Svedoci venosti

Arhimandrit Rafail Karelin

Troje svedoi o dui o venosti: more ogromna kolevka zemlje; planine, koje
ustremljuju svoje oi navie, i nebo, napojeno svetlou. ija nevidljiva ruka pokree i
okree tu kolevku?
um talasa nalik je na neprestanu pesmu. Blizu mora uspokojava se nemirna ljudska
dua, poput deteta na majinim rukama. Bol i briga, koji gvozdenim obruem steu srce,
iezavaju, kao da nestaju, poput oblaka nad horizontom.
Talasi, iznikli u dubini mora, streme ka obali, kao da ele da obgrle granitne stene,
okruene vodom, a zatim odstupaju nazad, ostavljajui na pesku rakove i raznobojno
kamenje, kao to ronilac iznosi bisere sa dna. Na zapadu, more se sliva sa nebom; teko je
uvideti granicu, koja bi ih odelila jedno od drugog. Kada za horizontom iezava brod, ini
se da tone i da se sporo utapa u more. Kada oblak, poput jata labudova, leti sa zapada na
istok, ini se da su se oni podigli sa mora, kao iz svog gnezda.
More die, kao iva priroda: as tiho, poput deteta koje spava, as duboko i buno,
kao da su ga vihori vetra probudili iz sna. More vlada nekakvom isceljujuom silom, ono
stavlja balzam na rane due i oiljke seanja; njegova monotona pesma odgoni brige od
naeg bespokojnog, uzrujanog uma, kao da sve to je prolo tone u njegovu dubinu,
iezava u beskonanom prostoru. More nam otkriva veliinu kosmosa, ona zahvata
oveka, pleni, oarava ga. ovek se predaje moru, kao to se predaje muzici.
More to je slika onog nadahnua, u kome se gasi svest, kada ovek osea sebe delom
kosmosa, gde on doivljava to jedinstvo, ali ne moe i ne eli da misli ni o emu. More i
filosofija su nesmestivi jedno sa drugim.
O venosti govore planine. More to je pokret nadole, prema srcu zemlje, planine
to je put navie; to vie u planinama, to se manje slua i osea puls zemlje. More poje
glasom talasa, planine poju svojim utanjem.
Planine su predvorje neba i venosti. U planinama nema nenih ruku, koje
uspavljuju duu, nema boja, kojima bi se naslaivao vid. Kao to se zmija provlai u
prolee kroz kamenje, da bi odbacila svoju kou, tako ovek u planinama mora da ostavi
svoje preanje slike i predstave, matanja, i snove, da oslobaa svoje seanje da bi stao
pred venost. Nemogue je ii nagore, nositi na pleima svoj domai teret, treba se rastati
sa svim, da bi zadobili ono, to je vie od sveta. Uenici su rekli Gospodu: evo mi smo
ostavili sve i idemo za Tobom. U planinama postoji jedna vidljiva lepota, lepota stena, i
jedna nevidljiva lepota to je traenje Boga u utanju planina.
Tree to svedoi o venosti to je nebo. Ono obuhvata i more i planine. ivotinje ne
gledaju na nebo, ono je za njih prazno. Ptice, letei u vazduhu, ustremljujui poglede ka
zemlji tamo je njihova otadbina.

Jedino ljudska dua na nebu vidi tajnu svog postojanja. Mogue je asovima gledati
na nebo, ono se nikada ne ponavlja, kao to pesnik ponavlja iste predstave i slike. Nebo je
uvek novo, njegova boja nikada ne biva istovetna. Oblaci, plivajui po nebu, nalik su na
letee planine, koje su se monim zamahom odvojile od zemlje i plivaju u svetlosnom
bezdanu, kao u dubokom okeanu.
I pored toga, veliina neba se otkriva onda, kada se gase njegove zlatne boje, i otkriva
beskonanost njegovog prostranstva.
Zvezde to su lampe, pri ijoj su svetlosti mudraci i filosofi pisali svoje knjige. Vreme
svojim zubima nagriza planine; vreme isuuje mora; ali zvezde su neizmenjive, one su bile
takve pri stvaranju prvih ljudi, iste takve, kada su gradili piramide, kada su drevni
patrijarsi lutali sa svojim stadima i u pustinjama nalazili put po zvezdama, kada su bili
graeni prvi Hrianski hramovi. To su bile iste one dijamantske oi venosti, usmerene ka
zemlji.
Zvezde su posebno jarke u pustinji i nad morem. U gradu se zvezde ine zamraenim,
mutnim esticama, slinim jedno drugim, kao da su se dim i praina grada naselili na
njima. A nad obalom zvezde blistaju i sijaju posebnom prelivajuom, svetlucajuom
svetlou, kao da svaka zvezda ima svoj tajanstveni lik.
Danju, nebo nad morem izgleda kao duboka zavesa, sa udljivim vezom oblaka, gde
se postojano menjaju granice i oblici figura. No odvaja ovu zavesu, i nebo se otkriva u
svojoj veliini i lepoti. Ponekada nebo biva preseeno zvezdom padalicom, i u to vreme se
seamo kako je pao svetlonosni aneo. Jo se seamo smrti, koja je presekla nit ivota i u
svojim rukama nosi nepoznatu stranu due oveka.
Zvezdano nebo je nalik na knjigu, ije otkrivene stranice govore o Bogu.