pitanju, budui da se u meuvremenu dogodilo neto to je itav prigovor uinilo spornim." "A to je?" "Pojava humanoidnih robota. Vidite, postoje i oni koji humanoidne robote smatraju savrenim naseljivaima. Smatraju da bi oni mogli naseliti nove svetove." "Ali oduvek ste raspolagali robotima. Mislite li da na takvu zamisao nikad niko nije ranije doao?"

"Razume se da jeste, ali nije bila izvodljiva. Obini, nehumanoidni roboti, gradili bi svet koji bi sluio njihovim potrebama, i od njih se ne bi moglo oekivati da, bez neposrednog ljudskog nadzora, izgrade i svet koji bi bio po meri mnogo tananijih i mnogo zahtevnijih umova i tela ljudskih bia." "Ipak, svet koji bi oni izgradili mogao bi posluiti kao prihvatljiv model za ono to bi usledilo." "Svakako, gospodine Bejli. Ipak - a to, takoe, moe posluiti kao dokaz da Aurora polako tone - danas meu njenim iteljima preovlauje oseanje da takav, kako rekoste, prihvatljiv model, zapravo ne bi odgovarao njihovim najviim oekivanjima... S druge strane, meutim, skupina humanoidnih robota, umom i telom onoliko bliska ljudskim biima koliko je to uopte mogue, uspela bi da izgradi svet koji bi, odgovarajui njima samima, neizbeno bio i po meri Auroranaca. Pratite li me?" "Razume se." "Tako bi savreno izgradili taj svet da bi, kada sve bude obavljeno i moji sunarodnici najzad bili spremni da krenu, Auroranci naprosto trebalo samo zadatak da se sa jedne stare prebace na jednu novu Auroru. Auroranci, zapravo, nikad ne bi napustili svoj dom; samo bi se preselili u novi, gotovo istovetan starom, u kome bi nastavili lagano da trule. Pratite li me?" "Shvatam kuda ciljate, ali pretpostavljam da Auroranci nemaju za to sluha." "Moda." Verujem da bih mogao da ih ubedim, pod uslovom da me opozicija ne uniti politiki, sluei se sluajem Jandera Panela. Uviate li, sada, u emu bi mogao biti moj motiv? Smatra se da sam se pridruio onima koji tee unitenju humanoidnih robota, u elji da onemoguim njihovu primenu u naseljavanju drugih svetova. Odnosno, tako bar tvrde moji neprijatelji." Ovog puta bio je na Bejlija red da zastane i zamiljeno se zagleda u Fastolfa. "Rekao bih, dr Fastolfe, da je u najboljem Zemljinom interesu da vaa gledita u potpunosti prevagnu." "I u vaem linom interesu, gospodine Bejli." "Slaem se: i u mom. Meutim, ak i ako se ja lino opredelim za jednu stranu, ostaje i dalje od ivotne vanosti za moj svet da dobije pristanak, ohrabrenje i pomo da istrai svemir; da sauvamo onoliko od naeg naina ivota koliko nama to odgovara; da ne budemo osueni da zauvek ostanemo prikovani za Zemlju, jer nas na njoj eka samo propast." "Neki od vas, pretpostavljam, trudie se svim silama da ne maknu odande", odgovori Fastolf. "Razume se. Moda, ak, velika veina. Ipak, bar neki meu nama - to je mogue vie nas - moda e ipak krenuti, pod uslovom da za to dobijemo dozvolu... Iz toga sledi da bi moja dunost bila, ne samo kao predstavnika zakona jednog znaajnog dela oveanstva, ve, naprosto, kao Zemljanina, da vam pomognem da spasete svoj ugled, bili vi krivi ili ne. Ipak, da bih se mogao svesrdno latili tog

posla, neophodno je da budem naisto da li su optube protiv vas neosnovane." "Razume se! Potpuno vas shvatam." "Da li biste mi onda, u svetlosti onoga to ste mi rekli u vezi sa motivima koji vam se pripisuju, mogli jo jednom potvrditi da niste poinili zloin za koji vas okrivljuju?" "Gospodine Bejli", odgovori Fastolf, "savreno mi je jasno da u ovoj stvari nemate ba mnogo izbora. Isto tako, svestan sam da bih vam, bez ikakvih posledica, mogao rei da sam kriv, i da biste se vi, zbog samog sebe kao i zbog nasunih potreba vaeg sveta, potrudili da mi pomognete da tu injenicu prikrijemo. Zapravo, da sam zaista kriv, mislio bih da bi bilo najuputnije da vam to i priznam, kako biste imali to u vidu i kako biste, znajui istinu, mogli uspenije raditi na tome da spasete mene - i razume se, vlastitu kou. Ali ne mogu to uiniti, jer sam zaista nevin. Koliko god da okolnosti govorile protiv mene, ja ipak nisam unitio Jandera. Nikad mi tako neto nije ni palo na pamet." "Nikad?" Fastolf se setno osmehnu. "Oh, moda i jesam ponekad pomislio da bi za Auroru bilo mnogo bolje da nikad nije ni bilo one ingeniozne zamisli koja nas je dovela do stvaranja humanoidnog pozitronskog mozga - ili kada bi se ispostavilo da su takvi mozgovi nestabilni i podloni mentalnom samoiskljuivanju. Meutim, bile su to samo usputne, nasumine misli. Ni za jedan as nisam se sasvim prepustio razmiljanju da se iz pomenutog razloga otarasim Jandera." "U tom sluaju, moramo obezvrediti motive koje vam pripisuju." "Odlino! Ali kako?" "Tako to emo ih svesti na puku besmislicu. Kakvog bi smisla imalo unititi Jandera? Mogu se nainiti novi humanoidni roboti. Na hiljade, milione njih." "Bojim se, gospodine Bejli, da nije ba tako. Niko, osim mene, ne bi to bio u stanju da uini, a ja, opet, sve dok se razmilja o tome da se pomou robota izvri naseljavanje drugih svetova, odbijam da uestvujem. Jandera vie nema, i preostao je samo Denil." "Ipak, i drugi bi mogli doi do slinih saznanja." Fastolf izvi obrve. "Ba bih voleo da vidim robotiara kome bi to polo za rukom. Moji neprijatelji osnovali su Institut za robotiku, sa jedinim ciljem da pronau nain za stvaranje humanoidnih robota, ali nemaju nikakvih izgleda na uspeh. U svakom sluaju, dosad nisu uspeli i siguran sam da nee ni uspeti." Bejli se namrti. "Ukoliko ste vi jedini ovek kome je poznata tajna humanoidnih robota, i ukoliko vai neprijatelji oajniki ude da je se doepaju, ne mislite li da bi mogli pokuati da iz vas izvuku to znanje?" "Razume se. Time to bi ugrozili moj politiki poloaj, ili time to bi izmajstorisali neku kaznu na osnovu koje mi vie ne bi bilo dozvoljeno da nastavim svoj rad, ime bi i moja profesionalna karijera bila unitena, a u nadi da bi na taj nain mogli da me nateraju da svoju tajnu podelim sa njima... Mogu ak da

pokuaju da utiu na vladu da mi naredi da otkrijem svoju tajnu, pod pretnjom konfiskacije celokupne imovine, odlaska u zatvor - i ko zna ega jo? Uprkos tome, odluio sam da se ne predam - ni po koju cenu. Ali shvatate, ne bih eleo da do toga doe." "Da li su upoznati sa vaom odlukom da im se suprotstavite?" "Nadam se. U tom pogledu, bio sam dovoljno jasan. Pretpostavljam da misle kako tvrdim pazar, da ne mislim ozbiljno to to kaem... Ali tako je, zaista." "Ipak, ukoliko vam poveruju, moglo bi im pasti na pamet da preduzmu i otrije mere." "ta time mislite da kaete?" "Da vam ukradu dokumenta. Da vas otmu. Da vas podvrgnu muenju." Fastolf prsnu u glasan smeh i Bejli pocrvene. "Ne bih eleo da zvuim kao neko iz kakve otrcane hipertalasne drame, ali, ipak, jeste li razmotrili i takvu mogunost?" upita on. "Gospodine Bejli..." zapoe Fastolf. "Kao prvo, moji roboti pruaju mi punu zatitu. Pokuaj da se domognu bilo mene, bilo mojih dokumenata, prouzrokovao bi pravi rat. Kao drugo, ak i ukoliko bi im to nekako polo za rukom, nijedan od mojih protivnika meu robotiarima ne bi mogao podneti da svi saznaju da je jedini nain da se domogne tajne humanoidnog pozitronskog mozga bio ili da je od mene ukrade, ili da je od mene izvue pod prinudom. Profesionalni ugled takve osobe bio bi trenutno razoren. I kao tree, tako neto se na Aurori jo nije zbilo. I najmanji nagovetaj nekog slinog nasrtaja na mene istog asa bi vladu, kao i itavo javno mnenje, okrenuo u moju korist." "Zaista?" promrmlja Bejli, nemo sam sebe proklinjui to je prinuen da dela u jednom svetu u ije se obiaje ni izdaleka nije razabirao. "Zaista. Verujte mi na re. ak bih voleo da se upuste u neto tako melodramatino. Voleo bih da su dovoljno glupi da tako neto makar i pokuaju. U stvari, gospodine Bejli, voleo bih kad bih vas mogao nagovoriti da odete k njima, da nekako zadobijete njihovo poverenje, i ubedite ih u korisnost napada na moj posed, ili na mene lino, negde iz zasede na pustom drumu - ili bilo ta slino tome, to, verujem, na Zemlji ba nije neuobiajeno." "To ba nije moj stil, dr Fastolfe", odvrati Bejli kruto. "Siguran sam u to, i stoga mi nije ni bila namera da vas nagovoram na tako neto. Pored toga, verujte mi, ne bi to ni bilo dobro reenje... Jer, ukoliko se ne potrudimo da ih navedemo na neki slian samoubilaki postupak, oni e, posmatrano sa njihovog stanovita, pokuati neto znatno pogodnije. Pokuae, naime, da me unite glasinama." "Kakvim glasinama?" "Ne pripisuju mi oni samo unitenje jednog robota, mada je i to, samo po sebi, ravo i, moda, sasvim dovoljno. Ve se unaokolo mogu uti aputanja - zasad samo aputanja - da je Janderovo ubistvo posledica nekog mog opita, i da kao takvo

krije u sebi veliku opasnost. Krue, naime, glasine da radim na programu brzog i efikasnog neutralisanja humanoidnih mozgova, tako da bih, kada oni konano izgrade svoje humanoidne robote, zajedno sa svojim pristalicama, mogao sve da ih unitim, i na taj nain spreim Auroru da naseli nove svetove, preputajui itavu Galaksiju svojim prijateljima Zemljanima." "Ali to je puka izmiljotina!" "Razume se da jeste. Rekao sam vam ve da je u pitanju la. Glupa, smena la. Takav program unitavanja robota ak je i teorijski nezamisliv - a ljudi iz Instituta za robotiku nisu ni blizu reenja tajne humanoidnih robota. Ne bih bio u stanju da se upustim u takvo orgijanje, masovno unitenje robota, ak i kad bih to eleo. Naprosto, ne bih bio u stanju." "Zar u tom sluaju itava ta zamisao ne pada sama po sebi u vodu?" "Na alost ne, bar za izvesno vreme. Ma koliko sve to izgledalo blesavo, moe da potraje dovoljno dugo da se javno mnenje okrene protiv mene, taman toliko koliko je dovoljno da, konano, u vladi ostanem u manjini. Na kraju bi, razume se, svi shvatili da je re o istoj besmislici, ali tada bi bilo prekasno. Ne gubite takoe iz vida da bi Zemlja mogla izii iz svega toga kao rtveno jagnje. Optuba da radim u korist Zemlje ima poprilinu teinu, i mnogi e, uprkos svom zdravom razumu, biti spremni da poveruju u tu glupost, naprosto stoga to ne vole ni Zemlju ni Zemljane." "Zapravo, pokuavate da mi kaete kako raste neraspoloenje prema Zemlji?" primeti Bejli. "Ba tako, gospodine Bejli", odgovori Fastolf. "I za mene i za Zemlju situacija postaje iz dana u dan sve gora, i veoma nam je malo vremena preostalo." "Ipak, ne postoji li neki laki nain da im se to izbije iz glave?" (Sa izvesnim oajanjem Bejli pomisli da je, moda, Denil ipak u pravu u svojim procenama.) "Ukoliko biste odista poeleli da proverite postupak unitavanja humanoidnih robota, zbog ega biste to pokuali da izvedete na jednom robotu sa nekog tueg poseda, na robotu manje pogodnom za takav pokuaj? Pri ruci vam je bio Denil koji se nalazio na vaem sopstvenom gazdinstvu. Bio je u vaoj neposrednoj blizini, i u potpunosti je mogao odgovarati eljenoj svrsi. Nije li on mogao posluiti za proveru, ako su te glasine makar malo osnovane?" "Ne, ne, nikog u to ne bih mogao ubediti. Svima je poznato da Denil predstavlja moj prvi uspeh, moj trijumf, i da ne bih bio spreman da ga unitim ni pod kakvim okolnostima. Prirodno bi bilo, stoga, da se okrenem Janderu. Svima bi to bilo jasno, i delovao bih kao budala kada bih bilo koga pokuao da ubedim da bi bilo prikladnije da rtvujem Denila." Nastavili su da koraaju, i uskoro se naoe blizu svog odredita. Bejli je utao, smrknutog lica i stisnutih usana. "Kako se oseate, gospodine Bejli?" upita Fastolf. "Ukoliko mislite zbog toga to sam na Otvorenom", odgovori Bejli tihim

glasom, "nisam ak ni svestan gde se nalazim. Ali ukoliko imate u vidu dilemu sa kojom smo suoeni, mislim da sam onoliko blizu da od svega dignem ruke koliko bih to uopte mogao biti - pod uslovom da mi ne preti kazna da budem izloen dejstvu ultrasonine odaje za ispiranje mozga." Bejli za trenutak pouta. "Ipak, dr Fastolfe, zbog ega ste zatraili da ba ja doem ovamo?" nastavi on uno. "Zbog ega ste mi poturili ovaj posao? ta sam vam uinio da tako postupite prema meni?" "U stvari", odgovori Fastolf lagano, "to, pre svega, nije ni bila moja zamisao... Mogu samo dodati da sam bio oajan." "ija je to onda zamisao bila?" "Prvi je to predloio vlasnik poseda na kome se sada nalazimo, a ja, moram priznati, nisam umeo da smislim nita bolje." "Vlasnik ovog poseda? Ali to bi on..." "Ona." "Dobro, dobro, zbog ega bi ona tako neto predloila?" "Oh! Smetnuo sam s uma, gospodine Bejli, da vam kaem da vas ona dobro poznaje... Eno je tamo, iekuje nas." Bejli zaprepaeno pogleda put kue. "Jehosafata mu!" proapta on.

GLADIJA

23. Mlada ena doekala ih je na pragu kue, bledo im se osmehujui. "Znala sam, Elija, da e to biti prve rei koje u uti od tebe kada se ponovo sretnemo!" Bejli se netremice zagleda u nju. Vidno se promenila. Kosa joj je bila kraa, a lice izmuenije nego pre dve godine, i delovala je kao da je ostarila vie no to se moglo oekivati za tako kratko vreme. Meutim, bila je to ipak ona, Gladija - sa svojim trouglastim licem, istaknutim jagodicama i malenom bradom. Oniska rasta, vitka, sa neim detinjastim u sebi. esto mu se, po povratku na Zemlju, javljala u snu - iako ti snovi nisu bili naglaeno erotske prirode: najee su se odnosili na njegova zaludna nastojanja da je dohvati. Bila je uvek tu, u blizini, ali istovremeno i predaleko da bi mogao s njom zapodenuti razgovor. Nekako, kao da nije bila u stanju da ga uje dok joj se obraao. I koliko god se trudio da joj se priblii, uvek je ostajala izvan njegovog domaaja. Nije bilo teko razumeti zbog ega su snovi bili upravo takvi. Gladija je roena i odrasla na Solariji, i zbog toga je ak bilo nezamislivo da se fiziki nae u drutvu drugih ljudskih bia. Elija je shvatao da je ostajala izvan njegovog domaaja jer je bio ljudsko bie - a dodatni razlog bio je (razume se), taj to je bio sa Zemlje. Iako su sticajem okolnosti morali da se sreu dok je istraivao sluaj ubistva, ona je uvek, kada bi se nali fiziki jedno kraj drugog, ostajala potpuno pokrivena, kako bi izbegla bilo kakav stvarni dodir. Ipak, uprkos onome to joj je govorio zdrav razum, prilikom njihovog poslednjeg susreta, ovla ga je dodirnula po obrazu obnaenom akom. Morala je biti svesna da je tim gestom, mogla navui kakvu zarazu. Taj dodir bio mu je utoliko drai, jer ga je sveukupno njeno vaspitanje inilo naprosto nezamislivim. Vremenom su snovi poeli lagano da blede. "Znai, u tvom je posedu bio..." zausti on, delujui pri tom vie nego glupo. On zastade, i Gladija dovri reenicu umesto njega. "Robot. Da. A pre dve godine imala sam mua. Oito, unitavam sve ega se god dotaknem." Potpuno nesvestan svog gesta, Bejli podie ruku i dodirnu prstima obraz. Gladija to, meutim, izgleda nije primetila. "Tada si mi pritekao upomo", nastavi ona. "Oprosti mi, ali morala sam ponovo da te pozovem... Ali ui, Elija. I vi, dr Fastolfe." Fastolf se pomeri u stranu da propusti Bejlija, a onda i on stupi u kuu. Za njima udoe Denil i iskar - i sa nenametljivou karakteristinom za robote, stadoe u dva naspramna, nezauzeta udubljenja u zidu gde ostadoe utke da stoje, licem okrenuti prema sobi. Izgledalo je kao da e Gladija ostati prema njima sasvim ravnoduna; ljudska

bia su se uglavnom na taj nain odnosila prema robotima. Meutim, poto je oinula pogledom Denila, naglo se okrenula prema dr Fastolfu. "Recite, molim vas, ovom ovde da se udalji", ree mu ona pomalo grcavim glasom. Fastolf se okrenu prema Denilu, i licem mu u magnovenju minu senka bola. "Razume se, draga. Mora mi oprostiti. Nisam se setio... Denile, otidi u drugu sobu i ostani tamo dok god budemo ovde." Bez ijedne rei, Denil napusti prostoriju. Gladijin se pogled za trenutak zadra na iskaru, kao da procenjuje nije li i on suvie nalik na Jandera, a onda se ponovo okrete, jedva primetno slegavi ramenima. "eli li ko od vas neko osveenje?" upita ona. "Imam izvrstan kokosov napitak; sve je i hladan." "Ne, hvala, Gladija", odgovori Fastolf. "Samo sam, kao to sam ti obeao, doveo gospodina Bejlija ovamo. Neu se dugo zadravati." "Ja bih molio au vode", oglasi se i Bejli. "To e biti dovoljno." Gladija podie ruku. Oigledno nisu skidali pogled s nje, jer ve sledeeg asa, u sobu beumno ue jedan robot, nosei posluavnik sa aom vode i tanjiriem neega to je liilo na keks; na svakom komadiu nalazila se nekakva ruiasta gromuljica. Bejli nije mogao odoleti da ne proba bar jedan, iako pojma nije imao od ega bi to posluenje moglo biti. Mora da je u pitanju bilo neto zemaljskog porekla, budui da ni u snu ne bi pomislio da bi na Aurori - on, ili bilo ko drugi - stavio u usta ita od njenih oskudnih plodova, niti ita stvoreno sintetikim putem. Uprkos tome, mogue je da se i ono to je poticalo sa Zemlje vremenom izmenilo, bilo namernim kultivisanjem bilo usled dejstva tue okoline; uostalom, tokom obeda i sam Fastolf je pomenuo da su auroranska jela proizvod posebno negovanog ukusa. Bio je prijatno iznenaen. Kolaii su bili veoma ukusni i dobro zainjeni i on, ponesen, gotovo istog asa uze jo jedan. "Hvala", ree on robotu (koji ne bi imao nita protiv da tu beskonano dugo stoji) i uze itav tanjiri, zajedno sa aom vode. Robot se udalji. Bilo je ve pozno posle podne i sunevi zraci, boje re, dopirali su kroz prozore okrenute prema zapadu. Bejli je imao utisak da je kua bila neto manja od Fastolfove; delovala bi, meutim, mnogo vedrije da nije bilo setne Gladijine prilike koja je, sedei tu u sobi, unosila u njenu atmosferu primesu turobnosti. Moda se sve to, razume se, Bejliju samo priinjavalo. U svakom sluaju, inilo mu se gotovo nemoguim da bi bilo koje zdanje koje je ljudskim biima trebalo da prui dom i zatiti ih, a ipak bilo sa svih strana izloeno Otvorenom, moglo odisati vedrinom. Nijedan od zidova ovde, pomisli on, nije sa spoljanje strane izraavao toplinu ljudskog bivstovanja. U kome god pravcu da je pogledao, ovek nije mogao nai nita to bi mu davalo utisak drueljubivosti i zajednitva. Iza svakog

spoljanjeg zida, na svim stranama, i gore i dole, nalazio se svet bez i traka ivota. Mrtvilo! Hladnoa, odasvud! Ta potpuna hladnoa preplavi i samog Bejlija dok, po ko zna koji put, stade da razmilja o dilemi sa kojom se suoio. (Na trenutak je uzbuenje zbog ponovnog susreta sa Gladijom taj oseaj istisnulo iz njegove svesti.) "Doi. Sedi ovde, Elija", pozva ga Gladija. "Mora me izviniti to nisam sasvim pri sebi... Ali evo, po drugi put sam se nala u sreditu zbivanja na jednoj planeti - a i onaj prethodni put bio mi je vie nego dovoljan." "Shvatam te, Gladija. Molim te, nemoj se izvinjavati", odgovori Bejli. "A to se vas tie, dragi doktore, molim vas, nemojte se oseati suvinim ovde." "Pa..." Fastolf baci pogled na mera vremena na zidu. "Ostau jo malo, ali, draga moja, kao to i sama zna, postoje poslovi koji se moraju obaviti makar nam se i samo nebo sruilo na glavu. Utoliko pre, to se moe desiti da mi u bliskoj budunosti moda bude uskraena svaka mogunost za dalji rad." Gladija brzo zatrepta, kao da nastoji da zadri suze. "Jasno mi je, dr Fastolfe. Znam da ste u velikoj nevolji zbog... zbog onoga to se ovde dogodilo, a ja, opet, kao da nemam vremena da razmiljam ni o emu drugom do o svojim vlastitim... tekoama." "Postarau se, Gladija, da se svojim problemom pozabavim to bolje mogu, i zaista nema nikakvog razloga da se zbog bilo ega osea krivom... Moda e gospodin Bejli uspeti da nam oboma pomogne." Bejli vrsto stisnu usne. "Pojma nisam imao, Gladija, da si na bilo koji nain umeana u ovaj sluaj", ree on ozbiljnim glasom. "A ko bi drugi mogao biti?" odvrati ona, uzdahnuvi. "Bila si... Jander Panel je bio u tvom vlasnitvu?" "Ne ba vlasnitvu. Dr Fastolf mi ga je samo pozajmio na neko vreme." "Da li si bila prisutna kada je..." Bejli je za trenutak oklevao, nastojei da pronae nain da se to bolje izrazi. "Kada je umro? Moemo li za njega rei da je umro?... Ne, nisam. I, pre no to me to i sam upita, odmah da ti kaem da u tom trenutku u kui nije bilo nikog drugog. Obino sam sama. U stvari, skoro sve vreme. Zna i sam, moj solarijanski odgoj... Razume se, to ovde nije obavezno. Vas dvojica ste, evo, ovde, i meni to ne smeta... ne mnogo." "I sigurno je da si bila sasvim sama u vreme kada je Jander umro? Sasvim si sigurna u to?" "Rekla sam ti ve", odvrati Gladija, i u glasu joj se mogla osetiti blaga razdraenost. "Oh, Elija, nije vano. Poznato mi je da uvek trai da ti se stvari ponavljaju po sto puta. Da, bila sam sasvim sama. Na asnu re." "Ipak, bilo je tu i robota." "Da, razume se. Kada sam rekla 'sama', mislila sam da kaem da nije bilo ljudskih bia."

"Gladija, koliko robota ima? Ne raunajui, razume se, Jandera." Gladija pouta nekoliko trenutaka, kao da u sebi sabira. "Dvadeset", odgovori konano. "Pet ovde u kui, i jo petnaest na imanju. Roboti se slobodno kreu izmeu mog poseda i poseda dr Fastolfa, tako da nije uvek mogue rei, kada nekog od njih na trenutak ugleda tamo ili ovde, pripada li njemu ili meni." "Oh", uzviknu Bejli. "Budui, pak, da dr Fastolf ima pedeset sedam robota, to znai da vam je, praktino, oboma na raspolaganju ukupno sedamdeset sedam robota... Postoji li u blizini jo neko gazdinstvo, iji se roboti slobodno meaju sa vaim?" "Ne postoji u neposrednoj blizini nijedno drugo gazdinstvo, tako da je tako neto praktiki neizvodljivo", odgovori Fastolf. "Pored toga, meusobno meanje robota nije ba neto emu se posebno tei. Gladija i ja smo izuzetak, verovatno stoga to ona nije rodom s Aurore, i to sam na sebe preuzeo obavezu da se staram o njoj." "Neka bude tako. Znai, ukupno sedamdeset sedam robota", prihvati Bejli. "Tako je", sloi se Fastolf. "Ali zbog ega tome pridajete toliki znaaj?" Bejli ga pogleda. "Zbog toga to ovde imate sedamdeset sedam pokretnih naprava koje nalikuju na ljude; po navici, upuujete im tek letimine poglede, i, verovatno ih nikad poblie ne osmotrite... Gladija, ukoliko bi neko ljudsko bie, iz bilo kog razloga, pokualo da ue u tvoju kuu, da li bi ti toga bila svesna? Za tebe bi ono, naprosto, predstavljalo samo jo neto to hoda unaokolo, manje ili vie nalik ljudskom stvoru, i ti na pridolicu moda ne bi obratila nikakvu panju?" Fastolf se prigueno nasmeja, ali Gladija samo ozbiljno odmahnu glavom. "Elija", odgovori ona, "odmah se moe videti da si Zemljanin. Da li zaista veruje da bi se bilo ko, ukljuujui i dr Fastolfa kao mog najblieg suseda, mogao makar pibliiti kui, a da me moji roboti na to ne upozore? Mogu da ne obratim panju na neto to se kree unaokolo, smatrajui da je posredi robot, ali mojim robotima to ne bi promaklo. Saekala sam vas jer su me moji roboti upozorili na va dolazak. Ne, ne, kada je Jander umro, u kui nije bilo nijednog ljudskog stvora." "Osim tebe, razume se?" "Osim mene. Ba kao to i onda, kada mi je mu bio ubijen, u kui nije bilo nikog osim mene." Fastolf se obzirno umea. "Gladija, postoji razlika. Tvoj mu bio je ubijen tvrdim predmetom. Prema tome, bilo je neophodno neije fiziko prisustvo, i budui da si se jedino ti u tom trenutku nalazila u kui, stvar je bila ozbiljna. U ovom sluaju, meutim, do Janderovog 'iskljuenja' dolo je usled nekog poremeaja u njegovom programu: niije fiziko prisustvo nije bilo potrebno. Sama po sebi, tvoja prisustnost ovde ne znai nita, pogotovo ako se ima u vidu da pojma nema o tome kako se blokira mozak jednog humanoidnog robota." Oboje se okrenue prema Bejliju, Fastolf upitnog, a Gladija snudenog iraza

lica. (Bejlija je sve vie razdraivala injenica da se Fastolf koji je, kao i on sam, do grla bio u nevolji, odnosio prema svom poloaju sa neprikladnom vedrinom. Za ime sveta, ta mu se u svemu tome inilo toliko smenim, pomisli Bejli mrzovoljno.) "Neupuenost", polako odvrati Bejli, "ne mora nita da znai. Neko ne mora znati kako da stigne na izvesno, odreeno mesto, ali da ga ipak nae idui naslepo. Neko je i nehotice mogao neto rei Janderu, i pokrenuti proces koji e robota dovesti do 'mentalnog iskljuenja', a da toga i nije bio svestan." "A kakvi su izgledi da se to dogodi?" upita Fastolf. "Vi ste strunjak, dr Fastolfe... Pretpostavljam da ete mi rei da su mali, veoma mali." "Zanemarljivo mali. Mogue je da neka osoba ne zna kako da stigne na neko odreeno mesto, ali ako jedini put donde predstavlja splet konopaca zategnutih u najraznoraznijim pravcima, kakvi su mu izgledi da vezanih oiju dopre do eljenog cilja?" Gladijine ake odjednom estoko zadrhtae. Ona vrsto stisnu pesnice, kao da eli da ih smiri, i poloi ake na kolena. "Ja to nisam uinila, bio u pitanju nesrean sluaj ili ne. Nisam bila pokraj njega kada se to dogodilo. Nisam bila prisutna. Razgovarala sam s njim tog jutra. Delovao je kao da je sve u najboljem redu, savreno normalno. Nekoliko asova kasnije, kada sam ga pozvala, nije se pojavio. Potraila sam ga, i zatekla na uobiajenom mestu; i tada je delovao savreno normalno. Nevolja je, meutim, bila u tome to mi nije odgovarao. Ni re nije izustio. I od tada je nem." "Nije li neto to si mu rekla", upita Bejli, "onako uz put, moglo kasnije izazvati njegovo 'iskljuenje' - recimo, jedan sat kasnije?" Fastolf se ponovo umea, ali ovog puta znatno otrije. "To je nemogue, gospodine Bejli. Ukoliko treba da doe do 'mentalnog iskljuenja', do toga mora doi istog asa. Molim vas, nemojte pritiskati Gladiju na takav nain. Ona nije u stanju namerno da izazove 'mentalno iskljuenje', a nezamislivo je i da to uini nenamerno." "Nije li, pak, isto tako, nezamislivo da do toga doe sluajnim 'iskliznuem' pozitrona - setite se, rekoste da se upravo to moralo dogoditi?" "To ve nije sasvim nezamislivo." "Ali izuzetno je mala verovatnoa da se dogodi bilo jedno, bilo drugo. Kakva je, onda, razlika izmeu te dve vae 'nezamislivosti'?" "Velika. Mislim da verovatnoa da do 'mentalnog iskljuenja' doe usled pozitronskog 'iskliznua' iznosi jedan prema deset na dvanaesti stepen, a da verovatnoa da do njega doe istom sluajnou iznosi jedan prema deset na stoti stepen. Razume se, u pitanju je samo moja procena, ali, verujem, da je ona veoma razlona. Razlika je vea nego to je razlika izmeu jednog elektrona i itave Vaseljene - razume se, u korist pozitronskog 'iskliznua'."

Nekoliko trenutaka vladala je tiina, a onda se Bejli ponovo oglasi. "Dr Fastolfe, rekoste maloas da ne moete dugo da ostanete." "Ve sam se predugo zadrao." "Odlino. Da li biste, onda, bili dobri da krenete?" Fastolf se napola pridie. "Zbog ega?" upita on smeteno. "Zbog toga to elim da porazgovaram sa Gladijom nasamo." "Da biste je i dalje mogli pritiskati?" "Moram je sasluati bez vaeg uplitanja. Poloaj u kome smo se nali suvie je ozbiljan da bismo vodili rauna o lepom ponaanju." "Dragi doktore", umea se Gladija, "nimalo ne zazirem od gospodina Bejlija... Ukoliko postane suvie grub, moji su roboti tu da me zatite", dodade ona zamiljeno. Fastolf se nasmei. "U redu, onda, Gladija." On ustade i prui joj ruku, a ona je odsutno prihvati. "Voleo bih da iskar ostane ovde radi opte bezbednosti", dodade on, "a i Denil e sve vreme biti u susednoj sobi. Razume se, ukoliko ti to ne smeta. Gladija, moe li mi pozajmiti nekog od svojih robota da me otprati do kue?" "Razume se", odgovori Gladija i podie ruku. "Mislim da zna Pandiona." "Razume se! Pouzdan i vrst pratilac." Fastolf izie sa robotom koji ga je u stopu pratio. Bejli je ekao, posmatrajui Gladiju i prouavajui je. Sedela je preko puta njega, pogleda uprtog u ake koje su joj, blago sklopljene, poivale u krilu. Bejli je bio siguran da je imala jo tota da mu kae. Nije znao kako e je ubediti da progovori, ali u jednom pogledu bio je potpuno siguran. U Fastolfovom prisustvu ne bi bila spremna da kae punu istinu. 24. Gladija konano podie pogled: lice joj je bilo kao u kakve devojice. "Kako si, Elija?" upita ona slabanim glasom. "Kako se osea?" "Dosta dobro, Gladija." "Dr Fastolf mi ree da e te povesti preko livade ovamo, i da e pri tom dovoljno vremena ostati napolju da bi mogao iskusiti i ono najgore." "Oh! A zbog ega? ale radi?" "Ne, Elija. Ispriala sam mu kako si doiveo boravak napolju. Sea li se da si se onesvestio, onda na Solariji, i pao tamo kod ribnjaka?" Elija brzo odmahnu glavom. Nije mogao tvrditi da se ne sea tog dogaaja, ali mu ba nije bilo milo da ga na njega podseaju. "Nisam vie onakav", odvrati on osorno. "Uznapredovao sam, zna." "Ipak, dr Fastolf ree da e te staviti na probu. Je li sve bilo u redu?" "Uglavnom jeste. Nisam se onesvestio." Prisetivi se zgode na svemirskom brodu, prilikom prispea na Auroru, Bejli se jedva primetno isceri. Ipak, bilo je to neto drugo, i nije imalo smisla uputati se sada u to.

On odlui da promeni temu. "Kako da te ovde oslovljavam? Kako da ti se obraam?" "Uvek si me zvao po imenu. Gladija." "Moda to sada ne bi bilo u redu. Mogao bih ti se obraati sa 'Gospoo Delmar', ali ti moda..." Gladija uzdahnu i naglo ga prekide. "Nisam to ime koristila otkako sam dola ovamo. Molim te, nemoj me tako oslovljavati." "Kako te Auroranci oslovljavaju?" "Naprosto, kau Gladija Solarija, ali samo zato da bi mi dali do znanja da sam tuinka. Ni to mi se ne dopada. Eto, zovi me naprosto Gladija. Samo imenom. Gladija nije auroransko ime, i ne verujem da ima ikoga drugog ovde sa tim imenom, tako da e 'Gladija' biti sasvim dovoljno. Ja bih, ukoliko nema nita protiv, nastavila da te zovem Elija." "Ne, nemam nita protiv." "Sada bih te posluila ajem", ree ona. Nije to izgovorila kao pitanje, i Bejli potvrdno klimnu. "Nisam znao da Svemirci piju aj", primeti on. "To i nije aj kakav se pije na Zemlji. Re je o nekoj biljci prijatne arome, bez ikakvih tetnih sastojaka. Samo je nazivamo aj ." Gladija podie ruku, i Bejli zapazi da su joj rukavi vrsto pripijeni uz doruja, i da na akama ima tanke rukavice boje puti. I dalje je, u njegovom prisustvu, nastojala da to je manje mogue izlae svoje telo. I dalje je nastojala da se to je manje mogue izlae zarazi. Zadrala je ruku nekoliko asaka u vazduhu, a poto proteknu jo nekoliko trenutaka, ue robot nosei posluavnik. Delovao je jo primitivnije od iskara, ali ipak je uspeo da sa uoljivom spretnou postavi pred njih oljice, male sendvie i neke sitne kolaie. Zatim im nali aj, pokretima koji gotovo da su odisali gracioznou. "Kako ti to polazi za rukom, Gladija?" upita Bejli radoznalo. "Polazi za rukom - ta?" "Kada god neto poeli naprosto podigne ruku, i robot se pojavi kao da unapred zna ta je to to eli. Kako je ovaj robot znao da treba da poslui aj?" "Veoma jednostavno. Kada god podignem ruku iz nje poinje da zrai maleno elektromagnetno polje koje se potom iri preko itave sobe. Svaka, makar i najmanja izmena poloaja moje ruke i prstiju dovodi do izoblienja polja, i moji roboti ta izoblienja primaju kao sasvim odreene naloge. Koristim samo kratka nareenja, kao: Doi! Donesi aj! I tako dalje." "Nisam zapazio da se dr Fastolf na svom imanju koristi time." "U stvari, Auroranci uopte ne koriste taj postupak. On je odomaen na Solariji, i ja sam navikla na njega... Pored toga, u ovo doba dana uvek pijem aj. Borgraf to naprosto oekuje."

"Znai, to je Borgraf?" Bejli sa zanimanjem odmeri robota, svestan da ga je ranije samo okrznuo pogledom. Navika je veoma brzo izazivala oseanje ravnodunosti. Jo nekoliko dana, i prestae da zapaa i same robote. Tumarae unaokolo oko njega, a on ih nee ni primeivati, i imae utisak da se kuni poslovi obavljaju sami od sebe. Uprkos tome, nije eleo da ih ne primeuje; eleo je da ih ne bude u njegovoj blizini. "Gladija", nastavi on, "elim da budem nasamo s tobom. ak i bez robota... iskare, pridrui se Denilu. Moe paziti i odande." "Razumem, gospodine", odgovori iskar, odjednom se vrativi u stvarnost na sam zvuk svog imena. Gladiju je to izgleda zabavljalo. "Ba ste vi Zemljani udni... Poznato mi je da i na Zemlji imate robote, ali kao da ne znate kako sa njima da postupate. Naloge im izdajete izdirui se na njih, kao da su gluvi..." Ona se okrenu prema Borgrafu. "Borgrafe", ree mu ona tiho, "neka niko ne ulazi ovamo dok ne bude pozvan. Nemojte nas ni zbog ega uznemiravati, osim, razume se, u sluaju nedvosmislene i neposredne opasnosti." "Razumem, gospoo", odgovori Borgraf i odstupi korak-dva. Zastavi za trenutak, prelete pogledom preko stola kao da proverava da nije neto propustio, a onda se okrenu i napusti sobu. Sada je bio red na Bejlija da sve to posmatra sa zanimanjem. Gladijin je glas bio blag, ali joj je ton bio krut ba kao u nekog narednika koji se obraa tek pridolom regrutu. Ali zato ga je to iznenaivalo? Odavno je shvatio da je lake uoiti trun u tuem, nego balvan u vlastitom oku. "Elija, sada smo sasvim sami", obrati mu se Gladija ponovo. "ak su i roboti otili." "Nije te strah da bude nasamo sa mnom?" upita je Bejli. Gladija lagano odmahnu glavom. "Zbog ega bi me bio strah? Treba samo da podignem ruku, da nainim neki pokret, da uzviknem - i nekoliko robota bi se istog asa nalo ovde. Ni na jednom od svetova Svemiraca niko nema razloga da strahuje od nekog drugog ljudskog bia. Ovo nije Zemlja. Ali zbog ega me to uopte pita." "Zbog toga to, osim fizikog, postoje i druge vrste strahova. Ja, dakako, ne nameravam prema tebi da ispoljim nikakvo nasilniko ponaanje, niti da te, u fizikom smislu, izloim bilo kakvoj neprijatnosti. Ali zar ne zazire od mog propitivanja, i od onoga to bih o tebi mogao otkriti? Ne zaboravi da ovo nije Solarija. Na Solariji su moje simpatije bile na tvojoj strani, i zaista sam eleo da dokaem tvoju nevinost." "A zar i sada tvoje simpatije nisu na mojoj strani?" upita ona tiho. "Ovog puta nije re o ubistvu tvog supruga. Ovog puta, nisi ni osumnjiena za ubistvo. Uniten je samo jedan robot, i, koliko mi je poznato, niko te ni za ta u ovom trenutku ne sumnjii. Moj problem je, u stvari, dr Fastolf. Za mene je od

izuzetne vanosti - iz razloga u koje u ovom asu nema potrebe da se uputam - da dokaem njegovu nevinost. Ukoliko se ispostavi da bi to moglo tebi nakoditi, znaj da neu moi nita da uinim. Ne nameravam da krenem stranputicom da bih tebe potedeo bola. Smatrao sam potenim da ti to unapred kaem." Ona podie glavu i prkosno mu se zagleda u oi. "Zbog ega misli da postoji bilo ta to bi mi moglo nakoditi?" "Moda emo to biti u stanju da ustanovimo", odgovori Bejli hladno, "sada kada nema dr Fastolfa da nam se uplie u razgovor." Bejli nabode jedan od sendvia viljukom (nije imalo smisla da ga uzme prstima, i na taj nain ostatak uini neupotrebljivim za Gladiju), prebaci ga na svoj tanjiri a onda stavi u usta, zalivi potom zalogaj gutljajem aja. Posle svakog njegovog zalogaja uzimala je i ona po jedan, i posle svakog njegovog gutljaja i ona bi srknula aj. Ukoliko je on nameravao da se ponaa hladno, onda e se i ona tako ponaati. "Gladija", nastavi Bejli, "veoma je vano da doznam kakav je, tano, odnos izmeu tebe i dr Fastolfa. ivite u neposrednom susedstvu, i imate, praktino, ono to bih mogao nazvati zajednikim robotskim domainstvom. Oigledno ti je veoma sklon. Nije, do sada, uinio nikakav ozbiljan napor da dokae svoju nevinost, osim to je, u tom smislu, izrekao nekoliko pukih tvrdnji; meutim, ustro je poeo da te brani im sam poeo da ti postavljam neugodna pitanja." Gladija se bledo osmehnu. "Na ta to cilja, Elija?" "Ne poigravaj se sa mnom", odsee Bejli. "Ne elim ni na ta da ciljam. elim da znam." "Da li ti je dr Fastolf pomenuo Fanju?" "Da, jeste." "Jesi li ga upitao da li mu je Fanja ena, ili samo privremena drubenica? I ima li dece?" Bejli se nelagodno promekolji. Razume se, mogao je da mu postavi i takva pitanja. Meutim, u prenatrpanim stanovima na Zemlji privatni ivot smatrao se jednom od svetinja, uglavnom zbog toga to je gotovo potpuno iezao. Na Zemlji praktino i nije bilo mogunosti da ovek ne bude do tanina upoznat sa porodinim ivotom drugih, tako da su se svi pretvarali da ni o emu nemaju pojma, i niko nikad nije postavljao nikakava pitanja. Bilo je to sveopte obmanjivanje koga su se svi svesno pridravali. Ovde na Aurori zemaljska pravila, razume se, nisu vaila; meutim, Bejli ih se, ne razmiljajui, i ovde pridravao. Budala! "Nisam ga jo o tome pitao. Reci mi ti." "Fanja je Fastolfova ena", odgovori Gladija. "Bio je ve enjen vie puta razume se, jedan brak za drugim, mada ni poligamija, bilo koji da je pol u pitanju, nije nepoznata na Aurori." Licem joj minu blaga senka negodovanja, to izazva i potrebu za dodatnim objanjenjem. "Na Solariji, meutim, to se ne moe ni

zamisliti. Meutim, i sadanji brak dr Fastolfa e, po svemu sudei, biti razvrgnut. Oboje e tada biti u mogunosti da zasnuju nove veze, mada, esto, ni jedna ni druga strana ne eka na formalni raskid da bi to uinila... Ne bih, Elija, mogla rei da sasvim razumem nemaran nain na koji se Auroranci odnose prema tim stvarima, ali, eto, takvi su im obiaji. Koliko je meni poznato, dr Fastolf je ovek vrstih moralnih nazora. Uvek potuje brani odnos i ne pravi nikakve 'izlete'. Meutim, na Aurori se na takvo ponaanje gleda kao na neto prilino aavo, neto to pripada starim vremenima." Bejli potvrdno klimnu. "Saznao sam poneto o tome iz knjiga koje sam proitao. Koliko sam shvatio, do braka dolazi kada se javi obostrana elja za decom." "U naelu je tako, ali, kako mi rekoe, u dananje vreme jedva da se neko toga pridrava. Dr Fastolf ve ima dva deteta, i vie ih ne moe imati, ali se ipak eni i, ak, podnosi molbu i za tree dete. Molbe mu, razume se, odbijaju, i on sve vreme zna da e ba tako i biti. Drugi se, meutim, ni ne trude da podnose molbe." "U tom sluaju, emu se uopte venavati?" "Postoje, ipak, i neke drutvene prednosti. Sve je to prilino sloeno, i budui da nisam Auroranka, nisam sigurna ni da sve razumem." "Nije ni vano. Reci mi neto o Fastolfovoj deci." "Ima dve kerke, od dve razliite ene. Razume se, nijedna od njih nije Fanja. Nema nijednog sina. Obe kerke bile su zaete u majinoj utrobi, kao to je obiaj na Aurori. Obe su sada ve odrasle osobe, i ive na vlastitim gazdinstvima." "Koliko je blizak sa kerima?" "Ne znam. Nikada ne govori o njima. Jedna od njih je robotiarka, pa pretpostavljam da zbog toga mora i dalje odravati vezu sa njom. ini mi se da se druga kandidovala za mesto venika u jednom od auroranskih gradova, a moda je ve na tom poloaju. Ne znam tano." "Postoji li kakva zategnutost u porodici?" "Ja, Elija, o tome nita ne znam, to, razume se, ne znai da je nema. Meutim, koliko mi je poznato, Fastolf se veoma uljudno ponaa prema svim svojim bivim suprugama. Svi njegovi brakovi bili su razvrgnuti bez ikakve bure. Dr Fastolf naprosto nije takva osoba. Ne mogu da zamislim da bi ita to bi ga u ivotu snalo mogao propratiti bilo im drugim do dobrodunim sleganjem ramena. Verujem da e zbijati ale i na svojoj samrtnikoj postelji." Ovo mi, u najmanju ruku, zvui poznato, pomisli Bejli. "A sada", nastavi on, "da razmotrimo odnos izmeu Fastolfa i tebe. Ali samo istinu, molim te. Nismo u poloaju da je zaobilazimo, kako bismo izbegli oseaj nelagodnosti." Gladija podie pogled i odluno mu se zagleda u oi. "Nema potrebe", odgovori ona. "Nema razloga ni za kakvu nelagodnost. Dr Fastolf mi je samo prijatelj, veoma dobar prijatelj." "Koliko dobar, Gladija?"

"Ve sam ti rekla - veoma dobar." "Oekuje li da se ponovo razvede, kako bi mu postala naredna supruga?" "Ne oekujem." Rekla je to bez imalo oklevanja. "Jeste li, onda, ljubavnici?" "Nismo." "Da li ste to bili?" "Nismo... Iznenaen si?" "Potrebna su mi samo obavetenja", odgovori Bejli. "Pusti me, onda, Elija, da ti povezano odgovaram na tvoja pitanja; nemoj ih ispaljivati kao da oekuje da e me zatei i da u ti rei neto to bih, inae, spremno prikrila." U glasu joj se nije mogla uoiti nikakva ljutnja; zapravo, kao da ju je sve to zabavljalo. Bejlija obli blago rumenilo i on zausti da kae kako mu to uopte nije bila namera, meutim, uzdra se da joj protivurei znajui da mu to jeste bila namera. "Dobro, produi", ohrabri je on, dajui svom glasu prizvuk blagog gunanja. Ostaci posluenja stajali su u neredu na stoiu izmeu njih, i Bejli se upita ne bi li Gladija, pod uobiajenim okolnostima, na trenutak podigla ruku na odreeni nain - i ne bi li robot, Borgraf, odmah tiho uao i doveo stoi u red. Da li je injenica da je stoi bio u neredu na bilo koji nain nepovoljno uticala na Gladiju - i da li bi mogla doprineti smanjenju njene samokontrole pri davanju odgovora? Ukoliko bi to bio sluaj, bolje je ne dovoditi stoi u red - mada se Bejli na to nije preterano oslanjao; nije, naime, uspevao da uoi ni najmanji znak da nered na stoiu smeta Gladiji, ak, ni da ga ona primeuje. Gladija je ponovo spustila pogled na krilo. Jo je vie pognula glavu i lice joj je poprimilo natmuren izraz, kao da se prisea neeg iz prolosti to bi, radije, zauvek ostavila pokopano. "Uspeo si da, na trenutak, zaviri u moj ivot tamo na Solariji", nastavi ona. "Nije to bio ivot ispunjen sreom, ali za drugaiji nisam znala. U stvari, sve dotle dok me srea nije preplavila nisam ni bila svesna do koje je mere - i u kom obimu moj raniji ivot bio nesrean. Prvo saznanje o tome, Elija, dolo mi je preko tebe." "Preko mene?" Bejli je bio istinski zateen. "Da, Elija, preko tebe. Na poslednji susret na Solariji - nadam se da ga se sea, Elija - nauio me je neemu. Dodirnula sam te! Skinula sam rukavicu, slinu ovoj koju sada nosim, i dodirnula te po obrazu... Dodir nije dugo trajao. Ne znam ta je tebi znaio - ne, ne govori mi, nije ni vano - ali je meni znaio veoma mnogo." Gladija podie oi prkosno se zagledavi u Bejlija. "Meni je to znailo sve. Izmenilo mi je ivot. Imaj u vidu, Elija, da nikad dotle, ne raunajui nekoliko godina svog detinjstva, niti svog supruga, nisam dodirnula nekog mukarca, ili, tanije reeno, nijedno drugo ljudsko bie. A i svog vlastitog mua retko sam dodirivala. Razume se, mnogo sam puta na trodimenzionalnim ekranima posmatrala mukarce, i tako sasvim dobro upoznala sve njihove fizike odlike,

svaki njihov pojedinani deo. U tom pogledu nije mi nita bilo nepoznato. Ali i pored svega toga nisam imala nikakvog razloga da pretpostavim kako se mukarci, ipak, toliko meusobno razlikuju. Znala sam kakva je koa mog mua, kakve su mu ake kada bi, konano, odluio da me dodirne, kakav je... sve. Nije mi uopte padalo na pamet da bi sa nekim drugim mukarcem sve to bilo drugaije. Nisam oseala nikakvo posebno zadovoljstvo pri dodiru sa svojim muem - ali i zbog ega bih? Oseam li ikakvo posebno zadovoljstvo kada mi prsti dodirnu ovaj stoi, osim, razume se, kada je u pitanju oseaj ugodnosti to ga proizvodi njegova uglaanost? Kontakt sa muem predstavljao je deo povremenog obreda koga se on pridravao jer se to od njega oekivalo; budui da je bio dobar Solarijanac, vodio je rauna o kalendaru i asovniku, nastojei da mi posveti dovoljno vremena na nain koji je bio u skladu sa najboljim odgojem. Ipak, u jednom drugom smislu, njegovo se ponaanje nije moglo smatrati najboljim: jer, mada su nai povremeni sastanci imali za cilj seksualni odnos, moj mu nikad nije podneo molbu da imamo dete verujem da, zapravo, nije bio ni zainteresovan za decu. A ja, opet, usled oseanja strahopotovanja koje sam prema njemu gajila, nisam ni pomiljala da to sama uinim - iako sam na to imala pravo. Sada, kada razmiljam o svemu tome, shvatam da je moje seksualno iskustvo bilo krajnje povrno i mehaniko. Nikada nisam doivela orgazam. Ni jedan jedini put. Da tako neto uopte postoji saznala sam iz knjiga, ali su me opisi orgazma samo jo vie zbunili, i - budui da se o tome moglo neto saznati samo iz uvezenih knjiga - u solarijanskim knjigama polni odnosi nikad se nisu ni pominjali - naprosto nisam bila spremna da u to poverujem. Mislila sam da je re samo o egzotinim metaforama. Pored toga, nisam mogla - bar ne s uspehom - odgovor da potraim ni u samozadovoljavanju. ini mi se da je uobiajena re za to masturbacija? U svakom sluaju, ula sam da se masturbacija primenjuje ovde na Aurori. Na Solariji se, razume se, ni ne razgovara o bilo emu to ima veze sa polnim odnosima; ta vie, rei vezane za seks bile su, naprosto, nepoeljne u pristojnom drutvu... A druge vrste drutva na Solariji i nema. Zahvaljujui onome to bih povremeno proitala, imala sam predstavu o tome kako se masturbira, i, tu i tamo, iako nevoljno, pokuala sam i sama da oponaam ono to sam proitala. Ali ni sa tim nisam daleko stigla. Tabu koji je propovedao zabranu dodirivanja ljudskog tela nagonio me je da i na dodirivanje vlastitog tela gledam kao na neto to je zabranjeno i neprijatno. Mogla sam podneti da rukom trljam svoja bedra, da prekrstim noge i osetim kako mi se butine meusobno stiskaju, ali sve su to bili usputni, zanemarujui dodiri. Pretvoriti dodir u instrument izazivanja namernog zadovoljstva bilo je, ipak, neto drugo. Svaki deli moga tela znao je da je to neto nevaljalo, i zato to sam to i sama znala, zadovoljstvo nikako nije nailazilo.

I nikad mi, ni jedan jedini put, ni na pamet nije palo da bi, pod drugaijim okolnostima, iz dodirivanja tela mogao proizii istinski, veliko uivanje. Ali zbog ega bi mi to, uopte, palo na pamet? I kako bi mi to moglo pasti na pamet? Sve dok, onom prilikom, nisam dodirnula tebe. Zbog ega sam to uinila, ni samoj mi nije jasno. Naprosto, osetila sam poplavu naklonosti prema tebi, jer si spreio da me proglase za ubicu. Pored toga, postojee zabrane nisu se, tako rei, odnosile na tebe - ti nisi bio Solarijanac. Ti nisi bio - izvini zbog izraza - u pravom smislu rei ljudsko bie. Bio si Zemljanin. Razume se, izgledao si kao ljudsko bie, ali bio si kratkoveno stvorenje i seja svakovrsnih zaraza - neto to valja otpisati, u najboljem sluaju, bio si neto kao poluljudsko bie. I tako, budui da si me spasao, i da nisi bio u pravom smislu ljudsko bie, mogla sam te dodirnuti. A to je jo vanije, nisi me pri tom gledao, kao moj mu, s odbojnou i odvratnou - ili recimo, sa paljivo uvebanom ravnodunou nekoga ko me posmatra na trodimenzionalnom ekranu. Bio si preda mnom, mogla sam te opipati, i oi su ti zraile toplinom i brinou. U stvari, kada sam prinela aku tvom obrazu - sav si uzdrhtao. Primetila sam to. Zbog ega, nisam znala. Dodirnula sam te ovla, i nije bilo razloga da se taj fiziki oseaj u bilo kom pogledu razlikuje od onoga to bih osetila dodirujui svog mua ili bilo kog drugog mukarca, pa, ako hoe, i bilo koju enu. Ali ipak, u dodiru je bilo neeg to je vidljivo prevazilazilo puki fiziki oseaj. Bio si tamo, sa radou si primio moj dodir, i pokazao sve znake onoga to sam shvatila kao... tvoju naklonost prema meni. A kada su se nae puti - moj prst i tvoj obraz dodirnule, bilo je to kao da sam dotakla blagu iku ija je toplina istog asa zastrujala kroz moju aku i zapalila plamen u celom mom telu. Ne znam koliko je to potrajalo - moda samo trenutak ili dva - ali za mene, vreme kao da se zaustavilo. Dogodilo mi se neto to nikad ranije nisam iskusila, i, priseajui se tog asa kasnije, kada sam o tim stvarima mnogo vie znala, shvatila sam da sam se nala na rubu neega to je bilo veoma blisko orgazmu. Pokuala sam da to ne pokaem..." (Bejli je, ne usuujui se da je pogleda, samo odmahnuo glavom.) "Dobro, nisam pokazala. Rekla sam samo: 'Hvala ti, Elija.' Rekla sam to tako da si mogao pomisliti kako ti zahvaljujem to si reio sluaj ubistva moga mua. Meutim, u mnogo veoj meri sam to rekla da bih ti zahvalila to si mi osvetlio ivot i ukazao mi, ni sam ne znajui da to ini, u emu se ivot sastoji; to si mi irom otvorio vrata; to si me uputio stazom ivota, to si mi otkrio njegova obzorja. Fiziki dodir, sam po sebi, nije predstavljao nita. Bio je to samo dodir. Ali istovremeno, bio je poetak svega." Glas joj lagano zamre i, nekoliko sledeih trenutaka, ona ne ree nita, utonuvi u seanja. A onda uperi prst ka njemu. "Ne. Ne reci nita. Jo nisam zavrila... I ranije sam zamiljala neke stvari, iako sasvim neodreeno i bledo. Nekog

drugog mukarca i sebe, kako radimo stvari koje smo moj mu i ja radili, ali nekako drugaije - nisam, ak, znala ni kako ni koliko drugaije - neto to nisam umela sasvim ni da zamislim, uprkos svom uloenom trudu. Mogla sam itav ivot provesti pokuavajui da zamislim nezamislivo, a mogla sam i umreti kao to, pretpostavljam, ene - i mukarci, razume se - na Solariji najee ine, nita ne saznavi, ak ni posle ivotnog veka dugog tri ili etiri stotine godina. Nikada nita ne saznavi. Izrodivi i decu, ali nikad, u pravom smislu rei, nita ne saznavi. Ali Elija, bilo je dovoljno da te samo ovla dodirnem po obrazu - i ja sam saznala! Nije li to udesno? Nauio si me onome to sam samo mogla da zamiljam. Ne mehanikom vidu stvari, ne tupom, usteuem dodiru dvaju tela, ve neemu to nisam mogla ni da pomislim da u upoznati. Pogled u neije lice, iskre u neijim oima, oseanje... nenosti... blaenstva... neto to ak ne umem ni da opiem... predavanje... uklanjanje uasnog zida izmedju dvoje ljudskih bia. Ljubav je, pretpostavljam, najprikladnija re da sve to izrazi, a moda i mnogo vie. Osetila sam ljubav prema tebi, Elija, zbog toga to sam poverovala da bi mi mogao uzvratiti ljubavlju. Ne kaem da si me voleo, ali mi se uinilo da bi me mogao voleti. Nikad nisam upoznala ljubav, i mada se u starim knjigama toliko o njoj govori, nije mi znaila nita vie nego kada se u tim istim knjigama govorilo o 'asti' zbog koje su ljudi jedni druge ubijali. Prihvatila sam samu re, ali nikada nisam upoznala njeno znaenje. To je potrajalo sve dok te nisam dodirnula. Posle toga znala sam ta je to ljubav - i kada sam stigla ovamo, na Auroru, seala sam te se, mislila na tebe, razgovarala sa tobom u mislima, i verovala da u ovde susresti na hiljade Elija." Za trenutak je zastala, kao da se izgubila u mislima. "Ali nisam", nastavi ona iznenada. "Ispostavilo se da Aurora nije bila nita bolja od Solarije. Na Solariji je polni odnos bio neto greno. Bio je stoga omraen, i svi smo mu okrenuli lea. Nismo mogli voleti, zbog mrnje kojom smo se odnosili prema seksualnom inu. Na Aurori je polni odnos bio neto tegobno. Prihvatao se mirno, obino - kao puko disanje. Ukoliko bi neko osetio potrebu za njim, naprosto bi potraio bilo koga ko mu je odgovarao; i ukoliko dotina osoba nije u tom trenutku bila spreena nekim drugim obavezama koje se nisu mogle odloiti, do seksualnog odnosa dolazilo je na odgovarajui, prikladan nain. Lako, jednostavno - kao i samo disanje... Ali ima li u disanju zanosa? Moda e oveku koji je poeo da se gui prvi dah koga se domogne doneti olakanje i proeti ga ushienjem... Ali ta ako ne doe do guenja? A ta ako bi se neko, nezavisno od svoje volje, poduavao seksu? ta ako bi se o njemu govorilo deci u kolama na isti nain kao i o knjievnoti i kompjuterima? Kada bi se od njih trailo da ga obrauju kao i bilo koju drugu temu, uz pomo starije dece? Polni odnos - dozvoljen i slobodan kao voda - na Aurori nema nikakve veze sa ljubavlju, ba kao ni na Solariji gde je zabranjen i predmet stida. I na jednom i na

drugom svetu ima malo dece, i mogu se imati samo posle dobijanja formalne dozvole... A i tada, ukoliko je pristanak dat, seks postoji samo kao usputna pojava sa ciljem zainjanja dece i propraen je oseanjem prinude i odbojnosti. Ukoliko posle razumnog roka do zaea ne doe, partneri poinju da se opiru daljem odnosu i oploavanje se vri vetakim putem. Vremenom bi kao i na Solariji sasvim prevladala ektogeneza, tako da bi oploavanje i razvoj ploda sasvim bili preputeni porodilitima, dok bi seksualni odnos bio preputen samom sebi, kao neka vrsta drutvenog optenja i igre, u kojima ima ljubavi taman onoliko koliko i u svemirskom polou. Nisam u stanju, Elija, da se priklonim auroranskim gleditima o tome. Nisam tako bila vaspitana. Uasnuta, posegnula sam za seksom i niko me nije odbio - ali isto tako, niko nije ni mario. Svi su me mukarci posmatrali praznim pogledom kada bih im se ponudila, i isto me tako prazno doivljavali kada bi moju ponudu prihvatili. Jedna vie, govorili bi, zar je vano? Bili su voljni, ali nita vie od toga. Dodirivati ih, takoe, nije nita znailo. Mogla sam, isto tako, dodirivati i svog mua. Nauila sam da se tome priklanjam, da ih sledim, da prihvatam njihovo vostvo - ali mi i dalje to nita nije znailo. Nije se u meni pobudila ak ni elja da samoj sebi pomognem i da samu sebe zadovoljavam. Oseanje koje si u meni probudio vie se nije razgorelo, i vremenom, sasvim sam odustala. Za sve to vreme, dr Fastolf se prema meni ponaao kao prijatelj. Jedino je on, od svih Auroranaca, tano znao ta se dogodilo na Solariji. Bar mislim da je znao. Poznato ti je da nije sve bilo obelodanjeno, i da nije sve ukljueno u onu odvratnu hipertalasnu dramu o kojoj sam samo sluala - odbila sam da je pogledam. Dr Fastolf mi je pruio svu pomo, titei me od nerazumevanja kojim su me Auroranci okruili, suprotstavljajui se njihovoj odbojnosti prema Solarijancima. Nastojao je da me zatiti i od oajanja koje je posle izvesnog vremena poelo da me obuzima. Ne, nismo bili ljubavnici. Bila bih moda spremna da mu se ponudim, ali u trenutku kada mi je to palo na pamet, shvatila sam da se oseanje koje si ti, Elija, u meni pobudio, vie nee vratiti. Na kraju sam poela ve da mislim da se to moje uspomene poigravaju sa mnom, pa sam odustala. Nisam mu se ponudila, a nije ni on sebe ponudio meni. Ne znam zbog ega on to nije uinio. Moda je shvatio da moje oajanje proishodi iz nemoi da u seksu naem neto vie, te, naprosto, nije eleo da me novim neuspehom baci u jo dublji oaj. Tipino je za njega da ispolji tu vrstu obzirnosti - i tako nismo postali ljubavnici. Ostao mi je prijatelj, i to u vreme kada mi je prijatelj bio toliko potreban. Eto, Elija. Dobio si potpun odgovor na pitanja koja si mi postavio. Rekao si da eli da zna kakvi su moji odnosi sa dr Fastolfom, i da su ti potrebna obavetenja. Dobio si ih. Jesi li zadovoljan?" Bejli je iz sve snage nastojao da ne pokae koliko je ojaen. "ao mi je, Gladija, to je ivot bio toliko surov prema tebi. Da, pruila si mi obavetenja koja su mi

bila potrebna. Pruila si mi, ak, vie obavetenja no to i sama misli." Gladija se namrti. "Kako to misli?" Bejlijev odgovor bio je okolian. "Gladija, ini me srenim to to ti je uspomena na mene toliko znaila", odgovori on obzirno. "Tamo, u ono vreme na Solariji, ni na pamet mi nije padalo da pokuam da ostavim takav utisak na tebe... ak i da jeste, sigurno ne bih pokuao... Zna i sama." "Znam, Elija", odgovori ona, spustivi glas. "A i da si pokuao, ne bih iskoristila priliku. Ne bih mogla." "Shvatam... Shvatam i da to to si mi sada rekla ne predstavlja poziv... Jedan dodir, jedan asak seksualnog saznanja, ne mora biti nita vie od toga. ak je vrlo verovatno da se nikad vie ne moe ponoviti; ono to je u nekom trenutku iznenada zaivelo ne valja kvariti glupim pokuajem da se vaskrsne. To je razlog to ti ja sada... ne nudim sebe. Meutim, nedostatak namere, s moje strane, da to uinim, ne treba protumaiti kao jo jedan od tvojih orsokaka. Pored toga..." "Da?" "Kao to rekoh, saoptila si mi i vie no to sama misli. Na primer, nagovestila si mi da se itava pria ne zavrava tvojim potpunim porazom." "Na osnovu ega to zakljuuje?" "Govorei mi o oseanju koje se u tebi probudilo kada si me dodirnula po obrazu, rekla si neto poput... 'priseajui se tog asa kasnije, kada sam o tim stvarima vie saznala, shvatila sam da sam se nala na rubu neega to je bilo veoma blisko orgazmu'... Potom si nastavila, objanjavajui mi da tvoji seksualni odnosi s Aurorancima nisu bili zadovoljavajui, iz ega se moe zakljuiti da nisi doivela ni orgazam. Ipak, Gladija, morala si ga doiveti, da bi mogla prepoznati oseaj koji te je obuzeo onog trenutka na Solariji. Nisi se tek tako mogla u seanjima vratiti unazad i neto ispravno protumaiti - osim ukoliko u meuvremenu nisi uspeno savladala lekciju iz ljubavi. Drugim reima, imala si nekog ljubavnika s kojim jesi doivela ljubav. Ukoliko treba da ti poverujem da nije dr Fastolf u pitanju - i da nije ni bio - moram zakljuiti da je re, ili da je bila re o nekom drugom." "A ta ako i jeste tako? Kakve to veze ima s tobom, Elija?" "Ne znam, jo, Gladija, ima li to ili nema veze sa mnom. Kai mi o kome je re, i ukoliko se zaista pokae da nema veze sa mnom, o tome vie neemo govoriti." Gladija nita ne odgovori. "Ukoliko mi ne kae", nastavi Bejli, "onda u ti, Gladija, ja to rei. Ve sam ti kazao da nisam u poloaju da tedim tvoja oseanja." Gladija je i dalje utala, ali su joj uglovi usana pobledeli od silnog stiskanja. "Morao je postojati neko, Gladija, a tvoj al zbog gubitka Jandera, oigledno je veoma velik... Zatraila si da Denil napusti ovu sobu jer nisi mogla podneti da ga gleda, oito zbog njegove velike slinosti sa Janderom. Ukoliko greim u svom zakljuku da je re o Janderu Panelu...." Bejli za trenutak zastade, a onda nastavi,

promuklim glasom. "Ako ti taj robot, Jander Panel, nije bio ljubavnik, onda mi to sama reci." Gladijin glas sav se pretvorio u apat. "Jander Panel, robot, nije mi bio ljubavnik..." Zastavi za asak, ona dodade, glasno i odluno: "Bio mi je mu!" 25. Bejlijeve usne pokretale su se ne proizvodei nikakav zvuk, mada nije bilo nikakve sumnje da upravo izrie svoj omiljeni uzvik. "Da", potvrdi Gladija. "Jehosafata mu ! Zapanjen si. Zbog ega? Ne odobrava?" "Nije na meni da odobravam ili ne odobravam", odvrati Bejli bezbojnim glasom. "to znai da, ipak, ne odobrava." "to znai da samo traim obavetenja. Kakva je na Aurori razlika izmeu ljubavnika i supruga?" "Ukoliko mukarac i ena ive neko vreme u zajednici na istom gazdinstvu, pre e sebe smatrati 'muem' i 'enom' nego 'ljubavnicima'." "Koliko dugo treba da iznosi to 'neko vreme'?" "To se, koliko sam shvatila, razlikuje od podruja do podruja. Na osnovu lokalnog opredeljenja. U Eosu, na primer, obino se uzima razdoblje od tri meseca." "Da li se, pri tom, podrazumeva da svako od 'suprunika' treba da se uzdri od seksualnih veza sa drugim osobama?" Gladija iznenaeno izvi obrve. "Zbog ega?" "Naprosto, pitam." "Potpuna vezanost za samo jednu osobu nezamisliva je na Aurori. Suprug ili ljubavnik, razlika ne postoji. ovek se uputa u seksualni odnos iskljuivo radi uivanja." "A da li si ti uivala u svojoj vezi sa Janderom?" "S obzirom na stanje stvari, nisam. Ali bio je to moj izbor." "Da li su ti se i drugi, ovaj, 'nudili'?" "Povremeno." "Jesi li ih odbijala?" "Uvek mogu da odbijem. Zahvaljujui tome to ovde nema ekskluzivnosti." "Ali da li si ih odbijala?" "Jesam." "A da li je onima koje si odbijala bilo poznato zbog ega to ini?" "ta hoe time da kae?" "Da li im je bilo poznato da ima robota za mua?" "Imala sam mua. Nema potrebe da naglaava ono 'mu-robot'. Ne postoji ovde takav izraz." "Da li im je to bilo poznato?"

Gladija pouta nekoliko trenutaka. "Ne znam, zaista, da li im je to bilo poznato." "Da li si im ti rekla?" "Kakav bih razlog imala da im to kaem?" "Ne odgovaraj mi na pitanje pitanjem! Da li si im ti rekla?" "Nisam." "Kako si mogla to da izbegne? Ne misli li da bi bilo sasvim prirodno objasniti im svoje odbijanje?" "Niko nikada nije traio nikakvo objanjenje. Odbijanje je naprosto odbijanje, i svi ga kao takvo prihvataju. Ne razumem te." Bejli zastade da pribere misli. Gladija i on ne da se nisu razumeli; kretali su se, zapravo, uporednim inama. On odlui da krene ispoetka. "Da li bi na Solariji bilo sasvim prirodno imati za mua jednog robota?" "Na Solariji bi to bilo nezamislivo, i tamo mi to nikad ne bi ni palo na pamet. Uostalom, na Solariji je mnogo toga bilo nezamislivo... Kao to je i na Zemlji, Elija. Da li bi, na primer, tvoja ena ikad uzela robota za mua?" "Nije re o tome, Gladija." "Moda, ali odgovor ti se oitava na licu. Ti i ja, dakako, nismo Auroranci, ali se ovog asa nalazimo na Aurori. ivim ovde ve dve godine, i u celosti sam prihvatila auroranske obiaje." "eli li da kae da su seksualne veze izmeu robota i ljudskih bia uobiajene ovde na Aurori?" "Ne znam. Jedino to znam jeste to da se tako neto ovde prihvata, naprosto stoga to na Aurori prihvataju sve oblike seksualnog ponaanja - sve, naime, do ega dolazi obostranim pristankom, to predstavlja izvor uzajamnog uitka, i to nikoga fiziki ne ugroava. Kakav bi razloan prigovor bilo ko mogao staviti u pogledu toga kako neki pojedinac, ili bilo koja kombinacija pojedinaca dolazi do uitka? Da li bi iko imao razloga da brine o tome kakve video-knjige itam, za kakvu se hranu opredeljujem, kada odlazim na poinak ili kada se budim, da li volim make ili mrzim rue? Seksualni odnos je na Aurori stvar linog izbora." "Da, na Aurori", ponovi Bejli kao odjek. "Ali ti nisi roena na Aurori, niti smo ti i ja odgajeni prema njenim merilima. Maloas si mi rekla da se nikako nisi moglo navii na tu ravnodunost prema seksu - koju ba sada toliko hvali. Isto tako, izrazila si svoje neraspoloenje prema uzastopnim brakovima i naglaenom promiskuitetu. Ukoliko onima koje si odbijala nisi rekla zbog ega to ini, moda je razlog tome bio to si se, negde u skrivenom kutku svoje due, stidela to ti je Jander mu. Mogla si znati - ili podozrevati, ili naprosto pretpostavljati - da je to ipak neuobiajeno, ak i na Aurori, i ti si se toga stidela." "Ne, Elija, nee ti uspeti da me natera da se osetim postienom. Ukoliko je imati robota za mua neto neuobiajeno ak i za Auroru, to je samo zato to su roboti poput Jandera veoma retki. Roboti na Solariji, na Zemlji - pa ak i ovi na

Aurori, s izuzetkom Jandera i Denila - tako su ustrojeni da mogu da prue samo najsirovije seksualno zadovoljstvo. Mogu biti korieni kao sprave za masturbaciju, kao, na primer, mehaniki vibrator, ali ne i mnogo vie od toga. Meutim, kada se bude pojavio vei broj humanoidnih robota, sigurno e se poveati i broj ljudskorobotskih seksualnih veza." "Zanima me, Gladija, kako si uopte dola do Jandera?" upita Bejli. "Postojala su samo dva humanoidna robota - oba na imanju dr Fastolfa. Da li ti je naprosto ustupio jednog od njih - polovinu od ukupnog broja kojim je raspolagao?" "Tako je." "Zbog ega?" "Pretpostavljam zbog toga to je dobrodunan. Bila sam usamljena, liena iluzija, emerna, strankinja u stranoj zemlji. Ustupio mi je Jandera da mi pravi drutvo, i oseam da mu nikad neu moi dovoljno zahvaliti. Trajalo je to moda samo pola godine, ali tih nekoliko meseci moda vrede vie nego sve dosadanje godine mog ivota." "Da li je dr Fastolfu bilo poznato da ti je Jander bio mu?" "Nikad mi to nije pominjao, tako da ne znam." "Da li si mu ti to nagovestila?" "Nisam." "Zbog ega?" "Nisam to smatrala potrebnim... Razume se, ne zbog toga to sam se stidela." "Kako je do toga dolo?" "to nisam smatrala potrebnim da mu kaem?" "Ne, ve da ti Jander postane mu." Gladija kao da se ukruti. "Zbog ega bih ti to objanjavala?" upita ona pomalo oporim glasom. "Gladija, ve je kasno", odvrati Bejli. "Nemoj mi se stalno suprotstavljati... Je li te potresao Janderov... nestanak?" "Mora li to da zna?" "eli li da ustanovimo ta se dogodilo?" "Ponovo te pitam: moram li ti to rei?" "Mora mi pomoi. Potrebna su mi sva obavetenja do kojih mogu doi da bih krenuo - samo da bih krenuo - u reavanje naizgled nereivog problema. Dakle, kako je dolo do toga da ti Jander postane mu?" Gladija se zavali u naslonjau i u oima joj odjednom zaiskrie suze. Potom naglo odgurnu tanjiri s ostacima kolaia i ree grcavim glasom: "Roboti po pravilu ne nose odeu, ali su tako obraeni da izgleda kao da je imaju na sebi. Robote dobro poznajem, budui da sam ivela na Solariji, a posedujem i izvesnu meru umetnikog dara..." "Seam se tvojih svetlosnih skulptura", prekide je Bejli blago. Gladija potvrdno klimnu. "Napravila sam nekoliko skica za nove modele koji bi,

prema mom uverenju, imali vie stila i bili privlaniji od onih koji su se koristili na Aurori. Neke od slika, zasnovanih na tim skicama, moe videti ovde, na zidu. Ostale sam smestila po drugim prostorijama." Bejli se obazre put slika. Ve ih je ranije uoio: izvan svake sumnje, prikazivale su robote. Figure nisu delovale naturalistiki, ve su izgledale izduene i nekako, udno zakrivljene. Sada je primetio da su figure bile namerno izobliene tako da, vrlo veto, naglase pojedine delove koji su, posmatrani u novoj perspektivi, delovali kao odea. Sticao se utisak da su odeveni poput sluinadi ije je slike, jednom prilikom video u nekoj knjizi posveenoj srednjevekovnoj Engleskoj. Da li je i Gladiji ta odea bila poznata ili je u pitanju bio puki sluaj, ista podudarnost? Verovatno bi bilo teko odgovoriti na to pitanje; ipak, re je bila o neemu to je (verovatno) bilo poeljno imati na umu. Kada je prvi put ugledao te skice, pomislio je da je, naprosto, bila u pitanju Gladijina elja da se okrui robotima, u znak podseanja na ivot na Solariji. Tvrdila je, razume se, da je taj ivot mrzela, ali u pitanju je bio samo proizvod njenog svesnog uma. Solarija je bila jedini dom za koji je znala, i nije to bilo neto to se moglo tek tako odbaciti - a moda se uopte nije moglo odbaciti. Moda je upravo to bio razlog to su se u njenom umetnikom radu zadrali ti motivi, iako su joj sada stajali na raspolaganju mnogo privlaniji. "Imala sam uspeha", nastavi Gladija. "Neki od velikih proizvoaa robota bili su spremni da dobro plate za moje skice; u velikom broju sluajeva roboti su, na osnovu mojih uputstava, dobili novi povrinski izgled. Sve sam to, u izvesnoj meri, doivljavala kao nadoknadu za ispraznost ivota koji sam vodila. Kada mi je dr Fastolf stavio Jandera na raspolaganje, dobila sam robota koji je, razume se, nosio uobiajenu odeu. Moj dragi prijatelj bio je, takoe, dovoljno ljubazan da mi stavi na raspolaganje i nekoliko preobuka za svog tienika. Nita mi se od toga nije dopalo, i ja sam se neko vreme zabavljala nabavljajui mu novu, i kako sam mislila, mnogo prikladniju odeu. To je znailo da sam mu morala paljivo uzeti sve mere, budui da sam nameravala da mu naruim odeu prema vlastitim nacrtima - a to je podrazumevalo da se, postepeno, morao sve vie obnaivati preda mnom. Tek poto je ostao sasvim nag, shvatila sam do koje je mere bio nalik ljudskom biu. Nita mu nije nedostajalo, a onaj deo tela koji je trebalo da se ukruuje, zaista se i ukruivao. Mada je, ljudskim jezikom reeno, bio pod svesnom kontrolom. Jander je to mogao, uvek, po volji da uini. Sam mi je to rekao, kada sam ga jednom upitala da li se, u odgovarajuem smislu, moe sluiti svojim penisom. Bila sam zaista radoznala, i on je bio spreman da moju radoznalost zadovolji. Mora shvatiti da sam, mada je bio veoma slian ljudskom biu, sve vreme bila svesna da je robot. Zna i sam - ustruavala sam se da dodirujem ljudsko telo, i uopte ne sumnjam da je to u velikoj meri uticalo na nezadovoljavajue stanje mojih seksualnih odnosa s Aurorancima. Ali Jander nije bio ljudsko bie, a ja sam

itavog ivota bila okruena robotima. to znai da se nisam ustruavala da dotaknem Jandera. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da shvatim da uivam u tome da ga dodirujem - a ni Janderu nije trebalo mnogo da shvati da ja u tome uivam. Na kraju krajeva, bio je programiran da doslovno sledi tri zakona robotike. Za njega je bilo nemogue da ne usrei neko ljudsko bie kada to moe - jer bi to znailo da ga je ozbiljno razoarao. A razoaranje se moglo protumaiti i kao povreda ljudskog bia, to on sebi nije smeo da dozvoli. Zato je dao sve od sebe ne bi li mi doneo radost, i budui da sam prepoznala u njemu elju da to uini - neto to nikad nisam uoila kod Auroranaca - zaista me je usreio; konano sam shvatila ta je to orgazam." "Znai, bila si u pravom smislu rei srena?" upita Bejli. "Sa Janderom? Razume se. U potpunosti." "Nikada se niste posvaali?" "Jander i ja? Nemogue! Jedini smisao njegovog postojanja bio je da mi u svemu ugodi." "Ipak, nije li ti to pomalo smetalo? Mislim, pruao ti je zadovoljstvo jer je na to bio prinuen." "Ali kakvog bi iko razloga imao da neto ini, ukoliko to nije, zbog ovoga ili onoga, prinuen da ini?" "I nikad nisi osetila potrebu da pokua, posle iskustva sa Janderom, da doivi istinski orgazam sa nekim Aurorancem?" "inilo mi se da bi to bila neodgovarajua zamena. elela sam samo Jandera... Shvata li, sada, ta sam izgubila sa Janderom?" Bejlijevo i inae ozbiljno lice kao da postade jo ozbiljnije. "Shvatam, Gladija", ree on. "Ukoliko sam te maloas povredio, molim te da mi oprosti; nisam te dovoljno dobro shvatio." Gladijinim licem slivale su se suze, i Bejli zastade, nesposoban da ita kae, nemoan da smisli bilo to to bi je moglo uteiti. Gladija konano zatrese glavom i nadlanicom obriza suze. "eli li jo neto da me pita?" proapta ona. "Imam jo samo nekoliko pitanja vezanih za druge stvari, pa smo gotovi", odgovori Bejli sa prizvukom izvinjenja u glasu. "Za sada", dodade brzo. "ta te jo zanima?" Delovala je veoma umorno. "Da li ti je poznato da postoje osobe koje smatraju da je dr Fastolf odgovoran za Janderovo ubistvo?" "Jeste." "Da li ti je, isto tako, poznato da i sam dr Fastolf tvrdi kako jedino on raspolae znanjem da ubije Jandera na nain na koji je to uinjeno?" "Jeste. Moj dragi prijatelj mi je sam to rekao." "Reci mi, Gladija, misli li da je dr Fastolf ubio Jandera?"

Gladija se iznenada i otro zagleda u njega. "Svakako da ne mislim", odgovori ona ljutito. "A i zbog ega bih? Pre svega, Jander je bio njegov robot, i on je mnogo brinuo za njega. Ti, Elija, ne poznaje dr Fastolfa onoliko dobro koliko ga ja poznajem. On je blaga osoba, i ne bi nikada nikoga povredio, ak ni robota. Poverovati da bi on bio u stanju da tako neto uini bilo bi isto to i poverovati da bi neka stena mogla poeti da se sama od sebe kotrlja uzbrdo." "Nemam vie pitanja, Gladija, preostaje mi jo samo da, dok sam ovde, vidim Jandera - odnosno, ono to je od njega ostalo. Razume se, uz tvoju dozvolu." Ponovo je postala sumnjiava, ak neprijateljski raspoloena. "Ali zbog ega? Zbog ega?" "Gladija! Molim te! Ne mislim, zaista, da e mi to biti od ikakve koristi, ali moram videti Jandera i shvatiti da mi to ne moe niemu posluiti. Nastojau da ne uinim nita to bi povredilo tvoja oseanja." Gladija ustade. Njena haljina, toliko jednostavna da bi se najbolje mogla opisati kao tunika tesno pripijena uz telo, nije bila crna (kao to je bio obiaj na Zemlji), ve neke prigueno tamne boje, bez imalo sjaja. Bejli koji sebe nije mogao smatrati poznavaocem enske odee, odjednom shvati do koje je mere ta haljina oliavala njenu tugu. "Poi sa mnom", proaputa ona. 26. Bejli je, idui za Gladijom, proao kroz nekoliko soba, iji su zidovi prigueno odbljeskivali. Jednom ili dvaput pogled mu privue neki pokret koji je odmah pripisao nekom robotu to je hitao da im se skloni s puta, budui da su imali nalog da ostanu to nenametljiviji. Proli su i kroz predvorje i popeli se uz nekoliko zavojitih stepenika, obrevi se u sobiku u kome je deo jednog zida bljetao kao da iz njega isijava svetlost. U sobi su se nalazili samo jednostavni krevet i stolica - drugog nametaja nije bilo. "Ovo je bila njegova soba", ree Gladija. "Nita mu vie nije bilo potrebno", dodade ona, kao da ita Bejlijeve misli. "Ostavljala sam ga na miru to sam vie mogla - esto i po itav dan. Naprosto, nisam elela da mi sluajno dojadi." Ona odmahnu glavom. "Sada mi je ao to sa njim nisam provela svaki slobodan trenutak. Nisam znala da e se sve tako brzo okonati... Evo, ovde je." Jander je leao opruen na krevetu i Bejli se ozbiljno zagleda u njega. Robot je bio pokriven nekom glatkom i blistavom prekrivkom. Svetlost koja je dopirala sa onog mesta na zidu, obasjavala mu je glavu; delovala je bezizraajno i gotovo neljudski u svom bezmernom spokoju. Oi su mu bile irom otvorene, ali neprozirne i beivotne. Veoma je liio na Denila - dovoljno da Denilova prisutnost uznemiri Gladiju. Pokriva mu nije zaklanjao ni vrat ni ramena. "Da li ga je dr Fastolf pregledao?" upita Bejli.

"Jeste, i to veoma paljivo. Sva oajna, pozvala sam ga da doe, i da si ga video kako je dojurio, kakvu je brigu i bol iskazao, kakvu zbunjenost, nikada ti ne bi palo na pamet da bi on mogao biti odgovoran za Janderovu smrt. Ali nita nije mogao da uini." "Da li je Jander obnaen?" "Jeste. Dr Fastolf je morao da mu skine svu odeu kako bi bio mogao to podrobnije da ga pregleda. Nije bilo nikakve svrhe ponovo ga oblaiti." "Dozvoljava li mi da uklonim prekriva?" "Mora li?" "Ne bih eleo da mi se prebaci da sam propustio da uoim neto to bi moglo biti vano za istragu." "ta bi ti mogao uoiti to je, eventualno, promaklo dr Fastolfu?" "Verovatno nita, ali Gladija, moram biti siguran da nije bilo niega. Molim te, pomozi mi." "U redu, onda, ali molim te, kada zavri, namesti prekriva tano kako sada stoji." Ona okrenu lea i njemu i Janderu, osloni se levom rukom o zid i spusti elo na nju. Nije davala ni glasa od sebe - nije napravila ni najmanji pokret - ali je Bejliju bilo jasno da su joj ponovo potekle suze. U izvesnom smislu, Janderovo telo nije bilo sasvim nalik na ljudsko. Telesna graa bila mu je donekle pojednostavljena i pomalo shematina, ali sve je bilo na svom mestu: bradavice, pupak, penis, testisi, stidne dlake, i tako dalje. ak i siune, svetle malje na grudima. Koliko je dana ve proteklo od Janderovog ubistva? Bejli se prenerazi kada shvati da ne zna; ipak, to mora da se dogodilo izvesno vreme pre njegovog prispea na Auroru. Sigurno je proteklo ve vie od nedelju dana; meutim, ni pomou ula vida ni pomou ula mirisa nije mogao zakljuiti da postoji makar najmanji nagovetaj raspadanja. To je bilo ono to je robote jasno razlikovalo od ljudi. Bejli je trenutak oklevao, a onda naglo podvue jednu ruku pod Janderovo rame a drugu pod njegovo bedro, i prevrnu ga na bok. Nije ni pomislio da potrai pomo od Gladije - to bi zaista bilo nezamislivo. Bejli se jo malo upre i najzad mu poe za rukom da Jandera prevrne na stomak, a da ga pri tom ne zbaci sa kreveta. Krevet zakripa. Gladija mora da je bila svesna njegovog postupka, ali se nije okretala. Iako mu nije ponudila svoju pomo, nije mu ni prigovorila. Bejli povue ruke. Janderovo telo jo je bilo toplo. Po svoj prilici, odgovarajue kolo nastavljalo je sa radom, ak i kada je mozak bio iskljuen. Telo je i dalje bilo vrsto i elastino. Po svemu sudei, roboti nikada nisu dospevali u stanje slino rigor mortisu. Jedna robotova ruka sada je slobodno visila pored kreveta kao da je u pitanju ovek. Bejli je blago podie, a zatim ponovo pusti; ruka stade da se klati, i tek se posle izvesnog vremena smiri. Bejli mu presavi jednu nogu i zagleda se najpre u

jedno, a potom i u drugo stopalo. Zadnjica mu je bila savreno oblikovana; imao je ak i anusni otvor. Bejli nikako nije mogao da odagna oseaj nelagodnosti. Utisak da se mea u najintimnije stvari jednog ljudskog stvora nije ga naputao. Da je u pitanju bio hladan i ukruen le on u njemu ne bi video nita ljudsko. Pomalo nevoljno, Bejli pomisli: le robota deluje znatno vie ljudski nego ovekov le. Ponovo je podvukao ruke pod robota, okrenuo ga i vratio u preanji poloaj. Zatim je to je bolje umeo poravnao arav, i navukao prekriva preko robotovog tela, nastojei da ga to bolje zagladi. Koraknuo je unazad i zakljuio da je sve onako kao to je i bilo - ili bar, gotovo sasvim tako. "Zavrio sam, Gladija", oglasi se Bejli. Ona se okrete, i vlanim oima osmotri Jandera. "Moemo li onda da krenemo?" upita ona. "Razume se, Gladija, ali..." "Da?" "Hoe li nastaviti da ga uva ovakvog? Pretpostavljam da se nee raspasti." "Ima li ikakvog znaaja ako to uinim?" "U izvesnom smislu, da. Mora, pre svega, pruiti sebi priliku da se oporavi. Ne moe provesti sledea tri stolea oplakujui ga. Ono to je gotovo - gotovo je. (Odrani govor mu se i samom uinio upljim. Kako li je tek njoj zvuao?) "Znam, Elija, da nisi nita loe mislio", odgovori ona. "Zatraila sam da mi ostave Jandera dok se istraga ne okona. Potom e, po mojoj elji, biti spaljen." "Spaljen?" "Da, bie izloen plazmatinom ognju i sveden na siune estice, ba kao to se ini i sa ljudskim posmrtnim ostacima. Od njega e mi ostati samo hologram - i uspomene. Jesi li sada zadovoljan?" "Razume se... Ali morao bih sada da se vratim Fastolfovoj kui." "Aha... Jesi li doao do ikakvog zakljuka razgledajui Janderovo telo?" "Nisam nita ni oekivao, Gladija." Ona mu se zagleda u lice. "Zna, Elija, elela bih da ustanovi ko je to uinio i zbog ega. Moram to saznati." "Ali Gladija..." Meutim, ona stade estoko da odmahuje glavom, kao da nastoji da odagna neto to joj ne bi prijalo da uje. "Znam da si ti to u stanju."

FASTOLF, JO JEDNOM

27. Bejli je iz Gladijine kue iziao u sumrak. Okrenuo se u pravcu u kome je pretpostavljao da se nalazi zapadno obzorje i ugledao zagasito crveno Aurorino sunce, iznad koga su se, naspram jabuasto zelenog neba, protezale tanke pruge oblaia boje re. "Jehosafata mu", promrmlja on. Aurorino sunce, hladnije od zemaljskog i narandaste boje, jasno je pri zalasku naglaavalo svoju razliitost dok mu se svetlost probijala kroz deblje slojeve Aurorine atmosfere. Denil je koraao iza njega, dok je iskar, kao i ranije, izmakao napred. Denilov glas zavoni mu u uima. "Jesi li dobro, partneru Elija?" "Sasvim dobro", odgovori Bejli, zadovoljan sam sobom. "Kao to vidi, Denile, prilino se dobro snalazim na Otvorenom. ak zatiem sebe kako uivam u zalasku sunca! Je li uvek ovako?" Denil se bezizraajno zagleda put zalazeeg sunca. "Jeste. Ali pourimo ka kui dr Fastolfa. U ovo doba godine sumrak, po pravilu, ne traje dugo. eleo bih, partneru Elija, da za dana stignemo tamo." "Spreman sam. Krenimo." Bejli se, ipak, upita ne bi li bilo bolje da saeka dok se sasvim ne smrkne. Ne bi, moda, bilo ba prijatno hodati po mrklom mraku, ali s druge strane, to bi mu vratilo oseaj da je ponovo zatien sa svih strana. Duboko u dui, naime, nije bio siguran koliko bi jo mogao potrajati ovaj oseaj razdraganosti izazvan uivanjem u sunevom zalasku (i to, jo, zamislite, sunevom zalasku na Otvorenom). Bilo je, meutim, u tome neeg kukavikog, to sebi nikako nije eleo da prizna. iskar se vrati i neujno mu se priblii. "elite li, gospodine, da malo saekamo?" upita on. "Moda bi vam mrak vie prijao? Nama to ne bi smetalo." Bejli odjednom postade svestan prisustva i drugih robota, svuda oko sebe, na pristojnoj udaljenosti. Je li to Gladija odredila svoje poljske robote da dre strau, ili im je Fastolf poslao u susret svoje? To je samo jo snanije istaklo njihovu brigu za njega. Ipak, perverzno, Bejli nije eleo da podlegne pred slabou. "Ne, nastaviemo", odgovori on, i ubrzanim korakom uputi se ka Fastolfovoj kui koja se mogla jasno razabrati kroz daleko drvee. Roboti mogu da me slede ili ne, od volje im, pomisli on samouvereno. Savreno je dobro znao da e se, bude li o tome razmiljao, ponovo obeshrabriti ve i pri samoj pomisli da se nalazi na goloj povrini jedne planete, i da ga od beskrajne praznine titi samo sloj vazduha; o tome, dakako, nije eleo da razmilja. Ushienje koje je osetio zbog uspeno otklonjenog straha izazva kod njega podrhtavanje usana i cvokotanje zuba. Ili je, ipak, razlog tome bio prohladni veernji povetarac? U svakom sluaju, on oseti kako koa poinje da mu se jei.

Ne, nije taj oseaj izazvao boravak na Otvorenom. Ne, nije to bilo u pitanju. "Denile, koliko si dobro poznavao Jandera?" upita on, nastojei da suzbije cvokotanje. "Jedno smo vreme iveli zajedno", odgovori Denil. "Od trenutka kada je bio nainjen, pa do trenutka kada je preao na gazdinstvo gospoe Gladije, sve vreme bili smo zajedno." "Da li ti je smetalo, Denile, to to ti je Jander bio toliko slian?" "Nije, partneru Elija. Jedan drugog smo bez tekoa razlikovali, a ni dr Fastolf nije u tom smislu pravio greke. Naprosto, obojica smo posedovali jasno izraenu individualnost." "A ti, iskare, da li si ih ti mogao razlikovati?" I Denil i iskar nalazili su se sada u njegovoj neposrednoj blizini, moda zato to su se ostali roboti, oni u daljini, vratili svojim uobiajenim poslovima. "Koliko mogu da se setim", odgovori iskar, "nije iskrsla nijedna prilika u kojoj bi ta moja sposobnost bila od neke vanosti." "A da jeste?" "Bio bih u stanju da to uradim." "Denile, kakvo je tvoje miljenje o Janderu?" "Moje miljenje, partneru Elija? O kom vidu Janderove linosti eli da uje moje miljenje?" "Da li je, na primer, dobro obavljao svoje dunosti?" "Razume se." "Da li je u svakom pogledu zadovoljavao?" "Koliko je meni poznato, jeste." "A ti, iskare? Kakvo je tvoje miljenje?" "Nikad sa Janderom nisam bio blizak u onoj meri u kojoj je to bio Denil", odgovori iskar, "i zato ne bi imalo smisla da iznosim svoje miljenje. Mogu jedino rei da je, koliko znam, dr Fastolf bio u celini zadovoljan prijateljem Janderom. ini mi se da je bio podjednako zadovoljan i prijateljem Denilom i prijateljem Janderom. Pored toga, moram rei da moje sposobnosti nisu u toj meri razvijene da bih se mogao uputati u takve procene." "A ta je sa vremenom koje je Jander proveo na imanju gospoe Gladije? Denile, jesi li ostao s njim u vezi?" "Nisam, partneru Elija. Sve vreme je provodio na gazdinstvu gospoe Gladije. Kada je gospoa Gladija dolazila u posetu dr Fastolfu, Jander se, koliko je meni znano, nikada nije nalazio u njenoj pratnji. Takoe ga nijednom prilikom nisam sreo kada sam sa dr Fastolfom bio u poseti kod gospoe Gladije." Bejlija je ovo pomalo iznenadilo. Okrenuo se prema iskaru, s namerom da mu postavi isto pitanje, a onda je zastao i slegnuo ramenima. To ga, u stvari, nije nikuda vodilo, a, pored toga, kao to dr Fastolf ree tog jutra, nije imalo nikakvog

smisla podvrgavati robote unakrsnom ispitivanju. Svojevoljno ne bi nikada rekli nita to bi moglo da povredi neko ljudsko bie, niti bi ih ovek na to mogao navesti navaljivanjem, ulagivanjem ili pukim zahtevanjem. Ne bi, dakako, svesno lagali, ali bi se tvrdoglavo - iako krajnje utivo - opirali da prue bilo kakav odgovor koji nije bio nuan. S druge strane, pak, moda to vie nije ni bilo vano. U meuvremenu su ve stigli do ulaza u Fastolfovu kuu i Bejli je osetio kako poinje ubrzano da die. Sada je bio siguran da je podrhtavanje ruku i donje usne, zaista bilo izazvano prohladnim povetarcem. Sunce je ve sasvim zalo za obzorje i pojavile su se prve zvezde na nebu kojim se prevlaila neobina zeleno-purpurna tama; Bejli zakorai kroz vrata u ugodnu toplinu blistavih zidova. Bio je sada sasvim bezbedan. Fastolf ga srdano pozdravi. "Na vreme ste stigli, gospodine Bejli. Da li je va razgovor sa Gladijom bio plodonosan?" "Veoma, dr Fastolfe", odgovori Bejli. "Moda, ak, ve imam u rukama klju za razreenje tajne." 28. Fastolf se samo utivo nasmei; nije u tom osmehu bilo ni iznenaenosti, ni ushienja, ni neverice. On povede Bejlija u prostoriju koja je oigledno bila trpezarija; bila je manja i prijatnija od prostorije u kojoj su tog dana obedovali. "Vi i ja emo, dragi moj gospodine Bejli", objasni Fastolf ljubazno, "ovde sasvim neformalno veerati. Samo nas dvojica. Ukoliko to elite, udaljiemo ak i robote. I neemo razgovarati o poslu, osim ako to vi ne budete eleli." Bejli nita ne odgovori, ali za trenutak zastade i zapanjeno se zagleda u zidove. Bili su sjajno zeleni i trepereli su; sjaj im nije bio svuda istovetan, a nijanse su se lagano smenjivale od dna ka vrhu. Tu i tamo nazirali su se listovi paprati zagasitije zelene boje i nejasni detlii. Takav izgled zidova inio je da itava prostorija bude nalik na dobro osvetljenu peinu, na samom kraju nekog plitkog morskog rukavca. Utisak koji se sticao izazivao je vrtoglavost - bar se Bejliju tako inilo. Fastolfu nije bilo nimalo teko da protumai izraz Bejlijevog lica. "Sve je to izraz ukusa, gospodine Bejli, moram to priznati... iskare, zatamni malo zidove... Hvala ti." Bejli odahnu. "Hvala i vama, dr Fastolfe. Mogu li na trenutak da odem do linih prostorija?" "Razume se, razume se." Bejli je trenutak oklevao. "Da li biste mogli..." Fastolf se zakikota. "Sve je sreeno, gospodine Bejli. Neete vie imati nikakvih problema." Bejli obori glavu. "Mnogo vam hvala."

Line prostorije su bez onih nepodnoljivih optikih iluzija - Bejli ni za trenutak nije posumnjao da su u pitanju bile iste one u kojima je ve boravio toga dana predstavljale ono to je i trebalo da predstavljaju, iako su bile znatno luksuznije i opremljenije od ijednih koje je do tada video. Potpuno su se razlikovale od onih na Zemlji, koje su se svodile na nizove istovetnih kabina to se proteu u nedogled, i od kojih je svaku, u jednom trenutku, mogla koristiti samo jedna osoba. Ove prostorije naprosto su blistale od istoe. Verovatno se posle svake upotrebe skidao spoljanji molekularni sloj, i odmah zamenjivao novim. Krajikom uma, Bejli postade svestan da bi mu, ukoliko bi se dovoljno dugo zadrao na Aurori, bilo prilino teko da se ponovo navikne na zemaljske guve, usled kojih su istoa i urednost bili potisnuti u drugi plan; istoa i urednost su tamo predstavljali neto to je u naelu trebalo potovati, ali taj ideal je bio nedostian. Stojei okruen svim potrebnim rekvizitima od zlata i slonovae (ni zlato ni slonovaa sigurno nisu bili pravi), koji su u toj meri blistali i bili uglaani, Bejli odjednom zatee sebe kako se jei i trza pri samoj pomisli na zemaljsku nemarnu razmenu bakterija i tamonje obilje svakovrsnih izvora zaraze. Ali zar upravo to nije bilo ono od ega su Svemirci zazirali? I kako ih je, onda, mogao kriviti? On zamiljeno opra ruke, poigravajui se siunim ploicama na kontrolnoj traci na zidu dok je podeavao vodeni mlaz na eljenu temperaturu. Ipak su ti Auroranci bili krajnje nepotrebno nametljivi kada je u pitanju bilo unutranje ureenje njhovih prebivalita; strano im je bilo stalo da imaju utisak kako ive u okruenju devianske prirode, dok su, istovremeno, tu istu prirodu potpuno ukrotili i prilagodili sebi... Ili je to moda bio sluaj samo sa Fastolfom? Na kraju krajeva, Gladijina kua bila je u svemu daleko skromnija... Ili je to bilo samo zato to je odrasla na Solariji? Veera koja je usledila predstavljala je istinsko uivanje. Ponovo, kao i za vreme ruka, javilo se ono lako prepoznatljivo oseanje bliskosti sa prirodom. Jela su bila brojna, raznovrsna i posluena u malim zdelama, od sastojaka koji su oigledno bili biljnog ili ivotinjskog porekla. Nailazei povremeno na neupotrebljive delove - poneku koicu, rskavicu, ili na ilavo vlakno, od kojih bi se ranije zgrozio - Bejli je to sada doivljavao kao neku vrstu pustolovine. Prvo jelo sastojalo se od neke male ribe - male ribe koju je trebalo progutati celu, sa svim iznutricama - i to mu je, ve na prvi pogled, delovalo kao jo jedan luckasti nain da ovek bude prisan sa Prirodom, i to sa velikim 'P'. Ipak, poe mu za rukom da, ba kao i Fastolf, proguta ribicu, i njen ukus ga istog asa oduevi. Nikad do tada nije okusio nita slino. Kao da se ukus sam od sebe odjednom raspupao u njegovim ustima i preobratio u cvet. Ukus se menjao od jednog jela do drugog i neki meu njima bili su zaista neobini i ne uvek najprijatniji; meutim, na vlastito uenje, ustanovio je da mu to ne smeta. Najvanije je bilo uzbuenje izazvano prepoznavanjem ukusa, razliitou ukusa (Fastolf ga je posavetovao da izmeu zalogaja uzima po gutljaj

blago zainjene vode) a ne sutinsko svojstvo jela. Nastojao je da ne bude halapljiv, da svu svoju panju ne posveuje jelu, i da bar neto ostavi na tanjiru. Nastojao je, to je bolje umeo, da posmatra i podraava Fastolfa, i da ne obraa panju na njegove dobronamerne i vesele poglede. "Nadam se", primeti Fastolf u jednom trenutku, "da vam prija ukus ovih jela." "Odlina su", odvrati Bejli izmeu zalogaja. "Molim vas, ne trudite se da se po svaku cenu drite lepih manira. Nemojte na silu jesti nita to vam izgleda neobino ili nesvarljivo. Ukoliko bilo ta drugo poelite, smesta u narediti da nam se poslui." "Nema potrebe, dr Fastolfe. Sve je izvanredno." "Odlino." Uprkos Fastolfovom predlogu da veeraju bez prisustva robota, jedan ih je ipak sluio. (Bejli pomisli kako Fastolf to sigurno nije ni primeivao i odlui da ni on to pitanje ne pokree). Kao to se moglo oekivati, robot je bio krajnje utljiv i kretao se beumno. Njegova lepa livreja kao da je poticala iz istorijskih drama koje je Bejli gledao u hipertalasnim programima. Tek se izbliza moglo videti da mu je kostim, zapravo, optika iluzija, i da mu je povrina tela od fino obraenog metala - i to je bilo sve. "Nije li, moda, spoljanji izgled ovog robota uraen prema Gladijinim nacrtima?" upita Bejli. "Jeste", odgovori Fastolf, oigledno prijatno iznenaen. "Ba bi joj godilo da uje da ste prepoznali njen rad. Zaista je dobra, zar ne? Njeni radovi postaju ovde sve omiljeniji, a i nju samu sve radije pozivaju u auroransko drutvo." Razgovor koji su vodili za vreme veere bio je prijatan, ali ni po emu znaajan. Bejli nije oseao veliku potrebu da 'govore o poslu'; bilo mu je, zapravo, milije da obeduje utke, uivajui u jelu i preputajui svojoj podsvesti - ili bilo emu to je u odsustvu ozbiljnog razmiljanja isplivavalo na povrinu - da odlui kada e i kako zagristi u temu koja je, kako mu se sada inilo, predstavljala sutinu Janderovog problema. Na pomalo neoekivan nain, Fastolf nae temu koja im je obojici okupirala deo svesti. "Budui da ste, gospodine Bejli, pomenuli Gladiju", zapoe on, "smem li vas upitati kako je dolo do toga da gotovo oajni odete k njoj, a da se odatle vratite gotovo likujui, ak napomenuvi da moda imate u ruci klju za razreenje itave zagonetke? Da li ste kod Gladije doli do nekog novog, i moda, neoekivanog saznanja?" "ini mi se da jesam", odgovori Bejli poluodsutno, zabavljen poslasticom koju nije umeo da prepozna, a od koje je robot stavio pred njega jo jedno pare (kada je primetio kako ga guta pogledom). Nikada jo, u itavom svom ivotu, nije toliko uivao u jelu; prvi put je ovog asa osetio silnu odbojnost prema fiziolokim ogranienjima koja su mu onemoguavala da zauvek nastavi da jede. Istog trenutka se gotovo posrameo zbog te pomisli.

"A ta je to novo i neoekivano to ste saznali?" upita Fastolf strpljivo. "Pretpostavljam, neto to ni ja ne znam?" "Moda. Gladija mi je rekla da ste joj Jandera ustupili pre otprilike pola godine." Fastolf potvrdno klimnu. "To mi je bilo poznato. Tano vas je obavestila." "Zbog ega ste to uinili?" upita Bejli otro. Sa Fastolfovog lica lagano iile prijaznost. "A zbog ega to ne bih uinio?" upita on. "Ne znam zbog ega to ne biste uinili, dr Fastolfe, i nije me briga", odvrati Bejli. "Moje pitanje glasi: zbog ega ste to uinili?" Fastolf, meutim, samo odmahnu glavom i nita ne odgovori. "Dr Fastolfe", nastavi Bejli, "ovde sam da pokuam da raistim svu oajnu zbrku. Nita od onoga to ste dosad uinili - ba nita - nije doprinelo njenom pojednostavljivanju. U stvari, kao da uivate da mi ukazujete na to o kolikoj zbrci je zapravo re, nalazei udno zadovoljstvo u tome da mi izvlaite tepih ispod nogu svaki put kada se primaknem nekom moguem razreenju. I da znate, ne oekujem da ljudi odgovaraju na moja pitanja. Na ovom vaem svetu nemam nikakav zvanini poloaj i nemam prava ak ni da postavljam pitanja, a kamoli da iznuujem odgovore. Ipak, vi ste neto drugo. Ovde sam na va zahtev, i pokuavam da vam spasem karijeru, ba kao i svoju vlastitu, i, inim to, ukoliko ste u tom pogledu u pravu, radi dobrobiti i Aurore i Zemlje... Imajui sve to u vidu, oekujem da na moja pitanja odgovarate iskreno i bez zadrke. I molim vas, nemojte me terati u pat poziciju postavljajui mi pitanje 'to da ne?' kada god vas ja upitam 'zbog ega?' A sada, jo jednom - i poslednji put: zbog ega ste to uinili?" Fastolf stisnu usne i namrti se. "Izvinjavam se, gospodine Bejli. Kada bolje razmislim, nisam imao ba nikakav posebno dramatian razlog da oklevam. Gladija Delmar - ne, ona ne eli da koristi svoje prezime - Gladija je, dakle, bila strankinja na ovoj planeti. Na svom rodnom svetu, kao to i sami znate, doivela je traumatino iskustvo, a ni ovde nije bolje prola - to vam, po svoj prilici, nije poznato..." "Jeste, poznato mi je. Molim vas, budite neposredniji." "Eto, saalio sam se na nju. Bila je usamljena, te sam pomislio da bi joj Jander mogao pomoi da prevazie tu usamljenost." "Saalili ste se? Tek tako? Jeste li vas dvoje ljubavnici? Ili ste to moda bili?" "Ne, nismo. Nisam joj se ponudio. Ni ona meni... Zbog ega to pitate? Je li vam ona rekla da smo ljubavnici?" "Ne, nije, ali u svakom sluaju, neophodno je da mi i vi to potvrdite. Rei u vam kada se vae izjave budu meusobno sukobljavale; ne treba da o tome brinete. Ali kako to da se, sa tolikom naklonou koju ste oseali prema njoj - i njenim tolikim, kako mi je sama rekla, oseanjem zahvalnosti prema vama - niste jedno drugom, ovaj, ponudili? Koliko sam shvatio, ponuditi nekom da stupi u seksualni

odnos ovde, na Aurori, isto je to i razgovor o vremenu." Fastolf se namrti. "Gospodine Bejli, vi o tome nita ne znate. Nemojte suditi o nama na osnovu prilika na svom sopstvenom svetu. Seksualni odnos, uistinu, nema za nas preterano veliku vanost, ali ipak, vodimo rauna kako stupamo u seksualnu vezu. Moda se to vama tako ne ini, ali niko se meu nama ne nudi tek tako. Usled seksualne osujeenosti na Solariji, i nepoznavanja naih obiaja, Gladija se moda nudila odve lako - moda bi 'u oajanju' bila prikladnija re - te moda i ne iznenaujue to u seksualnom odnosu nije bila u stanju da doivi pravo zadovoljstvo." "Jeste li pokuavali da popravite stvari?" "Time to bih joj ponudio sebe? Ja nisam ono to je njoj potrebno, i to se toga tie, ni ona nije bila ono to je meni bilo potrebno. alio sam je. Zaista mi je draga. Oboavam njenu umetniku nadarenost. I elim da bude srena... Na kraju krajeva, gospodine Bejli, siguran sam da ete se sloiti da naklonost prema nekom ljudskom biu ne mora poivati na seksualnoj udnji; da u pitanju moe biti i najestitije ljudsko oseanje. Zar nikad niste ni prema kome osetili naklonost? Zar nikad niste poeleli da nekom pomognete, naprosto zbog lepih oseanja to ih u vama pobuuje injenica da otklanjate neiji bol? Sa kakve vi to planete dolazite?" "U pravu ste u pogledu svega to kaete, dr Fastolfe", odgovori Bejli. "Uopte ne sporim injenicu da ste estit ovek. Uprkos tome, pogledajte stvari sa mog stanovita. Kada sam vas prvi put upitao zbog ega ste Jandera ustupili Gladiji, tada mi niste rekli ono to ste mi rekli sada - i to, sa ovoliko oseanja. Pokuali ste, najpre, da izbegnete svaki odgovor, potom ste oklevali, i najzad ste mi, kako biste dobili u vremenu odgovorili protivpitanjem. Ako prihvatimo da je ono to ste mi konano rekli istina - ta je sa pitanjem koje vas je u poetku toliko pomelo? Kakav ste razlog - onaj koji niste bili spremni da pomenete - imali pre nego to ste se setili razloga koji jeste bili spremni da navedete? Oprostite mi to toliko cepidlaim, ali, moram to da saznam, ne samo, uveravam vas, zbog line radoznalosti. Ukoliko to to mi budete rekli ne bude ni od kakve koristi za ovaj na tuni posao, moete u tom sluaju smatrati kao da ste sve bacili u crnu jamu." "Iskreno da vam kaem", odgovori Fastolf tihim glasom, "ni samom mi nije jasno zbog ega sam na vae pitanje odgovorio protivpitanjem. Moda samo stoga to ste me, iznenada, stavili pred neto sa im nisam bio spreman da se suoim. Dopustite mi, gospodine Bejli, da malo razmislim." Neko su vreme sedeli u potpunoj tiini. Robot je pospremio sto i napustio prostoriju. I Denil i iskar bili su odsutni (po svoj prilici nadzirali su kuu). Bejli i Fastolf su najzad ostali sami, nije bilo nijednog robota. Najzad se Fastolf ponovo oglasi. "Ne znam ta bi trebalo da vam kaem, ali dozvolite mi da se vratim unazad nekoliko decenija. Imam dve keri, od dveju razliitih ena... Ali to vam je moda ve poznato..."

"Da li biste, dr Fastolfe, vie voleli da imate sinove?" Fastolf je izgledao iskreno iznenaen. "Ne... Ne, uopte. Istina, verujem da je majka moje druge keri elela sina, ali ja nisam bio spreman da dozvolim da se obavi vetako zaee odabranom spermom - ak ni mojom vlastitom; insistirao sam na prirodnom sledu stvari. I da vam odmah kaem, pre no to me sami upitate, razlog za to je to drim, u izvesnoj meri, do uloge sluaja u ljudskom ivotu; pored toga, mislim da sam, u celini gledano, eleo da mi sluaj pomogne da dobijem jo jednu ker. Razume se, i sin bi mi bio drag, ali naprosto, nisam eleo da se liim mogunosti da imam jo jednu ker. Nekako sam skloniji kerima. U svakom sluaju, moja je druga ena rodila ker i to je, moda, bio razlog to je uskoro posle toga odluila da razvrgne na brak. S druge, pak, strane, prilian postotak brakova se u svakom sluaju razvrgava posle roenja deteta, te, stoga, moda i ne treba da tragam za nekim posebnim razlogom." "Pretpostavljam da je povela i dete sa sobom." Fastolf se zaueno zagleda u Bejlija. "Zbog ega bi to uinila? Oh, zaboravio sam da ste sa Zemlje. Ne, razume se, da nije. Dete je trebalo da bude smeteno u obdanite, gde je moglo dobiti svu potrebnu negu... U stvari", dodade on, protrljavi nos kao da je osetio nelagodnost zbog navale uspomena, "dete nije bilo smeteno u obdanite. Odluio sam da sam podiem svoju ker. Imao sam na to puno pravo, iako je moj postupak bio krajnje neuobiajen. Bio sam, razume se, tada mlad, nisam jo bio napunio ni stotu, ali ve sam se prouo na podruju robotike." "Jeste li u tome uspeli?" "Mislite, u odgajanju svoje keri? Oh, da. Veoma sam je zavoleo. Dao sam joj ime Vasilija; znate, po svojoj majci." Prisetivi se toga, Fastolf se prigueno nasmeja. "Povremeno me obuzmu takva oseanja - kao i ljubav prema mojim robotima. Nikada, razume se, nisam sreo svoj majku, ali mi je njeno ime ostalo utisnuto u svest. Budui da je, koliko znam, jo iva, mogao bih se videti s njom kad god poelim - ali ini mi se, nekako, da ima neeg neprijatnog u tome da se sreete s nekim u ijoj ste utrobi zaeti... Ali gde sam ono stao?" "Rekoste da ste svojoj keri dali ime Vasilija." "Da... Uspeno sam je podigao i veoma je zavoleo. Veoma. Shvatam sve vrline toga, ali istovremeno, izazivao sam kod svojih prijatelja oseanje nelagodnosti, i stoga sam je drao po strani kada sam s njima dolazio u dodir, u drutvenom ili profesionalnom pogledu. Seam se, jednom..." On zastade. "Da?" "Re je o neemu o emu ve decenijama nisam razmiljao. Jednom je prilikom dotrala odnekud, sva uplakana, i bacila mi se u naruje ba u trenutku kada se dr Sarton zatekao kod mene, radi razmatranja jednog od najranijih nacrta za humanoidne robote. Mislim da joj je tada bilo samo sedam godina, i razumljivo, ja sam je zagrlio i poeo da je ljubim, sasvim zanemarivi svoj posao - to je, dakako, bilo neoprostivo s moje strane. Sarton je otiao, iskaljavajui se i guei se - zaista

preneraen. itavih nedelju dana bilo mi je potrebno da ponovo doem u vezu s njim i da nastavimo rad. Deca, pretpostavljam, ne bi trebalo tako da deluju na odrasle; ali tako ih je malo i tako se retko ovek sa njima susree." "A vaa ker - Vasilija - da li je i ona vas volela?" "Oh, jeste, odnosno, dok... Da, veoma me je volela. Upisao sam je u kolu i postarao se da u potpunosti razvije sve svoje sposobnoti." "Rekoste maloas da vas je veoma volela sve dok... dok se neto nije dogodilo? Niste zavrili reenicu. Imam utisak da je doao trenutak kada je njena ljubav prema vama iz nekog razloga splasnula. Kada se to dogodilo?" "Kada je dovoljno odrasla poelela je da ima svoju kuu. Sasvim prirodno." "A vi ste se tome usprotivili?" "ta mislite time da kaete - da sam se usprotivio? Razume se da nisam. Gospodine Bejli, sve vie stiem utisak da u meni vidite pravo udovite!" "U tom sluaju, jesam li u pravu ako pretpostavim da je, kada je doao trenutak da ima svoju kuu njena ljubav prema vama postala manja nego to je bila dok je, kao devojica, ivela u vaem domu, pod vaim okriljem?" "Nije to bilo ba tako jednostavno. U stvari, bilo je prilino zamreno. Vidite..." Fastolfu kao da je bilo neprijatno. "Odbio sam je, znate, kada mi se ponudila." "Ponudila se - vama?" Bejli je bio istinski uasnut. "to se toga tie, to je sasvim prirodno", primeti Fastolf s vidljivom ravnodunou. "Dobro me je poznavala. Ja sam je uputio u znaenje polnih odnosa, ohrabrivao je da ih upozna, odveo je na Erosove igre - uinio najbolje to sam mogao. Bilo je to neto to se moglo oekivati, i bilo bi ludo s moje strane to ne oekivati i dopustiti da budem zateen." "Ali rodoskrvnue?" "Rodoskrvnue?" upita Fastolf. "Ah da, zemaljski izraz. Gospodine Bejli, na Aurori tako neto ne postoji. Veoma mali broj Auroranaca poznaje ak i najblie lanove svoje porodice. Prirodno, ukoliko je brak u pitanju, i ukoliko postoji elja za porodom, pristupa se proveri geneoloke loze; ali kakve to veze ima sa polnim odnosom kao takvim? Ne, ne, neprirodno je bilo to to sam odbio ponudu svoje vlastite keri." On pri tom pocrvene - a jo vie se to dogodi sa njegovim velikim uima. "Trebalo je da se toga setim", promrmlja Bejli. "Uistinu, nisam imao valjanog razloga da to uinim - u najmanju ruku razlog koji sam mogao predoiti Vasiliji. Bila je moja velika greka to to nisam predvideo i pripremio razumno objanjenje koje bi mogla prihvatiti i jedna tako mlada i neiskusna osoba; objanjenje koje je ne bi povredilo i izvrglo bolnom ponienju. Zaista se duboko stidim to sam na sebe preuzeo nesvakidanju odgovornost da je odgojim - da bi se, potom, sve okonalo takvim nepodnoljivim iskustvom. Verovao sam da moemo nastaviti na odnos oca i keri - kao prisni prijatelji - ali ona nije odustajala. I tako, kada god bih je ponovo odbio, ma koliko

se trudio da to uinim to je obzirnije mogue - odnosi meu nama postajali su sve gori." "Sve dok, konano..." "Sve dok, konano, nije odluila da stvori vlastiti dom. U poetku sam se tome opirao, ne stoga to nisam eleo da joj u toj nameri pomognem, ve stoga to sam eleo da, pre no to me konano napusti, na divni odnos vratim u preanje stanje. Ali nita nije pomagalo. Bilo je to, moda, razdoblje u mom ivotu kada sam u neto ulagao najvie truda. A ona je, na kraju, jednostavno - i veoma odluno zatraila da ode. Nije vie bilo naina da je zadrim. U to vreme je ve i sama bila profesionalni robotiar - zahvalan sam joj bar na tome to zbog odbojnosti koju je oseala prema meni nije digla ruke i od svoje profesije - te joj je polo za rukom da i bez moje pomoi nae sebi kuu. Otila je i od tada se veoma retko viamo ili ujemo." "Moda se, dr Fastolfe, budui da nije digla ruke od robotike, nije ni sasvim otuila od vas?" "Veoma je dobra u svom poslu i veoma vezana za svoj rad. Ali to nema nikakve veze sa mnom. Siguran sam u to, jer, u poetku, mislei kao i vi, pokuao sam da joj se ponovo pribliim - bez ikakvog uspeha." "Da li vam nedostaje, dr Fastolfe?" "Razume se da mi nedostaje, gospodine Bejli... Dokaz vie da ovek grei kada sam odgaja decu. Prepustite se nerazumnoj, atavistikoj elji, a to onda pobudi u detetu najjae mogue oseanje ljubavi; i konano, dovedete sebe u poloaj da prvu ponudu devojke izrasle iz tog deteta odbijete i tako je emocionalno unakazite za sav ivot. I uza sve to, i sami potpadnete pod vlast jednog krajnje nerazumnog oseanja - obuzme vas alost to vie nije tu. U pitanju je neto to nikad ranije, i nikad posle toga nisam iskusio. Oboje smo, i ona i ja, nepotrebno propatili, a krivica za sve to iskljuivo je moja." Fastolf zauta i prepusti se dalekim mislima. "Ali kakve sve to veze ima sa Gladijom?" upita Bejli blago. Fastolf kao da se tre iz sna. "Oh, gotovo sam zaboravio na nju! Sve to vam rekoh o Gladiji suta je istina. Zaista mi je draga, i veoma saoseam sa njom. Divim se njenoj nadarenosti. Ali od svega toga vanije je da me podsea na Vasiliju. Uoio sam njihovu slinost kada sam je prvi put ugledao, prilikom hipertalasnog izvetaja o njenom dolasku sa Solarije. Bio sam zapanjen, i to me je navelo da se za nju zainteresujem." On uzdahnu. "Kada sam shvatio da i ona, kao i Vasilija, nosi oiljke zbog svog neuspelog polnog ivota, bilo je to neto to, naprosto, nisam mogao podneti. Sredio sam da, kao to vidite, dobije imanje u mom neposrednom susedstvu. Postao sam joj prijatelj i uinio sve to sam mogao da joj pomognem da prebrodi tekoe prilagoavanja novoj sredini." "Na neki nain vam je, znai, zamenila ker." "Na svoj nain, gospodine Bejli... Da, moe se i tako rei... Ne moete ni

zamisliti koliko mi je drago to joj nikad nije palo na pamet da mi se ponudi. Odbiti je, znailo bi ponovo proiveti sve to mi se dogodilo sa Vasilijom; a opet, prihvatiti njenu ponudu, samo zbog oseanja nemoi da jo jednom proem kroz nekadanju moru, znailo bi da sam sebe zauvek prezrem; jer, za tu bih strankinju tek bledi odraz moje keri - uinio ono to nisam bio u stanju da uinim za vlastitu ker. U svakom sluaju... Ali nije vano... Verujem i sami sada uviate zbog ega sam u poetku oklevao da vam odgovorim. Podseanje na to vratilo me je u mislima na najvei promaaj u mom ivotu." "A ta je sa vaom starijom kerkom?" "Sa Lumen?" ravnoduno upita Fastolf. "Nikad sa njom nisam odravao vezu, mada s vremena na vreme sluam o njoj." "Koliko sam uo, ula je u izbornu trku za neki politiki poloaj?" "Da... Na lokalnim izborima. Na listi Globalista." "Ko su ti?" "Globalisti? Zalau se iskljuivo za Auroru - ovaj na svet pre svega. Shvatate? Prema njima, iskljuivo bi Auroranci trebalo da naseljavaju nove svetove, dok bi svima drugima, to je god vie mogue, to trebalo da bude uskraeno - posebno Zemljanima. Krilatica im je 'prosveeni samointeres'." "Vi, dakako, ne delite njihova gledita?" "Razume se da ne delim. Ja stojim na elu stranke Humanista ije je uverenje da sva ljudska bia imaju pravo na svoj udeo u ovoj Galaksiji. Kada sam vam pominjao svoje 'neprijatelje', u vidu sam ponajpre imao upravo Globaliste." "Lumen je, znai u taboru vaih neprijatelja?" "I Vasilija, takoe. Zapravo, ona je lan Auroranskog robotikog instituta - ARI - osnovanog pre nekoliko godina; vode ga robotiari koji u meni vide zloduha koga valja odstraniti po svaku cenu. Meutim, koliko mi je poznato, moje se ranije supruge ne bave politikom, osim to je, moda, poneka meu njima sklona Humanistima." On se suvo nasmeja. "Jeste li mi postavili sva pitanja koja ste eleli, gospodine Bejli?" Bejlijeve ruke se bez vidljivog razloga maie za depove na njegovim mekim, irokim auroranskim pantalonama - inio je to povremeno jo otkako ih je obukao na svemirskom brodu - ali depova na njima nije bilo. Umesto toga, kao i u nekim ranijim prilikama, zadovoljio se time da prekrsti ruke na grudima. "Trenutno jesam, dr Fastolfe", odgovori on, "mada nisam sasvim siguran da ste mi odgovorili na moje prvo pitanje. Sve mi se ini da neumorno nastojite da ga izbegnete. Zbog ega ste Jandera dali Gladiji? Stavimo sve karte na sto kako bismo uneli makar traak svetlosti u tminu to nas okruuje." 29. Fastolf ponovo pocrvene. Mogue je da je ovog puta zaista bio ljut; ipak, nastavio je da govori odmerenim glasom.

"Nema potrebe da me kinjite, gospodine Bejli. Ve sam vam odgovorio. Bilo mi je ao Gladije, te sam pomislio da bi joj Jander mogao biti dobro drutvo. Razgovarao sam s vama otvorenije nego to bih to bilo s kim drugim uinio, delimino zbog poloaja u kome se nalazim, a delimino i stoga to niste s Aurore. Za uzvrat, traim bar razumnu meru potovanja." Bejli se ugrize za donju usnu. Nije se nalazio na Zemlji. Iza njega ovde nije stajao autoritet vlasti, i na kocki je bilo mnogo vie nego njegov profesionalni ponos. "Izvinjavam se, dr Fastolfe, ukoliko sam povredio vaa oseanja. Uopte nisam imao nameru, ak ni da nagovestim, da ne govorite istinu ili da ne elite da saraujete. Naprosto nisam u stanju da delam ako nisam upoznat sa celom istinom. Dopustite mi da vam ukaem na odgovor kakav nastojim da dobijem, kako biste mogli da mi kaete da li sam u pravu, ili samo delimino u pravu, ili da, pak, u celosti greim. Da niste moda Jandera ustupili Gladiji da bi joj posluio kao objekat za zadovoljavanje njenih seksualnih potreba, ime biste istovremeno izbegli da se ponudi vama? Moda toga niste ni bili svesni, ali razmislite sada i o takvoj mogunosti. Da nije ta okolnost doprinela vaoj odluci da joj ga podarite?" Fastolf dohvati sa stola neki lak i proziran ukras, i stade da ga obre u svim pravcima. Da ne bee toga, delovao bi kao da je skamenjen. "Mogue je, gospodine Bejli", saglasi se on konano. "Mogu samo rei da, poto sam joj dao Jandera na privremenu upotrebu - ne, u svakom sluaju, nisam joj ga trajno poklonio - vie nisam toliko zazirao od toga da e mi se moda ponuditi." "Da li vam je poznato da li je Gladija koristila Jandera radi zadovoljavanja svojih seksualnih potreba?" "A da li ste je vi, gospodine Bejli, pitali da li se u te svrhe njime posluila?" "To nema nikakve veze sa mojim pitanjem. Da li je vama to bilo poznato? Da li ste bili svedok bilo kakve otvorene polne veze izmeu njih? Da li vam je neki od vaih robota predoio tako neto? Da li vam je ona sama to pomenula?" "Na sva ta pitanja, gospodine Bejli, imam samo odrian odgovor. Ali moram vam rei da nema nieg posebno neobinog u korienju robota u seksualne svrhe, bilo da su u pitanju ene ili mukarci. Obini roboti nisu naroito pogodni za to, ali su ljudska bia, kada su te stvari u pitanju, veoma domiljata. to se, pak, tie Jandera, on je lako mogao posluiti i u te svrhe; budui da je re o humanoidnom robotu, uinili smo sve to smo mogli..." "Da ga osposobite za polne odnose?" "Ne, to nam nije bilo ni na kraj pameti. Namera pokojnog dr Sartona i moja bila je da napravimo robota to slinijeg ljudskom biu." "Ipak, takvi humanoidni roboti bili bi, istovremeno, idealno osposobljeni za polne odnose?" "Pretpostavljam da je tako, i kada sad o svemu bolje razmislim - dozvoljavam, ak, da je takva pomisao od samog poetka leala skrivena u mom umu - Gladija ga

je zaista mogla upotrebiti u te svrhe. Ukoliko jeste, nadam se da je pri tom i dobila ono to je elela i smatrau da sam pozajmljivanjem Jandera uinio dobro delo." "Zar to za posledicu ne bi moglo imati i neto vie od dobrog dela koje ste prvobitno imali u vidu?" "Kako to mislite?" "ta biste rekli ako vam kaem da su Gladija i Jander bili mu i ena?" Fastolfova ruka kojom je jo drao ukras, grevito se stee; ostala je tako stisnuta nekoliko trenutaka, a onda on ispusti ukras na sto. "ta? To je smeno! Ni zakonski to nije mogue... Budui da deca ne dolaze u obzir, teko je zamisliti da bi se u tom smislu mogao podneti zahtev. Opet, bez takve, jasno izraene namere, nema ni braka." "Nije re, dr Fastolfe, o zakonskom osnovu. Ne zabravite da je Gladija sa Solarije, i da ne deli auroranska gledita. U pitanju su emocije. Sama Gladija mi je rekla da je Jandera smatrala svojim suprugom. Verujem da sada sebe smatra udovicom, i da je doivela jo jednu seksualnu traumu - i to vrlo ozbiljnu. Ukoliko ste, na bilo koji nain, namerno tome doprineli..." "Tako mi svih zvezda, nisam!" uzviknu Fastolf neuobiajenom estinom. "ta god mi moglo biti na umu, nisam mogao ni pomisliti da e Gladija u svojim fantazijama otii toliko daleko da sklopi brak s jednim robotom, ma koliko ovaj bio nalik ljudskom biu. Nijednom Aurorancu to ne bi palo na pamet." Bejli klimnu i podie ruku. "Verujem vam. Siguran sam da niste tako dobar glumac, da biste me mogli navui na tanak led svojom lanom iskrenou. Ipak, morao sam da znam. Na kraju krajeva, bilo je mogue da..." "Ne, nije. Mislite, da predvidim da bi do toga moglo doi? Da sam, iz nekog razloga, namerno izazvao to gnusno udovitvo? Nipoto. Bilo je to neto nezamislivo, i stoga mi ni na pamet nije palo. Gospodine Bejli, ta god da sam imao na umu kada sam joj Jandera stavio na raspolaganje, eleo sam joj samo dobro. Nisam mislio da e se to dogoditi. Znam da dobre namere same po sebi nisu dovoljne, ali one su sve to mogu da ponudim u svoju odbranu." "Dr Fastolfe, ne govorimo vie o tome", predloi Bejli. "Ono to sada ja mogu da vam ponudim, predstavlja, moda, reenje nae zagonetke." Fastolf duboko uzdahnu i zavali se u naslonjau. "To ste mi ve nagovestili prilikom povratka od Gladije..." On se iznenada, usplamtelim oima zagleda u Bejlija. "Niste li mi mogli odmah rei kakav to 'klju' drite u ruci? Zar je ba bilo neophodno da proemo kroz... sve ovo?" "ao mi je, dr Fastolfe. 'Klju' ne bi imao nikakvog smisla bez... svega ovoga." "Dobro, onda. Da ujemo." "Evo... Jander se naao u poloaju koji ni vi, najvei ivi teoretiar robotike, niste, prema vlastitom priznanju, bili u stanju da predvidite. Jander se toliko dopao Gladiji, da je prema njemu osetila duboku ljubav, te ga je, ak, smatrala svojim suprugom. ta bi se, meutim, dogodilo ukoliko bi se ispostavilo da je Jander,

pruajui joj toliko zadovoljstva, istovremeno izazvao i njeno nezadovoljstvo?" "Nisam siguran da vas sasvim shvatam." "Razmislite malo, dr Fastolfe. Gladija je bila prilino tajanstvena u pogledu itave te stvari. Pretpostavljam da na Aurori polni odnosi nisu stvar o kojoj bi ovek utao po svaku cenu." "Ne udaramo to ba na sva zvona", odvrati Fastolf suvo, "ali od toga ne pravimo nita veu tajnu nego od bilo koje druge privatne stvari. U naelu, poznato nam je ko je bio iji poslednji izbor, i kada su prijatelji u pitanju, esto imamo sasvim pristojnu predstavu o tome koliko je dobar, svesrdan, ili naprotiv, rav odnos izmeu partnera. Povremeno, kada se naemo, i o tome meu sobom razgovaramo." "Da, ali nije vam bilo nita poznato o Gladijinoj vezi sa Janderom." "Ovaj, podozrevao sam..." "Nije to isto. Gladija vam nita nije rekla. Niste nita ni primetili. Niti vam je bilo koji drugi robot bilo ta prijavio. Tajila je to i od vas, svog najboljeg prijatelja na Aurori. Oigledno, njenim robotima bio je izdat strogi nalog da ne priaju o Janderu, a i samom Janderu mora da je bilo naloeno da o tome ni re ne kae." "Rekao bih da je to sasvim razloan zakljuak." "ta mislite, dr Fastolfe, zbog ega se tako ponaala?" "Zbog solarijanskog ustezanja da se javno govori o seksu?" "Ne znai li to isto to i rei da se stidela te veze?" "Nije za to imala razloga, mada bi se, uistinu, zbog toga to je Jandera smatrala svojim muem izloila sveoptem podsmehu." "Tu je pojedinost lako mogla prikriti, ne skrivajui i sve ostalo. Ipak, pretpostavimo da se, u skladu sa svojim solarijanskim vaspitanjem, oseala posramljenom." "U redu. ta onda?" "Nikome nije prijatno da se stidi - i sasvim je mogue da je zbog toga krivicu svalila na Jandera. Ljudi su, iako bez ikakvog osnova, esto skloni da druge terete zbog neprijatnosti koje ih zadese, iako oni sami za to snose krivicu." "Da?" "Gladija je, kao to znate, prilino plahovita i moda je ponekad, recimo, briznula pla, i sav teret svoje osujeenosti svalila na Jandera, optuivi ga za svoju sramotu i emer. Moda ti trenuci nisu dugo trajali, i moda je ona brzo menjala raspoloenje, pri emu su prekori ustupali mesto izvinjenjima i nenostima; ipak, nije li mogao i sam Jander da doe na pomisao da je upravo on izvor njenog stida i boli?" "Da, mogao je." "Nije li to, opet, moglo Jandera navesti na pomisao da e, nastavi li svoj odnos sa njom, unesreiti Gladiju - ali da e je, isto tako, nesrenom uiniti i ako prekine svoju vezu sa njom? ta god da uini, prekrio bi Prvi zakon; i budui da nije bio u

stanju da ita uini kako do povrede Zakona ne bi dolo, moda je izlaz potraio u tome da nita ne uini - izazvavi, tako, 'mentalno samoiskljuenje'... Seate li se prie koju ste mi jutros ispriali - o onome legendarnom robotu koji je bio u stanju da ita misli, i koga je njegov tvorac jednostavno onesposobio?" "Da, Suzana Kalvin. Shvatam! Nastojite da svoju tezu zasnujete na toj staroj legendi... Veoma domiljato, gospodine Bejli, samo, bojim se, neete uspeti." "Zbog ega? Kada ste rekli da ste samo vi bili u stanju da dovedete do Janderovog 'mentalnog iskljuenja', niste uopte znali u ta se on upustio. ini mi se da je ta situacija veoma slina situaciji u kojoj se nala Suzana Kalvin." "Pretpostavimo da pria o Suzani Kalvin i robotu koji je umeo da ita misli nije puka izmiljotina. Uzmimo je, dakle, ozbiljno. Uprkos tome, nema slinosti izmeu te prie i poloaja u kome se Jander naao. U sluaju Suzane Kalvin, suoavamo se sa jednim krajnje primitivnim robotom - kakav danas ne bi mogao da poslui ni kao igraka. Poloaj u kome se on naao mogao se svesti na jednostavnu jednainu: delati, znai naneti bol; ne delati, isto tako, znai naneti bol. Reenje: 'mentalno samoiskljuenje'." "A to se Jandera tie?" upita Bejli. "Dananji robot - uistinu, bilo koji robot nainjen tokom poslednjih stotinu godina - odvagnuo bi poloaj u kome se naao. Koje bi od dva reenja - delati ili ne delati - prouzrokovalo vei bol? Takav robot bi veoma brzo doao do ispravnog zakljuka i odluio se za najbezbolnije reenje. Izgledi da dve meusobno iskljuive mogunosti proceni tako da ishod bude podjednako nepovoljan veoma su mali; meutim, ak i ako bi se ispostavilo da se upravo to desilo, u dananje robote ugraen je i faktor nasuminosti. Ukoliko e, naime, odluka o tome da li delati ili ne, prema njegovoj proceni, imati za posledicu istu stvar, on e se nasumice opredeliti za jedno ili za drugo, i onda bez razmiljanja slediti svoj izbor... Nee pribei 'mentalnom samoiskljuenju'." "Hoete, znai, da kaete da je naprosto nemogue da kod Jandera doe do 'mentalnog iskljuenja'? Ali sve vreme mi govorite da ste vi to mogli uiniti!" "Kada je u pitanju humanoidni pozitronski mozak, postoji mogunost da se otkloni faktor nasuminosti koji zavisi samo od naina na koji je mozak ustrojen. Meutim, ak i onome ko je upuen u sutinu teorijskih postavki robotike, bilo bi veoma teko i mukotrpno da, recimo, vodi robota batenskom stazom, da se tako izrazim, veto povezujui pitanja i naloge kojima bi se, konano, izazvalo njegovo 'mentalno iskljuenje'. Nezamislivo je da bi do toga moglo doi sluajno, i samo puko postojanje oigledne protivrenosti, izazvane istovremenim izlivom ljubavi i oseanja stida, ne bi bilo dovoljno bez izuzetno tananog postupka prilagoavanja pod tim krajnje neuobiajenim okolnostima... to nas, kao to sve vreme govorim, ponovo vraa na neodredljivu ulogu sluajnosti kao jedino mogueg naina da se to dogodi." "Upravo stoga, vai neprijatelji nee odustati od tvrdnje da je mnogo verovatnije

da ste vi poinitelj... Ne bismo li, ba zato, mi sa svoje strane mogli tvrditi da je do 'mentalnog samoiskljuenja' dolo usled sukoba Gladijine ljubavi sa stidom koji je istovremeno oseala? Ne bi li to moglo zvuati uverljivo? I ne bi li to nagnalo javno mnenje da stane na vau stranu?" Fastolf se namrti. "Gospodine Bejli, prenagljujete. Razmislite malo. Ukoliko bismo na problem pokuali da razreimo na taj neastan nain, kakve bi bile posledice? Nemam na umu samo sramotu i jad koji bi se sruili na Gladiju; u tom sluaju ona ne bi patila samo zbog gubitka Jandera, ve i zbog oseanja da je sama svemu doprinela - ukoliko je, razume se, njome zaista ovladao stid i ukoliko je, nekako, to i Janderu dala na znanje. Ne bih to nikako eleo da uinim, i ukoliko je uopte mogue, ostavimo to za trenutak po strani. Pretpostavimo, umesto toga, da bi moji neprijatelji mogli rei da sam joj Jandera pozajmio samo zato da bi se dogodilo to to se dogodilo. Mogli bi rei da sam to uinio u nastojanjima da pronaem bezbedan nain da izazovem 'mentalno samoiskljuivanje' kod humanoidnih robota, izbegavi, istovremeno, svaku neposrednu odgovornost. Nali bismo se u jo gorem poloaju nego to smo sada: ne samo to bi me, kao sada, optuivali da sam podmukli intrigant, ve bi mi na lea natovarili i optubu - koje sam do sada bio poteen - da sam se udovino poneo prema jednoj bezazlenoj eni, pred kojom sam izigravao prijatelja." Bejli je bio zapanjen. Donja usna mu se oklembesi, i on poe da zamuckuje. "Nije valjda da bi..." "Ne sumnjajte u to. I sami ste bili skloni da u to poverujete, pre samo nekoliko trenutaka." "Ali imao sam to u vidu samo kao mogunost..." "Moji neprijatelji ne bi na to gledali samo kao na mogunost i ne bi to tako ni predstavili javnosti." Bejli je bio svestan da ga obliva rumenilo. Osetio je kako ga obuzima vruina, i nije se usuivao da pogleda Fastolfu u lice. Najzad, on proisti grlo. "U pravu ste", sloi se on. "Skakuem unaokolo ne razmiljajui, preostaje mi samo da vas zamolim za izvinjenje. Veoma se stidim... Nema drugog reenja, rekao bih, osim istine - ukoliko nam poe za rukom da je pronaemo." "Ne oajavajte", utei ga Fastolf. "Ve ste otkrili toliko toga o Janderu o emu ja nisam imao pojma. Moda ete otkiriti jo neto, i moda e se ono to nam sada deluje kao nerazmrsiva zagonetka na kraju rasplesti i prikazati u jasnoj svetlosti. ta nameravate sledee da preduzmete?" Bejli, meutim, stidei se i dalje zbog svog malopreanjeg kraha, nije bio u stanju da ita smisli. "Ne znam ni sam", odgovori on. "U tom sluaju, nije bilo lepo od mene to sam vas to pitao. Imali ste dug i naporan dan, i nije nikakvo udo da vam je mozak postao pomalo trom. Zato se ne biste malo odmorili, pogledali neki film, otili na poinak? Ujutro ete se oseati mnogo bolje."

Bejli potvrdno klimnu. "U pravu ste", promrmlja on. Ali gotovo istog asa pomisli da se ni sutra ujutru nee oseati nita bolje. 30. Spavaa soba bila je hladna, kako u pogledu zagrejanosti tako i u pogledu izgleda. Bejli se strese. Tako niska temeratura u sobi stvarala je neprijatan utisak da se nalazi na Otvorenom. Zidovi su bili prljavobele boje i (neobino za Fastolfovu kuu) bez ikakvih ukrasa ili optikih iluzija. Na prvi pogled sticao se utisak da je pod od uglaane slonovae, ali je pod bosim nogama delovao kao da je prekriven tepihom. Krevet je bio beo, a svilenkasti prekriva hladan na dodir. Bejli sede na rub postelje koja se blago ugnu pod njegovom teinom. "Da li ti smeta, Denile, ako neko ljudsko bie izrekne la?" upita on robota koji je uao u sobu zajedno s njim. "Svestan sam, partneru Elija, da ljudska bia povremeno pribegavaju laima. La ponekad moe biti korisna, ak i neizbena. Moj odnos prema lai zavisi od toga ko lae, od okolnosti, i od razloga zbog kojih se la izrie." "Da li uvek moe prepoznati kada ljudsko bie lae?" "Ne mogu, partneru Elija." "Da li ti se ini da dr Fastolf esto pribegava laima?" "Nikad mi se jo nije uinilo da je dr Fastolf izrekao neku la." "ak ni u sluaju Janderove smrti?" "Koliko je meni poznato, on govori istinu u svakom pogledu." "Moda ti je naloio da mi tako kae - ukoliko te budem pitao." "Nije, partneru Elija." "Ali moda ti je naloio da mi i na to pitanje odgovori odrino..." Bejli zastade. Opet! Kakve je svrhe imalo podvrgavati jednog robota unakrsnom ispitivanju? Pored toga, u ovom sluaju, samo je izazivao njegovo beskonano izmicanje. Bejli odjednom postade svestan kako se duek sve vie ugiba pod njim, i polako mu prekriva bedra. On gotovo poskoi. "Denile, postoji li neki nain da se ova soba zagreje?" upita on. "Zagrejae se, partneru Elija, kada legne i pokrije se, i kada ugasi svetlo." "Oh!" Bejli stade sumnjiavo da se ogleda oko sebe. "Da li bi, Denile, ugasio svetlo i posle toga ostao u sobi?" Svetlo se gotovo istog asa iskljui, i Bejli odmah shvati da se i te kako prevario kada je pomislio da je soba bez ikakvih ukrasa ili optikih iluzija. im je zavladala tama, imao je utisak da se nalazi na Otvorenom. Zaulo se slabano utanje povetarca u kronjama drvea, i jedva raspoznatljivo, pospano amorenje ivotinjskog sveta u daljini. Imao je, takoe, utisak da mu iznad glave svetlucaju zvezde, uz poneki, jedva vidljivi oblaak koji bi brzo minuo nebom. "Denile, upali svetlo!"

Svetlost preplavi celu sobu. "Denile", zastenja Bejli, "ne elim nita od svega ovoga. Ne elim zvezde, ni oblake, nikakve zvuke, drvee, povetarac - ak ni mirise. elim samo mrak - mrkli mrak. Moe li mi to srediti?" "Razume se, partneru Elija." "Onda, uini tako. I pokai mi kako da sam ugasim svetlo, kada budem spreman da zaspim." "Ovde sam da bdim nad tobom, partneru Elija." "Moe to, siguran sam, initi i s one strane vrata", odvrati Bejli osorno. "Pretpostavljam da se iskar nalazi pod prozorom, ukoliko, uopte, iza onih draperija postoje prozori." "Postoje... Partneru Elija, treba samo da kroi preko onog praga, i nai e se ulinim prostorijama samo za tvoju upotrebu. Onaj zid tamo nije od vrstog materijala, i bez potekoa e proi kroz njega. im ue, svetlo e se upaliti, i isto tako, ugasiti im izie - i nema nikakvih optikih iluzija. Moe se i istuirati, ukoliko eli, ili uiniti bilo ta to inae ini pre odlaska na poinak ili posle buenja." Bejli pogleda u dotinom pravcu. Nije video nikakvu pukotinu u zidu, ali izgled poda na tom mestu ukazivao je na zadebljanje kao da je zaista prag bio u pitanju. "Kako da, Denile, vidim to mesto u mraku?" upita on. "Taj deo zida - koji i nije zid - blago svetluca u pomrini. to se, pak, tie osvetljenja u sobi, na uzglavlju tvog kreveta nalazi se jedno maleno udubljenje, koje samo treba da dodirni prstom. Ukoliko je mrak, svetlo e se upaliti, a ukoliko je soba osvetljena - zamraie se." "Hvala ti. Slobodan si." Pola asa kasnije, poto je iziao iz linih prostorija, naao se sklupan ispod ebeta; soba je bila u mraku, i on je leao obuhvaen prijatnom toplinom neprozirne tame. Kao to je Fastolf rekao, bio je to dug i zamoran dan. Gotovo da nije mogao da poveruje da je tog jutra stigao na Auroru. U meuvremenu je saznao dosta, ali to mi nije pomoglo da se osea bolje. Leao je u tami i razmiljao o onome to se toga dana dogodilo, u nadi da e se setiti neega to je prenebregao - ali se nita slino tome ne dogodi. Toliko o zamiljenom, otroumom, pronicljivom Eliji Bejliju iz one hipertalasne drame. Duek se ugibao pod njim, blago mu obuhvatajui itavo telo, grejui ga svojom toplotom. Bejli se blago pomeri i duek se istog asa ispravi pod njim, a onda se ponovo ugnu da bi se prilagodio novom poloaju njegovog tela. Nije bilo nikakvog smisla da pokua u svom izmuenom, sna eljnom umu, ponovo da prebira po proteklom danu; ali naprosto nije mogao odoleti da to ne pokua jo jednom, idui vlastitim tragom koji je za sobom ostavio ve prvog dana

provedenog na Aurori - od svemirske luke do Fastolfovog gazdinstva, potom do Gladijine kue, i nazad do Fastolfovog imanja. Gladija - lepa nego to ju je pamtio, ali nekako tvrda - bilo je neeg neobino tvrdog u njoj - ili je, naprosto, izgradila oko sebe zatitni zid - jadna ena. Sa toplinom se priseti oseanja koje ju je obuzelo kada ga je onomad rukom dodirnula po obrazu - da je samo mogao ostati s njom nauio bi je - ti glupi Auroranci odvratno nemarni kada je seks u pitanju - sve kod njih prolazi - to znai da nema nieg to vredi - nieg zaista vrednog - ba glupo... Misli mu skrenue na Fastolfa, pa na Gladiju, pa ponovo na Fastolfa... na Fastolfa. Bejli se malo promekolji i odsutno oseti kako se duek ponovo prilagoava njegovom telu. Misli mu se usredsredie na Fastolfa. ta se dogodilo pri povratku na Fastolfovo imanje? Neko je neto rekao? Ili nije rekao? I na brodu, pre no to je uopte dospeo na Auroru - neto to se uklapalo... Bejli se obreo u nepostojeem svetu polusna, u kome se um sasvim oslobaa i bludi sledei vlastita pravila. Kao kad ovek lebdi, stremei nad prazninom i osloboen sile tee. Dogaaji su se nizali nekim svojim sledom - delii neega ega nije bio svestan - uobliavajui se - nadovezujui se jedan na drugi - uklapajui se - tvorei pauinastu mreu - tkanje... A onda, kako mu se uini, zau neki zvuk koji ga istog asa razbudi. On oslunu, ali ne zau nita, i ponovo utonu u polusan, nastojei da uhvati tok preanjih misli - ali mu one izmakoe. Bilo je to kao da neka umetnika slika tone u ivi pesak. Jo je mogao da vidi njene obrise, naslage boja. Obrisi su joj postajali sve nejasniji, ali je znao da je slika jo tu. I dok je i dalje oajniki posezao za njom, ona sasvim potonu i ieze bez traga. Bez ikakvog traga. Da li je uopte o neem razmiljao, ili je i puko seanje na to bila takoe samo prikaza, nastala u besmislenoj bludnji ve napola usnulog uma? Usnuo je. A kada se, tokom noi, nakratko probudio, on sneno pomisli: imao sam neku ideju. Neku vanu ideju. Ali nije se nieg seao, osim da mu je neto bilo nadohvat uma. Ostao je budan neko vreme, zurei u tminu. Ukoliko je krajikom uma neto naslutio, to e se ponovo pojaviti, kada doe trenutak. A moda i nee? (Jehosafata mu!) I on ponovo usnu.

FASTOLF I VASILIJA

31. Bejli se iznenada tre iza sna i sumnjiavo udahnu vazduh. Oseao se nekakav slabaan i neraspoznatljiv miris koji se, meutim, rasplinu pri drugom udisaju. Denil je ozbiljna lica stajao kraj njegove postelje. "Nadam se, partneru Elija, da si dobro spavao." Bejli se obazre oko sebe. Zavese su jo bile sputene, mada je oigledno ve svanulo. iskar mu je spremao odeu, sasvim razliitu, od obue do jakne, od one koju je Bejli imao na sebi prethodnog dana. "Sasvim dobro", odgovori on. "Reci mi, Denile, je li me to neto probudilo?" "Rasprili smo, partneru Elija, po sobi malo antisomnina koji izaziva bre buenje. Stavili smo neto manju koliinu od uobiajene, budui da nismo bili sigurni kako e na tebe delovati. Moda je trebalo da upotrebimo jo manju dozu." "Meni se uinilo kao da me je neko otpozadi mlatnuo mougom", primeti Bejli. "Koliko je sati?" "Sedam i pet minuta, po auroranskom vremenu", odgovori Denil. "Fizioloku potrebu za dorukom osetie kroz pola asa." Rekao je to bez i traka humora, mada bi, moda, neko ljudsko bie osetilo potrebu da te rei proprati osmehom. Javi se potom i iskar, glasom koji je bio krui i za nijansu manje vedar od Denilovog. "Gospodine, prijatelju Denilu i meni nije dozvoljeno da zalazimo u line prostorije. Ali ukoliko bi vam tamo bilo ita potrebno, samo nas pozovite i smesta emo vam to dobaviti." "Da, da, razume se." Bejli se pridie, malo se promekolji, a onda ustade iz kreveta. iskar istog asa stade da posprema postelju. "Gospodine, mogu li dobiti vau pidamu?" Bejli je trenutak oklevao. Ipak, u pitanju je bio samo robot. On se svue i dodade pidamu iskaru koji je uze, lako, gotovo neprimetno klimnuvi. Bejli alosno osmotri svoje telo. Odjednom postade svestan svog sredovenog tela koje je, po svemu sudei, bilo u daleko loijem stanju od Fastolfovog, mada je ovaj bio tri puta stariji od njega. Ni ne razmiljajui, Bejli se osvrte za papuama; meutim, nije ih bilo. Po svoj prilici, nisu mu ni bile potrebne. Pod je delovao toplo i meko pod njegovim stopalima. Bejli kroi u line prostorije, i odmah zatrai objanjenja. S druge strane tobonjeg zida, iskar mu ozbiljna lica objasni kako da koristi aparat za brijanje, gde se nalazi pasta za zube, kako da ispere klozetsku olju, i kako da podesi mlaz vode iz tua na eljenu temperaturu. Sve je tu bilo na viem i razraenijem nivou od bilo ega to je Zemlja mogla ponuditi; nije bilo tankih pregradnih zidova kroz koje su se mogle uti kretnje

drugih korisnika linih prostorija i spontani zvuci koje su isputali - to je morao nauiti da ne primeuje, ukoliko je eleo da ouva oseaj privatnosti. Sve je to bilo prekomerno, pomisli Bejli natmureno dok je obavljao raskoni jutarnji obred; meutim, bila je to prekomernost - ve mu je to bilo sasvim jasno na koju bi se mogao lako navii. Ukoliko bi due ostao ovde na Aurori, kulturni ok po povratku na Zemlju mogao bi biti prilino bolan - naroito kada je bila re o linim prostorijama. Nadao se, ipak, da ponovno prilagoavanje nee dugo potrajati; ali isto tako, nadao se da se oni Zemljani koji budu naselili druge svetove nee uporno drati navike da imaju zajednike line prostorije. Moda je upravo tako, pomisli Bejli, trebalo opisati 'prekomernost': kao neto na ta se ovek veoma lako mogao navii. Bejli izie, obavivi sve jutarnje potrebe, istuiravi se i osuivi, svee izbrijan i blistavih zuba. "iskare, gde bih mogao da naem dezodorans?" upita on. "Ne razumem vas, gospodine", odgovori robot. Denil se brzo umea. "Kada si, partneru Elija, pokrenuo mehanizam za sapunjanje, proizveo si i dezodorirajui efekat. Izvinjavam ti se to prijatelj iskar nije razumeo tvoje pitanje. Nedostaje mu moje iskustvo sa Zemlje." Bejli upitno podie obrve i uz iskarovu pomo poe da se oblai. "Vidim da se iskar i ti i dalje ni za korak ne odmiete od mene", ree on. "Jeste li dosad uoili bilo kakav nagovetaj da bi neko eleo da me ukloni s puta?" "Do sada nikakav, partneru Elija", odgovori Denil. "Uprkos tome, bilo bi mudro, ukoliko je to ikako mogue, da prijatelj iskar i ja budemo sve vreme uz tebe." "Zbog ega?" "Iz dva razloga, partneru Elija. Kao prvo, moemo ti biti od pomoi ako se nae u nedoumici oko bilo kog vida auroranskih shvatanja ili naina ivota sa kojima nisi upoznat. I kao drugo, moj prijatelj iskar, posebno, u stanju je da snimi i potom reprodukuje svaku re svakog razgovora koji bi ti mogao voditi. To bi ti moglo itekako koristiti. Sea se da je bilo trenutaka, dok si razgovarao sa dr Fastolfom i gospoom Gladijom, da smo prijatelj iskar i ja bili ili daleko ili smo se nalazili u drugoj prostoriji..." "Znai, te razgovore iskar nije snimio?" "U stvari, jeste, partneru Elija, ali ne ba najbolje - moda pojedini delovi nee biti onoliko jasni koliko bismo to eleli. Bilo bi dobro da sve vreme budemo onoliko blizu tebe koliko je to uopte mogue." "Denile", odgovori Bejli, "da li zaista smatra da u se oseati oputenije ukoliko u vama budem video vodie i aparate za snimanje, a ne uvare? Zar nije jednostavnije zakljuiti da ste mi, kao uvari, savreno nepotrebni. Budui da do sada nije bilo ak ni nagovetaja da me neko ugroava, ne bi li bilo ispravno zakljuiti da do neeg slinog nee ni ubudue doi?" "Ne, partneru Elija, takvo bi ponaanje bilo krajnje neoprezno. Dr Fastolf misli da njegovi neprijatelji imaju krajnje visoko miljenje o tebi. ak su pokuali da

ubede predsednika da ne izda dozvolu dr Fastolfu da te pozove da doe ovamo, i sigurno je da nee odustati od nastojanja da ga ubede da te to hitnije vrati na Zemlju." "Ipak, nemam utisak da takva miroljubiva nastojanja zahtevaju da imam telohranitelje." "Ne zahtevaju, zaista, ali ako imaju povoda da strahuju da bi ti mogao dr Fastolfa osloboditi krivice, moda e, u tom sluaju, doi do zakljuka da moraju preduzeti krajnje mere. Na kraju krajeva, ti nisi Auroranac, i sve konice koje na naem svetu spreavaju nasilnika ponaanja mogle bi se u tvom sluaju pokazati nedovoljne." Bejli se natmuri. "injenica da sam ovde proveo ve itav jedan dan i da se pri tom nita nije dogodilo trebalo bi da ih smiri, i u velikoj meri smanji moguu pretnju nasiljem." "Zaista izgleda tako", odgovori Denil, ni na koji nain ne pokazavi da je uoio ironiju u Bejlijevom glasu. "S druge, pak, strane", nastavi Bejli, "ukoliko bi se pokazalo da napredujem u istrazi, to bi smesta povealo obim opasnosti." Denil je razmiljao nekoliko trenutaka. "Nesumnjivo, bila bi to logina posledica", sloi se on. "Zbog toga ete", dodade Bejli, "iskar i ti biti uz mene kuda god da krenem za svaki sluaj, ukoliko mi poe za rukom da pokrenem istragu sa mrtve take." Denil se ponovo zamisli. "Nain na koji posmatra stvari pomalo me zbunjuje, ali ipak, ini mi se da si sasvim u pravu." "U tom sluaju", zakljui Bejli, "spreman sam za doruak... mada mom apetitu nee ii u prilog saznanje da e alternativu za neuspeh predstavljati nasrtaj na moj ivot!" 32. Fastolf se iroko osmehnu Bejliju preko stola postavljenog za doruak. "Jeste li dobro spavali, gospodine Bejli?" Bejli je kao zanesen posmatrao renjeve unke. Mora da su bili seeni noem; jednim rubom protezala se tanuna traka masnoe. Nije bila preraena, tako da je ukus, moglo bi se rei, bio jo 'unkovitiji'. Bila su tu, takoe, jaja 'na oko', sa umancima u obliku spljotenih polulopti, oivinim belancetom, veoma nalik belim radama koje mu je Ben, jednom, tamo na Zemlji, pokazao na livadi. Znao je, razume se, kako jaje izgleda pre no to se pripremi, da sadri umance i belance, ali ih jo nikada nije video razdvojene poto su spravljeni za jelo. Na brodu, dok je dolazio ovamo, ak i na Solariji, jaja su uvek bila posluivana u obliku omleta. Bejli podie pogled prema Fastolfu. "Oprostite - rekoste neto?" "Pitao sam vas da li ste dobro spavali", ponovi Fastolf strpljivo.

"Jesam. ak, prilino dobro. Moda bih jo spavao da nije bilo onog antisomnina." "Oh, da. Ne izgleda ba mnogo gostoljubivo kada su gosti u pitanju, ali pomislio sam da biste moda eleli ranije da ustanete." "Bili ste u pravu. A ja vam ba i nisam pravi gost." Fastolf je utke jeo nekoliko trenutaka. Poto je otpio nekoliko gutljaja napitka iz svoje olje, on se ponovo obrati Bejliju. "Da li vam je neto palo na um tokom noi? Da li ste se, na primer, probudili sa nekom novom idejom, da niste na neki novi nain sagledali stvari?" Bejli se sumnjiavo zagleda u svog domaina, ali na Fastolfovom licu nije bilo ni traka sarkazma. Bejli i sam podie olju. "Ne, bojim se da nisam. I sada sam tamo gde sam bio prole veeri." On otpi gutljaj, a onda i nehotice iskrivi lice. "ao mi je..." ree Fastolf. "Kao da vam se napitak ne dopada?" Bejli neto proguna i ponovo, oprezno, otpi jo jedan gutljaj. "Obina kafa, znate", ree Fastolf. "Bez kofeina." Bejli se namrti. "Nema ba ukus kafe, i... Oprostite, dr Fastolfe, ne bih eleo da zvuim sumanuto, ali Denil i ja smo maloas, pomalo u ali, popriali o moguem nasrtaju na mene, u svakom sluaju, ja sam se alio, ali ne i Denil - i tako, palo mi je na pamet kako bi moda mogli..." Glas mu zamre. Fastolf izvi obrve, a onda, promrmljavi neto u znak izvinjenja, uze Bejlijevu olju i omirisa je. Potom nali nekoliko kapi u svoju kaiicu i okua je. "Bez greke je, gospodine Bejli", ree on. "Nije zatrovana." "Izvinite to se ponaam ovako luckasto", odvrati Bejli. "Znam da su je pripravili vai roboti - ali, da li ste sasvim sigurni?" Fastolf se nasmei. "Nekada su znali i robote da obmanu... Ali ovog puta to nije sluaj. Stvar je naprosto u tome to kafa, mada veoma omiljena kao napitak na svim svetovima, potie od razliitih vrsta zrna. Dobro je poznato da ljudima najvie prija vrsta kafe koja se pije na njihovom svetu. ao mi je, gospodine Bejli, ali nemam ovde zemaljsku vrstu kafe da vas posluim. Da li biste radije uzeli mleka? Mleko je, znate, manje vie isto na svim svetovima. Ili neki voni sok? Smatra se da je auroranski sok od groa najbolji. Neki, ak, misle da mu doputamo da malo prevri, ali to, razume se, nije istina. Vode?" "Probau sok od groa." Bejli ponovo sumnjiavo pogleda olju s kafom. "Pretpostavljam da u morati da se naviknem na nju." "Taman posla!" odvrati Fastolf. "Zbog ega bi se ovek, bez prave potrebe, navikavao na neto to mu ne prija? I tako..." Osmeh kao da mu postade pomalo nategnut dok se vraao na svoju prethodnu misao. "I tako, znai, no i krepak san nisu vam pomogli da doete ni do ega upotrebljivog?" "ao mi je", odgovori Bejli. A onda, prisetivi se neega, odjednom se namrti. "Mada..."

"Da?" "Imam utisak da sam se, neposredno pre no to sam zapao u san, dok sam lebdeo u praznom prostoru izmeu sna i jave, odjednom naao na tragu neega..." "Zaista? A ta je to bilo?" "Ne znam ni sam. Ta me je misao naterala da se na trenutak rasanim, ali kada sam se probudio nje vie nije bilo. Ili me je, moda, prenuo samo neki umiljeni zvuk. Ne seam se. Pokuao sam da je zadrim, ali bez uspeha. Nestala je. Rekao bih da te stvari i nisu tako retke." Fastolf ga je zamiljeno posmatrao. "Jeste li sigurni da vam se to uopte desilo?" "U stvari, nisam. Misao mi se tako brzo rasplinula, da ak nisam siguran ni da mi se uopte javila. A ako i jeste, moda mi se uinila vrednom samo stoga to sam ve bio napola usnuo. Kada bi se sada, usred bela dana, ponovo pojavila, moda bi se ispostavilo da nema ba nikakvog smisla." "Ipak, ma ta ona bila, i ma koliko neraspoznatljiva, mora da je, ipak, ostavila neki trag." "Sasvim je mogue, dr Fastolfe. U tom sluaju, javie mi se ponovo. Ubeen sam u to." "Treba li, onda, da sedimo i ekamo?" "A ta bismo drugo mogli uiniti?" "Znate, postoje psihike sonde..." Bejli se zavali u sedite i za trenutak se netremice zagleda u Fastolfa. "uo sam za njih", odgovori on, "ali se policija na Zemlji njima ne slui." "Gospodine Bejli, nismo na Zemlji", primeti Fastolf blago. "Sonda moe da oteti mozak... Nije li tako?" "Malo je verovatno da bi do toga moglo doi, ako se sondom rukuje kako valja." "Ali nije nemogue, ak i ako se njome rukuje kako valja", odvrati Bejli. "Koliko mi je poznato, psihika sonda se i na Aurori moe koristiti iskljuivo pod precizno utvrenim uslovima. Onima, na kojima se koristi, mora biti dokazana krivica za neki teak zloin, ili mora..." "Tako je, gospodine Bejli, ali to se odnosi na Aurorance. Vi, meutim, niste Auroranac." "Mislite da se, samo zato to sam Zemljanin, prema meni moe postupati nehumano?" Fastolf se nasmei i rairi ruke. "Ma haj'te, gospodine Bejli. Nita loe nisam mislio. Sino ste bili toliko oajni, da vam je, ak, u nameri da razreimo na problem, palo na um da Gladiju dovedemo u uasan i tragian poloaj. Jednostavno sam se zapitao da li ste dovoljno oajni da i samog sebe izloite riziku?" Bejli protrlja oi i trenutak ili dva, ne ree nita. "Da, priznajem, sino sam pogreio", ree on izmenjenim glasom. "Ipak, to se ovoga sada tie, nemamo nikakvog dokaza da je pomisao koja mi se javila u polubudnom stanju, od ikakvog znaaja za na problem. Moda je re o pukoj fantaziji - istoj besmislici. A moda

nije ni bilo nikakve misli. Niega. Smatrate li, onda, poto je mogunost dobitka tako mala, da bi bilo mudro izloiti moj mozak moguem oteenju, imajui pri tom u vidu, kako sami rekoste, da upravo od njega zavisi razreenje naeg problema" Fastolf klimnu. "Veoma uspeno branite svoj stav; ali ponavljam, nisam ni mislio ozbiljno." "Hvala vam, dr Fastolfe." "ta emo dalje?" "Pre svega, eleo bih da jo jednom porazgovaram sa Gladijom. Potrebna su mi izvesna objanjenja." "Trebalo je da to sino obavite." "Slaem se, ali bilo je toliko toga to sam sino morao da svarim, tako da su mi neke stvari naprosto promakle. Ja sam istraiva, a ne bezgreni kompjuter." "Nemojte misliti da vam zbog bilo ega zameram... Naprosto, teko mi pada da Gladiju uznemiravam bez stvarne potrebe. U svetlosti onoga to ste mi sino rekli, logino je pomisliti da je veoma uznemirena." "Izvan svake sumnje. Ali isto tako, gotovo oajniki eli da ustanovi ta se zapravo dogodilo - ko je, ukoliko je uopte re o bilo kome, ubio onoga koga je smatrala svojim suprugom. I to je sasvim razumljivo. Siguran sam da e biti spremna da mi pomogne... Ali pored toga, eleo bih da porazgovaram sa jo jednom osobom." "S kim?" "Sa vaom kerkom, Vasilijom." "Sa Vasilijom? Ali zbog ega? emu bi to moglo posluiti?" "Ona je robotiar. eleo bih da, pored vas, porazgovaram sa jo jednim strunjakom za robotiku." "Ne bih to voleo, gospodine Bejli." Zavrili su sa dorukom, i Bejli ustade. "Dr Fastolfe, moram vas jo jednom podsetiti da sam ovde na va zahtev. Nemam nikakvih formalnih ovlaenja za policijsku istragu. Ne znam nikoga iz auroranske vlade. Jedini nain da do kraja prodrem u ovu alosnu zbrku jeste da se nadam da e ljudi dobrovoljno saraivati sa mnom i odgovarati na moja pitanja. Ukoliko, pak, pokuate da me u tome ometete, u tom se sluaju oigledno neu pomeriti s take na kojoj sam sada - a to je nigde. Bie to izuzetno loe po vas - pa, prema tome, i za Zemlju - te vas stoga molim da mi ne stajete na put. Ukoliko mi omoguite da porazgovaram s kime god poelim - ili, makar, samo pokuate da mi to omoguite - ljudi ovde na Aurori sigurno e umeti to da ocene kao izraz vae uverenosti u vlastitu nevinost. Ukoliko, pak, s druge strane, budete ometali moju istragu, do kakvog bi drugog zakljuka mogli doi osim da ste krivi i da strahujete da budete razoblieni?" "Razumem vas, gospodine Bejli", odgovori Fastolf. "Ali zbog ega ba Vasilija?

Postoje i drugi robotiari." "Vasilija je vaa ker. Poznaje vas, i vrlo verovatno ima sasvim odreen stav u pogledu toga da li ste vi mogli da unitite robota. Pored toga, budui da je lan Robotikog instituta i da je na strani vaih politikih neprijatelja, svako pozitivno miljenje koje bi ona dala delovalo bi veoma uverljivo." "A ako bude svedoila protiv mene?" "S tim emo se suoiti kada do toga doe. Da li biste bili dobri da stupite u vezu s njom i zamolite je da me primi?" "Posluau vas", ree Fastolf pomirljivo, "ali greite ako mislite da e mi to lako poi za rukom. Moda je prezauzeta - a moda e samo tvrditi da jeste. Moda se uopte ne nalazi na Aurori. Moda ne eli da u sve ovo bude umeana. Pokuao sam sino da vam objasnim da ima razloga - da ima razloga da misli da ima razloga - da se neprijateljski odnosi prema meni. Moda je ba moj zahtev da vas primi navede na odbijanje - naprosto da bi pokazala koliko je mnome nezadovoljna." "Hoete li bar pokuati, dr Fastolfe?" Fastolf uzdahnu. "Pokuau, dok vi budete razgovarali sa Gladijom... Pretpostavljam da biste eleli da ponovo odete do nje? Znate, stvar biste mogli isto tako dobro obaviti i pomou trodimenzionalnog ekrana. Slika je tako kvalitetna, da ne biste ni uoili razliku u odnosu na lini kontakt." "Svestan sam toga, dr Fastolfe, ali Gladija je Solarijanka i ima vrlo neprijatna iskustva sa trodimenzionalnim kontaktima. Pored toga, nepopravljivo sam sklon miljenju da postoje znatne dodatne prednosti u neposrednom kontaktu. Trenutna situacija toliko je osetljiva i tekoe suvie velike da bih tek tako odustao od tih dodatnih prednosti." "U redu, onda, javiu Gladiji..." On se okrenu, za trenutak zastade, a onda se ponovo zagleda u svog gosta. "Ali gospodine Bejli..." "Da, dr Fastolfe?" "Sino ste mi pomenuli da se nalazite u veoma ozbiljnoj situaciji i da biste ak bili spremni da zanemarite sve nezgodne posledice s kojima bi se Gladija mogla suoiti. Kako rekoste, na kocki su mnogo vanije stvari." "Tako je, ali se moete osloniti na mene da u nastojati da to izbegnem ukoliko ikako budem mogao." "Ne mislim sada na Gladiju. eleo bih samo da vam skrenem panju na to da bi se takvo vae ispravno gledite moralo protegnuti i na mene. Ne oekujem, naime, da vodite rauna o mom oseanju nelagodnosti, ili mom ponosu, ukoliko vam se prui prilika da porazgovarate sa Vasilijom. Ne oekujem od vaeg razgovora nita posebno; ali ako budete s njom razgovarali, morau da prihvatim sve to iz toga proistekne, i stoga me ne smete tedeti. Razumete li me?" "Da vam iskreno priznam, dr Fastolfe, nijednog trenutka nisam ni pomislio da vas tedim. Ukoliko bi trebalo da odvagnem izmeu vaeg oseanja neprijatnosti i posramljenosti s jedne, i koristi po vau politiku i dobrobiti mog sveta s druge

strane, ne bih ni trenutka oklevao..." "Odlino... Va stav morali bismo, takoe, protegnuti i na vas lino. Ni ono to vama odgovara ne bi smelo da nam stoji na putu." "Bilo je to razreeno onog trenutka kada ste, nita me ne pitajui, odluili da me dovedete ovamo." "Ipak, imam jo neto u vidu. Ukoliko, posle nekog razumnog razdoblja - ne dugog, ve razumnog - ne krenete s mrtve take, moraemo, ipak, da razmotrimo i mogunost primene psihike sonde. Moda nam je poslednje pribeite da ustanovimo ta to va um zna, a ega vi niste svesni." "Mogue je, dr Fastolfe, da ne zna nita." Fastolf snudeno pogleda Bejlija. "Slaem se. Ali kao to sami rekoste kada smo govorili o mogunosti da Vasilija svedoi protiv mene - suoiemo se s tim kada vreme za to doe." On se ponovo okrenu i izie iz sobe. Bejli je zamiljeno gledao za njim. inilo mu se sada sasvim moguim da se, u sluaju napretka u istrazi, suoi sa nekom nepoznatom, ali ozbiljnom pretnjom. S druge strane, ukoliko napredak izostane, nai e se pred psihikom sondom - to jedva da bi moglo biti ita bolje. "Jehosafata mu!" jeknu on. 33. Put do Gladijine kue uinio se Bejliju krai nego prethodnog dana. Dan je bio sunan i veoma prijatan, ali krajolik je delovao nekako drugaije. Sunce je sada, razume se, sijalo sa suprotne strane neba, i boje su bile delimino drugaije. Sasvim je mogue da je biljni svet drugaije izgledao izjutra nego uvee moda je, ak, i mirisao drugaije. Seao se sasvim dobro da je, povremeno, na isti nain razmiljao i o zemaljskom biljnom svetu. Denil i iskar i ovog puta bili su u njegovoj pratnji, ali su ili uporedo s njim i delovali oputenije. "Da li su svi dani ovde sunani", upita Bejli, tek razgovora radi. "Nisu, partneru Elija", odgovori Denil. "Da je tako, bilo bi to pogubno za biljni svet, i shodno tome, i za itelje Aurore. U stvari, vremenska prognoza kae da nam kasnije tokom dana predstoji naoblaenje." "ta je ono?" upita Bejli iznenaeno. Neka sivomrka ivotinjica protezala je noge na travnjaku. Ugledavi ih, ona pomalo lenjo poskoi. "Zei, gospodine", odgovori iskar. Bejli se opusti. Viao ih je i na zemaljskim poljima. Gladija ih ovog puta nije ekala na dovratku, ali je bilo jasno da ih iekuje. Gladija ne ustade kada ih jedan robot uvede u kuu, i obrati im se glasom u kome su se meali umor i mrzovolja. "Dr Fastolf me je obavestio da ponovo eli da me vidi. ta je sad u pitanju?"

Na sebi je imala haljinu tesno pripijenu uz telo; bilo je oigledno da ispod nje nema nita. Kosa joj je bila zaeljana unazad, a lice dosta bledo. Delovala je iznurenije nego prethodnog dana, i bilo je oito da je malo spavala. Denil, seajui se ta se dogodilo prethodnog dana, nije ni uao u sobu. iskar je meutim uao, i poto se pomno obazreo na sve strane, smestio se u udubljenje u zidu. Jedan od Gladijinih robota stajao je u drugom udubljenju. "Strano mi je ao, Gladija, to sam morao ponovo da te uznemirim..." zapoe Bejli. "Zaboravila sam jue da ti kaem", prekide ga ona, "da e Janderovi ostaci, poto bude spaljen, biti poslati natrag u fabriku, na dalju preradu. Pretpostavljam da e neobino delovati saznanje da je svaki novi robot koga ugledam sazdan od nemalog broja Janderovih atoma." "I nas", primeti Bejli, "kada umremo podvrgavaju reciklai; i ko zna koliko je i ijih atoma ovog trenutka u nama dvoma, i u kome e se jednog dana nai nai atomi." "U pravu si, Elija. Podsetio si me, jo jednom, kako je lako filosofirati o nevoljama drugih." "U pravu si i ti, Gladija, ali nisam doao ovamo da bih 'filosofirao'." "Obavi onda ono zbog ega si doao." "Moram ti postaviti jo neka pitanja." "Zar ona jueranja nisu bila dovoljna? Jesi li proteklu no proveo u smiljanju novih?" "Delimino da, Gladija... Jue si mi rekla da su ti se i tokom tvoje veze sa Janderom - veze mua i ene - izvesni ljudi nudili, i da si ih ti redom sve odbila. Mora mi rei neto poblie o tome." "Zbog ega?" Bejli ne obrati panju na njeno pitanje. "Reci mi", nastavi on, "koliko ti se ljudi ponudilo dok si bila u braku sa Janderom?" "Ne vodim beleke o tome, Elija. Trojica ili etvorica." "Da li je iko od njih bio naroito uporan? Da li ti se iko ponudio vie nego jednom?" Gladija koja je dotad izbegavala njegov pogled, ovoga ga puta pogleda pravo u oi. "Jesi li razgovarao s nekim o tome?" upita ga ona. Bejli odmahnu glavom. "O tim stvarima razgovarao sam samo sa tobom. Meutim, na osnovu tvojih odgovora ini mi se da mogu zakljuiti da je bar jedan od njih bio uporniji od drugih." "Da, jedan - Santiriks Gremionis." Ona uzdahnu. "Auroranci imaju tako udna imena, i on je zaista bio udan - za jednog Auroranca. Niko se drugi tako uporno, kao on, nije vraao na tu temu. Uvek je delovao uglaeno, svaki je put sa smekom i lakim naklonom prihvatao moje odbijanje, a onda bi opet, sledee nedelje ili, ak, sledeeg dana, pokuao ponovo. Samo to navaljivanje delovalo je pomalo

nepristojno. Svaki pristojan Auroranac prihvatio bi odbijanje kao trajno, osim, razume se, ako mu mogui partner ne bi veoma jasno dao do znanja da je promenio miljenje." "Reci mi jo jednom... Da li su oni koji su ti se nudili znali za tvoju vezu sa Janderom?" "Nije to bilo neto to bih pominjala u usputnim razgovorima." "Hajde, onda, da se usredsredimo na tog Gremionisa. Da li je on znao da ti je Jander suprug?" "Nikada mu to nisam ni pomenula." "Ne odbacuj to tek tako, Gladija. Nije sutina u tome da li si mu rekla. Za razliku od drugih, nudio ti se vie puta. Usput: koliko puta, ukoliko se sea? Tri? etiri puta? Koliko?" "Nisam brojala", odgovori Gladija umorno. "Desetak puta, moda i vie. Da, sve u svemu, nije bio prijatna osoba, htela sam da naredim robotima da ga vie ne putaju na moje imanje." "Da, ali ipak nisi. Da bi ti se ponudio toliko puta potrebno je vreme. Navraao je da te vidi. Sretao se s tobom. Imao je dovoljno vremena da uoi Janderovu prisutnost, i kako si se odnosila prema njemu. Zar nije mogao da pogodi u kakvom ste odnosu?" Gladija odmahnu glavom. "Ne verujem. Jander se nikad nije pojavljivao kada sam imala goste." "Da li si mu ti naloila da se ne pojavljuje? Pretpostavljam da jesi." "Jesam. Ali pre nego to nagovesti da je to bilo stoga to sam se stidela nae veze, rei u ti da je, naprosto, u pitanju bila elja da izbegnem neprijatne komplikacije. Nisam se sasvim oslobodila solarijanske potrebe za privatnou kada je seks u pitanju - to je neto za ta Auroranci ve odavno ne znaju." "Razmisli jo malo. Nije li, ipak, mogao neto da nasluti? Eto, tu je, pred tobom, zaljubljen ovek..." "Zaljubljen!" Zvuk koji bee ispustila liio je na frktaj. "ta Auroranci znaju o ljubavi?" "Verovao je da je zaljubljen u tebe, ali mu ti nisi uzvraala istom merom. Imajui u vidu osetljivost i sumnjiavost zaljubljenog kome nije uzvraeno istom merom, nije li, ipak, mogao da nasluti ta je bilo u pitanju? Razmisli malo! Da li je ikad, onako izokola, pomenuo Jandera? Da li je rekao bilo ta to bi moglo pobuditi makar najmanju sumnju..." "Nije! Nije! Naprosto je nezamislivo da bilo koji Auroranac stavlja neprijatne primedbe na raun seksualnih sklonosti ili navika drugih ljudi." "Nisu to morale biti grube primedbe. Moda, samo poneka aljiva opaska. Bilo ta to bi moglo nagovestiti da mu je bio poznat tvoj i Janderov odnos." "Ne! Da je mladi Gremionis makar samo jednu re izustio u tom smislu, nikada vie ne bi ni kroio u moju kuu; postarala bih se, ak, da se vie s njim ne

susretnem... Ali ne bi on uradio nita slino. Bio je pun obzira prema meni." "Rekla si maloas 'mlad'... Koliko je godina tom Gremionisu?" "Otprilike je mojih godina... Trideset pet. Moda je ak godinu ili dve mlai." "Pravo dete", primeti Bejli snudeno. "Mlai je i od mene. Ali u tim godinama... Pretpostavimo da je ipak naslutio kakav je odnos izmeu tebe i Jandera, ali da nije nita rekao... ba nita. Nije li, uprkos tome, mogao biti ljubomoran?" "Ljubomoran?" Bejliju se iznenada uini da ta re moda nema nikakvog znaenja ni na Aurori, ni na Solariji. "Ljut to si mu pretpostavila nekog drugog." "Poznato mi je ta znai re 'ljubomoran'", odvrati Gladija otrim glasom. "Ponovila sam je samo zato to me je iznenadilo da moe i pomisliti da bi bilo koji Auroranac mogao osetiti ljubomoru. Na Aurori, kada su polni odnosi u pitanju, nema ljubomore. Moda, kada su druge stvari u pitanju, ali ne i kada je re o seksu." Izraz na njenom licu bio je dovoljno reit. "ak i da je bio ljubomoran, od kakvog bi to znaaja bilo? ta je, na kraju krajeva, u vezi s tim mogao uiniti?" "Mogao je rei Janderu da bi odnos sa jednim robotom mogao ugroziti tvoj poloaj na Aurori..." "Ali to bi bila la!" "Ipak, ukoliko mu je tako bilo reeno, Jander je u to mogao poverovati poverovati da te ugroava, da ti moe naneti zlo. Ne bi li to mogao biti razlog njegovog 'mentalnog iskljuivanja'" "Jander u to ne bi nikad poverovao. Svaki dan koji sam provodila s njim inio me je srenom - i to sam mu i rekla." Bejli ostade miran. Oigledno, nije shvatala sutinu pitanja, i stoga je, naprosto, morao da joj ga sasvim pojasni. "Siguran sam da ti je poverovao; ali nije li, isto tako, mogao biti nagnan da poveruje i u rei neke druge osobe koja mu je govorila suprotno. I ukoliko se, u tom sluaju, naao usred nepodnoljive dileme prouzrokovane Prvim zakonom..." Gladijino lice se iskrivi. "To je aavo!" kriknu ona. "Ponavlja mi onu staru priu o Suzani Kalvin i robotu koji je bio u stanju da ita misli drugih osoba. Niko iznad deset godina ne bi nikad poverovao u to!" "Ipak, nije li mogue da..." "Ne, nije. Potiem sa Solarije i znam dovoljno o robotima da mi bude jasno da je to, naprosto, nemogue. U svakom sluaju, bio bi neophodan izvanredan strunjak da tako neto izazove kod nekog robota. Dr Fastolf bi to moda bio u stanju da izvede, ali ne i Santiriks Gremionis. Gremionis je modni kreator, i radi sa ljudima: oblikuje frizure i pravi nacrte za odeu. Ja radim to isto, ali sa robotima. Gremionis u ivotu nije dotakao nekog robota. Ne zna nita o njima; jedino to ume jeste da im naredi da zatvore prozor, ili urade neto slino tome. Ali pokuava li ti to da mi nagovesti da je odnos izmeu Jandera i mene... da sam ja..." Ona snano pritisnu prstom grudi, i obline njenih malenih dojki jasno se ocrtae ispod tkanine.

"... Da sam ja prouzrokovala Janderovu smrt?" "Nita ti nisi svesno uinila", odgovori Bejli, elei i sam da se zauzda, ali, nekako, ne uspevajui da prestane s ispitivanjem. "A ta ako je Gremionis saznao od dr Fastolfa kako da..." "Gremionis nije poznavao Fastolfa; uostalom, ne bi ni bio u stanju da shvati ita od onoga to bi mu on mogao rei." "Ne moe biti potpuno sigurna ta je Gremionis mogao shvatiti, a ta nije; to se, pak, tie toga da li je poznavao dr Fastolfa - ukoliko je toliko oko tebe obletao, morao je esto boraviti na tvom imanju, i tako..." "Dr Fastolf gotovo nikad nije boravio na mom imanju. Jue, kada te je doveo ovamo, tek je drugi put prekoraio moj prag. Strahovao je da bi me njegovo nastojanje da bude u mojoj blizini moglo udaljiti od njega - sam mi je to jednom rekao. Mislio je da je na taj nain izgubio svoju ker - prilino aavo... Shvata li, Elija, da kada ivi nekoliko stotina godina, ima vie nego dovoljno vremena da izgubi na hiljade stvari. Budi zah-zahvalan, Elija, to e kratko iveti." Nesuspregnuti jecaji potresali su joj itavo telo. Bejli je pogleda i oseti se bespomoan. "ao mi je, Gladija. Nemam vie pitanja. Da pozovem nekog robota? Da li ti je potrebna pomo?" Ona zatrese glavom i samo odmahnu rukom. "Idi, sada, samo idi", ree ona slomljenim glasom. "Molim te, odlazi." Bejli je za trenutak oklevao, a onda krenu preko sobe, bacivi jo jedan, brian pogled put Gladije dok je zamicao kroz vrata. iskar je iao za njim, a izvan kue mu se pridrui i Denil. Bejli jedva da ih je primeivao; samo je, na asak i odsutno pomislio kako se sve vie navikava na njihovu prisutnost, kao na vlastitu senku ili odeu, i kako e uskoro, moda, doi trenutak kada e se bez njih oseati gotovo obnaen. Koraao je urno prema Fastolfovoj kui, dok mu se u glavi sve mutilo. Vasiliju je u poetku eleo da sretne iz istog oaja, ne, ak, ni iz puke radoznalosti. U meuvremenu, meutim, stvari su se promenile. Postojali su, ma koliko mali bili, svi izgledi da se spotakao o neto zaista vano. 34. Kada se Bejli vratio, na prijatnom Fastolfovom licu videle su se duboke bore. "Ima li ikakvog napretka?, upita ga on. "Otklonio sam bar jedan deo mogunosti... moda." "Jedan deo mogunosti? A kako mislite da otklonite i drugi deo? Ili, jo bolje: kako mislite da ustanovite pravu mogunost?" "Kada neka mogunost ne moe da se otkloni, poinju da se naziru prave mogunosti." "A ako se ispostavi da je nemogue otkloniti taj drugi deo mogunosti koji tako zagonetno pominjete?"

Bejli slee ramenima. "Pre no to ponemo da traimo vreme na to, voleo bih da se vidim sa vaom kerkom." Fastolf je delovao razoarano. "Gospodine Bejli, uinio sam onako kako ste zahtevali i pokuao da s njom stupim u vezu. Morao sam je, ak, probuditi." "Hoete da kaete da ivi na delu planete gde je sada no? Nije mi to palo na pamet..." Bejli se smrknu. "Bojim se da se ponaam luckasto, zaboravljajui da vie nisam na Zemlji. U podzemnim Gradovima dan i no izgubili su svaki smisao; doba dana po pravilu je svuda isto." "Nije ba tako ravo. Eos je robotiarski centar Aurore, i malo robotiara ivi izvan njega. Naprosto, jo je spavala, i injenica da sam je probudio nije, po svemu sudei, naroito doprinela njenom raspoloenju. Nije htela da razgovara sa mnom." "Pozovite je ponovo", zatrai Bejli urno. "Razgovarao sam sa njenim sekretarom-robotom, i prolo je nekoliko neprijatnih trenutaka dok su poruke bile razmenjivane. Sasvim mi je jasno dala na znanje da ni na koji nain ne eli da razgovara sa mnom. to se vas tie, bila je neto umerenija. Robot mi je saoptio da je spremna da vam posveti pet minuta na svom privatnom kanalu..." Fastolf pogleda na mera vremena na zidu. "...ukoliko je pozovete kroz pola sata. Ali ni pod kakvim okolnostima ne eli da se vidi sa vama lino." "Njeni mi uslovi ne odgovaraju, ba kao ni vreme. Moram je lino videti, i provesti s njom onoliko vremena koliko mi bude potrebno. Da li ste joj, dr Fastolfe, objasnili od kolike je to vanosti?" "Pokuao sam. Nije je zanimalo." "Otac ste joj. Sigurno..." "Neuporedivo je manje sklona da popusti mene radi, nego da je u pitanju neka strana osoba. Znao sam to, pa sam se posluio iskarom." "iskarom?" "Da, njime. iskar joj je, znate, velika slabost. Dok je studirala robotiku na univerzitetu, uzela je sebi slobodu da izvri neke manje prepravke u njegovom programu - nita vas vie od tog nee zbliiti s nekim robotom, osim, razume se, Gladijinog naina. Bilo je to skoro kao da je iskar bio Endru Martin." "Ko je Endru Martin?" "Ko je bio - ne ko jeste", odvrati Fastolf. "Nikad niste uli za njega?" "Ne, nisam." "udno! Sva naa drevna predanja potiu sa Zemlje, a opet, na Zemlji kao da ne znaju za njih... Endru Martin je bio robot koji je postepeno, korak po korak, poprimio ljudsko oblije. Da se razumemo: i pre Denila je bilo humanoidnih robota, ali su svi oni bili poput igraaka, jedva neto vie od automata. Ipak, bez obzira na to, udesne su se prie ispredale o sposobnostima Endrua Martina pouzdan znak da su prie o njemu bile puke fantazije. Deo tih predanja bila je i jedna ena, poznata kao Mala Gospoj'ca. Njihov odnos bio je odve sloen da bih

vam ga sada podrobnije objanjavao; u svakom sluaju, gotovo da ne postoji devojica na Aurori koja ne sanjari o tome da bude Mala Gospoj'ca i ima Endrua Martina za robota. Vasilija je u tom pogledu bila srenija - iskar je bio njen Endru Martin." "I?" "Napomenuo sam njenom robotu da biste doli u pratnji iskara. Godinama ga ve nije videla, pa sam pomislio da bi je to moglo navesti da pristane da se vidi sa vama." "Po svemu sudei, nije vam uspelo." "Nije." "Onda moramo smisliti neto drugo. Mora postojati nain da je privolimo da se vidi sa mnom." "Moda ete neto smisliti", sloi se Fastolf. "Kroz nekoliko trenutaka pojavie se na ekranu, i na raspolaganju ete imati pet minuta da je ubedite da je neophodno da se lino susretnete." "Pet minuta! ta mogu da uinim za pet minuta?" "Ne znam. Ipak, i to je bolje nego nita." 35. Petnaest minuta kasnije, Bejli se smesti pred trodimenzionalni ekran, spreman da se susretne sa Vasilijom Fastolf. Dr Fastolf se sklonio, objasnivi, suvo se smeei, da bi njegova prisutnost samo mogla doprineti da mu ker bude manje popustljiva. Ni Denila nije bilo. Samo je iskar bio u sobi da mu pravi drutvo. "Trodimenzionalni kanal dr Vasilije je otvoren za prijem", oglasi se iskar. "Jeste li spremni, gospodine?" "Onoliko koliko to uopte mogu biti", odvrati Bejli namrteno. Nije eleo da sedne, smatrajui da e u stojeem poloaju delovati ubedljivije. (Ali koliko je, uopte, neki Zemljanin mogao biti ubedljiv?) Ekran se osvetli dok se, istovremeno, ostali delovi prostorije zamraie, i uskoro se pred Bejlijem ukaza jedna ena iji su obrisi u poetku bili nejasni. Stajala je suelice prema njemu, oslonivi se desnom rukom na laboratorijski stoi pretrpan raznim dijagramima. (Nema sumnje, i ona je nameravala da ostavi utisak). Dok se slika izotravala, rubovi ekrana kao da su poeli da se rasplinjuju i Vasilijina prilika (ukoliko je to bila ona) postepeno se sasvim uoblii. Stajala je u sobi koja je po svemu delovala stvarno, osim to se po onome to se u njoj nalazilo razlikovala od sobe u kojoj se Bejli nalazio; linije na mestu dodira bile su otro izraene. Na sebi je imala tamnosmee, iroke pantalone koje su od butina nanie bile poluprozirne, tako da su joj se mogli videti nejasni obrisi nogu. Nosila je tesnu bluzu bez rukava, tako da su joj ruke bile obnaene do ramena. Izrez na grudima

bio je dubok, dok joj je plava kosa bila uvijena u sitne kovrde. Nije bila nimalo nalik na svog oca, i sasvim sigurno, nije imala oeve velike ui. Bejli pomisli da joj je majka morala biti veoma lepa ena, i da je Vasilija imala sree pri meanju roditeljskih gena. Bila je niska rasta i u crtama njenog lica Bejli je lako uoio veliku slinost sa Gladijom - iako joj je izraz bio daleko hladniji i sadrao sva obeleja linosti snane volje. "Jeste li vi onaj Zemljanin koji je doao da rei problem mog oca?" upita ona otro. "Jesam, dr Fastolf", odvrati Bejli istim, prepadajuim tonom. "Moete me zvati dr Vasilija. Ne bih elela da budem oslovljavana isto kao moj otac." "Dr Vasilija, moram porazgovarati sa vama, licem u lice, onoliko dugo koliko je to razumno." "Ne sumnjam da tako mislite. Meutim, budui da ste Zemljanin, predstavljate ozbiljno izvorite zaraza." "Medicinski sam potpuno proveren, i ne predstavljam opasnost ni za koga. Va otac je sve vreme sa mnom ve vie od jednog dana." "Moj otac izigrava idealistu, i povremeno mora da ini stvari koje e ga predstaviti u takvoj svetlosti. Nemam nameru da ga u tom pogledu sledim." "Pretpostavljam da mu ne elite nikakvo zlo. Ipak, moglo ga snai ukoliko odbijete da se sretnete sa mnom." "Samo gubite vreme. Neu se sresti s vama, osim, iskljuivo, na ovaj nain; pored toga, ve je prola polovina vremena koje sam odluila da vam posvetim. Ukoliko vam to ne odgovara, moemo odmah prekinuti na razgovor." "iskar je ovde, dr Vasilija, i eleo bi da vam preporui da se ipak sretnemo." iskar stupi u vidno polje. "Dobro jutro, Mala Gospoj'ce", ree on tihim glasom. Vasilija je za trenutak delovala pometeno, ali kada je ponovo progovorila, glas joj je bio osetno blai. "Milo mi je, iskare, to te ponovo vidim, i sastau se s tobom kada god to poeli... Ali nemam nameru da se naem s ovim Zemljaninom, ak ni na tvoj nagovor." "U tom sluaju", umea se Bejli, izbacujui u oajanju svoju poslednju kartu, "morau da sluaj Santiriksa Gremionisa iznesem u javnost bez prethodnog dogovora s vama." Vasilijine oi se rairie, i ona podie ruku sa police i stisnu je u pesnicu. "Kakve to veze ima s njim?" "Nikakve, osim to je u pitanju zgodan mlad ovek i to ste vas dvoje dobri poznanici. Dakle, treba li da nastavim da se njime bavim, bez prethodnog razgovora s vama?" "Rei u vam sada, ovog asa..." "Ne, neete", gotovo povika Bejli. "Neete mi nita rei, ukoliko se ne sretnemo

licem u lice." Usne joj se stisnue. "U redu, onda, sastau se s vama, ali neu ostati ni asak due no to budem smatrala potrebnim. Upozoravam vas na to... Povedite i iskara." Veza se uz prasak prekinu, i Bejli gotovo oseti vrtoglavicu pri nagloj promeni pozadine. On potrai naslonjau i skoro se srui u nju. iskar ga je jo pridravao za lakat, kao da eli da se uveri da je bezbedno seo. "Mogu li vam, gospodine, na bilo koji nain biti od pomoi?" upita on. "Dobro sam", odvrati Bjeli. "Potrebno mi je samo da doem do daha." Dr Fastolf je stajao pred njim. "Izvinjavam se jo jednom to nisam postupio kao pravi domain. Sluao sam va razgovor i gledao vas preko kune veze koja omoguava samo prijem, ali ne i odailjanje slike i zvuka. eleo sam da vidim svoju ker, ak i ako ona nije videla mene." "Shvatam vas", odgovori Bejli, blago dahui. "Ukoliko vam pravila lepog ponaanja nalau da se izvinite zbog onoga to ste uinili - opratam vam." "Ali ta je to s tim Santiriksom Gremionisom? Njegovo mi je ime potpuno nepoznato." Bejli pogleda navie u Fastolfa. "Dr Fastolfe", odgovori on, "njegovo sam ime prvi put uo jutros od Gladije. Znam veoma malo o njemu, ali ipak sam rizikovao da ga pomenem vaoj keri. Izgledi su bili vie nego mali, meutim, uprkos tome, dobio sam ono to sam eleo. Vidite, ponekad sam u stanju da izvuem korisne zakljuke, ak i na osnovu oskudnih obavetenja, te vas molim da mi dopustite da i dalje tako nastavim. Molim vas, stoga, da ubudue to predusretljivije saraujete sa mnom, i da mi vie ne pominjete psihiku sondu." Fastolf nita ne odgovori i Bejli oseti mrano zadovoljstvo to je uspeo svoju volju prvo da nametne kerki, a potom i ocu. Ali koliko e jo moi u tome da istraje - ni sam nije znao.

VASILIJA

36. Bejli naglo zastade kraj vrata vozila. "iskare, ne elim da se prozori zatamne..." napomenu on odluno. "Ne elim ni da sedim na zadnjem seditu. elim da sedim na prednjem seditu i da posmatram okolinu. Budui da u sedeti izmeu tebe i Denila, biu dovoljno bezbedan, sem, razume se, ukoliko neko ne pokua da uniti samo vozilo. U tom sluaju, pak, svima bi nam bio kraj, i ne bi bilo vano sedim li na prednjem ili zadnjem seditu." Pred estinom ovog zahteva iskar se povue, uz puno potovanja. "Gospodine, ukoliko osetite da vam je zlo..." "U tom e sluaju zaustaviti vozilo i ja u se prebaciti na zadnje sedite, a ti moe zatamniti stranja okna. U stvari, ak se nee morati ni zaustavljati - mogu se prebaciti pozadi i dok je vozilo u pokretu. Stvar je u tome, iskare, da se moram to je mogue vie navii na Auroru; i od svega je pri tom za mene najvanije da se prilagodim boravku na Otvorenom. Shvati ovo, iskare, kao nareenje." Denil se umea. "Prijatelju iskare", ree on "mislim da je partner Elija sasvim u pravu u pogledu svog zahteva... U kolima e biti sasvim bezbedan." Pomalo oklevajui (Bejli ba nije bio u stanju da tano odredi izraz njegovog ne sasvim ljudskog lica) iskar popusti i zauze mesto za upravljaem. Bejli ue za njim i pogleda kroz staklo vetrobrana, ali bez one samouverenosti od maloas. U svakom sluaju, prisna blizina robota koju je oseao s obe strane delovala je uteno. Vozilo krenu, potisnuto mlazevima komprimovanog vazduha, zaljuljavi se za trenutak kao da trai oslonac. Negde u dubinama stomaka Bejli oseti muninu, i iz sve snage se potrudi da ne zaali zbog svog malopreanjeg izliva hrabrosti. Nije imalo nikakvog smisla uveravati sebe da ni Denil ni iskar nisu osetili nikakav strah i da bi trebalo da se ponaa poput njih dvojice. Roboti nisu bili u stanju da osete zebnju. Vozilo odjednom jurnu svom silinom i Bejlija sila tee gotovo prikova za sedite. Trenutak kasnije, vozilo se kretalo brzinom kakva se na Zemlji postizala samo na najbrim ekspresnim putevima u Gradu. irok, travnat put prostirao se ispred njih. Izgledalo je da se vozilo kree veom brzinom nego to se u stvari kretalo, budui da ni na jednoj strani puta nije bilo poznatih svetala i zdanja Grada; unaokolo su se prostirali samo iroki pojasevi zelenila, i tek povremeno, minuli bi obrisi nekih nepravilih ustrojstava. Bejli se borio da to ravnomernije die, i da to staloenije govori o beznaajnim stvarima. "Ne vidim, Denile, nikakvu farmu", primeti Bejli. "Ovdanje tle kao da se ne obrauje." "Nalazimo se na gradskom podruju, partneru Elija", odgovori Denil. "Ovdanje

zemljite je u privatnoj svojini, i uglavnom je namenjeno gradnji novih kua i parkova." "Gradsko podruje?" Bejli nije krio svoje zaprepaenje. Dobro mu je, naime, bilo poznato znaenje rei Grad. "Eos je najvee i najvanije mesto na itavoj Aurori; zapravo, i prvo naselje stvoreno na ovoj planeti. U njemu je i sedite vlade. Imanje predsednika vlade nalazi se u blizini, i uskoro emo proi pored njega." Ne samo grad, ve jo i najvei. Bejli se osvrnu unaokolo. "Iz nekog razloga bio sam ubeen da se gazdinstva Gladije i dr Fastolfa nalaze izvan gradskog atara. Mislio sam da je ve trebalo da uemo u sam grad." "Odavno smo ve, partneru Elija, u samom njegovom sreditu. Ono se prostire na oko sedam kilometara, a mesto ka kome smo se uputili udaljeno je od njega etrdesetak kilometara." "Ovo - centar grada? Ali ne vidim nikakve zgrade!" "Nisu ni postavljene tako da se vide s puta... Ali ba sada moe videti jednu, tamo izmeu drvea. To je gazdinstvo Fuada Laborda, poznatog pisca." "Zar na osnovu izgleda moe rei ije je koje imanje?" "Izgled svakog od njih zapisan je u mojoj memoriji", odgovori Denil ozbiljno. "Nema nikakvog saobraaja na putu. Zbog ega?" "Vea rastojanja prevaljuju se letelicama ili vozilima na magnetskim jastuiima. Pored toga, mrea trodimenzionalnih vizifona..." "Na Solariji ih nazivaju mreom 'susretanja'", primeti Bejli. "I ovde, u svakodnevnom govoru; meutim, trodimenzionalni kontakt (TDK) je zvanian naziv. Najvei deo komunikacija obavlja se tim putem. Najzad, budui da Auroranci vole etnje, nije za njih nita neobino da prepeae i po nekoliko kilometara radi odlaska u posetu, ili ak, poslovnog sastanka - razume se, kada imaju dovoljno vremena." "A mi moramo stii do odredita koje je suvie daleko da bismo se do njega proetali, suvie blizu da bismo ili vazduhoplovom, a poto trodimenzioni kontakt nije poeljan - idemo tamo zemaljskim vozilom." "Tanije reeno, partneru Elija, lebdeim vozilom, mada se, uistinu, i ono rauna kao zemaljsko vozilo." "Koliko e nam vremena biti potrebno da stignemo do Vasilijinog gazdinstva?" "Ne mnogo, partneru Elija. Ona, kao to ti je verovatno poznato, ivi u krugu Robotikog instituta." Neko vreme vozili su se u tiini. "Tamo ispred nas, iznad obzorja, kao da se naoblailo", primeti Bejli. iskar ue velikom brzinom u jednu krivinu, i vozilo se nagnu pod uglom od tridesetak stepeni. Bejli glasno zastenja i pribi se uz Denila koji ga svojom levom rukom vrsto, kao mengelama, obujmi oko ramena, pridravi ga istovremeno i drugom rukom. Kada vozilo izie iz krivine, Bejli poe ponovo lagano da die.

"Da, kao to je bilo reeno u vremenskoj prognozi, oni oblaci tamo treba da nam kasnije tokom dana donesu malo kie." Bejli se namrti. Jednom prilikom - jednom - na Zemlji ga je, na Otvorenom, zatekla kia. Imao je tada utisak da je odeven stao pod tu hladne vode. Nekoliko trenutaka ostao je tako, obuzet gotovo paninim strahom, shvativi da nema rukice pomou koje bi mogao zatvoriti tu nebesku slavinu. Kia je mogla liti doveka... A onda su svi stali da jurcaju i on je pojurio za ostalima, nastojei da se domogne bezbedne i utene suvoe Grada. Ali ovo je bila Aurora i on pojma nije imao ta bi ovek mogao uiniti kada pone da kii, pogotovo to nije bilo Grada u koji bi se mogao skloniti. Odjuriti do najblieg imanja? Da li su sluajni namernici uopte bili poeljni? Potom uoe u jednu manju krivinu i iskar se oglasi. "Gospodine, nalazimo se na parkiralitu Robotikog instituta. Uskoro emo ui i na imanje dr Vasilije, koje se nalazi u krugu Instituta." Bejli klimnu. Putovanje kolima trajalo je izmeu petnaest i dvadeset minuta (koliko je mogao da proceni, dakako,prema zemaljskom vremenu), i on oseti zadovoljstvo to se najzad okonalo. "Pre nego to se sretnem sa kerkom dr Fastolfa, eleo bih da saznam neto vie o njoj", ree on gotovo bez daha. "Ti je poznaje, Denile, zar ne?" "U vreme kada sam bio stvoren, dr Fastolf i njegova ker su ve due vremena iveli odvojeno", odgovori Denil. "Nikada je nisam upoznao." "Ali to se tebe tie, iskare, ti i ona znali ste se veoma dobro. Je li tako?" "Jeste, gospodine", odgovori iskar mirno. "Bili ste veoma privreni jedno drugom?" "Verujem, gospodine", odgovori iskar, "da je kerka dr Fastolfa oseala zadovoljstvo u mom prisustvu." "A da li si i ti oseao zadovoljstvo u njenom drutvu?" inilo se da iskar trai nain da se prikladno izrazi. "U meni je to pobuivalo oseanje za koje verujem da predstavlja ono to ljudska bia nazivaju 'zadovoljstvom' to su u drutvu nekog drugog ljudskog stvora." "Ali imam utisak, i neto vie od toga kada je Vasilija bila u pitanju. Jesam li u pravu?" "Njeno oseanje zadovoljstva to je u drutvu sa mnom", odgovori iskar, "ini se da je stimulisalo ona pozitronska svojstva koja u meni izazivaju stanje slino onom to kod ljudskih bia proishode iz oseanja zadovoljstva. Tako mi je, bar, jednom rekao sam dr Fastolf." "Zbog ega je Vasilija napustila svog oca?" upita Bejli naglo. iskar nita ne odgovori. "Momak, neto sam te pitao", ponovi Bejli, unevi, iznenada, u svoj glas zapovedniki ton, kojim se Zemljani obino obraaju robotima. iskar okrenu glavu i netremice se zagleda u Bejlija, i ovaj, na asak, pomisli da

se mirno svetlucanje robotovih oiju pretvorilo u gnevni odsjaj zbog poniavajue rei kojom je bio oslovljen. Ipak, iskar odgovori mirno, i na njegovom licu nije bilo nikakvog odreenog izraza. "Voleo bih, gospodine, da mogu da odgovorim na vae pitanje, ali gospoica Vasilija mi je svojevremeno naredila da o stvarima vezanim za njeno odvajanje od oca nikada ni re ne izustim." "Ipak, ja ti sada nareujem da to uini, a mogao bih, ukoliko to poelim, da to bezuslovno uradim." "ao mi je", odgovori iskar. "U vreme kada mi je gospoica Vasilija dala taj nalog, bila je ve dovoljno sposoban robotiar i umela je to da uradi tako da se njen nalog potuje - bez obzira, gospodine, na sve to biste vi sada mogli preduzeti." "Mora da je zaista bila sposoban robotiar", nastavi Bejli, "budui da je, kako mi dr Fastolf ree, povremeno unosila i neke izmene u tvoj program." "Nije, pri tom, gospodine, bilo nikakve opasnosti. Sam dr Fastolf uvek je mogao pravovremeno ispraviti svaku greku." "Je li ikad bilo potrebe za tim?" "Ne, nije, gospodine." "Kakva je bila priroda tih izmena?" "Bile su to, gospodine, sitne izmene." "Moda, ali me ipak zanimaju. ta je tano uradila?" iskar je oklevao i Bejli smesta shvati ta je bilo u pitanju. "Bojim se, gospodine, da vam na pitanja vezana za te izmene nisam u mogunosti da pruim odgovor", ree on. "Zbog ega? Zabranjeno ti je?" "Nije, gospodine, ali se unoenjem izmena automatski brie sve to je ranije postojalo. Ukoliko bi i bile izvrene neke promene, meni bi se inilo da sam oduvek bio takav, i ne bih se seao kako sam izgledao pre tih promena." "Ali u tom sluaju, otkud zna da su u pitanju bile samo sitne izmene?" "Budui da dr Fastolf nikada nije osetio potrebu da ispravi ita od onoga to gospoica Vasilija uradila - tako mi je, bar, on sam jednom prilikom rekao - mogu, sasvim osnovano, pretpostaviti da su izmene zaista bile sitne. Moete se o tome raspitati kod gospoice Vasilije." "I hou", potvrdi Bejli. "Bojim se, meutim, gospodine, da nee biti voljna da vam na to pitanje odgovori." Bejli oseti potitenost. Do sada je razgovarao sa dr Fastolfom, Gladijom i dvojicom robota, i svi su oni imali razloga da sarauju s njim. Sada je, meutim, po prvi put, trebalo da se suoi sa jednom osobom iji je stav prema njemu, u najmanju ruku, bio odbojan. 37.

Bejli izie iz vozila, koje je poivalo na tlu obraslom travom, i oseti veliko zadovoljstvo to pod nogama ponovo ima vrstu podlogu. On se iznenaeno obazre oko sebe, jer su okolne zgrade bile meusobno gusto zbijene; jedna od njih, ona s njegove desne strane, iako jednostavna, bila je izrazito velika i delovala je kao neki pravougaoni blok sazdan od metala i stakla. "Je li ovo Robotiki institut?" upita on. "itav ovaj kompleks, partneru Elija, predstavlja Robotiki institut", odgovori Denil. "Pred tobom je, sada, samo jedan njegov deo; izgraen je sa neto meusobno gue zbijenim zgradama nego to je obiaj na Aurori, stoga to predstavlja svojevrsnu, ak i politiki samostalnu jedinicu. Tu su stambene zgrade, laboratorije, biblioteke, zajednike vebaonice, i tako dalje. Ono veliko zdanje predstavlja administrativnu upravu." "Prilino neauroranski, sve te zgrade tako zbijene - sudei, bar, prema onome to sam video od Eosa... Rekao bih da je to moralo izazvati prilino nezadovoljstvo..." "Vrlo verovatno, partneru Elija, ali ef Instituta prisan je prijatelj sa predsednikom vlade, koji je, opet, prilino uticajan, te je, verujem, zbog potreba istraivakog rada nainjen izuzetak." Denil se zamiljeno obazre oko sebe. "Zaista je sve ovde zbijenije nego to sam pretpostavljao", dodade on. "Pretpostavljao? Zar jo nikad nisi bio ovde?" "Nisam, partneru Elija." "A ti, iskare?" "Ni ja", odgovori iskar. "Bez potekoa ste nali put ovamo - izgledalo je kao da vam je ovo mesto poznato." "Dobili smo sva potrebna obavetenja, partneru Elija", objasni Denil, "budui da je trebalo da te dopratimo ovamo." Bejli zamiljeno klimnu. "Zbog ega dr Fastolf nije poao sa nama?" upita on, i odmah, ponovo, pomisli kako nema nikakvog smisla to to pokuava da uhvati robota u trenutku nepanje. Sasvim je svejedno da li im je pitanje postavljeno na brzinu ili neoekivano - roboti e uvek saekati dok pitanje ne obrade, i tek potom odgovoriti. Robota, naprosto, niste mogli zatei nespremnog. "Kao to dr Fastolf sam ree", odgovori Denil, "budui da nije lan Instituta, smatrao je da ne bi bilo poeljno da doe nepozvan." "Ali zbog ega i on nije lan?" "Razlog tome nikad mi nije bio saopten, partneru Elija." Bejli se okrete prema iskaru. "Ni meni", spremno odgovori robot. Nisu znali? Ili im je reeno da kau da ne znaju? Bejli slee ramenima. Ti o nije bilo tako vano. Ljudska bia mogla su lagati, i u tom smislu davati sasvim odreene naloge robotima. Razume se, ukoliko je istraitelj bio dovoljno spretan, ili bezobiran, mogao je

navesti, ili primorati, ljudska bia da priznaju da lau; ukoliko je bio dovoljno vet, ili lukav, mogao je i robote navesti da zanemare naloge koji su im dati. Ali re je bila o razliitoj vrsti osposobljenosti, i kada su roboti bili u pitanju, Bejli se oseao sasvim nemoan. "Gde bismo mogli da potraimo dr Vasiliju Fastolf?" upita on. "Njeno imanje je odmah tu, ispred nas", odgovori Denil. "Dobili ste, znai, i obavetenje o tome gde se nalazi?" "To smo obavetenje, partneru Elija, jo odranije imali u naim memorijama." "U redu, onda, vodite me." Narandasto sunce ve je prilino odskoilo; bilo je ve blizu podneva. Pribliivi se Vasilijinoj kui, zaoe u senku fabrike i Bejli se malo tre, osetivi kako je temperatura odmah naglo pala. Usne mu se malo zgrie na pomisao o dolasku i naseljavanju svetova na kojima ne bi bilo Gradova, na kojima je temperatura nestalna i podlona nepredvidljivim, glupim promenama... Istovremeno je s izvesnom nelagodnou zapazio da su se oblaci na obzorju vidljivo nagomilali. Kia se mogla sruiti svakog asa, mogla je da pone da lije kao iz kabla. Zemlja! Bejli oseti kako ga obuzima enja za Gradovima. iskar prvi ue u zgradu, a Denil isprui ruku kako bi spreio Bejlija da ue odmah za njim. Razume se! iskar je otiao u izvianje. Uistinu, tako se ponaao i Denil. Oi su mu pretraivale okolinu sa pomnou s kojom se nikakav ljudski pogled nije mogao meriti. Bejli je bio siguran da tim robotskim oima nije promicala ni najmanja pojedinost. (Pitao se, ponekad, zbog ega nemaju etiri oka, pravilno rasporeena, ili, ak, optiku traku koja bi se protezala oko cele glave. to se Denila tie, to se, razume se, nije moglo oekivati, budui da je trebalo to vie da podsea na ljudsko bie, ali sa iskarom je bila druga stvar. Moda bi to, ipak, na neki nain poremetilo njegov vid, s ime njegova pozitronska kola ne bi bila u stanju da iziu na kraj? Za trenutak, Bejli pomisli kako malo zna o sloenim zahtevima koji optereuju ivot jednog robotiara). iskar se ponovo pojavi na ulazu i klimnu. Denil s uvaavanjem, lakim dodirom ruke, podstaknu Bejlija da krene napred. Vrata su bila odkrinuta. Na vratima Vasilijine kue nije bilo brave, kao uostalom ni na vratima Gladijine i Fastolfove kue, priseti se Bejli. Retka naseljenost i izdvojeni nain ivljenja doprinosili su privatnosti; nema sumnje da je, pri tom, i navika neuplitanja u tue stvari bila od pomoi. A kada je ve re o tome, sveprisutni roboti-straari bili su neuporedivo pouzdaniji od bilo kakve brave. Blagi pritisak Denilove ruke po ramenu naglo zaustavi Bejlija. iskar koji je stajao ispred njih, tihim je glasom razgovarao s dvojicom robota, koji su mu bili veoma nalik. Bejlija odjednom podioe hladne srsi. ta ako bi mu, na brzinu, podmetnuli

nekog drugog robota umesto iskara? Da li bi bio u stanju da uoi obmanu? Kako da, uopte, odredi koji je koji od dva gotovo istovetna robota? Zar ne bi mogao biti predat nekom robotu kome nije izdata naredba da se stara za njegovu bezbednot, robotu koji bi ga u neznanju mogao izloiti opasnosti, i potom mu, u sluaju potrebe, sa fatalnim zakanjenjem pohitati u pomo? "Neverovatna je meusobna slinost iskara i ovih robota", ree on tiho Denilu, nastojei da mu glas ostane miran. "Moe li da ih razlikuje?" "Razume se, partneru Elija", odgovori Denil. "Razlikuju se po nainu izrade, a i oznake su im razliite." "Meni ba ne izgledaju razliiti." "Nisi navikao da uoava tu vrstu pojedinosti." Bejli se ponovo zagleda u robote. "O kakvim to oznakama govori?" "Lako su uoljive, partneru Elija, ukoliko zna gde treba da pogleda, i ukoliko su ti oi osetljivije na infracrveni deo spektra nego to su to ljudske." "U tom sluaju bih znai imao tekoa ukoliko bi bilo potrebno da ih identifikujem. Je li tako?" "Ne, uopte ne, partneru Elija. Trebalo bi samo da zatrai od robota da ti kae svoje puno ime i serijski broj, i on bi ti to bez oklevanja rekao." "ak i ukoliko bi mu bilo naloeno da mi da pogrene podatke?" "Zbog ega bi bilo ko izdao takav nalog bilo kom robotu?" Bejli odustade od daljeg raspitivanja. U meuvremenu se iskar vratio do njih. "Gospodine, oekuju vas", obavesti on Bejlija. "Molim vas, poite ovuda." Dvojica Vasilijinih kunih robota pooe napred. Bejli i Denil su ih sledili, pri emu je Denil i dalje zatitniki pridravao Bejlija za lakat. Iza njih dvojice iao je iskar. Dvojica robota zaustavie se pred jednim dvokrilnim vratima koja su se otvorila naizgled automatski tako to su oba krila skliznula u stranu. Soba koja se ukazala pred njima bila je prigueno osvetljena - dnevna svetlost s mukom se probijala kroz debele, navuene zavese. Bejli u sobi jedva nazre neku sitnu osobu koja je napola sedela na visokoj stolici, nalik na barsku, laktom se oslonivi na sto to se protezao duinom itavog zida. Bejli i Denil kroie u sobu; iskar ih je u stopu pratio. Vrata se za njima zatvorie, posle ega u prostoriji postade jo mraenije. Istog asa sobom se razlee jedan otar enski glas. "Ne prilazite blie! Ostanite tu gde ste!" Sobu odjednom preplavi dnevna svetlost. 38. Bejli zatrepta i pogleda uvis. Tavanica je bila od stakla, i kroz nju se moglo

videti sunce. Blistavost sunca bila je na neki nain priguena, tako da se u njega moglo gledati; meutim, to kao da uopte nije uticalo na osvetljenost prostoruje. Po svemu sudei je staklo (ili ma koji prozirni materijal da je bio u pitanju) razlivalo svetlost, ne upijajui je. Bejli skrenu pogled nanie, na enu, koja je i dalje sedela u istom poloaju. "Dr Vasilija Fastolf?" upita on. "Dr Vasilija Alijena, ukoliko vam je potrebno moje puno ime. Ne sluim se tuim imenima. Moete me zvati, naprosto, dr Vasilija. Pod tim me imenom znaju svi na Institutu." Njen glas, dotad gotovo grub, odjednom smeka. "A kako si ti, stari moj prijatelju iskare?" iskarov glas udno je odudarao od uobiajenog. "Pozdravljam vas..." On za trenutak zastade. "Pozdravljam te, Mala Gospoj'ce." Vasilija se nasmei. "A ovo je, pretpostavljam, humanoidni robot o kome sam toliko sluala... Denil Olivav?" "Tako je, dr Vasilija", odgovori Denil odluno. "Konano, imamo i jednog... Zemljanina." "Elija Bejli, dr Vasilija", odgovori Bejli kruto. "Da, poznato mi je da i Zemljani imaju imena, i da je vae Elija Bejli", odvrati ona hladno. "Nimalo niste nalik na glumca koji je tumaio va lik u onoj hipertalasnoj drami." "Sasvim sam svestan toga, dr Vasilija." "Onaj koji je tumaio Denila bio mu je, meutim, dosta slian; ipak, pretpostavljam da se nismo okupili da bismo razgovarali o tom komadu." "Ne, nismo." "Pretpostavljam da smo ovde, Zemljanine, da porazgovaramo o neemu to ste hteli da mi saoptite o Santiriksu Gremionisu, i da svrimo s tim. Jesam li u pravu?" "Ne sasvim", odgovori Bejli. "Nije to glavni razlog mog dolaska ovamo, mada sam pretpostavljao da emo doi i na tu temu." "Zaista? Zamiljate li, moda, da smo ovde da bismo se upustili u beskonaan i sloen razgovor o bilo kojoj temi koju sami izvolite da odaberete?" "Mislim, dr Vasilija, da bi bilo uputno s vae strane da mi omoguite da ovaj razgovor vodim prema sopstvenoj elji." "Je li to pretnja?" "Ne, nije." "Budui da jo nikad nisam srela nekog Zemljanina, moda bi bilo zanimljivo videti koliko zbilja liite na glumca koji vas je tumaio - mislim, ne samo po spoljanjem izgledu. Jeste li zbilja takav majstor kakvim su vas prikazali u tom komadu?" "Taj komad je", odvrati Bejli s vidljivom odbojnou, "pruio potpuno pogrenu sliku o mojoj linosti i preterao u svakom pogledu. Vie bih voleo da me prihvatite onakvog kakav jesam i da o meni sudite na osnovu onoga to sada imate pred

sobom." Vasilija se nasmeja. "Sve mi se ini da moja pojava nije na vas ostavila naroiti utisak. Moram rei da vam to ide u prilog. Ili moda smatrate da vas ta stvar sa Gremionisom, koju imate na umu, stavlja u poloaj da mi nareujete?" "Ovde sam iskljuivo zbog toga da ustanovim istinu u vezi sa smru onog humanoidnog robota, Jandera Panela. "Smru? Znai, smatrate da je bio iv?" "Koristim, naprosto, samo jednu jednoslonu re, umesto fraza poput 'stavljen van upotrebe'. Da li vas rei kao 'mrtav' ili 'smrt' iz nekog razloga uznemiruju?" "Uspeno se maujete..." primeti Vasilija. "Debrete, prinesi Zemljaninu stolicu. Umorie se ovako stojei, ukoliko ovaj na razgovor potraje. Potom se vrati u svoje udubljenje. Moe i ti sesti, Denile, a ti, iskare, stani ovde pokraj mene." Bejli sede. "Hvala ti, Debrete... Dr Vasilija, nemam nikakvih ovlaenja da vas ispitujem; mislim, nemam nikakav pravni osnov da vas prinudim da odgovarate na moja pitanja. Ipak, smrt Jandera Panela dovela je vaeg oca u poloaj u kome..." "Dovela je u izvestan poloaj - koga?" "Vaeg oca." "Zemljanine, s vremena na vreme pominjem izvesnu osobu kao svog oca, ali niko drugi to ne ini. Molim vas, koristite odgovarajue ime." "Dr Hana Fastolfa. On je va otac, je li tako? Bar formalno?" "Sluite se biolokom odrednicom..." primeti Vasilija. "Delim gene s njim na nain karakteristian za ono to se na Zemlji smatra odnosom oca i keri. Na Aurori je to sasvim nebitno, osim u medicinskom i genetskom smislu. Mogu da se prisetim izvesnih tegoba vezanih za metabolizam zbog kojih bi valjalo ispitati fizioloko i biohemijsko ustrojstvo onih sa kojima delim gene - roditelja, brae ili sestara, dece, i tako dalje. U svakom drugom pogledu, razgovarati o tim odnosima u auroranskom se drutvu ne smatra izrazom osobitog ukusa... Govorim vam sve ovo stoga to ste Zemljanin." "Ukoliko sam", odvrati Bejli, "naruio vae obiaje, razlog tome je moje neznanje, te vas molim za izvinjenje. Mogu li gospodina koji je predmet naeg razgovora navoditi po imenu?" "Svakako." "U tom sluaju... Vidite, smrt Jandera Panela dovela je dr Hana Fastolfa u teak poloaj, te sam pretpostavio da vam on dovoljno znai da biste bili spremni da mu pomognete." "To ste pretpostavili? A zbog ega?" "Stoga to je on va... Stoga to vas je on othranio. Brinuo se o vama. Stoga to ste meusobno bili toliko bliski. On jo gaji najlepa oseanja prema vama." "Da li vam je on to rekao?" "To je, kao sasvim oigledno, proisteklo iz naih razgovora - kao i iz injenice da se veoma zainteresovao za jednu Solarijanku, Gladiju Delmar, samo zbog toga

to ga veoma podsea na vas." "Je li vam i to on rekao?" "Jeste, ali ak i da nije, slinost vas dve vie je nego oigledna." "Bez obzira na to, Zemljanine, smatram da dr Fastolfu nita ne dugujem. Moete odbaciti svoju pretpostavku." Bejli proisti grlo. "Nezavisno od linih oseanja koje moete imati, ili ne imati, javlja se i pitanje budunosti Galaksije. Dr Fastolf eli da se nastavi s istraivanjem novih svetova koje bi naselila ljudska bia. Dr Falstof smatra da bi po Auroru i itavo oveanstvo bilo katastrofalno ukoliko bi politike posledice Janderove smrti uticale na donoenje odluke da roboti budu ti koji e istraiti i naseliti nove svetove. Siguran sam da ni na koji nain ne biste eleli da budete deo te katastrofe." Vasilija ga paljivo odmeri. "Bili biste potpuno u pravu", odgovori ona ravnoduno, "da se nekim sluajem slaem sa dr Fastolfom. Ali ne slaem se. Ne vidim nita loe u zamisli da humanoidni roboti obave taj zadatak. U stvari, ovde sam na Institutu upravo stoga da tome doprinesem. Ja sam Globalista. Budui da je dr Fastolf Humanista, on mi je politiki neprijatelj." Odgovori su joj bili odluni i neposredni, i nita dui nego to je bilo neophodno. Posle svakog od njih zautala bi, kao da sa zanimanjem iekuje kakvo e biti naredno pitanje. Bejli je imao utisak da ju je zanimao, da ju je zabavljao, nagaala je koje bi moglo biti njegovo naredno pitanje, odluna da mu prui najoskudniji mogui odgovor, kako bi ga naterala da postavi novo pitanje. "Jeste li odavno lan ovog Instituta?" upita Bejli. "Od njegovog nastanka." "Ima li vas dosta?" "Cenim da su treina svih robotiara na Aurori njegovi lanovi, premda moda samo polovina meu njima ivi ovde, u krugu Instituta." "Da li i ostali lanovi Instituta dele vae miljenje u pogledu istraivanja drugih svetova pomou robota? Da li se svi jednoduno suprotstavljaju shvatanjima dr Fastolfa u vezi s tim?" "Pretpostavljam da su veina meu njima Globalisti, ali se ne seam da smo o tome glasali, ili se, pak, formalno izjanjavali. Bolje da ih sami to pitate, pojedinano." "Da li je dr Fastolf lan Instituta?" "Nije." Bejli malo saeka, ali ona nita ne dodade svom odrenom odgovoru. "Nije li to neobino?" nastavi on. "Pomislio bih da bi on, pre svih drugih, trebalo da bude lan." "Znate, ne elimo ga ovde. Odnosno, to je moda manje vano, ni on ne eli da bude meu nama." "Nije li to, moda, jo neobinije?" "Ne slaem se..." Ona za trenutak zastade, a onda nastavi, kao da ju je neka

unutranja razdraenost podsticala da kae i vie nego to je prvobitno nameravala. "On, kao to znate, ivi u Eosu. Pretpostavljam, Zemljanine, da vam je, takoe, poznato i poreklo tog imena?" Bejli potvrdno klimnu. "Eos je drevna grka boginja zore, ba kao to je to Aurora bila meu Rimljanima." "Tano. Dr Han Fastolf ivi u Gradu Zore, na Svetu Zore, ali on sam ne veruje u Zoru. On ne shvata neophodnu metodologiju irenja kroz Galaksiju, prerastanje Zore Svemiraca u puno bljetavilo Galaktikog Dana. Istraivanje Galaksije pomou robota jedini je praktian nain da se taj zadatak obavi, a on ne eli da prihvati niti tu injenicu - niti nas." "Zbog ega bi to bio jedini praktian nain?" upita Bejli obazrivo. "Auroru, kao i ostale svetove Svemiraca, nisu istraili i naselili roboti, ve ljudska bia." "Jedna ispravka: Zemljani. Takav je postupak predstavljao bespotrebno traenje vremena i energije; pored toga, danas ne postoje Zemljani kojima bismo dozvolili da obave nova naseljavanja. Mi smo postali Svemirci, dugovena i zdrava bia, i raspolaemo robotima koji su neuporedivo prilagodljiviji i upotrebljiviji od onih koje su posedovala ljudska bia koja su prvobitno naselila nae svetove. Vremena i okolnosti potpuno su se izmenili - danas je to izvodljivo jedino pomou robota." "Zamislimo da ste vi u pravu, i da dr Fastolf grei. Meutim, ak i u tom sluaju njegovo gledite nije lieno logike. Zbog ega on i Institut ne bi pomirili svoja stanovita? Zar samo stoga to se u toj jednoj taki razilaze?" "Ne, razmimoilaenje u pogledu toga srazmerno je malog znaaja. Postoji i mnogo dublji, sutinskiji sukob." Bejli ponovo outa, ali ni ovog puta ona nita ne dodade svojoj prvobitnoj tvrdnji. Bejli je oseao da nije uputno razdraivati je, te nastavi tiho, skoro kao da se ustruava. "U emu se sastoji taj 'mnogo dublji, sutinskiji sukob'?" upita on. Veselost koja se pojavi u Vasilijinom glasu gotovo da se odslikavala i na njenom licu: crte joj se donekle ublaie, i ona, bar na trenutak, postade jo slinija Gladiji. "Morala bih to da vam objasnim, budui da, ini mi se, nikada ne biste sami pogodili." "Upravo vas, dr Vasilija, zbog toga to i pitam." "Evo ovako, Zemljanine... ula sam da su Zemljani kratkovena bia. Nadam se da, to se toga tie, nisam pogreno obavetena?" Bejli slee ramenima. "Neki meu nama poive i stotinu godina, po zemaljskom raunanju vremena." On malo razmisli. "Recimo, otprilike stotinu i trideset metrikih godina." "A koliko je vama godina?" "etrdese pet zemaljskih, ezdeset metrikih." "Meni je ezdeset est metrikih godina. I oekujem, ukoliko budem vodila rauna o svom zdravlju, da u poiveti jo najmanje tri stotine metrikih godina." Bejli rairi ruke. "estitam vam."

"Meutim, to ima i svojih mana." "Jutros mi ba neko ree da, tokom tri ili etiri veka, gubici ispoljavaju sve veu tenju da se nagomilaju." "Bojim se da je tako", priznade Vasilija. "Zauzvrat, meutim, postoji i mogunost gomilanja sve veeg broja dobitaka. Na kraju, sve se uravnotei." "U emu se onda ogledaju mane?" "Vi, razume se, niste naunik." "Ja sam detektiv - pajkan, ako tako vie volite." "Pretpostavljam da, ipak, poznajete ponekog naunika sa svog sveta." "Da, imao sam priliku da se sretnem sa nekolicinom", odgovori Bejli oprezno. "Da li vam je poznato kako oni rade? Reeno nam je da, na Zemlji, naunici meusobno sarauju iskljuivo iz nude. Tokom kratkog ivotnog veka, u najboljem sluaju imaju na raspolaganju pukih pedeset godina aktivnog rada manje nego sedamdeset metrikih godina. Za to vreme veoma se malo moe uraditi." "Uprkos tome, neki od naih naunika ostvarili su znaajna dostignua i za mnogo krae vreme." "Stoga to su se koristili dostignuima svojih prethodnika, kao i nalazima svojih savremenika. Jesam li u pravu?" "Razume se. Imamo naunu zajednicu kojoj svi daju doprinos, nezavisno od vremena i prostora." "Tako je. Drugaije ne bi ni bilo mogue. Svaki naunik, duboko svestan male verovatnoe da neto postigne oslanjajui se iskljuivo na samog sebe, naprosto je prinuen da se ukljui u zajednicu - da postane deo velike istionice ideja. Napredak na taj nain postaje nesravnjivo vei, nego to bi inae bio sluaj." "Nije li isto i na Aurori i na ostalim svetovima Svemiraca?" upita Bejli. "U teoriji jeste, ali ne toliko i u praksi. Pritisci koji se doivljavaju u jednom dugovenom drutvu znatno su manji. Ovde naunici imaju na raspolaganju tri ili tri i po veka da se posvete nekom problemu, tako da postoji vea mogunost da i neki pojedinani istraiva postigne ozbiljniji napredak. Mogue je, ak, da se javi i neka vrsta intelektualne pohlepe - udnja da ovek neto sam, lino postigne, da sebi osigura pravo vlasnitva na makar neki deli opteg napretka, tako da, ak, doe i do usporavanja opteg napretka - pre nego to drugima prepusti ono to je u poetku bila samo njegova zamisao. Posledica toga jeste da je na svetovima Svemiraca zaista dolo do usporavanja opteg napretka, do te mere da je, uprkos naim ogromnim prednostima, ve postalo teko drati korak s onim to se postie na Zemlji." "Pretpostavljam da mi sve to ne biste govorili, da ne elite da mi predoite da se dr Han Fastolf ponaa ba na reeni nain." "Ba tako. Zahvaljujui njegovim teorijskim postavkama o pozitronskom mozgu, humanoidni roboti su, konano, postali stvarnost. To je znanje - uz pomo

pokojnog dr Sartona - iskoristio i da napravi vaeg robotskog prijatelja Denila; meutim, nikada nije javno obelodanio najvanije pojedinosti svoje teorije, niti je ikada sa njima upoznao bilo kog od svojih kolega. Na taj je nain on - iskljuivo za sebe - zadrao sva znanja neophodna za izradu humanoidnih robota." Bejli nabra obrve. "Da li je Robotiki institut u celosti posveen saradnji meu naunicima?" "Upravo tako. Institut ini preko stotinu vrhunskih robotiara razliitih doba starosti, znanja i sposobnosti; nadamo se da emo otvoriti podrunice i na drugim svetovima i, konano, izrasti u meuplanetarno udruenje. Svi smo mi odluni, imajui pred oima optu dobrobit, da svoja pojedinana otkria ili ideje priloimo u zajedniki fond - to i vi Zemljani inite, jer vas na to tera vaa kratkovenost. Dr Han Fastolf, meutim, nije spreman da to uini. Sigurna sam da dr Hana Fastolfa doivljavate kao plemenitog, idealistikog auroranskog rodoljuba, ali uprkos tome, on nije spreman da svoju intelektualnu svojinu - kako je on, zapravo, vidi - priloi u zajedniki fond; sledstveno tome, on ni ne eli da nam se prikljui. S obirom na okolnost da polae lina prava na svoja nauna otkria, ni mi ne elimo njega... Verujem da vam se naa uzajamna odbojnost vie ne ini tako zagonetnom?" Bejli potvrdno klimnu. "Verujete li, zaista, da ete imati uspeha - mislim na dobrovoljno odustajanje od line slave?" upita on. "Nema mi druge", odgovori Vasilija smrknuto. "Da li je Institutu, zahvaljujui objedinjenim naporima, polo za rukom da postigne isto to i dr Fastolf, to jest da samostalno doe do teorije o pozitronskom mozgu humanoidnih robota?" "Jo nije. Ali s vremenom, uspeemo. To je neizbeno." "Ipak, ne inite nikakav pokuaj da to razdoblje istraivanja skratite, time to biste ubedili dr Fastolfa da vam oda svoju tajnu?" "Verujem da smo na najboljem putu da u tome uspemo." "Zahvaljujui onome to se dogodilo sa Janderom?" "Nisam sigurna da bi trebalo da vam odgovorim na to pitanje... Dobro, Zemljanine, jesam li vam rekla sve to ste eleli da saznate?" "Saoptili ste mi neke stvari koje nisam znao", odgovori Bejli. "Onda je moda trenutak da porazgovaramo o Gremionisu. Zbog ega ste ime tog berberina doveli u vezu sa mnom?" "Berberina?" "Pored drugih stvari, on sebe smatra i modnim frizerom, ali je, ipak, samo obian berberin. Recite mi ta imate u vezi s njim - ili ovaj na razgovor smatrajte okonanim." Bejli oseti kako ga obuzima umor. Bilo je sve oiglednije da Vasilija uiva u ovom maevanju. Dala mu je dovoljno da mu otvori apetit, i sada je nameravala da ga prinudi da kupi jo, zauzvrat joj plaajui vlastitim obavetenjima... Ali on ih

nije imao. Raspolagao je samo pukim nagaanjima. Ukoliko se pokae da su bila pogrena, temeljito pogrena, bie gotov. Bejli stoga odlui da i sam izvue ma. "I samoj vam je jasno, dr Vasilija, da se ne moete izvui pretvarajui se da je smeno i pomisliti da izmeu vas i Gremionisa postoji neka veza." "A to da ne, kada takva pomisao i jeste smena?" "Ne, nije. Da je zaista smena, nasmejali biste mi se u lice ve pri naem prvom vizifonskom kontaktu i prekinuli vezu. Sama injenica da ste ipak ispoljili spremnost da odustanete od svog prvobitnog stava i da me primite - sama injenica da ste pristali da sa mnom natenane porazgovarate, saoptivi mi toliko stvari predstavlja oigledno priznanje da oseate kako vam moda drim no pod grlom." Vasilijine vilice se stisnue. "Mali Zemljanine, poloaj u kome se nalazim zaista je osetljiv, i vi to verovatno znate", odgovori ona tihim i ljutitim glasom. "Ja jesam ker dr Fastolfa i ovde u Institutu postoje i takvi koji su dovoljno aavi - ili dovoljno podmukli - da zbog toga nemaju poverenja u mene. Ne znam kakva je to pria mogla dopreti do vas - ili kakvu ste sami izmislili - ali je sasvim sigurno da je, u manjoj ili veoj meri, zaista smena. Uprkos tome, ma koliko smena bila, sigurno je da bi mogla biti korisno upotrebljena protiv mene. I upravo sam stoga spremna da trgujem s vama. Rekla sam vam ve neke stvari, i mogla bih vam rei jo neke, ali samo ukoliko mi sada izloite ta to imate u rukavu i kaete mi istinu. Stoga, recite mi to... Sada! Ukoliko, pak, pokuate da se poigrate sa mnom, neu se nai u gorem poloaju nego to sam sada ako vas najurim; u najmanju ruku, izvui u iz toga neko zadovoljstvo. Pored toga, upotrebiu sav svoj uticaj kod predsednika vlade da ga nagovorim da povue svoj pristanak za va dolazak ovamo i da vas poalje natrag, pravo na Zemlju. Ve postoji ozbiljan pritisak na njega da ba tako postupi, i vi sigurno ne biste eleli da tom pritisku pridodam i svoj. Prema tome, govorite! Odmah!" 39. Bejlijeva prva pomisao bila je da odmah pree na stvar, kako bi proverio da li je u pravu. Istog je asa, meutim, shvatio da to ne bi bilo mudro. Prozrela bi ga - nije bila budala - i zaustavila. Znao je da je na tragu neega, i nije nipoto eleo da to pokvari. Ono to je rekla o osetljivom poloaju u kome se nalazi zbog oca mogla je biti istina; ipak, to ne bi mogao biti razlog da se toliko uplai i pristane da se nae s njim; verovatno je podozrevala da zaista raspolae neim to i nije bilo ba toliko smeno. Morao je, stoga, da izie pred nju sa neim, sa neim vanim to e mu omoguiti da istog asa stekne prednost. Sledstveno tome - morao je da se kocka. "Santiriks Gremionis vam se ponudio", zapoe on. I pre no to je Vasilija uspela bilo ta da kae, on podie ulog, unevi u svoj glas primesu namerne grubosti. "I to

ne samo jednom, ve vie puta." Vasilija obema rukama obuhvati koleno, a onda se ponovo uspravi i ostade da sedi na stolici kao da trai ugodniji poloaj. Zatim baci pogled put iskara koji je, mirno i bezizraajna lica, stajao kraj nje. Potom ponovo pogleda Bejlija. "Ta se budala, znate, nudi svima unaokolo, bez obzira na godine i pol. Bilo bi zaista neobino da i na mene nije obratio panju." Bejli napravi pokret rukom kao da odbacuje ovaj njen odgovor. (Nije se nasmejala. Nije smesta okonala razgovor. ak, nije ispoljila ni traak ljutnje. ekala je da vidi ta e uslediti - to je moglo znaiti da je neku zverku ipak uhvatio za rep.) "Preterujete, dr Vasilija", ree on. "Niko, ma koliko nepoeljan, ne bi propustio mogunost da bira; a to se tie Gremionisa, on je odabrao vas i uprkos tome to ste ga odbili, nastavio je da vam se i dalje nudi to ba nije u skladu s auroranskim obiajima." "Milo mi je da ste uoili da sam ga odbila", odgovori Vasilija. "Ima i takvih koji smatraju da, iz obzirnosti, nijednu ponudu - ili bar, skoro nijednu - ne bi trebalo odbiti, ali ja ne delim to miljenje. Ne vidim razloga zato bih se prepustila neem nezanimljivom, neem to e predstavljati puko traenje vremena. Imate li neto protiv ovakvog stava, Zemljanine?" "Nemam ba nikakav stav - ni povoljan, ni nepovoljan - u odnosu na auroranske obiaje." (Jo je iekivala, jo ga je sluala. Ali na ta je to ekala? Da nije moda u pitanju bilo neto to je on eleo da kae, ali to jo nije bio siguran da se usuuje da kae?) Vasilija se potrudi da u svoj glas unese primesu bezbrinosti. "Imate li jo togod da mi ponudite - ili smo zavrili?" "Jo nismo zavrili", odgovori Bejli, osetivi da mora izbaciti novu kartu. "Budui da ste uoili tu neauroransku crtu istrajnosti kod Gremionisa, moda vam se uinilo da biste je mogli korisno upotrebiti?" "Stvarno? Ba aavo! A kako sam je to mogla iskoristiti?" "Budui da ste ga, oigledno, veoma privlaili, ne bi bilo nimalo teko srediti da ga isto tako privue i neka druga osoba, veoma nalik na vas. Mogli ste ga navesti da se u to upusti, moda mu obeavi da ete prihvatiti njegovu ponudu ukoliko na drugoj strani bude odbijen." "A ko je ta jadna osoba toliko nalik na mene?" "Zaista ne znate? Ma, haj'te, ne izigravajte naivku, dr Vasilija. Govorim o onoj Solarijanki, Gladiji, prema kojoj, kako vam ve rekoh, dr Fastolf ispoljava posebnu naklonost samo zbog njene velike slinosti s vama. Niste se nimalo iznenadili kada sam vam to pomenuo, na samom poetku naeg razgovora. Prekasno je da se sada pretvarate da to niste znali." Vasilija ga otro pogleda. "Na osnovu toga to je Gremionis zainteresovan za nju, zakljuili ste da je, prethodno, morao biti zainteresovan za mene? Jeste li samo

na osnovu tog besmislenog zakljuka odluili da mi se obratite?" "Nije to bio ba toliko besmislen zakljuak. Postoje i druge vane okolnosti. Poriete li sve to?" Vasilija zamiljeno prevue akom preko stola pokraj sebe, i Bejli se za trenutak upita ta su sve mogli sadrati dugaki listovi hartije to su stajali na njemu. Bio je u stanju, izdaleka, da razabere svu sloenost njihove sadrine, ali je isto tako znao, da za njega ne bi imali nikakvog smisla, ak i kada bi ih pomno i detaljno prouio. "Postajem umorna", ree Vasilija. "Rekoste, dakle, da se Gremionis najpre zainteresovao za mene, a potom za tu meni slinu osobu, tu Solarijanku. Sada, opet, traite od mene da to poreknem. A zbog ega bih se uopte trudila da to poriem? Od kakve je sve to vanosti? ak i kada bi to bila istina, kakvu bi mi to tetu moglo naneti, u bilo kom pogledu? Rekli ste, jo, da mi nije prijala panja koju nisam traila, i da sam uspela da se veto izvuem. ta s tim?" "Nije toliko u pitanju ta ste uinili, ve zbog ega", odgovori Bejli. "Bilo vam je jasno da je Gremionis vrsta osobe koja ne odustaje lako. Nudio vam se bezbroj puta, te je bilo jasno da e se to dogoditi i u Gladijinom sluaju." "Ukoliko odmah ne prihvati njegovu ponudu." "Ona je Solarijanka, sa neprijatnim iskustvima u pogledu seksualnih odnosa, te je svakog odbijala. Usuujem se da kaem da vam je to bilo poznato, budui da sasvim lako mogu da vas zamislim kako, bez obzira na svu odbojnost koju ste oseali prema svom rod... prema dr Fastolfu, pomno motrite ne biste li otkrili ko e vas kod njega zameniti." "Ba zgodno. Ukoliko je odbila Gremionisa, samo je pokazala da ima ukusa." "Dobro vam je bilo poznato da nee biti nikakvog 'ukoliko'. Znali ste da e ga odbiti." "ta onda?" "Njegova uporna nastojanja znaila su da e Gremionis esto boraviti u njenoj kui, da e se prosto prilepiti uz nju." "Poslednji put: i ta onda?" "U Gladijinoj se kui nalazilo neto zaista nesvakidanje... Jedan od dvojice postojeih humanoidnih robota, Jander Panel." Vasilija je trenutak oklevala. "Na ta to ciljate?" upita ona. "Mislim da vam je palo na um da bi, ukoliko bi taj humanoidni robot nekako bio usmren, pod okolnostima koje bi ukazivale na dr Falstofa kao jedinog krivca, to moglo posluiti kao orue da se on primora da obelodani tajnu humanoidnog pozitronskog mozga. Gremionis je, ozbiljno uzdrman Gladijinim upornim odbijanjem da prihvati njegovu ponudu, i zahvaljajui estim posetama njenom domu, lako mogao biti naveden da se osveti, tako to e ubiti robota." Vasilija brzo zatrepta. "Taj jadni brica mogao je imati dvadesetak slinih motiva, i dvadesetak slinih prilika, ali to, ipak, ne bi nita znailo. On, ak, ne bi umeo ni da naloi nekom robotu da se rukuje kako valja. Kako bi mu, onda, moglo

poi za rukom da uspe u takvom naumu - koji itavu svetlosnu godinu prevazilazi njegove mogunosti - i kod jednog robota izazove 'mentalno iskljuenje?" "I to nas sada", primeti Bejli blago, "dovodi do sutine stvari... Siguran sam da ste i sami to imali u vidu, budui da vam je polo za rukom da se uzdrite i ne izbacite me smesta odave; eleli ste, naime, da proverite da li je to i meni palo na pamet, ili nije. Ono to elim da kaem jeste da je Gremionis to zaista uinio, uz pomo vaeg Robotikog instituta koji je delovao preko vas."

VASILIJA, JO JEDNOM

40. Ove rei dovele su do neega to se moglo opisati kao zaleena holografska slika u nekoj hipertalasnoj drami. Nijedan od robota nije se, razume se, pokrenuo, ali to nisu uinili ni Bejli ni dr Vasilija Alijena. Dugi sekundi - beskonano dugi - protekoe pre no to Vasilija, konano, doe do daha i uspravi se. Lice joj se zgrilo u bezoblian osmeh, a glas joj je bio tih. "Tvrdite li vi to, Zemljanine, da sam ja orue koje treba da poslui za unitenje humanoidnih robota?" "Da, neto slino palo mi je na pamet, dr Vasilija." "Hvala vam, to se tie te pomisli. Na je razgovor zavren i vi ete smesta otii." Ona pokaza prstom put vrata. "Bojim se da to nije u skladu s mojim eljama", odvrati Bejli. "Vae me se elje ne tiu, Zemljanine." "Moraju vas se ticati, jer ne vidim kako biste me mogli udaljiti protiv moje volje." "Raspolaem robotima koji e vas, na moj zahtev, utivo ali odluno izvesti odavde, povredivi pri tom samo vae samouvaavanje - ukoliko ga uopte imate." "Ovde imate samo jednog robota. Ja, meutim, imam dvojicu, i oni sigurno nee dozvoliti da se tako neto dogodi." "Na moj e poziv ovamo smesta stii dvadeset robota." "Dr Vasilija, molim vas da malo razmislite! Niste bili nimalo iznenaeni kada ste ugledali Denila. Pretpostavljam da, mada radite u Robotikom institutu gde vam je njihovo stvaranje najprei zadatak, nikad jo niste videli jednog potpuno dovrenog i delatnog humanoidnog robota. Prema tome, lako je zakljuiti da se ni vai roboti jo nisu s njim susreli. Pogledajte Denila. Veoma je nalik ljudskom biu - deluje vie ljudski nego ijedan robot do sada, osim, razume se, pokojnog Jandera. Sasvim je sigurno da e Denil i vaim robotima delovati kao ljudsko bie. U stanju je, takoe, da im izda nalog na takav nain da e, moda, vai roboti pre posluati njega nego vas." "Ukoliko bi to bilo neophodno, mogla bih pozvati dvadesetak ljudi odavde iz Instituta, koji bi vas, istina, pomalo grubo, mogli izbaciti napolje, pri emu ni vai roboti, ukljuujui i Denila, ne bi bili u stanju da ita preduzmu." "Kako to zamiljate da ih pozovete, kada vam moji roboti nee dozvoliti ni da mrdnete? Znate, imaju izuzetno brze reflekse." Vasilija iskezi zube; neko bi to, moda, mogao nazvati i osmehom. "Ne mogu to da tvrdim za Denila, ali to se iskara tie, poznajem ga jo od malih nogu. Ne verujem da bi ita uinio da me sprei da pozovem pomo; pored toga, verujem da bi spreio i Denila da se umea."

Bejli uini silan napor da mu glas ostane miran, znajui dobro da se kree po veoma tankom ledu. "Pre no to bilo ta pokuate", odvrati on, "moda ne bi bilo ravo da priupitate iskara kako bi postupio ukoliko od vas i mene dobije dva meusobno oprena naloga." "iskare?" pozva Vasilija robota krajnje samouvereno. iskar skrenu pogled ka njoj i u njegovom se glasu moglo osetiti blago podrhtavanje. "Mala Gospoj'ce, prinuen sam da zatitim gospodina Bejlija. On ima prednost." "Zaista? Po ijem nalogu? Samog Zemljanina? Tog stranca?" "Dr Fastolf mi je izdao takav nalog", odgovori iskar. Vasilijine oi bljesnue i ona se ponovo lagano spusti na stolicu. Ruke koje su joj poivale na krilu, primetno su podrhtavale, a usne su joj se, dok je govorila, jedva pomerale. "ak mi je i tebe oduzeo." "Ukoliko vam ovo, dr Vasilija, nije dovoljno", umea se Denil, iznenada se oglasivi, "dozvolite mi da vam saoptim da u i ja dobrobit partnera Elije staviti ispred vae dobrobiti." Vasilija pogleda Denila sa zanimanjem proetim ogorenou. "'Partner Elija'? Tako ga zove?" "Da, dr Vasilija. Moje opredeljenje - davanje prednosti Zemljaninu nad vama ne proishodi samo iz naloga dr Fastolfa, ve i iz injenice da smo u ovoj istrazi Zemljanin i ja partneri, i..." Denil zastade, kao da i sam bee iznenaen onim to je nameravao da izrekne. "I prijatelji." "Prijatelji?" upita Vasilija. "Jedan Zemljanin i jedan humanoidni robot? I odgovarate jedan drugom. Ni jedan ni drugi niste u pravom smislu rei ljudska bia." "Uprkos tome, povezuju nas spone prijateljstva", odvrati Bejli otro. "Radi vlastitog dobra, nemojte stavljati na probu jainu nae..." Sada on zastade, a onda, na vlastito iznenaenje, zavri reenicu. "Nae meusobne odanosti." Vasilija se ponovo okrete Bejliju. "ta elite?" upita ona muklo. "Obavetenja. Pozvali su me ovamo na Auroru - na ovaj Svet Zore - da unesem vie svetlosti u zbivanja koja se ne mogu lako objasniti, povodom sluaja u kome je dr Fastolf krivo optuen, to moe imati uasne posledice po va i moj svet. Denil i iskar su u punoj meri svesni toga, i dobro im je znano da samo potreba za punom i hitnom primenom Prvog zakona moe imati prednost nad mojim nastojanjima da razreim zagonetku. Budui da su uli ta sam imao da kaem, da ste vi moda bili orue poinjenog dela, oni nee dozvoliti da se ovaj na razgovor brutalno okona. Sledstveno tome, ponavljam, nemojte initi nita to bi ih primoralo da deluju, ukoliko odbijete da odgovarate na moja pitanja. Optuio sam vas da ste posluili kao orue u ubistvu Jandera Panela. Poriete li moju optubu ili ne? Morate mi ogovoriti." "Odgovoriu vam", prihvati Vasilija s prizvukom gorine. "Ne plaim se!

Ubistvo? Jedan robot stavljen je izvan upotrebe - i vi to nazivate ubistvom? Poriem vau optubu, zvali vi to ubistvom ili ime god vas je volja. Poriem vau optubu najenerginije... Nisam ni na koji nain uputila Gremionisa u znanja iz robotike, koja bi mu omoguila da ukloni Jandera Panela. Ni sama ne znam dovoljno da bih to mogla uiniti, a pretpostavljam, takoe, da niko drugi u ovom Institutu takvim znanjem ne raspolae." "Ne bih umeo da kaem da li vi, ili bilo ko drugi u ovom Institutu, raspolaete znanjem potrebnim da se izvri reeni zloin. Ipak, moemo razmotriti motive. Pre svega, mogli ste gajiti izvesna, sasvim odreena oseanja prema tom Gremionisu. Sa kolikom god upornou da ste odbijali njegove ponude - koliko god ga mogli smatrati neprikladnim za ljubavnika - zar bi bilo neobino da vam njegova istrajnost polaska u dovoljnoj meri da mu pomognete ukoliko vas svesrdno zamoli i obea da e vas potedeti daljih seksualnih zahteva kojima vas je ranije saletao?" "Mislite, mogao je doi k meni i rei: 'Vasilija, draga, eleo bih da smrsim konce jednom robotu. Molim te, uputi me kako da to uinim i ja u ti biti strano zahvalan'. A ja bih mu, navodno, na to odgovorila: 'Razume se, dragi, najvie od svega bih elela da ti pomognem da poini zloin'... Zaista, neuveno! Niko, osim nekog Zemljanina koji ne zna nita o auroranskom nainu ivota, ni u snu ne bi poverovao da bi se ita slino moglo dogoditi. I da dodam, prema mom uverenju, na takvu jednu pomisao moe da doe samo neki glupavi Zemljanin." "Moda, ali moramo razmotriti sve mogunosti. Na primer - navodim to kao jo jednu mogunost - mogli ste osetiti ljubomoru jer je Gremionis svoju naklonost usmerio prema nekom drugom; mogli ste odluiti da mu se naete pri ruci ne zbog nekog neodreenog oseanja, ve zbog sasvim odreene elje da ga ponovo pridobijete za sebe?" "Ljubomoru? Koliko mi je poznato, to oseanje svojstveno je Zemljanima. Ukoliko nisam elela Gremionisa za sebe, zbog ega bih marila da li e se ponuditi nekoj drugoj eni i da li e ona njegovu ponudu prihvatiti - odnosno, kad smo ve kod toga, ukoliko mu se neka druga ena ponudi, a on to prihvati?" "Ve su mi rekli da je seksualna ljubomora nepoznata na Aurori, i ja sam sklon da prihvatim da je to teorijski tano; meutim, takve se teorije retko kad odravaju u praksi. Sigurno je da postoje neki izuzeci. tavie, ljubomora je najee sasvim iracionalno oseanje i ne moe se otpisati pukim logikim rasuivanjem. Ipak, zanemarimo to za trenutak. Postoji, meutim, i trea mogunost: mogli ste biti ljubomorni na Gladiju i eleti joj zlo, iako sami uopte niste marili za Gremionisa." "Ljubomorna na Gladiju? Nikada je nisam ni videla, osim, jednom, na hipertalasnom programu, kada je stigla na Auroru. injenica da su ljudi, povremeno, spominjali njenu slinost sa mnom, nije mi ni najmanje smetala." "A da li vam je smetalo to to je postala tienica dr Fastolfa, njegova miljenica, gotovo ker, sve ono to ste vi nekad bili? Znate, zauzela je vae mesto." "Neka joj bude sa sreom. Zaista mi do toga nije ni najmanje stalo."

"ak i kada bi njih dvoje bili ljubavnici?" Vasijala se zagleda u Bejlija sa rastuim besom, i elo joj se orosi znojem. "Nema nikakve potrebe da o tome razgovaramo", odvrati ona. "Traili ste od mene da poreknem vau optubu da sam bila orue onoga to nazivate ubistvom, i ja sam to i uinila. Rekla sam da nemam ni znanja ni motiva za tako neto. Nemam nita protiv da sa svojim tvrdnjama iziete pred lice itave Aurore. Istupite sa svojim aavim tvrdnjama i obelodanite moje motive. Tvrdite, ako elite, da posedujem dovoljno veliko znanje da budem sauesnik u navodnom zloinu. Meutim, neete stii daleko. U stvari, neete stii nigde." Iako joj je glas podrhtavao od gneva, Bejli je stekao utisak da misli ono to govori. Nije se plaila optubi. Meutim, ostala je injenica da je pristala na susret sa njim, to znai da se Jeste nalazio na tragu neega - neega od ega je oajniki zazirala. Ipak, njegovih se optubi oigledno nije plaila. Gde je to pogreio? 41. Uzdrman, nastojei da nae naina da se nekako izvue, Bejli smisli novi plan. "Pretpostavimo, dr Vasilija, da vau izjavu prihvatim zdravo za gotovo. Zamislimo, isto tako, da je moja pretpostavka da ste posluili kao orue u ovom roboumorstvu - bila neosnovna. Ipak, to ne znai da ne moete da mi pomognete." "Zbog ega bih vam uopte pomagala?" "Naprosto, iz ljudske obzirnosti. Dr Han Fastolf nas uverava da on to nije uinio, da nije roboubica, i da nije on bio taj koji je tog robota, Jandera Panela, 'iskljuio'. Poznavali ste dr Fastolfa bolje od ikog drugog. Proveli ste niz godina s njim u najprisnijoj vezi, najpre kao njegovo voljeno dete, a potom i kao odrasla ker. Viali ste ga u svako doba dana i u okolnostima u kojima ga niko nije sretao. Ma kakva mogla biti vaa sadanja oseanja prema njemu, ona ne mogu izmeniti prolost. Poznajui ga tako kako ga vi poznajete, moete biti najpouzdaniji svedok da njegov karakter nije takav da bi mogao naneti zlo bilo kom robotu, a pogotovo ne robotu koji se moe smatrati njegovim najveim dostignuem. Da li biste bili spremni da otvoreno svedoite njemu u prilog? Pred itavim svetom? To bi mu i te kako pomoglo." Vasilijino lice kao da otvrdnu. "Morate me shvatiti", ree ona izgovarajui razgovetno svaku re. "Ne elim da u to budem umeana." "Morate biti umeani." "Zbog ega?" "Mislite li da ba nita ne dugujete svom ocu? On jeste va otac. Znaila vam ta re neto ili ne znaila, injenica je da izmeu vas dvoje postoji bioloka veza. Pored toga - otac ili ne - godinama se brinuo o vama, othranio vas i odgojio. Neto

mu zbog toga dugujete." Vasilija uzdrhta. Vidljivo se tresla, ak su joj i zubi cvokotali. Bezuspeno je zaustila da neto kae, duboko udahnula, zatim jo jednom, i ponovo pokuala. "iskare, uje li ti sve ovo?" upita ona. iskar se lako nakloni. "ujem, Mala Gospoj'ce." "A ti, humanoidni - Denile?" "ujem, dr Vasilija." "uo si sve ovo?" "uo sam, dr Vasilija." "Obojici vam je jasno da Zemljanin zahteva od mene da svedoim o vrlinama dr Fastolfa?" Obojica potvrdno klimnue. "U tom u sluaju svedoiti - uprkos svojoj volji i gnevu koji oseam. Ba stoga to sam oseala da tom svom ocu, od koga sam nasledila deo svojih gena, i koji me je, na svoj nain odgajio, dugujem minimum obzira - nisam nameravala da svedoim. Ipak, sada hou. A vi, Zemljanine, ujte i ovo. Dr Han Fastolf, sa kojim delim svoje gene, nije se starao o meni - o meni, meni - kao samostalnom, posebnom ljudskom biu. Istina je, zapravo, da mu nikad nisam znaila nita vie od pukog opita, pojave zanimljive za posmatranje." Bejli odmahnu glavom. "Nisam vas to pitao." Vasilija nasrnu na njega svom estinom. "Zahtevali ste od mene da govorim - i govoriu, a vi u onome to u rei naite svoj odgovor... Postoji neto to naroito zanima dr Fastolfa. Jedna stvar. Jedna jedina stvar delovanje ljudskog mozga. On eli da ga, to delovanje, svede na jednaine, na grafiku krivulju, na put pouzdanog izlaska iz lavirinta, i tako postavi osnove nauke o ljudskom ponaanju utemeljenom na matematikim principima - to bi mu omoguilo da predvidi budunost. On to naziva 'psihoistorijom'. Ne verujem da ste makar samo jedan as proveli u razgovoru s njim, a da on to nije pomenuo. To mu je, naprosto, manija." Vasilija se zagleda u Bejlijevo lice, i povika u mahnitom zadovoljstvu. "Jasno mi je! Govorio vam je o tome! U tom sluaju mora da vam je pomenuo da se za robote zanima samo u meri u kojoj mu oni mogu pomoi da dopre do ljudskog mozga. Za humanoidne robote zainteresovan je samo u meri u kojoj mu oni, u tom pogledu, mogu jo vie biti od pomoi... Da, da, i to vam je rekao. Osnovne postavke teorije koja je omoguila nastanak humanoidnih robota temelje se, sigurna sam u to, na njegovim nastojanjima da shvati ljudski mozak; upravo zbog toga i uva svoju teoriju samo za sebe, i odbija da bilo kom drugom omogui da se s njom upozna, jer eli da problem ljudskog mozga rei sam, lino, tokom dva naredna stolea koliko mu je jo, recimo, preostalo od ivota. Sve je tome podreeno. Sasvim sigurno sam i ja bila u to ukljuena." Nastojei da ne poklekne pred tom poplavom gneva, Bejli je upita tihim glasom:

"Na koji nain mislite da ste u to ukljueni?" "Kada sam se rodila, trebalo je da se naem u drutvu druge novoroenadi, da budem preputena profesionalcima koji znaju kako valja brinuti o deci. Nikako nisam smela biti preputena brizi jednog amatera - bio mi on otac ili ne, bio on naunik ili ne bio. Dr Fastolfu se nije smelo omoguiti da dete smesti u takve okolnosti, i nikom drugom to ne bi palo na pamet - osim, razume se, samom Hanu Fastolfu. Iskoristio je sav svoj uticaj da se za to izbori, pozvao se na sve svoje doprinose, ubedio sve vane osobe da je sposoban za to, i na kraju dobio kontrolu nada mnom." "Ipak, voleo vas je", promrmlja Bejli. "Voleo me? Svako drugo detence dobro bi u tom pogledu posluilo, samo to ga nije bilo na raspolaganju. Ono to je eleo bilo je dete koje e rasti pokraj njega, sa mozgom iji e razvoj moi sve vreme budno da prati. eleo je da pomno prouava njegov razvoj, nain sazrevanja. eleo je ljudski mozak u najjednostavnijem obliku, da ga posmatra kako se uslonjava, tako da ga moe izuavati u svim pojedinostima. Iz tog razloga smestio me je u neprirodnu sredinu, podvrgavi me tananom eksperimentu, ne obazirui se uopte na mene kao na ljudsko bie." "Teko mi je da u to poverujem. ak i ako ste ga zanimali kao predmet izuavanja, ipak se mogao starati o vama kao o ljudskom biu." "Ali nije. Govorite kao Zemljanin. Moda na Zemlji postoje posebni obziri kada su bioloke veze u pitanju. Ovde, na Aurori, to nije sluaj. Za njega sam bila samo predmet opita. Prolazan." "ak i ukoliko je to u poetku bio sluaj, moda vas je kasnije dr Fastolf neminovno zavoleo - bespomono detence preputeno njegovom staranju. ak da meu vama nije bilo nikakve bioloke veze, da je re bila, da tako kaem, o nekoj ivotinjici, postepeno bi se u njemu javila ljubav." "Mislite?" odvrati ona gorko. "Ne znate koliko mogu biti ravnoduni ljudi poput dr Fastolfa. Ukoliko bi mu moj ivot mogao posluiti da unapredi svoja znanja, liio bi ga se bez i najmanjeg oklevanja." "Ali to je smeno, dr Vasilija. Ponaao se prema vama sa toliko dobrote i obzirnosti, da je to u vama probudilo ljubav prema njemu. Poznato mi je to. Vi... ponudili ste mu se." "I to vam je rekao, je li? Da, uinio bi to. Ni za trenutak, ak ni danas, ne bi zastao i upitao se da li bi me jedno takvo otkrie moglo dovesti u nepriliku... Da, ponudila sam mu se, a i to da ne? Bio je jedino ljudsko bie koje sam stvarno poznavala. Bio je neverovatno nean prema meni, a ja nisam shvatala njegove prave razloge. Bio je za mene sasvim prirodna meta. Potom se, takoe, postarao da pod kontrolisanim uslovima budem izloena seksualnom nadraivanju - a on je bio za komandama. Bilo je neminovno da se, na kraju, usmerim prema njemu. Morala sam, jer nikog drugog nije bilo - i odbio me je." "I zbog toga ste ga zamrzeli?"

"Nisam. Bar ne u poetku. Godinama ga nisam mrzela - mada se moj seksualni razvoj poremetio i izopaio, a posledice oseam i dan danas, ne krivim ga. Nisam znala dovoljno. Nalazila sam opravdanja za njega. Prezaposlen. Ima druge. Potrebne su mu iskusne ene. Iznenadili biste se sa koliko sam revnosti iznalazila razloge za njegovo odbijanje. Tek dosta godina kasnije shvatila sam da neto nije u redu i upela sam da se sa tim suoim, licem u lice. 'Zbog ega si me odbio?' upitala sam ga. 'Iziavi mi u susret mogao si me postaviti na pravi kolosek, reiti sve...'" Vasilija zastade, proguta knedlu i prekri oi rukama. Bejli je utao, sleen od nelagodnosti. Roboti su bezizraajno stajali (sudei prema onome to je Bejli znao, roboti nisu bili u stanju da osete poremeaj u svojim pozitronskim kolima koji bi proizveo oseaj po bilo emu slian oseanju zbunjenost kod ljudskih bia). "Izbegavao je odgovor na to pitanje", nastavi Vasilija smirenije, "koliko god je mogao, ali ja nisam odustajala. 'Zbog ega si me odbio? Zbog ega si me odbio?' Nije bio nesklon uputanju u seksualne odnose. Znala sam za nekoliko takvih sluajeva - seam se, ak, da sam se pitala nisu li mu drai mukarci. Kada deca nisu u pitanju, line sklonosti u takvim stvarima nisu ni od kakve vanosti; nekim mukarcima ene mogu biti odvratne i obrnuto. Ipak to nije bio sluaj sa ovekom koga nazivate mojim ocem. Uivao je u enama - ponekad i veoma mladim mlaim, ak, nego to sam ja bila kada sam mu se prvi put ponudila. 'Zbog ega si me odbio?' Konano mi je odgovorio - i rado bih ula ta vi mislite kakav je bio njegov odgovor." Ona zastade, izazivaki posmatrajui Bejlija. Bejli se nelagodno promekolji. "Nije eleo da vodi ljubav sa svojom kerkom?" promrmlja on. "Oh, ne budite ludi. Kakva je tu razlika? Imajui u vidu injenicu da jedva koji mukarac na Aurori zna ko mu je ker, bilo koji od onih koji vode ljubav sa enom vie decenija mlaom od sebe mogao bi biti... Ali nije vano, to se samo po sebi podrazumeva. Ono to je odgovorio - oh, kako se samo seam njegovih rei - bilo je: 'Ti, ludao! Kad bih se s tobom tako spetljao, ne bih mogao sauvati svoju nepristrasnost - a ta bi onda bilo sa mojim daljim prouavanjem tvoje linosti?' Vidite, u to vreme ve sam znala da ga zanima ljudski mozak. ak sam krenula njegovim stopama, postavi i sama robotiar. Radila sam sa iskarom i eksperimentisala sa njegovim programom. Nisam bila loa - je li tako, iskare?" "Nisi, Mala Gospoj'ce", odgovori iskar. "Meutim, uvidela sam da taj ovek koga nazivate mojim ocem ne gleda u meni ljudsko bie. Bio je ak spreman da rizikuje da ostanem uvrnuta za ceo ivot, samo da ne bi doveo u pitanje svoju 'nepristrasnost'. Njegova su mu prouavanja znaila vie nego moje psihiko zdravlje. Tog trenutka shvatila sam ta sam, i ta je on - i napustila ga." Zavladala je duboka, pritiskujua tiina. U Bejlijevoj glavi sve je bualo. eleo je da je upita: Ne biste li mogli uzeti u

obzir samoljublje jednog velikog naunika? Ili vanost jednog izuzetnog problema? Ne biste li mogli prihvatiti da je neto, moda, moglo biti reeno u besu, jer ste uporno traili da s njim razgovarate o neemu o emu on nije eleo da razgovara? Nije li Vasilijina usredsreenost na svoje 'psihiko zdravlje' (ma ta to moglo znaiti), uz potpuno iskljuenje dva moda najvanija problema s kojima se oveanstvo suoavalo - priroda ljudskog mozga i naseljavanje Galaksije predstavljala podjednak izraz samoljublja, ali sa daleko manje opravdanja? Ali nita od toga nije je mogao upitati. Nije znao kako da je to pita, a da pitanja dobiju pravu teinu u svesti te ene, kao to nije bio siguran ni da e je razumeti ukoliko mu uopte bude odgovorila. ta je on to radio na ovom svetu? Nije bio u stanju da shvati njihove obiaje, bez obzira na to koliko mu ih objanjavali. A ni oni nisu bili u stanju da razumeju njega. "ao mi je, dr Vasilija", ree on umorno. "Shvatam va gnev, ali, ukoliko biste makar za trenutak dozvolili sebi da ga stiate, i da, umesto toga, razmotrite sluaj dr Fastolfa i umorenog robota, nadam se da biste doli do zakljuka da su u pitanju dve razliite stvari. Moda je dr Fastolf eleo da vas posmatra na krajnje nepristrasan nain, ak i po cenu da vas to uini nesrenom, ali da ipak pozamaan broj svetlosnih godina ostane udaljen od same pomisli da uniti jednog humanoidnog robota." Vasilija pocrvene. "Zar ne shvatate, Zemljanine, o emu vam govorim?" uzviknu ona. "Mislite li da sam vam rekla to to sam vam maloas rekla samo stoga to bi vama - ili bilo kome drugom - bilo zanimljivo da uje tunu priu o mom ivotu? Kad smo ve kod toga, mislite li da sam uivala razotkrivajui se pred vama na ovakav nain? Govorim vam sve ovo samo stoga da bih vam predoila da dr Han Fastolf - moj bioloki otac, kako to stalno istiete - jeste unitio Jandera. Razume se, da jeste. Uzdravala sam se do sada da to kaem jer niko - sve dok se vi niste pojavili - nije bio tolika budala da me to upita, kao i zbog nekih aavih preostataka obzirnosti koje imam prema tom oveku. Ali sada, kada ste me upitali, ja to i kaem, i tako mi Aurore, nastaviu to da govorim - bilo kome i svakome. I javno, ukoliko bude neophodno. Dr Fastolf jeste unitio Jandera Panela. Sigurna sam u to. Jeste li zadovoljni?" 42. Bejli se, uasnut, zagleda u izbezumljenu enu, a onda, zamucavi, nastavi: "Uopte vas ne razumem, dr Vasilija. Molim vas da se smirite i malo razmislite. Zbog ega bi dr Fastolf unitio robota? Kakve to veze ima s nainom na koji se, kako maloas rekoste, poneo prema vama? Smatrate li da je u pitanju neka vrsta odmazde prema vama?" Vasilija je ubrzano disala (pomalo odsutno i bez svesne namere, Bejli uoi da su

joj, iako je bila krhke grae kao i Gladija, grudi vidljivo vee) i inilo se da se svim silama trudi da ovlada svojim glasom. "Rekoh vam ve, Zemljanine, zar ne, da je Han Fastolf bio prvenstveno zainteresovan za prouavanje ljudskog mozga", odgovori ona. "Nije prezao ni da ga dovede u stanje stresa, samo da bi mogao prouiti rezultate dobijene na taj nain. Naroito mu je stalo do nesvakidanjih primeraka - detinjeg mozga, na primer kako bi mogao posmatrati njihov razvoj. Bilo kakav mozak osim uobiajenog." "Ali kakve to ima vez..." "Upitajte se, zbog ega se zainteresovao za tu strankinju?" "Mislite, Gladiju? Pitao sam ga, i odgovorio mi je. Podsetila ga je na vas, i moram priznati da slinost zaista nije mala." "Kada ste mi to ranije spomenuli, moram priznati da me je to oraspoloilo; ipak, upitala sam vas da li ste mu zaista poverovali? Pitam vas to i sada. Da li mu zaista verujete?" "Zbog ega mu ne bih verovao?" "Zbog toga to to nije istina. Moda mu je naa slinost zaista privukla panju, ali kljuni razlog zbog koga se zainteresovao za tu strankinju - bila je injenica da je strankinja. Odrasla je na Solariji, pod okolnostima i drutvenim normama razliitim od onih na Aurori. Sledstveno tome, dobio je priliku da prouava mozak razliito oblikovan od naih, i to mu je moglo otvoriti veoma zanimljive perspektive. Shvatate li? Ali kada smo ve kod toga, zbog ega se on, Zemljanine, zainteresovao za vas? Mislite li da je toliko blesav da je mogao i pomisliti kako ete reiti auroranski problem, vi, koji o Aurori ne znate nita?" Denil se iznenada umea, i Bejli se tre na sam zvuk drugog glasa. "Dr Vasilija, partneru Bejliju je polo za rukom da rei problem na Solariji, iako nije nita znao o samoj Solariji." "Poznato mi je to", odgovori Vasilija kiselo, "svi su to mogli videti u onoj hipertalasnoj drami. I munja moe sevnuti, ali sumnjam da bi se i Han Fastolf usudio da tvrdi da e grom, u kratkom vremenskom razdoblju, dva puta udariti u isto mesto. Ne, Zemljanine, privukli ste ga pre svega zbog toga to ste Zemljanin. I vi raspolaete neuobiajenim mozgom koji je spreman da prouava i da se njime poigrava." "Nije, valjda, dr Vasilija, da verujete da bi bio spreman da stavi na kocku stvari od vitalnog znaaja za Auroru, i dovede ovamo nekoga za koga unapred zna da e biti beskoristan - samo da bi mogao prouavati neki nesvakidanji mozak." "Razume se da bi. Nije li ba u tome prava sutina onoga o emu vam govorim? Ne postoji kriza sa kojom bi se Aurora suoila i za koju bi on, ijednog asa, pomislio da bi mogla biti vana koliko i reenje problema mozga. Mogu vam tano rei ta bi odgovorio da ste ga to upitali. Aurora se moe uzdii ili pasti, cvetati ili istrunuti, ali to bi bilo beznaajno u poreenju sa problemom mozga; ukoliko ljudska bia odista upoznaju delovanje mozga, sve to bi moglo biti izgubljeno

tokom milenijuma donoenja ravih ili pogrenih odluka moglo bi se nadoknaditi za samo jednu deceniju pomno usmeravanog ljudskog razvoja, na temelju njegovog sna o 'psihoistoriji'. Isti bi taj argument upotrebio da bilo ta drugo opravda - lai, okrutnost, bilo ta - pukom tvrdnjom da to treba da poslui unapreenju saznanja o mozgu." "Prosto ne mogu da zamislim da bi dr Fastolf mogao biti okrutan. Deluje mi kao izrazito obziran i plemenit ovek." "Stvarno? A koliko ste vremena proveli s njim?" "Nekoliko asova na Zemlji, pre tri godine. I jedan dan, sada, ovde na Aurori." "itav dan, ha? itav jedan dan. Ja sam, meutim, provela s njim trideset godina, i sve vreme potom s odstojanja pratila razvoj njegove karijere. A vi ste, Zemljanine, proveli s njim itav jedan dan! Da ujemo - da li je tokom tog jednog jedinog dana uinio bilo ta to vas je preplailo ili ponizilo?" Bejli outa. Setio se iznenadnog napada zainikom, od koga ga je Denil spasao; linih prostorija u kojima je, zbog onih optikih vizija, imao toliko tekoa; poduu etnju na Otvorenom, namerno prireenu da bi se ispitala njegova sposobnost prilagoavanja boravku napolju. "Vidim da jeste", nastavi Vasilija. "Lice vam, Zemljanine, ne prikriva oseanja onoliko dobro koliko to zamiljate. A da li vam je zapretio i psihikom sondom?" "Spominjao ju je", odgovori Bejli. "Samo jedan dan - i nije propustio da je pomene. Zamiljam da vam ba nije bilo ugodno?" "U pravu ste." "I da nije bilo razloga da je uopte pominje?" "Oh, bilo je", odvrati Bejli hitro. "Rekao sam mu da mi se, za trenutak, javila neka pomisao koja se odmah potom izgubila; ini mi se, stoga, da je bilo sasvim opravdano predoiti mi da bi psihika sonda mogla biti od pomoi da mi se izgubljena misao ponovo vrati." "Ne, nije", primeti Vasilija. "Pre svega, uvek postoji rizik kada se koristi psihika sonda - tako da bi, da je do toga dolo, postojali veliki izgledi da doe do trajnog oteenja mozga." "Moda, ipak, ne bi, ukoliko bi sondom rukovao neki strunjak - na primer, dr Fastolf lino?" "On? On gotovo da ne zna ni kako ta sonda izgleda! On je teoretiar, ne tehniar." "Onda neko drugi. Uistinu, nije sebe pominjao u vezi s tim." "Ne, Zemljanine. Ba niko. Razmislite! Razmislite! Ukoliko bi bilo ko bio u stanju da, bezbedno, petlja po ljudskim biima psihikom sondom, i ukoliko Han Fastolf toliko brine o 'mentalnom iskljuenju' jednog robota, zbog ega, u tom sluaju, nije predloio da se psihika sonda isproba na njemu?" "Na njemu?"

"Nemojte mi rei da vam to ve nije palo na pamet! Svako ko ume da razmilja morao bi doi do zakljuka da je Fastolf kriv. Jedino to govori u prilog njegovoj nevinosti jeste njegova vlastita tvrdnja da je nevin. U tom sluaju, zbog ega, u cilju dokazivanja vlastite nevinosti, ne predloi da bude podvrgnut psihikoj sondi i tako pokae da se ni trag krivice ne moe izvui iz najnerazgovetnijih dubina njegovog uma? Da li je, Zemljanine, ita rekao u tom smislu?" "Ne, nije. U najmanju ruku, nije meni." "Zbog toga to veoma dobro zna da tako neto moe biti smrtonosno. Ipak, uopte nije oklevao da to predloi kada ste vi u pitanju - naprosto, da bi posmatrao kako va um deluje pod takvim optereenjem, to jest, kako ete se ponaati izloeni nesavladivom strahu. Ili mu je moda, opet, palo na pamet da bi to, ma koliko opasno bilo za vas, moglo njemu biti od koristi - bar to se tie saznanja o oblikovanju vaeg zemaljskog mozga. Recite, nije li okrutan?" Bejli odbaci ovakvo Vasilijino razmiljanje odlunim pokretom ruke. "Kako to povezujete sa sluajem na kome radim - roboumorstvom?" "Solarijanka, Gladija, u nekom trenutku zapala je za oko mom ondanjem ocu. Mora biti da ima zanimljiv mozak - posmatrano sa stanovita njegovih potreba. Sledstveno tome, dao joj je tog robota, Jandera, naprosto da bi video kako e se jedna ena koja nije odgajena na Aurori suoiti sa jednim robotom koji je u svakoj pojedinosti izgledao kao ljudsko bie. Bilo mu je jasno da se neka Auroranka, vrlo verovatno, ne bi libila da robota iskoristi u seksualne svrhe, i da ne bi bilo nikakvih prepreka da to i uini. Priznajem, ja bih oklevala da to uinim, stoga to nisam odgajena na uobiajen nain, ali nijedna normalna Auroranka ne bi se toga libila. S druge strane, ta Solarijanka imala bi ozbiljnih problema, budui da je odrasla na jednom izrazito robotikom svetu, i prihvatila krajnje krute stavove kada su roboti u pitanju. Ta razlika bi, vidite, mogla biti od veoma velike koristi mom ocu koji je pokuao da na temelju brojnih varijacija sazda svoju teoriju o delovanju mozga. Han Fastolf strpljivo je ekao pola godine kako bi ta Solarijanka dola na ivicu elje da se upusti u taj eksperimenat..." Bejli je prekide. "Va otac ba nita nije znao o odnosu izmeu Gladije i Jandera." "Ko vam je, Zemljanine, to rekao? Moj otac? Sama Gladija? Ukoliko vam je on to rekao, prirodno da je lagao; a ako ste to od nje uli, vrlo je verovatno da ni ona sama to nije znala. Moete biti sigurni da je Fastolf znao ta se dogaa; morao je znati, budui da je to sigurno predstavljalo deo njegovog prouavanja koje se bavi nainom na koji je ljudski mozak podlegao solarijanskim obiajima i uslovima ivota. A onda se zapitao - sigurna sam u to, ba kao da sam u stanju da mu itam misli - ta bi se dogodilo ukoliko bi, u trenutku kada je poela da se oslanja na Jandera, Solarijanka bez ikakvog stvarnog razloga ostala bez svog robota. Dobro je znao ta bi jedna Auroranka uinila. Osetila bi malo razoaranje, a potom potraila zamenu;

ali, ta bi uinila jedna Solarijanka? I tako se postarao da Jander bude stavljen izvan upotrebe..." "I unitio jednog robota neprocenjive vrednosti samo da bi zadovoljio svoju prizemnu radoznalost?" "udovino, zar ne? Ali ba je to ono to bi Han Fastolf bio sposoban da uini i to bi uinio. Stoga, Zemljanine, otidite ponovo do njega i recite mu da je njegovoj maloj igri doao kraj. Ukoliko ova planete, u celini, jo ne veruje u njegovu krivicu, nema sumnje da e poverovati kada budem rekla ono to imam da kaem." 43. Nekoliko dugih trenutaka Bejli je proveo kao skamenjen, dok ga je Vasilija posmatrala s mranim uivanjem; lice joj je sada bilo tvrdo i nimalo nalik na Gladijino. Izgleda da se nita vie nije moglo uiniti... Bejli ustade, oseajui se starim - mnogo starijim od svojih etrdeset pet zemaljskih godina (bio je jo dete, prema auroranskim merilima). Do sada ga nita od onoga to je pokuao nije nikuda odvelo. Upravo suprotno: inilo se, naime, da se sa svakim njegovim novim korakom oma oko Fastolfa sve vie stee. On pogleda uvis, prema prozirnoj tavanici. Sunce je ve bilo visoko odskoilo, moda je ak prolo zenit, jer mu je sjaj bio prigueniji no ikad. Trake tankih oblaaka skrivale su ga sve vreme. I Vasilija kao da je postala svesna toga na osnovu njegovog podignutog pogleda. Ruka joj krenu prema delu klupe u blizini koga je sedela i providne tavanice istog asa nestade. U isti mah, blistava svetlost, sa primesom narandastog kao i samo sunce, preplavi sobu. "Mislim da smo na razgovor priveli kraju", primeti konano Vasilija. "Verujem, Zemljanine, da neu imati razloga da vas ponovo vidim - ba kao ni vi mene. Moda bi bilo najbolje da odete s Aurore. Ve ste mom ocu naneli dovoljno tete." Nasmeila se osmehom u kome nije bilo ni traka humora. "Mada, uistinu, ni izdaleka onoliko koliko to zasluuje", dodade ona oporim glasom. Bejli se uputi prema izlazu, i oba njegova robota krenue za njim. "Jeste li dobro, gospodine?" upita ga iskar tihim glasom. Bejli slee ramenima. ta da odgovori? "iskare!" doviknu Vasilija. "Kada dr Fastolf zakljui da mu vie nisi potreban, da li bi preao ovamo, kod mene?" iskar je mirno pogleda. "Svakako, Mala Gospoj'ce, ukoliko mi to dr Fastolf dozvoli." Osmeh joj postade topliji. "Molim te, iskare, uini tako. Strano mi nedostaje." "esto mislim na tebe, Mala Gospoj'ce." Bejli zastade na vratima i okrenu se. "Dr Vasilija, imate li moda line prostorije

koje bih mogao upotrebiti?" Vasilija razrogai oi. "Razume se da nemam, Zemljanine. Postoje ovde zajednike line prostorije, kao i tamo, u Institutu. Vai vam roboti mogu pokazati put." Bejli se zagleda u nju i odmahnu glavom. Nije ga iznenadilo to nije elela da joj jedan Zemljanin zagadi line prostorije; ipak je osetio bes. Kada je ponovo prozborio, nije to uinio na temelju ikakve razlone procene, ve, iskljuivo, iz besa. "Da sam na vaem mestu, dr Vasilija, ne bih govorio o krivici dr Fastolfa." "A ta bi me moglo spreiti?" "Opasnost da se otkrije sve o vaim dogovorima sa Gremionisom. Opasnost po vas lino." "Ne budite smeni. I sami ste priznali da nije bilo nikakve zavere izmeu Gremionisa i mene." "Ne, nisam. Sloio sam se samo da je razumno zakljuiti da izmeu vas i Gremionisa nije bilo neposredne zavere da se Jander uniti. Postoji, meutim, mogunost postojanja posredne zavere." "Vi ste ludi. ta vam znai 'posredna zavera'?" "Nisam spreman da o tome vodim razgovor u prisustvu robota dr Fastolfa - osim ukoliko to ne budete izriito zahtevali. A i zbog ega biste to zahtevali? Dobro vi znate ta imam na umu." Nije bilo nikakvog razloga da Vasilija na ovo nasedne, i Bejli je toga bio svestan. Naprotiv, mogao je samo jo vie pogorati itavu situaciju. Ali nije. Vasilija uzdrhta i kao da se povue u sebe. Bejli pomisli: Postoji, zaista, posredna zavera, bilo ta da je u pitanju, i moda e je ta injenica paralisati dok ne prozre moj blef. Bejli ponovo ivnu. "Ponavljam - ne govorite nita o dr Fastolfu." Ali razume se, ni sam nije znao koliko je time uspeo da dobije na vremenu moda veoma malo.

GREMIONIS

44. Ponovo su se nali u vozilu - sva trojica na prednjem seditu. Bejli se smestio u sredinu, stisnut s obe strane telima dvojice robota. Bio im je duboko zahvalan na brizi koju su mu bez ostatka posveivali, uprkos tome to su bili puke maine, nesposobne da prenebregnu izdate naloge. Istog asa, Bejli pomisli: da li je pravo tek tako ih otpisati, pukom reju 'maine'? Oni su bili dobre maine, u svetu u kome zli ljudi nisu predstavljali retkost. Nemam pravo da stavljam maine iznad ljudi, zbog samo jedne podvrste ovih potonjih. U svakom sluaju, bar o Denilu ne mogu da mislim kao o nekoj maini. "Moram vas ponovo upitati, gospodine", oglasi se iskar. "Da li se dobro oseate?" Bejli potvrdno klimnu. "Prilino dobro, iskare. Milo mi je to ste vas dvojica sa mnom." Nebo je najveim delom bilo beliasto - zapravo, sivkasto-belo. Oseao se lak povetarac, i dok nisu uli u vozilo vazduh je odisao sveinom. "Partneru Elija", javi se i Denil, "paljivo sam pratio razgovor izmeu dr Vasilije i tebe. Ne elim nepovoljno da se izrazim o onome to je ona rekla; ipak, moram primetiti da, na osnovu svojih saznanja, smatram dr Fastolfa plemenitim i uglaenim ovekom. Nikada, koliko je meni poznato, nije namerno ispoljio ni traak okrutnosti, niti je ikada, koliko sam ja u stanju da procenim, ispoljio spremnost da sutinsku dobrobit nekog ljudskog bia rtvuje zarad svoje naune radoznalosti." Bejli se zagleda u Denilovo lice koje je, nekako, odavalo utisak najdublje iskrenosti. "Da li bi bio u stanju da ita kae protiv dr Fastolfa, ak i ako bi on zaista bio okrutan i bezoseajan?" "Mogao bih da nita ne kaem." "Ipak, da li bi rekao?" "Ukoliko bih, izrekavi la, naneo tetu istinoljubivoj dr Vasiliji time to bih neopravdano doveo u sumnju njenu iskrenost, i ukoliko bih, nita ne rekavi, naneo tetu dr Fastolfu doprinevi opravdanim optubama protiv njega, i ukoliko bi, pri tom, teta njima nanesena bila prema mojoj proceni podjednake teine, u tom bih se sluaju odluio da nita ne kaem. Nanoenje tete delanjem, u celini uzev, prevazilazi tetu nanesenu nedelanjem - ukoliko nita drugo ne pretee." Bejli ga ponovo pogleda. "To bi trebalo da znai da, iako Prvi zakon kae: 'Robot ne sme da povredi ljudsko bie, niti da, uzdravanjem od delanja, dopusti da ljudsko bie bude povreeno', dve njegove polovine nisu meusobno sasvim jednake? Prema tebi, drugim reima, greka koja se poini delanjem tea je od greke koja se poini nedelanjem?"

"Rei sadrane u zakonu, partneru Elija, predstavljaju samo priblian opis neprestanih promena pozitronomotivnih sila u robotskim modanim kolima... Ne raspolaem dovoljnim znanjem da to matematiki izrazim, ali poznate su mi vlastite sklonosti." "I ukoliko je mogunost tete podjednaka u oba smera, ti bi se uvek opredelio za nedelanje, umesto za delanje?" "U naelu je tako. I uvek bih se, u naelu, opredelio za istinu, nasuprot neistini, ukoliko je mogunost nanoenja tete podjednaka u oba sluaja." "U ovom sluaju, znai, budui da si odluio da govori da bi opovrgao rei dr Vasilije, i tako osporio njen iskaz, mogao si to uiniti samo stoga to je imperativ Prvog zkona u dovoljnoj meri ublaen injenicom da govori istinu?" "Tako je, partneru Elija." "Ipak, injenica je da bi ti rekao ono to si rekao ak i ako bi to bila la - pod uslovom da ti je dr Fastolf, sasvim izriito, naloio da kada to okolnosti zahtevaju izrekne la, kao i da potom ne prizna da ti je takav nalog bio dat." Na trenutak zavlada tiina. "Tako je, partneru Elija", sloi se konano Denil. "Sve je to, Denile, prilino zbrkano... Ipak, ti si i dalje uveren da dr Fastolf nije ubio Jandera Panela?" "Na osnovu dosadanjeg iskustva, partneru Elija, mogu rei da je on istinoljubiv ovek, i da ne bi naneo nikakvo zlo prijatelju Janderu." "Meutim, sam dr Fastolf naveo je veoma jak motiv koji bi ga mogao navesti da poini zlodelo; dr Vasilija je, opet, sa svoje strane, iznela sasvim drugaiji motiv, isto tako valjan i, moda, ak, i sramotniji." Bejli se malo zamisli. "Ukoliko bi se javnosti predoio bilo koji od ta dva motiva, svi bi bili uvereni u krivicu dr Fastolfa." Bejli se iznenada okrenu prema iskaru. "A ta ti misli, iskare? Poznaje dr Fastolfa due od Denila. Uzevi u obzir svoje poznavanje karaktera dr Fastolfa, slae li se s tvrdnjom da on nije mogao poiniti ono za ta ga terete - unititi Jandera?" "Slaem se, gospodine." Bejli se neodluno zagleda u robota. Bio je vidljivo primitivnije izrade od Denila. Koliko mu se moglo verovati, da li je bio pouzdan svedok? Moda mu je izdat nalog da u svemu sledi Denila, u ma kom smeru da se ovaj uputi? "Dobro si poznavao i dr Vasiliju, je li tako?" upita on. "Da, gospodine, dobro sam je poznavao", odgovori iskar. "Koliko sam shvatio, bio si joj veoma privren?" "Mnogo je godina bila pod mojim starateljstvom, i dunost da se o njoj brinem nije mi ni na koji nain teko padala." "Iako je imala obiaj da petlja po tvom programu?" "Bila je vrlo umena, to se toga tie." "Da li bi bila spremna da lae kada je njen otac u pitanju - mislim, dr Fastolf?"

iskar je trenutak oklevao. "Ne verujem, gospodine. Ne, ne bi" "Onda, znai, tvrdi da je ono to je rekla istina?" "Ne sasvim, gospodine. Ono to elim da kaem jeste da ona veruje kako je ono to je rekla ista istina." "Ali zbog ega bi bila spremna da poveruje u tako gnusne stvari o svom ocu ukoliko je on, kako to Denil maloas ree, zaista prijatna osoba?" iskar odgovori lagano, kao da bira rei. "Bila je ogorena zbog niza dogaaja iz svoje mladosti, dogaaja za koje je dr Fastolfa smatrala odgovornim, i za koje je on moda i protiv svoje volje bio odgovoran - bar do izvesne mere. ini mi se, ipak, da nije raunao s tim da e pomenuta zbivanja dovesti do dotinih posledica. Ipak, ljudskim biima ne upravljaju jasni i nedvosmisleni zakoni robotike. Sledstveno tome, u najveem broju prilika zaista je teko suditi o esto veoma sloenim razlozima njihovog ponaanja." "Tano", promrmlja Bejli. "Smatrate li, gospodine, da je va zadatak da dokaete nevinost dr Fastolfa beznadean?" upita iskar. Bejlijeve obrve se skupie i lice mu se namrti. "Moda. Kako zasad stvari stoje, ne vidim reenje - i ako dr Vasilija progovori, kao to je zapretila da e uiniti..." "Ali naredili ste joj da ne govori. Objasnili ste joj da bi to bilo pogubno i za nju samu." Bejli odmahnu glavom. "Blefirao sam. Nisam znao ta drugo da kaem." "Znai li to da nameravate da odustanete?" "Ne!" uzviknu Bejli odluno. "Da je samo Fastolf u pitanju, moda bih i odustao. Na kraju krajeva, ta bi mu se, u fizikom smislu, moglo dogoditi? Roboumorstvo, oito, nije zloin; tek, puki prekraj. U najgorem sluaju, srozao bi mu se politiki uticaj, i moda bi, izvesno vreme, bio suoen sa tekoama u svom naunom radu. Bilo bi mi, dakako, ao da se to dogodi, ali ukoliko ne bi postojalo nita to bih mogao uiniti - onda nita ne bih ni uinio. S druge strane, da je re samo o meni, takoe bih moda odustao. Neuspeh bi naneo tetu mom ugledu, ali kuu od opeka ne moe izgraditi bez opeka? Vratio bih se na Zemlju podvijena repa, i nastavio da ivim emernim ivotom lienim odreenih privilegija, ali ta mogunost ionako vreba svakog Zemljanina. I bolji od mene su se, bez opravdanog razloga, suoili s tim. Meutim, u pitanju je Zemlja. Ukoliko ne bih uspeo, u tom sluaju, zajedno sa bolnim gubicima koji bi zadesili dr Fastolfa i mene, doao bi kraj i svakoj nadi da e se Zemljani izvui sa svog sveta i krenuti put Galaksije. To je razlog zbog koga moram uspeti; moram nekako nastaviti sve dok me na silu ne oteraju odavde." Zavrivi svoju alopojku gotovo apatom, Bjeli naglo die pogled. "Zbog ega, iskare, samo sedi tako, s upaljenim motorom?" upita on mrzovoljno. "Da li te brujanje motora toliko zabavlja?" "Uz sve duno potovanje, gospodine", odgovori iskar, "niste mi rekli kuda da

vas vozim." "Oh! Izvini, iskare. Pre svega, odvezi me do najbliih zajednikih linih prostorija - onih, zna, to ih je dr Vasilija pomenula. Vas dvojica ste u tom pogledu mirni, ali ja imam beiku koju povremeno valja isprazniti. Posle toga, potrai neko mesto u blizini gde bih mogao neto pojesti. Imam i stomak, koga povremeno valja napuniti. I posle toga..." "Da, partneru Elija?" doeka ga Denil. "Iskreno da ti kaem, Denile, ne znam ni sam. Ipak, poto zadovoljim dve pomenute potrebe, nadam se da u neto smisliti." Oh! Koliko je samo eleo da i sam moe u to poverovati! 45. Vozilo nije dugo klizilo tlom; uskoro se zaustavilo, uz mali trzaj, i Bejli ponovo oseti ve prepoznatljivo grenje negde duboko u stomaku. Ta blaga nelagodnost jo jednom ga podseti da se nalazi u vozilu, to odmah odagna privremeni oseaj da je bezbedan, okruen zidovima i stisnut izmeu dvojice robota. Kroz prednja stakla kao i ona sa strane (i pozadi, trebalo je samo da iskrivi vrat) nazirali su se belina neba i zelenilo krajolika, ukazujui na Otvoreno - to jest, na prazninu. Bejli nevoljno proguta knedlu. Zaustavili su se pokraj neke omanje zgrade. "Jesu li to zajednike line prostorije?" upita Bejli. "Da, partneru Elija", potvrdi Denil. "Najblie u ovom delu Robotikog instituta." "Brzo si ih pronaao. Jesu li ti i ovakve zgrade ubacili u memoriju?" "Jesu, partneru Elija." "Jesu li prostorije trenutno zauzete?" "Moda, partneru Elija, ali prostorije mogu da prime po nekoliko osoba istovremeno." "Ima li trenutno mesta i za mene?" "Vrlo verovatno, partneru Elija. "U tom sluaju, pustite me da iziem. Poi u tamo i proveriti..." Roboti se, meutim, ni ne pokrenue. "Gospodine, nismo u mogunosti da tamo poemo s vama", ree iskar. "Znam, iskare, svestan sam toga." "To znai, gospodine, da neemo biti u mogunosti da se kako valja staramo o vaoj bezbednosti." Bejli se namrti. Bilo je prirodno da robot primitivnije izrade ima krui um, i Bejli odjednom shvati da postoji opasnost da odlue da ga ne puste iz vida, to bi znailo da nee moi da ode u line prostorije. Stoga odlui da u glas unese prizvuk hitnosti, i ovog puta obrati se Denilu koji je trebalo da ima vie razumevanja za ljudske potrebe. "Nita ja tu ne mogu, iskare... Denile, zna i sam da nemam

izbora. Pustite me da iziem iz vozila." iskar pogleda Bejlija, ali ostade nepomian, i u jednom odista uasavajuem trenutku, Bejliju pade na pamet da bi mu robot mogao predloiti da se olaka negde u blizini, napolju, kao kakva ivotinja. Proe jo nekoliko trenutaka. "Mislim da emo ipak morati partneru Eliji da iziemo u susret", primeti konano Denil. "Ukoliko ste, gospodine, u mogunosti da se jo malo strpite", ree na to iskar, obrativi se Bejliju, "ja bih prvi odetao do te zgrade tamo." Bejli se iskezi, to je trebalo da znai da je saglasan, i ikar lagano odgeguca do zgrade, a potom je i itavu obie. Bejli je bio gotovo siguran da e, im iskar zamakne za ugao, osetiti jo nepodnoljiviju fizioloku potrebu. U nadi da e odagnati napetost koju je osetio pri toj uasavajuoj pomisli, Bejli stade da se ogleda oko sebe, i posle nekoliko trenutaka postade svestan nekih tankih ica u vazduhu, tu i tamo - poput tananih, tamnih vlasi naspram beliastog neba. Meutim, nije prvo njih uoio. Prvo je ugledao neki kruni predmet to je klizio ispod oblaka. Trebalo mu je veoma malo da shvati da je re o letelici; meutim, nije plovila vazduhom, ve kao da je visila okaena na nekom dugakom, vodoravnom kablu. Sledio je dugaki kabl pogledom, napred nazad, primetivi i druge. Neto dalje ugledao je jo jednu letelicu - a znatno dalje jo jednu. Najdalja od tri predstavljala je bezoblinu mrlju koju je prepoznao samo zahvaljujui tome to je video one blie. Nije bilo nikakve sumnje: bile su to iane kabine koje su sluile za interni prevoz sa jednog kraja Robotikog instituta na drugi. Koliku povrinu mora da je Institut zahvatao? upita se Bejli. Kako je samo taj Institut traio prostor! Meutim, nije izgledalo da naruava izgled okoline. Zdanja Instituta nisu bila meusobno zbijena, tako da je okolni prostor izgledao netaknut; biljni i ivotinjski svet (pomisli Bejli) mora da je uivao punu slobodu, ba kao u kakvoj divljini. Solarija je, priseti se on, delovala prazno. Nije bilo nikakve sumnje da su i svi drugi svetovi Svemiraca bili takvi - budui da je ak i Aurora, najnaseljenija meu njima, ostavljala slian utisak, ak i ovde, na delu planete na kome je bio podignut najvei broj zdanja. Kada bolje razmisli, i Zemlja je - razume se, izvan Gradova delovala nenastanjeno. Ali Gradovi jesu postojali, i Bejli odjednom oseti kako ga obuzima enja za domom; meutim, sve to je mogao da uini bilo je da istog asa tu misao izbrie iz svoje svesti. "Prijatelj iskar obavio je proveru", oglasi se Denil. iskar se vrati do njih, i Bejli mu mrzovoljno dobaci: "Pa? Da li bi bio tako ljubazan da mi dozvoli..." Bejli zastade usred reenice. Kakvog je smisla imalo udarati sarkazmom po robotovom neprobojnom oklopu? "Po svemu sudei", odvrati iskar, "line prostorije su slobodne."

"Odlino! Pusti me da proem." Bejli otvori vrata vozila i skliznu napolje na usku poljunanu stazu, a onda urnim korakom krenu prema zgradi. Denil ga je u stopu pratio. Kada su stigli do ulaza, Denil mu utke pokaza mesto koje je trebalo pritisnuti prstom da bi se vrata otvorila. Nije ni pokuao da to sam uini. Po svoj prilici, pomisli Bejli, kada bi robot to uinio bez izriitog naloga to bi znailo da namerava tamo i da ue - a ak ni sama namera nije dolazila u obzir. Bejli stavi prst na oznaeno mesto i ue, ostavivi napolju dvojicu robota. Tek kada se naao unutra, Bejliju sinu da sam iskar nije mogao ui unutra i proveriti da li su line prostorije slobodne; po svemu sudei, zakljuak je doneo na temelju uvida spolja - sumnjiv postupak, u najmanju ruku. Istog asa Bejli shvati, s oseanjem izvesne nelagodnosti, da je sada po prvi put ostao sasvim sam, odvojen od svojih telohranitelja - i da oni, u sluaju bilo kakve nevolje u kojoj bi se mogao nai, ne bi ba tako lako mogli ui unutra. ta, recimo, ako ovog trenutka ne bi bio sam? ta ako je Vasilija dojavila nekom neprijatelju da e se on nai u linim prostorijama, i ta ako se ta osoba ovog asa nalazila negde u zgradi? Bejli, sa pojaanim oseanjem nelagodnosti (to, dakako, na Zemlji ne bi bio sluaj) iznenada shvati da pri sebi nema nikakvo oruje. 46. Line prostorije, odista, nisu bile preterano velike. Bilo je nekoliko pisoara, smetenih u nizu i nekoliko umivaonika, takoe u nizu. Nije bilo tueva, osveivaa odee, ni sprava za brijanje. Bilo je i nekoliko klozetskih olja, meusobno odvojenih pregradama; do svake od njih vodila su po jedna vratanca. Da ga neko ne eka u nekoj od njih... Vrata na pregradcima nisu dopirala do poda. Kreui se tiho, Bejli se zaustavljao i saginjao ispred svakih vrata, nastojei da uoi neije noge. Zatim poe od jednih do drugih, lagano ih otvarajui, spreman da ih ponovo zalupi na najmanji znak neeg iznenaujueg i da se najveom moguom brzinom doepa izlaza. Svi pregradci bili su prazni. On se jo jednom obazre oko sebe, da se uveri ne postoji li jo neko mesto na kom bi se neko mogao sakriti. Nije naao nijedno. Bejli potom ode do vrata koja vode napolje, ali ne nae nita ime bi se ona mogla zakljuati; istog asa je pomislio da je i prirodno to se ne zakljuavaju. Line prostorije bile su namenjene veem broju osoba - svima je trebalo da bude omogueno da uu im osete potrebu. S druge, pak, strane nije mogao napustiti ove i potraiti neke druge line prostorije; opasnost ga je i tamo mogla vrebati - a pored toga, potreba mu nije dozvoljavala da se jo koleba.

Bejli uhvati sebe kako okleva koji od pisoara da odabere. Mogao je upotrebiti bilo koji - ba kao i bilo ko drugi. Bejli se konano odlui za onaj najblii, i svestan praznine oko sebe, odjednom oseti gotovo nepodnoljiv pritisak u beici. Potreba je zaista bila velika; ipak, morao je strpljivo saekati da ga napusti neprijatno oseanje da bi jo neko mogao ui, kako bi se opustio. Nije, po svoj prilici, trebalo da zazire od nailaska neprijatelja; moda, samo, jo neke osobe s istom potrebom. I tek mu tada pade na pamet: roboti e, sigurno, zaustaviti svaku nepoeljnu osobu. Kada mu je to palo na pamet, Bejliju najzad poe za rukom da se opusti... Bio je ve pri kraju, olakanje je bilo veliko, i upravo se spremao da ode do jednog od umivaonika, kad odjednom zau neki umereno piskav, napet glas. "Jeste li vi Elija Bejli?" Bejli se sledi. Uprkos svoj panji i svim predostronostima, jednostavno nije primetio da je iko uao. Oito, bio je sav obuzet inom pranjenja beike - emu, inae, nije imao razloga da posveti ni deli svojih misli. (Da li je to znailo da stari?) U svakom sluaju, u glasu koji je uo nije bilo nagovetaja nikakve pretnje. Nita u njemu nije ukazivalo na opasnost. Bejliju se odmah vrati oseanje samopouzdanja - ako ne iskar, Denil bi se sigurno potrudio da ne dozvoli ulazak nikome ko bi po njega mogao predstavljati pretnju. Bejliju je, naprosto, smetao sam ulazak neke druge osobe. Nije se, jednostavno, seao da mu je iko ikad u linim prostorijama pristupio - a o obraanju da i ne govori. Na Zemlji je to bio najstroi tabu, i na Solariji (i do ovog asa, i na Aurori) koristio je samo line prostorije za jednu osobu. Doljak se ponovo oglasi, ovog put s primesom nestrpljenja. "Odgovorite! Mora biti da ste Elija Bejli." Bejli se lagano okrenu. ovek je bio srednje visine, odeven u dobro skrojenu odeu razliitih nijansi plave boje. Bio je svetle puti i imao je svetlu kosu; paljivo negovani brkovi bili su mu neto tamniji od kose. Bejli odjednom zatee sebe kako, gotovo opsednut, zuri u malenu dlakavu traku na neznanevoj nausnici. Prvi put je sada video nekog Svemirca sa briima. Bejli odgovori (osetivi izvestan stid to se uopte oglaava u linim prostorijama): "Da, ja sam Elija Bejli." ak i njemu samom uini se da mu je glas zazvuao muklo, slino neubedljivom apatu. Oigledno se i Svemircu uinio neubedljiv. Netremice je, suzivi oi, posmatrao Bejlija. "Oni roboti napolju rekoe mi da je Elija Bejli ovde unutra", primeti on, "ali meni ni malo ne liite na onog momka iz hipertalasne drame. Ba nimalo." Ta glupa drama! pomisli Bejli ogoreno. Do kraja ivota nee vie nikog sresti

ko nije unapred zatrovan tim njegovim nemoguim portretom. Niko u njemu nee gledati ljudsko bie, ljudsko bie sa zabludama - i kada ustanove da je i on sklon grekama, zauzvrat e ga, razoarani, smatrati budalom. Bejli se ozlojeeno ponovo okrenu ka umivaoniku, isplaknu ruke i neodreeno izmahnu njima, pitajui se gde bi mogao biti mlaz sa toplim vazduhom. Svemirac, meutim, dotaknu neku ploicu i gotovo nitokuda pojavi se tanka traka brisaa. "Hvala vam", promrmlja Bejli. "Nisam lino nastupio u onoj hipertalasnoj drami. Igrao me je neki glumac." "Jasno mi je to, ali ipak, mogli su pronai nekog vie nalik na vas, zar ne?" inilo se da mu je to iz nekog razloga zasmetalo. "eleo bih da porazgovaram s vama." "Kako ste proli pored mojih robota?" inilo se da i to, iz nekog razloga, izaziva u njemu nelagodnost. "Skoro da nisam uspeo", odgovori Svemirac. "Pokuali su da me zaustave, a ja sam uza se imao samo jednog robota. Morao sam da se pretvaram kako me neodlona potreba tera da uem ovamo, i oni su me pretresli. ak su stavili ruke na mene, da provere da ne nosim neku opasnu napravu. Podneo bih tubu protiv vas zbog toga - da niste Zemljanin. Nije dozvoljeno izdavati robotima naloge koji mogu dovesti u nepriliku ljudska bia." "ao mi je", odvati Bejli kruto, "ali nisam im ja izdao takav nalog. ta mogu da uinim za vas?" "elim da razgovaram s vama." "Ve razgovaramo... Ko ste vi?" Doljak kao da je trenutak oklevao. "Gremionis", odgovori on najzad. "Santiriks Gremionis?" "Tako je." "Zbog ega elite da razgovarate sa mnom?" Nekoliko trenutaka Gremionis je samo zurio u Bejlija; oigledno mu je bilo neprijatno. "Budui da sam ve ovde..." poe on. "Ako vam ne smeta... mogao bih..." Gremionis koraknu prema pisoaru. Shvativi istog asa ta Gremionis namerava da uini, Bejli se uasnu, oseti gaenje, i urno se okrenu. "Saekau vas napolju", ree on. "Ne, ne odlazite", zaustavi ga Gremionis oajnim, gotovo kretavim glasom. "Nee trajati due od nekoliko sekundi. Molim vas!" I Bejli je, isto tako, gotovo oajniki, eleo da porazgovara sa Gremionisom; nije, stoga, smeo da uini nita to bi ga moglo povrediti i naterati da se predomisli u pogledu razgovora. U suprotnom, moglo se dogoditi da mu, naprosto, ne izie u susret. On okrenu lea Gremionisu, i nehotice gotovo zatvori oi, proet dubokom nelagodnou. Tek kada mu je Gremionis ponovo priao, briui ruke tankom upijajuom trakom, Bejliju poe za rukom da se opusti. "Zbog ega elite da

razgovarate sa mnom", upita on ponovo. "Gladija... ona ena sa Solarije..." Gremionis se sumnjiavo zagleda u njega i zastade. "Poznajem Gladiju", primeti Bejli hladno. "Video sam se s njom... preko televeze, znate... i ona mi je rekla da se raspitujete za mene. Pitala me je, takoe, da li sam se ikad, na bilo koji nain, ravo poneo prema njenom robotu... humanoidnom robotu, poput onog tamo napolju." "Jeste li, gospodine Gremionis?" "Nisam! Nisam ni znao da ima takvog robota, sve dok... Jeste li joj vi to rekli?" "Samo sam postavljao pitanja, gospodine Gremionis." Stisnuvi desnu aku u pesnicu, Gremionis ju je nervozno gnjeio levom. "Ne elim da bez ikakvog povoda budem lano optuen", nastavi on uzrujano. "Pogotovo ako takve lane optube mogu tetiti mom odnosu sa Gladijom." "Kako ste uspeli da me pronaete?" upita Bejli. "Postavljala mi je pitanja o tom robotu, a onda mi je rekla da se raspitujete o meni. uo sam da vas je dr Fastolf pozvao na Auroru da razreite tu... zagonetku... u vezi s tim robotom. uo sam to u televestima. I ja..." Rei su mu oigledno teko navirale na usta. "Nastavite", zatrai Bejli. "Morao sam da porazgovaram s vama i objasnim vam da nemam nikakve veze sa robotom. Ba nita! Gladija nije znala gde ste, ali sam pomislio da bi dr Fastolf to mogao znati." "I tako, pozvali ste ga?" "Ne, ne... Nisam se usudio... Znate, tako vana osoba. Ali Gladija ga je pozvala u moje ime... Ona je... tako divna osoba. On joj je rekao da ste otili u posetu njegovoj keri, dr Vasiliji Alijeni. Bilo je to zgodno, jer nju poznajem." "Da, poznato mi je", primeti Bejli. Gremionis ga nevoljno pogleda. "Kako ste... Da li ste se i kod nje raspitivali o meni?" Njegova nelagodnost polako je prerastala u pravi oaj. "Konano, pozvao sam dr Vasiliju i ona me je obavestila da ste upravo otili od nje i da bih vas, po svoj prilici, mogao nai u nekim od zajednikih linih prostorija - a ove su najblie njenoj zgradi. Bio sam skoro siguran da neete gubiti vreme traei line prostorije na nekom udaljenijem mestu. Mislim, zbog ega biste to inili?" "Ispravno ste zakljuili... Ipak, kako ste uspeli da tako brzo doete ovamo?" "Radim u Robotikom institutu i moja kua nalazi se u krugu Instituta. Zahvaljujui svom vozilu, stigao sam ovamo za nekoliko minuta." "Da li ste doli sami?" "Jesam! To jest, u pratnji jednog robota. Znate, moje vozilo je dvosed." "I va robot vas sada eka tamo napolju?" "Da." "Recite mi jo jednom zbog ega ste eleli da se naete sa mnom."

"eleo sam da vas uverim da nemam nikakve veze s onim robotom. Nisam ni uo za njega, sve dok ovaj sluaj nije eksplodirao u televestima. Moemo li sada da porazgovaramo?" "Moemo, ali ne ovde", odgovori Bejli odluno. "Hajdemo odavde." udno, pomisli Bejli, odjednom je toliko eleo da za sobom ostavi ugodnu bezbednost zidova i izie na Otvoreno. Bilo je neeg potpuno stranog u ovim linim prostorijama to je nadmaivalo sve sa ime se sreo bilo na Solariji, bilo na Aurori. Postojalo je neto to je mnogo vie zbunjivalo od iroko rasprostranjenog, otvorenog meusobnog obraanja - ponaanja koje, naprosto, nije pravilo nikakvu razliku izmeu ovog mesta i njegove namene i bilo kog drugog mesta i njegove namene. Video-knjige koje je pregledao nita mu od svega toga nisu rekle. Oito, ba kao to je dr Fastolf napomenuo, te knjige nisu bile pisane za Zemljane, ve za Aurorance, i u manjoj meri, za posetioce sa ostalih etrdeset devet svetova Svemiraca. Najzad, Zemljani gotovo nikad nisu stizali na svetove Svemiraca, a ponajmanje na Auroru. Naprosto, nisu bili poeljni. Zbog ega bi se, onda, uopte o njima vodilo rauna? Zbog ega bi video-knjige uopte govorile o neemu to je svima bilo dobro poznato? Da li je trebalo da se die praina oko injenice da je Aurora sfernog oblika, ili da je voda mokra, ili oko toga to su se ljudi slobodno obraali jedni drugima u linim prostorijama? Ipak, nije li to izvrgavalo poruzi sam naziv zdanja? Pri svemu tome, Bejli nije uspevao da odagna seanje na enske line prostorije na Zemlji, gde su, kako mu je Desi esto priala, ene do u beskraj eretale, ne oseajui pri tome nikakvu nelagodnost. Zbog ega, onda, samo ene, a ne i mukarci? Bejli o tome nikad nije ozbiljno razmiljao, prihvatajui to, naprosto, kao obiaj - nenaruiv obiaj; ali zbog ega ene, a ne i mukarci? Najzad, nije ni bilo vano. Razmiljanje o tome bilo je isto akademsko, i ni izdaleka nije doticalo u njemu ono to ga je ispunjavalo sveproimajuim i neizbrisivim gaenjem prema itavoj toj zamisli. "Hajdemo odavde", ponovi on. "Ali vai roboti su tamo napolju", pobuni se Gremionis. "Da, jesu. ta onda?" "Ovo o emu elim da popriamo strogo je privatno, razgovor jednog oveka sa drugim o-ovekom." Gremionis kao da malo zape, izgovarajui ovu uobiajenu frazu. "Mislite, Svemirca s jednim Zemljaninom?" "Ako nemate nita protiv." "Roboti su mi neophodni. Oni su moji partneri u istrazi." "Ali na razgovor nema nikakve veze sa vaom istragom... Sve vreme pokuavam da vam to kaem." "Ja u proceniti ima li ili nema veze", odvrati Bejli odluno, izlazei iz linih

prostorija. Gremionis je trenutak oklevao, a onda poe za njim. 47. Denil i iskar su ih ekali - nepomini, bezizraajnih lica, strpljivi. Bejliju se za asak uini da je na Denilovom licu uoio senku zabrinutosti; ipak, bolje razmislivi, zakljui da je tim neoveno ljudskim crtama samo pripisao pomenuto oseanje. iskar iji je lik bio daleko manje ljudski, nije pokazivao nikakvo oseanje, ak ni onome ko je bio spreman da na njegovom licu neto uoi. I trei robot je ekao - po svoj prilici Gremionisov. Bio je primitivnije izrade ak i od iskara, i odavao je utisak istroenosti. Bilo je oigledno da Gremionis ba nije bio imuan. "Milo mi je da si dobro, partneru Elija", doeka ih Denil, i Bejliju se ponovo uini da je u njegovim reima prepoznao uzdah olakanja. "Sasvim dobro. Ipak, neto me zanima. Da ste me uli kako vas dozivam iznutra, da li biste uli?" "Istog asa, gospodine", odgovori iskar. "ak iako ste programirani da ne ulazite u line prostorije?" "Potreba da zatitimo ljudsko bie - posebno vas, gospodine - stajala bi iznad svega." "Tako je, partneru Elija", potvrdi Denil. "Milo mi je da to ujem", ree Bejli. "Ovo je Santiriks Gremionis. Gospodine Gremionis, ovo je Denil, a ovo iskar." I jedan i drugi robot ozbiljno se naklonie. Gremionis jedva da ih i pogleda, nemarno odmahnuvi rukom. Ni na pamet mu nije palo da predstavi svog robota. Bejli se obazre oko sebe. U meuvremenu se dosta smrailo, vetar je postao otriji i vazduh hladniji, i oblaci su sasvim zaklonili sunce. Bilo je neeg turobnog u atmosferi, ali to ne ostavi nikakav utisak na Bejlija; bio je oaran to se konano iskobeljao iz linih prostorija. Duh mu zapanjujue obodri puka injenica da osea zadovoljstvo to se ponovo nalazi na Otvorenom. U pitanju su, znao je, bile posebne okolnosti; ipak, nije uspevao da suzbije oseaj ponesenosti. Upravo se spremao da se okrene ka Gremionisu i ponovo s njim zapodene razgovor, kad krajikom oka uoi neko kretanje. Dolazei preko travnjaka, prema njima je ila neka ena, u pratnji robota. Iako im je ila ususret, inilo se da uopte nije bila svesna njihovog prisustva. Oito se uputila u line prostorije. Bejli isprui ruku prema eni, kao da bi da je zaustavi, iako je bila udaljena jo najmanje tridesetak metara. "Zar ona ne zna da su ono line prostorije za mukarce?" promrmlja on. "ta?" upita Gremionis. ena nastavi da im se pribliava, dok ju je Bejli posmatrao krajnje zbunjen. Konano, robot se pomeri ustranu da propusti enu, i ova ue u zgradu.

"Ali njoj tamo pristup nije dozvoljen", primeti Bejli bespomono. "Zbog ega?" upita Gremionis. "To su zajednike line prostorije!" "Ali samo za mukarce!" "Za sve", odvrati Gremionis. Bio je iskreno zabezeknut. "I za mukarce i za ene? Ne mislite valjda ozbiljno?" "Za sve, razume se! Upravo tako. Kako, inae, mislite da bi trebalo da bude? Ne shvatam vas." Bejli se okrenu od njega. Pre samo nekoliko trenutaka mislio je da oslovljavanje u linim prostorijama predstavlja neoprostiv znak ravog ukusa - Stvar-Koja-SeNe-ini. ak i da je pokuao da zamisli neto jo gore od toga, jedva da bi uspeo da iskopa mogunost da se u linim prostorijama susretne sa nekom enom. Zemaljski obiaji zahtevali su od njega da se ne osvre na prisutnost drugih u velikim zajednikim linim prostorijama na njegovoj rodnoj planeti; ali, ni svi mogui ustanovljeni obiaji ne bi ga omeli da mu namah bude jasno da li je neka osoba, s kojom bi se susreo, mukarac ili ena. A ta da je, dok se nalazio u linim prostorijama, ula neka ena - ne hajui, bez zazora - kao ova maloas? Ili jo gore, da je on uao u line prostorije, i tamo zatekao neku enu? Nije umeo da kae kako bi se poneo. Nikada jo nije razmatrao takvu mogunost - a jo se manje naao u takvom poloaju - ali nije bilo nikakve sumnje da to, naprosto, ne bi mogao podneti. O tome mu, takoe, video-knjige nisu ni rei rekle. Pregledao je vie takvih knjiga ne elei da zapone istragu dok se bar povrno ne obavesti o auroranskom nainu ivota - ali one ga nisu uputile ni u ta od onoga to je bilo istinski vano. Kako je, onda, mogao razmrsiti taj trostruki vor Janderovog zagonetnog ubistva, kada se na svakom koraku saplitao o vlastito neznanje? Trenutak pre toga bio je ushien zbog svoje male pobede nad uasom boravka na Otvorenom; meutim, evo ga sada kako se suoava sa oseanjem da je okruen tolikim nepoznanicama - da mu je, ak, tua i sama priroda njegovog neznanja. I tog trenutka, borei se da iz svesti odagna sliku ene kako prolazi kroz prostorije u kojima je on sam maloas boravio, Bejli oseti kako stie na rub potpunog oajanja. 48. "Nije vam dobro, gospodine?" Ponovo se oglasio iskar, pri emu se, ako ne u tonu, bar u njegovim reima mogla osetiti zabrinutost. "Da li vam je potrebna pomo?" "Ne, ne", promrmlja Bejli. "Sve je u redu... Ali hajde da krenemo odavde. Nalazimo se na putu ljudima koji ure u onu zgradu tamo."

Bejli ustro zakorai prema letelici koja je spokojno stajala na istom travnatom pojasu, pokraj same poploane staze. Na drugoj strani staze stajao je maleni dvosed, nalik na motocikl, i Bejli zakljui da je, po svoj prilici, u pitanju Gremionisovo vozilo. Bejliju odjednom sinu da je oseanje potitenosti i emera pojaavala injenica da je bio gladan. Podne je ve davno minulo, a on ni zalogaja nije okusio. On se okrenu prema Gremionisu. "Porazgovarajmo - ali ako nemate nita protiv, obavimo to za vreme ruka. Razume se, ukoliko ve niste obedovali - i ukoliko vam ne smeta da ruate sa mnom." "Gde da poemo na ruak?" "Ne znam. Gde obino ruavaju u Institutu?" "Nemojmo ii u javnu obedovaonicu", usprotivi se Gremionis. "Tamo se ne moe razgovarati." "Gde bismo onda mogli otii?" "Poimo mojoj kui", bre-bolje predloi Gremionis. "Moram priznati da nije od raskonijih ovde. Znate, ne spadam meu istaknutije glaveine. Ipak, imam nekoliko upotrebljivih robota, i oni nam mogu spremiti sasvim pristojan obrok... Evo, ovako emo: ja u sa Brundijem - to je, znate, moj robot - poi dvosedom, a vi krenite za mnom. Moraete da vozite sasvim lagano, ali kua je odavde udaljena samo kilometar. Stii emo tamo za dva ili tri minuta." Gremionis urno krenu, kao da hita na neku zabavu. Gledajui za njim, Bejli pomisli kako u njemu ima neeg mladalaki vetropirastog. Razume se, nije bio u stanju da iz prve odredi koliko mu je godina; Svemircima se nije mogla lako ustanoviti starost, Gremionis mora da je imao pedesetak godina. Meutim, ponaao se kao mladi, gotovo kao osoba koja je prema zemaljskim merilima tek zakoraila u mlade godine. Bejli, meutim, nije umeo da kae ta ga je navelo da stekne upravo takav utisak o Gremionisu. Bejli se naglo okrenu prema Denilu. "Denile, da li od ranije poznaje Gremionisa?" "Nikada ga ranije nisam sreo, partneru Elija." "A ti, iskare?" "Sreo sam ga jednom, gospodine, ali samo u prolazu." "iskare, da li ita zna o njemu?" "Nita, gospodine, to se odmah ne bi moglo uoiti." "Koliko mu je godina? Neto o njegovoj linosti?" "Nita, gospodine." "Jeste li spremni?" doviknu im Gremionis. Motor njegovog vozila bio je prilino buan. Oigledno nije bio na mlazni pogon. Tokovi se nisu odlepljivali od tla. Brundij je sedeo pored Gremionisa. Bejli, Denil i iskar se urno potrpae u svoje vozilo. Gremionis pokrenu vozilo i napravi iroki luk. Vetar mu zatalasa kosu, i Bejli se

odmah zapita kakav je oseaj morao proimati oveka u otvorenom vozilu, poput Gremionisovog. Bio je zahavalan injenici da se nalazi u zatvorenom vozilu pomislivi, istovremeno, da je u pitanju mnogo civilizovaniji nain putovanja. Gremionisovo vozilo najzad krenu poput strele u odreenom pravcu, uz prigueno praskanje motora. Gremionis im jo jednom mahnu, dajui im znak da ga slede. Sedei na zadnjem seditu, robot je sa bezbrinom nehajnou odravao ravnoteu; nije se, ak, ni pridravao Gremionisu oko pasa, to bi, prema Bejlijevom miljenju, neki ljudski stvor zasigurno uinio. Njihovo vozilo krenu za Gremionisovim. Iako se sticao utisak da dvosed koji se sada skladno kretao dobija u brzini, to je bilo usled njegove siunosti. Pod ovakvim okolnostima nije bilo lako podesiti brzinu prema dvosedu, to jest, kretati se dovoljno sporo i za tili as ne ostaviti dvosed za sobom. "Evo, ponovo", zamiljeno se oglasi Bejli. "Opet me neto zbunjuje." "O emu je re, partneru Elija?" upita Denil. "Vasilija je, govorei o njemu, otpisala Gremionisa kao beznaajnog 'berberina'. Po svemu sudei, njegova struka jesu frizura, odea i sline stvari, vezane za spoljni izgled ljudi. Kako to da ima kuu u krugu Robotikog instituta?"

GREMIONIS, JO JEDNOM

49. Prolo je samo nekoliko minuta pre nego to se Bejli naao i u etvrtom auroranskom domainstvu otkako je, pre samo jednog i po dana, prispeo na planetu; posle Fastolfovog, Gladijinog i Vasilijinog, bio je sada i u Gremionisovom. Gremionisovo prebivalite delovalo je skuenije i bezbojnije nego prethodna tri, mada je sve u njemu, ak i Bejlijevim oima nenaviklim na auroranske prilike, ukazivalo na to da je kua tek nedavno sazdana. Prepoznatljiva obeleja auroranskih stanita - posebna udubljenja za robote u zidovima - ipak su bila tu. im uoe u sobu, iskar i Denil hitro stupie u dva, koja su bila prazna, i ostadoe nepomini i tihi, licem okrenuti prema prostoriji. Gotovo istom brzinom, Gremionisov robot Brundij zauze mesto u treem udubljenju. Nije bilo ni najmanjeg nagovetaja, ma koliko sve kratko trajalo, ikakvih tekoa pri izboru, ili posebnih namera dvojice robota da se smeste u neko odreeno udubljenje. Bejli se za asak upita kako je robotima polazilo za rukom da se pri tom ne sudare, i zakljui da su meusobno morali optiti na nain nedostupan ljudskim biima. Bejli jo pomisli da e morati da se o tome raspita kod Denila pod uslovom, razume se, da to kasnije ne smetne s uma. Bejliju, isto tako, ne promae da se i Gremionis zagledao u udubljenja. Gremionis podie aku prema usnama, i pogladi brkove. "Ovaj va ovekoliki robot kao da se ne uklapa sasvim u to udubljenje", primeti on sa izvesnim ustruavanjem. "To je Denil Olivav, zar ne? Robot dr Fastolfa?" "Tako je", odgovori Bejli. "I on se pojavio u onoj hipertalasnoj drami. Odnosno, neki glumac - koji je vie odgovarao toj ulozi." "Da, seam se." Bejli primeti da i Gremionis - ba kao i Vasilija, pa ak, i Gladija i Fastolf nastoji da se dri podalje od njega. Kao da se oko Bejlija rasprostiralo neko neuoljivo, neprepoznatljivo i nesavladivo polje odbojnosti koje je Svemirce spreavalo da mu se suvie priblie; polje zbog koga su ga ak i u prolazu obilazili u irokom luku. Bejli se na asak upita da li je i Gremionis svestan toga ili je, naprosto, do toga dolazilo sasvim spontano. ta li su kasnije inili sa stolicama na kojima je sedeo dok je boravio u njihovim kuama, sa posuem iz koga je jeo, i sa pekirima koje bi upotrebio? Da li je obino pranje bilo dovoljno? Da li je postojao neki poseban postupak sterilizacije? Da li su sve ega se dotakao naprosto bacali, i zamenjivali novim? Da li e im kue biti u celosti dezinfikovane kada konano napusti njihovu planetu - ili se to inilo svake noi? A ta je sa zajednikom privatnom prostorijom koju je upotrebio? Da li e je, naprosto, do temelja poruiti, i sagraditi novu? I ta e biti sa enom koja je, u neznanju, u nju ula posle njega? Da nije moda ona bila

iz dezinfekcione slube? Sledei takve misli, Bejli odjednom i sam shvati koliko je sve to aavo. Do vraga sa svim tim! ta su Auroranci inili i kako su se rvali sa svojim problemima bila je njihova stvar, i on vie oko toga nee lupati glavu. Jehosafata mu! Imao je on i vlastitih problema, i upravo ovog asa, jedan njhov iver predstavljao je ovaj Gremionis; ali ipak, odlui da se njime pozabavi posle obeda. Obed je bio prilino skroman, uglavnom vegetarijanski, i Bejli se po prvi put suoi sa izvesnim potekoama. Svako jelo se po ukusu otro razlikovalo od ostalih. Naprosto, argarepa je imala ukus argarepe, i graak je imao iskljuivo ukus graka. Moda i pomalo previe. Gutao je zalogaje s blagim oklevanjem, trudei se da ne pokae gaenje. Zaudo, uskoro postade svestan da se sasvim lako navikava na to - kao da mu ulo ukusa postaje sve zasienije, i da sa sve manje potekoa savlauje otar, prepoznatljiv ukus hrane. Bejli odjednom, sa prilino sete, pomisli da bi mu, ukoliko bi due vremena uzimao auroransku hranu, ona mogla po povratku na Zemlju ak i nedostajati; posebno njen lako raspoznatljiv ukus. Zbog svog neodreenog ukusa, zemaljska mu se hrana uini, nekako, vie nego odbojnom. ak mu se uini i da krtost pojedinih jela - koja ga je isprva zapanjila, budui da su mu zubi pri svakom zalogaju stvarali um koji je, kako je mislio, morao smetati razgovoru - prerasta sve vie u uzbudljiv dokaz da, zapravo, uzima hranu. Na Zemlji je pri obedima sve bilo savreno tiho, tako da je, naprosto, neto nedostajalo. Poeo je potom da jede s vie panje, prouavajui ukus razliitih jela. Moda e, kada Zemljani budu naselili druge svetove, ovaj nain ishrane Svemiraca postati obeleje i njihovih jelovnika, pogotovo ukoliko ne bude robota da pripremaju i posluuju obede. A onda pomisli s izvesnom nelagodnou: ne kada, ve ukoliko Zemljani budu naselili druge svetove; a sve e to, moda, u velikoj meri zavisiti od njega, detektiva Elije Bejlija. Taj teret je zaista bio prevelik. Konano su obed priveli kraju. Dvojica robota uoe nosei tople, vlane ubruse, da obriu ruke. Samo to to nisu bili obini ubrusi; kada je Bejli spustio svoj na tanjir, ovaj kao da se lagano pokrenuo, i stao da se tanji, poprimajui pauinast oblik. A onda, sasvim iznenada i gotovo nestvarno poskoi i nestade u ispustu na tavanici. Bejli gotovo skoi i podie pogled, razrogaenih oiju posmatrajui ubrus kako nestaje ko zna kuda. "Nova spravica, nedavno sam je nabavio", ree Gremionis. "Zgodna je, kao to vidite, ali jo nisam siguran da mi se dopada. Neki tvrde da e se posle izvesnog vremena otvori zapuiti, dok drugi zaziru od zagaenja, strahujui da e neto od toga nai put i do ljudskih plua. Proizvoai to opovrgavaju, ali..." Bejli odjednom postade svestan injenice da tokom obeda nije progovorio ni

jednu jedinu re, i da je ovo bilo prvi put da je jedan od njih dvojice otvorio usta posle kratkog razgovora o Denilu, pre nego to je obed uopte bio posluen... Na onu malu Gremionisovu napomenu o ubrusima nije se imalo smisla ni osvrtati. "Da li ste vi, gospodine Gremionis, berberin po zanimanju?" upita Bejli pomalo osorno. Gremionisovo bledo lice obli rumenilo sve do korena kose. "Ko vam je to rekao?" upita on mucajui. "Izvinjavam se ukoliko to smatrate neprikladnim nazivom za svoju profesiju", odgovori Bejli. "Na Zemlji je to sasvim uobiajen izraz i niko se zbog njega ne osea povreenim." "Ja sam modni frizer", objasni Gremionis, "a isto tako i modni kreator. I jedno i drugo su priznate, umetnike vetine. Mogu se, eto, smatrati nekom vrstom umetnika." On ponovo poe rukom da pogladi brkove. "Ve sam uoio vae brkove", nastavi Bejli ozbiljno. "Jesu li brkovi uobiajena pojava na Aurori?" "Ne, nisu, ali se nadam da e uskoro postati. Vae lice deluje veoma muevno... Meutim, veliki broj mukih lica mogue je uz pomo brade i brkova uiniti izraajnijim i privlanijim. Stvar je u oblikovanju - i to spada u moju profesiju. ovek, razume se, u tome moe otii i predaleko. Na Palasu, jednom od svetova Svemiraca, brada i brkovi su uobiajena pojava; meutim, tamo je veoma raireno i njihovo bojenje razliitim bojama. Maltene je svaka vlas razliito obojena, tako da se dobija krajnje neobina meavina... Lino mislim da je to pomalo aavo. Stvar, naime, ne traje dugo, boje se vremenom menjaju, i konano, sve postaje uasno. Meutim, i to je bolje od izbrijanog ili osavog lica. Nita nije neprivlanije nego lice poput gole pustinje... To mi je, znate, uobiajena fraza. Koristim je u razgovorima sa moguim muterijama, i mogu vam rei da prilino deluje. enama, razume se, brada i brkovi nisu potrebni, budui da to u potpunosti nadoknauju na razne druge naine. Na Smiteusu, jo jednom od svetova Svemiraca..." Bilo je neeg hipnotikog u njegovom tihom, brzom govoru i ozbiljnom izrazu, kao i nainu na koji su mu se oi irile ostajui prikovane za Bejlija s upadljivom iskrenou. Bejli je bio prinuen da se tome odupre gotovo fizikim naporom. "Gospodine Gremionis, razumete li se u robotiku?" Gremionis kao da je bio zateen, i pometen jer ga je Bejli prekinuo usred reenice. "U robotiku?" "Da, u robotiku." "Ne, nimalo. Koristim robote, kao i svi drugi, ali pojma nemam ta je u njima... U stvari, i ne marim." "Ali ivite ovde, na podruju Robotikog instituta. Kako je to mogue?" "A to ne bi bilo mogue?" U Gremionisovom glasu pojavio se prepoznatljiv prizvuk neprijateljstva. "Ako niste robotiar..."

Gremionis iskrivi lice u grimasu. "Ali to je glupo! Kada su pre nekoliko godina napravljeni planovi za njegovu izgradnju, Institut je trebalo da bude samodovoljna zajednica. Imamo ovde vlastite radionice za popravku vozila, vlastite radionice za odravanje robota, vlastite lekare, vlastite graevinare. Svi oni ive ovde, i ukoliko su im potrebne usluge poput onih koje im ja mogu pruiti, onda je tu Sentiriks Gremionis, jer i on ivi u blizini... Da li, prema vaem miljenju, neto nije u redu s mojom profesijom to bi mi branilo da ovde ivim?" "Nisam to rekao." Gremionis odvrati pogled sa vidljivom mrzovoljom koju ne ublai ak ni Bejlijevo urno poricanje. Zagledavi se u neku viebojnu pravougaonu traku, on pritisnu dugmence tako to kratko lupnu prstom po njemu kao da namerava da pone da dobuje po stolu. Jedna kugla otkai se sa tavanice i osta da lebdi na otprilike metar iznad njihovih glava. Kugla se otvori poput neke narande izdeljene na krike i u njoj zaigra splet boja propraen tihim pljuskom zvukova. Ples boja i zvuci stopie se u takav sklad da Bejli, zapanjeno posmatrajui itav prizor, odjednom shvati da mu je sve tee da razlui jedno od drugog. Prozori se zatamnie i krike kao da jo jae zasvetlee. "Previe svetla?" upita Gremionis. "Ne", odgovori Bejli posle kraeg oklevanja. "Namera mi je bila da stvorim bolji ugoaj, i odabrao sam, znate, jednu prigueniju nijansu kako bi nam bilo lake da razgovor vodimo na civilizovan nain..." U glasu mu se odjednom pojavi prizvuk nestrpljivosti. "Da preemo na stvar?" Bejli uz izvesne potekoe skrenu pogled sa kugle - ili ma ta da je bilo u pitanju (Gremionis nije naveo nikakav naziv). "Ako nemate nita protiv, bilo bi mi drago." "Da li me optuujete da imam bilo kakve veze sa unitenjem robota Jandera?" "Ja samo istraujem okolnosti pod kojima je dolo do njegovog 'mentalnog iskljuivanja'." "Ali ste me ipak doveli u vezu s tim... U stvari, koliko maloas, pitali ste me razumem li se u robotiku, i odmah mi je bilo jasno ta imate na umu. Pokuali ste da me navedete da priznam da se razabirem u robotiku kako biste mogli otvoriti moj sluaj kao... kao dokrajivaa robota." "Mogli ste slobodno rei i ubice." "Ubice? Ne moete ubiti nekog robota! U svakom sluaju, nisam ga ni 'dokrajio', ni 'ubio', niti uinio ita slino, kako god vi to izvoleli da nazovete. Rekoh vam ve, ja nisam robotiar. Ne znam nita o robotici. Kako ste samo mogli i pomisliti..." "Gospodine Gremionis, duan sam sve da proverim. Jander je pripadao Gladiji onoj Solarijanki - a vi ste njen prijatelj. Na taj nain ste povezani sa celim sluajem."

"Postoji mnotvo ljudi koji su njeni prijatelji. Ne vidim da to ima ikakve veze." "elite li da kaete da tokom svih svojih boravaka na Gladijinom imanju niste nikada videli Jandera?" "Nikada! Ni u jednoj jedinoj prilici!" "I niste ak ni znali da ima ovekolikog robota?" "Nisam!" "I nikada vam ga nije pomenula?" "Imala je robote svuda unaokolo. Sve su to bili obini roboti. Nikada nije pomenula da ima i nekog posebnog." Bejli slee ramenima. "U redu, onda. Nemam nikakvog razloga - za sada - da pretpostavim kako to nije istina." "Recite to onda i Gladiji. Zbog toga sam eleo da se vidim s vama. Da vas zamolim da joj to kaete. Da od vas zahtevam da joj to kaete." "Ima li Gladija ikakvog razloga da misli drugaije?" "Razume se. Vi ste joj stavili tu bubu u glavu. Ispitivali ste je u vezi s tim i ona je poela da pretpostavlja - poela je da se koleba... U svakom sluaju, injenica je da me je jutros zvala i pitala imam li ikakve veze s tim. Ve sam vam to rekao." "I vi ste to porekli?" "Razume se, da sam porekao i to vrlo odluno, jer zaista s tim nemam nikakve veze. Meutim, rekao bih da nije dovoljno ubedljivo ako to samo ja uinim. eleo bih da to i vi uinite. eleo bih da joj kaete da, prema vaem miljenju, ja sa itavom tom stvari nisam ni na koji nain povezan. I sami ste to maloas rekli i ne moete, bez ikakvih dokaza, tek tako dovoditi u pitanje moj ugled. Mogu vas i prijaviti." "Kome?" "Komitetu za zatitu graana. Vladi. ef ovog Instituta je blizak prijatelj samog predsednika vlade, i ve sam mu o svemu ovom uputio potpun izvetaj. Nisam neko oklevalo, shvatate. Ja delam." Gremionis zavrte glavom kao da time eli da izrazi svoju estinu, meutim, to ba nije ispalo naroito ubedljivo s obzirom na njegovo pitomo lice. "Shvatite", nastavi on, "ovo nije Zemlja. Mi smo ovde zatieni. Vi na toj vaoj planeti ivite kao u konicama, kao u mravinjacima, jer vas je previe. Nasrete jedni na druge, guite jedni druge - i uopte za to ne marite. Jedan ivot ili milion ivota - uopte vam nije vano." Bejli se veoma potrudi da mu se u glasu ne oseti ni najmanji prizvuk negodovanja. "Mora da ste proitali mnogo istorijskih romana", ree on. "Svakako da jesam - i oni jasno govore o svemu tome. Ne moete imati na milijarde ljudi na nekoj planeti, a da do toga ne doe... Na Aurori, meutim, svaki ivot je vredan. U fizikom pogledu, svakog od nas tite roboti, tako da na Aurori nema ni najmanjeg nasrtaja, a kamoli ubistva." "Izuzev kada je Jander u pitanju."

"To nije bilo ubistvo; on je bio samo robot. Pored toga, vlada nas titi i od mnogo tananijih pretnji no to su fiziki nasrtaji na nau linost. Komitet za zatitu graana suprotstavlja se - i to veoma otro - svemu to bi bez osnovanog razloga moglo ugroziti ugled ili drutveni status svakog pojedinanog graanina. Svaki Auroranac koji bi postupao kao to to vi inite, naao bi se u grdnim neprilikama. Ali kada je neki Zemljanin u pitanju, onda..." "Ovde sam", odvrati Bejli, " da bih sproveo istragu po nalogu, pretpostavljam, vae vlade. Sumnjam da me je dr Fastolf mogao dovesti ovamo bez prethodne saglasnosti vae vlade." "Mogue je, ali vam ni to ne daje pravo da prekoraujete okvire pristojnosti." "Znai li to da nameravate moj sluaj da iznesete pred svoju vladu?" "Zatraiu od efa ovog Instituta da..." "Usput da vas pitam, kako mu je ime?" "Kelden Amadiro. Zatraiu od njega da va sluaj iznese pred vladu - a on je, znate, lan kabineta - pored toga to je i jedan od voa Stranke globalista. Sve u svemu, mislim da bi bilo umesno da Gladiji jasno date do znanja da sam sasvim nevin u itavoj ovoj stvari." "Voleo bih da postupim tako, gospodine Gremionis, utoliko pre to i sam pretpostavljam da jeste nevini; ipak, da bih mogao svoje sumnje da preobratim u neopozivu izvesnost o vaoj nevinosti - morali biste da mi odgovorite na neka pitanja, zar ne?" Gremionis je za trenutak oklevao, a onda se, pomalo izazivaki, zavalio dublje u naslonjau i stavio ruke iza glave - odajui prizor oveka kome ba ne polazi najbolje za rukom da deluje oputeno. "Pitajte", ree on. "Nemam ta da krijem. A poto zavrimo na razgovor, moraete odavde pozvati Gladiju putem stereo-veze, i rei joj ta imate da joj kaete - ili ete se nai u nevolji ak i veoj no to to moete zamisliti." "Shvatam. Ali pre svega... Koliko dugo, gospodine Gremionis, poznajete dr Vasiliju Fastolf? Ili dr Vasiliju Alijenu, ukoliko je znate pod tim imenom?" Gremionis je ponovo trenutak oklevao. "ta e vam to?" upita on napetim glasom. "Kakve to veze ima sa itavim sluajem?" Bejli uzdahnu i njegovo turobno lice kao da se jo vie smrai. "Podseam vas, gospodine Gremionis, da ste sami rekli da nemate ta da krijete i da elite da me ubedite u svoju nevinost kako bih opet ja u to mogao uveriti Gladiju. Stoga mi jednostavno recite koliko dugo poznajete dr Vasiliju Fastolf. Ukoliko je, pak, ne poznajete, naprosto to i kaite; ipak, pre no to to uinite, bilo bi korektno s moje strane da vam saoptim kako mi je ve rekla da ona poznaje vas - i to ak toliko dobro da ste joj se, u najmanju ruku, ponudili." Gremionisovo lice se smrknu. "Nikako mi nije jasno zbog ega ljudi oko toga diu toliku buku", ree on drhtavim glasom. "Ponuda takve vrste je savreno normalan oblik drutvenog optenja, i ne tie se nikog drugog osim dve dotine

osobe... Ali budui da ste Zemljanin, prirodno je da to udarate na sva zvona." "Koliko sam shvatio, nije izila u susret vaoj ponudi." Gremionis spusti ruke na kolena i vrsto ih stisnu. "Njeno je pravo bilo da prihvati ili odbije. Bilo je i osoba koje su se meni nudile, i koje sam ja odbio. Nita posebno, dakle." "U redu, onda. Koliko je dugo poznajete?" "Nekoliko godina. Petnaestak, otprilike." "Da li ste je poznavali dok je jo ivela sa dr Fastolfom?" "Tada sam bio jo deak", odgovori on pocrvenevi. "Kako ste se upoznali s njom?" "Kada sam zavrio obuku za modnog kreatora, dobio sam poziv da nainim nacrte za njenu garderobu. Bila je vrlo zadovoljna, i od tada je koristila iskljuivo moje usluge - razume se, profesionalne." "Da li to znai da ste, zahvaljujui njenim preporukama, zadobili svoj dananji poloaj - recimo, zvaninog modnog frizera i kreatora lanova Robotikog instituta?" "Sigurno je shvatila koliko vredim. Meutim, bio sam testiran zajedno sa ostalima, i na taj poloaj sam doao vlastitom zaslugom." "Ipak, preporuila vas je?" "Jeste", odgovori Gremionis kratko i sa blagim prizvukom nelagodnosti. "Posle ega ste zakljuili da biste joj se oduili na najbolji nain ako biste joj se ponudili?" Gremionis naini grimasu i obliza jezikom usne kao da je upravo probao neto neprijatno. "To je... odvratno! Mogao sam pretpostaviti da e jedan Zemljanin doi na takvu pomisao! Moja ponuda samo je znaila da taj in za mene predstavlja zadovoljstvo." "Zato to je privlana i srdana?" Gremionis je trenutak oklevao. "Ne bih ba mogao rei da je srdana", odgovori on oprezno, "ali je sasvim sigurno vrlo privlana." "uo sam da se esto nudite unaokolo, ne birajui." "To je la!" "La - ta? To da se nudite svima unaokolo, ili da mi je to neko mogao rei?" "To, da se nudim svima redom. Ko vam je to rekao?" "Ne vidim kakvoj bi svrsi mogao posluiti odgovor na to pitanje. Da li biste eleli da vas navedem kao izvor nekog nezgodnog obavetenja? Da li biste sa mnom otvoreno razgovarali, kada biste znali da u o tome trubiti unaokolo?" "Ko god da vam je to rekao, slagao vas je." "U redu, da kaemo da je u pitanju bila vrsta pripovedakog preterivanja. Ipak, da li ste se nudili i drugima, pre no to ste se ponudili dr Vasiliji?" Gremionis odvrati pogled. "Jednom ili dvaput. Nita ozbiljno." "Ali to sa dr Vasilijom jeste bilo ozbiljno?"

"Pa..." "Koliko sam shvatio, ponudili ste joj se vie puta, to ba nije u skladu s auroranskim obiajima." "Oh, auroranski obiaji..." zapoe Gremionis ljutito, a onda stisnu usne i elo mu se nabra. "ujte, gospodine Bejli, mogu li otvoreno sa vama da razgovaram?" "Razume se. Sva moja pitanja idu za tim da se uverim da nemate nikakve veze sa Janderovom smru. Kada tu potrebu zadovoljim, moete biti sigurni da u sve to mi budete rekli zadrati iskljuivo za sebe." "U redu, onda. Nije u pitanju nita loe, razumete, nita ega bi trebalo da se stidim. Re je, naprosto, o mojoj veoma naglaenoj potrebi za privatnou. Imam puno pravo na to, zar ne?" "Razume se", odgovori Bejli uteno. "Vidite, ja verujem da je polni odnos najbolji kada izmeu dve osobe postoje puna privrenost i ljubav." "Rekao bih da je to sasvim tano." "U tom sluaju se ne osea potreba za drugima, je li tako?" "Zvui kao sasvim... mogue." "Oduvek sam sanjao o tome da naem takvu osobu, i da ne osetim potrebu ni za kim drugim. To se naziva monogamijom. Ovde, na Aurori, tako neto ne postoji, ali postoji na nekim drugim svetovima - na primer, na Zemlji. Jesam li u pravu, gospodine Bejli?" "U naelu je tako, gospodine Gremionis." "To je ono to ja elim. Tragam za tim ve godinama. Kada god sam se uputao u polne odnose, uvek sam oseao da mi neto nedostaje. A onda sam upoznao dr Vasiliju, i ona mi je rekla... Znate, ljudi se esto poveravaju frizerima, jer je posao koji oni obavljaju veoma line prirode - i ovo je zaista veoma poverljiv deo..." "U redu, samo nastavite." Gremionis obliza usne. "Ukoliko se to to u vam rei prouje, gotov sam. Ona e se postarati za to da se nikada vie ne bavim svojim poslom. Jeste li sigurni da to ima ikakve veze sa vaim sluajem?" "Uveravam vas, gospodine Gremionis, da bi to moglo biti veoma vano." "U redu, onda." Gremionis kao da nije bio potpuno ubeen. "injenica je, sudei na osnovu onog to sam, u raznim prilikama, od nje saznao..." Glas mu se odjednom spusti do apata. "Znate, ona je jo devica." "Shvatam", odvrati Bejli tiho, setivi se istog asa Vasilijine uverenosti da joj je oevo odbijanje izopailo ivot i bolje shvativi njenu mrnju prema svom roditelju. "To me je uzbudilo. inilo mi se da bih je mogao imati samo za sebe, kao i da bih ja bio jedini koga e ona ikad imati. Ne mogu vam objasniti koliko mi je to znailo. U mojim je oima bila beskrajno lepa, i naprosto sam je eleo preko svih granica."

"I tako ste joj se ponudili?" "Da." "U vie navrata... I nije vas obeshrabrilo njeno odbijanje?" "To je samo jo vie, da tako kaem, istaklo privlanost njenog devianstva i u meni izazvalo jo veu poudu. Sve je bilo jo uzbudljivije jer nije ilo glatko. Nisam u stanju da vam to objasnim, i ne oekujem da ete me razumeti." "injenica je, gospodine Gremionis, da vas veoma dobro razumem... Ipak, doao je trenutak kada ste prestali da joj se nudite?" "Da, tako je." "I poeli ste da se nudite Gladiji?" "Jeste, tako je." "Uradili ste to u vie navrata?" "Da, tako je." "Zbog ega? ta je dovelo do te promene?" "Dr Vasilija mi je, najzad, jasno dala do znanja da nemam nikakvih izgleda", odgovori Gremionis. "Potom se pojavila Gladija, a kako je liila na Vasiliju... Eto, to vam je to." "Meutim, Gladija nije devica", primeti Bejli. "Bila je u braku na Solariji, i koliko mi je poznato, nije se ustezala od polnih odnosa ni ovde, na Aurori." "Znao sam za to, ali - prestala je s tim. Vidite, ona je Solarijanka po roenju; nije Auroranka, i nije se sasvim snalazila u auroranskim obiajima. Ipak, prestala je, jer joj se nije dopadalo ono to je nazivala 'promiskuitetom'." "Da li vam je to ona rekla?" "Da. Monogamija je uobiajena na Solariji. Nije ba imala sretan brak, ali imajui u vidu tamonje obiaje, navikla se. Nije bila u stanju, poto ih je oprobala, da prihvati auroranske obiaje - a monogamija je ono emu i ja teim. Shvatate?" "Shvatam. Ali kako ste se uopte sreli s njom?" "Naprosto, sreli smo se. Pojavila se u hipertalasnim vestima kada je stigla na Auroru - delovala je kao romantina begunica sa Solarije. Pored toga, imala je i odgovarajuu ulogu u onoj hipertalasnoj drami..." "Znam, znam. Ipak, postojalo je jo neto, zar ne?" "Nije mi jasno ta jo oekujete." "Pustite me da pogaam. Zar vam dr Vasilija nije u jednom trenutku rekla da vas odbija jednom i za svagda - i nije li vam predloila zamenu?" "Je li vam to ona rekla?" Gremionis gotovo vrisnu obuzet iznenadnim gnevom. "Ne, ba, na taj nain, ali mi je ipak bilo jasno ta se dogodilo. Nije li vam napomenula da bi bilo uputno nametnuti se toj pridolici na planeti, mladoj dami koja je, povrh svega, bila i tienica dr Fastolfa - koji je, kao to znate, otac dr Vasilije? Nije li vam dr Vasilija takoe napomenula kako ljudi govore da ta mlada dama, Gladija, prilino lii na nju, ali da je i mlaa i srdanija od nje. Ukratko, nije li vas dr Vasilija podstakla da svoju panju sa nje prenesete na Gladiju?"

Gremionis je oigledno bio na mukama. as je gledao Bejlija u oi as je skretao pogled. Bilo je to prvi put da Bejli u oima nekog Svemirca zapazi strah ili je to bila zapanjenost? (Bejli lagano odmahnu glavom. Ne bi smeo previe da se dii time to je takvo oseanje izazvao kod nekog Svemirca. Moglo bi to uticati na njegovu nepristrasnost.) "Jesam li u pravu - ili greim?" Gremionis prozbori jedva ujnim glasom . "Izgleda da, ipak, nisu preterali u onoj hipersvemirskoj drami... Zar zaista umete da itate misli?" 50. "Samo sam vam postavljao pitanja..." odvrati Bejli tiho. "Niste izbegavali odgovore. Jesam li u pravu, ili greim?" "Nije se ba sve tako dogodilo", odgovori Gremionis. "Ne ba tako. Ona mi jeste pominjala Gladiju, ali..." Gremionis se ugrize za usnu. "Konano je dolo do onoga to ste i sami opisali. Otprilike se dogodilo onako kako ste rekli." "I niste bili razoarani? Zakljuili ste da Gladija lii na dr Vasiliju?" "Lii, na izvestan nain." Gremionisove oi zasvetlee. "Ali zapravo i ne. Postavite li ih jednu kraj druge, odmah ete uoiti razliku. Gladija je mnogo tananija i ljupkija. I ima mnogo vie duha." "Poto ste se upoznali sa Gladijom, da li ste se jo koji put ponudili dr Vasiliji?" "Jeste li poludeli? Razume se, da nisam." "Ali ste se nudili Gladiji?" "Jesam." "I ona vas je odbila?" "Jeste, ali morate shvatiti da je elela da bude sigurna, ba kao i ja. Pomislite kakvu bih greku nainio da sam uspeo da dr Vasiliju navedem da me prihvati. Gladija nije elela da poini takvu greku, i ne mogu je zbog toga kriviti." "Ali ste, ipak, smatrali da, prihvatajui vas, Gladija ne bi poinila greku, i tako ste joj se ponovo ponudili - i to vie puta." Gremionis je izvesno vreme odsutno zurio u Bejlija, a onda uzdrhta i napui donju usnu kao kakvo buntovno dete. "Kaete to na pomalo uvredljiv nain..." "Izvinite. Nisam imao nameru da vas uvredim. Molim vas, odgovorite mi na pitanje." "Da, u pravu ste." "Koliko ste joj se puta ponudili?" "Nisam brojao. Moda, etiri puta. Ili pet. A moda i vie." "I svaki put vas je odbila?" "Da. U suprotnom, zar ne, ne bih morao stalno iznova da joj se nudim?" "Da li je u njenom odbijanju bilo ljutnje?" "Oh, ne. Gladija nije takva. Veoma je mila." "Da li vas je to nagnalo da se ponudite nekoj drugoj?"

"ta?" "Gladija vas je odbila. Jedan od moguih naina da na to odgovorite bio je da sebe ponudite nekoj drugoj. to da ne? Ukoliko vas Gladija nije elela..." "Nisam. Ne elim nijednu drugu." "Imate li neko objanjenje - zbog ega?" "Otkud znam zbog ega?" odvrati Gremionis s napetou u glasu. "elim Gladiju. To jeste neka vrsta ludosti - s tim to smatram da je u pitanju lepa ludost. Bio bih lud da nisam ispoljio tu vrstu ludosti. Ne oekujem da to shvatite." "Da li ste pokuali da to objasnite i Gladiji? Moda bi vas razumela." "Nikad. Samo bih je uznemirio. Doveo u nepriliku. ovek ne govori o takvim stvarima. Trebalo je da se konsultujem s nekim mentologom." "Jeste li to i uinili?" "Nisam." "Zbog ega?" Gremionis se namrti. "Ba umete, Zemljanine, da postavljate neprijatna pitanja." "Moda ba zbog toga to sam Zemljanin. Ne umem bolje. Ali istovremeno, ja sam i islednik i moram znati sve o tome. Zbog ega niste posetili svog mentologa?" Na Bejlijevo iznenaenje, Gremionis se nasmeja. "Ve sam vam rekao. Lek bi predstavljao vee ludilo od same bolesti. Radije bih bio sa Gladijom koja me stalno odbija, nego sa nekom drugom koja bi me prihvatila... Zamislite da s vama neto nije u redu, a vi ipak elite da tako ostane? Svaki bi me mentolog zbog toga podvrgao najozbiljnijem leenju." Bejli za trenutak razmisli. "Znate li, moda", upita on, "da li se dr Vasilija na bilo koji nain bavi mentologijom?" "Ona je robotiar. Meutim, kau da izmeu robotiara i mentologa i nema neke velike razlike. Ako znate kako neki robot deluje, imate, ujedno, prilino dobru predstavu o tome kako deluje ljudski mozak. Tako bar kau." "Da li vam je palo na pamet da su dr Vasiliji moda poznata ta udna oseanja koja gajite prema Gladiji?" Gremionis se istog asa ukoi. "Ja joj to nisam rekao... Mislim, ne tako podrobno." "Da nije moda u stanju da prozre vaa oseanja ni ne pitajui vas? Da li joj je poznata injenica da ste se Gladiji ponudili u vie navrata?" "Ovaj... Umela je da upita kako mi ide s Gladijom. Onako, znate, kao stara poznanica. Pominjao sam joj samo obine stvari. Nita intimno." "Ba nita intimno? Jeste li sigurni u to? Pretpostavljam da vas je ohrabrivala da se i dalje nudite." "Znate... Sada kad ste to pomenuli, ini mi se da poinjem da stvari sagledavam u novoj svetlosti. Nije mi jasno kako ste mi tu bubu ubacili u glavu. Pretpostavljam da ste mi, naprosto, postavili pitanje; meutim, sada mi se ini da je Vasilija zaista

ohrabrivala moje prijateljstvo sa Gladijom. Ba se trudila oko toga." Delovao je prilino pometeno. "Nikada mi to ranije nije palo na pamet. Nikada nisam stvarno o tome razmiljao." "ta mislite, zbog ega vas je tako uporno ohrabrivala da se i dalje nudite Gladiji?" Gremionis alosno nabra obrve. Prsti mu ponovo pooe ka brkovima. "Pretpostavljam da bi se moglo pomisliti da je, naprosto, elela da me se otrese. Da je pokuala da se osigura da vie njoj ne dosaujem." Gremionis se bledo nasmei. "Nije ba naroito laskavo za mene, je l' te?" "Da li je u meuvremenu dr Vasilija prestala da ispoljava naklonost prema vama?" "Ne... Najblae reeno, postala je jo ljubaznija." "Da li je pokuala da vas uputi u to kako da postignete vei uspeh kod Gladije? Na primer, da ispoljite vee zanimanje za Gladijin rad?" "Nije ni morala. Ono ime se Gladija i ja bavimo veoma je slino. Ja radim sa ljudima, a ona sa robotima, ali oboje smo kreatori - umetnici... Ali znate, to nije dovoljno za prisnost. ak smo, povremeno, pomagali jedno drugom. Kad joj se ne nudim, i kad je ne dovodim u poloaj da me odbija, sasvim se dobro slaemo... Kad ovek bolje razmisli, ni to nije malo." "Da li vam je dr Vasilija govorila kako bi trebalo da ispoljite vee zanimanje za rad dr Fastolfa?" "Zbog ega bi to inila? Zaista ne znam nita o radu dr Fastolfa." "Gladija je moda ispoljavala zanimanje za rad svog dobroinitelja, i moda je to bio jedan od naina da joj se dodvorite." Gremionisove oi se suzie, on naglo ustade, ode do drugog kraja prostorije, vrati se, i stade pred Bejlija. "ujte me dobro, sada! Ja moda ba nisam najbistrija osoba na ovoj planeti, ak moda nisam ni meu najbistrijima, ali ipak nisam neki brbljivi zvekan. Samo da znate da mi je jasno na ta ciljate!" "Zar?" "Sva vaa pitanja sluila su samo jednoj svrsi - da me naterate da kaem kako me je dr Vasilija navela da se zaljubim... Da, ba to..." On za trenutak zastade, kao da je i sam iznenaen. "Tako je, zaljubljen sam, ba kao to opisuju u istorijskim romanima." On ponovo zastade i zamisli se dok su mu oi blistale. A onda gnev opet provali iz njega. "Da, da me je dr Vasilija navela da se zaljubim, i to do uiju, kako bih otkrio tajne dr Fastolfa i saznao na koji se nain mogao ukloniti ona robot, Jander." "Vi ne mislite da je to bilo po sredi?" "Ne, ne mislim!" gotovo vrisnu Gremionis. "Nemam pojma o robotici. Ba nita o tome ne znam. Bez obzira na to koliko mi pomno objanjavali stvari iz robotike, naprosto ne bih nita razumeo. Verujem da je isti sluaj i sa Gladijom. Pored toga, nikada nikoga ni re nisam upitao u vezi sa robotikom. Niko mi nikada ni slovce

nije prozborio o robotici - ni dr Fastolf, niti iko drugi. Niko me nikada nije podstakao da se zainteresujem za robotiku. Ni dr Vasilija. Vaa umurasta teorija naprosto ne dri vodu." On nemono rairi ruke. "Naprosto, ne dri vodu. Zaboravite je." On ponovo sede, prekrsti vrsto ruke na grudima i skupi usne u tanku liniju pri emu mu se brkovi nakostreie. Bejli podie pogled prema kugli iznad glave koja je i dalje izvijala svoju tihu, prijatnu melodiju, stvarajui ugodan splet boja dok je, blago se ljuljajui, hipnotiki ispisivala maleni luk. Ukoliko je Gremionisova provala besa poremetila njegovu liniju napada, Bejli to niim nije pokazao. "Jasno mi je ta elite da kaete", primeti on. "Meutim, istina je da i dalje esto viate Gladiju. Je li tako?" "Da, tako je." "U nekoliko navrata ste pomenuli da je vae ponude nisu uvredile - kao ni da njena stalna odbijanja nisu povredila vas." Gremionis slee ramenima. "Moje su ponude uvek krajnje utive. Njena su odbijanja, opet, krajnje ljubazna. Zbog ega bismo se, onda, oseali povreenim?" "Ali kako onda provodite vreme kada ste zajedno? S obzirom na to da je, oigledno, polni odnos iskljuen, a robotika vas ne zanima. ta onda radite?" "Da li se prijateljstvo samo od toga sastoji - seksa i robotike? Imamo mnogo toga zajednikog. Pre svega, razgovaramo. Veoma je zanima da to vie sazna o Aurori, i mnoge asove proveo sam govorei joj o naoj planeti. Znate, jedva da ju je i upoznala. A ona je meni, zauzvrat, satima govorila o Solariji, o tome kakav je tamo pakao. Radije bih, bez uvrede, iveo na Zemlji. A onda i taj njen pokojni suprug. Kakvo je samo bedno eljade bio! Gladija je zaista imala teak ivot, jadnica. Odlazimo, takoe, na koncerte, odveo sam je nekoliko puta i u Umetniki muzej, i kao to sam vam ve rekao, radimo zajedno. Zajedniki razmatramo moje i razume se - njene kreacije. Da budem potpuno iskren, ne vidim nikakvo ispunjenje u radu sa robotima, ali kao to znate, svi mi imamo svoje posebne predstave o stvarima. to se toga tie, moram rei da su je veoma zabavljala moja objanjenja zbog ega su frizure toliko vane - njena je frizura, inae, znate, sasvim u redu. Ali najvie, etamo." "etate? Kuda?" "Nikud posebno. Naprosto, etamo. Navikla je na to - znate, tako je odgojena na Solariji. Jeste li ikad bili na Solariji? Da, razume se, da jeste. Izvinite... Na Solariji, kao to znate, postoje prostrana imanja na kojima ive samo po jedna ili dve osobe; ostalo su roboti. Moete miljama hodati a da nikog ne sretnete, i Gladija kae da to u oveku stvara oseaj kao da poseduje itavu planetu. Roboti su, razume se, uvek tu, u blizini, dre vas na oku i brinu o vama, ali razume se, skriveni od pogleda. Gladiji ovde na Aurori nedostaje to oseanje da poseduje itav svet."

"Hoete da kaete da eli da poseduje itav jedan svet?" "Mislite, u smislu da se kod nje javlja udnja za moi? Kod Gladije? Kojeta! Sve to ona pod tim podrazumeva, jeste da joj nedostaje oseanje da je nasamo i u prisnoj vezi sa prirodom. Ja to, razume se, ne shvatam sasvim, ali volim da je zbog toga zaikavam. Razumljivo, na Aurori se ne moete oseati isto kao na Solariji. Pre svega, ovde ima mnogo vie ljudi, naroito u centralnom delu Eosa, a ni roboti nisu programirani tako da se skrivaju od pogleda. U stvari, u celini posmatrano, Auroranci se nigde ne pojavljuju bez svojih robota... Uprkos tome, poznate su mi neke prijatne i nezakrene staze, i Gladija uiva da se njima eta." "Da li i vi uivate u tim etnjama?" "Jedino zato to mi se na taj nain prua prilika da budem u drutvu sa Gladijom. Auroranci su takoe, u celini gledano, oboavaoci etnji, iako moram priznati da ja ne spadam meu takve. U poetku su me boleli svi miii, i Vasilija mi se esto smejala." "Bilo joj je, zar ne, poznato da odlazite u etnje sa Gladijom?" "Jednog dana otiao sam do nje hramljui i sav izmoden, tako da sam morao da joj objasnim o emu je re. Nasmejala se, dodavi da to nije loa zamisao, i da je najbolji nain da ovek pridobije nekog ljubitelja etnji - da eta s njim. 'Samo nastavi', rekla mi je, 'i videe da e prestati da ti se opire, ak i pre no to joj se ponovo ponudi. U stvari, ona e se tebi ponuditi'. injenica je, meutim, da se to nije dogodilo, ali sam u meuvremenu i ja sam zavoleo etnje." Izgleda da ga je bes sasvim proao; delovao je sada sasvim oputeno. Moda se, pomisli Bejli, prisea etnji sa Gladijom, jer mu je na usnama lebdeo blag osmeh. ak je delovao prijatno - i nekako krhko - utonuo tako u seanje na ko-zna-kakav odlomak razgovora, sa ko-zna-koje etnje. Bejli mu se gotovo zauzvrat nasmei. "Vasiliji je, znai, poznato da ste nastavili sa tim etnjama." "Najverovatnije. Poeo sam sredom i subotom da uzimam slobodne dane, jer se to poklapalo sa Gladijinim rasporedom - i Vasilija bi ponekad terala egu sa mojim 's-s etnjama', pogotovo kada je videla i neke moje skice koje sam pri tom pravio." "Da li i dr Vasilija uiva u etnjama?" "Ni govora!" Bejli se promekolji u naslonjai i neobino paljivo zagleda u svoje prste. "Pretpostavljam da su vas prilikom tih etnji pratili roboti", upita on. "Razume se. Jedan moj, i jedan njen. Ipak, drali su se podalje od nas. Nisu trkarali za nama, na uzici, kako je to Gladija umela da kae, govorei o auroranskim obiajima. Naprosto, elela je da bude sama, na solarijanski nain. I tako sam i ja to prihvatio, mada sam u poetku skoro iskrivio vrat stalno se osvrui da se uverim da je Brundij u blizini." "Koji je od robota pratio Gladiju?" "Nije bio uvek isti. Ipak, ma koji bio, uvek se drao po strani. Nisam imao prilike da s njima razgovaram."

"A ta je sa Janderom?" Neto od ozarenosti istog asa nestade sa Gremionisovog lica. "Kako to mislite - ta je sa Janderom?" upita on. "Je li vas on ikada pratio? Da jeste, sigurno biste to znali, zar ne?" "ovekoliki robot? Razume se, da bih znao. Ne, nije nas pratio, ni u jednoj prilici." "Jeste li sigurni u to?" "Savreno siguran." Gremionis ga mrgodno pogleda. "Pretpostavljam da ga je smatrala odve vrednim da bi ga traila na poslove koje je svaki drugi robot mogao obaviti." "Kao da vas to zbog neega uznemirava... Da li ste u tom pogledu delili njen stav?" "Re je o njenom robotu. Mene se to nije ticalo." "Kaete da ga nikad niste videli, ak ni u Gladijinoj kui?" "Nikad." "Da li vam ga je ikada pomenula? Da li ste razgovarali o njemu?" "Koliko mogu da se setim, nije." "Ne ini li vam se to pomalo udnim?" Gremionis odmahnu glavom. "Ne... Kakvog bi smisla imalo razgovarati o robotima?" Bejli se zlovoljno zagleda u Gremionisovo lice. "Da li ita znate o odnosu izmeu Gladije i Jandera?" "Pokuavate li vi to da mi kaete da su odravali seksualnu vezu?" "Da li bi vas to iznenadilo?" upita Bejli. "I to se dogaa", odgovori Gremionis tupo. "Nije to ba tako neuobiajeno. Ukoliko vam to odgovara, ponekad moete i robota iskoristiti u tu svrhu. A to se ovekolikog robota tie - toliko slinog ljudskom biu - verujem..." "Da, toliko slinog ljudskom biu", potvrdi Bejli, uz odgovarajui pokret rukom. Gremionis opusti usne. "Pojedinim enama bi zaista bilo teko da odole iskuenju." "Gladija je odolela vama. Ne smeta li vam mogunost da vam je pretpostavila jednog robota?" "Kada ve o tome razgovaramo, nisam sasvim siguran da verujem da je to istina; ipak, ukoliko i jeste, nema nikakvog razloga da se zamajavam oko toga. Robot je, na kraju krajeva, samo robot. ena i robot - ili ako hoete, mukarac i robot - na kraju mu to izie na masturbaciju." "Iskreno govorei, gospodine Gremionis, zaista nita niste znali o takvom odnosu? Niste ak ni posumnjali?" "Naprosto, nisam o tome razmiljao", potvrdi Gremionis. "Niste znali? Ili jeste, ali naprosto, niste tome pridavali nikakvu panju?" Gremionis ponovo skupi vee. "Ponovo me pritiskate... ta elite da vam

kaem? Sada, kad ste me naterali da o tome razmiljam, i gnjavite me time, ini mi se da sam se, kada bolje razmislim, moda i pitao nije li tako neto posredi. Ipak, bez obzira na sve, nisam osetio da se ita slino dogaa pre no to ste vi poeli da mi postavljate takva pitanja." "Jeste li sigurni u to?" "Jesam, siguran sam. Nemojte me gnjaviti." "Ne gnjavim vas. Samo se pitam niste li moda znali da Gladija odrava redovne seksualne odnose sa Janderom, i nije li vam moda bilo jasno da vas, sve dok stvari tako stoje, nikada nee prihvatiti kao svog ljubavnika, i niste li je toliko eleli da vas nita nije moglo spreiti da uklonite Jandera; da ste, drugim reima, bili toliko ljubomorni da..." I u tom trenutku - kao da se neka do kraja zategnuta opruga, jedva nekoliko trenutaka izdravi u stanju prenapregnutosti, naglo opustila - Gremionis mahnito skoi i ustremi se na Bejlija, ispustivi prodoran i krkljav krik. Bejli, iznenaen i zateen, nagonski odgurnu stolicu i preturi se. 51. Istog asa prihvatie ga neije snane ruke. Bejli oseti kako ga podiu, ispravljaju stolicu - i tek onda shvati da je u naruju robota. Kako je samo lako bilo sasvim zaboraviti da su sve vreme bili tu u sobi, dok su nemi i nepomini stajali u svojim udubljenjima. Meutim, ni iskar ni Denil nisu bili ti koji su mu pritekli u pomo. Bio je to Gremionisov robot, Brundij. "Nadam se, gospodine", obrati mu se robot malo neprirodnim glasom, "da se niste povredili?" Ali gde su bili iskar i Denil? Odmah je dobio odgovor na svoje pitanje. Roboti su brzo i glatko meusobno podelili poslove. Trenutno procenivi da Gremionisovo mahnitanje predstavlja po Bejlija neuporedivo veu pretnju nego pad preko stolice, iskar i Denil su se bacili na domaina. Brundij, opet, shvativi da im njegova pomo nije potrebna, postarao se da pomo prui gostu. Gremionis je stajao mirno i teko disao, sapet dvostrukim stiskom Bejlijevih robota. "Pustite me", obrati im se Gremionis jedva ujnim glasom. "Ponovo vladam sobom." "U redu, gospodine", odvrati iskar. "Razume se, gospodine Gremionis", dodade i Denil gotovo ljubaznim glasom. Meutim, i poto oslobodie Gremionisa, nijedan od dvojice robota jo neko vreme ne odstupi od njega. Gremionis se obazre levo i desno, zagladi nabore na odei, a onda, namerno napadno, ponovo sede. Jo je ubrzano disao, i kosa mu je bila u blagom neredu.

Bejli ostade da stoji, rukom oslonjen o stolicu na kojoj je do maloas sedeo. "Izvinite, gospodine Bejli, to mi se za trenutak pomutio razum", ree Gremionis. "Nita slino nije mi se dogodilo jo od deatva. Ali optuili ste me da sam lju-ljubomoran, a to je re koju nijedan pristojan Auroranac ne bi uputio drugoj osobi. Trebalo je, meutim, da imam na umu da ste Zemljanin. To je re koju ovde sreemo jo samo u istorijskim romanima; ak i u njima koristimo je samo sa jo jednim dodatnim slogom 'lju'. Razume se, to nije sluaj i na vaem svetu. To mi je jasno." "I ja se izvinjavam vama, gospodine Gremionis", odvrati Bejli ozbiljno, "to sam u ovoj prilici bio rtva svog nepoznavanja auroranskih obiaja... Uveravam vas da mi se takva omaka vie nee ponoviti." Bejli i sam ponovo sede. "Ne vidim o emu bismo jo mogli razgovarati..." Meutim, inilo se da ga Gremionis ne slua. "Dok sam jo bio dete", ree on, "deavalo mi se ponekad da na nekog nasrnem, kao i da drugi nasrnu na mene, i ponekad bi, razume se, prolo dosta vremena pre nego to bi roboti priskoili i razdvojili nas..." "Dozvoli meni, partneru Elija, da ti objasnim", oglasi se Denil. "Odavno je dobro poznata injenica da potpuno potiskivanje agresivnosti kod veoma mladih osoba dovodi do neeljenih posledica. Stoga je dozvoljen - ak se i podstie izvestan broj igara za mlade u kojima dolazi do izraaja potreba za fizikim nadmetanjem, pod uslovom, svakako, da ne doe do ozbiljnijih povreda. Roboti zadueni za staranje o deci pomno su programirani da znaju da procene moe li doi do povrede i koliko ta povreda moe da bude ozbiljna. Ja, na primer, u tom pogledu nisam na odgovarajui nain programiran, i ne bih bio pogodan za dejeg staratelja - osim, razume se, u nunim sluajevima i za samo kratko vremensko razdoblje... Isto je i sa iskarom." "Pretpostavljam da to znai da se agresivno ponaanje poinje suzbijati u doba adolescencije?" upita Bejli. "Do toga dolazi postepeno", odgovori Denil, "sa poveanjem stepena ozbiljnosti moguih povreda, kao i sa sve veom poeljnou samouzdravanja u socijalnom ponaanju." "U vreme kada sam dorastao za srednju kolu", umea se Gremionis, "kao i svima Aurorancima i meni je ve bilo sasvim jasno da svako meusobno nadmetanje treba da se zasniva iskljuivo na intelektualnim sposobnostima i talentu..." "Bez fizikog nadmetanja?" upita Bejli. "Ne sasvim... Samo onog koje podrazumeva svesni fiziki kontakt u cilju nanoenja povreda drugoj osobi." "Otkad ste izili iz doba deatva..." "Nisam ni na koga nasrnuo. Nisam, zaista. Istini za volju, osetio sam potrebu za tim u nekoliko prilika. Pretpostavljam da ne bih bio sasvim normalna osoba da se to

nije dogodilo; meutim, sve do ovog trenutka, bio sam u stanju da se obuzdam. Opet, s druge strane, niko mi jo nikada nije uputio... takvu re." "U svakom sluaju", primeti Bejli, "ne bi se ni isplatilo nasrnuti na nekoga, budui da bi se, zar ne, roboti odmah umeali? Rekao bih da su roboti uvek nadohvat ruke, i napadaa i napadnutog." "Razume se... Jo jedan razlog vie da se zaista stidim to sam izgubio vlast nad sobom. Nadam se da to neete uneti u svoj izvetaj?" "Uveravam vas da to nikome neu ni pomenuti. To nema nikakve veze sa sluajem koji istraujem." "Hvala vam... Ali rekoste li maloas da je na razgovor zavren?" "Mislim da jeste." "U tom sluaju, da li ete postupiti onako kako sam vas zamolio?" "Na ta mislite?" "Da kaete Gladiji da nemam nikakve veze sa 'iskljuivanjem' Jandera." Bejli je za trenutak oklevao. "Saoptiu joj to kao svoje miljenje." "Molim vas, naglasite to to vie moete. eleo bih da bude potpuno ubeena da nemam nikakve veze s tim; utoliko pre to je, u seksualnom smislu, bila toliko vezana za tog robota. Ne bih mogao podneti da pomisli da sam lju-lju... A kako je Solarijanka, mogla bi doi i na takvu pomisao." "Da, mogla bi", potvrdi Bejli zamiljeno. "Vidite", nastavi Gremionis brzo i ozbiljnim glasom, "ja ba nita ne znam o robotima - i niko, ni dr Vasilija niti iko drugi - nikad mi nita nije rekao o njima mislim, kako funkcioniu. Naprosto, nije bilo naina da ja unitim tog Jandera." Izgledalo je, za trenutak, da je Bejli duboko utonuo u misli, a onda se ponovo oglasio, s nedvosmislenim prizvukom oklevanja. "Teko mi je da vam ne poverujem. I samom vam je jasno da ni ja ne raspolaem svim injenicama. Meutim, mogue je - molim vas, primite ovo bez uvrede - da ili vi, ili dr Vasilija, ili oboje, ne govorite istinu. Strano malo znam o intimnim stranama auroranskog drutva, i verovatno me nije teko obmanuti. Uprkos tome, ne mogu da vam ne verujem. Uzevi sve to u obzir, mogu samo rei Gladiji da ste, prema mom miljenju, u itavoj ovoj stvari sasvim nevini. Moram, naprosto, rei to 'prema mom miljenju'. Siguran sam da e ona to najozbiljnije shvatiti." "U tom sluaju, morau se i s tim zadovoljiti", odvrati Gremionis turobno. "Ipak, ukoliko vam to neto znai, dajem vam svoju re, kao auroranski graanin, da sam nevin." Bejli se jedva primetno nasmei. "Ni u snu ne bih posumnjao u vau re, ali mi moja policijska obuka dozvoljava da se oslanjam iskljuivo na nepobitne injenice" On ustade i za trenutak se ozbiljno zagleda u Gremionisa. "Ono to u vam rei, gospodine Gremionis, ne bi mi trebalo uzeti za zlo. Mislim, naime, da vam je veoma stalo da ubedim Gladiju u vau nevinost naprosto zbog toga to elite da sauvate njeno prijateljstvo."

"Zaista, veoma bih to eleo, gospodine Bejli." "I nameravate, takoe, u nekoj narednoj pogodnoj prilici, da joj se ponovo ponudite?" Gremionis vidljivo pocrvene i s mukom proguta knedlu. "U pravu ste", odgovori on. "Dozvoljavate li mi, onda, da vam dam jedan savet? Nemojte to initi." "Svoj savet moete zadrati za sebe, ukoliko ste nameravali da mi kaete to to ste mi upravo rekli. Nemam nameru da ikad odustanem." "Mislim, nemojte slediti uobiajen postupak. Naprosto, mogli biste..." Bejli se zagleda nekud u daljinu, beskrajno se smeo. "Naprosto, mogli biste je uzeti u naruje i poljubiti je." "Ne dolazi u obzir", odvrati Gremioni ozbiljno. "Molim vas. Nijedna Auroranka to ne bi mogla podneti. Ba kao nijedan Auroranac." "Gospodine Gremionis, zar ste zaboravili da Gladija nije Auroranka? Ona je Solarijanka i navikla je na drugaije obiaje, na drugaiju tradiciju. Da sam na vaem mestu, upravo bih tako postupio." Bejli uspe da upornim pogledom prikrije unutranji bes to se odjednom razbukta u njemu. ta mu je znaio taj Gremionis da mu daje takve savete? Zbog ega ubeivati drugog da uini ono to je on sam toliko udeo da uini?

AMADIRO

52. Trenutak potom, meutim, Bejli se vrati poslu, glasom neto dubljim nego obino. "Gospodine Gremionis, maloas pomenuste ime efa Robotikog instituta... Moete li mi ga ponoviti?" "Kelden Amadiro." "Da li postoji mogunost da odavde stupim u vezu s njim?" "I da i ne", odgovori Gremionis. "Moete uspostaviti vezu sa njegovim sekretarom ili asistentom, ali sumnjam da moete dopreti i do njega. Koliko sam uo, prilino je nedrueljubiva osoba. Razume se, ne poznajem ga lino. Viam ga tu i tamo, ali nikada jo nisam s njim razgovarao." "Zakljuujem, na osnovu toga, da se ne koristi vaim uslugama kada su u pitanju odevanje ili lini izgled?" "to se toga tie, nije mi poznato da se koristi iijim uslugama, i sudei na osnovu onih nekoliko susreta, rekao bih da bi mu u tom smislu pomo itekako bila potrebna - mada bih radije tu napomenu zadrao za sebe." "Siguran sam da ste u pravu, te u smatrati da su vae rei izgovorene u punom poverenju", odvrati Bejli ozbiljno. "Ipak, eleo bih da s njim uspostavim vezu, bez obzira na njegovu nedrueljubivost. Ukoliko raspolaete stereovizorom, nadam se da vam ne bi smetalo da se u tu svrhu njime posluim?" "Brundij ga moe pozvati u vae ime." "Ne, mislim da bi moj partner, Denil, trebalo to da uini - razume se, ukoliko nemate nita protiv." "Svakako da nemam", sloi se Gremionis. "Mehanizam je tamo... Denile, molim vas, poite za mnom. ifra je 75-30, uveanje 20." Denil se nakloni. "Hvala vam, gospodine." Prostorija u kojoj se nalazio stereovizijski mehanizam bila je gotovo prazna, osim to se u jednom kraju sobe nalazio tanak stub. Stub, visine oko jednog metra, zavravao se praznom, zaravnjenom povrinom, na kojoj je stajala neka prilino sloena konzola, i bio je postavljen usred posebno obeleenog svetlozelenog kruga koji se jasno isticao naspram neodreeno sivog poda. U blizini se nalazio jo jedan krug iste boje i obima, ali u njemu nije bilo stuba. Denil pristupi stubu i istog asa, krug u koji je stupio zasja bledobelom svetlou. ake je spustio na konzolu, ali je tako brzo prebirao prstima po njoj da Bejli nije bio u stanju da razabere ta, zapravo, robot ini. To potraja samo nekoliko asaka, a onda i drugi krug obli svetlost na potpuno isti nain kao i prvi. U njemu se pojavi neki robot, delovao je sasvim prirodno; meutim, tanana svetlucava aura oko njegovog tela nedvosmisleno je ukazivala na to da je re o holografskoj slici. Pored njega nalazila se konzola slina onoj kraj koje je stajao Denil; meutim, i konzola je bila optoena svetlosnom aurom, to je znailo da je opet re samo o

pukoj holografskoj projekciji. "Ja sam R. Denil Olivav", oglasi se Denil, blago naglasivi ono 'R' ispred svog imena, kako ga robot ne bi pogreno smatrao za ljudsko bie. "Javljam se u ime svog partnera, Elije Bejlija, detektiva sa Zemlje. Moj partner eleo bi da razgovara sa velerobotiarem Keldenom Amadirom." "Velerobotiar Amadiro nalazi se na sastanku", odgovori robot. "Da li bi svrsi mogao da poslui razgovor sa robotiarem Cicisom?" Denil se brzo osvrnu prema Bejliju i ovaj potvrdno klimnu. "Mogao bi", potvrdi Denil. "Zatraite, molim vas, da detektiv Bejli stane na vae mesto, a ja u pokuati da pronaem robotiara Cicisa", ree robot. "Bilo bi moda bolje ukoliko bi prethodno..." zausti Denil. Bejli ga naglo prekide. "U redu je, Denile. Mogu malo i da saekam." Denil se, meutim, usprotivi. "Partneru Elija, kao lini predstavnik velerobotiara Hana Fastolfa vi sa njim, barem privremeno, delite i njegov drutveni status. Nije u skladu sa vaim poloajem da ekate..." "U redu je, Denile", ponovi Bejli, sa dovoljno vrstine u glasu da presee svaki dalji razgovor. "Ne elim da gubim vreme vodei rauna o drutvenoj etikeciji." Denil izie iz svog kruga i prepusti mesto Bejliju. Istog asa Bejli oseti neko blago drakanje (ili mu se to samo uini); u svakom sluaju, ono ve sledeeg trena nestade. Robotova prikaza, u drugom krugu, lagano stade da se rasplinjava, a onda je sasvim nestade. Bejli je strpljivo saekao da se konano uoblii jedna druga trodimenzionalna prilika. "Robotiar Malun Cisis ovde", ree prikaza jasnim, odsenim glasom. ovek je imao kratko podianu kosu boje bronze koja mu je sama po sebi davala izgled, prema Bejlijevom shvatanju, tipian za jednog Svemirca, mada mu je nos u izvesnoj meri bio asimetrian to opet nije bilo osobeno za Svemirce. "Ja sam detektiv Elija Bejli, sa Zemlje", predstavi se Bejli tihim glasom. "eleo bih da razgovaram sa velerobotiarem Keldenom Amadirom." "Imate li, detektive Bejli, zakazan sastanak s njim?" "Nemam, gospodine." "Ukoliko elite da se vidite s njim, moraete zakazati sastanak - mada, bojim se, gospodin Amadiro nee imati vremena ove ili idue sedmice." "Ja sam detektiv Elija Bejli, sa Zemlje..." "Da, shvatio sam, ali ta injenica nita ne menja." "Na zahtev dr Hana Fastolfa", nastavi Bejli, "i uz saglasnost auroranske vlade, ovde sam da sprovedem istragu u vezi sa ubistvom robota Jandera Panela..." "Ubistvom robota Jandera Panela?" upita Cicis sa toliko hladne utivosti, izrazivi na taj nain jasno svoj prezir. "Roboumorstvom, ako vam to vie odgovara. Na Zemlji, razume se, unitenje

jednog robota ne bi izazvalo toliku strku, ali ovde na Aurori, gde se roboti u manjoj ili veoj meri doivljavaju kao ljudska bia, re 'ubistvo' ini mi se sasvim prikladnom." "Bez obzira na to", odvrati Cicis, "radilo se o ubistvu, roboumorstvu ili bilo emu slinom, naprosto neizvodljivo je da se sretnete sa velerobotiarem Amadirom." "Mogu li mu ostaviti poruku?" "Moete." "Da li e mu odmah biti prenesena? Mislim, odmah?" "Mogu pokuati, ali ne mogu vam to i obeati." "I to mi je dovoljno. Naveu nekoliko stvari, i svrstau ih po brojevima, te, stoga, moda ne bi bilo ravo da ih pribeleite." Na Cicisovim usnama zaigra bled osmeh. "Verujem da u biti u stanju da ih sve popamtim." "Pre svega, gde postoji ubistvo mora postojati i ubica, te sam smatrao potrebnim da dr Amadiru pruim priliku da kae neto u svoju odbranu..." "ta!" uzviknu Cicis. (Gremionis koji je sve to posmtrao sa drugog kraja sobe, samo zinu.) Bejli pokua da sa svojih usana iscedi bled osmeh kakav je upravo, u magnovenju, nestao s robotiarevog lica. "Nisam li, gospodine, malo prebrz za vas? Moda bi ipak bilo uputnije da sve zapiete?" "Da li vi to velerobotiara Amadira optuujete da ima neke veze sa sluajem tog Jandera Panela?" "Naprotiv, gospodine. Moram ga videti ba zato to ne elim da ga optuim. Mrska mi je i sama pomisao da, na temelju nepotpunih obavetenja, dovedem u vezu velerobotiara Amadira sa Janderovim 'iskljuenjem' - pogotovo kada bi samo nekoliko njegovih rei moglo sve razjasniti." "Vi mora da ste sili s uma!" "Vrlo dobro. U tom sluaju, prenesite velerobotiaru Amadiru da jedan ludak nastoji da porazgovara s njim kako bi izbegao da ga optui za ubistvo. To, kao prvo, a postoji jo neto. Molim vas da mu prenesete da je isti taj ludak upravo pomno sasluao modnog kreatora Santiriksa Gremionisa i da mu se javlja iz njegovog prebivalita. I kao tree - ali ne ini li vam se da sam i dalje prebrz za vas?" "Ne! Zavrite!" "Evo i tree take. Sasvim je mogue da se velerobotiar Amadiro koji je sigurno zauzet mnogim preim stvarima, i ne sea ko je umetnik Santiriks Gremionis. U tom sluaju, molim vas da ga podsetite da je re o nekom ko ivi na podruju Instituta, o osobi koja se tokom poslednjih godinu dana esto viala sa Gladijom - znate, onom Solarijankom koja sada ivi na Aurori." "Zemljanine, nisam u mogunosti da velerobotiaru Amadiru prenesem jednu

tako smenu i uvredljivu poruku." "U tom sluaju, da li biste ga obavestili da u se obratiti neposredno vaoj vladi i upoznati je sa injenicom da nisam u mogunosti da nastavim sa istragom - jer je izvesni Malun Cicis preuzeo na sebe da me uveri kako velerobotiar Kelden Amadiro nije spreman da mi pomogne u istrazi povodom sluaja unitenja Jandera Panela, kao i da nije spreman da se brani protiv optube da je za taj in on odgovoran?" Cicis pocrvene. "Ne biste se usudili da tako neto uinite!" "Ne bih, a? A ta bih imao da izgubim? S druge strane, kako bi to doekalo vae javno mnenje? Na kraju krajeva, Auroranci su savreno svesni injenice da, u pogledu strunosti kada je robotika u pitanju, dr Amadiro ustupa preimustvo samo dr Fastolfu, te da, ukoliko dr Fastolf nije odgovoran za roboumorstvo... Je li potrebno da nastavim?" "Shvatate li, Zemljanine, da su auroranski zakoni, kada su klevete u pitanju, veoma strogi?" "Izvan svake sumnje... Ali ukoliko je dr Amadiro osnovano oklevetan, svi su izgledi da e njegova kazna osetno nadmaiti moju. Ipak, to mu ne biste, odmah, preneli moju poruku? U tom sluaju, ukoliko mi pomogne da rasvetlim samo nekoliko manje bitnih pojedinosti, mogli bismo izbei sva pitanja vezana za klevete, optube, ili bilo ta slino." Cicis se namrti. "Preneu vau poruku dr Amadiru", odvrati on kruto, "i uradiu sve ta je u mojoj moi da ga privolim da vas odbije." Istog asa, on nestade. Bejli nastavi strpljivo da eka, dok je Gremionis besomuno izmahivao rukama u njegovom pravcu. "Ali ne moete to uiniti!" Gremionis je vie kretao, nego aputao. "Ne moete to uiniti!" Bejli mu, meutim, odmahnu rukom, dajui mu znak da ostane miran. Posle, otprilike, pet minuta (Bejliju se uini da je prolo mnogo vie), Cicis se ponovo pojavi, delujui krajnje ljutito. "Kroz nekoliko trenutaka", saopti on, " dr Amadiro e zauzeti moje mesto ovde i razgovarae s vama. Saekajte!" "Nema nikakve potrebe da ekam!" ispali Bejli bez oklevanja. "Ovog asa polazim u kancelariju dr Amadira, tamo emo se sresti." Bejli istupi izvan svog kruga i dade znak Denilu koji istog asa prekide vezu. Gremionis se borio da doe do daha. "Ali Zemljanine, ne moete tako razgovarati sa ljudima dr Amadira !" "Upravo jesam, kao to ste uli", odreza Bejli. "Postarae se da vas kroz nekoliko asova uklone s ove planete!" "Ukoliko mi za to vreme ne poe za rukom da raistim svu ovu zbrku, moda mi zaista vie nee biti mesto na ovoj planeti." "Partneru Elija, bojim se da je gospodin Gremionis sasvim u pravu u pogledu onoga to kae. Budui da nisi graanin Aurore, sve to ovdanja vlada moe da uini jeste da te protera odavde. Nezavisno od toga, mogu od Zemlje zahtevati da te

strogo kazne, i nema sumnje da e Zemlja tako i postupiti; zemaljske vlasti u tom pogledu nee moi da se oglue o auroranski zahtev. A ja, partneru Elija, nikako ne bih eleo da ti se to dogodi." Bejli ga ozbiljno pogleda. "Ni ja, Denile, ne bih eleo da me to snae; ipak, moram rizikovati... Gospodine Gremionis, veoma mi je ao to sam Cicisu morao rei da zovem iz vae kue. Morao sam to uiniti da bih ga ubedio da me primi, i smatrao sam da je injenica da sam ovde od znatne vanosti. Na kraju krajeva, rekao sam mu istinu." Gremionis zavrte glavom. "Da sam, gospodine Bejli, znao ta smerate, ne bih vam dozvolio da zovete odavde. Gotovo sam siguran da u izgubiti svoje mesto ovde, i..." Glas mu postade gorak. "ta biste vi mogli uiniti da mi to nadoknadite?" "Uiniu sve to je u mojoj moi, gospodine Gremionis, da ne izgubite svoje mesto ovde. Ja sam, pak, gotovo siguran da vam se nee nita desiti. Ukoliko se, ipak, dogodi da ne uspem, slobodni ste da me proglasite maloumnom osobom koja je i vas neosnovano optuila i, zapretivi vam da e vas javno oklevetati, prinudila da joj stavite na raspolaganje svoj stereovizor. Siguran sam da e vam dr Amadiro poverovati. Najzad, koliko sam shvatio, ve ste mu uputili poruku u kojoj ste se alili da sam vas oklevetao." Bejli mahnu rukom u znak pozdrava. "Zbogom, gospodine Gremionis. Jo jednom, hvala vam. Nemojte brinuti, i setite se ta sam vam rekao za Gladiju ." Uz pratnju Denila i iskara - prvi je iao ispred, a drugi iza njega - Bejli izie iz Gremionisovog prebivalita jedva i primetivi da je ponovo stupio na otvoreno. 53. Naavi se ponovo na otvorenom, Bejlija obuze sasvim drugaije oseanje. On zastade i pogleda uvis. "udno", primeti on. "Ni na pamet mi nije palo da je ve prolo toliko vremena, uprkos tome to je auroranski dan neto krai od zemaljskog." "O emu je re, partneru Elija?" upita Denil obzirno. "Sunce je ve zalo. Nisam ni pomislio da je dan ve pri kraju." "Sunce jo nije zalo, gospodine", primeti iskar. "Ima jo puna dva asa do zalaska." "Sprema se oluja, partneru Elija", umea se Denil. "Oblaci se zgunjavaju, ali uprkos tome, oluja nee odmah izbiti." Bejli se strese. Tama ga sama po sebi nije uznemiravala. U stvari, kada bi se nou naao na Otvorenom, imao bi utisak da su oko njega zidovi i oseao bi se mnogo prijatnije nego danju, kada su se obzorja irila i nepregledni prostor pruao u svim pravcima. Nevolja je, meutim, bila u tome to sada nije bio ni dan ni no. Bejli jo jednom pokua da se priseti kako je izgledalo onog puta kada ga je kia zatekla na Otvorenom.

I odjednom mu pade na pamet da se jo nikad nije naao napolju kada je padao sneg, i da ak, nije bio ni siguran kako izgledaju kine kapi pretvorene u sitne ledene kristale. Opisi su, dakako, bili krajnje nedovoljni. Oni najmlai katkad su izlazili da se klizaju ili sankaju - ili bilo ta drugo - i vraali se uzbueno viui - ali uvek zadovoljni to su ponovo unutar zidina Grada. Ben je jednom prilikom pokuao da naini par skija, na osnovu uputstava iz neke stare knjige, i umalo ga nije zatrpao sneni nanos. Ali ak je i njegov opis oseanja koje je sneg pobuivao delovao nekako nedreeno i nezadovoljavajue. Opet, s druge strane, niko nije ni izlazio na Otvoreno kada je sneilo, nekako ne prihvatajui injenicu da se, tek tako, beli pokrov prostire svuda unaokolo. Bejli se, pri tom, priseti da je postojalo i neto u pogledu ega su se svi slagali - naime, da je sneg padao samo kada je bilo vrlo hladno. Sada, meutim, nije bilo hladno; bilo je samo svee. Ovi oblaci nisu nagovetavali nikakve snene padavine... Ipak, ta injenica mu prui tek malu utehu. Ovaj dan nije bio nalik na oblane dane koje je tamo, na Zemlji, doiveo. Na Zemlji su oblaci bili svetliji; u to je bio potpuno siguran. Bili su sivkasto-beli, ak i kada su sasvim prekrivali nebo. Ovde je, meutim, svetlost - iz nekog razloga - bila mutna, sablasno ukaste boje. Da li je objanjenje trebalo traiti u injenici da je Aurorino sunce bilo narandastije nego Zemljino? "Je li boja neba pomalo... neuobiajena?" upita on. Denil podie pogled. "Nije, partneru Elija. Samo, sprema se oluja." "Da li esto imate ovakve oluje?" "Da, u ovo doba godine... Povremeno su praene i estokim pljuskovima. Meutim, oluja se oekivala: sino, kao i jutros, najavili su je u vremenskoj prognozi. Sasvim e minuti do zore, a pored toga, i poljima e dobro doi malo vode. U poslednje vreme imali smo premalo kinih dana." "A to to je odjednom ovako svee? Je li i to uobiajeno?" "Oh, da... Ali uimo u vozilo, partneru Elija. Unutra e nam biti toplije." Bejli klimnu u znak saglasnosti i oni pooe prema vozilu koje je i dalje stajalo na travnjaku gde su ga ostavili pre odlaska na ruak. A onda Bejli odjednom zastade. "ekajte. Zaboravio sam da pitam Gremionisa gde se nalazi Amadirovo prebivalite - ili kancelarija." "Nema potrebe, partneru Elija", odmah odvrati Denil, uhvativi ga za lakat i blago ga, ali odluno, potisnuvi napred. "U svojoj banci podataka prijatelj iskar ima potpun pregled Instituta, i on e nas odvesti do upravne zgrade. Vrlo je verovatno da se kancelarija dr Amadira nalazi u njoj." "Prema mojim obavetenjima", oglasi se iskar, "kancelarija dr Amadira zaista se nalazi u upravnoj zgradi. Ukoliko se nekim sluajem ne zatekne u njoj, sigurno e biti u svom prebivalitu koje se i samo nalazi u blizini."

Bejli se ponovo nae u vozilu, na prednjem seditu, stenjen izmeu dvojice robota. Posebno mu je, pri tom, godila Denilova blizina, zbog topline njegovog ovekolikog tela. Mada je povrinski sloj iskarovog tela bio izolovan i ne tako hladan na dodir kao to bi to bio obian metal, u trenutnim okolnostima, kada je Bejli i te kako oseao hladnou, Denil mu je delovao znatno ugodnije. Bejli umalo spontano ne prebaci ruku Denilu preko ramena, u nameri da ga privue k sebi i oseti se jo ugodnije. Zbunivi se, ruku ipak spusti na kolena. "Ne dopada mi se ba kako sada izgleda ovde napolju", ree on. "Partneru Elija, kako si mogao znati da je dr Vasilija podsticala zainteresovanost gospodina Gremionisa za Gladiju?" upita Denil, moda jedino u nameri da odvrati Bejlijeve misli od oseanja neprijatnosti koje ga je obuzimalo na Otvorenom. "Nisam zapazio da u pogledu toga raspolae ikakvim dokazom." "I ne raspolaem", odgovori Bejli. "Bio sam, naprosto, dovoljno oajan da ciljam nasumice - odnosno, da se kockam sa minimalnim izgledima na uspeh. Gladija mi je rekla da je Gremionis bio jedina osoba dovoljno za nju zainteresovana da joj se u vie navrata ponudi. Pomislio sam da je on moda ubio Jandera, iz iste ljubomore. Nisam, razume se, smatrao da je raspolagao dovoljnim znanjem iz robotike da bi to zaista mogao uiniti; ali potom sam saznao da je Fastolfova ker, Vasilija, i sama robotiar i da je, u fizikom pogledu, neobino slina Gladiji. Upitao sam se, stoga, nije li Gremionis, toliko opsednut Gladijom, mogao ranije biti opsednut i Vasilijom - i nije li ubistvo moglo biti ishod zavere izmeu njih dvoje... Ciljajui, dosta neodreeno, na mogunost postojanja takve zavere, polo mi je za rukom da navedem Vasiliju da pristane da se sa mnom sretne." "Ali partneru Elija", primeti Denil, nije bilo nikakve zavere, bar kada je u pitanju Janderovo unitenje. Vasilija i Gremionis nisu mogli to da urade, ak ni udruenim snagama." "Slaem se... Uprkos tome, Vasilija je ispoljila vidljivu nervozu ve pri samom nagovetaju da je u nekoj vezi sa Gremionisom. Zbog ega? Kada nam je Gremionis saoptio da ga je najpre privukla Vasilija, a potom i Gladija, upitao sam se nije li veza izmeu njih dvoje mogla biti samo posredna; nije li, drugim reima, Vasilija to Gremionisovo prenoenje interesovanja na Gladiju mogla podstai iz nekog razloga koji je bio u manjoj meri povezan - ali ipak povezan - sa Janderovom smru. Na kraju krajeva, morala je postojati neka veza izmeu njih dvoje; Vasilijina reakcija na moj prvi nagovetaj to je sasvim jasno pokazala. Moje sumnje pokazale su se osnovanim. Vasilija jeste podstakla Gremionisovo okretanje od jedne ene ka drugoj. Gremionisa je zapanjilo to ja to znam, i to mi je, takoe, bilo od koristi; jer da je re bila o neem savreno bezazlenom, ne bi bilo nikakvog razloga da se to dri u tajnosti - a dralo se. Sigurno se sea da Vasilija nije ni pomenula injenicu da je ohrabrivala Gremionisa da se okrene Gladiji. Pored toga, kada sam joj rekao da se Gremionis nudio Gladiji, ponaala se kao da za to prvi put uje."

"Ali partneru Elija, od kakve je sve to vanosti?" "Moda emo i to ustanoviti. Uinilo mi se da to nema nikakvog znaaja ni za Gremionisa ni za Gladiju. Meutim, ukoliko to uopte ima bilo kakvog znaaja, mogue je da je umeana i neka trea osoba. Ukoliko je sve to imalo ikakve veze sa Janderovim sluajem, onda je sigurno bio u pitanju robotiar ije sposobnosti nadmauju Vasilijine - a to je mogao biti samo dr Amadiro. Stoga sam ciljao na njega i pomenuo postojanje zavere - namerno saoptivi da sam upravo sasluao Gremionisa i da se javljam iz njegovog prebivalita. I to je, kao to ti je poznato, takoe upalilo." "Ipak, partneru Elija, jo mi nije jasno ta sve to treba da znai." "Ni meni - mogu samo da nagaam. Ali moda emo neto ustanoviti pri susretu s Amadirom. Vidi, poloaj u kome se nalazimo toliko je lo, da nita ne moemo izgubiti nagaanjem i kockanjem." Tokom razgovora, vozilo se uzdiglo i sada se kretalo na umerenoj visini. Poto je ostavilo za sobom nizove bunja, vozilo je sada blago klizilo iznad travnatih povrina i poljunanih staza. Bejliju ne promae da se trava, na mestima gde je vie izrasla, povila na jednu stranu, usled vazdune struje to ju je za sobom ostavilo neko nevidljivo, i znatno vee vozilo koje je tuda preletelo. "iskare, snimio si sve razgovore koji su voeni u tvom prisustvu, je li tako?" upita Bejli, obrativi se drugom robotu. "Tako je, gospodine." "I u stanju si da ih, po potrebi, sve reprodukuje?" "Tako je, gospodine." "I da bez potekoa pronae - i reprodukuje - svaku re neke odreene osobe?" "Tako je, gospodine. Ne morate da presluavate itav snimak." "A da li bi mogao, po potrebi, da poslui i kao svedok na sudu?" "Ja, gospodine? Ne, gospodine." iskarove oi bile su vrsto prikovane za put. "Budui da, vetim programiranjem, robot moe biti naveden da ne kae istinu, i budui da sve pretnje i prinude suda mogu ostati uzaludne, zakon je ispravno procenio da robot ne moe biti pouzdan svedok." "Ali u tom sluaju, od kakve su valjanosti tvoji snimci?" "To je, gospodine, ve sasvim druga stvar. Jednom nainjen snimak ne moe se izmeniti prostim nalogom, mada se on moe izbrisati. Sledstveno tome, takav snimak moe posluiti kao dokaz. Pri svemu tome, ne postoji nikakav vrst presedan, i da li e - ili nee - snimak biti prihvaen kao dokaz, u punoj meri zavisi od odreenog sluaja i odreenog sudije." Bejli ni sam nije bio naisto da li su same ove rei izazvale u njemu oseanje teskobe, ili je posredi bio uticaj modrikaste svetlosti u kojoj se kupao itav krajolik. "iskare, vidi li dovoljno dobro da bi mogao voziti?" upita on. "Razume se, gospodine, ali to nije neophodno. Vozilo je snabdeveno

kompjuterizovanim radarom koji mu omoguava da izbegne svaku prepreku, ak i ukoliko bih ja, iz nekog nepredvienog razloga, zakazao na dunosti. Upravo smo se radarom sluili jue ujutro, kada smo bezbrino putovali iako su prozori na vozilu bili zastrti." "Partneru Elija", ponovo se umea Denil, oito u nameri da Bejlijeve misli odvrati od nadolazee oluje, "da li se zaista nada da bi nam dr Amadiro mogao biti od pomoi?" iskar spusti vozilo na prostrani travnjak ispred neke iroke, ali i ne preterano visoke zgrade; njeno kitnjasto proelje bilo je oigledno novo, ali je, uprkos tome, odavalo utisak kao da podraava neto veoma staro. Nije mu ni trebalo rei da je to bila upravna zgrada; Bejli je to istog asa shvatio. "Ne, Denile", ogovori on, "rekao bih da je dr Amadiro odve prepreden da bi nam dao i najmanju priliku da iz njega neto iupamo." "Ako je tako, ta dalje namerava?" "Ne znam to ni sam", odgovori Bejli, sa turobnim deja vu oseanjem, "ali pokuau ve neto da smislim." 54. Poto je uao u upravnu zgradu, Bejli prvo oseti olakanje to se, konano, sklonio od neprirodnog osvetljenja na Otvorenom. A potom iznenaenje koje ga natera da iskrivi usta u osmeh. Ovde, na Aurori, sva prebivalita - ljudska stanita - delovala su strogo auroranski. Ni za trenutak, dok je sedeo u Gladijinoj dnevnoj sobi, dorukovao u Fastolfovoj obedovaonici, razgovarao s Vasilijom u njenoj radnoj prostoriji, ili se koristio Gremionisovim stereovizorom, ni na pamet mu nije moglo pasti da se nalazi na Zemlji. Sve etiri odaje vidno su se meusobno razlikovale, ali su, uprkos tome, sve pripadale istoj vrsti, veoma razliitoj od podzemnih stanita na Zemlji. Upravna zgrada, meutim, odisala je zvaninou koja je, po svemu sudei, nadrastala uobiajenu raznolikost meu ljudima. Nije nosila obeleja koja su krasila prebivalita na Aurori - nita vie no to je neko zvanino zdanje u Bejlijevom rodnom Gradu bilo nalik na prebivalita u stambenim etvrtima; u stvari, dve zvanine zgrade na ta dva tako razliita sveta bile su na neki udan nain meusobno veoma sline. Bilo je to prvo mesto na Aurori na kome je, makar na trenutak, Bejli mogao pomisliti da se nalazi na Zemlji. Bili su tu isti dugaki, hladni, goli hodnici, oskudna unutranja dekoracija, i ista vrsta osvetljenja koja je imala za cilj da to manji broj ljudi razdrai, i da, isto tako, kod to manjeg broja ljudi izazove oseaj ugodnosti. Bilo je, tu i tamo, sitnica koje se na Zemlji ne bi mogle nai - na primer, visee posude sa biljkama koje su cvale okupane svetlou, i snabdevene (Bejli je to samo nagaao) mehanizmima za odmereno i pravovremeno zalivanje. Takvih prirodnih

sitnica na Zemlji nije bilo, pa ni njihova prisutnost ovde ne izazva kod Bejlija nikakvo ushienje. Da li se, na primer, moglo dogoditi da se neka od tih posuda otkai i padne? Nisu li te biljke predstavljale pravi mamac za svakovrsne insekte? A ta ako je voda iz njih kapala? Neke stvari su mu nedostajale. Na Zemlji, u Gradu, uo se neprestani, topli huk svetine i maina - ak i u najotuenijim zvaninim upravnim zgradama. Re je bila o 'velikom, poslovnom huku ljudskog bratstva' - da upotrebi frazu kojom su se rado koristili zemaljski politiari i novinari. Ovde je, pak, sve bilo tiho. Bejliju nije posebno palo u oi da u zdanjima koja je posetio tog i prethodnog dana vlada neka primerna tiina, budui da je u njima sve delovalo tako neprirodno da mu je neka dodatna neobinost mogla lako promai. I zaista, vie je bio svestan zujanja insekata napolju ili arlijanja vetra kroz kronje drvea nego odsustva postojanog 'ljudskog amora' (bio je to jo jedan omiljeni izraz). Ovde, meutim, gde se inilo da postoji deli Zemlje, izostanak tog 'amora' delovao je isto onoliko uznemirujue koliko i prepoznatljiva narandasta primesa kod vetakog osvetljenja - koja je bila znatno upadljivija ovde, meu sivkastobelim zidovima, nego u odajama prepunim ukrasa osobenih za auroranska prebivalita. Bejlijevo sanjarenje ne potraja dugo. Nalazili su se u holu na glavnom ulazu i Denil odjednom isprui ruke da zaustavi Bejlija i iskara. "Zbog ega smo stali?" upita Bejli apatom, poto su tako utke prestajali tridesetak sekundi, okrueni potpunom tiinom. "Uputno je tako postupiti, partneru Elija", odgovori Denil. "Ispred nas je 'polje drakanja'." "Polje - ega?" "Polje drakanja, partneru Elija. U stvari, re je o eufemizmu. Polje deluje na nervne zavretke i izaziva prilino otar bol. Roboti mogu da prou, ali ne i ljudska bia. Meutim, svaki prolazak kroz polje, bilo robota bilo ljudskog bia, ukljuuje alarm." "Otkud zna da postoji to polje drakanja?" upita Bejli. "Vidi se, partneru Elija, ukoliko zna gde treba da gleda. Deluje kao da vazduh blago svetluca, i zid s one strane, za razliku od zida s ove strane polja, ima blagu primesu zelenkaste boje." "Nisam uopte siguran da mogu da je vidim", odvrati razoarano Bejli. "ta bi spreilo mene - ili bilo kog neupuenog doljaka - da naprosto zakoraim u to polje i doivim ono to me tamo eka?" "lanovi Instituta imaju spravicu koja polje neutralie", odgovori Denil. "Posetioce, meutim, uvek prati poneki robot, kome nije nimalo teko da uoi postojanje polja." Jedan robot pribliavao im se hodnikom, s druge strane polja. (Svetlucanje polja

bilo je sada, naspram priguene, glatke povrine njegovog tela, znatno lake uoiti.) Nije ni pogledao iskara, ali je, prelazei pogledom sa Denila na Bejlija trenutak oklevao. Konano se odluio i obratio Bejliju. (Moda mu je, pomisli Bejli, Denil delovao previe ljudski da bi ga smatrao ljudskim biem.) "Vae ime, gospodine?" upita robot. "Ja sam detektiv Elija Bejli, sa Zemlje. U mojoj pratnji su dvojica robota sa poseda dr Hana Fastolfa - Denil Olivav i iskar Reventlov." "Identifikujte se, molim." iskarov serijski broj zasvetluca blagim fosforescentnim sjajem na levoj strani njegovih grudi. "Jamim za ostalu dvojicu, prijatelju", ree on. Robot je za trenutak paljivo prouavao iskarov broj, kao da trai potvrdu u svojoj memoriji, a onda klimnu. "Serijski broj prihvaen. Moete proi." Denil i iskar istog asa krenue, ali Bejli to uini s izvesnim oklevanjem, ispruivi ruku kao da eli da proveri ta e se zbiti ulaskom u polje. "Polje je iskljueno, partneru Elija", dobaci mu Denil. "Ponovo e se ukljuiti tek kada proemo." Bolje spreiti nego leiti, pomisli Bejli, i nastavi da lagano koraa sve dok ne pree liniju do koje se moglo oekivati da se polje prostire. Ne pokazujui ni najmanji znak nestrpljenja ili urbe, roboti mirno saekae da im se Bejli priblii i uhvati korak s njima. Potom stupie na jednu iskoenu platformu, dovoljno iroku da primi samo dve osobe. Robot stade napred; iza njega, naporedo, Bejli i Denil (koji je, iako blago, zatitniki drao Bejlija za lakat), i iskar pozadi. Bejli oseti kako mu se vrhovi cipela pomalo nelagodno odiu i on odsutno pomisli da e biti zamorno peti se ovom suvie strmom platformom, sve vreme pognut unapred kako bi izbegao da se i nehotice ne oklizne. Bilo bi prikladnije da su ili onovi njegovih cipela, ili sama platforma - ili oboje - imali ljebove; meutim, nisu. "Gospodine Bejli", oglasi se iznenada robot koji ih je predvodio, kao da eli da ga na neto upozori, i trenutak potom, akom uoljivo stisnu ogradu za koju se drao. Istog asa, platforma se izdeli na stepenike. Odmah potom cela platforma stade da klizi nagore. Nainivi pun zaokret, ona proe kroz tavanicu - deo koji se povukao - i kada se konano zaustavila, nalazili su se (po svoj prilici) na drugom spratu. Stepenice nestadoe i sva etvorica sioe. Bejli se radoznalo obazre oko sebe. "Pretpostavljam da se ovom platformom slue i oni koji ele da siu; ali ta se dogaa u trenucima kada vei broj ljudi eli da se popne nego da sie? Zavrie tako to e trati nekoliko stotina metara u nebo - ili, u suprotnom, zai isto toliko pod zemlju." "Ovo je platforma koja vodi samo navie", odgovori Denil tiho. "Postoji, meutim, i druga koja vodi nanie."

"Ali nekom drugom prilikom ponovo e morati da se spusti, zar ne?" "Sklapa se, partneru Elija, kada stigne dole - ili gore - u zavisnosti od toga o kojoj je platformi re, a u trenucima kada ne radi, platforma se, da tako kaem, ponovo rasklapa. Platforma koja vodi navie upravo se ovog trenutka vraa dole." Bejli pogleda iza sebe. Mogue je da se glatka povrina platforme sputala, ali se to ni po emu nije dalo primetiti. "ta se dogaa kada neko eli da koristi platformu, u trenutku kada se ona nalazi na samom kraju?" "U tom sluaju mora saekati da se ponovo rasklopi, to ne traje due od jednog minuta... Postoje, partneru Elija, i obine pokretne stepenice, i veina Auroranaca se nimalo ne ustruava da se njima slui. Roboti gotovo uvek njih koriste. Budui da si ovde posetilac, predusretljivo ti je omogueno da se koristi platformom." Ponovo su se uputili nekim hodnikom ka vratima koja su bila ukraenija od ostalih. "Znai, ispoljavaju nameru da budu predusretljivi", primeti Bejli. "Dobar znak." Povoljnim znakom moda se mogla protumaiti i injenica da se na ukraenim vratima pojavio neki Auroranac. Bio je visok, gotovo desetak centimetara vii i od Denila, koji je, opet, bio pet santimetara vii od samog Bejlija. ovek koji ih je iekivao na vratima bio je i krupan, pomalo zdepasto graen, s okruglim licem, baburastim nosem, kovrdavom tamnom kosom i tamne puti - i smeio se. Najupeatljiviji od svega bio je upravo taj osmeh. irok i naizgled nenameten, otkrivao je istaknute, bele i lepo oblikovane zube. "Ah", prozbori on, "to je, dakle, taj slavni islednik sa Zemlje, koji je stigao na ovu nau malu planetu da pokae koliki sam nitkov... Uite, uite. Dobro nam doli. Izvinjavam se ako je moj sposobni pomonik, robotiar Malun Cicis, ostavio utisak da vam neu biti na raspolaganju; ali znate, on je uviavan momak i mnogo se vie brine o mom vremenu nego ja sam." ovek se pomeri u stranu i dok je prolazio pored njega, on ga blago potapa po ramenu. Bio je to prijateljski gest kakav Bejli jo nije doiveo tokom svog boravka na Aurori. "Pretpostavljam da ste vi velerobotiar Kelden Amadiro?" upita Bejli oprezno (ne elei da nita uzima zdravo za gotovo). "Tako je, tako je. ovek koji eli da uniti dr Hana Fastolfa kao politiku snagu na ovoj planeti - to, razume se, kao to ete se, nadam se, i sami uveriti, ne ini, nezaobilazno, od mene zlotvora. Na kraju krajeva, ja ni ne pokuavam da dokaem da je Fastolf nitkov samo zbog onog glupog vandalskog ina izvrenog nad onim to je sam stvorio. Jadni Jander! Recimo, samo, da u vam pokazati da je Fastolf - u zabludi." On lagano mahnu rukom, i robot koji ih je sproveo dovde istupi napred i smesti se u udubljenje u zidu. Poto se vrata zatvorie, Amadiro srdano ponudi Bejliju da sedne u jednu

bogato tapaciranu naslonjau, dok drugom rukom, istovremeno, gotovo neprimetno uputi Denila i iskara u odgovarajua udubljenja. Bejliju ne promae da se Amadiro, za trenutak, udno upiljio u Denila, i da je, isto tako, na as, osmeh nestao s njegovog lica; umesto osmeha, na licu mu se u magnovenju pojavio izraz grabljive zveri. Istog asa, meutim, tog izraza nestade i ponovo mu na usnama zaigra osmeh, ostavljajui Bejlija da se pita nije li ta brza promena na Amadirovom licu bila tek puki proizvod njegove vlastite mate. "Poto emo", nastavi Amadiro, "po svemu sudei, imati srazmerno odvratno vreme, uklonimo ovo dnevno svetlo koje nam ionako nije ni od kakve koristi." Na neki nain (Bejli nije tano uoio ta je Amadiro uradio na kontrolnoj ploi na svom pisaem stolu) prozori se zatamnee i iz zidova stade da se razliva svetlost, veoma nalik na prijatnu dnevnu svetlost. Amadirov osmeh kao da postade jo iri. "U stvari, gospodine Bejli, vi i ja ba nemamo o mnogo emu da razgovaramo. Postarao sam se da porazgovaram sa gospodinom Gremionisom, dok ste vi bili na putu ovamo. S obzirom na ono to mi je rekao, odluio sam da pozovem i dr Vasiliju. Kako mi se ini, gospodine Bejli, vi ste njih dvoje optuili za sauesnitvo u zaveri iji je cilj bio unitenje Jandera, ali isto tako, ukoliko sam dobro razumeo, optuili ste i mene." "Samo sam, gospodine Amadiro, postavljao pitanja, to i sada nameravam da uinim." "Ne sumnjam u to, ali budui da ste Zemljanin, niste svesni zamanosti svog preduzetnitva, i iskreno mi je ao to ete morati da snosite posledice toga... Siguran sam da vam je poznato da mi je Gremionis poslao beleku o tome kako ste ga oklevetali." "Da, pomenuo mi je to, ali pogreno je protumaio moje namere. Nije uopte re bila o klevetama." Amadiro skupi usne kao da razmilja o Bejlijevim reima. "Posmatrano s vaeg stanovita, gospodine Bejli, sklon sam da priznam da ste u pravu; ipak, nisam siguran da dobro razumete o em je re. Bio sam obavezan da Gremionisovu beleku prosledim predsedniku vlade i ishod toga e, najverovatnije, biti taj da e vam sutra ujutro biti naloeno da napustite Auroru. ao mi je zbog toga, razume se, ali bojim se da je vaa istraga pre vremena privedena kraju."

AMADIRO, JO JEDNOM

55. Bejli se oseti zateenim. Ni sam nije znao ta bi s Amadirom, ali ipak, nije oekivao da e se ovako smesti. Gremionis je Amadira opisao kao 'nedrueljubivog'. Na osnovu onoga to je Cicis rekao, oekivao je da e se sresti s jednom autokratskom linou. Meutim, na njega lino Amadiro je ostavio utisak prijazne, otvorene, prijateljski raspoloene osobe. Uprkos tome, ukoliko je trebalo verovati njegovim reima, Amadiro je nameravao da lagano privede istragu kraju. inio je to gotovo nemilosrdno - ipak, uz osmeh koji je izraavao saoseanje. Kakav je, zapravo, on ovek bio? I nehotice, Bejli baci pogled prema udubljenjima u kojima su stajali iskar i Denil; iskar, kao primitivniji model, bio je, razume se, bez ikakvog izraza, dok je napredniji Denil delovao mirno i spokojno. S obzirom na izraz Amadirovog lica, sticao se utisak da se on, najverovatnije, tokom kratkog razdoblja Denilovog postojanja, nije nikada susreo s njim. S druge strane, tokom mnogih (koliko brojnih?) decenija iskarovog ivota, bilo je sasvim mogue da je imao prilike da se s njim sretne. Bejli stisnu usne, pomislivi da je od iskara mogao zatraiti neka prethodna obavetenja o Amadiru. U tom bi sluaju mogao mnogo lake da proceni u kojoj meri je trenutni izraz robotiarevog lica bio stvaran, a u kojoj je izraavao prepredenu sraunatost. Tako mi svega zemaljskog, pomisli Bejli ljutei se na samog sebe, zbog ega li sam samo propustio da pametnije iskoristim mogunosti koje su mi pruali Fastolfovi roboti? Ili zbog ega mi iskar nije sam stavio na raspolaganje potrebna obavetenja; ipak, ne, ne bi bilo poteno da mu zbog toga zamera. Naprosto, iskar je bio lien sposobnosti da u tom smislu samoinicijativno deluje. Na odreen zahtev, pomisli Bejli, sigurno bi mu pruio svako eljeno obavetenje, ali sam od sebe, nikada to ne bi uinio. Amadiru ne promakoe brzi treptaji Bejlijevih oiju. "ini mi se da ovde imamo trojicu protiv jednog", ree on. "Kao to i sami vidite, nemam u ovoj prostoriji nijednog od svojih robota - premda, priznajem, na moj poziv mnogi od njih bi se trenutno nali ovde - dok vi imate dvojicu Fastolfovih robota; starog, pouzdanog iskara, i to udo od zamisli, Denila." "Kako vidim, obojicu ih poznajete", primeti Bejli. "Samo po uvenju. Sada ih - umalo da, iako sam robotiar, upotrebim izraz 'duom i telom' - sada se, fiziki, sreem s njima po prvi put, iako sam Denila ve video u tumaenju jednog glumca u onoj hipertalasnoj drami." "Kao da ne postoji osoba, u itavom svemiru, koja nije gledala tu predstavu", primeti Bejli natmureno. "Ta mi je drama - kao oveku od krvi i mesa, i sa svim uobiajenim ogranienjima - zaista zagoravala ivot."

"Meni se tako ne ini", odvrati Amadiro iroko se osmehnuvi. "Uveravam vas da hipertalasni prikaz vae linosti nisam uzeo nimalo ozbiljno; poao sam od toga da ste, u stvarnom ivotu, zaista podloni mnogim ogranienjima. to i jeste - jer u suprotnom ne biste tako olako sipali unaokolo svoje izmiljene optube ovde na Aurori." "Dr Amadiro", upozori ga Bejli, "molim vas da imate u vidu da jo nikog nisam formalno optuio. Naprosto, vodio sam istragu i razmatrao date mogunosti." "Nemojte me pogreno shvatiti", odvrati Amadiro odjednom se uozbiljivi. "Uopte vas ne krivim. Siguran sam da ste se, imajui u vidu zemaljske standarde, ponaali na odgovarajui nain. Nevolja je, meutim, u tome to se u ovom asu sukobljavate sa auroranskim standardima ponaanja. Mi, znate, izuzetno mnogo drimo do ugleda ljudi." "U tom sluaju, dr Amadiro, ne ini li vam se da ste vi, kao i drugi globalisti, zasuli dr Fastolfa klevetnikim sumnjienjima koja po obimu daleko nadmauju sitnice koje sam ja poinio?" "To je istina", priznade Amadiro, "ali ja sam ugledni graanin Aurore i posedujem izvestan uticaj, dok ste vi Zemljanin i osoba bez ikakvog uticaja. Priznajem da to ba nije u redu, i alim zbog toga, ali tako vam je to na svim svetovima. ta mi tu moemo? Pored toga, optube protiv Fastolfa mogu se pokazati osnovanim - i pokazae se osnovanim - a kada se pokae da su istinite, klevete prestaju da budu klevete. Vaa je greka u tome to ste izneli optube koje, naprosto, nemaju osnova. Verujem da ete i sami priznati da ni g. Gremionis, ni dr Vasilija Alijena - niti oboje zajedno - nisu bili u stanju da onesposobe jadnog Jandera." "Ni protiv jednog od njih nisam podigao formalnu optubu." "Moda i niste, ali se na Aurori ne moete skrivati iza izraza 'formalno'. teta to vas Fastolf nije na to upozorio kada vas je dovukao ovamo da sprovedete istragu - zlosrenu istragu, bojim se, kako se sve vie pokazuje." Bejli oseti da mu je krajiak usana zaigrao, pri pomisli da ga je Fastolf zaista mogao na to upozoriti. "Da li u u pogledu toga imati priliku da se izjasnim, ili je ve sve unapred reeno?" upita Bejli. "Razume se da ete, pre no to vam bude presueno, imati priliku da se izjasnite. Znate, mi ovde na Aurori nismo varvari. Predsednik vlade razmotrie zabeleku koju sam mu uputio, zajedno sa mojim miljenjem o itavoj stvari. Mogue je da e porazgovarati i sa Fastolfom, kao drugom zainteresovanom stranom, posle ega e, pretpostavljam, upriliiti sastanak sa svom trojicom, moda ve tokom sutranjeg dana. Do odluke bi moglo doi ve tada - ili neto kasnije - a onda e to prihvatiti i itava vlada. Uveravam vas da e se sve odvijati u skladu sa zakonom." "Slovo zakona e bez sumnje biti potovano... Ali ta ako je predsednik ve

doneo odluku, i ta ako nita od onoga to ja kaem ne bude prihvaeno; ta, drugim reima, ako vlada samo potvrdi odluku koja je ve donesena? Moe li se to dogoditi?" Amadiro se na ove rei ne nasmeja iako se inilo da ga itava stvar veoma zabavlja. "ini mi se da ste realista, gospodine Bejli, i to mi se dopada. Ljudi koji sanjare o zakonitosti esto su izloeni razoaranjima - i kako je esto re o divnim ljudima, oveku je prosto ao to se to dogaa." Amadiro se ponovo zagleda u Denila. "Izvanredno dostignue, taj ovekoliki robot", priznade on. "Naprosto zapanjuje injenica u kojoj meri Fastolf uva svoje tajne samo za sebe. Zaista je silna teta to je Jander izgubljen. Imajui to u vidu, Fastolf je zaista uinio neto neoprostivo." "Dr Fastolf, gospodine, porie da je na bilo kakav nain umean u Janderovo ubistvo." "Jeste, gospodine Bejli, i te kako jeste umean. Da li vam je moda rekao da sam ja u to upetljan? Ili je to palo vama na pamet?" "Nita meni nije palo na pamet", odvrati Bejli mirno. "Ja vam, naprosto, samo postavljam pitanja. to se dr Fastolfa tie, teko da biste ga mogli optuiti za klevetu. On je, naime, uveren da vi nemate nita s onim to se dogodilo Janderu, naprosto stoga to je siguran da ne raspolaete znanjem i sposobnou da 'iskljuite' jednog ovekolikog robota." Ukoliko se Bejli nadao da e na ovaj nain izazvati buru - prevario se. Ovakav izraz nipodatavanja nimalo ne narui Amadirovo dobro raspoloenje. "to se toga tie, gospodine Bejli, potpuno je u pravu. Odgovarajuu sposobnost za tako neto ne poseduje nijedan robotiar - iv ili mrtav - osim, razume se, sam Fastolf. Nije li to, upravo, ono to kae taj na majstor nad majstorima?" "Tako je, upravo to." "U tom sluaju, pretpostavljam da se Janderu dogodilo ba ono to on kae?" "Sticaj okolnosti. ista sluajnost." Amadiro se nasmeja. "Da li je i u svojim proraunima uzeo u obzir i mogunost da do toga doe istom sluajnou?" "Jeste, velerobotiaru. ak je i do jedne takve izuzetno malo verovatne mogunosti zaista moglo doi, pogotovo pri okolnostima koje poveavaju izglede za to." "Kao, na primer?" "Upravo se to nadam da u ustanoviti. Meutim, budui da ste ve sve uinili da me proteraju odavde, nameravate li sada da me spreite da vam dalje postavljam pitanja - ili ete mi omoguiti da istragu nastavim sve dok se moj zadatak ovde zakonski ne okona? Ipak, dr Amadiro, pre nego to mi odgovorite, molim vas da uzmete u obzir injenicu da moja istraga jo nije zakonski okonana, i da bih vas, ukoliko budete zahtevali da ovog asa zavrimo na razgovor, prilikom mog izjanjavanja sutra, ili bilo kad kasnije, mogao optuiti da ste odbili da odgovorite

na moja pitanja. Pretpostavljam da bi takva jedna injenica mogla uticati na odliku vaeg predsednika." "Ne bi, dragi moj gospodine Bejli. Ne umiljajte da biste mi na bilo koji nain mogli stati na put... Uprkos tome, moete priati sa mnom koliko god vam je drago. Spreman sam na saradnju, naprosto stoga to uivam u prizoru kako dobri Fastolf zaludno nastoji da sa sebe skine odgovornost za ono to je poinio. Ja, gospodine Bejli, nisam naroito osvetoljubiva osoba, ali injenica da je Jander bio njegova tvorevina ne daje Fastolfu pravo i da ga uniti." "Budui da, u zakonskom smislu, jo nije ustanovljeno da je uinio to to kaete, vae rei, bar u naelu, predstavljaju klevetu. Ipak, ostavimo to po strani, i vratimo se naem razgovoru. Potrebna su mi neka obavetenja. Postavljau vam kratka i neposredna pitanja, i ukoliko mi budete odgovarali na isti nain, na e razgovor biti brzo priveden kraju." "Ne, gospodine Bejli", odvrati Amadiro, "neete vi postavljati uslove za ovaj razgovor. Pretpostavljam da jedan, a moda i oba vaa robota raspolau spravom za snimanje razgovora?" "Vrlo verovatno." "Ja to znam. Zato i ja imam ovde spravu za beleenje razgovora. Nemojte uobraavati, dobri moj gospodine Bejli, da e vam poi za rukom da me provedete kroz dunglu kratkih odgovora, do neega to e posluiti Fastolfovoj svrsi. Odgovarau vam po svom nahoenju, i nastojau da se uverim da nisam pogreno shvaen. Oekujem da e mi moja sprava za snimanje razgovora u tome veoma mnogo pomoi." Prvi put se, sada, iza Amadirovog prijateljskog stava ukazala vuja ud. "Slaem se, ali imajte u vidu da e, ukoliko vai odgovori budu zamreni i okolini, i to biti na snimku." "Nesumnjivo." "Poto smo se sporazumeli, da li bih, za poetak, mogao dobiti au vode?" "Razume se... iskare, da li bi posluio gospodina Bejlija?" iskar smesta istupi iz svog udubljenja. ulo se neizbeno zveckanje leda kod bara na drugom kraju prostorije, i trenutak potom velika aa puna vode nae se na stolu ispred Bejlija." "Hvala ti, iskare", ree Bejli i saeka da se robot vrati u udubljenje. "Dr Amadiro", zapoe on, "da li sam u pravu ako vas smatram efom Robotikog instituta?" "Da, jeste." "I njegovim osnivaem?" "Tako je... Vidite, odgovaram kratko i jasno." "Koliko ve dugo Institut postoji?" "Kao zamisao - ve nekoliko decenija. Ljude koji misle poput mene okupljam ve petnaestak godina. Pre otprilike dvanaest godina, najzad je i vlada dala svoju

saglasnost. Sa njegovom izgradnjom poelo se pre devet godina, a pravi rad u njemu zapoet je pre est godina. U svom sadanjem obliku, Institut deluje dve godine, a imamo i razraene, dugorone planove za njegovo dalje irenje... Dobili ste, eto, srazmerno dugaak odgovor, ali u najsaetijem moguem vidu." "Zbog ega ste smatrali da je neophodno osnivati Instituta?" "Oh, gospodine Bejli... Na to pitanje, ipak, mora biti da oekujete zaobilazan odgovor." "Samo izvolite, gospodine." U tom tenutku, jedan robot unese posluavnik sa malim sendviima i jo manjim komadiima patete; nita od toga nije Bejliju bilo poznato. On okusi jedan od sendvia i ustanovi da je krckav; nije bio neukusan, ali ga je, ipak, na silu dovrio. Potom ga je progutao, popivi ostatak vode iz ae. Amadiro ga je posmatrao zabavljajui se. "Morali biste shvatiti, gospodine Bejli, da su Auroranci nesvakidanji soj", napomenu on. "Takvi su, zapravo, svi Svemirci, ali sada govorim samo o Aurorancima. Mi, istina, potiemo od Zemljana - to je injenica koje se mnogi meu nama nerado seaju - ali smo, isto tako, samoodabrani." "ta vam to, gospodine, zapravo znai?" "Zemljani su predugo iveli prvo na prenaseljenoj planeti, a onda su se na kraju nagurali u jo prenaseljenije gradove, poput konica ili mravinjaka koje nazivate Gradovima - sa velikim 'G'. Kakva bi se onda vrsta Zemljana otisnula sa Zemlje i otila na druge svetove, puste i neprijateljske, da tamo izgradi drutvene zajednice u ijem zavrnom obliku ne bi mogli da uivaju u toku svog ivotnog veka - mladice nee za njihova ivota izrasti u drvee, da tako kaem." "Krajnje neobina vrsta, reklo bi se." "Da, vrlo neobina. To jest, ljudi koji ne zavise u tolikoj meri od mnotva svoje sabrae, da ne bi mogli da se suoe s prazninom. U stvari, ljudi izrazito spremni da se suoe sa prazninom, koji e biti voljni da zasuu rukave i sami se uhvate ukotac sa svim problemima - pre nego ljudi koji e oseati potrebu da budu u krdu i dele teret sa drugima, tako da gotovo i ne osete njegovu teinu. Individualisti, gospodine Bejl. Individualisti!" "Shvatam." "Nae je drutvo, meutim, upravo na tome utemeljeno. Svi pravci u kojima su se svetovi Svemiraca razvijali naglaavaju taj na individualizam. Mi ovde na Aurori teimo da budemo ponosni ljudi, a ne utorene ovce, kao vi tamo na Zemlji... Imajte u vidu, gospodine Bejli, da ovu metaforu ne koristim da bih Zemlju izloio poruzi. Re je, naprosto, o razliitoj vrsti drutvene zajednice kojoj, lino, nisam nimalo sklon, ali koju vi, pretpostavljam, smatrate i poeljnom i idealnom." "Kakve to veze, dr Amadiro, ima s osnivanjem Instituta?" "ak i ponosan i zdrav individualizam pati od nedostataka. Ni najvei umovi delujui usamljeno, makar i vekovima - ne mogu ostvariti brz napredak, ukoliko

nisu spremni da svoja otkria podele sa drugima. Jedan naunik moe itav vek stajati pred nekim nerazmrsivim vorom, dok je moda neki njegov kolega ve pronaao reenje, a da, ak, nije bio ni svestan postojanja zagonetke... Institut, u tom smislu, predstavlja pokuaj, bar na uskom podruju robotike, da utemelji neku vrstu bratstva ideja." "Greim li ako imam utisak da taj nerazmrsivi vor, o kome govorite, predstavlja zapravo nastanak ovekolikog robota?" Amadiro zatrepta. "Da, to je oigledno, zar ne? Pre dvadeset est godina, zahvaljujui svom novom matematikom sistemu koji je nazvao 'intersekcionalna analiza', Fastolf je stvorio preduslove za nastanak ovekolikog robota - ali je sistem zadrao iskljuivo za sebe. Nekoliko godina kasnije, kada su razreene sve ozbiljne tehnike potekoe, on i dr Sarton primenili su nastalu teoriju i izradili Denila. Potom je Fastolf, sam, napravio i Jandera. Ali je sve pojedinosti o tome takoe zadrao u tajnosti. Veina robotiara samo je slegla ramenima, smatrajui to sasvim prirodnim. Sve to im je preostajalo bilo je da, svaki za sebe, sami reavaju sve neophodne pojedinosti. S druge strane, meni je sinulo da bi se u jednom strunom Institutu ti pojedinani napori mogli objediniti. Nije bilo lako ubediti druge robotiare u opravdanost jedne takve zamisli, ili privoleti vladu, i pored silnog Fastolfovog protivljenja, da odobri za njega sredstva - i godinama istrajavati u takvim nastojanjima. Ipak, evo nas, tu smo." "Zbog ega se dr Fastolf tome protivio?" "Pre svega, iz samoljublja... Ali neka vam bude jasno, ne mogu mu zbog toga zameriti. Svi smo mi, prirodno, podloni takvim oseanjima. To, naprosto, ide ruku pod ruku s individualizmom. Stvar je, meutim, u tome to Fastolf smatra sebe najveim robotiarem koji je ikad iveo, i to nastanak ovekolikog robota dri iskljuivo vlastitim dostignuem. On, naprosto, ne eli da isto takvo dostignue ostvari ijedna objedinjena grupa robotiara, od kojih se nijedan, pojedinano, ne moe s njim meriti. Sasvim lako mogu da zamislim da on njihova nastojanja doivljava kao zaveru nitavnih, iji je cilj da razvodne i okrnje njegov veliki trijumf." "Govorei o razlozima njegovog protivljenja, rekoste maloas 'pre svega'. To bi trebalo da znai da postoje i drugi razlozi. U emu ih vidite?" "Protivi se, takoe, i naim zamislima o korienju ovekolikih robota." "Na kakvu vrstu korienja mislite, dr Amadiro?" "Ma hajdete, gospodine Bejli! Ne pravimo se neveti. Dr Fastolf vam je sigurno govorio o planovima globalista za dalje naseljavanje Galaksije?" "Jeste, govorio mi je o tome, ali to se toga tie, i dr Vasilija mi je govorila o tekoama naunog napretka kada su u pitanju individualna istraivanja. Ipak, to ne umanjuje moju elju da o tim stvarima ujem i vae miljenje. Niti to treba da vas sprei da me sa svojim razmiljanjima upoznate. Na primer, elite li da tumaenje

dr Fastolfa, kada su planovi globalista u pitanju, shvatim kao neizvitopereno i nepristrasno - i da li biste to javno izneli? Ili biste te planove opisali vlastitim reima?" "S obzirom na to kako ste se izrazili, gospodine Bejli, ne nameravate, zapravo, da mi ostavite nikakvu mogunost izbora." "Tako je, dr Amadiro." "Dobro, onda. Ja... U stvari, trebalo bi da kaem 'mi', budui da ljudi u Institutu o tome istovetno misle. Razmiljamo o budunosti i elimo da vidimo kako oveanstvo iznalazi sve vie novih svetova koji bi se mogli naseliti. Ne bismo, meutim, eleli da u tom procesu samoodbira doe do unitenja starih planeta, ili njihovog svoenja na samrtnike, kao to je - izvinite to ovo moram da kaem sluaj sa Zemljom. Mi, naprosto, ne elimo da nas nove planete lie najboljih meu nama, ostavljajui za sobom samo talog. Shvatate me, zar ne?" "Molim vas, nastavite." "U bilo kojoj drutvenoj zajednici utemeljenoj na robotima, kao to je sluaj i sa naom, najjednostavnije je reenje poslati robote da odigraju ulogu prvih naseljenika. Roboti bi tamo izgradili nove drutvene zajednice, i postavili na noge itav svet, i kasnije bi, bez posebnog odbira, za njima mogli poi i ljudi, jer bi ti novi svetovi bili podjednako ureeni i prilagoeni naim potrebama kao i stari svetovi - tako da bismo, da tako kaem, mogli na nove svetove otii ne naputajui stare." "Ne postoji li, ipak, mogunost da roboti, umesto ljudskih, stvore robotske svetove?" "U pravu ste - kada bismo na njih poslali robote koji nisu nita vie od obinih robota. Imamo, meutim, mogunost da tamo poaljemo ovekolike robote, poput ovog ovde Denila, koji bi, izgraujui svetove po svojoj meri, istovremeno podigli svetove po naim merilima. Dr Fastolf se, meutim, tome protivi. On se zalae za zamisao da ljudska bia vajaju nove svetove od tuih i nepristupanih planeta, ne uviajui da bi uloeni napor bio ogroman, ne mislim pri tom samo na ljudske ivote, ve bi to, kao ishod, imalo stvaranje svetova koje bi katastrofalna zbivanja oblikovala u neto sasvim drugaije od svetova kakve poznajemo." "Kao to se dananji svetovi Svemiraca razlikuju od Zemlje, i jedan od drugog?" Amadiro na trenutak kao da zaboravi na srdanost; delovao je nekako zamiljeno. "Iskreno da vam kaem, gospodine Bejli, dotakli ste neto veoma vano. Govorei maloas, imao sam u vidu samo Auroru. Svetovi Svemiraca odista se meusobno razlikuju, i veini meu njima nisam osobito sklon. Jasno mi je mada je, razume se, sasvim mogue da su u pitanju samo moje predrasude - da je Aurora, najstariji meu njima, ujedno i najbolji i najuspeniji. Ne teim ja itavom raznovrsju novih svetova, od kojih samo nekoliko moe biti od stvarne vrednosti. Ono emu teim je jo vie Aurora - zapravo, na milione Aurora - i stoga elim da novi svetovi budu sazdani po slici i prilici Aurore pre nego to ljudska bia dospeju

na njih. Uzgred budi reeno, to i jeste razlog to sebe nazivamo 'globalistima'. Ono do ega nam je stalo jeste ovaj na globus - Aurora - i to je sve." "Znai li to, dr Amadiro, da ne nalazite nita vredno u raznovrsnosti?" "Ukoliko bi sva ta raznovrsnost bila podjednako dobra, u tom bi sluaju i vredela; meutim, ukoliko bi to znailo zaostajanje makar samo jednog sveta - a pogotovo vie njih - od kakve bi to koristi bilo za oveanstvo?" "Kada biste zapoeli s takvim programom?" "Kada budemo raspolagali ovekolikim robotima, pomou kojih bismo to izveli. Do sada su postojala samo dva takva robota, oba Fastolfova, od kojih je jednog sam unitio, ostavivi samo Denila kao uzorak." Pri tom, pogled mu nakratko ponovo odluta do Denila. "Kada oekujete da ete imati ovekolike robote?" "Teko je to rei. Jo nismo uhvatili korak sa dr Fastolfom." "Uprkos tome, dr Amadiro, to je vas mnogo, dok je on sam?" Amadiro za trenutak skupi ramena. "Razmeete se sarkazmom, gospodine Bejli. Pre svega, Fastolf je poeo sa radom mnogo pre nego mi; pored toga, iako Institut postoji ve due vreme, na posao smo se punom parom bacili tek pre dve godine. Pri svemu tome, bie neophodno ne samo da uhvatimo korak sa Fastolfom, ve i da ga preteknemo. Denil je nesumnjivo uspena tvorevina, ali je ipak samo prototip i nikako se ne moe smatrati savrenim." "U kom smislu treba usavriti ovekolike robote, kako bi nadmaili Denilove mogunosti?" "Oigledno, morali bi biti jo blii ljudskim biima. Moralo bi ih biti oba pola, a moralo bi biti i onih koji bi odgovarali dejem uzrastu. Ukoliko elimo da na tim planetama izgradimo pravo ljudsko drutvo, morali bismo imati i zastupnike svih narataja." "Bojim se, dr Amadiro, da ete se suoiti s ozbiljnim potekoama." "Izvan svake sumnje. Ima ih mnogo. A kakve nam vi to potekoe predviate, gospodine Bejli?" "Ukoliko nainite ovekolike robote koji su toliko bliski ljudskim biima da e biti u stanju da stvore ljudsko drutvo, i ukoliko meu njima budu zastupljeni svi narataji oba pola, kako, u tom sluaju, mislite da ih razlikujete od samih ljudskih bia?" "Zar e to biti od ikakve vanosti?" "Moglo bi biti. Ukoliko takvi roboti budu suvie nalik ljudima, moe se desiti da srastu sa ljudskom zajednicom i postanu deo opteoveanske porodice - te, sledstveno tome, nedovoljno pogodni da poslue kao pioniri." Amadiro se nasmeja. "To vam je, oigledno, palo na pamet zbog Gladijine privrenosti Janderu. Vidite, iz razgovora sa Gremionisom i dr Vasilijom, saznao sam poneto od onoga o emu ste raspravljali sa tom enom. Podseam vas, meutim, da je Gladija sa Solarije, i da njene predstave o braku nisu, neophodno, u

saglasnosti s auroranskim shvatanjima." "Nisam ba na nju mislio. Imao sam u vidu da se polni odnosi na Aurori veoma iroko tumae i da se, ak i danas, roboti prihvataju kao seksualni partneri - ak i roboti tek izdaleka nalik ljudskim biima. Ali ukoliko stvarno ne biste mogli razlikovati nekog robota od ljudskog stvora..." "Ostaje pitanje dece. Roboti ne mogu ni praviti, ni raati decu." "Ta nas injenica, meutim, dovodi do jedne druge teme. Roboti e, nesumnjivo, morati da budu dugoveni, budui da izgradnja odgovarajue drutvene zajednice moe potrajati i stoleima." "U svakom sluaju, morae biti dugoveni, ukoliko treba da lie na Aurorance." "A deca - takoe dugovena?" Amadiro nita ne odgovori. "Bie to vetaka, robotska deca koja nikad nee odrasti - koja nikada nee sazreti i postati odrasle osobe. To e, nesumnjivo, u sve uneti jedan dovoljno neljudski elemenat, tako da e senka sumnje pasti na prirodu itavog nastalog drutva." Amadiro uzdahnu. "Dotakli ste samu sutinu, gospodine Bejli. Zaista razmiljamo o postupku koji bi omoguio da roboti imaju potomstvo koje bi potom na neki nain raslo i sazrevalo - barem onoliko dugo koliko je neophodno da se uspostavi drutvena zajednica kakvu elimo." "A onda, kada ljudi stignu, zamiljate da robote vratite njihovim uobiajenim oblicima ponaanja?" "Moda - ukoliko nam se to uini preporuljivim." "A to se tie robotskog potomstva? Po svemu sudei, najbolje bi bilo da korieni sistem bude to blii ljudskom, je li tako?" "Vrlo verovatno." "Polni odnos, zaee, roenje?" "Po svoj prilici." "Ukoliko ti roboti uspostave drutvenu zajednicu koja e biti takva da je, naprosto, nee biti mogue razlikovati od ljudske, ne mislite da bi u tom sluaju, kada stignu i ljudska bia, bilo razlono oekivati da e roboti doseljenike doekati s odbojnou i, ak, pokuati da ih spree? Mislite li da se roboti ne bi mogli poneti prema Aurorancima na isti nain na koji se vi odnosite prema Zemljanima?" "Gospodine Bejli, roboti e i dalje biti obavezni da se pokoravaju Trima Zakonima." "Tri Zakona govore o obavezi robota da ne nanesu nikakvo zlo ljudskim biima, kao i da izvravaju njihove naloge." "Tano." "ta, meutim, ako roboti budu toliko nalik ljudskim biima da ponu sebe smatrati ljudskim biima koja valja tititi i sluati? Mogli bi, ak, s punim pravom, staviti sebe iznad doseljenika."

"Dobri moj gospodine Bejli, zbog ega vas sve te stvari toliko brinu? Sve to pripada dalekoj budunosti. Ve e se vremenom nai reenja, kako budemo napredovali i na temelju posmatranja poeli bolje da sagledavamo stvarne probleme." "Moda Auroranci, dr Amadiro, kada shvate o emu je re, ba i nee bezrezervno biti voljni da podre to to vi imate na umu. Moda e biti skloniji gleditima dr Fastolfa." "Zaista? Prema miljenju dr Fastolfa, ukoliko Auroranci ne bi bili u stanju da sami, i bez pomoi robota, nasele nove planete, trebalo bi podstai Zemljane da to uine." "Meni se to izgleda sasvim razumno gledite." "Zato to ste Zemljanin, dragi moj Bejli. Uveravam vas, meutim, da Aurorance ne bi nimalo radovala pomisao da se Zemljani roje po drugim svetovima, stvarajui nove konice i sa bilionima i trilionima pripadnika svoje vrste grade neko galaktiko carstvo, osudivi istovremeno svetove Svemiraca - na ta? U najboljem sluaju na beznaajnost, a u najgorem na potpun nestanak." "Meutim, alternativa tome su ovekoliki roboti, koji grade drutvene zajednice veoma nalik ljudskim, ne dozvoljavajui pristup pravim ljudskim biima. Oni bi postepeno izgradili galaktiko carstvo, svodei svetove Svemiraca u najboljem sluaju na beznaajnost, a u najgorem na potpun nestanak. Ubeen sam da bi Auroranci, ipak, radije videli ljudsko, nego robotsko galaktiko carstvo." "Zbog ega ste toliko uvereni u to, gospodine Bejli?" "Oblici koje vae drutvo sada poprima uveravaju me u to. Na putu ovamo, bilo mi je reeno da se na Aurori ne pravi nikakva razlika izmeu ljudi i robota, ali to uopte nije tano. Tako neto jo ne postoji u stvarnosti, mada je sasvim mogue da Auroranci laskaju sebi da je taj prieljkivani ideal ve ostvaren." "Ovde ste - koliko? - Tek nepuna dva dana, i ve o tome moete da sudite?" "Tako je, dr Amadiro. Moda sam, ba stoga to sam stranac, u stanju da to jasnije sagledam. Ne zaslepljuju me ni vai obiaji ni vai ideali. Robotima nije dozvoljen pristup u line prostorije, i to je sasvim jasno naznaeno - ljudskim biima omogueno je da imaju mesto gde mogu biti sami. Vi i ja sedimo ovde sasvim oputeni, dok je robotima dodeljeno da stoje u svojim udubljenjima..." Bejli mahnu rukom prema Denilu. "Eto, i sami moete uoiti razliku. Mislim da e ljudska bia - ak i Auroranci - uvek teiti da tu razliku uine uoljivom, i nastojati da sauvaju svoju ljudsku posebnost." "Zapanjujue, gospodine Bejli." "Nimalo, dr Amadiro. Izgubili ste. ak i kada bi vam polo za rukom da Aurorancima nametnete uverenje da je dr Fastolf unitio Jandera, ak i ako uspete da dr Fastolfa svedete na politiku nulu, ak i ako pridobijete vladu i javno mnenje da odobri va plan o naseljavanju drugih svetova pomou robota - dobili biste samo na vremenu. im Auroranci prozru sve posledice vaeg plana, istog e se asa

okrenuti protiv vas. Bilo bi stoga bolje da obustavite napade na dr Fastolfa i postignete s njim neki dogovor, kako bi se naao nain da nove svetove nasele Zemljani, ne ugroavajui pri tom ni Auroru ni svetove Svemiraca u celini." "Zapanjujue, gospodine Bejli", ponovi Amadiro. "Zaista, nemate izbora", odreza Bejli. "Kada maloas rekoh da su vaa razmiljanja naprosto zapanjujua", odvrati Amadiro oputenim i gotovo veselim glasom, "nisam imao u vidu sadrinu onoga to ste rekli, ve puku injenicu da ste to uopte izgovorili - i da mislite da vaa razmiljanja uopte imaju nekog smisla." 56. Bejli je posmatrao Amadira kako posee za poslednjim komadom patete i kako polovinu stavlja u usta, oigledno se sladei. "Ba su odline", primeti Amadiro. "Samo, bojim se da sam previe popustljiv prema jelu. Ali ta ono rekoh? Ah, da. Gospodine Bejli, mislite li zaista da ste otkrili neku tajnu? Da sam vam rekao neto to ve svima na ovom naem svetu nije poznato? Da su moji planovi opasni, ali da ih, uprkos tome, istrtljavam svakoj pridolici? ak mi se ini da razmiljate na sledei nain: ako bude govorio dovoljno dugo, sigurno e neto izlanuti, to e se kasnije moi upotrebiti. E pa, uveravam vas da se to sigurno nee dogoditi. Postoje pismene zabeleke o mojim nastojanjima da pribavim to je mogue vie ovekolikih robota, itave porodice robota, i o stvaranju robotske kulture to je mogue slinije ljudskoj. Te su zabeleke dostupne kako naoj vladi, tako i svakom zainteresovanom pojedincu." "Da li je iroj javnosti ita o tome poznato?" upita Bejli. "Verovatno nije. ira javnost, znate, pravi vlastite redoslede vrednosti, i prvenstveno je zainteresovana za sledei obed, narednu hipertalasnu emisiju, ili predstojeu utakmicu u bezteinskom fudbalu; jedva da je i zanima ta e se zbiti tokom dolazeeg stolea ili milenijuma. Uprkos tome, i ira javnost bi moje planove prihvatila s istim onim zadovoljstvom sa kojim ih primaju i umni ljudi koji su ve imali priliku da se sa njima upoznaju. Oni koji bi im se usprotivili ne bi bili dovoljno brojni, da bi uopte bili vani." "Jeste li zaista sigurni u to?" "Iako vam to moe udno zvuati, jesam. Bojim se da ne shvatate jainu oseanja koje Auroranci - kao i Svemirci uopte - gaje prema Zemljanima. Ja, neka vam to bude jasno, takva oseanja ne delim, i na primer, sada u razgovoru s vama veoma sam oputen. Nema u meni ni trunke onog primitivnog straha od mogue zaraze; ne umiljam sebi da smrdite; ne prepoznajem u vaem ponaanju nita to bi mi u naelu delovalo uvredljivo; ne smatram da vi i vai kujete zaveru da nas liite ivota i pokradete nau imovinu... Ipak, veina Auroranaca sklona je ba takvom stavu. To se, moda, ne oituje odmah, na povrini, i Auroranci umeju da se veoma utivo ophode prema pojedinim Zemljanima koji im deluju pristojno;

ipak, samo malo zagrebite - samo ih stavite na probu - i sva njihova mrnja i podozrenje namah e izbiti. Recite im samo da e se Zemljani, poput utih mrava, namnoiti po novim svetovima i konano, ovladati itavom Galaksijom - i videete kako e pobesneti, zahtevajui da se Zemlja uniti pre no to se to dogodi." "ak i kada bi alternativa tome bila stvaranje robotskog drutva?" "Razume se. U stvari, vi ne shvatate ni naa oseanja prema robotima. Mi smo bliski s njima; oni su deo nae kulture." "Nije tako... Oni su vae sluge. Oseate se nadmonim i odravaete odnos bliskosti s njima samo dotle dok se budete oseali nadmonim. Meutim, ukoliko bi zapretilo da doe do preokreta - da oni postanu nadmoni nad vama - iz temelja biste bojim se, i to na uasavajui nain, promenili svoje ponaanje." "Kaete to, naprosto, stoga to bi Zemljani tako postupili." "Ne... Na primer, ne dozvoljavate im pristup u line prostorije. Ve je i to dovoljan simptom." "Njima te prostorije, naprosto, nisu potrebne. Imaju vlastite higijenske prostorije, a pored toga, ne izbacuju nikakav organski otpad... Jednostavno, nije re o pravim ljudskim biima. Da to jesu, nikakve razlike ne bi ni bilo." "U tom sluaju, jo biste vie od njih zazirali." "Mislite?" upita Amadiro. "Ali to je glupo! Zazirete li vi od Denila? Ukoliko je verovati onoj hipertalasnoj drami - to meni, priznajem, nije ni na kraj pameti - u vama se pobudila velika naklonost prema Denilu. I jo je oseate, zar ne?" Bejlijevo utanje bilo je dovoljno reito, i Amadiro pohita da iskoristi steenu prednost. "Ovog asa", nastavi on, "vama kao da nimalo ne smeta injenica da iskar, mirno i bez rei, stoji u svom udubljenju; meutim, na osnovu sitnih nagovetaja u vaem ponaanju nije mi teko da uoim da vam ne godi injenica da je i Denil u istom poloaju. Smatrate da suvie podsea na ljudsko bie, da bi se prema njemu trebalo odnositi kao prema robotu. Ne zazirete dodatno od njega samo zato to vie nalikuje ljudskom biu." "Ja sam Zemljanin", odgovori Bejli. "Tano je da imamo robote, ali ne i robotsku kulturu. Ne moete suditi samo na osnovu mog sluaja." "A Gladija koja je Jandera pretpostavila jednom ljudskom biu..." "Ona je Solarijanka. Ne moete ni na osnovu nje izvlaiti uoptene zakljuke." "Na osnovu ega onda vi prosuujete? Naprosto, samo nagaate. Meni izgleda oigledno da e neki robot, dovoljno nalik ljudskom biu, biti i prihvaen kao ljudsko bie. Zahtevate li dokaz da ja nisam robot? Oigledno, injenica da izgledam kao ljudsko bie sasvim je dovoljna. Na kraju krajeva, nee nam biti vano da li su nove svetove naselili Auroranci koji jesu ljudska bia, ili koji samo tako izgledaju - pod uslovom, razume se, da se ne uoava nikakva razlika. Jer - bili ljudska bia ili roboti - u oba sluaja bie Auroranci, a ne Zemljani." Bejlijevo samopouzdanje kao da malo splasnu. "ta e se dogoditi ako vam

nikad ne poe za rukom da nainite ovekolike robote?" upita on neubedljivo. "A zbog ega ne bismo uspeli? Obratite, molim vas, panju na to da upotrebljavam mnoinu. Mnogo nas ovde radi na tome." "Sasvim je mogue da velikom broju osrednjih, ipak, na kraju ne poe za rukom da stvori jednog, neophodnog, genija." "Mi ovde nismo 'osrednji'", odreza Amadiro. "Moda Fastolf na kraju, ipak, zakljui da bi mu i te kako koristilo da nam se prikljui." "Nisam ba siguran u to." "Ja jesam. Nee mu ba goditi da bude bez ikakvog uticaja u vladi, i kada se nai planovi za naseljavanje Galaksije ponu ostvarivati, i kada konano uvidi da nas njegovo protivljenje nije zaustavilo, i on e nam se pridruiti. Bie sasvim ljudski da to uini." "Ne verujem da ete vi prevagnuti." "Moda zato to ivite u ubeenju da e, zahvaljujui vaoj istrazi, Fastolf biti osloboen krivice, i da e vam poi za rukom da je, moda, prebacite na mene, ili nekog drugog." "Moda", odvrati Bejli neodreeno. Amadiro odmahnu glavom. "Prijatelju moj, da sam i za trenutak pomislio da biste bili u stanju da mi pokvarite planove, mislite li da bih tek tako sedeo ovde i ekao da me unitite?" "Vi to i ne inite. Trudite se, zapravo, da ova istraga ne uspe. Zbog ega biste, inae, tako postupali, ukoliko ste sasvim sigurni da vam se ne mogu ispreiti na putu?" "U stvari", poe Amadiro, "moete mi se ispreiti - tako to ete obeshrabriti neke od lanova mog Instituta. Ne predstavljate opasnost, ali izazivate nevolje - a ja ni to ne elim. I stoga, ukoliko budem mogao, uiniu kraj tom vaem petljanju - ali uiniu to odmereno, ak na najljubazniji mogui nain. Ali da ste zaista opasni..." "ta biste, dr Amadiro, u tom sluaju bili u stanju da uinite?" "Mogao bih vas odmah sada epati i drati zatvorenog sve dok vas odavde ne proteraju. Sumnjam da bi veinu Auroranaca naroito potresao moj postupak prema tamo nekom Zemljaninu." "Pokuavate da me zastraite, ali vam to nee upaliti. Dobro znate da vam moji roboti to ne bi dozvolili." "Da li shvatate da bi na jedan moj poziv stotinu robota istog asa nagrnulo ovamo? ta bi, u odnosu na njih, mogli uiniti vai roboti?" "Nijedan od njih ne bi smeo da me povredi, budui da nisu u stanju da razlikuju Aurorance od Zemljana. Poto sam ljudsko bie, i mene tite Tri zakona robotike." "Mogli bi da vas uine bezopasnim - ne povredivi vas - dok bi vai roboti bili uniteni." "Nije ba tako", odvrati Bejli. "iskar budno motri na vas, i u sluaju da uinite makar samo jedan pokret kako biste pozvali svoje robote, on bi vas uinio

bezopasnim. Kao to i sami znate, veoma je brz; a kada bi se to desilo, vai bi roboti, ak i kada bi vam polo za rukom da ih pozovete, bili sasvim nemoni. Shvatili bi, naime, da bi svaki njihov nasrtaj na mene znaio da vas izlau ozbiljnoj opasnosti." "Zaista verujete da bi me iskar povredio?" "Da bi mene zatitio? Razume se! ak bi vas i ubio, ukoliko bi to bilo izvan svake sumnje neophodno." "Ne mislite to, valjda, ozbiljno?" "Da, mislim", odvrati Bejli. "Denil i iskar dobili su nalog da me tite. Dr Falstof je u pojaavanje Prvog zakona uloio svo svoje znanje - sa posebnim naglaskom u odnosu na moju linost. Nisu mi to ba tako potanko objasnili, ali sam uveren da stvari upravo tako stoje. Ukoliko bi moji roboti bili primorani da se opredele izmeu toga hoe li dopustiti da se vama desi neto loe, ili da se neko zlo dogodi meni, iako sam Zemljanin, odluie u moju korist bez i najmanjeg premiljanja. Nadam se da vam je jasno da dr Fastolf ba ne brine mnogo o vaoj dobrobiti." Amadiro se prigueno nasmeja, i iskezi se. "Siguran sam, gospodine Bejli, da ste to se toga tie u pravu, i ba zato je dobro to ste mi to rekli. Poznato vam je, dragi moj gospodine, da i ja snimam ovaj na razgovor - rekao sam vam to na samom poetku - i sada sam ba zadovoljan zbog toga. Moe se desiti da dr Fastolf izbrie ovaj poslednji deo naeg razgovora; uveravam vas, meutim, da ja to neu uiniti. Na osnovu onoga to ste rekli, sasvim je jasno da je spreman da protiv mene upotrebi robote - ak i da me ubije, ukoliko bi mu to polo za rukom. Istovremeno, iz ovog naeg razgovora - odnosno, bilo kog drugog razgovora koji sam vodio - ne moe se izvui zakljuak da ja nameravam da nanesem zlo ne samo njemu, ve ni vama. Ko je onda, gospodine Bejli, od nas dvojice vei nitkov? Verujem da ste to shvatili, i stoga, mislim da posle ovoga treba da okonamo ovaj na razgovor." On ustade, i dalje se smekajui, a Bejli, progutavi knedlu, gotovo automatski, takoe ustade. "Ipak, eleo bih jo neto da vam kaem", nastavi Amadiro. "I da znate, to to u vam sada rei nema nikakve veze s ovim naim malim sporom ovde na Aurori izmeu Fastolfa i mene. U stvari, gospodine Bejli, re je o vaem problemu." "Mom problemu?" "Moda bi trebalo da kaem - Zemljinom problemu. Pretpostavljam da oseate snanu potrebu da spasete jadnog Fastolfa od njegove vlastite ludosti, naprosto stoga to zamiljate da ete na taj nain svojoj planeti obezbediti priliku za dalje irenje. Ne vredi vam, gospodine Bejli. U potpunoj ste zbrci - da upotrebim izraz 'lud zbunjenog', na koji sam naiao u nekom od vaih istorijskih romana." "Moram priznati da mi taj izraz nije poznat", odvrati Bejli kruto. "Vidite, hteo sam da kaem da stvari stoje upravo obrnuto. Kada moja gledita budu preovladala u vladi - obratite panju: kaem 'kada', a ne 'ukoliko' - Zemlja e,

priznajem, biti prisiljena da ostane u okvirima vlastitog planetarnog sistema, ali to e biti samo za njeno dobro. Aurora e doi u priliku da se dalje iri i konano, uspostavi beskonano carstvo. Ukoliko, dakle, budemo znali da e Zemlja zauvek ostati samo Zemlja, i da nikad nee postati nita vie od toga, ta e nam ona znaiti? Sa itavom Galaksijom koja e nam stajati na raspolaganju, nee biti nikakvog razloga da zavidimo Zemljanima na jedinom svetu koji e im preostati. ak emo biti spremni da Zemljanima, to god vie budemo mogli, uinimo njihov svet prijatnijim nego to je sada. S druge strane, gospodine Bejli, ukoliko bi Auroranci postupili prema Fastolfovim zahtevima i dozvolili Zemljanima da na druge svetove poalju svoje iseljenike, nee proi mnogo vremena i sve vei broj meu nama poee da shvata da e Zemlja ovladati itavom Galaksijom, da e nas opkoliti sa svih strana i stisnuti, osuujui nas na tavorenje i laganu smrt. Posle takvog saznanja, ak ni ja neu vie biti u stanju da ita uinim. Ni svojim linim razboritim stavom prema Zemljanima neu moi da zaustavim silovito razgorevanje auroranske sumnjiavosti i predrasuda, i to nee biti nimalo dobro za Zemlju. Shodno tome, gospodine Bejli, ukoliko istinski brinete za dobrobit svog naroda, morate se usredsrediti na to da Fastolf ne uspe da ovoj planeti nametne svoj zlokobni plan. Zapravo, morali biste vrsto stati uz mene. Razmislite o tome. Govorim vam sve ovo, uveravam vas, iz iskrenog oseanja prijateljstva i simpatija i prema vama i prema vaem svetu." Amadiro se i dalje srdano osmehivao, ali je, sada, to nedvosmisleno bilo vuje cerenje. 57. Pratei Amadira, Bejli i dvojica njegovih robota izioe iz sobe i uputie se hodnikom. Amadiro iznenada zastade pred jednim neupadljivim vratima. "elite li da se olakate ovde pre nego to iziete?" upita on. Za trenutak, nita ne shvatajui, Bejli se zbuni, ali se odmah priseti kako je Amadiro maloas upotrebio stari izraz koji je pronaao u istorijskim romanima. "Seam se", odgovori on, "da je neki davnanji general, ije ime nisam upamtio, vodei rauna o iznenadnim potrebama vojnog zanata, jednom rekao: 'Nikada ne propustite priliku da se dobro ispiate!'" Amadiro se veselo nasmeja. "Odlian savet", sloi se on. Ba kao i moj, da ozbiljno porazmislite o onome to vam maloas rekoh... Ipak, primetio sam da oklevate. Nadam se da ne mislite da vam postavljam neku zamku. Verujte mi, nisam nikakav varvarin. U ovoj zgradi ste moj gost, i ako ni zbog ega drugog, zbog toga ste savreno bezbedni." "Ako oklevam, to je samo stoga to razmiljam o uputnosti korienja prilike da se, ovaj... ovde olakam. Razume se, imajui u vidu injenicu da nisam s Aurore."

"Kojeta, dragi moj Bejli. Kakav drugi izbor imate? Nuda je prea od svega. Molim vas, nemojte se ustruavati. Uzmimo to kao simbolian gest - da ne delim uvreene auroranske predrasude i da vama i Zemlji elim sve najbolje." "Moete li, kad smo ve kod toga, poi i korak dalje?" "U kom smislu, gospodine Bejli?" "Dokaite mi da ste iznad predrasuda ove planete i kada su roboti u pitanju..." "Ne postoje nikakve predrasude kada su roboti u pitanju", odgovori Amadiro brzo. Bejli ozbiljno klimnu, u znak da prihvata Amadirovu tvrdnju, i zavri zapoetu reenicu: "... time to ete im dopustiti da sa mnom uu u line prostorije? Sve se vie oseam neprijatno bez njih." Amadiro je trenutak bio u oku. Meutim, uspeo je brzo da se pribere. "Ah, svakako, gospodine Bejli", odvrati on natutivi se. "Ipak, ma ko da je ovog asa tamo unutra, mogao bi se tome energino suprotstaviti. Ne bih eleo da budem vinovnik nekog skandala." "Trenutno, tamo unutra nema nikoga. Pre svega, re je o linim prostorijama za samo jednu osobu, a i da je neko unutra, na vratima bi stajao znak da je prostorija zauzeta." "Hvala vam, dr Amadiro", ree Bejli i otvori vrata. "iskare, molim te, ui." iskar je asak oklevao; ipak, nije izustio ni re prigovora ve je kliznuo unutra. Na Bejlijev znak, za njim poe i Denil, ali on u prolazu dohvati Bejlija za lakat i blago ga potisnu ispred sebe. "Odmah u izii", dobaci Bejli Amadiru dok su se vrata zatvarala za njima. "Hvala vam to ste mi ovo omoguili." Bejli ue u prostoriju to je god oputenije bio u stanju, ali ipak u dnu stomaka oseti neku vrstu gra. Da li je to trebalo da znai da ga oekuje neko neprijatno iznenaenje? 58. Prostorija je, meutim, bila prazna. Nije, ak, ni bilo mesta da se neko sakrije: bila je znatno manja od linih prostorija na Fastolfovom gazdinstvu. Konano, Bejli ugleda Denila i iskara kako utke stoje jedan kraj drugog, leima okrenuti vratima, kao da se trude da, poto su se ve tu obreli, zauzmu to je mogue manje mesta. Bejli se potrudi da im se obrati normalnim glasom, ali pri tom istisnu samo neto nalik na nerazgovetno krkljanje. Zatim nepotrebno buno proisti grlo. "Ne stojte tu kraj vrata - a ti, Denile, nemoj se ustruavati da govori." (Budui da je boravio na Zemlji, Denil je dobro znao da se u linim prostorijama ne sme govoriti.) Denil istog asa pokaza da to nije zaboravio. Prinese kaiprst usnama. "Znam, znam, ali nemoj se ustruavati. Ako je Amadiro u stanju da pree preko zabrane vezane za ulazak robota u line prostorije, mogu i ja zanemariti zabranu

govorenja u njima." "Nee li ti to smetati, partneru Elija?" upita Denil tihim glasom. "Ni najmanje", odgovori Bejli glasno. (U stvari, to to je Denil govorio u linim prostorijama bilo je neto drugo - re je bila, ipak, o robotu. Razgovor u jednoj ovakvoj prostoriji, bez prisustva nekog drugog ljudskog stvora, i nije delovao tako uasavajue kao to je to moglo izgledati. U stvari, kada su samo roboti bili prisutni to uopte nije delovao uasavajue, bez obzira na to koliko neki od njih mogao biti nalik ljudskom biu. Razume se, nije to mogao otvoreno rei. Mada Denil nije imao oseanja koja je mogao povrediti, Bejli je smatrao da bi se on sam, u njegovo ime, mogao osetiti povreenim.) A onda, odjednom neto mu sinu i on, potpuno pometen, pomisli da je skroznaskroz ispao budala. "U stvari", upita on, obrativi se Denilu veoma tihim glasom, -ne misli, valjda, da treba da budemo tihi zato to je ova prostorija ozvuena?" Poslednju re izgovorio je gotovo samo miui usnama. "Ukoliko pomilja, partneru Elija, da bi neko spolja, pomou neke vrste naprave za prislukivanje, mogao uti ta se ovde unutra govori, moram ti odmah rei da je to potpuno nemogue." "Zbog ega misli da bi bilo nemogue?" Pisoar se ispra brzo i beumno, i Bejli se uputi prema umivaoniku. "Na Zemlji", nastavi Denil, "prenaseljenost Gradova onemoguava gotovo svaku vrstu privatnosti. Uzima se kao samo po sebi razumljivo da se tui razgovori uju, i korienje naprava da bi se tui razgovori bolje uli moe izgledati sasvim prirodno. Ukoliko neki Zemljanin ne eli da ga drugi uju, on, naprosto, ne govori, to moda moe objasniti zbog ega je utanje obavezno na navodno intimnim mestima, kao to su, na primer, upravo line prostorije. Na Aurori, s druge strane, kao i na svim svetovima Svemiraca, privatnost je ivotna injenica i na izuzetno je visokoj ceni. Sea se, u tom smislu, Solarije i njenih bolesnih krajnosti? Ali ak i na Aurori koja ni izdaleka nije Solarija, ljudska bia meusobno odvaja obilje prostora nezamislivo na Zemlji, i povrh svega, i zid to ga dodatno stvaraju roboti. Naruiti tu privatnost znailo bi poiniti neto neshvatljivo." "Misli li, onda, da bi postavljanje prislukivaa u ovoj prostoriji predstavljalo kriminalno delo?" "Jo gore od toga, partneru Elija. Takvo ponaanje ne bi odgovaralo standardima uglaenog auroranskog dentlmena." Bejli se obazre oko sebe. Pogreno protumaivi njegovu nameru, Denil iz ormania koji nenaviknute oi nisu primeivale na prvi pogled, izvue ubrus i prui ga Bejliju. Bejli prihvati ubrus, ali to nije bilo ono to je traio. Oi su mu tragale za mikrofonom, budui da nikako nije mogao da poveruje da bi se neko dobrovoljno

liio takve pogodnosti, samo zato to se to kosilo sa normama civilizovanog ponaanja. Bio je to, meutim, uzaludan pokuaj - to je, pomisli on pomalo utueno, mogao i oekivati. Po svoj prilici, ne bi mu polo za rukom da pronae auroranski mikrofon ak i da se ovaj tu nalazio. U jednoj tuoj kulturi, naprosto, ne bi ni znao za im da traga. U meuvremenu, Bejli poe da sledi drugi tok sumnji koje su mu se rojile u glavi. "Reci mi Denile, budui da Aurorance poznaje bolje od mene, ta misli zbog ega se Amadiro uopte toliko trudi oko mene? Pristaje sa mnom na razgovor, troei pri tom svoje slobodno vreme. Ljubazno me ispraa. Nudi mi da upotrebim ovu prostoriju - to Vasilija ne bi nikad uinila. Kao da ima beskrajno mnogo vremena, i namerava da ga ba na mene utroi. Iz puke utivosti?" "Mnogi Auroranci die se svojom utivou. Moda je to sluaj i sa dr Amadirom. Nekoliko puta naglasio je da nije varvarin." "Jo jedno pitanje. ta misli, zbog ega je bio spreman da dozvoli da tebe i iskara povedem sa sobom u line prostorije?" "ini mi se da je time eleo da ukloni tvoje sumnje da te u ovoj prostoriji moda eka neka zamka." "Zbog ega bi mu to bilo vano? Zbog toga to mu je stalo da se nepotrebno ne potresem?" "Pretpostavljam da je u pitanju jo jedan od manira auroranskog dentlmena." Bejli odmahnu glavom. "Ako je ova prostorija ozvuena i Amadiro moe da me uje - neka me uje. Ne smatram ga ba uglaenim auroranskim dentlmenom. Bio je sasvim jasan u pogledu toga da e, ukoliko ne obustavim istragu, i Zemlja kao celina zbog toga imati tete. Je li to ponaanje uglaenog dentlmena? Ili ponaanje neverovatno osionog ucenjivaa?" "Auroranski dentlmen", odgovori Denil, "moe smatrati neophodnim da pribegne pretnjama, ali ak i tada, nastojae da to uini na uglaen nain." "Ba kao to je to Amadiro i uinio. Znai, dentlmen se prepoznaje prema nainu ophoenja, ne prema sadrini onoga to kae. S druge strane, Denile, ti si robot i nisi u stanju da kritikuje neko ljudsko bie. Je li tako?" "Bilo bi mi zaista teko da tako neto uinim. Ali partneru Elija, mogu li da te neto upitam? Zbog ega si zatraio dozvolu da ovamo povede iskara i mene? Mislio sam da uopte nisi spreman da poveruje da si u opasnosti. Da li si u meuvremenu doao do zakljuka da si bezbedan samo u naem prisustvu?" "Ne, Denile, uopte nije re o tome. Sada sam potpuno ubeen da nisam ugroen, i da nikada i nisam bio." "Ipak, partneru Elija, ispoljio si podozrenje kada si uao u ovu prostoriju. Odmah si poeo da se ogleda unaokolo." "Razume se!" uzviknu Bejli. "Rekao sam da sam uveren da nisam u opasnosti, ali nisam rekao da opasnosti nema." "Ne vidim u emu je razlika, partneru Elija", odvrati Denil.

"Razgovaraemo o tome kasnije... Jo nisam siguran da li se ova prostorija prislukuje ili ne." Bejli oseti da vie nema razloga da se tu dalje zadrava. Ree: "Dovoljno smo se zadrali, Denile; nisam nimalo urio. Vreme je da iziemo. Pitam se, samo, da li nas Amadiro jo eka napolju, ili je u meuvremenu zaduio nekog od svojih potinjenih da nas isprati do izlaza. Na kraju krajeva, sigurno je da ima puno posla i sumnjam da itav dan moe utroiti na mene. ta ti, Denile, misli o tome?" "Bilo bi loginije da je dr Amadiro za to zaduio nekog drugog." "A ti, iskare? ta ti misli?" "Slaem se sa prijateljem Denilom, mada, iz iskustva znam da se ljudska bia ne ponaaju uvek u skladu sa onim to se ini loginim." "Ja ipak mislim", ree Bejli, "da nas Amadiro i dalje strpljivo iekuje. Ukoliko ga je neto nagnalo da toliko vremena utroi na nas, sklon sam da poverujem da ono to ga u tom smislu pokree - ma o emu da je bila re - nije izgubilo prvobitni zamah." "Ne znam ta bi, partneru Elija, moglo biti to to ga pokree", primeti Denil. "Ni ja, Denile", odvrati Bejli, "ali upravo me to kopka. Iziimo i ustanovimo o emu je re." 59. Amadiro ih je zaista ekao sa druge strane vrata, na istom onom mestu na kome ga je Bejli ostavio. Ugledavi ih, on se nasmei, ne pokazujui uopte nestrpljenje. Bejli nije mogao da se uzdri da ne uputi jedan brzi ta-sam-ti-rekao pogled prema Denilu koji mu, meutim, odvrati sa savrenom bezazlenou. "Veoma mi je ao, gospodine Bejli", ree Amadiro, "to niste ovde ostavili iskara kada ste uli u line prostorije. Mogao sam da ga upoznam u prolosti, kada smo Fastolf i ja bili u boljim odnosima, ali nisam. Znate, Fastolf mi je nekada bio profesor." "Zaista?" upita Bejli. "Istinu da vam kaem, nisam to znao." "Niste ni mogli, osim ukoliko vam neko nije rekao - pretpostavljam, takoe, da za vreme svog kratkog boravka na ovoj planeti niste imali prilike da neto vie saznate o takvim beznaajnostima... Ali poimo, upravo mi je palo na um da me neete smatrati gostoljubivim ukoliko propustim priliku kad ste ve ovde da vam pokaem Institut." "Stvarno", odvrati Bejli, ukrutivi se, "morao bih..." "Ali molim vas", nastavi Amadiro, a u glasu mu se oseti primesa neeg zapovednikog. "Stigli ste na Auroru jue izjutra, i sumnjam da ete se jo dugo zadrati na ovoj planeti. Ovo e vam moda biti jedina prilika da bacite pogled na jednu modernu laboratoriju koja se bavi istraivanjima na podruju robotike." On uze Bejlija pod ruku, i nastavi da mu govori prisnim tonom. ('Toroe', bio je prvi izraz koji Bejliju pade na um.)

"Umili ste se", nastavi Amadiro, "i obavili svoje fizioloke potrebe. Mora da postoje i drugi robotiari s kojima biste eleli da porazgovarate, i to u vam sa zadovoljstvom omoguiti, budui da elim da vam pokaem kako vam neu postavljati nikakve prepreke u vaoj istrazi - tokom ono malo vremena koliko e vam jo biti dozvoljeno da je vodite. U stvari, mislim da ne postoji razlog zbog koga ne biste i veerali s nama." "Ako mi dozvolite da vas prekinem, gospodine..." umea se iskar. "Ne dozvoljavam!" odvrati Amadiro s nedvosmislenom vrstinom u glasu, i robot zauta. Zatim se ponovo obrati Bejliju. "Dragi moj gospodine Bejli, kao to vidite, veoma dobro poznajem robote. Uostalom, ko bi ih i mogao bolje poznavati? Osim, razume se, onog jadnog Fastolfa. Eto, siguran sam da je iskar nameravao da vas podseti na neki ranije ugovoreni sastanak, na neko obeanje, na neki posao ali nita od svega toga nema vie svrhe. Budui da e vaa istraga biti uskoro okonana, nita od onoga na ta je iskar nameravao da vas podseti nema vie nikakvog znaaja. Zaboravimo, stoga, sve te besmislice i bar nakratko, budimo prijatelji. Treba da znate, dobri moj gospodine Bejli", nastavi on, "da sam ja pravi zaljubljenik u Zemlju i njenu kulturu. Nije to ba najomiljenija tema ovde na Aurori, ali to se mene tie, smatram je fascinantnom. Posebno me zanimaju drevna zemaljska istorija, kada se na Zemlji govorilo na stotine jezika i kada meuzvedani standardni govor jo nije bio uveden... Da li biste mi, uzgred budi reeno, dozvolili da vam estitam na vaem izvrsnom vladanju meuzvezdanim govorom? Ovuda, ovuda", dodade on, skrenivi za jedan ugao. "Uskoro emo se nai u prostoriji za simulaciju delovanja pozitronskih mozgova. Videete, ima u tome neke uvrnute lepote, a moda emo biti u prilici i da prisustvujemo jednom od eksperimenata. Deluje, zapravo, kao prava simfonija... Ali maloas vam pomenuh vae vladanje meuzvezdanim govorom. Jedna od mnogih auroranskih predrasuda je da Zemljani taj govor koriste u jednoj krajnje nerazumljivoj varijanti. Kada je ona hipertalasna drama o vama bila prikazana, mnogi nisu poverovali da su glumci bili Zemljani - naprosto zbog toga to su razumeli njihov govor! A evo, ja razumem va govor." I on se ponovo, iroko nasmeja. "Pokuao sam da itam i ekspira", nastavi Amadiro samouvereno, "ali ga, razume se, nisam mogao itati u originalu; prevod je, opet, krajnje uproen. Razume se, moram poi od toga da je greka u prevodu, a ne u samom ekspiru. Bolje sam proao sa Dikensom i Tolstojem, moda i zato to je re o prozi, premda imena njihovih junaka, naprosto, nisam u stanju da izgovorim. Ono to pokuavam da kaem, gospodine Bejli, jeste da sam veliki poklonik Zemlje. elim joj sve najbolje. Shvatate li?" On uperi vuji pogled u Bejlija. Bejli podie glas, ubacujui svoje rei izmeu reenica svog sagovornika koje su tekle glatko poput slapova. "Bojim se, dr Amdiro, da neu moi da prihvatim va ljubazni poziv. Imam jo dosta posla, a i nemam vie pitanja koja bih mogao

postaviti bilo vama, bilo nekom drugom ovde. Ukoliko..." Bejli zastade. Odnekud je do njih dopro neki slabaan i neobian zvuk, poput potmule tutnjave. On iznenaeno podie pogled. "ta je to?" "ta je - ta?" upita Amadiro. "Nisam nita primetio." On pogleda robote koji su ih pratili u grobnoj tiini. "Nita!" dodade on ustro. "Ba nita!" Bejli ove rei smesta protumai kao neku vrstu nareenja upuenog robotima. Ni jedan ni drugi nije sada mogao tvrditi da je uo zvuk, budui da bi to znailo otvoreno se suprotstaviti jednom ljudskom biu, osim ukoliko Bejli ne bi odvratio jo snanijim reima - a bio je siguran, imajui u vidu Amadirovu profesionalnu vetinu, da to ne bi bio u stanju da uini na odgovarajui nain. Sve u svemu, to ionako nije bilo vano. On jeste neto uo, i nije bio robot; i stoga, nee dozvoliti da bude poraen. "Kako sami rekoste, dr Amadiro, ostalo mi je jo samo malo vremena. Razlog vie, dakle, to moram da..." Ponovo se zau tutnjava, samo mnogo jae. "Ovo je, pretpostavljam, ono to maloas niste uli, i to, moda, ni sada ne ujete", ree Bejli otrim, odsenim glasom. "Dozvolite mi, gospodine, da poem, ili u biti prinuen da zatraim pomo od svojih robota." Amadiro smesta popusti stisak na Bejlijevoj miici. "Dragi prijatelju, trebalo je samo da odluno izrazite takvu elju. Hajdemo! Odveu vas do najblieg izlaza, i ako se ikad ponovo naete na Aurori - to smatram beskrajno malom mogunou molim vas, svratite opet ovamo; moja ponuda da vam pokaem Institut i dalje e vaiti." Ili su prema izlazu brzim koracima. Spustili su se niz spiralnu platformu, pa potom proli kroz hodnik do hola i sada praznog predvorja, i najzad stigli do vrata kroz koja su uli u Institut. Prozori u predvorju bili su sasvim zamraeni. Zar se ve bila spustila no? Ne, nije. "Odvratno vreme!" promrmlja Amadiro. "Ve su zamraili prozore." Potom se okrete Bejliju. "Pretpostavljam da napolju pljuti. To su i nagovestili u vremenskoj prognozi, i obino su u pravu - kada predviaju ravo vreme." Ulazna vrata se otvorie i Bejli, gotovo bez daha, istog asa odskoi unazad. Hladan vetar grunu unutra... Naspram neba - ne crnog, ve tmasto sivog - kronje drvea povijale su se tamo-amo. Iz neba je lila kia - kao iz kabla. I dok je Bejli zapanjeno posmatrao prizor pred oima, vijugava, ognjena zmija zapara nebo zaslepljujuim bljetavilom, i malo potom ponovo odjeknu tutnjava, ovog puta kao da razdire sav svet - kao da je ognjena zmija rasparala nebesa, izazvavi pri tom zagluujuu buku. Bejli se okrenu, i gotovo cvilei pohita nazad putem kojim je doao.

DENIL I ISKAR, JO JEDNOM

60. Bejli oseti snani Denilov stisak na miici, odmah ispod pazuha. On zastade i prisili sebe da se sasvim zaustavi, i dalje isputajui onaj detinji zvuk. Oseao je da drhti. "Partneru Elija", obrati mu se Denil s naglaenim potovanjem u glasu, "to je samo grmljavina... oekivana... predviena... uobiajena." "Znam", odvrati Bejli grcajui. I jeste znao. Bezbroj puta naiao je na opise grmljavine u knjigama koje je itao, romanima ili prirunicima. Viao je oluje i na holografskim slikama i hipertalasnim programima - doivljujui ih i zvukom i bljeskom munja. Stvar je, meutim, bila u tome da ni tutanj gromova ni bljesak munja nisu nikada prodrli u utrobu Grada, i da se nikada u stvarnosti nije sreo sa njima. Uprkos svemu to je, intelektualno, znao o olujama, nije bio u stanju da se, fiziki, suoi sa tom pojavom. Uprkos opisima, gomilama rei, posmatranju holografskih slika ili prizora na malim ekranima, kao i zvunim snimcima; uprkos svemu tome, pojma nije imao da munje mogu biti zaslepljujue i da poput spleta ognjenih zmija zahvataju itavo nebo; da je zvuk bio tako potmuo, dok je podrhtavao i tutnjao praznim svetom; da je i jedno i drugo dolazilo toliko iznenada; i da kia moe liti kao iz prevrnute posude sa vodom. "Nisam u stanju sada da iziem na Otvoreno", promrmlja Bejli oajno. "Nee ni morati", odvrati Denil urno. "iskar e privesti vozilo do samog ulaza, i nijedna kap kie nee te ni orositi." "A to ne bismo saekali da sve proe?" "To, partneru Bejli, nikako ne bi bilo preporuljivo. Kia moe, ak i ako oslabi, da potraje do posle ponoi, i ako predsednik vlade stie ovamo sutra izjutra, kao to je dr Amadiro nagovestio, bilo bi uputnije provesti vee u dogovorima sa dr Fastolfom." Bejli s mukom prinudi sebe da se okrene, licem prema mestu odakle je udeo da pobegne, i zagleda se Denilu u oi. Ostavljale su utisak najvee brinosti; ipak, pomisli Bejli sumorno, ono to je video u tim oima predstavljalo je samo njegovo tumaenje njihovog izgleda. Robot je bio lien pravih oseanja, i samo su mu pozitronski impulsi podraavali ljudska oseanja. (A moda su i ljudska bia bila liena oseanja; moda su se samo njihovi neuronski impulsi tako tumaili.) Nekako neodreeno bio je svestan da je Amadiro otiao. "Amadiro me je namerno zadrao", ree on. "Prvo mi je ponudio da koristim line prostorije, potom me je zaokupio svojim bespredmetnim razgovorom, i konano je spreio tebe i iskara da ga prekinete i upozorite me na nailazak oluje. ak je pokuao da me navede da obiem Institut i da veeram s njim. Odustao je tek na prvi zvukom grmljavine. Upravo je to i ekao."

"Po svemu sudei. I ukoliko te sada oluja zadri ovde, postii e svoj cilj." Bejli duboko udahnu vazduh. "U pravu si. Moram otii odavde - bilo kako." Bejli oklevajui zakorai prema vratima koja su jo bila otvorena, tako da se pred njim pruao prizor tmastog sivila i kie to je lila. Jo jedan korak. I jo jedan svom teinom se oslanjao na Denila. iskar ih je utke ekao kraj ulaza. Bejli zastade i na trenutak zatvori oi. A onda ponovo prozbori, vie se obraajui sebi nego Denilu. "Moram. Moram to izvesti." I ponovo krenu napred. 61. "Jeste li dobro?" upita ga iskar. Bilo je to glupo pitanje, pomisli Bejli, na koje je robota navela njegova programiranost; mada, istini za volju, nije bilo nimalo gluplje od pitanja koja su ponekad postavljala ljudska bia, sasvim zanemarujui i njihovu neuputnost i injenicu da su time krili obzire pristojnosti. "Jesam", odgovori Bejli muklim apatom iako se trudio da mu glas tako ne zvui. Bio je to beskoristan odgovor na glupo pitanje, budui da je iskar, kao robot, sigurno mogao uoiti da mu nije dobro i da je njegov odgovor predstavljao presnu la. Ipak, odgovorio je, i odgovor je uzet na znanje, to je iskaru omoguilo da naini sledei potez. "Idem, sada, da vozilo dovezem do ulaza", ree on. "Hoe li uspeti, iskare, da pokrene vozilo - mislim, zbog ovolike vode?" "Razume se, gospodine. Nije ovo nikakva neuobiajena kia." iskar izie, odluno se kreui kroz kini zastor. Munje su gotovo nesprekidno sevale, i grmljavina je potmulo odjekivala, svakih nekoliko minuta uzdiui se do glasnog, praskovitog kreenda. Prvi put u ivotu Bejli oseti kako zavidi jednom robotu. Zamiljao je sebe kako se slobodno kree po tome, savreno ravnoduan prema kii, grmljavini i munjama; zamiljao je sebe kako se naprosto ne obazire na ono to ga okruuje, i kako vodi neki poseban ivot ispunjen junatvom. Kako ne zna za strah od bola, niti mari za samu smrt, jer, naprosto, nije bilo ni bola ni umiranja. A opet, s druge strane, biti lien sposobnosti da samostalno razmilja, biti lien sposobnosti da intuitivno ponire... Da li su ti darovi bili vredni cene koju je oveanstvo moralo za njih da plati? Bejli u tom trenutku nije znao odgovor. Bilo mu je jasno da e, kada se ovaj uas zavri, ponovo misliti kako nijedna cena nije previsoka da bi se bilo ljudsko bie. Ali ovog asa, oseao je samo da mu srce muklo lupa i da gubi volju, i mogao je samo da se pita zato je bilo vano biti ljudsko bie - ukoliko nije u stanju da prevazie to duboko usaeno oseanje uasa, taj toliko silan strah od otvorenog prostora. Uprkos tome, priseti se, ve je dva dana proveo na Otvorenom, i nije se oseao

nimalo neugodno. Ipak, nije uspeo do kraja da savlada strah. To mu je sada bilo sasvim jasno. Uspevalo mu je da ga potisne, mislei na druge stvari, ali oluja je sada prevladala nad tim mislima. Nije to nipoto smeo da dozvoli. Ukoliko sve drugo popusti - i razmiljanje o drugim stvarima, i ponos, i volja - morae da se osloni na oseanje posramljenosti. Nije smeo tek tako da se preda, pred bezlinim, nadmonim, netreminim pogledom robota. Stid mora biti jai i od samog straha... Oseao je vrstu Denilovu ruku oko svog pasa i jedino ga je stid spreio da uini ono to je, za trenutak, poeleo da uini - da se okrene i zagnjuri lice u robotove grudi. Da je Denil bio ljudsko bie, moda toj elji ne bi odoleo... Kao da je izgubio vezu sa stvarnou, jer odjednom postade svestan Denilovog glasa koji kao da je do njega dopirao iz velike daljine. Denilov glas zvuao je kao da ga je obuzelo neto poput panike. "Partneru Elija, uje li me?" 'Moramo ga poneti.' Bio je to iskarov glas koji takoe kao da je dopirao s velike udaljenosti. "Nema potrebe", promumla Bejli. "Sam u." Moda ga nisu uli. Moda nikakav zvuk nije ni siao s njegovih usana; moda je on samo mislio da je to kazao. Ve sledeeg trenutka, Bejli oseti da ga podiu. Leva mu je ruka bespomono visila, i on pokua da je podigne, da se osloni na neije rame, da pokua da ukloni taj oseaj lebdenja, da se ponovo dokopa poda i osovi na noge. Ali leva ruka ostade i dalje bespomono da mu visi i itav njegov napor rasplinu se ni u ta. Ipak, bio je svestan da lebdi kroz vazduh, a potom i da ga neto prska po licu. Nije to bila voda, ve neto nalik na siune kapljice vlanog vazduha. Potom oseti pritisak neeg vrstog sa svoje leve, a odmah zatim i neeg, mekeg, sa desne strane. Ponovo se nalazio u vozilu stenjen izmeu iskara i Denila. Meutim, do svesti mu je najjasnije dopirala injenica da je iskar skroz mokar. Trenutak potom, oseti kako ga zapljuskuje struja toplog vazduha. S obzirom na tmasto, sumrano sivilo napolju, i koprenu to su je stvarale kine kapi, staklo je moglo biti i zatamnjeno - pomisli Bejli dok su se okna zaista zatamnjivala, i itavo vozilo tonulo u mrak. Blago grgoljenje mlaznog motora, dok se vozilo, ljuljukajui se, izdizalo iznad travnjaka, prigui grmljavinu, prinudivi je da ustukne. "Izvinite, gospodine, zbog neprijatnosti koju vam priinjava moje mokro telo", oglasi se iskar. "Ali brzo u se osuiti. Priekaemo malo ovde, dok se sasvim ne povratite." Bejli je sada mnogo lake disao. Tako zatvoren, oseao se i udobno i divno. Vratite me u moj Grad, pomisli on. Zaboravite itavu Vaseljenu - pustite Svemirce

neka je nasele. Zemlja je sve to nam je potrebno. I dok je jo o tome razmiljao, znao je da to ne misli on: te misli bile su posledica ludila koje ga je obuzelo. Bejli istog asa shvati da mora neim zabaviti um. "Denile", pozva on slabim glasom. "Da, partneru Elija?" "U vezi sa predsednikom vlade... Misli li da je Amadiro, nagovestivi da e predsednik obustaviti dalju istragu, ispravno procenio situaciju, ili je samo dao maha svojim pustim eljama?" "Mogue je, partneru Elija, da e predsednik vlade zaista o tome porazgovarati sa dr Fastolfom i dr Amadirom. To je uobiajen postupak kada je u pitanju ovakva vrsta spora. Sudei, bar, prema prilinom broju prethodnih sluajeva." "Ali zbog ega?" upita Bejli slabim glasom. "Ukoliko ve Amadiro deluje toliko ubedljivo, zbog ega predsednik naprosto ne naredi da se istraga obustavi?" "Predsednik vlade nalazi se u tekom politikom poloaju", odgovori Denil. "Na zahtev dr Fastolfa, dao je saglasnost za tvoj dolazak na Auroru, i ne moe tek tako, i tako brzo, promeniti stav, a da pri tom ne ispadne slab i neodluan - i isto tako da ne povredi dr Fastolfa, koji je jo uticajna linost u vladi." "Zbog ega, u tom sluaju, jednostavno nije odbacio Amadirov zahtev?" "Dr Amadiro je, partneru Elija, takoe uticajan, i sva je prilika da e njegov uticaj i dalje rasti. Predsednik nastoji da dobije na vremenu ne opredeljujui se ni za jednu stranu, i nastojei da postigne bar privid nepristrasnosti pre nego to donese konanu odluku." "Na temelju ega?" "Koliko moemo da pretpostavimo, na temelju svih okolnosti vezanih za ovaj sluaj." "Shodno tome, do sutra izjutra morao bih raspolagati neim to e predsednika vlade ubediti da treba da stane na Fastolfovu stranu. Ukoliko u tome uspem, da li e to znaiti da smo pobedili?" "Predsednik vlade nije svemoan", odgovori Denil, "ali ima veliki uticaj. Ukoliko se, dovoljno odluno, stavi na stranu dr Fastolfa, u tom e sluaju, pri trenutnom politikom odnosu snaga, dr Fastolf zadobiti i podrku itave vlade." Bejli odjednom oseti kako mu se um razbistrava. "ini mi se da to objanjava pokuaj dr Amadira da nas zadri. Moda je smatrao da nemam jo nita to bih mogao ponuditi predsedniku vlade, i moda je njegova jedina namera bila da me onemogui da za vreme koje mi je jo preostalo doem do neega." "ini se da je tako, partneru Elija." "A pustio nas je tek poto je poverovao da e oluja obaviti itav posao umesto njega." "Moda si u pravu, partneru Elija." "U tom sluaju, ne smemo dozvoliti da nas oluja zaustavi."

"Gde elite, gospodine, da vas odvezem?" upita iskar. "Natrag, na imanje dr Fastolfa." "Moemo li, partneru Elija, jo malo da saekamo?" upita Denil. "Namerava li dr Fastolfu da kae da odustaje od dalje istrage?" "Zbog ega to pita?" odvrati Bejli otro. Ako je trebalo suditi prema jaini njegovog glasa i ljutnji s kojom je ovo upitao, bilo je jasno da se sasvim oporavio. "Samo sam se za asak pobojao", odgovori Denil, "da si zaboravio da ti je dr Amadiro savetovao da tako postupi zarad dobrobiti same Zemlje." "Nisam zaboravio", ree Bejli smrknuto, "i jedino me iznenauje, Denile, kako si mogao pomisliti da e to na mene uticati. Dr Fastolf mora biti osloboen optube i Zemlja mora dobiti priliku da svoje naseljenike uputi irom Galaksije. Ukoliko globalisti to dovode u pitanje, sa tom pretnjom moramo se suoiti." "Ali partneru Elija, kad je ve tako, zbog ega se onda vraamo kod dr Fastolfa? Nemam utisak da, trenutno, raspolaemo bilo im vrednim to bi mu valjalo saoptiti. Ne postoji li neki drugi pravac kojim bi valjalo usmeriti dalju istragu - pre nego to se ponovo obratimo dr Fastolfu?" Bejli se ispravi na svom seditu i spusti aku na iskara koji je sada ve bio potpuno suv. "Sasvim sam zadovoljan, Denile, svojim trenutnim stanjem. Krenimo, iskare. Idemo na Fastolfovo imanje." Bejli stee pesnice i telo mu se ukruti. "iskare, molim te da odtamni prozore. eleo bih da se licem u lice suoim s olujom." 62. Bejli je zadravajui dah iekivao da se okna razbistre. Malena kutija - vozilo prestae uskoro da ga sa svih strana titi; nee vie delovati kao pregradni zid to ga deli od celog sveta. I dok su se okna razbistravala, jedna munja iznenada sevnu, naiavi i nestavi odve brzo da bi ita drugo uinila, osim da za trenutak jo vie smrai okolni predeo. Bejli, naprosto, nije mogao da se obuzda - sav se zgrio da spremnije doeka tutanj groma koji, nekoliko trenutaka potom, potmulo projezdi nebom. "Oluja ve gubi na silini", primeti Denil teei ga, "i uskoro e sasvim prestati." "Briga me da li e jo potrajati ili ne", procedi Bejli kroz stisnute usne. "Hajde, idemo. Krenimo." Pokuavao je, sebe radi, da ostavi utisak ljudskog bia koje i dalje upravlja robotima. Vozilo se lagano podie, a onda se tresui snano zanese, tako da se Bejli nae kao prikovan za iskara. "iskare, ispravi vozilo!" uzviknu on (ili, bolje reeno, promumla, nastojei da doe do daha). Denil obgrli Bejlija i blago ga povue k sebi. Drugom se rukom, istovremeno, uhvatio za dra u unutranjosti vozila.

"Ne moemo, partneru Elija", dobaci mu Denil. "Vetar je suvie jak." Bejli oseti kako mu se kosa kostrei. "Misli, ovaj... da emo se slupati?" "Ne... Razume se da neemo", odvrati Denil. "Kad bi ovo bilo antigravitaciono vozilo - kakvo jo ne postoji - i kad bi mu eliminisali masu i inerciju, vozilo bi bilo oduvano u vazduh kao kakvo perce. Mi, meutim, zadravamo sveukupnu masu ak i pri punom dejstvo mlaznica, tako da inercija sasvim lepo odoleva vetru. Ipak, bez obzira na to, udari vetra nas zanose, premda je vozilo sve vreme pod punom iskarovom kontrolom." "Ne izgleda mi ba tako." Bejli je i te kako bio svestan blagog cviljenja, zamiljajui da potie od vetra koji se kovitla oko vozila dok ono see put kroz uskomeani vazduh. A onda se vozilo jo jednom silovito zatrese, a Bejli koji ovog puta nije mogao da se savlada ak i da mu je ivot bio u pitanju, grevito se obesi Denilu oko vrata. Denil obzirno saeka nekoliko trenutaka, a onda se, poto Bejli povrati dah i popusti svoj stisak, blago izvue iz njegovog zagrljaja, ne skidajui ruku s njegovog ramena, i privinu ga jo vie uz sebe. "Da bi odrao pravac, partneru Elija", objasni on, "iskar se mora suprotstavljati vetru povremeno pojaavajui rad pojedinih mlaznica. Na taj nain prilagoava snagu i smer vozila promenama snage i smera samog vetra. Nema vinijeg tom manevrisanju od iskara, ali, uprkos tome, povremeno ipak dolazi do potresa i trzanja. Moramo, stoga, oprostiti iskaru to nije u mogunosti da uestvuje u naem razgovoru. Naprosto, primoran je da svu panju usredsredi na vozilo." "Jesmo li... bezbedni?" Bejli oseti kako mu se utroba gri na samu pomisao da se na ovaj nain poigravaju s vetrom, i bi mu oajniki milo to ve nekoliko asova nije nita stavio u usta. Naprosto, nije mogao - nije se usuivao - da se, ovako zatvoren u vozilu, prepusti oseanju munine. Ali i sama pomisao na to jo ga vie uznemiri, i on dade sve od sebe da misli o neem drugom. Misli mu skrenue na pokretne trake na Zemlji, na to kako se sa jednih, naglim skokom, prebacuje na druge, bre, a onda na sledee, jo bre, pa opet natrag, na sporije, izvebano se suprotstavljajui naletima vetra; na jedan nain dok je ubrzavao (neobian izraz, odomaen samo meu onima koji su uivali u takvim poduhvatima) i opet, na drugi, pri usporavanju. U mlaim danima, Bejli je bio u stanju da to ini bez imalo zastoja i bez i najmanje greke. Denil je bez ikakvih potekoa savladao tu vetinu i jednom prilikom, kada su se zajedno nali na pokretnim trakama, sve je savreno izveo. Eto, i ovo je bilo neto slino tome! Trebalo je samo zamisliti da je vozilo neka vrsta pokretne trake. Ba tako! Potpuno isto! Ipak, ne ba sasvim isto. U Gradu je brzina kojom se svaka traka kretala bila stalna. Vetar je bio potpuno predvidljiv, budui da je nastajao usled kretanja samih traka. Ovde, meutim, za vreme oluje, vetar se ponaao prema vlastitom efu, odnosno, bolje reeno, zavisio je od brojnih okolnosti (Bejli je namerno nastojao da

razmilja to je mogue razumnije), tako da se inilo da postupa po svojoj volji - i iskar je to i te kako morao da ima u vidu. I to je bilo sve. U svakom drugom pogledu, nije bilo razlike u odnosu na pokretne trake - ovo je, moda, bilo neto sloenije. Ove trake su se kretale na promenljiv nain - naglo su menjale brzinu. "ta ako naletimo na neko drvo?" promumla Bejli. "Izuzetno mala mogunost, partneru Elija. iskar je odve vet da bi mu se to dogodilo. Letimo tek neto malo iznad tla, i mlazni motori su izuzetno snani." "Onda, moemo udariti u neku stenu i ostati sahranjeni pod njom." "Neemo, partneru Elija, udariti ni u kakvu stenu." "A to da ne? Kako, za ime sveta, iskar uopte vidi kuda vozi?" Bejli se ponovo zagleda u gusto sivilo ispred sebe. "Sumrak tek poinje da se hvata", odgovori Denil, "i svetlost se jo pomalo probija kroz oblake. Dovoljno da, uz malu pomo farova, sasvim lepo moemo da vidimo. A kada se jo vie smrai, iskar e pojaati svetlost farova." "Kakvih farova?" upita Bejli pomalo buntovno. "Njihovu svetlost ti ba ne vidi najbolje, jer imaju ugraenu infracrvenu komponentu, na koju su, za razliku od tvojih, iskarove oi osetljive. Ono to je, meutim, vanije, jeste injenica da infracrveni zraci prodiru dalje od kratkotalasne, vidljive svetlosti, i da su, stoga, mnogo efikasniji pri kinom vremenu, izmaglici i magli." U Bejliju se pobudi radoznalost, uprkos nelagodnosti koju je i dalje oseao. "A kako stvar stoji, Denile, s tvojim oima?" "Moje su oi, partneru Elija, nainjene tako da budu to slinije ljudskim oima. to je, verovatno, u ovom trenutku, za aljenje." Vozilo se jo jednom zatrese i Bejliju ponovo zastade dah. "Oi Svemiraca jo su prilagoene zemaljskom suncu, ak i ako oi robota to nisu", proaputa on. "Ba dobro, ukoliko im to pomae da ne zaborave da vode poreklo od Zemljana." Glas mu odjednom zamre. Gotovo se sasvim smrailo. Nije uspevao nita da vidi, uprkos povremenim bljeskovima munja; u stvari, samo su ga zaslepljivale. On zatvori oi, ali ni time nita nije postigao - kao da je postao jo svesniji ljutite, pretee grmljavine. Ne bi li bilo bolje da malo zastanu? Ne bi li bilo bolje da priekaju da se nevreme malo stia? "Vozilo se ne ponaa kako treba", oglasi se iskar iznenada. I Bejli je osetio da se voze nekako neravnomerno - kao da se vozilo kree na tokovima, po grbavom tlu. "Da li ga je oluja otetila, prijatelju iskare?" upita Denil. "U tom sluaju ne bi se ovako ponaalo, prijatelju Denile. ini mi se veoma malo verovatnim da bi ova, ili bilo koja druga oluja, mogla otetiti ovo vozilo." Bejli je s tekoom uspevao da prati razgovor dvojice robota. "Oteenje?" promrmlja on. "O kakvom to oteenju govorite?"

"ini mi se da kompresor poputa, gospodine, iako veoma sporo", odgovori iskar. "Ali ne bih rekao da je u pitanju neka obina pukotina." "Kako je onda dolo do oteenja?" upita Bejli. "Moda je namerno napravljeno, dok je vozilo stajalo pred upravnom zgradom. Ve izvesno vreme mi se ini da imamo pratnju koja se veoma trudi da nas ne pretekne." "Zbog ega, iskare?" "Moda, gospodine, ele da se uvere da smo se sruii." Vozilo se sada kretalo uz sve snanije potrese. "Hoe li uspeti da stigne do imanja dr Fastolfa?" "Nisam ba u to siguran, gospodine." Bejli se napree da ponovo pokrene svoj omlitaveli um. "U tom sluaju, sasvim sam pogreno procenio Amadirovo nastojanje da nas zadri. inio je sve da ostanemo to due, kako bi pruio priliku svojim robotima da otete nae vozilo da bismo se sruili negde gde nema ive due i usred oluje." "Ali zbog ega bi to uinio", upita Denil uasnuto. "Da te se doepa? Ali na izvestan nain ve te je imao u rukama." "Ne eli on mene. Ja nikome nisam potreban", odgovori Bejli sa prizvukom slabanog besa. "Opasnost preti tebi, Denile." "Meni, partneru Elija?" "Da, tebi, Denile... iskare, pronai neko bezbedno mesto gde bismo se mogli spustiti, i im se prizemimo Denil mora potraiti neko mesto gde e biti bezbedan." "Ali to je nemogue, partneru Elija", usprotivi se Denil. "Ne mogu te ostaviti jer ti jo nije sasvim dobro... a pogotovo ako ti oni koji nas progone mogu naneti neko zlo." "Denile", odvrati Bejli odluno, "oni progone tebe. Ti se mora spasavati. to se mene tie, ostau u vozilu. Ja nisam ni u kakvoj opasnosti." "Kako da u to poverujem?" "Molim te! Molim te! Kako da ti ita objasnim kad mi se sve ovako vrti..." Bejlijev glas postade oajniki miran. "Denile, ti si najvaniji stvor ovde, mnogo vaniji od iskara i mene zajedno. Nije stvar samo u tome to brinem za tebe i to ne elim da te zadesi ikakvo zlo. itavo oveanstvo moda sada zavisi od tebe. Ne brini za mene; ja sam samo jedan ovek, a sada su u pitanju milijarde ljudskih bia. Denile... molim te..." 63. Bejli je sada ve mogao osetiti kako ga snani potresi vozila bacaju naprednazad. Ali da li je uopte re bila o vozilu? Je li se to vozilo raspadalo? Ili je iskar gubio kontrolu nad njim? Ili je, nekako, pokuavao da ih spase? Bejliju to nije bilo vano. Nije mu bilo vano! Neka se srue. Neka od njih ostanu samo komadii. Sa radou e prihvatiti konani kraj. Samo da se oslobodi

ovog uasa, svoje potpune nemoi da se nekako usaglasi sa Vaseljenom. Osim toga morao je biti siguran da je Denil uspeo da umakne - da je potpuno bezbedan. Ali kako? Sve je bilo tako nestvarno i on oseti kako, naprosto, nita nee biti u stanju da objasni ovim robotima. Njemu je itava situacija bila savreno jasna - ali kako da to svoje znanje prenese robotima, tim ne-ljudskim stvorenjima koja su razumela samo svoja Tri Zakona, i koji bi bili spremni da dopuste da itava Zemlja, i na dui rok, itavo oveanstvo ode u pakao, jer brinu iskljuivo o jednom jedinom oveku, tu, pokraj sebe? Zbog ega su ljudi, uopte, napravili robote? A onda mu, zaudo, iskar, primitivniji od dvojice robota, pritee upomo. "Prijatelju Denile", oglasi se on sa prizvukom nezadovoljstva, "neu jo dugo moi da vozilo drim pod kontrolom. Moda bi bilo uputno da postupi onako kako ti je gospodin Bejli naloio. Ne zaboravi da je bio veoma izriit u svom nalogu." "Ali prijatelju iskare, smem li da ga napustim, sada, dok mu jo nije dobro?" upita Denil zbunjeno. "Prijatelju Denile, ne moe ga povesti sa sobom po ovakvoj oluji. A i toliko mu je stalo da ode, da bi ga svojim ostajanjem ovde mogao samo pozlediti." Bejli se odjednom oseti bodrije. "Tako je, tako je", prokrklja on. "Ba kao to iskar kae. iskare, poi i ti sa njim, sakri ga negde, postaraj se da se ne vrati - a onda doi po mene." "Ne dolazi u obzir, partneru Elija", usprotivi se Denil energino. "Ne moemo te ovde ostaviti samog, bez pomoi, bez zatite." "Nema opasnosti... Nita mi ne preti... Uinite kako vam kaem..." "Po svemu sudei prate nas roboti", ponovo se oglasi iskar. "Teko da bi se bilo koji ovek odluio da krene po ovakvom nevremenu. A roboti nee naneti nikakvo zlo gospodinu Bejliju." "Mogu ga nekud odvesti", primeti Denil. "Ne po ovakvoj oluji, prijatelju Denile, budui da bi to moglo imati teke posledice po njega. Zaustaviu sada vozilo, prijatelju Denile. Mora biti spreman da postupi prema nareenju gospodina Bejlija. Kao i ja, uostalom." "Odlino!" proaputa Bejli. "Odlino!" U sebi je zahvaljivao zbog injenice to je na taj uproeniji um bilo lake ostaviti utisak, i to mu je nedostajala sposobnost da se zagubi u neizvesnostima sve tananijih poboljanja. Umom mu neodreeno proe slika Denila stenjenog izmeu saznanja o tome u koliko se looj situaciji Bejli nalazi i neopozivosti naloga koji mu je izdao - i mozga koga je taj unutranji sukob naprosto razdirao. Ne, ne, Denile, pomisli Bejli. Samo uini kako ti kaem i nita ne pitaj. On oseti kako mu ponestaje snage, ak i volje, da ponovo izrekne nalog, te ga ostavi da mu lebdi u mislima. Vozilo se najzad spusti uz tresak, i kratku, otru, kripavu buku.

Istog asa otvorie se vrata s obe strane, i odmah potom ponovo zatvorie, uz blag, itei zvuk. Trenutak potom, robota vie nije bilo. Poto su konano doneli odluku, vie nije bilo razloga za oklevanje; udaljavali su se brzinom koju nijedan ljudski stvor ne bi bio u stanju da postigne. Bejli duboko uzdahnu i strese se. Vozilo je vrsto stajalo na tlu, kao da bee sraslo s njim. Tek sada je postao svestan koliko je jad to ga je oseao bio posledica ljuljanja i truckanja samog vozila, oseanja vlastite nedovoljnosti, injenice da nije usklaen sa Vaseljenom, ve preputen bezdunim, nemilostivim silama. Sada se bar nalazio na vrstom tlu. Bejli otvori oi. Do tog asa nije bio ni svestan da su bile zatvorene. Na obzorju su i dalje sevale munje, ali je grmljavina bila potmulija, dok se vetar, nailazei sada na manje prepreka nego ranije, oglaavao za nekoliko tonova piskavije. Svuda unaokolo bio je mrak. Bejlijeve su oi, ipak, bile samo ljudske, i nije uspevao da ugleda nikakvu svetlost, osim povremenih odseva munja. Sunce mora da je ve odavno zalo i debeli oblaci su zastirali nebo. Po prvi put otkako je napustio Zemlju, Bejli je bio sam! 64. Sasvim sam! Oseao se suvie loe, previe je bio obuzet sobom, da bi uinio neto suvislo. ak i sada, borio se da dokui ta je to to bi trebalo da uini, ili ta bi uinio - da je u njegovom uzburkanom umu bilo mesta za bilo ta drugo osim za misao da Denil mora otii. Na primer, nije se ni zapitao gde se nalazi, da li je u blizini nekog imanja, niti gde su iskar i Denil nameravali da se sklone. Pojma nije imao ni kako bilo koji deo vozila funkcionie. Nije ga, razume se, mogao pokrenuti; ali je bar, u sluaju da mu bude hladno, mogao ukljuiti grejanje, odnosno, iskljuiti ga ako bi mu bilo pretoplo - samo da je znao kako da bilo ta od toga izvede. Nije znao ni kako da zatamni okna, ukoliko bi poeleo da se izdvoji od spoljne okoline, ili kako da otvori vrata, ukoliko bi poeleo da izie. Sada mu je jedino preostalo da saeka na iskarov povratak. Uostalom, iskar je upravo to od njega i oekivao. Nalog koji mu je izdao bio je jednostavan: vrati se po mene. Nije bilo ni najmanjeg nagovetaja da bi Bejli na bilo koji nain mogao otii na neko drugo mesto, i iskarov jasan i neoptereen um nedvosmisleno je to 'vrati se' morao protumaiti u skladu sa pretpostavkom da e ga ponovo nai kraj vozila. Bejli se potrudi da se to je bolje mogao prilagodi datim okolnostima. Na izvestan nain za njega je predstavljalo olakanje samo da sedi i eka i to izvesno vreme nee morati da donosi nikakve odluke, jer, naprosto, nije ni bilo niega o

emu bi valjalo odluivati. Predstavljala je olakanje i injenica da se nalazi na vrstom tlu, u prilici da predahne, osloboen uasnih bljeskova munja i uznemirujue, praskave tutnjave. Moda je ak mogao dozvoliti sebi i da malo odspava? Ali na samu tu pomisao sav se stegao. Da li bi smeo tako da postupi? Bili su im za petama. Bili su pod prismotrom. Vozilo je dok se nalazilo ispred upravne zgrade Robotikog instituta, ekajui na njihov povratak, bilo namerno oteeno, i nije bilo nikakve sumnje da e se oni koji su to uinili ubrzo pojaviti. Iekivao je i njih, a ne samo iskara. Da li je, usled jada koji ga je snaao, jo bio u stanju da bistro misli? Vozilo je namerno bilo pokvareno dok je stajalo ispred upravne zgrade. Mogao je to bilo ko da uini, ali najverovatnije je posredi bio neko kome je bilo poznato da se vozilo tamo nalazi - a ko je to mogao bolje znati od samog Amadira? Amadiro ga je svesno zadravao do nailaska oluje. To je sada bar bilo oigledno. Trebalo je da put nastave po najgoroj oluji, i da se srue. Amadiro je dobro prouio Zemlju i njene itelje; ak se time i hvalio. Bilo mu je dobro poznato kako se Zemljani oseaju na Otvorenom, a pogotovo kada bi se nali usred oluje. Bilo mu je savreno jasno da e Bejli biti potpuno bespomoan. Ali kakve je razloge imao za to? Da ga vrati na Institut? Ve ga je imao u rukama, iako, istini za volju, sasvim pribranog, i sa dvojicom robota koji su ga, u fizikom pogledu, mogli savreno dobro zatititi. Sada su, meutim, stvari sasvim drugaije stajale! Ukoliko bi vozilo nastradalo u oluji to bi, emocionalno, Bejlija ozbiljno uzdrmalo. Moda bi, ak, izgubio svest, te ne bi bio u stanju da se odupre vraanju u Institut. Niti bi njegovi roboti tome mogli prigovoriti. Ako bi Bejli bio nemoan da bilo ta uini, nita im drugo ne bi preostalo nego da pomognu Amadirovim robotima da ga spasu. U stvari, iskar i Denil morali bi da se vrate zajedno sa Bejlijem, i uinili bi to stoga to im nita drugo ne bi preostalo. Da stvar bude jo lepa, ukoliko bi se iko ikad o tome propitivao kod Amadira, on bi jednostavno odgovorio da se pobojao da Bejli ne nastrada u oluji; rekao bi da je pokuao da ga zadri u Institutu i da u svom nagovaranju nije uspeo; da je za njim poslao svoje robote, kako bi se uverio da je bezbedan; i da su, kada se vozilo prinudno spustilo usled oluje, njegovi roboti sklonili Bejlija na sigurno. I dok god ne bi postalo jasno da je vozilo bilo oteeno po nalogu samog Amadira (Kako to dokazati? Kako u to ikoga ubediti?) sve to bi javnost mogla uiniti bilo bi da Amadira pohvali zbog iskazane humanosti - utoliko pre to ju je ispoljio prema jednom bezvrednom Zemljaninu. I ta bi posle svega toga Amadiro uinio sa Bejlijem? Ba nita - osim to bi ga izvesno vreme zadrao kod sebe, onemoguivi ga da bilo ta preduzme. Sam po sebi, Bejli nije bio vaan. U tome je bila itava stvar.

Amadiro bi u rukama drao i dvojicu njegovih robota koji bi takoe bili sasvim bespomoni. Njima je bio izdat izriit nalog da bdiju nad Bejlijevom bezbednou; ako se Bejli ne bi dobro oseao i ako se sa njim valjano postupalo, nije im preostajalo drugo do da slede Amadirova nareenja - ukoliko bi smatrali da ta nareenja idu Bejliju u korist. A ni sam Bejli (po svemu sudei) ne bi bio u stanju da im pomogne novim nalozima - pogotovo ako bi ga drali pod sredstvima za umirenje. Jasno! Tako je! Amadiro bi se doepao i Bejlija, i Denila, i iskara - iako na pomalo neuobiajen nain. Svesno ih je gurnuo u oluju kako bi doao u priliku da ih ponovo vrati i zadri - na sasvim neuobiajen nain. Naroito Denila! Denil je bio klju svega. Razume se, Fastolf bi posle izvesnog vremena krenuo u potragu za njima i na kraju ih pronaao, i vratio na svoje imanje; ali tada bi, oigledno, ve bilo prekasno. A ta je Amadiro eleo od Denila? Bejli je, iako ga je glava uasno bolela, bio siguran da i to zna - ali, kako da to i dokae? Nije vie bio u stanju da razmilja... Kad bi samo uspeo da zatamni prozore, mogao bi ponovo da stvori svoj maleni svet, miran i zatvoren sa svih strana, i onda bi, moda, bio u stanju da nastavi s razmiljanjem. Meutim, nije znao kako da zatamni prozore. Mogao je, samo, da ostane da sedi u vozilu i da posmatra oluju koja je sve vie jenjavala; da oslukuje udare kie po prozorima, da zuri u sve udaljenije odseve munja i da oslukuje potmule odjeke grmljavine. On vrsto stisnu oi. Kapci mu posluie kao blagodatan zid; ipak, nije se usuivao i da zaspi. Vrata s njegove desne strane se, uz kripav um, naglo otvorie. Bejli oseti da ga je zapljusnuo hladan, vlaan vazduh; temperatura se naglo spusti i otar miris zelenila i vlage preplavi unutranjost vozila, potiskujui slab i prisan miris ulja i presvlaka koji ga je na izvestan nain podseao na Grad koji se sve manje nadao da e ponovo ugledati. Bejli otvori oi i istog ga asa zapahnu neobian oseaj da oi nekog robota zure u njega - istovremeno lutajui unaokolo, ali se ne pokreui. Bejli gotovo da oseti vrtoglavicu. Robot, ta tamna prilika naspram jo tamnijeg neba, delovao je kao pravi orija, i nekako, veoma samopouzdano. "Izvinite, gospodine", oslovi on Bejlija, "zar nisu s vama bila i dva robota?" "Otili su", promrmlja Bejli, pretvarajui se da mu nije dobro to, s obzirom na okolnosti, i nije bila neka la. Jo jedna, blistavija munja sevnu, i gotovo mu zaslepi napola sklopljene oi. "Otili? A kuda, gospodine?" Robot zastade, iekujui odgovor. "Je li vam zlo, gospodine?" dodade on.

Duboko u sebi, u delu svog bia koje je jo bilo u stanju da misli, Bejli oseti navalu zadovoljstva. Ukoliko mu nije bio izdat neki izriit, poseban nalog, robot bi morao, pre svega drugog, da povede rauna o Bejliju. injenica da je najpre upitao za dvojicu robota jasno je i nedvosmisleno ukazivala na njihovu vanost. Sve se slagalo. Bejli pokua da se pribere, i povrati bar malo snage koju u sebi nije oseao. "Dobro mi je", odgovori on. "Ne brini za mene." Moda mu ne bi uspelo da, pod uobiajenim okolnostima, tako lako ubedi nekog robota; meutim, ovaj je, oigledno, bio toliko obuzet Denilom, da Bejlijeve rei prihvati bez pogovora. "A kuda su, gospodine, otili ti roboti?" "Vratili su se u Institut." "U Institut? A zbog ega, gospodine?" "Pozvao ih je velerobotiar Amadiro i naredio im da se vrate. ekam ih ovde da ponovo dou." "A zbog ega i vi, gospodine, niste poli s njima?" "Velerobotiar Amadiro nije eleo da se izloim opasnostima oluje. Naredio mi je da ostanem ovde. Samo postupam prema nareenju velerobotiara Amadira." Nadao se da e dvostruka upotreba robotierevog imena, zajedno sa njegovom uvaenom titulom, kao i dvostruka, naglaena upotreba rei 'nareenje', delovati na robota i naterati ga da ga ostavi na miru. S druge, pak, strane, ukoliko im je izdat krajnje izriit nalog da vrate Denila, i ukoliko su poverovali da je Denil ve na putu ka Institutu, to je moglo doprineti smanjenju njihove dalje zainteresovanosti za robota. Mogli bi, znai, svoju panju ponovo usredsrediti na Bejlija. Mogli bi rei... "Ipak mi se ini, gospodine, da vam nije dobro", ree robot. Bejli ponovo oseti kako ga preplavljuje talas zadovoljstva. "Sasvim se dobro oseam", odgovori on. Bejli je iza robota, kao nejasne obrise, mogao da vidi kako se gura jo nekoliko robota - nije bio u stanju da im utvrdi taan broj - iako su im, povremeno, lica osvetljavali odsevi munja. Poto su mu se oi, u meuvremenu, prilagodile na tamu, Bejli je mogao jasno da razabere svetlucanje njihovih oiju. Okrenuo je glavu. Robota je bilo i kraj vrata s leve strane, ali nisu pokuavali da ih otvore. Koliko li ih je Amadiro poslao? Da li je, ukoliko bi to bilo neophodno, trebalo da ih vrate silom? "Nareenje velerobotiara Amadira glasilo je da se moji roboti vrate, a da ja ostanem ovde", ponovi on. "Vidi i sam da su se vratili, kao i to da sam ja ovde. Ukoliko ste nam bili poslati upomo, i ukoliko imate vozilo, pronaite robote koji su sada na putu ka Institutu, i prebacite ih tamo. Ovo vozilo je u kvaru." Nastojao je da sve to izgovori otresito i bez imalo oklevanja kao to bi to uinio ovek koji se sasvim dobro osea. Ipak, nije sasvim uspeo u tome.

"Otili su peice, gospodine?" "Pronaite ih", odgovori Bejli. "Imate jasna nareenja." Oklevanje. Nedvosmisleno, oklevanje. Bejli se najzad doseti da pomeri desnu nogu - nadao se, samo, da e to uiniti kako valja. Trebalo je da to ve ranije uini, ali njegovo telo nije kako valja odgovaralo na njegove elje. Roboti su, meutim, i dalje oklevali i Bejli se trgnu. Nije bio Svemirac. Nije znao prave rei, pravi ton, pravi nain na koji je valjalo postupati sa robotima. Jedan iskusni robotiar mogao je pukim gestom, obinim izvijanjem obrva, upravljati robotom ba kao da je u pitanju neka lutka koja se pokree koncima... Naroito ako je tog robota sam stvorio. Ali Bejli je bio samo Zemljanin. On se namrti - u jadu koji ga je snaao to je bar bilo lako uiniti - samo umorno proaputa jedno 'Odlazite!' i odmahnu rukom. Moda je to ba bio onaj neophodni, maleni teg koji je dao teinu njegovom nareenju - ili je, moda, prolo dovoljno vremena da se pozitronski mozgovi robota konano odlue, uskladivi date naloge sa Tri Zakona. U svakom sluaju, konano su se odluili i, posle toga, nikakvom oklevanju vie nije bilo mesta. Svi zajedno su krenuli ka svom vozilu, ma kakvo da je bilo i ma gde da se nalazilo, i to takvom brzinom da je izgledalo da su u magnovenju iezli. Vrata koja su roboti otvorili stadoe sama od sebe da se zatvaraju. Bejli podmetnu nogu, u nameri da ih zaustavi, i pomalo odsutno se upita hoe li mu stopalo biti odseeno ili, samo, kosti zdrobljene, ali ne odustade. Bio je ubeen da nijedno vozilo nije moglo biti napravljeno tako da do toga doe. Ponovo je bio sam. Polo mu je za rukom da prinudi robote da napuste jedno ljudsko bie u oigledno loem stanju, naprosto zloupotrebivi nareenje koje im je izdao jedan iskusni robotiar sa namerom da iskoristi svu snagu Drugog Zakona zarad vlastite dobiti; uspeo je u tome u toj meri da su, ak, njegove providne lai nadjaale snagu samog Prvog Zakona. Ba sam dobro to izveo, pomisli Bejli sa nemim zadovoljstvom - i tek tada postade svestan injenice da su vrata i dalje odkrinuta, zahvaljujui tome to je poturio nogu i da, pri tom, nije bilo nikakvih neprijatnih posledica. 65. Bejli oseti kako mu prohladni vazduh arlija oko nogu i kako ga prskaju hladne kine kapi. Bio je to krajnje neugodan oseaj, meutim, nekako, nije imao volje da pusti da se vrata zatvore - jer ne bi znao ponovo da ih otvori. (Kako li su ih, samo, roboti otvorili? Razume se, za ovdanji svet to nije predstavljalo nikakvu zagonetku; meutim, u knjigama o Aurori koje je proitao, ni rei nije bilo o tome kako se otvaraju vrata jednog obinog vozila. Sve to je bilo od vanosti naprosto se podrazumevalo. Oekivalo se da te stvari znate, iako ste o njima samo u naelu

bili obaveteni.) Razmiljajui o tome, Bejli potrai depove. Ali ak ni depove nije bilo lako pronai. Nisu se nalazili na uobiajenim mestima i bili su kao zaliveni, tako da ih je izvesno vreme nasumice opipavao, dok nije pronaao pravi nain da ih otvori. Najzad mu poe za rukom da nae maramicu; zguvao ju je i uglavio izmeu dovratka i vrata, kako ova ne bi mogla sasvim da se zatvore. Tek je tada povukao nogu. A sada, da razmisli - ukoliko bude u stanju. Nije imalo nikakvog smisla drati vrata otvorena osim ukoliko nije nameravao da izie. Dalje, da li je imalo ikakve svrhe izlaziti napolje? Ukoliko mirno ostane gde jeste, iskar e konano doi po njega i odvesti ga na neko bezbedno mesto. Ali da li je smeo samo tako da sedi i iekuje njegov povratak? Pojma nije imao koliko e vremena biti potrebno iskaru da odvede Denila na sigurno, a potom se vrati po njega. S druge, pak, strane, nije znao ni koliko e vremena biti potrebno robotimaprogoniteljima da ustanove da ni na jednom od puteva to vode u Institut nema Denila i iskara. (Bilo je, razume se, veoma malo verovatno da su Denil i iskar, u potrazi za nekim sklonitem, krenuli nazad prema Institutu. Istina, Bejli im nije izriito naloio da to ne ine - ali ta ako im je samo taj put stajao na raspolaganju? Ne! Nemogue!) Bejli odmahnu odreno glavom, kao da je time eleo da naglasi kako tako neto smatra krajnje neverovatnim, ali od toga ga samo ponovo zabole glava. On stavi ruku na elo i stisnu zube. Koliko e vremena jo proi pre no to roboti-progonitelji shvate da ih je Bejli uputio na pogrean trag - ili je, moda, time samo samog sebe obmanuo? Da li e se u tom sluaju vratiti i primorati ga da poe s njima - razume se, veoma utivo i krajnje vodei rauna da ga ni na koji nain ne povrede? Da li e biti u stanju da ih sprei, saoptivi im da e ga neminovno snai smrt ukoliko bude izloen oluji? Da li e u to poverovati? Da li e pozvati Institut, da provere? Razume se, to bi svakako mogli uiniti. Da li bi se, posle toga, pojavio i neki ljudski odred? Oni se, nesumnjivo, ne bi mnogo uzbuivali oko njegove dobrobiti. A opet, ukoliko bi iziao iz vozila i potraio sklonite meu okolnim drveem, robotima-progoniteljima bilo bi sigurno mnogo tee da ga pronau - i time bi svakako dobio u vremenu. Ali i iskaru bi bilo tee da ga pronae, mada je njegov nalog da bdi nad Bejlijem bio mnogo snaniji nego nalog izdat robotima- progoniteljima da ga pronau. Osnovni iskarov cilj bio bi da pronae Bejlija, a gonilaca da pronau Denila. Pored toga, iskara je programirao Fastolf lino, i Amadiro, ma koliko sposoban i vet, nije se s njim mogao meriti.

Kada se sve sabere, bilo je jasno da postoje svi izgledi da se iskar vrati pre robota-progonitelja. Ipak, da li mu je raunica bila ispravna? Neodreeno pokuavajui da bude cinian, Bejli pomisli: iznuren sam i nisam u stanju da razmiljam kako valja. Naprosto, pokuavam da se oajniki uhvatim za bilo ta to e mi doneti utehu. Ali ta mu je drugo preostalo nego do da se bavi pukim nagaanjima, i to nagaanjima kako ih je on sam video? Bejli se nae prema vratima, i trenutak potom nae se napolju. Maramica pade na vlanu, paljivo potkresanu travu, i on se, ne razmiljajui, sae da je dohvati, vrsto je potom steui u aci dok se teturajui udaljavao od vozila. Sa svih strana zasipale su ga kine kapi kvasei mu lice i ruke. Ne proe mnogo vremena i odea mu se sasvim ovlai i obesi na njemu. Bejli uzdrhta od hladnoe. Nebo rascepi munja - suvie brzo i iznenadno da bi na vreme zatvorio oi - a onda ga otar prasak nagna da se gotovo sledi, u uasu pritisnuvi akama ui. Da li je to oluja ponovo postajala jaa? Ili je tutanj izgledao snaniji samo zato to se nalazio na Otvorenom? Morao je da krene dalje. Morao je to vie da se udalji od vozila, tako da progonitelji ne budu u stanju da ga lako pronau. Nije smeo da se pokoleba i ostane u blizini vozila, jer, u tom sluaju, mogao je ostati i u vozilu - suv. Pokuao je maramicom da obrie lice; ali maramica je takoe bila sasvim mokra i on die ruke. Nije imalo smisla truditi se. Bejli nastavi da koraa ispruenih ruku. Da li je i Aurora imala svoj Mesec? inilo mu se da ga je neko jednom prilikom pomenuo, i sada bi mu ba dobro dola njegova svetlost... Ali zar je to bilo vano? ak i da je postojao, i da mu se ovog asa nalazio iznad glave, sakrivali bi ga gusti oblaci. Odjednom je na neto naiao. Nije mogao videti o emu je re, ali po rapavoj kori shvatio je da je u pitanju neko drvo. Drvo, izvan svake sumnje. ak je i itelj Grada toliko znao. Seti se, meutim, istog asa, da munja moe udariti u drvo, i ubiti onog ko stoji pod njim. Nije pamtio da je ikad naiao na opis kako to izgleda kada oveka pogodi munja, kao ni da li je postojala bilo kakva mogunost da se ovek od toga zatiti. Nije uo da je na Zemlji ikoga sprio grom. Bejli obie drvo, a onda mu neto sinu i on sav uasnut zastade. Da li je samo napola zaobiao drvo, i hoe li nastaviti put u smeru kojim je krenuo? Napred! Nisko bunje postade gusto i teko prohodno. Uini mu se da ga neki koati prsti hvataju za odeu. On ih mrzovoljno odgurnu i zau kako mu se odea cepa. Napred! Zubi su mu cvokotali i sav je drhtao. Jo jedna munja bljesnu. Nije ba bila tako strana. Za trenutak mu poe za rukom da krajikom oka osmotri okolinu.

Drvee. Bezbroj drveta. Pred njim je bio neki gaj. Ali s obzirom na gromove, da li se izlagao veoj opasnosti u gaju gde je bilo puno stabala ili ispod usamljenog drveta? Nije znao. Da li bi neto znailo ako uopte ne bi dodirivao drvee? Ni to nije znao. U Gradu niko nije razmiljao o tome da bi ga mogao pogoditi grom, a istorijski romani (katkad i istorijske knjige) koji su to pominjali nikad nisu zalazili u pojedinosti. On die pogled put mranog neba i oseti kako mu voda zasipa lice. Vlanim rukama obrisa vlane oi. Bejli nastavi teturajui se da koraa, visoko diui noge, i u jednom trenutku se okliznu na ljunak i zagazi u potoi koji je stvorila kia i dobro se pokvasi. udno! Nije bio nita vie mokar nego ranije. Bejli nastavi da koraa. Gonioci ga sigurno nee pronai. Ali hoe li iskar? Nije znao gde se nalazi, niti kuda ide. Niti je znao koliko je bio udaljen od bilo ega. I da je poeleo da se vrati do vozila, vie to nije mogao da uini. I da je pokuao da ustanovi gde se nalazi, ne bi mu to polo za rukom. A oluja kao da nije imala nameru da stane; na kraju e se istopiti na kii i njegove ostatke, poput kakvog potoia, odnee neznano kud, i niko ga nikad vie nee pronai. A ono ta od njega ostane, razloeno u molekule, otei e i stopiti se s okeanom. Da li je na Aurori bilo okeana? Razume se da je bilo! Bio je ak vei i od najveeg zemaljskog okeana, jer je na Aurorinim polovima bilo vie leda. Da, da, otplutae pravo do toga leda i zamrznuti se tamo, ostavi da odbljeskuje pod zracima narandastog sunca. ake mu ponovo dodirnue neko drvo... vlane ake... mokro drvo... tutanj groma... udno, nije uoio da je munja sevnula... munja uvek dolazi pre groma... da li ga je to grom udario? Nije nita oseao - osim tla pod nogama. Znao je da je tle pod njim, jer su mu prsti bili zariveni u hladno, glibovito tle. Bejli se okrenu na lea kako bi lake disao. Oseao se sasvim ugodno. Vie nije morao da hoda. Sada je mogao samo da eka. iskar e ga ve pronai. Odjednom, bio je sasvim siguran u to. iskar e ga sigurno pronai, budui da... Oh, zaboravio je zbog ega. Po drugi put mu se ve desilo da neto zaboravi. Pre no to je, onda, poao na poinak... To to je zaboravio - da li je bila u pitanju istoj stvar? Ista stvar? Oh, nije bilo vano. Sve bi bilo u redu, samo... Ostao je tako da lei, sam i bez svesti, na kii i ispod drveta, dok je oluja

nastavljala da besni.

GLADIJA, JO JEDNOM

66. Mnogo kasnije, kada se u mislima vratio unazad i procenio vreme, Bejli je zakljuio da je bez svesti, ostao najmanje deset, a najvie dvadeset minuta. Tada je, meutim, samo neodreeno bio svestan trenutaka koji su proticali: mogli su trajati od nule do beskonanosti. Nije mogao uti rei koje je izgovarao, ve samo glas. Svestan je bio samo glasa. Zbunio se jer mu je zvuao udno, ali reio je i tu zagonetku: bio je to neki enski glas. Osetio je neije ruke oko sebe, kako ga diu, podupiru. Jedna ruka - njegova ruka - nemono se klatila. Glava mu je visila. On pokua da se uspravi, ali bez uspeha. Ponovo onaj enski glas. Bejli s mukom otvori oi. U svesti mu je ostalo da je mokar i da mu je hladno, ali onda, odjednom shvati da ga voda vie ne zaliva. Vie nije bilo ni mrano - bar ne sasvim. Bio je polumrak, i zahvaljujui priguenoj svetlosti, on ugleda lice nekog robota. Odmah ga prepoznade. "iskare", proapta on, i istog asa postade svestan i oluje i svog bekstva. I iskara koji je ipak stigao prvi; pronaao ga je pre robotaprogonitelja. Bejli zadovoljno pomisli: znao sam da hoe. Ponovo je zatvorio oi i osetio da se brzo kree, mada jedva uoljivo, ali ipak primetno neujednaeno, to je samo moglo znaiti da ga nosi neko ko je i sam bio u pokretu. Potom su se zaustavili, dolo je do nekog laganog podeavanja i on se konano naao na neem toplom i ugodnom. Znao je da je u pitanju sedite kola, najverovatnije pokriveno ubrusima, ali nije se zapitao otkud to zna. Zatim je usledio oseaj glatkog kretanja kroz vazduh, kao i oseanje prijatnosti kada mu je meka, upijajua tkanina prekrila lice i ruke; osetio je kako mu raskopavaju gornji deo odee, hladan vazduh kako mu se sputa na grudi, a onda, ponovo, kako ga briu i sue. Posle toga prepleo se niz razliitih utisaka. Oito, nalazio se u nekoj kui. Mogao je da uoi blago svetlucanje zidova, prigueno osvetljenje, niz predmeta (nametaj najrazliitijih oblika) koje je ugledao prvi put kada je otvorio oi. Osetio je kako mu svlae odeu, i on slabano i beskorisno pokua da pri tom i sam bude od pomoi; potom oseti toplu vodu i kako mu prilino snano trljaju telo. inilo mu se da sve to beskonano dugo traje, i Bejli ne oseti ni najmanju elju da prestane. U jednom trenutku, jedna iznenadna pomisao proe mu umom i on epa ruku koja ga je pridravala. "iskare! iskare!" "Ovde sam, gospodine", gotovo istog asa oglasi se iskar. "iskare, je li Denil na bezbednom?"

"S njim je sve u redu, gospodine." "Odlino." Bejli ponovo sklopi oi, i prepusti se daljem suenju svog tela. Oseao je kako ga obru s jedne strane na drugu, izlaui ga strujanju toplog vazduha; potom ga ponovo obukoe, u neku vrstu zagrejane tunike. Pravi luksuz! Nita slino nije osetio jo od detinjstva i bi mu pomalo ao beba kojima je sve to darivano, a one toga nisu uopte bile svesne i nisu mogle u takvim stvarima da uivaju. Moda su ipak uivale? Da li je skriveno seanje na taj luksuz iz najranijih dana detinjstva bilo odluujue po njihovo ponaanje u zrelo doba? Nije li i njegovo sadanje oseanje bilo, upravo, izraz ushienosti to je ponovo kao dete? A onda ponovo zau onaj enski glas. Majka? Ne, bilo je to nemogue. "Mama?" Sedeo je u nekoj naslonjai. Toliko je bio u stanju da dokui, i isto je tako poeo da nasluuje kako se kratki, sreni trenuci njegovog obnovljenog detinjstva primiu kraju. Morao je ponovo da se vrati u emerni svet pune svesti i oslanjanja na sebe samog. A onda, jo jednom, onaj enski glas. Koja ena? Bejli otvori oi. "Gladija?" 67. Bilo je to pitanje, ali pitanje koje je odisalo iznenaenjem - mada, negde duboko u sebi, zapravo nije bio iznenaen. Poto je dobro razmislio shvatio je da joj je jo prvog trenutka prepoznao glas. Bejli se obazre oko sebe. iskar je stajao u svom udubljenju, ali on ne zadra pogled na njemu. Treba ii redom. "Gde je Denil?" upita on. "Oistio se i osuio u sobi namenjenoj robotima, i navukao suvu odeu", odgovori Gladija. "Sa njim su moji roboti kojima su izdati odreeni nalozi. Uveravam te da se nijedna strana osoba ne moe pribliiti na manje od pedeset metara mom imanju, a da mi to istog asa ne saznamo... iskar se takoe oistio i osuio." "Da, vidim", odvrati Bejli. Nije ga zanimao iskar; na pameti mu je bio samo Denil. Uteilo ga je saznanje da je Gladija prihvatila da bdi nad Denilom; izgleda da nije bilo razloga da joj u vezi s tim bilo ta objanjava. Meutim, u bezbednosnom zidu postojala je pukotina, i on gunavo upita: "Zbog ega si ga tamo ostavila, Gladija? Kada si ti izila u kui nije ostalo nijedno ljudsko bie koje je moglo zaustaviti tue robote. Mogli su ga odvesti na silu." "Gluposti", odvrati Gladija vedro. "Nismo dugo bili odsutni, a i dr Fastolf je o svemu bio obaveten. Vie njegovih robota prikljuilo se mojima, i u sluaju potrebe mogao se nai ovde za nekoliko trenutaka - i ba bih volela da vidim bilo

koju skupinu tuih robota koja bi se njemu mogla suprotstaviti." "Gladija, jesi li videla Denila otkako si se vratila?" "Razume se! Rekoh ti ve, potpuno je bezbedan." "Hvala ti!" Bejli se opusti i ponovo zatvori oi. Neverovatno, ali istinito, pomisli on. Stvari i nisu stajale tako ravo. Razume se da nisu. Uspeo je da preivi, zar ne? Pomislivi na to, neto se duboko u njemu naceri i on se oseti srenim. Uspeo je da preivi, nije li tako? Ponovo je otvorio oi. "Gladija, kako si uspela da me pronae?" "Zahvaljujui iskaru. Stigli su ovamo - obojica - i iskar mi je brzo objasnio kako stoje stvari. Odmah sam se pobrinula za Denilovu bezbednost, ali on nije hteo ni da se pokrene pre nego to sam mu obeala da u narediti iskaru da se vrati po tebe. Bio je vrlo reit. Njegove reakcije u odnosu na tebe, Bejli, vrlo su snane. Denila smo, razume se, ostavili ovde. Nije bio nimalo srean zbog toga, ali je iskar zahtevao da mu takav nalog izdam na najizriitiji nain. Mora da si, u tom smislu, ti izdao iskaru najenerginije nareenje. Potom smo o svemu obavestili dr Fastolfa, a onda na lice mesta krenuli mojim linim vozilom." Bejli umorno odmahnu glavom. "Nije trebalo, Gladija, da i ti poe. Mesto ti je bilo ovde, uz Denila, gde je trebalo da se brine o njegovoj bezbednosti." Na Gladijinom licu zatitra podrugljiv osmeh. "I da te ostavimo da skona tamo u oluji? Ili da te se doepaju neprijatelji dr Fastolfa? Imala sam sasvim dobru predstavu o tome ta bi se u tom sluaju dogodilo. Ne, Elija, bilo je neophodno da budem tamo, da spreim gonioce u sluaju da stignu prvi. Moda ba nisam ponajbolja u mnogim stvarima, ali veruj mi na re, svaki Solarijanac u stanju je da se ponese sa itavom gomilom robota. Imamo iskustva u tome." "Ali kako ste me pronali?" "Nije ba bilo naroito teko. U stvari, tvoje vozilo nije daleko odavde, tako da smo, da nije bilo oluje, donde mogli stii i peice. Mi..." "Hoe da kae da smo skoro uspeli da stignemo do Fastolfovog imanja?" upita Bejli. "Tako je", odgovori Gladija. "Ili tvoje vozilo, iako oteeno, nije bilo dovoljno oteeno tako da niste morali ranije da se zaustavite, ili je iskar, zahvaljujui svojoj vetini, uspeo da ga dovede dalje no to su poinioci pretpostavljali da je mogue. Sve u svemu, ispalo je sasvim dobro. Da ste bili prinueni da se spustite blie Institutu, mogli su se doepati sve trojice. U svakom sluaju, otili smo mojim vozilom do mesta gde ste se zaustavili. iskar je, razume se, znao gde je ostavio vae vozilo, pa smo izili..." "I sva si se nakvasila, je li tako, Gladija?" "Ne, ni najmanje", odvrati ona. "Ponela sam veliki titnik protiv kie, kao i svetleu kuglu. Istina, ukaljala sam cipele i noge su mi se navlaile, jer u urbi nisam stigla da ih poprskam lateksom, ali sve to nije ni najmanje vano... U svakom

sluaju, stigli smo do vaeg vozila za manje od pola sata poto su te Denil i iskar tamo ostavili... i razume se, tebe tamo nije bilo." "Pokuao sam..." zausti Bejli. "Da, poznato nam je. Ja sam pomislila da su te... oni... ve odveli, budui da mi je iskar rekao da su vas pratili. Meutim, iskar je naao tvoju maramicu pedesetak metara od vozila i pretpostavio da si krenuo u tom pravcu. Dodao je, jo, da u tvom postupku nije bilo nikakve logike, ali kako ljudska bia neretko tako postupaju, kazao je da te moramo potraiti... I tako smo krenuli u potragu - oboje koristei svetleu kuglu, ali te je, ipak, iskar pronaao. Rekao je da te je uoio, ispod jednog drveta, zahvaljujui infracrvenom toplotnom zraenju to ga je odavalo tvoje telo, potom smo te pokupili i vratili ovamo." "Zbog ega je moje naputanje vozila smatrao neloginim?" upita Bejli, pomalo uvreen takvim robotovim zakljukom. "Nije mi to rekao, Elija. eli li da ga sam upita?" Gladija pokaza rukom prema iskaru. "U emu je bila stvar, iskare?" upita Bejli. iskar se smesta pokrenu i oi mu se usmerie prema Bejliju. "Smatrao sam, gospodine, da ste se sasvim nepotrebno izloili oluji. Da ste saekali u vozilu, doneli bismo vas ovamo ranije." "Ali moglo se dogoditi da oni roboti stignu pre vas!" "I jesu, gospodine - ali vam je polo za rukom da ih poaljete nazad." "Odakle ti je to poznato?" "Bilo je, gospodine, mnotvo otisaka robotskih stopala oko vrata, s obe strane vozila, ali ni traga vlage u njegovoj unutranjosti, to bi sigurno bio sluaj da su svojim mokrim rukama pokuali da vas izvuku napolje. Budui da vam je polo za rukom da ih poaljete nazad, nije bilo nikakvog razloga za bojazan da e se brzo vratiti, budui da su se dali u potragu za Denilom - to ste i sami naglasili - i da im niste vi bili potrebni. Najzad, mogli ste biti sigurni da u se ja vratiti u najskorije vreme." "I ja sam razmiljao na sasvim isti nain", proguna Bejli, "ali sam smatrao da dodatno zametanje tragova moe biti samo od pomoi. Uinio sam ono to sam smatrao najboljim, i na kraju si me ipak naao." "Slaem se, gospodine." "Ali zbog ega ste me doneli ovamo?" nastavi Bejli. "Ukoliko smo ve bili tako blizu Gladijinog imanja, isto smo toliko bili blizu, ako ne i blie, gazdinstvu dr Fastolfa." "Nije ba tako, gospodine. Ovo nam je imanje, ipak, bilo neto blie, i imajui u vidu va nalog, zakljuio sam da je svaki sekund dragocen kada je u pitanju bila Denilova bezbednost. Denil se s tim sasvim saglasio, uprkos tome to je jedva pristao da vas tamo ostavi. Poto smo stigli ovamo, zakljuio sam da biste i vi eleli da budete s njim, kako biste se, ukoliko to poelite, na licu mesta mogli uveriti da

je potpuno bezbedan." Bejli potvrdno klimnu. "Dobro si postupio, iskare", sloi se on pomalo razdraljivo (ne mogavi nikako da pree preko malopreanje primedbe o neloginosti svog postupka). "Elija, je li ti vano da se to pre vidi sa dr Fastolfom?" upita Gladija. "Mogu da ga pozovem da odmah doe ovamo. Ili ga moemo, ukoliko eli, pozvati preko stereovizije." Bejli se ponovo zavali u naslonjau. Imao je dovoljno vremena na raspolaganju da uvidi kako jo nije u stanju razborito da misli i da je sasvim iscrpljen. Ne bi imalo nikakvog smisla u takvom stanju suoiti se sa Fastolfom. "Ne", odgovori on. "Videu ga sutra, posle doruka. Imamo vremena. Tada u, verujem, ponovo sresti i onog tipa, Keldena Amadira, efa Robotikog instituta. I onog vaeg zvaninika kako ga ono zovete? - predsednika vlade. I on e, pretpostavljam, biti tamo." "Elija, izgleda uasno iscrpljen", primeti Gladija. "Razume se, ovde nema onih mikroorganizama - virusa i bakterija - koje imate na Zemlji; pored toga, proao si i kroz postupak dezinfekcije, tako da se nee razboleti, to bi ti se sigurno dogodilo na tvojoj planeti. Ipak, oigledno je da si sasvim iscrpljen." Znai, posle svega - ni prehlada? pomisli Bejli. Ni grip? Ni zapalenje plua? Zaista, samo zbog toga je vredelo biti na nekom od svetova Svemiraca. "Priznajem da sam umoran", sloi se on, "ali, bie dovoljno da samo malo predahnem." "Jesi li gladan? Uskoro e veera." Bejli se namrti. "Ne jede mi se." "Nisam sigurna da ti je to pametno. Moda ti ne odgovara obilan obrok, ali ta misli o malo tople supe? inie ti dobro." Bejli oseti potrebu joj se nasmei. Jeste bila Solarijanka, ali je u pojedinim trenucima zvuala ba kao kakva Zemljanka. Istog asa, on pomisli da bi se to moglo odnositi i na Aurorance. Postojale su izvesne stvari koje kulturne razlike, naprosto, nisu ni okrznule. "Ima li malo ve spremljene supe?" upita on. "Ne bih eleo da ti budem na teretu." "Kako bi mi mogao biti na teretu? Imam poslugu - ne tako brojnu kao na Solariji, ali ipak, dovoljnu da u najkraem roku pripremi bilo kakav obed... Samo ti lepo sedi i reci mi kakvu bi supu eleo. Za sve emo se pobrinuti." Bejli zaista nije mogao da odoli. "Malo pilee supe?" "Razume se." Gladija ga bezazleno pogleda. "Predloila bih ti da uzme i nekoliko komadia piletine - da ojaa." inija se stvorila pred njim neverovatno brzo. "Hoe li se i ti posluiti, Gladija?" upita je on. "Ve sam jela, dok su te kupali i obraivali." "Obraivali?"

"Radi se samo o uobiajenom biohemijskom prilagoavanju, Elija. Proao si kroz ozbiljne psihike tegobe, i nismo eleli da ostanu ikakve posledice... Jedi, sada!" Bejli prinese kaiku ustima. Pilea supa uopte nije bila loa, mada je, kao i sva auroranska hrana, bila zainjenija nego to je bio navikao. Ili su, moda, u nju bili stavljeni i drugi zaini, osim onih koje je poznavao. Iznenada se setio majke - u trenutnom seanju prikazala mu se mlaom nego to je on sada bio. Gotovo da ju je video kako stoji kraj njega, dok je on buntovno odbijao da jede svoju 'slatku supicu'. Imala je obiaj da mu kae: 'Hajde, Lije, jedi. To je prava, skupa pilea supica. ak ni Svemirci nemaju nita bolje'. I zaista nisu imali. Preko ponora godina, on je zazva u svom seanju. Nemaju mama, zaista! Uistinu! Ukoliko je mogao verovati svojim seanjima, i snazi detinjeg oseanja ukusa, supa njegove majke, kada je nije jeo iz dana u dan, bila je neuporedivo ukusnija. Nastavio je da uzima supu, kaiku za kaikom, dok nije sasvim ispraznio posudu. "Mogu li da dobijem jo malo?" upita on gotovo srameljivim glasom. "Koliko god bude hteo, Elija!" "Samo jo sasvim malo." Na kraju je ispraznio i novu posudu. "Elija, onaj sastanak sutra izjutra..." zapoe Gladija. "Da, Gladija?" "Znai li to da je tvoja istraga okonana? Da li si ustanovio ta se dogodilo Janderu?" "Doao sam na ideju ta mu se moglo dogoditi", odgovori on mirno. "Samo, nisam siguran da li u ikoga uspeti da ubedim da sam u pravu." "emu, onda, taj sutranji sastanak?" "Nisam ga ja traio, Gladija, ve velerobotiar Amadiro. On se protivi istrazi, i pokuae da izdejstvuje da me vrate na Zemlju." "Je li on izazvao kvar na tvom vozilu, i posle toga poslao robote da se domognu Denila?" "Mislim da jeste." "Misli li da bi zbog toga mogao biti izveden pred sud i osuen?" "Sigurno bi mogao", odvrati Bejli ustro. "Problem je, meutim, u tome to to ne mogu dokazati." "Znai, on moe sve to da uradi i da se izvue bez posledica - i jo da izdejstvuje obustavljanje istrage?" "Bojim se da ima dobre izglede da ba to uini. Kao to sam ree, ljudi koji nita ne oekuju od pravde nee ni doi u poloaj da pate zbog razoaranja." "Ali to se ne sme dogoditi! Ne sme ga tek tako pustiti. Mora okonati istragu i

utvrditi istinu." Bejli uzdahnu. "A ta ako nisam u stanju da utvrdim istinu? Ili jo gore, da mi to poe za rukom - a ne uspem da navedem ljude da me sasluaju?" "Ti jesi u stanju da utvrdi istinu. I u stanju si da navede ljude da te sasluaju!" "Dirljiva je ta tvoja vera u mene, Gladija. Uprkos tome, ukoliko auroranska vlada poeli da me vrati i odlui da obustavi istragu, neu u pogledu toga biti u stanju ita da uinim." "Ne mogu da poverujem da bi pristao da ode, a da ne okona zapoeti posao." "Sasvim je sigurno da to ne bih eleo. Ali Gladija, nije sve u nesvrenom poslu. Vratiu se i karijera e mi biti unitena - a moda e i sama budunost Zemlje biti dovedena u pitanje." "Onda, Elija, nemoj dozvoliti da se to dogodi." "Jehosafata mu, Gladija", odvrati on, "sve u uiniti da to ne dopustim; ali ne mogu itavu jednu planetu dii golim rukama. Ne moe od mene oekivati uda." Gladija klimnu, obori oi, stavi aku na usta i ostade nepomino da sedi, utonula u misli. Prolo je izvesno vreme pre no to Bejli konano shvatio da to ona, zapravo, bezglasno jeca. 68. Bejli naglo ustade i poe ka njoj obiavi stoi, gotovo odsutno, uoivi s izvesnom nelagodnou da mu noge podrhtavaju i da ga u desnoj butini hvata gr. "Gladija", ree on brino, "nemoj plakati." "Ne brini, Elija", proapta ona. "Proi e." Stajao je bespomono kraj nje, sa ispruenim rukama, ali i dalje oklevajui. "Ne dotiem te", ree on. "Ne znam da li bi bilo dobro da to uinim, ali..." "Oh, dotakni me... Dotakni me! Nije mi toliko stalo do mog tela i neu se zaraziti od tebe. Vie nisam... ono to sam nekad bila." Bejli isprui ruku i dotae joj lakat, zatim ga blago i trapavo pomilova. "Uiniu sutra, Gladija, sve to budem mogao", ree on. "Uiniu sve to budem mogao." Gladija ustade i okrenu se licem prema njemu. "Oh, Elija", proapta ona. Sasvim nesvesno, ni sam ne znajui ta ini, Bejli isprui ruke. I isto tako nesvesno, ona mu se nae u naruju, spustivi mu glavu na grudi. Drao ju je to je nenije mogao, ekajui da shvati da se nalazi u naruju jednog Zemljanina. (Imala je prilike da se nae u naruju jednog ovekolikog robota, ali ne i nekog Zemljanina.) Gladija glasno mrknu i progovori, usana napola zarivenih u Bejlijevu koulju. "Nije pravo, zaista", ree ona. "To je samo zato to sam Solarijanka. Nikome nije stalo da utvrdi ta se dogodilo sa Janderom, ali da sam Auroranka, onda bi sve bilo drugaije. Sve su to prljave predrasude i politikanstvo." Bejli pomisli: i Svemirci su ljudi. Tano to bi rekla i Desi u slinoj situaciji. Da je Gremionis sada ovde na mom mestu, i da dri Gladiju u naruju, rekao bi isto to

i ja - kada bih samo ja znao ta da kaem. "Nije ba sasvim tako", odvrati on. "Siguran sam da je dr Fastolfu stalo da sazna ta se dogodilo Janderu." "Ne, nije. Ne iskreno. Njemu je samo stalo do uticaja u vladi, ba kao i Amadiru, i obojica bi tome rtvovala Jandera." "Obeavam ti, Gladija, da neu trgovati Janderom." "Zaista? A ako ti kau da se vrati na Zemlju i obeaju ti da ti karijera nee biti unitena, i da tvoj svet nee biti kanjen, pod uslovom da naprosto zaboravi na Jandera - ta bi u tom sluaju uinio?" "Nema nikakve svrhe izmiljati kojekakve situacije, do kojih najverovatnije nee ni doi. Nee mi dati nita zauzvrat, ak i ako dignem ruke od Jandera. Naprosto e me poslati nazad, praznih aka - sa najboljim izgledima da budemo uniteni i ja i moj svet. Meutim, ako mi dopuste, mogao bih se doepati oveka koji je unitio Jandera i postarati se da bude primerno kanjen." "ta misli time da kae - ako ti dopuste? Prinudi ih da ti dopuste!" Bejli se gorko nasmei. "Ako ve misli da ih nije briga za tebe zato to si Solarijanka, zamisli kako bi tek bilo da si sa Zemlje, kao ja." On je privue jo blie, zaboravivi na as da je sa Zemlje, iako je koliko maloas pomenuo tu re. "Ipak, Gladija, pokuau. Nema nikakvog smisla buditi lane nade, ali nisam ni ja bez aduta. Pokuau..." Glas mu zamre. "Stalno ponavlja to 'pokuau'... Ali kako? Ona se malo odmae, da bi mu mogla pogledati u lice. "Mogao bih..." zausti Bejli razdraeno. "Pronai ubicu?" "Uiniti bilo ta... Gladija, molim te, moram da sednem." On se mai stoia, oslonivi se o njega. "ta ti je, Elija?" upita ona. "Oigledno sam imao teak dan, i ini mi se da se jo nisam sasvim oporavio." "Onda bi bilo najbolje da poe u krevet." "Istinu da ti kaem, Gladija, prijalo bi mi." Ona se izmae sa zabrinutim izrazom na licu tako da na njemu vie nije bilo mesta suzama. Zatim naini brz pokret rukom i Bejlija (tako mu se, bar, uini) istog asa okruie roboti. Meutim, kada se konano naao u krevetu, i poto je i poslednji robot otiao, Bejli nije mogao da usni: samo je zurio u tminu. Nije umeo da kae da li napolju jo pada kia, niti da li zaostale munje i dalje, povremeno, slabano odbljeskuju nebom; ali grmljavinu vie, svakako, nije uo. On duboko udahnu vazduh i pomisli: Oh, ta li sam to obeao Gladiji? ta e se sutra dogoditi? Poslednji in: krah? I dok je plutao u prostorima izmeu jave i sna, on se jo jednom zadra na onom

neverovatnom trenutnom saznanju koje mu se javilo pre nego to je usnuo. 69. Ve dva puta mu se to desilo. Prvi put prethodne noi kada je, kao i sada, zapadao u san, i drugi put ranije te veeri, u trenutku kada ga je, dok je leao pod drvetom sred oluje, naputala svest. Oba puta, pri tom, neto mu se nejasno prikazalo, neki bljesak saznanja koji je odgonetao tajnu, ba kao to i sevanje munje na trenutak nadvladava tminu. Ali zadravalo se u njemu upravo onoliko koliko i munja to sevne pred oima. ta je to moglo biti? Da li e mu se ponovo prikazati? Ovog puta, meutim, on se svesno potrudi da je epa, da uhvati tu varljivu istinu... Ili je to bila samo varljiva iluzija? Da nije ipak bila re o gubitku sposobnosti da razlono misli i nailasku privlane besmislice koju ovek nije u stanju da razmotri kako valja ako mu mozak ne radi kako valja? Potraga za tim - ma o emu da je bila re - lagano se rasplinu. Nee se, izvesno, pojaviti na puki zahtev, ba kao to se ni jednorog ne bi pojavio u kraju gde jednorozi uopte ne postoje. Lake je bilo misliti o Gladiji i o njenim oseanjima. Bejli u magnovenju ponovo proive neposredni dodir njene svilaste bluze i tananih majunih ruku koje je ona pokrivala, i njena glatka lea. Da li bi se usudio da je poljubi da noge nisu poele da ga izdaju? Ili bi to znailo otii predaleko? Bejli oseti kako isputa vazduh blago hrui, i to ga, kao i uvek, ispuni nelagodnou. On ponovo izroni iz polusna i nastavi da razmilja o Gladiji. Pre nego to krene natrag, sigurno... ali ne, ukoliko joj nita ne bi ostavio zauz... Da li bi to bila nagrada za njegove us... On ponovo zau vlastito blago hrkanje, ali se ovog puta na to ni ne osvrnu. Gladija... Nikad nije ni pomislio da bi je ikad mogao ponovo videti... o dodiru izmeu njih da i ne govori... a o tome da mu se nae u naruju... naruju... Nije znao kada je iz razmiljanja preao u san. Ponovo mu je bila u naruju, kao i maloas... Ali ovog puta na sebi nije imala bluzu... i put joj je bila topla i meka... i ruka mu je lagano klizila niz obline njenih ramena, i dalje, niz skrivena ispupenja njenih grudi... Bilo je neeg sasvim stvarnog u svemu tome. Sva njegova ula bila su krajnje izotrena. Mirisao joj je kosu i njegove usne osetie jedva razaznatljivu slanost njene koe - ali nisu vie stajali. Da li su u meuvremenu legli, ili su leali sve vreme? I ta se dogodilo s osvetljenjem? On oseti duek ispod sebe i prekriva na sebi - vladala je potpuna tmina - i dalje je bila u njegovom naruju, naga. Bejli se potpuno razbudi, bio je zabezeknut. "Gladija?"

Izvijanje... neverica... "Pssst, Elija." Ona neno stavi prste na njegove usne. "Nemoj da govori." Mogla je, isto tako, da mu naredi da zaustavi krvotok. "ta to radi? upita on. "Zar ti nije jasno ta radim? U krevetu sam s tobom." "Ali zato?" "Zato to to elim." Jo se vie pripila uz njega. Ona povue gornji deo njegove tunike i rastvori av koji je drao spojeve. "Ostani miran, Elija. Ve si dovoljno iscrpljen, i ne elim da se jo vie iscrpljuje." Bejli oseti toplo komeanje u svom telu, a onda odlui da ne titi Gladiju od nje same. "Nisam toliko iscrpljen, Gladija", ree on. "Ne!" odvrati ona otro. "Odmaraj se! Hou da se odmori. Ne pokrei se." Usne joj se naoe na njegovim, kao da eli da ga na silu uutka. On se opusti, i kroz um mu minu da samo postupa prema nareenju, da jeste iznuren, i da zaista eli sve njoj da prepusti, umesto da on bude taj koji e je voditi. I u isti mah, pomalo postieno pomisli kako na taj nain, bar donekle, umanjuje svoju krivicu. (Ne mogu tu nita uiniti, uo je sam sebe kako govori. Nagnala me je na ovo.) Jehosafata mu, kakvog li kukaviluka! Kakvog li nepodnoljivog ponienja! Ali i te misli ubrzo iilee. Odnekud se javi nena muzika, i temperatura u sobi malo poraste. Prekriva je nestao, ba kao i njegova tunika. Osetio je kako mu glava nestaje u njenom naruju i kako se oslanja na neto meko. Sa nepristrasnom iznenaenou, on najzad shvati, na osnovu njenog poloaja, da mekota na koju je spustio glavu potie od njene leve dojke ija je bradavica bila usmerena tano ka njegovim usnama. Tihim glasom, pevuila je uz muziku, uspavljivo srenu melodiju koju nije poznavao. Stala je blago da se njie napred nazad, neno prelazei prstima preko njegove brade i vrata. Bejli se sasvim opusti, srean to ne mora nita da ini, prepustivi njoj da vodi igru i dovede je do kraja. Kada mu je pomakla ruke, nije odoleo, ve ih je pustio da ostanu gde god bi ih ona spustila. Nije joj pomagao, a kada je konano odgovorio krajnjim uzbuenjem i svravanjem, uinio je to samo zato to drugaije nije mogao. inilo se da je neumorna, i on, razume se, ni za asak nije poeleo da je zaustavi. Pored erotskog uzbuenja, ponovo je doiveo ono to je ve doiveo ranije te veeri - uivanje u luksuzu malog deteta kome se ispunjava svaka elja. Konano vie nije bio u stanju da odgovara na njene podsticaje; ali izgleda da je i ona bila na kraju snaga i sada je mirno leala sa glavom sputenom na njegovu miicu. Levu ruku mu je prebacila preko grudi, neno mu upkajui sitne, kovrdave malje. inilo mu se da je uje kako apue. "Hvala ti... Hvala ti..."

Hvala, zbog ega? upita se on. Jedva da je jo bio svestan njenog prisustva, jer taj besprimerno sladak svretak jednog iznurujueg dana delovao je uspavljujue ba kao i udesni napitak iz neke bajke; i on oseti kako klizi neznano kud, kao da mu se prsti odlepljuju od ruba litice grube stvarnosti i tone... tone... kroz meke oblake nadolazeeg spokoja, u blago namrekani okean snova. I u tom asu, ono to nije htelo da se javi po pozivu, iskrsnu samo od sebe. Po trei put, zavesa se podie i sva zbivanja otkako je napustio Zemlju jo jednom mu se prikazae u punoj jasnoi. Sve je sad, meutim, bilo jasno i bistro. Borio se da progovori, da uje rei koje je trebalo da uje, da se usmeri na njih i uini ih delom vlastitih misli; ipak, iako se za njih hvatao svakim pipkom svog uma, sve se ubrzo rastoi i asak potom nestade. I tako se, u tom pogledu, Bejlijev drugi dan na Aurori okona na gotovo isti nain kao i prvi.

PREDSEDNIK

70. Kada je Bejli otvorio oi sunce je ve blistalo kroz prozore; iako je jo bio pospan, uopte ga nije iznenadilo to mu se obradovao. To je znailo da je oluja prola - u stvari, kao da je nikad nije ni bilo. Suneva se svetlost - kada se doivljavala samo kao suprotnost blagoj, priguenoj, toploj i razlivenoj svetlosti unutar Gradova - zaista mogla initi i nepredvidljivom i grubom. Ali u poreenju s olujom, delovala je kao obeanje spokoja. Pod datim okolnostima sve moe izgledati drugaije, pomisli Bejli, svestan da sunevu svetlost vie nikad nee doivljavati kao neto samo po sebi ravo. "Partneru Elija?" Denil je stajao pored njegove postelje. Malo pozadi, nalazio se i iskar. Bejlijevim izduenim licem razli se osmeh istog uivanja. On isprui ruke prema obojici. "Jehosafata mu, ljudi" - bio je u tom trenutku savreno nesvestan neprikladnosti upotrebljene rei - "kad sam vas poslednji put video zajedno, gotovo da se nisam nadao da u ikad ponovo ugledati bilo kog od vas." "Ipak", odvrati Denil blago, "sasvim je sigurno da se, ni pod kakvim okolnostima, nijednom od nas nita loe nije moglo dogoditi." "Sada se, pod sjajem ovog jutarnjeg sunca, i meni tako ini", sloi se Bejli. "Ipak, prole sam se noi oseao kao da e me oluja dokrajiti; pored toga, Denile, bio sam siguran da ti preti smrtna opasnost. ak sam mislio da bi se i iskaru moglo dogoditi neto loe, dok je nastojao da me zatiti pred tolikim nepoznanicama. Moda ti, priznajem, ovo zvui melodramatino, ali, zna, nisam bio sasvim pri sebi." "Bili smo, gospodine, potpuno svesni toga", primeti iskar. "Zato nam je bilo toliko teko da vas tamo ostavimo, uprkos vaem izriitom nareenju. Nadamo se da vam ta injenica vie ne smeta." "Ni najmanje, iskare." "Pored toga", dodade Denil, "sada nam je poznato da si, otkako smo se rastali, bio u dobrim rukama." I tek tog asa Bejli se priseti ta se dogodilo protekle noi. Gladija! On se naglo, sav pometen, obazre oko sebe. Nije bila u sobi. Da li se sve zbilo samo u njegovoj uobrazilji... Ne, razume se, da nije. Bilo bi to, naprosto, nemogue. A onda se namrteno zagleda u Denila, podozrevajui da je u njegovoj napomeni bilo i nagovetaja onoga to se zbilo prole noi. Ali ne to bi bilo nemogue. Ma koliko imao ljudski lik, jedan robot ne bi bio u stanju da uiva u takvim skarednim mislima. "Da, u veoma dobrim rukama", odvrati Bejli. "Ali ono to mi je ovog asa

najpotrebnije, jeste da me uputite kako u stii do linih prostorija." "Ovde i jesmo zato, gospodine", odvrati iskar, "da vam se ovog jutra naemo pri ruci. Gospoa Gladija je smatrala da ete se oseati lagodnije s nama nego sa nekim lanom njene posluge, i posebno nam je naloila da uinimo sve kako bi se oseali to ugodnije, da se niega pri tom ne libimo." Bejli ga sumnjiavo pogleda. "Koliko daleko vam je, pri tom, naloila da idete? Oseam se sasvim dobro, tako da niko ne mora da me okupa i osui. Mogu sam za sebe da se pobrinem. Nadam se da to i ona shvata." "Ne treba da se zbog toga osea nelagodno, partneru Elija", primeti Denil sa jedva primetnim smekom (tako se, bar, Bejliju uini) koji mu se obino javljao na licu u trenucima kada bi se kod ljudi verovatno javilo oseanje tople naklonosti. "Ovde smo samo zato da se postaramo da ti bude to ugodnije. Ukoliko bi se, iz bilo kog razloga, oseao bolje da si sam, saekaemo te napolju." "U tom sluaju, Denile, sve je u redu." Bejli se lagano izvue iz postelje, sa zadovoljstvom ustanovivi da ga noge ponovo vrsto dre. Noni poinak i nega koju su mu pruili poto su ga doveli ovamo (ma ta da je bilo posredi) postigli su pravo udo... Razume se, za to je bila zasluna i Gladija. 71. Jo nag i dovoljno mokar posle tuiranja usled ega se oseao sasvim osveen, Bejli je, dok se eljao, kritiki odmeravao uinak. Izgledalo je sasvim prirodno da dorukuje sa Gladijom; nije, meutim, bio sasvim siguran kako e ga ona doekati. Moda bi bilo najbolje da se pretvara kao da se prole noi nita nije dogodilo. A potom jo pomisli, ni sam ne znajui zbog ega, da bi bilo sasvim prikladno da ostavi utisak kao da se veoma dobro osea - pod uslovom da pri tom deluje sasvim prirodno. Posmatrajui se u ogledalu, Bejli se nezadovoljno iskezi. "Denile!" pozva on. "Da, partneru Elija?" "Uinilo mi se da na sebi ima novu odeu", primeti Bejli, ustiju punih pene od paste za zube. "Nije ba moja, partneru Elija. Pripadala je prijatelju Janderu." Bejli nabra obrve. "Dozvolila ti je da uzme Janderovu odeu?" "Gospoa Gladija nije elela da budem bez odee, dok smo ekali da se moja, koju sam uprljao tokom oluje, opere i osui. Sada je ve u redu, ali mi je gospoa Gladija rekla da mogu zadrati i ovu." "Kada ti je to rekla?" "Jutros, partneru Elija." "Znai da je ve ustala?" "Jeste... Treba da joj se pridrui za dorukom, kada bude spreman." Bejli stisnu usne. Bilo je udno to, u ovom asu, vie razmilja o tome da treba da se suoi sa Gladijom, nego, malo kasnije, sa predsednikom vlade. Na kraju

krajeva, to sa predsednikom vlade bilo je u najveoj meri u rukama Sudbine. On je ve razradio plan, i samo je jo preostalo da se vidi da li e stvari krenuti kako valja. to se, pak, Gladije tie - nije imao nikakav plan. U svakom sluaju, morae da se suoi s njom. Potrudio se da to ravnodunijim glasom upita: "Kako je gospoa Gladija od jutros?" "Izgleda da je dobro", odgovori Denil. "Razdragana? Potitena?" Denil je za trenutak oklevao. "Teko je procenjivati unutranje stanje nekog ljudskog bia. Meutim, u njenom ponaanju nema nieg to bi ukazivalo na to da se u njoj neto posebno zbiva." Bejli baci brz pogled prema Denilu, ponovo se upitavi ne nagovetava li robot neto u vezi sa proteklom noi... I jo jednom, odbaci takvu pomisao kao potpuno nemoguu. Uostalom, nije imalo nikakve svrhe prouavati Denilovo lice. Nije imalo nikakvog smisla blenuti u lice nekog robota u nastojanju da se na osnovu njegovog izraza dokui ta misli - budui da nije ni bilo nikakvih misli, bar u ljudskom znaenju te rei. Bejli izie iz spavae sobe i obazre se za odeom koja ga je ve ekala; posmatrao ju je zamiljeno, pitajui se da li e biti u stanju da je kako valja navue, bez pomoi robota. Oluja i no su proli, i eleo je da ponovo deluje kao zrela, odrasla osoba, sposobna da se sama o sebi brine. "ta je ovo?" upita on. U rukama je drao dugaku earpu, opervaenu sloenim bojenim arabeskama. "Earpa", odgovori Denil. "Slui iskljuivo kao ukras. Stavlja se preko levog ramena i podvezuje na desnom boku. Obiaj je da se nosi za dorukom na pojedinim svetovima Svemiraca, ali na Aurori ba nije naroito omiljena." "Zbog ega bih je onda stavljao?" "Gospoa Gladija je mislila da e ti dobro pristajati, partneru Elija. Budui, meutim, da se podvezuje na prilino sloen nain, bie mi drago da ti pomognem." Jehosafata mu, pomisli alosno Bejli, ona eli da lepo izgledam... ta li je naumila? Oh, ne misli na to! "Nije vano", ree on naglas. "Snai u se i sam - s obinim vorom... Ali uj, Denile, trebalo bi da posle doruka odem preko do Fastolfa, da se vidim s njim, Amadirom i predsednikom vlade. Ne znam, meutim, da li e jo neko biti prisutan." "Da, partneru Elija, poznato mi je da ima taj sastanak. Meutim, ni samom mi nije znano da li e tamo biti jo neko." "Onda, u redu", zakljui Bejli, oblaei donje rublje i inei to veoma sporo,

kako ni u emu ne bi pogreio. Pokaza se, meutim, da nije bilo nikakve potrebe da mu roboti pomognu. "Denile, reci mi neto o tom predsedniku. Iz video-knjiga sam saznao da je on, ovde na Aurori, neka vrsta najvieg izvrnog inovnika, ali sam isto tako stekao utisak da je re o isto poasnom poloaju. Rekao bih, naime, da ne raspolae nikakvom posebnom vlau." "Plaim se, partneru Elija..." zapoe Denil. iskar se umea. "Gospodine, ako mi dozvolite da kaem, ja sam mnogo bolje upoznat sa politikom situacijom na Aurori nego prijatelj Denil. Napravljen sam mnogo pre njega. elite li da ja odgovorim da vaa pitanja?" "Razume se, iskare. Samo napred." "Kada je, gospodine, na Aurori ustanovljena prva vlada", zapoe iskar pomalo pounim glasom koji je delovao kao da je negde unutar njega odjednom poela da se odmotava neka traka, "namera je bila da najvii izvrni inovnik obavlja samo ceremonijalne dunosti. Trebalo je da prima zvaninike sa drugih svetova, da otvara sve sednice vlade i njima predsedava, ali da glasa samo ukoliko su glasovi ravnomerno podeljeni, bez izgleda na razreenje. Meutim, posle Renog spora..." "Da, itao sam o tome", prekide ga Bejli. Bio je to izrazito mutan dogaaj u istoriji Aurore. Nerazmrsiva svaa oko podele hidroelektrine energije dovela je planetu do samog ruba graanskog rata. "Nema potrebe da zalazi u pojedinosti." "U redu, gospodine", sloi se iskar. "U svakom sluaju, posle Renog spora svi su bili jednoduni u uverenju da vie nikada ne sme doi do spora koji bi mogao ugroziti same temelje auroranskog drutva. Posle toga postao je obiaj da se sve nesuglasice razreavaju privatno i bez buke, da se ne iznose pred organe dravne uprave. I kada bi, posle toga, stvar bila izneta pred vladu na glasanje, sve bi ve unapred bilo dogovoreno, tako da je jedna strana uvek dobijala veliku veinu. Kljunu ulogu u svemu tome imao je predsednik vlade. Smatralo se da on treba da stoji iznad spora, i njegova mo - koja je, u naelu, gotovo nitavna, ali u stvarnosti veoma velika - imala je pravu snagu samo u meri u kojoj se on drao tog pravila. Sledstveno tome, svaki predsednik gotovo ljubomorno dri do svoje nepristrasnosti, i sve dotle dok mu to polazi za rukom, on je u osnovi taj koji obino donosi odluke to razreavaju spor u jednom ili drugom smeru." "Hoe da kae", prekide ga Bejli, "da e predsednik vlade najpre sasluati mene, Fastolfa i Amadira, i tek potom doneti odluku?" "Najverovatnije. S druge strane, gospodine, mogue je da ostane neodluan i da zatrai jo dokaza, da predloi da se stvari jo jednom razmotre - ili i jedno i drugo." "A ako predsednik vlade ipak donese odluku, i ona bude nepovoljna po Amadira, da li e se on takvoj odluci prikloniti - odnosno, da li e joj se i Fastolf prikloniti, ukoliko bude nepovoljna po njega?" "Ne mora biti. Uvek se javi neko ko ne prihvata odluku predsednika vlade, a obojica, i dr Fastolf i dr Amadiro, sudei prema njihovim postupcima, uporne su i

tvrdoglave osobe. Bez obzira na sve to, veina lanova vlade po pravilu prihvata predsednikove odluke, kakve god one bile. Sledstveno tome, i dr Fastolf i dr Amadiro - po bilo kog od njih da predsednikova odluka bude nepovoljna - nai e se, prilikom glasanja u vladi, u osetnoj manjini." "Koliko je to sigurno, iskare?" "Skoro sasvim sigurno. Predsednik vlade bira se na taj poloaj, po pravilu, na trideset godina, sa mogunou jo jednog izbora, na daljnjih trideset godina. Ukoliko, meutim, tokom glasanja predsednikova preporuka ne bi bila prihvaena, on bi bio prinuen da istog asa podnese ostavku; time bi se, meutim, stvorila ozbiljna kriza, i vlada bi bila dovedena u situaciju da trai novog predsednika u uslovima ozbiljnih razmimoilaenja. Veoma je malo lanova vlade spremno da se upusti u takav rizik, i stoga su izgledi da se veina izjasni protiv predsednika, imajui u vidu reene posledice, gotovo nitavni." "U tom sluaju", primeti Bejli alosno, "izgleda da sve zavisi od predstojeeg sastanka." "Vrlo verovatno." "Hvala ti, iskare." Pomalo utuen, Bejli pokua da sredi misli. inilo mu se da nije bio bez izgleda, a opet, pojma nije imao ta bi Amadiro mogao rei, niti kako bi se predsednik vlade mogao poneti. Amadiro je bio taj koji je zatraio ovaj sastanak, i mora da je siguran u sebe. Istog asa Bejli se priseti da je ponovo, tonui u san, sa Gladijom u naruju, shvatio - ili je mislio da je shvatio - ili je zamiljao da je shvatio - znaenje svega to se zbilo na Aurori. Sve mu se uinilo jasnim - oiglednim - izvesnim. I jo jednom, sve se ponovo rasplinulo, kao da se nikad nije ni javilo. Sa tom milju i njegove nade kao da se potpuno izjalovie. 72. Denil povede Bejlija u prostoriju u kojoj je bio posluen doruak - delovala je upadljivo intimnije nego uobiajena obedovaonica. Soba je bila mala i jednostavna, bez ikakvog nametaja osim jednog stoia i dve polunaslonjae, i Denil se nije povukao ni u kakvo udubljenje. U stvari, u sobi nije ni bilo nikakvog udubljenja i tokom nekoliko minuta Bejli ostade sam, potpuno sam. Potpuno sam, razume se, nije bio, u to je bio ubeen. Roboti bi se smesta pojavili, na najmanji njegov znak. Uprkos tome, bila je to prostorija za dvoje - u kojoj robotima nije bilo mesta - soba za (Bejli za asak oklevae da to i sam sebi prizna) ljubavnike. Na stoiu su se nalazile dve gomile neega nalik na palainke; nisu mirisale na palainke, ali im je miris bio veoma prijatan. Dve posudice sa neim nalik na otopljeni maslac (mada, moda, uopte nije bila re o maslacu) stajale su pored palainki. Bilo je tu i jedno lone sa toplim piem, zamenom za kafu, koje je Bejli

ve probao i za koje je ustanovio da mu se ne dopada. Gladija ue, krajnje briljivo odevena; kosa joj je blistala kao da je tek stigla od frizera. Za trenutak je zastala, bledo se nasmeivi. "Elija?" Pomalo zateen njenom naglom pojavom, Bejli skoi na noge. "Kako si, Gladija?" promuca on. Gladija se ni ne osvrnu na njegovu smetenost. Delovala je oputeno, ak razdragano. "Nemoj brinuti to Denil nije ovde, s nama", ree ona. Potpuno je bezbedan. A to se nas tie..." Ona mu se sasvim priblii i blago ga dodirnu akom po obrazu - ba kao to je, jednom, davno, to uinila na Solariji. Veselo se nasmejala. "Bilo je to sve, Elija, to sam onda uinila. Sea li se?" Bejli, bez rei, potvrdno klimnu. "Jesi li dobro spavao? Sedi, dragi." Bejli ponovo sede. "Veoma dobro... Hvala ti, Gladija." Trenutak je oklevao, a onda odlui da joj ne uzvrati nenou. "Ne zahvaljuj meni. Spavala sam bolje nego nedeljama unazad, ali to sigurno ne bi bio sluaj da se nisam izvukla iz tvoje postelje, poto sam se uverila da si vrsto zaspao. Da sam ostala - kao to sam elela - ponovo bih te tokom noi pozvala, a onda bi sigurno ti ostao bez potrebnog odmora." Bejli oseti potrebu da joj uzvrati neim galantnim. "Postoje stvari koje su vanije od od... odmora", ree on, ali sa takvom krutou da je to nagna u smeh. "Jadni Elija", ree ona. "Sav si se pomeo." injenica da je Gladija uoila njegovu pometenost jo ga vie zbuni. Pripremio se na kajanje, zgaenost, stid, glumljenu ravnodunost, suze... na sve, osim na ovakvo njeno neusiljeno ispoljavanje erotske otvorenosti. "Ne oajavaj. Sigurno si gladan. Sino jedva da si neto pojeo. Unesi u sebe neto kalorija, i odmah e se oseati bodrije." Bejli se sumnjiavo zagleda u palainke koje i nisu bile palainke. "Oh!" uzviknu Gladija. "Sigurno nita slino jo nisi video, ali veruj mi, u pitanju je solarijanska poslastica. Painke! Da bi umeo da ih pripravi kako valja, morala sam da reprogramiram svog glavnog kuvara. Pre svega, morala sam da nabavim pravo solarijansko brano, budui da mi sa auroranskim vrstama nita ne bi uspelo. Painke su, zna, nadevene. U stvari, postoji na hiljade nadeva koji se mogu staviti u njih, ali ovo to sam stavila smatram najboljim i sigurna sam da e se i tebi dopasti. Neu ti rei o emu je re, osim da ima i malo kesten-pirea i meda... Ali probaj, pa mi reci ta misli. Moe jesti i prstima, ali pripazi kako uzima zalogaje." Ona uze jednu painku, ovla je drei palevima i srednjim prstima obeju aku, a onda lagano odgrize komadi, oblizavi jezikom poluitki nadev koji stade da curi. Bejli ju je oponaao. Painka je bila vrsta na dodir, i ne previe topla da je ne bi mogao drati. On oprezno stavi jedan njen kraj u usta, ali istog asa ustanovi da

mora snanije da zagrize. vrsta pokorica se slomi i Bejli oseti kako mu se nadev razliva po akama. "Previe si snano zagrizao, i uzeo preveliko pare", objasni mu Gladija i urno mu dodade ubrus. "Polii to sada. U stvari, painke se i ne mogu jesti a da se ovek sav ne umae. Po pravilu, ovek ih jede nag, pa se potom istuira." Pomalo oklevajui, Bejli oliza nadev i na licu mu se istog asa javi reit izraz. "Dopada ti se, je li?" upita ga Gladija. "Izvrsno je", sloi se Bejli i nastavi da lagano otkida male zalogaje. Painke nisu bile suvie slatke, i inilo se da se naprosto rastapaju pri dodiru s nepcima. Gotovo da nije ni bilo potrebno gutati zalogaje. Pojeo je tri painke, i jedino ga stid sprei da ne zatrai jo. Lagano je oblizivao prste, izbegavajui da se koristi ubrusom, kako ni najmanji deli ne bi protraio. "Stavi prste i ake u ispira, Elija", ree Gladija i pokaza mu kako da to uradi. Posude s 'istopljenim maslacem', oigledno su imale potpuno drugaiju namenu. Bejli postupi kako mu je reeno, a potom osui ake. Prinevi ih potom pod nos, ustanovio je da na njima nema ni traga ikakvom mirisu. "Osea li se nelagodno, Elija, zbog onoga to se dogodilo prole noi?" upita ga ona. "Je li to sve to osea?" ta ovek da na to kae? pomisli Bejli. Ipak, na kraju, on potvrdno klimnu. "Bojim se da je tako, Gladija. Razume se, to ni izdaleka nije sve to oseam, ali jesam pometen. Razmisli i sama. Ja sam Zemljanin i ti to dobro zna; meutim, privremeno si tu injenicu potisnula, i 'Zemljanin' je za tebe u ovom asu samo troslona imenica liena svakog znaenja. Prole noi osetila si saaljenje prema meni zbog tegoba koje sam imao s olujom, i ispoljila si prema meni oseanja kakva bi ispoljila prema nekom detetu, i ispoljavajui prema meni toplinu koja je, moda, bila pojaana i gubitkom koji si doivela - dola mi u postelju. Ali to e te proi - iznenauje me da se to ve nije dogodilo - i tada e se prisetiti da sam samo Zemljanin, i osetie stid, ponienje, osetie se uprljanom. Zamrzee me zbog onoga to sam ti uinio - a ja ne elim da me mrzi... Ne elim da me mrzi, Gladija." (Ukoliko je izgledao nesrean onoliko koliko se oseao, mora da je zaista izgledao nesreno.) Mora da je ba tako bilo, jer Gladija isprui aku i vrsto stee njegovu. "Neu te mrzeti, Elija. Zbog ega bih te mrzela? Nisi mi uinio nita to bih ti mogla zameriti. Zapravo, ja sam neto uinila tebi, i do kraja ivota biu srena to sam tako postupila. Pre dve godine, Elija, oslobodio si me jednim pukim dodirom, i prole noi ponovo si to uinio. Pre dve godine mi je bilo potrebno da shvatim da mogu osetiti elju - a prole noi, Elija, bilo mi je vano da shvatim da, posle Jandera, mogu ponovo osetiti tu elju... Elija, ostani sa mnom. Bilo bi to..." On je prekinu, krajnje ozbiljna lica. "Ali Gladija, kako? Moram se vratiti na svoj svet. Tamo me ekaju dunosti i obaveze, a ti ne moe poi sa mnom. Ne bi, naprosto, mogla iveti ivotom kakvim se ivi na Zemlji. Umrla bi od zemaljskih

boletina - ukoliko te, prethodno, ne bi dokrajili guve i boravak u zatvorenom prostoru. To ti je sigurno jasno." "Razume se, Elija, da mi je jasno", odvrati Gladija uzdahnuvi. "Ipak, sigurna sam da ne mora odmah da poe natrag." "Moda e mi predsednik vlade, pre isteka jutra, naloiti da napustim Auroru." "Ne, nee se to dogoditi", usprotivi se Gladija ustro. "Nee mu to dopustiti... A ukoliko, ipak, do toga doe, moemo da odemo na neki drugi svet Svemiraca. Ima ih na desetine, i moemo da biramo. Znai li ti Zemlja toliko, da ne bi bio u stanju da ivi na nekom od svetova Svemiraca?" "Mogao bih okoliiti, Gladija, i uveravati te da mi ni na jednom od svetova Svemiraca ne bi dozvolili da na njemu sagradim svoj stalni dom - a ti i sama zna da je tako. Prava istina je, meutim, da mi Zemlja toliko mnogo znai da bih se, ak i kada bi mi neki od svetova Svemiraca dozvolio da se na njemu nastanim, ipak na nju vratio... ak i po cenu da te moram napustiti." "I nikad nee ponovo doi na Auroru? Nikad se vie neemo videti?" "Ukoliko bude prilike, sigurno u doi", odgovori Bejli, iskreno elei da tako bude. "I ne samo jednom, ve bezbroj puta, veruj mi. Ali kakvog bi imalo smisla da ti to obeam? I samoj ti je jasno da je malo verovatno da e me ponovo pozvati ovamo. A jasno ti je i da ne mogu ponovo doi bez poziva." "Ne elim da poverujem u to, Elija", odvrati Gladija tihim glasom. "Gladija, nemoj biti nesrena", ree Bejli. "Dogodilo nam se neto divno, ali postoji jo divnih stvari koje stoje pred tobom - mnotvo, itavo bogatstvo divnih stvari, iako ne i ono isto to se nama dvoma dogodilo. ivi u iekivanju tih drugih divnih stvari." Gladija je utala. "Gladija", upita je Bejli sa prizvukom urbe u glasu, "da li iko zna ta se meu nama dogodilo?" Ona ga pogleda, i izraz povreenoti minu joj licem. "Zar se toliko stidi?" "Razume se da se ne stidim onoga to se dogodilo. Ali to bi moglo imati neugodne posledice po oboje. O tome bi se poelo govorkati. Zahvaljujui onoj blesavoj hipertalasnoj drami, u kojoj je na iskrivljen nain prikazan na odnos, nas dvoje i dalje predstavljamo ljude pogodne da se nau u televestima... Jedan Zemljanin i jedna Solarijanka! Ukoliko postoji i najmanji nagovetaj da se meu nama... rodila ljubav, vest o tome dopree do Zemlje brzinom svetlosti." Gladija izvi obrve, i lice joj poprimi gospodstven izraz. "A na Zemlji e smatrati da si se ponizio? Jer si se upustio u polni odnos s nekim ispod svog poloaja?" "Ne, svakako da ne", odgovori Bejli s prizvukom nelagodnosti, dobro znajui da e ba takvo biti gledite milijardi itelja Zemlje. "Da li ti je palo na pamet da bi i moja ena mogla za to saznati? Zna, oenjen sam." "ta ako sazna? ta onda?" Bejli duboko udahnu vazduh. "Ne shvata. Zemljani se razlikuju od Svemiraca.

Bilo je razdoblja u naoj istoriji kada su pojmovi o seksu bili prilino rastegljivi bar na nekim mestima i u nekim drutvenim slojevima. Ali ovo sadanje nije jedno od takvih vremena. Zemljani danas ive u zbijenim skupinama, i pod takvim okolnostima neophodna je prava puritanska etika da bi porodini sistem uopte mogao opstati." "Hoe da kae da svako ima samo po jednog ivotnog saputnika, i nikog vie?" "Ne..." odgovori Bejli. "Da budem iskren, nije ba sasvim tako. Ali itekako se vodi rauna o tome da se odstupanja od toga previe ne razglaavaju, tako da svako moe... moe..." "Da se, naprosto, pretvara da mu nita o tome nije poznato?" "Tako je, ali u naem sluaju..." "Sve e postati do te mere javna stvar, da se vie niko nee moi pretvarati da o tome nita ne zna - i tvoja e se ena razgneviti i napustiti te." "Ne, nee me napustiti, ali e biti povreena, to je jo gore. A ja u se stideti, kao i moj sin. Moj drutveni poloaj e usled toga trpeti, i... Gladija, ukoliko to ne shvata, onda, jednostavno ne shvata. Ipak, obeaj mi da o nama dvoma nee otvoreno govoriti, onako kako se to ini ovde na Aurori." Bejli je i te kako bio svestan da je ono to je govorio moralo zvuati vie nego bedno. "Ne misli valjda, Elija, da se poigravam tobom", odgovori Gladija zamiljeno. "Bio si dobar prema meni, i ja ne elim da se loe ponesem prema tebi. Ipak" - ona, pri tom, nemono rairi ruke - "vai mi se obiaji zaista ine besmisleni." "Izvan svake sumnje je tako. Ipak, moram im se prikloniti - ba kao to je i s tobom bio sluaj na Solariji." "Da..." Lice joj se smrknu pri navali uspomena. "Oprosti mi, Elija", dodade ona. "Izvinjavam ti se, stvarno i iskreno. elela sam neto to ne mogu imati, i sada se praznim na tebi." "U redu je, Gladija." "Ne, nije u redu. Molim te, Elija, moram ti neto objasniti. ini mi se da ne shvata sasvim ta se dogodilo prole noi. Hoe li te jo vie zbuniti ako ti kaem da ja shvatam?" Bejli se na trenutak upita kako bi se Desi oseala i ta bi uinila da je mogla uti ovaj razgovor. Bilo mu je, razume se, sasvim jasno da je ovog asa njegov um trebalo da bude zabavljen susretom sa predsednikom vlade koji mu je neposredno predstojao, a ne vlastitim branim dilemama. Trebalo je da razmilja o opasnosti koja se nadnela nad Zemlju, a ne o svojoj eni, ali kako su stvari stajale, ipak je mislio o Desi. "Po svoj e prilici biti tako", odgovori on. "Ipak, reci ta si htela." Gladija pomeri stolicu, ne smatrajui potrebnim da pozove nekog od svojih robota da to uini umesto nje. Bejli je nervozno iekivao da pone, ne ponudivi se da joj pomogne.

Gladija postavi stolicu blie njemu, suelice, tako da ga je, kada je sela, mogla gledati pravo u lice. Potom isprui svoju tanunu ruku i stavi aku u njegovu, i oseti kako je njegova aka stee. "Vidi i sam", zapoe ona, "da vie uopte ne zazirem od dodira. Veoma sam daleko od onih dana kada sam se, pa i to samo na trenutak, usudila da te dodirnem po obrazu." "Tano, Gladija, ali ovo sada - je li tako? - nema toliko znaaja kao onaj ovlani dodir?" Ona potvrdno klimnu. "Ne, nema onoliki znaaj, ali mi se ipak dopada. Mislim, zapravo, da je to veliki napredak za mene. To to se tada sve u meni preokrenulo, zahvaljujui samo jednom ovlanom dodiru, veoma dobro pokazuje koliko sam, i koliko dugo, nenormalno ivela. Sada stvari stoje mnogo bolje. Dozvoljava li mi da ti kaem kako to? Ovo to sam rekla samo je uvod." "Reci mi." "elela bih da smo u krevetu i da nas obavija tama. ini mi se da bih onda mogla mnogo slobodnije da govorim." "Ali mi sedimo ovde, Gladija, i dan je. Ipak, nastavi." "Da... Na Solariji, Elija, kao to ti je poznato, o stvarima seksa nije se govorilo." "Da, poznato mi je." "Nisam nikad doivela seksualno uzbuenje, u pravom smislu te rei. U nekoliko navrata - samo u nekoliko - mu mi je priao, ali samo iz oseanja dunosti. Ne bih mogla da ti opiem na ta je to liilo, ali sam sigurna da e mi poverovati ako ti kaem da je, kada se samo setim, bilo gore nego da nismo imali nikakav odnos." "Verujem ti." "Ali znala sam ta je pravi seksualni odnos. itala sam o tome. Ponekad sam o tome razgovarala sa drugim enama, i sve su se one pretvarale da je re o odvratnoj dunosti koju Solarijanci moraju ispunjavati. One koje su, zahvaljujui pravu koje im je pripadalo, imale mogunost da dobiju dete, bile su naprosto oduevljene to su zauvek sa sebe skinule obavezu seksualnog odnosa." "Jesi li im poverovala?" "Razume se da jesam. Nikad nita drugo nisam ni ula od njih, a ono nekoliko nesolarijanskih izvetaja o tome koje sam imala priliku da proitam bili su prokazani kao gruba izvitoperenost. I u to sam poverovala. Moj suprug naao je jednom prilikom kod mene neke knjige - nazovimo ih, uslovno, pornografskim - i smesta je naredio da se unite. Kao to ti je i samom poznato, ljude moe navesti da u svata poveruju. Stoga mislim da su Solarijanke odista verovale u ono to su govorile i da su odista mrzele seksualne odnose. U svakom sluaju, zvuale su iskreno, i ubedile su me da sa mnom sigurno neto uasno nije u redu, samo zato to sam ispoljavala radoznalost za te stvari - neko udno oseanje koje ni sama nisam umela da odgonetnem."

"U to vreme nisi koristila robote da, u tom smislu, sebi pomogne?" "Ne, to mi ni na pamet nije palo. Uostalom, kao ni bilo kakvu pogodnu spravicu. Povremeno bi do mene doprla aputanja o takvim stvarima, ali sa takvim uasavanjem - ili bar, glumljenim uasavanjem - da ni u snu nisam pomiljala da neto slino probam. Razume se, imala sam erotske snove i povremeno mi se dogaalo neto za ta danas, kada se toga prisetim, mislim da je bio nagovetaj orgazma, i to bi me uvek budilo. Razume se, nikada to nisam razumela, niti sam se usuivala da o tome govorim. U stvari, stidela sam se. to je jo gore, plaila sam se uitaka koje su mi takvi snovi donosili. A onda, kao to zna, dola sam na Auroru." "Ve si mi to rekla. Polni odnosi s Aurorancima nisu te zadovoljili." "Tako je. ak sam poela da mislim da su, na kraju krajeva, Solarijanci ipak bili u pravu. Ti polni odnosi nisu bili ni nalik na moje snove. Sve do Jandera nita nisam shvatala. Nije polni odnos to to imaju ovde na Aurori; pre bi se moglo rei da je posredi neka vrsta... koreografije. Svaki korak podreen je pravilima - od pristupa, do razdvajanja. Nema tu nieg neoekivanog, nieg nepredvidljivog. Na Solariji, budui da seksa nije ni bilo, nita se nije ni davalo, ni primalo. Na Aurori, pak, seksualni odnos bio je do te mere uhodana stvar, da se, na kraju, takoe nita nije ni davalo, ni primalo. Shvata li?" "Nisam ba siguran da shvatam, budui da nikad nisam imao polni odnos sa nekom Aurorankom, odnosno, kad smo ve kod toga, da nikad nisam bio u koi nekog Auroranca. Ipak, nema potrebe da zalazi u pojedinosti. Imam, iako samo maglovitu, predstavu o tome ta eli da kae." "Sve ovo te veoma zbunjuje, je li tako?" "Ne toliko da ne bih bio u stanju da te pratim." "A onda sam dobila Jandera i nauila kako da se njime koristim. On nije bio poput auroranskih mukaraca. Njegov jedini cilj, njegov jedini mogui cilj, bio je da mi prui uitak. Davao je i primao, i po prvi put, seksualni odnos doivljavala sam onako kako ga jedino valja doivljavati. Da li to shvata? Moe li zamisliti ta je znailo iznenada shvatiti da nisi lud, ili izopaen ili posuvraen, ili naprosto, da ne grei - shvatiti, konano, da si ena i da u seksualnom odnosu ima odgovarajueg partnera?" "ini mi se da sam u stanju da to zamislim." "A onda, odjednom, posle samo kratkog vremena, sve to izgubiti? Mislila sam... pomiljala sam... da je svemu kraj. Kao da sam bila osuena na lagano umiranje. Sve je ilo u prilog tome da, tokom brojnih narednih decenija, vie nikad, ni sa kim, neu uspostaviti zadovoljavajuu seksualnu vezu. Ali uspostaviti je uprkos svim izgledima, a onda ponovo sve izgubiti i vratiti se u nitavilo - to je ono to mi se ini nepodnoljivim... Shvata li, sada, koliko mi je vana bila protekla no s tobom?" "Ali Gladija, zbog ega ba ja? Zbog ega ne neko drugi?"

"Ne, Elija, morao si to biti ti. Doli smo po tebe i nali te, iskar i ja, potpuno bespomonog. Istinski bespomonog. Nisi bio bez svesti, ali nisi bio ni u stanju da vlada svojim telom. Morali smo te podii, poneti i smestiti u vozilo. Bila sam prisutna kada smo te zagrejali i povratili, okupali i osuili - sasvim bespomonog. Roboti su sve to obavili sa zadivljujuom pomnou, brinuli su o tebi i nastojali da ti se nita ne desi - ali bez ikakvih stvarnih oseanja. S druge strane, ja sam sve to posmatrala i oseala." Bejli pognu glavu, grickajui usne pri pomisli na takvo javno izlaganje svoje bespomonosti. Uivao je u svemu tome, tada; ali ovog asa nije mu bio nimalo prijatan oseaj da je pod takvim okolnostima bio izloen tuim pogledima. "elela sam da sve to sama obavim", nastavi Gladija. "Mrzela sam robote to su za sebe zadrali pravo da neno postupaju s tobom - i da daju. I razmiljajui o tome kako bih volela da sve to sama obavim, osetila sam kako seksualna udnja raste u meni - bilo je to neto to nisam osetila jo od Janderove smrti... A onda mi je sinulo da je, u mom jedinom uspenom seksualnom odnosu, ono to sam pruala trebalo da bude i prihvaeno. Jander mi je pruao sve to god bih poelela, ali nikad nita, za uzvrat, nije uzimao. Nije ni bio sposoban za tako neto, budui da mu je jedino zadovoljstvo bilo da meni prui uitak. Opet, s druge strane, nikad mi nije palo na pamet da dajem, budui da sam odrasla meu robotima i znala da oni ne mogu nita primiti. I dok sam te posmatrala, shvatila sam da sam upoznala samo jednu stranu seksualnog odnosa, i stoga sam oajniki poelela da upoznam i njegovu drugu stranu. Posle toga, tokom veeri, za stolom, dok si jeo supu, stekla sam utisak da si se oporavio; ponovo si delovao snano. Dovoljno snano da izie u susret mojoj udnji. I budui da sam iskusila pomenuto oseanje prema tebi dok su se starali o tebi, nisam se vie bojala to si sa Zemlje; bila sam spremna da se prepustim tvojim zagrljajima. elela sam to, iz sve snage. Ipak, ak i dok sam ono stajala u tvom naruju, osetila sam se ponovo kao gubitnik. Jer sam ponovo uzimala ne dajui nita zauzvrat. A onda si mi rekao: 'Gladija, molim te, moram da sednem.' Oh, Elija, bila je to moda najlepa stvar koju si mi ikad rekao!" Bejli oseti kako ga obliva rumenilo. "Tada sam se zbog toga oseao krajnje neprijatno. Mislim, zbog priznanja vlastite slabosti." "Bilo je to, meutim, ba ono to mi je bilo potrebno. Gotovo sam pomahnitala od udnje. Naterala sam te da ode u krevet, a onda ti se pridruila, i po prvi put u ivotu, ja sam bila ta koja daje. Nisam nita uzimala. Tako sam se oslobodila Janderovih ini; shvatila sam da, zapravo, ni on nije bio reenje za mene. Treba i pruati i uzimati, oboje... Elija, ostani sa mnom." Bejli odmahnu glavom. "Gladija, ak i kada bih rascepio svoje srce nadvoje, to ne bi bilo mogue. Ne mogu da ostanem na Aurori. Moram se vratiti na Zemlju. A ti, opet, ne moe poi sa mnom."

"Elija, a ta ako ipak mogu s tobom na Zemlju?" "Zbog ega, uopte, govori takve luckaste stvari? ak i kada bi pola, ja bih brzo ostario i uskoro ti postao beskoristan. Kroz dvadeset, najvie trideset godina, ja u biti starac, moda ve i pokojnik, dok se ti jo decenijama nee ni za dlaku izmeniti." "Ali Elija, upravo sam na to i mislila. Na Zemlji bi me zakaila neka od vaih bolesti, i ubrzo bih i ja ostarila." "Nemogue je da to stvarno eli! Pored toga, starost nije nikakva zaraza. Naprosto, veoma bi se brzo razbolela, i umrla. Gladija, treba da nae nekog drugog." "Nekog Auroranca?" Gladija prezrivo mrknu. "Moe ga poduiti. Sada, kada zna kako se i daje i prima, naui i njega kako da to ini." "Ako bih pokuala da ga poduim, da li bi mogao da naui?" "Neki meu Aurorancima bi to bili u stanju. Siguran sam da bi bili u stanju. Ima toliko vremena na raspolaganju, i siguran sam da e nekog pronai. Eto..." (Ne, pomisli on, ne bi bilo uputno pominjati sada Gremionisa; ipak, ukoliko joj pristupi... manje poslovno i sa vie odlunosti...) Gladija kao da se zamislila. "Misli li, stvarno, da bi to bilo mogue?" Potom ga ponovo pogleda svojim sivoplavim, zamagljenim oima. "Oh, Elija, sea li se iega to se dogodilo prole noi?" "Moram priznati", odvrati Bejli pomalo alosno, "da se poneeg seam tek kao kroz izmaglicu." "Da se zaista sea, ne bi eleo da me ostavi." "Ne elim da te ostavim tek tako, Gladija, bez ikakvog razloga. Naprosto, moram to uiniti." "Posle svega", primeti Gladija, "delovao si tako spokojno, tako smireno. Leala sam sklupana kraj tebe i sluala kako ti srce udara, najpre brzo a onda sve sporije i sporije, osim kada si se ono naglo uspravio. Sea li se toga?" Bejli se pomeri, udaljivi se malo od nje, a onda se ustro zagleda u nju. "Ne, ne seam se. ta time hoe da kae? ta sam to uinio?" "Rekla sam ti. Odjednom si se uspravio." "Da, ali ta jo?" Srce je poelo estoko da mu otkucava, mahnito kao onog trenutka prole noi, pre no to mu je dola u postelju. Tri puta mu se javilo neto nalik na nepobitnu istinu, i dva puta mu se to dogodilo kada je bio sasvim sam. Trei put, meutim, prole noi, Gladija je bila pokraj njega. Imao je, dakle, svedoka. "Nita vie, odista", odgovori Gladija. Ja sam te samo upitala: 'ta ti je, Elija?', ali ti nisi obratio panju na moje rei. Samo si rekao: 'Najzad! Tu smo!' Nisi ba govorio razgovetno, i oi su ti bludele. Delovao si pomalo zastraujue." "Je li to sve to sam rekao, Gladija? Jesam li rekao jo neto?"

Gladija se namrti. "Ne seam se. Ali malo potom si ponovo legao i rekao: 'Ne plai se, Elija. Ne plai se. Sada si na vrstom tlu'. I ja sam te onda blago lupnula, ti si se promekoljio i usnuo - i zahrkao... Nikada jo nikoga nisam ula da hre, ali na osnovu opisa, sudim da je ba to bilo u pitanju." Oito ju je zabavljalo seanje na to. "Sluaj me, Gladija. ta sam rekao? 'Najzad! Tu smo!' Ali jesam li rekao o emu je re?" Gladija se ponovo namrti. "Ne... Ne seam se... Ali ekaj... Rekao si jo neto, ali veoma tihim glasom. Rekao si: 'On se tamo naao prvi'." "'On se tamo naao prvi'... To sam rekao?" "Da. Pretpostavila sam da misli na to kako je iskar stigao do tebe pre onih robota; da pokuava da odagna strah da te ne odvuku - da, naprosto, ponovo proivljava ono to se tokom oluje deavalo s tobom. Tako je! Zato sam te i lupnula i nekoliko ti puta rekla: 'Ne plai se, Elija. Sada si bezbedan'! Govorila sam ti to sve dok se nisi smirio." "'On se tamo naao prvi... Stigao je prvi...' Neu to ovog puta zaboraviti. Gladija, hvala ti za proteklu no. I hvala ti za ovaj jutronji razgovor." "Ne shvatam zbog ega je sada toliko vano spominjati da se iskar tamo prvi naao", primeti Gladija. "Tako se, naprosto, dogodilo. Zna to dobro i sam." "Ne verujem da je re o tome. Mora biti u pitanju neto to mi ni samom jo nije jasno, ali to mi se javlja u stanju potpune umne oputenosti." "Ali u tom sluaju, od kakvog je to znaaja?" "Ni sam nisam siguran, ali ako sam to rekao, mora biti od nekakvog znaaja. Preostao mi je jo samo jedan sat da dokuim ta je u pitanju." On ustade. "Morau da krenem." Bejli naini nekoliko koraka prema vratima, ali Gladija pohita za njim i obesi mu se oko vrata. "Saekaj, Elija." Bejli je asak oklevao, a onda pognu glavu i poljubi je u usta. Nekoliko dugih trenutaka, ostali su tako vrsto zagrljeni. "Hou li te ponovo videti, Elija?" "Ne bih mogao da ti to obeam", odgovori Bejli alosno. "Ipak, nadam se." On se okrenu i izie da potrai Denila i iskara, kako bi obavio poslednje pripreme za predstojee suoavanje. 73. Tuno raspoloenje nije naputalo Bejlija dok je lagano koraao preko travnjaka prema Fastolfovoj kui. Roboti su koraali pored njega. Denil je delovao oputeno, ali je iskar koji je i dalje bio pod pritiskom izdatih naloga o koje nije mogao da se oglui, nastavljao budno da motri okolinu. "Denile", upita Bejli, "kako se zove taj predsednik vlade?"

"Ne bih znao da ti kaem, partneru Elija. Povremeno, kada su ga pominjali u mom prisustvu, nazivali su ga iskljuivo 'predsednik'. Treba ga oslovljavati sa 'Gospodine predsednie'." "Zove se Rutilan Horder, gospodine", umea se iskar, "ali mu se ime nikad ne pominje u zvaninim prilikama. Koristi se samo titula, sa ciljem da se naglasi kontinuitet vlasti. Ljudi koji dre taj poloaj dre ga, pojedinano, samo na odreeno vreme, ali izraz 'predsednik' nikada se ne menja." "to se sadanjeg predsednika tie - koliko mu je godina?" "Ve je dosta star, gospodine. Sada mu je tri stotine trideset prva", odgovori iskar, kao da iznosi neki statistiki podatak. "Da li ga zdravlje slui?" "Nije mi poznato nita, gospodine, to bi govorilo suprotno." "Ima li neku posebnu, linu karakteristiku, sa kojom bi trebalo da budem upoznat, radi boljeg snalaenja?" To pitanje kao da natera iskara da zastane. "Teko mi je da vam na to odgovorim, gospodine", ree on posle kraeg premiljanja. "Ovo mu je drugi izborni rok. Smatraju ga vrlo efikasnim predsednikom, koji se mnogo trudi i postie veoma dobre rezultate." "Je li plahovit? Odmeren? Voli li da se prsi? Je li strpljiv?" "Moraete to sami da procenite, gospodine", odgovori iskar. "Partneru Elija", umea se Denil, "predsednik se postavlja iznad svih stranaka. Poloaj koji zauzima, prema definiciji, zahteva od njega da bude prema svima obziran i pravedan." "Siguran sam da je tako", promrmlja Bejli, "ali definicije su puka apstrakcija, ba kao i re 'predsednik', dok su pojedinani predsednici - ljudi sa imenom i prezimenom - stvarni, sa mozgovima i oseanjima s kojima se valja nositi." Bejli odmahnu glavom. Njegov vlastiti um, mogao bi se u to zakleti, bio je isto tako i te kako stvaran. Poto se tri puta naao nadomak neega, i poto mu je to 'neto' ve tri puta izmaklo, sada se nalazio suoen sa vlastitim reima, to ih je izgovorio u asu kada mu je misao o tome minula umom. Ipak, to mu jo nije bilo od pomoi. 'Naao se tamo prvi'. Ko se to naao prvi, na licu mesta? I kada? Bejli na to nije imao odgovor. 74. Fastolf je saekao Bejlija na vratima svoje kue. Iza njega je stajao robot koji je delovao krajnje nerobotski uznemiren, kao da nije bio u stanju da valjano pozdravi posetioca to ga je duboko uznemiravalo. (ovek naprosto nije mogao odoleti da u ponaanju robota ne trai obrasce ljudskog ponaanja. Verovatno nije bila u pitanju nikakva uznemirenost - niti

oseanje - ve samo neznatno komeanje u pozitronskim kolima proisteklo iz injenice da mu je naloeno da pozdravi i pregleda sve posetioce, a nije mogao da obavi tu dunost ako prethodno ne odgurne u stranu Fastolfa, to takoe nije mogao da uini, osim u sluaju preke potrebe. Kretnje su mu, stoga, od samog poetka bile pogrene, to je njegovom ponaanju davalo privid uznemirenosti.) Bejli zatee sebe kako odsutno posmatra robota, i kako uz velike potekoe skree pogled ka Fastolfu. (Stalno je mislio je na robote, ni sam ne znajui zbog ega.) "Milo mi je to vas ponovo vidim, dr Fastolfe", ree on i isprui ruku. Posle susreta sa Gladijom, bilo mu je teko da dri na umu da Svemirci nisu ba voljni da stupaju u fiziki dodir sa jednim Zemljaninom. Fastolf je trenutak oklevao, a onda, poto je uglaenost ipak prevladala nad opreznou, prihvati Bejlijevu ispruenu aku, zadra je ovla i nakratko u svojoj, a onda je pusti. "Meni je jo milije to vas vidim, gospodine Bejli. Veoma me je uznemirilo ono to vam se dogodilo prole veeri. Nije to bila neka naroito snana oluja, ali prihvatam da se jednom Zemljaninu morala uiniti poraavajuom." "Znai, poznato vam je ta se dogodilo?" "Denil i iskar podneli su mi iscrpan izvetaj, sa svim pojedinostima. Istina, mnogo bih se bolje oseao da su vas doveli ovamo, ali se njihova odluka temeljila na injenici da je do kvara na vozilu dolo na mestu bliem Gladijinom imanju, da ste im dali izriito nareenje, kao i da ste Denilovu bezbednost pretpostavili svojoj vlastitoj bezbednosti. Nadam se da me nisu pogreno obavestili?" "Ne, nisu. Prinudio sam ih da me tamo ostave." "Da li je to ba bilo mudro?" Fastolf povede Bejlija unutra i pokaza mu na jednu naslonjau. Bejli sede. "inilo mi se najrazumnijim da tako postupim. Bili su nam za petama." "To mi je i iskar rekao. Saoptio mi je, takoe..." Bejli ga prekide. "Molim vas, dr Fastolfe. Imam veoma malo vremena i moram vam postaviti neka pitanja." "Samo napred, izvolite", smesta se sloi Fastolf svojom neizbenom, uobiajenom uglaenou. "Pria se da svoj rad na istraivanju delovanja mozga pretpostavljate svemu drugom, i da ste..." "Molim vas, gospodine Bejli, dozvolite mi da sam zavrim... Dakle, da neu dozvoliti da mi se pri tom ita isprei, da sam vie nego bezobziran, da sasvim prenebregavam pitanje moralnosti ili zla, da me nita nee zaustaviti, da u pribei svakom izgovoru - i sve to u ime svog rada." "Ba tako." "Ko vam je sve to rekao, gopodine Bejli?" upita Fastolf. "Ima li to ikakvog znaaja?"

"Moda i nema. Mada nije teko pogoditi. Moja kerka Vasilija. Siguran sam u to." "Moda", lagano odvrati Bejli. "Meutim, ono to mene zanima jeste da li je takva procena vaeg karaktera ispravna." Fastolf se alosno nasmei. "Oekujete li od mene iskren odgovor na pitanje o mom karakteru? Optube kojima me zasipaju nisu sasvim neistinite. Zaista svoj rad smatram vanijim od svega drugog, i nesumnjivo sam sklon da zarad njega sve drugo rtvujem. Nema, takoe, nikakve sumnje da se ne bih ni osvrnuo na uobiajeno shvatanje morala ili zla, ukoliko bi mi se ono ispreilo na putu... Stvar je, meutim, u tome to to ne inim. Naprosto, nisam u stanju da sebe nagnam na to. A naroito odluno opovrgavam optubu, ako ju je iko izneo, da sam Jandera ubio zato to bi to moglo, na bilo koji nain, dovesti do napretka u mojim istraivanjima. To, naprosto, nije istina. Nisam ubio Jandera." "Predloili ste mi da se podvrgnem psihikoj sondi", primeti Bejli, "kako biste od mene dobili neka obavetenja koja, inae, na drugi nain nisam u stanju da izvuem iz svog uma. Nije li vam, ipak, palo na pamet da biste, podvrgavajui sebe psihikoj sondi, mogli veoma lako dokazati svoju nevinost?" Fastolf zamiljeno klimnu. "Pretpostavljam da vam je Vasilija rekla da moje odbijanje da se tome podvrgnem predstavlja nedvosmislen dokaz moje krivice. Ipak, nije tako. Podvrgavanje psihikoj sondi nije bezopasno, nita manje ne zazirem od toga od vas. Ipak bih, uprkos svim svojim strahovima, pristao da se podvrgnem ispitivanju putem sonde, kada ne bih znao da moji protivnici upravo to najvie prieljkuju. Sporili bi i dalje da sam nevin, budui da psihika sonda nije ba do te mere pouzdan ureaj, da moe da prui dokaze koji bi se morali smatrati bespogovornim. Meutim, ono to bi sigurno dobili kada bi se ja podvrgao psihikoj sondi, jesu obavetenja o teoriji i nainu izrade ovekolikih robota. To je ono ega oni nastoje da se domognu, i to je, upravo, ono to ne nameravam da im dam." "Vrlo dobro", ree Bejli. Hvala vam, dr Fastolfe." "Nema na emu", odvrati Fastolf. "A sada, ako mi dozvolite vratio bih se na na malopreanji razgovor. iskar me je obavestio da su vas, poto ste ostali sami, spopali neki neobini roboti. Bar ste pominjali, prilino nepovezano, neke udne robote poto su vas nali bez svesti u oluji." "Tano, dr Fastolfe, neki udni roboti zaista su me spopali. Meutim, polo mi je za rukom da ih obmanem i da ih uputim natrag, ali sam, isto tako, smatrao uputnim da se udaljim od vozila, radije nego da tamo saekam njihov povratak. Mogue je, meutim, da mi misli ba nisu bile sasvim bistre kada sam se na to odluio. iskar smatra da je upravo to bio sluaj." Fastolf se nasmei. "iskarova gledita esto su veoma uproena. Imate li ikakvu predstavu o tome iji su to roboti mogli biti?" Bejli se nelagodno promekolji, ali inilo se da mu nikako ne uspeva da pronae

najugodniji poloaj. "Da li je predsednik ve stigao?" upita on. "Ne, nije, ali bie ovde kroz nekoliko trenutaka. Takoe i Amadiro, ef Instituta, s kojim ste se, kako mi roboti rekoe, jue sreli. Nisam ba siguran da vam je to bilo pametno. Oigledno ste ga naljutili." "Morao sam da ga vidim, dr Fastolfe. Meutim, nisam stekao utisak da se naljutio." "To nita ne znai kada je Amadiro u pitanju. Zbog, kako ree, vaih kleveta i neprihvatljivog blaenja njegovog profesionalnog ugleda, prinudio je predsednika da se umea." "U kom smislu?" "Dunost predsednika je da uprilii sastanak zavaenih strana i da pokua da iznae kompromisno reenje. Ukoliko bi Amadiro izrazio elju da se sretne sa mnom, predsednik mu, po prirodi stvari, to ne bi mogao odbiti, a jo manje zabraniti. Morao je, dakle, upriliiti traeni sastanak, i ukoliko Amadiro bude u stanju da podnese dovoljno dokaza protiv vas - a nije nimalo teko nai dokaze protiv nekog Zemljanina - to bi onda moglo znaiti kraj istrage." "Moda, dr Fastolfe, imajui u vidu koliko smo ranjivi, nije ni trebalo da pozivate u pomo jednog Zemljanina." "Moda, gospodine Bejli, ali eto, nisam bio u stanju da smislim nita bolje. Ni sada mi nita drugo ne preostaje, te vam moram prepustiti da predsednika ubedite u ispravnost naeg stanovita - razume se, ukoliko to budete u stanju." "Znai, sva odgovornost pada na mene?" upita Bejli smrknuto. "Iskljuivo na vas", odvrati Fastolf ljubazno. "Biemo prisutni samo nas etvorica?" "U stvari", odgovori Fastolf, "samo trojica: predsednik, Amadiro i ja. Amadiro i ja smo uesnici u sporu, i da tako kaem, na nama je da pronaemo kompromisno reenje. Vi ete, gospodine Bejli, imati ulogu etvrte strane, a i to je iznueno. Predsednik vam moe u bilo kom trenutku naloiti da napustite sastanak, te se, shodno tome, mogu samo nadati da ga niim neete izazvati." "Nastojau, dr Fastolfe." "Na primer, gospodine Bejli, nemojte mu pruati ruku radi rukovanja... Nadam se da mi opratate zbog ovakve neotesanosti." Prisetivi se svog malopreanjeg postupka, Bejli oseti kako mu odjednom postaje vruina i kako ga, iako sa zakanjenjem, obuzima oseanje pometenosti. "Ne brinite, neu." "I nastojte da budete to utiviji. Nemojte izricati nikakve gnevne optube. Ne iznosite nikakve tvrdnje za koje nemate dokaze..." "Hoete da kaete da nikoga ne priterujem uza zid, kako se ne bi izlanuo. Amadira, na primer." "Da, nemojte to initi. Smatrae vas za klevetnika, a to nam samo moe oteati stvar. Prema tome, budite obazrivi. Meutim, ukoliko utivou zamaskirate napad,

oko toga se neemo sporiti. I posebno pazite, nemojte govoriti dok se to od vas ne zatrai." "Otkud to, dr Fastolfe", upita Bejli, "da ste sada tako puni obzirnih saveta, dok ranije niste nali za shodno da me upozorite na opasnost da me proglase klevetnikom?" "To je, zaista, moja greka", sloi se Fastolf. "inilo mi se to samo po sebi razumljivim, tako da mi ni na pamet nije palo da bi bilo potrebno da vam na to ukaem." "Da, po svemu sudei ste u pravu", proguna Bejli. Fastolf odjednom podie glavu. "ujem neko vozilo napolju. ta vie, ujem i korake jednog od svojih robota na ulaznim vratima. Pretpostavljam da su predsednik i Amadiro stigli." "Zajedno?" upita Bejli. "Bez sumnje. Amadiro je predloio da se naemo kod mene, preputajui mi tako prednost domaeg terena. Na taj je nain sebi omoguio da, izgovarajui se istom utivou, pozove predsednika i dobaci ga ovamo. Konano, ionako je trebalo da se ovde nau. Ali Amadiru je to pruilo priliku da nekoliko minuta provede nasamo sa njim i izloi mu svoje stanovite." "To mi ba ne deluje poteno", primeti Bejli. "Niste li ga mogli spreiti u tome?" "Nisam ni eleo. Amadiro preuzima na sebe sraunat rizik. Moe se, naime, desiti da kae i neto to se predsedniku nee ba dopasti." "Je li predsednik po prirodi lako razdraljiva osoba?" "Ne, nije. Ne vie nego bilo koji predsednik u petoj deceniji na visokom poloaju. Pri svemu tome, potreba da se dosledno pridrava pravila, neophodnost da nikad ne staje ni na iju stranu, kao i stvarna mo da presuuje u sporu - sve to gotovo neizbeno oveka ini razdraljivim. A ni Amadiro ba nije uvek prepametan. Njegovo preterano osmehivanje, blistavi zubi i glumljena dobrodunost mogu i te kako ii na ivce ukoliko onaj kome su upueni, iz bilo kog razloga, nije u najboljem raspoloenju... Ali gospodine Bejli, moram krenuti da ih doekam, i da predsednika zalijem, nadam se, sa neto vie istinskog arma. Molim vas, ostanite ovde i ne ustajte iz te naslonjae." Bejliju nije preostalo nita drugo do da eka, pomislivi, pri tom, bez ikakvog naroitog povoda, da se na Aurori nalazi tek neto manje od pedeset standardnih asova.

PREDSEDNIK, JO JEDNOM

75. Predsednik je bio nizak, ak iznenaujue nizak. Amadiro ga je nadvisivao za itavih tridesetak centimetara. Uprkos tome, budui da je njegov niski rast bio posledica kratkih nogu, predsednik po visini nije zaostajao za prisutnima kada su svi posedali. Istina, bio je neto demekastiji, sa snanim grudima i ramenima, i u sedeem poloaju delovao je, ak, i krupnije od ostalih. Glava mu je takoe bila povea, a lice izbrazdano, sa tragovima minulih godina. Nisu to bile bore koje na lice urezuju osmesi dobrodune osobe. Sticao se utisak da su mu se usekle na elo i obraze tokom dugogodinjeg obavljanja odgovornog posla koji mu je davao veliku mo. Kosa mu je bila seda i proreena, a na temenu, gde su mu se ostaci kovrda preplitali, bio je ak i elav. Glas mu je potpuno odgovarao pojavi - bio je dubok i odluan. Godine su mu, ini se, oduzele poneto od zvonkosti, i unele u njega prizvuk promuklosti, ali (pomisli Bejli) jednom predsedniku je to samo jo davalo na vanosti. Fastolf ne propusti ni najmanji deli obreda ukazivanja dobrodolice, niui svu silu rei bez stvarnog smisla, i na kraju ponudi goste hranom i piem. Za sve to vreme niko se ni ne osvrnu na tuinca; kao da ga nisu primeivali. Tek poto je taj uvodni ceremonijal bio okonan i poto su se svi smestili u naslonjae, Bejli (kome je dodeljeno da sedi malo podalje od ostalih) bi predstavljen predsedniku. "Dobar dan, gospodine predsednie", ree on, ne pruivi ruku, a onda ovla klimnu. "Sa dr Amadirom sam ve imao prilike da se sretnem." Amadirov osmeh ostade dobroduan, iako je Bejlijev glas bio pomalo izazivaki. Ne pokazujui da je uo Bejlijev pozdrav, predsedavajui poloi ake na kolena, rairivi pri tom prste. "Hajde da odmah preemo na stvar, sa nadom da e ovaj razgovor biti i kratak i plodonosan ukoliko je to uopte mogue... Pre svega, predlaem da se za trenutak ne obaziremo na neprikladno - odnosno, mogue neprikladno ponaanje jednog Zemljanina - i da smesta zaemo u sutinu stvari. Pri tom, meutim, smatram da ne bi trebalo da se posebno bavimo ovim, mislim, preterano naduvanim sluajem jednog robota. Namerno 'mentalno iskljuivanje' jednog robota stvar je kojom bi trebalo da se bave graanski sudovi, a presuda u jednom takvom sluaju mogla bi glasiti da je re o krenju imovinskog prava i sledstveno tome, bila bi izreena kazna za podmirenje trokova; ali nita vie od toga. Povrh svega, ukoliko bi se dokazalo da je dr Fastolf 'iskljuio' tog robota, Jandera Panela, ne bi se pri tom smela smetnuti s uma injenica da je on, ujedno, najvie i doprineo njegovom nastanku; da je, naime, robot izraen prema njegovim nacrtima, i da je, u trenutku kada je robot bio 'iskljuen', on bio njegov vlasnik. U

tom sluaju nikakva kazna ne bi dolazila u obzir, budui da je svako u mogunosti da sa svojom svojinom postupa kako mu je volja. Ovde je, u stvari re o istraivanju i naseljavanju Galaksije: da li emo to izvesti samo mi, Auroranci, ili mi u saradnji sa ostalim Spoljnim svetovima, ili emo stvar prepustiti Zemlji. Dr Amadiro i njegovi globalisti zalau se za to da itav teret na svojim pleima ponese sama Aurora; dr Fastolf, opet, smatra da taj zadatak treba prepustiti Zemlji. Ukoliko bismo uspeli da razreimo ovo pitanje, u tom bi sluaju pitanje robota mogli preneti u nadlenost graanskih sudova, dok bi ponaanje Zemljanina, po svoj prilici ostalo sporno, i u tom sluaju bismo mu, naprosto, naloili da ode odavde. Zato mi dozvolite da ponem pitanjem da li je dr Amadiro spreman da prihvati stanovite dr Fastolfa, u nastojanju da doemo do jednodune odluke, odnosno, da li je dr Fastolf pripravan da se saglasi sa dr Amadirom, kako bismo na isti nain okonali itavu ovu stvar." On zastade, ekajui da se drugi oglase. "ao mi je, gospodine predsednie", progovori Amadiro, "ali moram istrajati u svom stavu da Zemljani treba da ostanu prikovani za svoju planetu i da samo Auroranci treba da pristupe daljem naseljavaju Galaksije. Uprkos tome, bio bih spreman i na kompromis - da se, ukoliko bi to spreilo izbijanje razmirica meu nama, i ostalim Spoljnim svetovima omogui da uzmu uea u naseljavanju novih svetova." "Shvatam", primeti predsednik. "Da li ste vi, dr Fastolfe, imajui u vidu ovu izjavu, spremni da odstupite od svog stava?" "ini mi se da bi se kompromis koji predlae dr Amadiro jedva mogao smatrati kompromisom", odgovori Fastolf. "Stoga bih, gospodine predsednie, bio spreman da predloim neto to mi se ini neuporedivo dalekosenijim kompromisom. Zbog ega, naime, istraivanje i naseljavanje novih svetova ne bismo uinili dostupnim svim Svemircima, ba kao i samim Zemljanima? Galaksija je dovoljno velika, i za sve ima dovoljno prostora. Bio bih spreman da prihvatim takvo reenje." "Oigledno", hitro dobaci Amadiro, "budui da nije re ni o kakvom kompromisu. Preko osam milijardi itelja Zemlje ini vie od polovine stanovnitva svih Spoljnih svetova, uzetih zajedno. Zemljani su kratkoveni, i navikli su da brzo nadoknauju svoje gubitke. Pored toga, nedostaje im i nae uvaavanje individualnog ljudskog ivota. Narojie se irom Galaksije, mnoei se poput insekata, i ispunie svu Galaksiju, a mi emo jo biti na samom poetku. Ponuditi Zemlji navodno jednake mogunosti znailo bi, naprosto, prepustiti im Galaksiju a to se nikako ne moe smatrati jednakim uslovima. Zemljani moraju ostati vezani za Zemlju." "Dr Fastolfe, ta imate da kaete na ovo?" upita predsednik. Fastolf uzdahnu. "Moje je miljenje ve dobro poznato, i ne vidim razloga da ga

ponavljam. Dr Amadiro namerava da za naseljavanje upotrebi ovekolike robote koji bi nove svetove izgradili za Aurorance, kako bi ovi potom doli na gotovo; meutim, on ne raspolae ovekolikim robotima. Nije u stanju da ih naini, a pored toga, ak i kada bi to bio u stanju, njegov je projekat, naprosto, neostvarljiv. Nikakav kompromis nije mogu sve dok dr Amadiro ne prihvati polazno stanovite da i Zemljani, u najmanju ruku, mogu uestvovati u naseljavanju novih svetova." "To, onda, naprosto znai da nikakav kompromis nije mogu", primeti Amadiro. Predsednik oigledno nije bio zadovoljan. "Bojim se da e jedan od vas dvojice morati da popusti. Ne mogu dozvoliti da se, oko tako vanog pitanja, Aurora podeli na dve uno zavaene strane." On se zagleda u Amadira praznim pogledom, ali mu izraz na licu nije odavao ni odobravanje ni neodobravanje. "Nameravate da sluaj 'mentalnog iskljuivanja' onog robota, Jandera Panela, iskoristite kao argument protiv Fastolfovih gledita, je li tako?" upita on. "Tako je", odgovori Amadiro. "Skreem vam panju da je re o isto emocionalnom argumentu. Nameravate da tvrdite kako je dr Fastolf pokuao da vaa gledita opovrgne tako to je, krivotvorei stvari, nastojao da ovekolike robote prikae manje pogodnim u tu svrhu nego to to, u stvari, oni jesu." "Upravo je to ono to on namerava da uini..." "Kleveta!" dobaci Fastolf tihim glasom. "Nije, ukoliko budem u stanju da to i dokaem - a jesam", odvrati Amadiro. "Moj argument moda jeste emocionalan, ali isto tako, i delatan. Uviate to i sami, zar ne, gospodine predsednie? Moja e gledita sigurno prevladati, ali dopustiti da se to samo od sebe dogodi znailo bi stvoriti pometnju. Predlaem vam, stoga, da ubedite dr Fastolfa da prihvati neizbean poraz i potedi Auroru neprijatnih zbivanja koja bi mogla oslabiti na poloaj meu Spoljnim svetovima i uzdrmati nau veru u same sebe." "Kako moete dokazati da je dr Fastolf uzronik robotovog 'mentalnog iskljuenja'?" "Sve vreme je sam tvrdio da je jedini on bio u stanju da to uini. I to vam je poznato." "Jeste, poznato mi je", odvrati predsednik, "ali eleo sam da ujem kako vi to sami kaete - ne svojim sledbenicima, niti tampi, ve meni lino, privatno. Upravo ste to i uinili." On se potom okrenu Fastolfu. "A ta vi imate na to da kaete, dr Fastolfe? Jeste li vi zaista jedini ovek koji je mogao unititi tog robota?" "A da, pri tom, ne ostavim nikakve tragove fizikog nasilja? Da, jesam, koliko mi je poznato. Ne verujem da je dr Amadiro dovoljno dobar robotiar da bi to mogao izvesti, i naprosto sam zapanjen da je, uprkos tome to je na elu Robotikog instituta i to iza sebe ima itav tim saradnika, spreman da prizna svoju

nesposobnost - ak i javno." On se nasmei Amadiru, ne ba bez zlobe. Predsednik uzdahnu. "Molim vas, dr Fastolfe. Manite se sada zajedljivosti. Zaboravimo na sarkazam i jeftinu domiljatost. ta imate da kaete u svoju odbranu?" "Jedino to da nisam nita uinio Janderu. I da ne tvrdim da je to iko drugi uinio. U pitanju je sluajnost - a do nje uvek moe doi kada je re o pozitronskim kolima. To ak ne mora predstavljati ni izuzetak. Neka samo dr Amadiro prizna da je u pitanju bila puka sluajnost, da niko ne moe biti optuen bez dokaza, i posle toga bismo mogli pristupiti razmatranju argumenata u skladu sa njihovom stvarnom teinom." "Ne dolazi u obzir", odvrati Amadiro. "Izgledi da doe do sluajnog samounitenja toliko su mali da ih, naprosto, nema smisla uzimati u obzir - toliko mali da bi zanemariti krivicu dr Fastolfa znailo ispoljiti najveu moguu neodgovornost. Neu odstupiti; ta vie, pobediu. Gospodine predsednie, i samom vam je jasno da e se to dogoditi, i stoga mi se ini jedino razumnim prinuditi dr Fastolfa da u interesu opteg jedinstva prihvati svoj poraz." "I to nas sada", dobaci Fastolf brzo, "dovodi do istrage koju sam traio da sprovede gospodin Bejli, sa Zemlje." Ni Amadiro nije oklevao. "Bila je to odluka kojoj sam se protivio od samog poetka. Moda je Zemljanin vet istraitelj, ali naprosto, nije upoznat sa naim nainom ivota i ovde nije u stanju nita da postigne. Odnosno, nita osim da klevee unaokolo i Auroru ostalim Spoljnim svetovima prikae u nedostojanstvenom i smenom svetlu. Podrugljivi komentari o tome ve su dobili mesta u hipertalasnim vestima na vie vanih Spoljnih svetova. Snimili smo ih i uputili vaim slubenicima." "Upoznat sam s tim", potvrdi predsednik. "A i na samoj Aurori mogu se uti sve rasprostranjenija gunanja povodom toga", nastavi Amadiro. "Bilo bi, nema sumnje, u mom sebinom interesu da podrim dalju istragu: ve je nanela prilinu tetu Fastolfu kako meu stanovnitvom, tako i u samoj vladi. to se istraga vie odui, to je moja pobeda izvesnija; meutim, od toga tetu trpi i sama Aurora, i ja ne elim pobedu po cenu opteg interesa. Predlaem vam, stoga - uz puno uvaavanje - da vi, gospodine predsednie, obustavite tu istragu i da dr Fastolfa ubedite da ve sada dobrovoljno prihvati ono to e na kraju morati da prihvati - po znatno vioj ceni." "Prihvatam da davanje saglasnosti dr Fastolfu da se sprovede istraga moda nije bio najmudriji korak. Rekoh: 'moda'. I zaista sam u iskuenju da naredim da se ona obustavi. Uprkos tome, Zemljanin je..." Po prvi put, tek sada, on stavi do znanja da je svestan Bejlijevog prisustva. " Zemljanin je ovde na Aurori ve izvesno vreme, i..." On zastade, kao da eli da prui Fastolfu priliku da to potvrdi, i ovaj pohita da je iskoristi. "Danas je, gospodine predsednie, trei dan njegove istrage."

"U tom sluaju", ree predsednik, "pre no to izdam nalog da se ona obustavi, ini mi se da bi bilo poteno da ga priupitamo da li je do ovog asa doao do ikakvog znaajnijeg saznanja." On ponovo zastade. Fastolf uputi brz pogled prema Bejliju i gotovo neprimetno mu klimnu. "Ne bih eleo, gospodine predsednie", oglasi se Bejli tiho, "da nepozvan, neupitan, iznosim ikakva svoja zapaanja. Mogu li smatrati da ste to od mene zatraili?" Predsednik se namrti. "Oekujem od gospodina Bejlija da nam saopti da li je, tokom dosadanje istrage, doao do ikakvih znaajnijih saznanja", ree on ni ne pogledavi Zemljanina. Bejli duboko udahnu vazduh. Poinjalo je. 76. "Gospodine predsednie", zapoe on, "jue po podne vodio sam razgovor sa dr Amadirom koji se pokazao veoma predusretljivim i uslunim. Kada smo moji saradnici i ja krenuli..." "Vai saradnici?" prekide ga predsednik. "Gospodine predsednie, sve vreme tokom istrage sa mnom su bila i dva robota", objasni Bejli. "Roboti koji pripadaju dr Fastolfu?" upade Amadiro. "Postavljam ovo pitanje samo zato da bi se to zapisniki konstatovalo." "Tako je, potvrujem radi zapisnika, roboti zaista pripadaju dr Fastolfu", prihvati Bejli. "Jedan od njih je ovekoliki robot Denil Olivav, a drugi iskar Reventlov, neovekoliki robot starije izrade." "Hvala vam", ree predsednik. "Nastavite." "Kada smo napustili podruje Instituta, ustanovili smo da je nae vozilo sabotirano." "Sabotirano?" zabezeknu se predsednik. "A ko je to uinio?" "To nam nije poznato, ali ipak, sabotirano je na podruju Instituta. Kako smo tamo boravili po pozivu, osoblju Instituta bilo je poznato da emo biti tamo. Pored toga, malo je verovatno da bi se iko mogao nai na podruju Instituta bez poziva ili znanja tamonjeg osoblja. Ukoliko je tako neto uopte zamislivo, bilo bi neizbeno zakljuiti da je kvar izazvao neko od osoblja Instituta, to bi, opet, bilo samo po sebi nezamislivo - osim ukoliko do toga nije dolo po nalogu samog dr Amadira, to je takoe nezamislivo." "Neto mnogo govorite o onome to vam se ini nezamislivim", primeti Amadiro. "Da li je vozilo posle toga pregledao neki iskusan majstor, kako bi se ustanovilo da je na njemu zaista bio namerno izazvan kvar? Ne ini li vam se da bi to bio prirodan postupak?" "Nismo to uinili, gospodine", odvrati Bejli, "ali iskar je iskusan voza i esto

je upravljao upravo tim vozilom, a on smatra da je na vozilu namerno izazvan kvar." "iskar, kao to nam je poznato", upade Amadiro, "pripada osoblju dr Fastolfa, i od njega svakodnevno prima naloge." "Nameravate li da kaete..." zausti Fastolf. "Nita ja ne nameravam da kaem!" Amadiro podie ruke, glumei nevinace. "Samo sam utvrivao injenice - radi zapisnika." Predsednik se promekolji. "Gospodine Bejli, sa Zemlje, molim vas nastavite." "Kada smo, usled kvara, bili prinueni da zaustavimo vozilo, pojavili su se nai pratioci." "Pratioci?" upita predsednik. "Da, roboti koji su nas sve vreme u stopu pratili. Dakle, stigli su do vozila, ali moja dva robota ve su bila otila." "Trenutak", ponovo se umea Amadiro. "U kakvom ste se stanju, gospodine Bejli, tada nalazili?" "Ne ba sjajnom." "Niste se najbolje oseali? Vi ste Zemljanin i navikli ste iskljuivo na ivot u zatvorenim sredinama svojih Gradova. Na otvorenom se nimalo dobro ne oseate. Je li tako, gospodine Bejli?" upita Amadiro. "Tako je, gospodine." "Prole veeri izbila je snana oluja - siguran sam da se i gospodin predsednik toga sea. Ne bi li bilo tanije rei da se uopte niste oseali dobro? Bili ste na ivici gubitka svesti, ako vam nije pretilo i neto gore?" "Da, nimalo se nisam dobro oseao", priznade Bejli, s blagim ustezanjem. "Kako se onda moglo dogoditi da vas vai roboti tek tako ostave, samog?" upita predsednik otrim glasom. "Nije li, s obzirom na vae stanje, trebalo da ostanu sa vama?" "Ja sam im naredio da se udalje, gospodine predsednie." "Zbog ega?" "Mislio sam da je to najbolje reenje", odgovori Bejli, "i odmah u vam objasniti i zbog ega - ukoliko mi dozvolite da nastavim." "Nastavite." "Oni roboti su nam zaista sve vreme bili za petama, jer su na lice mesta stigli nekoliko asaka poto su se moji roboti udaljili. Nai pratioci upitali su me gde su moji roboti, i ja sam im odgovorio da sam ih poslao nazad. Tek potom su me upitali da li se dobro oseam. Odgovorio sam im da se oseam sasvim dobro, i oni su se onda udaljili, nastavivi potragu za mojim robotima." "Potragu za Denilom i iskarom?" upita predsednik. "Tako je, gospodine predsednie. Bilo mi je jasno da imaju izriito nareenje da pronau tu dvojicu robota." "Kako to mislite, bilo vam je jasno?"

"Uprkos tome to mi, oigledno, nije bilo dobro, prvo su se raspitali o odsutnim robotima, a tek su potom ispoljili zainteresovanost za moje stanje. Zatim su me, uprkos oiglednoj slabosti u kojoj su me zatekli, ostavili i poli u potragu za Denilom i iskarom. Mora da im je bio izdat vie nego izriit nalog da pronau dvojicu robota - jer bi inae bilo nezamislivo da tek tako ostave jedno oigledno iznemoglo ljudsko bie. injenica je, meutim, da sam pretpostavio da su krenuli u potragu za mojim robotima, i upravo zbog toga sam ih poslao nazad. Smatrao sam izuzetno vanim da ne dozvolim da padnu u neovlaene ruke." "Gospodine predsednike", upita Amadiro, "dozvoljavate li mi da u vezi s ovim postavim nekoliko pitanja gospodinu Bejliju, kako bih to potpunije prikazao svu bezvrednost njegovih tvrdnji?" "Izvolite." "Gospodine Bejli", nastavi Amadiro, "poto su vas vai roboti napustili, ostali ste potpuno sami, je li tako?" "Tako je, gospodine." "Sledstveno tome, ne raspolaete nikakvim pouzdanim dokazima o onome to se zbilo? Niste imali pri sebi nikakvu spravu za snimanje razgovora?" "Odgovor je 'ne' na oba vaa pitanja." "I oseali ste se veoma loe?" "Tako je, gospodine." "Bili ste rastrojeni? Bilo vam je suvie loe da biste se mogli svega jasno seati?" "Ne, gospodine. Svega se veoma dobro seam." "Pretpostavljam da ste uvereni da je tako, ali je, isto tako, mogue da ste bili u groznici i da vam se sve to samo privialo. S obzirom na okolnosti, opravdano bi bilo posumnjati da su roboti rekli ono to kaete da su rekli - ak i da su se uopte pojavili." "Slaem se s tim", primeti predsednik zamiljeno. "Gospodine Bejli, sa Zemlje, pretpostavimo da je to ega se seate - ili verujete da se seate - u osnovi ili u celosti tano. Meutim, kakvo je vae tumaenje zbivanja koja ste nam upravo opisali?" "Teko mi je, gospodine predsednie, da vam kaem ta o tome mislim", odgovori Bejli. "Zazirem, naime, od toga jer bi se moje rei mogle protumaiti kao klevetanje velepotovanog dr Amadira." "Budui da govorite na moj zahtev, i da ono to kaete nee izii izvan ove prostorije..." Predsednik se za trenutak obazre oko sebe; meutim, u udubljenjima nije bilo nijednog robota. "Dakle, budui da je tako, ne moe biti govora o klevetanju, osim, razume se, ukoliko u vaim reima ne uoim prizvuke zlobe." "U tom sluaju, gospodine predsednie", nastavi Bejli, "biu otvoren: pomislio sam da me je dr Amadiro svesno zadravao, razgovarajui sa mnom znatno podrobnije no to je to moda bilo neophodno, kako bi obezbedio dovoljno

vremena da se na naem vozilu izazove kvar. Nastavio je da me zadrava ekajui da izbije oluja, kako bi se dodatno obezbedio da u tokom vonje dospeti u jadno stanje. Kao to mi je i sam u nekoliko navrata napomenuo, dobro je upoznat sa nainom ivota na Zemlji, tako da mu nije bilo teko da predvidi ta bi mi se moglo dogoditi pri suoavanju s olujom. Rekao bih, takoe, da je planirao da za nama uputi svoje robote koji je trebalo da nas sustignu poto se usled kvara zaustavimo i da nas vrate na podruje Instituta - pod izgovorom da mi je potrebna pomo zbog stanja u kome sam se nalazio, ali u stvari, da bi se doepao dvojice robota dr Fastolfa." Amadiro se uzdrano nasmeja. "Ali kakvog bih razloga imao da sve to uinim? Vidite i sami, gospodine predsednie, da su u pitanju gole pretpostavke koje izrastaju jedna iz druge... i koje bi svaki sud na Aurori proglasio klevetama." "Da li bi gospodin Bejli, sa Zemlje, mogao neim da potkrepi svoje pretpostavke?" upita predsednik otrim glasom. "Do svega to sam izneo doao sam logikim razmiljanjem", odgovori Bejli. Predsednik ustade, istog asa poprilino izgubivi na visini, jer je dok je stajao bio jedva neto vii nego dok je sedeo. "Dozvolite mi da se malo proetam, kako bih mogao razmisliti o onome to sam do sada uo. Odmah u se vratiti." I on se uputi ka linim prostorijama. Fastolf se nae prema Bejliju, a i Bejli uini isto. (Amadiro ih na as ravnoduno pogleda, kao da ga se gotovo uopte ne tie ta bi njih dvojica mogla rei jedan drugom). "Imate li neto bolje to biste mogli rei?" proaputa Fastolf. "Mislim da imam, ali se pitam da li u dobiti priliku da to i kaem. Ne ini mi se ba da mi je predsednik naroito sklon." "I nije. Sve do sada samo ste pogoravali stvari, i ne bih se iznenadio ukoliko nam, kada se vrati, objavi da se istraga prekida." Bejli, meutim, samo odmahnu glavom i zagleda se u cipele. 77. Bejli je jo zurio u cipele kada se predsednik vratio i ponovo seo, uputivi, posle toga, ozbiljan i mrgodan pogled put Zemljanina. "Gospodine Bejli, sa Zemlje?" obrati mu se on. "Da, gospodine predsednie?" "Mislim da samo traite moje vreme... Ipak, ne bih eleo da se kae da nisam pruio mogunost obema stranama da se do kraja izjasne - ak i kada bih to smatrao gubljenjem vremena. Moete li mi predoiti neki motiv koji bi naveo dr Amadira da postupi onako kako ga optuujete da je postupio?" "Gospodine predsednie", odgovori Bejli, glasom u kome se dao naslutiti prizvuk beznaa, "smatram da zaista postoji motiv - i to veoma jak motiv. Taj se motiv temelji na injenici da e se plan dr Amadira o naseljavanju Galaksije

naprosto rasplinuti - ukoliko njemu i njegovom Institutu ne poe za rukom da naprave ovekolike robote. Do sada nije u tome imao nikakvog uspeha, i po svoj prilici nee mu to ni u skorijoj budunosti poi za rukom. Upitajte ga, stoga, da li bi dozvolio da njegov Institut poseti vladina komisija koja bi ispitala da li je u pogledu stvaranja uspenih ovekolikih robota nainjen ikakav napredak. Ukoliko ispolji spremnost da pokae kako se uspeni ovekoliki roboti ve proizvode, ili moda, da prikae nacrte za njihovu izradu - ili ak, da prui dokaze o postojanju teorijskih reenja - i ukoliko ispolji spremnost da sa tim upozna vladinu komisiju, uzdrau se od svake dalje rei i priznati da me moja istraga nije ni do ega dovela." Bejli zastade, zadravi dah. Predsednik uputi pogled prema Amadiru, na ijem licu vie nije bilo ni traga od osmeha. "Priznajem da u ovom trenutku nemamo u izgledu izradu nikakvog ovekolikog robota." "U tom u sluaju nastaviti", ree Bejli, povrativi dah uz zvuk pomalo nalik na krkljanje. "Razume se, ukoliko bi se obratio dr Fastolfu, dr Amadiro bi bio u mogunosti da pribavi sva obavetenja koja su mu potrebna za njegov projekat; meutim, dr Fastolf nije spreman da u tome s njim sarauje." "Ne, nisam", promrmlja Fastolf. "Ni pod kakvim okolnostima." "Meutim, gospodine predsednie", nastavi Bejli, "dr Fastolf nije jedina osoba koja raspolae tajnom nacrta i izrade ovekolikih robota." "Nije?" upita predsednik. "A ko bi jo mogao njome raspolagati? Imam utisak, gospodine Bejli, da je i samog dr Fastolfa zaprepastila vaa izjava." (Prvi put nije dodao i ono obavezno: 'sa Zemlje'.) "Zaista sam zaprepaen", spremno se sloi Fastolf. "Koliko znam, jedino ja njome raspolaem. Zaista ne znam ta je gospodin Bejli mislio time da kae." "Bojim se da ni sam gospodin Bejli to ne zna", primeti Amadiro, prezrivo napuivi usne. Bejli je imao oseaj da je opkoljen sa svih strana. On pree pogledom od jednog do drugog i istog asa, zakljui da niko od njih - ba nijedan od njih - nije na njegovoj strani. "Zar vam se ne ini da bi njome morao raspolagati i svaki ovekoliki robot?" nastavi Bejli. "Ne, moda, svesno, ne tako da bi mogao pruiti precizna obavetenja - ali ne ini li vam se da bi obavetenja morala biti pohranjena u njemu? Ukoliko bi se nekom ovekolikom robotu postavila prava pitanja, iz njegovih bi se odgovora moglo naslutiti na koji je nain zamiljen i uoblien. Na kraju bi, uz dovoljno raspoloivog vremena, i zahvaljujui ispravno postavljenim pitanjima, jedan ovekoliki robot pruio dovoljno obavetenja na temelju kojih bi se moglo pristupiti izradi drugih ovekolikih robota... Ukratko, ustrojstvo nijedne maine ne bi se moglo odrati u tajnosti, ukoliko bi postojala mogunost da se sama ta maina podrobno proui."

Fastolf je bio vie nego iznenaen. "Shvatam na ta ciljate, gospodine Bejli, i moram rei da ste potpuno u pravu. Nikada mi to nije palo na pamet." "Uz najvee potovanje, dr Fastolfe", nastavi Bejli, "moram primetiti da, kao i svi Auroranci, ispoljavate neobinu meru linog ponosa. Naprosto ste ushieni injenicom da ste najbolji robotiar, jedini robotiar koji je u stanju da napravi ovekolikog robota - i usled toga ste jednostavno slepi za sve drugo." Predsednik dopusti sebi da se blago nasmei. "Zaskoio vas je, dr Fastolfe. Sve vreme se pitam zbog ega toliko uporno tvrdite da ste jedini koji zna kako se mogao unititi Jander, uprkos injenici da vam to ozbiljno podriva politiki poloaj. Sada mi je jasno da biste vi radije prihvatili politiki gubitak, nego osporavanje svoje jedinstvenosti." Fastolf se vidno uznemiri. to se Amadira tie, on se samo namrti. "Ima li to ikakve veze sa pitanjem koje razmatramo?" upita on. "Razume se da ima", odvrati Bejli, oseajui kako mu samopouzdanje raste. "Niste u mogunosti da od dr Fastolfa, neposredno, izvuete nikakvo obavetenje. Ne moete naloiti svojim robotima da mu nanesu zlo - na primer, da ga muenjem prinude da vam oda svoju tajnu. Ne moete ni lino nasrnuti na njega, budui da ga titi njegovo osoblje. Moete se, meutim, uz pomo svojih robota dokopati njegovog ovekolikog robota, u trenutku kada je neko ljudsko bie preslabo da preduzme potrebne mere da vas u tome sprei. Sve to se jue popodne dogaalo predstavljalo je na brzinu smiljen plan da se doepate Denila. Shvatili ste da vam se takva prilika prua onog trenutka kada sam zatraio da se s vama susretnem u Institutu. Da nisam uklonio svoje robote, i da nisam bio jo toliko priseban da vae robote poaljem u pogrenom pravcu - doepali biste ga se. Podrobno prouivi Denilovo ponaanje i njegove odgovore, mogli ste otkriti i tajnu izrade ovekolikih robota." "Gospodine predsednie, najodlunije protestvujem", pobuni se Amadiro. "U ivotu nisam uo goru klevetu. I to zasnovanu na uobraenjima jednog bolesnog uma. Nije nam poznato - i po svoj prilici, nikada to neemo pouzdano saznati - da li je u pitanju bila sabotaa; ako i jeste, ko je to uinio; da li su roboti zaista pratili vozilo i zaista razgovarali sa gospodinom Bejlijem. Sve to je do sada uspeo da uradi bilo je da nagomila zakljuke zasnovane na sumnjivim svedoenjima o zbivanjima iji je on bio jedini svedok - i to u trenutku kada je bio sav izbezumljen od straha i moda rtva privienja. Nita se od svega toga ne bi se ni trenutak odralo u sudnici." "Ovo, meutim, nije sudnica, dr Amadiro", primeti predsednik, "i moja je dunost da sasluam sve to bi moglo biti od vanosti za pitanje o kojem raspravljamo." "Nije re o tome, gospodine predsednie, ve o injenici da pred sobom imamo neto toliko slabano, poput paukove mree."

"Ipak, ini mi se, ne ba toliko slabano. Nemam utisak da bilo ta to je gospodin Bejli rekao zvui nelogino. Ukoliko prihvatimo da je istina ono to je doiveo, u tom sluaju njegovi zakljuci imaju smisla. Poriete li sve to, dr Amadiro? Kvar na vozilu, gonjenje, nastojanje da se domognete ovekolikog robota?" "Razume se! Od prvog do poslednjeg slova! Nita od svega toga nije istina!" uzviknu Amadiro. Osmeh mu je ve odavno nestao s lica. "Zemljanin raspolae snimkom itavog naeg razgovora, i nema sumnje da e nastojati da posebno naglasi kako sam ga namerno zadravao beskrajnim priama, kako sam ga pozvao da obie Institut, da veera sa mnom - ali, sve bi se to moglo protumaiti i kao moje nastojanje da budem ljubazan i gostoljubiv. Moda su me, pri tom, donekle zavele moje simpatije prema Zemljanima, i to je sve. Poriem sve njegove tvrdnje, i smatram da nita od onoga to je rekao nema veu teinu od mog opovrgavanja. Moj ugled ba nije tako mali da bi jedna puka spekulacija mogla bilo koga uveriti da sam takav nitkov kakvim eli da me predstavi ovaj Zemljanin." Predsednik se zamiljeno poea po bradi. "Svakako, nisam spreman da vas optuim na temelju onog to je Zemljanin do sada rekao... Gospodine Bejli, ukoliko je to sve to ste imali da kaete... mislim da je zanimljivo, ali nedovoljno. Postoji li jo neto sutinsko to biste mogli rei? Upozoravam vas, ukoliko ne postoji, da sam na ovaj razgovor utroio sve vreme koje mi je stajalo na raspolaganju." 78. "Postoji, gospodine predsednie, samo jo jedna stvar koju bih hteo da pokrenem", odgovori Bejli. "Pretpostavljam da ste uli za Gladiju Delmar - ili Gladiju Solarijanku. Ona sebe naprosto naziva Gladija." "Jesam, gospodine Bejli", priznade predsednik, sa blagom mrzovoljom u glasu. "uo sam za nju. Gledao sam i onu hipertalasnu dramu u kojoj ste vas dvoje imali tako istaknute uloge." "Tokom vie meseci odravala je vezu sa onim robotom, Janderom Panelom. U stvari, pred kraj, postao joj je i suprug." Predsednik je do tada krajnje neblagonaklono gledao u Bejlija, a sada njegov pogled postade nekako prazan. "Njen - ta?" "Suprug, gospodine predsednie." Fastolf koji je napola ustao, ponovo sede, duboko pometen. "To je protivzakonito", odvrati grubo predsednik. "to je jo gore, i smeno. Nije mogla zaeti s jednim robotom. Nisu mogli imati dece. Za sklapanje braka nikada se ne daje saglasnost bez prethodnog ispoljavanja spremnosti da se, uz izriitu dozvolu, ima porod. Rekao bih da bi ak i jedan Zemljanin to morao znati." "Svestan sam toga, gospodine predsednie", odvrati Bejli odmereno. "Siguran sam da je i Gladija bila svesna toga. Meutim, ona re 'suprug' nije upotrebljavala u zakonskom, ve u emocionalnom smislu. Naprosto, smatrala je da je Jander za nju

najblii predstavi supruga. Njena oseanja prema njemu bila su oseanja supruge prema suprugu." Predsednik se okrete prema Fastolfu. "Da li ste znali za to, dr Fastolfe? Taj robot je pripadao vama." Fastolf je bio vidljivo pometen. "Poznato mi je da je bila veoma vezana za njega", odgovori on. "Podozrevao sam, ak, i da ga je koristila u seksualnom smislu. Meutim, pojma nisam imao o svoj toj nezakonitoj aradi - dok mi gospodin Bejli nije to otkrio." "Ona je poreklom Solarijanka", napomenu Bejli, "i njeno shvatanje 'supruga' razlikuje se od auroranskog." "Oigledno", promrmlja predsednik. "Ipak, gospodine predsednie, imala je dovoljno smisla za realnost da bi to drala u tajnosti. Nikada tu aradu, kako je naziva dr Fastolf, nije poverila nijednom itelju Aurore. Sama mi je to priznala prekjue, zato to joj je stalo da razreim zagonetku vezanu za nekoga do koga joj je bilo toliko stalo. Ipak, pretpostavljam da tu re ne bi upotrebila da joj nije bilo poznato da sam Zemljanin, i da u to shvatiti na njen, a ne na auroranski nain." "U redu", sloi se predsednik. "Priznajem da je imala bar malo zdravog razuma za jednu Solarijanku. Je li to ono pitanje koje ste eleli da pokrenete?" "Jeste, gospodine predsednie." "U tom sluaju, moram vam rei da ga smatram potpuno nevaim, i bez ikakve teine u naem odluivanju." "Gospodine predsednie, postoji jo jedno pitanje koje bih morao postaviti. Samo jo jedno pitanje - samo nekoliko rei, pa smo, to se mene tie, zavrili." Predsednik je za trenutak oklevao. "Slaem se. Jo jedno, poslednje pitanje." "Hvala vam, gospodine predsednie." eleo je da odmah grune s pitanjem, ali se uzdra. Nije, ak, ni glas podigao. Ni prst pomerio. Sve je zavisilo od tih nekoliko rei. Sve je pripremio za to pitanje, ali setivi se Fastolfovog upozorenja, pokuao je da pitanje izgovori onako uzgred. "Kako to da je dr Amadiro znao da je Jander bio Gladijin suprug?" "ta? Predsednik pobele i kosmate obrve iznenaeno mu se izvie. "Ko kae da je on bilo ta o tome znao?" Poto mu je pitanje bilo direktno upueno, Bejli je smatrao da slobodno moe da produi. "Upitajte njega, gospodine predsednie." I on jedva primetno pokaza glavom prema Amadiru koji ustade iz naslonjae i uasnuto se zagleda u Bejlija. 79. "Upitajte njega, gospodine predsednie", ponovi Bejli krajnje odmerenim glasom, nastojei da ne skrene panju s Amadira. "ini se da je veoma uzrujan." "O emu je re, dr Amadiro?" upita predsednik. "Da li ste ita znali o tome da je

taj robot, navodno, bio suprug te Solarijanke?" Amadiro stade da muca, zastade, za trenutak vrsto stisnu usne, a onda ponovo zausti da neto kae. Bledilo koje mu se razlilo licem u meuvremenu se povuklo pred crvenim peatima. "Gospodine predsednie", odgovori on, "vie sam nego iznenaen ovom besmislenom optubom. Nemam pojma o emu je re." "Dozvoljavate li mi da objasnim, gospodine predsednie?" upita Bejli. "Najkrae mogue?" (Da li e ga prekinuti?) "Bilo bi dobro da to uinite", odgovori predsednik namrgoeno. "Ukoliko raspolaete ikakvim objanjenjem, bio bih veoma rad da ga ujem." "Gospodine predsednie..." zapoe Bejli. "Jue po podne razgovarao sam sa dr Amadirom. Budui da je imao nameru da me zadri do nailaska oluje, bio je vie nego priljiv i po svemu sudei, pomalo neoprezan. Pominjui Gladiju, onako usput, pomenuo je i robota, Jandera Panela, kao njenog supruga. Veoma me zanima otkud mu je to bilo poznato." "Je li to tano, dr Amadiro?" upita predsednik. Amadiro je i dalje stajao, nalik na optuenika suoenog sa sudijom. "Bilo to tano ili ne, smatram da nema nikakve veze s pitanjem koje razmatramo." "Moda i nema", odvrati predsednik, "ali ipak, zapanjilo me je vae ponaanje kada je gospodin Bejli postavio to pitanje. Sve mi se ini da u tome ima neeg i da i gospodin Bejli i vi to dobro znate, dok meni to, nekako, jo izmie. Sledstveno tome, eleo bih da i ja u sve budem upuen. Dakle, jeste li ili niste znali za taj nemogu odnos izmeu Jandera i te Solarijanke?" "Otkud sam to mogao znati?" odgovori Amadiro pomalo krkljavim glasom. "To nije nikakav odgovor", primeti predsednik. "Sluite se dvosmislicama. Odgovarate pitanjem, dok ja od vas traim da mi pruite izriit odgovor. Da pokuamo ponovo. Jeste li, ili niste, rekli ono to vam se pripisuje da ste rekli?" "Pre no to odgovori", upade Bejli, oseajui se sada sigurnije, budui da je predsednik zaao na tle morala, "smatram da e s moje strane biti poteno da podsetim dr Amadira da je iskar, robot koji je prisustvovao naem razgovoru, u stanju, ukoliko to od njega bude zatraeno, da od rei do rei ponovi itav na razgovor, verno prenosei i njegovu sadrinu i ton. Ukratko, postoji snimak razgovora." Amadira spopade bes. "Gospodine predsednie, tog robota, iskara, zamislio je, nainio i programirao dr Fastolf koji ne samo to za sebe tvrdi da je najvei ivi robotiar, ve i priznaje da mi je protivnik. Moemo li se pouzdati u snimak koji bi nam jedan takav robot stavio na raspolaganje?" "Moda bi, gospodine predsednie", primeti Bejli, "bilo dobro da presluate snimak, i da onda sami o tome donesete odluku." "Moda bi to, zaista, bilo dobro", sloi se predsednik. "Ja nisam ovde, dr Amadiro, da prihvatam tue odluke. Ali ostavimo to za trenutak po strani. Bez obzira, dakle, ta e nam snimak rei, elite li, dr Amadiro, da za zapisnik izjavite

da vam nije bilo poznato da je ta Solarijanka smatrala tog robota svojim suprugom, i da ga vi lino nikada u tom smislu niste spominjali? Molim vas, imajte pri tom na umu (to bi, budui da ste obojica lanovi vlade, trebalo da bude sluaj) da se itav ovaj na razgovor, iako se vodi bez prisustva robota, snima ovom mojom spravicom." On se pri tom blago potapa po maloj izboini na jednom od depova na svojim prsima. "Dakle, dr Amadiro, budite sasvim odreeni. Da ili ne?" "Gospodine predsednie", odgovori Amadiro s prizvukom oajanja u glasu, "zaista se, najiskrenije govorei, ne seam ta sam sve rekao u jednom neobaveznom razgovoru. Ukoliko i jesam to pomenuo - a ne priznajem da jesam mogue je da je to bilo tokom nekog drugog neobaveznog razgovora, tokom koga je neko pomenuo kako se Gladija prema svom robotu ponaa s toliko zaljubljenosti, kao da joj je suprug." "A s kim ste vodili taj drugi, neobavezni razgovor?" upita predsednik. "I ko vam je to pomenuo?" "Trenutno, ne bih mogao da se setim." "Gospodine predsednie, ukoliko bi dr Amadiro bio ljubazan da navede osobe koje su mu to mogle rei, ne bi bilo nikakvih tekoa da ih sasluamo i ustanovimo koja je od njih to zaista i rekla." "Nadam se, gospodine predsednie", primeti Amadiro, "da ete imati u vidu kakve bi posledice, ukoliko se ita slino uini, to imalo po moral Instituta." "Nadam se, dr Amadiro", odvrati predsednik, "da ete i vi to imati u vidu, i da ete nam pruiti neki bolji odgovor na nae pitanje, kako ne bismo morali pristupati krajnjim merama." "Trenutak, gospodine predsednie", ponovo se umea Bejli, to je vie udvoriki bio u stanju. "Ostaje nam jo jedno pitanje." "Opet? Jo jedno?" Predsednik uputi Bejliju pogled koji je izraavao sutu nenaklonost. "O emu je sad re?" "Zbog ega se dr Amadiro tako estoko protivi da prizna da mu je bila poznata vrsta odnosa izmeu Gladije i Jandera? On tvrdi da taj odnos nije ni od kakve vanosti. U tom sluaju, zbog ega naprosto ne potvrdi da je za taj odnos znao, pa da svrimo s tim? Ja, meutim, tvrdim da to jeste od vanosti, i da je dr Amadiru dobro poznato da bi njegovo priznanje moglo biti iskorieno kao dokaz njegovog zloinakog delovanja." "Najodlunije protestvujem zbog upotrebljenog izraza", grmnu Amadiro, "i zahtevam izvinjenje!" Fastolf se jedva vidljivo nasmei, dok Bejli mrgodno skupi usne. Konano mu je polo za rukom da Amadira satera u ugao. Predsednikovo lice preli pretee rumenilo. "Zahtevate?" upita on plahovito. "Vi to neto zahtevate? A kome to upuujete svoj zahtev? Ja sam predsednik. Ovde sam da sasluam sva miljenja pre nego to donesem odluku o tome ta u preporuiti kao najbolje reenje. Morate mi omoguiti da ujem kako Zemljanin tumai vae

ponaanje. Ukoliko vas bude klevetao, budite sigurni da e zbog toga biti kanjen, i isto tako, moete biti sigurni da e, u tom pogledu, zakon biti primenjen u svom najirem smislu. Ali vama, dr Amadiro, ne dozvoljavam da mi postavljate nikakve zahteve. Nastavite, Zemljanine. Recite ta imate da kaete, ali vodite rauna ta ete govoriti." "Hvala vam, gospodine predsednie", ree Bejli. "U stvari, postoji jedan Auroranac kome Gladija jeste otkrila tajnu svog odnosa sa Janderom." "O kome je re?" prekide ga predsednik. "Ne primenjujte svoje hipertalasne trikove na mene!" "To mi uopte nije namera, gospodine predsednie", odvrati Bejli. "Sve to elim, jeste da dam jasan i nedvosmislen iskaz. Auroranac o kome govorim je, razume se, sam Jander Panel. Znam, on je robot, ali je i itelj Aurore, i u tom ga smislu moemo smatrati Aurorancem. Izvesno je da mu se Gladija, u trenucima strasti, obraala sa 'muu moj'. Budui da je sam dr Amadiro priznao da je od nekoga uo da izmeu Gladije i Jandera postoji odnos supruga i supruge, nije li logino pretpostaviti da je to uo od samog Jandera? Da li bi, stoga, dr Amadiro bio sada voljan da, za zapisnik, izjavi da nikad nije razgovarao sa Janderom, dok je ovaj jo bio lan Gladijinog domainstva?" Amadiro dva puta zausti da neto kae. Oba puta, meutim, nikakav zvuk ne sie mu s usana. "Dr Amadiro", poe predsednik, "da li ste u to vreme ikad razgovarali sa Janderom?" Nije bilo nikakvog odgovora. "Ukoliko jeste", primeti Bejli mirno, "oito je da je to itekako vano za naa razmatranja." "Poinjem to i sam da uviam, gospodine Bejli. Dr Amadiro, pitam vas jo jednom - da ili ne?" Amadiro ponovo prasnu. "Kakve dokaze ovaj Zemljanin uopte ima protiv mene? Poseduje li snimak mog razgovora sa Janderom? Raspolae li ijednim svedokom, spremnim da potvrdi da me je ikada video sa Janderom? Ima li bilo ta drugo, osim svojih pukih, samovoljnih tvrdnji?" Predsednik se okrenu prema Bejliju. "Gospodine predsednie", odvrati Bejli, "da niim ne raspolaem, dr Amadiro sigurno ne bi oklevao da porekne da je bio u bilo kakvoj vezi sa Janderom kako bi to ulo u zapisnik. Meutim, on to ne ini. Sticajem okolnosti, tokom istrage razgovarao sam sa dr Vasilijom Alijenom, kerkom dr Fastolfa. Razgovarao sam, takoe, i sa jednim mladim Aurorancem, Santiriksom Gremionisom. Na osnovu snimaka tih dvaju razgovora, nedvosmisleno se potvruje da je dr Vasilija ohrabrivala Gremionisa da se udvara Gladiji. Moete se kod same dr Vasilije propitati kakve je razloge za to imala, i da li ju je na to naveo dr Amadiro. injenica je, takoe, da je Gremionis imao obiaj da odlazi u duge etnje sa Gladijom, u kojima su oboje uivali, i tokom kojih ih Jander nije

pratio. Moete to, gospodine, ukoliko elite, vrlo lako proveriti." "Razume se da mogu", odvrati predsednik suvo, "ali ukoliko je to sve to imate da kaete, ta time dokazujete?" "Ve sam rekao", odgovori Bejli, "da je tajnu izrade ovekolikih robota, osim od dr Fastolfa, bilo mogue dobiti jo samo od Denila. Pre Janderove smrti tajna se isto tako lako mogla pribaviti i od Jandera. Budui, meutim, da je Denil bio lan domainstva dr Fastolfa, nije bilo lako doi do njega, to nije bio sluaj i sa Janderom; on je, bar privremeno, pripadao Gladijinom domainstvu, a ona nije bila ni dovoljno predostrona, ni dovoljno sposobna da svom robotu prui potpunu zatitu. Lako je dakle mogue da je dr Amadiro koristio Gladijina povremena odsustvovanja, njene odlaske u duge etnje sa Gremionisom, za razgovare sa Janderom, moda putem stereovizije; koristio je to vreme da prouava njegove reakcije, da ga podvrgava razliitim testovima, kao i da, potom, sve to izbrie iz robotove memorije, kako on o tome ne bi mogao obavestiti Gladiju. Moda je, ak, ve bio nadomak onoga to je eleo da sazna - a onda su se sva njegova nastojanja okonala Janderovim 'iskljuenjem'. Bilo je prirodno da se, posle toga, usredsredi na Denila. Moda je smatrao da mu je potrebno jo samo nekoliko testova i provera, i stoga je postavio sinonju zamku - kao to ve rekoh u svom malopreanjem... iskazu." "Izgleda da se sve uklapa", primeti predsednik glasom veoma bliskim apatu. "Gotovo da sam prinuem da vam poverujem." "Jo samo neto, i onda odista nemam vie nita da kaem", nastavi Bejli. "Sasvim je mogue da je dr Amadiro, tokom svojih testova i prouavanja Jandera, sasvim sluajno - bez ikakve namere da to uini - doprineo da doe do Janderovog 'mentalnog iskljuenja', i da je, na taj nain, poinio roboumorstvo." "Ne! Nikad!" dreknu Amadiro, sav izbezumljen. "Ba nita to sam inio sa tim robotom nije moglo dovesti do njegovog 'iskljuenja'!" Fastolf se umea. "Slaem se. Gospodine predsednie, i ja smatram da dr Amadiro nije mogao izazvati 'mentalno iskljuenje' robota. Ipak, gospodine predsednie, ini mi se da malopreanje rei dr Amadira nedvosmisleno potvruju da je petljao oko Jandera - kao to je i gospodin Bejli veoma precizno pokazao u svojoj analizi." Predsednik potvrdno klimnu. "Prinuen sam da se sloim s vama, dr Fastolfe... Dr Amadiro, da li ste spremni da i formalno sve ovo poreknete, i na taj me nain prisilite da pokrenem iscrpnu istragu koja bi vam nanela grdnu tetu, ma kako da se okona - pri emu, u ovom trenutku, pomiljam da bi se jedino mogla okonati loe po vas. Preporuujem vam, stoga, da ne idete dalje - da ne dovodite u pitanje i sam svoj poloaj u vladi, i moda, ak, onemoguite da politiki ivot na Aurori nastavi da tee mirnim tokom. Koliko sam ja uspeo da shvatim, pre no to je iskrslo ovo sa Janderovim

'iskljuenjem', veina u vladi - mada, priznajem, ne ba velika veina - drala je stranu dr Fastolfu po pitanju daljeg naseljavanja Galaksije. Nametanjem sluaja Janderovog 'iskljuenja' moda bi vam polo za rukom da prilian broj lanova vlade privuete na svoju stranu; navodna odgovornost dr Fastolfa za 'iskljuenje' Jandera obezbedila bi vam veinu. Ali kako stvari sada stoje, dr Fastolf bi, ukoliko to bude eleo, mogao ponovo podeliti karte i vas optuiti za Janderovo 'iskljuenje'; tavie, mogao bi, takoe, izneti i da ste pokuali da lano optuite svog politikog protivnika - i vi biste, bez sumnje, izgubili. Ukoliko se ne bih umeao, moda biste obojica, i vi, dr Fastolfe, i vi, dr Amadiro, zahvaljujui svojoj tvrdoglavosti, ili ak osvetoljubivosti, nastavili da produbljujete spor, iznosei jedan protiv drugog sijaset najraznovrsnijih novih optubi. Nae bi se politike snage, kao i nae javno mnenje, u tom sluaju beznadeno podelili - moda, ak, na bezbroj struja - na neopisivu tetu svih nas. Smatram, stoga, da bi Fastolfova pobeda, iako neizbena, imala veoma visoku cenu; moja je dakle dunost, kao predsednika, da glasanje, pre svega, okrenem u njegovu korist, a potom da na vas i vae sledbenike, dr Amadiro, izvrim pritisak da Fastolfovu pobedu prihvatite sa to je vie mogue trpeljivosti, i to ve ovog trenutka - za dobrobit itave Aurore." "Nisam, gospodine predsednie, zainteresovan za pobedu koja bi znaila ponienje mog protivnika", primeti Fastolf. "I dalje stojim iza svog predloga da naemo kompromis - da svi, i Aurora, i ostali svetovi Svemiraca, i Zemlja, dobiju punu slobodu u naseljavanju Galaksije. Zauzvrat, spreman sam da se prikljuim Robotikom institutu, da mu stavim na raspolaganje svoja znanja o ovekolikim robotima, i tako doprinesem nastojanjima dr Amadira - razume se, samo ukoliko bi on dao sveanu, napismenu izjavu da ni ubudue nee teiti nikakvoj odmazdi protiv Zemlje. Sve bi to moralo imati oblik sporazuma koji bi potpisali i mi i Zemlja." Amadiro konano sede, sa izrazom lica koji je predstavljalo olienje poraza. "Nisam teio linoj vlasti", ree on, "kao ni uitku u pobedi. eleo sam samo ono to sam smatrao najboljim za samu Auroru i uprkos svemu, i dalje smatram da plan dr Fastolfa znai, kad-tad, konani kraj Aurore. Pri svemu tome, jasno mi je da sam sada potpuno bespomoan, zahvaljujui ovom Zemljaninu" - on pri tom uputi brz, otrovan pogled Bejliju - "i da sam prinuen da prihvatim predlog dr Fastolfa. Iako u, i to da kaem, zatraiti dozvolu da se obratim vladi po pitanju daljeg naseljavanja Galaksije, ako ni zbog ega drugog ono da bi ostalo zabeleeno da strahujem od posledica." "Samo se po sebi razume", odgovori predsednik, "da e vaem zahtevu biti udovoljeno. A to se vas tie, dr Fastolfe, ukoliko biste bili spremni da mene posluate, nastojte da ovaj Zemljanin to pre napusti na svet. Doprineo je da prevagne vae gledite, ali sumnjam da e biti svesrdno prihvaeno ukoliko se ovdanjem svetu prui dovoljno vremena da u svemu tome sagleda nadmo jednog

Zemljanina nad Aurorancima." "Potpuno ste u pravu, gospodine predsednie, i gospodin Bejli e veoma brzo otii odavde - uz punu moju, a nadam se, i vau zahvalnost." "Budui da smo zahvaljujui njegovoj otroumnosti poteeni ozbiljnih politikih sporova, i ja mu se zahvaljujem... Hvala vam, gospodine Bejli", sloi se predsednik, mada bez pravog oduevljenja.
BEJLI, JO JEDNOM

80. Bejli ih je iz daljine posmatrao kako odlaze. Iako su Amadiro i predsednik doli zajedno, odlazili su odvojeno. Poto ih je ispratio, Fastolf se vrati unutra, pokuavi da prikrije koliko mu je laknulo. "Hajde, gospodine Bejli", pozva on svog gosta, "ruaemo zajedno, a potom, to pre to bude mogue, krenuete natrag na Zemlju." Fastolfovi roboti ve su se uurbano kretali unaokolo, kao da su unapred znali ta se od njih oekuje. Bejli klimnu u znak saglasnosti. "Predsedniku je polo za rukom da mi se zahvali, ali kao da su mu rei zapinjale u grlu", primeti on ironino. "Nemate pojma kakvu ast vam je time ukazao", odvrati Fastolf. "Veoma retko ikome upuuje rei zahvalnosti, mada, istini za volju, niko nikad ni predsednicima ni na emu ne zahvaljuje. Po pravilu se to preputa istoriji, a ovaj sadanji je na ovom poloaju ve etrdesetak godina. U meuvremenu je postao dangrizav i zlovoljan, kao to je uvek sluaj sa predsednicima u poslednjim decenijama njihovog mandata. Ipak, gospodine Bejli ja vam, jo jednom, od sveg srca zahvaljujem, i preko mene, verujem da to ini i itava Aurora. Siguran sam da ete, bez obzira na svoju kratkovenost, dovoljno dugo poiveti da doekate dan kada e se Zemljani otisnuti u svemir; u svakom sluaju, naa tehnologija e vam stajati na raspolaganju. A kako vam je, za samo dva i po dana - ak i manje - polo za rukom da razreite ovu nau zavrzlamu, jednostavno mi ne ide u glavu. Zaista ste pravo udo... Ali poimo, sigurno elite da se umijete i osveite. U najmanju ruku, bar je meni to potrebno." Po prvi put otkako se sreo sa predsednikom tog jutra, Bejli je imao vremena da razmilja i o neem drugom, a ne samo o narednoj reenici koju je trebalo da izgovori. Jo mu ni samom nije bilo jasno ta mu se to u magnovenju javilo tri puta; najpre neposredno pre zapadanja u san, a onda i u trenutku kada je, izloen oluji, poeo da gubi svest, i konano, kada je bio potpuno oputen posle ljubavnog ina. 'On se tamo naao prvi!' I dalje je imao utisak da su te rei liene svakog smisla; ipak, iako nije zapravo shvatao o emu je re, uspeo je da ubedi predsednika i stvari istera na istinu. Da li je, s obzirom na to, ta reenica uopte imala nekog smisla, da li je bila neki kamiak koji

se, naprosto, nije uklapao u itav mozaik, kao da nije ni bio neophodan? Da li je u pitanju bila ista besmislica? Ipak, i dalje mu je tiho bubnjala negde u zabiti uma, tako da se Bejli pojavio na ruku kao pobednik koji jedva da je oseao slast pobede. Nije znao zato, ali imao je utisak da je negde pogreio. Pre svega, da li e predsednik ostati pri svojoj odluci? Amadiro jeste izgubio bitku, ali nije uopte liio na osobu koja e se pod bilo kakvim okolnostima predati. Pretpostavimo da mu ovek poveruje i poe od toga da je zaista mislio ono to je rekao - da ga nije pokretala tatina, ve, naprosto, njegovo shvatanje patriotizma. Ukoliko je to bio sluaj, moglo bi se dogoditi da ne odustane. Bejli oseti potrebu da na to upozori Fastolfa. "Dr Fastolfe", ree on, "bojim se da sve jo nije okonano. Dr Amadiro e nastaviti da se bori da Zemlja bude iskljuena." Fastolf potvrdno klimnu, dok su roboti posluivali obed. "Znam to i sam, i oekujem da e upravo tako postupiti. Meutim, strahovau samo u sluaju da neko ponovo potegne pitanje Janderovog 'iskljuenja'. Bez te afere, siguran sam da ga uvek mogu nadigrati u vladi. Ne strahujte, gospodine Bejli, Zemlja e se nai na istom putu s nama. Ne treba da zazirete ni od opasnosti da vam se Amadiro lino osveti. Napustiete ovu planetu najkasnije do smiraja dana - i razume se, Denil e vas pratiti. Pored toga, izvetaj koji emo istovremeno poslati obezbedie vam, uveren sam, dolino unapreenje." "I sam bih eleo da to pre poem", odvrati Bejli, "ali se nadam da u imati vremena za nekoliko oprotaja. eleo bih da... jo jednom vidim Gladiju, a takoe bih eleo i da se oprostim sa iskarom koji mi je prole noi moda spasao ivot." "To se samo po sebi razume, gospodine Bejli. Ali molim vas, okusite neto!" Bejli poe da jede, ali naprosto, nije mogao da uiva u jelu. Ba kao i suoavanje sa predsednikom, i pobeda koja je potom usledila, i hrana mu je, nekako, delovala bezukusno. Nije trebalo da izvojuje pobedu. Predsednik je trebalo da ga prekine. Amadiro je, naprosto, trebalo sve da porekne. Njegova je re, u svakom sluaju, trebalo da ima veu teinu od rei jednog Zemljanina. Meutim, Fastolf je bio slavljeniki raspoloen. "Gospodine Bejli, zaista sam se plaio najgoreg. Strahovao sam da susret sa predsednikom dolazi prerano, i da nita to biste mogli rei nee biti dovoljno. Ipak, uspeli ste preko svake mere. Naprosto me je preplavilo oduevljenje dok sam vas sluao. Sve vreme sam oekivao da e Amadiro zatraiti da se njegovoj rei poveruje pre nego rei jednog Zemljanina koji se, povrh svega, nalazi u stanju stalne polupometenosti, kako usled boravka na jednoj tuoj planeti, tako..." "Uz svo duno potovanje, dr Fastolfe, moram rei da se uopte nisam nalazio u stanju stalne polupometenosti", odvrati Bejli hladno. "Prola no bila je neto posebno, ali to je bilo jedini put da sam izgubio kontrolu nad sobom. to se tie

ostatka vremena koje sam proveo na Aurori, moda sam povremeno oseao blagu nelagodnost, ali sam, u celini uzev, uspevao da sauvam punu prisebnost duha." Neto od gneva koji je, plativi veoma veliku cenu, uspeo da potisne tokom susreta sa predsednikom, odjednom izbi na povrinu. "Jedino tokom oluje, gospodine - izuzev, razume se", priseti se on, "na trenutak ili dva prilikom sputanja vasionskog broda..." Ni sam nije bio svestan naina na koji mu je ta misao - ili to seanje, ili saznanje dola, niti kojom brzinom. Trenutak pre toga nije je bilo, a onda mu se, odjednom, rascvetala u umu, kao da je sve vreme bila tamo, iekujui da se pupoljak konano otvori. "Jehosafata mu!" proapta on, i sam zapanjen. A onda lupi pesnicom po stolu, da se sve posue zatreslo. "Jehosafata mu!" Bejli se zagleda u Fastolfa, kao da je jedva uo njegovo pitanje. "Nita, dr Fastolfe", odgovori on, "samo sam pomislio na to koliko je paklena bila drskost dr Amadira da uini ono Janderu, i da potom krivicu svali na vas; kako nije prezao da me gotovo izludi na onoj oluji prole noi i da, potom, to iskoristi da bi doveo u sumnju moje tvrdnje. Naprosto sam... za trenutak... pobesneo." "Nemate vie za to razloga, gospodine Bejli. Iskreno da vam kaem, Amadiro naprosto nije mogao da 'iskljui' Jandera. Dogodilo se to istom sluajnou... Mogue je, razume se, da je Amadirovo petljanje po Janderu povealo izglede da se to zaista i dogodi, ali se oko toga ne bih sporio." Bejli jedva da je uo ove njegove rei. Ono to je upravo rekao Fastolfu bila je ista izmiljotina, i ono to mu je Fastolf na to odgovorio nije imalo nikakvog znaaja. Bilo je to (kako bi predsednik rekao) sasvim nevano. U stvari, nita od onoga to se dogodilo - kao ni Bejlijeva tumaenja onoga to se dogodilo - nije imalo nikakvog znaaja. Ali zbog toga, nije bilo potrebe da se ita menja. Osim jedne stvari - ali o tome malo kasnije. Jehosafata mu! proapta on bezglasno, samo u svom umu, i naglo skrenu misli na jelo, i stade da jede s uivanjem i s unutranjom ozarenou. 81. Bejli jo jednom pree preko travnjaka koji je spajao Fastolfovo i Gladijino gazdinstvo. Trebalo je da se sa Gladijom sretne etvrti put tokom poslednja tri dana - i (on oseti kako mu se srce stee u grudima) ovom prilikom poslednji put. iskar ga je pratio, ali na izvesnoj udaljenosti, ovog puta jo briljivije motrei na okolinu. Razume se, budui da je predsednik sad raspolagao svim injenicama, bilo je razumno oekivati da popusti panja u pogledu Bejlijeve bezbednosti - ukoliko mu je, uistinu, ikad pretila opasnost; jer, opasnost je, zapravo, sve vreme pretila Denilu. Po svoj prilici, iskar jo nije bio sasvim u toku. Robot se samo jednom priblii Bejliju, i to onda kad ga je ovaj pozvao. "iskare, gde je Denil?" iskar hitro pree razdaljinu koja ih je delila, kao da ne eli da ih iko uje. "Denil je krenuo prema svemirskoj luci, gospodine, u pratnji nekolicine drugih robota dr

Fastolfa, kako bi obavio sve pripreme za va povratak na Zemlju. Doekae vas tamo, kada stignete u luku, i bie s vama na brodu sve do vaeg konanog prispea na Zemlju." "Ba mi je milo. Dragocen mi je svaki dan koji provedem u njegovom drutvu... A ta je s tobom, iskare? Ide li i ti s nama?" "Ne, gospodine. Naloeno mi je da ostanem na Aurori. Meutim, Denil e vam se u svemu nai pri ruci, neu vam biti i ja potreban." "Siguran sam da je tako, iskare, ali ipak, nedostajae mi." "Hvala vam, gospodine", odvrati iskar i povue se isto tako brzo kao to se i pribliio. Bejli ga je nekoliko trenutaka zamiljeno posmatrao... Ne, mora da obavi sve po redu. Najpre da se vidi sa Gladijom. 82. Pola mu je u susret da ga pozdravi - kako se svet izmenio za samo dva dana! Nije bila razdragana, nije igrala od sree, nije kiptela od radosti; jo su joj se na licu ocrtavali potresenost i bol zbog gubitka. Meutim, nestalo je zabrinutosti sa njega. Bilo je sada u njenom ponaanju vedrine, kao da je postala svesna da ivot, posle svega, ipak tee dalje i da bi joj, moda, mogao pruiti i trenutke tihe sree. Dok je koraala prema njemu, ispruenih ruku, lice joj je ozarivao topao i prijateljski osmeh. "Oh, prihvati ih, prihvati ih, Elija", uzviknu ona, uoivi njegovo oklevanje. "Smeno je da se sada povlai i pretvara, posle onoga to se dogodilo prole noi, da ne sme da me dotakne. Vidi i sam, jo se svega dobro seam, i nimalo se ne kajem zbog toga. Naprotiv." Bejli uini neto to (za njega) nije bilo uobiajeno, uzvrati joj osmehom. "I ja se svega seam, Gladija, i ni ja se ne kajem. tavie, eleo bih da se to moe ponoviti... Ali na alost, doao sam da se oprostim." Tamna senka prekri joj lice. "Znai, vraa se na Zemlju. U izvetaju to je stigao preko robotske mree koja uvek stoji otvorena izmeu mog i Fastolfovog imanja, stoji da je sve prolo kako treba. Znala sam da ne moe zakazati." "I nisam. Dr Fastolf je odneo punu pobedu. Sumnjam da e, posle svega, iko makar i nagovestiti da je on na bilo koji nain povezan sa Janderovom smru." "Zahvaljujui, Elija, onome to si ti o tome imao da kae?" "Nadam se da je tako." "Znala sam", ponovi ona, sa prizvukom samozadovoljstva u glasu. "Znala sam da e tako biti, jo otkako sam im predloila da te pozovu da preuzme sluaj... Ali zbog ega te onda alju natrag?" "Upravo zbog toga to sam sluaj uspeno razreio... Ukoliko bih jo ostao ovde, po svemu sudei bih delovao kao razdraujui trn u ovdanjem politikom organizmu." Gladija se za trenutak sumnjiavo zagleda u njega. "Nisam sasvim sigurna da

shvatam ta time hoe da kae. Zvui mi kao neka zemaljska dosetka. Ali nije vano. Jesi li uspeo da otkrije ko je ubio Jandera? To jeste vano." Bejli se obazre oko sebe. U jednom udubljenju stajao je iskar, a u drugom jedan od Gladijinih robota. Gladija bez potekoa protumai njegov pogled. "Elija, vreme je da ve jednom prestane da brine zbog prisustva robota", ree ona. "Kao to, nadam se, ne brine zbog stolica u sobi, ili zbog ovih zavesa, je li tako?" Bejli potvrdno klimnu. "Da, izvini, Gladija... Uasno mi je ao - ovaj, to sam morao da im kaem da ti je Jander bio suprug." Ona razrogai oi, i on pohita da nastavi. "Morao sam. Bilo je to od sutinske vanosti za itav sluaj, ali obeavam ti da to ni na koji nain nee uticati na tvoj poloaj na Aurori." to je saetije mogao, Bejli joj potom prepria kako je tekao razgovor sa predsednikom. "I tako, shvata", zakljui on, "niko nije ubio Jandera. Do 'mentalnog iskljuenja' dolo je usled sluajnih promena u njegovim pozitronskim kolima, mada je sasvim mogue da je verovatnoa da se to dogodi bila poveana zbog onoga to se s njim dogaalo." "A meni ni na kraj pameti nije bilo", potui se ona. "Pojma nisam imala da sam, i ne znajui, bila sauesnik u tom podlom Amadirovom naumu... Smatram ga isto toliko odgovornim, kao da mu je ba on, lino, namerno, raspolutio glavu ekiem." "Gladija", odvrati Bejli ozbiljno, "nema razloga da bude toliko nemilosrdna. Nije imao nameru da uini ita naao Janderu; sve to je inio bilo je, prema njegovom miljenju, za dobro Aurore. S obzirom na ishod, moe se smatrati da je dolino kanjen. Izgubio je, planovi su mu se raspali u paramparad, a dr Fastolf preuzee punu nadlenost nad Robotikim institutom. Ni sama ga ne bi mogla otrije kazniti, ma koliko se trudila." "Razmisliu jo o tome", prihvati ona. "Ali ta e biti sa Santiriksom Gremionisom, tim zgodnim mladim udvoricom, iji je zadatak bio da me namami u zamku? Nije nikakvo udo to nije odustajao, uprkos svim mojim odbijanjima. Doi e on ve ovamo, i bie mi zadovoljstvo da ga..." Bejli estoko odmahnu glavom. "Gladija, nemoj. Razgovarao sam s njim, i uveravam te da pojma nije imao ta se zbiva. Bio je obmanut koliko i ti sama. Zapravo, stvari stoje sasvim obrnuto. Nije toliko navaljivao zbog toga to mu je bilo vano da te namami u zamku. Upravo zbog te svoje 'upornosti' bio je od koristi Amadiru - a bio je uporan samo stoga to si mu iskreno draga. Iz ljubavi prema tebi, Gladija, ako te rei ovde imaju isto znaenje kao na Zemlji." "Na Aurori je to puka koreografija. Jander je bio robot, a ti si Zemljanin. S Aurorancima stvari stoje drugaije." "Ve si mi to objasnila. Ipak, Gladija, od Jandera si nauila da prima; od mene, pak, iako to nisam tako zamiljao, da daje. Ukoliko si neto postigla uei, ne bi li bilo pravo i poteno da sada ti poui druge? Gremionis je dovoljno vezan za tebe, i uopte ne sumnjam da bi bio spreman da ui. On je, uostalom, ve zanemario mnoge

auroranske obiaje, jer se ne obazire na tvoja odbijanja. I nee se samo na tome zaustaviti. Moe ga nauiti i da prima i da daje, a i sama e, naizmenino ili istovremeno s njim, nauiti da to i dalje ini." Gladija mu se ispitivaki zagleda u oi. "Elija, pokuava li ti to da me se otarasi?" Bejli lagano, potvrdno klimnu. "Tako je, Gladija, upravo to pokuavam. Tvoja je srea ono do ega mi je u ovom asu najvie stalo, mnogo vie no to sam, ikad, ita, poeleo za sebe na Zemlji. Ja ti ne mogu pruiti tu sreu, ali ako je Gremionis to u stanju, i ja u biti srean - gotovo isto toliko srean kao da sam ja taj koji te usreuje. Gladija, moda e se i sama iznenaditi sa koliko e uivanja Gremionis odbaciti svu tu koreografiju - kada ga, jednom, naui pravim stvarima. I prie o tome poee da se same od sebe ire, pa e i drugi poeti da te opsedaju - dok e Gremionis, opet, moda biti voljan da poduava i druge ene. Gladija, sasvim je mogue da e ti biti ta koja e sutinski izmeniti seksualni ivot na Aurori. Uostalom, ima pred sobom itavih tri stotine godina!" Gladija se zagleda u njega, a onda prsnu u smeh. "Zadirkuje me. Namerno se glupira. Nikad te jo nisam videla takvog, Elija. Lice ti je uvek tako izdueno i ozbiljno. Jehosafata mu!" (Izgovarajui ove poslednje rei, ona se svojski potrudi da joj glas to vie nalikuje na njegov pomalo promukli bariton.) "Moda te pomalo i zaikavam", odvrati Bejli, "ali u sutini sam ozbiljan. Obeaj mi da e Gremionisu pruiti priliku." Ona mu pristupi i stade tik uz njega, i on je, ovog puta bez imalo oklevanja, uze u naruje. Ona mu neno stavi prste na usne, i on na njih spusti lagani poljubac. "Ipak, Elija, zar me ne bi radije zadrao za sebe?" upita ga ona neno. "Da, Gladija, i te kako bih to eleo", odvrati on isto tako neno (iako i dalje veoma svestan prisutnosti robota). "Stid me je da kaem da ovog trenutka ne bih mario da i cela Zemlja nestane, ukoliko bi to znailo da te mogu sauvati za sebe - ali ne mogu to da kaem. Kroz nekoliko asova biu ve daleko od Aurore, i ne postoji nikakva mogunost da ti poe sa mnom. Ne verujem, takoe, da ima ikakvih izgleda da u ponovo doi na Auroru, ba kao to ne verujem ni da e ti ikada kroiti na Zemlju. Gladija, nikada te vie neu videti, ali veruj mi, nikada te neu zaboraviti. Jo nekoliko desetina godina i ja u umreti, a kada se to desi ti e jo biti mlada i svea kao ovog asa; stoga se moramo rastati sada, bez obzira na sve to zamiljamo da se moglo dogoditi." Ona nasloni glavu na njegove grudi. "Oh, Elija, dva puta si uao u moj ivot, i oba je puta to bilo samo na nekoliko asova. Oba si puta toliko uinio za mene, i oba si mi puta rekao zbogom. Prvi put, sve to sam se usudila da uinim bilo je da ti dotaknem lice - ali kakvu je to promenu u meni izazvalo! Nikad te neu zaboraviti, Elija, makar ivela i vie vekova no to ih moe izbrojati." "U tom sluaju, uinimo sve da to ne budu rune uspomene zbog kojih e biti nesrena. Prihvati Gremionisa i usrei njega - i dopusti mu da i on usrei tebe. I ne

zaboravi, ne postoji nita to bi te moglo spreiti da mi pie. Postoji, zna, hiperpotanski saobraaj izmeu Aurore i Zemlje." "Pisau ti, Elija. A hoe li i ti meni pisati?" "Obeavam ti to, Gladija." Potom zavlada nekoliko trenutaka tiine, i konano, njih se dvoje utke razdvojie. Gladija ostade da stoji nasred sobe; kada je stigao do vrata i okrenuo se jo jednom prema njoj, jo je tamo stajala, smeei se. Njegove usne uobliie re: Zbogom... A onda bez ikakvog zvuka - naprosto, nije bio u stanju da iz sebe istisne bilo kakav zvuk - on dodade: ljubavi moja. I njene se usne pokrenue. Zbogom, najdraa moja ljubavi. Okrenuo se i iziao, svestan da je nikad vie nee u stvarnosti ugledati, da je vie nikad nee dotai. 83. Bejliju je bilo potrebno malo vremena da se pribere, kako bi mogao pristupiti zadatku koji je jo morao obaviti. utke je preao, otprilike, polovinu rastojanja to ga je delilo do Fastolfovog gazdinstva, pre no to je zastao i podigao ruku. Priljeni iskar odmah se naao kraj njega. "iskare, koliko jo vremena imam do polaska u svemirsku luku?" upita on. "Tri sata i deset minuta, gospodine." Bejli se za trenutak zamisli. "eleo bih da odem do onog drveta tamo, i da provedem neko vreme ispod njega, leima naslonjen na stablo, potpuno sam. S tobom, razume se, ali bez prisustva ijednog drugog ljudskog stvora." "Na Otvorenom, gospodine?" Robotov glas nije bio u stanju da izrazi iznenaenje i uznemirenost, ali je Bejli, ipak, osetio da bi njegove rei, da je bio ljudsko bie, izraavale upravo takva oseanja. "Da", odvrati Bejli. "elim da malo razmislim, a ovaj, tih i miran dan - sunan, bez oblaka, spokojan - za razliku od prole noi, jedva da bi se mogao smatrati opasnim. Obeavam ti da u se smesta vratiti im osetim prve znake munine usled boravka na Otvorenom. Jesi li voljan da poe sa mnom?" "Jesam, gospodine." "Vrlo dobro." Bejli poe ka drvetu. Poto su stigli, Bejli oprezno opipa stablo i zagleda se u svoje prste: nije na njima bilo ni traga prljavtine. Uveren da se nee uprljati ukoliko se nasloni na drvo, on se obazre po tlu i sede, oslonivi se leima na stablo. Nije mu, svakako, bilo udobno kao u naslonjai, ali je zato bio neopisivo smiren (udno, zaista) kakav, moda, ne bi bio ni da se nalazio u nekoj sobi. iskar ostade da stoji pokraj njega. "Zar i ti nee da sedne?" upita ga Bejli. "Sasvim mi je dobro i kad stojim, gospodine." "Znam, iskare, ali moi u bolje da razmiljam ukoliko ne budem morao da gledam navie u tebe."

"Ukoliko sednem, gospodine, neu moi dovoljno uspeno da bdim nad vama." "I to mi je poznato, iskare, ali rekao bih da u ovom trenutku nema nikakve stvarne opasnosti. Moj posao ovde je okonan, sluaj je zakljuen, poloaj dr Fastolfa je uvren. Moe, dakle, mirno sesti. Nalaem ti da tako uini." iskar smesta sede, licem okrenut prema Bejliju, ali mu oi ne prestadoe da streljaju unaokolo; i dalje je bio na oprezu. Bejli podie pogled put neba, kroz lisnatu kronju, to zelenilo na plavetnilu, oslukujui zujanje insekata i povremeno, iznenadno dozivanje ptica; ne promae mu ni blago talasanje trave u blizini, to je samo moglo znaiti da je tuda upravo promakla neka ivotinjica, a onda ponovo pomisli kako ovde vlada neobian spokoj i koliko se on razlikuje od stalne tutnjave Grada. Bio je to spokojan, niim naruen, sasvim izdvojen mir. Bejli tada po prvi put nasluti da bi ivot na Otvorenom bilo lako pretpostaviti ivotu u Gradu. Zatee, isto tako, sebe kako osea zahvalnost zbog iskustva koje mu je Aurora podarila, pre svega oluja - bilo mu je sada jasno da bi bio u stanju da napusti Zemlju i suoi se sa prilikama na bilo kom novom svetu na kome bi se naselili on i Ben - a moda i Desi. "Prole noi", ree on, "tokom oluje, okruen tminom, pitao sam se da li bih, da nije oblaka, mogao videti Aurorinog stalnog pratioca. Ukoliko se dobro seam onoga to sam proitao, i Aurora ima svoj Mesec, je li tako?" "U stvari, gospodine, Aurora ima dva pratioca. Veem je ime Titonus, ali je, veoma daleko, tako da se prikazuje samo kao malo svetlija zvezda. Manjeg uopte nije mogue videti golim okom, i jednostavno se naziva Titonus II, ukoliko se uopte ikad pominje." "Hvala ti... iskare, jo jednom ti zahvaljujem to si me spasao prole noi." On pogleda robota. "U stvari, ne znam kako da ti se na odgovarajui nain zahvalim." "Nema nikakve potrebe da mi se uopte zahvaljujete. Naprosto sam samo sledio odredbe Prvog Zakona. Drugo nisam ni mogao." "Bez obzira na to, moda ti dugujem i sam ivot, i vano mi je da zna da to shvatam... A sada, iskare, ta bi trebalo da uinim?" "U pogledu ega, gospodine?" "Moj zadatak ovde je obavljen. Gledita dr Fastolfa su prevladala. Budunost Zemlje je, nadam se, osigurana. ini se da nije preostalo nita to bi valjalo uiniti, ali ipak, jo ostaje nerazreen Janderov sluaj." "Ne razumem vas, gospodine." "ini se da je zaista nastradao usled sluajnog poremeaja u kolima njegovog pozitronskog mozga - mada dr Fastolf i dalje smatra da su izgledi da se tako neto dogodi bili beskrajno mali. ak i pored Amadirovog petljanja, izgledi da se tako neto dogodi, ma koliko ozbiljno poveani, i dalje su bili beskrajno mali. U svakom sluaju, tako bar smatra dr Fastolf. Sledstveno tome, meni se i dalje ini da je Janderova smrt bila svesno roboumorstvo. Uprkos tome, ne usuujem se da ponovo potegnem to

pitanje. Ne elim da jo jednom pokreem pitanje koje je na tako zadovoljavajui nain bilo razreeno. Ne bih eleo Fastolfa ponovo da izloim opasnosti, a ne bih eleo ni Gladiju da rastuim. Ne znam kako da postupim. Ne mogu o ovome da razgovaram ni sa jednim ljudskim biem, i stoga, iskare, odabrao sam tebe da ti se poverim." "Razumem vas, gospodine." "Mogu ti uvek naloiti da iz svog seanja izbrie sve to sam ti rekao, i da o tome ne ostane nikakvog traga?" "Tako je, gospodine." "Po tvom miljenju, ta bi trebalo da uradim?" "Ukoliko je, gospodine", odgovori iskar, "zaista dolo do roboumorstva, u tom sluaju mora da postoji neko ko je bio u stanju da ga poini. Samo je dr Fastolf bio u stanju da to uini, ali on tvrdi da nije." "Da, s tim se suoavamo od samog poetka. Verujem dr Fastolfu i sasvim sam siguran da on to nije uinio." "Ali gospodine, kako se u tom sluaju moe govoriti o roboumorstvu?" "Pretpostavimo, iskare, da postoji jo neko ko o robotima zna koliko i sam dr Fastolf." Bejli skupi noge i obgrli kolena. Nije vie gledao u iskara, i izgledao je duboko utonuo u misli. "A ko bi to mogao biti, gospodine?" upita iskar. Konano, Bejli stie do kljune take. "Ti, iskare", odgovori on. 84. Da je iskar bio ljudsko bie, moda bi se samo zagledao u Bejlija, nem i zaprepaen; ili je mogao poludeti od besa; ili uasnuto ustuknuti; ili se poneti na desetinu drugih naina. Meutim, budui da je bio robot, on ne ispolji ba nikakvo oseanje. "Na osnovu ega to tvrdite, gospodine?" upita on jednostavno. "Gotovo sam siguran, iskare", odgovori Bejli, "da ti je savreno dobro poznato kako sam doao do tog zakljuka. Ipak, uinie mi veliku uslugu ukoliko mi omogui da ti, na ovom spokojnom mestu i za ovo malo vremena koliko mi je jo preostalo do odlaska, sve lepo objasnim - sebe radi. Naprosto, elim da sluam samog sebe dok o tome govorim. Takoe, voleo bih da me ispravi, ukoliko u neemu pogreim." "Svakako, gospodine." "Rekao bih da se moja poetna greka sastojala u tome to sam pretpostavio da si ti manje sloen, i primitivniji robot nego Denil, naprosto stoga to manje lii na ljudsko bie. Ljudska bia uvek e poi od ubeenja da je robot, to je sliniji oveku, napredniji, sloeniji i inteligentniji. Da se razumemo: robota poput tebe lako je napraviti, dok stvaranje robota kao to je Denil predstavlja veoma teak problem za

ljude ak i Amadirovih mogunosti, i samo je jedan robotiarski genije, kao Fastolf, bio u stanju to da izvede. Uprkos tome, osnovna tekoa u stvaranju Denila sastoji se, rekao bih, u potrebi da se otelotvori sve to je ljudsko - izraz lica, glas, gestovi i pokreti; sve je to veoma zapleteno, ali u stvarnosti, nema nikakve veze sa sloenou uma. Jesam li u pravu?" "U potpunosti, gospodine." "Tako sam te nesvesno potcenio, ba kao to je sluaj i sa svima drugima. Ipak, odao si se ak i pre no to smo stigli na Auroru. Sea se, sigurno, da me je pre sputanja spopala silna teskoba, od straha pred otvorenim prostorom, i da sam, nakratko, bio u jo gorem stanju nego sino za vreme oluje." "Seam se, gospodine." "U tom trenutku Denil se nalazio u kabini sa mnom, dok si ti stajao ispred vrata. Zapao sam u neku vrstu obamrlosti; nisam davao od sebe ni glasa; kako, verovatno, Denil nije gledao u mom pravcu, nije ni bio svestan onoga to se dogaa sa mnom. Ti si, meutim, iako si se nalazio napolju, uleteo unutra i iskljuio prekida. Prvi si se naao na licu mesta, pre Denila, iako mu, siguran sam, refleksi nisu nita sporiji od tvojih - to je, uostalom, i dokazao spreivi dr Fastolfa da me onomad udari." "Sasvim je sigurno da dr Fastolf nije nameravao da vas udari." "I nije. Samo je hteo da pokae koliko su brzi Denilovi refleksi... Uprkos tome, kako rekoh, ti si onda u kabini prvi reagovao. Jedva da sam tada bio u stanju da to zapazim; ali budui da sam izveban da uoavam stvari, ne moe me sasvim izbaciti iz ravnotee ni uasno oseanje usled izloenosti Otvorenom - to sam, uostalom, prole noi i dokazao. Dakle, uoio sam da si ti prvi reagovao, premda sam, istovremeno, ispoljio sklonost da preem preko toga. Za tvoj postupak, razume se, postoji samo jedno logino objanjenje." Bejli zastade, kao da oekuje da se iskar sloi s njim, ali robot ne ree nita. (Tokom potonjih godina, Bejli bi sebi uvek prvo doarao ove trenutke, kada bi razmiljao o svom boravku na Aurori. Ne oluju. ak ne ni Gladiju. Bili su to upravo ovaj spokojni trenutak pod drvetom, sa zelenilom lia naspram nebesnog plavetnila, blagi povetarac, pitomi zvuci skrivenih ivotinjica i iskar, kako sedi kraj njega, bledosvetlucavih oiju.) "inilo se da si ti", nastavi Bejli, "na neki nain bio u stanju da uoi moje duevno stanje, ak i kroz zatvorena vrata, i da shvati da sam zapao u neku vrstu obamrlosti. Ili da se izrazim kratko i moda pomalo uproeno, da si bio u stanju da mi ita misli." "U pravu ste, gospodine", priznade iskar tihim glasom. "Rekao bih, takoe, da si u stanju i da utie na tue umove. Verujem da si primetio da sam to zapazio i potrudio si se da to nekako potisne to dublje u moj um, kako se ne bih toga vie setio ili, bar, shvatio vanost svog otkria - ukoliko bih se, nekim sluajem, svega ipak prisetio. Ipak, nisi u tome sasvim uspeo, moda i stoga to su ti moi ograniene..."

"Gospodine", prekide ga iskar, "Prvi Zakon stoji iznad svega. Morao sam da vam priteknem u pomo, iako sam bio sasvim svestan da u se time odati. S druge strane, morao sam da tek ovla dotaknem va um, kako ga ne bih ni na koji nain otetio." Bejli potvrdno klimnu. "Shvatam da si se suoio s ozbiljnim tekoama. Samo si malo zatamnio moj um - tako da sam se svega setio kada se on, ponovo, dovoljno opustio i kada sam mogao da razmiljam sluei se slobodnim asocijcijama. Sino, tokom oluje, pre no to sam izgubio svest, znao sam da e do mene stii prvi, ba kao i onda na svemirskom brodu. Moda si me pronaao zahvaljujui infracrvenom zraenju, ali svaki sisar i svaka toplokrvna ivotinja odaju istu vrstu zraenja, tako da je moglo doi do zabune; ali ti si, isto tako, mogao otkriti i delovanje mog uma, ak i ako sam bio u nesvesti, i to ti je pomoglo da me pronae." "Svakako, pomoglo mi je", priznade iskar. "Ipak, kada god bih se toga prisetio, bilo na rubu sna ili gubitka svesti, ponovo bih sve zaboravio im bih pokuao da razbistrim misli. Prole noi, setio sam se toga i trei put, ali tada nisam bio sam. Gladija je bila sa mnom, i bila je u stanju da ponovi ta sam rekao u polusnenom stanju. Rekao sam: 'On se tamo naao prvi'. ak ni tada, meutim, nisam mogao da dokuim smisao tih rei - dogodilo se to tek kada je jedna usputna primedba dr Fastolfa pokrenula u meni nezadriv tok misli, to je, konano, imalo za posledicu da sve ispliva na povrinu. A onda, kada mi je konano svanulo pred oima, poeo sam da se priseam i drugih stvari. Na primer, kada sam se ono upitao da li smo se stvarno spustili na Auroru, poeo si me uveravati da smo na Aurori pre no to sam i dospeo da naglas postavim to pitanje... Pretpostavljam da nisi spreman da ikome dozvoli da sazna kako si u stanju da ita tue misli?" "Ne, nisam, gospodine." "Zbog ega?" "Moja sposobnost da itam tue misli, gospodine, prua mi jedinstvenu mogunost da sledim Prvi Zakon, i stoga to svoje svojstvo visoko cenim. Na taj nain, u stanju sam da se neuporedivo uspenije staram o dobrobiti ljudskih bia. Pri svemu tome, ini mi se da nijedno ljudsko bie - ak ni sam dr Fastolf - ne bi moglo podneti robota sa takvim moima; to i jeste razlog to to drim u tajnosti. Dr Fastolfe, kao to i sami znate, voli da navodi ono predanje, po kome je Suzana Kalvin unitila svog robota, ustanovivi da je u stanju da ita tue misli - i ja ne bih eleo da dr Fastolf postupi poput svoje uvene prethodnice." "Da, upoznao me je s tim predanjem. Ipak, rekao bih da on, moda samo podsvesno, ipak podozreva da si u stanju da ita tue misli, jer, inae, ne bi bilo razloga da se stalno vraa na to predanje. ak mislim da je opasno to to ini kada si ti u pitanju. Nema sumnje da je i to doprinelo da ponem o tome da razmiljam." "inim sve to je u mojoj moi da tu opasnost smanjim, a da pri tom, svojim petljanjem, ne otetim um dr Fastolfa. Na primer, kada god tu priu pominje, dr Fastolf neizostavno navodi da je re o pukom predanju i da, naprosto, nije mogue da se to dogodi."

"Tako je, i toga se seam. Meutim, ukoliko dr Fastolfu nije poznato da si u stanju da ita tue misli, onda to znai da nisi posedovao takva svojstva kada su te prvobitno zamislili i oblikovali. Kako je, onda, dolo do toga da ih stekne? Ne, nemoj mi rei, iskare. Dopusti mi da malo nagaam... Gospoica Vasilija je, kao jo sasvim mlada devojka, i pre no to je i sama postala robotiar, bila naprosto opsednuta tobom. Sama mi je rekla da je esto neto menjala na tebi, uz tek usputni nadzor dr Fastolfa, unosei u tebe neke svoje programe. Da li je mogue da je, u nekom trenutku, istom igrom sluaja, uinila neto to ti je dalo takve moi? Jesam li u pravu?" "U potpunosti, gospodine." "A da li je tebi poznato o emu je re?" "Jeste, gospodine." "Jesi li, u tom sluaju, jedini robot koji raspolae takvom moi?" "Za sada jesam, gospodine. Ali bie i drugih." "Ukoliko bih zatraio od tebe da mi kae ta je to dr Vasilija uinila da stekne takvu mo - ili ukoliko bi to dr Fastolf od tebe zatraio - da li bi te Drugi Zakon obavezivao da to uini?" "Ne bi, gospodine, budui da bih na osnovu svog shvatanja Drugog Zakona zakljuio da bi takvo saznanje imalo rave posledice po vas, i moje odbijanje da vam to kaem imalo bi, u skladu sa Prvim Zakonom, prednost. Problem, meutim, uopte ne moe da iskrsne, budui da bih unapred znao ako bi neko eleo da mi postavi to pitanje, i kada bi imao nameru da mi naredi da mu odgovorim; i ja bih takvu nameru unapred osujetio, tako da pitanje ne bi ni bilo postavljeno." "Tako je", sloi se Bejli. "Preksino, dok smo se vraali od Gladije na Fastolfovo imanje, upitao sam Denila da li se ikad sreo sa Janderom dok je ovaj iveo u njenom domainstvu, i on mi je jednostavno odgovorio da nije. Okrenuo sam se potom tebi, da ti postavim isto pitanje, ali iz nekog razloga, nisam to uinio. Pretpostavljam da si me ti spreio da to uinim." "U pravu ste, gospodine." "Zato to bi mi, da sam te to upitao, morao odgovoriti da si ga u to vreme esto sretao - a nisi bio spreman da me sa tom injenicom upozna." "Ne, nisam, gospodine." "Ipak, tokom tih susreta sa Janderom postao si svestan injenice da dr Amadiro pokuava da dokui tajnu njegove izrade - pretpostavljam tako to si i njemu itao misli ili si bio u stanju da pronikne u njegova pozitronska kola..." "U pravu ste, gospodine, i ljudski i robotski mozak delju na isti nain. Samo, robote je neuporedivo lake razumeti." "Nisi odobravao ono to je dr Amadiro inio, naprosto zato to se slae sa dr Fastolfom po pitanju daljeg naseljavanja Galaksije?" "Tako je, gospodine." "Zbog ega, u tom sluaju, naprosto nisi zaustavio Amadira? Zbog ega nisi iz njegovog uma uklonio samu nameru da ispita Jandera?"

"Gospodine", odvrati iskar, "nisam ba voljan da tako lako zalazim u ljudske umove. Odlunost dr Amadira da to uini bila je tako duboka i snana, da bih, u cilju da je obuzdam, morao da izvrim izvesne korenite izmene - a njegov je um toliko britak i vaan, da se, naprosto, nisam usuivao da mu nanesem makar i najmanje oteenje. Pustio sam da stvari neko vreme idu svojim tokom, pitajui se ta mi valja initi kako bih na najbolji nain zadovoljio odredbe Prvog Zakona. Konano, opredelio sam se za, prema mom miljenju, najbolji nain da razreim itavu situaciju, i tu odluku nisam nimalo lako doneo." "Opredelio si se za Janderovo 'mentalno iskljuenje', pre no to dr Amadiru poe za rukom da pronikne u tajnu izrade pravog ovekolikog robota. Znao si kako to treba uiniti, zahvaljujui tome to si se, tokom godina, itajui Fastolfov um, savreno dobro upoznao sa njegovim teorijama. Jesam li u pravu?" "U potpunosti, gospodine." "Znai, dr Fastolf ipak nije jedini koji je bio u stanju da 'iskljui' Jandera." "U izvesnom smislu jeste, gospodine. Moja sposobnost da to uinim samo je puki odraz, ili instrument, njegovih sposobnosti." "Oigledno je i to bilo dovoljno. Meutim, nije li ti palo na pamet da bi to 'iskljuenje' moglo Fastolfa izloiti najveoj moguoj opasnosti? Da bi, sasvim prirodno, najpre na njega posumnjali? Da li si, moda, pomiljao na to da prizna da si ti to uinio, i na taj nain da obelodani moi kojima raspolae, kako bi njega spasao ako to bude neophodno?" "Znao sam da e se dr Fastolf nai u oajnom poloaju", odgovori iskar, "ipak, nisam bio spreman da priznam da sam ja vinovnik svega toga. Nadao sam se da u sve to moi da iskoristim da vas dovuem ovamo, na Auroru." "Da mene dovue ovamo? Bila je to tvoja zamisao?" Bejli je bio vie nego zapanjen. "Tako je, gospodine. Ukoliko mi dozvolite, rado bih vam to objasnio." "Kako da ne... Izvoli", saglasi se Bejli urno. "Saznao sam za vas od gospoe Gladije i dr Fastolfa, i to ne samo na osnovu onoga to su o vama govorili, ve i na temelju onoga to su drali u svojim mislima. Shvatio sam i u kakvom je poloaju Zemlja. Bilo mi je jasno da Zemljani ive okrueni zidovima koje im je veoma teko da uklone; ali isto tako, bilo mi je jasno da i Auroranci imaju svoje zidove. Auroranci ive iza zidova od svojih robota koji ih tite od svih ivotnih zala i koji bi trebalo, prema Amadirovom planu, da izgrade zatiene zajednice i tako ograde i Aurorance koji e naseliti nove svetove. Auroranci, takoe, ive i iza zidova od svojih dugovenih ivota, to ih nagoni da precenjuju vrednost individualizma i spreava da ujedine svoje naune snage. Isto tako, ne dozvoljavaju da doe do ustrih rasprava, ve, preko svog predsednika, nastoje da pronau preice u reavanju svih nedoumica, traei da se sve razrei pre no to problemi budu i obelodanjeni. Naprosto, nisu zainteresovani za najbolja reenja - zanimaju ih samo tiha razreenja.

Zidovi Zemljana su grubi i opipljivi, tako da je njihovo postojanje vidljivo i upadljivo - i uvek se nae neko ko e poeleti da im izmakne. Auroranski zidovi su nestvarni i ak se ni ne vide kao zidovi, tako da nikome ak ni na pamet ne pada da ih ukloni. Stoga mi se ini da Zemljani, a ne Auroranci, ili bilo koji drugi Svemirci, moraju pristupiti naseljavanju Galaksije i izgraditi ono iz ega e, jednom, izrasti Galaktiko carstvo. Na takav je nain razmiljao dr Fastolf, i u tome se sa njim u potpunosti slaem. Dr Fastolf se, meutim, zadovoljavao samo razmiljanjem, ali ja, obdaren dotinim moima, nisam mogao na tome da ostanem. Morao sam dobiti priliku da se neposredno upoznam sa umom makar samo jednog Zemljanina, i vi ste bili taj Zemljanin koga sam naumio da dovedem na Auroru. Janderovo 'iskljuenje' posluilo je, istovremeno, i da se Amadiro zaustavi, i da vama pruim priliku da doete ovamo. Malo sam podstakao gospou Gladiju da predloi dr Fastolfu da vas pozove; njega sam, opet, tek ovla podstakao da to isto predloi predsedniku; i najzad, malkice sam podstakao i predsednika da taj predlog prihvati. Poto ste prispeli ovamo, paljivo sam vas prouavao, i vie sam nego zadovoljan onim to sam ustanovio." iskar zastade i ponovo postade slika i prilika robota koji ne odaje nikakva oseanja. Bejli se namrti: "Znai, ono to sam ovde postigao uopte nije moja zasluga. Mora da si se postarao da na kraju i ja doem do istine." "Nije tako, gospodine. Upravo je suprotno. Trudio sam se da ometem vau istragu svakako, u razumnoj meri. Nisam bio spreman da vam dozvolim da shvatite kakvim moima raspolaem, uprkos tome to sam u jednom trenutku bio prinuen da se odam. Postarao sam se, ak, da se povremeno osetite obeshrabrenim i na rubu oajanja. Ohrabrivao sam vas da prevladate strah od Otvorenog, kako bih, u takvim okolnostima, mogao lake prouavati vae ponaanje. Uprkos svemu, uspeli ste da pronaete put i prebrodite sve prepreke i ja sam, zaista, vie nego zadovoljan. Nije mi promaklo da eznete za okriljem zidova Grada, ali i da ste shvatili da morate istrajati i bez njih. Ustanovio sam da vas je obuzeo silan strah pri pogledu na Auroru iz svemira, kao i to da ste grdno propatili tokom oluje; ali ni jedno ni drugo nije vas pokolebalo, niti vam oduzelo sposobnost da zrelo rasuujete. Utvrdio sam i to da ste spremni da se suoite sa svojim nedostacima, kao i da ne jadikujete zbog kratkoe svog ivota - i ne izbegavate estoka sueljavanja." "Kako moe biti siguran da predstavljam reprezentativni uzorak svih Zemljana?" "Znam da to niste. Ali na temelju onoga to sam pronaao u vaem umu, poznato mi je da postoje i drugi poput vas, i sa njima emo graditi dalje. Lino u se za to postarati - i sada, poto mi je dobro poznata staza kojom se mora krenuti, pripremiu i druge robote, sline sebi; i oni e se, takoe, za to postarati." "Hoe da kae da e ti roboti, sa sposobnou da itaju umove, doi i na Zemlju?" upita naglo Bejli. "Ne, ne mislim. I u pravu ste to vas takva mogunost brine. Neposredno uplitanje

robota znailo bi stvaranje istih onakvih zidova koji su Auroru i druge svetove Svemiraca osudili na potpunu paralizu. Zemljani e morati da nasele Galaksiju bez ikakve pomoi od strane robota. Donee to nebrojene tekoe, opasnosti i bezmerne jade - to bi sve roboti mogli spreiti, da su tamo - ali na kraju, ljudska bia e se oseati bolje to su sve sama postigla. I moda jednog dana - nekog dalekog dana u budunosti - moda e roboti ponovo stupiti na scenu. Ko to moe znati?" "Moe li da predskae tu budunost?" upita Bejli radoznalo. "Ne, gospodine, ali na osnovu prouavanja umova, mogu tek neodreeno da nagovestim da postoje zakoni koji upravljaju ljudskim ponaanjem, ba kao to i Tri Zakona Robotike odreuju ponaanje robota. Moda e uz njihovu pomo budunost, jednog dana, biti sazdana po pravoj meri. Ljudski zakoni znatno su sloeniji nego Zakoni Robotike, i ni samom mi nije jasno u emu bi se oni sastojali. Mogli bi predstavljati neku vrstu statistike, tako da bi do izraaja mogli doi kada je re o velikim ljudskim skupinama. Moda bi, s druge strane, mogli biti veoma neodreeni, i na taj nain lieni svakog smisla, ukoliko te velike skupine nisu svesne njihovog delovanja." "Reci mi, iskare, je li to ono to dr Fastolf pominje kao nauku budunosti nazivajui je 'psihoistorijom'?" "Jeste, gospodine. Veoma tanano, usadio sam to u njegov um, kako bi zapoeo proces njenog nastanka. Bie neophodna jednog dana - poto se postojanje Spoljnih svetova kao dugovene robotizovane kulture blii svom kraju, i poinje novi talas lj