Pop kultura i mo

U romanu Donatana Frenzena iz 2001. Korekcije, osramoeni akademik

ip Lambert, poto je digao ruke od marksistike teorije i poeo da pie
scenario, odlazi u antikvarnu knjiaru u centru Menhetna da proda svoju
kolekciju dijalektikih naslova. Knjige Teodora Adorna, Jirgena Habermasa,
Frederika Dejmisona i raznih drugih kotali su ipa blizu etiri hiljade
dolara kad ih je nabavljao; sada vrede 65. Okrenuo je glavu od njihovih
strogih naslovnica, seajui se kako su ga prizivale obeanjem radikalne
kritike kasnokapitalistikog drutva, pie Franzen. Posle jo nekoliko
ekspedicija rasprodaje starih izdanja, ip svraa do elitne bakalnice gde
kupuje precenjene filete divljeg norvekog lososa.
Svako ko je proao obrazovanje iz humanistikih nauka poslednjih decenija
verovatno se sreo sa komplikovanim teoretiarima iz kruga Instituta za
drutvena istraivanja, poznatijeg pod nazivom Frankfurtska kola. Njihovi
pretei naslovi i prie o negativnoj dijalektici i jednodimenzionalnom
oveku, nekada su se ponosno izlagali po studentskim policama, kao
obeleja ozbiljnosti; danas uglavnom lee spakovani po kutijama u
garaama, ako ih se vlasnici nisu ve ratosiljali. Povremeno e poneki
savremeni web dizajner ili urednik ekonomske rubrike otvoriti neku od tih
knjiga i na marginama stranica ugledati uzbuene sumnje mlaeg sebe,
tik uz proglase o poretku: Ne postoji nijedan dokument o civilizaciji koji

nije u isto vreme i dokument o varvarstvu (Valter Benjamin) ili Celina je

la (Adorno).
Tokom 1990-tih, u periodu u kojem se odvija radnja Korekcija, takvi
zloslutni sentimenti nisu vie bili u modi. S padom Sovjetskog saveza,
trijumfuje kapitalizam slobodnog trita i izgleda da su svi dobro proli. U
svetlu skoranjih dogaaja, meutim, ini se da je dolo vreme da se ti
tekstovi ponovo raspakuju. Ekonomska i ekoloka kriza, terorizam i
protivterorizam, sve vee nejednakosti, nekontrolisani tehnoloki i medijski
monopoli, odumiranje intelektualnih institucija, tobo oslobaajua
internet kultura gde neprestano proveravamo da li nas prate: nita od toga
ne bi iznenadilo frankfurtske proroke koji odlazak u Ameriku nisu doiveli
kao dolazak u raj. Gledajui filmske novosti iz Drugog svetskog rata,
Adorno je zapisao: Ljudi su svedeni na sporedne uloge u monstruoznom
dokumentarcu bez publike, jer je i poslednji gledalac zavrio na sceni.
Danas ne bi imao mnogo ta da doda.
Filozofi, sociolozi i kritiari iz orbite Frankfurtske kole, koji se esto
oznaavaju irim konceptom Kritike teorije, zaista doivljavaju skroman
povratak. Citiraju ih po mudrijakim asopisima kao to su n+1, The
Jacobin i najnovijoj verziji The Bafflera. Evgenij Morozov u svojim kritikama
neobuzdanog internet entuzijazma citira Adornovog prvog mentora
Zigfrida Krakauera, koji je preoptereenje informacijama i zabavom
zabeleio jo 1920-tih. Pisac Bendamin Kunkel u svojoj novoj zbirci eseja
Utopija ili propast hvali kritiki rad Dejmisona, koji je decenijama
predavao marksistiku knjievnu teoriju na Djuk univerzitetu. (I Kunkel
pominje Korekcije, i primeuje da je ip kupio lososa u radnji eretski
nazvanoj Potroaki komar). Autorka Astra Tejlor u knjizi Narodna
platforma: Preuzimanje moi i kultura digitalnog doba, tvrdi da su Adorno
i Maks Horkhajmer u svojoj knjizi Dijalektika prosvetiteljstva iz 1944.
izdali rano upozorenje na korporacije koje uutkuju demokratiju u poteri
za profitom. Valter Benjamin, kog je zadivljujue raznovrstan ivotni put
esto dovodio u dodir sa frankfurtskim kolektivom, dobija velianstven
tretman u novoj knjizi Valter Benjamin: Kritiki ivot (Harvard) Hauarda
Ejlanda i Majkla Deningsa, koji su ranije priredili etvorotomno harvardsko
izdanje sabranih Benjaminovih spisa.
Frankfurtska kola, formirana poetkom 1920-tih, nikada nije predstavljala
jedistven front; bilo je to, uostalom, drutvo intelektualaca. Zona u kojoj su

se esto sukobljavali bila je pop kultura. Benjamin je popularnu scenu

video kao potencijalno mesto otpora, odakle levo nastrojeni umetnici
poput arlija aplina mogu preneti subverzivne signale. Adorno i
Horkhajmer, sa druge strane, smatrali su pop kulturu instrumentom
ekonomske i politike kontrole, koji iza permisivnog paravana sprovodi
konformizam. Industrija kulture, kako su je nazivali, nudila je slobodu da
se bira izmeu onog to je stalno istovetno.
Slian raskol pojavio se kod stavova prema tradicionalnim oblicima kulture:
klasinoj muzici, slikarstvu, knjievnosti. Adorno je bio sklon da ih brani,
ak i dok bi razotkrivao njihove ideoloke osnove. Benjamin, u svom
uvenom iskazu kojim povezuje kulturu i varvarstvo, video je blaga
burujske Evrope kao plen izloen u pobednikoj procesiji, gde je svako
umetniko delo okaljano patnjom bezimenih miliona.
Debata je vrhunac dosegla nakon Benjaminovog eseja Umetniko delo u
doba mehanike reprodukcije iz 1936, remek dela uslovnog optimizma
koji velia masovnu kulturu u meri u kojoj masovna kultura unapreuje
radikalne politike. Mnogi itaoci e se danas sloiti sa Benjaminom, koji je
uspeo da odri impresivnu kritiku tradiciju istovremeno se otvarajui za
savremeni svet u vrlo senzibilnom tonu. Benjamin ovde postavlja obrazac
za intelektualca koji dobro poznaje popularnu kulturu, to postaje poeljan
model u onome to je ostalo od knjievnog ivota. Za to vreme Adorno,
njegov pesmistian, iritantan brat, ne odustaje: njegovo unakrsno
ispitivanje Umetnikog dela, raskrinkavanje Benjaminove naivnosti,
pogaa u centar. Adorno i Benjamin su bili pioniri kritikog promiljanja
pop kulture tretirali su je ozbiljno kao predmet analize, bez obzira da li su
popularnom kulturom bili oduevljeni, uasnuti ili neodluni.
Najgore to je jedan teoretiar Frankfurtske kole mogao da kae o drugom
jeste da mu je rad nedovoljno dijalektian. Adorno je to 1938. rekao o
Benjaminu, koji je zbog toga pao u viemesenu depresiju. Pojam
dijalektikog, izloen u Hegelovoj filozofiji, pravi beskrajne probleme
ljudima koji nisu Nemci, pa ak i nekima koji jesu. Na izvestan nain, ovaj
termin oznaava i filozofski koncept i knjievni stil. Izveden iz starogrkog
izraza za vetinu rasprave, pojam nagovetava diskusiju koja manevrie
izmeu kontradiktornih stavova. Posreduje, da iskoristimo omiljenu re
Frankfurtske kole. I gravitira ka sumnji, demonstrirajui snagu
negativnog miljenja, kako je to jednom rekao Herbert Markuze. Takvi

zaokreti su prirodni u nemakom jeziku, u kojem su iskazi i sami sainjeni

od nepovezanih digresija, ije e se puno znaenje ukazati tek u finalnoj
obuhvatnoj radnji glagola.
Marks je Hegelovu dijalektiku prilagodio ekonomskoj sferi, videi je kao
motor progresa. Do poetka dvadesetih, marksistiko-lenjinistika drava
se naizgled pojavila u Rusiji, ali rani lanovi Frankfurtske kole pre svih
Adorno, Horkhajmer, Markuze, Fridrih Polok, Erih From, Franc Nojman i Leo
Levental nisu bili oduevljeni. Iako se Marks nalazio u centru njihove
misli, prema komunistikoj ideologiji bili su gotovo podjednako skeptini
kao i prema buroaskoj svesti koju je komunizam trebalo da istisne. U
samoj sri Kritike teorije postojala je averzija prema zatvorenim
filozofskim sistemima, pie Martin Dej u svojoj istoriji Dijalektika
imaginacija (1973).
Nacizam je rasturio ivote kritikih teoretiara, koji su gotovo svi bili
Jevreji. Benjamin je izvrio samoubistvo na francusko-panskoj granici
1940; drugi su izbegli za Ameriku. Vei deo njihovog rada u egzilu
fokusiran je na totalitarizam, iako su se fenomenom bavili sa izvesne
udaljenosti. Za njih genocidna drava nije bila samo nemaki problem,
neto to je nastalo od preteranog sluanja Vagnera; bio je to Zapadni
problem, ukorenjen u prosvetiteljskom porivu dominacije nad prirodom.
Rejmond Gus, u predgovoru novom izdanju obavetajnih dopisa lanova
Frankfurtske kole amerikoj vladi u vreme rata, primeuje da je nacistika
Nemaka, sa svojom baranom propagandom i regulisanom zabavom,
smatrana za arhetipski moderno drutvo. Iz ove perspektive,
antisemitizam nije bio samo manifestacija mrnje ve sredstvo za
ostvarenje cilja udarna pesnica drutvene kontrole. Prema tome, poraz
Musolinija i Hitlera 1945. nije doneo i konaan poraz faizmu: totalitarni
um vrebao je svuda, pa ni Amerika nije bila slobodna od njegovog uticaja.
Mada hronino kritini prema svemu, ovi mislioci nisu bili iskljueni iz
kulture svog vremena. Da bi je secirali, posvetili su joj se. Njihov znaajan
doprinos umetnosti kritike jeste ideja da je svaki predmet, bez obzira
koliko izgledao trivijalan, vredan prodornog pogleda. U drugom tomu
harvardskog izdanja Benjaminovih spisa, koji pokriva poslednje
turbulentne godine Vajmarske republike, Benjamin na razne naine
analizira Mikija Mausa (U tim filmovima oveanstvo vri pripreme da
preivi civilizaciju), knjige i igrake za decu, prehrambeni sajam, arlija

aplina, hai i pornografiju (Kao to vodopad na Nijagari snabdeva

elektro-postrojenja, na isti nain bi obruavanje jezika u prljavtinu i
vulgarnost trebalo koristiti kao izvor energije koji pokree dinamu
kreativnog ina). esto se osea tenzija izmeu intenziteta analize i
nitavnosti predmeta, kao kad bi se elektronski mikroskop koristio za
itanje sitnih slova u ugovoru. Tokom svog amerikog egzila, Adorno je
preuzeo na sebe da analizira astroloke kolumne koje je objavljivao Los
Angeles Times. Kada je proitao savet astrologa Prihvatite sve pozive,
uzrujao se: Svrha ovog trenda je obavezujue uee u zvaninim
slobodnim aktivnostima totalitarnih zemalja.
Benjamin je krenuo drugim smerom. U svojoj zrelosti, borio se da pomiri
materijalistike i teoloke interese: s jedne strane, marksistika tradicija
drutvene kritike; s druge, mesijanska tradicija koja je zaokupljala
jevrejskog istoriara Geroma olema, Benjaminovog bliskog prijatelja sa
studija. (Ova borba je poluila najslavniju Benjaminovu predstavu iz Teza
o filozofiji istorije (1940): anela istorije kojeg e oluja progresa oduvati
u budunost.) Mesijanski poriv izazvao je kod Benjamina varnice mistine
nade koja je u osnovi strana Adornu. Kada se Benjamin bavi astrologijom,
pokazae vie simpatija, smatrajui je primerom preteno izumrle
identifikacije sa prirodom: Savremenog oveka moe dotai bleda senka
ove pojave u junjakim noima objasanim meseinom, u kojima osea,
ive u sebi, mimetike sile za koje je mislio da su odavno umrle.
Ako bi se biografije Adorna i Benjamina itale uporedo nova knjiga
Ejlanda i Deningsa, od itavih sedam stotina i ezdeset osam strana, stoji
na polici uz nita manju Adornovu biografiju tefana Miler-Doma iz 2003.
mogao bi se pratiti zalazak grandiozne stare evropske buroazije.
Benjamin je roen u Berlinu 1892; njegov otac, Emil Benjamin, bio je vrlo
uspean preduzetnik, a njegova majka velika dama. Berlinsko detinjstvo
oko hiljadudevetstote, najliriniji od svih Benjaminovih tekstova, priziva
luksuz porodinog doma, iako e njegovo svevidee oko probiti tu
uglancanu povrinu: Dok sam zurio u duge, duge redove kaiica za kafu i
draa za noeve, noeva za voe i viljuaka za ostrige, oseao sam
uivanje u izobilju pomeano sa zebnjom da bi i nai gosti mogli biti
identini jedan drugom, poput naeg escajga.
Adorno je roen u Frankfurtu 1903. u slinim lagodnim uslovima. Njegov
otac, Oskar Vizengrund, vodio je trgovinu vinima, a njegova majka Marija

Kalveli-Adorno bila je operska pevaica. Od ranog detinjstva Adorno, kako

je odluio da e se prezivati po odlasku iz Nemake, biva preplavljen
muzikom i u njemu raste ambicija da postane kompozitor. Rano sam
nauio da se krijem u reima, pisao je Benjamin. Adorno se krio u
zvucima.
Benjaminova linost bila je sloenija. Zapanjujue inteligentan, bivao bi
tako obuzet ivotom uma da je po obiaju gubio dodir sa stvarnou. ak
ga je i olem smatrao fanatino zatvorenim. Istovremeno, Benjamin se
preputao boemskim sklonostima: kockanju, prostitutkama, opijanju,
drogama. Posle neuspeha da osvoji akademski poloaj, pisao je novinske
tekstove, nalazei da mu se neupadljive forme vie sviaju od
pretencioznog, univerzalnog gesta knjige. Njegov porodini ivot bio je u
neredu. One koji ga zamiljaju kao nevinog stradalnika uronjenog u
Bodlera dok ga istorija opkoljava, moda e obeshrabriti saznanje o
surovom odnosu prema supruzi, Dori Sofiji, od koje bi moljakao novac dok
je odravao niz opscenih afera, kako je to Dora rekla. U ovom trenutku,
on je samo mozak i seks, pisala je.
Adorno, promuurnija i manje konfliktna linost, utvrdio se u akademiji
disertacijama o Huserlu i Kjerkegoru. Studirao je i kompoziciju sa Albanom
Bergom, jednom od vrhunskih muzikih figura dvadesetog veka. Adorno je
bio vredan, autoritativan, svestan svoje izuzetnosti slika i prilika
genijalnog deteta koje nikad do kraja ne odraste. Ali i u njemu je postojala
boemska ica. Krakauer, koji je postao Adornov mentor dok je ovaj jo bio
u srednjoj koli, napisao je autobiografski roman Georg u kojem se
Adorno pojavljuje kao mali princ po imenu Fred, ili Fredi (Adornov
nadimak je bio Tedi). Georg i Fredi odlaze na celonone kostimirane balove
i jedne noi zavrie zajedno u krevetu, na ivici erotskog odnosa.
Benjamin i Adorno su se sreli u Frankfurtu poetkom dvadesetih, dok je
Adorno jo uvek bio student. U poetku, Adorno se ponaao kao
Benjaminov uenik, veto ispitujui kulturu uzdu i popreko. Kasnije se
ponaa vie kao majstor nego sledbenik, ne tedei ni Benjaminov rad. U
novoj biografiji, Adorno se ukazuje kao uskogrudi grubijan, koji pokuava
da natera Benjamina da se prilagodi normama Frankfurtske kole. Ipak,
moda su Ejland i Denings pogreno razumeli uzajamne kompromise
ovog odnosa. U jednom pismu, Adorno uverava Benjamina da treba
da prestane s bezvoljnim odavanjem poasti marksistikim idejama i da

pone da trai sopstvenu viziju. Benjamin sa svoje strane nije bio nesretna
rtva. Kada mu je Adorno poslao scenario za loe zamiljen mjuzikl po delu
Marka Tvena, verovatno ga je neskriveni Benjaminov prezir verujem da
mogu da zamislim ta si ovde hteo naveo da odustane od projekta.
Jedan drugom su bili od najvee koristi dok su se meusobno proveravali;
bio je to odnos uzajamne opomene.
S dolaskom nacista, Benjamin smesta naputa Nemaku i uglavnom boravi
u Francuskoj. Adorno, ija je postdoktorska teza objavljena istog dana kada
je Hitler preuzeo vlast, okleva da ode iz Nemake, povremeno inei i
poneki gest kompromisa sa reimom. Kada se njegovo delimino jevrejsko
poreklo ispostavilo kao prepreka akademskoj poziciji, privremeno se seli u
Oksford. Tokom 1935. Horkhajmer premeta Institut za drutvena
istraivanja u Njujork; Adorno mu se 1938. nevoljno pridruuje. Adorno i
njegova ena Gretel nagovaraju Benjamina da krene za njima, prikazujui
Njujork u zavodljivom svetlu. U jednom pismu, Adorno tvrdi da ih Sedma
avenija u Vilidu podsea na bulevar Monparnas. Gretel dodaje, Ovde
nema potrebe tragati za nadrealnim, jer se o nadrealno saplie na
svakom koraku. Intuitivno, ona osea da Benjamin nee moi da napusti
Pariz: Bojim se da si toliko zaljubljen u te svoje arkade da ne moe da se
rastane od njihove velianstvene arhitekture.
Gretel misli na Projekat Arkade, Benjaminov zamiljeni magnum opus
kaleidoskopsku studiju ivota u zastakljenim pasaima s radnjama
devetnaestovekovnog Pariza, knjievnu analizu i kulturnu istoriju
isprepletenu sa semi-marksistikom sociologijom. U srcu ovog plana
nalazio se Bodler, prototip kompromitovanog modernog umetnika, koji
odbacuje masku genija i predaje se ivotu ulice.
Bodler je predstavljen kao sakuplja starudije, koji svoju poeziju sklepava
od odbaenih fragmenata. Istovremeno, izdvaja se iz gomile, inscenirajui
ceremoniju oplakivanja onog to je bilo i beznadenosti pred onim to e
doi. Bodlerova fascinirana neodlunost pred raanjem popularne kulture
odraava Benjaminovu. injenica da Projekat Arkade nikad nije
realizovan 1999. je na engleskom objavljen velianstveni mete ovih
beleki i skica sugerie da je za ovog, najsenzibilnijeg od svih mislilaca,
nedoumica bila paraliua.

Kada je Benjamin izvrio samoubistvo, koliko je danas poznato usled

pogrenog uverenja da ne moe da napusti okupiranu Francusku, nosio je
sa sobom ameriku ulaznu vizu koju mu je pribavio Institut za drutvena
istraivanja. Teko je zamisliti ta bi se desilo da se domogao Njujorka ili
Jerusalima, gde ga je zvao olem. Pria bi se moda ipak zavrila tuno:
Ejland i Denings istiu da je Benjamin pomiljao na samoubistvo mnogo
pre kataklizme 1940. Adorno je, sa svoje strane, uspevao da napabiri
prihode pri raznim institutima i savetima u Americi, a kada se vratio u
Frankfurt 1949. postao je ivi spomenik nemakog intelektualnog ivota.
Umro je 1969. od sranog udara, posle etnje u podnoju Materhorna.
Prole godine je nemaki izdava Suhrkamp, kao deo svoje tekue kritike
edicije Benjaminovih radova, objavio tom u potpunosti posveen eseju
Umetniko delo u doba mehanike reprodukcije. Izdanje sadri pet
razliitih verzija eseja i srodne rukopise, nastale od 1935. do 1940., uz
etiri stotine stranica komentara. Benjamin bi moda prezirao takvu
uenjaku guvu, ali je znao vrednost svog dela. Centralno pitanje eseja,
ta znai stvarati ili konzumirati umetnost kada svako delo moe biti
mehaniki reprodukovano, postalo je jo akutnije u digitalnom dobu, kada
se sve Bahove kantate ili Oksfordski renik engleskog mogu skinuti za tren
oka. U Benjaminovo vreme, intelektualci su bili zaokupljeni raspravom da li
su nove forme fotografija, film, radio, popularna muzika inile
umetnost. Benjamin se otisnuo od tema tih panel-diskusija ka
fundamentalnom pitanju kako tehnologija menja sve forme, i drevne i
savremene.
Najpre, Benjamin uvodi koncept aure, koji definie kao ovde i sada
umetnikog dela njegovu jedinstvenu egzistenciju na odreenom mestu.
Da bi se poznavao Leonardo ili Rembrant, mora se biti u istoj prostoriji sa
njihovim slikama. artr postoji samo u artru. Putovanje prema umetnosti
lii na hodoae. Kanonska blaga oduvek su utisnuta u ritual, bilo da je
re o srednjevekovnoj dogmi ili teologiji umetnosti radi umetnosti 19.
veka. U doba reprodukcije, meutim, aura nestaje. Kada se kopije takmie
sa originalom, kada se nova dela proizvode s obzirom na raspoloivu
tehnologiju, nestaju stari uzori kreativnosti i genija, venih vrednosti i
misterija. Benjamin ne oplakuje takav razvoj dogaaja, ve ga pozdravlja:
Po prvi put u svetskoj istoriji tehnoloka reproduktivnost emancipuje
umetniko delo od njegove parazitske uloge sredstva u ritualu.

Osloboena iz tog plianog zatvora, umetnost moe da preuzme politiku

ulogu. Benjaminov san o radikalizovanoj masovnoj kulturi delom se raa iz
njegovih razgovora sa Bertoldom Brehtom, koji je verovao da popularni
mediji mogu biti upregnuti za revolucionarne ciljeve, kao u Brehtovoj i
Vejlovoj Operi za tri groa. Benjamin je taj proces nazvao recepcija u
diverziji, to znai da mase mogu da internalizuju, recimo, aplinove
prizore automatizovane dehumanizacije i ponu da dovode u pitanje
drutvene norme. Takvi gledaoci ne pristupaju gledanju filma onako kako
ponizni vernici prilaze oltaru; radije, uivaju u prizorima i kritiki ih
procenjuju. Ne kontempliraju pasivno; budni su svedoci. Zaista, u
dokumentarnim filmovima Dzige Vertova mase postaju glumci, i nestaje
prostor koji razdvaja autora i publiku. Benjaminov esej estoko je
perceptivan, iako nigde nee pojasniti kako filmski autor moe da odri
eksplicitno radikalnu agendu u okviru komercijalnog mejnstrima. Ovu
potekou ilustruje aplinova odluka da pobegne u Evropu pedesetih.
Kada je Adorno proitao Umetniko delo, spremno je prihvatio koncept
aure i njenog propadanja. Nimalo sentimentalan prema svom rafiniranom
miljeu, Adorno je ve dao svoj doprinos razbijanju afektacija burujske
estetike, a posebno fantazije da klasina muzika lebdi iznad drutva, u
apolitinom oblaku. U eseju O drutvenom poloaju muzike iz 1932.
Adorno pie: Isti taj dirigent koji se preputa lakomoj proslavi Adaa iz
Bruknerove Osme, ivi ivot slian efu kapitalistikog kombinata, koji
svojom rukom obuhvata to je vie organizacija, instituta i orkestara
mogue. Kasnije te decenije, u studiji U potrazi za Vagnerom, Adorno
opisuje kompozitora Prstena kao majstora iluzionistu i vesnika faizma.
Benjaminov fokus na popularnu kuturu bio je, meutim, sasvim druga
stvar. U jednom pismu iz 1936. Adorno se ali da je njegov prijatelj suvie
lakomisleno strpao burujsku umetnost u kontra-revolucionarnu
kategoriju, proputajui da shvati da nezavisni duhovi kakvi su, recimo,
Berg, Pikaso i Tomas Man i dalje mogu osvojiti prostor ekspresivne
slobode. (Adorno je verovao da Benjamin trpi suvie veliki uticaj Brehta,
koji se inio spremnim da sve burujske forme baci u ubre). Benjamin je,
kae Adorno u tom pismu, isprepadao umetnost i nagnao je da napusti
sva svoja tabuizirana skrovita, ali je u opasnosti da padne pod nove
iluzije, romantizujui film i druge pop forme. Adorno pie: Ako se za bilo
ta danas moe rei da poseduje auratski karakter, to je upravo film, u

ekstremnoj i vrlo sumnjivoj meri. Bioskop je postao novi artr, mesto

kolektivnog uznoenja.
Ovaj uvid se svojom dubinom moe meriti s bilo kojim iz uvenog
Benjaminovog eseja. Pop kultura sticala je sopstveni aspekt kulta,
pedantno prilagoenog tehnolokoj distribuciji. Zato bi, konano, potreba
za ritualom nestala kada je ekonomski sistem ostao isti? (Benjamin je
jednom napisao, Kapitalizam je ista religija kulta, moda ekstremnija
nego ikad.) Slavne linosti su se uzdizale u status sekularnih bogova:
reklamne fotografije prikazivale su njihova lica u stilu crkvenih ikona. Pop
muziari su izazivali dionizijske urlike dok su plesali po oltaru scene.
Njihova aura je u izvesnom smislu postala jo maginija: umesto
privlaenja hodoasnika izdaleka, pop remek-delo se emituje nadaleko,
prinudnoj svetskoj kongregaciji. Zrai i ispunjava.
Kada je Adorno objavio svoju analizu pop kulture, meutim, pokazalo se da
je zastranio. Suvie ga je nervirao novi Olimp slavnih a jo vie
entuzijazam koji su budili meu mlaim intelektualcima da bi bio u stanju
za uravnoteen pogled. Nakon Umetnikog dela, Adorno je objavio dva
eseja, O dezu i O fetiistikom karakteru muzike i regresiji sluanja, u
kojima ignorie specifinosti pop muzike i pribegava sirovom uoptavanju.
Adorno poredi diterbag sa plesom svetog Vite ili refleksima osakaenih
ivotinja. Nema simpatija za afro-ameriko iskustvo koje kroz dez i
popularnu pesmu traga za novom platformom. Tekst je polemian i nimalo
dijalektian.
U pismu Benjaminu 1936. Adorno nudi suptilniji argument neto poput
apela za paritet. Komercijalna logika trijumfuje, kae on, osvajajui kulturu
uzdu i popreko: Oboje nose stigmu kapitalizma, oboje nose elemente
promene Oni su dva dela raspoluene slobode ali ih spoj, meutim, ne
ini integralnom celinom. Bilo bi romantino rtvovati jedno za drugo.
Naroito bi bilo pogreno romantizovati nove masovne forme, kao to
izgleda da Benjamin ini u svom oaravajuem eseju. Adorno e napraviti
suprotnu greku romantizovanja burujske tradicije, time to alternativi
odrie humanost. Dva mislioca i sami ine dve polovine nedostajue slike.
Kolateralna nesrea Benjaminove prerane smrti lei u tome to je prekinula
jednu od najbogatijih intelektualnih konverzacija dvadesetog veka.

Kada bi Adorno video kulturni pejza dvadeset prvog veka, moda bi naao
neko mrano zadovoljstvo u ostvarenju svojih najdraih strahova. Pop
hegemonija ni izdaleka nije pri kraju, njeni superstarovi dominiraju
medijima i poseduju ekonomsku mo tajkuna. ive u nerealnom podruju
mega-bogatih, dok se kriju iza narodnjake fasade: grickaju pare pice na
dodeli Oskara i navijaju za sportske timove iz svojih VIP loa.
U meuvremenu, tradicionalni burujski anrovi gurnuti su na margine.
Njihova publika je nepoeljna, njihovi ivotni stilovi nisu kul, njihove
formalistike odlike nisu prilagoene mreama prenosa digitalnog doba.
Opera, ples, poezija i roman i dalje se nazivaju elitistikim uprkos
injenici da stvarna svetska mo od njih ima malo koristi. Stara hijerarhija
visoke i niske kulture postala je farsa: pop je vladajua stranka.
Internet preti konanom potvrdom Adornovog i Horkhajmerovog diktuma
da kulturna industrija omoguava slobodu izbora izmeu onog to je
stalno istovetno. Pobornici onlajn ivota obeali su utopiju beskrajne
dostupnosti: dugi redovi stalno izloenih proizvoda trebalo je da oive
interes za kulturu izvan mejnstrima. Ne moraju se itati Astra Tejlor i drugi
savremeni kritiari da bi se osetilo kako se sporo ova utopija ostvaruje.
Kultura se ini monolitnijom nego ikada, sa nekolicinom gigantskih
korporacija Google, Apple, Facebook, Amazon koje dre monopole bez
presedana. Internet diskurs postaje sve vie zatvoren, prisilan. Internet
pretraivai odvraaju od neobinih rei (Da li ste mislili na?). Novinski
naslovi zvue kao autoritarni lave (Detaljna mapa letova svih aviona koja
e vas izbezumiti!). Liste najitanijeg sadraja u vrhu web stranica
impliciraju da bi trebalo da itate iste prie koje svi itaju. Tehnologija je u
zaveri sa populizmom da stvori ideoloki ispranjenu diktaturu slinih.
Moda je to drastina interpretacija. Benjaminovi naslednici sugeriu kako
se poruke nepristajanja mogu iriti iz srca kulturne industrije, posebno ako
se glas prui ugnjetenim ili marginalizovanim grupama. Svakom narativu o
kulturnoj regresiji moraju se predoiti dokazi drutvenog napretka: poloaj
Jevreja, ena, gejeva, ljudi druge boje, daleko je bezbedniji u dananjim
neoliberalnim demokratijama nego to je to bio sluaj u staroj burujskoj
Evropi. (Ravnodunost Frankfurtske kole za rasu i rod predstavlja
oiglednu omaku.) Pokojni britanski autor poreklom sa Jamajke, Stjuart
Hol, pionir studija kulture, predstavio je dvostranu sliku omladinskog popa,
definiui ga u eseju koji je napisao zajedno sa Pedijem Venelom, kao

kontradiktornu meavinu autentinog i proizvedenog. Na isti nain je pop

kritiarka En Pauers prolog meseca pisala o ponovnom sluanju
sladunjavog hita Am I Wrong odmah nakon nereda u Fergusonu, u dravi
Misuri, i otkriu izvesne nelagode u ovoj pesmi. Pop je suta
komodifikacija: meki centar prilagoavanja, pie Pauers. Ali ponekad,
kada se s njom sudari istorija, obina pesma dobije novu dimenziju.
Kako bilo, kritika kakvu je negovala Frankfurtska kola strast skepticizma,
upornog razgrtanja svetovne povrine dosee daleko. Kada se na
blogovima potroe hiljade rei u raspravi o opisu silovanja u Igri prestola,
kada pisci objavljuju istorije patika i kancelarijskih boksova, otkriva se
intenzivna svest o sposobnosti masovne kulture da oblikuje drutvo. U
nekim sluajevima, analiza preduzme prepoznatljivi dijalektiki zaokret,
kao u eseju Hua Hsua iz 2011., pisanom zaGrantland, o albumu Watch the
Throne. Neutralni ljubitelj hip-hopa, Hua Hsu, ovde razmilja o spektaklu
dvojice vodeih repera koji prave album protiv stroge tednje, a kojim
obeleavaju svoj ulazak u svet MoMA-e i Rotka, Larija Gagosijana,
luksuznih hotela na tri kontinenta, istovremeno se odriui hip-hop
tradicije mate i protesta. Navodei rei iz pesme Mo Zgrabi kameru,
snimi viral / Uzmi mo u svoje ruke Hsu pie: Ova verzija moi je
oaravajua, objanjava itavu generaciju. Ali takoe mea prisutnost sa
znaajem, poznatost lica slavne osobe sa istinskim autoritetom. Ne moe
se rei kako bi se Benjamin i Adorno snali u ovim savremenim lavirintima.
Moda bi, ako je miran dan, prihvatili kompromis koji je smislio Frederik
Dejmison, da se kulturna evolucija kasnog kapitalizma moe razumeti
dijalektiki, kao katastrofa i progres zajedno.
Nae savremeno miljenje bi trebalo da sauva ove neizostavne glasove.
Njihova dijalektika sumnje podstie nas da traimo veze izmeu onoga to
nas mui i to nas razonodi, da vidimo rascepljeni svet iza glatkog ekrana.
Nema dokumenta civilizacije koji nije u isto vreme dokument varvarstva:
Benjaminova velika formula, mona kao filmski reflektor, trebalo bi da
bude stalno fiksirana na pop kulturu, ritualni aparatus amerikog
kapitalizma, kao to je nekad bila usmerena na dela evropske buroazije.
Adorno je samo toliko traio. Iznad svega, ove linosti predstavljaju model
za drugaije miljenje, ali ne u povrnom smislu koji je prodavao Stiv
Dobs. Dok se homogenzacija kulture nastavlja ubrzanim tokom, dok
tehnologija nadzora motri na granice naeg uma, takvi prostori postaju sve

rei i sueniji. Progoni me reenica iz Talasa Virdinije Volf: Ne moe se

iveti izvan maine due od nekih pola sata.

Alex Ross, The New Yorker, 15.09.2014.

Prevela Milica Jovanovi
Peanik.net, 21.09.2014.