Signali i obrada signala

Signali i obrada signala su sastavni deo elektroakustike i audio podruja. Elektroakustika

se bavi i prenosom audio signala. To se ne odnosi samo na digitalne ureaje nego i na
analogne. Na primer, zadatak audio pojaala je da pojaa signal i prenese ga na zvunik.
U tonskom stolu za meanje signal se obrauje, nameta i alje u ureaje za snimanje.
Digitalni procesori signala vre kodiranje i dekodiranje, obradu, odailjanje i primanje
digitalnog signala, odnosno A/D i D/A konverziju. Kako bi se dobro razumela obrada
signala u elektroakustici i audio tehnici, potrebno je znati osnovne karakteristike signala,
njihov prikaz u vremenskoj i frekvencijskoj domeni i to se iz tih karakteristika i prikaza
moe zakljuiti.
U elektroakustici i audio tehnici se susreemo s analognim i digitalnim audio signalima.
Na primer zvuk koji ujemo je analogni signal i njegov nivo se oznauje u decibelima u
odnosu na neki referentni signal, a to je prag ujnosti.
Kretanje zavojnice u magnetskom polju uzrokuje indukciju struje u zavojnici koja je
proporcionalna promeni zvunog pritiska. Taj signal se dovodi do predpojaala, koje ga
pojaava na potreban nivo za obradu ili snimanje. Ako se taj snimljeni signal eli
prebaciti na audio CD treba ga pretvoriti u digitalni signal i prema tome kodirati. Za to
nam je potreban analogno-digitalni pretvara koji signal uzrokuje sa 44.1 kHz i
rezolucijom od 16 bita.
U idealnom sluaju, signal koji preko mikrofona ue u ovaj elektroakustiki lanac i zavri
na izlazu zvunika, bi trebao biti jednak poetnom zvunom signalu, na primer pevaa na
koncertu. Meutim, realni audio ureaji unose odreena izoblienja, odnosno promene
originalnog signala. Jedan od najvanijih ciljeva elektroakustike je smanjiti izoblienja
prilikom snimanja i reprodukcije.*

Audio signali su po svojoj prirodi vrlo specifini, bez slinog primera u elektrotehnici.
Takva osobina je direktna posledica veliine informacionog polja zvuka odreenog
graninim mogunostima ula sluha. Informaciono polje karakterie velika irina
frekvencijskog opsega (tri dekade) i veliki dinamiki opseg ula sluha (u nekim
okolnostima i preko 120 dB). Kontrola takvog signala radi ouvanja njegovog
informacionog sadraja u raznim fazama prolaska kroz audio sistem jedan je od bitnih
zadataka u procesu kontrole rada.
Zbog prirode audio signala realizacija njegovog merenja predstavlja relativno sloen
tehniki zadatak koji nema apsolutno i jedninstveno reenje.
Uvid u saraj audio signala veoma je delikatna tehnika tema. Gotovo po pravilu,
merenje i kontrola mora se obavljati u realnom vremenu, a u mnogim situacijama i bez
mogunosti naknadnih korekcija ako se na vreme ne predvidi mogua nepravilnost.
Zbog svega toga, poznavanje osnovnih osobina audio signala je od bitnog znaaja.
Audio signal se na svom putu javlja u tri razliita oblika. To su:
- akustiki signal koga stvaraju izvori zvuka i zvunici,
- zvuni pritisak kao signal u zvunom polju i
- audio signal u elektrinom domenu.
U optem sluaju audio signali dobijeni na razliite naine, mogu biti razliitih efektivnih
vrednosti.
Njegova veliina je faktor od znaaja za postizanje odgovarajueg dinamikog opsega,
jer odreuje izdizanje signala iznad nivoa uma. Da bi se izbegla proizvoljnost u
veliinama analognih signala unutar audio sistema i da bi se u tom domenu uveo izvestan
red, definisane su dve kategorije signala podeljene prema njihovoj veliini.
Prvu kategoriju ine signali relativno visokog nivoa koji se u praksi nazivaju linijski
signali. Njihove amplitude u maksimumu mogu dostizati veliine reda volti. Signali
linijskog nivoa zbog velike amplitude omoguavaju maksimalan odnos signal/um u
sistemu i poveavaju imunost na uticaj eventualnih smetnji.
Drugu kategoriju ine signali niskog nivoa, kakve na svom izlazu uglavnom daju
mikrofoni, pa se zbog toga oni nazivaju i mikrofonski signali.
Dve osobine audio signala su znaajne u pokuaju da se njegova veliina predstavi
jednim brojem:
- izrazita nestacionarnost i
- osobine ula sluha kao njegovog krajnjeg korisnika.
Nestacionarnost ini da je numerika vrednost kojom bi signal mogao da se predstavi
funkcija trenutka merenja. Ta injenica je u audiotehnici zahtevala posebnu
standardizaciju samog postupka merenja u odnosu na merenja u ostalim oblastima
elektrotehnike, pa ak I uvoenje vie razliitih naina za iskazivanje veliine signala da
bi se omoguilo zadovoljavanje raznorodnih zahteva.
Ljudsko uvo kao korisnik audio signala nametnulo je logaritamske mere veliine, odnosno
uvoenje decibela za predstavljanje veliine signala.
Osnovna veliina koja karakterie audio signal je njegova efektivna vrednost.
Meutim, predmet ovog rada u nastavku nee biti audio signali ve odreeni proces
pretvaranja audio signala u drugi oblik signala odnosno proces audio konverzije.

2 Audio konverzija

2.1 Pojam audio konverzije

U svakom audio sistemu njegovi ulazi i izlazi se uvek nalaze u analognom domenu, jer je
zvuno polje po svojoj prirodi analogno. Meutim, u okviru celine sistema audio signal
moe vie puta prelaziti iz analognog u digitalni oblik i nazad.
Na putu signala kroz audio sistem, po pravilu se jednom ili vie puta pojavljuje njegova
konverzija u digitalni oblik i nazad.
To povlai za sobom i sve promene koje takva transformacija donosi, pa se procesi
konverzije pojavljuju kao faktori koji utiu na izlazni signal iz audio sistema u istoj ravni
kao to je i uticaj svih drugih ureaja.
Naime, prebacivanje nekih funkcija audio sistema iz analognog u digitalni domen razreio
je mnoge imanentne probleme kojim je analogna tehnologija bremenita, ali je sa druge
strane sam doneo nove sasvim specifine probleme.
Naelno govorei, ujne degradacije u signalu, odnosno promene u informacionom
sadraju diskretnih audio signala mogu se podeliti u tri osnovne grupe. To su:
- konanost rezolucije kao imanentne osobine diskretnog signala,
- tehnoloki nedostaci i
- neke specifine operacije nad digitalnim signalima koje generiu parazitske promene.
U vreme poetka uvoenja digitalnih ureaja u audio sisteme, to je bilo krajem
sedamdesetih i poetkom osamdesetih godina dvadesetog veka, neki problemi su bili
sasvim neoekivani, i tek su tokom godina bili objanjeni i na neki nain prevazieni.
U to vreme to je sve stvorilo odreenu atmosferu nezadovoljstva kod mnogih korisnika
novih tehnologija. Trebalo je mnogo vremena da se kontinualnim istraivanjem i nizom
poboljanja osnovni nedostaci procesa audio konverzije minimiziraju.
Eho tog nezadovoljstva digitalizacijom iz onog vremena jo je po negde prisutan, iako su
poboljanja kvaliteta audio konverzije, pa time i poboljanja kvaliteta signala u
digitalnom domenu, od tada do danas ogromna.
Interesantno je da su neke pojave u telekomunikacijama teorijski postavljene veoma
davno ali su bile irelevantne sa aspekta zahteva koji postoje u digitalnim
telekomnikacijama.
Tek kada se pojavila potreba rada sa audio signalima i kada se tehnologija susrela sa
zahtevima prenosa velikih informacionih polja i strogim kriterijumima kvaliteta prenosa
koji se postavljaju u savremenim audio sistemima, neke specifine pojave u procesu
audio konverzije postale su znaajne.
Proces audio konverzije jeste proce pretvaranja audio signala u digitalni signal odnosno
pretvaranje audio signala u digitalni oblik.
Audio signal je po svojoj prirodi bipolaran, to proizilazi iz injenice da on reprezentuje
zvuni pritisak.
Konverzija takvog signala zahteva da minimalni binarni kodni broj u nizu predstavlja
maksimalnu negativnu vrednost, a maksimalni binarni kodni broj predstavlja maksimalnu
pozitivnu vrednost analognog signala. U takvoj podeli vrednost 0 V se koduje vrednou
koji se nalazi na sredini niza binarnih brojeva.
Ovo je ilustrovano na slici 1, gde je na primeru osmobitnih binarnih brojeva ematski
prikazana konverzija adio signala u dvokomplementarni digitalni kod.