A NA PUSTU ZEMLJU NAGRNUĆE TUĐE PLEME

piše:
akademik
Dragan Nedeljković

Miloš Crnjanski ostavio nam je "Seobe". Velibor Lazarević nije nastavio tamo gde je
Crnjanski stao, napisao je prolegomenu za raskošnodelo Crnjanskog, ono što prethodi
radnji i junacima "Seoba". U romanu "Lelek zvona" (Narodna i Univerzitetska biblioteka,
Priština, 1998, tiraž: 1.000) junaci su patrijarh Arsenije Čarnojević, vladika jenopoljski
Isaija Đaković,
kapetan Stevan Vučinić, knez Jovan Drašković, braća Vojinović, iguman studenički
Vasilije, monasi Ravanice i Rače, grof i večiti zatočenik Đorđe Branković... tu je i
stradalni srpski narod, pokrenut s ognjišta, upućen u neizvesnost, čija fizička stradanja i
duševne patnje posvećuju svojim prisustvom mošti svetitelja, koje seobari nose sobom
kao sudbinsku dragocenost, svedočanstvo plemenitosti pred Bogom i ljudima.

Ima vrlo značajnih knjiga koje prođu nezapažene ili jedva primećene. Dr Rade Dacić je
nudio svoje delo Pogled sa Kosova Srpskoj književnoj zadruzi, pošto ga je za to
ohrabrivao već na smrt bolesni Radovan Samaryić, naš veliki istoričar; ali se izdavač nije
ozbiljno zainteresovao, pa je Rade Dacić o svom trošku, u samo 200 primeraka, godine
1997, objavio tu sjajnu, nadahnutu, za Srbe sudbinsku knjigu, čiji su recenzenti bili
Slobodan Rakitić i profesor dr Žarko Vidović. Malo ko je tako lapidarno, sažeto i
ubedljivo izrazio etos kosovskog mita kao Dacić, koji je inače univerzitetski profesor
matematike; on kao da i nije pisao nego je u kamen klesao istorijska iskustva i sudbinske
poruke na kojima počiva celo zdanje našeg nacionalnog bića. Ako je ta i takva knjiga
ostala nezapažena, nešto nije u redu sa nama!

Cvet, dim i jutarnja rosa: Seoba s prava u nigdinu

Roman Velibora Lazarevića Lelek zvona, štampan u hiljadu primeraka, zasad je gotovo
nezabeležen od prestoničke kritike, premda je reč o temi trajno aktuelnoj, i danas gorućoj,
bolnoj, i sve bolnijoj, o delu briljantno pisanom, jezički raskošnom, čija poetičnost
neretko doseže do simbola; romanu u kome su se venčale erudicija i imaginacija, lirizam
i dramatičnost, istorija i savremenost. Usudiću se da kažem: onaj ko traži duhovnost u
savremenoj srpskoj književnosti i u karakteru našeg naroda - onda će je naći u gotovo
čistom stanju, otelovljenu, maltene vidljivu i opipljivu: srpsko-pravoslavnom duhovnošću
i njoj odgovarajućim biblijsko-liturgijskim poetskim sadržajima prožeta je cela ova
sudbinska povest, od prve do poslednje stranice.

Miloš Crnjanski nam je ostavio Seobe, naš najveći roman vremena i prostora. Velibor
Lazarević nije nastavio tamo gde je Crnjanski stao, nego je napisao prolegomenu za
raskošno delo Crnjanskog, ono što prethodi radnji i junacima Seoba. Drugim rečima,
Lelek zvona - to je seoba Srbalja u najdoslovnijem smislu: junaci su sam patrijarh
Arsenije Čarnojević i njegov najbliži saradnik, vladika jenopoljski Isaija Đaković; tu su
srpski prvaci, kapetan Stevan Vučinić, knez Jovan Drašković, braća Vojinovići, Strahinja
i Dmitar, iguman studenički Vasilije, monasi Ravanice i Rače; tu je i grof Đorđe
Branković, doživotni zatočenik i nesuđeni despot srpski; tu je austrijski car Leopold, kao
i glavni srbožder, kardinal Kolonić; tu je, najzad, i sam mnogostradalni srpski narod,
pokrenut sa ognjišta, upućen u neizvesnost, čija fizička stradanja i patnje duševne
oduhovljuju i posvećuju svojim prisustvom mošti srpskih svetitelja, pre svega kosovskog
velikomučenika kneza Lazara, koje seobari nose kao najveću sudbinsku dragocenost, kao
svoj titre de noblesse, svedočanstvo plemenitosti pred Bogom i pred ljudima.

Početni ton i metafizički smisao ovoj romanesknoj simfoniji daje moto, stihira Svetog
Jovana Damaskina:

"Kakav je život naš? Uistinu: cvet, i dim, i jutarnja rosa. Priđite stoga, pogledajte jasno
po grobovima: Gde je lepota telesna? Gde je mladost? Gde su oči? Gde svetlost lica? Sve
uvenu kao trava; sve propade."

- Iza tog epigrafa sledi Prolog, apokaliptička slika istorije poslednjih decenija
sedamnaestog veka, koju dočarava Atanasije Daskal Srbin... Nakon te turobne uvertire,
koja bruji tragično, diže se zavesa, počinju romaneskna zbivanja. Prizor je dramatičan.

--------------------------------------------------------------------------------

"Breme života je kao lahor za snagu pravedne, čestite, vredne i verujuće duše. Bolje je
zlopatiti se radi dobra, nego živeti kao skot u zverinjoj svakodnevici. Samo velika patnja,
blagost i poniznost učine dušu plemenitom."

--------------------------------------------------------------------------------

Ostaće pusta zemlja, nagrnuće na nju tuđe pleme

"Zimsko nebo Metohije naglo je potamnelo, pa se nisko nadnelo nad Rugovskom

klisurom... U porti Pećke patrijaršije, od zore, tiska se mnoštvo uznemirenog i
neispavanog naroda... Pored založenih ognjeva, nad kolevkama plaču mlade majke; žene
nariču; stoka uznemirena muče... Stariji se greju, i strahuju: brine ih ishod bitke na
Kačaniku između ćesareve i sultanove vojske... Osedeli patrijarh Arsenije Čarnojević,
poguren sedi... Stegao slepoočnice dlanovima i zuri u ikonu Bogorodice na zidu...:

"Gospode i Majko Božja, šta ste naumili s nama? Kuda i kako sada?... Zar imam prava da
tražim od ovog napaćenog naroda da se seli s prava u nigdinu?... Zar da ljude stavim u
službu ćesaru? Ovde će ostati pusta zemlja... da na nju nagrne tuđe pleme, dok budemo
lutali bez kraja."

Grb porodice Čarnojevića: Patrijarh je rođen u cetinjskom plemenu Bajice, poreklom je

iz Pipera, svetovno ime bilo mu je Aleksije, iguman Pećke patrijaršije postaje sa 32
godine, a patrijarh sa 41, nasledivši patrijarha Maksima

Takva razmišljanja razdiru Patrijarha srpskog. Više čuvstva, pitanja i griža savesti nego
misli:

"Mali smo i sami, a mnogo neprijatelja imamo... Smem li od Boga da povedem ovoliki
narod u stradanje, kad nisam Mojsije?"

Napolju, manastirska porta puni se narodom koji sve žešće galami i kuka... Poziva da se
oglase patrijarh Arsenije i narodne vođe. Suočen sa svojim pukom, Svjatjejši priznaje
poraz, nagoveštava brzu navalu kivnih Turaka.

"Od njihovog gneva i osvete mi moramo da se sklonimo...

Život je od svega skuplji, treba ga sačuvati..."

U užasu mora da ostavi bar zračak nade:

"Jednog dana vratićemo se..."

Ali natmureno nebo se stušti i prekri manastir! Šta sa bolesnima, šta sa nemoćnim i
starim, koji nisu za put? Turci nisu daleko od Peći.

--------------------------------------------------------------------------------

"Mi, Srbi menjali smo svoje gospodare, a zavade, deobe, seobe i ropstvo samo
nasleđivali. Toga nasleđa moramo da se okanemo. Preseljenjem ćemo se sjediniti sa
našom braćom u Ćesariji. A ostaćemo blizu braće u Srbiji. Bićemo blizu jedni drugima."

--------------------------------------------------------------------------------

Pod teretom metohijskog neba, mrzlog i tamnog

"Idući lagano i nesigurno, pod teretom mrzloga, tamnoga i teškoga neba Metohije, ridaju
svi i kriju suze jedni od drugih... I niko nikoga ne teši... Misli im behu polomljene. Do
Patrijarha dopiru krici pitanja:
"Svjatjejši, jeste li sigurni kamo idemo? Gde ćemo konačiti? Da li smo morali tolika
dobra da ostavimo?"

Patrijarh Arsenije umro je u Beču, sahranjen u manastiru Krušedol gde su sahranjeni i

Isaija Đaković i Arsenije IV Šakabenta, kralj Milan Obrenović, grof Đorđe Branković,
vojvoda Stevan Šupljikac: Ulaz u manastir Krušedol, gde je u ispupčenom delu bila
zazidana kripta ispod kapele, kao zamaskirana kosturnica

On kao da i sebi i svima njima odgovara:

"Crkve i kuće ćemo ponovo podići, imanje ćemo steći, ali života i potomstva u Metohiji i
Srbiji neće biti, ako nas ne bude."

Nedoba je. Mraz se prikrada sa planina. Neki se kolebaju, hteli bi da se vrate, jer im je
svejedno živeti pod Turcima ili ćesarom. Beskućnicima nigde ne može biti dobro. Zar da
mrtvi ostanu sami? Zvona manastirska, čini se, leleču, nebrojena jata gavranova kruže
nad portom i nad izbegličkom kolonom. Prestravljeno mnoštvo se krsti ne bi li odagnalo
u nesreći ono najgore.

Više psujemo nego što se molimo

Cela Ibarska dolina zaguši se narodom i vojskom u rasulu. Posle više dana tromog hoda,
pod teretom dece i najnužnijih stvari, ukazaše se kubeta: stara i nova Pavlica.

"U seobi ih zateče Badnji dan. narod, iako u velikoj nevolji, poseče badnjake oko
manastira i založi ognjeve u porti, da proslavi dolazak Božića. "Koji smo mi hrišćani da u
čergarenju proslavljamo i dočekujemo Božić? Koji smo mi ljudi da se Turcima
uklanjamo s puta kad su naše gore i planine?"

Turobni, jer radost im je ostala na sve daljim ognjištima, peku božnjičare:

"Važno je da i u zlu i u dobru negujemo naše stare običaje jer oni nam drže nadu i bude
želju za dobrim i većim."

Glasno zbore, o sebi i o Srbima uopšte, kao da se kaju i ispovedaju: da Božja blagodet
treba da se zasluži; priznaju da više psujemo nego što se molimo; i više težimo zlu nego
dobru. Raspre i svađe i mržnja draže su nam od blagosti i ljubavi. Ali nad njima je, ipak,
bar na taj dan Roždestva Hristova, mir Božji i jasna svest o potrebi ljubavi, kao
vrhovnom čuvstvu, najsvetijoj žudnji.

Beogradske ulice bile su pune leševa pocrnelih od zime, koje nije imao ko da sahrani:
Srbi beže pred Turcima, sklanjajući se u Beograd 1690. godine (gravira J.B. Gumpa,
detalj)
Stigoše u Beograd po ciči zimi u nedoba

Odlazeći sve dalje, na surovoj javi sanjaju vazda isti san: o povratku na topla ognjišta. E
tako stigoše, pod kosinom zimskog sunca, do zadužbine kosovskog velikomučenika
Lazara; "manastir Ravanica polegao po korenju preplanulih brda kao preplašena
prepelica". Tu žive molčalnici, pustinožitelji i bogoslužbenici, starac otpelnik Evstatije i
mladi monah Danilo, zvani "knjigoljubac", koje mimoilazi panika, jer oni koji duboko
veruju ne osećaju strah, nemaju prava na njega. Govore samo o neophodnom, držeći se
pravila:

"Budi malen i nišči. Ne troši reči uzalud. Reči su svete i njima čini dobra dela. Govori
uvek iz duše, iz srca, celim bićem, pa će te svi zavoleti i uvažavati. Reči neka ti budu
oskudne i krepke."
Ti monasi su i pre tragedije živeli za večnost, i sve nevolje života podnosili s lakoćom,
bez žalbi: Jer "breme života je kao lahor za snagu pravedne, čestite, vredne i verujuće
duše. Bolje je zlopatiti se radi dobra nego živeti kao skot u zverinjoj svakodnevici...
Samo velika patnja, blagost i poniznost učine dušu plemenitom."

Po ciči zimi zbeg stiže u Beograd. Zbog seobe u nedoba, od prehlada, gladi i epidemija,
pomre mnoštvo dece, staraca i slabijih bića. Nižu se porazne slike pomora i sahrana.
Košava, kao zla sila, gasi sveće. Ugroženi traže spasenje u sujeverju, bajanju i vračanju.
Žene u crnom, neke druge žene u crnom, preplavile Beograd i okolinu. Ojađene majke
proklinju sve.

"Ej prokletnici, i Turci, i Arnauti, i Tatari, i ti Dmitre, i ti Arsenije" - viču žene. I ta se

gnevna vika nemoćnih majki i prestravljenih sestara meša sa svešteničkim opelom.

Arseniju se lice zamrzlo u ledeni grumen:

"Zar mene Bog osudi da trpim nesreću mog naroda?"

U yakovima kosti predaka i grumen metohijske zemlje

Zaupokojene molitve pećkih i studeničkih kaluđera raspršiše se po Podunavlju.

A neki ne izdržaše i vratiše se, krišom, u Metohiju, u selo Istok: da samo još jednom vide
svoje kuće i obiđu groblja, da iskopaju i presele mrtve. Suočiše se sa popaljenim selima,
sa razvaljenim domovima, oskrnavljenim grobljima. Vadili su iz raka kosti najrođenijih,
stavljali, s njima, u yakove i grumenje metohijske zemlje, da i nju presele na nova
staništa; ojađeni stravičnim prizorima pustoši - živi su zavideli mrtvima. (Kako sve to
podseća na tragediju Srba u Sarajevu, u Mostaru, u Bosni i u Hercegovini, u Krajini, u
celoj Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, u nizu mesta koja su, kao i Metohija, kao i
Kosovo, bila srpska, a sad su u njima i groblja naša zatrta! Naša književnost je veliki
dužnik toj tragediji...)
Patrijarh Arsenije je održao u Beogradu sabor episkopa, monaha i narodnih prvaka da
zajednički odluče: da li da pređu Savu i Dunav i upute se dalje na Sever, u Panoniju, tada
mađarsku? Pre nego što pređu preko velikih reka, od ćesara traže da im potvrdi prava,
verska i narodna, u najmanju ruku kakva su Srbi imali pod Turcima za vreme mira.
Pominju, kao mogući zahtev, i srpsku Vojvodinu sa vojvodom na čelu, južno od Save i
Dunava, ako Austrijanci zauzmu srpske zemlje; govore i o srpskoj Vojvodini na tlu
tadašnje Ugarske, ako se uskoro ne povrate na napuštena ognjišta. Iguman studenički
Vasilije, svestan da se Mađari nikako neće saglasiti sa postojanjem Vojvodine Srbije u
Panoniji, pridružujući se Patrijarhu, zaključuje:

"Kad već ne smemo i ne možemo sad da tražimo vojvodstvo, daj bar duhovnu slobodu da
zadobijemo, da bar nju ne izgubimo."

Menjamo gospodare, a deobe i seobe nasleđujemo

Stevan Vučinić predlaže da se razgraniče duhovna i svetovna vlast, a kao nosioca

svetovne vladarske vlasti pominje despota Đorđa Brankovića.

"Ako to ne dobijemo, bićemo izigrani" - zaključuje on.

Najrealniji je episkop jenopoljski Isaija Đaković, koji je odrastao i školovao se u

ćesarskoj zemlji. On zna da austrijski car prima Srbe samo zato da bi ratovali i ginuli za
njega. Ako je to tako i ako se od Austrije ne može dobiti ništa više od onoga što su pod
Turcima već imali, Stevan Vučinić se zalaže za povratak i pregovore sa Turcima, kojima
nije u interesu da vladaju pustom zemljom Srbijom.

--------------------------------------------------------------------------------

"Iza Nemaca stoji Carevina, iza Srba ne stoji niko, čak ni Rusija. Zato smo jagnjad za
klanje i meso za svaku ratnu klanicu da čergarimo po Evropi, i goli, i bosi, i gladni, da
ratujemo, da nas zadevaju kako smo Cigani, a ne znaju da smo narod jednog Nemanje,
Dušana Silnog, Lazara..."

--------------------------------------------------------------------------------

"Nije dobro da se u nevolji delimo na ostavše i seobare" - upozorava Patrijarh, a Iguman

studenički pokušava da smiri rasplamsalu raspru:
"Mi Srbi menjali smo samo gospodare, a zavade, deobe, seobe i ropstvo smo nasleđivali.
Tog nasleđa moramo da se okanimo."

Episkop Isaija mesec dana čeka carsku milost

Preseljenjem ćemo se sjediniti sa našima u Ćesariji, ne samo duhom kao dosad nego i
telom. A ostaćemo povezani i sa našom braćom u Srbiji, bićemo blizu jedni drugima. Sa
Turcima koji kolju sve živo, a skrnave mrtve, pustoše i pale sva srpska ognjišta - ne može
se činiti mir. Samo u Nišu poklali su, u prvom naletu, 4000 Srba.

Pristalice Stevana Vučinića, koje većina već naziva poturicama, ne smiruju se:

"Kome ostavljate Patrijaršiju i Srbiju? Čiju tapiju prodajete?!"

S pismom Arsenija Čarnojevića, koje je zaključak crkvenog i svetovnog sabora, episkop

Isaija Đaković žuri u Beč da izdejstvuje prava za Srbe, bar one povlastice koje su im i
Turci priznavali. Cilj je da Srbi sa obe strane Save i Dunava steknu carsku zaštitu, za
sada, bar u verskom pogledu.

Pre prijema kod Cara, Isaija Đaković posećuje nesuđenog despota serbskog, sužnja bez
suđenja, zatočenog grofa Đorđa Brankovića, koji je živi dokaz da su Srbi i u Evropi van
zakona. Jer "za Srbe ni njihovi ni Justinijanovi zakoni ne važe".

Car obećava Srbima zaštitu, ali Isaija Đaković zahteva pismenu privilegiju, pa da tek
onda Srbi pređu Savu i Dunav. Više od mesec dana on čeka u Beču na carsku milost, sve
do 21. avgusta. Dotle srpski narod živi "pod vedrim nebom" koje nije svagda vedro,
očekujući povratak Vladike sa carskom privilegijom. Naivni su obradovani, oni stroži
znaju šta Srbe čeka. Sam episkop Isaija upozorava one što pozdravljaju njegov uspeh:

"Ne radujte se previše i prerano, ovo nije bez razloga ovako lako dobijeno. Računa Ćesar
da će Srbi ponovo prolivati krv za Ćesarevce i Ugre, za Evropu. Biće to preskupa cena za
ovu 'artiju'."

Slušajući sadržaj carske poruke, Ilija Rašković dobacuje:

"Znači, došlo je vreme da živimo i mremo za ćesara, a ne za Srbiju."

Još ne hitaju da pređu velike reke; sve se nadaju da će Turci biti zaustavljeni, pa će se
Srbi vratiti makar i na opustošena ognjišta. Ali Moravci pronose glasove o strašnim
pokoljima. Po običaju, Turci puštaju Ćesarevce, kao carsku vojsku, a Srbe zarobljene
satiru: muškarce kasape, seku na komade, decu konjima gaze, žene siluju i čereče.

"Iza Nemaca stoji carevina, iza Srba ne stoji niko. Čak ni Rusija. Zato smo kao jagnjad za
klanje i meso za svaku ratnu klanicu."

I stoga, očajni, prebacuju svome Patrijarhu:

"Znači, idemo da čergarimo po Evropi. I bosi, i goli, i gladni, i žedni da ratujemo, da nas
zadevaju Ciganima, a ne znaju da smo mi narod jednog Nemanje, jednog Stevana
Prvovenčanog, Dušana Silnog, Lazara Mučenika..."

Još je samosvest živa u njima, a tragedija je tu, neizbežna.

Za Lazarevim moštima, kao za zvezdom Severnjačom

To je svirepa zbilja. I zato: "Kolevka Morave za dan se isprazni od naroda koji se tu

korenio vekovima."

"Mošti Svetoga kneza u koloni seobara uliše novi strah narodu u izvesnost trajne seobe i
neizvesnost povratka... Za Lazarevim moštima krenuše čitava sela i krajevi, posle Kosova
i Metohije skoro sva Morava, Šumadija, Resava i Braničevo... I danju i noću, narod se ko
potočići u Moravu, slivao s polja i s brda na carigradski drum... Sve brojnije pridošlice
kretale su za svetiteljem i narodom ka Severnjači, u neizvesnost i daljinu, duše raspete
negde između nade da će se uskoro vratiti i zebnje da će se seoba pretvoriti u večnost.
Malobrojni stajahu neodlučni, snuždeni i pognuti pored puta. Padali su ničice, krstili se i
klanjali do zemlje moštima cara Lazara. Žene su skidale marame, rasplitale pletenice i
čupale kose. Mlade majke su prinosile kolevke pokraj puta, a stariji dizali decu na ramena
da upamte prolazeću povorku naroda."

I dođe taj neminovni čas: "narod ne htede da prelazi Savu sve dok se ne otvori bitka za
Beograd. Sve dok se Turci ne pojaviše... Tek kad unezvereni ćesarevi vojnici pobegoše
do obale i lađa, žene udariše u zapevku, popadaše ničice i krsteći se izljubiše zemlju.
Muški jedva nateraše stoku u prepune lađe... I stoka riče i tuguje..."

"Uplakane i ubledele žene, raspletenih kosa, nevoljno pođoše natraške na lađe, krsteći se
zagledane u daleke modre planine Šumadije, kao da izlaze iz crkve... Srbija sa one strane
Save osta sama... Hiljade i hiljade Srba kao da zapliva u ravno more, u ravnicu koja
zastrašuje hladnom ravnodušnošću... U tim dugim pešačenjima neko bi se uvek našao u
blizini patrijarha Arsenija da mu prigovara što ih tako olako prevede iz misirske
Metohije, Morave i Šumadije u prekosavsku pustoliju.

Arsenije je sve mirno trpeo. Podsećalo ga je to na prigovore sinova Izrailja Mojsiju:

"Zar ne beše grobova u Misiru, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini, te nas
izvede iz Misira? Nismo li ti govorili u Misiru i rekli: prođi nas se, neka služimo
Misircima! Jer bi nam bolje bilo služiti Misircima nego izginuti u pustinji."

Selićemo i mrtve i žive, i duše i tela

Arsenije je sve podnosio i sećao se Biblije... Ali, beskrajna podunavska ravnica ne beše
Crveno more, a ni nemoćni patrijarh Arsenije Mojsije, upravljan prstom Božjim. Bog ih
beše po ko zna koji put napustio, ustupajući ih Turcima...", koji samo što nisu prešli i
Savu. I u Sremu su Srbi nesigurni. Arsenije ne gubi svoju viziju:

"Moramo odavde, iz fruških manastira, da ponesemo sve što nam je sveto i vredno. Što
će značiti i nama i potomcima. Selićemo i mrtve i žive, i duše i tela. Duše nek idu nebom
a mi ćemo s njihovim moštima, zemljom. Da nas bude više na hladnim ledinama zemlje
Ugarske. Zato monasi manastira Ravanice treba i dalje sa narodom da nose mošti
mučenika Lazara. Kaluđeri manastira Šišatovca nek ponesu i brinu se o moštima svetoga
Stevana Štiljanovića, kaluđeri manastira Krušedola da ponesu mošti Brankovića i majke
Angeline, a kaluđeri manastira Hopova mošti svetoga Todora Tirona."

"Zar i mrtve da selimo, a ni žive ne možemo da sačuvamo? Dosta nam je mrtvih i ovako.
Bolje da ih zakopamo u portama manastira... Čak ni Bog, po jevanđelju, nije Bog mrtvih,
nego živih" - uzvrati Stevan Vučinić.

"Grešiš, Stevane, svete mošti našem narodu ulivaju čudesnu moć održanja. Gde je sveti
Lazar... tu su i naše duše, naša srca, naša krv, naša država. Oni su nama, našem narodu,
žiža u kandilu, svetlost u noći i vid očinji. Zato ima da ih nosimo sve dok trajemo. Pa
makar do kraja sveta. Ako ostanemo bez mrtvih, ostaćemo i bez živih, bez duše. Kod nas
Srba mrtvi štite žive, a živi mrtve... Mi treba da spasavamo sve ono što nas čini moćnima
i velikima pred sobom i pred drugima, a to su naši sveti."

Nije li to tumačenje "nebeske Srbije"? Ta Srbija održala je starog Arsenija i njegov narod,
narod u rasejanju. Verovao je:

"Našim putem idu i vojske nebeske, a s nama i naš sveti Simeon, naš sveti Sava, naš sveti
knez Lazar, svi naši sveti."... Živi sa moštima svetitelja zorom krenuše za severnjačom uz
Dunav, a za njima kao da pođe i sva Srbija."

A lugove i topoljake krstiše starim imenima iz zavičaja

U putu šaputahu psalme. Kad se sve izgubi, ništa nije izgubljeno ukoliko duh ostane
neslomljen i vera jaka. Rasu se i izduži srpsko pleme u Ugarskoj, s obe strane Dunava, od
Save na jugu do Komorana i Ostrogona na severu. I u jatima naseliše puste krajeve.
Patrijarh se sa moštima zaustavi u Sent Andreji.

"Od drveća, pruća i dunavskog blata sazdaše pletare, ukopane zemunice i lagumice za
sebe, i obore za stoku. Sve da posluži za privremeno stanište, dok se ne vrate u Srbiju...
Brežuljcima, lugovima i topoljacima... dadoše imena po onima što ostaviše u zavičajima
u Srbiji gde su mladovali, čiju su lepotu nosili u očima, a čudesne zvuke u ušima. Voćke,
vinjage, ljude, mesece, zvezde, vile, ptice, stoku i ribe dunavske krstiše starim imenima iz
zavičaja da ih sve podseća na Srbiju koja osta negde u daljini... Narodu koji je počinjao
sanjareći da živi na svojim ostrvcima među Ugrima priviđala se cela Srbija."

Za cara Lazara podigoše privremenu crkvicu. Sa nekoliko crkvenih i slavskih ikona i

kandila, donetih iz Srbije, Sentandrejci ukrasiše njene zidove. Na dan osvećenja crkvice
narod je iznutra iskiti raznobojnim cvećem i ozeleni hrastovim, drenovim i klenovim
granama. Skupi se mnoštvo ravaničkih, pećkih, krušedolskih i hopovskih monaha... I
braća iz okoline... Narod je pobožno stajao okolo i radovao se kao da je podigao Visoke
Dečane."

"Rekao bih: ipak velik narod, velik u nesreći, dostojan sopstvene tragedije.
Činodejstvovao je Svjatjejši patrijarh Arsenije. Najbolji pojci i monahinje pevali su
psalme i molitve, a njihovi umilni glasovi oticali su neumitno niz Dunav. Narod je padao
ničice i, krsteći se, plakao od sreće."

Neizmerno naivan, ali, ipak, velik narod.

Patrijarh je ne samo duboko svestan nego i dostojan tragedije, čiji je protagonist. Poziva
se na apostola Pavla koji je pisao Korinćanima;

"... I gladujemo, i žednimo, i nismo odeveni, i tuku nas, i potucamo se... Kad nas ruže -
mi blagosiljamo; kad nas gone - mi podnosimo; kad nas grde - mi im se blago obraćamo."
Ako i mi izdržimo svu nesreću koja nas je zadesila, ličićemo svojom sudbinom na
apostole Hristove.

Zato i podigosmo ovo gnezdo vere naše da se u njemu u nevoljama i beznađu svijamo i
nalazimo pribežište dušama našim. Iako je naša zadužbina mala po veličini, velika je po
sušatstvu, jer je podigosmo na kamenu temeljcu koji se Hristos zove.

Mi smo narod rasejan i pogibeljan. Jedino uzdizanjem u veri, pameti i ljubavi možemo
doći do spasenja i do naših pravih moći... Ako treba, prinećemo i žrtvu za pravdu, jer
zemaljska stradanja rađaju nebesku slavu. - Mi smo privremeno izgubili svoju zemlju, ali
smo dušu svoju, srpsku i pravoslavnu sačuvali... Nikad i nigde ne smemo da zaboravimo
da dole u ropstvu ostaše naši najlepši manastiri: stara Patrijaršija, bela Studenica, žarena
Žiča, razbokorena Gračanica, Visoki Dečani, kneževa slavna Ravanica, despotova krasna
Manasija... Ostadoše onemele u mraku i ropstvu turskom. Mi ćemo ovde, u novoj zemlji,
ma koliko boravili, nove svetinje dizati da čuvaju i utvrđuju veru našu, da proslavljaju i
pronose slavu imena našega dok je veka i dok je sveta.

Zaboravite na mržnju i međusobice koje nas slabašne razjedinjuju i raslabljuju. "Među

sobom živite u miru. Gledajte da niko ne vraća zlo za zlo. Nego svagda idite za dobrim, i
među sobom, prema svima... Duha ne gasite, Proroštva ne prezrite."

Gde je duh slobodan, tu je i čovek slobodan

Čuvajte sveto pravoslavlje, kao oči svoje, od jezuita, unijata i kalvina. Molite se za sebe i
za njih da nam Bog svima podari razum i zdravlje. LJubite neprijatelje svoje. Ne činite
drugima što ni vama ne bi bilo po volji. Tako ćemo jedino moći da opstanemo zajedno sa
rimokatolicima. Utvrđujte se u pravdi, u istini, u veri pravoslavnoj. Uzdižite se iznad
ljudskih slabosti i poroka. Čuvajte duh svoj. Jer gde je duh slobodan, tu je i čovek
slobodan.
Mi moramo da se priviknemo i da ostanemo u tuđini, dokle Bog da i presto pećki ne
povratimo. A dotle, ne klonite duhom ni u nemaštini ni u sirotinju... I danju i noću,
svakoga časa, i svakoga trena, molite se za Srbiju, za svoju čeljad, za svoj mal, za berićet,
za sve nas. I za naš skori pobedni povratak u našu postojbinu.

Množite se u svojim domovima kao što Hristos traži i neka se vaši domovi ispune decom,
pesmom i hlebovima mnogim... Daj Bože, da i u ovim krajevima uskoro rasadite svoje
potomstvo pa da umnožimo nove crkve kao što se bilje u gradini rasađuje i množi u
proleće.

Neka ste blagosloveni, radosni i srećni u domovima svojim, na putevima, na bojištima, za

ralicama, za stadima, u vinogradima i na njivama. Ma gde bili."

Kad patrijarh siđe sa praga crkvice, narod sa svih strana, s ispruženim rukama, nagrnu i
grabeći se ko će pre i ko će više, pocepa komadiće njegove velike bele košulje. Da
ponese kući radi zdravlja i napretka čeljadi.

"Moramo iz fruškogorskih manastira da ponesemo sve štojesveto i vredno. Selićemo i

žive i mrtve, i duše i tela. Duše nek idu nebom, a mi ćemo s njihovim moštima, hladnom
zemljom... Gde je Sveti Lazar, tu su i naše duše, naša srca, naša krv i naša država. Oni su
nama, našem narodu, žiža u kandilu, svetlost u noći i vid očinji. Zato ima da ih nosimo
sve dok trajemo. Pa makar do kraja sveta. Ako ostanemo bez mrtvih, ostaćemo i bez
živih".

Carski je narod postao čergarsko pleme

Taman su se prilagodili, a sve im je išlo od ruke, pogodila su ih dva zla, pored hroničnih
zala - pogibija u ratovima i odolevanja nasrtljivim katolicima i podmuklom unijaćenju:
pomor je izazvala čuma, kuga, od koje se brane sujeverjima - vračanjem i bajanjem - i
verom, pričešćujući se uprkos zarazi. Posle epidemije, stravičan požar, koji je uništio tek
stvoreno s velikom mukom. U novim naseljima groblja se naglo šire. I te grozne nesreće,
iza kojih ostaju pustoš i rake, ipak su prolazne; ono što traje to su stalni pritisci.

"Dokoni i zli grof Stefan Zič, na čije su ostrvo i pustoliju Srbi pali, smišljao im je stalne
namete. Za njim carinici, desetičari, tridesetičari, dvorska komora, Budimska komorska
administracija, Dvorski ratni savet i brojni jezuiti, župnici i biskupi rimokatolički,
podsticani carskim savetnicima, kardinalima Kolonićem i Hevenešijem. Svesni su da tu,
kao došljaci, samo životare, preskupo plaćajući izvesnu slobodu, a duša im se neprestano
vije po Srbiji. Nije čudo što se pitaju: dokle ćemo radi časti i obraza da se selimo? Da
stalno idemo na Golgotu. Da goloruki hvatamo za noževe i da svojom krvlju, glavama i
svojim udovima plaćamo svoju i tuđu slobodu. Da dajemo život u najam. Carski narod
postao je, sticajem okolnosti, čergarsko pleme. A onda strašno pitanje, i tad i sad goruće:
kad ćemo (i mi) da postanemo kurve i da se podajemo svakom koji je od nas jači? Da
bismo živeli, kao što drugi rade. Da robujemo, ali da se ne potucamo po svetu. Da se
ustariničimo na jednom mestu bar za jedan čovečji vek. Da krvimo jedne narode sa
drugima, a mi da se kao neki jezuiti kikoćemo u prikrajku i da šićarimo. Da kao drugi
budemo plaćenici i sluge tuđina na svojoj zemlji.

Nikad... Čini mi se da smo mi, iako nesrećni zbog toga, od rođenja češće gledali u nebo
nego u zemlju. I radije verovali nebeskim prilikama nego zemaljskim. Možda zato što
robovi i siromasi na zemlji radije sanjaju o nebu nego njihovi gospodari... Nas Srbe treba
neko drugi da lupa po glavi, da se prenemo i osvestimo, ali i ta budnost kod Srba za
kratko traje... Kratke smo pameti i kratkog pamćenja. Nas pre čeka sloboda u carstvu
nebeskom nego u carstvu zemaljskom... Iako Jevanđelje kaže da stradanja donose slavu,
našem narodu je dosta stradanja. Više imamo mrtvih no živih. Naš narod još nije naučio
da hoda po zemlji... Sa zemlje gleda u nebo, kao u svoj dom...

Tako razmišljaju i raspravljaju u predasima između bitaka ili poljskih radova.

Bolje biti vojnik nego sluga

NJihov život je uslovljen žrtvovanjem za tuđu državu, koja im daje minimalne povlastice,
ne veće od ovih u Turskoj. Prolivajući krv za Austriju, moraju da trpe mnoga poniženja.
U bici kod Slankamena, deset hiljada Srba, na čelu sa podvojvodom Jovanom
Monasterlijom, pod komandom su princa Badenskog, stalno u nadi da će, ako pobede,
nastaviti pohod na Srbiju, te da će se vratiti na svoja ognjišta. Ili da beže u napušteno
otačastvo? Pa "Turci jedva čekaju da popunimo praznu Srbiju!"

U istoj regimenti među Srbima behu Stojan Vojinović Metohijac i Petar Rašković
Starovlašanin, koji razgovaraju u očekivanju juriša, oslonjeni na duge puške. Prepliću se
njihovi glasovi i razlozi:

"Kad bismo mogli bar svi odjedanput da izginemo i da pobedimo Turke u ime ćesara. Bar
bi naša deca tad dobila onu slobodu i vojvodstva koja nama ne daju, a kojim nas
obmanjuju... Zaradićemo mi veća prava ako ostanemo živi, a ako izginemo sve ćemo
izgubiti... Kad i od života ništa nemamo, bolje da izginemo nego da nas globe katolici -
Ugri i Nemci... Više volim da ratujem nego da budem sluga ugarskim vlastelinima i
spahijama. Ako moramo da budemo sluge, nama Srbima dolikuje da služimo jedino cara.
Nećemo da budemo jobađi, kmetovi, nego vojnici graničari pod vojnom upravom. Jedino
tako ćemo biti oslobođeni plaćanja desetka katoličkoj crkvi... Zar braća rimskog zakona
da nas mrze samo zato što više volimo da ginemo za njih i cara nego da oremo zemlju i
da im plaćamo desetak? Što više volimo da smo junaci nego da budemo kurve, da bežimo
da nas metak gađa u leđa. Bar da prećute svoj prezir i mržnju... Nije mi jasno što nas
staviše da jurišamo uz ovo golo brdo... Pa neće valjda ćesarski generali da gone svoje uz
goliju kad imaju nas! Srbi treba da krvave gaće na srpskoj krajini od Oršave do Like.
--------------------------------------------------------------------------------

"Ako treba podnećemo i žrtvu za pravdu, jer zemaljska stradanja rađaju nebesku slavu.
Mi smo, privremeno izgubili svoju zemlju, ali smo sačuvali dušu svoju, srpsku i
pravoslavnu. Nikad i nigde ne smemo zaboraviti da dole u ropstvu ostaše naši najlepši
manastiri: stara patrijaršija, bela Studenica, žarena Žiča, razbokorena Gračanica, Visoki
Dečani, kneževa slavna Ravanica, despotova krasna Manasija..."

--------------------------------------------------------------------------------

U tom kapetan Volf Rozenberg pozva Petra Raškovića i pažljivo mu u naručje predade
malo kudravo kuče, da ga nosi i da ga čuva dok se boj ne završi.

"Ovo kuče da čuvaš za vreme boja ko oči u glavi. Vredi više od tebe. Ako mu se nešto
desi, nema ti glave na ramenima.

- Razumem, gospodine. Mogu li da budem oslobođen od boja, kao čuvar pudlice?... Zar s
kučetom u naručju da jurišam?

- Moraš. Ti si pešak, možeš."

Srbi udariše na najgušće turske barjake

U opštem jurišu, Srbi, grupisani na čelu, prvi udariše na najgušće turske barjake.
Prolomiše se neki uzvici što liče na vučje arlauke i urlike... Kad bi najžešći sudar i kad
nasta vika, dreka, jauk i njiska, kuče se preplašeno istrže iz ruku Petra Raškovića i poče
da beži krivudajući između dve vojske...

"Držite ga, vredi ki čovek! Drži ga, drži...! - viče i trči Petar.
- De ćeš ludače? - viču na njega - poginućeš zbog kučeta!"

Jedva ga stiže u nekoj smrdljivoj močvarici... pade poklopački preko njega i zadrža ga u
rukama. Sav blatnjav u licu, kaljavih ruku i s umazanom pudlicom u naručju, ali radostan,
vrati se do svojih sustalih redova. Srbi pobediše i "dok su se jedni veselili, kapetan, koji
je s konja iz zadnjih redova gledao Petra kako juri za pudlicom po bojištu, dočeka ga
ljutito. Izgrdi ga i opali sabljom, a onda naredi da mu udare pedeset batina, i to da ga biju
sami Srbi, pošto mu skinu čakšire.

"Kad Srbi vojnici u horu glasno izbrojaše četrdeset udaraca po već oplaćenom Petru, iz
stroja puče puška i kapetan Volf se sruši s konja, koji pobeže galopom ka Dunavu, vukući
jahača na uzengiji...

Četiri godine u zlu dobro čekajući

Godine protiču, gorka iskustva Srba se gomilaju. Tuđinske zle sile spolja, ali i nesloga
iznutra - satiru ih. Oni traže da uz duhovnu vlast imaju i svoje vojvode, vlast svetovnu.
Kardinal Kolonić, oličenje pakosti, mržnje i zla, ruši srpske zahteve, savetujući
austrijskoga cara:

"Srbe treba još više obezglaviti, a ne da im postavljamo nove poglavare... Treba ih što
više rasturiti, osirotiti, iznuriti i takve prevoditi u uniju. Sad kad su malodušni i u tuđini,
treba da ih slomimo. Treba ih lagati, obmanjivati, zavoditi, slati na opasna bojišta. Što
dalje od Srbije. Da je zaborave. Treba ih slati protiv Francuza."

"Ne zamerajte našoj braći rimskoga zakona. LJubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one
koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas gone. Neka se
svako hrani svojom duševnom hranom. Neka svako žanje što je posejao. A mi, Srbi,
moramo da pazimo da nam duša ostane čista i pravedna u ovoj mutenjini i prljavštini
zemaljskoj što se skupila oko nas... Budite mudri, pametni milostivi, kao što Bog traži, pa
oprostite braći koji su u nemoći i slabotinji veru promenili. Pa ako se pokaju, i Bog ih
primi kao pokajnike, primite ih i vi među sebe, kao braću svoju."

"Poznajete srpsku narav i njihove prilike i štitite naše rimokatoličke interese. Vama u
svemu mogu da verujem."

Posle četiri godine, u zlu dobro čekajući, Srbima u tuđini bi jasno da skorog povratka u
otaybinu neće biti, da se njihova prava i teritorija sužavaju... da ćesar i jezuiti žele da ih
još više raseju, da od Srba krajišnika-militara odvoje Srbe težake i da ih učine ugarskim
kmetovima. Ukratko, da ih što pre ne bude. Mojsej Rašković iskazuje ono što gotovo svi
misle:

"Ćesaru i njegovim savetnicima... odgovara jedino da nas sarane na svojim bojištima ili
da nas pounijate i pretope. Izgleda da je za rimokatolike dobar samo mrtav ili pokršten
Srbin."

Patrijarh razmišlja da bi najbolje bilo da se Srbi presele u okolinu Požege i Pakraca, u

takozvanu Malu Vlašku - tamo su se Srbi naselili još pre sto godina, oko rečica Bijele,
Pakre, Orljave, Lonyice, a iznad njih uzdižu se Papuk, Psunj, Ravna i Požeška gora. (To
su krajevi u kojima su Srbi, ovih godina, zna se na koji način - nestali.)

Beč ima drugu računicu: prvo, da u najvećoj meri iskoristi Srbe.

"Srbi militari malo koštaju državu. Slabo se hrane jer dugo poste. Slabo se odevaju i
obuvaju, malo se razboljevaju. Dugo trpe... Prevazilaze druge u tegobi, u muci, u
pešačenju, u gladovanju i boju. Imaju bolje oko za pušku, bržu i čvršću ruku za sablju od
drugih. Treba im dati prava na novu teritoriju napismeno, ali to njihovo pravo nikad ne
sprovesti u delo... Mogu da biraju kraj u kome će da izginu ili da se utope. Svejedno je.
Bitno je: obezglaviti Srbe. Bez svojih predvodnika neće znati gde će ni šta će.
Smenićemo ili otrovati patrijarha Arsenija i podvojvodu Monasterliju i episkopa Isaiju
Đakovića jer su tvrdokorni i naći ćemo mekše ljude mesto njih, koji će nam u svemu biti
poslušni.

Srbima, i vođama i narodu, jasno je da moraju suzbiti izdaju u sopstvenim redovima.

Takav je obračun sa unijatskim episkopom Petronijem LJubibratićem, koji se ustoličio u
Pakracu, uz pomoć jezuita. U svojim propovedima Petronije se ostrvio na svoju
pravoslavnu crkvu nazivajući je pasjom, šizmatičkom, jeretičkom i paganskom. Unijati
su dobijali mnoge povlastice. Ali Bog kazni Petronija teškom bolešću i on se poče kajati i
moliti Patrijarha srpskog za oproštaj. Patrijarh Arsenije bi prinuđen da krene u Pakrac sa
svojom svitom i vladikom Isaijom.

Ne zamerajte našoj braći rimskog zakona

Razjareni narod je pokušao da kamenuje pokajnika Petronija i njegove sledbenike unijate,

koji su se prodali jezuitima, kad se na vratima pojavi Arsenije sa žezlom. Sve zamuče.
Podiže žezlo uvis kao pretnju i viknu:

"Nemojte više da grešite dušu. Vidite da je čovek nemoćan. Pokajao se. Treba ga žaliti, a
vi mu već polumrtvom pretite. Kakav ste vi to narod? Kakvi ste vi Srbi? Gde vi je duša?"

Pribravši se, izgnani Patrijarh srpski održa nadahnutu i potresnu besedu svojim
vernicima. To je beseda mučeničkom narodu o snazi duha. Duše čuvajte više od imovine,
više od sveta.
"Ne zamerite našoj braći rimskog zakona i ne uzvraćajte im rđavim načinom. LJubite
neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i
molite se Bogu za one koji vas gone. Neka se svako hrani svojom duševnom hranom.
Neka svako žanje što je posejao. Ali, mi Srbi moramo da pazimo da nam duša ostane
čista i pravedna u svoj mutenjini i prljavštini zemaljskoj koja se sakupila oko nas... Kad
Petronija obratimo u našu staru veru, pokajaće se i povratiti i drugi Srbi unijati kad vide
da se episkop pokajao i povratio. Ali vi budite mudri, pametni i milostivi, kao što Bog
traži, pa im oprostite kao braći svojoj koji su u nemoći i slabotinji promenili veru, ali se i
pokajali. Pa ako ih Bog prima kao pokajnike, i vi ih primite između sebe kao braću
svoju... Ne osuđujte ih, ne svađajte se i ne kamenujte ih kao danas što ste se nečasno
poneli."

Sledi Petronijevo veliko javno kajanje u crkvi. Ipak, kad iziđoše iz hrama, na Petronija iz
naroda polete nekoliko kamenica, što razljuti vladiku Isaiju, koji očita narodu ovu
neprijatnu lekciju:

Vi što svece u zlu prizivate, a u dobru psujete

"Zar tako, Srbi, Srbljani, Rasijani, vi koji sejete a ne žanjete, vi što gajite a ne uzbirate, vi
što se krstite a na Boga udarate, vi što svece u zlu u pomoć prizivate, a u dobru psujete, vi
što braću svoju mrzite, vi mrzitelji sebe, vi što ne živite, vi što se svakim danom sve više
saranjujete, vi što obdan gradite, a obnoć satirete, vi što se i osvećujete i obesvećujete,
kad ćete progledati, kad ćete mesto noći ugledati dan? Urazumite se i izmirite među
sobom pre no što postradate."

"Nemoj tako oštro sa narodom, Isaija - opomenu ga tiho Arsenije.

Moram da im skrešem.

Nije sad trenutak

Istina ne treba da bira vreme.

Bira još kako, Isaija. Sve bira vreme, i istina i laž."

Dan i noć bežeći,sa svojim osirotelim narodom

Osećate, nadam se, da je tad u Srba, koji su bolovali za Srbijom, čeznuli za njom kao za
obećanom zemljom, vera bila isto što i život, a ne prazna forma. Zato su odolevali i
Turcima, i gorim od Turaka, katolicima. Sa svih strana bili su ugroženi, a nigde spasa ni
ishodišta za srpsko pleme ne beše. Kao danas? I više i gore. Posle - slaba je reč -
odvratnog, ponižujućeg i pretećeg pisma kardinala Kolonića, pomišljaju da se obrate
ruskoj carici da ona uzme u zaštitu naš narod, pod Turcima, pod Mlečićima i pod
Ćesarevcima, jer je razdeljen i obespravljen. Da, baš kao danas! Arsenija, ipak, više
brine: kako na ovolikom prostoru da ujedinimo duh Srba u Ugarskoj, u Hrvatskoj, u
Srbiji, u Hercegovini, u Bosni, u Crnoj Gori i Brdima kad nas toliko granica, toliko vode,
toliko gora deli! Kako? To je moguće samo čistom verom.

I tada je Rusijaimala prečih poslova od srpskih nevolja; ali se davljenik i za slamku hvata,
pa tako i naš patrijarh Arsenije Čarnojević. Sa vladikom Isaijom piše pismo u Rusiju,
takvo da će morati da zaplaču, da se smiluju na našu nesreću i da istinski pomognu.

Spustite me belom lađom niz plavi Dunav, kroz nove srpske krajine

"Dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, kao lađa na pučini
velikog okeana, brzamo čekajući kada će zaći sunce i pokloniti se dan i proći tamna noć i
zimska beda što nad nama leži. Jer nema onoga što nas savetuje i od tuge što nas
oslobađa. Muka naša udvostruči se i rekoh sa suzama:

"Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati?...

Ustani, Gospode, zašto spiš, zašto lice Tvoje, Bože naš, okrećeš od nas?

I opet vaskrsni, Gospode, pomozi nam imena Tvojega radi!

Tako svagda ridanje ridanju pridodajemo i niotkud pomoći ne možemo dobiti. Sa svim
našim osirotelim narodom slavenosrpskih sinova, od prvih pa do poslednjih, kako
duhovnih tako i svetovnih, naroda svakoga čina što postoji, smerno i pokorno i skrušeno
suzno moljenje opšte svih činimo gospodstvu vašem. Mojsejstvuju nam, kao rodu
izrailjskom u Egiptu, pred njegovim najnepobednijim i avgustejšim monarhstvom, jer
znamo da u odvažnosti ne oskudevaš. Završavajući ovo dakle, bogatome u milosrđu i
silnome Bogu preporučujem vlasti dostojnu vašu uzvišenost.

--------------------------------------------------------------------------------

"Vi što sejete a ne žanjete, vi što gajite a ne uzbirate, što se krstite a na Boga udarate, vi
što sveca u zlu prizivate a u dobru psujete, vi što braću svoju mrzite, vi mrzitelji sebe, vi
što ne živite nego svakim danom sve se više sahranjujete, vi što obdan gradite a obnoć
satirete, vi što se osvećujete i obesvešćujete, kad ćete progledati, kad ćete umesto noći
ugledati dan? Urazumite se, i međusobno pomirite, pre nego što postradate!"

--------------------------------------------------------------------------------

Meseca oktobra 29. dana 7213. godine."

Osećam da prepričavajući samo glavne događaje, i padajući u greh parafraze,

osiromašujem sliku ovog izuzetno vrednog romana, u kome ima divnih lirskih pasaža,
potresnih scena, oduhovljenih likova. Ništa ne stižem da kažem o mladom ravaničkom
monahu Danilu, koji će se lišen straha jer bogat verom, vratiti u carsku zadužbinu da na
njenim vratima bude razapet; ni o mučnim prizorima pustošenja Srema i fruškogorskih
manastira srpskih, pa čak ni o seobi moštiju cara Lazara iz Sent-Andreje u novu
Ravanicu, čije je putovanje Dunavom, a zatim nošenje preko Fruške Gore u Vrdnik,
pobožno pratio, još duhovno veličanstven, nesrećni srpski narod, koji živi za svetinje,
klanja im se, zaslužujući naše duboko klanjanje. (Pa se pitam: zar su savremeni
autonomaši, zar smo mi, i oni u Crnoj Gori, i mondijalisti koji nas okružuju i kuže -
zacelo potomci tog naroda? Bez istorijskog pamćenja, a time i bez sluha za svete zavete,
kao da se vratismo u varvarstvo, koje je antikultura.)

Patrijarhova smrt, pod krajnje sumnjivim okolnostima u Beču, a potom i brzo iščeznuće
njegovog naslednika Isaije Đakovića, što je samo drugi, ali ne i poslednji čin
obezglavljivanja Srba, zaslužuje da se upamti. U poruci koju diktira Isaiji pred smrt,
Arsenije koji se nada da će mu se bar duša vratiti u Srbiju, govori srpskom narodu u
Ugarskoj:
"Molite se za mene, a ja ću se moliti pred Bogom i svetim Savom za vas. Da vam podari
da se bar vi mlađi vratite u Srbiju i da me prenesete sa sobom. Ostavljam vam u amanet
da me sahranite u porti naše Pećke patrijaršije. - Braćo Srbi, ne težite nikad više sili i
slavi zbog koje od Dušana, preko Uroša, Vukašina i Lazara sve ispaštamo. No težite
čovečnosti, pravdi, mudrosti i istini. Tako ćete se proslaviti na zemlji i uzneti na nebo... -
Ne dajte da vas nevolje savladaju, ožaloste i utuku. Ne gubite volju za život. Budite
svakad vedri i bodra duha. Ako biste i stradali zbog pravednosti, budite blaženi. Ne dajte
se od njih ni uplašiti ni zbuniti, nego Gospoda Hrista držite svetim u srcima vašim,
svagda spremni na odgovor svakom ko traži razlog nade, koja je u vama, samo s blagošću
i sa strahom, imajući dobru savest da se oni što ruže vaše dobro vladanje u Hristu
osramote u onom za šta vas klevetaju. Bolje je, naime, ako hoće volja Božja, da stradate
čineći dobro nego čineći zlo."

"Ako ispustim dušu ovde u Beču, spustite me belom lađom niz plavi Dunav kroz nove
srpske krajine, kroz srpska sela i gradove, a narod će mi mrtvom suditi. Ako se bude
skupio na obale Dunava plačući, znači da sam se dobro borio. Da nisam uzalud živeo. A
ako ne siđe na vode, neka mi se Bog smiluje što sam izneverio njihova nadanja."

--------------------------------------------------------------------------------

"Braćo Srbi, ne težite više sili i slavi, zbog koje, od Dušana, preko Uroša, Vukašina i
Lazara ispaštamo. No težite čovečanski, pravdi, mudrosti i istini... Ne dajte da vas
nevolje savladaju, ožaloste i utuku. Ne gubite volju za život. Budite svakad vedri i bodra
duha. Ako biste i stradali zbog pravednosti, budite blaženi."

--------------------------------------------------------------------------------

Patrijarh bez patrijaršije

Smrt se, kao noć, polako spušta, a patrijarh Arsenije koji tone u večni san zamišlja
planine oko Peći, lagano puzi stazicom ka isposnici u Rugovu, nazire zapis u porti
Patrijaršije gde bi želeo da počiva, a u očima mu meko nebo Metohije. Poslednje reči mu
behu:

"Ne kidajte veze sa Pećkom patrijaršijom, sa Srbijom... Tamo je naša majka, Srbi, imajte
to svakad na umu... Svuda crkve... Držite krst... ne kid..." - ali mu glas zamre i ruka sa
čvrsto, u grču, stisnuta tri prsta osta ukočena na čelu. Prekide se i reč i dah, i izdahnu
Arsenije pastir Srba, patrijarh bez patrijaršije."

Ta potresna istorijska povest, palih na veliku ispovest jednog naroda, našeg

mnogostradalnog, treba i danas, vo vjeki vjekov, da odzvanja i živi u srcima našim: da
uprkos strašnim iskušenjima, ostanemo duhom veliki istorijski narod, da ne padnemo u
mrak zaborava, da se ne strmoglavimo u ponor varvarstva.