KOSMET OČIMA PATRIJARHA

Preko hleba pogača

OPISUJUĆI svoj životni put patrijarh srpski Pavle u "Sećanjima i razmišljanjima"

kaže da ga je dolazak ustaša na vlast u Hrvatskoj zatekao u rodnoj Slavoniji. Bio
je svršeni student Teološkog fakulteta i zahvaljujući diplomi koju je imao uspeo
je da napusti NDH i domogne se porušenog Beograda.
- Da bih se izdržavao u Beogradu, najpre sam radio na građevinama - kaže
patrijarh Pavle. - Ali, kako fizičke napore nisam mogao da izdržim, razboleo sam
se. Preporučen od svojih nastavnika, utočište sam nalazio u nekoliko manastira u
Srbiji. Bio sam u Vujnu, kod Gornjeg Milanovca, Svetoj trojici, kod Ovčar Banje,
Blagoveštenju, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, i u Rači, pod Tarom.
Otac Julijan najpre ga je poveo u manastir Vujan. Tamo je bio pošteđen težih
poslušanja. Najviše vremena provodio je u čitanju. Njegov zaštitnik imao je
mnogo knjiga, znalački odabranih.
U leto 1945. otac Julijan premešten je u manastir Blagoveštenje i sa sobom je
poveo i Pavla.
- Ovde sam - kaže patrijarh Pavle - doneo konačnu odluku da ne mogu da budem
sveštenik. Učinio sam to teška srca, jer sam se tom uzvišenom pozivu zavetovao
od najranije mladosti. Bio sam oboleo na plućima, ali kod mene nije bila
"otvorena tuberkuloza". Svestan, dakle, da sveštenički poziv nije za mene, i da,
odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se, uoči
Blagovesti, 1946. godine.
Sećajući se svog boravka u manastiru Rači, patrijarh Pavle kaže:
- Mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznali šta se
događa oko nas, i u kakvom smo vremenu. Svoje teškoće i slutnje uprezali smo
u dnevne poslove, koje nismo uvek stizali da posvršavamo, do večeri. Nekad
bismo uzimali samo po komad hleba i po čitav dan radili u polju. Nadgledali smo
manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme ja sam radio kao mlinar
u vodenici.
Patrijarh Pavle kaže da su jedva čekali veče, ne samo radi odmora već da se u
molitvi saberu:
- Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji
dok se moli. Tada se sav svede samo na sušti čin molitve - da se izbavimo kao
narod i ljudi. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao na vlast, i to je za
nas bio najdublji smisao monaškog života. A u časovima iskušenja, kad ne bih
imao odgovora ni samom sebi zašto nas, posle velike nesreće od tuđinskih
okupacija, sada sustiže neko nepojmljivo ukletstvo od nas samih, pomišljao sam
na reči razljućenog Gospoda, koji preti Jevrejima da će im za kaznu poslati cara
vavilonskog Navuhodonosora.

1
Godine 1957. Pavle je hirotonisan za episkopa raško-prizrenskog. I tad je, kaže,
video drugu stranu iskušenja srpskog naroda:
- Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosovo i Metohija, Srbi su
odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim
izveštajima Svetom sinodu ukazao sam, da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u
stvari drže Šiptari.
Patrijarh Pavle ističe da je najveći broj kosovskih Šiptara italijansku okupaciju u
Drugom svetskom ratu dočekao kao svoje oslobođenje. Prvi put su Albanci iz
Albanije, sa Kosova i Metohije i Makedonije bili ujedinjeni. Bila je stvorena Velika
Šipnija. I bez obzira na to što je ona trajala koliko i okupacija (kao italijanski
protektorat), ona je masama, opčinjenim svojim vođama, ostala kao jednom već
zadovoljeni nacionalni cilj, koji treba sačuvati.
- Na Kosovu se sve činilo da narodi žive zatvoreno, svaki za sebe - kaže patrijarh
Pavle. - Najviše smo mi obmanjivali sami sebe. Omraza kao da je bila jedina
prava istina o Kosovu, koju sam, nažalost, uvideo. Vekovima vaspitavan da živi
plemenskim načinom života, u poslušnosti i predanosti onima koji ga vode,
šiptarski narod je upućivan da mu neprijatelji budu svi koji govore, veruju i žive
drugačije.
Komunističke vlasti, kaže patrijarh Pavle, stalno su isticale bratstvo i jedinstvo, a
u praksi izražavale su podozrenje prema narodima. Međunacionalnom razdoru na
Kosmetu doprinosila je i srpska strana. Na primer, spomen-hram u Đakovici
1950. godine nisu srušili Šiptari, nego politički aktivisti Srbi. Za ovu svoju akciju
oni su podršku (prikupljanje potpisa) tražili ne samo od građana, nego i od
sveštenika.
- Gračanica - kaže patrijarh Pavle - nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali
je tu veliku svetinju nova vlast pretvorila u istražni zatvor. Hapšenike su držali
čak i u priprati hladne crkve. Ne verujem da bi se iko drugi usudio da ovaj Božji
hram tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika.
Patrijarh Pavle zaključuje:
- Ideologija koja je vladala u zemljama istočne Evrope, pa i u našoj, bila je
ideologija mržnje. Kad nije uspela da podsticanjem klasne mržnje izazove
svetsku revoluciju, pribegla je izazivanju međunacionalnih mržnji. I odista je u
tome najviše uspela na ovim našim prostorima.
Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija Federativne
Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda. To
su iskoristile šiptarske vođe. Svoje neprijateljstvo prema Srbima oni su oglasili
kao ugroženost od Srba, a pripreme za završni čin otcepljenja Pokrajine
predstavljali kao nužnost nasilne zaštite od "nasilja".
Ocenjujući velike demonstracije kosovskih Albanaca iz 1981, patrijarh Pavle
kaže:
- Do pobune je došlo ne zato što su Šiptari bili obespravljeni, već što im svi
zahtevi nisu bili ispunjeni. Oni autonomiju nisu izborili, nego su je dobili, iako je
Velika Šipnija izgubila rat. Njima je naruku išla politika Federativne Jugoslavije i
toga su bili svesni oni koji su pripremali nemire i nezadovoljstva kosmetskih
Šiptara. Do te pobune došlo je zato što se preko hleba autonomije tražila pogača
republike.

IZVEŠTAJ SA KOSOVA

KAO episkop raško-prizrenski Pavle je o stanju na Kosovu redovno obaveštavao

Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve. Iz njegovih izveštaja, koji se čuvaju u
2
arhivu Sinoda, najbolje se vidi kakvom su teroru bili izloženi Srbi i njihova crkva
na Kosovu i Metohiji i zašto su morali da napuštaju svoja vekovna ognjišta.
"Novosti" će u više nastavaka objaviti najznačajnije delove tih izveštaja.

U velikom strahu
IAKO je dobijao upozorenja da pazi šta govori u svojim izveštajima Svetom
sinodu SPC, "jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti", raško-prizrenski episkop
Pavle nije se na to mnogo obazirao. Bez uvijanja u fišeke, precizno je iznosio
"golu istinu" o pogromu koji se vršio nad SPC i njenim vernicima na Kosmetu.

U aprilu 1958. godine, odmah po ustoličenju, Pavle šalje sledeći dopis Svetom
sinodu:

"Od Peći, pa sve do Deviča u Drenici nema nijednog sveštenika. Manastir Gorioč i
Crna Reka potpuno su pusti, a u manastiru Gračanici nema paroha.

U Eparhiji je svega 11 (aktivnih) manastira, od njih 4 su muška i 7 ženskih.

Stanje u manastirima je teško. Porez preveliki, naročito u Dečanima, gde moraju
da plaćaju porez na zemlju koju ne drže i ne obrađuju, a koja još povećava
poresku stopu ostale zemlje, tako da je manastir u dugovanju poreza od 1954.
godine. Slično je i u Gračanici.

Kod pravoslavnog (srpskog) dela stanovništva ovih krajeva, i to samo kod tog
(srpskog) dela, primećuje se, pored svih zakona o slobodi savesti i veroispovesti,
veliki strah da svoja religiozna osećanja ispolje. To primećuju svi sveštenici, kako
oni sa strane, tako i domoroci. Najbliže objašnjenje te pojave je ovo, što ga daje
jedan arhijerejski namesnik: 'Pravoslavni Srbi Kosova i Metohije, još iz doba
robovanja, nose strah i poniznost. I kada su posle rata osetili da nosioci
posleratne vlasti nerado gledaju na religiozne ljude, oni se onda prividno povlače
(u sebe), a u duši i dalje ostaju što jesu - verujući. Malo je pravih bezbožnika'."

U NOVEMBRU 1958. godine, raško-prizrenskom episkopu Pavlu pismeno se

obratila igumanija manastira Devič, obaveštavajući ga o tome kako su Šiptari iz
ovog hrama oteli jednu devojčicu. To pismo, koje je Pavle prosledio Sinodu, glasi:

„Dana 1. novembra 1958. godine, u 9 časova uveče napustila je manastir Jelena

Lapoćanin-Hrstić, stara 13 godina, koja je došla u manastir od nepune dve
godine. Ista je došla, tj. doneta u januaru 1948. godine. Njen nestanak čim je
primećen, odmah je prijavljen Narodnoj miliciji, da se traga gde je. Odmah, istog
dana, pronaćena je y Rezalu, gde je odvedena za jednog Šiptara starog 12
godina.

Kada je upitana kako i kad, izjavila je, da su po nju došli noću tri Šiptara i to
jedan oženjen i s puškom, u čiju kuću su je i odveli, a koji se zove Malić Gaši iz
Rezala i tamo je pitali koga hoće da uzme, tj. da se uda, ili za dečka od 12
godina, koji je čuvao ovce u manastiru, ili ovog oženjenog, i ona je izjavila da
hoće za dečka.

3
Tada su je preobukli u šiptarsko. Namazali joj lice i odveli u kuću dečka, jer tamo
je bila svadba starijeg brata, gde je ostala dva-tri sata, pa su je ponovo vratili u
kuću oženjenog Malić Gašija, pa je ponovo vratili na svadbu.

Kada je dalje upitana ko je znao za to i ko je posredovao, jer je ipak mlada,

takoreći dete, izjavila je da su joj Šiptari govorili, a i da je y manastiru najviše
govorio čuvar stoke Srbin Sima Stanković, star 62 godine, da ide iz manastira.
Saslušanjem svedoka i okrivljenih ustanovljeno je da je ona izvedena, tj.
obmanuta da pođe za dečka od 12 godina, a međutim je uzeta za oženjenog
čoveka. Verovatno da je žalosni Srbin Sima primio od Malića dobre pare i da je
ona prodata.

Kad je vođena s milicijom iz kuće šiptarske, na putu kod potoka Devičkog, čekao
je s puškom Malić, verovatno zato, jer je mislio da će milicija da je preda Deviču,
te kad bi milicija otišla on bi je nasilno uzeo.

Napominjem da prva patrola milicijska, iako ju je našla u Rezalu kod Šiptara,

ništa nije preduzela da se dovede u manastir, samo su rekli da se sutradan javi u
Miliciju. Ja sam molila i preklinjala komandira da pošalje drugu patrolu da je
dovedu, da se ne bi upropastila. I druga patrola ju je dovela. Milicija je htela da
se devojčica vrati u manastir, ali ja sam izjavila da ona više nema mesta u
Deviču, a drugo - plašim se da je nasilno ponovo ne odvedu i da ne bi napadali
na manastir, da ne bi došlo do žrtava.

Molila sam da kao maloletna bude smeštena negde u dečji dom, jer nema nigde
nikoga, majka joj je isto jedna lutalica koja ide od manastira do manastira. Pa,
do punoletstva nek bude u domu. Ja sam, tj. manastir je morao da plati putni
trošak i dnevnicu do Beograda i nazad službeniku NOO Srbica, koji je odveo u
Dom "Moša Pijade" u Beogradu, gde je smeštena. Napominjem da je milicija
vodila na lekarski pregled i da je neupropašćena.

KOMANDIR je podneo prijavu protiv Malića, Sime i brata maloletnika, ali

nažalost, Uprava manastira je izveštena od javnog tužioca u K. Mitrovici da je
tužba odbijena i upućuje nas da mi lično podnesemo tužbu sudu. Mi niti smemo
niti želimo da se tužimo, jer ih se i inače plašimo da nam se ne svete, jer su
osvetljivi".

U maju 1959. godine, episkop Pavle piše Sinodu:

"Prošle godine desio se jedan slučaj grubog kršenja osnovnih prava verujućih,
koja su garantovana zakonom. U selu Suvom Lukavcu, kod Peći, kažnjena su sa
po 15 dana zatvora dva lica, (Dimitrije i Dragutin Šundić, iz Đurakovca). Oni su,
između više njih, prisustvovali, na ruševinama crkvice, bogosluženju sa
ophodom, ne kroz selo nego oko ruševina. Njihovu žalbu Veće za prekršaje u
Prištini odbilo je, s motivacijom, u duhu čl. 13 Zakona o verskim zajednicama, da
ruševine crkve nisu prostorije koje verske zajednice mogu odrediti za vršenje
verskih obreda.

Iako je kazna izvršena, žalio sam se Oblasnom odboru na takav stav prema
nama Srbima. "Ne možemo da verujemo da je zakonodavac u pomenutom članu
išao na to da se samo nama pravoslavnim (Srbima) onemogući bogosluženje, jer
su nam zbog našeg stava prema slobodi rušeni hramovi kako u tursko vreme,
4
tako i u poslednja dva rata, što nije bilo sa hramovima ostalih dveju vera, te se
oni imaju gde Bogu moliti. Ako nam se to ipak upisuje u krivicu, onda je trebalo
kazniti i sveštenika, pa i mene kao prestavnika više crkvene vlasti koja naređuje
da se bogosluženje vrši na ruševinama crkava od ustaša i Turaka uništenih.

Druga opšta poteškoća je pritisak, preko škola i drugih organizacija, na savest

dece i odraslih zbog kojih su Srbi ovog kraja zaplašeni i svoja verska osećanja ne
smeju da ispoljavaju."

Gašenje srpskih ognjišta

Već u maju 1959. godine episkop Pavle u izveštaju Svetom sinodu ukazuje
na sve učestalija opustela srpska ognjišta na Kosmetu: “Postoji još jedna nevolja,
čije posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalno
iseljavanje našeg življa. Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini poslednje
tri kuće iz najbližeg sela Ludovića, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju,
inače će je prodati Šiptarima.
U tursko vreme, pre Prvog svetskog rata, bilo ih je u tom selu 17 kuća i isto
toliko šiptarskih. Posle rata (onoga) iselile su se nekolike srpske kuće. Posle
ovoga rata ostalo ih je još šest. Sada se sele poslednje tri. Tako je i u drugim
krajevima. U Vitomirici kod Peći, koja je naseljena posle Prvog svetskog rata, nije
bilo nijedne šiptarske kuće. Sada ih ima 100. U Dobruši pre rata nijedne, sada
160 (šiptarskih), itd.”
A godinu dana kasnije episkop Pavle govori o tome kako se vlast brutalno
obračunava sa imovinom SPC:
“U jednom selu u Mitrovačkom Kolašinu, za vreme okupacije, Šiptari su
demolirali seosku kapelu, krovnu konstrukciju i crep su odneli. Goli zidovi
zakišnjavali su godinama. Na predlog arhijerejskog namesnika, postavili smo
odbor od tri lica za obnovu ove kapele. Kad su počeli rad, pozvani su jedno veče
na seosku konferenciju, gde im je rečeno da sada nije vreme da se popravljaju
crkve, nego dižu fabrike. Njihov odgovor doneo im je po 30 dana zatvora i 3.000
dinara novčane kazne. Kapela je ostala nepokrivena.
U Kačaniku, pred rat, podignuta je lepa crkvica. Za vreme rata, i sve do 1955.
godine, sačuvana je. Otada su meštani Šiptari počeli da je uništavaju. Poskidali
su vrata, prozore, porazbijali ćeramide. Nešto knjiga i zvono sačuvale su dve
Srpkinje koje su tamo živele. Danas je potpuno demolirana.
NEKOLIKO crkvenih opština godinama vodi spor zbog imanja ili bespravno uzetog
crkvenog novca za seoske potrebe. Karakterističan je slučaj u jednom selu
Sredačke župe kod Prizrena. Oko seoske crkvice postoji od davnina groblje.
Mesna organizacija Socijalističkog saveza postavila je onde odbor koji je novac
od trave s toga groblja-porte, kao i novac iz crkve, dao selu za podizanje
električne centrale. Na žalbu EUO Sreski sud je presudio da Soc. savez ima pravo
da za crkvu postavi odbor!”
O napadima Šiptara i mesnih vlasti na Srbe, episkop Pavle govori u pismu
upućenom Sinodu 27. aprila 1961. godine: “Stalna nam je nevolja nezadržano
iseljavanje našeg življa, manje-više sa cele teritorije Eparhije. Kao razlog jedni
navode strah od represalija Šiptara i Turaka u slučaju kakvog političkog zapleta u
ovim krajevima. Povremeno njihove ispade uočavamo i sad, svi. Npr., posle moje
posete Kamenici (Kosovskoj) i nedovršenoj kapeli u selu Koretinu, prekonoć su
na toj kapeli razbijeni svi prozori. Onomlanjske godine, uoči suđenja u Prizrenu
jednom diverzantu iz Albanije, neko je potpalio kapiju na porti Saborne crkve u
5
Prizrenu. Ove pak godine su na groblju (u Prizrenu) porazbijane sve porculanske
slike na pravoslavnim spomenicima, pa i na spomeniku episkopa Vladimira.
Drugi navode da vlasti favorizuju Šiptare, kojih u organima vlasti ima mnogo, a
koji se uzajamno pomažu i sve zakonske olakšice osiguravaju za svoje, dok se na
Srbe svaljuje sva težina obaveza, i to uvek u zakonskoj formi. U tome učestvuju i
Srbi članovi Partije, da im se, valjda, ne bi prebacio šovinizam i sl. Naš živalj ne
može da izdrži ekonomski, te se iseljava. Ima tu, svakako, i drugih razloga:
uključenje u industriju, bolje prilike za školovanje dece itd., koji su razumljivi i
opravdani, ali su najglavnija prva dva i zabrinjavajući obim iseljavanja, duboko
sam uveren, od njih potiče.”
U avgustu 1961. episkop Pavle svoj izveštaj upotpunjuje sledećim primerom
pritiska na Srbe:
“Izvešten sam iz manastira Visokih Dečana i Svete Trojice kod Prizrena o do
sada, u tolikoj meri, nebivaloj drskosti u uništavanju manastirskih useva, povrća
i voća. Ne samo deca, nego odrasli ljudi Šiptari dolaze kao u svoje, beru i
odnose. Na opomenu kaluđerica ili drugog osoblja u manastiru, drsko se
suprotstavljaju, nasrću i da se biju, psujući majku srpsku i preteći da ovo nije
srpsko već albansko.”
U MAJU 1962. episkop Pavle javlja da se progon Srba pojačava: “Narod je ovde,
zaista, kao ovce bez pastira, prepušten sam sebi, pa nije čudo što je smućen i
poljuljan u veri pod naletom sviju mogućih nevolja koje preko njega snažno
duvaju. Uglavnom sam ih opominjao da čuvaju ono glavno - dušu svoju i obraz
svoga naroda, to opšte dobro, nasleđeno od naših svetih predaka.
Manastiri imaju mnogo muke oko očuvanja šume, bašta i voćnjaka od nasilja,
krađe i pljačke omladinaca, i starijih ljudi, mahom Šiptara, koji na opomene
manastirskog osoblja nasrću da se biju, uz psovku i pretnje da ovo nije srpsko
već albansko. Jednoj monahinji naneo je neki Šiptar telesnu pozledu kad je
isterivala njegove ovce iz manastirske livade. Slično se desilo đaku u Dečanima i
sluzi u man. Sokolici. Tražio sam od Verske komisije da stvar izvidi i preduzmu
potrebne mere da se osiguraju i nama (Srbima) prava koja Ustav garantuje
svima. Ni u crkvi nismo mirni.
Jedan mlad sveštenik u Velikoj Hoči kod Prizrena, došao je u sukob sa mesnom
organizacijom, a zatim i sa vlastima, oko ubiranja prihoda u naturi od vernih.
Kažnjen je sa 15 dana zatvora. Sa strane vlasti stavljeno mi je do znanja da je
on onde nepoželjan. Kada se tamo još desila neka tuča, u kojoj je povređen
jedan član Partije, pokušalo se da se prikaže da je i sveštenik u tuči učestvovao,
ili je organizovao, iako je tuča bila lično razračunavanje i nema nikakve veze sa
sveštenikom.
U nastaloj situaciji ima krivice i do njegovog netaktičnog stava, ali u stvari tu je
više pokušaj da se onemogući religiozni rad među vernima, jer tamo sveštenika
godinama nije bilo, pa je sad izvesno religiozno buđenje zapalo za oči partijcima.
A sem toga, selo je čisto srpsko, pa vlasti budno bdiju da se onde ne javi kakva
nacionalna stvar.”

Udri po crkvi

GOVOREĆI o tome kako su kršena ljudska prava na Kosovu i Metohiji, i

kako su Srbi, u svojoj državi, bili nacionalna manjina, patrijarh srpski Pavle iznosi
svoj primer: - Lična karta koju i sada imam, jer sam još uvek kosovski penzioner,
izdata mi je 1979. godine u Prizrenu. Na njoj je sve ispisano prvo na šiptarskom,
6
pa na srpskom. Čak i na koricama legitimacije stoji najpre šiptarski naziv za ličnu
kartu, krupnim slovima, a ispod toga na srpskom. Tako su - u vreme SFRJ, za
koju se uzdisanja smatraju naprednim - najvažniji lični podaci episkopu jedne od
najstarijih srpskih eparhija izdati najpre na tuđem jeziku. U izveštaju koji je
episkop raško-prizrenski Pavle 11. maja 1962, poslao Svetom sinodu, kaže se da
je te godine još intenzivnije nastavljeno iseljavanje Srba iz svih krajeva ove
eparhije:
“Godine 1912, procenat Srba prema drugim nacionalnostima na Kosovu i Metohiji
bio je 35 do 40 odsto. Danas je taj procenat svega 25 odsto.”
U aprilu 1963. godine, izveštaj episkopa Pavla glasi:
“Apostasija od Crkve nastavlja se i dalje. Raspad porodične zajednice,
raslojavanje sela uključivanjem u industriju, seljenjem u grad, i raseljavanjem
(Srba), broj vernih, koji su makar spoljašnje vezani za Crkvu i vrše verske
obrede, i dalje se smanjuje... Navodim slučaj jednog naseljenika iz okoline
Lipljana, koji je od mene tražio zvaničnu potvrdu da nije član crkvene uprave, jer
je oklevetan da jeste. Upravo se zbiva, kao što se veli u jednom savremenom
zapisu u Trebinju po dolasku Turaka, 1500. godine: “Radi naših grehova postiže
nas Izmailjćanska železna palica, koja neštedno poražava ustanove pravoslavne
vere... i mnogi ne mučeni ni od koga otstupiše od blagočestive i pristupiše
njihovoj veri.“
Mlađi sveštenici polako uvode (obnavljaju) proslavu Sv. Save. Deca rado dolaze i
uzimaju u njoj učešća, ali ih učitelji sprečavaju i kažnjavaju.”
Episkop Pavle u oktobru 1963, ponovo skreće pažnju na nove nepravde koje se
čine prema SPC na Kosovu:
“Oktobra meseca prošle godine početo je zidanje zvonika na zapadnoj strani
crkvice u selu Štrpcu kod Prizrena, pošto je tek tada, posle dve godine traženja,
dobijena potrebna dozvola. No kad je zvonik ozidan gotovo do krova, NOO Štrpce
obustavlja dalju izgradnju s motivacijom da materijal od koga se zvonik gradi -
siga - ”nije kvalitetan, ne odgovara priloženom planu, a takođe je protivan i datoj
građevinskoj dozvoli.”
Zvonik je cele prošle zime ostao na kiši snegu i mrazu nepokriven, jer opština
nije dozvolila da se ono što je izgrađeno pokrije privremeno da ne zakišnjava.
Nekome je u interesu da zvonik stoji tako nezavršen, da zakišnjava i propada. He
samo to, no čujem da se govori da se dozvola neće dati, nego će ce već
sagraćeno morati porušiti.
Na stranu to što je u blizini Prizrena u jednom selu, sada, ovih godina, podignuta
velelepna rimokatolička crkva; što je podignuta kod Prištine u jednom selu
džamija gde je nije bilo od Kosova, a nama se onemogućava da zamenimo
dotrajali zvonik od dasaka malenim zvonikom od sige, od čega je i crkva
delimično sazidana. Ho u tom istom mestu, pre tri-četiri godine, na traženje
Opštine, bez reči je crkveni odbor poklonio parče zemlje za proširenje dvorišta
novopodignute škole.”
Pritisak na SPC ne popušta ni 1964. O tome episkop Pavle kaže:
“Pored opštih teškoća sa kojima se naša Crkva susreće u svom radu, u krajevima
gde smo mi, Srbi, danas nacionalno i verski manjina, imamo i te što ljudi našeg
plemena koji su u vlasti neće da Crkvi izađu u susret ni onde gde joj se, i protiv
zakona, čini krivo i nanosi šteta.
Neki postupaju tako da im se, valjda, ne bi prebacili šovinizam i neoslobođenost
od nacionalnih i verskih predrasuda, dok dobar deo među njima ima takvih koji
smatraju da dobri odnosi izmeću Srpske crkve i Države ne znače drugo no baš
to: da se Pravoslavnoj crkvi može ne učiniti ni ono na što po zakonu ima pravo,
jer smo, eto, u dobrim odnosima s njom, a onima drugima moramo učiniti što
7
traže i progledati kroz prste mada i nemaju pravo, da bi s njima odnose
poboljšali.
Tako su naši sugrađani drugih vera u tim krajevima u boljem položaju od nas.
Oni uspevaju da podignu čak nove bogomolje, u mestima gde ih nisu nikad imali,
a nama se onemogućava da održimo i one koje postoje vekovima.
U EPARHIJI raško-prizrenskoj najteži takav slučaj je sa crkvom u Kosovskoj
Kamenici kod Gnjilana. Na porti te crkve, NOO 1947. srušio je severni zid uzevši
materijal od tog zida sa svoje potrebe. Docnije je srušio zid i sa istočne i južne
strane, a od tog materijala uz zapadni zid podigao još jedan i tako je načinjena
zgrada koja je služila NOO za magacin, a zatim je ispregrađivana i NOO ju izdaje
i danas pod zakup.
Sem toga, svakog petka razgrađena porta služi kao pijac. Tu narod na crkvu
naslanja i veša stvari za prodaju, za zvonaru vežu konje i magarad, parkiraju
kola i kamione a nadgrobni spomenici služe im za tezge, sedaju na njih, meću
svoju robu, što sve pruža vrlo ružnu sliku i vređa osećanja pravoslavnih vernika
čiji su to crkva i spomenici, ta crkva u čijoj je prizidanoj priprati, još u tursko
doba, bila škola u kojoj su učili još poneki stariji ljudi.
Pored crkve, sa severne strane, postojala je crkvena zgrada, magaza, koju je
NOO srušio 1950. g. a materijal upotrebio da podigne na istom mestu zgradu
koju je koristio kao kafanu, a sada prodavnicu mešovite robe. Sve to bez pare i
dinara, a crkva tu nema parohijskog doma, pa sveštenik mora da stanuje po
privatnim kućama.
Pre neku godinu, 1960, NOO je uzeo jednu crkvenu parcelu, a za istu obećao dati
drugo zemljište, no ugovor o zameni i prenos još nije načinjen, pored svih
traženja paroha, pa crkva ne može da uđe u posed zamenjene zemlje, jer istu
svojataju i koriste privatna lica.
Crkvena se opština više puta obraćala NOO u Kamenici, pismeno i usmeno, da se
izneta pitanja reše, išao je onamo mesni sveštenik, arhijerejski namesnik iz
Gnjilana; 1960. godine bio sam lično u opštini. Govorili su mi da bi crkvu trebalo
nekud da premestimo, jer im smeta, no svojim sredstvima, jer NOO nema para.
Ja sam odgovorio da mi nismo ravnodušni prema toj crkvi, gde su naši stari
dolazili stotinama godina i gde je bila škola pre Prvog svetskog rata.”

Na strani zuluma
U IZVEŠTAJU, koji nosi datum 1. april 1966. - 1. april 1967, episkop raško-
prizrenski Pavle kaže da su, posle Četvrtog plenuma i reorganizacije Službe
državne bezbednosti, tendencije i razlozi iseljavanja Srba sa Kosova ostali isti.
Može se, ističe on, reći da su čak i pojačani.
- Iznose se i ovakva tumačenja - piše Pavle. - Iseljavanje Srba sa Kosova i
Metohije izvodio je Ranković i njegova klika, kako bi dobili argumente protiv
Šiptara! Koliko on u tome raseljavanju ima zasluga, a koliko mnogobrojni drugi
činioci, sada još ne znamo. Ono što znamo, to je da, posle Četvrtog plenuma,
krivice pripisane Rankoviću i Službi bezbednosti se pripisuju u ovim krajevima
svim Srbima, te je od tad stanje još teže i ozbiljnije.
Pavle iznosi sledeći podatak, vezan za iseljavanje Srba: ukupan broj pravoslavnih
Srba u njegovoj eparhiji nije manji od onog pre Drugog svetskog rata. Godine
1940. bilo ih je ovde oko 250.000. I sada ih je toliko, što znači da je u
međuvremenu ceo priraštaj - iseljen. Pre rata odnos pravoslavnih prema
muslimanima na Kosmetu bio je 1:2, a sada je 1:4.

8
Episkop Pavle je od proleća 1966. do proleća 1967. prokrstario Kosovom i
Metohijom i u više hramova služio i propovedao:
- U selu Pasjača kod Gnjilana, gde sam služio na Preobraženje, čuo sam istoriju
stradanja svete Bosiljke. Reč je o mladoj devojci iz tog sela koju su Šiptari, pred
kraj turske vlasti, ugrabili i na silu hteli da poturče. Ali, devojka na to nikako nije
pristajala. Cepala je dimije koje su joj navlačili i odbijala hranu. Kad su videli da
sa njom ne mogu da izađu nakraj, na komade su je isekli i pobacali ih na put.
Srpski seljaci su pokupili delove njenog tela, koje kučići nisu razvukli, i sahranili
ih u crkvi.

MAJKA te devojke bila je iz poznate porodice Rajčić. Kad je čula kako joj je ćerka
Bosiljka ubijena, rekla je: "Kad je tako čuvala obraz i veru svoju, nemam razloga
da kukam, no da pevam!".
U Arhivu Svetog sinoda, gde se čuvaju izveštaji episkopa Pavla, nalaze se i pisma
koja su povodom šiptarskog zuluma nadležnim organima slali neki od starešina
srpskih manastira na Kosovu. Evo šta je tim povodom 3. aprila 1968. iguman
Makarije, nastojatelj Visokih Dečana, pisao tadašnjem srpskom patrijarhu
Germanu:
"Imaće već dve godine dana otkako Srbi na Kosmetu osećaju, da, nažalost,
parola o bratstvu i jedinstvu nije krenula sa polazne tačke i to ne krivicom Srba,
već Šiptara koji evo opet pokazuju svoju iskonsku mržnju prema Srbima.
Nalazimo se u težoj situaciji negoli za vreme okupacije Austrije i Turske. Onda
smo imali bar nekakvo pravo, a sada kao da je sve otišlo u nepovrat. Nasilja,
krađe usred bela dana, vređanje i pretnje svakodnevne su pojave.
Vi ćete svakako i od drugih čuti šta se sve radi na Kosmetu sa Srbima, jer se sve
odigrava munjevitom brzinom, i Bog zna, neće li trebati uskoro još jedan Arsenije
Čarnojević Srbima na Kosmetu?! Meni je cilj da vam javim šta se događa u
okolini manastira Dečana. Već znate pokušaje Dečanaca da oduzmu manastirsku
šumu na 'rekla-kazala' i možda će im to i uspeti, a bezakonje se vrši na sve
strane.
Evo vam nekoliko podataka: Pre mesec dana Šiptari iz Dečana teško su pretukli
šumara Milivoja Lakićevića, samo zato što je protiv nekih podneo prijave o krađi
šume. U isto vreme, jedan Šiptar, kondukter, izbo je nožem na sedam mesta i
teško ranio jednog Srbina, šofera, samo zato što nije hteo da vozi prepun
autobus po zapovesti Šiptara.
Nedavno je u Labljanima na Kosovu u srpskom selu proslavljen jubilej o
Skenderbegu. Jedan Srbin upitao je zašto se to proslavlja u srpskom selu, pa i on
leži u agoniji u prištinskoj bolnici. Pre nedelju dana, Šiptar iz Ratišta (dečanska
parohija), isterao je iz kuće i sa imanja Stanicu Pešić. Žalila se svemogućim
vlastima, ali ovde je sve bez uspeha.
Porodicama iz Dečana: Zariji Pavloviću, Mirku Stevanoviću, Miloradu Joskimović,
Blagoti Nikčeviću, Miloradu Đašiću, Pavlu Đašiću i porodici iz Drenovca
Ambramovićima, oduzeše samovoljno zemlju i šume. Tako ovi ljudi nemaju kome
da se žale, niti pak kakva žalba pomaže. Obraćam se Vama, srpskom ocu, da Vi
nešto pomognete Vašim autoritetom kod vlasti u Beogradu. Ovo su Vam izvorne
vesti sto odsto, za koje lično mogu da odgovaram."

U ODBRANU srpskih manastira ustao je tada i Zavod za zaštitu spomenika

kulture u Prištini. Predsedniku Skupštine Srbije Milošu Miniću obraća se i
patrijarh srpski German. Minić mu odgovara: "Shodno mojim nadležnostima
uputiću vaše pismo sa prilozima nadležnim organima koji su dužni da utvrde
stvarno stanje i po potrebi preduzmu mere za koje su zakonom ovlašćeni".
9
U posetu Pećkoj patrijaršiji i Visokim Dečanima odlazi Ilija Vakić, predsednik
Pokrajinskog veća, sa grupom funkcionera. Žele da provere koliko ima istine u
pričama da su srpske crkve, manastiri i sveštena lica izloženi šiptarskoj torturi.
Crkvenu stranu u ovim razgovorima zastupaju igumanija Pećke patrijaršije i
iguman Visokih Dečana.
Posle razgovora, pravi se izveštaj u kome se kaže da su predstavnike vlasti
manastirske starešine obavestile da neka neodgovorna lica povremeno prave
štetu manastirskoj imovini - seku šumu, lome nadgrobna obeležja, razbijaju
stakla na crkvi i sijalice, a ponekad nešto sitno i ukradu. Ali, da se sve to rešava
uz blagovremenu intervenciju milicije.
Sve se to na kraju uobličava u stav verske komisije SIV, a koji glasi:
"Na osnovu iznetog može se zaključiti da su navodi u predstavci Svetog sinoda
preuveličani i da se ne radi ni o kakvoj smišljenoj akciji Šiptara prema Srbima,
tim pre što su pojedina neodgovorna lica pravila slične postupke i prema imovini
Islamske verske zajednice. Radi ilustracije navodimo da je u poslednje vreme na
Kosmetu opljačkano 14 džamija iz kojih su ukradeni razni predmeti: ćilimi, zidni
satovi i druge stvari.
Izvršioci ovih krađa su otkriveni i pohvatani. Oni potiču iz redova albanske
nacionalnosti, što dokazuje da ova lica ne vode računa koje je verske zajednice
imovina, već im je cilj protivpravno prisvajanja tuđe imovine u svoju korist."

Mučki na monahinje
IGUMAN manastira Visoki Dečani Makarije bio je ogorčen izveštajem
verske komisije SIV-a koja je u svom zaključku konstatovala da su priče o
ugroženosti imovine SPC i njenih sveštenika na Kosmetu "preuveličane i da se ne
radi o nekakvoj smišljenoj akciji Šiptara prema Srbima". Ono što je Makarija
najviše razbesnelo bila je tvrdnja da je komisija do takvog stava došla i na
osnovu izjava koje su dali predstavnici Crkve, dakle, on i igumanija Pećke
patrijaršije.
U pismu Svetom sinodu (29. jul 1968), Makarije kaže da je predstavnicima vlasti
rekao nešto sasvim drugo:
"Iliji Vakiću sam kazao da je problem manastirske šume Visokih Dečana aktuelan
i da je pljačkaju bezobzirno i bezobrazno. Objasnio sam mu da je narodna
milicija nemoćna da nam pruži pomoć, iako bi htela. Potvrdio sam da je to
smišljena akcija Šiptara prema manastirskoj imovini. Razgovor sam završio
rečima da ako i državna komisija usvoji samovolju dečanskih Šiptara, da je to -
pljačka. Tražio sam zaštitu i nisam rekao da ona nije potrebna od vlasti. Raniji
izveštaji uprave manastira nisu preuveličavani i svoje tvrdnje ne mogu da
opovrgnem, jer još nisam poludeo.
"Dana 3. aprila 1968. razgovarao sam o tome sa predstavnicima verske komisije
iz Prištine. Na pitanje kako sam, odgovorio sam - gore nego u tursko vreme i za
vreme okupacije. Čak smo onda bili u boljim prilikama nego u poslednje dve
godine. Za vreme Turaka igumana manastira pratili su turski askeri, a sada se ja
moram čuvati da mi ne pukne iz prikrajka. Budite sigurni da sa moje strane
nema nikakvog dvoličenja i da što kažem mogu i smem da napišem, pa kud
puklo."
U oktobru te godine Makarije vapije za pomoć:
"Mi smo ovde na velikim mukama. Pljačkaju nas svakog dana sve više i više.
Izveštavam miliciju u Prizrenu, ali slaba pomoć. Na imanju prepolovili su frut
krađom. Otimamo što se oteti može. Sinoć je jedan Šiptar ranio milicajca
10
Markovića revolverom. Operisan je i jedan bubreg mu je izvađen. Ko zna hoće li
ostati u životu.
"Juče su napali i jednu srpsku kuću u Streocu. Napali su Milutina Mijovića i
njegova dva punoletna sina. Milutin je dobio sekiru u glavu. Naredili su mu da
napusti imanje, inače će ga zapaliti. Opet je počela hajka, kao i pre tri meseca, i
bogzna kuda ovo vodi. Bojim se za ovu moju mlađariju, da od straha ne
pobegnu. Ja na to i ne pomišljam, nego ću čekati, pa šta Bog i sreća da. Bar će
se pričati."
Poseban pik Šiptari su imali na manastir Devič u opštini Srbica. Sve molbe
monahinja, upućene vlastima da ih zaštite od tiranije, ostajale su mrtvo slovo na
papiru. Iako je Devič, kao kulturno-istorijski spomenik, bio pod zaštitom države,
Šiptari su ovde mogli da rade bukvalno šta hoće. Tukli su monahinje i
nemilosrdno uništavali manastirsku imovinu.
Igumanija manastira Devič Paraskeva sa sestrama, 29. avgusta 1968, obraća se
dramatičnim apelom patrijarhu srpskom Germanu:
"Ne možemo, Vaša svetosti, da živimo od arnautskog zuluma. Prosto ne znamo
šta da činimo radi odbrane od terorističkih ispada žitelja susednih sela - Lauše,
Rezala, Vojvodića, Bagale. Nema takoreći dana, a da njihovi pastiri, i to odrasli
momci i ljudi, ne puštaju svoju stoku u naše njive, livade, voćnjak, vinograd. Mi
smo ih na lep način molile i kumile, ali ništa ne vredi. Upadaju nam na imanje,
upropašćuju bašte i useve, pa uz to i prete sestrama i gađaju ih kamenjem. Vele:
'Šta nam možete i šta hoćete. Vaše je prošlo, selite se odavde!'
"Kad im stoku uhvatimo u šteti i zatvorimo, dolaze i nasilno obijaju naše štale, te
odvode svoju stoku. Neki čak dolaze pred manastir da se prepiru s nama oko
stoke i štete, ali sa sekirom u ruci. Prijavljujemo sve to lokalnim organima vlasti,
ali naše prijave ne izazivaju nikakve sankcije, niti reprekusije, što nasilnicima
uliva još veću dozu drskosti i bezobzirnosti.
"Ta drskost i bezobzirnost idu čak dotle da su neki od njih, ne znamo, nažalost,
koji, raširili po svekolikoj Drenici, pa i celoj Metohiji glasine kako su tobože oni,
Šiptari, ubili i isekli igumaniju Paraskevu iz osvete. Ta se vest raširila kao na
krilima vetra. Tako da su mnogi naši seljani iz Peći, Mitrovice, Vučitrna, Prištine,
Uroševca, Dečana, pa i izdaleka dolazili u manastir da se u to uvere. Dolazila je
tim povodom čak i igumanija Fevrosija iz svete Pećke patrijaršije.
"Uopšte uzevši, imamo utisak da se tu radi o nečem mračnom i zlokobnom, o
sistematskom teroru, čiji je cilj izražen rečima samih njegovih neslavnih aktera.
A te reči, za nas zbilja mračne i zlokobne, prate kao refren gotovo svaki od
njihovih 'podviga'. One glase kratko, ali suviše jasno: 'Ovo ovde nije više vaše!
Selite se, šta čekate!'
"Za istinu, nisu u pitanju samo retki pojedinačni ispadi, već opšta nesigurnost i
nasilje. To proizlazi iz toga što isti, ili sasvim sličan pritisak trpe i svi ostali
manastiri na području Kosova i Metohije, kao i naši verni po gradovima, a
posebno po selima širom ravnog Kosova i pitome Metohije.
"Zbog svega toga, obraćamo se Vašoj svetosti i kolenopoklono molimo da lično i
sinodski podejstvuje kod kompetentnih organa više državne vlasti da mi i naš
narod ovde dobijemo koliko-toliko zaštite od ovog već nesnosnog terora."
Povodom nasilja nad devičkim monahinjama, episkop raško-prizrenski Pavle
obraća se verskoj komisiji Kosova i Metohije u kojoj kaže da je očekivao da će
nasilje prestati posle obećanja koje su dali ljudi iz vlasti. Ali, od toga nije bilo
ništa. Šiptari i dalje nekažnjeno nanose štetu manastirima. Pavle svoju
predstavku završava rečima:
"Ne možemo da vidimo drugo do nameru suseda Šiptara da nateraju upravu
manastira Devič da napusti manastir, kako bi on opusteo, a da se zemlja njima
11
prepusti da s njom rade kako hoće i šta hoće, pošto u okolini manastira nema
više nijedne srpske kuće koja bi pružila zaštitu, jer su se Srbi pod pritiskom
takvih teškoća iselili u Srbiju.
"Njihovim odlaskom pritisak se povećava u raznim vidovima. Ponajviše,
puštanjem stoke u manastirske livade i njive, uništavanjem iz obesti kalemova i
plodova i napadom na same kaluđerice. To je postiglo kulminaciju posle
najnovijih društvenih reformi, da li zato što im one pružaju više smelosti da ovaj
manastir ponovo zatvore, prisiljavanjem monahinja da manastir napuste, a zatim
da ga ponovo poruše, kao što su to učinili za vreme Drugog svetskog rata, ili
zato što su osetili da organi bezbednosti ne pružaju dovoljno zaštite
kažnjavanjem prestupnika."

Jauci bez odjeka

MOŽDA nijedna srpska svetinja na Kosovu i Metohiji nije pretrpela takav
zulum kao Devič. Kako su se Šiptari iz okolnih sela odnosili prema ovom
manastiru, njegovoj imovini i monahinjama, najbolje ilustruje potresno kazivanje
igumanije Paraskeve. U pismu patrijarhu srpskom Germanu (25. april 1969), ona
kaže:
- Manastir Devič nalazi se u takozvanoj Devičkoj pustinji. Udaljen je od svoje
opštine Srbice pet kilometara. Imanje nam je na pola kilometra od manastira.
Svake godine, pogotovo s proleća, imamo trzavice sa okolnim šiptarskim selima.
Podnosili smo žalbe, molbe, prijave, ali sve je bilo uzalud.
Igumanija Paraskeva ovako opisuje ono što se dogodilo 4. aprila 1969. godine:
- Tog dana krenula sam na imanje da pokažem šta će gde da se seje. Moglo je
biti oko podneva, kad sam, okrenuta leđima, zatvarala manastirsku kapiju. Tog
momenta osetila sam jak udarac. Neko me je iza leđa čvornovatim štapom
ošinuo po levoj ruci, jer desnu ruku nemam. Udarac je bio toliko jak da je moja
leva ruka samo klonula i ja sam se takoreći onesvestila. Počela sam da kukam i
zapomažem. Ali, to napadača nije uplašilo. I dalje me je udarao po ruci, leđima,
kolenima, a ja nisam imala snage da se branim. Samo sam kukala i vikala u
pomoć.
Igumanija je u nesreći imala sreće. Njene jauke čuo je jedan čovek iz Vojvodića i
potrčao da je brani:
- Da nije on stigao, sin Azema Deljevića iz Rezala bi me, verujem, ubio. Toliko
me je nemilosrdno i razjareno udarao da mi je ta jedina ruka na više mesta bila
raskrvavljena. Udarao me je, zatim po grudima, leđima, kolenima, po nozi, da
me je krv oblila. I da sam htela - nisam mogla da se branim.
U tom su dotrčale sestre i radnik sa imanja, ali dok su oni stigli napadač je
igumaniju bukvalno pretukao.
- Mene su - kaže mati Paraskeva, odveli najpre u manastir, a zatim lekaru. Kad je
video da ja odlazim, sin Azema Deljevića nasrnuo je na sestre preteći da će ih
pobiti. One su, međutim, hrabro stale ispred njega i rekle: “Hajde, udaraj!”
Napadač je već bio zamahnuo kamenom, ali ga nije bacio. Spustio ga je pored
sebe i izgubio se u pravcu Rezala.
Kad su stigli u Srbicu, igumaniju su najpre odvezli u stanicu milicije. Onako
krvavu i modru primio je komandir, saslušao i naredio da napadača uhapse.
- Iz milicije sam otišla kod lekara - kaže mati Paraskeva. - On me pregledao,
oprao mi krvava mesta, dao injekcije, ruku mi utegao u daščice i zavio. Zatim me
je uputio u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici. Tamo sam ležala 15 dana. Imala sam

12
visoku temperaturu i strašne bolove. Od udaraca štapom, pluća su mi bila
povređena. Dobila sam zapaljenje. Ja sam inače stari plućni bolesnik i sada se
stanje još pogoršalo.
Igumanija Paraskeva ističe da je Narodnoj miliciji podnela lekarskoj uverenje o
“težim telesnim povredama”. Sa svoje strane, nije preduzimala nikakve mere. A
da li je milicija, ne zna. Rekli su joj da hoće.
U pismu patrijarhu Germanu, mati Paraskeva naglašava da to nije bio prvi napad
na nju i sestrinstvo manastira Devič. Godinu dana ranije (28. maj 1968), sinovi
onog istog Azema Deljevića iz Rezala tukli su je štapovima, a zatim upali u
manastirske prostorije. Tražili su da im sestre vrate zvono, skinuto sa njihove
stoke, koja je uhvaćena u manastirskom žitu.
Igumanija postavlja pitanje: “Da li bi u njihove kuće neko smeo od muških da
uđe? Došlo bi do krvi, a oni slobodno ulaze. Milicija je preduzela mere, ali Šiptari
kažu da se ne plaše milicije, da će milicionere tužiti partijskom komitetu zato što
štite Devič”.
Porodica Azema Deljevića na sve načine pokušala je da otera monahinje iz
manastira Devič i ugasi ovu srpsku svetinju. Igumanija Paraskeva ovako to
opisuje:
- Sin Azema Deljevića, onaj isti koji me je napao 28. maja 1968, napao me je i
13. jula te godine. Pošla sam bila na naše livade, koje su nam radnici kosili. Kad
sam došla do manastirske vodenice, prišao mi je sin tog Azema, zgrabio me za
ruku, zavrnuo je i gotovo slomio. Pritrčao je jedan mladić i rekao: “Ne, za Boga.
Šta to radiš?” Ja sam počela da dozivam naše radnike na livadi, zatim sestre u
bašti i napadač je pobegao.
- Posle tri dana - kaže Paraskeva, skrenuli su mi pažnju da ne silazim na imanje,
jer Šiptari imaju nameru da me ubiju. Ja sam podnela prijavu, bila je milicija iz
Srbice, pa su dolazili iz Prištine, pozvali ih, govorili, molili, ubeđivali da to ne
rade, da ne prave štetu, da ne dosađuju sestrama, da svoju stoku čuvaju, da ne
uništavaju naše bašte, žito, livade, voćnjak. Ali, ništa nije vredelo. Posle toga su
mi neki dobri domaćini skrenuli pažnju da mi ista familija preti da će me ubiti.
Mati Paraskeva je o tome obavestila nadležne u Prištini, a oni su je, kao i više
puta ranije, uveravali da nema razloga da se plaši, jer su te informacije netačne.
- Ja ne znam šta da činim, kome da se obratim i koga da molim, jer od svih naših
molbi i žalbi imala sam samo štetu - kaže igumanija. - Onesposobili su me i
posledice ću vući dok sam živa. Ja sam, u prvom redu, slaba ženska strana,
drugo, invalid bez desne ruke, plućni bolesnik i imam 60 godina. Sem ruke, sva
druga oboljenja dobila sam neumorno radeći, sa svojim sestrama, na obnovi
ovog velikog kulturno-istorijskog spomenika, koji je pod zaštitom države i koji je
bio do temelja porušen. Mi smo došle na zgarište i na golo kamenje, a danas je
Devič podignut i obnovljen i ima se gde doći.
Svoje pismo patrijarhu Germanu, igumanija Paraskeva završava:
- Uopšte uzevši, imamo utisak da se ovde radi o nečem mračnom i zlokobnom, o
sistematskom teroru, čiji je cilj izražen rečima samih njihovih neslavnih aktera. A
te reči, za nas zbilja mračne i zlokobne, prate kao refren gotovo svaki njihov
“podvig”. One glase kratko, ali suviše jasno: “Ovo ovde više nije vaše. Selite se,
šta čekate!”.
Igumanija Paraskeva još dodaje da su na isti način nasilju izloženi i drugi srpski
manastiri na Kosmetu, kao i pravoslavni svet u gradovima i, naročito, selima. I
zato moli patrijarha Germana da “lično i sinodski podejstvuje kod kompetentnih
organa više državne vlasti da srpski narod na Kosmetu dobije koliko-toliko zaštitu
od ovog već nesnosnog terora.”

13
Deca pljuju vladiku
ŠTO je vreme više prolazilo, napadi Šiptara na srpske crkve i manastire na
Kosmetu bili su sve brutalniji. Opisujući šta se sve dogodilo od 1. aprila 1968. do
1. aprila 1969. episkop raško-prizrenski Pavle u izveštaju Svetom sinodu kaže:
- U crkvi svetog Uroša kod Nerodimlja, ozidanoj od kamena, no nepokrivenoj,
Šiptari su otvorili vrata i budakom razbili sims od sige svugde naokolo. Otvorili su
crkvu u Gornjem Nerodimlju, stvari razbacali, jednu ikonu uništili, česmu pored
crkve srušili. Crkvu u Kačeniku potpuno su upropastili.
Episkop obaveštava Sinod da su Šiptari isekli tri hektara šume koja pripada
manastiru Devič, a od vlasti traže da im dodele 17 hektara kestenove šume
manastira Visoki Dečani, tvrdeći da je to njihova imovina.
- Delegacija Šiptara - kaže episkop Pavle - dolazila je do mene tražeći saglasnost
za to. Otišao sam na lice mesta i nisam mogao da priznam da je njihovo ono što
su bespravno pritisli i držali i za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Kad smo
videli da vlast ne sprečava Šiptare da seku šumu manastira Gorioč, rešili smo da
polovinu šume prodamo narodu i od tog novca živopišemo crkvu.
Vladika Pavle zatim navodi sledeće muke i nevolje:
* U selu Račani kod Prizrena zbor birača odlučio je da školu podigne na crkvenoj
njivi, pored stare crkve svetog Đorđa iz doba cara Dušana. I pored pritiska
predstavnika vlasti da SPC da svoju saglasnost, ona na to nije pristala. Školu su
ipak podigli, bez sporazuma.
* U selu Mušutište, na letnjeg Svetog Nikolu, šiptarska deca napala su žene koje
su došle da zapale sveće na razvalinama crkve. Sa povredama i uz kuknjavu
morale su da se vrate neobavljena posla. Ovako nešto u ovom selu nije se
dešavalo ni za vreme prošlog rata, pa ni u doba pod Turcima. Više sveštenika žali
se da ne mogu da prođu kroz sela od šiptarske omladine koja ih napada
pogrdnim rečima.
* U manastiru Binču, Šiptari su istukli monahinju zato što je branila manastirsko
imanje. Tog proleća jedan Šiptar teško je izudarao igumaniju manastira Devič
mati Paraskevu, a jedan Ciganin musliman sekirom je ranio iskušenika manastira
Dečani u manastirskoj šumi. Dok je prolazio kroz jedno selo, iz šiptarskog
dvorišta udaren je kamenom u glavu duhovnik manastira Gorioč.
* Dana 16. jula 1969. godine dvojica šiptarskih mladića, prolazeći pored zgrade
manastira Devič, ponudili su dve bombe deci koja su tu čuvala stoku. Nagovarali
su ih da bombe bace na manastirska sena. Kad su to deca odbila, mladići su rekli
da će to oni učiniti drugi put.
Povodom sve učestalijih napada na srpske manastire i sveštenstvo, episkop Pavle
se 20. oktobra 1969. obraća komisiji za verska pitanja Kosova i Metohije. Moli
vlast da preduzme ozbiljne korake da se pretnje, nasilje i zastrašivanje zaustave,
a izgrednici pronađu i kazne po zakonu. Ali, kao i druge njegove predstavke i ova
je ostala mrtvo slovo na papiru.
U izveštaju Sinodu (1. april 1970 - 1. april 1971) Pavle konstatuje da napadi na
srpske žene i decu, sveštenike i monahe ne jenjavaju:
- Jedan opštinski službenik naređuje sveštenicima da ne smeju da drže besede
na opelima, jer to ni hodže ne čine. Jedan milicioner preti Srbinu zato što nosi
šajkaču. Pita ga: “Ko je taj ko ih kroji i šije?” Šiptarska školska deca
najpogrdnijim rečima psuju krst, crkvu, oca i majku. Kad sam zimus prolazio
kroz selo Dečani, idući za manastir, iz dveju kuća deca me pozdraviše sa “stari
pope”, pa mi opsovaše mater. A u jednom mestu, prolazeći pored dece koja su se

14
vraćala iz škole, jedna devojčica mi s leđa pljunu na mantiju. To nisam ni
primetio, nego sveštenik koji je išao za mnom.
Pavle zatim ukazuje da se iseljavanje Srba sa Kosmeta i dalje povećava:
- To je porazan rezultat za naš narod. Ove što su još ostali, pored drugih razloga,
na iseljavanje nagone i teškoće oko školovanja dece. U mnogim mestima zbog
raseljavanja ostalo je manje dece, pa se srpska odeljenja (škole) zbog toga
zatvaraju. Da decu šalju daleko, u drugo selo - ne ide. Ostaje samo dvoje: ili da
ih šalju u šiptarska odeljenja ili da se i oni sele.
Episkop Pavle 7. novembra 1971. moli Sveti arhijerejski sinod da energično
dejstvuje kod nadležnih vlasti kako bi se najzad stalo na put sve brutalnijem
šiptarskom teroru. Povodi za njegov apel bili su sledeći:
- Dana 12. jula 1971. u selu Babljak obijena je crkva hrama Svete trojice. I tom
prilikom odneta je čaša od svetog pričešća u vrednosti od 800 dinara i sitan
novac.
Dana 13. jula 1971, u selu Štimlje, obijena je crkva hram svetog arhangela
Mihaila i tom prilikom bonsekom presečen katanac na ulaznim vratima.
Dana 14. jula 1971. obijena je crkva hram svete Bogorodice u Gornjem
Nerodimlju. Tom prilikom oštećena su ulazna vrata, slomljen polilej, odnet jedan
bakarni sahan i 20 dinara.
U noći 18. februara 1973. ponovo je obijena crkva u Štimlju. Napadač je koristio
sekiru. Uništio je sto celivajuće ikone i deo duboreza na ikonostasu. Sa časne
trpeze u oltaru skinuto je sve i pobacano. Odneto 30 dinara.
Episkop Pavle ponovo se obraća komisiji za verska pitanja Kosmeta. Moli je da
preduzme sa svoje strane sve potrebne mere kako bi se imovina SPC sačuvala od
uništenja. U svojoj predstavci kaže:
“Počinjeno delo ukazuje da nije posredi pljačka, nego namerno nanošenje štete,
uništenje i skrnavljenje.
Zatim, navodi primere novih zlodela:
* Na crkvi u Vinarcu kod Kosovske Mitrovice, u februaru 1972. razvaljen je krov i
u svetinju ubacivano smeće. Milicija nije pronašla krivce. Pošto je hram očišćen,
krov i vrata popravljeni, vandali su ga u junu te godine ponovo demolirali. Skinuli
su vrata i odneli ih, izlomili kandila, svećnjake i stolove.
* Razbojnici su te godine oskrnavili i crkvu svete Paraskeve u selu Dobrčanu kod
Gnjilana. Izvalili su vrata, porazbijali prozore, uništili zavese, svešteničke odežde
i bogoslužbene knjige. Na zidu parohijskog doma ispisali su parole uvredljive za
Srbe.
* Na groblju sela Šipolja kod Kosovske Mitrovice tokom leta 1972. grupa mladih
Šiptara uništila je 15 nadgrobnih spomenika. Isto zlodelo učinjeno je na groblju u
Orahovcu i u selu Opteruši. U selu Retimlju svi drveni krstovi su polomljeni, a na
grobovima vršena velika nužda.

Sve žešći progon

KAO episkop raško-prizrenski Pavle se nije libio da predstavnicima vlasti u
lice kaže šta misli o zulumu koji Šiptari vrše nad srpskim pravoslavnim življem i
njegovim crkvama i manastirima na Kosmetu. Na više mesta o tome svedoče
njegovi izveštaji Svetom arhijerejskom sinodu. Evo kako je 1973. godine tekao
Pavlov razgovor sa predsednikom i sekretarom Komisije za verska pitanja KiM i
predsednikom opštine Prizren: - Razgovor je održan posle Božića, a povodom
naših mnogih žalbi - kaže Pavle. - Predstavnici vlasti nisu negirali da se čine
štete. Rekli su da se provaljuju i kradu i privatni stanovi i džamije, i da su u više
15
slučajeva počinioci tih dela bili Albanci. Dakle, smatraju oni, i prestupi koje smo
mi naveli, nisu akt uperen protiv pravoslavnih, niti je to razlog da se neki od njih
sele iz Pokrajine. Na te njihove tvrdnje Pavle je odgovorio: - Ja nikada nisam
tvrdio da među Srbima koji se iz ovih krajeva sele nema i takvih koji odlaze radi
bolje zarade, boljih radnih uslova, lakšeg školovanja dece, itd. Ali sam govorio i
tvrdio da među Albancima postoji jedno organizovano jezgro, sistematski
rukovođeno vršenje pritiska i nasilja nad našim življem. Nikada nisam tvrdio da
se u tome broju nalaze svi Albanci, niti znam koliko ih tu spada procentualno.
Nego da ih ima i da se to oseća u celoj mojoj eparhiji, te da pored drugih
navedenih razloga, mnogi Srbi zbog toga napuštaju svoj kraj i sele se. Pavle je
naglasio da ti pritisci, nezakoniti i nehumani, najviše bole i pogađaju. Zatražio je
od vlasti da učine sve što se može kako bi Srbi od toga bili zaštićeni. U
izveštajima Svetom sinodu (od 1973. do 1978. godine) episkop Pavle detaljno
registruje sve događaje vezane za Srpsku crkvu i pravoslavni svet na Kosmetu.
On ističe da je sve jači organizovani šiptarski pritisak koji ima za cilj da stvori
atmosferu nesigurnosti i neminovnost iseljavanja. Albanci Srbima otvoreno
prete: “Selite se, ovo nije Srbija!” NAVODIMO neke od drastičnih napada koje
spominje episkop Pavle: l U Srbovcu, Šipolju, Velikoj Hoči, Retimlju, Opteruši,
Orahovcu i Žegru Šiptari su oskrnavili mnoge srpske grobove i porušili kamene
spomenike. Drveni krstovi ponegde ne mogu ostati ni nekoliko dana posle
sahrane. l Na grobu Sime Igumanova, velikog dobrotvora Bogoslovije u Prizrenu,
kod manastira svetog Marka, potpuno je uništena nadgrobna ploča s natpisom. l
Šiptari iz sela Kabaša, za vreme Prvog svetskog rata, potpuno su razorili konake
manastira svetog Marka. U crkvi su uništili ikonostas i stari živopis. Ni tom
prilikom nisu ostavili na miru grob Sime Igumanova. Njegovu nadgrobnu ploču su
razbili. l U novembru 1915. godine, na tom mestu, Šiptari su na prevaru zarobili
60 izgladnelih i iznemoglih srpskih vojnika, pobili ih i pobacali s litice u Korišku
reku. Ovaj manastir je bio obnovljen, ali su Šiptari, u Drugom svetskom ratu,
ponovo do temelja srušili njegove konake, porušili krov na crkvi i u njoj uništili
sve predmete. - Posle Drugog svetskog rata - kaže episkop Pavle - samo je crkva
ovde obnovljena i prekrivena betonom. Na drugi dan Božića (1973), kad je
nekoliko pravoslavnih vernika iz sela Koriše, po običaju, otišlo da se u ovoj crkvi
pomoli Bogu i zapali sveće, našli su vrata razvaljena, ikonostas i dveri nagorele.
Hristova ikona na ikonostasu (rad u drvetu iz jedne sentandrejske crkve) bila je
oštećena sekiricom, a Jevanđelje prosečeno. Na tri mesta u crkvi paljene su vatre
i na njima spaljivane odežde, zavese i knjige. Dolazila je milicija, na lice mesta
izašla je i Komisija za verska pitanja KiM, ali niko nije za zlodelo odgovarao.
Krivci nisu otkriveni i uhvaćeni. Pavle kaže da vlasti na Kosmetu imaju različite
aršine pri kažnjavanju Šiptara i Srba. Pozivajući se na tekst u prištinskom
“Jedinstvu” (objavljen 27. jula 1972), on iznosi slučaj 17-godišnjeg srpskog
mladića kojeg su uhvatili kako ruši ostatke džamije u Banjskoj. Njega je sud
osudio na godinu dana zatvora. U obrazloženju presude stoji da se ovakva kazna
izriče “bez obzira na malu štetu i dotrajalost ovoga objekta, jer je reč o aktu
učinjenom s namerom da se izazove međunacionalna netrpeljivost i verska
mržnja”. - Šiptari - ističe Pavle - iz godine u godinu prisvajaju zemljište
manastira Binča. Jedan od njih to radi tako što stalno pomera među svoje njive.
Kad je među primakao na metar-dva od divlje manastirske jabuke, okalemio je i
ogradio. Na upozorenje monahinje da ogradu ukloni, on je odgovorio: “Jabuka je
onoga ko je ukalemio!”. Onda je monahinja rekla: “Ili makni ogradu oko jabuke,
ili jabuku iskopaj, inače ću je poseći!” Ali, Šiptar nije hteo ni da čuje. Nasrnuo je
na monahinju, gurnuo je niza stranu, te se ona skotrljala u trnje, i zadobila
povredu ruke. Napadač je tužen, ali do suđenja nije došlo. U ZIMU 1973. godine
16
Šiptari su počeli da seku šumu manastira Svete trojice kod Prizrena. Početkom
božićnog posta, nekoliko njih iz susednog sela odsekli su devet stabala.
Nastojateljica manastira žalila se mesnoj vlasti. Vlast je zatražila imena
počinilaca. Kako nastojateljica nije znala imena kradljivaca - sve se na tome i
završilo. - Posle tri nedelje - kaže Pavle - dođu druga trojica Šiptara iz istog sela,
i usred dana poseku 22 stabla ove šume. Sestre izađu, sednu na stabla i počnu
da brane manastirsku imovinu. Jedan od Šiptara, bio je vojnik na odsustvu,
gurne jednu sestru, drugi drugu, psujući im majku srpsku. “Šuma je naša!”, rekli
su napadači i oterali drva. Monahinje su se žalile nadležnim organima. Tražile su
da krivci budu kažnjeni i šteta nadoknađena. Ali, ništa nije bilo od toga. Na
Lazarevu subotu i Cveti, kaže episkop Pavle, stigla je nova grupa Šiptara, posekla
više stabala i odvukla ih na traktoru. U Vučitrnu, komšije Šiptari, među kojima je
bilo i prosvetnih radnika, zauzeli su, svaki prema svojoj kući, deo crkvenog
zemljišta, ogradili ga, posadili voće, a ni dinar za to nisu platili. Crkva je pokušala
na lep način da namiri štetu. Uzurpatori su pristali da nešto malo nadoknade, ali
nikako to da učine. Na kraju svog izveštaja za 1977. godinu, episkop Pavle ističe
da se iseljavanje srpskog življa sa Kosova nesmanjeno nastavlja: - Kad sam pre
20 godina došao u ovu eparhiju, u Podujevu je bilo oko hiljadu srpskih domova.
Sada ih ima 350.

Jači i od Broza
U ARHIVU Svetog arhijerejskog sinoda SPC čuvaju se izveštaji episkopa
Pavla u kojima navodi podatke o tome šta se događalo u njegovoj eparhiji od 1.
aprila 1978. do 1. aprila 1981. godine. Izdvajamo nekoliko događaja za koje on
smatra da podrobno ilustruju šiptarski zulum nad srpskim pravoslavnim življem
na Kosmetu. * Početkom septembra 1978. nepoznata lica rušila su kamen sa
zidova vodenice manastira Devič. U Donjem Drenovcu kod Gnjilana 20. oktobra
1978. godine obijena je crkva, iz nje odneto 300 dinara i nešto priloga u naturi.
Isto se desilo u selu Straža, 8. decembra 1978. godine. Iz tamošnje crkve,
takođe, odneto je nešto zatečenog novca i priloga. Obe ove provale prijavljene su
SUP Gnjilane. Do danas, počinioci nisu pronađeni. * Crkva u Dobrotinu kod
Lipljana obijena je, septembra 1978. godine. Provalnik je izlomio gvozdene šipke
na prozorima i ušao u crkvu. Uzeo je nešto novca što se zateklo i priloga.
Nadležni sveštenik odmah je prijavio provalu stanici milicije u Lipljanu. Međutim,
ovde su ga uputili u Janjevo, jer selo Dobrotin pripada tom rejonu. Dežurni
milicioner u Janjevu rekao je da nema koga da pošalje na uviđaj i uputio je
sveštenika da to učini milicija u Lipljanu. U Lipljanu su ostali pri svome - to nije
njihov rejon. * Na terenu Arhijerejskog namesništva prištinskog obijeno je oko
deset crkava iz kojih su odnete manje sume zatečenog novca i nešto priloga.
Nije, kaže episkop Pavle, reč samo o provalama iz koristoljublja, nego onim koje
se čine bez te namere, jedino iz želje da se uništi i napakosti. Posle provale crkve
u Dojnicama zločinci su razbacali pokrivače i crkvene stvari, a onda srušili
spomenik jednog pokojnika. EPISKOP Pavle je 10. septembra 1979. Svetom
sinodu poslao kopiju svoje predstavke upućene Komisiji za verska pitanja KiM. U
njoj se kaže: “Manastiru Gorioču i dalje se nanose štete. Kradu se manastirske
kokoške i, usred dana, seku drva u manastirskoj šumi. Krajem jula ove godine,
uveče oko 20 časova, jedan mladić (Šiptar) osmelio se da uđe u manastirsku
štalu. Vezao je manastirsko magare i kad je iguman, otac Sava, došao da obiđe
štalu, mladić je oca Savu odgurnuo, da je ovaj pao, a mladić pobegao.” * U
manastiru Sokolica, dva nepoznata lica pokušala su da usred dana, iz crkvenog
17
dvorišta, oteraju manastirskog bika. To se ponovilo posle nekoliko dana. Onda je,
krajem maja, oko 14 časova, neko zapalio stog manastirskog sena (više od
hiljadu kilograma), koje je potpuno izgorelo. * Sestre manastira Devič su se,
usmeno i pismeno, žalile Skupštini opštine Srbica i stanici milicije u ovom mestu
da im od početka proleća, gotovo svakog dana, čobani iz Vojvodića čine štetu,
lome voće i čupaju usev u bašti. Često oteraju manastirske ovce dalje od
manastira, pa ih pomuzu, kradu jaja i kokoške. Sestre napadaju kamenjem,
dobacuju im nepristojne reči i psovke. Šovinističkim izjavama teraju ih iz
manastira i ovog kraja. Kažu: “Ovo je naše!” * Meštani sela Klokot žele da
podignu crkvu, koja im je srušena 1947. godine. Tada je, za potrebe banje
Klokot, oduzeta i crkvena porta i oko nje zemljište veće od hektara. Crkvena
opština podnela je molbu da se hram podigne na seoskom zemljištu, na mestu
gde je u tursko vreme bila crkva. Tri meseca su čekali i urgirali da dobiju rešenje.
Kako ono nije doneto, oni su počeli gradnju i bez dozvole doterali gotovo do
krova. Opština im je, međutim, zabranila da završe hram. Žalili su se višim
vlastima. I ja sam išao i molio da Skupština opštine pristane da se crkva pokrije,
kako bi se ti ljudi zadovoljili i imali gde da vrše svoje verske obrede. Episkop
Pavle navodi više slučajeva u kojima su napadnuti pravoslavni sveštenici i
monasi. Kamenje je letelo na njih u okolini Kosovske Mitrovice i Vučitrna. Na
udaru su bili đaci Bogoslovije u Prizrenu. Na njih su nasrnuli nožem i razbijenim
flašama. Dva đaka dobila su posekotine po rukama i leđima. Brutalno je
isprebijan Milutin Timotijević, profesor prizrenske Bogoslovije. Pored drugih
ozleda, njemu je prelomljena desna ruka. Nije bolje prošao ni episkop Pavle.
Njega je 25. januara 1977. godine, oko 17.30 napao mladić Šiptar. Pritrčao mu je
na ulici, ispred hotela “Teranda” u Prizrenu, uhvatio ga je za bradu i viknuo:
“Pope!” Posle nekoliko trenutaka, isti mladić ponovo je pristigao episkopa ispred
prizrenske pošte i s leđa ga udario u glavu. Povodom teškog stanja u kome se
nalaze srpske crkve i manastiri na Kosmetu, Sveti sinod odlučuje da se obrati
Izvršnom veću Skupštine Srbije i Izvršnom veću KiM. Pomoć je zatražena i od
Tita. U predstavci predsedniku države navodi se: “U SAP Kosovo prema Srpskoj
pravoslavnoj crkvi i njenim članovima čine se mnogi, ne samo izgredi, nego i
formalni nezakoniti postupci. Načela slobode, koja Ustav SFRJ garantuje svim
svojim građanima bez obzira na to kojoj nacionalnosti i verskom ubeđenju
pripadaju, smatramo da treba da budu primenjena i prema Pravoslavnoj crkvi i
njenim vernicima na Kosovu, a naime da se obezbedi sloboda života i sigurnosti
imovine, i onemogući nasilje od pripadnika albanske nacionalnosti, koji su u
Pokrajini većina.” Sveti sinod formirao je delegaciju od tri člana (episkop
raškoprizrenski Pavle, episkop žički Stefan i episkop niški Irinej), koja je trebalo
da se sastane sa Bahrijem Oručijem, predsednikom Izvršnog veća KiM. U
predstavci, koju su dostavili Oručiju, trojica epikopa kažu: “Najviše
predstavništvo naše crkve, Sveti arhijerejski sabor, obratio se pismenom
predstavkom i predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu dok je bio živ. On je
predstavku primio i u odgovoru rekao: ”Izražavam svoje žaljenje zbog postupka
koji su navedeni u Vašem pismu, a koji predstavljaju povredu Ustava SFRJ. Kao
predsednik Jugoslavije učiniću sve da se spreče nezakoniti postupci, te da se
obezbedi slobodan život i integritet svih građana. Vaše pismo, zajedno sa mojim
gledištem, o potrebi preduzimanja odlučnih mera za zaštitu zakonitotosti,
dostaviću Izvršnom veću Skupštine SR Srbije’.” Do razgovora sa Bahrijem
Oručijem nije došlo. Predsednik Izvršnog veća KiM imao je preča posla. Preko
svog “seiza” javio je da je “prezauzet”. A, i Tito je već bio pokojni.

18
Put posut trnjem
U PONEDELJAK, 16. marta 1981. godine, izgoreo je stari konak u svetoj
lavri Pećke patrijaršije. Dogodilo se to u vreme velikih šiptarskih demonstracija,
koje su 11. marta zahvatile gotovo celo Kosovo i Metohiju. Zapis koji je o toj
paljevini napravio paroh Slavko Božić nalazi se u arhivu Svetog sinoda, gde se
čuvaju i izveštaji patrijarha Pavla dok je bio episkop raško-prizrenski.
- Vatra je - kaže Božić - zahvatila oko 2.000 kvadratnih metara konaka. Izgorele
su sve sobe i sav nameštaj, radionice za štrikanje, šivenje i kaširanje ikona, sa
kompletnim materijalom uzetim u rad. U zgarište je pretvoren magacin sa
fotomonografijama ovog manastira (na četiri jezika), razglednicama, svećama,
verskim knjigama, časopisima i vrednim suvenirima. Izgorela je zimska kapela sa
bogoslužbenim knjigama. Srećom, spasena je manastirska riznica.
U službenom saopštenju, koje je objavljeno sutradan, konstatuje se da je “požar,
po svemu sudeći, izbio zbog neispravnih električnih instalacija i nepropisno
izvedenih dimnjaka i priključaka za peći na čvrsto gorivo”. Kasnije je električna
instalacija otpala kao mogući uzrok požara, a veštačenjem i drugim dokazima
otpali su i dimnjaci.
Požar je izbio posle ponoći, oko 3.30. Manastir je bio u dubokom snu. Vatru je
prva primetila sestra Haritina. Ona je odmah probudila ostale sestre i sinđela
Damaskina Davidovića. Nastala je prava drama. Dok su monahinje pokušavale da
spasavaju stvari iz patrijarhove sobe i salona, sestra Haritina pozvala je
vatrogasnu službu u Peći. Vatrogasci su stigli, ali u prvim kolima nije bilo vode, a
druga su ostala na putu, u kvaru. Požar se brzo širio. Vatra je zahvatila srednji
deo konaka, udaljen 40 metara od mesta gde je buknuo prvi plamen.
Oko pet časova, vatrogasci su, konačno, počeli efikasnije da deluju s nekoliko
cisterni. Ona cisterna koja baca vodu u širokom mlazu, stigla je tek oko 7.30.
Tada je vatra već bila zahvatila novi manastirski konak. Počela je očajna borba za
spasavanje manastirske riznice, čija su vrata već bila u plamenu, a kroz prozor
se nije moglo zbog jakih gvozdenih šarki.
Kada je otac Damaskin krampom razbio kamene blokove oko prozora i kad su
šarke popustile, u riznicu su ušli hrabri spasioci. Unutra - pakao. Plamen i dim.
Žar i vrela voda padaju sa tavanice. Ipak su uspeli da u polučasovnoj borbi od
vatrene stihije spasu stare rukopise i ikone. Na mesto velikog zgarišta stigao je
episkop raško-prizrenski Pavle. Pošto je sveštenstvu Pećke patrijaršije uputio
očinske savete, rekao je: “Hrabro hrišćansko držanje od vas traže Gospod Bog i
naš srpski narod.”
U izveštaju Svetom sinodu (1981), episkop Pavle ovako sumira svoj 23-godišnji
boravak na Kosmetu:
- Kad sam dolazio u Episkopiju raško-prizrensku, znao sam da me tamo neće
dočekati putevi posuti cvećem, nego razne teškoće. Kroz 23 godine nevolja je
bilo dosta, ali mi se čini da nas veće od onih u prošloj i početkom ove godine,
nisu sustizale.
Episkop Pavle zatim kaže:
- Godinama sam molio vlasti da učine kraj zastrašivanjima, šovinističkim
ispadima i teroru nad našim vernicima, sveštenstvom i monasima. Zašto? Zato
što to unosi zabunu, nemir i nesigurnost, te se naši vernici iseljavaju.
Odgovorano mi je obično da je to iseljavanje posledica sve brže urbanizacije, da
je u pitanje ekonomski momenat. Na to sam ja isticao, da nije zlo što ljudi odlaze
za boljim životom - zlo je što svoja ognjišta napuštaju pod organizovanim
neprijateljskim pritiskom.

19
Vlastodršci se nisu libili da episkopu u lice kažu da neke pojave preuveličava.
Upozoravali su ga da onaj ko u pojedinačnim ekscesima vidi organizovane
neprijateljske napade na Srbe, sigurno je da stvari posmatra očima srpskog
šoviniste.
Episkop Pavle zaključuje:
- Od male je koristi što se sada javno priznaje i piše o “organizovanoj
neprijateljskoj akciji pojedinih grupa sa izrazito albansko-nacionalističkim i
iredentističkim namerama, uperenim protiv slobode, nezavisnosti i integriteta
naše zemlje”. A ti postupci nisu počeli sad, niti su stvarani za ovu priliku.
O stanju na Kosmetu, episkop Pavle informiše Sveti sinod sve do polovine 1986.
godine. Kako vreme prolazi njegovi izveštaji su sve sumorniji. Gotovo da ne
prođe dan, a da Šiptari ne učine pravoslavnima neku pakost i zlo.
U martu 1983, episkop piše o napadu na monahinju Anu (Milošević), 73-godišnju
sestru manastira Gorioč. Nju je 3. marta te godine, oko 10 časova, u
manastirskoj kuhinji, napao mladić Šiptar. Navukao joj maramu na oči i nekim
starim mantilom omotao glavu, a zatim je oborio na krevet i pokušao da siluje.
Ona se branila moleći ga da je pusti i ne muči, jer bi mu mogla po godinama biti
mati ili baba. Nemoćnu staricu spasao je Nedeljko Zuvić iz Sinaja, koji je baš tad
naišao.
Kakvoj je torturi izložena pravoslavna monahinja na Kosmetu govori i slučaj
sestre Heruvime (Branković) iz manastira Svete trojice. Ona je sišla u selo
Mušotište, da nešto kupi.
Dok je prolazila pored škole, pristigli su je albanski đaci i počeli da je ismejavaju.
Kao srčani bolesnik gledala je da se što pre odatle udalji. Ali, deca joj nisu dala
mira. Kad je stigla do prodavnice, deca su počela da je gađaju kamenjem. Zatim
su je oborili, pljuvali je i cepali joj mantiju. Niko nije hteo da joj pritekne u
pomoć.
Svoj poslednji izveštaj Svetom sinodu episkop Pavle je poslao u junu 1986.
godine. U njemu kaže:
- Pravoslavni vernici, koji su 23. juna 1986. pošli u manastir Sveti Marko u
Prizrenu, našli su vrata od crkve ponovo razvaljena. U crkvi je plandovala seoska
stoka. Očigledno, ni ovde niko nije tražio novac, niti kakvu drugu materijalnu
korist. Želeo je samo da nanese štetu i manastir uništi.

20