Anda di halaman 1dari 300

Biblioteka

AB OVO

EDICIJA BRANIEVO

Biblioteka
AB OVO

Urednik
Aleksandar Luki

Korice
Anri Matis, La Dans

Biblioteka
POETIKA

Urednik
Jovan Deli

Aleksandar Jerkov

SMISAO (SRPSKOG) STIHA


knjiga prva

DE/KONSTITUCIJA

Institut za knjievnost i umetnost


2010

pre

PESMA O PESMI LAZE KOSTIA


I AUTOPOESIS
(Autoreferencijalnost Santa Maria della Salute)
Tumaenja jedne od najlepih i najzanosnijih dugih pesama srpske
knjievnosti, Santa Maria della Salute Laze Kostia, pokazala su jeziko, stilsko, formalno, semantiko, kontekstualno, poetsko... bogatstvo
Kostievih stihova. Zajednica interpretatora kako drutvo tumaa
naziva Stenli Fi saglasna je da ova pesma pokree kritiku/interpretaciju poezije. Sama odluka da se neko delo tumai podrazumeva da
zajednica prihvata kako poezija kao takva ima neku vrednost. Klasian hermeneutiki krug da se znanje zajednice tumaa o vrednosti
poezije temelji na poznavanju vrednosti pojedinih pesnikih dela, a
da u analizi pojedinih pesnikih dela tumai zapravo podrazumevaju
vrednost poezije kao takve ovde dobija jednu posebnu, socijalnu
dimenziju. Metodolokim pitanjima tumaenja pesnikog teksta pridruuje se pitanje ulaska u neku zajednicu tumaa. Kako postajemo
tumai poezije Laze Kostia a to je istovremeno i pitanje o smislu
tumaenja Santa Maria della Salute, zbog koga se valja na trenutak
osvrnuti na istoriju ovog referata.
Osnovne vrednosti Santa Maria della Salute Laze Kostia dugo
sam razumevao prvenstveno u njenom jezikom bogatstvu i stilskoj
virtuoznosti. Kada je, meutim, tokom vremena Kostiev pesniki
govor toliko zahvatio moje oseanje stiha da je zapravo kostievski
stih postao jedan od osnovnih vidova vrednosne norme koju sam prihvatio, tada su se vrednosti njegove pesme ponajvie iskazivale u najrazliitijim semantikim sklopovima iz kojih su nastajali metafiziki
aspekti ljubavi, greha, pokajanja, zanosa, ivota i drugi, svi obeleeni

De/konstitucija

jednom potajnom misterijom vremena. Docnije sam sve to proirio


projektujui Kostievu poetiku spram romantizma, simbolizma i
moderne, to je otvaralo knjievnoistorijske perspektive i podsticalo
mnoge reinterpretacije.
Kada sam proletos1 poeleo da za ovaj skup krajnje saeto izloim
jedno intenzivno itanje Santa Maria della Salute, Kostievi stihovi su
se opirali pokuaju da se logiki koherentno izloe pojedinani uvidi,
interpretacije zasnovane na nekim od detalja kojima sam pridavao poseban znaaj, a za koje sam smatrao da nisu u dovoljnoj meri istaknuti
u kritikim tekstovima koje sam poznavao. I vie od toga zakljuci
o odnosu Kostieve duge pesme prema nekim stihovima iz njegovog
ranijeg pevanja, o kontekstu u kome se ova pesma javlja i ita, kao i
svako tumaenje njenih antropolokih, refleksivnih ili istorijskih sekvenci, zavravali su zahtevom da se izvede jedna optija teorija poezije: mo Santa Maria della Salute ne poiva samo na selektivnom
zahvatanju pesnikih kvaliteta, na dostizanju umetnikih vrednosti
poetikim angaovanjem pojedinanih kvaliteta; duga pesma Laze
Kostia je delo po kome se moe meriti pesnitvo uopte. To je razlog
to nee biti izloeni svi detalji traganja za idejom pesnitva skrivenom u Santa Maria della Salute, ve samo autoreferencijalna estetika
perspektiva Kostievih stihova.

1 Godina je 1991, jo nije izbio rat, za koji sam verovao da je nemogu. Leto

sam proveo u Americi obilazei univerzitete i izdavae. Te jeseni trebalo je


da napiem prvi deo knjige o metafikciji. Helen iz Stanforda Don sa Kornela naglo su za to izgubili interesovanje, ali ne vie od mene, koji sam ostao
zgranut razvojem dogaaja. Prvih dana, dok sukobi jo nisu poeli, u dvoritu
porodine kue mog dede, ubijenog 1942. nakon to su ga ustae pet dana
muile, sahranjenog bez obeleja uz jedan put pored ume, ula je grupa njihovih naslednika i sruila mali spomenik koji su njemu i njegovom bratu,
ubijenom u logoru Stara Gradika, podigli moji ujaci, oni koji su preiveli,
tetka i mama. Nae dve kue i mali zamak koji je podigao ujak, mitska figura
iz mog detinjstva, uskoro su spaljeni.

Pesma o pesmi Laze Kostia i autopoesis

***
Tamo gde zastaju tumaenja metafizikih aspekata ljubavi, zanosa, pokajanja, refleksije, istorije i dr., zainje se potreba da se utvrde
poetiki mehanizmi koji sloene metafizike sisteme omoguuju u
stihovima. Santa Maria della Salute ve figurom odreenom u svom
naslovu ima pozdravni, da ne kaemo salutativni ton, kome se
pridruuju ispovedni i pokajniki stav subjekta preobraenog novim
zanosom i jednom novom verom. Prve tri strofe ispevane su u znaku figure obraanja, apostrofe. No gledajui sa stanovitva njihove
uloge (uvod u pesmu i objanjenje prolosti koja odreuje poloaj
subjekta), moglo bi se rei da je otvorena mogunost da se one u itanju preinae u deskripciju. Apostrofa, meutim, podrazumeva ivo
prisustvo ne samo onoga koji se obraa ve i onoga kome se pesma
obraa, to semantiko polje prvih strofa odreuje unutar jedne komunikacijske situacije. Kostieva pesma, prema tome, otkriva svoju
vokativnu prirodu. Sa druge strane, kao to kae Donatan Kaler
tumaei Odna, apostrofa je figura koja spaja izgovaranje i deavanje.
Pesnikovo pokajanje nije nikakvo opte stanje o kome se izvetava,
niti je to promena koje je pesnik svestan kao neega to se dogodilo.
Pokajanje se u svim svojim performativnim moima odigrava upravo
pred itaocem: nije znaaj molbe za oprost i pokajanja u prizivanju
svetice i biblijsko-istorijskim konotacijama, ve u performativnoj
moi da se preobraanje u samim stihovima predstavi kao stvarno.
Ono o emu Kostievi stihovi pevaju, to se u punom smislu rei
upravo u njima i odigrava, pretvara u pesniki in. (Izrazi performativna mo i pesniki in, naravno, podseaju na Ostina i Serla,
ali ih ne treba identifikovati sa analitikom filozofijom jezika, niti sa
njenim refleksijama u teoriji knjievnosti kod, recimo, Elisa i Meri
Pret, ve se ovde koriste kao indikatori specifinih jezikih procesa
u stihovima).
Ako je apostrofa, kao to dalje dodaje Kaler, uvek svojevrsna invokacija muze, u tom sluaju je lako razumeti semantiko proirenje
pokajanja izvedeno u ovim strofama: preobraanje je put ka vredno-

De/konstitucija

stima, zato valja oekivati da se vidi kakvo je preobraanje pa e biti


oigledno gde su u pesmi odreeni njeni najvii kvaliteti. Obraanje
je uvek voljni in, te prema tome pesnik preuzima odgovornost da se
mora ispuniti svaki zahtev koji je unapred postavljen. Kada progovori
o svome pokajanju, subjekt se pokajao, ali kada ga pesniki objavi, on
onda umetniki potvruje da je ono bilo nuno i da se ta nunost ogleda u pesmi. Nunost pokajanja je smisao iskustva koje subjekt unosi u
pesmu.
Priroda zahteva koji pesnik sebi postavlja potpuno je jasna nakon
etvrte strofe u kojoj pesnik, napokon, za sve svoje patnje i svetsku
muku preuzima svu krivicu to god je muke na mene bilo, / da nikog
za to ne krivi svet, jer sve je to zbog njega samog, s ove glave ca lude.
Pre no to se pesniki subjekt proglasi krivim za svoj ivot u svetu,
ve je figura obraanja, apostrofa, odredila da se svet ne pojavljuje
kao referentna vrednost onoga o emu se peva: svet se u apostrofi
povlai pred subjektom. Santa Maria della Salute u svom vokativnom
ishoditu i modusu apostrofe odreuje unutranju perspektivu pesme i njenih semantikih slojeva Diskurs pesme, figuracija, okrenuo
je semantiku perspektivu sa plana referencije i kontekstualizacije na
autoreferencijalno potvrivanje.
Sa inom pokajanja Kostieva vila se i pojavljuje, ne pre, ostavljajui itaoca u prvi mah u nedoumici da li se to sama svetica pojavila?
Tad moja vila preda me granu,
lepe je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
(...)
Kae li se tad, osnovno pitanje ostaje kada je to pesnikovo tad?
Da li u sred molitve, kao nagrada za iskreno pokajanje? Ili je molitva
ipak morala da bude plod te pojave, posle koje je pokajanje nuno?2
2 To bi ukinulo jednokratnost ovoga tad kao prvog vienja koje dolazi tek posle

sznanja. Ona koja dolazi kad njojzi gove, moe doi kad god ushtedne, pa ipak,
kao boja milost, koja se izliva po volji bojoj, ipak podrazumeva da e onaj

10

Pesma o pesmi Laze Kostia i autopoesis

To bi ukinulo jednokratnost ovoga tad kao prvog vienja koje dolazi


tek posle sznanja. Ona koja dolazi kad njojzi gove, moe doi kad god
ushtedne, pa ipak, kao boja milost, koja se izliva po volji bojoj, ipak
podrazumeva da e onaj na koga se izlije biti nagraen kada njegov
podvig to omogui, ne i obezbedi kao neto to mora biti zbog podvinika a ne po vinjoj volji. Priroda lepote i posveenosti neem uzvienom, emu se pridaje sva vanost u prethodnim stihovima, dovedena
je u pitanje, a ekstatini odnos ivota, greha, nepravde i stradanja,
enje, snova i krivice potinjen novoj lepoti.
Ton distanciranog potovanja iz prethodnih stihova dopustie da
vila ne bude svetica od koje se trai oprost grehova, ali je jedno nesumnjivo: iz crnog mraka ona mu svanu k pesma u zorin svit. Prizvana
vila, koja jo uvek moe biti i sama pesnika muza, jeste kao pesma.
Ili, moda, i jeste pesma!
Tu smo, dakle, pred pitanjem mimo koga itanje i tumaenje stih
po stih, strofu po strofu ne moe da se nastavi. ta je uopte Kostieva Santa Maria della Salute? Umesto knjievnoistorijski poznatih
odgovora, koje sam ranije nazvao istraivanjem metafizikih aspekata,
smisaonih slojeva i umetnikih kvaliteta Kostievih stihova, na ovo
pitanje odgovara sama Kostieva duga pesma.
Susret sa vilom na poetku pesme priziva poentu koja e uslediti tek na kraju, kada se ponovo progovori o njenim dolascima; naa
deca pesme su moje, / tih sastanaka veiti trag. Ona je k pesma, i to je
razmera njene lepote i blistavosti, a susreti sa njom raaju poeziju, pa
je prema tome lepota pesama, plodova njihovih susreta, odreena u
njoj.3 Ona je k pesma, nisu pesme kao ona, ali tu nije re o poreenju supstancija nego o istovrsnosti kvaliteta. Lepota, dakle, nije ono o
emu se u pesmama govori, ve ono to pesme same po sebi jesu. Krug
u kome je pesnik izjednaio lepotu svoje drage i pesama pokazuje njihov transcendentalni identitet. To se ne pie, to se ne poje, kae pesnik,
na koga se izlije biti nagraen kada njegov podvig to omogui, ne i obezbedi
kao neto to mora biti zbog podvinika a ne po vinjoj volji.

3 Ona je k pesma, nisu pesme kao ona, ali tu nije re o poreenju supstancija

nego o istovrsnosti kvaliteta.

11

De/konstitucija

to samo to duom probije zrak. To se i ne razume izuzev u idealnom


susretu sa njom, to je i raju prinovak drag, a jedini put saznanja je da
to tek u zanosu proroci slute...
Ukoliko su Kostieve pesme deca njihovih sastanaka, tada je i pesma
Santa Maria della Salute upravo jedan takav sastanak. I dok pesma Santa
Maria della Salute peva o pokajanju, vili, susretu sa dragom, ona o kojoj
se peva, u svom nebeskom spoju sa pesnikom, to je i raju prinovak drag,
ve jeste u njegovoj pesmi! Njena vilinska nemost progovara onako kako
se govoriti ne moe, jer to se ne pie, to se ne poje, / samo to duom probije zrak. Pa ipak, iako ne govori ono to jeste, samim tim to jeste ono
to se u pesmi govori, pesnikova vizija ispunjava samu sebe. Pridajui
mo govora neizgovorljivom, Kostieva pesma na jednom viem nivou
od romantiarskog prizivanja mrtve drage postie poetiku prosopopeje.
Kako bi se reklo, mislei na De Manovo tumaenje retorike romantizma,
izgovaranje onoga to se ne moe izgovoriti zadovoljava najvie zahteve
za sublimnim i transcendentalnim. utljivo progovaranje pesme u ime
onostrane nemosti, smisao odsutnog pribavlja u stihovima, a ne u nekoj
naknadnoj poetskoj metafizici.
Ukoliko je ova zavrna objava u pretposlednjoj strofi upravo sutina pesnitva koje sebe izgovara, onda je mnogo lake razumeti zato
je poslednja strofa Santa Maria della Salute podlona kritici: ona je
naprosto skoro suvina i vie govori o oekivanom, poznatom zanosu
Laze Kostia i potrebi da se zadovolji jedan psihiki mehanizam, nego
to je organski deo pesme. Pitanja postavljana o kraju Santa Maria
della Salute ovim dobijaju jedno posebno objanjenje.
Nije prilika da se upustimou razmatranje prosopopeje kao opte
figure pesnitva: jezik govori o onome to je odsutno, pesnitvo otkriva
odsutnost onoga to pesniki progovara. Uz Sintiju ejz i Hilisa Milera, pozne De Manove eseje mogli bismo itati u kljuu jedne nove
retorike knjievnog diskursa. Ono to, meutim, mora biti blie razmotreno jeste pitanje autoreferencijalnosti. Ukoliko Kostieva pesma
zapravo izrie samu sebe, u tom samopotvrivanju krije se pesniki
mehanizam koji upuuje na samo izvorite poezije.
italac je uvuen u vrtlog stihova ija je energija zatvorena u jedan paradoksalni, zakrivljeni prostor. Referencijalna snaga koja treba

12

Pesma o pesmi Laze Kostia i autopoesis

da odredi snagu pesnikovog preobraaja, snagu njegovog doivljaja i


spoznaje, zanosa i vere, preusmerena je na autopoetiki nivo gde kruenje potvruje neizgovorljivost lepote. Bez energije iezlog referenta
pesma bi se utopila u deskripciju nekog pesnikog sveta, ili bi bila
senka jedna pesnike vizije. Ovako, mogunost da se ue u pesniki
semantiki sistem, ali ne i da se on napusti, doputa paradoksalnu komunikacijsku situaciju: poruka je preneta, ali nije izgubljena na adresi
primaoca, niti je primaocu doputeno da je prevede u neki novi, na
primer psiholoki realitet.
Osobenost Santa Maria della Salute Laze Kostia je u dvostrukom
skrivanju ovog kruenja: mestima neodreenosti i razbijanjem vremenskog i istorijskog odnosa izmeu strofa, sa jedne strane, a neopisivanjem lepote sa druge strane, misterija poetske autoreferencijalnosti
je ostavljena (kao to Kosti i sam kae) da je tek u zanosu proroci
slute.
Kada je eleo da odredi dubinu pesnike imaginacije, legel je u
romantinoj ironiji posegao za figurom romantiarske beskonanosti i
transcendencije. legelovo vienje beskonanosti poezije, ali moglo bi
se tu dodati i vienje beskonanosti ljubavi, vezano je za romantiarsku estetiku uzvienog. Ima li uzvieno da ostane to to jeste, onda ga
mora krasiti jedna vrsta neprikosnovene transcendencije, a to e u isti
mah rei i da se transcendentalno ne moe konano preneti na stranu
ovostranog. U knjievnosti je legel tako pronaao onu vrstu poezije
koja objavljuje samu poeziju: objavljujui je, ona ostaje na strani komunikacije, imajui u objavljenom neobjavljeno tog objavljenog, ovo
pesnitvo postaje apsolutna, transcendentalna poezija.
Lako je, naravno, raspoznati da ovo reenje osnovne metafizike
protivrenosti pesnntva batini kantovsku, pa i hjumovsku estetiku,
kao i to da je u domenu razumevanja knjievnosti obeleeno idejom
kako je literatura vid prikazivanja neprikzzivog to je jedno od najirih odreenja modernog. U tom pogledu, modernost ovakve poezije
obezbeena je sama u sebi i ona ne spada niti u tematske ravni, niti u
ispitivanje oblika, ve je to njeno imanentno svojstvo.
Idui unekoliko za ovakvom hermeneutikom inspiracijom, Hajdeger je u Helderlinu video pesnika pesnika, onoga ko upravo stvara

13

De/konstitucija

sutinu poezije. Hajdegerove interpretacije su podlone kritici, ali je


zahtev da se sutina pesnika vidi u sutini poezije koja obelodanjuje
sutinu pesnitva zapravo ultimativan zahtev do koga se mora probiti
svako itanje poezije: ne stvara li se u stvaranju poezije sutina pesnitva, to pesnitvo bi bilo samo knjievnoistorijski funkcionalno.
Gledano iz ove perspektive, sasvim je jasna priroda knjievnoistorijskog procesa u kome mnoge itane i popularne pesme iezavaju,
a zajednica italaca i tumaa, od ijih problema smo krenuli u ovo
istraivanje, ostaje privrena nekim remek-delima. Moglo bi se rei da
je stvaranje pesme u kojoj se obelodanjuje sutina poezije ona osobina
koja pesnika ini demijurgom.
Santa Maria della Salute razotkriva prirodu ovog stvaranja i u onim
diskontinuitetima koji, gledano sa logike take gledita, zahtevaju
kontekstualne dopune: da Kosti govori o iskustvu nekih svojih ranih
pesama, da govori o iskustvu nekih svojih stvarnih zanosa, i da iz jedne
knjievne epohe uvodi u drugu. Ova knjievnoistorijski neophodna
tumaenja, meutim, ne potvruju da je pesma vrhunsko delo, dok je
to osnovna perspektiva itanja Kostieve objave stvaranja pesme kao
stvaranja sutine poezije.
Mimo romantiarskog patosa i metafizike pesnitva, vrsta pesama
o poeziji moe se izdvojiti u zasebnu kategoriju, kao to je to sredinom
ezdesetih uinio Rene Velek, predlaui u jednom saoptenju da se
takva poezija nazove metapoezija. No metapoezija moe odreivati i
samo tematiku, a ovde nije re o tome da se samo tema pesnitva javi
u poeziji, ve, kao to to Santa Maria della Salute pokazuje, da se drama pesnikog stvaranja pretvori u pesniku figuraciju. U tom smislu,
moe se rei kao to to ini Franko Ferui, koji se pri tome poziva
na neke Kolridove stavove svako delo otkriva tajnu svoga nastanka
i o njoj negde progovara. No samo najvea ostvarenja u tajni svog
nastanka otkrivaju tajnu pesnikog nastajanja, te je to distinktivna
crta koja Kostievu dugu pesmu izdvaja meu najvrednija ostvarenja
Pevati o poeziji, da li je to radikalno samooboavanje, da li je to
znak nedostatka punoe sveta, pa prema tome vid bespomonosti,
pita se Hajdeger kritiki produbljujui sumnju u predmet svoje analize. Idui za ovom napomenom, koju sama Hajdegerova interpretacija

14

Pesma o pesmi Laze Kostia i autopoesis

sistematski odlae u stranu, Moris Blano je jo radikalnije posumnjao


da li se ono to je izreeno u knjievnosti koja otkriva svoju pesniku
prirodu moe uzimati sa tragikom ozbiljnou koja pripada svetu,
te da je moda vea snaga objave prirode poezije tamo gde se njena
stvorenost prikriva njenom snagom delovanja. Blanoova dilema, koja
poeziju kao stvaranje poezije ne afirmie u svetu delatnih subjekata,
ve u dalekom liku samoubistva, moe da pomiri dve suoene strane,
referencijalnu i poetiku, pred licem smrti. Kostievoj dugoj pesmi
takva perspektiva ne nedostaje, ali priroda prigovora kojeg je Hajdeger bio svestan, a Blano ga naroito istakao, jedva da dotie Santa
Maria della Salute, jep ova pesma ne polae svu svoju snagu na objavu pesnikog stvaranja, ve to stvaranje objavljuje u svemu o emu
govori. Re je o tome da Kosti ne peva o pesnitvu kao takvom, ve
pesnitvo kao takvo peva u njegovoj pesmi. Referencijalni kapacitet
ispovesti, pokajanja, obraanja, zanosa i svega drugog to prosijava
u Kostievim stihovima, prethodi transcendentalnom identitetu pesnitva i vile, pa je pesnika vizija ispunjena iskustvom sveta pre no
to autoreferencijalna estetika perspektiva prevagne. Iako je, kao to
podsea Sloterdajk, o Orfeju sauvano samo mitsko svedoanstvo, a
ne i njegovi stihovi, to treba da potvrdi vajkadanje prvenstvo svedoanstva u odnosu na posvedoeno, Kostievi stihovi prvo svedoe
o svetskoistorijskoj sudbini subjekta i kada ga, naposletku, prepuste
autopoetikim silama pesnitva, razlozi postojanja i zlehude ovekove
sudbine pod kapom nebeskom ve su se obistinili.
Ovde se naziru temelji jedne nove teorije pesnitva koja nee tumaiti njegovu jeziku zasnovanost i semantiku ispunjenost, pragmatiku smisaonost i knjievnoistorijsku odreenost i sl., nego e se pitati
kako u svemu tome sutina poezije SE stvara. Dok je istorija knjievnosti i njenog tumaenja obeleena razliitim vidovima MIMEZISA
i bunta protiv ovog koncepta, u ovakvom tumaenju, na koje nuno
navodi Kostieva poezija, a posebno Santa Maria della Salute, otkriva
ce AUTOPOESIS. Fenomenoloki ustrojen govor o knjievnom delu
kao dovoenju do postojanja teorija autopoezisa smenjuje uvodei u
zajednicu tumaa govor o pesnitvu kao dovoenju do stvaranja.

15

UMESTO VELIKE TEORIJE


(hermejeutika)
Uvek postoji neko jezgro interesovanja u knjievnosti i ono ne
mora biti do kraja osveeno. Recimo, vrednosno opredeljenje nije
isto ako se u njegovom korenu nalaz pesme Branka Radievia ili Jovana Sterije Popovia, Laze Kostia ili Vojislava Ilia, Jovana Duia ili
Vladislava Petkovia Disa. Nije isto da li se najradije ita Kad mlidijah
umreti, Santa Maria della Salute i Himna vekova, ili se najradije
zastaje nad Sterijinim Nadgrobijem samome sebi, Kostievim Spomenom na Ruvarca i Lamentom nad Beogradom Miloa Crnjanskog, na Staroj pesmi Vojislava Ilia, Proletnjoj elegiji Rastka
Petrovia ili Nastasijevievoj Sestri u pokoju. U izvesnoj meri mi
biramo, ali smo istovremeno i izabrani slepom nunou sopstvenih
senzibiliteta. Istorija knjievnosti i irina kulture morale bi da nam
omogue da, recimo, izmeu Sterije i Radievia biramo sa punom,
neuslovljenom slobodom, upravo u spontanosti senzibiliteta koliko i
njegovoj poetikooj osveenosti. To, meutim, uglavnom nije sluaj.
Kada je re upravo o ovoj dvojici pesnika, samo je pitanje vremena
kada e se neki dovoljno odvaan senzibilitet usprotiviti ustaljenom poetikom poretku i Steriju vratiti knjievnoj istoriji u punom
pesnikom kapacitetu. Nije bez uticaja na ovakva potiskivanja ni
prenoenje politikog peata sa autora na njegovo delo, ili politikih
potreba zajednice na sudbinu knjievnih tekstova.
Pritisak kulture uvek vodi ka izboru onoga to je ve izabrano. Ima
pravde u tome da se gotovo automatski bira ono to je ve utvreno
kao najbolje, ali ima u tome i nepravde, jer se ne bira sasvim slobodno nego se usvaja ono to je unapred odabrano. Tako se esto i ne
zna kakav bi izbor bio nainjen bez obaveznosti i strahopotovanja

16

Umesto velike teorije

prema ranijim, tuim odlukama. Ako je bilo mogue rei, pod utiskom Francuske revolucije i amerike borbe za nezavisnost, kao kod
Tokvila, da je svaka generacija nacija za sebe, to e rei da ima pravo
da slobodno izabere i oblikuje zakone zajednikog ivota za sebe
to ne znai potcenjivanje naslea, ve potovanje stvarnih potreba
i oblika ivota kolektiva zato se u knjievnosti predaka pravila
ne bi stalno proveravala i menjala? Ne postoji nijedan dobar razlog,
pa ni onaj patriotski, da bi narodnjaki romantini zov lire Branka
Radievia sam po sebi bio znaajniji od uenog graanskog (makar
to bila i nama manje bliska bidermajerska stilizacija) pevanja Jovana Sterije Popovia. Srpsko pesnitvo ilo je Radievievim tragom
i oni koji bi da naprosto preokrenu tradiciju najee dou u raskorak
sa knjievnoistorijskim injenicama. Nisu one zanemarljive, ali kada
se jednom utvrde, nije to poslednja re u prouavanju knjievnosti.
Jednako je vano iznova, bez okova prolosti, kritiki utvrditi i preosmisliti poetike odlike i simboliki kapacitet stihova jednog pesnika.
Ve izabrani izbor, ako se tako moe blago nazvati, uvek zahteva da se
proveri i osmisli kako se ne bi pretvorio u puku predrasudnost jedne
kulture koja je, i kada su predrasude pre svega pozitivne, remetilaki
faktor recepcije.
Santa Maria della Salute Laze Kostia jedna je od onih pesama
koje su prokrile put kroz vreme i generacije, premda u asu kada
je ispevana i objavljena nipoto nije izgledalo da e to biti jedna od
najvanijih pesama dvadesetog veka. Za to ima mnogo razloga, meu
koje spadaju i promene u poetici srpskog stiha koje su se upravo odigravale, ali i line netrpeljivosti koje je neortodoksni Laza Kosti izazivao. Naravno, mnogo je vie razloga zbog kojih je ova pesma zauzela svoj istaknuti, dominantni poloaj u srpskom pesnitvu, a meu
njima je i motiv mrtve drage koji pogaa neto najvanije u samom
ovekovom biu. Nije isto kada je pogled na knjievnost usredsreen
na motiv mrtve drage i Santa Maria della Salute ili ako bi, recimo,
bio usredsreen na motiv mrtvog druga i Spomen na Ruvarca. Svako tumaenje neto preutkuje i potiskuje, bez toga se ne moe, ali
u onome to je blisko i povezano, a preutano, valja videti i meru
nunosti i oblik hermeneutikog deformiteta, koji takoe otkriva

17

De/konstitucija

istinu tumaenja. U potrazi za izostavljenim mora se stalno voditi


rauna o tome i kako funkcionie sistem kulture, i koje su konkretne
odlike nekog dela. Treba uzeti u obzir i ta ovek u realnom vremenu
i ogranienom tekstu moe postii, budui da svaki istraiva mora
pisati o neemu odreenom a ne o svemu o emu se moe u istoj
prilici ozbiljno razmiljati. Pri tome valja voditi rauna da je izabrano
vanije od izostavljenog, osim ako je re o previdima i ogreenjima, to
je opet neto sasvim drugo. Ovde, meutim, nije re o takvim tekim
previdima, nego o nunim kritikim izborima, a tada se izabranome
mora pokloniti osnovna panja, dok se i izostavljeno uzima u obzir.
Stanovite kulture i zateeno stanje prouavanja takvi su da je Santa
Maria della Salute pesma koja se ne moe ne itati, dok za Spomen
na Ruvarca u knjievnoistorijskom pamenju postoji respekt kao
prema nesumnjivoj vrednosti, ali Spomen na Ruvarca nije na isti
nain ugraen u samo sredite (italake) istorije srpske knjievnosti.
Uprkos tome, sa stanovita poetike istorije knjievnosti Spomen na
Ruvarca bi mogao biti pesniki in najvee stvaralake slobode, pesma
koja nadilazi svoje vreme i epohu, a u isti mah im i pripada na takav
nain da je to mera nerazmrsivog poetikog dvojstva upravo onoga
o emu se u Spomenu na Ruvarca peva. Uz to, ovo nije samo pesma
sa motivom mrtvog druga, ve i mrtvog dragog, jer se u njoj govori o
Ruvarevoj ljubavi i tome kako ga se ona, Ruvareva iva draga, i posle
smrti sea. Koliko god u tome moglo biti i neke vrste cinikog odjeka
romantiarske ljubavi, mogla bi to biti i jedna sasvim drugaija perspektiva od venosti zateene smru. Tu se nazire knjievnoistorijska
dubina zapostavljenih motiva koji bi se mogli razvijati od mrtvog
dragog do paradoksalne alosti iz Majske elegije Danice Markovi
to je ljubljeni ostao u ivotu pa se za njim ne moe romantino tugovati. Taj pesniki prostor suen kod Danice Markovi od pogrebnih
Gallium verum i Marcia funebre do ove elegije maja razliite od
aprila i prolea u drugim dvema elegijama, kritika i knjievna istorija
i tako uzak jedva da su podnele. Kostieva pesma doaravajui ivu
dragu iz perspektive smrti ostavlja prostor i za humor i za cinizam,
to ni u doba moderne nee biti iskoriteno. Preokreti romantiarskih
motiva i cinizam koji je istorija knjievnosti potcenila ni po emu

18

Umesto velike teorije

ne bi bili manje vredni, osim to su u romantiarskoj vizuri i svesti


epohe emocionalno manje obojeni nego motiv mrtve drage. Diskurs epohe ne doputa ravnopravnost pesnikih slika, a sistem kulture oteava ili osujeuje da se sa promenom epohe promene makar
predrasude. enska srea, zanos i uzdah za mukarcem nikada nisu
zaista dobrodoli ako su izraz pravog osloboenja. Ono to e i kod
Kostia ostati nemo i skoro pola veka kasnije jeste devojaka strast i
taka gledita drage, ono to njojzi gove u Santa Maria della Salute.
Nagovetaj raskidanja okova epohe nee moi da doe do izraaja
ak ni u pometnji vasione. Kada u Spomenu na Ruvarca pesnik
umiruje svog mrtvog gosta kako je sva duevna svest njegove drage
zauvek samo njegova, dok e nesvest tela on dati drugome, to je
zapravo slika epohe u Kostievoj humornoj obradi. Ono to tu probija
moe da izaziva osmeh kod itaoca, a moda i protest itateljke, ili bi
zapravo ovo bio trenutak kada se raskida sa predrasudom vernosti
koja objedinjuje i duu i telo? U tom sluaju, sjedinjenje i duevne
svesti i telesne nesvesti u Santa Maria della Salute nije korak od
romantine iluzije sjedinjenja ka duhu modernosti. Kostiev cinizam
je moderniji od vaseljenskog zanosa sjedinjenja.
Istorija srpske knjievnosti treba da bude istorija knjievnih vrednosti, ali je ona i istorija predrasuda. Mogla bi biti jednim delom ak i
projekcija italake volje i interesovanja, senzibiliteta i potreba recimo
mlaeg ili starijeg mukarca skrivenog u kritiaru. Predrasude uvek
imaju svoju ulogu u oblikovanju istorije knjievnosti. Da ne idemo
dalje od toga, dovoljno je znati kako je jedna od preutanih dimenzija
knjievne istorije to da je ona uglavnom muka stvar. U meri u kojoj
je ta pritajena osobina petrifikuje i unapred odreuje, u toj meri joj
se ne treba potiniti, kao to zbog toga to jeste takva kakva jeste, ne
vredi izmiljati ono to nije bila i okretati je naglavake samo da bi se
time izrazila frustracija zbog zateenog stanja. Istorija knjievnosti
je neka vrsta borbe za vrednosti i moe se menjati samo otkrivanjem
knjievnih vrednosti. Ostalo je propaganda, potreba i slabost trenutka,
i to je tako ak i kada su motivi pobune politiki, kulturno i civilizacijski sasvim opravdani. Ta opravdanost ne znai knjievnu vrednost,
a stav koji svaku vredost svodi na ideologiju je duboko neknjievan..

19

De/konstitucija

Knjievnost ne moe da se sasvim oslobodi ideologije, ali nikada nije


samo to, jer kada jeste, onda nije knjievnost, nego ideologija. Ideologija u knjievnosti nikada ne bi mogla biti presudna ili dominantna,
a ukoliko u nekom asu istorijskog slepila ideologija prevagne, ve u
sledeem istorijskom trenutku literatura koju je istakla u prvi plan
iezava i biva zaboravljena. U istoriji knjievnosti uvek ima i ideologije, ali ideoloka istorija knjievnosti je samo istorija ideologije.
italaka istorija knjievnosti je podloga docnije sve vee popularnosti Santa Maria della Salute, ali ta je populatrnost dola naknadno, to reito pokazuje kako italaka istorija nije stabilno stanje
nego sistem stalnih promena. Ona se ne moe olako preokrenuti, to
je teak i zamaan zadatak koji ne zavisi samo od napora nadahnutih
pojedinaca ve i od ukupne poetike situacije, zapravo promenljive
duhovnoistorijske konjunkture. U vreme nastanka Kostieva pesma
nije imala znaajniji uinak, po emu bi knjievnoistorijski mogla biti
ne samo poznica, kako ju je Kosti oznaio, nego i okasnica. Da bi u
veku koji sledi postala neosporno remek-delo, dosta toga je moralo
da se promeni, kako u poetikom sistemu, tako i u odnosu prema
ovom autoru. Moe se nakon duge i velike popularnosti dovesti u
pitanje samorazumljivost svakog izbora, pa i izbora Kostieve duge
pesme, to e rei da se iznova postavi pitanje njene vrednosti, koja
se moe ustanoviti na razliite naine, ak i sumnjom u neke njene
odlike. Uverenje kako se moe dokazati da su pesme u svakom pogledu savrene, ili da one takve moraju biti, poiva na hermeneutici koja ne uvaava protivrenosti i koja je pre logiki uspostavljena
nego knjievnoistorijski utemeljena. Ima vie hermeneutike kurai
u prigovorima iji su razlozi rasvetljeni nego u bespogovornom prihvatanju. Ekspresionisti su nedugo posle pesnikove smrti obnovili interesovanje za Lazu Kostia, rehabilitovali ga i postavili u elo poetike
trpeze na modernistikom piru, kako ga je nazvao Bodrijar, tokom
kojeg su razarani, de-formisani i odbacivani pesniki oblici i postupci.
Oni ipak nisu nalazili nit knjievnoistorijskih promena u skladnosti
Kostieve labudove pesme, ve u njegovim uvenim pesnikim
slobodama, u nesputanosti, istraivanjima i ukrtajima koji ostavljaju traga u formi. Kada se delo Laze Kostia vidi na poetikom putu

20

Umesto velike teorije

modernosti, onda u prvom planu ne moraju biti Santa Maria della


Salute ili Meu javom i med snom i Snove snivam, jo manje
Prometej i Jadranski Prometej, premda u njima postoje ideje disharmonije i poetiki tragovi bliski modernizmu, ne i njihovo ostvarenje u pesnikom obliku. Na putu modernosti istaknutije mesto bi
imao Spomen na Ruvarca, ali poetiki uvid ove vrste ne znai da se
istorija senzibiliteta, itanja i poetike volje moe tek tako promeniti,
nego znai da joj se moe dodati neto to esto ostaje nedovoljno
primeeno. Nije najgore kada je neto potpuno nepoznato, jer onda
otkrie ima snagu svojevrsne eksplozije, kakvu su opisivali recimo
klovski i Lotman, najgore je kada je neto skoro poznato a nije sasvim
istraeno i integrisano u istoriju knjievnosti i kulture.
O tome da se etiri decenije pre svoje uvene poeme Kosti susreo
sa izazovom slobodnog stiha, dakle ve bio tamo gde je vredelo biti i
gde se, naravno, nije mogao nalaziti, o tome nije ispevana poetika i
hermeneutika imna. Crnjanski u svom programskom tekstu Za
slobodni stih vidi Duia i urina, pa Andria kao pisce poezije
u prozi, i naravno sve Francuze u vidiku slobodnog stiha.4 Kada se
vrati Kostiu trinaest godina kasnije,5 to nee biti odluno opredeljenje
za modernizam i Lazu Kostia nego jedan smiren i izbalansiran sud.
U ogromnoj i udesnoj knjizi Vinaverovoj o Kostiu, o tom izazovu
nema rei ni u odeljku o Spomenu na Ruvarca,6 kao to Laze Kostia
nema ni u Vinaverovom Manifestu ekspresionistike kole.7.
Istorija knjievnosti uvek je i istorija slepila, a uverenje kako nai
sopstveni tekstovi ne pate od tog istog pomraenja samo je zabluda
savremenika i posledica politike moi: kako u asu dok se uspostavlja
4 Za slobodni stih, u Milo Crnjnaski,: Eseji i lanci I. Knjievnost.Umet-

nost, DELA MILOA CRNJANSKOG, tom deseti, Zadubina Miloa Crnjanskog, Beograd, 1999, str. 2430.

5 Laza Kosti, u Milo Crnjanski: Eseji i lanci I, nav. delo, str. 265270.
6 Stanislav Vinaver: Zanosi i prkosi Laze Kostia, Dereta, Beograd, 2005, str.

118121.

7 Stanislav Vinaver: Odbrana pesnikog modernizma, izbor i predgovor Go-

jko Tei, Branievo, Poarevac, 2006.

21

De/konstitucija

sopstveno vienje govoriti o njegovim nedostacima, ak i kada bi ih


kritiar bio svestan? Kapacitetom dekonstitucije knjievna kritika jo nije
ovladala, sposobnost samopropitivanja nije dovela do samoosporavanja,
promiljanje margine uinila u marginokritici ravnopravnim. U svemu
tome lei post-retorika dimenzija kritike. Sloenost tog zadatka u vremenu u kojem sve podlee ideologizaciji i pritisku jedan je od razloga sunovrata kritikog miljenja u mediokratskim i tranzicionim drutvima.
Ono to kritika nije uinila u kritici, dakle razjasnila sopstvenu svrhu i
smisao, otvorilo je put za pragmatiki pritisak drutva koji je rastao sve
dok se nije zaboravilo emu uopte kritika: umesto da slui umetnosti,
kritika je potinjena drutvenim potrebama. ak i kada su u prvom
planu razlozi emancipacije klasne, rasne, rodne, geografske... sve je
to nita u poreenju sa lepotom same lepote kao idealom koji je ovek
u humanizmu postavio ravnopravno istini i dobroti, odnosno pravdi i
slobodi. Zato to ne raskriva ono to preutkuje, tumaenje knjievnosti
moe biti zloupotrebljeno ili isotrijski prevazieno i odbaeno.
Postoji knjievnoistorijski otpor u itanju Laze Kostia. Uoavanje
predmodernistikog kapaciteta Spomena na Ruvarca nije nemogue
otkrie, za to nije neophodan neshvatljiv napor hermeneutikog
uivljavanja ili razlikovanja. Ako je u srpskoj knjievnoj istoriji
mogue iz sasuene granice pesme Vojislava Ilia iscediti simbolizam, kako to da se iz Kostievih disharmonija ne ekstrahuje samo
bie moderniteta, neka vrsta raskrtaja, disharmoninog ukrtaja, ili
(ne)ravnotee svih razlika koje ne ute? I, u isti mah, optost tog
pomaka, izmicanja, otklona, u kojoj se vidi celina modernistike zamisli. Tumaenje bi upravo moralo da savlada razmeru tog otpora
kako bi se pokazala skrivena istina Spomena na Ruvarca, bilo da
je razlog otpora u amblematskom susretu sa mrtvim i prirodi pouke
koju on donosi, ili je u pitanju otpor itanju Jevanelija, o kojem s
one strane smrti ironino govori Ruvarac,8 ili zastarelosti slikovnog
8 Ruvarev podsmeh povrnicima, onima koji po Zemlji hode, vraa se

njemu samome uz humor on je ak koji je umakao sa asova itanja


biblije koji su mu didijali jer je itave godine sluao kurs o jevaneljima.

Crnjanski meutim sjajno uzvikuje kako se u nas za Veliki petak u crkvama


jevanelja itaju u slobodnim stihovima. (Milo Crnjanski: Eseji I, nav. delo, str. 29)

22

Umesto velike teorije

tumaenja9 Otkrovenija, iji bi semantiki potencijal teko opstao


do modernizma Otkrovenja Rastka Petrovia. ta knjievnoistorijski
raslabljuje Spomen na Ruvarca, zbog ega svojom preuranjenom slobodom nije zauzeo drugaije mesto u istoriji moderniteta? ta nakon prvobitnog otpora i zanemarivanja docnije toliko osnauje Santa Maria della
Salute da svojom okasnelom romantinou uz Disovu Moda spava i
Strailovo Crnjanskog bude najdistinktivnija pesma XX veka?10
Raskol uma i tela na koji Spomen na Ruvarca upuuje moda
vie nije dovoljan,11 kao ni raskol humornog i zastraujueg. Kada
pretea onostranost dobije humorni vid, iezavaju i jeza posmrtnog
susreta i oseaj neprebolne veliine. A bez nje, kao to je Kant pokazao, nema uzvienosti, koja je i pre toga ozbiljno ugroena i moda
dokrajena obrazloenom dosetkom sa petlom12 na kraju Spom9 Izmeu ostalih stihova Spomena na Ruvarca koji se takoe autopoetiki

razumevaju, data je i upeatljiva slika pisanja usred apokaliptine slikovitosti:


Otkrovenije to je otkrilo
(...)
A uz nju se prikuila adaha,
sedmoglavi zmaj,
na prvoj glavi glava mrtvaka,
iz vilica joj modri plam
polagano po crnom dimu lie
k da neto pie
u mlazovih proitam sriui...
(Spomen na Ruvarca, u Laza Kosti: Pesme, SABRANA DELA LAZE
KOSTIA, priredio Vladimir Otovi, Matica srpska, Novi Sad, 1989, str. 261.)

10 To je pokazala dosledno sprovedena anketa meu veoma reprezentativnim

ispitanicima. Vidi KNJIGA VEKA, priredili Aleksandar Jerkov i Dragan


Bogutovi, Mali Nemo, Panevo, 2001.

11 Epoha koja u to vreme poinje u Evropi trai raskol linosti koji vodi

ka otkriu psihike strukture, podsvesnog i nesvesnog u oveku. Sudar


u strukturi linosti odneo je prevagu nad sudarom uma i tela kakav je
predstavljala ranija antropologija.

12 Razlaganje humornog efekta govori s jedne strane o pretpostavljenom

problemu recepcije. Kosti verovatno (previe) uzima u obzir horizont

23

De/konstitucija

ena na Ruvarca.13 Kada onostrani gost proita petlov kukurik pa


gonjen, kako pesnik s razlogom pretpostavlja, po zakonu asocijacije
/ ideja srodnih14 pohita da se vrati u svet mrtvih da ga jutro ne zatekne u ovom svetu, jer tu ne sme ostati, Kosti sve to komentarie
ogolivi humorni, gotovo komini i karikaturalni mehanizam dosetke.
(Pesniki cinizam je moda namenjen umu koji moe da i posle smrti
proizvede takvu inteligibilnu omaku, ali humorni udar spreava
ciniko dejstvo.) Samim tim, upravo kako odgovara avanturi modernog senzibiliteta, sve je doveno u pitanje, ali je nezgoda to posle
toga kraj pesme zavisi od spoznajnog uinka koji, meutim, nuno
bledi u istoriji ideja pa i u istoriji knjievne svesti. Spoznajni uinak,
poenta o telu i glavi, o alfi i omegi, nema pravu metafiziku dubinu, a nije ni dovoljno dramatian. On je ostao poneto mehaniki
i, to je najgore, gotovo propedeutiki ekspliciran. Duh modernosti
ne trpi takvu oiglednost kada nije negativna. Tek u aktu razaranja,
poremeaja, uznemirenja moe se biti tako eksplicitan, inae oseaj
moderniteta ili i ostaje prazno mesto pokazivanja, dokazivanja,
oekivanja publike na kojem nema mesta za takav humorni udar, pa u pesmi obrazlae mehanizam dosetke, ali ga za svoje budue, modernistiki
odgojene itaoce, time kvari. Da je Ruvarev nestanak ostavio kao tajnu
koju e italac sam humorno da shvati, Kosti bi bolje uinio, ali takav
postupak bi pojaavao utisak misterije koja se ovom pesmom zapravo
razlae, pa je Kosti imao i razloga, poetikih, u samoj pesmi, da tako
ne uini. Ako bi se itala iz perspektive doslednosti demistifikacije onostranog, onda bi ovakvo raitavnje dosetke bilo pertinentno, ako se
pak ocenjuje sa stanovita diskrepancije apsoluta i modernistike neprikazivosti, onda je samotumaenje jedan od razloga to se u Spomenu na
Ruvarca gubi patos.

13 Opet treba pomisliti na Rastka Petrovia i petla kao nenadmanu parodiju

Poovog Gavrana na kraju Proletnje elegije. Iz perspektive ovakve


poetike Rastkovog lirskog speva koji je svojevrsna istorija poezije
od renesanse do modernizma, budui razvoj poetike simbolike ptice
u srpskoj knjievnosti ne deluje ubedljivo, a posle Branka Miljkovia,
kada pevanje o ptici postaje najpopularniji motiv, takva poezija je bez
metafizike i poetikog patosa koji inae naroito eli da postigne.

14 Laza Kosti: Pesme, nav. delo, str. 264.

24

Umesto velike teorije

naglaavanja. Uprkos tome, spor tela i uma, glave i kuka, duinog neimara i sramote, trbuha, lakomosti i bluda, nije moderan ve izrazito
tradicionalistiki. U pobuni protiv telesnosti koja je zidara umnog
veni ruitrud ima poputanja predrasudama epohe. Duh modernosti
koji se u cinizmu i disharmoniji probija kroz pesniki spomen, uruava
se u uobiajeni diskurs epohe u kojem nema mesta za uzvienost i tela,
ili za otpor apsolutnoj prevlasti umstvenosti. U telu je, dakle, na kraju
Kostievog spomena svemu kraj i upravo tome je, moda, odgovor
pritajena modernost Santa Maria della Salute, u kojoj je na kraju ostalo mesta za vie nego telesni zagrljaj. To je Kosti u svom najboljem
izdanju: telesnosti je dao trijumf s onu stranu realnosti, tako da, onda
kada se prekorai granica ovoga sveta, tek poinje prostor apsolutnog
spajanja, dakle jedna apoteoza koja nadmaa puku telesnost, ali je ne
gubi. Utisak modernosti sauvan je tamo gde bi naoko moglo da ga
bude najmanje, tamo gde se pomalja romantiarska iluzija, tu je Kosti
naao prostor za jednu moderniju telesnost. Iako izaziva otpore nekih
tumaa, to zapravo otkriva duh modernosti u poznici Laze Kostia.
Spoznajni gest kojim Kostiev pesniki spomen zavrava postaje
vremenom pantomima.15 Umesto da bude metafizika sugestivnost,
Ruvarac koji pokazuje alfu i omegu stavom, poloajem ruku, tela i
glave, dobija (su)vie komian izgled. Cinizam poloaja tela je drugi
deo Kostieve poruge saznanju onostranog, ovaj put vezan za telo koje
je ve, preko kotanice koju Ruvarac prua pesniku, dato u svojoj onostranoj deformisanosti. Sam pantomimiki gest ne vidi se u svoj njegovoj karikaturalnoj snazi, to je granica senzibiliteta u jednoj istoriji
kulture koja se uvek muila sa komikim, nekmoli jo i u modusu
moderniteta, i uvek prednost, gotovo apsolutnu, davala tragikom,
naroito ako pokree i folklorne predstave o herojstvu.16 im Ruvarev
15 Uskoro se u modernizmu javlja melanholini lik pantomime pa se kod

Crnjanskog i Krakova u simbolikom sreditu nalazi lik Pjeroa. To otkriva


metafiziku dubinu modernistike pantomime.

16 Ovo je samo jedna od opozicija u kojima se u srpskoj kulturi gotovo uvek

favorizuje folklorni tragizam. tetne posledice tog tragizma, pomame


uasom u kojoj smrt dobija metafiziku teinu najboljeg ovekovog izbora a da to nije tragika parabola nego realni ivotni ulog, mogu se videti

25

De/konstitucija

geg nije heuristiko dranje, pesma gubi patos nepoznatog, a pitanje je


da li je i mogue uspostaviti dostojanstvo poruge u pantomimi mrtvaca, u gegu i gestu koji jedino komiki uznemiruju. Napokon, ne treba
iskljuiti iz razmatranja ni mogunost da Kosti ovde nije metafiziki
uspeo, ne treba velikog pesnika itati idolatrijski, ak ni pod uslovom
da razlikovanje uma i tela, i njegovo groteskno i komiko izvrtanje,
ili pak lani patos onostrane poruke, imaju mnoge i dalekosene posledice u njegovom opusu.
Bez tragikog lika, koji je unapred rtvovan, izmeu ostalog i zbog
dijaloga sa prethodom pesmom o Ruvarcu, Nad Kostom Ruvarcem
napisanom na vest o Ruvarevoj smrti, novi, moderniji pesniki spomen mora da knjievnoistorijski tone. Kako e nahereni Ruvarac
da se meri sa mrtvom dragom kad se zagrljajem sa njom zvezdama
pomeraju putevi? Nahereni svemir i apsolutna ekstaza ljubavnog susreta svakako odnose prevagu. Ipak, pitanje je koliko u tome ulogu
igra sklonost celovitom i klasinom obliku, za razliku od pesnike
slobode ispoljene pre vremena i po mnogo emu u nevreme? A opet,
da li se u tom naherenom svemiru (za razliku od uspravnog Ruvarca), u kojem su pomereni putevi nebeskih tela, vidi sav potencijal
modernistikog razaranja prestabiliziranog reda, klasinog poretka,
opte ureenosti sveta? Ili se upravo u ljubavi za Kostievu dugu pesmu
krije a ne otkriva modernistiki uinak kojim bi ona nala vidnije mesto u istoriji moderniteta u kojoj je svet mesto ozbiljnog poremeaja?
I da li je rezignacija od poslova ovoga sveta, koju Laza Kosti unosi u
svoj poslednji veliki pesniki sastav, bila bliska stanovitu generacija
oajnih od sveta i istorije, razoaranih ratom i stradanjem, pa je dolo
u celoj srpskoj istoriji, koja odluno uvek staje pre na stranu kosovskog mita o caru Lazaru nego vazalske realnosti renesansnog napretka
u doba despota Stefana Lazarevia. Konani sunovrat ova logika nije
doivela ni u uvianju razlike Stevana Sinelia i majora Gavrilovia,
koji je i odbranu Beograda i Prvi svetski rat preiveo. Obmana o srpskom Leonidi bila je poslednji trenutak za otreenjenje, kada njega
nije bilo, nune su istorijske posledice poput 1941. i 1991, besmisleni
tragizam koji jo uvek ima neeg uzvienog u istorijskoj zamisli i potpuni
sunovrat istorijskog razuma u kojem na kraju dva stolea velike istorije
nema gotovo nikakvog dostojanstva.

26

Umesto velike teorije

do udesnog preklapanja, da se jedan ljubavni idelizam pretvoren u


telesno sljubljivanje i poremeaj stvari u vasioni, onih koje postoje i
onih koje se kreu po ustaljenom redu, odjednom pribliio stanovitu
modernistikog senzibiliteta, i tako pesmu u kojoj je jak odjek romantizma, dovoljan da se ona smatra i poslednjim romantiarskim
pevanjem, preokrenuo u neto blisko modernistima? Ton romantizma je, uz iskustvo simbolizma u kojem se mnoge romantiarske
poetike nijanse zadravaju u eterinom, neuhvatljivom, sublimnom,
muzikom, samo mogao doprineti ovom preslikavanju iz prolog
poetikog sistema u budui.
Ukoliko se ne otkrije dubina oblika umesto umanjene dubine
spoznaje, Spomen na Ruvarca mora da bledi u italakoj istoriji, ali
da li to mora biti sluaj i u poetikoj istoriji srpskog pesnitva? Davni
Kostiev iskorak koji isprobava mogunosti disharmonije i spolja i
iznutra, u prikazanom svetu i u modusu njegovog prikazivanja, morao
je da izgubi poneto od snage i upeatljivosti u vremenu u kojem je
pesniki gest otiao mnogo dalje. Ipak, Kostieva pesma je (pre)rani
svedok moderniteta po slomu tragikog i ekstatikog, kojem Kosti
trai epohalan oblik. Taj oblik se u svest itaoca prenosi, ugrauje
tumaenjem. On bi se primao tek kada bi recepcija srpske knjievnosti
postala sama po sebi modernistika, a ona to nije. Modernost moda
i nije preovlaujui poetiki i knjievnoistorijski sentiment u
itanju, ve neto drugo, neka klasinost u kojoj je Kosti helenskim
likom, kako ga je videla Isidora Sekuli, iao uvek dalje od Kostia
baroknog mentaliteta, kako ga je video Stanislav Vinaver. Istorija srpske knjievnosti nije mesto ravnopravnosti i bogatstva, ve se ono to
je klasinije bre, bolje, lake prima nego ono to je problematino
moderno. To se napokon vidi i u itanju Santa Maria della Salute u
kojem sve razlike poetika ne ute.
Upravo ono to je moda najbolja odlika Laze Kostia, u isti mah
je razlog nesavladivog otpora. To je isti otpor koji je Kosti umeo, kao
niko drugi, da izazove valjda u svemu ega se u ivotu poduhvatio.
U vreme kada je Poov Gavran ve bio mera svetske knjievnosti
na granici romantiarskog trajanja i postromantizma, a srpska
knjievnost jo decenijama crpela inspiraciju iz Pukina i Ljermon-

27

De/konstitucija

tova, Kosti je ve mogao da bude s onu stranu romantiarskog patosa


i sentimentalne transcendencije. Ali ni najbolji ne mogu sve sami. Jo
daleko od kraja romantizma, nekmoli od Bodlera i parnasovaca, Laza
Kosti je u isti mah otiao predaleko i nedovoljno daleko17 i pruio
priliku da se promeni slika srpske knjievnosti, ali ne i dovoljan razlog
da se to uini do kraja: to je mesto na kojem tuma mora da se odlui.
Da ostane veran zateenoj istoriji knjievnosti, ili onome to u pesmi
moe da pronae. Iako ovako ironino formulisana ne ostavlja mesta
velikoj nedoumici, dilema nije mala. Od nje zavisi istorija modernosti
koja jo nije zaokruena onoliko koliko moe biti ali u kojoj Lazi
Kostiu nesumnjivo pripada izuzetno mesto. Da nije nita drugo napisao osim to je otvorio mogunost ironikog susreta sa onostranim,
Laza Kosti bi bio mera modernosti srpskog pesnitva. Ako se ta istorija ikada bude pisala po poetikim, a ne prevashodno po italakim
uincima, moglo bi u njoj biti raznih iznenaenja.18 Istorijska poetika
17 Ne sme se prei preko toga da je veliki Kostiev pretea i pesnik za ko-

jeg bi ga moglo vezivati i vie bliskosti nego to to istorija knjievnosti


priznaje i, napokon, pesnik sline sudbine i autor u ijem delu ima jednako kao i u Kostievom razloga da se preispita uloga modernosti u istoriji
srpske knjievnosti Jovan Sterija Popovi u posmrtnici samome sebi,
spevanoj na kraju ivota, potvrujui staru ideologiju umetnosti da ime
ostaje u knjigama, dao jednu dalekosenu nihilistiku sliku:
U knjigama ime
Veno ostaje ti;
No telo nam nita,
Um takoe nita,
Sve je dakle nita,
Senka i nita.
(Jovan Sterija Popovi: Davorje. Knjiga druga, priredio Miodrag Maticki, DELA JOVANA STERIJE POPOVIA, KOV, Vrac, 2002, str. 67.)

Ova Sterijina negacija i uma i tela iz Nadgrobija samom sebi, deceniju


pre Spomena na Ruvarca, dalekoseniji je semantiki iskorak u domen
modernosti, ali je ona i dalje tragiki intonirana za razliku od Kostieve
humorne disharmonije.

18 Drugim reima, veoma je dug put jednog, kako se to obino kae, znal-

ca od ekstaze Prvog susreta sa pesmom Santa Maria della Salute iz

28

Umesto velike teorije

srpske knjievnosti veliki je izazov, ali ona mora poivati na nekoj vrsti
strasne mere priklanjanja i otklona od uvreenog miljenja.
Ukoliko se nastoji na tome da se poetiki utemelji modernost,
onda ona ne moe da se nae samo tamo gde je glavni tok istorije
knjievnosti izdubio kanal u koji se slivaju sva vienja u jedan opti,
zajedniki pravac. Ako je doputeno posluiti se takvom slikom kada
je re o modernizmu, treba ispitivati virove i pritoke, a ne samo glavni
tok, dok u glavnom toku valja istraiti i mogunosti drugaijeg razumevanja. Ovakva predstava istorije knjievnosti je pastoralna i ne
predstavlja modernistiki kovitlac poetikih strasti, ali neka makar i
na takav nain doara razliku o kojoj je re. Ne moe da se zanemari
ono to je knjievnoistorijski ve uspostavljeno da bi se po svaku cenu
otkrilo neto novo i nametnulo svoje tumaenje. Uprkos tome, toliko
toga je kod nas navodno oigledno da je bolje zauzeti stav da nita nije
oigledno nego naprosto prihvatiti zateeno stanje stvari kao dobro.
Ima i vie prostora nego to je potrebno za svakovrsna neophodna
otkria. Velika istorija moderne srpske knjievnosti, na primer, predstavlja zadatak prvog reda.
Laza Kosti je nekoliko decenija pre doba moderne ve u neemu
moderan, ali knjievna istorija okovana nalozima toka itanja, a ne
poetikih uvida, esto previe vezana za knjievni ivot a ne najbolje
kritiko saznanje, teko doputa da se vidi iri plan moderniteta. Uvidi

leta 1922. do utianog zakljuka, naravno u pozno dopisanoj fusnoti:


Drugaije nego nekada, ja danas, zajedno sa Miloem Crnjanskim,
mislim da je (pored one Meu javom i med snom) najvea i najvanija
Kostieva pesma njegov Spomen na Ruvarca. Klatno ukusa ili
ivotnog iskustva, ili ljudske udi - u tom asu je otilo predaleko, do pitanja bogzna da li i opravdano je Santa Maria della Salute najslavnija
Kostieva pesma. (Mladen Leskovac: O Lazi Kostiu, Beograd, Nolit,
1978, str. 288.) Takav preokret je, naravno, jednako pogrean kao i zanemarivanje Spomena na Ruvarca.
Misao Crnjanskog da Spomen na Ruvarca smatra najlepom pesmom devetanestog veka svih, evropskih, literatura, Leskovac je doneo
dvadeset godina ranije,na drugom mestu, odmah posle objavljivanje Itake
i komentara iz koje je preuzeta. Laza Kosti, prir. Mladen Leskovac, SKZ,
1960, str. 323

29

De/konstitucija

u poetiku uvek se saobraavaju onome to je volja itanja ve naloila


(ili podlee volji savremenika koji esto meaju lik i delo jednog autora). To je i razlog to su u nezavidnom poloaju stariji nai pisci koji
su poetiki izuzetno znaajni, ali su italaki odusutni ak i kada su u
lektiri za kole. Ono to se u nas spontano, u meri opteg ukusa, ili programirano, u meri lektira, nedovoljno ita, moe da se smatra vrednim,
ali se ne usvaja u potpunosti, ne ostaje u bliskosti, dubokoj intimnosti
kulturnog pamenja. Istorija srpske knjievnosti pie njihova imena,
poput Paia, Muickog, Solaria, ak i Mrkalja, Sarajlije, Kodera, ali
ih ne vraa u sredite kulture i samorazumevanja tradicije. ta vredi
Medo Puci u uvenoj antologiji Miodraga Pavlovia kada se to ne prima, jer postoji neki neizdrivi stisak, zatvorenost; ili Gunduli u lektiri,
kada se gotovo nijedan upitanik ni u doba kolovanja ni posle njega ne
bi setio da u celini svoje tradicije i kulturnog pamenja pomene jednog
od najveih stvaralaca ne samo svoga doba. S jedne strane, pritisak
itanja kao mera svih stvari, to ponekad znai suvie vrste standarde
recepcije, s druge, zatvaranje pred sopstvenom tradicijom ako ona
nije u sreditu italakog toka; s tree strane, pogubni konzervativizam malih sredina koje se uplae pred mogunou da neto bude
stvarno dobro, drugaije, samosvojno. Koliko je takvim sredinama
najvanije da, navodno, sve imaju i sve mogu, toliko one zapravo pate
zbog svega onoga u emu nisu ravne svojim eljama, pa onda po jednom zakonu paradoksa potcenjuju i ono u emu nadilaze svoj svetskoistorijski znaaj.19 Frojdistika klackalica identiteta malih zajednica
19 Srpska knjievnost u svemu prevazilazi srpsku istoriju, drutveni razvoj

i ulogu u zajednici naroda sve izuzev srpskih ratnih stradanja ima nesrazmerno manji simboliki znaaj od ovog retkog trenutka u kojem se jedan mali narod uzdie iznad sosptvene razmere. Volja za smrt i knjievna
imaginacija su vrhunci naeg simbolikog trajanja. Oteenja simbolikog
kapitala poput rata sa Bugarima u XIX veku i treih Balkanskih ratova
na kraju XX veka utoliko su stranija. Knjievnost je u njima takoe
doivela velika i ozbiljna oteenja. Nedostatak velikih realistikih romana i romanesknih ciklusa u XIX veku, odnosno zaraza parakomercijalizmom na poetku XXI veka, neke su od drastinih posledica ovih
simbolikih poremeaja. Poraz je straan kada je uzaludan i kada se ne
moe interpretirati u viim simbolikim kodovima. Rasulo na kraju XX

30

Umesto velike teorije

i kultura u kojima istorijski poremeaji igraju preveliku ulogu, nalije


je onog istog poremeaja u bliskostima i malim razlikama koji ima jo
traginije posledice.
Nepravdu prema knjievnosti i njenoj istoriji kao istoriji tekstova
i vrednosti koje se u njima grade, vienih pre svega iz perspektive
koju sami tekstovi oblikuju a ne iz perspektive promenljivih istorijskih okolnosti i kulturnih interesa, gotovo da je nemogue sasvim
ispraviti, jer je ona zakovana u razmeri mentaliteta i apsorpcione moi
koji su u temelju kulture. To je mentalitet slave i prisustva, to nije
nerazumljivo, nego nije dovoljno, to je kultura oslabljene inkluzije.
Svaka poeljna predrasuda se gradi, oblikuje i obnavlja po svaku cenu,
a svaka nepoeljena istina dri, ak i kada se ne moe opovrgnuti, u
prikrajku. To je i mera sposobnosti da se ostane u dosluhu sa optim
uverenjem, da se prikloni sudu veine i zakonu uproseavanja, koji je
izvrstan u statistici, ne i u knjievnosti i njenom prouavanju. Paradoks je kada se i poeljna istina zadri u prikrajku, a izazov je, pravi,
samome sebi uskratiti samorazumljivost sopstvenog suda. Kolikogod
to ne treba da vodi do voluntaristikih preokreta i prevrednovanja,
toliko se mogu oseniti sopstvena preduverenja, otvoriti metodoloke,
aksioloke, hermeneutike mogunosti na kojima poiva i de/konstitucionalno itanje. Dekonstitucionalno itanje, koje proverava
samorazumljivost opteg stava i sopstvenog stanovita i kojem je vano
ne samo da izgradi jedan zaokrueni sud ve i da razotkrije ono to
mu protivrei i to ga samoosporava ili marginalizuje, dakle koje je
samo sebi otvorena alternativa, potrebno je ne da bi kritiki subjekt
trijumfovao u novoj oholosti i moi svoje pozicije, ve da bi se dijalog
odista otvorio bez potrebe da se kritikom i knjievnoistorijskom, ili
italakom i predrasudnom presudom zaustavi i okona. Tek kada
nita nije jasno, moda postoji neki prospekt jasnosti. Tamo gde je sve
jasno, obino je skriveno i zatajeno ono to je najvanije.
Takva perspektiva je prevratnika u meri razloga koji poivaju na
uoavanju knjievnih vrednosti i razvoju hermeneutike vrline, a ne
veka ima dalekosene posledice i lako moe biti kraj jedne velike epohe
srpske knjievnosti u kojoj su nastajala knjievna dela izuzetne vrednosti,
pravi i veliki doprinosi svetskoj literaturi.

31

De/konstitucija

na volji a priori. Ima neto zajedniko u istoriji tumaenja od prospektivne i normativne poetike u antici do konvulzivnog poststrukturalizma i dekonstrukcionistikog izazova miljenju o knjievnosti na koji
to miljenje ne ume da odgovori pa je teite interesovanja pomereno
sa tumaenja na politiko delovanje (feminizam, manjinske estetike,
kolonijalizam, multikuluturalnost, imagologija i dr.). Zajedniko je to
to knjievno delo ipak u krajnjem ishodu mora odluivati o (svome)
tumaenju, a ne tumaenje o delu. Vrednosti i knjievnoistorijska uloga dela konstituiu se tumaenjem, koje u isti mah dekonstituie druga
njegova odreenja. Ta vrlina miljenja o knjievnosti je ujedno i njegovo unutranje ogranienje. Otud ideja de/konstitucije koja bi dovodei
u sumnju sopstveno stanovite otvarala prostor za drugaije poglede
na delo u istom asu kada se oblikuje izlae sopstveno stanovite. Ukidanje ekskluzivnosti tumaenja nije stvar irokogrugod pristajanja na
drugaije poglede na knjievnost nego posledica iskustva tumaenja.
De/konstitucija spremno ide u susret onome to e svakako biti i to
se licemerno usvaja a da ne ostavlja traga u samom tumaenju. Ako
se eli ii dalje posle burnih iskustava dvadesetog veka i metodolokih
ponora na njegovom kraju, koji nisu prevazieni i ukinuti, onda se
mora otvoriti drugaija praksa miljenja, kojem konstiutucija samoga
sebe i dekonstitucija svakog drugog ishoda nisu jedina mogunost.
Moe se u isti mah dopustiti pa i zahtevati dekonstitucija sopstvenog
i konstituticija svakog drugaijeg, relevantnog vienja, i to iz perspektive knjievnoistorijske, hermeneutike i vrednosne odgovornosti, a
ne puke logike vebe zauzimanja drugaijeg stanovita. To nipoto
nije relativizam, ve potpuni susret, do granice sudara, samog dela i
mogunosti njegovog tumaenja. To nije metodoloka obaveza kojoj
se ne moe potpuno udovoljiti da se istovremeno gradi i razgrauje
sopstveno stanovite, da se istovremeno razgrauje i gradi drugaije
stanovite nego mogunost da se u svakom asu drugaije vide
delo i istorija, uloga sopstvenog i tueg vienja dela i tokova istorije knjievnosti. Od toga da se ni sopstveno ivotno uverenje, recimo mladalaka ljubav prema Santa Maria della Salute, ne moe
podrazumevati i ostaviti na miru, do toga da se ne mogu ostaviti
na miru ni drugi tumai, koliko god bili bliski, i to ne nuno samo

32

Umesto velike teorije

u smislu hermeneutike ve i senzibiliteta ili ivota usmerenog na


knjievnost. Naprotiv, to je izbor po srodnosti jai, to su razlozi za
strasnu raspravu, uz uvaavanje i naklonost, jai, pri emu su sumnja
i afirmacija, opovrgavanje i opovrgavanje opovrgavanja procesi koji se
ne zaustavljaju arbitrarno ili prema linoj volji, ve sa odgovornou
za potrebe kolektiva i nevericom u slubu bilo kojem grupnom cilju
osim vrednosne pristupanosti samih knjievnih dela. De/konstitucionalno itanje znai ne biti zadovoljan zateenim stanjem ni svoga
ni tueg, drugog i drugaijeg itanja. To je stanje neizvesnosti u tekstu, ne ni zadovoljstva ni egzistencijalnokritike uivljenosti, inae
najvrednije strane hermeneutike posveenosti. De/kostitucionalno
itanje je egzistencijalnokritika drama tumaenja. To nije konstitucija
knjievnoistorijskih postupaka i aksioma na kojima jedna zajednica
gradi svoje samorazumevanje, niti dekonstrukcija metafizikog projekta i politike moi koja je u njega uvek projektovana utvrivanje te
politike izneveravanja je duhovito i zanosno, ali se na kraju ponavlja
kao nadmo kritikog subjekta nad tekstom koji ga nikada ne zadovoljava u potpunosti. Dekonstrukcija je zapravo poslednja nadmo politike uma nad samim sobom u tumaenju. Zato je nuno otii korak
dalje, ali ne u pravcu kolektivnih politikih potreba, kakve su potrebe
nekog istorijskog trenutka, koje se javljaju i zadovoljavaju na drugim
mestima bolje i potpunije nego u knjievnosti. One nisu nelegitimne
ni u prouavanju knjievnosti, kada se ona shvata pre svega kao deo
drutvenog ivota. Preutana istina svih ovih politikih pravaca u
tumaenju literature jeste da se ovek ne ostvaruje samo kao drutveno
bie i da je svoenje oveka na njegovu drutvenu funkciju i sudbinu,
makar je odredili i kao ovekovu sutinu, ogranienje humanistikog
bia koje se ostvaruje i u simbolikoj intimi. Knjievnost ne postoji
i ne ostvaruje se samo u realnim drutvenim zajednicama, ve i u
intimi koju drutvene zajednice okruuju, pomalo zasnivaju i obuhvataju ali ne iscrpljuju. Tumaenje postoji u realnim drutvenim, ak
i politikim okolnostima i svaki je tuma u njih ili nevoljno ili rado
upleten, ali to ne sme da bude svrha tumaenja. Neizvesnosti ivota
pridruuje se neizvesnost knjievnosti i ina njenog vrednujueg razumevanja, mada ni to nije sve to se u kritici postie i to je u njoj

33

De/konstitucija

vano. Svako ko je u najdubljim trenucima, na granici samozaborava,


doiveo vrhunsko zadovoljstvo ne samo itanja nego i tumaenja, zna
da stvar razumevanja i izlaganja nije drutvena investicija, ve duboka
intimna potreba. Da je re samo o uspehu u drutvu, ko bi se bavio
kritikom, jednom od najuzaludnijih disciplina u istoriji ljudskog roda.
I da je re samo o uspehu u drutvu, ko ne bi umeo da govori ono to
drutvo eli da uje? A u tom govoru je smrt kritikog miljenja, koje
ne sme da govori samo ono to se ve eli uti.
De/konstitucionalno itanje je neka vrsta ivog trajanja, odbijanja
da se pokori diktatu cilja i reenja, politici kritike moi koja samu
sebe projektuje kao realnu silu. To je procesualnost u kojoj se okamenjenost knjievnoistorijskog ili hermeneutikog saznanja izlae razlaganju pre nego to se u aktu drutvene verifikacije domogne realne
moi da samo sebe nametne drugima kao pravilo neega to ne moe
tim pravilom biti odmenjeno. iva knjievnost i knjievne vrednosti
su mera za sebe, to nije ni larpurlartistiki ostatak niti stanovie interpretacije radi interpretacije, ve tumaenje radi knjievnosti a ne
obratno. Tek tamo gde vie nita nije sigurno, sigurno je samo jedno:
da je ta pozicija nesigurnosti sigurna od same sebe kao uzurpacije
itanja. Nijedno itanje ne ostaje isto ako mora da se suoi sa sopstvenim protivrenostima i da poloi rauna o sopstvenim razlozima,
ali i razlozima protiv sopstvenih stanovita.
To vai i za tumaenja Laze Kostia, ili drugih velikih stvaralaca,
a posebno je delikatno u stvarima pesnitva u kojima nikada ne vlada
potpuni red. Nije, na primer, previe teko rei ta pesniku, itaocu
i tumau, znai mrtva draga, jedan od najvanijih i najrazvijenijih
motiva, simbolikih pokretaa pesnitva ve od mita o Orfeju i trenutka raanja lirske poezije20 u naem civilizacijskom krugu. Teko
je samoga sebe dovesti u sumnju kada se izbor simbolikog sredita
kakav je motiv mrtve drage ini nunim iz perspektive senzibiliteta
i interesovanja samog tumaa. Mi svoje ljubavi, istina je, ne biramo
tek tako, u nastupu htenja i volje, nego smo sa izvesnom nunou
izabrani, ali nam ne stoji na raspolaganju mogunost da ostanemo
20 Dok je motiv mrtvog druga ipak ostatak epske imaginacije, kao to to

pokazuju najstariji knjievni tekstovi, Ilijada i Ep o Gilgameu.

34

Umesto velike teorije

nevini. Drutvena norma, pa i knjievna norma, ne nameu se kao


spoljanja prisila, nego kao uslovljavanje iznutra i zavoenje stvarnom lepotom pesnikog dela. Tako zavedeni mi mu se obraamo kao
itaoci i tumai. U tome asu ve postoje kritiki, poetiki, estetiki
i drutveni razlozi koji se mogu, ili moraju preispitati, ali oni nisu
vaniji i vredniji od neposrednosti zanosa koji traje i u tumaenju, ili
je tumaenje puka ljutura saznanja.
Jasno je zato je mrtvoj dragoj u srpskom pesnitvu posveeno tako
mnogo panje i zato su neki od najboljih srpskih pesnika pisali stihove o njoj. Nije jasno da li je dovoljno da tumaenje to pokae pa da
se u njemu osvedoi najintimnije svojstvo itanja: vrednosni izbor. U
pesnikoj istoriji mrtve drage dolo je do mnogih poetikih promena,
ali i razliitih vrednosti poetikog truda, to je prvorazredan izazov
za istoriju knjievnosti. U njoj se, toj istoriji, nalazi nekoliko pesama
bez kojih se srpska knjievnost ne moe zamisliti, ali ta istorija ostavlja po strani istoriju mrtvog druga, ak i ako ona krije mogunosti
kakve nudi Spomen na Ruvarca. To nije sve, jer se u tom drugom
toku moe nalaziti i Sterijina Na smrt jednog s uma siaveg, a onda
se u poetikim modelima valja suoavati sa istorijom motiva uma.
Napokon, da ne irimo sada lepezu mogunosti previe, tu je i istorija sopstvene smrti i susreta sa smru, koja bi, posle ve pomenutog
Sterijinog epohalnog Nadgrobija samome sebi, obuhvatila poeme
Miloa Crnjanskog. Ve je to dovoljno, nekmoli da dodamo pesme
o raanju od Zmaja do Rastka Petrovia, ili neroenoj keri Ivana V.
Lalia i druge pesme o ljubavi i smrti, pa da se alternativne istorije
takoe veoma znaajnih motiva pokau na horizontu istorije srpske
knjievnosti. Dra alternativnih istorija je to bi na njih trebalo da
manje utiu politika itanja i politika knjievnoistorijske moi.
U takvom kontekstu, ili zapravo izvan njega, jedan izuzetan tuma
knjievnosti, knjievni kritiar i danas ve nagraeni pisac, Slobodan Vladui, posvetio je opsenu studiju istoriji motiva mrtve
drage u srpskom pesnitvu, kako on pomalo starinski zove predmet
svoga istraivanja.21 Sklonost istraivanju motiva mrtve drage znak
21 Slobodan Vladui: Ko je ubio mrtvu dragu? Istorija motiva mrtve drage

u srpskom pesnitvu, Slubeni glasnik, Beograd, 2009.

35

De/konstitucija

je jedne opredeljenosti, Vladui, dakle, ima jaku naklonost prema


tom motivu, moda jau nego u sluaju izbora neke manje upadljive
pesnike i kritike problematike. To nipoto ne znai da su samo
motiv mrtve drage i njegova ultimativna oseajnost presudni izazov
snanoj hermeneutikoj prirodi ovoga tumaa, jer je Vladui dao
odline tekstove i o drugim pitanjima kojima se pozabavio. On je autor vrednih kritika novih dela, ubedljiv tuma Andria, Crnjanskog i
drugih velikih pisaca. Bez obzira na injenicu da niko ne pie opsenu
studiju i stotine stranica o neemu ukoliko ga to ne ispunjava i nije
plod jakog unutranjeg htenja, senzibiliteta i hermeneutike potrebe,
njegov pogled na knjievnost i stav ne mogu se svesti na sentimentalni
odjek najveeg pesnikog gubitka i njegove posledice. Ono to vredi
uiniti jeste postaviti pitanje kakve su pretpostavke njegovog izbora, i
kako se takav izbor (ne) reflektuje u onome to je izostavljeno.
Vladui tumai istoriju motiva u najduem trajanju, od Orfeja
i Dantea, ali iz nje neto i izostavlja. Birajui motiv mrtve drage kao
simboliku okosnicu i alternativu uobiajenoj knjievnoistorijskoj
viziji, Vladui nuno izostavlja druge istorijske linije motiva, meu
njima i one koje su ranije pomenute, poput mrtvog druga, ive drage
ili susreta sa smru, odnosa uma i tela, itd. Iz odabrane linije pak
izostavlja neke paradoksalne pesme koje se u toj tradiciji mogu javiti,
i koje on naravno odlino poznaje, ali ih drugaije vidi, kao to su
Njegoeva No skuplja vijeka ili Mizera Crnjanskog, a nalo bi se
mesta i za itanje Davia ili Raikovia. Sve su to neostvareni susreti. U
svakom projektu mnogo toga i mora ostaviti po strani, to ne znai da
je izostavljeno bezazleno i da je njegov nedostatak zanemarljiv. Prednost se, meutim, uvek daje onome to je uinjeno, to je prisutno, to
je dostignuto, pa je i po tome Vladuievo itanje Santa Maria della
Salute i drugih pesama znaajnije od nunog neitanja.
U tumaenju Laze Kostia susreli su se mnogi tumai srpske
knjievnosti, ali se dogaaju i nesusreti, kako bi moda rekao Kosti.
Ima i nesusreta i potpunog mimoilaenja, a Vladuieva Istorija
motiva mrtve drage u srpskom pesnitvu, iako objavljena 2009. godine, ne pokazuje da zna za najcelovitiju interpretaciju uvene pesme
Laze Kostia. Tekst o Santa Maria della Salute, jedan spomenik

36

Umesto velike teorije

integralistikoj hermeneutici starog kova, Dragan Stojanovi objavio


je u asopisu 2005,22 a u knjizi dve godine kasnije.23 Nije Vladui imao
nikakvog razloga da previdi Stojanoviev tekst,24 ali u tom izostanku
ima neke zakonitosti. Naroito to su oni, Vladuievo retoriko
tumaenje i Stojanoviev fenomenoloki semantizam, zapravo u
odnosu antinomije.
Koristei razliitu literaturu Vladui se, meutim, osvrnuo na moj
referat o pesmi Laze Kostia i autopoezisu sa Meunarodnog skupa
slavista u Vukove dane iz daleke 1991. godine. Vladui pokazuje kako
postoji pojam sinteze u tome tekstu, koji je uz minimalne dodatke i
poneku stilsku intervenciju stavljen na poetak ove knjige, gde je i
bio miljen da jednoga dana bude, premda se ova knjiga od tadanje
zamisli razlikuje.25 Sud o sintezi stavljen je u istu reenicu u kojoj se
22 Dragan Stojanovi: Izmeu astralnog i sakralnog. Santa Maria della Sa-

lute Laze Kostia, Letopis Matice srpske, 2005/ julavgust, str. 90115.

23 Dragan Stojanovi: Poverenje u Bogorodicu, Dosije, Beograd, 2007.

24 U tome po svoj prilici nema velike misterije, jo manje nekog zlog nauma

- Vladuieva knjiga je nastala od njegovog magistarskog rada i literaturu prati do 2004, pa je najverovatnije dolo do mimoilaenja u objavljivanjima, a Vladui se naprosto nije vraao daljem istraivanju onoga
to je zaokruio. Uostalom, njegova studija ima svoj unutranji razlog, i
mada se ne bi mogla napisati bez drugih kritikih tekstova jer prati ve
ustanovljeni knjievnoistorijski tok, njena ubedljivost ne zavisi pre svega
od toga ta su drugi rekli, ve koliko se iz njenog unutranjeg razloga
moe objasniti poetika istorija srpskog stiha i njegove modernosti. Taj
unutranji razlog je retoriko itanje pesnike iluzije, dakle uinka poetike, i Orfejevog okreta, uvianja i naputanja poetike.

25 Ta razlika je pre svega u ideji de/konstitucije. Iako sam u tom tekstu

naznaio protivrenosti i sporove, tada jo nisam imao jasnu sliku o tome


kako hermeneutiki nadiveti dekonstrukciju bez povratka na staro i bez
utapanja u politike programe. Potrajalo je i zahtevalo dug rad zaudo upravo na poeziji, o kojoj sam inae mnogo manje pisao pa sam bio slobodniji u traganju za drugaijim stanovitem, da se doe do jednog repertoara
odgovora koji e u knjigama koje ine celinu osmislu (srpskog) stiha i
biti predstavljene de/konstitucionalnim itanjem, samo/osporavanjem,
mar/gino-kritikom. U meuvremenu je napisana i jedna drugaija serija

37

De/konstitucija

podsea na Vinaverovo zapaanje kako se naziv Kostieve pesme, koji


je i kruna svakog njenog refrena, osea kao jedna jedina re u koju
se sve slilo sintetisalo, kako bi rekao Vladui.26 Vladui pri tome
posebno naglaava Orfejev okret kao trenutak u kojem se razbija takva
sinteza i izraava neverica u pesniku iluziju, tj. naputanje autopoezisa kao ultimativnog horizonta pesnike transcendentalnosti. Uprkos
tome to mu rado dajem za pravo da se o poetikom uinku poslednje strofe moe povesti jo jedan krug rasprave. Kada postoji razlika
senzibiliteta, pitanje poslednje strofe je i pitanje vrednosnog stava. To
to poslednja strofa moe imati poetiki uinak, to se njome moe

studija o smislu (srpskog) romana, ali su njeni rezultati neto drugaiji,


i te e knjige biti objavljene narednih godina.
Naravno da sam svestan mnogih teorijskih tekoa koje iz svega ovoga
slede, izmeu ostalog i potrebe da se, kada ovaj ciklus intezivnih susreta sa tekstovima bude zaokruen, naini teorijski saetak teorijskih
stanovita koja su u njima izgraena i kritiki praktikovana. U drugim
kulturama takav posao nekada obave tumai koji se ozbiljno posvete preispitivanju neijeg rada, ali se to kod nas ne moe oekivati. Taj zadatak je
u senci jedne nedovrenosti na koju se skromno, ali odluno, nadovezuje
ovaj projekat i koja se jedva i sme imenovati. Pisac ovih redova je vie
nego svestan tekoe da se ako je Hajdeger neto nazvao destrukcijom,
a Derida naznaio dekonstrukcijom zamisli i predloi skup strategija
kritikih preispitivanja koja se ne dovravaju u politici moi kritikog
subjekta koji sve razume i dovodi do krajnjeg ontolokog horizonta ili
preokree u svetlu nemogunosti da se sistem znaenja i oznaavanja
zatvori sam u sebe. Rei posle destrukcije i dekonstrukcije de/konstitucija, suvie je zahtevno sa stanovita poloaja onoga ko to hoe da
kae, ali neto se mora rei i utoliko je bolje posle dugog razmiljanja
staviti svoju najbolju zamisao na proveru, bez ikakve pretencioznosti,
ali i bez lane skruenosti u kojoj nema nikakve vrline. Kolikogod bio
svestan sopstvenih mogunosti i poloaja, to jo uvek ne znai da ovek
mora ustuknuti pred idejom koju ima. Teorija de/konstitucije, koja podrazumeva i strategije samo/osporavanja i mar/gino-kritike, uz igru ovakvih
oznaitelja koji treba da naglase procesusalnost, izraz je jednog dugog
traganja koje se nastavlja. Treba heremeneutike kurai da se ono uzme
u razmatranje bez obzira na autora i predmet njegovih istraivanja.

26 Slobodan Vladui: Ko je ubio mrtvu dragu?, nav. delo, str. 131.

38

Umesto velike teorije

naznaiti razlika u odnosu na autopoetiku zatvorenost, jo uvek ne


znai knjievnu ubedljivost i vrednost. Poslednja strofa je ili vrhunac
pevanja ili trenutak u kojem elja u potrazi za svojom stvarnou i
ostvarenjem nadjaava pesniku sintezu, a samim tim unosi element
vrednosne inkoherencije. U dinamici tumaenja autopoezisa i naroito
na kraju mog teksta bilo jo neto to Vladui s jedne strane ostavlja
po strani, a s druge zapravo razvija u svojoj studiji. Spor o uinku autopoetike i zaokruenosti motiva mrtve drage mogu je od Kostia do
Disa u ovoj knjizi tek sledi tekst o Disu koji Vladui takoe uzima
u obzir i navodi biranim reima, a u kojem se pokazuje da etiki i
epistemoloki horizont pesme nisu zatvoreni motivom mrtve drage, u
emu vidim vei otklon od telesnosti sudara i vaseljenskog sljubljivanja. Iako Vladui nije mogao znati da postoji i tekst o Miljkoviu, jedna
trajektorija koju on uzima u obzir je teorijski iscrtana na kraju kratkog
rada o Kostiu, a druga u tekstu o Disu. Otuda je njegova studija u
dubljem dijalogu s takvim hermeneutikim horizontom nego to se
to na prvi pogled moe zakljuiti.
Stojanovi, opet, iz sasvim drugaijih razloga posebno istie vrednost zavretka Kostieve pesme. I Stojanovi obraa panju naroito
na Vinavera, uz izvestan prekor to je u tako obimnoj knjizi ovoj
pesmi posveeno svega est stranica. Ima tu i jedna mala akademska zakoljica koja, kada je o Draganu Stojanoviu re, moe da
ima dalekoseno dejstvo. Ovaj na uitelj hermeneutike, i ne samo
nje, s poetka osamdesetih godina, inae pesnik i takoe nagraeni
pripoveda, strunjak za ironiju i veliki posveenik knjievnosti to
je toliko redak zanos da se zapravo i ne moe dobro opisati pravi
profesor knjievnog entuzijazma, uvek kada bi preduzimao takve korake, inio je to da otvori prostor u kojem se diskretno, za oko onoga
ko je u stanju da vidi i za duh koji je sposoban da razume, ostavlja trag
neeg bitnog o emu, to iz otmenosti, a ponekad moda i zbog ohole
nadmoi, nee ni da govori. Osim izvesnih saimanja i lektorskih popravki, kae Stojanovi u tom posebnom tonu, Vinaver bezmalo sasvim tano citira jedan tekst Svetislava Stefanovia. Stojanovi onda,
samo malo dalje, gotovo bez komentara, ali sa onim uenjem koje je
reitije od svakog drugog izraza, podsea na voljnu omaku Mladena

39

De/konstitucija

Leskovca koja je vie od ravog citata. Isidora Sekuli je, naime, videla
da Lazina labudova pesma ima od sukljanja lave i vatre, i ima zato na
jednom mestu i izgoretinu.27. To je Leskovac, inae uven po svojoj
pedantnosti,28 pretvorio u to da pesma ima po Isidorinom, ali i njegovom, Leskovevom miljenju, nekoliko tekih izgoretina.29 Leskovcu,
smatra Dragan Stojanovi na osnovu vajkanja o nekoj povreenosti
koju je u Leskovcu ova pesma izazivala, smeta Kostieva erotska egzaltacija. Da je erotska egzaltacija u pesmi problem, vidi se i po tome to
Leskovac niim drugim izazvan voli da veruje da je morala misliti30
Isidora Sekuli to to on kae. To je mentalna operacija s onu stranu
citiranja, ali moe da rasvetli zato je citat netaan. Leskovac preteruje
jer trai za sopstvenu nelagodu tuu podrku, i zato ne gleda ta tano
pie u Isidorinom tekstu, nego voli da veruje.
Miodrag Pavlovi, (i on neprecizno citirajui),31 meutim, nastavlja Stojanovi, Isidorinu re pretvorio je u progoretinu a Kostievoj
pesmi oduzeo apsolutnost sublimacije i utvrdio da nije idealna ni
kanonska, nego pokazuje i potrebnu meru ljudske relativnosti i linog
obeleja.32 Odista nije isto izgoretina koja se javlja na jednom mestu
27 Laza Kosti, u Isidora Sekuli: Iz domaih knjevnosti II, SABRANA

DELA ISIDORE SEKULI, Vuk Karadi, Beograd, god. 1977,str. 282.

28 Priao nam je Stojanovi u tim neponovljivim vremenima uenja i

odrastanja jednu scenu iz sopstvenog iskustva kada su putovali kolima


u Novi Sad na sastanak u Matici srpskoj, kako je Leskovac valjda
i dalje se oseajui kao naslednik i uvar Isidorinog vapaja da treba
sauvati odreeni vid reagovao kao da je samo bie jezika i knjievnosti
ugroeno kada se u tim kolima uo jedan, po Leskovevom miljenju, nepravilni neodreeni vid prideva. Okrenuo se s prednjeg sedita i unosei
svu energiju gesta i bespogovornog tona odmah to tim posebnim glasom
ispravio. Kad ljudi koji su ivot posvetili pedanteriji, koja nije sasvim
beskorisna, ali ima veoma ograniene domete, gree u onome u emu bi
trebalo da budu najjai, onda i to neto posebno kazuje.

29 Mladen Leskovac: O Lazi Kostiu, nav.delo, str.243.


30 Isto.

31 Dragan Stojanovi: Poverenje u Bogorodicu, nav.delo, str. 28.


32 Miodrag Pavlovi: Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974, str. 196.

40

Umesto velike teorije

i nekoliko tekih izgoretina, jo manje progoretina koja deluje kao


da je stvar totalno upropatena. Sreom se u ovoj raspravi i pretekom
zadatku da se tano navede ta Isidora smatra nije nala kakava nagorelost, moda i osmuenost, i ko zna ta se sve moglo dopisati i
voleti misliti. Uz to, ono to je progorelo je grubo oteeno, to je vie
nego da je sve ostalo na izgoretini koja ne mora da bude tako udna
pojava u tolikom vulkanskom izlivanju lave, sukljanju magme. I, jo
vie, ta ako se tu, s obzirom na vulkanski kontekst, ne asocira samo
na oteenje, ve i na frazeologizam (iz)goreti u plamenu, pa Isidorina ocena prestaje da bude tako jednoznana kao to to smatraju
poznavaoci njenog miljenja. Miljenje je, uostalom, miljenje, dok u
tekstu uvek pie samo ono to pie, pa nije ravo drati se toga, makar
ostali bez mogunosti da verujemo ta je neko drugi morao da misli.
Stojanovi ne komentarie Pavlovievu akrobatsku ambivalenciju33 u
kojoj poema gubi, a dobija, mada nije nejasno ta bi rekao na takvo
dovijanje u kojem se hoe rei neto to se, po svoj prilici, Pavlovi
ne usuuje i da kae. On je nagovestio to to nije kazao, ali za sud o
manjku, o tome da Kostieva poema nije idealna i kanonska, postoji
odgovornost koju je moda bolje izbei.
U malom, ovo je slika mnogih stranica istorije knjievnosti na kojima se od izoblienog citata, predrasuda, odjeka tuih rei i miljenja,
kontradikcija i nedoreenosti naposletku vie i ne vidi ta pie, nego se
33 Koja time ne zavrava, nego se nastavlja Pavlovievom ocenom da Kosti

nije izmakao klopci idolatrije zato to mu se zavrni trenutak individualne i svetske istorije, kada se spremamo da zakoraimo u bezvremenost,
ukazuje u liku voljene ene. U narednoj reenici Pavlovi stie da kae
kako ta duhovna klopka u koju je Laza Kosti upao u najviem i najzrelijem trenutku svog pesnikog i ljudskog razvoja, klopka je tipina za
prave umetnike. (Isto, str. 202.) Moglo bi se rei da Pavlovi o ovoj
pesmi Laze Kostia misli i neto to ne eli jasno da kae, a Stojanovi
gransenjorski posle uvida o slabom citiranju dolazi do ironine pohvale
kako je Pavlovi na pragu osnovnog problema. Nije to mali rezultat, ako drugi nisu stigli ni do osnovnog problema, nekmoli doprineli
njegovom reavanju. Stojanoviu je pogreno prigovarano da, iako je
najvei strunjak za ironiju, ne pie ironine iskaze. On je zapravo suvie
ironian.

41

De/konstitucija

vidi ono to svi podrazumevaju, pa opet neki i skrivaju. S druge strane,


oito je da postoji neki problem s Kostievom pesmom i Stojanovi,
primoran hermeneutikom vrlinom, uzima na sebe da taj problem,
jednom za svagda, pa i neto due, rei. U to reenje Stojanovi viteki
odvano kree od Vinavera, kod kojeg, odmah, ustanovljava da je sve
najvanije ve postavljeno na svoje mesto. Vinaver je prvo uoio kako
se Lazi javlja neodoljivi venecijanski barokni hram, i kako je refren u
kojem se slivaju etiri strane rei u jednu celinu koja nama deluje kao
jedna re, jedan jedinstven izraz. Hram iskrsava kao simbol lepote, ali
se odmah, u transformaciji koja je svojstvo Kostieve pesme, taj pojam
izjednaava sa samom Lenkom, mrtvom dragom, u novoj alegoriji,
koja je ovaj put nosila njegovo najlinije obleje.34 etiri psihike
etape samog pesnika kult roene majke koju nije zapamtio, kult
lepote kao takve, kult Lenke Dunerski i najzad tu dolazi i Srpstvo:
ono oboava (kobnu) lepotu do tragedije35 sabrane su tamo gde
se lepota hrama, mrtva draga i lepota kao takva objedinjuju jednim
jedinim pojmom u koji su se slile etiri rei. Taj pojam se javlja i na
samom kraju pesme i na kraju Vinaverovog tumaenja, gde pokazuje
stremljenje ka rajskom zagrljaju sa dragom i poremeaj u celoj vaseljeni. Ta dosledna dijalektika Laze Kostia roena je u enji kojom
obuzima i itavu vasionu, a enja je poslednja re romantike.36 U
tom asu Vinaver, sigurno ne sluajno, upravo kae da sve ima stihijsku snagu kosmikog bezumlja, zanosa i prkosa37 kako se i zove
Vinaverova knjiga o Kostiu. Nije Vinaver to mogao vie da istakne i
jasnije da naznai, razdvajajui sve etape analitiki, zatim pokazujui
samu dijalektiku promena i njihov smisao, i napokon to kako se sve
to objedinjuje. Kada se prvi put u pesmi javlja, refren oznaava samu
crkvu, a kada se pesma razvija, sve se u tu prvobitnu sliku sliva i stapa,
i nove alegorije i novi slojevi znaenja, i tako se na kraju itava pesma
zavrava jednim jedinim nadpojmom, koji ne doputa nikakav nak34 Stanislav Vinaver: Zanosi i prkosi Laze Kostia, nav. delo, str. 562.
35 Isto, str. 563.
36 Isto, 565.
37 Isto.

42

Umesto velike teorije

nadni, objanjujui podpojam: Santa Maria della Salute!.38


Tu je Vinaverovoj knjizi kraj a da nije reeno ta je nadpojam. Razume se da nije, jer bi to bilo objanjavanje koje je Vinaver upravo
ukinuo i jednim vrhunskim modernistikim anakolutom zavrio
knjigu onom figurom o kojoj upravo govori, neobjanjivo je prepustio
neobjanjavajuem. Stari majstor. No, pre toga on ipak o svemu govori
detaljno i postupno. Prvo je objanjen pojam u koji se sve stapa, zatim
i dinamika u pesmi, i na kraju se jo jednom istie kako se u svemu,
talasima koji nastaju i nestaju, uzdie simbol lepote uzdie se njeno
olienje zvuno, zrano, vidljivo i opipljivo uzdie se hram Santa
Maria della Salute koji u svim promenama ostaje iznad promene.39
Ono to je iznad, dakle nad, tu gde je lepota postala ak i simbol same
promene, a metriki pak, i psiholoki, pesnik uopte ne mora tu
stvar ni da tumai: on prosto izaziva pred nas zvuni i zrani barokni
hram!40 Njemu je dovoljno da sve obuhvati, kae Vinaver, tim jednim
nadpojmom, i taj nadpojam je, oito, ova vizija koja je data u refrenu,
pa se zato i navodi u kurzivu, za razliku od naziva same crkve u stvarnosti. Vinaverov nadpojam je to kurzivno Santa Maria della Salute
kojim zavravaju poema i njegova studija o Kostiu.
To kae Vinaver. Stojanovi, koji je kod Vinavera pronaao ono
to njega samoga najvie zanima na putu ka pravom cilju lepoti i
konanom susretu u kojem zagrljaj izaziva vaseljenski poremeaj voleo bi da je Vinaver ovde mislio kako je taj nadpojam sada nadpojam
Santa Maria della Salute, dakle Kostieve pesme, ne vie crkve, koja
je simbol lepote u stvarnom svetu.41 Ali Vinaver to nije rekao, on je
38 Isto, str. 567.
39 Isto, str. 566.
40 Isto, str. 567.

41 Isto, str. 31. Stojanovi proputa najbolju mogunost da se produ-

bi Vinaverova zavrna figura i taj prekid rasprave pretvori u najavu


modernistikog smisla autopoezisa. Taj modernistiki smisao, meutim,
nije identian sa romantiarskim, pa Stojanovi, koji je napravio itav
hermeneutiki manevar oko stava da li kada dvoje rade isto, rade isto, u
ovoj prilici ne vidi razliku u prividnoj istovetnosti.
Uvek videti ono najbolje, to je sudbina, ili uzviena elja, boljih dua. Vero-

43

De/konstitucija

rekao samo hram i refren, nigde ne pie da je to dakle Kostieva pesma. Logino je da ona to bude, a ja sam to na drugaiji nain i napisao
u tekstu koji se nije kvalifikovao po Stojanovievim naelima da bude
citiran. Nema tu zle volje u preutkivanju, iako je tekst o autopoesisu
Stojanoviu poznat, nego je to neka vrsta stava da se (ironian) dijalog vodi s velikim piscima i ponekim starijim kritiarem. Najvie to
Stojanovi istoriji tumaenja, krcatoj ak i ravim citiranjem, priznaje,
jeste da je tek postavila problem. Ocene o kritikom uoavanju u
kojem se zapravo ponavlja, utvruje, ono to ve pie u Kostievim stihovima, kritiku zatiu gde ponavlja proces koji se odigrao u pesmi. To
je ona vrsta tumaenja koja, iako je suptilno ili detaljno obrazloena,
ipak pre svega ostaje na horizontu parafraze. Ono to Stojanovi misli
da Vinaver kae, i to je Vinaver svakako mogao pomisliti, ali to u
njegovom tekstu ne pie tako, to je taka od koje poinje Stojanovieva
anliza iji cilj je da tu, gde je granica pesnikog samosaznanja kao
autopoesisa, pokae kako tek posle toga, u sjedinjenju koje pomera
nebeske puteve, postoji taka ujedinjenja Kostievog opusa, i kako
je to najvee pesniko postignue kojim Laza Kosti staje u red
najznaajnijih svetskih pesnika.
Odluujue je, meutim, da Stojanovi Vinavera tumai u korist Vinavera (i Kostia) i da Vinaverovu naznaku, koliko god tiho
nagovetenu, koristi da u njoj vidi ono najbolje.42 Tu postoji pozitivan
vati da je Vinaver video vie nego to je napisao, to je za svako odobravanje. Da sam toga bio svestan u asu kada sam pisao svoj tekst, ja bih
to istakao. Dobro je pomisliti isto to i Vinaver, makar da nije sasvim
izvesno da li je on mislio to isto. Nita tekst ne gubi kada je postavljen
kao odluno produbljivanje Vinaverovog nagovetaja, a autopezis se u
tome i ne iscrpljuje. Ideja je mnogo dalekosenija, i da nije dolo doba
istorijskog rasula trebalo ju je realizovati kao alternativu Auerbahovom
Mimezisu. Ovako, gde je propao simboliki kapital itave istorije i kulture, tako mali lini gubitak nije vredan spomena.

42 Ta mogunost interpretacije Vinaverovog teksta ostala je izvan horizon-

ta mladalake zanesenosti sopstvenim uvidom, inae bi s radou bila


nazanena u tekstu. Nita tekst ne gubi kada je postavljen kao odluno
produbljivanje Vinaverovog nagovetaja, a Autopoezis se u tome i ne
iscrpljuje - ideja je mnogo dalekosenija, i da nije dolo doba istorijskog

44

Umesto velike teorije

i dragocen hermeneutiki viak. Manjak u tumaenju autopoezisa zbog


toga nije presudan, premda to ostavlja zavrnu dilemu mog teksta,
o odnosu autopoezisa i poslednje strofe, otvorenom. U mom tekstu
o autopoezisu je postavljeno pitanje da li je takvo samoraskrivanje
vrlina, kako sledi i iz Hajdegera, ili svojevrstan nedostatak, na ta
upuuje, inae Hajdegeru blizak tuma, Blano. Eto u tom tekstu i De
Mana i Sloterdajka, koji su jednako podsticajni za dalje razmiljanje,
pa im se Vladui i obraa. Sud o poslednjoj strofi, koji Stojanovi
i Vladui direktno ili indirektno koriguju, meutim, nije plod toliko teorijskopoetike perspektive koliko italakog senzibiliteta
pesnika iluzija je blia mom senzibilitetu nego iluzija sjedinjenja, jer
je to sjedinjenje odjek ideje realiteta a ne ideje stvaralatva, poezije.
Otuda ak ni dve izvanredne rehabilitacije tog kraja ne menjaju moje
vrednosno oseanje, koje nema nikakve slinosti sa nelagodom nekih
tumaa zbog erotikog spoja, naprotiv. Stojanovi na najubedljiviji
mogui nain pokazuje semantika dostignua i metafizike posledice
ove strofe, ali osim u jednoj fenomenologiji punoe poetskog bitka ,to
ne utie na vrednosno opredeljivanje. Vladui pronalazi superioran
teorijski razlog za knjievnoistorijski proces, ali ne uzima u obzir posledice dileme koju sam ve naznaio i u kojoj se vidi pitanje Orfejevog
okreta, u kojem on vidi raskol izmeu sinteze tj. pesnike iluzije, i
defiguracije tj. njenog razotkrivanja.43 Iako je teorijski domet ovakve
teoretizacije Orfejevog okreta znaajan, on nije u protivrenosti sa
mojim tekstom, a uopte ne utie na pitanje vrednosti.
I Stojanovi i Vladui pokuavaju da pokau znaaj i vrednost
poslednje strofe Kostieve pesme. Obojica u tome uspevaju koristei
sasvim razliita sredstva dokazivanja, jedan glorifikacijom semantizma, drugi retorike, odnosno defiguracije. Obojica se udaljavaju od autopoesisa, jedan ironino kao od nekog osnovnog i obinog uoavanja
posle kojeg tek treba da pone velika analiza, a drugi sa oiglednim
rasula, imao sam nameru da je kroz itavu istoriju knjievnosti realizujem
kao alternativu Auerbahovom Mimezisu. Ovako, gde je propao simboliki
kapital itave istorije i kulture, tako mali lini gubitak je samo meni vredan spomena.

43 Naroito ukoliko se uzme u obzir i moj tekst o Disu.

45

De/konstitucija

ali do pola analitiki razloenim stavom u kojem je retorika funkcija


sama sebi dovoljan cilj. Vladui gleda unatrag, usmeren je ka sceni
retorike kritike, tzv. kritiara sa Jejla, i pre svega ka Polu de Manu.
Mala je neprilika to je zbog toga njegova studija teorijski okasnela i
pripada odlinim proizvodima ve prolog vremena. To ne umanjuje
vrednost samih analiza, ali ograniava njihove knjievnoteorijske posledice. Stojanovi svesno nastoji da, osim to se oslanja na osnovne
fenomenoloke stavove, ostane izvan polja savremene metodologije. On podsea na Ingardena, o emu je na drugom mestu iscrpno
pisao, tek koliko da oznai kako postoji vrst, premda anahron,
fenomenoloki okvir u kojem bi mogao da se kree. Kada se stupi izvan polja metodoloke drame, vie nema problema i zato obojica vode
svaki svoj tekst dalje, jer su ultimativna pitanja otklonjena i sumnja u
sopstvene zakljuke odloena. Tako tekst dobija prividno na vrstini,
ali proputajui da samoga sebe dovede u sumnju, on gubi na teini jer
se moe opovrgavati ve i metodolokim prigovorima. Svi prigovori
De Manu i Ingardenu obruavaju se na njihove radove nezavisno od
toga to su tumai prvoga reda. Kada se propuste najbolje teorijske
nedoumice, tekst postaje mnogo lake ranjiv u jednoj otvorenoj debati.
Ono na ta klasina fenomenologija ili retorika kritika ne mogu da
odgovore, to ni tekstovi koji ne naputaju svoja teorijska izvorita ne
mogu da prue.
Stojanovi je, istini za volju, bio na granici jedne teorije haosa,
ali ona ga je manje privlaila od erotike dimenzije dodira, ulnosti,
sljubljenosti. Da je imao vie sklonosti za Fukoa i Harolda Bluma, tu
se mogla oblikovati jedna sasvim drugaija teorijska graevina. Zanimljivo je da ovu dvojicu teoretiara i Vladui ostavlja uglavnom po
strani. On u knjizi produbljuje smisao otklona od autopoetike figuracije u neku vrstu pokretaa knjievnoistorijskog procesa, sve dok ne
izgradi dosta vrst interpretativni sistem. To njegovoj knjizi daje snagu
i ubedljivost, ali ne reava metodoloki problem i vraa je u osamdesete godine prolog veka. Da je knjievnoistorijski problem vien
Fukoovim oima, pitanje istine u hijerarhiji diskursa i arheologija
knjievnog neznanja dale bi drugaije rezultate. Najboljim dilemama
retorike kritike, kakve su anakolut, apostrofa, prosopopeja, Vladui

46

Umesto velike teorije

dodaje Orfejev okret. Iz tih dilema nastojao sam da izaem piui


ne samo o Kostiu i Disu, ali je iroko polje postrukturalizma tako
zahtevno da mu se dugo nije video kraj, sve dok je pogled usmeren na
drugog, ak i na Drugog, umesto na samoga sebe kao nekog drugog.44
Stojanoviev cilj je pak da pokae kako je Laza Kosti oblikovao viziju
u kojoj se u spoju religijskog zanosa i erotskog zanosa, ljubavi i lepote, transformie itav svemir, zapravo rui svaki mehaniki sistem
koji bi njime vladao, ali uzima u obzir samo ono to pie, ne i ono
to je takoe prisutno iako nije napisano. Ultimativni cilj hermeneutike je da se objasni itav svet i gotovo je neshvatljivo kako njegova
neobjanjivost svaki hermeneutiki trud ne izvodi iz jednolinog
metodolokog takta. Zbog toga se tumaenje svega svodi na jedno.
Bez obzira na poremeaj koji ono izaziva, sve je razreeno kada je
sljubljeno ili defigurisano. Sve se, meutim, ne moe razreiti jednim.
U svojoj izvrsnoj studiji Stojanovi hoe da do kraja razume vasionsku dramu Kostievog subjekta, ali zato proputa da utvrdi poetiku
dramu same pesme, njenog oblika i figuracije. Naroito se ne uzima
u obzir sama mrtva draga, koja je, budui nema, takvoj analizi potpuno nedostupna. Najvie to bi Stojanovi mogao da uini jeste da
prokomentarie kako i ta o njoj saznajemo od pesnikog subjekta. To
samo potvruje osnovni problem klasine fenomenologije ona je
uvek okovana pozicijom subjekta. O onome o emu se ne pie, ona ne
moe da progovori, osim u sistemu suspektnih pretpostavki, nipoto
u vidiku hermeneutikog prevrata kakav zahteva misao o snazi smrti
kao okonanju susreta iz kojih se raaju pesme. Zato je poremeaj u
svemiru vredniji od nastanka pesme, nekmoli poremeaja italakih
ivota koji ona izaziva? Zato je taj konani i veni zagrljaj vredniji
od susreta u kojima se ivi punim ivotom, to e onda rei da je to
ostvarena celina ivota mua i ene u kojoj postoji i plod postojanja,
deca ili pesme, dakle ne susret i to je sve.
Najvei problem je to je nitavilo kao apoteoza zapravo nevidljivo za fenomenologiju. Pokuaji da se progovori o tome Nita,
44 Stojanovieva potraga za figurom rajske ljubavi za drugog kao samoga

sebe bi se u svetlu kraja XX veka morala ispitati kao ljubav za sebe kao
Drugog.

47

De/konstitucija

od Hajdegera do Sartra, puki su promaaj samog bia nitastva. Za


fenomenologiju odsustva kao ne neprisustva potrebno je neto sasvim drugo. A za punou praznine potrebna su neka razorna i samoupitna sredstva, ka kojima upravo idu dekonstitucionalizam,
samoosopravalatvo i marginokritiki disput. Taj posthermeneutiki
i postdekonstrukcionistiki put je vrlo teko, zapravo nemogue, tako
poploati da se njime mirno i spokojno kree, ali je mogue pokazati
pravac kojim se svako zasebno mora uputiti znajui da nema ak ni
jedinstvenog cilja do kojeg se ne moe stii.
Mimo svake knjievnoteorijske pa i knjievnoistorijske debate,
valjda je krajnje vreme da se o stogodinjici pesme ustanovi ta u njoj
pie. Stojanovievo magistralno reenje kolebanja u razumevanju
Kostieve poznice, koje ponavlja kolebanja istorije knjievnosti, jeste
hermeneutika himna susretu mua i ene koji ima takvu snagu
da e poremetiti i putanje zvezda u emu ona ne nadilazi samo
Pavloviev odjek iz Dantea,45 ve moda i samu Danteovu poeziju rajskog sklada, odnosno postavlja joj neto ravno po snazi i izuzetnosti:
rajski poremeaj sklada u svemiru, ekstazu i sudar, metafiziku singulariteta. Eko kae da se u razliitim jarkim bojama bez prelivanja
i tomistikom ispitivanju svetlosti koje je privuklo De Sanktisa vidi
samo zaetak onog razumevanja koje Danteov Raj ini izrazito bliskim
modernom itanju.46 On metafiziko i umstveno dovedeno do granice oseaja praznine postavlja naspram ulnog i konkretnog koje ide
do potpune ispunjenosti Pakla, a on se i ita zbog takve ivopisnosti.
Stojanoviev odgovor je da se u srpskoj literaturi pa valjda i njegovim
sopstvenim tumaenjem i takvom raju ima ta dodati. Ne erotska
utvara, ve kosmika disharmonija, hipergalaktika ekstaza ljubavnog
bitka. Ono to Stojanovi ne kae, jer bi to moda znailo da se otilo
predaleko, ili da to u samoj pesmi ne pie sasvim tako, ili da on sam
45 Stojanovi ove stihove ne pominje, ali nema sumnje da ih zna i da i njih

valja uzeti u obzir u razmevanju njegovog komentara. I Stojanovievi


stihovi vode dijalog sa Pavlovievim, to se recimo posebno dobro vidi
kada se koriste motivi oroneove slike.

46 Vidi Jedno itanje Raja u Umeberto Eko: O knjievnosti, prev. Milana

Pileti, Narodna knjiga, Beograd, 2002, str. 2126.

48

Umesto velike teorije

ne eli da to kae direktno,47 ili skrupulozno nee da tako neto tvrdi


za Kostia a ne vredi da kae za samoga sebe, tek u njegovom tekstu se
ispotiha, u Kostievom galaktikom sudaru i kosmikom poremeaju,
raa jedna nova religija ulnog ispunjenja i apsolutnog sjedinjavanja
dva bia. Na sebi svojstven nain Stojanovi sugerie upravo tako neto.
Gotovo kao u obnovi nekog erotskog kulta, Stojanovi vidi ne samo
lirski vrhunac ve i jednu sakralnu snagu nove pesnike zrelosti48
odgovora na pitanja koja je davno sebi postavio udesni pesnik Laza
Kosti etrdeset godina pre labudove pesme, kada Lenka Dunerski
jo nije bila ni roena.49 Na kraju Kostievog opusa dobila je ta stara
zapitanost izuzetnost ljubavne i erotske teodiceje.
Moliti Devicu Mariju, Najistiju Devojku,50 u ovakvoj stvari,
prilino je delikatno. Obraanje njoj znak je poverenja u njeno razumevanje koje obuhvata i poremeaj itavog svemira eljom, ili elju
da se snagom strasti poremeti itav svemir, i sve drugo. Odgovor na
pitanje koje je Stojanovi postavio zato se obraati upravo Bogorodici lei u odnosu izmeu njene apsolutne ljubavi i apsolutnog
razumevanja zemaljske sudbine smrtnog bia, vulkanske strasti i
smrtnog ishoda. Njena apsolutna inteligibilnost i ontika vrlina idu
od ljubavi u telesnoj neoskvrnutosti, piete i milosti apsolutnog razumevanja za udes ljudskog ivota, do tragedije jedne druge nevinosti, uskraivanja, smrti i prevazilaenja ivota u nemoguem susretu,
konanog spajanja u onostranosti i tektonskom poremeaju vaseljene
erosom sjedinjavanja. Bogorodica, podsea Stojanovi, naprosto sve
razume, dodue utei. U tom razumevanju postie se nova sinteza:
lepote sakralnog ka kojoj se upuuje, i apsolutnog razumevanja za
47 Stojanovieve knjige uvek kriju i neku drugaiju misao pored one koju

izlau.

48 Dragan Stojanovi: Poverenje u Bogorodicu, nav. delo, str. 66.

49 Isto, str. 25. Laza Kosti je, kae Stojanovi, jo u pesmi Moja zvezda

postavio pitanje ljubavnog (s)udara i kosmike disharmonije. Raskol uma


i tela iz Spomena na Ruvarca razvija se u sukob mozga i srca, pameti
i slasti u Santa Maria della Salute.

50 Isto, str. 61.

49

De/konstitucija

svu runou, zatrovanost, kako kae Stojanovi gnjilost ovoga


sveta. Ovaj svet ne moe da bude lep u apsolutnom smislu te rei,
dok onaj svet ne sme da ukine ulnu konkretnost ispunjenja svih, i
najveih elja, dakle onog sjedinjenja koje je u ovom ivotu moda
bilo uskraeno, ili ga nikada nema dovoljno, ili nije dovoljno da mu
se makar ljudski, suvie ljudski posvetimo pa nam ipak treba i sakralna vizija. Drugim reima, tako se i kae kako ovo nije idolatrijska
himna nego neto mnogo bolje, i svako pokajanje je pre toga ukinuto
ljudskim, suvie ljudskim zahtevom koji prerasta u neto vie od toga.
Stojanovi je sugerisao poneto o ovom svetu kao mestu najturobnijeg liavanja51 i praznini puke hrianske supstitucije svega ovozemaljskog kakvimgod spasenjem. Postoji u savremenoj kulturi uverenje
kako bi aneli voleli da se dodirnu i razmenjuju sa nama nebo je nad
nama i u Berlinu isto, kao u filmu Vima Vendersa. U Poovim stihovima, tamo gde more sne svoje sni, aneli zavide na takvoj ljubavi, a na
kraju modernosti eznu za neposrednim, ulnim dodirom. To je slika
utehe nae civilizacije palih anela u odnosu na rajsko prebivalite. U
raju valjda nema takvog dodira, ili to treba pripisati skeptikoj dopuni
rajskog uma, kojeg je Stojanovi kod Dostojevskog ve pronaao na
jedan izuzetan nain.
Popularna kultura u svojim vrhuncima uvek zamera anelima njihovu bestelesnost, upravo onoliko koliko im je na tome hrianski
svet srednjeg veka zavideo. U popularnoj kulturi, ali i u nieanskom
titanskom urliku protiv slabistva civilizacije, proslavlja se kult telesnosti. Gde nema nieg vieg, ostaje da se ljudi telesno sljube, to je sa
stanovita spasenja oajniki sud. To vie, makar bila najbolja, ipak je
samo izmiljotina u kojoj nema prave ispunjenosti ivota, bogatstva i
sree velike uzajamne ljubavi, rajskog stanja uma koje obuzima onoga
ko je takvom ljubavlju proet i odmah ga smeta iza vrata raja. Da je
sve na ovom svetu kako treba, nita ne bi preostalo za raj i sve bi se
svelo na pitanje smrti i venog trajanja.
Jeste da mnogo toga ne valja, ali na ljubavi u kojoj je idealna draga
boginja koju moe zagrliti, na tome, na takvoj ljubavi, zavide nam i
51 Isto.

50

Umesto velike teorije

aneli. Oni svome boanstvu pevaju, mi svoja boanstva, roena da


ih volimo i da nas vole, kako kae Po za Anabel Li, grlimo u pesmama kao na javi. Na tom stvarnom, potpunom dodiru, ne samo
pogledom mada je, kae Stojanovi, ve i pogled velika stvar na
potpunom zagrljaju, utiskivanju dva bia jedno u drugo, kao kada se
sudaraju zvezde, na tome bi nam i ceo svemir zavideo. Potrebne su
takve vaseljenske kolizije u ekstazi da se zbaci hladna kopernikanska
pravilnost. Ptolomej je bio nesrazmerno matovitiji i, kako je pokazao Sloterdajk, blii stvarnom iskustvu. U ptolomejskom kosmosu sve
se kretalo kao u nekom udu, posle Kopernika sve je samo ledena
matematika preciznost. Utoliko pre su potrebni sudari, kao to su kod
Velikovskog svetovi u sudaru, ali ne puki nered, ve jedan dublji zakon
ljubavi po kome je u burnom, ekstatinom spajanju sve ve dostignuto.
Grliti mladu enu tako da sve iskae iz nebeskog koloseka i izaziva
sudar zvezda! Onda taj svet ne treba menjati, koliko god da svet nije
dobro mesto,52 jer stie velika budunost kao objava lepote, i u toj
lepoti kosmiki zagrljaj; i ne samo to, nego jo i nebesko razumevanje
Bogorodiino za sve. Istinu, dobro i lepotu, to staro trojstvo, sada
nadoknauju lepota, zagrljaj i razumevanje. Zar je to malo! ak i ako
svet ostane isti kakav je oduvek bio, avolu jela a vragu dub, trule i
gnjilost, a i tota gore nije to sve, mogao je i ovde rei Stojanovi,
mislei na jednog velikog portugalskog pesnika.
Zvezdama, dakle, pomerati puteve, ili se sudarati sa njima. Vrhunac Kostieve vizije nebeskog haosa od ljubavi lep je pre svega zbog
svoje neverovatne vedrine koja smrtni as pretvara u apoteozu. Da
nema tolike uzaludne vedrine, jedan drugi opis neba53 bi ga u svemu
nadmaivao. Ta strana pesnika slika je po vremenu nastanka bliska
Kostievoj, a nalazi se u pesmi uvenoj u svetskoj knjievnosti u kojoj
opis neba u svetu tuge, pa i onom drugom na zemlji, za sobom ve
ima svu dubinu simbolistikog traganja velikih evropskih knjievnosti,
dubinu kakve kod nas nema ni u nagovetajima. Zato je Kostiev zanos
vredan iako u svojoj uzbuenosti deluje pomalo naivno kada se upor52 Isto, str. 35.

53 Na koji mi skrenula panju Biljana Andonovska, kritiarka i pesnikinja.

51

De/konstitucija

edi sa Rilkeovim tunim nebom, oblikovanim da pod njega u pesmi


Orfej. Euridika. Hermes iz 1904, tampanoj koju godinu kasnije,
stanu sve tri figure. Toliko se tuge prosulo iz Orfejeve lire koliko svo
naricanje ne moe da stvori, kae Rilke. Tunije od alobnog pevanja
je nebo osuto zvezdama koje Rilke iznosi iz prostora tuge kao iz samog
podzemlja.
U prevodu Branimira ivojinovia to je alobno nebo iskrivljenih
zveza.54 itana u celini, strofa je takva da kae kako je Orfej toliko
voleo Euridiku da je od tuge nainio svet u kojem se ljubavi vidi u
koliini tuge koja nadmaa sve tubalice, to je svet koji je od tuge ugnut, i zvezde su iskrivljene, pomerene od nje. Dok je Kostieva ljubav
pomerala zvezde, Rilkeova tuga ih izobliava. Rilke kae entstellten
Sternen, po svoj prilici imajui na umu i izraz ensternt, bez zvezda.
Izbaene sa svoga mesta, iz leita, kao Jejtsov centar koji vie ne dri,
te ugnute zvezde (engleski prevodilac kae slino, distorted) mera
su simbolistike teine.
Usred ovog najfinijeg simbolistikog dijaloga ima jedno malo
mesto i za paradoksalnu vedrinu Laze Kostia, taman takvu da besprekorno doarava razliku romantiarskog zanosa i simbolizma. Nije
romantizam stav vedrine duha, naprotiv, ali je romantiarski zanos jo
uvek snaan, moan, simbolistiki je samo odjek jedne propalosti sa
kojom se subjekt nije pomirio, ali od koje vie nita ne moe nego da
gleda u samoga sebe. Tanije da gleda tamo gde bi gtrebalo da bude
subjekt. Utisak smrti koji bi Kosti da pretvori u rajski tren, toliko
je jak da je Rilkeova Euridika potpuno proeta njome i zaboravila je
na sve, i na Orfeja. Ni u trenu kada je sve izgublejno, i kada Hermes
to tuno kae, ona vie i ne zna ko se to okrenuo. Savrena Rilkeova
poezija zapravo je najdublja slika nitavila koje simbolizam ima pred
sobom. Simbolistiki subjekt je upravo to poniranje u dubinu nitastva
iz koje vie nema ni demonskog krika protesta, ni svetskog bola, ima
samo jo muzike rei, tajni, skrivenosti u eterinom doaravanju. Eu54 Vidi prevod i odlian klasian hermeneutiki prilog o Rilkeovoj pes-

mi Elze Budeberg: Reiner Maria Rilke: Orpheus. Euridike. Hermes,


UMETNOST TUMAENJA POEZIJE, prir. Dragan Nedeljkovi i Miodrag Radovi, Nolit, Beograd, 1979, str. 539 i dalje.

52

Umesto velike teorije

ridikino ko, u kojem se ne zna za sam dogaaj i njegovog nosioca, u


kojem je sve ve prolo i postoji jo samo utisak dubine nepostojanja,
to je figura itave epohe sa kojom se zavrio devetnaesti vek. Kako
Euridika ne zna vie Orfeja, tako je ovek epohe zaboravio Boga.
Ali Hermes! On je figura heremeneutike, i dok Orfej odmie, on
se stara vodei je udesnom stazom kroz donji svt. Njegov beskrajno
osetljiv i lak dodir a i takav je njoj prejak , brinost, tuga koja ga
obuzme kada je sve Orfejevim okretom izgubljeno, to staranje i taj dodir i taj gubitak to su figure hermeneutike. Pravi heremeneutiar je
kao Hermes i nita ne moe da promeni. On je svedok tragedije koja e
se odigrati tik pre spasenja. Da ne umremo, bili bismo spaseni, od toga
nas, dakle, deli samo taj trenutak. Da se kraj svakog teksta ne osvrne na
tumaenje koje ide za njim, i tuma i tumaenje bi bili spaseni. Stigli bi
do kraja i izali sa one strane, ovako kraj uvek stie do njih. Oni traju
samo pre takvog kraja kojim tekst uvruje samoga sebe u potpunoj
nezainteresovanosti za dalju sudbinu onoga ko ga prati. U asu kada
dobitak treba da bude vean, tumenje nalazi svoj konaan gubitak.
Sve je odlino dok smo na putu, dok idemo, dok se drimo onoga ta i kako hermeneutiar obrazlae, smisleno, strpljivo i povezano,
u nenim dodirima tumaenja. Mogla bi se, dodue, napraviti dosetka da hermeneutika himna vaseljenskom potresu moda treba i
sama da izaziva neki takav tektonski poremeaj, ali jedno je poezija
a drugo kritika. Premda, i kritici udar opravdanog preterivanja moe
neto da donese. Recimo, zar ne bi delovalo mono da se zbog ljubavi
iskoi iz akademskog koloseka? Zar to ne bi bilo pravedno i predivno
da se toliko voli neka pesma da kritika postane kostievska imna?
Otii jo korak dalje od Vinavera, u ijoj studiji znanje i metodologija
doivljavaju hermeneutiki kolaps nalik sudaru sa zvezdama? To kako
je Vinaver naglo prekinuo svoju studiju, a ta je sve jo mogao rei,
jeste otelotvorenje samog poremeaja pesmom. Iskustvo Vinaverovog
itanja zbog tog kolapsa je nepristupano srpskoj knjievnoj istoriografiji, ali je utisak tog monog senzibiliteta ipak negde na horizontu
ukupnosti knjievnokritikog saznanja i ne moe se pisati o savremenoj
srpskoj knjievnosti bez neke strepnje pred takvim kritikim zanosom i
prkosom koji je s onu stranu svake tanosti, tamo gde sve razlike ute.

53

De/konstitucija

No ako se toliko ne sme traiti, uvek ima jo nekih pitanja i uvek


ima jo tota da se doda. Na primer, otkud znamo da je Bogorodica
takva kakvu Stojanovi opisuje? Vladui pomalo negoduje to se o
njoj toliko raspravlja, dok Stojanovi otklanja pitanja koja e biti ue
vezana za istoriju religije, meu njima i ono da li je to katolika bogorodica. Da i takva pitanja neto znae, jasno je im pogledamo od
Kostia ka Duiu, nad ijim pesmama se javljala sumnja da li je polatinilo njegovo Mediteranom nadahnuto pesnitvo. Osim uskogrudog
shvatanja tradicije i duhovnog naslea, ak i potpunog neprepoznavanja cinikog karaktera nekih Duievih pesnikih slika, postoji i
ira vizija odobravanja to neko ume da gleda preko svog kulturnoistorijskog plota u svoje. U Duiu ivi zatrta uspomena na srpsku
katoliku kulturu, moda najvie proganjani sloj naeg kulturnoistorjskog pamenja, koji ne valja ni katolicima ni pravoslavcima jer im
kvari red i podelu, a u njemu se, naravno, vide prostori vee irine i
susreta sa drugim tradicijama. Jo bi bilo vanije pitanje da li se Dui
na kraju ivota posvetio i otkrio (pravoslavnog) boga, te sad nesatruo poiva u njemu, a njegovo delo valja samo malo preoblikovati u
buduim izdanjima kako bi se taj spoj sa boanstvom dovoljno istakao,
poto je on to u svojoj predsmrtnoj volji propustio da uini.
Otkud znamo da je Bogorodica u nekoj pesmi, dakle i u Kostievoj
pesmi, onakva kakvu mi na osnovu drugih saznanja oblikujemo?55 Iz
ega se to izvodi, gde u pesmi pie da je ona tako puna razumevanja
kako je Stojanovi predstavlja? Zato bi, i sa kakvim pravom, preli
55 Hir je zbog toga strogo prigovorio da ideja imanentne kritike prikriva

kako svaki takav transfer naruava samu ideju imanentizma. To je moda


prestroga konsekvenca, naroito kada se imaju na umu Bart i Fuko koji
su odluno pokazali da u tekstu nikada ne govori samo neki autor, ve
zapravo diskurs epohe, pisanje kao takvo izbija na povrinu teksta na
kojem ostaje vidljivi trag onoga ega u samom tekstu nema. To to je
uvek u tekstu i izvan teksta granica je na kojoj stroge procedure valjanosti
i tanosti ostaju nemone. Kritika je na kraju veka zapravo dola do sasvim nemogueg zadatka da moguim sredstvima ostvari nemogue
ciljeve. Uprkos njihovoj neostvarljivosti, jednom kada su takva pitanja
postavljena, ne moe se naprosto povui unatrag i zavui u neku istorijsku
ljuturu kao da ih nema.

54

Umesto velike teorije

preko toga da pesniki subjekt kae kako se kaje i trai oprost, utoliko
pre to to odreuje njegov poetni odnos prema Bogorodici? U uvodnom stihu nije ono to je u refrenu, ve se na svom jeziku trai oprost
inicijalni stih i refren nisu isto. S jedne strane, ako podrazumevamo
celinu hrianstva i biblijsku koncepciju kao izvor saznja o Bogorodici, to suava slobodu i galaktiki udar pesnitva, a nije u skladu ni
sa samom vizijom drage i susretima s njom. Iz perspektive predanja o
Bogorodici, to je sve puki greh. Takva pozicija nije korisna za zavrnu
sliku i razumevanje pesme, ali otkud se ideja o njenoj moi apsolutnog
razumevanja svega moe preuzeti a da se ne preuzmu i ostali elementi
njenog lika zbog kojih bi svako sljubljivanje bilo samo perpetuirani
greh, pad, sunovrat. Ukoliko pak ne podrazumevamo da ona ostaje
puna hrianskog razumevanja, kako onda u samoj pesmi da utvrdimo
zato joj se pesnik obraa? Zato nije dovoljno da on ima svoju dragu
i susret sa njom, zar tom susretu neto bitno nedostaje zbog ega je
neophodno posredovanje Bogorodice? ta ukoliko je susret sa dragom,
takav kakav je predoen, mogu samo i jedino uz njenu milost? Tada
to vie nije isti zanos i ista religija spajanja, u tom sluaju su saoseanje
Bogorodice i milost koja se od nje izmoli jednako vani, pa i vaniji,
jer su logiki dominantni, nego vulkanska ljubav i vrelina strasti koje
nas opijaju.
ta rei ukoliko se pretpostavi da su zanos i vrelina strasti u neskladu sa devianstvom i istom ljubavlju Bogorodiinom, da li valja i
za taj nesklad traiti oprost? ta ukoliko uprkos svakom pokajanju
treba doiveti telesni greh, i ne samo njega, a u molbi Bogorodici nai
neki spas koji je i spas od nesklada? To sve u pesmi ne pie, premda
nijedna od ovih pretpostavki nije iskljuena. Samim tim to se pozivamo na hriansku tradiciju razmevanja Bogorodice, one se javljaju.
To protivrei lakoi itanja koje ide kroz stihove i ne osvre se za
sobom. Ipak, postoji paradoksalna intertekstualnost koja uvek moe
da izbije u stihovima i koja zahteva vie od onoga to se filoloki ili
zdravorazumski moe argumentovati, koja trai ono najbolje. Paradoksalna intertekstualnost otvara prostor najbolje mogunosti svake
neodreenosti, ali takoe pokazuje kako je zapravo i u onome to
nam se u prvi mah ini kao filoloki odredivo ve pohranjena jedna

55

De/konstitucija

bolja neodreenost. Ovakva intertekstualnost otklanja sve to spreava


najbolji ishod. Posebno je vano to ne pie zato moliti Bogorodicu, iako bi posle te molbe sve drugo moglo postati nevano. Ako je
molba vana, onda nije toliko spajanje i poremeaj u svemiru: ako je
poremeaj svemira nastao jainom spajanja, zato bi onda molba jo
uvek imala neki znaaj? Sugestivni udar kraja pesme pokazuje da ta
molba semantiki ne igra veliku ulogu u asu kada doe do najboljeg,
ali takvo tumaenje zaboravlja logiku zamku da je to najbolje jo uvek
samo pesnika vizija, da taj poremeaj nije ostvaren nego prieljen, a
da je pesma, plod njihovog ostvarenog susreta tu; u pesmi su molba
za oprost i neki plan sjedinjenja koji se izlae Bogorodici, da ga ona
odobri ili omogui. Dok je molba tu, sjedinjenja jo nema i hoe li
ga uopte biti ako molbenost ne naie na sverazumevajui odjek u
kojem ak i na nebu mora doi do potresa? Potres ljubavni u svemiru
moda bi bio ravan na suprotan nain trenutku Hristove smrti, kad
se od jezivosti zemlja stresla. Potresanje vasione bi utemeljilo religiju ljubavne sjedinjenosti. Ne hristolike ljubavi koja ujedinjuje u
razumevanju, saoseanju i opratanju, ve ekstazu ljubavnog zanosa
u kojem zagrljaj izaziva nebeski nered. Molba je stvar spasenja i ako
zagrljaj koji pomera zvezde nije dovoljan, onda je molba odista vie
nego potrebna, ali ak i ako je dovoljan, moda nije mogu ukoliko
molba nije ispunjena. Ranijoj religiji spasenja upuuje se molitva za
novo spasenje. Nezgoda je u tome to ukoliko je potrebna molba, tada
ona svemir dovodi u red bez obzira na prekraje kosmikog reda sljubljivanjem koje kvari pravila i zakonitosti na nebu. U Bogorodiinom
razumevanju za sve i dalje vlada nepromenjeni i neoskvrnuti red, to
to se mrdne poneka zvezda, nema neku veu ulogu u projektu spasenja sve dok je red vei i jai. Kakav je to nered za koji se mora dobiti
doputenje na nebeskom alteru za red?
S neto malo slobode i psihoanalitike sklonosti, moda je mogue
postaviti i pitanje apsolutnosti bogorodinog razumevanja kao najvie
figure hermeneutiara, koji bi i sam hteo da razume i oprosti sve, pa
zato naglaava poverenje u nju kao da je zapravo re o poverenju u
njega, tumaa koji sve moe da razume? A ko sve moe da razume,
taj sve oprata ili, kako su na drugom mestu pokazali Stojanovi i

56

Umesto velike teorije

Jaus, ima i drugaijih ishoda? Naspram megalo-kritikog subjekta


ija se pritajena agresivnost otkrila kada su bolje rastumaene pozicije
frankfurtske kole i teorijske razmere njene volje za menjanjem sveta
postavljene na bliskoj saradnji marksizma i frojdizma, s jedne strane,
a praznoj habermasovskoj figuri saglasnosti i jezikog delovanja,
s druge treba utvrditi sasvim drugaiju volju za razumevanjem i
razumevanje volje. Prva odlika te drugaije protiv-postavljenosti je
prepoznati sebe u drugome umesto da se drugo svede u domen svojih moi. Volja za apsolutnim razumevanjem nije nimalo bezazlena
i prouzrokovala je najvee antinomije modernizma. Tek ekstrahovan, a to znai neprikriven u pogledu sopstvenog predmeta, cilja i
naina, iznet na povrinu i samome sebi rasvetljen, subjekt se moe
nadati da e, umesto sebe svakad spremnog na objavu i govorenje,
do rei dovesti ono ka emu se usmerio. Ukoliko to ne uini, subjekt
uvek stie do samoga sebe. Kako dovesti drugoga do toga da govori?
Tu nema prostora za Sokratovu lukavost u kojoj drugi govore ono
to on eli da na kraju bude kazano, pa to onda i nije majeutika, ve
trbuhozborstvo: drugi samo otvara usta. Potrebna je jedna drugaija
figura, u kojoj je heremenutika put ka pravom heteromajeutikom
dogaaju u kojem su i nezaobilazni subjekt i ono drugo dovedeni do
rei. Taj hermafroditski, pomalo i hermafrojdistiki govor dvostruke
heterologije taka je samoprevazilaenja bez izneveravanja i jednog
i drugog: bez iluzije da se uje neposredovana i stvarna sama stvar
koja se istrauje, i bez obmane da subjekt pri tome uti ustupajui
mesto onome do ega je stigao. Ako se na trenutak uzmu sve tri ove
kljune rei, umesto obmane majeutikom i hermeneutikom subjekta
simboliki eto prostora za jednu figuru u kojoj se drugi ne svodi na
ono to subjet eli da vidi. Nazvau to hermejeutika, menjajui jedno slovo ali ceo smisao. Dijalog sa Stojanoviem i Vladuiem, pa i
volja da se u tom dijalogu preispita sopstveno razumevanje, dogradi i
zaokrui posle dve decenije prouavanja knjievnosti i teorije, trenutak
je takvog hermejeutikog dijaloga (to je gotovo pleonazam) sa sobom i
sa drugim. Ne da se drugi isprave, prisile ili privole na saglasnost, niti
da se u njih ugradi sopstvena perspektiva, ve da se hermejeutiki pojavi celina dijaloga u uzajamnosti bez koje prouavanje knjievnosti ne

57

De/konstitucija

moe da opstane. Bez preutkivanja ili usputnog citiranja, u dijalogu


u kojem je sve dovedeno u pitanje, jer sami sebe nikad ne dovodimo
dovoljno u pitanje, treba izazvati krizu smisla i razumevanja. Treba
ugroziti samorazumljivost u doba krize smisla i razumevanja kada
se insistira na razumevanju za sve to je velika obmana savremenog
drutva. Pitanje svih pitanja je zato pitanje dovoenja u pitanje, a hermejeutika je taj put koji ne doputa da se dijalog svede na usputnice
i stremljenje jedinstvenoj poziciji subjekta. U potovanju za one od
kojih smo uili i onih u koje polaemo najvee nade, trai se ne samo
prostor za njihov i sopstveni opstanak u kritikom miljenju, koje u
ovoj zemlji, ovom narodu i ovoj tradiciji odumire. Trai se ivot i posle
takve smrti, jedna kritika sljubljenost koja e postojati i kada vie niko
ne bude itao ovakve knjige. Izmeu poezije, kritike i ljubavi nema
tako mnogo razlike kao to se obino misli.
U tumaenju se uvek mora neto izostaviti ili prevideti da bi se
odrala hermeneutika koherencija izlaganja. Moe pesniki subjekt
da promeni svoj prvobitni molbeni zahtev da mu se oprosti, ali ne
moe uiniti da njegove uvodne molbe nema kao da je nije ni bilo.
Zato bi pokajniki put ka Bogorodici, koja ionako sve razume, izbrisali iz ovog dogaaja u stihovima? Ali zato bismo joj uopte upuivali
molbu ukoliko ona ve sve razume, ukoliko neto to jedino ona moe
i nije neophodno, i ukoliko ishod pesme ni u emu ne zavisi od nje?
Nekmoli da je Bogorodica ovde jo i nad-muza i da se jedino uz nju
kao posrednicu mogu ispevati stihovi, tek bi jedna takva, jeretika,
ideja unela zbrku. Da ona koja zagrljaj nije spoznala, jedina majka
kojoj to iskustvo spajanja od kojeg se tresu zvezde nije dato, bude
muza najstrasnije erotske ekstaze kojom se kre zakoni svemira? To je
Kostiu, naravno, bilo savreno jasna perspektiva galaktikog udara u
samu sutinu predrasudnosti.
Molba se upuuje uz rei pokajanja i gest skruenosti, tako pie
u stihovima. Teko je na to pristati jer onda tu nema ljudskog, suvie
ljudskog, ve eto nas u nekom pokajnikom, skruenom stavu i napredovanju ka milosti i spasenju, to ne odgovara nameri tumaa. Taj
hrianski sentimentalni ropotarijum Nie je glatko odbacio i zato
se Nie i priziva. Tumau koji nee grehe, oproste i togod, ve hoe

58

Umesto velike teorije

titanski izazov ustrojstvu svemira u kojem nema mesta za kajanje, ili


za milost, nego za ekstazu, ne odgovara sasvim sve to u pesmi pie.
Vie odgovara nieanski uzvik. Nakon antinomijskog Pavlovievog
podseanja na manjak idealnosti i potrebnu, kako kae, ljudsku, suvie
ljudsku meru, upravo se odbacivanjem takve umerenosti dolazi do
jedne nove, nieanske egzaltacije neumerenosti. Tu nema prostora za
skruenost, potreban je Titan, pa i slom ustrojstva svemira da se proslavi snaga njegove ljubavi. Ako Titan zauzme stav skruene molitve,
kao to to hrianski svet i zahteva, utoliko gore. To je element inkoherencije, i to treba poravnati. Nijednom koherentnom tumaenju,
koje naelo svoje koherencije pokuava da uspostavi na temelju svojih
rezultata ne samo u predmetu tumaenja, iako iz metodolokih razloga
tvrdi da to nije sluaj, ne odgovara sve to u tekstu pie.
Zato su molbeni pristup, skruenost i kajanje prevazieni
muevnom snagom interpretativne volje i odbaeni da ne sene
kosmiko ujedinjenje kao in erotske moi. Neto tii spoj u poetici, sama Kostieva pesma kao plod njihovih sastanaka, odbaen je
kao nedovoljno jaka ideja. U poslednjem titanskom urliku nije re
o neemu ostvarenom, ostvareni su samo susreti iji su plod pesme,
nego je to urlik o neostvarenosti. Tu i Stojanovi i Vladui itaju ono
to ele da vide, ne ono to pie. Jedan, kao da je taj susret ostvaren i
da su zvezde ve pomerene, drugi kao da ta elja za zagrljajem razbija
iluziju, a ona je zapravo stvara, jedino to to nije pesnika iluzija nego
iluzija Realnog. Upravo tu gde se ini da je poezija nadvladana, ona
trijumfuje. Poslednji zanos i urlik su psihotropni, zanosna preteranost
nije samo slika religije ljubavnog sjedinjenja, to je sjajna slika i zato
mora da opini tumaenje, nego i uas nedostatka realnosti tog sjedinjenja, pa je tu onda iroki prostor, frojdistiki carski drum neuroze i
lakanovski put nemogueg u subjektu. Ono to nije i ne moe biti,
to se moe eleti i zbog ega se i molitveno obraa Bogorodici, elja
za posmrtnim spojem, kao da je ve ostvareno. Ali nije ostvareno,
ostvarena je poetika. Nema okreta dok smo u pesmi, preokret koji
se trai ne odigrava se u pesmi, nego u predanju, u mitu o pesmi. I
tu su Vladui i Stojanovi imali oko ega da se spore. Vladuievim
retorikim mehanizmom kojim orfejevski okret prevladava obma-

59

De/konstitucija

nu poezije, sublimaciju u pesnikom iskustvu, trai se sama stvar, a


Stojanovi uz titanski urlik pristaje samo na najvie, da se rue zvezde
a ne da se pevaju pesme, ili defiguriu, da se otkriva da su pesme.
Ma kakve pesme, zagrljaj je ono to je potrebno, ali zagrljaja u pesmi
nema. Nema ga semantiki, jer nije doznaen osim susretom iji su
plod pesme, nema ga ni faktosematiki, jer se u zavrnim stihovim
on ne dogaa nego samo predvia, naroito ga nema Realno: kao da
su od elje da ga bude svi zaboravili da ga nema. Nema tog dodira ne
samo zato to nije ostvaren u stihu, nego se samo predskazuje, ve zato
to se u stihu i ne moe imati dodir. Ta banalnost Realnog koje odbija
da se nae u tekstu, to je razlog nae patnje. Da ima Realnog u tekstu,
svi bismo bili sreni, u Bibliji i pre nje oveanstvo bi nalo spasenje
i ovek bi sreno provodio svoj vek Realno itajui. Odsustvo dodira,
vena rascepljenost oznake i oznaenog, teksta i sveta, to je upravo
istina koju bi titanski urlik hteo da prevlada. Autopoezis, poslednja
uzdanica, biti sam sebi sve, biti sopstveni predmet, on se i javlja iz
tog tragikog rascepa koliko i iz svesti o tome ta se mora ugledati
kada se podigne veo i pogleda u lice istine ivota. Tragika umetnost
i tragika poetika su u tom raskolu, u tom ponoru. Tragika kritika je
jedina kritika koja Realno ima smisla. Ni Frojd ni Nie to nisu napisali:
Ja je tragedija.
Gledano iz perspektive spasenja, ili spoja nespojivog, autopoezis je ili preslab nadomestak, ili zanemarljivi uinak na putu jednog
veeg spajanja, odnosno tragikog orfikog otrenjenja od moi
poezije. Ali nasukani na greben tragedije, kao u jednoj Adornovoj
slici, bez moi da dozivamo kao sirene, ili pevamo kao otkinuta Orfejeva glava toliko o sudbini nakon orfejevskog okreta posle kojeg
ne dolazi otrenjenje od poezije, jer je raskinuta iluzija u ime Realnog, ve jo vie pevanja! ta nam je initi? To to su poezija i
autopoesis jedino realno pesniko dostignue, a sve ostalo je samo
semiotika projekcija, to je, meutim, problem koji za dvadeset pet
vekova prouavanja knjievnosti nije reen, i teko da e biti. To je
razlika izmeu autopoetike, semantistike i retorike kritike. Zato
neka Stojanoviu ostane iluzija o zagrljaju kojeg nema i nee ga ni biti,
a Vladuiu o okretu u Realnosti. Bolja je u raspravi o poeziji dobra

60

Umesto velike teorije

zabluda nego rava istina, ali kada se jednom ta istina useli u kritiku,
onda vie nema povratka. Pesnik Stojanovi, uitelj heremeneutike
moje generacije i mlaih narataja, ima pravo na to da ostane pesnik
u tumaenju. Moe se biti u pravu i zato to se eli neto vie od svega
to kritika i tumaenje pruaju. Svi to elimo. Pripoveda Vladui
ima pravo da trai stvarnost utoliko pre to je upravo ona izgubljena u
retorikoj kritici. Sa stanovita retorike kritike, stvarni smisao idealne
drage je zapravo u kritici.
Premda to moe da iritira tumaa koji kroz semantizam traga za
ekstatinim vrhuncem ili tumaa koji kroz orfizam trai (pre)okret od
retorike do same stvari, jedino je autopoezis stvaran. Samo spajanje,
ono do ega dolazi u susretu, eto paradoksa, mogue je jedino tamo
gde je i ostvareno, a to je ili u milosti koja e ga tek omoguiti, te je
obraanje Bogorodici nuno jer se bez njega ovakva ideja ne moe ni
saoptiti, ili jedino u samoj pesmi koja opeva takav spoj. Za razliku od
vizije svemira u kojoj e putanje zvezda biti pomerene, o emu uostalom u ovostranom trenutku ne znamo nita, pesma je ve tu. Potrebna
je i poetika svest o Spomenu na Ruvarca, koji je sasvim iezao sa
horizonta razumevanja onostranosti jer je element inkoherencije a
ne podrka ekstazi. Uz ovaj spomen nema nikakve izvesnosti, po svoj
prilici nema ni izgleda da se to ostvari osim, opet, ukoliko se Bogorodica u to ne umea, ali je to ve hrianstvo a ne poetika. Dve pesme
koje su sline ne govore vie u delu jednog autora nego dve pesme koje
su razliite, njih povezuje tumaenje a ne unutranja nunost. ak
i slika Bogorodice pojaava poetiku inkoherencije ukoliko mora da
dopusti spajanje suprotno primanju dobre vesti, bestelesnom zaeu.
Ono to jeste, pesniki spoj i njegov plod u stihovima, poetska realnost
samog spajanja u vlasti autopoezisa, to se ukida i rtvuje za raun
onoga to e tek biti, premda sa jednom izvanrednom idejom. Ako bi
Vladui rekao da je to orfiki okret koji rui obmanu pesnike sublimacije, a to je i dalje samo stih koji dolazi posle stiha, ne predanje
ili izvetaj kao u mitu o Orfeju, tek bi na to Stojanovi morao da se
titanski razgoropadi - zar da postoji neto bolje od onoga to poezija
prorokuje, a proroci samo slute. To je uinak koji jedino poezija, ne
neki orfiki okret, uostalom puki mit a ne stih, moe da posvedoi.

61

De/konstitucija

Moda je jo i dobro da se ova dva tumaa nisu ni sreli, premda su


mogli, tavie i morali da se sretnu tamo gde ih je skromno i strpljivo
ekao moj autopoezis, ne onaj Niklasa Lumana.
Dok konflikt interpretacija traje, jedino to preostaje su stihovi, ali
jedan tuma bi erotiku ekstazu, dakle dodir kakav aneli ne poznaju,
drugi okret u kojem se vidi da su stihovi obmana, a apsolutna ljubav
istina ak i po cenu tragikog gubitka, trei da u poeziji ima poezije.
Ta porazna istina, da je sve samo stih, zapravo je delikatni nihilizam,
ne programski ili aktivni poput Nieovog, zbog koga se Nieu u jednom asu, istina pred samo pomraenje uma, ini kako njegova misao
upravlja itavim svetom, ve jedan, usudiu se da ga tako nazovem,
realni nihilizam. Bez njega, trebalo bi grliti mlade ene a ne pisati,
pevati pesme, trebalo bi izgubiti ponovo zadobijenu ljubav i onda biti
srean u oajanju koje pokazuje da se pred pesnikom obmanom nije
pokleklo, ili zbog same forme ovakvog cinizma. I jedno i drugo je
hermeneutiki cinizam koji se moe dopisati ispod svakog tumaenja,
i zbog kojeg bi, da je to ba sasvim tako, vredelo odmah odustati od
svakog tumaenja.
Koliko aneli zavide na zagrljajima, toliko se njima zavidi na
veem udelu u razumevanju transcendentalnog. Oni svojim biem,
samim svojim postojanjem ve jesu u transcendenciji za kojom se
na ovom svetu ezne. Tumaenje bi, da se opet naalim, bilo kao
aneoski nadomestak i nipoto ga ne treba potceniti. Manjak realnosti
nadoknauje se na jednom drugom mestu, a ni ono nije nevano.
tavie, bez njega bi moda i sami zagrljaji ostajali nedovreni i okovani
telom. Ljubav bez zagrljaja ni hrianstvo nije spasilo, ali zagrljaj bez
transcendencije, o tome ne vredi ni raspravljati, taj fizikalizam nije
erotomanija, ili pornotopija. Mi smo simbolika bia a ne raspojasani
antropoidni libido, i bez simbolikog zagrljaja nijedna priljubljenost
tela jedno uz drugo nije dovoljna. Drugim reima, postoji zagrljaj,
ali ni to nije sve. Dodue, postoji i poezija, to takoe nije sve, ali je
neto. Koliko tek tumaenje nije sve, no ak je i tumaenje, naroito
kada je izuzetno dobro, ipak neto. Neto je i dijalog tumaa u kojem
se, govorei o nekom drugome, moe zapravo pokazati sopstveno razumevanje istih pitanja. Pa je korist, koje ionako nema u stvarnom

62

Umesto velike teorije

ivotu, dvostruka. Svoju interpretaciju izloiti uz druge i spram njih je


dijaloki oblik kritike, pretpostavka dekonstitucije, samoosporavanja
i marginokritike.
U tumaenju se moraju poloiti rauni o tome zato se proglaava
nova istina koja pre svega, naravno, zavisi od uvida u predmet
tumaenja, ali za koju treba priznati sopstvene zasluge i zbog koje
treba razotkriti svoju ulogu. To u jednoj prividno savreno strogoj
fenomenolokoj metodo logiji nije doputeno. Tamo gde snaga
tumaenja progovara sama po sebi kao koncepcija sveta, u tome asu,
dakle, kada se tumai i vie od samoga teksta, nastupa neka vrsta
sumraka hermeneutikih bogova, metodoloki kolaps zbog koga se
svaka pesma netano citira, neto se u njoj izostavlja ili odgurne u
kraj. Svako tumaenje je u sutini neka vrsta deformisanog citata, ak
i kada se proizvede viak koji predmet tumaenja doputa, a u boljem
sluaju i zahteva. Tumaenje koje nema tu snagu, koje ne govori (su)
vie, ostaje samo neka vrsta pokajanja pred pesmom. Pesma, kao i
svaki tekst, stoji nema i ne reaguje ni na ta kao da ima razumevanja
za svako tumaenje. Tekst je trpeljiv i pun poverenja u svog itaoca
poput Bogorodice. Ipak, to ne znai da zajednica tumaa moe i sme
da ostane nema. Valja prvo ispraviti greke u obinom citiranju, zatim
greke u razumevanju, napokon stii do nadhermeneutikog citata i
do neeg vieg od tanosti. Tanost je u kritici vana, nadtanost je
presudna.
Stojanovi vodi tumaenje sa klasinom strogou, u duhu najbolje
stare hermeneutike vrline, ali i kod njega, neminovno, posle svih
tanosti izranja neto netano, ne kao greka, nego neto njegovo,
sopstveno, to nije samo Kostiev tekst u tumaenju, ve je zapravo Stojanovievo tumaenje u Kostievom tekstu. To valja priznati,
preuzimajui sav rizik, ili, to je de/konstitucionalistika strategija,
dovesti u sumnju i preispitati. Vrednost tumaenja zavisi od filozofske
(ne filozofijske, ili samo metodoloke) snage za koju se ne moe imati
dovoljno pokrie samo u onome to u tekstu pie, nego se mora uzeti u
obzir i ono to u tekstu ne pie. Hermeneutika nenapisnoga, meutim,
niti je proizvoljna niti podrazumeva da se moe, treba, ili sme pisati
bilo ta, ona je posthermeneutiko proirenje: snaga tumaenja sebe,

63

De/konstitucija

sveta, svega, koja u knjievnom tekstu vidi svoj savreni predmet, a u


celini sopstvenog smisla svoj savreni razlog. Konstitucija tumaenja je
uvek dekonstitucija apsolutnosti teksta, jer da u tekstu ve sve pie, nijedno tumaenje ne bi imalo ni svrhe ni smisla, osim u propedeutike
svrhe. Tumaenje je uvek konstitucija smisla i dekonstitucija teksta, samim tim je potrebna dekonstitucija smisla da bi se videla konstitucija
sopstvenog teksta. Zato je potrebno da sam tekst tumaenja bude de/
konstitucionalan, to je vrlina koju treba tek istraiti i eksploatisati.
Tumaenje je, dakle, neka vrsta dopisivanja citata. Dopisano deluje
uverljivo i mono kada se pokazuje najvea mogua obazrivost prema
svakom elementu teksta. Stojanovi ne samo to je dao jednu skrupuloznu i pedantnu interpretaciju, ve je u njegovom vienju zapravo
snaga Kostievog zamaha doivela svetskoistorijsku glorifikaciju. U
svom utianom stilu, jednom sofisticiranom hermeneutikom maniru
koji uvek ostavlja onoga ko razume da razume a druge puta da idu
dalje i ne ometaju sveani as tumaenja, Stojanovi Kostia predstavlja
kao svetski znaajnog pesnika. Valjda je jo jedino preostajalo da se taj
trenutak spoja sa dragom povee sa Geteovim Faustom, to bi naravno bilo faktiki netano, ali bi u vrlo udaljenom smislu apsolutnog
ispunjenja i ekstaze bilo kontrast Geteovom cininom predstavljanju
vrhunskog trenutka koji treba da traje. Paradoksalna intertekstualnost
je smeo izbor u kojem se spaja najbolje.
Iako tumaenje ne sme biti samo u sebi utemeljeno, jer je njegova
ideologija da sve crpe iz teksta, tumaenje svoje razloge ima i u tekstu i
izvan njega. Rasprava koja je pedesetih godina pokrenula transformaciju knjievne kritike od nove kritike do poststrukturalizma nikada nije
otkrila pravu razmeru ove metodoloke ambivalencije, ali je svaki put
na novi nain umela da na nju ukae. Napetost izmeu prouavanja
teksta, sveta u tekstu i teksta u svetu davala je razliite rezultate, ali
u odsudnom asu tumaenja kritiar ne izneverava tekst samo time
to se njime vie ne bavi, ve time to ne pristaje da otvoreno govori o
onome to je njegova sopstvena vizija, to proputa da se na isti nain
na koji pristupa tuem tekstu osvrne i na svoj.
Orfej se okrenuo i o tome treba izgraditi neko koherento stanovite.
On je time sve izgubio, zauvek, ali je neto i dobio venost mita. Gu-

64

Umesto velike teorije

bitak je nekada neophodna pretpostavka dobiti. Da je ostao u srenoj


ljubavi nakon to je izveo svoju dragu iz pakla, da li bi njegova pesnika
sudbina bila ista? Legende o tome kako se docnije drao i kako je sve
zavrilo slaba su nadoknada za njegov gubitak, no trajanje legende,
orfiko predanje, mit, to je ve neto drugo. Njegov stvarni gubitak je
simboliki gubitak za sve nas, ali njegov simboliki dobitak je realna
dobit za sve nas. Gubitak stihova koje ne znamo i koje moemo jo
samo da slutimo po orfikom kultu i sunanim pesmama moda je
neophodan da bi opstala snaga legende, izvetaja, svedoanstva.
Ali zato se Orfej odista okrenuo? Osim uobiajenih tragikih
dilema, ta ukoliko postoje i paradoksalne strategije tumaenja? Recimo, one po modelima antikih junaka, kao kada bismo postavili
pitanje ta ukoliko je njegova odluka da se okrene srodna preokretu,
na primer, Ahilejeve volje da poe u rat? To na prvi pogled deluje
kao besmisleno povezivanje dva mita, ali re je samo o podsticaju
da se otkrije drugaija perspektiva. Ahilej se u prvi mah skriva ak
oblaei ensku odeu, a tek onda, kada je ve izloen ultimativnom
izboru, bira slavu kratkog ivota, a ne mirno domae postojanje u
kojem e ga pamtiti samo njegovi potomci. Uzimajui u obzir njegov
odnos prema Patroklu, ta enska odea mogla bi da dobije razna savremena tumaenja, ali odluka izmeu mirnog i dugog ivota bez rata, i
kratkog ljudskog veka ali vene ratnike slave, prua jednu skrivenu
mogunost pretumaivanja. ta ukoliko Orfej, kada je ve pred izlazom
iz podzemlja, ima drugu dilemu, ne vie ivot ili Euridika, ve srean
brani ivot ili pesnika slava, i zato se okree, ime ukida mogunost
obinog ivota sa voljenom ali mo poezije pokazuje spram nemoi
ivota? Mi verujemo legendi, ali legenda je uvek interpretacija. Orfejev
okret je injenica teksta i uvek je podloan novoj interpretaciji. Pria
kae da nije uo da li Euridika ide za njim, i da se osvrnuo kako bi
proverio ide li, ali u takvu naivnost motiva je vrlo teko poverovati, to
je slika lakoumnog i nesmotrenog pesnika. Orfejevo okretanje moe i
mora biti plod dubokih razloga: izvesti dragu iz tame i do kraja ljudskog veka biti srean sa njom, ili podlei enji za njom odmah i zauvek biti znak neizdrljive moi ljubavnog htenja? Ne lakoumni pesnik
koji ne uje ide li ona, to je puka zamka za nemiljenje, ve ovek

65

De/konstitucija

realnosti ili ovek zanosa? Otkud je onda realnost na strani okreta, a


ne na strani ivotnog plana da se Euridika izvede napolje? Realnost je
izdrati, nadrealnost je podlei ljubavnom nagonu. Orfejev okret je i
trijumf ljubavne iluzije nad realnou ivota i nad realnou pesnike
moi. Pria o tome kako nije poverovao u mo pesnike obmane, kako
ne veruje nego mora da vidi, samo je jedna strana novia na kojoj pie
isto to i na poleini: Realno je na drugoj strani. Ne vredi se okretati,
Realno je uvek na drugoj strani.
Mogao bi se voditi idealan dijalog nekoliko belih mukarca razliite
dobi o tome zato se Orfej okrenuo. Pri tome, Vladui ne moe znati
kako nas je pre etvrt veka Stojanovi vebao upravo takvim pitanjima.
Tokom nekoliko decenija on je pravio jednu anketu meu ispitanicima
i naroito ispitanicama o smislu i prirodi ovog okreta. Docnije sam
moda upravo zato proizveo vie odgovora nego to ima opravdanja
u legendama. Ja sam pak u vreme Vladuievih kritikih poetaka
revnosno sprovodio drugaije vebe sa nekoliko najboljih mladih
kritiara. Svaki je imao svoju vrstu diskursa i problema, na primer
vebe iz praktine hermeneutike. Moda i one imaju svoje plodove?
Moda se odanosti mogu sauvati, moda jak interes za stvarno
podsea na to ta znai susret izmeu tumaa i sveta, ak i onoga koji
je u tranziciji.
Vano je sauvati strast, zanos, snove i u vremenu kada oni ne
mogu da opstanu. Vano je voleti i svoje tumaenje i potovati tue.
Zato izmeu briljantno obrazloenih citata dela propustiti da se
razloi i sopstveno stanovite, neka vrsta promiljenog autocitata?
Osim razloga u tekstu navesti i razloge u sebi zbog kojih se istiu ti,
a ne neki drugi razlozi u tekstu. U tekstu uvek ima (pre)vie razloga.
Glavni razlog ove utaje u istoriji tumaenja je da se ne primeti da je
tumau stalo i do tumaenja, ne samo do dela. Vrhunac strategije dela
je da li se moe pokazati kako je autor ije delo tumaimo celoga ivota
mislio upravo o tome o emu govori tumaenje. Samim tim opada,
ili potpuno otpada, sumnja da je tumau posebno stalo do toga to
u svome tekstu tvrdi. Recimo, moe se tvrditi da je Laza Kosti uvek
brinuo o odnosu nacije, patriotskog zanosa i lepote, pa se zato vratiti
njegovom dijalogu u Santa Maria della Salute sa pesmom Dude

66

Umesto velike teorije

se eni. Ili da je uvek bio sklon motivu mrtve drage koju je zarana
sahranjivao u pesmama Pogreb i Posle pogreba, pola veka pre svoje
labudove pesme56 Stojanovievo tumaenje po tom modelu otkria
uzima za svedoka najraniji kosmiki sudar, poremeaj u vasioni zbog
ljubavi koji je Kosti oblikovao jo u ranoj pesmi Moja zvezda. Ipak,
regulativni princip koji je ve pomenut, da se istina jedne pesme ne
odreuje drugom pesmom, ograniava snagu takvih dokaza. Otuda
je vanije poreenje najvrednijih pesama nego onih koje spaja semantizam. Naroito kada se knjievnoistorijski potcenjuje veza najboljih
ostvarenja, kao to je potcenjena paradoksalna veza Santa Maria della
Salute i Spomena na Ruvarca. Vie o pesnikom svetu Laze Kostia
govore dve paradoksalno povezane pesme nego one za koje se ini da
su semantiki ili retoriki bliske. Naroito zato to veze najznaajnijih
dela uvek imaju vie smisla nego kada se povezuju dela koja jedno
drugo naprosto podupiru. U vezi najznaajnijih tekstova ima i vie
poezije i vie poetike nego u dokazu da je pesnik oduvek mislio to to
je u vanoj pesmi i napisao i ekao da to kritiari otkriju. Odnos tela
i glave, boj sila uma i strasti, dakle relacija Spomena na Ruvarca i
Santa Maria della Salute, odnos harmonije i nesklada, postavlja raskol uma i tela, ovostranog i onostranog u sredite Kostieve poezije.
Kosmiki sudar je inteligibilni trijumf tela, ukrtaj u kojem fizika i
njeno naruavanje trijumfuju u transcendenciji. Dakle jedno izvanredno i nemogue reenje da se tamo gde je nestvarno stvarno desi ono
nestvarno koje je postojalo u stvarnom.
Interes kritike zasluuje da bude rastumaen, ne pritajen. U mom
sluaju, pitanje je zato se Santa Maria della Salute nala u sreditu
mog interesovanja za poeziju za to nije kriv samo pesnik Laza
Kosti, niti je to samo zasluga sentimenta zbog kojeg u ovoj pesmi
vidim jedan od vrhunaca ljubavne dispozicije, niti godine prouavanja
knjievnosti tokom kojih se poetike osobine sve bolje razumeju, a
ni spremnost da se u autopoezisu zapravo pokae kako poezija sve
simboliki nadmauje. Dobro je pokazati tue predrasude, jo bolje
56 Zato Vladui gleda u dve rane pesme iz 1860. godine, Pogreb i Posle

pogreba, ali napominje da to nije pesnikov opsesivni motiv. Slobodan


Vladui: Ko je ubio mrtvu dragu?, nav. delo, str. 122.

67

De/konstitucija

je raspravljati o svojim. to ne znai da se sopstvena predrasudnost


moe objasniti. Dovoljno je makar raskopati metodoloki bedem podignut oko kritiara. Ja recimo ne znam zato me Kostieva pesma
toliko opinjavala od gimnazijskih dana, a bilo je i drugih pesama,
Crnjanskog i Nastasijevia pre svih, koje su imale takvo dejstvo. Ipak,
ini mi se da je sklonost ka postavljanju ultimativnih pitanja, volja za
razumevanjem ivota, smrti, ljubavi i stvaralatva uinila da na pesmama sa najveom metafizikom dubinom gradim sopstveni knjievni
ukus. Figura Lenke Dunerski, koja seni Kostievu pesmu tragedijom ivota, na mene u gimnazijskim danima uopte nije uticala, ni
slika nekakvog zagrobnog susreta, koja je moda ak i naivna opsesija.
Titanski urlik protiv nemogueg, protiv toga da se nikada vie nee
sresti, o emu se u pesmi naravno ne govori, moda je upravo osnovni
mehanizam pesme: savladati, ili bar zatajiti uas nemogueg da li me
je to neodoljivo privlailo? Pesme ne govore samo ono to se u njima
kazuje, i ne kazuju sopstvenim oblikom ono to se u njima pesniki
govori. Sve to u njima nije kazano takoe je prezentno, a neto je
odista reeno ne-govorenjem. Moj senzibilitet se, pre nego to mi je
ivotno i italako iskustvo doputalo da odredim najvanije koordinate metodoloki osmiljenog sopstvenog tumaenja ove pesme, ve
usmeravao ka onome to za mene poezija jeste: moan utisak prisutnih i odsutnih rei. Labudova pesma Laze Kostia deluje mono
na itaoca i pre nego to on dovoljno razume sve njene stihove. Ona
deluje onim to je reeno, ali se teko razume, i deluje i onim to nije
reeno, i to se moda jo tee razume. Ono to je posebno teko jeste
sve to Lenka, pod uslovom da mislimo da je to ona, to je takoe izvan teksta, ne kae. Najtea nije Orfejeva odluka ili nesmotreni okret,
koje legenda pretvara u glavne junake pesnike istorije, nego ono o
emu Euridika uti.
Problem utemeljenja oduvek proganja knjievnost, ali posebno
pogaa modernizam, koji zapravo znai konanu nemogunost potpunog prianjanja teksta. Ukoliko nas Bog nee iskupiti i uzeti pod
svoje, onda je svaki apsolutni dodir zapravo ve osujeen. Modernizam je tragika svest o toj osujeenosti kojoj vie ni knjievna forma
ne moe da podari neku prihvatljivost i trajnost. U tome se radikalno

68

Umesto velike teorije

razlikuje od romantiarske osujeenosti koja ne ukida metafiziki nagon i potrebu za uzvienim. Metafizika pukotina ostala je posle smrti
Boga u tekstu, to je poslednja posledica tragedije koja se na kraju svodi
na nemogunost rei da prodre do same stvari. Osim te raskinutosti,
u svakom tekstu javljaju se nune dvosmislenosti koja se ne mogu
ukinuti tumaenjem. U Kostievoj pesmi to se vidi ve na samom
poetku u sintagmi majko sveta. Koliko god na osnovu daljeg teksta
i konteksta hteli da utvrdimo da to nije majka sveta (mundus) nego
majka sveta (sanctus), raskol se ne moe vie nikada potpuno zatrpati.
Zato je zabluda semantizma da se najboljim razlozima zato neto
treba shvatiti na odreeni nain otklanja manje plauzibilno tumaenje.
Sa razliitim stepenom verovatnoe, ali uvek u samom tekstu, ne samo
to razliiti smislovi i mogunosti postoje istovremeno ve je osnovno delovanje stiha omogueno istovremenou nesaglasnosti. U biu
pesme zauvek ostaje dvojstvo tropa, izraz majka sveta (sanctus i/
ili mundus) je nerazreiv i njegovo tumaenje se ne svodi na to da se
da pravi odgovor, posle kojeg druga mogunost ne postji, ve da se
zauzme integralna perspektiva, u kojoj se sve ita viestruko. Tako se
i odgonetka vrlo sloenih stihova, kakvi su uvene nedoumice oko
znaenja tonut o brodu i trunut u plotu, nipoto ne da lingvistiki
rasplesti u najverodostojniji prevod na drugaiji jeziki oblik.
Kada se u pesmi kae kako je izmeu njih sve kao izmeu mua
i ene, na jeziku onoga vremena jeste nagovetena erotska realizacija zanosa kakva je doputena suprunicima, ali ni to nije reeno u
samoj pesmi nego u diskursu epohe. Kada diskurs epohe progovara,
onda nije dovoljno uti samo ono to nam odgovara, ve se mora
uti agor itave epohe. U asu u kojem se kroz epohalni diskurs
nagovetava neto to se ne moe dovoljno dobro neposredno rei,
ne sme se zadrati semantiki uinak izraza, nego se mora otvoriti
polje za delovanje itave hijerarhije diskursa epohe. U tom sluaju,
zapravo se ne kae kako dolazi do telesnog spajanja, ve se kae kako
epoha ne doputa slobodu koju onda valja traiti na nebu, jer dok se ne
poremete zvezdani putevi, nee slobode biti s ove strane konanosti.
Kao to nema neposrednog spoja sa idealnom, mrtvom dragom ni u
smrti kao takvoj bez Bogorodice, tako nema ni ivota mua i ene u

69

De/konstitucija

diskursu epohe. Koliko je posredovanje Bogorodice vano da se ova


pukotina prevazie, toliko je problem vei. Ako treba i zvezdama
pomeriti pute, onda to ne moe zavisiti od milosti, molitve, kajanja,
pa ni same Bogorodice, ako treba iveti ivotom mua i ene, on se ne
sme svesti na ono to epoha doputa i prua.
U to lepo studentsko doba, pre neto manje od tri decenije, Dragan Stojanovi nas je uio da razumemo prolog na nebu Geteovog
Fausta i njegovu vezu sa sluajem pravednog Jova, gde je sve takoe
odlueno unapred. Sa stanovita ishoda, dalje itanje dela je posle
takvog saznanja izlino. Da li obraanjem Bogorodici pesnik eljeni
ishod obezbeuje samim zanosom ili Bogorodiinom milou? U tom
sluaju sve je ve odlueno njenom ulogom u planu spasenja ona
sve razume i oprata pa ni napor pesnikog oblikovanja nema tako
veliki znaaj. Za razliku od ovako prestabiliranog ishoda, autopoezis
otkriva najdublju crtu jezika: on je netranzitivan, ali u njemu postoje
i svet i sloboda kao takvi.
Zahtev da se jedan tekst ne ita drugim tekstovima sasvim je u
skladu sa ovakvom slikom teksta. Naravno da se taj zahtev stalno kri i
da se mora kriti, jer bi se inae tumaenje svelo na savrenu parafrazu
tautologiju. Tumaenje teksta tekstom uvod je u idolatriju drugih
tekstova ako se vrednost jedne pesme ne vidi u njoj samoj nego u
proslavljanju drugih tekstova, kulture, religije, a ako se vidi u pesmi,
onda je pitanje od kakve su koristi ti drugi tekstovi. Opet, ako bi oni
sluili da istaknu vrednosti pesme, onda bi ti tekstovi bili pesmom
pomereni iz svog leita, tekst pesme bi ih zamenio na epohalnom
horizontu. Ipak, ta je u itavoj istoriji oveanstva zamenila poezija?
ak ni pesma nad pesmama nije izmenila hrianstvo.
Ukoliko sve ovo ostavimo teorijski po strani, jer su problemi, kao
to znamo, posle kulminacije metodologije na kraju prolog veka i
dalje nerazreivi, ipak se ne mogu izjednaiti pouzdanost tumaenja
jednog teksta drugim tekstovima i problem nemogunosti da se
izmeu dva teksta, ili izmeu delova istog teksta, uspostavi nuna
veza. Kao da je lake ukoliko se zaboravi na slom kritike na kraju
prolog veka: ako se ne postavi problem, neemo morati njime ni da
se bavimo? Sverazumevajui lik Bogorodice je zapravo hermeneutiki

70

Umesto velike teorije

idealitet, jedna utopija hermeneutike koja hoe da sve razume jo na


ovom svetu, kao to nas Bogorodica razume sa onog. ta je sa onim to
ostaje izvan Bogorodiinog (ultrafenomenonolokog) razumevanja?
Da li u njemu ima mesta za poetiku i pesmu kao pesmu? De-figuracija
orfejevim okretom, to da mitski pesnik nee podlei retorici pesme,
dakle da e iskoraiti u samu stvarnost svoje udnje, taj okret je u
samoj pesmi uvek poetika pukotina u kojoj se pesma usmerava na
sopstvenu retoriku prirodu. Autopoezis je nemogu bez takvog okreta
u samoj pesmi. A poto nieg drugog i nema nego pesme, gde bi se taj
okret mogao odigrati, ako ne u pesmi? Tu je Vladui ravan dogaaja,
o kojem nas izvetava legenda, preneo u ravan pesnikog dogaanja,
pa bi se moglo rei kako on sam postupa drugaije od pesme: dok
pesma otkriva svoju figurativnost, Vladui svoje tumaenje prevodi u domene realnosti i dogaaja. Umesto da se kritiki reflektira
sopstveno kritiko stanovite, i tako odbaci hermeneutinost i interpretativnost jednako kao i obmana poezije u de-figuraciji, ide se u
suprotnom smeru, da se stvori iluzija dogaaja koji ne postoji, osim
to nas pesma izvetava kakav e on biti kada se jednom bude dogodio. Suprotno od Badjuovog singulariteta dogaaja,57 do ega je dug i
nepouzdan put od Hajdegerovog pojma dogaaja do njegove politike
operacionalizacije i idolokog vezivanje za boju objavu i preobraenje
Svetog Pavla, to je neka vrsta sunovrata Badjua iz filozofije u politiku
mistiku,58 sam osvrt na pesmu i njeno nastajanje je zapravo orfiki
viak realnosti. Dug put od elingove negativne estetike do Adornove
negativne dijalektike i Adornova odluna pozicija umetnike samosvesti i druge refleksije, bolje su reenje od povratka primordijalnoj
realnosti ak i kao dogaaju. Luk od elinga do Adorna je u isti mah
put od kraja romantizma do radikalnog modernizma. Dijalog Haj57 Alain Badiou: Being and Event, tr. Oliver Feltham Continuum, London

2006, (Ltre et lvnement, Paris 1988).

58 Vidi Alain Badiou: Sveti Pavao. Utemeljenje univerzalizma, prev. Marko

Gregori, Naklada Ljevak, Zagreb, 2006. U tom istom pravcu ide pronicljiva ali takoe nedvoljno filozofski zasnovana analiza aka Ransijera.
Vidi Jacques Rancire: Mrnja demokracije, prev. Leonardo Kovaevi,
Naklada Ljevak, Zagreb, 2008.

71

De/konstitucija

degera i Blanoa pravo je mesto za odluku o smislu i svrsi ovakvog


efekta udvajanja realiteta. Za razliku od de-figuracije, koja je uvek u
tekstu, to je pragmatiko i postmetafiziko pitanje. Efekat realnosti
bi se takoe mogao lakanovski sravniti sa zemljom, ali to nije neophodno, dovoljno je da su filozofske pretpostavke i posledice vie nego
dobro oznaene. I u kratkom tekstu moe se staviti do znanja veoma
dalekosena problematika.
Struktura Vladuieve studije zapravo je jedna vrsta istorije gubitka. On pokazuje kako se motiv mrtve drage javio u svetskom i srpskom pesnitvu, i kako je iz ovog poslednjeg i iezao. Istini za volju,
bilo bi od koristi videti kakva je sudbina motiva tamo gde je i ponikao, i da li srpsko pesnitvo u tome prati opti tok dogaaja, ili je po
neemu specifino, kakve su posledice neke vrste faznog pomeranja
ili onog uvenog i ozloglaenog kanjenja, koje je ve pretvoreno u
neku vrstu zakona malih sredina. Dodue, faznih pomaka i okasnelih pojava ima i u najveim svetskim literaturama, to bi moglo znaiti
da nije re o kanjenju kao nekoj vrsti duhovnoistorijske retardacije,
ve o dinamici svetskoistorijskih pojava, koje se nekada javljaju simultano, a nekada sa faznim pomakom, no to je posebna tema.
U svakom sluaju, ako je neto plod izvornog pesnikog orfikog
predanja, kao to je motiv mrtve drage najvea inspiracija orfikog
pevanja, to ostaje od velike vanosti za istoriju knjievnosti. Ne sme
se zaboraviti da pesme suncu i lirski kult sunanosti prethode motivu
mrtve drage koji dolazi na kraju orfikog predanja: mrtva draga u
podzemnom svetu supstitucija je sunca koje umire i ponovo se raa,
i eleusinskog umiranja prirode i njenog ponovnog roenja. To je
predtragiki ciklizam koji iz perspektive pomeranja putanje zvezda
ima drugaiju dimenziju. Na mestu kulta sunca Orfej je neuspelo
boanstvo koje je Dionis, iako stariji bog, razorio. Tu trijumfuje stariji
oblik boanstva zanosa, iji izraz nije u kultivisnoj lirici, ve u bludnim bahanalijama. Izmeu orfikog glasa i dionizijskog zanosa istorija prednost daje ovom starijem sloju. To pokazuje ta je prava strast
koje oveanstvo nije spremno da se odrekne u kulturi, a ne Orfejev
okret i pevanje koje kroti zveri. Zverska strast ne sme ostati sasvim
ukroena i uhvaena u pitagorejske razmere ica. Pokvariti ciklinu

72

Umesto velike teorije

putanju znailo bi razruiti simboliki poredak, ali domet tog ruenja


unapred je odreen raskidanjem Orfeja, porazom orfizma.
U knjievnom pamenju tragika smrt drage uvrstila se na jednoj od najveih granica u istoriji knjievnosti, izmeu srednjeg veka i
renesanse. U srednjem veku idealna draga je nedostupna zbog jakog
moralnog nazora, nju u istu idealnost ne postavlja zamka smrtne
sudbine, ve bezgrenost. Za srednjovekovnog oveka to nije bezprizivna osujeenost jer uvek postoji ono posle smrti. Renesansni
ovek se okree ovozemaljskom postojanju i slavi telesnost, ali moralni
nazori jo uvek nisu preoblikovani tako da bi se ona realizovala bez
predrasuda. ak ni rableovska telesna kultura ne doputa takvu realizaciju, nekmoli idealnosti tela. Na granici dvaju epoha obnavlja se
nemogui orfiki mit, a dijalog Dantea i Petrarke ostaje neprevazieni
knjievnoistorijski trenutak. Moglo bi se ovde dosta toga rei o razlici izmeu Euridike, za koju nije nedostojno pretpostaviti srean
ljubavni ivot pre nego to je kob odnosi sa ovoga sveta, i Beatrie
ili Laure. Privilegija vienja i ponovnog susreta, da vam vodi kroz
rajsko naslee bude upravo idealna draga, to je Dante sebi namenio,
nema nikakav telesni nedostatak. Srednjovekovni ovek tu konzumaciju strasti ne predstavlja kao neophodan udeo ljubavi. U vreme
kada renesansa oslobaa moralistikog kazusa frutatio to je lepo
ime za renesansni ispad u obilje erotskog zadovoljstva posle svekolikog
hrianskog susprezanaja ove energije Petrarkina Laura gotovo da
znai obnovu idealnosti u svetu ulne raspojasanosti i primata ovozemaljskih razloga i naina. Ovih razlika ima dovoljno da ni motiv mrtve
drage nije jedan motiv, ve je zapravo kompleks motiva. Romantizam
je u njemu pronaao ubedljivo opravdanje za napor transcendencije,
metafiziki ljubavni zagrljaj kao najveu izvrsnost, bolju od nemilosrdnosti i nedostinosti kojima se ensko bie moe zaodenuti kako put
do najslaeg ne bi bio odve jasan i jednostavan a da o uzajamnosti
konzumacije i ne govorimo. Sve se uvek moe uiniti i teim ukoliko
se oekuje da se usred ovog kompleksa prozbori o mrtvom drugu kao
epskom idealu i alterantivnoj slici ljubavi, jer je i u nekim legendama
o Orfeju ostalo da je propagirao homoseksualnu ljubav i tako rasrdio Afroditu. Sloenost opozicije Orfeja i Dionisa, ili odnos prema

73

De/konstitucija

kultu sunca i Apolonu, sve to to je prepokriveno novijim kulturnim


pamenjem, baca drugaije svetlo na romantiare i otvara prostor za
sasvim drugaije istraivanje dekadencije, mal du siecle-a, i drugo
ak i postmodernizma, u ijem je oblikovanju imao znaaja i raskomadani Orfej, o emu je pisao Ihab Hasan.59
ta, meutim, slepo previa ve sam zaetak legende, koja nam o
Euridici govori tako malo, a o njenim smrtnim mislima, i tome kako
je to ii pognute glave kroz carstvo senki i zavisiti od jednog nunog,
i utoliko traginijeg, ili nesmotrenog, i utoliko vie biopolitiki nedopustivog, okreta mukarca koji povrh svega to mu je antika davala u
odnosu na ene, jo ima i mo da odluuje o njenoj smrti ak i onda
kada je ve za ovaj svet umrla? Opijeni smo lepotom njegovog podviga i poraza, a koliko ima mesta u naim knjievnim zamislima za
Euridikinu utnju, koja je moda i bolje rodno mesto, makar enskog,
a verovatno svakog, pesnitva nego Orfejeva patetina i narcistika
tragedija. Tolika mistifikacija neizdrivosti, ali da li sama legenda sve
to kae za Orfeja? Ili je sve jedna naknadna interpretacija besprekorno skrojena da prikrije Euridiku kao izvor enske sudbine, da u neodoljivom urlanju pesnika vidi vee stradanje od smrti, vie besmisla
nego u zmijskom ujedu i venoj tami? A to to je jo i progonjena da
bude silovana? Dok u Orfejevoj potresenosti i orfikom zapevanju, u
njegovom radu sa lirom lako vidimo samo pesnitvo, kakva je poezija
utanja, mukle tmine, i osuenosti ne samo na jedno umiranje, ili
samo jednu osujeenost, ili samo na jednu senovitost, kakva je Euridikina? Euridiki nije bila data vrlina izraza, euridika forma je uvek
indirektna, osujeena, odsutna. Orfike pesme sunca i euridiko
utanje tame mogu se videti kao dve strane istog poiesisa. U istoj legendi raaju se pevanje i utanje.
Pesma i nije mogua bez dovoljno dubokog utanja. Euridika je u
razigranosti posedovala neodoljivost pune lepote bia, i za to je smrtno
kanjena dok izmie silovanju, a onda joj je, kao i drugim progonjenim
enama, oduzet glas. U skruenosti Euridika ima sve suprotno od slobode i poezije, da bi Orfejevim okretom njena sudbina bila nasilno
59 Taj tekst je kod nas prevoen najmanje tri puta!

74

Umesto velike teorije

dokrajena. Simboliki, ona je silovana i u toj neizdrljivosti Orfejeve


udnje, on se ne okree po njenoj volji i u brinosti za njeno najdublje htenje. Ovo u kulturi muke strasti zvui kao nepravda prema
Orfeju, ali ko govori u ime nepravde prema Euridici? Ko govori o
tome da Orfej postupajui prema pravu svoga stanja ne postupa prema
pravu njene potrebe? Kad Euridika ne govori, ko govori u njeno ime?
I zato Euridikin bol u smrti nije tako uasnuo Had da je, ve zbog
razmere njenog uasa, puste natrag da li samo zato to je u svakoj
smrti toliki uas da je u Hadu nemogue izazvati pometnju patnjom?
U tom sluaju, treba li da zamislimo Euridiku mrtvu i besprimerno
srenu u ljubavi koja joj je data zauvek, tako srenu da svet tame to ne
moe da podnese? Napokon, da li je Euridika mogla i da nee da ode
iz podzemnog sveta, iako bi taj svet svako, sa Orfejem ili bez njega,
eleo da napusti, kako nas je pouio Ahilej govorei Odiseju? Mar/
gino-kritika raa se u volji i sposobnosti da se preko svega ovoga ne
pree, isto koliko i u odbojnosti prema politikoj zloupotrebi ovih
tema. Od margina kritikog diskursa do marginokritike put nije direktan i on se ne svodi na pitanje ta u jednoj knjievnosti ili kulutri
ostaje na rubu, kako se to u politiki obojenim istraivanjima olako
zakljuuje. Jer, marginalnost je vrlo esto mogue pronai i usred
najveeg interesovanja jedne kulture za nekog pisca: zato to se marginalna kultura interesuje za njega ili zato to ono to je najvrednije u
njegovom delu marginalizuje iako mu posveuje mnogo panje. ta
kada se u uvaavanju neijeg dela marginalizuje njegova najbolja osobina? U asu kada je napisao Santa Maria della Salute, Laza Kosti je
pravi predmet marginokritikog interesovanja, to se olako i brzopleto
zaboravlja. Mnogo je velikih pisaca bilo na margini, nije sve u rodnoj
neravnopravnosti i patrijarhalnim zabludama.
Izmeu utanja ene Euridike i utanja majke Bogorodice moe
da se smesti poetika utanja i poetika nevinosti. To nemo, to muki
uzvici bezenstva ometaju, ima vrline koje tek treba da se razotkriju
u pesnitvu. De/konstitucionalno itanje hoe da pokae kako uz
narcistiki Orfejev glas postoji i jedan drugi, jednako vredan, koji
ne ujemo. U utanju Euridike neto od celine lepote pesnitva se
preutkuje onako kako to ni najbolji titanski urlik, orfiko zavetanje

75

De/konstitucija

ili pronicljivo tumaenje niti mogu da saopte niti sa tom lepotom


podele. Uostalom, ima dovoljno problema i bez ovakvog proirenja
smisla pesnitva na ono to je njime a priori preutano, dovoljno
je da se postavi pitanje da li bi Euridika i posle tog okreta pola za
pesnikom, mislei da je okret uinjen iz apsolutne neodoljivosti u
kojoj se u ljubavi mora uiniti i ono najstranije, nerazumno, pa
i glupo, u najmanju ruku krajnje nepraktino, ili da je okret plod
najveeg nedostatka, onog u kojem se i raa ensko utanje i traje,
uglavnom, i danas. ta ukoliko je utanje pesnitva ensko, i zato o
njemu tako malo znamo i tako malo sa njim umemo da uinimo?
Ko e da govori u ime odsutnog glasa, u tom mestu u kojem ni
De Manova prosopopeja ne reava problem? ta ukoliko nije problem u metafori glasa i deridijanskom odustajanju od nje koliko i od
primitivnije mimetike verzije iste svesti koja se vezuje za ogledalo,
ve u odsustvu metafore tiine i u utanju do kojeg ne dopiremo?
openhauer i Nie su pred utanjem nemoni, a Frojd i Marks nedovoljno uspeni. Od Vitgentajna do Fukoa nema jezika utanja, ak
je i Sioran posle Beketove redukcije pristao na krik. Bio bi cinizam
prvog reda dodati da ni Siksu i Iregaraj nisu to outale.
Volja dekonstitucionalnog samoosporavanja je da, ak i onda
kada odgovora nema i ne moe biti, postavi makar parcijalno pitanje
granica, kakva je, posebno teka i strana, ona do koje se u euridikom
utanju stie. O pesnitvu se moe izvorno misliti, nije sve u filolokom
obdelavanju stihova i reanju pukih interpretacija. I miljenje o poeziji
je mogue protresti i metodoloki preokrenuti kao to je to delimino
bio sluaj s teorijom i naratologijom. Poezija se nala gotovo po strani
od glavnih teorijskih rasprava krajem dvadesetog veka ne zato to se o
njoj ne pie, naprotiv, o njoj piu najznaajniji teoretiari i filozofi, ve
zato to u raspravi o pesnitvu uvek mora da se kae ta je stvaralatvo,
a ta je misao postala nedopustiva. U politikim borbama i ekonomskoj zloupotrebi nema mesta za poeziju kao stvaralatvo. Otuda je
pitanje da li se u asu kada ona samu sebe pokazuje u onome to ona
jeste pitamo o tome da li je ona trijumf stvaralake svesti, ili nad tom
stvaralakom sveu trijumfuje hermeneutika pronicljivost koja otkriva njenu figuriranost.

76

Umesto velike teorije

Pitanje defiguracije stvar je, prvo, retorikog nasilja, a zatim


muevne hermeneutike, skoro da bi se mogla kao psihotropna
omaka nazvati inom defloracije tamnog smisla pesnitva. enstvenu
hermeneutiku, za koju jo ne postoji metaforika koja nee biti rodno
sakata, a jo manje kritiki oblik u kojem bi se ispoljila, osim prazne
domiljatosti da se utanjem najbolje govori o utnji, verovatno
neemo doekati, ali misliti s obzirom na senku, tamu, utanje, umrlost i jedno nita kojem nije dato ni to da se samome sebi saoptava
kao Nita, to je ipak izazov koji se posle svega ne moe odbaciti.
Motiv mrtve drage uspostavlja se od mita o Orfeju do Petrarkinog
kanconijera da bi kod romantiara dobio protenost i zamah bez
presedana. Zapravo istu meru ima oboavanje drage kod trubadura
i truvera ili srazmerna otmenosti figure ene, recimo, kod klasicista.
Idealna draga je uvek tu. Da li su odumiranje i smrt motiva nuni upravo zbog svega onoga to je preutano, skriveno, opasno po kulturu
u kojoj ivimo? Vladuieva kratka i ubedljiva poglavlja, ija svrha
nije akribini akademizam ve postavljanje sutinske propozicije za
razumevanje duhovnoistorijskog smisla motiva, vode ka tome da se
uspostavi celovito duhovnoistorijsko ishodite, posle ega njegova predistorija i unutranja raznovrsnost vie ne igraju istu ulogu. Samim
tim je lake pokazati kako se od idealnosti romantiarskog sluaja
stvari kreu nagore, u rastakanje, deformaciju i ponitavanje, to, da
se sve vreme uva unutranja dinamika i raznolikost mogunosti, ne
bi ostvarilo isti utisak. Osnovni cilj je povesna ubedljivost pa studija
dobija oblik povesti uspona i pada, to je gibonovski kompleks istorije
koji je vladao do Tojnbija i kojem su skloni bolji istoriari60 pa nije
iezao ni danas (recimo kod Hobsbauma i Kenedija). S obzirom na to,
moglo bi se rei da je knjiga o ubistvu mrtve drage jedna vrsta studije
koja ponavlja oblik onoga o emu raspravlja. Vladui doarava istoriju mrtvog motiva mrtve drage, to je sjajan kritiki oblik rasprave.
Ali postoji i jedna drugaija, zatajena istorija svega onoga to se ne
zna ili ne sme rei o ovom sluaju, od Euridikinog utanja do samog
60 Vidi John Burrow: A History of Histories. Epics, Chronicles, Romances

and Inqueiries from Horodotus and Thucydides to the Twentieth Century,


Penguin, London, 2007.

77

De/konstitucija

iezavanja motiva. Iezavanje nije plod emancipacije odsutnog, ve


je moda upravo izraz njegove konane mistifikacije.
Sklonost ka motivu mrtve drage prerasta u sklonost ka jednoj
hermeneutici umiranja (motiva). Zato je to izazov, a ne neka druga
motivska celina i knjievnoistorijski ishod, je li to znak senzibiliteta
kojem je vano neto u tom motivu ili vrednosnog opredeljenja za
neke od najlepih pesama srpskog pesnitva? Najlepih, meutim,
po ustaljenom miljenju, manje onih koje se otkrivaju, rehabilituju,
ili uspostavljaju. Tzv. strailovska linija od Branka do Branka, od
Radievia do Miljkovia, dobro je poznata i odavno utvrena linija
lirike, sada motivski proirena i knjievnoistorijski upotpunjena onim
to je bilo pre i posle. Tuma bi se mogao dotai i neke druge linije,
vezati recimo za motiv ludila, ili uma, ili etnju i susret, a mogao je
uzeti u obzir i dva bliska motiva kakvi su susret sa smru ili ultimativna uspomena. To bi omoguilo otklon od dobro utvrenog motiva
mrtve drage i teorijske vizure uvrene od (mnogo) De Mana do
(pomalo) Sloterdajka.
U obrnutom redosledu istraivanja bilo bi mnogo tee. Kada se
problem izdvajanja poetike linije mora zasnivati i uspostavljati na
drugaijem poetikom prepoznavanju, sve ima drugaiji tok. Samim
tim je pitanje lirske srodnosti proirene strailovske linije preutano
pitanje, a ipak se podrazumevaju veza i bliskost. Dakle, ta je lirsko u
lirici mrtve drage? Orfejevski okret, koji raskida sjedinjenje i okree
svu panju na pesniko sredstvo u trenutku obmane, kako ga oslonjen na Sloterdajka, to je odlian izbor, Vladui odreuje, jeste
dosledno ponueni odgovor i pokreta istorijskopoetike dinamike,
ali kakav je njegov pravi smisao i ta znai pojam realiteta, dosledno
je retoricistiki ostalo izvan podruja rasprave. Izuzetno promiljena
i dosledno pisana studija sama sebi ne prua to to trai. To nije
nedostatak, to je metodoloki horizont kritike osamdesetih godina.
Alternativna istorija srpskog pesnitva od romantizma do modernizma, uz ponegde vaan osvrt i na klasicizam, barok i predromantizam, odslikava knjievnoistorijsko polje srpskog pesnitva. To je
moda prva knjiga jedne posebne vrste kakvu do sada nismo imali.
U takvom vienju srpske poezije XIX i XX veka Vladui stie i do

78

Umesto velike teorije

tzv. neosimbolizma i utvruje da je zajedno sa modernizmom motiv mrtve drage proao dug put od pojave i oblikovanja do poetike
deformacije i iezavanja, takav da u igri moi pesnika i poezije vie
nema prostora za nova reenja. Posle toga uveni motiv iezava kao
poetiki nemogua tematizacija. On jo moda moe da pree u prozu
(Druga knjiga Seoba, na primer), moe da ga zameni motiv mrtve
ene (recimo Raikovievo strano ime Bojana), ali u pesnitvu postmodernizma, iako je ono vrhunac pitanja subjekta, njegovog poloaja
u diskursu i smrti autora, nije oekivana tematizacije mrtve drage.
U trenutku najjaeg dijaloga sa tradicijom vrlo je brz prelazak neosimbolista ili u prostore otvorenije komunikacije ili u postmodernu
krizu subjektiviteta i teksta. Sedam mrtvih pesnika Branka Miljkovia
(pa i Raikovievi Zapisi o crnom Vladimiru) ostali su potpuno po
strani. Poezija o smrti pesnika je takoe na horizontu analize odnosa
izmeu pesnika i pesme. Nihilizam Pavlovieve i Popine prolosti, ta
nemogunost da se prolost ugradi u prazno mesto modernistikog
oznaitelja, posebno je pitanje. Vladui to ostavlja po strani i bira koherenciju studije i vernost osnovnom predmetu analize, dok izostanak
drugih motivskih kompleksa znai da se ostaje bez zavrnog ina
knjievnoistorijskog objedinjenja.
Tamo gde nedostaje svetski kontekst iezavanja motiva mrtve
drage, jo vie nedostaju posledice njegovog iezavanja. Tuma je
zadovoljan kada nae jake poetike razloge, ali ako krene u drugom
smeru, posumnja u sopstvenu konstukciju, tako dosledno izvedenu i samim tim privlanu, zaokruenu, pred njim bi se pojavio novi
knjievnoistorijski prostor sjedinjenja i poetike sinteze. U modelu koji
se poziva na simbol, kao simbolino sjedinjenje, i alegoriju, kao svest
o razdvojenosti, Vladui skoro da svodi De Mana na strukturalistiku
opoziciju. Mogao je, odista, da to preispita iz ugla Gadamerovog odnosa
simbola i alegorije, premda odlino potee jaku kartu Benjaminove
alegorije. Vladui se ne kocka sa uasnim posledicama teorija kraja prouavanja knjievnosti na kraju dvadesetog veka. Nemogunost
sjedinjenja partikularne studije sa optom istorijom pesnitva maskirana je simbolikim uklapanjem jednog odseka u istorijski razvoj/
opadanje pesnitva. Istorija ide svojim tokom upravo onako kako je

79

De/konstitucija

i ila, pa motiv mrtve drage nije zaseban dogaaj u toj istoriji, nego
je samo aspekt, teorijska i kritika, retorika vizura opteg toka. Da je
do kraja izdvojen modernizacijski potencijal ovog motiva, moglo se
tvrditi kako je od romantizma do postmodernizma snaga modernosti
vezana za odnos poetikog savladavanje napetosti izmeu oznaitelja
i oznaenog. Motiv mrtve drage zapravo je tematska konkretizacija u
poetici odsutnog oznaenog. Isti taj odnos i nezaleiva pukotina koja
u njemu zjapi razlog je za teku krizu pesnitva. Mrtva draga morala je
da prethodi mrtvoj poeziji, onoj koja se konstituie kod ukletih pesnika.
Smrt poezije i knjievnosti traje od dekadencije i ekspresionizma do
danas, ali ne pomera nebeska tela i raspored ljudskih strasti u svemiru.
Smrt pesnikog bia je velika tema naeg doba u kojem nema prostora
za Hegelovo uzdizanje duha. Duh propasti ima drugaije oblike apsolutizacije. Umesto hegelijanske smrti umetnosti, ovo je vreme umetnosti
smrti. Umetnost smrti, koja se nasluuje od Kirkegora i Niea do naih
vremena, jo je tajna za knjievnu teoriju. Tamo gde je mrtvo, tamo
je ono ega nema, otuda se ono moe ustanoviti samo u dvostrukom
pribliavanja/nestajanju, dakle u utvrivanju i ponitavanju, a za to je
potrebno de/konstitucionalno, aporetiko itanje.
Istorija uspona i pada pokazuje sve svoje prednosti i jedan
nedostatak. Prednost je redak intenzitet istraivanja, nedostatak
da ne moe da se pree na neki novi plan, na kojem bi se, recimo,
pitanje autoreferencijalnosti, kao najznaajnje pitanje unutranjeg i
samozasnivajueg autopoetikog ina pesnitva, videlo kao problem
graninosti simbola i alegorije. Granica disukursne realnosti i istovremeno nemogue mesto oznaitelja u duhovnoj istoriji oveanstva,
Deridin neuhvatljvi trag ili Liotarovski raskol, Fukoovo izmetanje
i Lakanova transgresija ili Bartov tep, proivak, a Burdijeov av, ili
Blanoovo samoubistvo, Batajev erotizam, a Bodrijarov simulakrum,
pa Delez, Nansi, Laku-Labart, cela ta francuska teorija,61 najezda
61 Franois Cusset: French Theory. Haw Foucault, Derrida, Deleuze, &

Co. Transformed the Intelectual Life of the United States, tr. Jeff Fort,
University of Minnesota Press, Mineapolis, 2008. (French Theory: Foucault, Derrida, Deleuze &. Cie et mutations de la vie intellectuelle aux
tats-Unis, 2003)

80

Umesto velike teorije

nemogueg posle lingvistike najezde ili lingvistikog okreta, ali i


prodrljivi frankfurtski subjekt koji je ostao duan da poloi politike
raune od svega toga tumaa ak ni Benjamin ne moe da iskupi. Reeno uz neto ironije prema filozofiji i kritici, na kraju je tu,
naravno, i Vitgentajnova muva kojoj nema izlaska iz boce filozofije
koliko ni tumau iz pesme, pesmi iz pesme, tekstu iz teksta... Upravo je taj izlazak eljeni i nedoekani problem ka kojem se Vladui
uputio u najboljem smislu rei. Njegov knjievnoistorijski sistem je
ubedljiv i taan, a opet nasilno parcijalno zaokruen uprkos svim digresijama i vrlinama hermeneutiki obdarenog istraivanja. Sve su
to teorijski okrajci analize celine koja ne priznaje granicu do koje
je Vladui odmah stigao, a zatim je zapravo ostavio po strani kao
neto podrazumevano, ono o emu se, poto je ve tu, i poto je
neprekoraivo, ne moe raspravljati. Smrt je uvek neto drugo, neporecivo, ali i neistraivo. Njena optost ne doputa da se svede na jednu
knjievnoistorijsku liniju. Od mrtve drage mora se doi do umrlosti
kao takve, a onda i do mrtvog teksta. Smrt teksta, a ne smrt autora,
funkcija umiranja, a ne funkcija autora to su dve teme na kojima je
projekat teorije podstaknut prouavanjem knjievnosti u drugoj polovini dvadsetog veka zastao.
O onome o emu se ne moe raspravljati, meutim, o tome se ne sme
utati. Dinamiki odnos dve nemogunosti moe biti dat kao takav, ne
mora se napustiti da bi se ilo dalje, kao da se nekuda moe otii nema
te realnosti pesme kao realnosti oblikovane da nas uveri kako moe da
prethodi samoj pesmi. To je sunovrat iz postmetafizike epistemologije
u predmetafiziku apologiju. Vrlina uvek ubija, i veliina rtve tana
je slika vrline. Moglo bi se, bez akademske strogosti pred licem ovog
gubitka koji je pretvoren u ontoloki dobitak a da samo gubljenje nije
osloboeno empiriokriticistike ustremljenosti (to je politiki jako
teka re), upitati: Ko je ubio tumaenje? Treba otvoriti pitanje sopstvene smrti u tumaenju. Dekonstitucionalno miljenje znai radikalnu
sumnju u smisao i svrhu naputanja kritike u korist politike akcije, to
je zatitini znak novog doba. To to je svaka kritika imala neku ideoloku
notu ne znai da ideologija moe imati knjievnokritiko dostojanstvo.
Razlika je bitna, ali se sve vie zanemaruje.

81

De/konstitucija

Nije isto kada se traga za mrtvom dragom ili ivom i mrtvom


prolou, jo manje ako se traga za mrtvim jezikom i poretkom stvari,
ako se traga za mrtvim izrazom i mrtvom poetikom, pa ipak u svim
umrlostima ima neeg zajednikog o emu se sa zebnjom mora misliti: motiv mrtve drage moda mora postati motiv mrtve pesme. Ko
je ubio pesmu i poeziju, to bi bilo naredno pitanje. Da li je to pitanje
izraz hermeneutike oholosti kritikog subjekta koji mora pokazati
da ume da ode dalje? Dakle, ako mlai kritiar istrauje motiv mrtve
drage, stariji ga pita zato nije stigao do problema mrtve pesme? Bolji
odgovor od metodoloke strogosti je u teorijskoj i izvanteorijskoj naklonosti i bliskosti. Kada negde u svetu sretnete srodnike moda bi
se ako to nikoga nee uvrediti pomislilo na strica i neaka moete
se ili radovati ili strepeti ko e poeleti koga da simboliki odstrani,
a moete traiti da se kritiki subjekt prvo susretne sam sa sobom. Ja
sam uio od nekoliko vrsnih tumaa, u studentskim danim najvie
od Dragana Stojanovia, a pitam se jesam li vratio drugima to sam
dobio i hoe li iko tako misliti o trudu da samome sebi budem najtei,
ali dovoljno teak i svima koji o knjievnosti hoe da misle kao da
od toga zavisi opstanak na ovom svetu. Ako nad samim sobom valja
sprovesti istu onu operaciju koja je sprovedena nad delima i tuom
kritikom, onda to neto govori i o ulozi ovog teksta, njegovoj retorici
i duini, raspravi sa samim sobom i zasnivanjem de/konstitucionalnog itanja kada vie itanja nema uopte. I kada je jedina prava tema
motiv mrtve knjievnosti i mrtve kritike. Odavno je vreme za Drutvo
mrtvih kritiara.
Dekonstitucija, gledajui iz ove mrtvosti unatrag, otkriva gubitak
kao rodno mesto svake figuracije. Hermeneutiki postnihilizam i
volja za gubitak pronali bi u iezavanju motiva mrtve drage opte
pravilo nestajanja: pronali bi mrtvu dragu u praznini oznaitelja, a
tada je ona zauvek sa nama. Mrtva draga je Realnost, i sve posle toga
prestaje da bude lokalna analiza, treba samo od defiguracije stii do
tragedije svakog odsustva, da je u njemu prisutno, oznaeno, ono ega
nema. Vladuiev duhovnoistorijski horizont je okrenut jednoj vrsti
pragmatikog okruenja literature, on bolje od drugih izlazi iz okvira
knjievnosti kao takve da progovori o optim pitanjima i politikim

82

Umesto velike teorije

predilekcijama. Kao i svaka vrlina, i ova ima svoju tamnu stranu i


krije svoj gubitak. Glavni gubitak retorikog itanja je ono samo, ono
svojom formom i sudbinom ne prati do kraja sopstveni predmet i
nema unutranju istovetnost: Vladuieva hermeneutika podrazumeva da postoji neka realnost kao takva i da se sa njom sve vreme mora
neto raditi. Ponor se otvara tamo gde Vladui, s razlogom brinui o
stvarima i poslovima ovoga sveta, nacionalne kulture i opstanka vrline,
zastaje. Bezdan je tamna strana oznaitelja u kojem se sve raa. Na dnu
mora oznaitelja nije radna soba kritiara, ve groblje u kojem svako
nad svojom rakom misli o spasenju u tekstu. Nad tim praznim koje
se ne otvara do kraja lebdi osnovna misao neka bude tekst. I paklena
presuda ni u tekstu.
Mrtva draga znai neizrecivu tugu koja ipak mora biti, jer je re o
pesniku i o poeziji u kojoj se ona javlja, izreena. Izreena neizrecivost,
a moe i neizreciva izreenost tu vie nema spasa. Jednostavnije
reeno, neizrecivost bola zbog gubitka voljene osobe ostavlja priliku
za jedno od dva odluujua reenja u istoriji knjievnosti. Prvo je
definisao Kant;62 re je o tome da se u nesrazmeri mogunosti izricanja
i potrebe za njim odredi koliko je jedno veliko a ono drugo malo, to
zapravo znai da se ustanovi uzvienost onoga to je nesaoptivo. To
bi bio trenutak i da se dostojanstvo podrazumevano u uzvienosti
i unutranja moralnost izricanja neizrecivosti poveu u sublimnom.
Ovo starinsko reenje nije hermeneutiki atraktivnije od nekog novijeg, recimo onog retorikog, ali mu nita ni ne nedostaje, bez obzira
kako se razree problemi transcendentalnosti i sublimnosti. Drugo je,
naravno, u negativnoj retorici koja svim figurama omisije, izmicanja,
prekida ili odustajanja, negacije i drugim, postie isto.63 Tako se hermeneutika transcendentalnog subjekta, koja e uprkos svim promenama
62 Vladui na to blagovremeno podsea. Vidi Slobodan Vladui: Ko je

ubio mrtvu dragu, nav. delo, str. 49.

63 Nakon to je ve opisao prekid prie u svojoj prethodnoj knjizi,

Vladui ovde poinje upravo tumaenjem romantizma i prekida pevanja u korenima orfikog mita o izlasku iz hada. (Isto, str. 10. Vidi
Slobodan Vladui: Portret hermeneutiara u tranziciji, Dnevnik, Novi
Sad, 2008.)

83

De/konstitucija

ostati sredstvo kritikog uma, susree s retorikom odsustva, koja bi


trebalo da postigne sve ono to je njemu nedostupno. Ipak, kritiki
subjekt zavrava u relativizmu dogovornih, konstrukcionistikih teorija, a retorika kritika u istorijskom bezizlazu da uvek ima jo neto
nereeno, izostavljeno, naputeno, napokon nedostino i nemogue.
Odnos izmeu konstituisanja i dekonstitucije je tano na granici dve
epohalne mogunosti kritikog diskursa.
Pitanje Ko je ubio mrtvu dragu?, provokativan je odjek jednog drugaijeg itanja, koje se ve pojavilo kao odjek jednog krajnje
neobinog, izvanrednog istraivanja u nas ne mnogo poznatog ruskog
tumaa.64 U tom posredovanju, od kojeg se i ovde moglo sa dobrim
razlogom krenuti, uglavnom je iezao Kant, a jedno iezavanje uvek
za sobom povlai i neko drugo. Uvek je u kritikim studijama teko
pratiti sav materijal do kraja, jer se on opire idealnim tipovima, nee
u njih da stane ili zahteva neto novo, neko tumaenje koje krivi paradigmu, ne daje tako jasnu i loginu sliku. Mrtve drage pre svega nisu
iste, ve su u najboljem sluaju, kao da su sve itale Vitgentajna, bliske
roake i potpadaju pod jednu kategoriju naroito vanu u Filozofskim
istraivanjma, kategoriju porodine slinosti. Zato bi bila potrebna ne
samo detektivska odgonetka ubice, koji je istorija knjievnosti, ve i
diferencijalna analiza razlike njihovog pesnikog bitka.
Razlike izmeu njih su jedna strana problema, razlika izmeu
jezika kao takvog i poezije je druga. Jezik ima komunikacione,
saznajne, emocionalne i sve druge vrednosti, ali poezija ima i mo
oblikovanja jednog novog sveta. Ako taj pesniki svet nema nijedno
svojstvo razliito od bilo kojeg drugog sveta, razlikovanje poezije od
bilo kojeg drugog jezikog uinka bilo bi bespredmetno, u najboljem
sluaju mogli bismo rei da oveanstvo iz sebi svojstvenih razloga jedan deo jezike produkcije ograniava i odreuje kao poeziju. Krajnja
konsekvenca kontraktualnih i konstrukcionistikih teorija je, dakle,
prilino ograniena jer jednu vrlinu i mogunost ovoga sveta i ivota
u njemu iz prave ivotne situacije pretvara u pogodbu koja traje ve
hiljadama godina, dakle postojanija je od stvari za koje inae mis64 Jakov Golosovker: Dostojevski i Kant, prev. Lidija Subotin, Grafos, Beo-

grad, 1983.

84

Umesto velike teorije

limo da su trajne i vene. U tom smislu rei, udar na samu realnost


oznaitelja u pesmi ne vodi u pravcu jedne sociokulturne upljine i
pogaanja kako sve moe biti bilo ta, ukoliko se tako dogovorimo.
Ne moe i zato se tako, da bude bilo ta, nismo ni dogovorili. Samo
politike potrebe guraju stvar knjievnosti u ovom propalom smeru.
Pred nama ipak nije jedan priprosti podrazumevani dogovor belih
mukaraca da na trpezi poezije uvek budu mrtve ene od Branka
do Branka, kao da su se mogli dogovoriti i drugaije a da se sauva
knjievnoistorijski smisao i kakvo-takvo hermeneutiko dostojanstvo.
Istorija knjievnosti jeste nasilje nad knjievnou, ali se to ne ispravlja novim nasiljem, i, pri tome, knjievna istorija postoji, a menja se
vrlinom novog tumaenja i otkrivanjem vrednosti.
ovek je smrtno bie i taj ishod mu se moe desiti u svakom trenutku. I srce najzdravijeg oveka moglo bi stati u svakom trenu, ako ni
zbog ega drugog, onda zbog slepog nasilja sila prirode, recimo zemljotresa, a nekmoli kakvog ugruka koji kao Nemezis ve putuje tamo
gde mu (ni)je mesto. ovek u zreloj dobi, pred starost, osea u sebi,
onako kako u tridesetim ne moe ni da predstavi, ta znai trajanje. I
moe samo da brine kako se to osea deset, dvadeset godina kasnije.
Gotovo da bi se pred tim sumornim likom sudbine ovek poelelo da
ono to mora da bude, bude odmah. Sila jezika je tu da izae u susret
skrivenoj elji. Moglo bi se rei da je poezija samoubistvo obinog,
stvarnog, realnog ivota izvedeno sredstvima jezika.
Mala bi muka bila da je re samo o mrtvoj dragoj i poeziji. Re je o
svemu. Da do tog raskola dou, bolji duhovi preduzimaju nemogue
poduhvate. Recimo Kirkegor, koji sebi bol zbog mrtve drage pribavlja
odbacujui ivot sa njom i traei da se posredovanjem vere odjednom
to odricanje pretvori u ono to ono nije i ne moe biti, u ispunjenje
i iskupljenje. To to Kirkegor ini voljno, to se u sluaju mrtve drage
deava nevoljno, pa je zato to tragino a Kirkegorovo samoodricanje
bi tek htelo da bude tragino. Po slepoj sili tragedije koja bolje vidi od
svakog vida, tu se deava ono to mora da se desi kako bi se neka sila
jaa od obinog ivota ispoljila. Otud nastaje poezija, uvek jaa od
ivota od kojeg je, naravno, uvek i u svemu slabija, osim u paradoksu
da je ralnost najjaa tamo gde je nema.

85

De/konstitucija

Moda, naravno, nita jae od obinog ivota i ne postoji i moda je


najvei strah onaj od prirodnosti postojanja, od pukog postojanja. Ne
treba biti ba Lakan ili uz doruak itati ieka pa da sve ovo pretumbamo i kaemo kako je mrtva draga figura realnosti realnog ivota. U
emu je realan ivot dat kao celina ako ne u onom idealnom koje se u
sluaju mrtve drage vidi kao nenadomestivo odsustvo? U figuri mrtve
drage prisutno je sve ega nee biti. Samo je sa mrtvom dragom ceo
ivot kao takav dat. Neostvarljivost celine ivota u ivotu, jer ta celina
nastaje tek smru, preputena je poetici. Sitan prigovor kako sve to nije
stvarno je irelevantan - ta je uopte stvarno u jeziku osim jezika (a i tu
bi Lakan i drutvo pokazali da je stvarnost oznaitelja najvei problem),
naroito otkud je ceo ivot stvaran, osim kada je proao i kada je, prema
tome, najnestvarniji? Mrtva draga je oznaitelj sa kojim ima problema
upravo toliko koliko u njemu ima i snage oznaujueg, ali pravi problem
je to istog asa kada se progovori, ve je izgubljena nevinost i srea naivnog trenutka, i ve vie nema toga koji govori i ivota koji se saoptava
(ne koji je saopten, njega svakako nema, ve ivota koji traje u samom
saoptavanju), sve je samo jedna figura govora. Pretpostavljeni subjekt
ko u polju jezike prakse ovladava diskursom koji je ve ovladao njime,
tako da nema ni subjekta, nego je na njegovom mestu diskurs. Jezik se,
jednom reju, hrani jezikom. Da nije tako, Vitgentajn bi muvu filozofije odavno pustio iz boce, Adorno bi preboleo tragediju filozofije da
pojam odreuje pojmom, a Guliverova putovanja, u kojima postoji i
jedna zemlja u kojoj stanovnici nemaju probleme figuracije, bila model
nesimbolikog ispunjenja. U toj zemlji stanovnici sve stvari o kojima
ele da govore nose sa sobom i umesto da govore, pa da jezik izneverava referencijalnost, pokazuju same stvari. Pers bi ovim apsolutnim
indeksiranjem bio zadovoljan, a vie se nikada ne bi postavilo pitanje
ni figuracije ni defiguracije, tu bismo imali ono to, dok smo u jeziku,
niti imamo niti emo imati. Zapravo, im smo u jeziku, onda upravo
to to nemamo jeste ono to imamo. Podseati na to imajue nemanje
korisno je iz metodolokih razloga, ili ako neko hoe da tumai poeziju
kao samu stvar, ili ako veruje, u platonistikom smislu, da je sve neka
vrsta slike, a od toga nisu tako daleko ni takvi tumai kao to su Ejbrams
i Rorti, kod kojih makar nema imagolokih obmana.

86

Umesto velike teorije

Odavno je dobro poznato kako je predstavljanje konvencija i kako


tu ne moe da bude stvarnog mimezisa, nego da je sve u knjievnosti
dijegezis, podraavanje prianjem ili pevanjem, i da se jedino taj dijegezis deli na dvoje, na dijezgezis koji je to to jeste, i dijegezis koji se
izdaje za mimezis. Od Aristotela do eneta i Rikera prolazi se kroz ova
udvajanja, a ovek uvek ima neodoljivu potrebu za realnou. Iako smo
osueni na realnost celim svojim bitkom, upravo od te realnosti mora
da se umakne, otuda simboliki sistemi. Ali pobei ne znai spasiti se,
zato avet stvarnosti ostaje i u simbolikim sistemima, kojima nije dodata
travka besmrtnosti. Mrtva draga je izraz strepnje nad samim sobom,
bolesnim na smrt, kako je to savreno rekao Kirkegor. Osetiti vrelo postojanje u asu u kojem ga, inae, ne bi bilo, uz stalno propadanje u sve
veu i veu dubinu, beskraj autoreprezentacije, uveno mise en abyme,
to je privilegija jedne forme koja ne postoji nigde izvan te forme. Mrtva
draga je stalna multiplikacija svoje smrti, samoumiranje u kojem je jedan trenutak izuzet kao tragiki gubitak. Forma i smisao predoavanja
tog gubitka su veliki simboliki dobitak. Razlozi vedrine nikada nisu u
ishodu, kao to ni srea ivota nije u njegovom kraju.
im se proiri slika mrtve drage i na slike drugih umiranja, napokon na sopstvenu smrt, razvija se drugaija hermeneutika pa i
knjievnoistorijska perspektivizacija. Nikada se u diskursu ne moe
biti samo ono to jesi, tu su uvek himera jezika i mrtvog govornika,
bie koje se oglaava iz iskustva, miljenja i govorenja i nikad se ne
svodi na to. Lakan, Derida, Fuko i francuska teorija, samo sa jednim
zanosom koji naroito pozni Vitgentajn nije vie imao da bi sebi dozvolio da nemogue ostane nemogue a da diskurs i dalje ini ono to
uvek ini, naprosto su gradili na granici koja ne moe da se logiki,
epistemoloki i pragmatiki unapredi, moe se samo prebivati na njoj
i sa nje gledati na obe strane: u realnost koja je uvek posredovana, i
diskurs, koji uvek posreduje i samoga sebe. Osumnjiiti, dakle, diskurs
da u tome asu ne uzima u obzir mogunost izlaska iz diskursa, znai
smatrati da se negde drugde moe stii, pa je tako poslednja strofa
Kostieve pesme odista titanski urlik, ali Kosti nikuda nije stigao
ni u njoj, niti moe stii, osim do strane elje koja je tana mera
nemogueg i odsutnog. Sve su samo rei, rei, rei...

87

De/konstitucija

Okret ka unutra vodi ka prepoznavanju autoreferencijalnosti i zavere


oblikovanja. Osnovni smisao autoreferencijalnosti nije da kri put izvan
nje, jer se nema kuda i nikuda se ne stie, pa bi sada mogla da se ponovi
shema simbola i alegorije: otkriti autoreferncijalnost i ostati stopljen
sa njom, ili otkriti je i ostati nesreno razdvojen od nje jer se sa njom
ne moe nikud dalje otii. Autoreferencijalnost znai umesto obmane
poezije itati poeziju, u njoj uivati ne kao u ivotu, ve ivotom uivati
u njoj. To je prag istine da je sva poezija autoreferencijalna. Progovorivi
o sebi ona nita ne reava, ve je to trenutak u kojem poezija jeste ono
to jeste bez pritiska oblikovanja bilo ega drugog, a tog drugog uvek
ima. Poto se ni u tom asu ne moe stvarno referirati na samoga sebe
kao na dostupnu realnost, to je trenutak kad ona, za romantiare, pokazuje transcendentalnost, za moderniste odsustvo, a za postmoderniste
nemo traganja. Tu se ipak moe videti razlika onoga da kada dvoje rade
isto, naroito ako to ne ine ni u isto vreme ni u istim okolnostima, ni sa
istom svrhom, pa ni rezultatima, nije isto. Isto nikada nije sasvim isto.
Od Kirkegorovog ponavljanja do Deridine iterbilnosti, nije isto. Uostalom, sva knjievnost uvek radi jedno te isto koje nikada nije sasvim isto,
zato se i razlikuju epohe u istoriji knjievnosti.
Motiv mrtve drage nije obeleio antiku knjievnost u kojoj se javio, ni prelaz od srednjeg veka do renesansne literature, a Hamletove
rei na groblju i Romeove u grobnici ga nisu odvojile od poezije. On
najbolje stoji uz poetike kategorije romantizma, premda nema vei
znaaj za njegovo formiranje. Romantizam se razvija u dugom nastajanju, njegovi koreni se mogu pratit sve do ocena o romantinom
kod Tasa i Ariosta. Kategorije vene romantike ili venog realizma
nisu knjievnoistorijski upotrebljive. Kakvog bi imalo smisla Orfeja
predstaviti kao praromantiara? Istorija knjievnosti ima dva osnovna
principa, jedan je tipoloki, da se izdvoji neka osobina, a drugi klasifikacijiski, da se zaokrui jedan broj dela koji je imaju, ili koja pripadaju
jednom vremenskom nizu. Izmeu ova dva principa stalno postoji
velika napetost i ona se nikada nije mogla ukinuti. Pored toga to neka
epoha moda ini zaokruenu celinu, ona je uvek i deo cele istorije
knjievosti. Odlike koje je izdvajaju, istovremeno je i povezuju sa ostalim. Neke poetike dominante, i neke knjievnoistorijske etape se

88

Umesto velike teorije

ipka mogu pratiti, to omoguuje bolje organizovanje i razumevanje


knjievnosti. Romantino nemogue, na primer, ne moe se olako
zameniti za modernistiki napor da se iskae neizrecivo i predstavi
nepredstavljivo. Kolikogod da se izmeu romantizma i modernizma
vidi vie bliskosti nego izmeu modernizma i klasicizma, to jo uvek
ne znai da ih je teko razlikovati. Razlika izmeu Bajrona i Beketa,
jednom reju, nipoto nije samo u formi.
U modernistikom oblikovanju otvara se kriza motiva mrtve drage,
jer je on vezan za ospoljenu i postvarenu patnju, razlog stradanja subjekta je izvan njega samog, u njegovom razvoju mora da uestvuje
kob ili kobna prilika, a sve je to daleko od modernistikog junaka isprva uznemirenog u sebi, a tek zatim raskomadanog u modernistikoj
formi. Subjekt je u romantizmu kolosalni pretendent na sve i nijedna
veliina mu nije dovoljna, a u modernizmu se raspada i ponitava
od ekspresionizma do radikalnog avangardizma. Jednako je dug put
i od socijalne motivacije na granici avangardizma do postmoderne
demotivacije. Istorijska senka subjekta i posle svega ostaje da lebdi na
za njega predvienom praznom polju diskursa. Izmeu tih procesa
nema i ne moe biti velike zabune, to ne znai ni da oni ne ine etape
jedne due istorije modernosti, i da ne postoji poetiki transfer izmeu
dela, pravaca, epoha.
Kada se za Kostievu poemu kae da je okasneli plod romantizma,
kao i za Spomen na Ruvarca da je prerani nagovetaj modernizma,
javljaju se velike i teke knjievnoistorijske nedoumice. Slini su problemi, moda jo tei, kada se za Vojislava Ilia kae kako je pogreno
njegovu reformu svesti samo na reakciju na postromantizam u pravcu
realistike poezije, jer smo u njemu dobili i omiljenog predstavnika
klasicizma .65 Oigledno je re o velikoj knjievnoistorijskoj zbrci,
tim pre to u njegovom delu ipak treba oekivati i tragove romantizma, a njegovo delo je ponovo prolo (u skraenoj projekciji) sve
one etape od klasicizma do simbolizma.66 Iako ima perioda u isto65 Milorad Pavi: Vojislav Ili i evropsko pesnitvo, Matica Srpska, Novi

Sad, 1971, str. 366

66 Isto, str. 367.

89

De/konstitucija

riji knjievnsoti u kojima se ne moe uspostaviti uobiajni knjievni


red, zbrka nikada nije sreno reenje. Povlaeni cilj ove guve na
poetku dvadesetog veka je upravo simbolizam. U njegovom otkrivanju i tumaenju, meutim, bilo je dostignua u tumaenju moderne
knjievnosti koja zavreuju panju.
Rasprava o poecima srpskog simbolizma svedoi da
hermeneutike vrline mogu da dobiju hipertrofirani oblik. Re je
o dilemama vezanim za odreivanja perioda moderne, ili, kako
bi ga mogli elastinije nazvati, ranog modernizma. Pojava i razvoj
modernosti u srpskoj knjievnosti znaajan je i zahtevan predmet
knjievnoistorijskog prouavanja koji ima veliku emocionalnu teinu
u istoriji nacionalne kulture. Postoji, naime, neka vrsta vrednosnog
transfera: ono to je moderno oznaeno je u drutvenoj svesti kao
visoka vrednost i predstavlja svojevrstan cilj u razvoju drutva. Do
vrednosnog povezivanja dolazi bez nekog posebnog socijalnog naloga,
ali sa istorijskom sveu o modernistikoj emancipaciji oveka i savremenog drutva bez obzira na vladajuu ideologiju i druge drutvene
procese, kakvi su recimo kolonijalizam, militarizam i totalitarizam.
Modernost je podrazumevana kao sistem pozitivnih vrednosti u
najirem istorijskom kontekstu. ak ni otpori modernizaciji i polemike o njenom karakteru i rezultatima ne mogu da destabilizuju
tu pozitivnu predrasudnost kojoj se odupiru samo centri tradicionalizma, poput crkve, monarhizma ili autokratske vlasti. Kao to, s druge
strane, modernizam nije lek za naopakost ljudske prirode, niti moe
iz savremenosti da izbrie sve uase koje je ovek inio tokom vekova.
I u prouavanju knjievnosti ono to je moderno unapred se podrazumeva kao neka vrsta vrednosnog dobitka. U jednoj kulturi modernost i modernizacija mogu se sumnjiiti, osporavati ili negirati, ali niti
se mogu osujetiti, niti se peat pozitivnih vrednosti modernosti moe
ukloniti. Uz sve kontroverze, i nekada veoma jake antimodernistike
struje, ili istorijske sunovrate u predmodernu politiku, a to e rei u
nasilje kao sredstvo ubeivanja, ipak je ukupno vienje tokova kulture
i knjievnosti takvo da je princip promene u njemu naglaen kao pozitivan i kao vredan. U doba tehnologije i ideologije opteg napretka,
ime tog napretka i naela stalne promene je modernost.

90

Umesto velike teorije

Postoji ogromna potreba da se u knjievnostima koje nisu imale


sasvim pravilan, postupan i izohronian razvoj67 otkriju svi sastavni
delovi i svi procesi koji se prepoznaju u drugim kulturama, onim koje
odlunije utiu na kulturnoistorijske tokove u irim razmerama populacije ili ak oveanstva. Sam pojam razvoja je sumnjiv, tanije
bi bilo rei neutralno - promene, ali se ipak, gledano iznutra, tokovi
knjievnosti vide kao neka vrsta stalnog smenjivanja poetaka, razvoja, vrhunaca i opadanja. To moe biti i posledica organicizma po
kojem sve ima poetak, uspon i pad kao to iva bia odreuju raanje,
ivot i smrt. Uprkos tome, knjievnoistorijski oseaj za ritam i redosled
zbivanja neosporna je injenica istorijskog prouavanja knjievnosti
i istorijske imaginacije. U istorijskoj imaginaciji shema o usponu i
padu, kao to ve rekosmo od Gibona do Tojnbija i od Hobzbauma
do Kenedija, koliko god bila neka vrsta organomehanike pravilnosti
koja se tako moe pratiti samo iz perspektive politikog centra moi
ili, gledano iznutra, iz vidokruga jedne epohe (ili episteme), ipak se
neminovno ponavlja. Samim tim to nije zabluda istraivaa i antropomorfizam, tj. biomorfizam, dakle puka organicistika paradigma.
U ovoj shemi mogu se razlikovati istraivai koji opisuju samo istorijski tok, i oni koji misle da je ciklini razvoj nuan, u kom sluaju bi
organicistika zabluda bila vezana pre svega za ove druge.
Dra ideje razvoja je stalno proizvoenje neke posebne vrednosti
koju svaka razvijenija kulturna sredina treba da ima. U tokovima
kulture, odnosno knjievnosti, ima posebno povlaenih razdoblja.
Svakoj istoriji knjievnosti su veoma vani, na primer, romantizam i
realizam, ali da li e imati i sentimentalizam i bidermajer ili naturalizam i lirski realizam, to je ve od manjeg znaaja. Isto tako je vaan
67 Osim istovremenog ukljuivanja u glavne tokove svetske, odnosno

evropocentrino viene knjievnosti, postoji i problem naknadnog


ukljuivanja nekog dela. Vidi Dioniz uriin: ta je svetska knjievnost,
prev. Miroslav Dudok, Izdavaka knjiernica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, 1997, str.197 i dalje. Taj bi se fenomen mogao proiriti na
naknadno ukljuivanje itavih knjievnoistorijskih epoha ili nacionalnih knjievnosti, to bi ovom pojmu koji je uriin uinio poznatim dalo
jo vei znaaj.

91

De/konstitucija

modernizam, a da li e postojati parnasovstvo i impresionizam manje


je vano, utoliko pre to oba pojma nisu na isti nain ni internacionalni ni utvreni u prouavanju knjievnosti. tavie, jedan se moe
smatrati plodom usvajanja znaajne knjievne pojave koja je prerasla u
pokret te postala i periodizacijski termin ranije nauke o knjievnosti, a
drugi pokuajem da se sa drugajeg knjievnoistorijskog, i teorijskog,
stanovita vidi razvoj literature. Jedan stie neposredno od Francuza,
drugi, kada je o knjievnosti re, prvo prolazi kroz poseban engleski
filter, tako da se vidi i spram tradicija koje imaju drugaije tipoloke i
periodizacijske mogunosti, kakve su imaizam i edvardijanstvo.
Pojam modernizma svakako valja videti dvojako, u dugom istorijskom trajanju modernosti i kao epohu na poetku dvadesetog
veka. Knjievnoistorijsko doba na poetku dvadesetog veka nazvano je moderna, to je oigledno moglo stii i preko jugoslovenskih
knjievnoistorijskih prostora zajedno sa eljom za zbliavanjem. Cilj
je da se dovedu u istu knjievnoistorijsku ravan procesi u srpskoj,
hrvatskoj i slovenakoj knjievnosti, to je danas izgubilo deo svoje
privlanosti.68 Pri tome, termin je izvorno nemaki i ne koristi se na
isti nain ni u zapadnoevropskim knjievnostima, nekmoli u najirem
vienju literature. Za ovo doba rane modernosti srpske knjievnosti
nije, kao u romantizmu i pre njega, presudan znaaj odnosa moderne srpske knjievnosti prema nemakoj literaturi. Politika epoha
u kojoj se raskida sa austrofilstvom samo je jedan aspekt, drugi je
povratak sredita knjievnog ivota u Srbiju,69 trei je promena reima
kolovanja i upoznavanja s evropskim literaturama, a najvaniji
to je sam razvoj knjievnosti i u Evropi pod jaim uticajem francuskog pesnitva od Bodlera do Malarmea nego engleskog, ruskog
ili nemakog pesnitva. Moda zato treba koristiti neki obuhvatniji
pojam, a tu se, koliko god ni sam nije naroito srean termin, jer nije
vrst, jednoznaan indikator, ipak namee pojam koji je za istoriju
68 Vidi Jovan Dereti: Istorija srpske knjievnosti, Sezam book, Beograd,

2007, etvrto izdanje.

69 Vidi Milorad Pavi: Vojislav Ili. Njegovo vreme i delo. Hronika jedne

porodice, Prosveta, Beograd, 1972.

92

Umesto velike teorije

knjievnosti dvadesetog veka nezaobilazan - modernizam. To je dosta


elastino reenje, jer omoguava da se prati istorija, sudbina modernosti u celom veku kao istorija epohe modernizma od kraja devetnaestog veka (poslednja decenija) do ezdesetih godina dvadesetog veka,
te kriza modernizma posle toga.
Deluje prirodno podeliti epohu modernizma na nekoliko segmenata. Ono to se nekada zvalo modernom, dakle knjievnost
poetkom dvadesetog veka, ije korene unatrag valja traiti i u prethodnoj knjievnoj deceniji, na kraju devetnaestog veka, moe se
nazvati rani modernizam. Knjievnost izmeu dva svetska rata, za
koju u istorijama knjievnosti ima vie izraza od ekspresionizma do
avangarde,70 mogla bi se nazvati razvijeni modernizam, a obnova
modernosti poetkom pedesetih godina i njena kriza, sve oitija kako
se ide dalje ka kraju veka, pozni ili kasni modernizam. Postmodernizam se tada javlja kao najizrazitiji vrhunac te krize, to omoguuje
da se i sam predstavi kao etapa jednog veoma irokog procesa. Doba
modernosti traje od kraja devetnaestog veka do ezdesetih godina
dvadesetog, a postmoderno doba, ultimativna kriza modernosti, od
sredine ezdesetih do kraja dvadesetog veka.71 Postmoderno doba
moe se, zbog svojih razliitih odlika, videti i kao zasebna epoha i kao
deo sudbine modernosti od njene pojave na epohalnoj sceni istorijske
poetike knjievnosti do nemogunosti modernizma da opravda sopstvene poetike i estetike ciljeve. U ovakve okvire se zbog specifinosti
nekih dela moe uneti vie mikrokorekcija, pa se granice mogu
pomerati pola decenije unapred ili unazad, ali to ne menja osnovnu
knjievnoistorijsku sliku ija bi velika prednost bila i ta da vanim
pojmovima, kakvi su ekspresionizam i avangarda ostavlja tipoloke,
70 Uporedi Radovan Vukovi: Poetika hrvatskog i srpskog ekspresion-

izma, Svjetlost, Sarajevo, 1979; Bojana Stojanovi Pantovi: Srpski


ekspresionizam, Magica srpska, Novi Sad, 1998;Gojko Tei: Srpska
knjievna avangarda (1902-1934). Knjievnoistorijski kontekst, Institut
za knjievnost i umetnost, Beograd, 2009.

71 Vidi Aleksandar Jerkov: Od modernizma do postmoderne. Pripoveda

i poetika, pria i smrt, Jedinstvo/Prosveta/Unireks, Pritina/Beograd/


Niki, 1991.

93

De/konstitucija

a ne samo periodizacijske, mogunosti. Razlikovati ekspresionizam i


avangardu znai bolje razumeti sama knjievna dela nego kada se sve
podvede samo pod jedan termin.72
Novovekovna sudbina modernosti traje, gledano iz jo ire perspektive, od sedamnaestog veka do danas i tek u postmodernistikom
pokuaju naputanja aporija modernizma pokazuje kako je za osnovne
pokretae svake epohe neprekoraiva upravo njena granica. Tako su
i srednji vek, ili humanizam i renesansa stizali do zvrnog, istorijski
konanog stadijuma i zatim svetskoistorijsku pozornicu naputali
ne kalendarski, ve sutinski, s promenama generatora drutvenih,
kulturnih i tehnolokih promena. Nema razloga da se veruje kako
modernizam, u istorijskom obliku koji poznajemo, mora trajati zauvek. Neogranienost je uvek puka ideoloka predrasuda i izraz neke
interesne strukture, obino vezane za oblike vlasnitva i naine proizvodnje. Ekonomsko-politiki okvir uverenja kako je modernizam
kakav poznajemo odgovor na sve odreuje kapitalizam, ali da bi sve
bilo neobinije, i socijalistika utopija. Uverenje kako se nikada vie
nita stvarno novo nee pojaviti zapravo je elja da se zauvek zadre
zateeni odnosi moi i vlasnitva. Socijalistika utopija modernizacije
i stvaranja besklasnog drutva, koja je trajala donedavno, i utopija
nepromenljivosti koja se posle njenog sloma obnavlja i agresivno zastupa, zapravo su ideoloke predrasude. Najbolje se to vidi ukoliko
se zna da se pojam modernog javio s hrianstvom u petom veku
nove ere, da je posebno istican u renesansi i kao osnova novovekovlja; dakle, postoji vie pojmova modernosti koji imaju isto ime, ali
ne i isti pojmovni okvir. Modernizam je najvii stadijum modernosti
novovekovlja, i kao takav ve pokazuje da modernost nije homogena
i razvojno ograniena.
72 Ta tekoa je pre svega plod Flakerovog mehanicistikog shvatanja

povesnosti, a delimino i slovenizma i politiki plauzibilnog irenja pojma avangarda poetkom sedamdesetih godina. Vidi Aleksandar Flaker:
Poetika osporavanja. Avangarda i knjievna ljevica, kolska knjiga, Zagreb, 1982. Ne vidi se dobar razlog zato bi neki germanizam ili angloamerikanizam trebalo da ima prednost u odnosu na slovenizam, ali vai
i obratno.

94

Knjievnoistorijska podela s optim pojmom modernizma i njegovim fazama ne sme da postane nekakva organicistika shema i
da sama po sebi odreuje kako e se istorija razvijati. Neispravnost
takve koncepcije vidi se ve i po unutranjoj nehomogenosti ovog
pojma i modernistikog procesa, koji se javlja i opada vie puta tokom itave epohe. Modernizam mora da zadri sve karakteristike
knjievnoistorijske i tipoloke deskripcije, ili ga ne vredi ni uvoditi.
Ako je re samo o periodizacijskim shemama, onda je svejedno kako
e se ta zvati jer je to onda konvencija. Ukoliko je re o tipolokim
klasifikacijama, onda razliiti pojmovi imaju razliitu svrhu i kapacitet
opisa.
Sam modernizam nije neproblematizovan i neproblematian, i
istorijski i teorijski. Epoha modernosti u filozofiji se shvata kao novovekovlje od poetka sedamnaestog veka i Dekartovog kartezijanskog preokreta do krize kartezijanskog, pa i svakog subjekta u drugoj
polovini dvadesetog veka i Deridinog raskida s nasleem Huserlovih
fenomenolokih karetezijanskih meditacija. Doba od kraja devetnaestog veka na ovamo zapravo je perpetuirana kriza modernosti sa
raspadom njenih globalnih metafora, metafizikih i pragmatikih
uporita, kartezijanske, racionalistiko-prosveene, transcendentalnoidealistike i pozitivistiko-scijentistike osnove. Marks, Nie i Frojd
dolaze na kraju sloenog, multipolarnog razvoja moderniteta kao
najsnaniji primeri krize (ekonomsko-politike, filozofsko-metafizike
i individualno-psiholoke) i nemogunosti epohalne obnove naslea
u istom inteligibilnom polju. Njihovu ulogu u drugoj polovini dvadesetog veka, u postmodernistikom vrhuncu ove krize i njenom paradoksalnom raspletu poputanjem pred problemom napretka, razvoja
i ostvarenja imaju Fuko, Derida i Lakan.
Knjievnoistorijski pojam modernizam nije samo plod specifinog
razvoja nacionalnih knjievnosti ili literature uopte u dvadesetom
veku, ve je to anglo-amerika knjievnoistorijska podela. U Britaniji
i Americi se na itavu epohu od 1890. do oko 1960. gleda kao na
modernizam, pa se i njegovo zasnivanje mora ili tipoloki precizirati,
ili e i ovaj pojam biti, kao i neki drugi koji nosi tragove germanizma,
romanizma ili slovenizma, tek stvar preferencijalnog uvoza. Nema ra-

zloga da nam anglo-ameriki knjievnoistorijski model bude blii od


nemakog, francuskog ili ruskog, pa treba odluivati samo po tome
koliko je ovakva slika praktinija i, uslovno govorei, vernija onome
to se deava u srpskoj knjievnosti. Treba razmiljati o nekoj vrsti
sistematizacije pojmova kako oni ne bi bili smetnja jedan drugom,
kao to je to u ovom trenutku sluaj sa ekspresionizmom, modernizmom i avangardom, odnosno modernom, parnasovstvom, parnasosimbolizmom, naturalizmom i impresionizmom, koji su svi korisni
u opisivanju knjievnoistorijskih odlika, ali se odnosi izmeu njih
moraju urediti po nekoj optijoj knjievnoistorijskoj paradigmi, a ona,
naroito, mora obuhvatiti ne samo najekstremnije pojave ve i trajanje
naslea, umerene transformacije i otpor promenama. U tom pogledu
je obuhvatnost pojma modernizam nenadoknadiva prednost, jer se
unutar njega moe uspostaviti mnogo elastiniji poredak tipolokih
karakterizacija. Kljuni kriterijum je da li pojmovi imaju samo periodizacijsku vrednost, obeleavaju istorijske granice jedne epohe,
ili imaju i tipoloku vrednost. Po ovom drugom naelu je posebno
vredno razlikovati modernost, pitanje forme knjievnog dela i naela
oblikovanja, i avangardnost, pitanje statusa knjievnog dela u kulturi,
istoriji i drutvu, i naela umetnikog delovanja. Kada se ova razlika
izgubi, knjievna dela koja su mnogo blia tradiciji nego avangardi
zavravaju u pogrenom okruenju. Ne mogu Andri i Dragan Aleksi,
Dragia Vasi i Ljubomir Mici, Drainac i Desanka Maksimovi, Isidora Sekuli i Marko Risti biti jednako (ekstremno) knjievnoistorijski
odreeni, kao to se i unutar opusa Rastka Petrovia, Miloa Crnjanskog i Momila Nastasijevia mogu razdvojiti crte koje su vie
modernistike i one koje su avangardistike.
Ovakva podela prua mogunost da se u periodu pre Prvog
svetskog rata objedine srodne, ali ne i istovetne tendencije kao to
su parnasovstvo, parnasosimbolizam i impresionizam, naslee naturalizma i poeci ekspresionizma i da se prate ostaci realizma pa
ak i romantizma. Izmeu dva svetska rata onda se jo bolje vide i
ekspresionizam i avangarda, a i posebne pesnike kole poput kosmizma, sumatraizma i hipnizma (koji je granina pojava modernizam/avangarda) kao deo jednog razuenog i irokog toka moder-

nosti, to je knjievnoistorjski nesumnjivo tano. Pri tome se razlikuju


programska naela i stepen radikalizacije, to zenitizam, dadaizam i
nadrealizam ini izrazito avangardnim, a na poseban, ideoloki nain
avangardi pripada i pokret socijalne literature. iri pojam modernizam primeren je i po tome to je modernost dominantna osobina
cele epohe, a avangarda je njen najradikalniji domet. Modernizam
je istovremeno vrhunac novovekovne, iroko shvaene modernosti.
Knievnoistorijska celina epohe modernizma potrebna je i korisna
ne da bi se jedna tradicija imenovanja (nemaka, ili francuska) zamenila drugom (anglo-amerikom), nego da se bolje opiu tokovi
knjievnosti. Uostalom, sve su to samo termini, vaniji su opisi procesa, ali je i terminoloki sistem bolji kada je logian, adekvatan i kada
moe elastinije da prati promene. Oigledno je da knjievnoistorijski
opis koji prisiljava Andria da bude usred avangarde ima veih tekoa
nego onaj koji doputa da njegova modernost ostane odreena unutar
irokog raspona modernizma, a avangardizam preputa radikalnijim
poetikim istraivanjima koja idu do granica koje su dosegli dadizam,
zenitizam i nadrealizam. Unutar ireg pojma modernizma, kao itave
epohe, mnogo lake se moe govoriti i o odnosu poznog modernizma
prema ranijim fazama, i o provali svakovrsnih neo-tendencija od neosimbolizma do neoromantizma, neoekspresionizma, neoklasicizma,
neonadrealizma, neobaroka, neoavangardizma.73 Sve to se moe nazvati renovizam od kraja pedesetih do sredine sedamdesetih dogodina.
73 Veliki broj ovih neoizama se moe nai u Deretievoj istoriji, a preuzeti

su iz kritika na koje se Dereti oslanja. Vidi Jovan Dereti, Istorija srpske


knjievnosti, nav. delo, str. 1147 i dalje.
Proliferacija ovakvih termina govori o pometnji u kritici koja oito
ima posla sa neim novim, ali tu novu pojavu jo ne moe da sagleda
osim poredei je sa onim to ve poznaje. Problem je utoliko tei to se
knievnost ove nove epohe odista i vraa ranijim knjievnim oblicima,
postupcima i strategijama, te ukolko se ne vidi nova celina, vide se smo
reaktuelizacije, obnove ranijih poetikih modela. Ipak je potrebna i slika
celine koju oni ine i neka vrsta knjievnoistorijske sistematizacije. Celina o kojoj je re je doba postmoderne koje je tada u zaetku, a prilog
sistematizaciji je da se sve ove pojave kao poetak postmoderne oznae
jednim objedinjujuim terminom.

97

De/konstitucija

Renovizam je s jedne strane znak krize modernosti i odlika prelaza u


postmoderno doba. S druge strane, on upuuje na specifian tok postmoderne u kojem se obnavljaju starije poetike i knjievni postupci.
Povlaeno mesto u knjievnoistorijskom procesu ima simbolizam.
To se vidi i u proliferaciji termina proizvedenih od simbolizma. Njih
je toliko da ve jedan drugom vie oduzimaju smisao nego to razvijaju korisnu lepezu knjievnoistorijskih pojmova od simbolizma pre
simbolizma, parnaso-simbolizma i simbolizma, do noesimbolizma,
transimbolizma i postsimbolizima. Uz neku dozom ironije, mogli
bismo rei da se simbolizam pretvara u trumpf , univerzalnu re
koja se svugde moe staviti.74 Razlog za to lei u znaaju simbolizma
i dostignuima pisaca koji se uz njega vezuju. Po tome je simbolizam
zapravo skriveno ime za najvaniju knjievnu struju modernosti koja
se prati od njegovih pretea, postromantiara i predsimbolista kao
to su Bodler i Verlen, do njegovih konanih ishoda, a te je ve gotovo nemogue pouzdano odrediti, jer se stalno javljaju novi kandidati
za jo malo simbolizma. Glavni tok simbolizma koji obuhvata Jejtsa,
Eliota, Rilkea, Valerija, Bloka pa i Prusta ili ak Dojsa, vie je nego
dovoljan da bude drugo ime za ono to se shvata kao najvredniji izvor
savremene knjievnosti.
Veliku obnovu interesovanja za simbolizam i njegovo ponovno
dovoenje u poetiku iu, obeleino je Miljkovievim stihovima i
manifestom neosimbolizma. itavo jedno pesniko pokoljenje i period
od sredine pedesetih do sredine ili kraja ezdesetih organizuje se oko
obnove simbolizma.75 Interesanto je i to to simbolizam nije preuzet iz
drugih umetnosti poput impresionizma i ekspresionizma. Znaaj simbolizma u knjievnosti je nesrazmerno vei nego u likovnim umetnostima ili muzici (to nije sluaj sa impresionizmom), pa ga emancipacija
od istorije umetnosti ini prijemivijim. Osnovni nedostatak pojma
impresionizam u istoriji knjievnosti je upravo to to nema ni vremen74 Vidi Umberto Eko: Kant i kljunar, prev. Mirela Radosavljevi i Saa

Modrec, Beograd, Paideia, 2000.

75 Vidi Aleksandar Jovanovi: Poezija srpskog neosimbolizma. Istorija

jedne oseajnosti, Filip Vinji, Beograd, 1944.

98

Umesto velike teorije

skog poduranja ni tipoloke homolognosti u upotrebi ovog pojma u


istoriji slikarstva i knjievnosti, a u samoj knjievnosti on uprkos
tzv. zaokretu ka unutra i razlaganju perspektive subjekta nema taj
znaaj koji bi mu omoguilo da bude ravnopravan takmac pojmu simbolizma. Dok je u istoriji umetnosti simbolizam manje istaknut od impresionizma, u knjievnosti je obrnuto. Impresionizam u knjievnosti,
osim ukoliko se naknadno knjievnoistorijski proiri (kao to se to
ini sa avangardom), nikada nije uzeo toliko maha kao neki drugi
poetiki procesi kao to su simbolizam i ekspresionizam. Otuda njegov nedostatak nije poetiki, tipoloki, ve knjievnoistorijski i teko
je oekivati da e u prouavanju knjievnosti moi da smeni pojam
simbolizma ak i ukoliko u tome moe biti neke poetike koristi i
knjievnoistorijske pertinencije. Pratei razvojni model impresionizam-ekspresionizam, pojaalo bi se oseanje pravilnosti istorijskog
toka. Zato bi i pojam impresionizam lake opstao u upotrebi ako bi se
energinije zalagalo i za ouvanje pojma ekspresionizam u tumaenju
literature. Meutim, i u tom sluaju bi impresionizam, ekspresionizam
i avangarda bili sastavni delovi jednog iroko shvaenog modernizma,
kojem bi pripadao jo i pozni, ili kasni modernizam posle Drugog
svetskog rata, i sve one ve spomenute obnove koje se skupa mogu
nazvati renovizam. S obzirom na znaaj simbolizma u knjievnosti
dvadesetog veka i njegove dalekosene poetike posledice, njega bi
ipak pre trebalo zadrati nego zamenjivati. Zamena je suvie radikalan potez; da se od pola tuceta simbolizama ostane bez ijednog, takve
preokrete istorija knievnosti retko i teko doputa. Simbolizam ipak
treba ograniiti, a neosimbolizam zadrati kao jednu posebnu pojavu
koja ne moe imati slian stepen optosti i ekskluzivnosti. Ostali izrazi su po svoj prilici suvini i znak su potrebe da se i razliite pojave
objedine. Knjievnoistorijski one sve spadaju u doba postmoderne, a
neko specifino poetiko ime moglo bi se i za njih nai.
Simbolizam se, sve u svemu, zbog svog poetikog i vrednosnog
prestia mora imati, i ukoliko negde nedostaje, valja ga to pre potraiti
i otkriti. Po mnogo emu to je ishod bez alternative. U trenutku kada
novi manifest i nekoliko izvanrednih pesnika sa takvom snagom obnavljaju interesovanje za simbolizam, ono mora preplaviti i tumae

99

De/konstitucija

knjievnosti. Istorija miljenja o knjievnosti ponekad prikriva tragove


ovakvog ukrtanja sa knjievnim ivotom, hoe o sebi da misli kao o
nezavisnom procesu, ali nije uvek tako. Nema naina da se dokae, osim
posrednim putem, da je obnova ideje simbolizma u Miljkovievom neosimbilizmu imala presudno delovanje na tumaenje simbolizma u nas,
ali ne moe biti puka koincidencija da je, sa stanovita hermeneutike,
komparativistike i knjievne istorije, jedan izuzetan trenutak tumaenja
poetaka simbolizma nastupio upravo u onom asu kada je interesovanje za neosimbolizam na takvom vrhuncu da se i pisci prethodne generacije, naroito Miodrag Pavlovi, ali i Stevan Raikovi, okreu ka ovom
izazovu. Takav zakljuak, da neosimbolizam ne stoji ni u kakvoj vezi sa
otkrivanjem simbolizma, bio bi u suprotnostima sa osnovnim naelima
kulturne antropologije i teorije migracija.
Srpska knjievnost se, kao i neke druge literature, moe organizovati prema nekim prelomnim trenucima. Takvi asovi veu matu
i nameu se jer su lako upamtljivi i uzbudljivi. Ima izvanknjievnih
dogaaja koji mogu posluiti da se uz njih vee preokret u
knjievnosti, ima i onih standardnih koji su po pravilu deo istorije
moi. Vezivanje knjievnih dogaaja i promena uz istoriju moi, kada
se knjievnoistorijski tokovi spajaju sa prelomnim trenucima istorije vlasti, ideologije ili drutvenih promena, nosi u sebi teak peat
determinizma. Uvek ostaje sumnjivo da se time htelo rei kako su
knjievnost i kultura ne samo pod uticajem irih drutvenih tokova,
to one jesu, ve da su uslovljene njima, a to je neto sasvim drugo. Ne
spori se u takvom vienju ni to da knjievnost i kultura utiu i na opte
tokove, ali to uvek izgleda suvie blago i bez veeg znaaja, dok one
trpe vrlo jak uticaj koji se redovno na kraju prikae kao da je presudan.
Oito je re o jednom uvreenom vienju koje nije dovoljno tano, ali
se ne moe prenebregnuti. Od pozitivizma i Hegela postajalo je ovo
staro stanovite previe zamorno i gotovo totalitarno predubeenje
kako postoji jedinstvena generativna matrica svih kulturnoistorijskih fenomena koja je izvan njih samih. Takva predstava gubila je
vremenom legitimitet, ali nije nestajala iz istorijske percepcije. Kada
se u istu matricu ukljue i psihologizam, sociologizam, antropologizam i istoricizam, rezultati su uvek isti. Doprinos razumevanju samih

100

Umesto velike teorije

fenomena dosta je skroman, a teorijski modeli uvek slabiji od Hegela


i Konta, naroito manje provokativni od Marksa i Frojda. Sa takvim
teorijskim modelima, meutim, istraiva je tano znao na emu je i
istorija knjievnosti stajala je pred respektibilnim izazovom jer su ti
modeli imali iroku primenu i ogroman uticaj.
Mogu, meutim, povezivanja biti neobavezna i ivopisna, i bez
peata istorijske nunosti na koju uvek upuuje organizovanje istorije knjievnosti prema ratovima i revolucijama, ili vladarima.
Najneobiniji oblik je engleska tradicija u kojoj se istorija vezuje
za smene na tronu, pa se razdoblja oznaavaju prema kraljevima
- najpoznatija su elizabetansko i viktorijansko doba, nazvana po
uvenim kraljicama, ali postoje recimo i dordijansko ili edvardovsko
doba. Po tom modelu srpska knjievnost bi se poetkom dvadesetog
veka drutvenoistorijski odreivala prema Majskom prevratu i promeni dinastije. Odlazak, poslednji, Obrenovia i povratak Karaorevia
je dogaaj koji ima veliku istorijsku teinu, ali njegova violentnost,
zbog koje je bilo dosta tekih posledica u evropskoj javnosti onoga
vremena, i pre svega nepodudarnost sa najfinijim promenama u jednoj kulturi, spreavaju da se on, iako je vrlo upeatljiv i nesumnjivo
prekretniki, usvoji kao kulturnoistorijski razdelnik. Ako bi se krenulo tim putem usledila bi slika knjievnosti pod Aleksandrom Ujediniteljem, doba regentstva i titoizam Josipa Broza. Takva slika bila bi
obeleena ideologijama unitaristikog jugoslovenstva i komunistikog
partikularizma, gde je prvo pleonazam a drugo oksimoron. Iako u
takvim opisima ima ivopisnosti, nema istorijskopoetike istine. Ako
bi Brozov reim imao kakve-takve veze sa modernizmom, kako bi se
ustanovio odnos vlasti Karaorevia i avangarde ili pokreta socijalne
literature? Januarska diktatura i nadrealizam mogli bi da poslue kao
primer razlike izmeu politikih i poetikih procesa. im se otvore
ovakva pitanja, knjievnost i njeno prouavanje su izgubljeni, zato je
bolje i ne uputati se u tu vrstu spekulacija. Ideoloki otpor i jednoj i
drugoj diktaturi nije doprinos poetikim, ak ni vrlo irokim kulturnoistorijskim uvidima.
Poeci moderne literature ne pokazuju odluujuu ulogu
drutvenoistorijskog prekoreta i u sutini nemaju mnogo toga

101

De/konstitucija

zajednikog sa dinastijama i politikim metaforama. Procesi modernizacije poinju ranije i traju due od drutvenopolitikih potresa. Oni
su u najboljem sluaju deo ukupne emancipacije jedne mlade drave u
kojoj e knjievnost biti uvek bolja i razvijenija nego drutvena svest i
politiko ustrojstvo. Dakle, ne znai da tokovi modernosti i drutvene
modernizacije nisu ni u kakvoj vezi sa modernizacijom knjievnosti
i kulture. Promene drave i njena politika transformacija u periodu
pre Prvog svetskog rata vani kao i drugi drutvenoistorjski procesi
u kojima nema determinizma niti su u liku modernizacije ideoloki
paluzibilniji od uloge komunistikog reima i dvorske diktature. Kada
se bolje izbistri perspektiva razdvajanja knjievne i politike istorije,
postaje jasnije koliko je razvoj moderne knjievnosti vaan u istoriji
dvadesetog veka. Ne samo u remek delima koja premauju sva druga
dostignua u dvadesetom veku, ve se u itavom modernizmu u srpskoj knjievnosti odigrava neto izuzetno.
Knjievnoistorijski obrazac koji uzima u obzir istorijske dogaaje,
kakvi su i svetski ratovi, pomono je sredstvo, neka vrsta svetskoistorijskog kalendara u kojem se rasporeuju posebni vremenski orijentiri, a ne pravi, dublji razlog koji knjievna istorija mora da istrai
i da uspostavi kao svoje naelo. Dugogodinja praksa da se govori
o meuratnom i posleratnom periodu, podrazumevajui granicu u
Drugom svetskom ratu, kao to je bio sluaj i posle Prvog svetskog
rata samo to je on nazivan Velikim, nije postala rogobatna samo zato
to su devedesetih izbili novi balkanski sukobi pa je to moglo izazivati
zabune. Stvar je u tome da se i ovakvim imenovanjem zapravo indirektno ukazuje na ideoloki rascep izmeu kapitalizma i socijalizma,
izmeu monarhije i komunistike diktature, a pre toga izmeu srpske
i jugoslovenske istorije, izmeu austrofilske, rusofilske i anglofilske
politike. Koliko god bio neosporan znaaj prelomnih trenutaka u istoriji dvadesetog veka, oni ipak ne objanjavaju ta se u knjievnosti,
umetnosti i kulturi dogaalo. Stoga je mnogo bolje odbaciti implicitnu
ideoloku obojenost knjievne istorije i poeti ispoetka, nego uvati
rogobatne nazive u knjievnoistorijskom nasleu i stalno se boriti sa
izreenim ili preutanim ideolokim ocenama. Do ovakvog suda se,
dakle, moe doi i bez aktiviranja najteih metodolokih rasprava koje

102

Umesto velike teorije

su obeleili kraj dvadesetog veka, a ukoliko bi se one pokrenule, malo


ta bi ostalo od slike knjievnosti oslonjene na drutvene procese. To,
naravno, vei i za postkomunistiki period i najnovije ideoloke naloge
koji se knjievnosti njenom tumaenju svakodnevno isporuuju.
Kalendarski modeli odreivanja knjievnih procesa, kao to je to
podela istorije umetnosti po vekovima kao u Italiji, ili razmatranje
savremene knjievnosti po decenijama, kakvo je bilo predoloeno
u Nemakoj a ustalilo se zahvaljujui prodoru popularne kulture i
medija (od tzv. ludih dvadesetih do revolucionarnih ezdesetih godina
prolog veka), ve i na najoigledniji nain ne bi mogli da zadovolje
potrebe knjievnoistorijskog sumiranja srpske literature. Ni sa podelom srpske knjievnosti na epohe odreene velikim piscima stvari ne
stoje bolje. Jo se i moe rei Dositejevo ili Vukovo doba, ali ve posle
njih nema mogunosti da se razdoblja veu za dominantnu figuru
pisca.
Bolje mogunosti ivopisnog doaravanja problema knjievne istorije pruaju koincidencije sasvim drugaije od knjievnoistorijskih
i svetskoistorijskih preklapanja. Svaka istorija knjievnosti ukazae
recimo na znaaj pokretanja Srpskog knjievnog glasnika, koji e biti
najvanije glasilo itavog razdoblja. Poetak veka obeleen je novim
asopisom i tekstovi objavljeni u njemu, autori okupljeni u redakciji i njihovi saradnici, predstavie se srpskoj kulturi kao najvaniji
pokretai knjievnog ivota. to je, naravno, tano, ali, kao i svaka druga perspektiva, ni ova ne obuhvata sve to je za srpsku knjievnost toga
vremena vano. Ne samo to se tako u drugi plan stavljaju, ponekad
i potcenjuju, asopisi izvan metropole, od Karlovaca do Mostara, ve
se prikriva i neto to nije stvar knjievne argumentacije. Ako bi se
pogledala pozadina ovog dogaaja, u njoj bi se pronalo i neto od
skrivene istorije drutvene moi. Koliko god sam asopis bio vie nego
reprezentativan za srpsku knjievnost toga vremena, vidi se da su neki
drugi dogaaji i asopisi, koji su ostajali podalje od njega, potcenjeni
ne zbog nedostatka knjievnoistorijskog znaaja, ve drutvenog uticaja. Oko Srpskog knjievnog glasnika nije se usredsredila samo energija modernistikih promena na poetku veka, ve i jasnog politikog
delovanja u prestonici srpske drave.

103

De/konstitucija

Sva istina, meutim, nikada nije na strani moi. Tako jedan tuma
ovog perioda pie da je sluaj hteo da simbolino iste godine kada
je pokrenut Srpski knjievni glasnik (1901), to olienja novog duha i
novih potreba, bude sruena uvena boemska kafana Daradneli, po
kojoj je za taj stil ivota i pisanja poniklo i ime: dardanelizam.76 U
76 Dragia Vitoevi: Srpsko pesnitvo 1901 1914. Razdoblje, razvoj,

obeleja. Knjiga prva, Vuk Karadi, Beograd, 1975, str. 214-215.


Dva sasvim nesrodna dogaaja u prvoj godini ovog vek mogla bi
simbolino obeleiti svretak stare i poetak nove srpske poezije toga
vremena: ruenje kavane Dardaneli i osnivanje Srpskog knjievnog
glasnika. Sa nestankom Dardanela (...) nestajali su i oni romantino
kolorisani pesnici devetnaestog veka. uro Gavela: Ogledi i kritike,
SKZ, Beograd, 1979, str. 231. Ovaj ivopisni tekst koji je naao odjeka
kod Vitoevia navodi Miroslav Egeri u pogovoru Pesnitvo Sime
Pandurovia i dananja perspektiva za izdanje Pandurovieve poezije.
(Sima Pandurovi: Pesme, prir. Miroslav Egeri, Kairos, Sremski Karlovici, 1997, str. 82.)
Na prelomu dva veka sredite veseloga i vedroga Beograda,
sastajalite glumaca i knievnika i svih drugih koji su bili ,nepopravljivi
ljubitelji umetnoti i umetnika nalazilio se u kafani ,Dardaneli. Tu su
traili pribeite svi iskorenjeni, kojima nije godio moderni ivot, koi su
oseali odbojnost prema sve ,evropskijem, sve uenijem i sve hladnijem
Beogradu. Posle ruenja Dardanela, nastavlja Dereti svoju analizu
potkrepljenu ovim navodima, njeni posetioci nali su novo utoite u
Pozorinoj kafani a sticajem prilika ta promena kafane dogodila se
iste godine kada je pokrenut ,Srpski knjievni glasnik, izraz akademskog Beograda koji se svojim delovanjem suprotstavljao nainu ivota
i shvatanja olienom u ,Dardanelama, teei da iz nae kulture iskoreni
duh ,dardanelizma. U tom krugu dardanelizam je sinonim za sve
to je zaostalo, provincijsko, balkansko, orijentalno. Srpska moderna,
zakljuuje Dereti, bila je po svome karakteru akademska i to je jedno od
njenih vanih obeleja. (...) Tek pred kraj ovog razdoblja javljaju se znaci
,druge, ,modernije moderne iji su protagonisti bili sporne ili odbaene
linosti, ljudi sa socijalne i kulturne periferije, koji su se okupljali po
beogradskim kafanama, druili se sa starim boemima. Tako e boemski
Beograd ponovo preuzeti tafetu modernosti iz ruku akademskog Beograda i predati je u ruke novim generacijama modenrista. (Jovan Dereti:
Istorija srpske knjievnosti, nav. delo, str. 913-914.

104

Umesto velike teorije

ovoj kafani okupljalo se boemsko knjievno drutvo s kraja devetnaestog veka, da bi se sledea generacija pisaca ve udaljila od romantikog
recidiva i okrenula ka Evropi i dekadenciji. U toj posebnoj vrsti balkanske institucije kulture, u, da tako kaem, kafanskom hronotopu,
odvijali su se najvaniji susreti jednog perioda knjievnog ivota.
Boemski period Vojislava Ilia77 neka je vrsta graninika poznog romantizma i parnasovstva i ima uticaja na razvoj moderne. Poetkom
veka umirali su stariji pisci, odlazak jedne generacije otvarao prostor
drugoj, u ijim delima su, kako je dosta grubo ali ne i netano napisao Skerli, pevala groblja.78 Kada Skerli tako pie o stvarnoj smrti
starijih pisaca i o simbolikoj predstavi ili izrazu smrti u poeziji, on
smeni generacija uprkos cinizmu daje jednu vrstu knjievnoistorijskog

Deretiev citat uzet je iz Pavieve studije o Vojislavu Iliu kojeg se i


Skerli sea kako provodi noi u Dardanelima. To smo jo i mi zapamtili, to doba pre dvadesetak godina, slavno doba starih ,Dardanela, prepunih isteranih gimnazista, otputenih praktikanata i putujuih glumaca,
,Dardanela u kojima su se tako dobro oseali nai literatori toga vremeena, pisao je Skerli o ruenju nauih mladih iluzija gledajui kako
veliki pripoveda, tako mek, nean, poetian u svojim vedrim i idilinim
pripovtkama, u rano jutro, zakrvavljenih oiju, prazni okanice, ili kako
etrini, otmeni elegiar, koji je ceo na narataj uljuljkivao muzikom
svojih skladnih stihova, u blatnjavim visokim izmama i upalih oiju,
naiskap prazni serije polia sa ljivovicom. A ta runa i niska navika,
dodaje on, sda se ponovo javlja (...) I ono to Petkoviu moe izgledati
kao neki ultramodernizam, u stvari je podmlaivanje staroga dardanelizma. Lani modernizam u srpskoj knjievnosti, u Jovan Skerli: Pisci
i knjige V, nav. delo, str. 79.

77 Vidi poglavlje Boem u Milorad Pavi: Vojislav Ili, njegovo vreme i

delo, nav. delo, str. 108 i dalje.

78 udnom sluajnou u prvim godinama XX veka umiru mnogi srp-

ski knjievni radnici pie Skerli. (Jovan Skerli: Istorija nove srpske
knjievnosti, SABRANA DELA JOVANA SKERLIA, prir. Midhat Begi,
Prosveta, Berograd, 1967, str. 433.) udne sluajnosti tako oblikuju jednu
vrstu pripovednog manira u izlaganju knjievne istorije, a Skerlieva slika
kraja jedne epohe vezana je i za opte stanje duha u kojem nikada se
groblja nisu toliko pevala, i nikada nirvana nije izgledala takav ideal.
(Isto, str. 435)

105

De/konstitucija

patosa. Kada se istorija vezuje za asopis i mo u prestonici, i to je


odreeno nekom vrstom drutvenoistorijskog patosa. A ako se razlike dve epohe vide i po kafanskim obiajima, onda to ne motra biti
neka niskomimetska upadica u istoriji knjievnosti, ve odjek poetike kafea koja je odlika moderne u Evropi. Dok se u Dardanelima
slavila muza a evropejstvo bilo narodnjako, nova generacija pesnika
u kafanama koje e sve manje liiti na orijentalne birtije, itala se i
komentarisala modernu evropsku knjievnost, kao to je to bio sluaj
i u drugim velikim evropskim centrima. Literatura beke moderne
bila je vezana za kafee toliko da je posluila kao osnova za model poetike kafea. Kada su se posle Prvog svetskog rata pisci poeli okupljati
ispred kafane Moskva, na kafi i ekspresionizmu, bez boemskih izazova ivota, to je jedna drugaija kulturnopoetika svest. Od ruenja
Dardanela do okupljanja ispred Moskve, a ko bi hteo da to proiri
mogao bi da istrai i kafanski ivot na Krfu 1917, promenila se slika
srpske literatura, ona je postala moderna.
Kaanin ivopisno i uverljivo opisuje Duiev kafanski ivot79 ne kao
ivot pisca boema, nego u usamljenosti modernog individuuma. I pisci
ranijeg perioda docnije se uklapaju u modernistiku kafansku kulturu.
Ne mora se pisati kafanska istorija srpske knjievnosti, naprotiv, ali se i
u ovakvim slikama otvara polje antroplogije kulture. Hronotop kafane sa
horizontom boemije i njegovim udaljavanjem prati ideoloko-politiki
diskurs koji je profilisao knjievne tokove i promene. Generacija modernista posle Velikog rata sedi ispred Moskve gde se oko stola okuplja
grupa autora u kojoj sa mogu nai Vinaver, Manojlovi, Mladenovi,
Sima Pandurovi, Andri i Crnjanski, a poslednja dvojica u etnji odlaze preko Slavije do Ulice brae Nedi i kue u kojoj je sada jedna lepa
izdavaka kua, da tamo jedan drugome itaju neki svoj tekst. Kolikogod
zapisi o tim trenucima bili nepouzdani, a neravnopravan ishod ovog
prijateljstva i ogromne knjievne naklonosti nelagodan, na ovakav nain
knjievnoistorijska istina pretvara se u upeatljivu sliku.
Docnije e Todor Manojlovi usamljen i zaboravljen ispijati
svoje pivo, gospodski, u bekerekoj pivnici, Branko Miljkovi u
79 Vidi Jovan Dui u Milan Kaanin: Susrti i pisma, Matica Srpska, Novi

Sad, 1974 str. 85-108.

106

Umesto velike teorije

Preernovoj kleti biti jo koji gutljaj blii legendi o ukletom pesniku,


a Popu, Konstantinovia i Ugrinova kao vrhunac modernizma treba
nai u staroj Maderi.80 Nije to sve ba kako predvia evropska poetika kafea, beki Kafe Crentral ili pariski javni prostori pisanja od
Voltera i Didroa, za iji se sto jo moe turistiki sesti na Sen ermenu,
do Rotonde izgubljene generacije i Sartrove Duex Magots, ali jeste
jedan lep imagoloki kroki od boemije do modernizma, od poraenosti
ivotom do poraenosti modernistikim intelektualizmom.
Nemogue je otrgnuti se utisku da ovakve slike umanjuju teret miljenja o knjievnosti i plene neobaveznou u kojoj nema
metafizike oholosti pojmovnih sistema od kojih se zaboravlja da je
itanje knjievnosti radost. Umesto dekonstrukcije metafizike oholosti koja je namenjena drugima a da o samoj sebi ne moe da povede
rauna, agresivni kritiki subjekt ne moe ni sam sebi da pokae na
emu sve to odista stoji. Sa velikim oprezom da se ne upadne u neku
vrstu prazne prie povodom i oko knjievnosti, mogu se oblikovati
slike koje iako nemaju nikakve pretenzije na teinu nunosti i dokaza
nose crtu literarnog svedoastva od koje ne treba beati. Te slike, kada
nisu izvor predrasuda, zapravo su neka vrsta kulturoloke podrke
uivanju u prii o knjievnosti, u mati koja pametnu anegdotu ume
da pretvori u smisao itavoga sveta.
Vojislav Ili je upravo u jednoj prekretnikoj fazi svoga stvaralakog
razvoja postao boem, ali se slika pesnika koji na kafanskom stolu za
banku napie jednu svoju uvenu pesmu za njega ne lepi. Njoj smeta
poetika perspektiva aleksandrinca i pesnikog naslea i otklon od
romantiarskog subjekta. Dis je preputen boemiji, on raskutranih
brkova moe da uleti u redakciju i na stolu nakraba pesmu interesujui
se za honorar. Dok se uz njega lepi svaka kafanska legenda, Vojislav
ne sme biti obeleen njome. Makar da su im i nepoznavanja istoka o
kojima piu slina, jednoga e uvek pratiti utisak o neznanju ta je nirvana. Knjievnoistorijsku reputaciju drugoga takvo nepoznavanje nee
ni okrznuti, kao to nee ni Duia. Odabirom elemenata opisa stvara
se jedna posebna vrsta kulturne slike, kojoj uope ne smeta to to Dis
80 Ovaj bi se niz nastavio od Bore Radovia do Rae Livade, samo to su se

mesta ovakvih susreta ee menjala.

107

De/konstitucija

nije vinski pesnik i to u njegovim stihovima anakreontska inspiracija


nema presudnu ulogu. Nekoliko trenutaka boemskog samosuoavanja
kao kada kae pijemo ja i nekoliko propalih ljudi ne podravaju
ovakav mit. Razlog za mit je predrasudnost koja sama o sebi ne eli i
ne mora, jer joj je doputeno, da polae rauna.81
81 Skerli zato moe za Duia da napie kako je pesnik opisa, mada boje

slabo raspoznaje i ljubavi. Ali to nije ljubav zdrava, vedra, normalna, no bolesna, razrivena, pomuena. Jovan Dui: Pjesme, u Jovan
Skerli: Pisci i knjige V, SABRANA DELA JOVANA SKERLIA, Prosveta,
Beograd, 1964, str. 27.
Iz toga bi sledilo da je Dui pesnik bolesti, ljubavne, ali to u njegovom
sluaju nema posledice kakve ima za Disa. Ostaje utisak da je Skerli jae
razumevanje za Duievu bolesnu ljubavnu ganutljivost uvrstio jo
poseujui dok je studirao u Lozani Duia koji je tada u enevi. Stihovi
koje je sluao uz zvidanje vetra sa Saleva i huanje Arve jae su se
urezali u mladog kritiara. Ali uz tu jesen 1899, utisak je ostavilo i neko
zimsko vee koje su zajedno proveli u Bretanjskoj ulici u Parizu. (Isto,
str. 28. i 30.) Dis koji izraava najveu nadu srpskog pesnitva izreenu
uz mrtvu dragu manje je cenjen nego Dui koji u svojoj enevskoj pesmi
o ukopu i mrtvoj devojci, koja je ostavila takav utisak na Skerlia, govori
tek neto o oseanju grie savesti zbog njene smrti. Tekst, dakle, ponekad
kao da nije dovoljan, a ipak je on jedino merilo svega. Otuda je tekstu
potrebna podrka, koja se javlja iz dekonstitucionalne neverice u ono
to se deklarativno tvrdi. Literarnih svedoanstava, uostalom, ne moraju
biti tana nego upeatljiva i vredna. Svedoastvo kao trag imaginacije i
naklonosti, alteranativa je skepticizmu. U dekonstitucionalnom itanju,
meutim, mora da bude vedrine. Kritika koja nema vedrinu je refleksija
bez strasti i utemeljenja u radosti koju knjievnost prua.
Predstavljajui kako sprema da izda jo u toku ove godine Srpsku
knjievnost u XVIII veku pie u Politi 1908. godine, i znajui, dakle, za
delo koje je ve dve godie u pripremi, na kojoj Skerli radi sa strpljenjem
i vrednoom jednog Benediktinca, Dui uspeva da predvidi kako e
ovaj mrani period naeg politikog i kulturnog ivota nai u Skerliu
ne samo istoriara od erudicije i metoda, nego i od velikog instinkta, onog
instinkta kakvog imaju vie romansijeri nego istoriari. Skerli je u svojim lepim knjigama o ignjatoviu i Omladini dao dokaze tog neobinog
talenta, on je imao svu vetinu jednog moralnog istorika i istorijskog
romansijera. U godinu u kojoj objavljuje svoje Pjesme iz 1908, Duiev

108

Umesto velike teorije

Iliev artizam daje drugaije dimenzije pesnikoj biografiji, a ne


obratno, boemija i romantini bol nad stvarno mrtvom mladom
enom artizmu. Ili je odista propatio eninu smrt, za Disa se samo
nagaa ko je mogao biti model njegove usnule drage, pa opet je Dis
napisao pesmu za sva vremena iji je etiki horizont jedno od najvrednijih mesta svetske lirike. Iliev, antiev ili Duiev kafanski ivot ne
razlikuju se samo po zapisima savremenika nego po uticaju koji su
njihove poetika i knjievno stvaralatvo imali na oblik ivota. Legenda o ivotu utie na oblik percepcije dela, i to je kao predrasuda
biografizma dobro poznato, ali i delo utie na percepciju biografije,
to se retko uzima u obzir. Premda sociologija knjievnog ivota nema
nekog veeg znaaja, sve to se upisuje u knjievnoistorijsku percepciju
dela otvara se kao polje za sasvim drugaiju raspravu. Za dekonstitucionalno itanje, dakle, ima mesta ak i u njima.
Dekonstitucionalno itanje pomera uvreene predstave i predrasude iz leita i ne mora da se sprovodi samo kao teka teorija.
Razotkrivanje metafizikog tereta, oslobaanje tragikog miljenja u
metodolokim debatama i resubjektivizacija uinka tumaenja, samo
su neke od strategija. Hermejeutika se moe izvoditi i sa tumaenjama
koja su manje zahtevna, a dekonstitucionalni pristup problemima je
mogu i na sasvim drugaijem terenu od tragike kritike. ak i u
opisu kafana i njihovog ruenja moe se doi do take kada se dobijaju u neemu slini rezultati istovremenog tumaenja i preispitivanja.
Zateenom se naprosto ne moe olako verovati, ali se predrasude ne
mogu i ne smeju uvek na isti nain potkopavati. Nita nije cela istina
i samo istina.
Sve to ve postoji ne treba ruinirati u korist ideologije osloboenja
i mutne predstave o koristi od budunosti. Ideologije osloboenja
dovoljno su kompromitovane tokom dvadesetog veka. One su dale
uvid u Skerlieve rukopise i rad, i ova neobina pohvala romansijerskom
talentu samo potvruju jednu glanstnu uzajamnost u kojoj dijalog pesnika
i kritiara ima vie razliitih nivoa. Srpska knjievnost u XVIII veku.
Nova knjiga D-r J. Skerlia, u Jovan Dui: Moji saputnici. Prikazi
i beleke. lanci, SABRANA DELA JOVANA DUIA, prir. ivorad
Stojkovi, BIGZ, Beograd, 1989, str. 408. i 409.

109

De/konstitucija

opipljive rezultate, na primer u pravima radnica, ena i dece, ali nije


samo po sebi dovoljno imati ispravne ciljeve da bi se rtvovalo dostojantvo i estetska sublimnost knjievnosti. Osloboenje je osloboenje,
tome se uvek vredi posvetiti, ali knjievnost je knjievnost i ona ne slui
ak ni takvoj svrsi. Svrha knjievnosti je, naravno, umetnost, a to to
su uznemirene manjinske grupe potkraj veka nametnule stanovite da
ukoliko posle dvadeset pet vekova ne znamo pouzdano, matematiki,
da definisano ta je umetnost, onda svaki projekat koji slui popravljanju njihovog socijalnog poloaja moe biti umetnost, to je samo
trenutak slabosti u kojem se ini da je sve bolje nego posvemanja
ravnodunost Zapada i trivijalnost popularne kulture. Kant se na svu
tu nedostojnost argumentacije i inferioran stav u odnosu na grupne
zahteve ne bi ni osvrnuo. Logika greka da se dvadest pet vekova
zna ta je umetnost, a onda sve moe postati umetnost ako se tako
dogovorimo je izraz slabosti savremene civilizacije. Ne moemo se za
sve dogovoriti da bude umetnost, to ne znai da neki afro-ameriki
slikar u Bruklinu ne sme da od slonovskog izmeta oblikuje Bogorodicu, premda je uvek pitanje zato bi to neko inio, da li zbog lepote
rada sa tim materijalom ili upetljivosti njegove obrade, ili mu je cilj
da izazove dovoljno jak skandal. Skandal je opet samo skandal, to nije
skandal govora ni skandal oznaitelja, dok je delo uvek delo, ak
i kada u sebi nosi snagu drutvene i ideoloke provokacije. Mada ovo
zvui kao vrlo tvrd, konzervativan stav, to ne znai da mu manjka,
recimo, poznavanje Burdijeovog umetikog polja i ekonomskog interesa u eksluzivizmu, to je kao ekonomska aura neto sasvim drugo
od Benjaminove autentinosti i neponovljivosti koje grade auru, ili da
nema razumevanja za detabuiziranje i eksces.
Granica dekonstitucionalnih strategija je u tome da one u trenutku
preispitivanja moraju biti posveene otkrivanju vrednosti i njihovom
razmatranju sa one strane koja se ne vidi ili se prikriva. Ako ne bi
moglo da ustanovi kako su konstituisane vrednosti, emu bi i dekonstitucionalno tumaenje sluilo? Ali to su vrednosti knjievnosti a
ne puka projekcija drutvenih ciljeva. Posle metodolokog sloma u
drugoj polovini prolog veka, tumaenje knjievnosti je preputeno
upravo tome da bude uzaludni i suvini servis za druge ciljeve. Zato je

110

Umesto velike teorije

prouavanje knjievnosti posle krize utemeljenja upalo u mnogo goru


krizu svrhe i cilja, pretvorilo se u suvinu politiku propagandu. I sam
tim postalo nesnosno kao i svaka druga propaganda.
Mogue je, dakle, kada se preispitaju tehnike legendarizacije kojima
se slui istorija knjievnosti, oblikovati para-istorijske slike koje imaju
smisla iako nisu utemeljene na neposrednoj analizi dela. Kulturoloki
upeatljive predstave tumaenju daju posebnu ivopisnost. Recimo,
Iliev neuspeli odlazak u diplomatsku slubu daje sasvim drugaiju
sliku od naputanja boemskog ivota i skandalozne ljubavi sa sestrom
prve ene. Takvi trenuci krize bi na sasvim drugaiji nain mogli da
doaraju promenu od pesnika na rubu romantizma do (pred)modernog stvaraoca. Ili u Grkoj nije naao antiku koja postoji u njegovoj
poeziji, ni istok koji ostaje stran i nepoznat, a raskol idealizovane antike i savremenosti odreuje raspon balkanistikog diskursa. Odbijanje Grke i nagli povratak kui kao da su mera Ilieve modernosti,
granica novog doba ka kojem se on uputio ali do kojeg nije stigao.
Neuspela diplomatska avantura Laze Kostia, koja umalo nije
zavrila njegovim utamnienjem, premda neopravdanim, i kratki
Iliev diplomatski izlet, neka vrsta politikog izbeglitva, ine jedan prsten koji kulturnopoetiki stoji naspram velikih diplomatskih
karijera Duia i Rakia, te vrhunca diplomatske slube koji je u
narednoj generaciji dostigao Ivo Andri. Diplomatski dani Marka
Ristia i posleratnih pisaca, sve do kraja veka i Duka Kovaevia,
Vide Ognjenovi, Svetislava Basare i Dragana Velikia, produili bi
ovakvu alternativnu istoriju modernizma do naih dana, do postmodernog odsustva politike reprezentacije. Ambasadorska beznaajnost
u svetu politike nuan je ishod jednog dubljeg kulturnopolitikog
procesa. Nita se, ipak, ne moe se meriti sa Crnjanskovim cininim
Embahadama koje su nalije diplomatije, a lice vrhunske poetike,
stvaralake mogunosti. Embahade su, meutim, jedini neposredan
vrhunski knjievni rezultat diplomatskog delanja srpskih knjievnika
u kojem postoji i drugi tok, u kojem bi bili recimo Sibe Milii, Vojislav Jovanovi Marambo, Tanasije Mladenovi, edomir Minderovi,
Predrag udi i Milisav Savi... Ostalo se vidi u putopisima, esejima
i zapisma, ili prepisci.

111

De/konstitucija

Iako knjievnost i diplomatija nemaju gotovo nita zajedniko, a


uloga pisaca u oblikovanju spoljne politike sasvim je zanemarljiva,
kulturna antropologija bi pokazala neoekivane mogunosti da se slika
diplomatije pretvori u jednu upeatljivu knjievnoistorijsku parabolu.
Upravo u tome to se ne trai nikakav istorijski ili metafiziki uzrok,
ovake parabole i njihovo preispitivanje imaju dekonstitucionalni karakter u odnosu na istoriju kao zapisanu nunost knjievnog razvoja.
Ta je nunost poetiki i kritiki konstrukt, a opet nikada nije samo
to, kao to je i kafanska istorija pisaca kulturoloka predrasuda koja
se uz jedne lepi a uz druge se ne dri, ali ipak nije puki prilepak
nego i svedoanstvo. Istorija knjievnosti vie je sklona kafanskoj
temi nego diplomatskoj, ali i od jedne i od druge nastaje dopadljiva
para-istorijska pria i obe su kulturoloki znak koji otkriva antropologiju knjievnoistorijske imaginacije. Sposobnost ovakvih pria da
reprezentuju knjievnoistorijske relacije koje su utvrene u temeljnom
ispitivanju dela i poetike govori o horizontu kulturulokog objedinjavanja.
Kako je mogue da ovakve parabole odgovaraju smislu
knjievnoistorijske promene, kada one sa tom promenom zapravo
nemaju nikakave veze? Re je, dakle, o nekim optijim odlikama koje
mogu biti i na ovakav nain predoene. Moderni stvaralac nosi u sebi
tragediju postojanja kao takvog, on ne iznosi samo sopstvene poglede,
oseajnost i neprevazieni lini bol ve ima jednu crtu optosti koja
prerasta u apstraktno saznanje o sopstvenoj naputenosti. Nema niega
izvan njega samoga to moe doneti spas, a u njemu se spasenje ne
moe ukoreniti ni u vrlini, ni u nadmoi, ni u senzibilitetu. Poraenost
a priori i nemo da se to pretvori makar u protest protiv metafizike
opustelosti oblikuju modernost koja je uvek u sporu sa sopstvenim
izrazom. Postoji bol modernosti koji svedoi o nemogunost reprezentacije i ujednjinjenja ovekove oseajnosti, napokon zatvorenost sveta
za individualnu volju. Bol modernosti javlja se na onom mestu na
kojem je nekada bio uveni svetski bol romantiara. U odnosu na
zahtev za univerzalnou romantiara koja je uvek personalizovana
i stoji naspram optosti sveta, moderni umetnik je apstraktan i zato
je mnogo blii liku diplomate. Jednom reju, Bajron moe da krene u

112

Umesto velike teorije

oslobodilaki rat Grka, Andriu preostaje da pie o Bolivaru i Bajronu


u Sintri dok napreduje u ministarstvu spoljnih poslova. Slino vai
za Darela i Sen-Dona Persa, diplomate od karijere i savremenike.
Rakieva pesma zapisana u ministarstvu, kriom, Duieva Lirika u
izgnanstvu diplomate, pa i sluaj Rastka Petrovia, sve bi to bio izazovan predmet posebne diplomatske analize. Problem prazne optosti
mogao bi da bude razlog to je Andri svoja najznaajnija dela napisao
tek po zavretku diplomatske karijere, a Selimovi odbio mesto ataea
za kulturu u Moskvi da bi pisao Dervia i smrt. Modernistika apstrakcija je razlog da problem sudara sa svetom pisac moe poetiki da
usredsredi, ponekad i svede na pitanje forme i izraajnih mogunosti.
Modernistiki subjekt je u toj racionalizaciji, dakle, blizak metafori
diplomate, romantiarski subjekt pak mora zadrati misiju traioca,
njegov sie je potraga i protest. U naoj knjievnosti se od prote
Mateje Nenadovia oblikuje model takvog traioca, kao to je pre toga
dominantan model avanture, ratnike ili kapetanske vetine, pa ak
i ljubavnike sposobnosti koja see i do kreveta ruske carice. Diplomatska vetina od Svetog Save do despota Stefana Lazarevia neto je
sasvim drugo, sa njom alternativna istorija srpske knjievnosti tone
unatrag kroz vekove i zavrava tamo gde i poinje istorija nae optosti.
Bogatiti sliku istorije knjievnosti anegdotama moglo bi da
zavri u praznoj duhovitosti koju je Kant osuivao, a i openhauer
nalazio naina da joj se jetko podsmehne, to ga nije spreavalo da
u svome psiu nae emocionalno pribeite i da se prema njemu
odnosi sa vie nenosti i topline, pa i volje za svakodnevnim dijalogom, nego prema ljudskim biima za koja je uglavnom nalazio da
su nepodnoljivo dosadna. To psetance kao emocionalizovana zabava, drutvo bez drutva, tek je slika kominog izvrtanja pesmizma,
koji je takoe pritajena strana modernizma. U asu kada recepcija
pesimizma i openhauera hoe da bude koren sute ozbiljnosti koja e
se od nihilizma zapadne metafizike protezati unatrag do nirvanizma,
i kada se recepcija openhauera vidi kao koren moderniteta i u srpskoj knjievnosti, u modernistikoj istoriji nema mesta za, recimo,
to openhauerovo psetance. Slika openhauera koji se bezuspeno
udvara mladoj devojci na palubi nekakvog broda nudei joj grozd,

113

De/konstitucija

dakle izvrnuta dionizijska situacija u kojoj nema openhauerovog


pesimistikog cinizma ve samo manjak ljubavne vetine i razoaranje
zbog neuspelog pokuaja pribliavanja ili zavoenja, ne ostavlja isti
trag. Sva teina filozofske misli i ogroman openhauerov budui uspeh
ne primaju u sebe gotovo odvratnost devojke koja ne eli da uzme
grozd koji su drale tako neprivlane stare ruke.
esto se u istorije nalaze uvene anegdote, ali u njima mogu da
se pojave i detalji u kakve spadaju, na primer, Hegelova i Raselova
ljubavnica, Marksova frenologija i Kantova lobanja i druge stvari
koje se kose sa svim principima istorije duha, ali su ili upeatljive ili
protivree nekoj velikoj teoriji. Antropologija imaginacije i kulturni
modeli oblikuju slike koje oznaavaju jednu epohu ili pojavu u njoj, a
njihova predrasudnost je pri tome tana slika onoga o emu se inae
ne govori. Nije dakle re o gomilanju anegdota, ve o pogledu iskosa
i drugaijim uvidima koji vana saznanja odjednom postavljaju u prvi
plan ili otvaraju neku drugaiju perspektivu u kojoj se mogu sagledavati. Ne vredi pratiti samo slike koje se svuda ponavljaju, treba oiveti i
one predstave koje su zatajene iako mogu imati veliku simboliku nosivost. Niti vredi traiti pikantne anegdote koje samo vezuju panju
a ne grade parabole kojima se bez tereta dokazivanja moe ivopisno
doarati inae vrlo delikatan istorijski ili poetiki proces, niti vredi
ponavljati slike koje se ustale i zamrae ono to treba da doaraju.
Tek imajui to na umu vredi se osvrnuti na diplomatsku parabolu
u srpskoj knjievnosti. Kostiev pokuaj da se iz sveta romantiarske
obaveznosti zanosa pree u svet racionalnog posredovanja kakav reperezentuje diplomatski svet, zavrio bi se valjada najkraim diplomatskom
karijerom u istoriji srpskih kulturnih poslenika da nema Vojislava Ilia
i njegovih vie izbeglikih nego diplomatskih dana. Vojislav Ili je posle
godina dezorijentisanog kafanskog ivota iz politikih razloga poslat u
konzulat u Solunu i tu, izmeu onoga to je ostavio za sobom i onoga
do ega nije stigao, otvara se prostor u kojem prebiva slika poetike koja
tek dolazi. To je slika o promeni od knjievnosti romantiarskog zanosa
do knjievnosti modernistike skepse. Na toj vrlo niskoj diplomatskoj
dunosti Vojislav Ili ne ostaje ni mesec dana izmeu kraja januara i
kraja februara 1889., iako mu je to prvi odlazak iz oeve kue. Iliev

114

Umesto velike teorije

tuma i biograf Milorad Pavi primeuje kako su pesme pisane u Solunu opisi savremene Grke bez klasine tematike kakvu e Vojislav Ili
oblikovati kada se vrati, a meu njima tako znaajne pesme kao to
su Korintska hetera, pesma i danas u akim itankama, i Kleon i
njegov uenik.82 Raskol izmeu realistike percepcije i imaginacije
prolosti, izmeu onoga to je pesnik stvarno video i onoga to je uvideo
u imaginaciji, slika je rascepa iz kojeg se pomalja samo bie modernizma. Svest o tom rascepu pokree modernistiku poetiku koja ga preoblikuje i utiskuje u knjievnu formu i postupak, ega u pesnitvu
Vojislava Ilia nema.
Laza Kosti je na poslanstvo u Petrovgradu krenuo po sopstvenoj
elji upuenoj ministru Ristiu. Ostao je u Rusiji svega nekoliko meseci
dok se kralj Milan nije oslobodio ministra Ristia. Pri povratku naao
se pesnik u neprilici, bio je osumnjien da je proneverio novac iz diplomatske blagajne. Cela ova epizoda, potpuni fijasko iz 1880, jednu deceniju prethodi Ilievom naputanju Soluna. Iako je Vinaveru83 vano
da pokae da je tu dolo samo do neke administrativne nepravilnosti,
a ne pronevere, ostaje slika kako je u te dve generacije na kraju dva
desetlea jo uvek nemogue da pesnik stvarno bude u diplomatskoj
slubi. On moe da bude izaslanik i molitelj, ali ne i nosilac apstraktne
funkcije poslanstva. Da je bilo vie vremena u dalekom Petrovgradu,
ko zna kakve bi sve adiministrativne nepravilnosti Kosti poinio. Ili
bi ga diplomatska disciplina pretvorila u figuru pesnika ije se pisanje
u diplomatiji gasi.84 Ipak, dva velika pisca i tumaa, Pavi i Vinaver
82 Milorad Pavi: Vojislav Ili, nav. delo, str. 185-187. Sve to Pavi smeta

u tih nekoliko nedelja, ali ne istie kako je boravak toliko kratak da se


u to malo dana, u koje spadaju i sve najobinije radnje organizovanja
svakodnevnog ivota, nita zapravo nije moglo postii. Koliko onda ima
smisla komentar o uenju dva tako teka strana jezika za mesec dana?
Kratkoa boravka svodi se na pitanje politikog smisla poslanstva koje
deluje i kao privremeno izgnanstvo, ali ne i na jasnu i odreitu volju sa
kojom se ovaj poloaj naputa.

83 Stanislav Vinaver: Zanosi i prkosi Laze Kostia, nav. delo, str. 443.

84 Ostalo je zabeleeno kako je kriom i piui kao u prozi da se ne vidi

da su stihovi, dakle u jednom paradoksalnom pretvaranju vrhunske

115

De/konstitucija

piui o velikim piscima istiu njihovu politiku vidovitost i politike


procene. Izmeu tih procena i diplomatske delatnosti ostaje potpuni
raskol, ili mera neprevladanosti koja razlikuje modernizam od naslea
romantizma.
Moe li se u unutar ve naznaene kafanske parabole otvoriti jedna
sasvim drugaija mogunost koja ne bi bila vezana za svedoanstvo o
nainu ivota i tipu ponaanja u kafani, ve za paraboliku reprezentaciju jednog dubljeg uvida u zakonitosti istorijskih kretanja? Recimo,
mogunost da se sugerie kako pre odsudnog pokuaja konanog
reavanja istonog pitanja u Beogradu mora biti sruena kafana Dardaneli, kao to se, pre konanog otvaranja Pandorine kutije modernosti subjekt pevanja mora sresti sa svojom poetikom racionalnou?
Odnosno, pritajeni racionalzam svake poetike mora poeti da polae
raune o formi i postupku, za koje su mu realnost, verodostojna stvarnost, subjekt, unutranja uzvienost genija, zateena forma, ideali starih oblika i drugi izgovori ranijih epoha pruali knjievnoistorijsko
pokrie koje vie nije mogue. Istina oblikovanja modernistikom
subjektu je jedina istina, a to je istina posredovanja, diplomatija u
svom ogoljenom obliku: diplomatija modernistike poetike sastoji
se u tome da uveri recipijenta u uinak koji sledi bez obzira na jake
razloge za sumnju, ako ni zbog ega drugog, onda zato to se skoro
svi knjievni postupci na kraju prepoznaju kao naslednici neega to
je ve postojalo i iskuano je u prolosti. Diplomatija modernistike
poetike je da se novi naglasak, ideja dominante, pretvori u orue
otkria: italac e videti ono u ta ga samo delo ubedi, a delo se mora
itati tako da italac u samom delu tek naui kako se ita to delo.
Velika dela modernizma uvek zasnivaju sama sebe i ue svog itaoca
versifikacije u prividnu pesmu u prozi eto izazova kulturnopoetikoj
imaginaciji Raki u ministarstvu zapisao jednu svoju pesmu. Trenutak
skrivanja, da se ne vidi kako diplomata na poslu pie stihove, i njihovo
beleenje u formatu proze, dakle u neutralnom obliku na koji diplomatija
nee reagovati dok zapis ostaje u kancelariji, simbolizuje ono to se nije
dogodilo Rakiev susret sa slobodnim stihom, ili diplomatije i slobode
individualnog delovanja. Nesloboda pisanja i sloboda forme nisu mogle
stati u isti format javnog ivota i kulturnopoetikog dogaaja.

116

Umesto velike teorije

svojim konvencijama. Modernizam trijumfuje kao strategija celine u


kojoj se sve razotkriva osim jednog, a to je da je sve poetiki osmiljena
obmana da postoji svet koji e biti doaran. Racionalnost modernizma je poetika forme i postupka. U poetikoj diplomatiji modernizma sve je suta, apsolutna i neprikosnovena istina kao i u svakom
drugom periodu, ali ta istina vie nema nikoga drugog i nita drugo
osim same sebe kao jemca. Svaka se epoha mogla pozvati na neto,
modernizam moe jedino na samoga sebe.
Naravno, ovaj unutranji raskol u korenu itavog veka koji se
tek otvara, trpi svakovrsne opise kojima nisu potrebne kafane i
geostrateka metafora kakva je Dardaneli. Interesantno je da upravo
ovaj geostrateki aspekt ostaje nevidljiv za istoriju knjievnosti, iako bi
misao da se mora reiti istono pitanje da bi se ulo u moderno doba
morala da bude vrlo blizu. Geostrateki potencijal ove slike je vezan
za orijentalizam i poetiko reavanje istonog pitanja, nadvladavanje
poetikih okova tradicije. I bez neke naroite geopoetike psihoanalize, jasno je kako deluje aluzivna mo dardanelizma. I onda kada se
na pravo geostrateko znaenje ne upuuje, uz Dardanele dopire do
podsvesti poruka o istonom pitanju . Hermeneutika mata nije za
potcenjivanje, nju hermejeutika raskriva ne samo u tekim pitanjima
metodologije, koja su zapravo metafizika prouavanja knjievnosti,
ve i u dopadljivim slikama koima se tumae slue da doaraju svoj
predmet, okolnosti suseta sa njim i svoje uvide.
Koliina hermeneutike volje da se sudbina modernosti u devetnaestom veku vidi u metaforama ove vrste nije mala. Recimo, najambiciozniji poduhvat u kritici dvadestog veka, iako nije ostvaren i
dovren, svakako je Projekat Arkade Valtera Benjamina. Taj projekat
nije ogranien metaforom arhitektonskog reenja kakvi su lukovi, ali
jeste njime doznaen. Transformisani stubovi grkog hrama i luno
nadsvoivanje trotoara grade sliku hrama ulice, kao u Parizu iz kojeg se politika arkada, nadsvoenih ulica, iri sve do, recimo, njihove
replike na Krfu. Plan novog ureenja grada i poloaj subjekta ulice
od Francuske revolucije do Pariske komune, reprezentativna volja
od Ciganke plesaice na ulici iz Bogorodiine crkve u Parizu do Benjaminovog etaa, od barikada Jadnika uznemirenosti Zolinog Sloma,

117

De/konstitucija

i sve, ali ba sve to pozicija znanja doputa, to je samo nagovetaj


hermejeutikog objedinenja koje je Benjamin preduzeo. On ita celu
epohu pola veka pre Fukoa, i pri tome ne gubi iz vida pojam celine
toga sve koji tih pola veka kasnije nee biti mogu osim kao relativizam
ograniavanja epohe. Benjaminova metafora daleko prevazilazi studije
koje bi sledile samo poetiku kafea koji ne mogu biti idealno mesto
prisutnosti ak ni dok pisac sedi za svojim stolom i javno pie svoja
dela, iako ga takva javna izloenost pomalo titi od modernistike
usamljenosti, i zato je znak prelaznog perioda, poslednje nade da nije
sve u modernoj usamljenosti.
I bez posebnog obrazovanja slikovitih hermeneutikih pejsaa
mogu se u raspravu odmah ukljuiti veliki majstori analitike
nemogunosti kakvi su Derida i Liotar. Uostalom, Deridine kontaktne
metafore kao to bi mogao biti poklopac sa pakovanja jogurta, paspartu, potanska dopisnica i druge, nisu nita manje uzbudljivo sredstvo metaforikog doaravanja. Epistemoloke metafore i diskursne
procedure poststrukturalistike kritike nastojale bi da obezbede vei
stepen refleksivne uverljivosti nego metaforine, ivopisne prie o
knjievnosti kafea i poetikoj diplomatiji, ali rezultat je u izvesnom
smislu rei skoro isti. U nemoguem mestu razlike, diferancije ili raazlike (sa dva a), raskola ili diferanduma, tu gde postoji neistovetnost
izmeu same stvari i nje same, u nemoguoj razlici izmeu sebe i
sopstva tog sebe, tu u dislokaciji koja ne prua otpor idealan je prostor
poslednje odbrane postmetafizike. Sa njom se u filozofski nadahnutoj
posthermeneutici privia sve ono to je pojmovni sadraj koji pria o
kafanama i knjievnom ivotu ne moe da prenese, ali moe da doara.
Pitanje nestabilnosti, ukrtaja i Kostieve disharmonije, te artistikog
traganja Vojislava Ilia, preokreta u ivotu i u pevanju, moraju da se
rasprave kako bi istorija knjievnosti ila dalje, uprkos tome to je to
dalje najsumnjivije i to se zapravo nema kud ii. Ipak treba idalje
ii, kao u uvenim Beketovim reima, ka boljem neuspehu.
Laza Kosti je jedan od retkih pisaca spremnih da za samoga sebe
kae teku re. Koliko je njegova kritika Zmaja bila razorna za predmet
analize, toliko se ona obruavala i na njega samoga. Taj tok samoosporavanja posebna je prepreka knjievnoistorijskom usvajanju. Istorija

118

Umesto velike teorije

knjievnosti teko trpi kontroverze, ona tei da ih razrei i svede na


odreen i jasan istorijski sud. Knjievna istorija ne ume da ostane u
previranjima i preokretima, poetikim i aksiolokim konvulzijama,
nedoumicama i nerazreivim protivrenostima koje obeleavaju
knjievne procese. Sve to knjievna istorija nastoji da poravna
i pretvori u jedan manje ili vie strogo ureen tok koji moe imati
bone pritoke i otoke, ali ne i pravu nedomicu gde neto izvire i gde
je u velikim poetikim deltama pravo ue. U istoriji knjievnosti nije
doputeno ak ni toliko neodreenosti koliko ih je moglo biti dok
su se uveni pronalazai decenijama muili da otkriju izvor Nila ili
Dunava. Iako se u nekom asu ini da je odgovor pronaen, dovoljno
je ne pristati na odgovor pe nego to se stigne do kraja da bi se tek videlo kako pouzdanog izvora nema ak ni u geografiji. Zato e Klaudio
Magris doi do zakljuka kako Dunav zapravo izvire iz jednog oluka
za kiu iz kojeg voda natapa teren koji kaptiran daje prvi, najudaljeniji
potok do kojeg se moe pratitit tok Dunava. Drugim reima, da li je
to slika gde Dunav izvire zapravo sa neba i nastaje od ovekovom rukom usredsreenih nebeskih padavina? To je slika koju bi knjievna
istorija mogla da uporedi sa sopstvenim otkriem korena i izvorita
svake knjievne pojave.
Laza Kosti u jednoj boljoj iskrenosti koja sebe ne poteuje tekih
trenutaka i jakih izazova na koje nema dobrog odgovora u trenutku
aludira na poslovian izraz Gde su kola mudrosti, tu su dvoja ludosti
i pie kako e u njegovom sluaju malo biti dvoja kola da ponesu
sav tovar.85 Ima neeg neodoljivog u ovakvom tonu i spremnosti da
se tako izrazi i u najteem asu kakav je bio pokuaj da se opravda
posle predavanja na pedesetogodinjicu Zmajevog pesnikog rada
1899. To predavanje je umesto da bude lep trenutak velike bliskosti
dva pisca i proslava jubileja, postalo prekretnica u Kostievom javnom ivotu. Za to kako je i ta je tom prilikom rekao, gotovo da
niko nije imao razumevanja. Kosti nikako nije uspeo da se odbrani
85 Laza Kosti: O Zmaju. SABRANA DELA LAZE KOSTIA, Matica Srp-

ska, Novi Sad, 1989, str. 112. Oblik u kojem je napisana Kostieva knjiga,
izmeu kritike, memoara, rasprave, pamfleta i knjievne autofikcionalizacije, poseban je dogaaj u istoriji srpske kritike.

119

De/konstitucija

od uinka koji je izazvalo njegovo prekratko, zbrkano i ravo intonirano dvadesetestominutno izlaganje. Sve to je imao da kae u tom
sveanom asu zajedno sa trapavim prevrtanjem listova Zmajevih Pevanija, skoro bezuspenim traenjem nekih pesama i itanjem navoda
iz njih kao dokaza za svoje teze, stalo je u manje od pola sata. Do
tada sjajan govornik i majstor improvizacije, odlian predava i ovek
iznimno iroke kulture, poznavalac knjievnosti i Zmajevog dela,
dvostruko je promaio. Od pobratima Zmaja stigla je dvosmislenu
poruka, ovaj mu je napisao samo - jadni jadnie. Javnost je Kostia
ocenila kao prekrioca dobrih obiaja, ruitelja jubileja i zavidnika.
Istorija srpske knjievnosti koja je svakad spremna da zaboravi ono
najvanije u knjievnim delima, ovo kao da nikada nije sasvim zaboravila. Istorija knjievnosti revnosno prati tokove knjievnog ivota i
voli da preuzme jake stavove njegovih aktera ne proveravajui uvek
iznova u tumaenju samih dela njihov smisao i opravdanost. ak
ni kada prevlada miljenje o ispravnosti Kostievih sudova, istorija
knjievnosti se sporo i teko kree, i dalje okleva i dri se po strani od
hermeneutikg horizonta Kostieve studije jer ona, kao i Vinaverova
zavetna knjiga o Kostiu sa prekidom rasprave koji je lik apoteoze i
smrti, uznemirava. To neto govori o volji za saznanjem i o odnosu
prema anegdoti, trau i svedoanstvima savremenika.
Kosti se nije spasao neprilika u kojima se naao ni kada je o Zmaju
napisao stotinak stranica, koje Letopis Matice srpske nije hteo da objavi.
Zatim je ono to je poelo kao improvizacija na predavanju naraslo na
itiristo pedeset stranica knjige, koju e Kosti morati sam da tampa,
o svom troku. Sve bolji neuspeh e ga uiniti toliko nepopularnim pa i
omraenim da se sluaj njegove polemike knjige pretvorio u jedan od
najznaajnijih polemikih dogaaja srpske knjievnosti. Ona je izvor
jedne od najveih nepravdi koja nije uinjena Zmaju, nego Lazi Kostiu.
Iz knjievnoistorijskog pamenja dugi niz godina ostae izuzeta jedna
od najboljih knjiga o knjievnosti napisanih kod nas. Idui sve dalje u
svom istraivanju Zmajevog pevanja, a zapravo piui i o sebi i o svojoj
pesnikoj generaciji, Kostieva knjiga je toliko teko pala istoriarima
knjievnosti da se deo njene sudbine preneo i na Vinaverovu studiju o
Kostiu. Jedan od najjaih razloga je svakako to to su to knjige pisane sa

120

Umesto velike teorije

vie iskrenosti i strasti nego to se ini doputenim. One daju upeatljive


metafore za svoje najdublje uvide i ti se izrazi teko zaboravljaju - poput
zmaja i slavuja ili zanosa i prkosa, one izazivaju kontroverze i knjievne
procese ne svode na jednoznaan i konaan sud. Napokon, one u isti
mah raspravljaju o predmetu istraivanja i razotkrivaju onoga ko se u to
istraivanje upustio. Taj viak istine i otvorenosti, meutim, za skuene
vidike kritike u kojoj je ono to ne potkrepljuje stanovite kritiara
najbolje preutati ili ponititi, bio je nepodnoljiv. Hermeneutika ambivalencija, zapravo vernost kontroverznom predmetu istrivanja, u
klasinoj kritici i istoriografiji je skoro nepodnoljiva. Dvostrukost kretanja koja obeleava i de/konstitucionalne strategije, samo/osporavanje i
mar/gino-kritiki pristup uvek je ugroena voljom da se o svemu donese
navodno jednoznaan i konaan sud. Istorija knjievnosti uvek nastoji
da mnotvenost literature i pojava u njoj prikazuje kao dobro ureeno
i pregledno poetiko polje, kao kultivisani vrt u kojem sredinji um sve
okuplja i organizuje po svojim pravilima. Slika takog vrta izneverava
samu knjievnost i procese koji traju u njoj, ali je dobra iluzija ureenog
vrta i knjievnoistorijske etnje kroz njega prijemivija za oveka koga
ne naputa oseaj kako je stalno izloen nesigurnosti opstanka u umi
ivota mranoj i tamnoj kao vreme. Pred preteom nepreglednou
trai se makar i lani red vrta na iju ureenost ovek polae pravo.
Izmeu istine i reda, istorija knjievnosti i knjievna kritka se po pravilu
odluuju za onu vrstu reda za koji se nisu odluivali Kosti i Vinaver.
Kosti je nezgodu jednog svearskog predavanja pretvorio u briljantnu studiju o knjievnosti u kojoj se polau rauni o uinku srpskog pesnitva na kraju veka. Kako se dogodilo da se ovaj trenutak u
istoriji knjievnosti praktino ispusti iz vida kao prirodan graninik
itave epohe? U potrazi za odgovarajuim datumom kao simbolinim
obelejem poetka nove epohe u srpskoj knjievnosti, u kojoj se
mogu javiti i ruenja kafana, groblja i dipomatske misije, postoji
jedna oigledna podudarnost iji izrazit poetiki smisao po principu
slepe mrlje izmie knjievnoj istoriji. Re je o tome da je govor Laze
Kostia na Zmajevoj sveanoj godinjici oznaio kraj pesnikih zanosa
i zabluda devetnaestog veka i da se njegova opsena knjigu javlja kao
savren obraun sa epohom, njenim glavnim reprezentom i samim

121

De/konstitucija

sobom. U njoj je Kosti redefinisao i upotpunio svoja stanovita, ona


je kruna itavog jednog dugog razvoja i kritike misli o knjievnosti.
Te iste godine kada je Kosti, koji je u mlaim danima poslovino kuburio sa novcem i to razreio sredstvima steenim brakom sa Julijom
Palanakom, kojoj kao da je i ime birao,86 objavio svoju knjigu esto
ocenjivanu kao pamflet, napisao je Jovan Dui povodom deset godina
od smrti Vojislava Ilia prigodni tekst Spomenik Vojislavu, koji je
postao neka vrsta knjievnog programa. Dok se na Duiev tekst esto
osvre kao na poetiki program novog razdoblja, Kostieva izvanredna
studija ostaje po strani iako je ona mnogo znaajnija za tumaenje
srpske knjievnosti i predstavlja most od romantizma devetnaestog,
do modernizma dvadesetog veka. Susret ova dva teksta u 1902. godini,
dakle, mogao bi se uzeti kao graninik poetike samosvesti srpske
knjievnosti. Ocenjujui zmaja i slavuja u pesnikom romantizmu
i izlaui zaotrene predmodernistike poglede na knjievnost, ali
bez konanog horizonta ovog preokreta, Kosti je osudi kojom su
doekane njegove kritike rei o Zmaju prepustio i svoju ludost od
poezije.87 Iako je u studiji zapravo raistio poetiki prostor za epohu
modernizma, taj uinak je uglavnom ostao izvan percepcije savremenika.88 ak i onda kada je interes za Kostievo pesnitvo narastao,
86 Ona je takoe rtva nerazumevanja. Zahvaljujui slikama na kojima se

pojavljuje krupna i sredovena, i zato to se uvek uporeuje sa jednom


kolektivnom fantazmom da se zajedno sa Lazom svako mora zaljubiti i do
kraja ivota matati o Lenki, ova bogata i vremena mlada je liena bilo
kakve romantine ideje iako je ostala verna mladalakoj zaljubljenosti u
Kostia za kojeg nisu hteli da je udaju. Tako se iz romantikog scenarija
uzima samo oanaj deo prie koji odgovara koletivnoj fantazmi o mladoj
eni, a ne ceo ljubavni roman u kojem bi bilo mesta i za Julkinu venu
ljubav i dobrotu, a ne za kupovinu mladoenje.

87 Laza Kosti u Ljubomir Nedi: Studije iz srpske knjievnosti, izbor i

rdakcija Eli Finci, SRPSKA KNJIEVNOST U STO KNJIGA, knjiga 43,


Matica srpska, Novi Sad, 1960, str. 96.

88 Od tog listom negativnog odnosa prema Kostiu na poetku dvadesetog

veka razlikuje se pre svega stav Svetislava Stefanovia kako u kritici,


tako i u stihovima. Vidi Dragia Vitoevi: Srpsko Pesnitvo 1901-191.
Razdoblje, razvoj, obeleja. Knjiga prva, nav. delo, str. 120; Radovan

122

Umesto velike teorije

a njegova pesma postala jedna od najpoznatijih i najvanijih pesma


itavog veka i srpske knjievnosti uopte, Kostieva kritika misao nije
doivela punu rehabilitaciju. Uprkos uvaavanju i za Knjigu o Zmaju
koje e potkraj veka biti ispoljeno, njen poetiki smisao i najbolje
kritiko saznanje nije u potpunosti ugraeno u knjievnoistorijsku
svest o srpskoj knjievnosti.
U prostor koji se otvara posle romantizma stupio je Jovan Dui
da u ime nove generacije pesnika objavi novi poetak, ali u toj njegovoj objavi ve govori kritika svest jednog ranijeg teksta upravo o
njemu, Jovanu Duiu. Da oda priznanje svom velikom prethodniku,
Dui Ilia poredi sa Lamartinom89 - pesnikom kojeg je piui godinu
dana ranije upravo o njemu, Duiu, prvog pomenuo Jovan Skerli.90
Dui e tekst zavriti Teofilom Gotjeom, ali i njega je lako nai kod
Skerlia. Dui istie Vojislava kao pesnika lepote koju je nalazio i
u dalekim predelima koje niko pre njega nije tako pevao, i u ljubavi
koja vrednija zbog lepote nego zbog oseajnosti. Ljepota je bila, kae
Dui, cigla njegova inspiracija.91 Druga njegova odlika je zlatarska,
zanatska vetina u oblikovanju stiha, artistika vetina koja ga ini
pesnikom Forme. Forma je, nastavlja Dui, znak zrelosti jedne literature iako je lirska poezija otila, istina, danas mnogo dalje od same
Forme. Za potonjih dvaestinu godina uli su u poeziju stranih naroda
novi elementi i novi smisao. To je poezija simbolista i dekadenata koja
je otkrila vie nego nove oblike: nova osjeanja.92
To je trenutak u kojem Dui objavljuje smenu u knjievnosti,
na mesto poezije Forme dolazi nova poezija, simbolistika, koju
karakteriu i oseanja, a njih Vojislav nije imao kao simbolisti. To
Vukovi: Poetika hrvatskog i srpskog ekspresionizma, Svjetlost, Sarajevo, 1979, str. 75. i dalje.

89 Spomenik Vojislavu, u Jovan Dui: Moji saputnici. Knjievna oblija,

nav. delo, str. 383.

90 Jovan Dui: Pjesme, u Jovan Skerli: Pisci i knjige V, nav. delo, str.

22.

91 Spomenik Vojislavu, nav. delo, str. 384.


92 Isto, str. 387.

123

De/konstitucija

je, meutim, isti prigovor koji je njemu uputio Skerli reima da je


i on sam pesnik koji naroito gleda na formu, on ak i osea formom, onim to je spoljno, neposredno dato. On je vie deskriptivan no intelektualan, vie pesnik oseaja no oseanja.93 Ako je na
poetku teksta Skerli pomenuo Verlena i neto od karaktreristine
neodreenosti najnovije moderne poezije,94 Dui uprkos tome jo
uvek kao da je usred romantine epohe,95 premda ipak ima ivoga
oseaja spoljnog sveta, potpunih opisa kojima je malo ta ravno, staranja o suptilnosti i realistikoj, tanoj pojedinosti.96 Zbog svega
toga uz Duievu mramornu Veneru ko se ne bi setio francuskih
parnasovaca.97 Neku godinu kasnije Skerli e pomenuti Verlena i u
tekstu o Vojislvu Iliu, ali i tu odmah sledi Teofil Gotje98 jer u odnosu
na modernu poeziju valja odmah uneti knjievnoistorijsku korekciju.
Skerli je sasvim jasno odredio Duiev poloaj, a i ta podudarnost
samo e pojaati ono to je opte mesto razumevanja tzv. vojislavizma ranog Duia. On slabo raspoznaje boje, ali ima vanredno
jako razvijen oseaj umova.99 Iako Skerli navodi koji su to umovi,
njemu izmie razlika da li se umovi oivljavaju u melodiji stiha ili
samo uoavaju i imenuju, to spominjanje Verlena, uvenog po tzv.
prozuklim rimama, stavlja u drugi plan.
Dui, kao da sve vreme ita Skerliev tekst, kae da ako hoete
da vidite kako je umio Vojislav da lijepo misli i osjea i imaginira,
to traite u njegovoj Formi, u nas niko nije osjeao ta je to Forma
93 Jovan Dui: Pjesme, nav. delo, str. 23.
94 Isto, str. 22.
95 Isto.
96 Isto.

97 Isto, str. 25.

98 Vidi Vojislav J. Ili. Knjievna studija. u Jovan Skerli: Pisci i knjige

III, SABRANA DELA JOVANA SKERLIA, prir. Midhat Begi, Prosveta,


Beograd, 1964, str. 225. Kada ipak kae kako Vojislavljeva poezija ima
neto eterino, prizrano, u tome moe naslutiti nagovetaj simbolizma.

99 Isto, str. 24.

124

Umesto velike teorije

koliko on.100 Skerli je zakljuio da je Dui, pesnik kod kojeg ima


manje ideja i oseanja,101 no iako ta poezija nije dovoljno intelektualna i esto je oskudna nadahnuem, ipak je to moderna, prava,
ista lirika.102 Nedostaci Duievi mogu se pripisati stalnom ravom
uticaju koji je Vojislav imao na nae mlae pesnike103 jer je u poeziji suzio krug ideja, siromaio osnov, sveo je na retorska i muzika
vebanja.104 Dui se, dakle, piui o Vojislavu sloio sa Skerlievom
kritikom, i to je jedan od razloga zato se odrekao svoje prve knjige
Pjesme. Uprkos Skerlievim pohvalama i zavrnoj oceni da je on
najbolji mlai liriar u naoj knjievnosti,105 ostaje da je Skerli utvrdio da kod njega nema, ili nema dovoljno, ideja, nadahnua i oseanja.
Upravo to e godinu dana posle Skerlieve kritike Dui napisati: Vojislav nije imao osjeaja, nije imao imaginacije i nije imao ideja.106
Odriui se Vojislava, Dui se zapravo udaljava od samoga sebe.
Osnove programskog stava o knjievnosti prethodnog perioda mogu
se nai u Skerlievoj kritici koju Dui ne pominje, a koje stavove je
Skerli, logino, zadrao u svojoj studiji o Vojislavu i u Istoriji srpske
knjievnosti. Skerliev tekst, ukoliko se zbog bolesne ljubavi nije utisnuo u knjievnoistorijsko pamenje kao bolesni nervi i knjievna
zaraza o kojima e docnije progovoriti, postao je podtekst programskog teksta novog knjievnog doba i preko njega opet osvanuo
u istorijama srpske knjievnosti koje ga, takoe, ne pominju, ali ga zapravo preko Duia preuzimaju. Kada Dui objavljuje kako su tokom
100 Spomenik Vojislavu, u Jovan Dui: Moji saputnici, nav. delo. str. 386.

101 On je vie pesnik opisa, no pesnik ideja. Odista, intelektualna strana

njegove poezije je nedovoljna, krug njegovih ideja je neto suen i


za stvari vieg, ireg, opteoveanskog znaaja, on nema dovoljno
oseanja. Jovan Dui: Pjesme, u Jovan Skerli: Pisci i knjige V, nav.
delo, str. 29.

102 Isto, str. 32.


103 Isto, str. 21.
104 Isto, str. 23.
105 Isto, str. 32.

106 Spomenik Vojislavu, u Jovan Dui: Moji saputnici, nav. delo. str. 386

125

De/konstitucija

poslednjih dvadeset godina devetnaestog veka uli u poeziju stranih


naroda novi elelmenti i nov smisao on ukazuje na da je to poezija
simbolista i dekadenata koja je otkrila vie nego nove oblike: nova
osjeanja.107 Za vrhuncem sa takozvanim Parnasom sledi da odmah zatijem dolazi poezija simbolista, mnogo simpatinija i mnogo
intelektualnija, tanana poezija simvola sa metifizikom osjeanja.108
Vojislav koji ima ukus za grad i smisao za lijep izraz nadmoan je i
onovremenim naim pripovedaima i pesnicima. Gledano iz perspetkive svetske knjievnosti, on je ne samo poznavao Pukina no se od
njega i razlikovao, a ko bi rekao da Vojislav nije uio ta je to Lijepo
iz Gotjeove i de-Lilove kole!109
Odnos parnasovstva i simbolizma vrlo je dobro doaran i Duiu
svakako pripada zasluga to ga je ovako jasno postavio ve godinu
dana nakon svoje prve zbirke koja je naila na odobravanje i otre
kritike. Mnogo otrije sudove od Skerlievih o njoj je izrekao je Anton
Gustav Mato, nadmoni znalac i tuma koji je uprkos svojoj modernosti bio u stalnom sporu sa modernom. Matoev tekst, meutim,
nedvosmisleno pokazuje koliko je daleko rani Dui od simbolizma,
pa ak i predsimbolizma,110 i otvara svojevrstan problem: osim to je
programska svest o simbolizmu doprla do srpske knjevnosti, gde je
sam simbolizam u njoj?
To je ona situacije ranije pomenuta kao trenutak susreta, otkrivanja simbolizma. Dugi niz godina slika srpske knjievnosti ostala
je ovakva kakvu ovde vidimo, simbolizam je na poetku dvadesetog
veka samo nagovetaj moderne poezije, i tek od 1908. godine kada
107 Isto, str. 387. Novo oseanje koje su izraavali simbolistiki pesnici,

kao i uvek u istoriji poezije, ini osnovu nove estetike i novih umetnikih
oblika. (Oni koji su prevladali simbolizam. Pesnici simbolisti i pesnici
,Hiperboreje u Viktor irmunski: Od simbolizma do akmeizma, prev.
Tanja Popovi, Deje novine, Gornji Milanovac, 1991, str. 153.

108 Isto.

109 Isto, str. 390.

110 Vidi Jovan Dui, u O JOVANU DUIU 1900-1989, SABRANA

DELA JOVANA DUIA, prir. ivorad Stojkovi, BIGZ, Beograd, 1990,


str. 31-47.

126

Umesto velike teorije

usred velike drutvene krize izlazi nova preraena verzija Duievih


Pjesama, u daljem razvoju srpske knjievnosti, koji najvie pripada
Duiu i Rakiu, dolazi i do jednog preokreta koji oznaavajju stihovi
Pandurovia i naroito Disa. Istorija knjievnosti pronai e za ovu
etapnost solomonsko reenje tako to e se na parnasovstvo, ili vojislavizam, nadovezati parnaso-simbolizam, dakle taj prelaz, i dilema
o tome koliko se i za sledeu, tzv. drugu generaciju moderne, moe
slobodno rei da je simbolistika. Srpska poezija je nesumnjivo sve
blie simbolizmu, ali da li je i stigla do njega ostaje dilema.
Simbolizam je, kao to je ve bilo reeno, potreban, naroito kada
se potkraj pedesetih godina reaktivira njegovo naslee u neosimbolizmu. Ve visoko vrednovan kao izvorite moderne knjievnosti i
drugo ime za vrednost modernog u nasleu devetnaestog veka i prvog
dela dvadesetog, simbolizam se javlja kao preka potreba. I vrhunski
su se tumai ponovo zagledali u nagovetaje koji su ve bili utvreni
u srpskoj knjievnosti. Nezavisno jedan od drugoga, a ipak u nekoj
vrsti dijaloga, dvojica ponajboljih meu njima ubrzo su ga i otkrili u
srpskoj knjievnsoti. Re je o dva danas ve uvena teksta o Vojislavu
Iliu, onima koje su napisai Dragia ivkovi i najpredaniji Vojislavljev
tuma, Milorad Pavi.
Dragia ivkovi u tekstu iz 1960. godine, nakon kratkog pregleda
odnosa kritike prema poeziji Vojislava Ilia, daje metriku analizu njegove pozne pesme Zaputeni istonik da bi uz opis harmoninog
talasanja Ilievog stiha111 ustanovio da modulacija ritmike melodije
ukazuje na izvesne poremeaje, a ta odstupanja se i pojavljuju upravo u onim stihovima u kojima se javlja kontrastno sumoran motiv
suve kruke (5. i 25. stih).112 Tome treba dodati i neke druge efekte,
meu njima nepravilnost (u tematsko-emocionalnom pogledu) organizacije druge i tree strofe, spajanje sumornog i bolnog motiva
presahlog izvora sa idilino-vedrim motivom nekadanjeg zelenila i
111 Simbolizam Vojislava Ilia, u Dragia ivkovi:Evropski okviri srpske

knjievnost V, Prosveta, Beograd, 1994, str. 122.

112 Isto, str. 123.

127

De/konstitucija

bujnog ivota, te spajanje eleginog seanja s bolnim uzvikom.113


Na takvim mestima je pesnikova invencija pobedila pesnikovu rutinu u graenju stiha i pesme, dakle ono to je zanatska vetina i
artizam nije pokvareno nego nadvladano autrentinom nepravilnou.
Pobeda je zadobijena na terenu oseanja koje treba izraziti, i kada
se ona u ovim nepravilnostima vidi, ostaje pitanje kakav je smisao i
karakter tog poetikog obeleja.
Da li ova oseanja grade novu poetiku? Na to pitanje ivkovi
jo dublje hermeneutiki zaroni da pronae ta se nalazi na
najveoj dubini Ilievih stihova, ta u njima ostavlja trag u kojem
stvaralatvo, invencija, nadvladava vetinu, pesniki zanat. Gledajui
u Iliev opus, ivkovi otkriva da u ovoj pesmi motiv vode koja je
presahla nalazimo prvi put,114 a iznenauje i motiv ,suve krljave
kruke u ambijentu bujne letnje vegetacije.115 Za razliku od drugih
atribucija koje se ponavljaju i na nekim drugim mestima, ovde se
javlja i jedan izraz koji ima posebnu poetiku teinu. Te osuene
grane kruke su nakazno pruene gore, a meu Ilievim opisima
kakvi su sumoran, mraan, tavan, crn, pust, divalj ipak se nikada
pojam nakaznog nije pojavljivao. Tek se u Zaputenom istoniku
javlja nakaznost jer je priroda izgubila svoju celovitost i jedinstvo,
svet se dezintegrie, i od sumornog postaje nakazan i rugoban.116 Ta
nakaznost je, poentira ivkovi, iznad samog pesnika i brani njega
samog od ,oajnih misli. Dezintegracija je ovde potpuna, ona obuhvata ne samo okolni svet nego i samog pesnika. Kada je to otkrio,
ivkovi ini sledei korak do jednog crnog oseanja razdvojenosti,
nakaznosti i rugobe, ime je Ili ovde, u ovoj pesmi, izrazio emociju bodlerovskog splina.117
113 Isto, str. 124.

114 Isto, str. 129. Kada Mato kritikuje Duia kako je njegov pesniki sub-

jekt stalno kraj vode, izvora vlage, onda i ovaj knjievnoistorijski detalj
treba imati na umu.

115 Isto.

116 Isto, str. 130.


117 Isto. str. 131.

128

Umesto velike teorije

Ve je i na prvi pogled jasno da se u ovakvoj analizi, mada maestralno izvedenoj, otilo vrlo, vrlo daleko, po svoj prilici predaleko.
Od krljave grane i njene nakaznosti do dezintegracije sveta je ve
prevelik put, a od oajnih misli do bodlerovskog splina je moda i
dui. Za oba koraka potrebno je mnogo vie pesnikog posredovanja
koje je ovde nadoknaeno radom tumaenja. Kada su Skerli i Mato
proveravali ima li neeg bodlerovskog na poecima srpske moderne,
sve je upuivalo na veliki oprez ili odricanje od te tvrdnje. ivkovi je
ili otkrio neto zbilja sasvim novo o Ilievom pesnitvu, ili je re o svojevrsnom hermeneutikom preterivanju u kojem ima sute vrline, makar da se ona potvruje u jednoj kapi bodlerovskog smisla isceenoj iz
presahlog izvora. Ta kap sredstvima tumaenja doarana je kao neka
modernistika bujica koja se izlila iz Zaputenog istonika. Koliko
god se italac radovao da se u srpskoj knjievnosti otkrije naslee
Bodlera, makar i jedna takva kap, to jo uvek ne znai da bi nakaznost mogla da se uvelia do te bodlerovske srazmere, a oajne misli
pretvore u splin. Pesniki subjekt je oajan s jako dobrim razlozima,
jer je njegov pastoralni svet prolosti iezao. Bodlerovski pesniki
subjekt nikad nema takav jasan i odreen razlog, njegova je modernost
u svojevrsnoj bezrazlonosti sa razlogom, on nema jedan konkretan i
jak razlog, nego ima sve razloge. Razlika u razlozima ravna je razlici u
izrazima, pa ni Ilieve pesme nemaju bodlerovsku izraajnost.
Potreba da se okrije prvi traak simbolizma dovoljno je snana
da izvrstan tuma pokae svoje izuzetne sposobnosti, ali je u ovom
sluaju i preterivanje koje moe da znai proirivanje tumaenja do
granice naputanja stihova. Iz perspektive metodoloe bure u teorijama knjievnosti druge polovine dvadesetog veka takvi su radikalni
gestovi, naravno, mogui, ali to nije primarna perspektiva prosveenog
akademizma Dragie ivkovia koji ostaje na strani starije knjievne
istorije i tumaenja literature u evropskim okvirima strpljivog pribiranja i klasifikacije modaliteta znanja. Skoku u nepoznato se ne moe
previe prigovoriti ukoliko je neodoljiv kao kada ga ini, recimo, Rolan
Bart. Ukoliko se iz jednog stiha od Hajdegera do postrukturalizma
moglo ponekad izvui vie smisla nego iz pozitivistike egzegeze
itavog opusa, to dokazuje heremeneutike sposobnosti i proizvodnju

129

De/konstitucija

respektibilnog vika smisla. Preteran hermeneutiki uinak, naravno,


mora biti proveravan i po potrebi korigovan iako moe biti podsticajan za istoriju kritike koja se idui odlunim koracima u nepoznato
i nepouzdano razvija. Analize Rasinovog oveka ili Balzakovog
narativa su kod Barta dale vee rezultate od sitniavog proveravanja
svakog detalja, ali sva su preterivanja dopustiva dok u njima trujumfje radost itanja i otvaranje podruja kritikog dijaloga. Ukoliko se
tumaenje koje ne preza od proirenja polja tumaenja proglasi za
merilo istintosti i kriterijum knjievnoistorijskog prosuivanja, stvari
se iz korena menjaju. Iako se ne moe pouzdano znati ishod nijedne
korektno sprovedene hermeneutike procedure, pa otuda nikako ne
moe biti ni dokazano ni opovrgnuto da u ovom treptaju pesnitva
Vojislava Ilia postoji neka bodlerovska nijansa, ipak je sasvim jasno
kolika je razlika izmeu nje i stvarmnog knjievnoistorijskog uinka
vojislavizma. Vojislavizam je, meutim, ve poznat i stalno ponavljajti
i varirati njegove efekte, uzroke i posledice, nije privlana perspektiva.
Upravo ta uvrenost saznanja i perspektive provocira nadarenog
tumaa da ue u vei rizik, da se izloi mogunosti greke i potpunog
promaaja. Trijumf u zanosu itanja i moi tumaenja je neodoljiv,
ali saznanja proglaena za istinu koja nije izloena metodskoj sumnji
obino postaju nepodnoljiva. Najbolje zamisli i najprivlanija otkria
zasluju posebne vrste provera u svakom ozbiljnom akademskom radu
i nikakva posthermenutika dra ne oslobaa obaveze da se svaka lepa
zamisao nezavisno od svoje privlanosti proveri i preispita.
ivkovi u duhu svoje stare kole ne pominje nijednu sumnju ili
protivargument koji bi oslabio njegovo otkrie, jer se to otkrie dri
za jednu nit, tj. za tu krljavu granu koja kao da se nekim udom jo
nije slomila i sa nje pao sav teret bodlerovske funkcije. Zavrni udarac u ivkovievoj analizi nije rasprava o tome ta sve podrazumeva
bodlerovski splin, u kom sluaju bi sitna nakaznost bila slabna, a
oajne misli pesnikog subjeka mogu ostati i sasvim nebodlerovski oajne, kao to i jesu. Bodlerovsko oajanje ne nastaje zbog razorene starine i izvaljenih istonika, zbog prohujale pastorale. Sasvim
suprotno od toga, tako motivisano oajanje nad propadanjem nije
bodlerovsko. Bodlerovsko oajanje je oajanje samo od sebe, ono je

130

Umesto velike teorije

zato ukleto to nema pravo i potpuno objanjenje u nekom procesu


koji se odigrava spolja. Toga u Ilievoj pesmi nema ni u tragovima,
ovo je oajanje koje nema isti uzgon kao bodlerovske transformacije
resantimana, tristie i solitudnosti iz kojih se raa jedno novo stanje
oajanja bez oajavanja, dakle sam splin. Nisu sluajno pesnici srpske moderne nastojali da ka bodlerovskom horizontu tog oseanja ne
krenu kao ka oajavanju, to ono i nije, nego da ga oznae kao posebnu
vrstu ame. ama je izvrstan aspekt, zapravo kongenijalan, mada ne i
sasvim adekvatan, metafizikog poremeaja crne digerice koji je od
anatomija melanholije stigao do melanholije same od sebe - splina.
Pesme Vojislava Ilia nastajale u isto vreme kada i Zaputeni
istonik napisan u junu 1892. godine nemaju bodlerovku crtu. Babakaj je pesma o ulazu u dunavski klanac i istorijskoj remniscenciji,
u njoj se obnavlja slika rimskih legija i stranih eta od kojih su
branili prolaz. Uspomena stenu to viri iz reke pretvara u mranog
borca na bojitu venom u kojem nema nieg bodlerovskog kao ni u
pesmama Vee na brodu i Nioba. U Niobi pesnik se identifikuje
sa skluptorom koji je u bolu Niobe za svojom decom, to je motiv koji
e posle privui i druge moderne pisce, ak i Vinavera, otelotvorio
svoju tugu, koja takoe nije bodlerovska, mada u sebi ima i neku crtu
bola umetnike ukletosti.
ivkovi je tako rasporedio svoje argumente da sada ide korak
unazad do pesme Kleon i njegov uenik. Kada je ustanovio nekakav bodleroski splin on hoe da pronae i njegovu simbolistiku programsku osnovu, to u ovom sluaju naoko nee biti posebno teko.
Da je prvo pokazao programsku osnovu delovalo bi kao da je gonjen
takvom instrukcijom autopoetike morao da nae i bodlerovski splin,
zato preokree vremenski niz da svoje otkrie uini uverljivijim. U
Kleonu i njegovom ueniku, napisanom pre Zaputenog istonika,
on naravno lako izdvaja stih Sve je samo simbol to ti vidi oko. Evo
nas opet u dodiru sa Bodlerom, zadovoljan je ivkovi, jer ova
teorija simbola, skoro u potpunosti slina sa Bodlerovim Correspondances, jo i razvijenija u teorijskom pogledu od njih, znak je da je
Vojislav Ili pred kraj svoga ivota zakoraio iz parnasovske poezije
u oblast iroke i mutne, ali pesniki bogate i inventivno produbljenije

131

De/konstitucija

simbolistike poezije.118 Ovo je ili trijumf tumaa, koji ne samo to je


dokazao bodlerovsko svojstvo nego je ustanovio da je Ilieva teorija
simbola jo i razvijenija od Bodlerove, ili trenutak preterivanja pre
koga se valjalo zaustaviti. Uzbuenje koje ovakvo otkrie izaziva u
malim knjievnostima jedva da se moe opisati, i jedina je nezgoda
to ono ve i na prvi pogled deluje psiholoki sumnjivo. Ukoliko kod
jednog srpskog pesnika koji je uinio mnogo za srpsku poeziju ali bi
ga teko bilo uiniti vanim u velikom razvoju svetske knjievnosti
kojoj je upravo Bodler ugaoni kamen, utvrdimo takvu nadmonost,
to budi neku sumnju. Ili je ovo, dakle, truijumf tumaenja, ili je tuma
otiao predaleko u svojoj elji da ne samo dokae kako sve imamo u
svojoj knjievoj tradiciji, nego je nae jo i malo bolje od najboljeg.
Skoro programski razraen moderni pojam pesnikog simbola119
dat je u dijalokom obliku pesme u kojoj Kleon izgovara ovu programsku formulaciju a uenik je rezonantno odbija. Izostanak Kleonove zavrne rei gradi otvoren kraj pesme, ali i budi podozrenje
da li se doktrina simbola ili simbolizma ukoliko je o njoj uopte re,
u ovoj pesmi gradi i usvaja, ili se propituje i odbacuje. Sa stanovita
istorije knjievnosti, moda bi bilo opravdano da su uloge Kleona i
uenika izmenjene, ali to je sada manje bitno od odluke da li je pesma pozitivno ili negativno odreena prema simbolu i onda poetiki
konsekventno prema simbolizmu. Ako je odnos pozitivan, onda je
pesma programska na sasvim drugaiji nain nego ako je negativan.
Uz to, sa kime treba identifikovati poziciju pesnikog subjekta, da li sa
uenikom kome odgovara poetika vojislavizma, njena helenska odora i
klasicistiko naslee, ili sa Kleonom koji bi govorio u prilog preokreta
u Vojislavljevom pesnitvu? Da je preokret izveden do kraja, zar onda
pesme iz poslednje faze stvaralatva Vojislava Ilia ne bi morale da
naginju teoriji simbola, a takve nisu ni Glasnik slobode, u kojoj se
javlja krljava zova koja ni po emu nije ni nalik krljavoj kruci,
ni Muratovo tulbe, u kojem varvarin erkez goni mrava stada bez
oajnih misli. Ukoliko se na osnovu daljih pesama ita sme zakljuiti,
118 Isto, str. 132.
119 Isto, str. 134.

132

Umesto velike teorije

a to je metodoloki neizvesno pa nema mogunosti za konaan sud,


to ne ide u prilog teoriji simbola, jo manje da bi ona bila razvijenija
od Bodlerove. Utoliko je tee bezrezervno pristati na odreit sud kako
uenik Kleonov to je V. Ili do 1892. godine.120
Koliko god bilo privlano izvesti konani sud o tome kako je Vojislav Ili zakoraio smelo u oblast simbolistikih slutnji, strepnji i
traganja, tako da je iz tih njegovih poetskih nasluivanja Jovan Dui
mogao kasnije da razvije celu skalu svoje simbolistiko-modernistike
poezije, kako ivkovi zavrava svoj magistralni rad,121 jo uvek je
vreme za veliki oprez sa simbolizmom i njegovim poecima. Iako bi se
nekome moglo uiniti da hermejeutiki nerv i de/konstitucionalna
strategije vuku ka tome da se ovakva tumaenja jo radikalnije razviju
u posthermeneutiko doba, to bi bio brzoplet zakljuak. Ideja samo/
osporavanja lei upavo u tome da se ne ode predaleko zbog lepote i
ekstravagancije ideja koje tuma moe otkriti u tekstu ili uiniti primerenim tekstu iako ih on sam ne zahteva. Svaki takav korak sme se
uiniti samo uz skrupuloznu i samokritiku proveru, sa istom voljom
sa kojom se standardni poslovi tumaa i istoriara dovode u sumnju
i preispituju. ivkovi navodi i Nikolu Mirkovia koji je Ilieve preokrete i izraze nakaznosti uoio izmeu dva svetska rata122 i Milorada
Pavia koji je takoe ezdesetih razvijao svoje kompleksno tumaenje
Vojislava Ilia, ali proputa da ubedljvo izloi ograniavajue faktore
i razloge za sumnju u identifikaciju simbolizma.
Duievo otro razlikovanje Ilievog parnasovstva od simbolizma
Pavi relativizuje njegovim nepoznavanjem poznih, neobjavljenih
Ilievih stihova.123 On takoe posebno izdvaja Mirkoviev sud da je
Ili nastojao da svoju poetiku razvije zvukovnim elementima, to
120 Isto, str. 135.
121 Isto, str. 137.

122 Nikola Mirkovi: Pretsmrtne slutnje Vojislava Ilia, Novi vidici,

1928/2, str. 139-142; Vojislav Ili, Narodna odbrana, 1938/32, str.


473-500.

123 Milorad Pavi: Vojislav Ili. Njegovo vreme i delo, nav. delo, str. 215.

133

De/konstitucija

nedvosmisleno ocenjuje kao gravitiranje ka simbolima.124 Ili je


po Pavievom miljenju proao kroz neoromatinu fazu,125 stvorio
mala remek-dela realistikog pesnitva,126 i uprkos tome to je to
bilo rezultat samostalnih poetskih traganja, pokazao iznenaujuu
slinost sa pesnikim putevima parnasista.127 Slinosti sa opusom
Lekonta de Lila navode Pavia na sud kako je Ili stvorio poeziju natopljenu jednom tipino svobuhvatnom tugom (pogreno poreenom
sa Weltschmertzom i romantiarskim spleenom).128 Stvarajui novu
poetsku leksiku Ili je izmeu realizma i simbolizma bio samonikli
pandan poeziji parnasovaca da bi potkraj svog stvaralatva razvio
novi renik, renik zla129 u kojem ,Cvee zla kao da je poelo da
klija u Ilievom vrtu,130 ali on nije dopro do slobodnog stiha i njegova nova orijentacija nasluuje simbolizam iskljuivo sadrinski.131
Zatim Pavi navodi niz argumenata, od programske upotrebe termina
simbolizam do traganja za akustikim preokupacijama kao senzacijama koje su manje egzaktne to povezuje sa Verlenom. U dvadeset jednom stihu Pesnika javlja se devetnaest rei koje oznaavaju
zvukovne fenomene,132 a u posthumno objavljenoj pesmi koja poinje
124 Isto, str. 214. Novica Petkovi istie i kritikuje suprotan, netranscen

dentalistiki aspekt Mirkovievog tumaenja, a Predrag Petrovi se


osvre na Mirkovia da bi zatim vrlo dalekoseno razvo ideju laksike zla u pravcu estetike runog. Vidi Novica Petkovi: Uvod u
prouavanje Pandurovieve poetike, POETIKA SIME PANDUROVIA,
ur. Novica Petkovi, Institut za knjievnot i umetnost, Beogarad, 2005,
str. 22; Predrag Petrovi: Estetika runog u poeziji Sime Pandurovia,
isto, str. 184.

125 Milorad Pavi: Vojislav Ili. Njegovo vreme i delo, nav. delo, str. 246.
126 Isto, str. 247.
127 Isto.

128 Isto, str. 249.


129 Isto, str. 251.
130 Isto, str. 252.

131 Isto, str. 253..

132 Isto, str. 257. Duieva osetljvost za umove je, dakle, znak vojislavizma.

134

Umesto velike teorije

sa Kad se ugasi sunce su zvukovni elementi istrgnuti iz konteksta


koji znai muziku, nisu vie deo muzike, nego su letei simboli.133
Na taj nain, zakljuuje Pavi, simboliui svoj intimni ivot zvucima oko sebe, pesnik u njima uje pokrete svog unutranjeg bia.134
Naputajui realistiki prizor, Ili gradi reciprocitet izmeu pejzaa
i pesnikove intime, pejza je uslovljen subjektom stvaraoca. Kako je
predmet opisa potpuno potinjen unutranjem svetu pesnikovom,
poslednji Ilievi stihovi se po Pavievom miljenju mogu porediti sa
ranim simbolistima u Francuskoj.135
Drugim reima, Pavievi gusto nanizani argumenti vode
zakljuku kako smo u Ilievom nevelikom opusu zapravo imali
sve to nam je potrebno od romantizma do moderne. Ili se u tom
knjievnoistorijskom rasponu svakako najvie istie, ali da li je zaista
mogue sve nai tako dobro upakovano u delu Vojislava Ilia?136
Blaga neverica ne znai da u prelaznim vremenima nema viestrukih
ukrtanja. Takav sluaj unekoliko postoji od prosveenosti do romantizma. Vremenski raspon je mali, a velika je poetika diversifikacija i knjievnoistorijska irina. Budui istoriar epoha koje pre133 Isto, str. 258. Starinska nekakva pesma je Iliu na kraju pevanja sta-

rinski neki jad, to podsea na Staru pesmu.

134 Isto, str. 258.


135 Isto, str. 260.

136 On nije bio ni klasicist, ni realist, ni parnasovac, ni simbolist, jer je bio

sve to odjednom za nepunih petnaest godina pevanja. U njegovom delu


srpske poezija XIX veka ponovo je u malom prola ceo svoj razvojni put
od klasicizma do simbolizma, esto nadoknaujui ono to u stvarnosti
u celini i na vreme, iz ovih ili onih razloga, nije stigla da iivi. Isto, str.
263.
Ipak, iz ovoga bi sledilo da je srpska poezije uspela da iivi samo
romantizam,l jer kroz njega Vojislav nije morao da proe. Ili treba
zakljuiti da je Vojislav Ili upravo reagovao na roantizam koji je jo
uvek bio iv, pa je zato traio otklon od njeg u poetikim opredeljenjima
koja mu prethode ili dolaze nakon njega, to bi moda bolje objasnilo
ovaj razvojni luk nego pretpostavka o ontogenezi, prolasku svih istorijskih stadijuma u embrionalnom razviu.

135

De/konstitucija

thode romantizmu, Pavi je imao jaku predilekciju da i u najsitnijim


naznakama otkrije najsloenije fenomene za ije nastajanje, izdvajanje i prepoznavnje je potrebno mnogo vie vremena u svakoj bogatijoj istoriji knjievnosti. Ovaj oblik nadoknade, ili neka vrsta preice
kroz istoriju knjievnosti, podrava jednu mentalitetsku predrasudu
da nakon kanjenja, kada se jednom pokrenemo, ma idemo bre i
uspenije od drugih i sve pristiemo pa i pretiemo, za ta jedva da
ima bilo kakve potvrde. Pavi istoriar knjievnosti osamnaestog veka
pojavljuje se kao sagovornik prouavaoca poezije Vojilava Ilia.137 To
iskustvo nesumnjivo je korisno utoliko koliko bogati njegove uvide i
daje mu jednu vrstu slobode da ih u ovakvom nizu navodi. Da li je
taj niz zakljuaka pertinentan i valjano zasnovan u Ilievom delu, ili
je re o knjievnoistorijskom transferu kada se obrazac knjievnog
dogaaja kakav je postojao u prolosti preslikava na drugo razdoblje
i drugaije okolnosti? Da li je i to razlog za Paviev sud kako je samonikli pandan francuskom parnasizmu takoe spontano, sam od
sebe, nainio i sledei korak sa ovih poetskih pozicija koji je vodio
u pravcu nasluivanja onih istih oblasti neizreene poezije u kojima
su simbolisti traili poetska reenja koja parnasizam nije mogao da
prui?138
Ilieve i Verlenove teme, kae Pavi, karakteristine su i gotovo
iste. Ako je kod ivkovia Ili bio ravan Bodleru, kod Pavia je doveden u istu ravan i sa Verlenom. Prvo je reeno kao da je bio uenik
Verlenov139, zatim ga poslednji napisani stihovi dovode u istu ravan
sa Verlenom. Oba pesnika, Ili i Verlen, kae Pavi, grade tajanstveni
noni pejsa, pun fantastinih bia ije se prisustvo manifestuje kroz
muziku i pesnici ga poistoveuju sa duom oveka.140
137 To je izraenije u studiji Vojislav Ili i evropsko pesnitvo (Matica srpska,

Novi Sad, 1971.) nego u docnijim verzijama ovih saznanja.

138 Isto, str. 260.


139 Isto, str. 255.

140 Isto str. 261. Pavi vrlo smisreno izvlai u etiri take ceo ovaj put,

istiui kako je Vojislav Ili uveo u poeziju novu leksiku, rekvizit


,cvea zla i bodlerovskog spleen-a, postavio problem simbola u

136

Umesto velike teorije

Da je pisao jo malo, da ga kobni as smrti nije zaustavio, eto gde


bismo u Iliu imali ceo knjievnoistorijski proces od romantizma do
simbolizma. U Vojislava Ilia stalo bi pola veka francuskog pesnitva i
uinak tri pesnike generacije. Sa neto ironije pred inae lepim preterivanjem, moglo bi se pomisliti kako bi za koju godinu Vojislav poeo
da pie i poput Malarmea, a da mu je dat dovoljno dug ivot, naao bi
se u njemu i Valeri. Ovako je ostalo na tome da bude doveden u isti
poetiki rang sa Bodlerom i Verlenom, to je imalo jo jai vrednosni
prizvuk nego Vojslavljev odnos prema prema Teofilu Gotjeu i Lekontu
de Lilu.
Ostavljajui sada po strani ironiju koju istorije srpske knjievnosti
mogu da podstaknu, valja se pitati ta je od inae suptilne i nadhnute Pavieve analize mogue zadrati. Gde se ona moe potvrditi i knjievnoistorijski zaustaviti na pouzdanijem stanovitu.
Postoji unutranja granica argumenta oko koje se moe postii
zadovoljavajui stepen saglasnosti, bez elje da kap modernizma
sa presahlog izvora potee kao da je re o simbolistikoj bujici, ili
da Ili bude teorijski nadmoan u odnosu na Bodlera, ili da se u
Ilieve zaetke leksike zla useli celo Cvee zla, ili da Ilieve teme
postanu ravnopravne Verlenovim. Niti svojom ljubavnom lirikom
Jovan Jovanovi Zmaj stoji tik uz Getea, niti je bez Vojislava Ilia
francuska knjievnost sirota, ali preterivanje u zanosu tumaenja,
uvek pomalo narcistiko, kada ide u koristi pisca i vrednosti ne izaziva osudu. Od ovakvog preterivanja nema tete, a moe biti i koristi da se vrednosti o kojima je re uzmu sa vie ozbiljnosti. Vie
ozbiljnosti u razmevanju srpske poezije, razume se, nikada nije na
ivotu, likovne pasrnasisitike elemente u poslednjoj fazi stvaralatva
prevaziao vrlo intenzivnim muzikim preokupacijama i doiveo
naglo vraanje subjektivnosti na jednom novom nivou koji ne znai
vraanje romantizmu. (Isto, str. 262) Taj novi nivo koji nije vraanje
romantizmu, to je upravo svojevrsna definicija simbolizma. Pokret koji
je danas meu nama sazreo nije samo neko izroavanje ili neka dalja
razreada romantizma; pre bi se moglo rei da je njegova replika, ponovno
naviranje jednog istog toka, to je meutim, potpuno zaseban pokret.
Edmond Vilson: Akselov zamak ili o simbolizmu, prev. Olga Humo, Kultura, Beograd, str. 3-4.

137

De/konstitucija

odmet ukoliko se ne izgubi osnovna namera i koliko toliko oseaj


za meru koju ivkovi i Pavi uprkos preterivanju ne gube toliko da
bi to osujetilo njihov interpretativni napor.
Lako je posumnjati da ivkovi i Pavi prekorauju granicu prepoznavanja onoga to u stihovima odista pie. U kojoj meri elja i
strast za otkriem vladaju tumaenjem? Ukoliko tuma i kultura kojoj
on pripada toliko ele da Ili bude ravan velikim francuskim pesnicima koji su oblikovali svetsku poeziju, ime bi i srpske poezija stala
na vii stepenik u velikoj porodici knjievnosti i dobila ne ma ta, nego
visoko cenjeni simbolizam, i to na vreme, da li e se u njegovom delu
pronai one osobine koje njegovo pesnitvo odista ima, ili e vrline
velikih pesnika biti projektovane u njegove stihove tako da se u njima
pokae vie nego to oni mogu da prue?
Najbolje je u takvim sluajevima upustiti se u neposrednu analizu
stihova koji imaju iste odlike. Pavi odista navodi Verlenove i Ilieve
stihove, po dve strofe jednu pored druge, ali se ne uputa u njihovu
analizu. Stihovi Verlenove pesme Meseina iz 1867. i Ilieve Kad se
ugasi sunce objavljene posthumno, etvrt veka kasnije, ilustruju njegovu tvrdnju da oba pesnika grade, kako je ve navedeno, tajanstveni
noni pejsa, pun fantastinih bia ije se prisustvo manifestuje kroz
muziku i da ga pesnici poistoveuju sa duom oveka.
U obema pesmama jeste no, ali u Ilievoj pesmi uopte nema
meseine - tako se otprilike kod nas obino tumai poezija. O jednoj
od najfinijih tvorevina ljudskog duha govori se prazno, rezonerski,
trivijalno. Pa je lako nastaviti da je kod Verlena sred mramora fontana
iz koje vodoskoci drhtavo prskaju u nebo, dok kod Ilia vihor oivi ceo
vrt i sav zasad njemu. Jo se kod Verlena se uje zvuk laute, dok kod
Ilia zapeva malo srebrno zvono.
I jedno i drugo se, dodue, moe shvatiti figurativno, ali kod Verlena je tu pobedna ljubav i ivot bez gorina, kako je stih preveo Ki,141
dok je kod Ilia starinski neki jad, zapravo njegove due neopevan
141 Pol Verlen: Meseina u Danilo Ki: Pesme i prepevi, prir. Predrag

udi, Prosveta, Beograd, 2003. str. 314. Ki je Verlenovu lautu pretvorio u frulu, kao da je i sam u tom asu mislio na Ilia.

138

Umesto velike teorije

jad.142 Svet Verlenovih maski i kriniki nije isti kao onaj u kojem se
pojave Ilievi duhovi zli, no problem nije u ovim razlikama nego u
samom smislu umetnikog postupka. Bilo bi besmisleno oekivati da
doe do potpunog podudaranja tema, vano je da li je Pavi u pravu da
se u pesmama zaista na slian nain predstavlja ovekova dua. ime
god ona bila ispunjena, poetiki smisao ima istovetnost predstavljanja
a ne istovetnost sadrina dua.
Pavi je uoio rani simbolistiki element u dve udaljene pesme.
Povezujui ih, on postupa u duhu otkrivanja paradoksalne intertekstualnosti koja pokazuje da postoji neki dodir dva teksta za koje se ne
moe ustanoviti da ih neto neposredno povezuje. Prikazivanje due i
neka vrsta muzikog dekora u obema pesmama obezbeuju relevantnost poetikog posredovanja. Obe pesme su figuracija ovekove due,
u tom predstavljanju ono to su svojstva due ospoljava se kao neto
to je izvan nje. Kada govori o srodnosti predstavljanja due, Pavi je u
pravu iako te dve pesme ne stoje jedan spram druge kao poetike celine.
Semantiki efekat due pesnikog subjekta pretvorene u pejza, odnosno prizor u vrtu, upuuje ka simbolizmu. Rei vie od toga bi lako moglo
biti netano i zato se Pavi odmah zaustavlja, jer bi idui samo malo dalje
od ovog uvida morao poeti da govori o nepremostivim razlikama. Za
Verlena je dua odabran predeo, ili u Lalievom prevodu pejsa bez
premca143 u kojem se kreu maske; za Ilia postoji spoljanji vrt u kojem
se projektuje jad koji mori njegovu duu. Vrt u kojem se odigrava ples
zlih duhova moe biti pesnikova dua, ali to se daje indirektno jer kod
Vojislava jo uvek postoji oseaj za spoljanost sveta, sve nije prolo kroz
simbolistiku poetiku preradu. Drugaije reeno, Verlenov pesniki izraz
je ve tada otiao korak dalje u pravcu simbolizma.144
142 Pavi naravno koristi ovaj izraz neopevan u prilog svog zakljuka,

iako je jedno ako je neto neopevano jer je simbolistiki, muziki, etrino


doarano, a drugi ako je neega toliko da je neopevano kao atribut za
mnotvenost. Sa jedne strane je poetika, sa druge koliina, a to nije isto.

143 ANTOLOGIJA NOVIJE FRANCUSKE LIRIKE. Od Bodlera do naih

dana, priredio i preveo Ivan V. lali, Zavod za udbenike, Istono Sarajevo, 2005, str.92.

144 Ali ni Iliev korak nije mali. Utoliko pre to on podrazumeva slabljenje

139

De/konstitucija

Najvea razlika nije u raspoloenjima i sadrinama prizora u koji


se due pretvaraju. Najvea poetika razlika je programska, zato Pavi
o njoj ne govori. Kod Verlena se stapaju pesma i meseina, zvuk koji
proizvode maske i odsjaji Meseeve svetlosti na kraju drugog katrena
postaju jedno. To kako se zvuk i svetlosni zrak ujedinjuju je poetika
pozicija simbolizma. Zato Verlen ne mora da ide nikuda dalje, on
je ve poetiki u prostoru simbolizma. Kod Ilia od glasova udnih
pria koje izviru iz njegove due vri vazduh, ali se ne odigrava isti
simbolistiki proces, ne dolazi do objedinjavanja i nema iste vrste
eterinosti nagovetaja. Verlen i Ili, na alost, ostaju svako sa svoje
strane poetike barijere.
Zato Pavi ne navodi pesme do kraja i ne analizira stihove jer bi se
onda bolje videle razlike, i ona kljuna na kraju. Teko je tumau da
potkopava ili ak razori saznanje u koje je toliko uloio iako po svoj
prilici vidi poetiku razliku koja tu postoji. Zbog toga upuuje samo
na poetiku odliku koja je kongenijalno pronaena, bez dalje analize. Veliki trud uoen je da se kod Vojislava Ilia nae sve ono to je
jednoj istoriji knjievnosti potrebno, i Pavievo otkrie hermeneutiki
nadmaa ivkovia koji oigledne oajne misli preimenuje u splin.
ivkovieva postupna i pedantana analiza pokazuje unutranji poetiki
proces u kojem suve grane145 krljave kruke svojom nakaznou otspoljnjeg sveta u odnosu na unutrranje postore due, a to je upravo
suprotno od onoga kako je Ili mahom parcipiran. Vojislav jejedini
meu naim vrlo velikim pesnicima koji je voleo prirodu pie Slobodan
Jovanovi u svom Spomeniku Vojislavu. Njego je, kao kakav bard,
pevao svoje pleme, Branko svoju mladost, Jova Ili stari Dorol; Zmaj,
koji je pevao sve, nju je pevao najmanje; najzad i sam ura Jaki, iako
ima u svojim pesmama opisa prirode koji niim ne ustupaju, opet nije
prirodu pevao, nego sebe. (...) Kod Vojislava, naprotiv, priroda nije samo
okvir, nego i slika. On se toliko u nju uiveo, da je sebe sama zaboravio.
Spomenik Vojislavu, u Slobodan Jovanovi: Iz istorije i knjievnosti I,
BIGZ, Beograd, 1991, str. 757.

145 Tih suvih grana ima u ranom modernizmu gotovo na svakom koraku,

a naroito mnogo kod Pandurovia koji gotovo protestno, kao da hoe


da pokae kako nagomilavanje ove suvoe pa i tog nakaznog strenja
krivih grana ne postie eljeni efekat u pesmi Svuda jesenu prvom

140

Umesto velike teorije

varaju jednu novu dimenziju, ali ne i simbolistiku transformaciju


odnosa oajnih misli, razruenog istonika i pejzaa. Dva tumaa ukazala su na simbolizam, susreli se u tumaenju i zatim razili, jedan
gledajui u pravcu baroka, drugi tragajui za bidermajerom, kao da su
ostali nezadovoljni to treba da podele otkrie simbolizma.
Pohvalu tumau koji ne preza od toga da ode najdalje to tekst
doputa mora da prati upozorenje da se na tom putu ne sme prei
granica koju obezbeuju fakticitet teksta i valjanost interpretativne
dogradnje. Ono to ne pie ne vredi izmiljati i dodavati, to se analizira kao nenapisano. Oblasti neizreene poezije146 zahtevaju istu
obazrivost i odgovornost kao i ona izreena, ak i veu. Gde neto
ne moe da se potvrdi u samom tekstu, tuma mora da se potrudi da
jasno stavi na uvid svoje razloge i ubeenja. U proirenju podruja
hermeneutike borbe mora se obuhvatiti sve to se moe tekstom
potkrepiti, i jo ire, sve to se poetiki, logiki i aksioloki, ili istorijski, psiholoki i socioloki moe podupreti. Oko dokazivanja se vredi
zabaviti, a tamo gde konaan dokaz ne moe biti izveden, snaga dokazivanja lei i u sposobnosti sputavanja tumaenja i njegovoj proveri,
inae rezultat moe biti samo vie ili manje duhovita izmiljotina. U
polju posthermeneutikog tumaenja nije sve doputeno zato to je
potrebno. Poeljno je da Ili bude to vie nalik na Bodlera i Verlena,
bez preterivanja u poreenju kao da su oni isti ili da bi to bili samo da
je Vojislav poiveo malo due.
To je kvalitetnija strana nedoumice, drugo su omake koje nastaju
kada uzbuenje uzme maha. Pavi isprva kae kako je bilo pogreno
porediti Ilia sa Weltschmertzom i romantiarskim spleenom. Dastihu prelazi umesto na transformaciju na jednu oajnu hipervolu, ili ipak
autocinizam da se iz vrta ka njemu prua sto golih grana, ko sto crnih
ruku.

146 Kada se u stihovima kae kao kod Vojislava neopevani jad, to se ne

moe tumaiti kao opevani dakle tumai se sama neopevanost koja


i ostaje takva, ali to ne znai da je ono to se tumai nedostupno u svojoj
neopevanosti. Prakse negativne hermeneutike, tumaenja odsustva, lakuna, omisija, elipsi, negacija, disrupcija i slino, nisu stvar puke slobode
domiljanja ve sistematine provere stepena dopustivosti i obaveznosti.

141

De/konstitucija

kle, Ilievi stihovi i te pojave se uprkos nekoj slinosti ne mogu tako


lako povezati. Ali onda kao da je u radosti zbog poreenja Ilieve i
Vrlenove pesme zaboravio svoju napomenu, trinaest stranica kasnije
ipak zakljuuje kako ima bodlerovskog spleena.147 Istini za volju,
on pravi razliku romantiarskog spleena i bodlerovskog spleena,
koja bi pruila priliku za rehabilitaciju protivrenih tvrdnji da to ne
lii pre na lektorsku greku i zamenjen red rei - da je trebalo da pie
romantiarski Weltschmertz a ne romantiarski spleen. Splin teko
ide bez Bodlera, pa onda ostaje kontradikcija, neotklonjiva i zbog toga
to se Bodler tumai i u kontekstu kraja romantizma. Strast koja je
nuan sastojak istraivanja, i bez koje tekst ostaje mrtav i dalek, ume
da zaslepi i najboljeg tumaa.
Poetiki gledano, Ilievi duhovi u pesmi odlaze, ne u svakom pogledu ve samo u jednom poetikom smeru, korak dalje od Kostievog
Ruvarca i vile koja mu doe kad njojzi gove. Kostievi nenadmani
posetioci s onog sveta imaju ontiku samostalnost i postupaju po
svojoj voljnoj ili asocijativnoj dispozicji. Kroz simbolistiku poetiku
nisu proli ni Disovi mrtvi koji pesnika pohode u Nirvani, niti se
to dogodilo u Pandurovievim Mrtvim plamenovima - i u narednoj pesnikoj generaciji sve je objektivizovano u svetu koji je s one
stane pesnikog subjekta. Panduroviev pesniki subjekt ne zna u
kojem smeru se kree, ali kada ga svetlosni vali zaspu, ispod njega
ostaje dalek um sveta talasi svetla i umovi sveta jo uvek se nisu
simbolistiki ujedinili. Taj simbolistiki proces nije stvar leksikog prerasporeda nego ukupne poetike transformacije do koje se ne stie
lako, niti se ona moe tek tako oponaati. Njeni elementi su zadatak
koji se postavio pred pesnike rane moderne kao proces kojim se ovladava korak po korak. U Bisernim oima, recimo, koje imaju poseban
poloaj u Pandurovievoj poeziji i u poetici itavog razdoblja, u njegovu se duu neujno uplela, / na plimi uzdaha nemih i beskrajnih
sugestija tih oju, ali su protivrenosti neujnog i ujnog, uzdaha i
nemosti jo uvek izvan simbolistikog objedinjavanja i eterizacije.
Meutim, jo ne treba odustajati. Ako se jo samo malo paljivije
147 Ovo smo ve citirali u prethodnom tektu, re je o str. 249. i 242. Pavieve

knjige.

142

potrai, videe se kako se u Naim pejsaima opisuju jutro, magla,


staze u snegu, mir u kojem nema ni vetria da zatrese gole grane. U
tom ambijentu neto trese vrata, komanduje se da se utia, a vidi se
kako reke talasaju, gore huno romore, kao nada koju srce trai. Sa
jedne strane, dakle, vrlo mirni predeo bez daka vetra, sa druge mona
zbrka prirode, kao u romantiarskom pejzau. Tu duva vetar i mirie
prolee, kontrast je potpun, ali bi zavrni stih mogao da uini da Pavi
uz Ilieve stihove navede i ovu Pandurovievu pesmu: Nae due nai
su pejzai. Taj pejza due, kao Verlenovo Votre me est un paysage
choisi, pokazuje da Ilievo rano saznanje o povezivanju predela due
i njihovog ospoljavanja kao prizora sveta nije izgubljeno, nego je programska taka pribliavanja moderne srpske poezije simbolizmu.
Razvoj simbolizma je u srpskoj knjievnosti izuzetno delikatan
i nipoto nije iao po skraenom postupku, utoliko pre to je poetika simbolizma zapravo drugo ime za razvoj modernizma.148 Ne
moe se rei za srpsku knjievnost da je na poetku veka, dakle makar sa zakanjenjem, dostigla poetiku razvijenog simbolizma koji
se prieljkuje, ali je imala neto simbolistiko emu treba utvrditi
pravu meru. Mera od Bodlera do Verlena nije dostignuta, nekmoli
premaena, ali od Duieve najave simbolizma do Disa i Pandurovia
postavljena je dovoljno snana osnova simbolizma da srpska
knjievnost moe da krene dalje, putem koji vodi preko ekspresionizma, da bi se izazovi simbolizma kasnije ponovo javili u njoj.
U tom procesu Duievo mesto je posebno znaajno ne samo zbog
onog programskog stava o simbolizmu kao poetikoj razlici nove generacije pesnika i vojislavizma, mada se neto simbolistiko ipak nalo i
kod Vojislava. Od Duievih Akorda, u kojima, to je uveno, ute
zvezde u mirnoj ljubiastoj noi uz pevanje sfera,149 meutim,
148 Knjievna istorija naeg vremena u velikoj je meri istorija razvitka sim-

bolizma... Edmond Vilson: Akselov zamak ili o simbolizmu, nav. delo,


str. 22.

149 Jovan Dui: Pesme. SABRANA DELA JOVANA DUIA, prir. Mea

Selimovi, pregeldao i dopunio . Stojkovi, Prosveta, Beograd, 1989,


str. 27.

143

De/konstitucija

ne treba praviti bodlerovska saglasja.150 Takvo preterivanje nije ni


potrebno jer postoji neko proimanje koje zahvata umor iz zemlje
i svoda, rei lia i govor voda koji se pretvaraju u glasove koje
pesnik razume. On tako razume jezik Bia i taj apat stvari. Premda
ovaj stih ne bi izdrao filozofsku analizu Bia iz kojeg su izuzete stvari
koje se oglaavaju apatom, dok bi teologija doputala da Bie bude
duhovna strana postojeeg a da apat oglaava predmetnost stvari,
oigledno je da se neto pokrenulo i da neki poetiki mehanizam vodi
ka jednom novom horizontu poetikog objedinjavanja. Ko bi hteo
skroz da pretera, video vi u ovom jeziku Bia i ono ega tu jo uvek
nema, a to je volja za apsolutizacijom svojstvena Malarmeu udo
da i tako ambiciozno tumaenje jo nismo dobili. Ukoliko se strast
otkria ipak dovede u srazmeru sa onim to pesniki tekst moe da
podri, vidi se da je objedinjavanje omogueno udvajanjem koje je na
samoj granici simbolistike poetike transformacije: pesnik oslukuje
kucanje svog srca, ali se isti otkucaji, udar za udarom, uju iz stabla,
rogoza, ae, du celog polja. Zatim se otkucaji umnoavaju, postaju
mnogoglasni i uju se dole pod zemljom. Iz dubine,151 jednakim rit150 To je, naravno, veliki korak od onog onog mira u pustinjskoj noi

u kojj nema ni huke vjetra ni rikanja lava koji je na poetku ciklusa Pjesme Lejli kojeg se Dui s razlogom docnije odrekao, ali ne
i njegov antologiar. Mirno spavaj Lejlo, peva Dui kao je pokazao
Vladeta Kouti, po ugledu na Lekonta de Lila, dok zora ne svane u
oazi i um prohuji kroz guste banane. Jovan Dui: Pjesme iz 1901,
Beograd, 2008, str. 33. Kao rezultat naunog skupa o Duiu i nemalog
iznenaenja uesnika koji su s tekom mukom pronaavi ovo odbaeno
Duievo prvene ustanovili kako u njemu ima mnogo vie dobrih
pesnikih reenja nego to se to u interetacijama njegovog odricanja od
prve knige zadralo, Radovan Vukovi je pripremio ovo ponovljeno
izdanje. Vidi Vladeta R. Kouti: Parnasovci i simbolisti u Srba, Nauno
delo, Beograd, 1967, str. 14.

151 Poetika zakonitost simbolizma je da dubina sugerie unutranji pros-

tor due i ukazuje na ono to je nevidljivo, na ono to stoji iza stvari


i pojmova, drugde, daleko, duboko, to je kvintesencija celokupne
simbolistike filosofije i poetike. Predrag Palavestra: Trajanje, priroda i prepoznavanje srpskog simblolizma, u SRPSKI SIMBOLIZAM.

144

Umesto velike teorije

mom, kao muklo zvono (kod Ilia je bilo ko malo srebrno zvono)
oglaava se u tmini ogromno srce. Na stranu sada metaforika srca
koja se u ranom modernizmu sasvim promenila u odnosu na romantizam, nije o tome rem nego srce pesnika i ogromno srce celog
sveta, samog postojanja, imaju jednake otkucaje. U pesnikovo srce
jo nije stao itav svet, jo nije dolo do simbolistikog objedinjavanja,
ali Duieva slika odlian je primer granice do koje se stiglo u pesmi
objavljenoj u Srpskom knjievnom glasniku upravo 1902. godine, kada
i Spomenik Vojislavu.152
Poloaj pesnikog subjekta je takav da on jo ne osea modernu
amotinju, nekmoli splin, ali tri godine kasnije u istom asopisu
u Duievoj pesmi Dosada u pesnikog subjekta zuri neka
posvemanja dosada. Subjektivizovana dosada vie nije alegorija, ona
kao simbol lagano, nezaustavljivo pristupa pesniku. Na granici karikature ili neke meke pretnje, nalakena dosada gleda pravo u njega a
oi su joj mutne, eline, studene. Te oi dosade i docnije oko Disove
nirvane su nalije opsednutosti oima ranih modernista. Duieva
dosada se ne uje, potpuna je tiina, tako da su dva fenomena odsustva, dosada i tiina, takoe na granici stapanja. Ona nemo i sporo
oslukuje tada / neku tamnu jesen u dui. Ostaje nedoumica o ijoj
je dui re, ali pesniki subjekt tada uje kako u njemu list za listom
pada.153 Jesen koja je napolju sada je u njegovoj dui, ono to je spolja
i ono to je iznutra gotovo da su se poistovetili. Jo nije dua pesnika
ovladala celim svetom, ali stapanje je ve uzelo maha. Naredne godine u Letopisu Matice srpske objavie Dui pesmu Srce u kojoj
kada u dui bolno zastudeni i u srcu pone prvi sneg da pada.154
Nedostaje jo samo malo da studen iz due zaveje svet, a kada bi se
Tipoloka prouavanja, ur. Predrag Palavestra, SANU, Beograd, 1985,
str. 41.

152 U toj asopisnoj verziji umesto uma stvari stoji jezik stvari, pa

se i u ovoj promeni moe videti kako se ide ka manje jasnom obliku


izraavanja, eterizaciji i zvukovnoj mistici, dakle u pravcu simbolizma.

153 Jovan Dui: Pesme, nav. delo, str. 106.


154 Isto, str. 128.

145

De/konstitucija

iz posvemanje dosade u koju se stapa sve ono to nee biti ni radost ni obina tuga, svet bez znaaja dogaaja i oseajnost bez teine
doivljaja, izvilo jedno novo oseanje, to bi bio bodlerovski splin. Tog
splina jo nema, jo nema ni njegove razblaene ali moderne verzije
u srpskoj ami.
Re je o protosimbolistikoj gradaciji koja zamenjuje tragino
oseanje ivota i romantiarski svetski bol. Na blistav nain ta je silazna putanja deromantizma obeleena jednim stihom iz zbirke Trenuci
Danice Markovi objavljene 1904. Uoi Vidovdana u pesmi 27-juni,
koja je s razlogom imala jaku kritiku recepciju, vrlo tano je oznaena
granica simbolistikog procesa. Pesma privlai panju ak i svojom
ortografijom, a zauzima posebno mesto meu rodoljubivim pesmama.155 Dok je po vrajima pala prva slama, sa kitom ivanjskog cvea
u rukama pesnikinja kree na seosku sveanost otkrivanja spomenika
heroju kojim treba da se prolost viteka probudi. Pesnikinja nailazi
na udan skup u kojem ima uitelja, aka, / Popova gojnih crnih
kaluera i itava legija prosjaka, / Muzikanata i ljudi od pera. Kada
se osveta spomenik, zavre govori, deklamacije i pesme patriotizma
i bratinske sloge,156 u toj vruini od koje je cvee venulo u rukama
to je svojevrsna slika oseanja u njenoj dui - poinje gozba i na njoj
se sreu ljudska zavist i pakost, niu prazne dosetke.
ta se zbiva sa pesnikinjom? Dok posle gozbe, igre i muzike ide
opet pesma, kliktanje, rasprave i bezumna sujeta, poslednja strofa
poinje stihom Pa onda umor, dosada i ama.157 Na kraju strofe
cvee je uvelo, razvoj jedne oseajnosti doaran je tim procesom koji
se moe nai i na drugim mestima u poeziji Danice Markovi gde
ima takvih paralelizama oseanja i floralne simbolike. Za simbolistiki
155 S razlogom je Milivoj Nenin doveo stihove Danice Markovi u vezu

sa Vidovdanskim pesmama Miloa Crnjanskog. Vidi Milivoj Nenin: Elegije Danice Markovi, u Danica Markovi: Istorija jednog
oseanja. Sabrane pesme, prir. Milivoj Nenin, Zorica Hadi, Narodna knjiga, Gradska biblioteka Vladislav Petkovi Dis, aak, 2006,
str.256. i dalje.

156 Danica Markovi: Istorija jednog oseanja, nav. delo, str. 39.
157 Isto, str. 40.

146

Umesto velike teorije

obrt nedostaje da se toj uvelosti odredi zvuni i svetlosni domen, da se


pojaa percepcija boja i napokon u eterizaciji ostavi ono nedosegnuto
na dohvat imaginacije. Uz to, oblik poslednjeg stiha ipak ne doputa
sasvim nedvosmislenu identifikaciju de-gradacije umor, dosada i
ama samo u pesnikinji zateenoj u dogaaju i svetu kojem ne pripada, jer taj stih dolazi u nizu koji se jo uvek odnosi na proslavu.
Za ovim stihom sledi nasledstvo pira, te bi taj trentak posrtanja
patriotske veselosti mogao imati i jednu crtu optosti. De-gradacija
patriotskog zanosa ide od susreta zavisti s pakou, praznih dosetki
i prelaza sa razdraganih usklika i rasprave ka utianoj nesnosnoj
galami. Sva je kritika valjda odmah u ovoj poziciji umor, dosada
i ama videla samo pesnikinju, ne i mogunost derealizacije kolektiva, koja bi utisku da je ovde re o jednom (pre)ranom razlaganju
vidovdanskog kompleksa dala moda i veu snagu nego ako je samo
re o individualnoj distanci. Ipak, nesumnjivo je da je niz asocijacija
usmeren ka pesnikinji i da se ponajvie ovaj trenutak de-gradacije
vezuje za nju. Nimalo sluajno je upravo ovakvu oseajnost, kako je
to ve odlino istaknuto, pratila Matoeva pohvala Danici Markovi
za modernizam. Unutranja dinamika kolektiva i pojedinca, tavie
sama sposobnost pesnikinje da reaguje na ispraznost sveanosti
granica je simbolistikog senzibiliteta. Tek posle srpske ame dolazi
bodlerovski splin, u kojem reakcija vie nije vezana za izazove bilo
kakvog okruenja, ve postaje reakcija bez akcije, reagens bez agensa
i korektiva, re/akcija po sebi, prvi pokreta itavog sveta.158 Reontolo158 Zato Mitrinovi, koji je nazaslueno dran po strani od sredinjih dogaaja

u knjievnosti, pa ga ak ni vrlo predan i dragocen trud njegovog najboljeg


tumaa nije dovoljno vratio u iu interesovanja, ne moe od mrazne
ame koja pada na mokru zemlju iz pesme Lento doloroso u kojoj
bolna dua ami u Bosanskoj vili 1905. da stigne do Spleena etiri
godine kasnije u istom asopisu. Ta truloa samoga sebe, ros a jada,
nemogunos da se utrdi razlog za sve jer ga nema, pa trai neki novi mir,
splin je sveden nabol od ivota zadan kojeg hoe, kao ropstva da se oslobodi. Dimitrije Mitrinovi: Sabrana djela III. Poezija i antropofilozofija,
prir. Predrag Palavestra, Svjetlost, Sarajevo, str. 10. i 41.
Mitrinovi samo imenuje splin, ali ne dostee njegov unutranji karakter. Jo je manje metafiziki opravdana Stefanovieva ama uporeena

147

De/konstitucija

gizacija due natopljene neuhvatljivim oajem bez oajavanja vezuje


gorinu postojanja za dosadu i amotinju i ograniava tragiki aspekt
a onemoguava patetiku spasenja i propasti.
Stih Danice Markovi i jaka reakcija kritike na njega pokazuju
vrlo tano poetiko stanje u ranom modernizmu. Svet i subjekt su
jo uvek u svezi i razilaenju, ali se uz pribliavanje i stapanje dva
horizonta polako javlja i oseajnost koja je pravi razlog i cilj itavog
procesa. To stapanje nije poetiko nasilje, jo manje prazna lektira ili,
kako je Skerli ljubazno rekao za oponaanje, majmunisnje, ve nuan
postupak da bi u poeziji nastao splin. ama, a ne oajne misli, vodi u
razvijeni simbolizam. Istorija ame u ranom modernizmu predmet je
heremenutike simbolistikog procesa u srpskoj poeziji.
Od Duieve dosade do ame vodi isti put koji ide od due sveta
i sveta due do Verlenovog pejzaa. Dui je tim putem nastavio i u
pesmi koja se takoe zove Srce objavljenoj u Srpskom knjievnom

sa gadnom kiom koja u pesnikovoj dui obamrloj vue da vedrinu


smea s muljem gnuanja i gada. Ta vlaga, kao Mitrinovieva rosa,
sada prodire do srca, ali pesniki subjekt osea gaenje i davi se suzama to nije reakcija bodlerovskog splina, nego samo rezignacija i
patnja. Bodlerovski splin zaghteva vie stepen, ve pomenuto oajanje
bez oajavanja. Svetislav Stefanovi: Pesme, prir. Milivoj Nenin, Sremski Karlovci, Kairos, 1997, str. 49.
Dis uvodi amu u prvi ciklus Utopljenih dua, Kuu mraka u prvoj
pesmi Pijanstvo, u kojoj nema boemskog zanosa, ve se u pisanstvu ne
vidi porok i nema stida koji inae osea. Pesnik sedi u kafanskom drutvu
ali vidi drutvo gde je ama, to moe biti i vrlo iroka ocena drutva
uopte. Od Poovskog uzvika, jo datog kao navod, ,Nikad biti bolje,
/ Nikad, nikad bolje, nikad biti nee, do ove ame odreena je mera
poetikog puta koji ipak tek treba prevaliti. Disove inverzije i ritmike
intervencije u sintaksi, vidljive su i u ovom primeru, pa bi se reklo da
ih treba povezati sa semantizmom stiha kao dve strane istog knjievnog
postupka. Dis e, naravno, pokuati da naini i korak dalje pa u pesmi
Violina sledi da njegovo oko Ne vidi vie predeo od splina, ali rav
kraj katrena i sama pesme bitno umanjuju poetiki smisao i teinu ovog
izraza. Vladislav Petkovi Dis: Poezija, SABRANA DELA VLADISLAVA
PETKOVIA DISA, prir. Novica Petkovi, Zavod za udbenike, Beograd, 2003, str. 15 i 21.

148

Umesto velike teorije

glasniku 1908, u prvom stihu se javlja njegovo tamno srce. To srce


sa zvezdama treperi, huji s vetrovima, u njemu je amor vala, sveg
mora zvuk, huka plima, zalazak sunca, poj ptica, odjek uma... To
zvuno srce evo jo eksplicitnije naznake muzinosti - otkucava u
snu ritam svega, a kada stane u zvuk i u svetlost sve e da se raspe.159
Da bi se sve rasulo moralo je pre toga sve da bude ujedinjeno, pa
je otuda indirektno prikazan, u registru zvunosti srca, simbolistiki
horizont velikog objedinjenja. Ime onoga to ostaje kada se sve stopi
nije sasvim poznato, ali bi moglo biti simbol. Trebalo bi da se Dui
jo samo poetiki odredi prema simbolu i srpska knjievnosti bi
bila dovoljno bliska poetici simbolizma da se govori o srpskom simbolizmu.
Duieva poetika formula simvola u istoimenoj pesmi Simvol
meavina je programske naznake i poetikog procesa. Uzeti skupa oni
ne ine neto jo i razvijenije u teorijskom pogledu od Bodlerove
ume simbola, a poetiko teite prebacuju u jednom pravcu koji je sva
kritika komentarisala i opet se ini kako u njemu nije sve pronala. U
pesmi sa programskim naslovom Dui vidi venu enu koja je blia
boanstvu nego njemu, ona je vie zakon sveta, nego zakon srca.160
Tamo gde treba rei najteu re simbolizma pojavljuje se vena ena,
to je signal prvog reda. Potrebna je posebna vrsta kako poetike
neosetljivosti, tako i predrasude prema figuraciji enskog bia da se
ogranii, ili osujeti istraivanje koje se ovde samo po sebi namee. ak
bi se moglo postaviti pitanje o enskosti simbolizma ili o metaforama
stapanja i objedinjavanja kao eminentnim naznakama enskog pisma.
Poetika ideologija sjedinjenosti je unutranja strana enskog pisma,
poetika ideologija razlike odreuje spoljanju.
Da li je Duieva vena ena dovedena u razmere Geteovog
izraza, ni ovde ne treba preterivati, ali on nije odreena frivolnom
ljubavlju. Ono veno u njoj i ono ensko koje toj venosti daje smisao
su ontologizovani, objedinjeni u postojanju. Objedinjene su njena
telesnost i snage postojanja u izvanmoralnom smislu. Ona ljubi kao
159 Jovan Dui: Pesme, nav. delo, str. 139.
160 Isto, 129.

149

De/konstitucija

takva, ontiki, pa je svejedno da li ljubi nekog drugog ili pesnika


u fukoovskoj istoriji seksualnosti to je diskurs posle imoralizma. To
je stanje dublje prirodnosti, ona ljubi nevino i kao cvet to cveta.
Ontologija ini da je ona simvol vei nego bol ljudski. To u emu je
simvol u tome je zakon sveta blizak samom boanstvu. Sva poetika
sredstva neophodna da se postigne simbolistika transcendencija jo
nisu dostupna, nekmoli opori preokret nedostini bez Malarmeovog
Igitura i aposluta Knjige, ali je tu ipak ona potrebna optost simvola.
Elementi simbolisitke poetike izgraeni su, dakle, od 1902. do
1908. i nadalje se moe istraivati polje njihvih transformacija, ali i
ogranienja. Knjievnoistorijska potraga za simbolizmom mogla bi se
nastaviti jo intenzivnijim itanjem dela i tumaenjem stihova. Ali to
ne bi promenilo odgovore na vie puta postavljano pitanje o tome gde
je koren srpskog modernog pesnitva. Da li na njega upuuje knjievni
ivot koji se razvijao preko vojislavizma, ili ipak treba poverovati jakom modernistikom senzibilitetu koji je i pre,161 a naroito posle
Prvog svetskog rata isticao Kostieve disharmonije? Na to pitanje
zapravo i ne mora da se da konaan odgovor, naroito ne iskljuiv i
jednoznaan. Obe perspektive su u neemu tane, a tano bi bilo
i rei kako se u tzv. drugoj moderni Disa i Pandurovia takoe vidi
prelom.162 Knjievnoistorijski kapacitet ovog drugog talasa ponajvie
zavisi od Disovih Utopljenih dua za koje je Skerli u svom uvenom
kritiarskom pamfletu odmah rekao da su programska knjiga nae
nove umetnosti koja odreuje Modernu, to rekli Hrvati, to je hipermodernizam u naoj poeziji, to je poslednja re knjievnosti.163
161 Vidi Milivoj Nenin: Svetislav Stefanovi pretea modernizma, Akadem-

ska knjiga, Novi Sad, 2007;.

162 Vidi Ko je ,otac moderne, u Dragia Vitoevi: Srpsko pesnitvo I.

1901 1914 , nav. delo, str. 132-135.

163 Lani modernizam u srpskoj knjievnosti, u: Jovan Skerli: Pisci i

knjige V, nav. delo, str. 69. iz perspektive sigurnosti sa kojom Skerli


ve tada kae hipermodernizam tek postaje nejasno zato ne nastaviti korienje termina modernizam za periode srpske knjievnosti.
Skerlieva hiperbola hipermodernizam koja treba da pokae koliko
se daleko otilo, pokazuje stepen identifikacije modernizma u srpskoj

150

Umesto velike teorije

Uostalom, ak ni Duiev opus nije poetiki homogen, i kod njega


postoji ne samo prelaz izmeu prvog izdanja Pjesama iz 1901. i onog iz
1908, posredovan idejama simbolizma, ve i reorganizacija pesma posle
Prvog svetskog rata u Sabranim delima koja takoe prati poetiku istoriju modernog pesnitva. Iz nekih razloga nikako se ne eli da napie
kako Dui, iako u Plavim legendama nije nadmaio svoje vrhunce
u stihu, ipak on u isto vreme i na istom mestu, od 1903. godine u Srpskom knjievnom glasniku, nastoji da ispita i radikalnije modernistike
strategije. On se otiskivao ka razvijenom simbolizmu do ijih vrhunaca
je vie nego teko stii, ali zbog toga to se ne vidi kako bi se Dui
ravnao sa Valerijem i Rilkeom, njegovim savremenicima, ne znai da
se njegovo poetiko i umetniko napredovanje moe umanjiti. Napokon, umetnika vrednost ne zavisi od poetikog opredeljenja nego

knjievnosti. Od toga se ustuknulo u korist ovoga to rekli Hrvati, a


zapravo Nemci, iako se o takvim imitacijama Skerli izjasnio posebno
grubo. Kulturoloka predrasuda frankofonog Skerlia o matinoj kulturi Evrope u Parizu i njenom imitiranju, do granice majmunizma,
neverovatno dobar primer ne samo stare kontaktne filologije i teorije
uticaja koja je svojstvena Skerlievoj kritici, dovodi ovakav razvoj terminologije odmah do apsurda. Ako se i u tzv. srpskoj moderni ve govorilo
modernizam, onda je bolje izmeu njega i onoga to sledi posle Prvog
svetskog rata umetnuti samo kvalifikatore recimo rani modernizam i
razvijeni modernizam nego podizati nepremostive bedem. O smislu
traganja za kontinuitetima svedoi ak i u ovako razjarenom Skerlievom
nastupu sud Vladislav Petkovi, to je Laza Kosti koji je, zadocnivi
za itava pola veka, zalutao u Beograd. (Isto, str. 83.) Iako peorativno
intonirano, povezivanje Disa, Pandurovia i Svetislava Stefanovia, koji
je jedini bio eksplicitni i nepokolebljivi kostievac u to vreme, sa Lazom
Kostiem govori kako je i pre ekspresionista bilo mogue videti da je
Laza Kosti bio takmac Vojislavu Iliu u razvoju srpskog modernizma.
Poezija, to je zdravlje koje Skerli vidi u kontinuitetu sa Njegoem,
Zmajem, Jakiem i Vojislavom Iliem. Ali je zdrav, a i jo vie
modernistiki, i kontinuitet sa Sterijom, Koderom i Lazom Kostiem.
tavie i u njemu postoje polet i duhovni i duevni idelalizam u poeziji,
do ega je Skerliu toliko stalo, samo je poetiki drugaiji pa ga Skerli
ne primeuje iako se iz ovog drugog poetikog toka srpske knjievnosti
mono izlio modernizam, a ne tek jedna njegova kap. (Isto, str. 85.)

151

De/konstitucija

od umetnikih dostignua, od poetikog sistema zavisi samo oblik i


knjievnoistorijski ukus umetnikih vrednosti. Bolje je, napokon,
biti umetniki ubedljiv parnaso-simbolista nego neubedljiv i samo
programski simbolista. Ali ako bi se postupilo po knjievnoj potebi sa
kojom je u Iliu otkriven, ili u njegove poslednje pesme dograen put
u simbolizam a la Bodler i Verlen, onda bi pravi zadatak, koliko god
nemogu, od Duia nadalje bilo otkrivanje simbolista s poetka dvadesetog veka. Umesto toga dovoljno je jo jednom razmotriti Duieve
pesme u prozi i zapitati se, uprkos sporu ekspresionista sa njim, da li je
taj spor u svakom pogledu opravdan. I da li su Plave legende otvarale
jo jednu ravan poetike komunikacije koje je Dui zapravo bio svestan, ali iz drugih razloga nije insistirao na njoj, ve je tek organizacijom
svog celokupnog pesnikog opusa i to stavio do znanja.164 Nije nimalo
sluajno to je on Sabrana dela zavrio njima i napor da se to prikrije
stavljanjem Lirike iz 1943. posle njih, zapravo je vrhunski poetiki falsifikat. Tu nije re o poslednjoj volji pesnikovoj, nego o razumevanju
pesnitva i istorijske poetike koja nije hrnografom odmerena.
164 Poslednji trenutak da se prevlada sva dubina jednog nerazumevan-

ja bio je onaj neverovatni susret u Lisabonu kada Dui u svojoj


veleposlanikoj oholosti nije umeo Crnjanskom da kae Libua i povede mlaeg i siromanog pesnika sa sobom u Ameriku. Kakav bi to
trenutak bio, podrazumevajui da bi trvenja poela jo na brodu, i da
bi brod sa takvim teretom moda privukao torpedo to je jo od susreta
sa Disom ostao da luta Sredozemljem, zarobljen u unutranjem moru
iako mu je potrebna irina svetskih okeana. Tu bi se Disova boemska
tuga, Duieva moderna samoa i asocijalnost Crnjanskog sreli u ukletosti koje u srpskoj knjievnosti nije moglo da bude, jer za nju nije bilo
dovoljno duhovnoistorijskog prostora. U tom susretu bez razreenja na
gubitku je Dui koji odlazi u Ameriku a da njegova poezija u prozi
nije ni naknadno predstavljena pred razvijeni modernizam. Taj zadatak
nije mogao da ispuni Bogdan Popovi. Na gubitku je i Crnjanski koji bi
drugaije itao Vitmena. Na dobitku je samo srpska knjievnost kojoj
e dva razliita oajanja doneti Duievu Liriku, romane Crnjanskog i
Lament bez kojeg se srpsko pesnito ne bi umelo da opsrosti od velike
modernistike epohe koja ostaje za njim. Omladina modernistika je u
njemu dobila spomenik ravan spomenu na Omladinu srpsku koji Kosti
nije napisao.

152

Umesto velike teorije

Pitanje kontinuiteta koji se ovde uspostavlja unutar modernizma


nije manje uzbudljivo od slika knjievnoistorijskih preloma koje je
ultramodernistiki i avangardistiki senzibilitet uzdigao do najvieg
knjievnog zakona. On nije netaan, nego ne odreuje jedinu zakonitost knjievne istorije, a ni najvaniju. Razumevanje poetikih
tokova zahteva da se tumaenje srpske knjievnosti odvoji od diktata
knjievnog ivota i stavova savremenika, to teko uspeva. Sve bi se
to promenilo kada bi se o srpskoj knjievnosti pisalo bez obzira na
legende koje se oko nje ispredaju. Ukoliko se sve ustanovljava jedino
s obzirom na ono to pie u tekstovima, poetika istorija postaje uzbudljiva kao metafiziki triler.
Treba, dakle, da se preispita sama ideja prekida izmeu ranog modernizma u kojem najvaniju poetiku ulogu ima pribliavanje i dostizanje simbolizma i razvijenog modernizma posle Prvog svetskog rata u
kojem tu ulogu imaju ekspresionizam i avangarda shvaena kao najvii
stepen radikalizacije koji vodi do granice samoukidanja umetnosti.165
Nema nekog posebnog razloga da se razvoj srpskog pesnitva i ocene
o ranom modernizmu donose iz perspektive razvijenog modernizma
ili avangarde, bez obzira na polemiki odnos izmeu njih.166 Obuzet
istraivanjem poetikog oinstva, ili uivljen u knjievni ivot onoga
vremena, tuma se izlae opasnosti da u samom sreditu knjievnih
dogaaja ne vidi sve ono to se tu zaista odigrava. Velika je predrasuda
da se margina uvek nalazi daleko od centra i da je marginalizovano
samo ono to je udaljeno iz sredita. Jednako je toliko vano i ono to
je u samom sreditu ostalo nevidljivo, ili je brzo i lako zaboravljeno.
Najvei marginalac ranog modernizma bio je Laza Kosti, u to vreme
potcenjen i gotovo zaboravljen. Takav poloaj Laze Kostia i njegovog
dela, predmet su marginokritike koja nije zamiljena da bi se mehaniki
165 Dakle jako se precenjuje znaaj avangarde, ije se dostignue u stvari

svodi na jednostranost i radikaliziranje sve do destrukcije, kao idelimino


i do politiziranja simbolistikoh umetnikih postupaka. Ralf Diter
Kluge: Simbolizam i avangarda u knjievnopovesnom procesu, u
SRSPKI SIMBOLIZAM. Tipoloka prouavanja, nav. delo, str. 182.

166 Uvod. Ka prevladavanju polemike pozicije, u Jovan Deli: O poeziji

i poetici srpske moderne, Zavod za udbenike Beograd, 2008, str. 7-22.

153

De/konstitucija

sagleda ta je na periferiji, poput one koju tako brutalno opisuje Skerli,


ve ta je u samom sreditu knjievnosti, tu pod najjaim svetlima reflektora, marginalizovano.167 U ranom modernizmu su ostala po strani
dva poetika dogaaja prvog reda: razvoj slobodnog stiha i onaj oblik
dikursne prakse koji je na granici poezije i proze. Jo je manje uoen
onaj oblik pisanja u kojem se moe pojaviti i filozofska refleksija, anr
misli, a on isto tako ima znaaja za srpski modernizam. Rubne pojave
nemaju, niti su imale, jau italaku podrku, otuda njihov opstanak u
polju prouavanja zavisi od poetikog i metodolokog stava tumaa.
Ukoliko on ide za savremenicima ili za okom italakog ukusa, itavo
ovo polje ostaje daleko i neistraeno. Sa druge strane, bez obzira na
sve zakone istorijske poetike koja ograniava delovanje vrednosnih
filtera, ipak je jasno da e se svako radije baviti remek-delima nego
poetikim zakonitostima koje nisu dale najvrednije rezultate. ta vredi
to je poetiki izvanredno imati slobodni stih i pesme u prozi jo u
ranom modernizmu ili ak i pre njega, ukoliko sa tog poetikog izvorita
nije potekla neka nezaobilazna estetska tvorevina? Ili ipak jeste, ali se
nedovoljno uoava? Potrebno je temeljno prouavanje ovih skrajnutih
tokova srpske knjienosti kako bi se otkrile, ukoliko ih ima, vrednosti
koje lee pod naslagama zaborava.
U vreme ranog modernizma u samom sreditu knjievnog procesa nalazio se Dui kojem ak i Skerli dok prigovara podie budui
spomenik, jo vie to ini Bogdan Popovi koji u njemu vidi ostvarenje
sopstvenih estetikih opredeljenja. Ipak, ta ukoliko se postavi radikalno pitanje ne samo o marginalizacijskom uinku Bogdana Popovia,
nego o marginalizovanju nekih vrednih uvida samog Popovia? Moe
167 Svetislav Stefanovi i Danica Markovi, na primer, koji su odista u

dvadesetom veku marginalizovani, imali su vrlo dobru recepciju kada


su se pojavili u srpskoj knjievnosti. Stefanovi je imao i dinamian
knjievni ivot, a Danica Markovi posle jednog dueg odsustva 1928.
i 1930. uz nova izdanja pesnikih knjiga bila i nagraena priznanjem
Akademije. To ne brie utisak kao su do kraja veka ostali namargini
srpske knjievnsti, ali pokazuje da marginalizacija nije jednostavan i
predvidljiv proces. to je, naravno, jasno im psmislimo kako su kroz
njega proli Rastko Petrovi i Crnjanski.

154

Umesto velike teorije

se pomisliti da je re opet o Disu kojeg u Popovievoj uvenoj Antologiji novije srpske lirike nema, ili moda o Dimitriju Mitrinoviu
i Anici Savi, iji izostanak nije izazvao takvu reakciju zbog njihove
mnogo manje popularnosti. Moe se misliti i o drugaijem izboru dela
pesnika koji su dobili svoje mesto u njegovoj Antologiji, to je zadatak
koji je mnogo puta preduzet tokom dvadesetog veka, ali sa uglavnom
nedovoljnim rezultatima.
Marginalizacija Bogdana Popovia, meutim, ne odigrava se
u periodu izmeu dva rata kada njegovi pogledi na knjievnost ne
prate ni ekspresionistiku poetiku, nekmoli radikalne, avangardistike
strategije. Iako je optuivan, osuivan i parodiran, Bogdan Popovi je
sve vreme u samoj ii knjievnog ivota kao stalni u svuda prisutni
sagovornik i oponent. Kanon srpskog pesnitva koji je nainio svojom uvenom Antologijom zapravo je spomenik onog ukusa koji se
sve vreme nalazi na udaru. Biti na udaru, biti osporavan, to ne zani
marginalizaciju, mada moe biti uvod u nju.
Ipak, opte uvaavanje, apsolutnu dominaciju i marginu nekada
deli samo jedan knjievnoistorijski korak koji se moe nainiti iz vrlo
razliitih pobuda, a nekada se usred uspeha ve krije poraz, ak je i
obrnuto mogue. Moglo bi se rei da je uprkos svome knjievnom i
drutvenom uticaju, uprkos neverovatnom prijemu na koji je Antologija novije srpske lirike naila, njen najbolji poetiki uvid ostajao na margini, izvan daljeg knjievnoistorijskog posredovanja. Uloga Bogdana
Popovia vidi se u konsolidaciji i nainu predstavljanja poezije jednog
doba, u njenom pretvaranju u preglednu estetiku celinu. Pri tome se
manje vide i prvi i trei deo antologije u kojima ima najvie lakuna.
Najdrastinija u prvom delu je nastala odabirom samo dve Kostieve
pesme, i to tako to su uzete iz Maksima Crnojevia! Blistav trenutak, meutim, dolazi na kraju prvog dela na koji je Popovi postavio
Kostiev Spomen na Ruvarca. Takav zavretak Prvog doba novije
srpske lirike poiva na odlinom poetikom uvidu. Iako je izostavio i
Santa Maria delle Salute i druge antologijske Kostieve pesme, ovakav postupak ipak je sauvao poetiku ozbiljnost njegove antologije.
Dobar raspored pesama jaka je kompenzacija za slab, dogmatian i
neverodostojan izbor.

155

De/konstitucija

Ve bi se ovde moglo postaviti vrlo dalekoseno pitanje odnosa poetike i estetike, odnosno ukusa na kojem je utemeljen izbor. Bez obzira
na estetike naela, ukoliko se ne odabiraju najbolje pesme, ve se one
esto previaju, onda je to pogrena estetika osnova. Popovi je ipak
bio na glasu kao esteta koji ima vrlo vrste kriterijume, ali ukoliko ne
primeuje pesme kakve su Kostieve, moda je to nagovetaj neeg
vie od tekih posledica dogmatizma i nedovoljne fleksibilnosti kada
je re o nedostacima za koje je smatrao da onemoguavaju pesmu da
bude cela lepa. Moda su, sasvim suprotno oekivanjima od jednog prononsiranog estete, njegovi poetiki uvidi i opte raumevanje
knjievne istorije pouzdaniji od ukusa i preterano dosledne primene
estetikih kriterijuma. Oblikovanje celina, ukoliko je to tano, bilo
bi, dakle, uverljivije nego izbor pojedinanih pesama. U izboru se
Popovi moda nije vodio ukusu kao genuinoj estetskoj reakciji, nego
itanjem koje se dri formalnih estetikih prerogativa. Stoga se potcenjuje znaaj njegovog poetikog uvida i podele srpskog pesnitva.
Od ponora nerazumevanja do izvrsnog poetikog uvida bio je dovoljan samo jedan, ali pravi, korak. Popovieva doktrina da pesma mora
biti ne samo lepa nego da mora biti cela lepa tako je postavljena da je
neminovno uzimala prevelik danak. Popoviev konzervativizam uvod je
u doslednost koja samu sebe dovodi u pitanje, dok je mesto Spomena na
Ruvarca u Antologiji znak antologiarskog umea prvog reda. Ipak, ovaj
potez Popoviev, u kojem ima prave kritike snage, pa ga kao i jo neke
treba smatrati autentinim tumaenjem knjievnosti, nije obojio ni celinu
njegove Antologije, niti je opredelio razumevanje njene knjievnoistorijske
dvostrukosti. Poetiko saznanje nije se dovoljno odrazilo na estetike
principe, ali Popovievu Antologiju treba poetiki razmotriti.
Bogdan Popovi, za kojeg se smatra da je primer doslednosti, zapravo je najee imao dva opta principa, a ne samo jedan, estetiki.
Nije on birao drei se samo svoja uvena tri naela, da je pesma jasna, da ima jako oseanje i da je lepa, ali cela lepa, dakle bez
nedostataka kakve bi bile progoretine i druga teka oteenja. U
isti mah imao je iroko postavljena knjievnoistorijska naela i ideju
da prati tokove srpske knjievnosti. Popovieva Antologija, meutim,
ne uzima se toliko po razumevanju celina koje predstavlja, ve po

156

Umesto velike teorije

svome sredinjem delu u kojem je ono to Popovi zapravo najvie


ceni i emu je ceo projekat posveen. Prvi i trei deo antologije su
bezmalo u poloaju predgovora i pogovora onome to je najbitnije u
Popovievom vienju knjievnosti, a to je zapravo luk od Duievog
vojislavizma do Duievih pesama u prozi. To je jak gest, da se Vojislav
Ili pomeri iza Duia (Rakia, antia i Milete Jakia), ali on je u
duhu Popovieve antologije utoliko to unutar svoja tri dela ona nema
hronoloki raspored, ve programski karakter. Popovi daje pregled
predmeta pevanja tako to poe od poetikog stava i ide redom od sveta preko subjekta i njegove oseajnosti do drutva, socijalne zapitanosti
i rodoljubive intonacije, te metafizike zapitanosti. Takav raspored ne
moe se u potpunosti pratiti, pa na njemu i ne treba insistirati, ali on
ima i poetiki cilj, da pokae poetike tokove i rezultate epohe. Otuda
su na kraju Duieve pesme u prozi i Jakieva Golgota u kojoj deseterac sa ritmikim presecima polustihom gotovo da ilustruje najvei
raspon dileme o razvoju stiha na kojoj se nalazi drugo doba, raspon
izmeu takvog vezanog stiha i prozaizacije.
Svoje vienje knjievnosti Popovi je odredio i na drugim mestima, u svom pristupnom predavanju iz 1894. koje se nekada uzima
za neku vrstu knjievnog programa, a najvie u tekstovima o stranim
knjievnicima. Kada je re o odnosu uvaavanja, onda se svakako izdvaja tekst o Herediji koji je opisni pesnik, uen i ,besprekoran pesnik,
veliki virtuoz u stihu i to u najboljem smislu rei.168 Popoviev raskorak sa knjievnou druge polovine devetnaestog veka najbolje se
vidi u komentarima Vitmena i Malarmea. U prvom sluaju on prenosi
Svinbernove misli, meu kojima je ak naklonost prema Vitmenu dobila
i medicinski termin vitmanija koja izaziva bolest i pomamljenu glupost. Popovi je na strani kultivisane aristokratske poezije i pogleda na
knjievnost Svinberna, protiv je plebejske mnogoreivosti i slobode
govora Vitmena.169 Ali to je jo vrlo blaga ocena spram Popovievog
168 Hose-Marija de Heredija, Bogdan Popovi: Ogledi o stranim piscima,

SABRANA DELA, prir. Predrag Palasvestra, Zavod za udebenike i nastavna sredstva, Beograd, 2001, str. 247. Nije beznaajno ni to da je ovo
dopunjeni tekst predavanja odranog kraljeviu oru Karaoreviu.

169 Volt Vitman i Svinbern, isto, str. 285.

157

De/konstitucija

neto docnijeg suda o Malarmeu i simbolizmu. Stefan Malarme je


ovek srednjeg dara, bez prave pameti, bez pravog znanja ija je poezija, sa koje se skida pozlata, preko Berlina, Bea i Pete sa tri decenije
zakanjenja pristigla do Jugoslavije.170 Takav ukus u savremenoj poeziji
nije mogao biti osnova za bolja estetika reenja, bez obzira na opravdanu dilemu da li su srpski pesnici koji su pratili ovakav razvoj savremene
poezije, od Bodlera do Malarmea i Valerija, ili od Vitmena do Stivensa
i Eliota, naroito u prvim decenijama dvadesetog veka, odista davali
rezultate samerljive razvoju simbolizma i slobodnog stiha.
Popovi je na strani prolosti, oko toga nema dileme, a ne na strani
ukusa koji e odrediti poeziju dvadesetog veka. Otuda ne samo to
ne vredi predugo zastajati nad oiglednim porazima jednog izbora
u kojem nema Disa i Bojia, a valjda se radovati to i Pandurovi
nije tako proao i to je bilo mesta za Danicu Markovi. Tu su u antologiji po jedna pesma Boidara Nikolajevia, Mirka Korolije, Duana
Simia i jo poneka kojima se niti iri polje knjievnih vrednosti, niti
odreuju tokovi srpske knjievnosti, ali toga ima u svakoj antologiji
koja pre nego to je uspostavljena dovoljna distanca treba da predstavi
i knjievnost vremena u kojem nastaje. Ono to je, meutim, poetiki
moda ak i vanije od toga kako je iz Antologije izostavljen Dis jeste
Popoviev prelaz od Duievih pesama u prozi s kraja Drugog doba
do urinove programske pesme Pustite me kako ja hou na poetku
Treeg doba. To je isti onaj korak koji e Crnjanski obeleiti sa jedne
strane kritikujui Duievu i Rakievu versifikaciju i zalaui se za slobodni stih, a sa druge, u svojoj programskoj pesmi na poetku Lirike
Itake, inei otklon i od urina kao pesnika radikalnijeg poetikog
stava nego to ga imaju njegove malo nove pesme. Istorija srpske
knjievnosti koja e temeljno dovesti u sumnju Popovieve vrednosne
sudove, ali i usvojiti njegov stav prema Duiu i Rakiu,171 prati takvu
poetiku trajektoriju. Paradoks je da je konzervativni Popovi, koji
170 Stefan Malarme, simbolizam i drugi ,izmi, isto, str. 286.

171 Koji bi se moda i mogao sa stanovita istraivanja stiha, ali ne i celine

dela, preokrenuti. Vidi Leon Kojen: Antologija srpske lirike 1900-1914,


igoja tampa, Beograd, drugo izdanje 2010.

158

Umesto velike teorije

svakako nije bio na strani ovakvog razvoja i tome se u sopstvenom


izboru i drugim tekstovima suprotstavljao, ipak nalazi dovoljno vrline
da suprotno svojim eljama predstavi tokove knjievnosti u pravcu
razvoja modernizma. To je trenutak kada tuma savladava sopstvene
poglede na knjievnost u ime te knjievnosti.
Prvi potez vredan vrlo ozbiljnog razmiljanja, koji je izazvao mnoge
nedoumice a koji zbog autocenzure u jednoj kulturi nikada nije izgovoren do kraja, jeste smetanje Rakia i Duia u epohu koja poinje u
devetnaestom veku, to zapravo znai da je ta epoha nastavila da traje
u njima, to je tano. Srpsko pesnitvo jo uvek je imalo da reava
poetika pitanja devetnaestog veka, a dvadeseti je uveliko odmicao. To
je teko rei u jednoj patetinoj slici kulture u kojoj su nai pesnci bolji
ili ravni Bodleru i Verlenu, makar i poneku deceniju ili pola veka kasnije. Da je bilo mogue, ve bi se poseglo i za tim da se u njima otkrije
i sve ono to dolazi posle. S jedne strane postromantiarsko trajanje,
sa druge zapravo duboko odsustvo razvijenog simbolizma, postavili su
zamku za tumae koji i kada uspevaju da nau korene simbolistikih
transformacija, protosimbolistike poetike mehanizme, treba u njima
da vide i sve ono ega u srpskoj poeziji druge polovine devetnaestog
veka nije bilo. Iz takvog izazova nastala su neka blistava tumaenja
stiha, ali i jedan pogrean knjievnoistorijski utisak. Da je on plod
posthermenutike slobode tumaenja u kojem se ponekad na utrb istoriografske proverljivosti i po cenu naputanja onoga to je pouzdano
i proverljvo traga za boljim saznanjima, tumai srpske knjievnosti
pobunili bi se mnogo vie nego francuski tradicionalisti protiv Barta
koji u Rasinovom oveku vidi i ono to taj ovek u Rasinovom vremenu
nije mogao da sadri. Ali kada je ovakav razvoj tumaenja motivisan
potrebama ureivanja i popunjavanja knjievne istorije, iako se taj
proces zasniva na istom principu obrazovanja interpretativnih vikova,
onda on ne izaziva nikakvo podozrenje ve je usvojen sa najveim
odobravanjem. Dok se i nad istoriju knjievnosti ne nadvije kakva
krljava grana, sasvim je dobro usvojiti naelo da je tamo gde intepretativni viak radi u korist stiha i bogatstva jedne knjievnosti dobit od
takvog tumaenja vea od njegove nedokazivosti. Ali u tim trenucima,
kako se ne bi ukinuo svaki hermeneutiki i poetiki red, potrebno je

159

De/konstitucija

jo jedno jednako vano naelo. Ono je vezano za polaganje rauna o


sopstvenim razlozima i za otvarnje takvog procesa provere zakljuaka
koji podrazumeva istu hemeneutiku strast u samo/osporavanju kakva je uloena i u interpretativnu nadogradnju. Konstitucija knjievne
istorije, poetikih uvida i vrednosnih saznanja je uvek istovremena
dekonstitucija drugih i drugaijih rezultata tog istog procesa. Tek kada
je otvoreno dvostruk, dakle ne razdeljen na dva nezavisna procesa, ve
istovremen, de/konstitucionalan, taj proces moe da vodi korak dalje
od metodolokih aporija u kojima je zavrio dvadeseti vek.
Razvoj srpskog pesnitva, drugim reima, mogao je biti idui od
Duievih pesama u prozi do urinove poetike objave i dalje mnogo
radikalnije modernistiki. Nije teko pogoditi zao to nije bio sluaj,
u emu Bogdan Popovi igra znaajnu, svakako koeu ulogu. Takav
razvoj srpske knjievnosti nije nailazio na odobravanje jedne tradicionalnije estetike koja je htela da bude mera modernosti knjievnosti
u dvadesetom veku, a zapravo je bila duboko u knjievnoistorijskoj
prolosti. To nije vrednosni sud, jer pesme u prozi nisu bile najbolja ni Duieva pesnika ostvarenja, nekmoli da je irinov stih bio
umetniki superioran koliko je poetiki dragocen. enja koja bi htela
da pokae kako smo odmah imali i sve to je od radikalnog ekpresionizma u Nemakoj do dadaizma ve bilo spremno, dovela bi do
novog iskrivljenja u razumevanju knjievnistorijskog procesa. Posle
Prvog svetskog rata od srpske knjievnosti se oekuje da bude avangardna iako Crnjanski doslovce, tako da ga svako ko hoe moe da
razume, pravi razliku: on peva malo nove pesme, a ne kao urin i
Krlea. Ne moe biti oigledniji znak zato to nije avangardizam koji
nikada nije malo nov. sasvim suprotno od toga, avangarda poinje
tek onog trenutka kada hoe da bude mnogo, najvie nova. U srpskoj knjievnost treba pronai knjievnoistorijske epohe, pravce i
pesnike kole, tako da se odredi jedan mnogo iri poetiki postor
modernizma i u njemu dovoljno prostora za sve nijanse i detalje u
kojima e se od ranog ekspresionizma do sumatraizma istraivati jedan repertoar poetikih mogunosti, a od dadaizma i zenitizma do
ideoloke avangarde pokreta socijalne literature, drugi. Crnjanski i
Rastko Perovi ograniavaju horizonte avangarde, a kada u njih treba

160

Umesto velike teorije

da stranu i Andri i Dragia Vasi, onda se cela slika previe krivi. U


prvom poetikom toku, zaetom ekspresionizmom, osnovno pitanje je
pitanje knjievne forme i postupka, u drugom, avangardnom, poloaja
knjievnosti i umetnosti u kulturi i drutvu. Prvi zavrava na granici
de-formacije, drugi na pragu drutvene akcije, a i jedan i drugi su deo
iroko shvaenog modernizma od kraja devetnaestog veka pa do druge
polovine dvadesetog. Neki od najvrednijih izazova simbolizma tada
e ponovo postati dominantan poetiki izazov.
Otkud toliki poetiki vitalizam simbolizma da se u istori
knievnosti vraa, obnavlja nakom mnogo radikalnijih poetikih zahvata? Ali ta ukoliko je ponor ne-postojanja otvoren onoga asa kada
se itav svet sabio unutar oveka, i to saznanje ostalo najdalekoseniji
susret sa nitavilom? Jer kada niega nema manje boli nego kada je
sve tu, a ni do ega se ne moe stii. Ta oseajnost simbolista, kako
se do najvee tajne postojanja u kojoj bi sve dolo na svoje mesto ne
moe stii, prava je kapija modernosti. Iza nje su svet realista i zanosi
romantiara, ispred nje slom forme i samoukidanje umetnosti, dva
teita modernistikog procesa.

161

**

O RODU BOJEM: DUI


Ima jedan zanimljiv trenutak kada, ekajui da se oslobodi sto u
nekom pariskom kafeu, Dui sa uzbuenjem i zanosom mladia, to
ve dugo nije bio, kae Milanu Kaaninu gledajte je. Ukazivao mi
je oima, pie Kaanin, na lepu enu za kojom se okretao, gledajte je,
neete je dvaput videti. I dodavao, oaloen: Eno je, ode! Posle dve
sekunde, ugledao bi drugu enu, i ne manje lepu, i govorio s jednakim
oduevljenjem: Gledajte, gledajte!172
Ovaj Kaaninov opis kao da u malome predstavlja jednu legendu o Duiu i njegovom uvenom odnosu prema enama, koji ima
itav raspon od donuanizma do potcenivanja i mizoginije. Da je
Kaanin svestan ove legendarizacije, najbolje pokazuje napomena da
je Duievu panju ve dve sekunde nakon to je jedna lepa ena
prola privukla druga. To perspektivno skraenje, jedno lepo preterivanje koje Kaanin dodaje dogaaju, govori vie od same anegdote.
I kao da je ne gledam, kae Kaanin, Dui je ponavljao: Milane!
Gledajte.173 Moglo bi se s nekom antopolokom samouverenou,
koja podsea na jednu tunu Lirovu mudrost, rei kako je sve u preterivanju. ak i stil, jer to kako se vrhunskom stilisti Kaaninu ovde
potkrade sintaksika nepreciznost da stavi neko i vika, znak je nekog
razgovornog stila zbog kojeg, u tom asu, kao da ste sa ovom dvojicom
pisaca i ljudi kulture.
Dok tako zajedno s njima stojimo pred pariskim kafeom, nije suvie
teko videti Kaaninovu pripovednu strategiju kojom oblikuje jednu
Duievu karakternu crtu, kao to u celom tekstu doarava i druge, od
172 Milan Kaanin: Susreti i pisma, Matica srpska, Novi Sad, 1974, str.93

94.

173 Isto, str. 94.

165

De/konstitucija

Duievog kolovanja i odnegovanog ukusa, do usamljenikih dana


u Beogradu izmeu dva svetska rata. Za razliku od tog razotkrivanja
velikog pisca, svako delo i svaka epoha poneto skrivaju, a ponekad je
u njima najtee videti ono to je sve vreme pred oima. Kao da neka
sila jaa od svake line sposobnosti spreava da se vidi neto to je
gotovo oigledno. Ako ostavimo po strani neke line razloge koje svaki
ovek moe imati, re je o cenzuri kolektiva, zaslepljenosti tradicijom,
okovanosti obiajnou, takvom nekom tekom mehanizmu kome je
i ime rogobatno. Ono to bi u drugaijim okolnostima, bez ovih pritisaka u drutvu i slojevima psihe, uvek i s lakoom bilo uoeno,
ponekad je najbolje skiveno dok je izloeno pogledu.174
U tumaenju knjievnosti sve izgleda vrlo jednostavno dok mislimo da itanje poezije poinje itanjem prvog stiha neke pesme. Ali ta
ukoliko osim hermeneutikog kruga da se celina shvata itanjem delova a delovi na osnovu razumevanja celine postoji i heremeneutiki
paradoks da je takvo, ve i u ovom opisu nimalo jednostavno itanje
zapravo nemogue. Osim hermejeutike perspektive da je svako sopstveno itanje istovremeno i itanje drugih, i da se od tog muklog
unutranjeg dijaloga moe stii i do jednog polja otvorenosti u kojem
ima vie prostora za posredovanje i ubedljivost, ima i drugih korekcija
uobiajenih predstava o tumaenju. Paradoks savremene posthermeneutike je da itanje, recimo, stvarno moe da pone tek onda kada je
neto ve proitano, bilo tako to je u polju kulture ve ustanovljena
epistema tog itanja, ili tako to smo u svom individualnom trudu
doli do one take relegitimizacije kada kao prvobitno itanje pred174 Po i Borhes su napisali antologijske prie o tome da se neto najbolje

skriva onda kada je ostavljeno da bude svima pred oima, i da je bolje


zatajeno ono to je kazano pa se ne veruje u to to je reeno, nego da je
naprosto preutano jer bi tada neko ve posumnjao. Re je, naravno, o
Poovom Ukradenom pismu i Borhesovoj Sveoptoj istoriji beaa. ak
Lakan je izgradio jedan od svojih najubedljivijih seminara na tumaenju
te Poove prie, iz kojeg se izrodila i uvena polemika sa akom Deridom. Borhes je, opet, nadahnuo Fukoa toliko da je pitanje moe li se iz
njegove arheologije izuzeti ono to je plod borhesovske fascinacije
Pjerom Menarom i Tlonom, ali je Derida u svom pohodu na um propustio da to uoi u polemici s njim.

166

O rodu bojem: Dui

stavljamo ono to je ve uveliko proitano, organizovano, orkestrirano. Kako bi izgledalo prouavanje knjievnosti i kulture u kojem
bi ostala iva avantura susreta sa delom, neizvesnost saznanja, koje
bi se sprovodilo dok jo nema horizonta objedinjenja i ostajalo izvan
takve, uvek naknadne, perspektive? Reading in progress, da kaemo po
uzoru na Dojsov naslov koji je, zapravo, obeleio knjievnost i njeno
prouavanje u drugoj polovni veka. I, kako se moe videti neto to je
nevidljivo? Jer sve to vidimo je, ipso facto, vidljivo, druga je stvar to
to nismo do tada uoili ili umeli da vidimo. Ali kako se vidi ono to
je stvarno nevidljivo, kakav je to uvid?
Paradoksi o skrivenosti oiglednog i nemogunosti itanja pre
nego to je proitano posebno su vidni u tumaenju dela Jovana
Duia. U Duiu postoji protivrenost koja nije samo njegova, ve je
znak za itavu epohu i sistem vrednosti u kulturi. To nije protivrenost
njegove karijere blistave uprkos usponima i padovima, i dosta turobne
slike privatnog ivota uprkos legendama o neodoljivosti, niti su to
protivrenosti izmeu uspeha njegovih knjievnih dela i njihovog odbacivanja ili potcenjivanja, kojih je doskora bilo. Postoji neki dublji i
tei raskol u kojem, kao na dnu ponora, sitnim slovima pie neto to
najvie vredi proitati i to se na drugim mestima ne objavljuje. Neto
za ta bi se reklo, da nije tako patetino iako je ve upotrebljeno u
ozbiljnim radovima o stvarima skrivenim od postanka sveta, upravo
to: da je skriveno gotovo od postanka sveta.
Gde, dakle, poinje itanje Duieve poezije? Na to pitanje ima vie
izuzetno sloenih odgovora. Istorijski, trebalo bi da poine itanjem
prvih stihova koje je petnaestogodinji Hercegovac napisao u Golubu
jo 1889. Malo kojeg tumaa, nekmoli itaoca, interesuje da prati genezu Duieve poezije od pesnikovih kolskih dana. Moda bi tako
moglo poeti neko posebno motivisano istraivanje, u pravom itanju
nije nuno, a ni potrebno ili naroito korisno, krenuti ab ovo, od prve
pesme jednog velikog pesnika.
italac eli da ita ono najbolje u emu se Dui prepoznaje upravo kao veliki pesnik. Zato nije dovoljo uzeti ni prvu zbirku pesama, naroito s obzirom na to da je odavno prelo u legendu kako se
Dui odrekao svojih ranih stihova. Kako je duhovito rekao jedan

167

De/konstitucija

drugi pesnik, prvi se duii u vodu bacaju. Ono to je od njih preostalo, pesnik je doraivao i tek nakon stroge provere zadrao u svom
opusu,175 pa se ne bi itala ni zbirka Pjesme iz 1901. godine, ve tek
Pesme iz 1908. Duieva poezija, meutim, ni tu jo nema zavrni lik.
Dui je u svoje pesme ulagao mnogo pesnikog truda i Duia, koji je
jedan od najveih srpskih pesnika, moramo da itamo iz perspektive
Sabranih dela iz 1929. godine. Pre nego to otvorimo prvu knjigu i
proitamo prvu pesmu, morali bismo da budemo filoloki upueni
u genezu sabranih dela, ne samo kroz tekstoloke napomene uz ovo
izdanje, ve u punom smislu rei treba imati ivu svest o tome kako
je Dui postao Dui. Pesnik ranog modernizma na kraju tree decenije, u vreme vrhunca razvijenog ili zrelog modernizma, oblikuje
svoj opus u raskolu dve poetike pozicije i knjievne samosvesti. Pravi
Dui, suprotno optem uverenju, nije pesnik tzv. moderne koji je jo
tri decenije ostao u srpskoj knjievnosti, u takvom vienju nekakav
knjievnoistorijski relikt, ve je to pisac u kojem se prelama odnos
dva perioda modernizma. U tome se on razlikuje od Rakia, ali ga to
pribliava paradoksalnoj poziciji Sime Pandurovia, od kojeg je, eto jo
jednog paradoksa, Dui sada po neemu moderniji. Jednom jo vie
paradoksalnom poetikom putanjom, meutim, Duieve poslednje
pesme objavljene su u knjizi Lirika 1943. pred smrt da se rukopisi ne
zagube. To ipak nije samo ukorieni sveanj stihova jer u Liriku Dui
nije ukljuio sve to se nalo nego samo ono to ide na tano odreeno
mesto u njegovom opusu. Te pozne pesme su ili odocneli vrhunac
jednog ranijeg doba ili neko novo stremljenje vremenog poete. Da li
Dui posle nekoliko decenija dovrava neto u svom opusu ili je na
pragu novog otkria? Da li se kree putanjom koja vodi s onu stranu
dotadanjeg njegovog opusa? Pitanje nije izmaklo tumaima, ali se na
njega ne moe lako odgovoriti. Kada se ono postavi, moda se poja175 Legenda koju je sam Dui stvorio ipak nije sasvim tana. On jeste

prihvatio Skerlievu kritiku, ona mu se, kao to smo videli, urezala u


poetiku svest, ali paljivo poreenje Pjesama iz 1901. i Pesama iz 1908,
pokazalo bi da rana poezije nije tako radikalno odbaena kao to se to
u prvi mah ini. Ono nevidljivo, osim toga, vezano je za superiornu
Matoevu kritiku. Vezano je i za Skerlievo utanje.

168

O rodu bojem: Dui

vljuju i sile koje autonomiju itanja i tumaenja knjievnosti dovode


u pitanje.
Dakle, iz knjige Pesme sunca, kojima se otvara nova celina
pesnikog opusa 1929. godine, proitaemo prvu pesmu ciklusa Senke po vodi Zalazak sunca. Pesma je dobro poznata i ima kapacitet
uvodne, pomalo i programske pesme. U Antologiji Bogdana Popovia
ima zapaeno mesto, a nalazi se i u lektiri. Iako ona nije neka lagana
i vesela pesma, ona je, dakle, vrlo dobro primljena pa ak ispunjava i
metodike kriterijume itanja u odreenom uzrastu. Svaki je pesnik
srean da ue u kole, i svaki mora da brine o tome kako ga itaju deca.
Metafizikim pesnicima nije svejedno da li su toliko razumljivi i laki
da se mogu ponuditi itaocima ija se poetika i druga kompetencija
tek gradi.
Problem itanja, kao to emo ukoro videti, otvaranjem prve knjige
i itanjem prve pesme ni iz daleka nee biti reen. Da se upoznamo
s pesnikovim delom, ipak emo proitati ovu pesmu. Najbolje da
to uinimo sasvim nepretenciozno, kolski, seminarski, bez velikih
teorija, da ustanovimo ta u njoj pie i kako je napisana, bez svih onih
odjeka koji do itaoca stiu i pre prvog stiha kao upozorenje i mnjenje
ta i kako itati.
Pesma poinje, predrasude jedna drugu ipak mono podravaju,
upravo onako kako bi se na osnovu ak i skromnog poznavanja istorije
knjievnosti oekivalo.
Jo bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od veenjeg ara;176
Reklo bi se odmah da je sve na svome mestu, tako poinje deskriptivna poezija u uvenom simetrinom dvanestercu. Poznavalac istorije
knjievnosti znae da je to stih koji je Dui doveo do savrenstva, lako
176 Jovan Dui: Pesme, SABRANA DELA JOVANA DUIA, prir. Mea

Selimovi, pregledao i dopunio . Stojkovi, BIGZ, Beograd, 1989,


str. 23. Svi navodi dati su prema ovom izdanju. Neto drugaijom metodologijom prireeno je izdanje Jovan Dui: Pesme. DELA JOVANA
DUIA, prir. Rajko Petrov Nogo, Rad, Beograd, 2000.

169

De/konstitucija

e uoiti i vojislavizam ranog Duia, i u slici i u versifikaciji. Moglo bi


se tvrditi da je to mogao da napie i sam Vojislav, to nije manji kompliment Duiu nego to je i pohvala Vojislavu Iliu. Ali i to je znak
da je itanje uvek proitano da nije ve itan Vojislav, i vojislavizam,
ne bi se ovako itao ni Dui. Meutim, Dui je ovakvim poetkom
svoga pesnitva odbacio jedan drugi svoj poetak, koji je Bogdan
Popovi, kao to smo rekli, uinio programskim znakom sopstvenog
razumevanja celokupne novije srpske lirike, jer se na tom mestu,
uvodnom, 1901. nalazila starinska invokacija muze koja poinje sa
Hajdmo, o Muzo!. Tu se Dui pitao uz protisimbolistiki um
nejasni kad duhu odgovora nije Gdje je poetak? Gdje je udna
meta?, da bi zakljuio U neprovidnim maglama se krije.177 Valja,
kae pesnik gledajui brodolome koji su zadesili one to trae u dubini, stei mir spokojno bacajui pogled po povrju. Zovi se ljubav i
pevaj bezbrino mladost jer je u jednom srcu ceo svemir, u jednoj suzi
ceo ivot. Zato Ne pitaj nikad: zvuke naih dana, i Budi ko ptica sa
sjevernih mora koja, larpurlartistiki svoju pesmu peva do smrti bez
obzira da li ju je iko uo. Izmeu ovih nagovetaja zvune poetike,
stare simbolike ptice i ideologije umetnosti koja je sama sebi svrha i
u pustinji, ovaj put ledenoj, sveta, Dui je postavio program svoga
pesnitva koji je Popovi usvojio i zadrao tokom narednih etvrt veka
njegove Antologije, ali ga je sam Dui napustio. Popovi je ostao veran
ranom modernizmu, Dui moda i nije, ili nije sasvim.
Novi Duiev poetak u asu kada je ekspresionistika bura prelazila u novu fazu radikalizma avangarde, na kraju tree decenije XX
veka, mogao bi da itaoca navede da se zamisli nad poetikom naslova,
koji imaju znaajnu ulogu u Duievom pesnitvu.178 Pesme sunca po
svome naslovu nisu pesme upune suncu, nego pesme koje pripadaju
samome suncu. Istoriara knjievnosti to podsea na orfike korene
antike lirike koji su takoe u vezi sa kultom sunca. Duieve pesme
177 Prilog 2. Pesme iz Antologije B. Popovia, isto, str. 386. Jovan Dui:

Pjesme iz 1901, Svet knjige, Beograd, 2008, str. 7.

178 Vidi poglavlje Poetika naslova u Aleksandar Petrov: Kanon. Srpski

pesnici XX veka, Slubeni glasnik, Beograd, 2008, str. 54. i dalje.

170

O rodu bojem: Dui

sunca, meutim, poinju zalaskom, dakle s kraja sunanog dana, to je


ve neka vrsta poremeaja prirodnog redosleda i moda naznaka simbolike kraja. Teko je odmah pomisliti kako je drama zalaska trenutak
susreta deskriptivne poezije, koja mora biti na videlu, i poezije tame,
koja poiva na mranim uvidima, dovoljno je videti promenu programskog poetka i dozvoliti da suton otvara neke drugaije pesnike
predele.
Senke koje se ire po vodi179 plod su sunevog zalaska, ali njihova
asocijativna vrednost je mnogo vea. Ne mora se ii tako daleko da se
one vide kao neki daleki, izokrenuti pesniki odjek duha koji lebdi nad
vodama u vreme Geneze. Za takvo povezivanje nema previe razloga,
ali u optem opadanju i gubljenju moda je upravo najvei gubitak taj
da se u jednom mitizovanom prizoru izgubilo oseanje prisustva duha.
Krvava reka, podmukli poar, crne ume kao da se opisuje poprite
ako ne ba mitske, a onda makar antike bitke.
Taj patos na poetku druge strofe pesnik s lakoom preokree u
opet jedno vee... .Vee o kojem je re, ako je po tome suditi, nije ni
po emu bitno. Dok ga opisuje, zalazak je impresivan, a epitet bakreno
moda moe nezavisno od osnovnog konteksta da pokrene niz asocijacija koje upuuju na mitologiju bronzanog doba, korene evropske
knjievnosti i da podseti kako se od starih Grka do klasicizma grade
ovakve slike. Tu je, ili je mogla biti, naravno, i mitska predstava o nebeskoj koiji koja u smiraj dana odlazi u drugi svet ostavljajui za sobom
mrak do jutarnjeg raanja. Umesto nje pokrenut je drugaiji mitski
plan sa dva gigantska Sfinksa koji straare. Posle gotovo nepesnikog
opet, nita nije neobino. Personfikacije glasa i prodiranja i drugi
snani pesniki efekti stvaraju jak kontrast cveu koje spava nad ta179 U svojoj neprevazienoj kritici ranog Duia Mato je resko srenuo

panju na to kako je u tim stihovima pesniki subjekt ili u nekoj magli,


noi, zimi kada predeli postaju slini i bezbojni, ili pored neke vode
koja jako retko dobija couleur locale, napokon u pompeznom enterijeru
koji je, ak i kada se u njega unese krevet od kedra, siromaan. Antun
Gustav Mato: Jovan Dui, u O JOVANU DUIU 19001989, prir.
. Stojkovi, SABRANA DELA JOVANA DUIA, nav. delo, str. 31. i
dalje.

171

De/konstitucija

lasom. S jedne strane, drama u prirodi, s druge, spokoj, zapravo se


nita naroito ne deava, sve je to izotrena i vrlo nadahnuta pesnika
projekcija. Tako nam je doarna da nas ni poloaj vodenog cvea
koje spava nad talasom ne uznemirava. Osim posledica stilizacije
i pesnikog umea, u samom svetu koji pesma oblikuje nita se tako
vano (jo) ne dogaa. Drugim reima, sve je u opisu a ne u samoj
prirodi opisanoga.
italac poezije nikada ne sme da bude sasvim spokojan. Taman
se moglo zakljuiti kako je ovo jedna deskriptivna pesma o zalasku
sunca u kojoj vredi jo samo odrediti razmere simbolizacije i poetiki
okvir, kad se karakter ove uvodne pesme iz osnova menja. U takvom
timungu objavljuje se pesniki subjekt i on, to je zakon bolje
pesnike kompozicije, odmah govori o svom utisku. I meni se ini,
veli on, kako u nekoj mitizovanoj daljini, negde daleko, preko tri
mora, postoji neto drugo. Tu poinje da se raa sasvim drugaija
pesnika intriga. Ona preuzima ulogu koju su imali dramatinost opisa i kontrast. Ovo daleko mesto, uzgred budi reeno, moda moe i da
se konkretizuje ukoliko pomislimo gde jo, osim u mitskim predelima,
postoje tri mora. Moda negde gde se u Mediteranu spajaju Jadransko,
Jonsko i Tirensko more? Od uslovne geografije vanije je odreenje da
je mesto u blistavoj senci smaragdovih gora. Senka pojaava konzistenciju ciklusa, uvruje poloaj uvodne pesme, a zagonetne gore
otvaraju smaragdima prostor bajke. Mogu biti neka vrsta metafore za
krunu sa smaragdnim ukrasima, ili znak za bajkovitost sveta zlatnih
jabuka, smaragda na dnu vilajeta i slinih uda kojih ima u bajkama.
U bajkolikom predelu pojavljuje se jedno zagonetno bie bledo,
kao enja. U tom savrenom poreenju bledilo stoji u kontrastu sa
svim onim bojama iz prve strofe. U enji nikada nema onoga za ime
se ezne, odsustvo je sugerisano bledilom nepoznate ene. Na njoj
je kruna u sjaju, to e podrati celu sliku aristokratskom crtom visokog dostojanstva. Nije to bilo koja bleda ena koja ezne, ali za ime
ezne ona koja je u sjaju i s krunom na glavi? Zar princeza ili vilinska
kraljica ne moe da zadovolji svoju enju? Ona, kae pesniki subjekt,
sedi, misle na me... Nije najvanije da li je ovo dosta neskromna
izjava, osim po merilima samog pesnika, kojem se mogla uiniti sas-

172

vim odgovarajua. Pesnik se predstavlja kao neko za kim se udi. Nije


to ba izraz dentlmena, niti romantinog subjekta koji uvaava tuu
enju tek da bi pokazao svoju, po pravilu istu ili mnogo veu. Onaj
koji nema apsolutnu enju, taj nije romantian. Ovo je subjekt koji
je napustio horizont romantizma i stigao na ciniki rub modernih
vremena.
Na domaku noi, tiine i tame, ime zavrava druga strofa,
krunisana glava osea teku, beskrajnu, venu tugu. Ako je njena tuga
ne samo teka nego beskrajna i vena, to opet ima mitske dimenzije,
onda je sve reeno. Ona e zauvek ostati tako tuna ali zato? Treba
li se upitati, kao u svetu bajke, da li ju je zaarala zla vetica, ili joj
oduzela dragog, dom i porodicu, hoe li pesnik biti junak kadar da je
oslobodi zlih ini? Je li nastupio onaj teki trenutak krize, koji poznaje
svaka dobra bajka, kada se od junaka oekuje odluan gest i herojski
podvig?
Dok nas ovo oekivanje dri, pesnik odugovlai i sledeom strofom
produava iekivanje, to je dobra dramaturgija. Ve utvrena scena
dobija jo detalja galebove, rue i gigante, jo atribucija kakve su
modro, docvetalo, mrtvo. Galebovi su u jatu, rue u bokoru, straari u
paru, valjda da bi se jo vie videlo kako je ona koja eka sama. Dramska upotreba retardacije, digresije i peripetije odlae razreenje. Ono se,
dakle, sprema kao u dobroj tragediji. Iznemoglo sunce zalazi polako,
beskraj tuge je toliki da je valjda i sunce iscrpljeno. Interesantno je,
meutim, da je 1901. ovde bio stih Zalazi sunce pobono, polako.180
Ono to je bio trijumf religioznog reda, da je i sunce, nekada sam bog,
sada pobono u svome zalasku, u emu jo ima teoloke vedrine da se
uprkos zalasku i mraku koji sledi uva boanski poredak, sada je neka
slika opteg raslabljenja u kojem je i sunce iznemoglo od dana, od toga
kakav je dan, i kakav je ivot. Ta iznemoglost je jedno novo oseanje
ivota u kojem pobonost ne posreduje konanu nadu i utehu. Dui
u toj beznadnosti ide do jedne mere koja je ve pripremljena venom
tugom ove nepoznate ene, ali ni ta tuga nije ista ukoliko je sunce
pobono ili ako je iznemoglo.
180 Isto, str. 319. Jovan Dui: Pjesme 1901, nav. delo, str. 66.

173

De/konstitucija

Moni, dramski naglaeni suton, dramatinost opisa i samo


potonue sunca na kraju dana, oblikovali su pozadinu ove oseajnosti.
Ona plae, kae pesnik, a onda pronae izraz koji otvara jedan novi
poetiki plan morsko platno. To platno raa, ili pojaava ukoliko
nam se ova asocijacija ve javila, potrebu da se podsetimo neke slike
velikih majstora zalaska sunca, pomame koja je posle baroka obuzela
evropska slikarska platna. Duiev zalazak kao da je slika u nekom
boljem muzeju, i u tome on nastavlja jednu slikarsku crtu Vojislavljevu.
Ona koja plae, meutim, ne zna njegovo ime, dakle ne poznaje ga,
niti zna njegovo lice, dakle nije ga ni videla. Ko je on i kako je onda
mogue da je ispunio sve njene misli? Kako se moe misliti o nekom
koga ne poznajete i niste ga ni videli, osim ukoliko se ne misli na
nekoga odreenog, ve na ono to bi taj kojeg nema trebalo da bude.
Recimo da bude idealni dragi mlada ena bi mogla da za njim ovako
tuguje. U domenu bajke, on bi bio junak koji treba da se pojavi iako
ga junakinja ne poznaje. Obe prie, o idelanom dragom ili o junaku
iz bajke, imaju jednu posebnu dimenziju, one pesniki subjekt projektuju u ulozi koju on, to vidimo iz njenog beskrajanog tugovanja, nee
ispuniti. Pitanje je, naravno, da li zato to nema ona svojstva koja su
neophodna u kom sluaju nije jasno zato bi on ispunio njene misli
kada nije taj kojeg ona eli ili on ima sva svojstva za idealnu ljubav
i bajku, ali njene elje ne mogu da se ispune jer se neto ve dogodilo
to to ispunjenje zauvek iskljuuje. Recimo, prolo je vreme idealnih
ljubavi i bajki, pa pesniki subjekt, bez obzira da li poseduje sva idealna svojstva, nikada nee imati pravu viteku ulogu zato to takva
uloga vie nije mogua. Idealni subjekt romantine ljubavi ili bajke
u poetikoj tragediji novoga, osujeenoga doba jedino moe da bude
sam i da pati. Ona je takav subjekt, ona ispunjava svoju romantinu
svrhu.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica, dodaje pesnik opet uz
stilski detalj prvoga reda ne zaklinje se ona na vernost, ve se zaklinje vernost sama. Da je pesma drugaija, to bi bio trenutak u kojem
se menja diskurs i raskriva metafizika. Govor filozofije ili ubedljiva
personifikacija, tj. slika u kojoj se raspoznaje alegorija vernosti, nastaje

174

O rodu bojem: Dui

zato to ona ne daje zakletvu, njena bleda figura ve jeste ta zakletva,


vernost sama. Zakletva na vernost trai proveru u vremenu, ali kada
se sama vernost oglasi sa usana, tada je ona, vernost, ve ostvarena,
ona je tu a ne u nekoj buduoj potvrdi. Snaga performativa sa zakletve prelazi na vernost. Vernost sama je performativ karaktera koji
nepoznatu enu ini vernom kao takvom, njen karakter je ostvaren u
toj venosti u kojoj su tuga i vernost ujedinjene. Performativna vernost, ukoliko to nije suvie komplikovana terminologija koju, moda,
Ostin, Benvenist i Serl ne bi podrali jer stvara jedno promenjeno
polje jezike upotrebe, tj. performativ vernosti znai da je vernost ve
sama sobom ostvarena. Jezikim obrtom Dui je pokazao filozofsku
i poetiku dubinu pesnike spoznaje.
U tome asu dolazi neka vrsta poente u kojoj performativnost, kao
otvoreni beskraj, neto to ne moe da se zavri, dobija tragiku dimenziju i metafiziki potencijal. Kao smrt su verne ljubavi bez nade, kae
pesnik.181 Smrt je odista verna jer nikoga nee ni po koju cenu izneveriti, ona nas vernije od venosti eka na zapadnom horizontu ivota,
u smiraju poslednjeg dana. Poslednja uteha svakog udesa ivota je da
svima isto biva i da se jo niko nije rodio ko nije umro. Ali kakva je to
uteha, u takvoj neizneverenosti. Kirkegorove rei o neodoljivom utisku
smrti, toliko neodoljivom da se niko nije vratio da posvedoi o njemu,
lep su opis ovekove sudbine. Kada je utisak najjai, niega vie nema.
Suton i smrt dana su, dakle, bili nagovetaji. Za poentu vernosti
i ljubavi bez nade potrebno je obeanje velikog sutona postojanja u
kojem emo svi potonuti iza platna ivota, i otii tamo kuda svi idu da
se otuda nikada ne vrate. Time je pesma zaokruena jednom dubokom spoznajom u duhu starih metafizikih pesnika. Duiev poetiki
181 I to je Dui promenio. U prvoj verziji bilo je:

Vjernost joj zbori sa bljedih usnica


Silna k samrt, k ljubav bez nade...
Ogromna je promena od ovoga kako govori vernost, do ovog metafizikog
izjednaenja ljubavi bez nade u vernosti sa samom smru. Ovde je Dui
skovao jedan stih koji se ne zaboravlja i u kjem poetika tragizma mono
odjekuje. Napokon, sada je taj stih ne samo usputni kvalifikativ, ve prvi
dosegnuti metafiziki cilj.

175

De/konstitucija

horizont od uobiajenih knjievnoistorijskih dilema XIX veka ponire


dobrih dva veka dublje, gde nalazi jednu skrivenu nit koja ga vraa
nasleu metafizikih pesnika. No u tom asu kada bi se moglo uiniti
da je ono najbolje postignuto i da pesma treba da se zavri, tu se tek
otvara najvei problem u tumaenju ovih stihova. To nije problem
odnosa smrti i vernosti koji je reen u najboljoj tradiciji metafizikih
obrta, ve se posle ovog elegantnog reenja ponovo pojavljuje pesniki
subjekt, ali tako to se vraa sebi, obraa panju na svoju ulogu,i prvi
put itaoca apostrofom uvlai u pesmu.
Ne recite mi nikada dopadljiv i emocionalno nabijen zahtev,
ili molba, moda je izraz koji je, uprkos svojoj ubedljivosti, na granici
pleonazma. Dolazi iza uzvika vajkanja, jednog avaj koje je spalo
na samo vaj. Iako bi trebalo da bude duboko i oajno, taj retoriki
potencijal vaj nema i ne moe da razvije, suvie su daleko psalmi i
biblijski plaevi. Ne recite mi, meutim, i moe jedino da bude vezano
uz nikad, jer ako e neto ipak, bilo kada, biti reeno, to onda znai
samo ovo rei ete mi. Ako nije zaista nikada, onda to uvek moe biti
nekada posle. Kada ne recite zapravo znai to budue rei ete, ne moe
da se zadri tragiki sudbinski utisak. U funkciji zabrane i zapovesti,
ne recite mi sada je uvek slabije od saznajnog rei ete mi (da li nekada,
posle), odloeno saznanje nije manje saznanje. Ne recite mi je performativno kao zapovest ili molba, a kada se ovako razloi, ono znai
performativno nikad. Samo je nikada potpuno izvreno nekazivanje.
U ovom nikad kao nekom vrstom dalekog odjeka mone pesnike
rei koju poezija voli, kojom pesnici esto grade sudbinski naboj, vidi
se pesniki diskurs. Ontoloko nikada kao kobno odsustvo, praznina,
ponitenost, sve je to od zapovesti ljudske sudbine spalo na apel. Nikad
ima transcendentalnu dra, neodoljivost jedne prave, velike venosti
u kojoj je nikada nikada bez obzira na volju i promene odnosa. Malo,
privremeno, ivotno nikada, nije dovoljno. Zato umesto metafizikog
patosa ostaje neka sentimentalna umolnica. Venost bledila i tuge jai
su od propozicije ovakvog nikada koje zavisi od volje drugih; izmeu
snage smrtne vernosti i uslovljenog nikada jaz je strahovito produbljen
na tetu subjekta i njegove plane reakcije. Jer kada bi mu rekli da nije
tako, on bi, gle, veno plak.

176

O rodu bojem: Dui

Skrivene nijanse smisla ne bi bilo nuno ovako strogo interpretirati da nema te slabosti pesnikog subjekta. On je u slaboj poziciji jer
zavisi od neijeg tueg postupanja, i to upravo tueg kazivanja. im
je njegova autohtona pozicija uslovljena, i to uslovljena pukim tuim
kazivanjem, ona je slabija od venosti tuge i smrti. Ali kad kao svoju
najjau reakciju odredi da bi onda kada bi bajka o enskoj enji, tuzi
i vernosti bila osporena, plakao, ta je reakcija gotovo nitavna spram
ovog enskog lika i performativne metafizike njenog poloaja koji
je ve izvan sveta, ali ovakvim tragikim repertoarom postaje ravna
venostima. Ona nije sentimentalno plana, on jeste. Ona je uzviena,
on samo umoljavajui, vajkajui, plaan. Ona i beznadena ljubav, to
je sredite pesme i ak i po cenu da se hoe njegov poloaj dovesti u
vezu sa zalaskom sunca, to se ne moe poremetiti.
ta je sada to nikada, pitae se italac zateen time to odmah razumeva kako stvari stoje upravo suprotno od onoga to je u stihu
kazano. Pesnik eli da od sebe otkloni neto, pesnik ne eli da uje ono
to e negirati pesniku sliku koju je upravo izgradio, da njegovo srce
sve to lae sebi. Ono to je kod Laze Kostia moglo uzvieno da bude
sa ove glave, sa lude, i to e posle ponovo kod Disa moi da se vrati
subjektu, ovde je kod Duia ugroeno osporavanjem. Pesniki subjekt zna da je to projekcija njegovog srca, njegove elje da bude tako,
a tako vie nije. Pa bi kao da rakievski kae nekom drugom ne
govori, uti da zadri iluziju srca u prozi prilika, dakle da ostane,
kako je to Hegel rekao za sva vremena, romantian. Vremena vie nisu
takva, dola su nova, moderna vremena u kojima za ovakvu iluziju
srca nema mesta, nekmoli za uvernje kako to nije iluzija srca nego
stanje stvari, ljubavi, tuge, vernosti do smrti. Ona je prolost pesnike
iluzije i romantine naravi, on je na granici modernih vremena koja
razume, ali ih ne eli. Ono to je poelo kao deskriptivna poezija sa
utiskom parnasovske lirike, vojislavizma, zavrava kao romantiarska
metaforika srca182 i saznanje o modernim vremenima. Srce je sredite
emotivnog heroizma romantinog subjekta, ali ono to dolazi posle,
jo nije izgraeno, osim u strepnji od saznanja da nije tako.
182 On je prvobitno romantik. Dimitrije Mitrinovi: Na knjievni rad,

u O JOVANU DUIU, nav. delo, str. 51.

177

De/konstitucija

Suspenzija neverice jedna je od osnova romantizma, tako se zasniva romantini ugovor. Iz performativne ostvarenosti lai kada
sebe laete, ve ste slagali ne treba biti otrgnut. Njegov pla ne moe
da povrati auru venosti, ovo je zapravo pad subjekta u sentimentalizam i neka vrsta emocionalnog antiklimaksa. Takav pla ne pojaava
emocionalnu dubinu, ve je umanjuje, isto koliko tua volja da se kae
ili ne kae oduzima od ontike nunosti. Slika njegovog plaa nema
zavetnu snagu i mo nekog prorokog sananja iza kojeg ostaju plaevi
nad sudbinom ljudskom i propau u ovom svetu. Njegova neutenost
nema u sebi veliinu i teret njene patnje.
Da li je Duieva uvodna pesma ovakvim krajem pokvarena,
je li ovo pad ili otvaranje nove poetike sfere nakon to je pitanje
romantine bajke diskretno odbaeno kao sentimentalna, plaevna
istorija srca? Iz sveta bajkolike venosti enje romantinog subjekta
junak se budi jer se mora odbiti takva iluzija. Suspenzija neverice je
oslabila, u modernizmu se u takvu iluziju ne moe vie poverovati.
Da li Dui polazi od poetikog sloma romantiarskog naslea srca
da uvede poeziju u moderno doba? I pri tome mnogo bolje peva u
tom pesnikom nasleu nego u novom dobu, pa je prethodni deo
pesme nesrazmerno uspeliji nego poslednji stihovi. Modernistiki
stihovi jo su neveto sroeni i potrebno ih je poetiki opravdati, to je
zadatak tumaa, a ne da promeni ocenu o njihovoj vrednosti. Pravilo
tumaenja je, meutim pravilo podrke stihu; uvek ga treba razumeti
na onaj nain koji je bolji za samo delo. Tako i ove stihove valja razumeti pre kao poetiku najavu nego kao neuspelo pevanje. Sama pesma
je po tome znaajna, ona upravo ovim programskim karakterom uspeva da doe na mesto one starije programske pesme od koje nije
mogao da se odvoji Bogdan Popovi jer je ona bila pogram jednog
prolog razdoblja, a ova upuuje na programsku granicu jednog novog doba. Ono to pri tome valja imati na umu jeste da je od muze
do nepoznate ene takoe prevaljen veliki put. Nije bez znaaja da se
Duievo pesnitvo otvara pesmom u kojoj glavnu ulogu imaju ne
samo opis i pesniki subjekt nego i ta ena. Ukoliko se u toj pesmi od
pobonosti odustalo u korist modernosti, utoliko vie se istie programski karakter ove pesme.

178

O rodu bojem: Dui

Da pesma nema taj programski znaaj, da nije na tako istaknutom


mestu kakav je poetak Sabranih dela, ovakvo njeno tumaenje ne
bi bilo manje opravdano, ali bi bilo u neemu preterano. kola interpretacije koja je tako postupno, intenzivno radila sa tekstom vladala
je tumaenjm knjievnosti sve do kraja pedesetih godina i davala je
izvanredne rezultate u razumevanju teksta, ali se tim metodolokim
putem nije imalo kuda dalje. Ako se iskoriste najbolje mogunosti
interpretacije stihova, istrae veze i nijansne postupka i smisla, prostor
za nova tumaenja ostaje dosta suen. Takvog zasienja interpretacijom teksta kod nas na alost gotovo da nema, ali u velikim kulturama
u kojima nastanu desetine interpretacija jedne pesme, dolazilo se do
granice posle koje se rasprava svodila na pitanje takvih nijansi i detalja
da ta istraivanja uprkos solidnosti i ogromnoj akribiji nisu mogla
biti uzbudljiva. Zato su se i dogodile dve vane promene, jedna kao
prelaz od interpretacije do poetike, dakle do tumaenja optijih zakonitosti umesto postupne egzegeze, i druga koja je traila potpuno
nove poetike entitete, od oveka do pisanja.
U Senkama po vodi druga pesma je U sumraku, u kojoj sledi
pogled na groblje, a onda u neprekinutom nizu, iz pesme u pesmu,
Dui razvija metafore smrti, prolaznosti, umiranja vremena, jesenji ambijent i kalendarski novembar. Dui koristi i gradi itav
jedan stilski i poetiki repertoar po kome su prepozatljivi i on i
knjievnoistorijska epoha. Katalog ovih sredstava i efekata itanje njegovih stihova vrsto dri u ve ustaljenim koordinatama tumaenja
poezije ranog modernizma, dakle izmeu parnasovstva i protosimbolizma. Takvih tumaenja u kritici ima mnogo, ona su preovlaujua
u razumevanju Duia.183 Uprkos svim predrasudama i zabludama
183 Vidi sumu tumaenja Duia u Ivan Negriorac: Lirska aura Jovana

Duia, Zavod za udbenike, Beograd, 2009. Neobino je da u ovoj


odlinoj akademskoj knjizi Negriorac, nekada pesnik blizak neoavangadi, ne ispituje najradikalniju mogunost za prevrat u Duievom opusu,
a ona nije pitanje metafizike, kojim on Duia brani od prigovora, nego
odnosa prema radikalnom modernizmu. Zato u njegovoj knjizi Plave
legende kao da ne postoje, a itava konstrukcija opusa usmerena je
ka pitanju ultimativne granice ivota i Bogu. I drugi tako vide Duia,

179

De/konstitucija

koje su se ispoljavale u tumaenju njegovih stihova, ipak je Dui imao


sree sa kritikom. O njemu je mnogo pisano,184 bilo je veoma mnogo
tanih zapaanja, a utihnule su i neke kontroverze.
Tekst o Duiu mogao bi nastati uklapanjem kritikih fragmenata razliitih autora, ili bi se uz svaku reenicu sve dok se prati parnasovsko-simbolistiki horizont interpretacije mogla staviti
debela fusnota. Pregled kritike o Duiu je nesumnjivo koristan,
ali pravo pitanje nije da li je ona nuna za razumevanje stihova i
da li se oni mogu itati onako kako bi se itali da o njima nije pisano, nego da li je staza tumaenja tako i toliko utabana da sada
ve smeta u razumevanju? Da li kritika recepcija Duieve stihove
ini prijemivijim, otvara put itaocu do najdubljih nijansi smisla i
umetnikih postupaka, ili itaoca lagano, gotovo neprimetno vodi na
ve utvrenu stazu itanja?185
Negriorac je samo dovoljno dosledan da sve usmeri ka skrivenom
bogu. Istine radi, kada sam pisao tekst za skup organizovan povodom pedesetogodinjice Duieve smrti, i sam sam bio napravio jednu
slinu rekonstrukciju, jer ona deluje vrlo logino, od najvee konkretnosti opsisa do najvee optosti transcendentalnog nagovetaja. Danas
mi je teko da budem siguran ta me je spreilo da ovaj referat izloim,
osim to pamtim otpor koji sam oseao i sve vee udaljavanje od takvog
logicistikog reenja. Zato u ovom tekstu mogu da vodim raspravu sa
itavim jednim krilom tumaenja Duia umesto sa sopstvenim prekrajanjem njegovog opusa, to uopte nije ravo uprkos samo/osporavanju
koje u ovim knjigama metodoloki zastupam.

184 Istiu se u toj recpeciji kritike intervencije Anice Savi-Rebac i rane

kritike sinteze Pere Slijepevia. Ukoliko su vana opsoravanja avangadista, onda su vane i reakcije savremenih pisaca, Lalia i Pavlovia
pre svih, a poseban znaaj ima i Negriorevo otvaranje za Duia to je
trentuak pomirenja sa potomstvom avangarde koje se okree na njegovu
stranu. Trebalo bi jo ustanoviti kao je i Dui gledao ka radikalnom
modernizmu.

185 Izostaje otvorena rasprava izmeu, recimo, intervencije Miodraga

Pavlovia da su najvredniji Duievi stihovi upravo u Sunanim pesmama i miljenja veine najnovijih tumaa da se treba zadrati na stranim
meama Veernjih pesmama, naroito kada im se doda zbirka Lirika.

180

O rodu bojem: Dui

Pojava groba, na primer, ve u drugoj pesmi, moe biti samo stvar


unutranje koherencije ciklusa i Duievog pevanja u kojem motivi
smrti i metaforika prolaznosti igraju veliku ulogu. Moe biti i razlog da
se i povodom Duia aktuelizuje onaj uven sud Jovana Skerlia iz Istorije knjievnosti o tome kako su pevali grobovi, dakle jedan poetiki topos ranog modernizma. Ipak, ako je to pevanje grobova zapravo najava
lanog modernizma, imao bi Skerli tekoa da ustanovi zato onda
ta osuda ne pada i na pesnika bolesne, razrivene, pomuene ljubavi,186
utoliko pre to mu je inspiracija iz knjiga,187 boje slabo raspoznaje,188
a iako dolazi iz Hercegovine, nacionalno oseanje u njega je slabo.189
Drugim reima, kao to smo to ve i videli, valja ono to je Vojislavljev doprinos knjievnosti, sve ostalo e Dui tek morati da izgradi.
Otuda je opravdan poetiki raskol s ranim pjesmama i odbacivanje one
Muze iji su oni plod poetiki je nuno. Skerliu se, meutim, u ranom
Duievom pevanju posebno svidela jedna potresna ukopna pesma.
Skerlieva rana kritika Duieve prve zbirke, Pjesama iz 1901,
imala je bez ikakve sumnje ogroman uticaj na autora, ija odreita
volja da preradi svoje rane stihove i odbaci svoju prvu zbirku nije samo
stvar njegovog pesnikog sazrevanja nego i kritike indukcije. Otuda
toliki trag Skerlieve kritke u Spomeniku Vojislavu. Koliki je udeo
jo bolje, delikatnije i pronicljivije Matoeve kritike, to bi tek trebalo
ispitati, premda bi se moglo rei da je najvei nedostatak moderne
upravo odsustvo pravog dijaloga sa Matoem. Kao da je Duiu bilo
potrebno da objavi svoju prvu zbirku da bi se oslobodio pesnikog
naslea i svog ranijeg pevanja i uinio naredni korak.
Oba stanovita idu dalje od osnovne parnaso-simbolistike perspektive
koju je Pavlovi ipak oznaio u svojoj Antologiji srpskog pesnitva (XIIIXX vek), a nijedan savremeni tuma je nije radikalnije promenio.
186 Jovan Dui: Pjesme, u Jovan Skerli: Pisci i knjige, SABRANA DELA
JOVANA SKERLIA, prir. Midhat Begi, Prosveta, Beograd, 1964, str.
27.
187 Isto, str. 27.
188 Isto, str. 23.
189 Isto, str. 30.

181

De/konstitucija

Dui je izbacio iz sabranih dela i pesmu Poslije mnogo godina,


koju je Skerliu recitovao uz huk vetra u enevi i koju je ovaj dobro
upamtio, a i odtampana u zbirci posebno mu se dopadala; nju je i
Bogdan Popovi uneo u svoju antologiju. U ovoj pesmi o vernosti i
uspomeni nema performativne snage i poetikog raskola koji postoji
u Zalasku sunca, pa je pesnik, bez obzira na stav kritike ili znaaj
motiva mrtve drage, poetiki u pravu. Utoliko treba s merom gledati
i na uticaje kritike: Dui je imao svoje razloge, tamo gde su se oni
podudarali sa stavovima kritiara, on ih je pratio, a gde nisu, iao
svojim poetikim putem. Odnos sa Skerliem i inae nije bio jednostavan, kao ni onaj s Bogdanom Popoviem, ija antologija bi na
kraju mogla da bude i Duiev poetiki kenotaf.190 Popovi je, istini
za volju, vrlo dobro primio poetike udarce koje mu je zadao Dui,
koji je u sutini osporio poetiku osnovu antologije. S druge strane,
Zalazak sunca Popovi je stavio kao uvodnu pesmu Drugog doba,
onog posle 1880, to govori u prilog i njegovim uvidima u pesnitvo
moderne i Duiev opus. Skerli je objavio da je Dui na najbolji
liriar i na velika vrata ga, vizionarski i vie nego prijateljski, uveo u
sam vrh srpske knjievnosti. Teak zadatak i teret oekivanja Dui je
nosio samouvereno i s nadom koja je sezala dotle da je verovao kako
e dobiti Nobelovu nagradu za knjievnost. On je po svoj prilici prvi
srpski pisac koji je tako neto pomislio.
S takvom smouverenou Dui je mogao da zameni poetiku osnovu svoga pevanja i da u Sabranim delima potrai jedan celovitiji
oblik svog opusa. Tek ta nova celina, preureena i vrlo dosledno komponovana, tako da se samo neke zbirke, kakve su Utopljene due i Pet
lirskih krugova, mogu porediti sa ovom kompozicijom. Osim Vaska
Pope valjda nijedan srpski pesnik dvadesetog veka nee dostii takav
stepen koherencije pesnikog opusa.
Uprkos slavnoj sudbini u Popovievoj Antologiji i neslavnoj u
190 Bogdana Popovia je potovao, ali mu se nije divio, pokazujui to na

taj nain to je, ne tome svom kritiaru, nego Slobodanu Jovanoviu


posvetio ciklus pesama do kojih je naroito drao. Bilo je pisaca koje je
prezirao. Jovana Skerlia je mrzeo. (Jovan Dui, u Milan Kaanin:
Susreti i pisma, Matica srpska, Novi Sad, 1974, str. 98.)

182

O rodu bojem: Dui

Duievom opusu, Hajdmo, o Muzo! je pesma koja ima ta da


pokae kod Duia. Na primer, ve se u njenom prvom katrenu predstavlja primorac ija metaforika potrage za tihom lukom i ostrvom
mira doputa jedan vrlo lep paradoks. Uzalud hita nae slabo oko,
kae pesnik kao da otvara dijalog o prioritetu ula spoznaje. Oko je
povlaeno u parnasovstvu, a sluh (i sinestezije) u simbolizmu, tako da
neka vrsta oekivanja raste kada pitanja onoga koji traga za odgovorima um nejasni sreta. Duh koji udi ne nalazi odgovor jer poetak i
kraj u neprovidnim maglama se krije. Pozornica za poetiki preokret
je, dakle, bila postavljena, eto prilike da nejasnost odnese prevagu nad
jasnoom, a mutni i nerazabirljivi zvuk nad jasnom slikom. To bi bio
simboliki preokret od parnasovstva ka simbolizmu koji bi, naravno,
morale da prate i promene u fakturi stiha i oseajnosti, ali ak i programski zahtev bio bi vaan korak u prieljkivanom pravcu.
Dui je ve razvio paradoks da se na moru diu kule koje oko
treba da pozna. Nebo je nejasno, um koji susree pitanje je nejasan,
a istina se trai u dubini, ime je udes ve pripremljen. Svetiljke iz
luke se ne uoavaju i subina brodova je odreena gle po vodi
razvalina njini. U preokretu smisla se uiva, zato ovu sliku ne treba
mimetiki urazumiti i prevesti tako da je ovek navodno brod a ivot
je onda more, jer tada se sve gubi, stih se predaje priprostoj translaciji
unutar jedne figure. Mora se sauvati neto to je na ivici iracionalnosti, a ipak nije iracionalno, dakle otricu paradoksa valja osetiti kao
dobro realizovano, delotvorno estetiko naelo. Razvaline po vodi su
Duiev dodatak parnasovskom pevanju ruina uz paranasovski program: ne srljaj duboko, ne putaj udno oko u pusto i ne mui
se nespokojem za saznanjem nego spokojan ogled po povrju baci
gde samo trepte zraci. Bilo bi tako dobro da se Dui okrenuo simbolizmu, no tu postoji neto drugo, preokret unatrag a ne unapred.
Dijalektika Duievog stiha ne doputa knjievnoistorijska pojednostavljenja i logian istorijski raspored pesama i poetikih reenja
prema unapred utvrenoj knjievnoistorijskoj lestvici od romantizma do simbolizma. Da je takav raspored mogu, bili bi spremni
dalekoseni poetiki zakljuci kako je prozni oblik Plavih legendi,
dakle pesme u prozi, ultimativni korak dalje, Duiev odgovor na

183

De/konstitucija

iskustvo slobodnog stiha. Dui ih je stavio na kraj svojih sabranih


pesama, gde im po vremenu nastajanja ne bi moralo biti mesto, i
time na neki nain usmerio poetiku svest o pesnikom obliku od
stroge, artistike versifikacije ka modernistikoj formi pesme izvan
stiha. Da je mogu ovako lak zakljuak, koji se ak i optiki namee
u Sabranim delima, bio bi to trijumfalan put u mirnu poetiku luku.
Dui bi se pribliio modernistikom srpskom pesnitvu i dovrio
idealnu knjievnoistorijsku transformaciju. Na poetku bi bila kriza romantinog srca, na kraju prozno ukidanje versifikacije skoro
savren sluaj zaokruenog opusa. ak bi Dui postao pretea zrelog
modernizma, dalje dolazila uvena meanja poezije i proze, kod Rastka Petrovia i Milana Dedinca, na primer.
Ali koliko god to bilo primamljivo, a nije daleko ni od pomisli da
je Dui prieljkivao takav razvoj dogaaja, stvari su mnogo komplikovanije. Dui se uopte ne moe svesti na knjievnoistorijski
pravu liniju. Da se u Duievom delu uzme u obzir i iskustvo razaranja stiha od ekspresionizma do avangarde, to bi bilo tako veliko
preterivanje da nije nikakvo udo to se malo ko uopte usudio da ozbiljno razmatra mesto i status pesme u prozi u Duievom opusu. Tako
se mora dosta brzo otkloniti ova laka perspektiva modernizacije
Duia. Ve je izraena sumnja u inae moguu logiku rekonstrukciju
tema od prirode do Boga, iako ona ima neku vrstu dostojanstvenosti
u sebi s kojom nije lako izai na kraj. Ali ne samo to je Dui nije
sproveo u svome opusu, nego ona ne nastaje ni nekom njegovom naknadnom intervencijom kojom bi se slika celine pesnitva promenila.
Isto tako se ne moe ta slika celine svesti na oblik stiha. ta je onda
reenje, da u celini opusa nema jedinstvenog kljua, ili da ga treba
traiti dok se ne pojavi, recimo, kao jedna vrsta spiralnog uvijanja,
kao dvostruki poetiki heliks nalik na uvenu lestviastu strukturu
DNK? Ovakvu pretpostavku, meutim, nije mogue oblikovati unapred, ve jedino onda kada je ona, ukoliko jeste, ve potvrena i kada
se Duieve peme itaju jer su ve proitane.
U mikrosopskoj analizi bi se, nesmnjivo, naao stih, re ili odjek
da se na osnovu poetikog traga pokae kako su izraziti modernizam
pa ak i avangarda bili tu negde prisutni. Da se Dui iscedi, kako su

184

O rodu bojem: Dui

govorili novokritiari, kao simbolizam iz poznih pesama Vojislava Ilia,


verovatno bi se dobilo skoro sve to je potrebno za preureenje njegovog
opusa i poetike. Ali se ne sme zaboraviti pojam dominante i obaveza
istorijske poetike da nae valjan dokaz, a ne najsitniji trag prisustva. Ima
u takvom ceenju mnogo hermenutike vrline, pokazuju se istrajnost,
posveenost i dovitljvost tumaenja, ali je knjievnoistorijski nedovoljno pravedno zbog mikroskopskog dobitka u delu jednog pesnika ili
minimalnog produenja knjievne istorije u eljenom pravcu oduzimati epohalnu snagu otkria pesnicima i periodima kojima pripada
prava zasluga. Zato kada Crnjanski kae da je postao modernista, to je
relevantno, i kada se zalae za slobodni stih, takoe, a kada se i jedno i
drugo trai kod Milete Jakia i Svetislava Stefanovia, to zahteva oprez
i uzdranost, ne zato to se tragovi modernizma nee pronai, ve zato
to njihov smisao mora biti knjievnoistorijski diferenciran oni su
pretee, prethodnici ili je re o protopoetici.
Oko svakog pesnika grade se predrasude i legende, a tumaenje
vrlo lako ide putanjom po kojoj se ita ono to se oekuje, a ne ono to
pie, i na kojoj se ono to pie uvek i vidi samo ukoliko se oekuje. Kad
tog mehanizma nema, sve ostaje da ami u tami istorije dok drutvene
prilike ne dopuste da istina skrivena pred oima odjednom bljesne
kao da sve vreme nije bila ba tu, nadohvat pogleda, ali se ba zato
to je tu ne vidi. To je dijalektika istorije koju je Fuko odredio hijerarhizacijom, projekcijom volje za mo u polje diskursa, ali se ona vidi
i iz perspektive psihoanalize ili filozofije. itamo tek onda kada smo
proitani, kada je mogunost itanja proitana u nama, i ona se stalno,
kontinuirano menja, i povremeno ini skokove epistema, kako je rekao
Fuko, ili paradigmi, kako je to opisivao Kun, ili makar evoluira polje
koje je odreuje, kako je pisao Burdije.
Tako je Dui uvek ve prireeni Dui. Poslednja redakcija stihova, njegova autorska i poetika volja koja je sve okupila na jednom
mestu i u jednom izdanju, zapravo zavodi na krivi trag, to je Duiev
konstrukt Duia. Stanovita istraivaa, susret knjievnoistorijskih
epoha i sama Duieva autorska volja, preoblikuju itav opus.
U Duievoj poeziji ima prelivanja i spajanja razliitih poetikih,
simbolikih i knjievnoistorijskih odlika, a krugovi njegovih

185

De/konstitucija

najvanijih tema se preklapaju i nije ih mogue sasvim razdvojiti. Tako


se u Mojoj pjesmi iz Pjesama 1901. oekuje pre svega autopoetika,
dakle neto poput malo docnije Poezije, koja je takoe bila prvo
Moja poezija. Jednu je, moglo bi se rei, Dui zamenio drugom.
Ali u prvom delu naputene Moje pjesme dve strofe posveene su
prolaznosti, a naredne dve pustoi koja ispunjava hramove i minuloj
mladosti, da bi pesnik zavrio uvikom da je edo / Gomile puste i
vremena svog.191 Za sebe on je bie koje je isto kao oni, Nebesa ista,
jedan isti bog! U borbi dobra i zla na njemu je peat sotonski i boji
i u njegovoj mladoj dui gdje strujae toplo / Vesela vjera preplavljuje ga rijeka, / Gorkog poznanja nepoznati jad.192 Ovo, dakle, nije
aupoetika pesma, premda ona itaocu pribliava karakter pesnikog
subjekta, to je pesma o krizi vere i propadanju. Pod simbolikim kompleksom moje pjesme otkriva se stanje moje vjere, odlina potvrda zakona stapanja ili poetike prelivanja u Duievoj poeziji.
U drugom delu ove pesme na mesto mlade due dolazi mis
mlada. Kuda ona polee, pita se pesnik, da li na groblje ili u javu u
kojoj istine kobne / Mladosti zlatne zamjenie san,193 to se razliitim
segmentiranjem u delovima stihova moe vrlo razliito proitati. Ali
sve je varka, i onaj ko trai ljubav uzvienu, istu, / U smrtnoj ljusci
to gine i mre mora doi do toga da Samo je vjena ljubav prema
sebi! .194 Promenjen red rei malo mistifikuje narcistiku objavu, ali
logika paradoksa je jasna: da ima takve uzviene i iste ljubavi, zar bi
tekli potoci suza i oajanje ispunjavalo svet? Da je ima, ona bi se i ostvarila i sve bi bilo drugaje. Ovako, tu su muilita i plamen na kojem
vjene ispustie due / I Bogoovjek, ordano i Jan.195
Hrist na krstu isputa svoju zemaljsku duu da bi proao potpunu
ljudsku patnju i iskupio nas, ali mera patnje koju on proivljava, premda je njen ishod jedinstven jer je Bog, nije vea od mere najvee ljudske
191 Jovan Dui: Pjeme iz 1901, nav. delo, str. 46.
192 Isto.

193 Isto, str. 47.


194 Isto.

195 Isto, str. 48.

186

O rodu bojem: Dui

patnje. Zato se sa njegovim stradanjem ujedinjuju lomaa za jeretika


ordana Bruna, koji strada zbog znanja, i pobunjenika, Jana Husa,
dakle borca za socijalnu pravdu. Religijsko samozasnivanje poravnato
je sa zasnivnjem znanja i socijalne pravde, ime se pozicija Bogooveka
uravnoteuje u ovostranosti s velikim borcima za oveka. Nije to mali
korak i on ima ogromne posledice, a jedna je da ne vai religijski
eksluzivitet. Ukoliko bi se kod Duia knjievnoistorijski ustanovio
integralizam, njemu bi na ovom mestu bio postavljen duhovnoistorijski i drutvenopolitiki temelj.
Trei deo poinje pitanjem Trai li Vjeru, i nastavlja se opisom
neobinog predela u kojem stoji ruina, drevni hram iji poetak niko
ne zna. im pesnik pree na opis paganskog poklonstva idolima,
ton se pojaa, ima vie sigurnosti, premda je slika koja sledi jedna
od najstranijih: u raskonm hramu zlatnih stubova uje se pobona
pesma:
Dok neja, djecu, predavae ognju
Svirepog neba da ublae gnjev.196
Na tom mestu je sada pusto, rtvenici su obrasli brljanom u kojem
su vekovi, a ljudi i boanstva jednako su pali.197 Hram je obeaen,
pust, ljudi i bogovi izjednaeni u padu. Leksika zla ovde je mnogo
ubedljivija i dalekosenija nego kod Vojislava Ilia.
Na zemlji ne uspevaju boanska misao i nebeska nada, pad je opti,
no od toga nastaje neka vrsta istorije, predanja, pa se pesniki subjekt
ne preputa oajanju, propasti i saznanju o tome kakav je ovek, a i
kakvi su njegovi bogovi, nego gradi istoriju punu uda iz davnih vremena koja konstituie pamenje:
A prolost, kad bi bila bez udesa,
Da li bi iko za nju znao sad?198
196 Isto, str. 48.
197 Isto, str. 49.

198

Isto.

187

De/konstitucija

U etvrtom segmentu subjekt postavlja pitanje Pravde, boginje za


koju veli da je sveta i da ju je poslao sam raj. Njoj se klanja skrueno
ljudstvo i peva himnu, ali je mala nedoumica to njena podnoja
ljubi vjeni maj199 tu kao da je Pravdi dato neko svojstvo prolea.
U odnosu na pesnikov simboliki novembar i stilski kompleks
jeseni, prolee je znak vedrine i sree. Ako Pravda nije univerzalno
dostina, nego samo u stanju majske Prirode, a njega nema, onda
su senka Nepravde i nepromenljivosti svega odve veliki pritisak na
drutvenoistorijsku konstituciju sveta.
Razoarani pesniki subjekt odista misli da je ljudstvo odbacilo
praotaki grjeh. Verovao je u bratstvo, ali taj san o osloboenju od
greha prestao je, Sotanski zlobni razbio ga smjeh.200 Utonuo bi on
zbog toga u ljutu mrnju da ne bejae golih bednika u ijem oku
suza jada sja, to je pokrenulo ljubav i mislei na njih on objavljuje:
Poudno hitam da obgrlim svjet.201 To je slika drutva posle istorije
religijske, naune i socijalne borbe, koje ne daju rezultate, ve svet
ostaje mesto sotonskog smjeha. Uprkos tome, ljubav je spasenje i to
ljubav ponienih i uvreenih.
Slika sveta i njegove istorije zaokruena je i pesniku ostaje da se
sada ponovo okrene ka sebi. On to i ini u petom delu pesme, koji
poinje pitanjem No ta ja znaim? On je neopaen atom,202 to
je izraz koji bi mogao odmah da pokrene dalekosenu raspravu iz
istorije filozofije. Prvo zbog tzv. antike materijalistike filozofije Demokrita i Epikura o atomima, ali zatim i zbog pitanja opaanja koje
bi na kraju vodilo do kljunog filozofskog stava o tome da postojati
znai biti opaen esse est percipio. Baen u svemir, ne na zemlju
u svet u koji bi pao kao to e se uskoro pasti kod Disa, ili u kvrge,
pune srama, kao kod Rakia. Dui hoe vaseljenu, i to je odjek romantizma. Slika atoma ostae usamljena u Duievoj poeziji, u kojoj
nema naunih i tehnikih saznanja, tek e sledea generacija videti
199 Isto.
200 Isto.

201 Isto, str. 50.


202 Isto.

188

O rodu bojem: Dui

tehnoloki preobraaj sveta. Pesnik je bez odgovora na pitanje ija


podie me ruka, dakle o pokretakom principu, ni iji pozvao me
glas, ne zna kakve ga niti veu za zemlju, gde je postanka njegovog
kuncuo tren.203 Da li ostavlja neki trag na svetu ili mine samo kao
gluha sjen, ta je njegov poziv, pita i veli da je uzdahe jadnih saznao
i da plae s njima. Socijalna nota, koje docnije nee biti na ovaj nain,
ovde lii na antia i Rakia.
Oekuje se kulminacija i razreenje, ali se ovaj segment pesme
produava i on je najdui. Sledi jedno vojislavljevsko poreenje sa
ukusom istonakog misticizma, koji se nije uvukao samo u nau
knjievnost nego je odjek interesovanja za Istok koje povremeno preplavi Evropu. On se pita, dakle, da li e moi kao Braman da stupi u
reku i spere jad i grenost, a okolo se niu gorski lanci eto ih opet,
smargdove gore! Pita se hoe li moi da spere duu i uje Provienja
glas?204 Hoe li se obnoviti drevni hram i on svoju molitvu pridruiti?
Onda dolazi vrlo teak esti deo, u kojem se preputa opisu stanja
sveta: die se greh i caruje svetom, ljudi se dave u zlu, obnavlja se
crni jad, proliva krv, otvaraju teke rane, smrt obara rtve a i dalje
odjekuje smeh, naravno sotonski. To je pad u bezizlaz istorije i posle
Bogooveka, Bruna i Husa. Kako se uzdati u obnovu drevnog hrama?
Na stranu pomodni bramanizam, ipak je misao o nemoi religije dublja i od hrianskog iskona.
U sledeoj pesmi, bez nalova (Dite se iz praha), Dui daje programski pokli ustanka meajui heroizam pobune sa istonjakom
religioznou, to nije sasvim dobar spoj. Njegove Pjesme nisu u potpunom metafizikom defetizmu, one uprkos slabom nacionalnom
oseanju zavravaju Mojom Otadbinom. Disfukcionalni i pomalo
rogobatni bramanizam, taj parnasovski ostatak daljine i egzotike i
znak istonjakog nihilizma, ipak je ubedljiviji od elegija posveenih
Vojislavu i nebeskih prizora koje one istrauju. Dijaboliki uas Moje
pjesme odlae pitanje smeha u svetu Duievog pesnitva. Ima li u
njemu u kojem uvek ima mesta za strepnje i brinosti, za strah od
203 Isto.

204 Isto, str. 51.

189

De/konstitucija

sopstvene sjenke koji je strah od tamne strane ljudske prirode


mesta za smeh, ljudski, suvie ljudski smeh?
Tek iz ovako turobne perspektive moe se razabrati ono to e
Dui, svakad ozbiljan i teak, ostaviti gotovo za kraj svoga pesnitva.
Dubrovake poeme se po pravilu itaju kao galantna poezija ili u
vidiku jedne lane dileme o Duievom latinstvu, a ne kao poetiki
trijumf. Tu u smrtno ozbiljni Duiev svet dopiru crte ironije, podsmeha i napokon jedne aljive vedrine za koju do tada nije bilo mesta.
Ako se u Pesmama sunca hoe videti sama stvar kao takva, i ta je
prividna jednostavnost ravna metafizikim zapitanostima, isto se toliko tih, delikatan osmeh i podsmeh poema koje to nisu ni formom ni sadrinom mora videti kao trijumf jednog drugaijeg, nimalo
sotonskog smeha. Ni tako jak signal nije se probio kroz obaveznost
metafizike, sloene metaforike i napokon brige da li je kod Duia
lani aristokratizam zapravo najdublja vera, a pogled na Zapad mera
odstupanja od sopstvene tradicije. Ne samo zato to je na Zapadu i
deo sopstvenog identiteta, ve i zato to je to vie znak jedne istorijske nesigurnosti i kolebanja nego tumaenja onoga to u stihovima
pie, Duiev integralizam kulutra i tradicija je vrlina poezije. Dui
je pesnik kojem je namenjen teak zadatak da simbolizam, metafiziku
boijeg prisustva i generiki identitet pomiri tu je od ozbiljnosti
zadataka teko nai mesta za osmeh i podsmeh.
Da se vidi kako mu je uspeo humor, rezultat vrlo sloene zamene,
potebno je razumeti kako na samom poetku stoji uveni Dubrovaki
madrigal, koji se recituje kao znak za Duiev aristokratizam,
zavodnitvo i napokon poetiku. Tu, na balu, kao to svako zna, u
mekoj fotelji, jednoj dami s kojom nee sluati kako meu vlastelom
mlai zbore o junatvu, pesnitvu i vinu, a stariji o nebu, Platonu,
skolastici i Svetom Avgustinu, pesnik e hitro ko od ale napisti
tuan sonet na njenoj lepezi.205 Bez elje da se ove lepeze spomenu uz
uvenu Malarmeovu kolekciju, i uz napomenu da Duieva pesma nije
taj sonet koji je napisan, nego madrigal, ostaje utisak kako se izmeu
velikih svetskih pitanja i poetike smestila jedna neobina strategija
205 Jovan Dui: Pesme, nav. delo, str. 225.

190

O rodu bojem: Dui

zavoenja. Shvaen pompezno, taj (ne)napisani sonet postao je znak


za Duievo ljubavno pesnitvo, koje kao i autopetiko nailazi na svojevrsnu sumnju.206
Estetska naela oblikovana u Poeziji, ona lepota koja ne treba da
se svia svakom i njena gordost, proces koji od mirnoe mramora i
hladnoe stene vodi do pramena tajanstvene magle koji kao odea,
ili pesnika forma, lebdi oko nje, sve to ne moe da stane u sonet
ispisan ko od ale na lepezi. Nema u Duievoj poeziji prostora
za frivolnost poetike, za to da se neto deava ko od ale. Pisati s
lakoom roenog pesnika, to da, ali s povrnou koja ne ide uz tugu
soneta, zapravo ne. Uzgred, ako se pogledaju ispravke, stalni rad na
stihu, nema nita od pisanja ko od ale, za banku u kafani ili za
honorar na redakcijskom stolu.
Pomeranje teita u Duievim stihovima moglo bi se ilustrovati i
detaljnom, minucioznom analizom svake autopoetike ili metafizike
pesme. Eterizacija u programskoj Poeziji potvruje osnovno
Duievo usmerenje, ali ton podsmeha i humora koji e se na kraju javiti odreuje najiri krug Duievih transformacija. U Dubrovakim
poemama reaju se humorni likovi. Meneti u Versaju ne prati
predstavu, umetnost menueta i Molijera, dok vejae vetar od lepeza, niti je usredsreen na ozbiljnost razgovora s jednim kardinalom o celom stanju crkve na Jadranskom Moru. Veliki dubrovaki
pisac u ulozi poklisara provodi vee sve msile na jednu cipelu od
svile.207 U poemama su ljubavno pisamce, plava pria iz Dekamerona i nekoliko strofa frivolna stiha. Dui isprobava granicu tako
to usred karnevala dopusti da umre mlada udovica. Nestaje karnevalskaatmosfera, ceo grad je u alosti i svi se povlae sa ulica. S jedne
strane, to je prava tuga, s druge, ak ni smrt ne moe sasvim da suspenduje mogunost da je udovica imala nekakve veze sa frivolnim
dogaajima. Smrt oteava tu asocijaciju, ali itava pesma ipak ukazuje
206 Uporedi Priroda poetike pesme i Poezija erotskih amplituda u Ivan

Negriorac: Lirska aura Jovana Duia, nav. delo, str. 98101; str. 135
i dalje.

207 Isto, str. 226.

191

De/konstitucija

i u tom smeru. Tako Dui stie na granicu diskursa, do onoga to je


nedopustivo, neshvatljvo i neizgovorljvo. Epitaf koji sledi mogu je
samo uz takav poremeaj poretka diskursa. I u njemu je prekoraeno
pravilo dobrog ukusa da se o mrtvom knezu progovori kako nikada
nije spoznao enu, zato su njemu svi muevi ostali dobri i ene asne.
U Dubrovakom baroku na scenu dvoje ljubavnika koji su prvi put
to isto uinili pre trideset godina i dva Amora sa kamina napravie
jednu nevoljnu grimasu.208 Naposletku se razotkriju jo jedan senator i arcibiskup, i tako je itav dubrovaki svet demaskiran, od pisaca
do vlastele, od gospoica do svetenika. Da nije bilo potrebe da se
pronae zagubljeni osmeh, sve bi ove pesme dolazei pred kraj sabranih pesama bile jedan udan korak u neoekivanom pravcu. Ovako
one jednu veliku Duievu temu, autopoetiku, vezanu za drugu veliku
temu, metafiziko uporite razumevanja sveta u kojem je sotonski osmeh odgovor na ljudski lik, vezuju za vedrinu podsmeha koja je sve
vreme nedostajala. Nema tu ljudskog, suvie ljudskog smeha, ali ima
negovanog humora, otmenog podsmeha. Ko posle toga jo ima neku
dilemu o latinitetu, taj nije itao Duia. I ne razume njegovu ljubav
za sve lepote i celinu tradicije. Taj nee voleti ni Kostia jer je svoju
najlepu poemu napisao o tuoj crkvi.
Paradoksalni integralizam moe da se prati kroz itav Duiev
opus, tumaenju njegove poezije to daje posebnu dinamiku. Zakon
stapanja tema i potreba za celinom koja sve obuhvata vai kako u
pesmama i ciklusima, tako i kao poetika logika celog opusa. Zbog
toga raste simboliki znaaj veza i uveava se znaaj pesnike epistemologije. Spoznajni udar Duieve poezije nije stvar prenoenja znanja niti iskustva koje je dobilo auru spoznaje, ve je re o oslobaanju
unutranjih moi pesnikog izraza koje proizvode viestruki uinak.
Integralizam se prepoznaje i po tome to se u svakom domenu pevanja
otkriva dubina postojanja; to je plod Duieve pesnike metafizike,
ona nikada nije sama sebi svrha kao to to lepota uvek moe da bude.
Dui je gledajui oko sebe s poetka video sumrake i sutone, noi
i meseine, usamljenost kraj vode, mutne predele i maglovite slike.
208 Isto, str. 231.

192

O rodu bojem: Dui

Nije nimalo sluajno da to izaziva modernistiku odbojnost i da je


ocenjivano kao neka vrsta stereotipa. Ipak, u tom ambijentu izgradio
je Dui gotovo neverovatan splet drugih elemenata, neku vrstu poetike tajne. Tajna je inae jedna od najvanijih Duievih rei i ona
se javlja na razliitim mestima upravo kao ono to povezuje razliite
domene postojanja, doivljaja i saznanja. Manja ivopisnost, umerenost i distanca, koje mogu biti nedostaci deskriptivne poezije, nisu
u suprotnosti sa poetikom tajne. U meri u kojoj poetika tajne ovlada
Duievim pesnitvom, oseajnost iji je plod transformacija versifikacije, toliko isticana u tumaenju Duievog stiha, dobie i jedan
poseban smisao, a promene stiha svoju svrhuU lektiri svakog aka je
pesma Jablanovi, ona je bezbroj puta interpretirana i na kolskom
asu. Njoj prestrogi Zoran Mii nije naao mane i uvrstito ju je u
svoju antologiju, ali Duiu naklonjeniji Miodrag Pavlovi nije. Ta
kolska pesma, a od takvih pesama zavisi italaka istorija srpske
knjievnosti, gotovo propedeutiki uvodi u metafiziku Duievog
stiha. Njen prvi stih Zato noas tako ume jablanovi209 upitni je
znak tajne koja je pristupana utoliko to se zna za njeno postojanje,
ali ne i da se na nju da odgovor. Tajna je najvea kada se za nju i ne
zna, a kad se zna, ona je zapravo spoznajna kulminacija bez razreenja.
Upravo je to ono to pribliava tajnovitost Duiu. On nije pesnik koji
izmilja nemogue i otkriva domene o kojima se nita ne zna. Dui
stvari o kojima se pitamo dovodi do kulminacije i u tome vrhuncu
ostavlja da snaga tajne deluje jae i vie nego spoznaja. Tajna je oblik
pojaavanja metafizke Duievog stiha, ona je procesualan i otvoren
odgovor na zagonetku i izazov postojanja. Uz to ona je poetiko sredstvo romantiarskog htenja da se dosegne ne samo nedosegnuto ve
i ono to se ne moe dosegnuti. U tome se posebno razlikuju naslee
romantizma i modernizam. Romantizam snai veru u nemogue i
gradi oblike koji povezuju ovostranost i transcendentalno drugo.
Modernizam se izlae delovanju nemogueg i to pokazuje u njegovim
tragovima u formi. Subjekt ostaje izloen nepremostivosti pukotine
u raspadu samog oblika premoavanja. Poetika tajne je najvredniji
209 Isto, str. 31.

193

De/konstitucija

deo simbolistikog naslea, u kojem eterini ideal lepote sve obavija


velom nepoznatog i skrivenog. Duieva tajna, iako je druga strana
metafizike snage i spoznajne moi, unutranja je mera Duievog
pribliavanja simbolizmu.210
Kao tajna postojanja, ivota, susreta sa drugim, vremena ili smrti,
intriga prirode i um u prirodi kod Duia razvijaju svu tajnovitost.
U Jablanove se ne moraju uitati sve razmere tajni iz svih drugih
Duievih stihova obuzetih tajnom, ali um kojim se oglaavaju
ne moe ostati samo zvuni fenomen. Svest o zvucima, takoe
simbolistiki repertoar poezije, moe se ispoljiti na razliite naine,
ali ona nije akustika slika, odjek potrebe za ulima, ve signal za
njihovo stvarno aficiranje. Ko simbolizam ne uje, taj ga i ne razume.
Nije re o semantizmu sluha, ve o zajednikom naporu razumevanja
i oslukivanja stihova.
Ako bi se svaki pojedini um izdvojio i detaljno analizirao, pokazalo bi se da taj zvuni svemir koji se protee od zemlje do neba
krije knjievnoistorijsku dilemu da li Dui, dok toliko pie o
umovima, svojim artizmom ukida um stiha ili ini da oni ume na
nov nain? Metrika pravilnost proizvodi odreen zvuk, dok bi um
bio priguavanje, destabilizaicja melodije stiha. Iako Duiev stih nije
takav da se usred metrike pravilnosti javlja prozuklost koja je melodijski korak dalje utisnut u samoj fakturi stiha. Duiev stih dakle ne
umi i ne uti, osim ako taj um i utanje ne ujemo mimo osnovne
definicije uma da je to nepravilan i samim tim nerazgovetan zvuk
ija frekvencija nije jasno odreena. Dakle, zvuk je u poeziji metriki
ton, ili ton melodije stiha, a um bi bio odstupanje od tog poetiki
utvrenog tona. U muzici srpskog stiha, um nije Duiev melodjski
izraz. Poetika svest o umu, dakle zvuno stanje izmeu harmonije
i disharmonije, gde ima svesti o odstupanju od harmonije ali nema
odstupanja, to je mea muzinog i neureenog zvukovnog sveta.
210 Pavlovi koji takoe govori o postromantiarskim pokretima, i

pita se da li ih u knjievnoj istoriji vredi usitnjavati, Duia vidi


u postsimbolistikim strujama, gde su po njegovom miljenju i
Nastasijevi i Dedinac. Miodrag Pavlvoi: Jovan Dui, u: O JOVANU
DUIU 1900-1989, nav. delo, str. 253

194

O rodu bojem: Dui

um i aputanje bi se u pesmi Akordi, koja bi se mogla smatrati


nekom vrstom rasprave o smislu saglasnosti, to poetiki ne treba
prenaglasiti. Akordi poinju stihovima oko kojih se esto kreu
razmiljanja o Duiu. Oi su neka vrsta poetikog znaka za ovog
pesnka:
Sluam u mirnoj ljubiastoj noi
Gde ute zvezde;211
Ovaj jak stilski efekat prikrio je jednu drugu vanu osobinu ovih
stihova. U Akordima se neposredno prelazi na jezik filozofije. Pesnik
ve tu, na poetku pesme, u nemoj samoi uje pitagorejsko pevanje sfera.212 U dilemi da li je samoa nema jer se nema kome govoriti
i nema ko da govori, ili je samoa nema jer ona sama nita ne kazuje,
pokazuje se jo jedna od najvanijih Duievih poetskih kategorija,
jedina koja je moda rasprostranjenija od uma u njegovim pesmama nemost. Sada bi se ve mogla formirati dva kataloga stihova,
umova i nemosti, a zatim bi se formirali novi spiskovi. Kao u nekoj
poetikoj ukrtenici izmeu njih i u njihovim presecima postoji neto
to odreuje poetiko polje Duievog stiha.
Pevanje sfera se uje na takav nain da je i to znak neeg drugog.
Odjek pitagorejske predsave o univerzumu i relacijama harmonije
moe da se shvati i kao srednjovekovni znak boanskog prisustva jer
se sklad i harmonja shvataju kao znaci boga. Muzika sfera upravo je
u nebeskoj mehanici dokaz prisustva svevinjeg. Rei lia, govor
voda, to je jezik prirode koji se uz muzku sfera uje, tako se spajaju
nebesko i zemaljsko, a pesniki subjekt hipostazira samoga sebe kroz
razumevanje:
I ja razumem te glase to huje,
Taj jezik Bia i taj apat stvari.213
211 Isto, str. 27.
212 Isto.
213 Isto.

195

De/konstitucija

To je osnovna epistemoloka pozicija pesnikog subjekta i ona ga


jako obavezuje, jer se od onoga ko razume oekuje da razume celinu
postojanja. Ona za njega, dakle, ne moe ostati tajna. To je oigledno
poetiki problem, kako i znati i ne-znati u isto vreme.
Pesniki subjekt u tom asu kada se oekuje drugaiji oblik
metafizike naputa metafiziko rezonovanje i prelazi na jezik misticizma. esto sve stane i on uje kucanje svog srca, ali se isti udari
ue umom (to jeste akcentovano da bude uma, ali je oigledno
da efekat proizvodi i mogunost da se udari uju kao um), odasvud, pa i iz zemlje. uje se bat neeg skrivenog, pulsiranje koje je
istina toga bia proizvodi ogromno srce koje udara u tmini mirno,
tiho, monotono.214 Veliini ovog otkria moe da zasmeta poslednja re iako je monotoni bat znak pouzdanosti i spokojnog rada, to
nije promenljivi ritam postojanja. O odnosu srca i sveta, oseajnosti i
pejzaa postojanja, ve je bilo rei, kao i o romantinom srcu, ali metafora srca je dobila jednu novu, drugaiju dimenziju u poetici tajne.
Ako uje bat srca sveta i razume jezik Bia, zato pesniki subjekt buni um jablanova? Naravno, jedna pesma ne obavezuje drugu,
naprotiv, mnogo puta se i u Duievim pesmama, kao i pesmama
drugih pesnika, na isti ili slian motiv razliito odgovara. Ni brijivo
komponovani ciklusi, cele zbirke i pesniki opusi ne podrazumevaju
takav stepen logike usaglaenosti da bi se jednom pesmom pouzdano
protumaila neka druga. Strasni um jablanova otuda nije i ne mora
da bude ni u kavoj vezi sa Akordima ili drugim umovima ija
je percepcija ispunila toliko stihova. Moda i nije, osim to pesniki
subjekt kojem je rad srca sveta monoton mora da oslukuje neki zvuk
strasti, pojaanog i promenljivog ritma, inae ne bi znao da je taj zvuk
monoton. Da ne poznaje drugaiji ritam, ni taj mu ne bi bio monoton.
Tako se na vrlo fin nain kae neto o emu se nita ne govori, pa je
Duieva nemost po pravilu reitija od svega to nije ostalo nemo.
Dui u naredna dva stiha prvog katrena Jablanova gradi remek-delo deskripcije, ut mesec zalazi za hume koji su daleki i crni
kao slutnje i snovi. Takva pesnika slika ne mora se voleti, ali ju je
214 Isto.

196

O rodu bojem: Dui

nemogue ne ceniti. Igra lokalne percepcije vezana za hume, zbog


trebinjske asocijacije na Hum i udvajanja brinosti jer zvui kao
humke, detalj je koji sliku ini jo boljom. No je, veli pesniki subjekt, mrtva, a jabalnovi pali na vodu ko olovo mirnu i sivu. Olovo,
za razliku od bakrenog sunca, neemo odmah prepoznati u spektru
asocijacija, od simbola za teinu do simbola za svet tamparstva, ili
neto starije ratne tehnike kada su se od njega lila tanad i ulad. Kada
t nastane tenzija, nelagoda, anksioznost zbog brige koja nema svoj
unapred odreeni predmet, otvara se predvorje stranog, u kojem se
ne zna zbog ega se raa strah, ali se osea nepodnoljiva strepnja,
osnovno oseanje modernog oveka jo od Kirkegora. U tom ponavljanju nita zapravo nije reeno, a ve je oblikovan emocionalni vrhunac ove kratke pesme.
Pesniki subjekt se pojavljuje tek tu, on je sam i takoe stoji
kraj vode. Ali stoji kao poslednji ovek, kao da je re o biblijskoj
apokaliptikoj viziji a ne o tihoj noi. Tu smo Duievu osobinu da
sliku preokrene u trenutku ve videli. Ipak, tu je jo neko: spram njega
stoji senka. Ona lei prema meni, kae pesnik, iz ega bi se moralo
zakljuiti da je to senka nekog drugog da je senka njegova, ila bi od
njega. Meutim, on tvrdi da je to njegova senka pa je dijalektika sopstva i drugosti dovedena do vrhunca. Kontrastu visokog hum, mesec,
jablanovi, i niskog voda i senka, izmeu je pesnii subjekt, dodata
je jedna sasvim drugaija vanprostorna dimenzija. Njegova senka
okrenuta je prema njemu, to je mogue i u nekom romantiarskom
scenariju susreta sa sobom kao sa dvojnikom. No susreta sa sobom
kao sa drugim, sa senkom, izaziva dijabolike strepnje. Gde nema
demonskog smeha, postoji metafizika anksioznost. To nije susret dva
identina, nego dva usmerena, razliita bia. Jedno je ovek ovoga sveta, a drugo je pretea, naspramna senka. Strepnja od uma jabalanova
nije plod tekoe da se taj zvuk izdri ili pojmi, ve je to uvod u veu
tajnu, u to kako je ovek samome sebi misterija. Ono to govori o svetu
oko njega, zapravo je pitanje postavljeno njemu samome, svetu unutar
njega. Strah od samoga sebe mea se sa strepnjom koja je samo u prvi
mah odreena njegovom senkom. Iako ne zna kakva ga opasnost od
samoga sebe vreba, unutranja napetost je dovoljna da se sebe kojeg

197

De/konstitucija

poznaje, boji, a od sebe kojeg ne poznaje, strepi.


Ve znamo, iz ranijeg stiha druge pesme, da je na njemu samome
satanski ig, da je on bie sastavljeno iz suprotnosti. Suprotnosti koje
uoava u svetu i suprotnosti koje otkriva u sebi pokazuju da je sve, ceo
svet i on u njemu, sainjen od suprotnosti. To i brojna druga mesta
u Duievim pesmama svedoe kako je poetika suprotstavljanja, to
delimino podsea na Lazu Kostia, takoe odlika Duievih stihova.215 Duieva pesnika tajna pokazuje da nije tajna samo svet koji
nas okruuje, ve smo tajna i mi sami sebi. Ako je nae bie tajnovito,
kako onda sva druga bia ne bi bila tajna, neodgonetljiva. Tajna su svet
i priroda koja ga ispunjava, tajna su ovek, pesma i njeno htenje, tajna
je spoznaja i najdublje oseanje, tajna je i smrt koja nas eka i ono to
nakon nje sledi. Tajna su oseanja i sama vera, otkrie i transcendentalno bie, istorija od paganskog hrama do teurgije poslednjeg ina.
Uz lik sebe kao protivnika sebi, i jak razlog za brigu, ide i strana
figura neprijatelja, koja ima izuzetan znaaj. Neprijatelj je uvek moralno posrnuo, a deo mita o neprijatelju je ne samo da je on nepravedan,
ve i da je nadmoan, tehniki ili brojano, no nije vredan potovanja.
Izuzetno su retke pesme u kojima ima neto od iskrenosti Marka
Kraljevia koji pogubi, na prevaru, Musu Kesediju i zavapi, do boga,
kako je ubio boljeg od sebe. Taj redak trenutak herojske vrline, i istovremeno senka na herojskom liku naeg junaka, kontrastna je liku
neprijatelja koji uvaava nae herojstvo i divi mu se.
Slici neprijatelja, koji je u sistemu nae kulture najee nadmoan
ali nedostojan, suprotstavio je Dui u pesmi Neprijatelj potragu
za premonim ali savrenim suparnikom kao najboljim opravdanjem
215 ...Dui bi usmerio panju na sudar suprotnosti u ovekovoj dui. Poput

Laze Kostia, smatrao je da iskra poezije izbija tamo gde se u oveku


ukrste oprene tenje. Pa i svaki sudar ovekovog unutarnjeg talasanja sa
talasima sveta spoljanjeg moe da poslui kao primer takvog ukrtaja.
Ivo Tartalja: Duieva pesma Stihovi, u O JOVANU DUIU.
Zbornik radova povodom pedesetogodinjice smrti, ur. Predrag palavestra, SANU, Beograd, 1966, str. 135. Tartalja je vie nego veto pokuao
da otkrije i um samih stihova. Osim to imenuju um, ipak ostaje pitanje
da li ga oni i proizvode.

198

O rodu bojem: Dui

udesa ivota. On je eljan tog lepog, silnog, groznog protivnika, da


mu doe pod maskom druga ili gosta, koji je polu-bog, polovinu
zmija i koji ga eka kraj mosta.216 Takav neprijatelj mu je neophodan, jer
...veno, neprekidno,
Bez tebe u biti bedan i bez moi,
Mali, i unien, i pobeen stidno.217
Biti poraen, to je neminovno. Ako je ve tako, onda treba biti
poraen od velikog, nadmonog protivnika. Takav neprijatelj je dostojna inkarnacija unutranje strepnje, pa bi se mogao shvatiti kao sopstveni unutranji lik projektovan da bude neprijatelj. Otuda bliskost i
spokoj u poraenosti. Junak ve poraava sebe, pa onda makar da tu
nadvladanost ospolji u monom liku.
Priroda, meutim, nije pretea, Dui nije pesnik kobnih oluja i
tektonskih poremeaja. Prirodne sile u njegovim stihovima nisu jednake unutranjim i to je poetiko ogranienje simbolisitkih transformacija. U romantizmu, priroda je strana i pretea jer se u njoj nalazi
razlog za strepnju, u simbolizmu je strana samo priroda oveka, dakle
njegov unutranji svet. Poremeaj nije u prirodi koliko je u oveku, tj.
najvei prirodni poremeaj je karakter oveka. Utoliko je vee pitanje
ta pevati o prirodi, ako to nee biti raskol ljudske prirode. Zaudo, u
toj ulozi Duieve Sunane pesme su gotovo neoekivano drugaiji
vrhunac nego njegova rana deskriptivna lirika. U kraem stihu i
dinaminijem ritmu, bez potrebe za nagomilavanjem prideva, Dui
drugaije dosee ubedljivost i dubinu. Kao kada bi neki vrstan slikar
portreta odjednom naslikao savrene pejzae, tako su spram njegovih
metafizikih traganja i spleta tajni izronili gotovo bezazleni pesniki
akvareli.
Svet Sunanih pesama nije svet bezbedan i bez protivrenosti;
tako su u pesmi Polje tu i zmija i veito gladni jastreb. Ipak je u
216 Jovan Dui: Pesme, nav. delo, str. 163.
217 Isto, str. 164.

199

De/konstitucija

Svitanju sve bezazleno, gotovo vedro i humorno, jer strnjik mori


slana, reku davi brana, uz obest dina koji se mui stiu su glasi
mlina. Ipak, umesto nekog vedrog razreenja, iznad mokrog kra
rodi se prvi sunev zrak, neveselo zalepra,218 te ugasne. Neveselost je crta neke zatomljene kobi koju duhovito razigrana percpecija i
sunan stav ne mogu da otklone. uma je pak ispunjena suncem, i
na granici vesele idile:
Uz stablo ure vojske buba,
agor se vuda strano uje
Od kljuna, svrdla, dleta, zuba;
Pauci predu detli kljuje.219
Umesto onoga to je bilo strano, sad se samo strano uje agor.
U Mraku se pojavljuje red crnih jablanova, ali je to moda najveselija
Duieva pesmica. Sve je to skupa gotovo parodija prirode, u kojoj
intonacija spreava da se bolje vidi sam dogaaj.
Tragedija sunca je sua, i s time se nosi ceo ciklus, ali ipak
preovlauje vedra razmena rima i lirska intonacija. I u Sui semantiku sunog predela ublaavaju poletan ritam i vedra melodija. U ditirambu suncu ponovo je sua, ali pesma Sunce, za razliku od pesme
Sua, otkriva neku opinjenost svega lepotom sunevog sijanja. Ono
to bi bila propast, ostaje samo lepa smrt u sjanju.220 Heliotropna
opinjenost nadvladava sve drugo, ali u pesmi Omorina od sue se
ipak strada, takoe i od iznenadne oluje koja smlati vinograd. U jesenjoj Kii i drugim pesmama javie se i nepogode i gadosti, i opasna
bia, kao jejina. Bor je golem, mraan, stoji neveselo,221 ali je ipak
najugroenja bukva, koja e u istoimenoj pesmi, kada je pogodi grom,
nestati kao bog, bez traga.222 Da ni priroda nije bezazlena vidi se u
218 Isto, str. 82.
219 Isto, str. 85.
220 Isto, str. 87.
221 Isto, str. 90.
222 Isto, str. 94.

200

O rodu bojem: Dui

stranoj pesmi Mravi u kojoj vojska mrava razara drugi mravinjak i


pretvara ga u opti grob.223 Ciklus zavrava igrom dodola uz mlado
vino, pritajeni bahantski ton ostane za kraj.
Kontrastno pesmama prirode i sunca, Dui je ispevao ciklus
Dua i no, to pojaava oseaj oblikovanja veih, irih celina u
njegovom pesnitvu. On vrlo paljivo razvija kompoziciju knjige.
Naspram prirode stoji ovekova oseajnost, zato Dui fazvija
metafiziku dosetku da je i jad koji ostaje po izgubljenoj srei deo te
sree Izgubljena srea jo je uvek srea.224 Od logike kontradikcije i
paradoksa samo je korak do oksimorona muzika tiine i nemi glas
u Nostalgiji,225 to su naslednici metafizikih obrta iz ranijih pesama.
Kriza subjekta se nastavlja, pa se u Saputnicima pita u meni samom
koliko je mene.226 Dolazi novi krug pesama sumnje i podozrenja, a
pesma Ljubav uvena je po uvodnom stihu
Je li to ljubav ili bolna jedna
Potreba da ljubim?227
Njegovu elju plavu nije teko prepoznati i bez pomoi drugih
pesama u kojima je plavo takoe nedvosmisleno znak seksualnosti, pa
je to dekameronovska odgonetka a ne zagonetna boja, kao to e biti
kod Drainca. Na mei toga sna i jave228 je specifian oblik granice
koja i spaja i razdvaja, Duieva mea o kojoj e jo biti rei, dok je
poloaj izmeu sna i jave dobro utvreni topos. Tu pesnik vidi da
njegovo srce ezne i pati, dok je u prehodnoj pesmi, Saputnici,
hteo da u svome srcu uje sebe, a uo je glas od ko zna kuda i pita se
223 Isto, str. 95. Miodrga Pavlovia je ovu pesmu posebno istakao i uvrstio

meu antologijska Duieva ostvarenja.

224 Isto, str. 99.

225 Isto, str. 100.


226 Isto, str. 102.
227 Isto, str. 103.
228 Isto.

201

De/konstitucija

koliko u njemu samome ima njega. U narednoj, Sonati, veli da je


hteo da zapeva mlad ditiramb sree a najtuniju ispeva poemu.
Nova ljubav otvara stare rane, zbog ega ga je strah da eli, i uas
da voli.229 U Ekstazi pored druge ene on e da se nada, i svoje
srce rasipa i gubi,230 opet verujui kako prvi put strada, prvi put eli,
prvi put ljubi. Za sve to vreme se koz stihove provlai motiv nekog
glasa koji on oslukuje, pa se, dakle, taj glas koji je neki govor izvan
njega, iskustvo ljubavi kao neeg beznadenog, i napokon iskustvo
pevanja, tog mladog ditiramba i najtunje poeme, javljaju jedno uz
drugo. Boli rei zbogom u pesmi Snovi, uvek se ide dalje, napred,
dok e tamnog srca raste, i koliko i srea vredi jedna topla i lepa
himera,231 a u pesmi Kraj hoe da se u njenom srcu njegovo ime uje
kao apat poljupca i uzdisaj rime.232 Taj splet poezije i ljubavi, dakle, samo raste do pesme Stihovi, koja je ve izrazito autopoetika.
Kulminacija ovog simbolikog pravca u kojem se od due i noi stiglo do autopoetikih stihova je, naravno, pesma Simvol. Ali umesto
oekivanog poetikog programa simbola, Dui ovde odmah odlazi
korak dalje od pesnikih sredstava kako bi doarao, kako smo to ve
rekli, venu enu. To je nova integralistika transformacija, jer se
sada od poetike stiglo do neeg dubljeg, kao to se od prostora due i
noi stiglo do autopoetike.
Takva, vena eno kroz ivot i mrenje
U slavi instinkta ti si samo sveta.233
Novi paradoks na granici oksimorona, samo sveta, neka vrsta
etikog proienja, prua priliku Duiu da doe do granice divinizacije bez patetike i sentimentalnosti. U podeli svetog i demonskog,
onom dvojstvu ljudskog karaktera koji je pesnik utvdio na sebi, ena je
229 Isto, str. 104.
230 Isto, str. 108.
231 Isto, str. 112.
232 Isto, str. 113.

233 Isto, str. 129.

202

O rodu bojem: Dui

u slavi instikata samo sveta, ne i demonska. Iz Duieve poezije iezla


je demonska ena, to je taka razdora u modernosti enskog karaktera
u njegovoj poeziji. enu to u pogledu moderijeg senzibiliteta ostavlja
preblizu poziciji postvarenog objekta udnje. Tu poinje kontroverza
o tome da li su Duieve pesme o eni bolji deo njegovog pevanja ili
ne. Kada se od nje nebo zarumeni, takva proslava enske moi je
daleki odjek Duievih pesama sutona. Ovo nije suton, ovo je plamen koji obuzima nebo, to nije kraj dana, to je trijumf enskosti kao
moi u svetu. Konana supstitucija je da je ona simvol vei nego bol
ljudski.234 Ljudski bol u srcu koji je Duiev stih otkrio uz romantinu
metaforiku srca ide uz otkucaje tamnog srca itavog sveta. Zato nije
re samo o romantinoj oseajnosti, ve i o mistikoj spoznaji. ena
kao simvol, uz tako jaku konotaciju simvola u simbolizmu i simvola
vere, jezgra hrianske religioznosti, dobija potpuno drugaije dimenzije. Moglo bi se govoriti uslovno o religijskom aspektu ene kao
simvola, nagovetaju da je ena pesnikovo vjeruju. Dijalektika njene
nevine ljubavi i instinkta koji nema u sebi satansku crtu, pripremila
je teren za misao kako je ena boanstvu blia nego njemu. Ona jo
nije pretvorena u boginju, ve je vie zakon sveta, nego zakon srca.235
Proirujui ambivalenciju svet/svetost, Dui se iz pozicije ljubavnog
iskustva vratio do one take koju je poetiki napustio kada je prestao
da opeva kipove, skulpture u vrtu i progovorio o tajnama due. Njegova analitika unutranjih sadraja nije naroito razvijena, ali to jeste
okret ka unutra, jedna poetika radnja koja je obeleila itavu epohu.
Napokon, kada se itaju u celini, njegove pesme pokazuju razvijenu i
neuobiajeno preciznu dijektiku ciklusa, pa se tako pesme prevazilaze
novom, viom celinom.
To se najbolje vidi u poslednjoj pesmi, onoj koja u isti mah zatvara Pesme sunca. U zavrnoj pesmi Opsena javljaju se isti izrazi
kao u pesmi Neprijatelj. Ovde je ena caraska galija koja prolazi
kroz pene, kao to je tamo neprijatelj, ovde se on vraa sa krvavom
rukavicom, kao to i tamo jedan mora iz duela. Tako se, odjednom,
234 Isto.
235 Isto.

203

De/konstitucija

pojavljuje skrivena mogunost da je taj veliki neprijtelj, u kojem su ve


satanska strana linosti i opravdanje za ovekov udes u ovom svetu
prikazani kao poeljan poraz od nadmonog i savrenog neprijatelja,
neka vrsta podloge na kojoj treba shvatiti i enu kakva mu je potrebna.
ena mona kao idealni neprijatelj nadvladala bi ga i time zapravo
opravdala sve male poraze. Takav susret je novo poetiko dostigue u
odnosu na vrtnu poeziju mramornih kipova. Neprijatelj ena, to jest
ljubav ili mrnja, sudba ili ena,236 kako zavrava ova pesma, ne samo
to vraa taj najstariji antiki oblik raspoluenosti volim i mrzim,
odi et amo ve i gradi dinamiki princip ljubavnog ivota. U njemu
je Dui doao do one granice koju nikada ne prekorauje, zato pitanje moderniteta u njegovoj poetici ostaje otvoreno. Simbolika tame
i simbolika ene, dua i autopoetika, vera i strepnja, sve su to bliska
dvojstva, ali ona ne prelaze u domen modernistike forme, unutranja
rascepljenost savladana je metaforiki vie nego strogo modernistiki.
Metafiziki i romantiarski patenti u Duievom stihu deluju, ali
njihovo zadravanje odreuje stepen modernosti. U njima ima vie
smisla nego u urinovim stihovima, ali ima manje postupka, a doba
modernizma je doba postupka. To urinu nije donelo trajnost, ali ni
Dui nije lako proao pod naletima modernizma.
Pitanje modernizma, meutim, poetiki zamrauje itanje
Duieve poezije, ak i susreta sa enom, koji je Duiev pesniki
znak. Nemogue je uz Duia ne progovoriti o eni, ali da li je odreen
poetiki i metafiziki smisao enskog u njegovoj poeziji? Da li se i u
poeziji najveih pesnika, kakav je Jovan Dui, ita sve to je u njoj
napisano, ili se pred itaocem i tumaem pojavljuje pre svega ono
to je kulturnoistorijski podrano, to je poeljno ili doputeno misliti? Misliti o enskoj uzvienosti je doputeno ukoliko je to s pozicije
mukog moralizma, jedne od veih istorijskih obmana. Ukoliko se o
eni progovori izvan tog registra, recimo u domenu numinoznog, da
li to kulture doputaju, prihvataju, odobravaju, ili se odmah pojavljuje
cenzura kolektiva i, jo gore, autocenzura samih tumaa? Da li se vidi
ta Dui pie o eni i kakva je njegova poetika, ta Dui uostalom
236 Isto, str. 131.

204

O rodu bojem: Dui

pie o Bogu i kakva je njegova pesnika vera? Ili se u Duiu ita jedan unapred prireeni Dui koji nee doneti radikalno uznemirenje
modernizma, ve spoj sa tradicijom, od davnina pojanjem, i samim
tim spokoj dobro utvrene, pouzdane kulturne identifikacije? Da li je
Dui moderni duh ili je kao Vojislav Ili majstor stiha iji je doseg u
artizmu, bez imaginacije, oseanja i ideja, kako je surovo Skerlieve
prigovore prebacio na pesnika koji mu je bio uzor?
Da li se u nekom delu, u samom diskursu, vidi sve to pie, posebno je dramatino pitanje posle Fukoa. Posle njega je jasno da nije re o
obinim predrasudama i slepilu istorijske volje. Pored obine politike
cenzure i pukih individulnih ili kolektivnih predrasuda, postoje duboka ogranieja u sistemu znanja, u saznajnim horozontima epohe. Istina
bljesne u diskursu tek kada je diskurs epohe doputa, do tada moe
biti izreena i oblikovana ali e ostati nevidljiva sve dok se prilike ne
promene. Istorijske episteme u kojima se kree znanje zatvorene su i
ograniene, slabo propusne, skoro da podseaju na uveni Lajbnicov
opis. Miljenje koje je uhvaeno u njih ne moe da izmakne sistemu
moi koji diskretno rasporeuje stvari po vanosti tako da se uvek
vidi ono to epoha nastoji da svi vide, i da se pritaji ono to niko ne
treba da vidi. To nije mehaniko otklanjanje iz vidnog polja, direktna
cenzura, ve tiho, gotovo neprimetno izuzimanje same mogunosti
da se neto vidi. Jedno je frojdistiki previd, kao u psihopatologiji
svakodnevnog ivota, drugo je socijalna patologija po kojoj ljudi i ne
gledaju ono to im nije potrebno, a tree Fukoova arheologija znanja,
duboka struktura epistemolokog polja i hijerarhija diskursa.
Tako bi se moglo desiti, na primer, da svi gledaju ta Dui pie
o bogu, ali vide samo ono to je religijski plauzibilno i kulturoloki
podrano. I da neto uznemiravajue i potresno ostaje izvan takvog
vidnog polja. Moglo bi se desiti, takoe, da se stalno pria o Duiu
i enama, a da se ne ita ta o eni pie ne u pojedinim stihovima, ili
svakome poznatoj alegoriji pesme, nego u celini pesnikog opusa. ta
ukoliko Dui o bogu i o eni ne pie ono to se u horizontu jedne kulture lako prima, kao to se bez otpora usvajaju donuanska frivolnost i
hrianska mistika, i zavodnitvo i posveenje. Metafizika usmerenja
poezije i poetike strepnje, slutnje i objave, nimalo ne olakavaju ovaj

205

De/konstitucija

teak zadatak u kojem je pitanje istine zapravo fukoovsko pitanje o statusu iskaza, ne vie iskaza u stihu ve stiha kao iskaza u polju diskursa.
Duiev se stih, kao i svaki pojedinani stih, moe razumeti u meri
semantike odreenosti i poetike ubedljivosti, u razmeri onoga to
umetniki postie i moe da znai i oznaava, ali pitanje istine poezije sloenije je prirode od semantikog utvrivanja referencijalnosti i
konotativnosti na horizontu esteskog delovanja i poetikog smisla.
Duievo pesnitvo valja razumeti i tumaiti kao takvo, a ne kao
problem uklapanja pojedinih pesnikih iskaza, dakle odnosa izmeu
pojedinih stihova. Od stihova se, naravno, kao i u svakom itanju,
mora poeti, ali se to to treba pronai zasigurno ne nalazi u jednom
ili u nekoliko stihova koje niko ne razume, te bi ih samo nadnaravno
paljiv ili obaveten tuma uoio dok svima drugima oni promiu.
Naprotiv, oni se odlino vide, tu su pred oima svakog tumaa, ali
se ne mogu videti bez promene vizure i dok se ne izmeni epistema
knjievne kritike.
Duieva poetika stapanja i integralizam doputaju da se sa jo
veom iscrpnou prolazi kroz krugove njegovog pesnitva i da se vie
pravaca itanja ukrsti u opisu celine pesnikog opusa. Tek bi predstojala tumaenja dve celine soneta, ali se u kompoziciji Sabranih pesama
ve u drugoj knjizi, Pesmama ljubavi i smrti, ultimativno postavlja
kljuno pitanje poetike ene. Da nita drugo na njega ne ukazuje,
ve bi zavrna dijalektika, gde se od Pesama Bogu preko Pesama
Smrti dolazi do poslednje potceline Pesme eni, privlaila panju.
Gledano obinim oima, zar ova tri ciklusa treba ovako da budu
rasporeena, a ne obratno? Da li je to inverzija, kao modernistiko
sredstvo oneobiavanja, ili je re o poetikoj intervenciji kojom se
otvara prostor poetike aporije, u kojoj onda treba videti sam duh
modernizma?
Bog nije plod samo pesnike imaginacije, ali bez nje ga je nemogue
predstaviti. Premda ak ni u najboljem pesnitvu nije mogue reima
doarati pun obim i sadrinu transcendencije koja obuhvata sve to
je boije i boansko, ipak su sveti spisi svih religija u isti mah i vrhunska poezija. To nije istorijska sluajnost, nego simbolika nunost. I
u vrhunskoj poeziji izvan religijskih tekstova javlja se bog, a pitanje o

206

O rodu bojem: Dui

simbolikoj moi pesnitva u istini Bitka237 od ogromnog je znaaja


za vrednost poezije kao takve. Iako se bog javlja u najdelikatnijoj
metafizikoj poeziji, pesnici ne mogu da dokau ni njegovo postojanje
ni njegovo nepostojanje,238 niti mogu njemu samome da ustupe re,
premda se u najboljem sluaju, iz ega nastaju sveti spisi svih religija,
postavljaju kao da u vrhunskoj teopopeji daju glas samome boanstvu
i da do nas dolazi upravo njegova zavetna re. U svojoj neizrecivosti
boija re do nas dopire jedino tuim svedoenjem, o veri ili neverici,
o traganju ili pronalaenju, pa i o gubitku, a tu nje same zapravo ne
moe biti. Ili, ako se to to je najvanije zaista dogaa, stie do nas
u mistikom nadahnuu i izlivanju boije milosti, premda u takvoj
neposrednosti niega drugog, pa ni poezije, ne bi moglo da bude. Zato
je granica umetnosti rei odreena moda i vie prema bogu nego
spram prirode, oveka ili ovekovog sveta. ak i sveti pesnici ostaju na
samoj granici rei, imaginacije i jedne vie mate u kojoj se obezbeuje
transcendencija. Pesnitvo je na toj mei realnosti rei, realnosti s one
strane rei i rei s one strane realnosti. To je za neke pesnike strana
mea, za druge prag neprekoraivosti ili konani razlog poetike tajne
i utanja. Ali za neke pesnike je upravo to vrhunski izazov o kojem
se stalno mora pesniki govoriti. Njihova poezija je svedoanstvo o
graninoj drami umetnosti rei, veliini pesnike spoznaje i objave.
Premda u poreenju s pesnikim zadatkom izricanja boga u prvi
mah deluje sasvim nevano ili usputno, i slika ene takoe je proizvod
pesnikog truda, nadahnua pesnika ljubavi. To doaravanje nije nita
237 Hajdeger je to pokazao s najveom odlunou, ali se zapravo lako moe

pokazati kako je od Aristotela do Hegela neprekinut niz dokazivanja


kako u pesnitvu ima dovoljno, ili previe, istinitosti i mudrosti. Hajdeger je unekoliko dovrio radikalni nienaski obrt odnosa umetnosti i
istine. Uprkos krizi pojma istine i moi umetnosti da je dosegne na kraju
dvadesetog veka, gde je ona ostala potpuno nepristupana svakoj strategiji razumevanja, ipak je Hajdegerov ontoloki udar ostao neprevaziena
koncepcija znaaja umetnosti.

238 Vidi David Daiches: God and the Poets, Clarendon Press, Oxford, 1984;

Barbara Kiefer Lewalski: Protestant Poetics and the Sventeenth-Century


Religious Lyric, Princeton University Press, Princeton, 1979.

207

De/konstitucija

manje teak ili manje vredan zadatak za velikog pesnika. Idealni lik
ene oblikovan u stihu i izvan poezije uvek je blei ili drugaiji od
fantastine pesnike predstave. Nije to obina ivotodavna ena, ve
udesni pesniki proizvod metafizike poezije. Nema tog frojdizma,
ili teorije udnje, koji e ovu ideaciju svesti u domen pukih libidalnih
nagona, poude i strasti. Re je o pesnikom zanosu kojim refleksija
vlada jednako kao i neodoljiva privlanost koja je jezikom evolucije
upisana u istoriju ljudskog roda. Pa ak i da nije tako, zar bi se ljudska vrsta branila od najveeg stepena bliskosti koji se moe postii
sa drugim biem? Osim u tajni raanja, kojom ene zauvek i u svakom pogledu nadmauju muki rod, zagrljaj Amora i Psihe najvie je
to nam se pod kapom nebeskom moe podariti u odnosu s drugim
biem. I, naravno, ako bolje pogledamo mit, ve emo videti kakva se
strahovita obmana u njemu skriva: ena sme da uiva, ne i da spozna
svog ljubavnika. Naa kultura je puna takvih pria u kojima, ako se
paljivije pogledaju, prebiva ista predrasudnost, a enska uloga je
savrena sve dok one pristaju na nju onako kako je za njih u mukoj
imaginaciji dizajnirana. ena kao aktivni, pokretaki princip, kao
duh boji i tvorac, to je, naalost, nezamislivo, a i kada se pokuava
u nae vreme oblikovati, lii na bednu kopiju mukih bedastoa, koje
nisu nita bolje, moda malo pravinije, kada ih ene simboliki
upranjavaju.
Da li ena pesnika, uzdignuta do boginje lepote i pesnikog
boanstva, meutim, takoe ostaje na granici stiha, nedokuiva u
svojoj prezentnosti i prezentna u svojoj nedokuivosti, ali ne zato to
je kao ena takva, na stranu frojdistiki i lakanovski kompleks odustva i nedostatka, ve zato to je pristup do nje ve poploan mukom
imaginacijom? Oekivati od mukaraca da se oslobode istorije i svoje
muevne svesti nije ni realno ni praktino, ali oekivati da spoznaju
sopstveni lik koji se ispreio izmeu sveta i saznanja, izmeu ena
i simbolike ene, to ve nije nemogue. Ako bi ena ostala samo u
prostoru stiha, omeena reima, to ne bi bilo ono to pesnici zapravo
ele. Jer treba stii tamo gde rei ne doseu.
Ljubavi i zanosa, strasti i zapitanosti, strepnje i samosvesti ima i u
slici boga i u slici ene, i u dozivanju jednoga i u potrebi za drugim,

208

O rodu bojem: Dui

u oekivanju jednog i u traganju za drugim. Strepnje, brige i straha


ima pred svakim preokretom kakav predstavljaju refleksivni susreti sa
smru ili s drugim biem. Premda su neke pesnike inspiracije veoma
daleke, ima sluajeva i kada se izmeu asolutnih kategorija uspostavlja
ne sasvim oekivano blizak odnos, drugaiji nego to je to pretapanje
kategorija ljubavi kakve su agape, filia i eros duhovna ili ljubav prema
bogu, porodina ili roditeljska ljubav, i suprunika ili strasna ljubav.
Jer nije re samo o ljubavi, doivljaju i spoznaji, ve i o strepnji, brizi
ili zauenosti, kategorijama filozofije egzistencije koje bi se u nekom
drugom sluaju mogle proiriti na razliite granine situacije, kao
kod Jaspersa. Koji je propustio, ophrvan negativnim doivljajima, da
uoi graninu situaciju ljubavi. Kirkegorovska strepnja, hajdegerovska
briga, a moda ak i sartrovska munina kao daleki plod splina, sve
se to lagano pomalja na refleksivnom horizontu lirike koja otvara
metafizika polja postojanja i onoga to to postojanje prekorauje.
Videti Duia u sreditu ovako odreene duhovnoistorijske poetike
moda je preterano. Dui je ipak smelo od lakih pesmica o enama
u naoj poeziji dvetnaestog veka, pa ak i u Ilievim parodijama, recimo popadije ili valje, otiao tamo gde ga je jo jedino Laza Kosti
mogao doekati, ak ne ni Njego u noi skupljoj veka u kojoj nije
bilo dovoljno metafizikih zvezda pod adorom. Od lakih sastava i
vinskih napeva Dui ide u najteem pravcu, to istoriji knjievnosti
mora biti vano.
Pesniko delo Jovana Duia postavlja teku i ozbiljnu dilemu o
odnosu dva najvia ploda metafizike poezije. Bog i ena su idealni plodovi Duievih stihova, i o jednom i o drugom je i na osnovu
pesnikog dela i pesnikovog ivota izgraen itav mit. Iako to ne obavezuje tumaenje ili samo itanje stihova, ipak nije sasvim sluajno, i
bez ikakvih posledica, kakva je slika o pesniku i njegovom delu stvorena. Ona se moe stalno menjati, ali u ovome asu zajednica tumaa
stoji pred ukupnim izazovom predstave o pesnikom delu i njegovim
dometima. Pesnik Jovan Dui, na primer, danas poiva u crkvi, onoj
nad rodnim Trebinjem. Jedini tako poiva osim Njegoa, koji je ipak
bio i vladika, ili despota Stefana Lazarevia. ta tek rei o utisku koji
je izazvao stakleni koveg u kojem lei pesnikovo nesatrulo telo, za

209

De/konstitucija

koje tvrde svedoci da posle smrti nije bilo balsamovano, ve samo


potopljeno u formaldehid, to je uobiajena praksa pre sahrane. Na
osnovu toga bi se moglo rei da je protivno svim zakonima truljenja
ostalo netaknuto valjda bojom voljom, kako drugaije? Onom koja
nije spreila da se telo starca Zosime u romanu Dostojevskog raspada i
kojoj je od velike, pa i presudne pomoi to to se tela buduih svetaca
posle smrti potapaju u dobro smeana i ukuvana eterina ulja, sveto
miro koje se specijalno spravlja. Od koristi je i primena jo poneke
istonjake tehnike balasamovanja, recimo rasecanje rebara i vaenje
iznutrica, i druge takve nadnaravne radnje. Ako one nisu bile primenjene i na Duia, putnika u Egipat i hodoasnika svetih mesta, ta se to
dogodilo, je li to neki prirodni fenomen kao u pustinji, gde se leevi
sue na toploti, ili u movarama, gde ne trule jer nema kiseonika u
mulju u koji potonu ili je to neto to jo ne umemo da objasnimo,
priroda koja nam je nepoznata, ali ipak samo priroda, kako bi rekao
Spinoza. Ili je ovo presudan trag da je pesnik pronaao Boga, da je
svojim pevanjem svakako pre nego ivotom stigao u predvorje vene
tajne spasenja i doao do cilja kojem sve due tee? Kada pesnik pree
u mit, koji je danas tek u zaetku, ali se tokom vremena lako moe
razviti dalje, sve postaje jo mnogo udnije. Pesniki kult lii na kult
svetiteljski i bez ovakvih uda. uda su, ako ih ima, razlog vie da se
paljivo proitaju stihovi, a ne obratno.
Velianstveni povratak kovega iz Amerike, u kojoj je Dui umro i
bio privremeno sahranjen, zatim taj udesni ukop u novoj crkvi podignutoj ponad Trebinja i napravljenoj da bude hercegovaka Graanica,
naposletku otkrie da u kovegu ima jo jedan koveg u kojem je
potpno ouvano telo, da li budue moti pesnikove, pa potresne rei
svedoenja drugih pesnika koji su mrtvog Duia presvlaili, sve bi to
ilo u prilog onome ko hoe da veruje u pesniko otkrie boga. Ono
to poinje stihovima, zavrava kao idealni scenario za svakog pravoslavnog vernika, tu knjievna kritika nema ta da doda. Meutim,
i kada bi sve bilo tako, to ne umanjuje obavezu da se ispita kako se
pesniki oblikuje slika boga i kakav se odnos prema njemu uspostavljaju u stihovima. tavie, moda je i za vernika pravi zadatak da se ovoj
poeziji posveti tako da ga ona povede na transcendentalno putovanje,

210

O rodu bojem: Dui

a za onoga ko nije vernik, da vidi ta Duieva poezija u ovoj tako


tekoj stvari moe rei.
O idiosinkraziji ene u Duievom pesnikom opusu takoe vredi
govoriti, pratei i oslobaajui se mita o enoljupcu, osvajau enskih
srca, zavodniku i galantomanu, koji je i sam pesnik za ivota briljivo
negovao. Gotovo da nema teksta u kojem se ne javlja neka slika enske
lepote i razvija pesniki odnos prema njoj. Iz idealizacije i predstave o
realnosti, iz ivota i ljubavi prema lepoj eni, izbija mitska predstava
o tome da veliki pesnik mora biti veliki osvaja rei i enskih uzdaha,
neko ko u trenu stihovima, kao lepom pesnikom prirodom, oarava
lepu prirodu ene. Premda i ovde ima nedoumica i kontroverzi, taj
briljivo negovani lik amoresknog poete poiva i na stihovima. U njima
je pesnik ostavio traga o tome da je ena oblikovana kao alegorija
poezije, neko bi rekao personifikacija. Zato je lako doi do vrlo radikalnog zakljuka kako bi sva poezija zapravo bila slika idealne ene.239
Kada se jednom poezija i ena stope u alegoriji lepote, posle toga bi
svaki stih o eni mogao biti i stih o poeziji, a svaki stih o poeziji pripadati jednoj velikoj alegorijskoj pesmi ene. Jeste da stari pesniki
patent poiva na muzama, pa su svi stihovi tragovi muzinih poseta,
ali ima u tome i neega autentino Duievog. On nema nedoumica o
raskolu donuanske frivolnosti i same ideje lepote, a toj lepoti, poetiki
odreenoj, pripada Duievo carstvo rei i stihova.240
Bilo da je pesniki dosegao Boga, a u njegovom pesnitvu ideja
boga see od paganstva do hrianske mistike, bilo da je oblikovao
svekoliku poeziju kao enu i enu kao poeziju, a to je pesniki ideal neodoljive lepote, Dui je neminovno morao da doe u jednu posebnu
poziciju u kojoj se slika boga i slika ene, traganja za bogom i traganja
239 ...ensko telo postaje ovaploenje poezije, estetskog uopte. Slobodan

Vitanovi: Jovan Dui u znaku erosa, Filip Vinji, Beograd, str. 12.

240 Savremeni italac, nekmoli itateljka, mora da uzme u obzir kako ideal-

izovni lik ene obuhvata i njen dijaboliki profil. O Duievoj mizoginiji


i o stereotipovima koji su rune predrasude o karakteru ene, gotovo da
ne treba ni troiti rei mada je Dui i u trivijalnim i primitivnim zabludama pokazao izuzetnu elokvenciju i prodornost narcistikog bezobrazluka.

211

De/konstitucija

za enom/poezijom, susreu. Simbolika integracija jedna je strana


pesnitva, veze koje nuno proizvode raskol, druga. O tome je lako
pruiti evidenciju u stihovima, ali do konanog horzonta odgovora,
zapravo, uopte nije jednostavno stii. Do odgovora na najvanije pitanje poetike, o odnosu uzvienog kao numinoznog i estetskog, moda
e se doi tek iz najmanje oekivanog pravca. Ne iz pojedinanih stihova i pesama, jer se u njima raskol ne prevazilazi, ve iz njihovog rasporeda u planu celine, u kojem valja uoiti poslednju crtu pesnikog
tragizma i metafizike osujeenosti ili veliku poetiku opusa.
Kako se odnos pitanja o bogu i pitanja o eni moe dopustiti u
hrianskom, pravoslavnom kontekstu, ostaje izvan tumaenja poezije,
pa i tumaenja Duievih stihova. Uprkos tome, taj odnos pretpostavlja veoma vane kulturoloke, religijske barijere, i on ne bi mogao da
bude odreen na bilo koji nain, ve samo u jednom unapred pripremljenom okviru. Iako je, recimo, u istoriji religije bilo dovoljno
enskih boanstava, da li bi se moglo s mirom primiti takvo pesniko
saznanje da je bog ena? To nije pitanje rodnih identiteta bogova, jo
manje volje da se krivotvori istorija religije ili postigne neki efekat
kulturnog skandala, ve jedno jednostavno pitanje unapred zadate
pesnike imaginacije u kojoj takav pesniki ishod nije nemogu ali
je malo verovatan. Zapravo, osim ako bismo bili rtve rodne najezde,
kakvog bi smisla imalo pitanje o rodu bojem? Kako god ga odredili,
on ne bi bio ena ili mukarac iako su valjda oboje nastali po njegovom liku, a ne samo mukarac. Od Ksenofonove opaske o tome kakve
bi bogove imali konji jedva da vredi raspravljati o antropomorfizmu
naih predstava, u njima je crkva popustila ovekovoj nesposobnosti
da predoi vie entitete bez sredstava iz kojih e se jednog dana razviti
masovna kultura i marketing. To sa idejom boga nema gotovo nikakve
veze. A ni njegov rodni identitet, ako se shvati kao umor ena od
mukolikog boanstva i njihova potreba da svojoj identifikaciji podare
drugaiji model, emu takoe jedva moe da bude prigovora. Naroito
nema rasprave o tome kakva su istorijska svedoanstva o boginjama i
kako su enski bogovi ukinuti.
Kada se sve to ima na umu, zato bi bliskost metaforizacije boga i
metaforike ene u delu nekog pesnika zavreivala da se njome poseb-

212

O rodu bojem: Dui

no bavimo? Osim ukoliko u odnosu te dve metafore nije Duieva


najdalekosenija poetika intervencija i temelj umetnike vrednosti?
Rekonstrukcija svega onoga to Dui kae o bogu mora poeti od
njegovih prvih pesama o bogu. Ali u njegovoj poeziji pitanje boga
nije prvobitno. Prvobitna je autopoetika, kompleks moja poezija
dolazi na poetku. Tumaenje se ne mora povinovati ni hronologiji ni
rasporedu pesama, naroito ne ideji da ono to dolazi na kraju mora
da bude znaajnije od onoga to dolazi na poetku. ak ni u sluaju
Laze Kostia, koji je nesumnjivo na kraju svoga pesnikog trajanja
ispevao zavrnu, labudovu pesmu i ta se pesma urezala u kolektivno
pamenje najveom moguom snagom, ne mora sve da se podredi
zavrnim stihovima.
Dui je odredio ta smatra svojom poezijom i kojim redom se
njegov opus ima itati. Postavio je najmanje dve prioritetne barijere u
organizaciji Sabranih dela. Dui nije pesnik samo pesama, on je pesnik ureenih ciklusa, knjiga i pesnikog opusa. Sve vreme i u svakom
sluaju se mora imati na umu celina njegovog pesnitva. U tom smislu
je uspostavljen odnos Pjesama, Pesama i Sabranih dela, on demonstrira pesnikovu volju, ne kao lini hir, nego kao poetiku zakonitost
opusa. Zahtev da se ona uvaava moe ii i do pitanja pravne regulative
autorstva. S druge strane, to ne moe da osujeti potrebu da se obnovi
itanje rane poezije. Mogua je i radikalna ideja da se Duiev plan
celine potpuno napusti.
Izvestan problem u oblikovanju celine sabranih pesama predstavlja i nedoumica koju izazivaju Plave legende. Da li su u izvornom
izdanju one sluajno, zahvaljujui izdavakim okolnosti, ili voljno,
dakle poetiki motivisano, tampane zajedno s prozom? Iako tome
nije posveena neka vea panja, moe se to shvatiti i kao nain da se
poveu Duieva poezija i proza. Dislokacija poezije u prozi mogla
bi da ima dalekosene posledice. Ukoliko su Plave legende pesme
u prozi, onda je to na liniji modernistike promene oblika. Ukoliko
su poetska proza, onda je lik Duieve poezije dogmatiki vezan za
stihove, a Plavim legendama je mesto uz prozu. Sva je prilika da se
ovaj drugi plan moe smatrati akcidentalnim i zanemariti, ali nikada
nije na odmet proveriti poetike posledice. Utoliko pre to se i pitanje

213

De/konstitucija

Duieve proze, a naroito njegovih izvananrovskih dela, moe smatrati nereenim do sada. I Blago cara Radovana, i putopisi, i Grof Sava
Vlaisavljevi tek treba da budu poetiki rasvetljeni. Tu se kriju velika
iznenenja za tumaenje koje uzme u obzir savremene teorije.
Znaajnu tekou u odreivanju autorske volje sa stanovita
poetikog legimititeta predstavlja i to to je Dui ostavio Bogdanu
Popoviu pravo da u Antologiji zadri ranog Duia. Rani Dui je
tako ostao alternativa Duiu. Otuda bi svaki tuma mogao da za
sebe zahteva isto pravo koje ima Bogdana Popovi da iz Duievog
opusa uzme ono to je po njegovom miljenju najvrednije, bez obzira
na promene i prerade. Tako je temeljno potkopan oseaj poetike
nunosti Duievih transforamcija, a dileme o mestu i ulozi Plavih
legendi samo pojaane.
Naposletku dolazi problem Lirike iz 1943, za koju je teko dokazati da li je to zasebna knjiga ili deo jednog ranijeg ciklusa, o kojem
takoe ima podeljenih miljenja, mada preovlauje da je to svojevrsan
vrhunac Duieve lirike. Posebnu boju Lirici daju okolnosti u kojima
se Dui rastajao od ovoga sveta. Uz trenutak Duieve smrti vezana
je jedna posebno upeatljiva slika. Pesnik umire tog dana kada 1943.
godine izlazi njegova poslednja zbirka. U izgnanstvu, vremeni diplomata oajava daleko od svoje okupirane zemlje, u kojoj njegovi roaci
krvare pod ustakim noem. Njegova zemlja i jugoslovenska iluzija
raskidne su graanskim ratom i borbom protiv okupatora. Dok narod
strada, lomi se i evropska sudbina, a na njegov odar stie poslednja
zbirka. Na obali velikog amerikog jezera veliki pesnik se od ovoga
sveta rastaje zbirkom koju i objavljuje da se u optoj pometnji ne
pogube stihovi do kojih posebno dri.
Ta zbirka, meutim, nije bilo kakav skup poslednjih stihova, ve je
od poslednjih pesama u njoj odabran jedan deo koji ini celinu koja
e biti posebno cenjena u kritici, esto odreena i kao najbolje to
je pesnik napisao.241 Ako se potresne okolnosti njenog pojavljivanja
mogu ostaviti po strani, pitanje njenog mesta, uloge i znaaja u pesn241 Pesnik strane mee, u Novica Petkovi: Slovenske pele u Graanici.

Ogledi i alanci o srpskoj knjievnosti i kulturi, prir. Dragan Hamovi,


Zavod za udbenike, Beograd, 2007, str. 8485.

214

O rodu bojem: Dui

ikovom opusu ne moe. Okolnosti samo daju jedan snaan dramski


peat koji, takoe, ne treba izgubiti iz vida. U najstranijem asu od
velikih stvaralaca se trai najvie. Dovoljno je pomisliti ta bi bilo da je
u tome trenu Dui pisao pesme o cveu i drveu, pokraj vode, o magli
i rekama, o utanju i umovima o svemu tome je ranije pisao i sve
je to u kritici razliito ocenjivano. To bi u najboljem sluaju bio neki
predsmrtni eskapizam ili, moda, u nekom trenu dubljeg metafizikog
nadahnua, simbologija dalekih pesnikih vrlina. Ali Dui je progovorio o bogu i ovekovoj izloenosti smrti, dok pesme o pokolju saplemenika i tekoj krvavoj sudbini svoga naroda ipak nije uvrstio u Sabrana dela. Teka odluka, ali ona ima pokrie u simbolistikoj poetici
kojoj je politiko i ovozemaljsko uvek strano.
Dui je ostao ikona tog raspona izmeu Boga i srpstva, bez obzira
na to to se o obe strane ovog rebusa moe okaiti itav niz dodataka,
kako onih o prirodi boga i njegovom religijskom odreenju koji je
to bog? tako i o jugoslovenskim dodacima srpstvu, to bi mogao biti
izvor posebno znaajne politike kontroverze, od podseanja na nedovoljno patriotske porive u njegovom ranom pevanju do diplomatske,
jugoslovenske mimikrije. U svemu tome Dui nije bio usamljen, naprotiv.
Dui je metafizikim pesmama, u kojima se najdublja pitanja
ovekovog odnosa prema sebi, svetu i bogu postavljaju s jednom novom zrelou, odredio mesto u Veernjim pesmama. Ipak, injenica
da je zbirka objavljena zasebno, da su u nju ule samo neke pesme,
ne i one politike s poetka tragedije Drugog svetskog rata, i neka
vrsta uvaavanja metafizikog raspona Duievog pesnitva, navelo je
neke tumae i prireivae da Liriku ostave na kraju Duievog opusa,
pojaavajui utisak da je re o vrhuncu njegovog pesnitva. Taj utisak
se ne mora promeniti kada su one stavljene tamo gde im je pesnik
odredio mesto, u Veernjim pesmama, ali kada su izdvojene, stvara
se utisak da je Dui na kraju ivota i na kraju opusa napisao nekoliko
pesama o Bogu u kojima se vidi njegov konaan pesniki domet.
Ve sloenu, teku konstrukciju pesnikog opusa, ovo poslednje
piatnje je pritisnulo isto toliko koliko i nastajanje legendi od kojih se
teko moe raspravjati bez uzavrelih strasti. ak su i dileme o ranom

215

De/konstitucija

Duiu, parnasovstvu i simbolizmu potamnele u odnosu na problem


koji se ovde otvara. S godinama emigrantskog odsustva, s decenijama ideolokog sumnjienja, s pesmama o pokolju Srba na poetku
Drugog svetskog rata kao neistom saveu komunistike kulture, bilo
bi idealno da Dui pronae pravoslavnog hrianskog Boga, da se
posveti i nesatruo donese svetost, koju pesnici moda prieljkuju, ali
ni jedan je do sada nije stekao.
U sloenom odnosu Duievih povlatenih tema kao da se itav opus
nagnuo ka jednom ishodu pesnike metafizike, a taj bi bio otkrie Boga.
Ukoliko se Lirika stavi u Veernje pesme, izdvojena u njima ili ne, tee
je ii ka Bogu jer onda na kraju ostaju Plave Legende i dramatini
ponori u njima. Metafizika pitanja Lirike nisu nimalo laka, naprotiv,
od onih koja su ranije ispitivana, ipak bi uz pozitivan ishod traganja za
bogom postala melem za sve poetike i kulturoloke rane.
Ima velikih pesnika u ijem opusu postoji ozbiljan raskol izmeu
poslednjih pesnikih rei, zavrnih stihova, i onoga to je sveukupno pesniki reeno. Poslednja volja pesnika i knjievnoistorijska
volja zajednice italaca takoe se mogu razlikovati, pa i nadmetati
u odreivanju celine opusa, njegovog mesta u nacionalnoj kulturi i
knjievnoj eposi. Potrebe stvaraoca i potrebe drutva nisu iste vrste.
Uostalom, poetika i politika, estetika i ideologija na razliite se naine
upisuju u stihove i u njihovo itanje, a naroito u italake i u nacionalne potrebe kojima je istorija knjievnosti zajednika.
Raskol ove vrste moda je najvie obeleio delo Jovana Duia,
u kojem se dramatino postavlja pitanje u kojoj meri tekstologija
izneverava ili utvruje smisao samoga pesnitva. Uprkos Duievom
staranju da uoblii i kanonski zaokrui svoja Sabrana dela, da priredi, presloi i uvrsti mesto svake pesme i svakog ciklusa, ili, moglo
bi se rei, upravo zbog tog napora, stanje njegovog opusa je takvo
da pitanja koja on namee nipoto nisu tekstoloke sitnice i filoloke
zaevice. Oblikovanje i razumevanje celine njegovog dela znai i
utvrivanje osnovnog poetikog i kulturnoistorijskog smisla koje
ono ima. Snaga i odreitost line pesnike intervencije u oblikovanju
celine samo pojaava ovu napetost. Nad pesnikim opusom Jovana
Duia, jednog od najznaajnijih srpskih pesnika XX veka, lebdi pi-

216

O rodu bojem: Dui

tanje ta je zapravo Duiev pesniki testament i kako itati celinu


njegovog pesnitva, prema kojoj je istorija srpske knjievnosti imala
vie razliitih odnosa. Koliko on danas deluje neosporno, toliko e
bolji poznavalac kritike i promena u srpskoj knjievnosti XX veka
znati da je Dui bio i slavljen i sumnjien, ili ak odbacivan, poetiki,
estetiki, ideoloki, pa i kulturoloki. Moglo bi se rei kako je pitanje
vrednosti na horizontu knjievne istorije ili nacionalne istorije i kulture upuivalo na jezgro onih dilema koje pokree njegovo delo i koje
ga okruuju u veku za nama. Ni tumaenje poetike Duievih stihova
nije samo knjievnoistorijsko i kritiko, ve zadire u samo jezgro kulturne samosvesti jedne nacije i u samo sredite u kojem poezija, osim
to obezbeuje svoj estetiki smisao, ima i ulogu u kulturi i drutvu.
Biti za Duia ili imati krupne rezerve prema njemu, nije stvar izbora
versifikacije niti ocene njegovog artizma kao vrhunske umetnost ili
tek formalnog umea.
Od samog Duia odnekud se ne vidi sve to je Dui. To je
moda previe traiti, ali videti i ono to ova dihotomija za i protiv
Duia znai, videti upravo ono u emu je mogunost jednog sasvim drugaijeg pozicioniranja dela ovoga pesnika, to u isti mah znai
rekonstituciju srpskog pesnitva iz pozicije jednog dugaijeg, otvorenog itanja. Iz te pozicije vidi se da u poslednjim stihovima poslednje
pesme iz Lirike pesnik koji je, ni manje ni vie, pre toga zajedno s
Bogom iao kroz dolove, dri u ruci neki crn cvet to je tu cvetao.242
Ve je pitanje ta znai distih u kojem on i sam Bog hode svetom
dosta teko, a sledi zagonetka crnog sveta. Ona moe da se potrai u
svetskoj knjievnosti, ali sa neizvesnim uspehom, iako takvih simbola
ima ne samo kod romantiara nego i pre i posle njih. Moe da se
detektivski odgoneta u pesnikom opusu, pa onda u pesmi Snovi
koja zavrava reju himera, kako se zove poslednja pesma u Lirici,
moe da se nae tamno srce i pridrui simbologiji srca i tame kod
Duia ima je na mnogo mesta. U Pesmi Vee mogu se tome dodati tamne rime, a moe se uzeti u obzir i pesma koja se takoe zove
Himera, utoliko pre to je ona na poetku Pesama ljubavi i smrti.
242 Isto, str. 312.

217

De/konstitucija

Dve Himere nale bi se jedna pored druge, razdvojene granicom


dveju knjiga u koje je Dui organizovao svoje pesme. Ta pesma
zavrava ovim stihovima:
I tako, pun tamne neviene vere,
Idem kobnom stazom to je uvek ista
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice veite Himere.243
Ima kod Duia i crna rana244 i crna ptica u pesmi gde je
takoe kobna staza i razgovor s Tvorcem u veliko jutro,245 i drugih ukrtanja, ali najupeatljiviji je odnos dve Himere i jedan veliki,
zapravo najvei poetiki krug. Na poetku Himere iz Lirike pesnik kae kako pamti puteve kojima je jedrio i mora, kao da na kraju
pevanja odgovara onom zahtevu iz uvodne pesme Pjesama iz 1901,
Hajdmo o muzo Dugo nam ima do u tihu luku,246 i prve pesme
Jadranskih soneta Samo ja i jedro, u kojoj je bio i crni svod.247
Iako ove dve rane pjesme nema u Sabranim delima, na kraju pevanja
zavrava se jedan veliki tematski i poetiki krug. Odlazei iz dolova u
kojima je sve klijalo ka nebesima, dok ide dalje novim lukama, dok
njegov brod uzlee do zvezda, pesnik iz ovog ivota odnosi taj crni
cvet kao da je to sam ivot.
Kada se pesme iz Lirike stave nakraj Veernjih pesama, kako je
to Dui izriito traio, onda se poseban dijalog izmeu njih vodi
o mei, naroito izmeu pesme Mea i pretposlednje pesme
Lirike, Povratak,248 u kojima se razreava i pitanje granice lepo243 Isto, str. 138.
244 Isto, str. 131.
245 Isto, str. 141.

246 Jovan Dui: Pjesme iz 1901, nav. delo, str. 7.


247 Isto, str. 13.

248 Pogled s mee, u Jovan Deli: O poeziji i poetici srpske moderne, nav.

delo, str. 92 i dalje.

218

O rodu bojem: Dui

ta i granice izmeu pesnika i Boga. Posle crnog cveta, pak, dolaze


Sunane pesme, koje onda jo vie dobijaju na znaaju. Da nema
drugih dobitaka, a ima, ovo bi ve bio dovoljan razlog da se potvrdi
koherencija ciklusa refleksivne lirike i neka vrsta stepenastog uzdizanja metafizikih pitanja u Veernjim pesmama. Dui je, gledajui
kompoziciono, svakako bio u pravu.
Odnos pesnike volje i knjievne istorije klasino je pitanje stare
filologije. Njegov vii domen bilo je utvrivanje pesnike namere,
voljne konstitucije vrednosti, oblika i smisla. Osnovni je utvivanje oblika teksta: kako, ukoliko je tekst menjan ili oteivan, treba da izgleda
konana verzija i gde joj je mesto u rukopisu ili itavom opusu. Od
antike se nadmeu dve kole tumaenja, jedna zaokupljena smislom,
druga tanim oblikom teksta, jedna u egzegezi, druga u filologiji, jedna
u Antiohiji, druga u Aleksandriji. Poseban znaaj ima upravo autorova
zavetna volja, tzv. poslednja ruka, zavrna redakcija. Nju vredi prenebregnuti samo ukoliko je to dobro za pesnikovo delo.
Delo ne pripada autoru. Dakle, ukoliko bi njegova intervencija
neto skrivala ili remetila, ukoliko bi bez nje celina bila znaajnija ili
bolja, ne mora se njegova volja smatrati presudnom. Odluujue je
pitanje poetikog objanjenja i vrednosnog stava, a nakon poetike
bifurkacije sa Antologijom novije srpske lirike, sva su reenja mogua.
Otuda, staviti Liriku u Veernje pesme ima u sebi jasnu poetiku pertinenciju, vidi se da se ona tu uklapa i da joj je tu dobro mesto. Postaviti Liriku negde drugde, ma kako izdvojenu, znai naglasiti poznog
Duia kao vrhunac opusa ovog autora. Poloaj Lirike u Veernjim
pesmama takav sud ne spreava, ali izdvajanje Lirike ga svakako
pojaava. Najradikalniji postupak bio bi predloiti temeljnu preradu
itavog opusa.249
249 Takav je plan sproveo Ivan Negriorac, a vrlo dosledno razmotrio i Alek-

sandar Petrov. Vidi Jovan Dui: Pet krugova, prir. Ivan Negriorac, Novi
Orfej, Novi Sad, 1993; Ivan Negriorac: Lirska aura Jovana Duia,
nav. delo; Aleksandar Petrov: Kanon. Srpski pesnici XX veka, Slubeni
glasnik, Beograd, 2008, str. 8283. Petrov samo prividno priznaje da ne
razume nunost poloaja Lirike u Veernjim pesmama, a zapravo mu
je to prilika da preloi jedno drugaije, naoko loginije reenje, ka kojem

219

De/konstitucija

Meutim, u svakom od ovih postupaka koji ne bi pratio Duievu


vrlo briljivu kompoziciju, izgubilo bi se neto to, istini za volju, i
ovako ostaje tolike decenije nevidljivo, ili nedovoljno vidljivo. Smisao
Duieve kompozicije, naime, i dalje nije rastumaen. Mogue je da se
odredi putanja od parnasovkog patosa preko simbolistike metafizike
do ire jugoslovenske kulture i napokon humornog, ironijskog preokreta, za kojim sledi remitizacija sadrine ali oslobaanje forme. Ova
knjievnoistorijski vrlo opravdana poetika trajektorija nije naila na
vee interesovanje. Slika Duia kao konzervativnog, aristokratskog
duha, njegova zapravo diplomatska i narcistika projekcija, kao da
su postavili tako jak zid interpretativne cenzure da se ak i otresitiji
tumai Duia paze da ne odu u nekom pravcu koji ovakava predstava o Duiu ne bi podrala. Napokon, godine napada na Duia,
poetikog izmeu dva rata, ali i ideolokog koji je kulminirao posle
Drugog svetskog rata, podigle su jednako veliku barijeru da se kod
Duia ita samo ono to je napisano. Moglo bi se rei da kod Duia
i poetiki i kulutroloki ima vie od onoga to se obino istie, taj viak
je vrlina njegovog opusa. Koliko god da nije skriven, on se ne opaa
zbog delovanja interpretativne cenzure kolektiva.
Ta je cenzura, meutim, posebno jaka u jednom drugom pravcu,
u kojem ako se samo i na tren pogleda, odmah postaje jasno kako je
Dui komponovao svoje etiri kriptoknjige pesama, zapravo poeziju u
Sabranim delima. Pri tome neka ostane po strani pitanje odnosa Plavih
legendi i Duieve proze, kao to je teko sada postaviti pitanje ovih
kratkih parabola iz perspektive simbolistike poezije u prozi, ali i, recimo, Vinaverovih Pria koje su izgubile ravnoteu te ekspresionistikog
fragmenta i parabole. Za tako dalekosean preokret u itanju Duia
zajednica tumaa po svoj prilici nije spremna, i otii makar i korak dalje
u razmiljanju o pesmama u prozi, recimo ka Andriu, znailo bi dovesti
u sumnju neto mnogo oiglednije to se uporno previa.
Prva knjiga Duieve poezije u Sabranim delima, Pesme sunca,
poinje Zalaskom sunca u kojem se, kao to smo videli, javlja ona
su naginjali i neki raniji prireivai. Da to potkrepi, Petrov vidi Duiev
put od parnasa ka simbolizmu i dalje ka neosimbolizmu, ali Duieva
zavrna volja ima takoe vrlo jak poetiki smisao.

220

O rodu bojem: Dui

nepoznata ena. Knjiga zavrava, na kraju ciklusa Dua i no,


distihom:
Otkud si i ko si, niko znati nee:
Ljubav ili mrnja, sudba ili ena.250
Sledi druga knjiga, Pesme ljubavi i smrti posveene Slobodanu
Jovanoviu, koja, kao to smo rekli, poinje pesmom Himera. Ova
knjiga zavrava Pesmama eni, koje dolaze posle pesama o bogu
i o smrti. Tu deluje Duiev zakon transformacije i integralizma, jer
se za nju kae
Ti si princip koji rui i gradi,
Duh boiji u svakoj struni i crti;251
Dui nakon toga ne posustaje da u njoj pronae vetar to hui,
njivu to plodi, izvor ponosa i stida, veno bespue, oarano oko
svega vida, venac masline i dralje maa. Za prvi stih poslednjeg
katrena Prva re je tvoj klju i prva tajna reklo bi se, kao i za ceo
opis, da ne govori o eni nego o Bogu. I premda e se do kraja katrena
pesnik vratiti u okvire alegorije ene, ipak je utisak cele pesme da je
re ne o eni, nego o Boanstvu. Tako i jeste, Dui je naprosto diskurs ene preko poetike tajne doveo u neposrednu blizinu metafizike
poezije i diskursa Boga. Takav izvanredan amalgam ukida sve one
trenutke u kojima se pojavljuje ena u svakodnevici, jer to nije sve.
Ona je za ovog pesnika pre svega Princip, veno ensko.
I trea knjiga, Carski soneti, poinje pesmom o eni Carica.
Kao to je to bio sluaj u Dubrovakim poemama, nakon najveeg
patosa obajve pesma je ironina, blago humorna. Taj preokret je dominanta poetike celine u Duievom opusu: nakon tragike povisilice
dolazi humorna snizilica i njegov opus pronalazi superioran poetiki
oblik. Duiev humorni niz zavrava Dubrovakim arcibiskupom
i gotovo u poalicu pretvorenom biblijskom zapoveu. Arhibiskup
250 Jovan Dui: Pesme, nav. delo, str. 131.
251 Isto, str. 190.

221

De/konstitucija

Marin bio je, pokazuje pesnik, tako blizak enama da se starao i o


njihovom miru tela. Zato pesma, ciklus i knjiga zavravaju ironino:
Ljubi svoga blinjeg i njegovu enu.252
Sad postaje jasno zato se iz perspektive religijske misli Lirika, u
kojoj je jo uvek patost bogotraenja, uprkos dilemama i crnom cvetu,
zato to se dri tragiki poviene dikcije mora zadrati na posebnom
mestu. Ukoliko se taj tit Lirike pomakne, neko crno sunce, ili makar
humorni zrak, obasjae dve nedolinosti: da je Dui eni pripisao
boije atribute i da se narugao crkvi. Istina, katolikoj, ali ta nada da
je samo o njoj re traje kratko, jer u Lirici postoji jedan straan stih. U
pesmi Kob to je stih A veru moju crkva ubila.253
Ipak, oprez je i ovde preporuljiv, ne samo zato to se na drugim
mestim mogu nai mnogi izvrsni metafiziki stihovi u kojima se vidi
dubina Duieve potrage, kao to ima i onih o enama u kojima nema
nieg boanskog. Koliko se, dakle, ovde mora videti poetiki i pesniki
dobitak za Duia, koji je po logici transformacija i pesnikog integralizma, te kompozicionom nizu od tragikog do humornog, izgradio izvanredno zdanje poezije, toliko se ne mogu odmah izvui sve
jeretike konsekvence iz stihova i pesnikih proboja. Nije Dui toliko
odbacio crkvu i veru kakvu poznaje istorija religije, koliko je svojim
pesnikim senziblitetom otiao dalje.
Lik ene u njegovom pesnitvu svakako nosi u sebi snagu ovakvih
alegorijskih i simbolikih uveanja, ali nosi i duge, kobne ili frivolne crte.
Transformacija figure ene u autopoetike stihove titi od toga. Ukoliko
Plave legende, a ve je razumljivo otkud njihova boja, ne poinju tekstom o eni, nego parabolom o ovekovom pasjem ivotu, ipak je ve
sledei pesniki zapis, vrlo znaajnog naslova Crna pesma, vezan za lik
ene i njenu potrebu za Sreom. Ne samo to se u ovim legendama
govori o eni i to je ocrtan njen kontroverzni, heterodijabolini lik, ve
Plave legende zavravaju Raskrem iji posednji iskaz je: ena ne
vidi boanstvo kad izmeu boanstva i nje stane ovek.254
252 Isto, str. 233.
253 Isto, str. 302.
254 Isto, str. 286.

222

O rodu bojem: Dui

To je, naravno, dovoljno za venu kontroverzu o Duievoj eni. Ili


je ovo konaan podsmeh enskom u kojem nema bogospoznaje i spasenja, nego frivolnosti, ili je Dui nakon tragikog patosa da je ensko
Duh boiji, u duhu novih, drugaijih, jo vie modernih vremena depatetizovao enu, veu no sve ene, kako je pisao u svojim autopoetikim
alegorijama, ve je pokazao meru odstupanja od velikog plana spasenja.
Ta sotonska misao, saznanje o tome da postoji kontradikcija ovoga sveta
kojem nema spasa, crta je jedne bolje ukletosti koja ne ide uz galantnog
i imunog diplomatu, oveka prijema i balova, ali ne odudara od slike
usamljenika u nekom beogradskom hotelu ili maloj kui na obali jezera
u Miigenu. Taj usamljenik nije daleko od ukletnika, tim pre ako se
prizna i tragina istorija Duievih ljubavi, od one mlade devojke koja ga
je odbacila jo u mladosti i koja je moda zauvek ostala Duieva nema
rana i najvea tajna, neeljene porodice i sina koji se ubio, do negove
nemoi da od svih ena nae enu za kojom je udeo i tragao za njom
koliko i za spasenjem, Bogom, i Poezijom tim redom.
U tu se kontroverzu, nabijenu oseanjima, ne treba uputati pre
nego to dekonstitucionalno itanje promeni senzibilitet za Duia,
kojeg treba itati bez stega uvreenih miljenja i naloga interpretativne
zajednice koja uvek uva svoje svece, makar to bilo na njihovu tetu.
Marginokritiki udar ima jednu duboku crtu oiglednosti: Duieva
ena je neto vie. U njoj se, zapravo, krije poetiki odgovor na pitanje
skriveno od postanja sveta. Ne da li je prvo Boastvo bilo ensko ili
muko, na koje pitanje se odgovori, koliko god mukoj oholosti ne bili
prijatni, zna. Pravo pitanje je kog je roda Boanstvo. O rodu Bojem
ostavio je Dui jednu kontroverzu o kojoj bi se u razvijenijim kulturama pisale opsene studije. Pisac koji se obino vidi na suprotnoj
strani od svega o emu bi se u vezi s rodom moglo ozbiljno razmiljati,
pokazao bi vrlinu velikih stvaralaca, koji su uvek iznad predrasuda.
O rodu Boijem ostavio je Dui trag kojem je mesto u samom
vrhu svetske knjievnosti. I to je ostavio trag celinom svoga pesnikog
opusa a ne u nekoj suvoj ili krljavoj grani, koliko god takva grana
bila izvanredno tumaena i dragocena za srpsku knjievnost. Duiev
poetiki put, zakon transformacije i integralizma, simbolistiki procesi
i poetika tajne imaju svoj vrhunac u pitanju roda boijeg.

223

U POGLEDU SMISLA: DIS


Ipak treba razumeti poeziju Vladislava Petkovia Disa. To znai
da je u izvesnom pogledu nuno drugaije itanje Disa. Ne samo
zato to tumaenje ne moe da ostane na anegdotama o ovom autoru ili kritikama koje su pratile njegovo delo, niti da se zaustavi na
knjievnoistorijskim uspomenama, ak i kada su tane. Sa tim bi se
jo i lako izalo na kraj, meutim tumaenje naroito ne moe da
se zadovolji onim to je oigledno. Ako sve nije u poeziji, onda ga
nigde i nema, a ko u tumaenju nee sve, tome je isto kao da nee
nita. Kako kau i openhauer i mladi Nie o svom uitelju, tome
ostaje la akademskog ivota.
Da je Vladislav Petkovi Dis jedan od najveih srpskih pesnika, to je na poetku ovog veka isto toliko oigledno koliko je na
poetku prolog veka kritika ostala zateena pojavom njegove poezije. Tragovi te zateenosti i nespremnosti za tumaenje stihova
uzmaklih sa ustaljenog horizonta smisla koji doputa i podrava
stanje kulture oseaju se i danas. Zato je Dis neosporna pesnika
veliina, to ni izdaleka, ni posle itavog niza tumaenja i knjievnoistorijskih komentara, uspomena savremenika i ocena potomaka,
nije sasvim jasno. Naprotiv, dok je sasvim jasno koji su sve razlozi
davali maha sumnji i osporavanju Disovog pesnitva, od pitanja
gramatike do iracionalizma, razlozi za uvrivanje vrednosti njegovog stiha u knjievnom pamenju ostaju dovoljno zagonetni da
bi jo uvek predstavljali izazov tumaenju. Nije, razume se, tajna
da neke Disove pesme nailaze na opte dopadanje i da su omiljena
lektira, ali zato njegovo delo prate uglavnom uvek ista knjievnoistorijska uoptavanja o pesnitvu srpske moderne? Kako to moe
224

U pogledu smisla: Dis

biti dovoljno da se utvrde osnovni razlozi zato se srpska poezija


ne moe zamisliti bez Disa. ak je i uobiajeno izdvajanje nekoliko
svima poznatih pesama zapravo znak koliko se potcenjuju vrlina i
vrednost itave zbirke Utopljene due, jedinstvene pesnike celine
kakvih ima svega nekoliko u istoriji srpske poezije. A kada bi se
temeljnije proverilo stanje razumevanja i ovih najomiljenijih pesama, moda bi se pokazalo da je usvajanje dubljih slojeva znaenja
i smisla daleko manje napredovalo nego to bi to morao da bude
sluaj kada je o klasiku savremene srpske knjievnosti re. Drama
tumaenja ne samo to je ostala u senci najranijeg spora o duevnom zdravlju autora i njegove poezije, ve sa retkim izuzecima, a
moda zapravo jednim jedinim, te drame gotovo da i nema.
Problem je, meutim, mnogo lake najaviti nego mu odista prii, naroito ukoliko nije prilika za detaljno pretraivanje kritikih
sudova izreenih o Disu, i jo vie za preispitivanje jedne slike o njemu koja je izgraena na osnovu anegdota i uspomena i koja se, kao
demon, obruava na svaki ozbiljniji trud tumaenja. Tog demona
i predrasuda nisu bili poteeni ak ni najozbiljniji interpretativni
napori. ak i tu gde treba da se utvrdi Disova vanost i pesnika
veliina iskrsava njegov udnovati lik i pre nego se stigne do najvee dubine smisla njegovih stihova, on sam se pomalja kratkovid,
brkat i nedouen, boemski raspoloen, neozbiljan i neambiciozan,
te kako s cveem u ruci jurca oko svoje mlade ene, ite honorar za
pesmu koju je tog asa u redakciji nakrabao, ili sedi s drutvom
u kafani dok mu drugi tumae velike svetske pesnike i prevode
ih da bi ita razumeo... Kakva nepodnoljiva kojetarija. I kada je
takva slika izgraena, a zatim jo i dovrena surovom optubom
da je lani modernizam plod bolesnih nerava pisca koji ak ni
svoj jezik ne zna, da je njegova poezija orsokak i zaraza, onda
se prostor izmeu osuda i bede seanja toliko suava za ozbiljno
i dalekosenije tumaenje da je vrlo teko sauvati pravo da se o
Disu pie jednako kao o Bodleru i Rembou, Helderlinu i Rilkeu,
Jejtsu i Eliotu, Bloku i Mandeljtamu. A upravo je to nuno, i sve
225

De/konstitucija

to se napie sa manje truda i htenja, naroito jo ako se u to uplete


prepriavanje traeva, ne vredi nita vie no da stigne do prvog koa
za staru hartiju.
Iako je hermeneutiki patos ovde nuan, u tumaenju se mora
krenuti od samoga poetka, a to, kada je o Disu i o Utopljenim duama re, stvara nepremostive tekoe ve na prvom koraku. Jer je
u prologu ove zbirke jedna od pesama koje, sa jedne strane, plene
lakim rasporedom osnovnih slika i znaenja (toliko oekivanim
i pretvorenim u opte mesto jedne vrste antropolokog i eshatolokog pesimizma da to ne zasluuje podrobne komentare), a sa
druge obiluju izrazima koji ne samo da predstavljaju problem, ve
je njihova smisaona odgonetka uveliko izostala u veku koji je za
nama. Disova Tamnica je, dakle, sa jedne strane odlina literatura za adolescente koji u svojoj pobunjenikoj lektiri trae upravo
takvo tivo da u njemu prepoznaju i potvrde svoje rane, mladalake
patnje zbog toga to svet izneverava naa oekivanja. Tamnica je i
zreli plod, remek-delo u kojem bi se od vie pojedinanih blistavo
pronaenih i uzajamno povezanih izraza mogla izgraditi posebna
filozofija ivota, miljenja i pevanja. Poseban problem je to to istrgnuta iz Utopljeiih dua Tamnica ne govori sve to ima da kae.
Njeno itanje, koje se skoro uvek odvijalo nevezano za celinu zbirke
i poslednju pesmu Utopljenih dua, pojaava neke, a prikriva druge
odlike ove pesme, itave zbirke i njene kompozicije.
Tamnicom meutim vlada isti simboliki poriv koji u samom
korenu judeo-hrianske tradicije gradi i zatim uva sliku oveka kao palog anela. Ukoliko se to u isti mah prepozna i ostavi
po strani, da se zbog ovog konteksta ne bi ponitio onaj koji sam
pesnik gradi celinom Utopljenih dua, pesma koja otvara zbirku
prua priliku za drugaiju egzegezu. Na sliku oveka u svetu moe
se osvrnuti uz pomo poetnih stihova Disove Tamnice to je
onaj ivot, gde sam pao i ja. Pored aludiranja na najiri duhovnoistorijski horizont ne samo jedne tradicije, na to predanje o padu,
odluujue to to je Dis takvo saznanje odmah predstavio u dosegu
226

U pogledu smisla: Dis

pesnike moi. Pad se ve odigrao, a uz pomo tog i onaj ko je pao


povezuje se sa drugima. Sudbina u ivotu kao pad je zakljuena,
ona predstavlja optu formu postojanja u svetu. Ona raslabljuje
ovekove izglede, ali ne ukida razlog i mogunost poezije. Pogled
na samoga sebe oveka koji je upoznao ivot vodi do jezivo-setne
presude sopstvenim izgledima, ali se u toj presudi otvara mogunost pesnike dubine.
Knjievnoistorijski, pad je sam po sebi tradicija koja se u naem
pesnitvu vidi kao jedan poseban prsten od Njegoa do Disa, a u
svetskoj knjievnosti od biblijskog mita do Miltona, posle koga pali
ovek herojsku prolost menja za graansku uznemirenost. I Disov
pad se odigrava u graanskom ivotu kome su u Utopljenim duama samo pridodate slike turobne idile i pastoralne smrti. Uprkos
tome to se ova uvodna slika lako razumeva i kontekstualizuje, im
odjekne drugi stih Tamnice problemi tumaenja namnoie se
toliko da do kraja Utopljenih dua traje drama razumevanja. To od
tumaa zahteva da se u susret Disovim stihovima otisne sa voljom
da se kae vie od onoga to pie u njima.
Drugi stih Tamnice odreuje da se palo s nevinih daljina. Naravno, problem je u tome to se daljinama daje svojstvo koje one ne
mogu imati. Pretpostavljena nevinost pri tome mogla bi biti suprotna
hrianskom predanju o naslednoj krivici zaetoj Adamovom pobunom protiv Boga. Budui da nevinost ostaje vezana za daljinu a ne za
onoga ko je pao, pesnik se zapravo ne izlae opasnosti da osporavajui razloge i pravednost sunovrata na pesniki nain ponovi greh pobune. Osnovni poloaj onoga ko ispisuje prvi stih Disovih Utopljenih
dua odreuje izostanak pobune, pa bi se konsekventno moglo rei
da nje nije bilo ni u onom postojanju koje prethodi padu, kao to ni
posle pada nema skruenosti bia svedenog na ovozemaljsku, pa jo
uz to i ljudsku, maskar i previe ljudsku sudbinu.
A ta ukoliko se pad shvati u rasponu sudbine dua kakve doaravaju budistika uenja ili Platon? Problem samih stihova, meutim, ne reava se olakim pozivanjem na duhovnu istoriju ovean227

De/konstitucija

stva. Tako bi se trivijalnost ve poznatih shema prenela na stihove.


Odluujue je to za takav transfer nema razloga u samoj Tamnici.
Sa monom slikom Disove Nirvane valja uiniti neto vie od
toga, a o Platonu e biti rei u jednom boljem interpretativnom aspektu. Dis nije izazov po prepoznavanju razliitih tradicija u kojima
se moe misliti ono to je u njegovom stihu zapisano. Pad je kod
Disa vezan za ivot, pa se moralna dinamika sagreenja ontoloki
prebacuje iz iste onostranosti u neki blii, egzistencijalni predeo.
ta takvo pomeranje zapravo znai? To pomeranje je rad pesnitva, ali ne samo u obliku i jeziku, ve jednako tako u smislu i
umetnikim posledicama samog pevanja. Otkriti jedno bez drugog
zapravo je isto to i ii na izvor sa sudovima koji imaju drke, ali nemaju dno, koji se mogu nositi, ali se nita u njima ne moe doneti.
Nikada pomeranje samo po sebi nije odgovor, treba videti gde se
stiglo tom pomerenou. Biti pomeren ne znai nita.255 Problem
je, dakle, u kvalifikaciji daljine, koja je uzrok, uslov, izvor ili samo
predeo nevinosti pa sebe namee sudbini palog kao njegova bolja
prolost ili daleka nada u povratak neem boljem: nevina daljina
bolja je od krivice u blizini. Da li se nakon pada dospeva do blizine
koja nije nevina i da li je neizreena pretpostavka krivice nuna da
se razume svojstvo ove nevinosti? Da li je nevinost uopte mogua
ukoliko ve nije pretpostavljena optuba, a osuujua konotacija
pada kao presuda ispisana na nebu koje natkriljuje, kao Disova
daljina, svodove ivota? Sofistika argumenata o kojima se u samim
stihovima nita ili sasvim nedovoljno saznaje, ili usporena dijalektika sa kojom se moe osmiljavati i preocenjivati svaki sud dozvoljen
i mogu u ovom pesnikom materijalu, sve to podlee strogoj zabrani kao i svako slobodno domiljanje. Zabrana vai i za transfer
filozofije, utoliko pre to u tumaenju knjievnosti kod nas retko
255 ak ni Fukoova rehabilitacija pomerenosti i njeno vraanje u polje prih-

vatljivosti i drutvenog uma nije kazalo nita o samoj pomerenosti. Vidi


Miel Fuko: Istorija ludila u doba klasicizma, Beograd, Nolit, 1980,
prev. Jelena Staki.

228

U pogledu smisla: Dis

ima dovoljno strpljenja i volje za miljenje. Nema otvorenosti ak


ni za istoriju miljenja, a kamoli za postupno razvijanje argumenta
do one misaone jasnoe i ubedljivosti u kojoj tumaenje prestaje
da bude privezak itanja i postaje vano kao takvo.
I dok bi se o prirodi odnosa nevinosti, od moralne klauzule
do ontologizacije poloaja koji je obezbeuje, mogla nastaviti vrlo
uena rasprava u kojoj se u najmanju ruku sistematski propituje
uslov nevinosti i volja za delovanjem, a zatim isto tako razlog pravednosti, odnos egzistencije i presude na nebu, sve do poslednjih
konsekvenci raskola metafizike i egzistencije, tuma i italac Utopljenih dua, pa ak i samo Tamnice, ima drugaije zadatke u srpskoj kulturi. Neki od njih moda nisu tei od ove vrste apstrakcije,
ali svakako jesu vaniji. Koliko god dalek, taj zahtev kojem treba
udovoljiti nije nevin u odnosu na same stihove u kojima hoe da
razotkrije i opravda razlog Disovog pesnikog trajanja. Posle nevine
daljine hermeneutikog pogleda na Disovo pesnitvo sledi pad u
tumaenje, neoprostiva krivica u blizini tumaenja stihova.
U znanju, odnosno neznanju, pesnikog subjekta Tamnice,
samo tri strofe kasnije pojavie se dvojstvo: ontoloka svrha to
zvezde bee (da se stvara pebo i svod), ili gnoseoloka krivica (moja
glava raa sav svet jada). Za zvezdama, meutim, ostaju boje mesta
i daljine i vizija jave, u tome je sada ivot u kome su zvezde nevino
vezane za san moje glave. Jo dve strofe kasnije pesnik kae
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem...
Dijalektika nevinosti u ovoj spoznaji, meutim, tek je pretpostavka da on pone da ivi kao stara tajna sa hristolikim vencem snova
na glavi, to nevinosti daje novi lik, sve dok se ne doe do stihova:
I da sluam bie
I duh moj u svemu kako mono spava
229

De/konstitucija

Ko jedina pesma, jedino otkrie;


Pitanja spoznaje i otkria su povezana, a izraz sluam bie potpuno natopljen onim znaenjima koje je savremena filozofija tokom
dvadesetog veka pretvorila u svoju opsesiju i kojima je teko odoleti, tuma bi se ovde rado dohvatio Hajdegerovih tekstova o poeziji i
prepustio tekoj raspravi o moi poezije i dometu pesnikog miljenja. U takvom asu ve se na horizontu ovih stihova pojavila jedna
ekskluzivna autopoetika situacija jedine pesme, jedinog otkria.
Potrebno je da se u stihovima vidi ono najvanije to ovek o
oveku i za druge ljude, koji su po svome biu itaoci, govori. Nije
to, dakle, samo pitanje nevinosti, a i ono bi ve bilo dovoljno kada
je postavljeno izmeu nevinosti daljina, nevinosti vezivanja za san
jedne glave i nevinosti srca koja je u ovoj kulturi uvek u opoziciji sa
onim to se u glavi i zbog nje deava. Sve to je reeno u Disovim
uvodnim stihovima vodi do situacije pesme kao jedinog otkria.
Poto je Tamnica pesma u kojoj je to reeno, onda je ona ta pesma koja je jedino otkrie. Ono o emu se govori u pretposlednjoj
strofi, upravo smisaoni horizont same Tamnice. To to je na prvi
pogled najjednostavnije, zapravo je i najtee razumeti do kraja, kao
to je teko prihvatiti da je odnos etike, nevinosti, i autopoetike,
pesnikog otkria, razmera najznaajnijeg smisaonog i oblikovnog
dosega Utopljenih dua Vladislava Petkovia Disa.
Pred tumaem su dva puta. Dok moda sme da privremeno
ostavi po strani sve one implikacije koje slede iz pitanja nevinosti,
a ima ih veoma mnogo, titei se predrasudom da je to vie posao
filozofije nego pesnike hermeneutike, ovih autoreferencijalnih
odjeka se ne moe osloboditi osim ukoliko ne ispusti iz vida samu
poeziju. Istina, stvar je ve i sa nevinou nepopravljivo preteka.
Sva duhovna istorija oveanstva nije uspela vie nego da doda
jednu vrlo veliku fusnotu uz razloge protiv nepravednosti patnje
koje iznosi Jov.
Problem nevinosti pojavljuje se kao neka vrsta skrivene niti koja
vodi kroz itavu Disovu zbirku. Ako pogledamo kako se ovaj se230

U pogledu smisla: Dis

mantem (osnovna jedinica semantizna stiha) razvija u zbirci, postae jasnije kako je panjivo Dis gradio srihove, pesme, cikluse i
kompoziciju same zbirke. U pesmi Ona, i njoj bezazlena nevinost
veito pati i strada, u Razumljivoj pesmi misli blede
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede
da bi, kao da treba da se sprovede besprekorno precizan plan po
kojem se razvija argument nevinosti, potkraj zbirke u pesmi Raspadanje sledio konani obrt:
Sad nemam vie visokih obmana,
Nevinih misli i krinova beli;
Ako su zvezde nevino povezane sa snom glave, ve u tome postoji snana etika slika bez obzira da li emo u njoj hteti da traimo
Kanta ili druge moderniste. Naroito nevinost srca obezbeuje etiku privilegiju pesniku, dok ovakva precizna i direktna dijalektika
nevinosti omoguava da se itavo ustrojstvo sveta, njegove spoznaje
i izraza koji jedini preostaje, pesniki poveu u jedan nerazmrsiv
vor. Svojstvo nevinosti, koje od daljine stie u najveu blizinu,
u samo srce, dakle pretpostavka najireg obuhvatanja nevinosti,
i iezavanje nevinosti pred kraj pevanja u tom svetu, govore o
ishodu odnosa iskustva postojanja nakon pada i pesme, pogleda i
misli. Postoji u Disovim Utopljenim duama razvijena i zaokruena poetika dijalektika, jedan obuhvatan i celovit sistem.
Da je ovde re o zbirci pesama u kojoj je plan celine razvijen sa
preciznou bez presedana u srpskoj poeziji, sa preciznou koja
pleni kao da je miljena da i sama bude itana kao takva i da bude
pesniko sredstvo, da se upravo u sistematskom razvoju onoga to
je pesniko otkrije jo jedno svojstvo poezije, to je srpska knjievna istorija uspela da dovede u sumnju pa ak i odbaci zbog slike
231

De/konstitucija

samoga pesnika kome se ne veruje da moe imati najveu metafiziku dubinu. Doprinos tumaenja stihova uivanju u poeziji treba
da potovanje za Disa obnovi u onom to je najtee, u poverenju
da se o njegovom stihu govori kao da od svake rei zavisi sudbina
pesnitva.
Plan celine se ipak ne samo nuno ve i posebno dobro vidi
kada se kroz itavu zbirku prati sve to je reeno o pesmi. Nije re
o jednom usputnom simbolikom otisku pesnitva u pesmama,
ve o pesnikom procesu koji se iz stiha u stih razvija. Egzegeza,
meutim, koja bi idui upravo od stiha do stiha htela da posvedoi
sve to je u njima reeno, zauzela bi prostor itave jedne opsene
studije. Takava iscrpnost, koliko god bila vana i potrebna, morae
da se prepusti drugoj prilici. Da se pokau i hermeneutiki rekonstruiu makar najvanije veze koje postoje u Utopljenim duama,
poput ovih izmeu nevinosti koje smo naznaili, bilo bi potrebno
napisati celu jednu knjigu.
Kao jedan ekskurs do bitnog, autopoetika nit i sistematika
predstavljanja pesnika i pesme su okosnica itave zbirke. U pesmi
Ona, i njoj e pesnik dozivati tebe, mada si tamo gore, a zatim slede Stara pesma i Pesma, koje od naslova do tvrdnje da se miso
budi, al ko miso pesnikova pokazuju raanje pesme:
To je pesma koju raa miso moja i seanje,
To je pesma mojih dana i asova i prolosti,
To je pesma stara, teka, jednolika ko kukanje,
To je pesma sa zgarita ideala i mladosti.
U ve pomenutoj Razumljivoj pesmi misli blede i gubei se u
nebu stiu do zvezda i nevinih pogleda. U Najveem jadu tvrdi
se na poetku Ja znam jednu pesmu, a na kraju to vodi i do pesme
junaka. (Ovu staru pesmu i jednu pesmu koju zna treba zapamtiti
u vezi sa onom pesmom koja e biti zaboravljena na kraju zbirke
Utopljene due.) U Prvoj zvezdi tu su izgubljene pesme, da bi se
232

U pogledu smisla: Dis

prelaskom iz ciklusa Kua mraka u ciklus Umrli dani programski u


naslovnoj pesmi zbirke Utopljene due srela moja lira sa njenom
lepotom, / Tugom i sreom. Tu ide i nesrea soneta iz Prvog zagrljaja a zatim itav mali katalog jedne odbaene obinosti:
Pesme sunca i oblaka
i anela i junaka
i mladosti i prolea:
To je bila pesma straha
I padanja i uzdaha.
To je bila pesma jaka.
Sledea je pesma Seanje u kojoj pesnik veli:
Ja oseam nju i pesmu jednu,
to je mladost ko svoj teret ima,
Pesmu udnu, nejasnu i ednu,
Pesmu snova, pesmu o srenima.
Ja oseam... i u asu mahom,
Pesma staje, ugasi se, svene:
Pojavi se ivot s tekim dahom,
I sve ode u san, uspomene.
Dinamika odnosa pesme, ivota, sna i uspomene vie puta se
menja u celoj zbirci. Pre no to se italac navikne na pauzu u razvijanju ovog autopoetikog niza, u Utehi se otkriva drugaiji pravac
gubljenja misli, koja nestaje i tone / U dolini plaa a ne vie u nebu,
pa dok miso spava sledi romantiarska slika ljubavi na krilima noi
koja sobom nosi razlupanu liru. Nakon Prie, u ciklusu Tiine sledi
opet sasvim programska Pesma bez rei, da bi se potonji ciklus,
Nedovrene rei, koji proizlazi iz ove dijalektike izraza i tekoe izraavanja, zavrio (posle pesama imenovanih u naslovu kao pesma)
poslednjim stihovima pesme Glad mira:
233

De/konstitucija

Jer jo ujem nad glavom vetar kako svira


Pesmu praznu ko uteha, teku kao pad.
Krenulo se od pada da bi se stiglo do pesme koja je jednako teka, teka kao pad. U tome se ujedinjuje autopoetiki lik Utopljenih
dua sa celinom zbirke. Poinje se dijalogom pad/pesma i okonava zakljunim odnosom pesma/pad. Onaj kome je na poetku
ovih autopoetikih transformacija pesma uz nevinost srca mogla
da bude pribeite, ostaje u konanom raskolu pesme, saznanja i
ivota: ono to je bez rei i od nedovrenih rei jednako je teko
kao pad.
Ne moe se itati spokojno Disova zbirka dok se pred oima
onoga ko razumevajue gleda odvija ovakva autopoetika istorija.
Ne moe se itati Disova poezija ako se ne zna ta je za nju pesma,
ne samo zato to je neto bitno i presudno reeno o poeziji ve i
zato to je to u Utopljenim duama reeno i o samim Utopljenim
duama. itava ova autopoetika istorija na presudan nain priprema epilog cele zbirke, San, u kojem je jedna od najlepih pesama
srpske knjievnosti. Zavrna pesma Utopljenih dua ne moe ni da
pone dok neka druga, neizreena i u prethodnim stihovima za
dogaaj gubljenja pripremljena pesma ne bude izuzeta iz onoga
to kazivanje moe da postigne. Moda spava, dakle, poinje tek
onda kada je omogueno da se kae ono to je najtee o sudbini
pesme. Uz Meu javom i med snom Laze Kostia to je najjae i
najpoznatije izvorite autorefleksije, suti autopoetiki iskaz u stihu,
ali povrh toga i izvorite najvee zagonetke:
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu to sam svu no sluao:
Da je ujem uzalud sam danas kuao,
Kao da je pesma bila srea moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

234

Koja je to zaboravljena pesma, kako je zaboravljena i zato se vie


ne moe uti? To je najvea zagonetka srpskog pesnitva, vea no
Stara pesma Vojislava Ilia, ili Nauite pjesan Miodraga Pavlovia. Uinak Ilieve pesme i znaaj Pavlovieve pjesni nee se promeniti zato to ni jedna ni druga nisu poznate. Disova zaboravljena
pesma je meutim neodoljivi vapaj. Naroito teak utisak koji stvara
najtuniji autopoetiki odjek u srpskom pesnitvu: da je pesma bila
srea sva. Tek posle pesme prazne kao uteha, tek tamo gde vie nita
ne blai teret i muku postojanja, pada u ivot, tek tu se javlja pesma koja je pre zaborava srea sva, ili se tek nakon zaborava takvom
priinjava. Autoreferencijalnost nije puka refleksija o pesnitvu ve
jedan dubok egzistencijalni udar koji pored saznanja stvara i sam
stih, i zato nije mogua izvan samooblikujueg saoptavanja, koje se
deava u ovom prstenu od Tamnice do Moda spava. Od jedine
pesme, jedinog otkria, iz Tamnice, do zaboravljene pesme koja je
bila srea sva u Moda spava, izvrena je dramatina supstitucija: na
mesto pesme iz sna koja je zaboravljena dolazi najlepa i najtraginija
balada, sama Moda spava. To je onaj zlatni as u kojem se istina
autoreferencijalnosti raskriva i samoprikazuje kao vrednost.
Mogunost da se u samoodricanju kae vie nego u samopredstavljanju vrhunsko je sredstvo moderne umetnosti. Ta nova pesma, koja zamenjuje staru pesmu koju je imao u snu, tu je da uz
konanu dramu pesnikog postojanja objavi i zavrnu uzaludnu
nadu da draga, mrtva draga, moda ipak ivi i doi e posle ovog
sna. To istovremeno zatvara poloaj same pesme Moda spava
spram tog sna i itave zbirke, ali i njenu spoznajnu dinamiku ini
sasvim drugaijom od baroknog toposa ivot je san.
Centralna figura Disove zbirke nije ovek kao takav, nego pesniko bie koje stvara sav svoj jad, kome se izmeu snova i tuge iri
prostor stiha, to je pesnik iji duh je usnio pesniku utehu i jednu
staru pesmu da bi i kad ona iili progovorio jednim novim moda
i stigao do konanog pesnikog horizonta uzaludne nade. Pesnik
je ovlaen za posebne, pesnike vrste samooseanja, tek je njemu
235

De/konstitucija

dostupno da slua bie i sva odreenja tome dodaju egzistencijalne,


epistemoloke i poetike nijanse kao to su da to ini u pogledu
sopstvene snage, pred zovom glasa tiina, govora uma i divne, ali
mrtve drage u vremenu posle romantizma, te napokon izgubljenih
snova i zaspalih visina, kako stoji ve na kraju Tamnice. Od te
uvodne usnulosti do zavrnog moda spava, Dis pie lirsku raspravu kao dijalog pesnika sa sobom kao palim ovekom. Pesnik je u
njegovim stihovima nevini titan koji bez pravog uasa i konane
rezignacije prati sve ono tuno, najtunije od ega se ivot sastoji,
rasporeeno izmeu smrti i ljubavi, izmeu rake i sveta, mrtve
drage i sna, izmeu ponitavanja samog ljudskog bia i svega to
postoji. Mir o kojem na vie mesta govori znak je pesnike transcendencije. Vrlina i vetina da se na relativno malom broju situacija, a sve one imaju isto osnovno emocionalno usmerenje, razvije
tako velika mo pesnikog doaravanja razliitih vizija istog ishoda,
jedna je od kljunih odlika Disovog stiha. Ona pokazuje svu mo
njegovog sasvim osobenog artizma. Da esto isticana melodioznost
njegove poezije nije zdruena sa delatnom moi doaravanja, a ona
podreena ovom optem tonu mirnog i vrlo esto sasvim ironino
preokrenutog stanja koje ne postaje oaj, u jednom izrazito modernistikom, oksimoronskom semantikom poigravanju, od delovanja te melodije ne bi bilo nita. Oblikovanje i uoblienost stiha
ni izdaleka ne bi imali istu snagu da u polje ironijom ublaenog
sveta i uasa nisu projektovani sam pesnik i poezija, pa tako oni
nisu ostavljeni izvan procesa ivota i njegovog oblikovanja, ve su u
njegovom sreditu. Sa druge strane, upravo zato to nije samo podloan svetu ve i nadlean za njegovo pesniko uoblienje, pesnik
nije samo pomoni stradalnik nego i jedan nadmoni izvestilac koji
otklonom od tragedije u poeziju, kao da ga je sam Nie u Roenju
tragedije na to uputio, zapravo sebi pribavlja nuni razmak izmeu
sudbine, egzistencije i doivljaja. To doputa da on govori sa mirom koji pleni i duhovitim cinizmom koji ne ostavlja na miru, pa
je Dis velik ne zato to je turoban i mraan, jer on to nije kao to
236

U pogledu smisla: Dis

njegova pesma ne bi ni trebalo da bude, ve je veliki pesnik zato


to u najgorem uva mir i prostor pesnikog samoostvarenja. Poto
pesniko bie u njegovim stihovima ne rezignira, to ni poredak
sveta, u kojem je sve ve najgore i svaka je lepota mrtva, ipak nije
u svakom pogledu izgubljen. U pogledu poezije, Disovi stihovi su
otvoreni za stvaranje. I uprkos tome to je smisao postojanja u svetu
zadat kao nesrea ivota i tragedija smrti, u pogledu smisla Disova
poezija je otvorena za stalno bogaenje dubljih simbolikih nivoa.
Disov italac zapravo je savrena rtva: on je taj koji umesto
pesnika proivljava sav teret postojanja, da bi i njega pesnik u inu
oblikovanja poezije spasavao. Satrven i spasen u isti as to je lukavstvo pesnikog uma da se uz pomo autoreferencijalnosti italac
prepusti poeziji kao takvoj i dovede u stanje jedne odloene i kontaminirane ekstaze, koja tokom itavog veka nije prestala da deluje.
Zauujue je da je samo empiricistika iskljuivost, usmerenost
na predstavljeni svet u pesmi, ili pak formalistika iskljuivost, opsednutost pesnikim sredstvima samima po sebi, uinila da se ono
najosnovnije, uprkos tome to je neprikriveno, u Disovom stihu
izgubi iz vida. U tom pogledu nuno je drugaije itanje poezije
Vladislava Petkovia Disa, a pitanje onoga to je skriveno tek se
posle ovoga pomalja u svoj svojoj punoi.
Paljivije povezivanje dva razliita egzistencijalna prospekta, ovekove izloenosti sudbini i pesnikog oblikovanja, sudbine stiha u
takvom ivotu, dakle odnos ivota i stvaranja, daje novu dimenziju
slici pada. Jer se tek iz pozicije stvaraoca vidi smisao odreenja pada
u ivot, a ne pada u svet kao pada u ovozemaljsko postojanje. To nije
pad samo sa odjekom hrianskog predanja, ve jedan drugaiji sunovrat koji se odigrava u ivotu jer se u ivotu stvara sav jad. Nije sam
ivot jad kao takav nego moja glava raa sav svet jada kae pesnik.256
256 to je blisko Lazi Kostiu jer to je dui lomilo krilo u Santa Maria della

Salute sve je to s ove glave. Da je Disu stalo do knjievnoistorijskog


niza ne pokazuje samo pesma posveena Vojislavu Iliu, ve mnogo vie
odjek Njegoevog stiha u Seanju.

237

De/konstitucija

Bilo bi suvie jednostavno izvesti konaan zakljuak kako je sav jad


pesniki stvoren, pa je to jad pesnika. Vrlina Disove autopoetike je
upravo to to simboliki prostor egzistencije, naroito graanskog
ivota, i ontologije, ostaje otvoren pa se ni svemir ni sam Bog ne
mogu osloboditi krivice. Drama nevinosti srca i nevinosti daljina se
ne ukida i ne razreava, ve pojaava. Autopoetika nije tu da umanji,
nego da uvea smisao, ona nije tu da ukine ambivalenciju, ve da je
produi u jednom posebnom, privilegovanom simbolikom prostoru kakav predstavlja pesnitvo kao takvo. Sva je stvarnost u njoj jo
stvarnija jer je u njoj i sama poezija stvarna.
Tek kada se u opoziciji srca i glave, daljine i bliskosti, nevinosti i
jada razume kako glava i stvara jad i pesniki dela, dobija ne samo
Tamnica ve i itava zbirka Utopljene due potpuniji smisao. Zato
se u njoj uz poeziju moe vezati dah otkrovenja, duh koji u svemu
mono spava, ali ne spava bez snova, kao to se programski eli u
naslovnoj pesmi Utopljene due, ve spava mono poto se ima u
snu to to je pesma i pesniko. Konana kriza izlaska u svet mogla
bi da nastupi tek kada se izgubi ta pesma iz sna, ali onda na njeno
mesto staje jedna nova pesma uzaludne nade, u kojoj uprkos svemu
ostaje trag romantiarske slike mrtve drage. Uzaludna nada pretvorena u novu pesmu, to je Disovo reenje nemogueg. Stara pesma
je uspomena koje se ne sea, nova nada se ne obistinjuje ali postoji.
Kada se sve zna, ovde je upravo to sluaj, ta jo preostaje nego da se
uprkos apsurdu pokrene sve, a za oveka koji je nedovreno i nesavreno bie, to je ontoloka perspektiva nade.257 Iz apsurda u kojem
zavrava razumsko propitivanje hrianske vere, i apsurda u kojem
257 Od sna do pesnike transcendencije, od sluanja muzike do duha utopije

i od samorazumevajue i samouzdiue egzistencije do ontologije imaginarnog, jedini nain da bolja strana ljudske prirode samu sebe zahvati
kao uzvienost sudbine, jedini nain osim duboke vere da se u samom
postojanju umakne istoriji i ona osudi na najbolje, ostaje u domenu nade.
U tome se zavrna Nieova ekstaza samoobjavljivanja na paradoksalan
nain dodiruje sa najveom utopijom nade u filozofiji, onom Ernesta
Bloha.

238

U pogledu smisla: Dis

zavrava svaka filozofija egzistencije nema izlaska, ali to poeziji ne


moe da nakodi. Dis nije prestao da veruje u poeziju, a modernistiko ispitivanje granic izraajnih moi jo nije uzelo toliko maha
da pesme bez rei i nedovrene pesme budu zaista takve. Dis ne ini
ono to u pesmama govori, to je tajna autoreferencijalnosti. Iako
je pesma zaboravljena, pesma nije nemogua: mogua je upravo
najlepa pesma. Svi Kriani lau, i upravo tako svaka autopoetika
lae u boljem smislu rei: ona ne ini to o emu govori i to to
predlae. To je mo poezije, da nju sopstveno samosaznanje ne onemoguuje. Izlazak iz jednog sveta pesme, stare pesme, ulazak je u
drugi, pa tu na kraju Utopljenih dua poinje novi pesniki prostor.
To je trenutak koji knjievna istorija mora posebno uzeti u obzir,
samo ga mora bolje i drugaije odrediti. Dinamika stare i nove
pesme, pojaana i na drugim mestima Utopljenih dua, preselie
se u prolog Lirike Itake Miloa Crnjanskog i tako obezbediti onaj
kontinuitet poetike promene koji se ne mora iitavati uz pomo
knjievnoistorijskih akcidencija i izjava, nego iz samih stihova. Taj
dodir Disovog izlaska iz stare pesme i Crnjanskovog pristajanja na
malo nove pesme pokazuje ukupni pravac razvoja istorijske poetike
izmeu moderne, kao ranog modernizma, i raanja ekspresionizma, kao prve faze razvijenog modernizma.
Ako je u pesmi po kojoj je cela zbirka dobila naziv privremeno
traio spavanje bez sna, onda ono to je na kraju zbirke jo uvek
imao u snu, i tek tada zaboravio, jeste takvo da na njega deluje kao
da je to njegova srea sva. Zavrni pesniki in, Moda spava,
uzdie se iz nade koja savlauje izvesnost saznanja o smrti, a to je
vie od romantiarskog susreta sa mrtvom dragom. U romantizmu
nemogue je dato kao takvo, ono je tu i jednom pokrenuto ono se
kao takvo i ostvaruje. Modernistiki susret sa onim to ne moe
doi zahteva sasvim drugaije posredovanje. U modernizmu pesnika volja ne ponitava nemogue tako to se nemogue dogaa,
modernizam ne moe da omogui nemogue. Modernizam mu ide
u susret upravo kao nemoguem. Modernizam je susret oblikova239

De/konstitucija

nja sa nemoguim koje se po prvi put predstavlja upravo onakvim


kakvo jeste, kao nepredstavljivo.
Sve je nemogue, a ipak nuno je sve. Horizont Disove poezije
doputa dijalektiku jedne potpunosti smetene u ovo srea sva. To
sve ostaje Crnjanskom upravo kao i videh sve iz Prologa iza kojeg
sledi malo nove pesme. To sve je od antike najvanije odreenje to
ga miljenje moe ponuditi i ukoliko sve ne moe da bude dosegnuto u nainu miljenja, antika ne moe da pone filozofski da misli.
258
Sve je kod Disa ostalo u dosegu pesme tek poto je u Nirvani
ispitana dijalektika toga sve od mora koja su sva usahla do odnosa
sve i nikada:
I sve to je postojalo ikad,
Svoju senku sve to imaae,
Sve to vie javiti se nikad,
Nikad nee k meni dohoae.
Ali dok se ovde oekuje repertoar materijalnih stvari koje ostavljaju svoju senku, Dis nastavlja udesni katalog posete, pa posle
usahlih mora i mrtvog vetra, sree mrtvih dua, sna mrtve rue,
dolaze sva mrtva prolea i mrtvi mirisi, mrtva ljubav iz sviju vremena, pa slede umrli oblaci, mrtvo vreme s istorijom dana i na kraju i
sami poginuli zraci. Sve je to nepredstavljivo i upravo to Disov stih
namerava da predstavi. U toj nepredoivosti on sebe predstavlja
kao modernizam. Trnjenje svetlosnih zraka vraa ne samo pitanje
metafizike svetlosti nego se slika geneze kao razdvajanja svetlosti i
tame mora osumnjiiti za smrt svetlosti. Umire li neto to pripada
258 U poetnom stavu Talesove filozofije da sve na-staje od vode je sadrna

misao: sve je jedno, pa na osnovu tog razloga Tales slovi kao prvi grki
filozof jer je video jedinstvo bivstvujueg, a to e rei prekoraio
ive ograde iskustva da bi svoju mistiku intuiciju izgradio u
metafiziku dogmu. Vidi Fridrih Nie: Filozofija u traginom razdoblju Grka, Beograd, Gra-fos, 1979, prev. Boidar Zec, str.1923.

240

U pogledu smisla: Dis

izvornom aktu stvaranja hrianskog boga, ta onda uopte moe


da postoji? I zato se posle poginulih zraka javlja ono to je pritisnulo svu selenu, dakle nirvana. Disova predstava nirvane koja ima
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sree, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
potvruje da nirvana nema ono isto to je u slici sveta koji joj prethodi ve umrlo.259 Ali taj pogled, ko kam pada na njega i snove, na
budunost, daleki prostor (koji je bio odreen nevinou u Tamnici) na ideje, i sve misli nove. Tako je u pogledu nirvane odreena
sudbina novih misli. Odmah zatim, po kompozicionoj logici koja
vlada Utopljenim duama, sledi ,,Prestanak jave u kojoj svi dogaaji i stvarnost prestaju, u kojoj se vie niega ne sea i dolazi oblik
zoborava. U Nedovrenim reima e se kategorijalno sve to sam
poznao (to takoe ima biblijsku dvosmislenost) vezati za njeno lice
I na njemu oi neviene davno,
Stare neke oi ko misao to je.
U zavrnoj pesmi ovog ciklusa, Glad mira, Dis kae Ja sahranih
sve, i ljubav, ime je otvoren put da se u poslednje jutro Utopljenih
dua zaboravi stara pesma koja kao da je bila srea sva.
259 Vredelo bi kada je re o ovom oku dodati da upitan u kojem smislu se

kae da svijet nije nita sam Buda kae da u smislu u kojem svijet
nije nita ni po sebi (attena) ni za sebe (attaniyena), kae se da svijet
nije nita. A ta to, nastavlja Buda, nije nita ni po sebi ni za sebe?
i odgovara oko, pa zatim nastavlja prizori, vidna svijest, vidni
doivljaji i ostale vrste doivljaja, a ni osjeaj koji nastaje na osnovu
razumijevanja doivljaja, to Bikhu Njanaivako (edomil Veljai)
nije propustio da povee sa Hegelom i Sartrom. Vidi Problem nitavila
u budistikoj filosofiji, u Bikhu Njanaivako: Budizam, Beograd, 1977,
str. 221. i dalje.

241

De/konstitucija

Veliina velikog pesnika vidi se u tome to on mora da na sebe


preuzme sve to je najtee, pa se tako sve dostie ne samo u stihovima koji omoguuju veliinu zavrne pesme nego je sve zaeto jo u
Tamnici odreenjem onoga to pripada genezi. Pomeranju smisla
pada (jer je plod njegove glave) prethodi slika koja kao da je preuzeta iz same Geneze, gde se opisuje stvaranje svoda i razdvajanje
neba i zemlje.260 U odjeku Biblije je zaeto sve, ali sputanje toga sve
na glavu koja raa sav svet jada znai napustiti sve to ima svojstva
potekla od jedne nedvosmislene ontologije u korist pesniki problematizovane spoznajne i doivljajne neizvesnosti. Borba za sve,
koja paradoksalno vodi do konanog susreta sa pesmom, veliki je
napor i htenje pesnikog duha kome je sve to je manje od ovog
sve nedovoljno po tome se lake no po ma emu drugom vide
veliki pesnici.
Disu je u tom pomerenom padu, izmeu raanja jada i onoga
to je nevino vezano za san te glave iz koje se sve raa, ostala zemlja,
a to u njegovom pesnitvu znai vrlo mnogo, jer se do kraja zbirke
razvija simboliki repertoar mesta. Tu ima tri vrste karakterizacija: od usputnog pominjanja zemlje (uz koju idu vlaga u Ona, i
njoj i Ogledalo, odsustvo zvuka i svetla u Idili i Jutarnjoj idili,
cvee u Grobnici lepote i Prvoj zvezdi; i ovi parovi potvruju
pravilnost koja nadilazi sluaj) do njenog posebnog znaaja (kao
u Pijanstvu ili u Prestanku jave, gde kae Nebo i zemlja vie mi
ne smeta, to sjedinjuje ono to je u genezi razdvojeno). Najvii
simboliki nivo obezbeen je izmeu ekstatinog I na ovoj zemlji
ivot me opija u Razumljivoj pesmi s poetka Utopljenih dua, i
neznanja da zemlji treba sunca, jutra i zore u pesmi Moda spava
na kraju zbirke. Drugi simboliki sloj izgraen je u resemantizaciji
mesta, kao u pesmi posveenoj Vojislavu Iliu Na onome bregu,
gde se trai mesto gde stanuje srea i u Razumljivoj pesmi mesto
gde stanuje ljubav. Na to se nadovezuju kua mraka i pusta kua
260 Prva knjiga Mojsijeva, I, 68.

242

U pogledu smisla: Dis

mirnog, mrtvog mora iz Sa zaklopljenim oima, pa onda kua nod


nebom onaj stari stan iz Tree pesme (emu treba dodati i snova
stan iz Gladi mira), sa jedne strane, a razvijene slike groba i lesa
koje su rasejane svuda po Utopljenim duama, sa druge. Od vlage
do pokrova potvruje se svet kao dolina plaa, stoji u pesmi Uteha.
I ovaj biblijski odjek dobija odmah posebnu obradu kao dolina jada
u Predgrau tiine i dolina zaborava u Jeseni. U Disovoj zbirci,
prema tome, postoje vre veze izmeu simbolikih niti no to je
to organizacija poezije na nivou pesme. Na nivou celine, Utopljene
due su jedna retko vrsta i ubedljiva, jedinstvena pesnika vizija.
Disova pesnika metafizika jedinstven je trenutak srpskog pesnitva. Ona moe da se razabere tek kada se kompozicija i preplitanje dubljih simbolikih niti ispitaju do kraja. Nisu odluujui samo
odnosi pesama i ciklusa, ciklusa i celine, ve svaka pojedinana
smisaona nit vodi do horizonta celine kojem pripada totalizujua
pesnika svest. Jedino ona moe da dopre do onoga za ta vredi
rei sve. Simboliki repertoar Disovih stihova u ovakvoj hiperorganizaciji jednako zahvata metafiziki veoma nosive pojmove, ili
samo emocionalne i ambijentalne. Pravi metafiziki horizont Disove poezije gradi se postupnim razvijanjem celine koja se vidi u semantizmu itave zbirke i odnosima oblika i izraza, sna i uspomene,
pamenja i zaborava, zla i bezazlenosti, starog i novog, prolosti i
onoga to je danas, nevinosti i bluda, tiine i govorenja, umiranja
i lepote, ljubavi i vrline, plave i crne boje, trava i lia, pokrova i
neba, a vie od svega zvezda i oiju.
Od nevinih daljina do razumevanja autoreferencijalnosti, celina Utopljenih dua bogati se ovim simbolikim nitima i svakoj od
njih moe se posvetiti jedno zasebno itanje Disove poezije. Ali
na poetku Tamnice postavljeno je pitanje na koje se, imajui
sada u pozadini ovog tumaenja da sve pie u stihovima, mora dati
posebna vrsta odgovora. Naravno, re je o oima zvezda, nemoguem sklopu kojem valja podariti smisao bolji no to je bilo kakvo
trivijalno prevoenje u obino iskustvo (zvezde u oima, zvezde
243

De/konstitucija

koje su kao oi i sl.) ili sa pukom voljom da se sredstvo, shvaeno kao knjievni postupak, pretvori u cilj. Tek ako je metafizika
dubina Disovog stiha utvrena u onome to sama poezija govori,
i u onome kako poezija samu sebe predstavlja i (pod)razumeva,
tek onda tuma izlazi na hermeneutiku zaravan gde sami stihovi
ne mogu vie, no to ve jesu, pomoi sopstvenom smislu. Oni ne
mogu sami sebe da protumae do kraja. O tome kakvo je svojstvo
pogleda, kakve su to oi to odsvakud gledaju u Disovom pesnitvu, i zato to ine, odgovor na to pitanje ne postoji u samoj zbirci.
Autoreferencijalnost Disovog stiha ne vodi do transcendentalne
poezije koja sama iznosi svoju istinu kao takvu, kao to se to vidi u
romantizmu. Od legelovog vienja pesme o pesmi261 do Hajdegerovog tumaenja Helderlina kao u jednom izvanrednom znaenju
pesnika pesnika262, iznosi se istina jedne drugaije epohe. Svako
svoenje jedne poetike na drugu zapravo je la tumaenja i nasilje,
u najmanju ruku manjak hermeneutike sposobnosti da se kae i
domisli neto drugaije od onoga to su ve rekli veliki prethodnici. Da je sve onako kao to je bilo, pa da izmeu pesme o pesmi u
antici i pesme o pesmi u baroku, i pesme o pesmi u romantizmu,
autopoezisa pre i posle modernizma ne postoji kljuna razlika, kao
to postoji izmeu romantizma i modernizma, sva bi poezija bila
svedena na poetiko mrtvo more, na ponavljanje sa varijacijama.
U tom sluaju doprinos smisla ostao bi beznaajan u odnosu na
promene oblika. No nije tako, a Disova poezija prekorauje ono
to sama o sebi saoptava, to je njena modernistika zakonitost. U
tome se Disova Moda spava kao pesma o zaboravljenoj pesmi
261 legel kae da u svemu to predstavlja predstavi i samu sebe, i svuda

u isti mah bude i poezija i poezija poezije. Fragmenti Ateneum, u


Fridrih legel: Ironija ljubavi, Beograd, 1999, prev. Dragan Stojanovi,
str. 59, fragment 238. Uporedi i fragment 247. (Isto, str. 61.)

262 Helderlin i sutina poezije, u Martin Hajdeger: Miljenje i pevanje,

Beograd, Nolit, 1982, prev. Boidar Zec, str. 130. (Uporedi takoe str.
146.)

244

U pogledu smisla: Dis

i uzaludnoj nadi u nemogui susret razlikuje od Kostieve Santa


Maria della Salute kao pesme o pesmi koja je pesniko sjedinjenje i
trag samog susreta sa mrtvom dragom. Pisane gotovo u isto vreme,
ove dve pesme su najlepi susret u istoriji srpskog stiha. Od ovog
zlatnog asa poezije istorija knjievnosti, meutim, ne oslanja se
podjednako na obe, ve se knjievnoistorijski proces nastavlja u
pravcu koji odreuju Disova zbirka, ali i Spomen na Ruvarca
Laze Kostia.
Utopljene due su celina vea od zbira svih stihova, pesama i
ciklusa koja se ne moe svesti na sabiranje pojedinanih smisaonih
doprinosa. Kako da se razume ono ega u stihovima ima toliko da
se ne moe izloiti ne samo u granicama jednog teksta, ve se uopte ne moe hermeneutiki rasvetliti bez ostatka. Najvea simbolika napetost u zbirci vezana je za simboliku i smisao oiju i pogleda,
ali se ak ni to ne moe u potpunosti ispitati i izloiti. U Disovoj
poeziji postoji neto vie od onoga to se u samim stihovima moe
pronai. Tumaenje Disove poezije mora da rasvetli proces koji
premauje imanenciju smisla. Za sve u Disovoj poeziji treba otkriti,
(pred)postaviti jedan novi kontekst koji omoguava miljenju da se
razmahne na nain koji je koristan za samo pesnitvo. Sve se mora
potvrditi u pesnikom oblikovanju i miljenju, ali egzegeza imanenciji smisla treba da obezbedi ono to nije imanentno samom stihu.
Pesnitvo je sve to stihovi nose u sebi, ali poezija nije sama u sebi
ve u ovekovom duhovnoistorijskom postojanju, pa tako ono to
stihovi ne mogu dobiti sami iz sebe, to stiu na duhovnoistorijskom
horizontu ovekovog postojanja.
Dovde dosee tumaenje oslonjeno na imanenciju smisla i knjievnu istoriju, koje strogo govori samo ono to u stihovima ve pie
i ono to se u knjievnoj istoriji ve dogodilo. Ali pesniki izraz je
vie od toga. Da nije, svaki stih bio bi osuen na prolost i itao bi
se samo iz perspektive da je to bila poezija. Pesnitvo, meutim,
ukida bilost jer oveka kao takvog izdvaja iz istorije kao bilo koje
datosti. Ona to moe jedino ukoliko zadovoljavajui knjievnoisto245

rijske nunosti i poetike zakonitosti iskorauje u jedan drugaiji


simboliki prostor. Taj simboliki prostor se otvara u stihu, ali se u
njemu ne zatvara. To je polje transcendencije koja omoguava da
pesnitvo bude neto vie od jezikog izraza u stihu u istom smislu
u kojem je ovek neto vie od mesa i kostiju, misli i oseanja, u
kojem ovek sobom ne otelovljuje samo jedno konkretno bie ve
itav svet ivota i postojanje kao takvo.
Odnos imanencije i njenog prekoraenja lako se vezuje za pogled
jer gledanje samo po sebi znai izlazak iz nekog idealnog unutranjeg stanja subjekta. Sve se u Disovoj poeziji vidi jer je sve vieno.
Od pogleda na svet do pogleda na poeziju sve se vidi jer je tu pesnik
koji gleda i ono to jeste i ono ega nema, i ono to njegova glava
stvara i ono to se otvara za nevinost srca. Sve se vidi u poeziji u
kojoj pesnik gleda, to je jedna nova, drugaija imanencija smisla u
Disovim Utopljenim duama. Ta imanencija vezana je za imanenciju modernog subjekta. ak i najvei problemi, kada se neto u snu
vidi a onda na javi ne, ili samo iezavanje jave, ono to se ne moe
predstaviti ili pojmiti, kao kada izumire i smrt (Jutarnja idila), jo
uvek je sve to u znaku imanencije njegovog uvida. No, u Utopljenim duama nije pesnik jedino to gleda, tu su neke oi koje njega
gledaju i pogled u kojem se on vidi. Imanencija je u svom najviem
dometu prevaziena eksteriorizovanjem percepcije, oima koje se
pripisuju irem stanju bia no to je to pesniko bie. Ovde je bie
kao takvo progledalo, od mrtve drage do zvezda, od trava do itave
selene, i oi su svuda, i u onome to postoji u snu, i onome to je
udaljeno od svakog postojanja, kao to je to nirvana. Da bi se izalo
iz samoga sebe potrebno je da ono to je izvan progleda. U zavrnoj
pesmi Moda spava Dis kae oi su moja dua van mene i to je
uvod za jednu drugaiju spoznajnu perspektivu oiju koje njega
gledaju i vode ga kroz ivot. To je perspektiva pogleda
Izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan ivota.

Pozicija ovog izvan, taka je u kojoj se prekorauje imanencija


smisla u Disovoj poeziji i otvara jedna nova ravan.
Do tada je u Utopljenim duama prevaljen veoma dug put. On
pada sa oima zvezda i sebe osea u pogledu trava, stoji na poetku
Utopljenih dua. ta je tu srpska poezija dobila, i zato je u tako otvorenom poetikom prostoru mogu obrt da te oi vidi snaga dok one
zovu kao glas tiina? Jo se ne zna ni ta sa oima i pogledom, a ve
je novi teret neke posebne snage koja vidi, i zova koji ima glas tiine,
dospeo u pesnitvo. Nije li to previe, i nije li sada najlake izvui
se uz pomo uvenog iracionalizma, koji se pred nedogonetljivim
potee kao da se vadi zec iz eira? Isprva je iracionalizam ogranien
na ono to se vidi u svetu koji doarava Disova poezija, ali sada bi uz
potapalicu iracionalizam mogli da se izbegnu najvei problemi u
tumaenju, otkrivanje onoga to nije kao takvo napisano u stihovima.
Umesto olako shvaenog i prigrabljenog iracionalizma, prvi korak treba uiniti u Razumljivoj pesmi. Ona je posebno otvorena
za itanje, kao da je Dis pokuao da izae u susret i da pomogne, da
sprei nesreu itanja koje ne razume. Tu se sve lagano i postupno
objanjava, od toga da ga i na toj zemlji ivot opija do toga da ne
voli ljude koji ropu i pite, to on ne ini, i da ga ne boli ono to
boli druge, da ga tui jadi ne tite. To nije manifest egocentrizma,
nego proglas da njegov jad nije opti jad ovoga sveta, ve njegov
sopstveni, poseban, iz njegove glave, pa kae:
Kada lutam moje misli blede
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.
Nevini pogledi od poetka ove egzegeze sapinju semantiki luk
koji obuhvata itavu zbirku izmeu Tamnice i Moda spava. U
drugim pesmama tu su jo i odnos slepila i zvuka, gledanja i onog
to se uje, i pre svega fenomenologija lepote i njenog iezavanja.
Lepota je kod Disa vie nego percepcija, ali je odnos oka i pogleda

De/konstitucija

vaniji za spoznaju od lepote kao stanja onoga to je propalo, iezlo, umrlo. U Grobnici lepote Dis kae:
Zaspale su blago njene oi dana,
Njene oi cvea...
da bi slika kako ona spava zapravo bila predujam za zavrnu pesmu
zbirke. Prve zvezda povezuje oi kao dve vrline, dva crna mora
(a u Plavim mislima su dva zaspala oka koja raka dobra, crna i
duboka nije mogla uzeti sobom) i predstavljene su pune sjaja. Naslovna pesma Utopljene due, koja pokazuje Disov topos da se
neto nalazi jedno ispod drugog (ispod ivota svet umrlih nada; pod
vidikom jada), to je ukopna, grobna simbolika, ostavlja sliku drage
u nepreobraenom vidu: Njen pogled nekad sve to znade rei. To
neizgovorljivo sve bilo je, dakle, u dosegu njenog pogleda. Sledea
etapa je opet u poetiki posebno istaknutoj Pesmi bez rei koja
poinje ironino Evo danas umor pao na me, kao da takav pad
ima smisla posle onog velikog pada na poetku Tamnice, ali pitanje Da l je bilo ivota, i kada proiruje dijalektiku i neizvesnost
postojanja, a ovaj pad samo je trenutak na putu do jednog drugog
pada.
U Pesmi bez rei drugi stih na isti nemogu naii glasi: U
oima pogled zaborava, ali sve e dostii vrhunac u Nirvani koja,
kao to je ve navedeno, ima
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sree, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
Antropomorfizam jedne ideje, ili personifikacija jednog stanja,
sve to jo uvek ne objanjava tajnu tog osamostaljenog pogleda. To
se ne vidi u pesmama kao to su Sa zaklopljenim oima i Kob,
u kojoj kada vie nema neba oi za njim i ne mare. U Raspadanju,
248

U pogledu smisla: Dis

gde su nevine misli, ponovo Dis daje jedan vrhunski izraz: Moj svet
me gleda pogledom trupina (a dani su pokriveni splinom i on ima
jedno trulo vreme). U ciklusu Nedovrene rei u Prvoj pesmi na
njenom licu su
Oi neviene davno,
Stare neke oi ko misao to je.
Odnos starog i novog ovde se bitno proiruje i on bi ostao nerazumljiv da kategorija staro nije u Moda spava pretvorena u neto poetiki odluujue. Na svakom koraku, dok se prate navedeni
Disovi stihovi, moe se zastati i prepustiti opsenom tumaenju,
ali odluujue je to da je opet u zavrnoj pesmi zbirke vrhunac
usporene dijalektike i nerazgovetnog znaenja. Stara pesma, stare
zvezde i stari dan su u snu u kojem su oi neke, nebo neije, da bi u
sledeoj strofi bilo reeno:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il te oi da su moja dua van mene.
Zato je njegova dua izvan njega, ne moe da se objasni seobama dua, ve situacijom percepcije i poloajem u svetu. Te oi su
njene, one ga po ivotu vode i gone i dolaze mu u san da ga vide ta
radi sam, nastavlja Dis, pa se sada tuma mora opredeliti da li da
moja dua van mene shvati sentimentalno (kao obraanje dragoj)
ili ontoloki (kao pogled koji na njega pada utvrujui poloaj due
van njega). Dok u snu vidi, sada kada je budan i kada nastaje Moda spava vie ne vidi. Preokreti pokazuju mo njegovog pogleda
na javi i mo njegovog pogleda u snu, da bi jedno poreenje (njen
pogled to me gleda kao iz cvea) prividno trebalo da itavu stvar
razjasni: njen pogled gleda kao iz cvea, pa ovo kao moe da
objasni sve one nemogue oblike kojima se pre toga Dis posluio,
svi oni postaju u tropu skraeno poreenje.
249

De/konstitucija

Sme li se tajna Disove poezije unititi povratkom na stanje poreenja koje je ve prevazieno? Ono to u poeziji dolazi posle
stadijuma poreenja ne kazuje isto to i poreenje; svakim povratkom na preanje stanje zauvek se gubi ono to je pesniki ve
dostignuto. Smisao koji se oblikuje bez tog kao treba drugaije utvrditi. Utoliko pre jer je zavrni stih Disovih Utopljenih dua
jedan od najuzbudljivijih i najteih u srpskom pesnitvu: Moda
spava sa oima izvan svakog zla. Biti izvan svakog zla, to se moe
samo ukoliko se etiki zahtev proiri uz pomo pesnike ontologije
koja omoguava da se usred sveta bremenitog svakovrsnim zlom,
od propasti lepote i odsustva bia do same smrti, otvori prostor
apsolutne bliskosti u elji da ona doe posle ovog sna.
Ukoliko je ovakvom egzegezom obezbeeno uvaavanje Disove
pesnike metafizike, trenutak je da se iz imanentne hermeneutike
zakorai u hermeneutiki prostor duhovne istorije oveanstva.
Izmeu oka i pogleda Disova poezija stie do samog sredita jedne
od najvanijih preokupacija miljenja u duhovnoistorijskom krugu
kojem pripadamo. U tom duhovnoistorijskom ozraju pesnitvo je
mo mate koja zamenjuje najstraniji pogled. U grkoj mitologiji
krilati konj Pegaz, simbol pesnike mate, raa se iz mora u koje je
Persej zavitlao odrubljenu glavu Meduze. Pogled na Meduzu okamenjuje, dok Pegaz na krilima mate uzdie, oslobaa pesniko
vienje. Ako je Meduzin pogled simbol uasa, onda je njemu suprotstavljena mo poezije. Dis se odista ne okamenjuje pred slikom
uasa, naprotiv, on se prema njemu odnosi sa blagou i ironijom
pa ak i kada se ali i posvedoava svoj jad, vidno je da ga pesnika
mata, ak i ako ga stvara, ipak i preobraava.
Pitanje pogleda za stare Grke nerazdvojivo je vezano za odreenje svetlosti. O svetlosti se moe govoriti i u mitolokim predstavama Persije i u istonim religijama u kojima ona predstavlja
najvii as spoznaje, ali zapadnoevropsko miljenje see dalje u tumaenju metafizike svetlosti. Po sposobnosti iskaza i mogunosti
suptilne promjene metafora svjetlosti je neuporediva, kae Hans
250

U pogledu smisla: Dis

Blumenberg, i povijest metafizike se od svojih poetaka sluila


ovim svojstvima.263 Menjanje i preoblikovanje ove metafore iniciraju promene u razumevanju sveta i sebe, dodaje Blumenberg.264
Istoriju Blumenberg poinje od pitagorejaca i Parmenida, istiui
da u Parmenidovom iskorenjivanju dualizma bivstva i ne-bivstva,
istine i privida, svjetlosti i mraka valja uoiti kako je u sutini
svjetlosti mrak uniten i prevladan.265
Iako, dakle, Platon nije prvi izdvojio pojmove istine i svetlosti iz dualizma u kojem se sreu, za njega je istina svetlost na samom biu i kada se zahvata u saznanju, ono u svojoj najvioj formi
izvire iz mirujueg motrenja, dodaje Blumenberg. U Platonovoj
uvenoj alegoriji peine ideja dobra figurira kao sunce koje sve
stavlja u svjetlost, pa ako dobro ne postoji kao takvo, ono se sa
dostojanstvom i snagom izdie u onome to postoji.266 Pozivajui
se u ovom asu na Hajdegerov tekst Platonov nauk o istini267,
Blumenbeg ukazuje kako se na metaforu svetlosti oslonila metafizika svetlosti268, koja preko Aristotela vodi do poznoantikog
novoplatonizma i gnoze. Nakon to pokae odlike Ciceronovog
miljenja, Blumenbergova povest svetlosti nastavlja se kod Plotina i Avgustina, Filona i Antioha, sa posebnim osvrtom na razliku
svetla prvog i etvrtog dana Geneze. Govorei dalje o odnosu oka
i uha, Blumenberg otkriva kako se ova metaforika razvija od vienja ka sluanju, od metafora svjetlosti ka metaforama rijei, od
263 Hans Blumenberg, Svjetlost kao metafora istine. U predpolju oblikovanja

filosofskih pojmova, Niki, 1985, prev. Bogoljub ijakovi, str. 4.

264 Isto, str. 5.


265 Isto, str. 8.
266 Isto, str. 9.

267 Vidi Martin Hajdeger: Platonov nauk o istini, Niki, 1985, preveo Milo-

rad Lj. Milenkovi.

268 Nav. delo, str. 10.

251

De/konstitucija

metaforikog organa oka ka metaforikom organu uha.269 Ali ovaj


prelaz nije puka zamena, on je, kae Blumenberg, uvek povezan sa
mogunou slobode. Oko je u ovoj tradiciji miljenja sloboda
da se gleda, dok je uho nunost da mora da se uje, jer se uho ne
zatvara pred svetom. Buka i bes do nas dopiru kao prisila onoga
to u svetu mora da se uje.
U istoriji miljenja, naravno, mogu je preokret u ovom odnosu
dveju metafizika, ali bez obzira na to sasvim je jasno koliko je obrt
od pogleda ka sluanju na samom poetku Utopljenih dua bremenit
smislom. Preokret na poetku Disove zbirke otuda je preokret koji
dramatizuje pitanje slobode i nunosti. U Tamnici je izmeu nepoznatosti govoru i sluanja bia dolo do jedne posebne supstitucije u
kojoj su oi zvezda i sam sjaj koji se vidi zamenjeni novom metaforikom sluanja. Disovi stihovi o oima to zovu kao glas tiina i kao
govor uma otkrivaju ukrtanje koje daje smisao njegovoj snazi koja
vidi oi. Snaga njegovog bia nadilazi metafiziku svetlosti od koje
zavisi uspenost vienja, njoj se otvara novi metaforiki repertoar i
jedan drugaiji metafiziki sistem. Disovom pesnitvu pripada najbolja tradicija miljenja, ali je u pesnitvu ovaj obrt vredniji nego u
istoriji filozofije. Naime, shvatanje slobode i nunosti u odnosu oka i
uha suvie je pojednostavljeno ako se vee samo za poziciju subjekta.
Stvar je upravo obrnuta, subjekt koji nuno slua jedinu slobodu u
svetu koja nije stvar slobode njegove volje moe doiveti ukoliko uje
ono to je neophodno njegovom biu. Zato Disov pesniki subjekt u
sred metafizike pogleda uzdie metafiziku sluanja.
Moda bi to ostalo daleko od hermeneutike panje i ovakvog
tumaenja da se u pesmi Moda spava ne odigrava isti takav preokret izmeu pesme to ju je u snu svu no sluao, i oiju u snu
koje gledaju. Simetrija ovog procesa na poetku i na kraju zbirke
iskljuuje mogunost da je do njega dolo sluajno, a odnos pesme
koja se slua i vienja mrtve drage pokazuje raskol dve vrste istine.
269 Isto, str. 44.

252

U pogledu smisla: Dis

Istina Disove pesme ostaje u predelu koji se ne vidi, to najbolje


pokazuje pesma Najvei jad, u kojoj, pre nego to je stara pesma
zaboravljena, kae:
Ja znam jednu pesmu, i nju danas sluam.
da bi produio:
I ta pesma nosi meni nove dane,
mada su ko jue i sad stari zraci.
Izmeu sluanja i starih zraka koji, kao to smo videli ranije,
takoe umiru, u odnosu onoga to se zna u sluanju i onoga to se
zna u vienju protie pesnika drama istine i saznanja. U nastavku
ove pesme sledi obraanje srcu i govori se o starenju koje ga nije
zahvatilo, to doputa opet oksimoronski da se u smrti ivi. Kada
se stigne do kraja, Dis taj predeo mira obeleava kao zaviaj mraka,
dakle polje u kojem je suspendovano vienje, i dok srce spava u
predelu mraka, on ostavlja suncu
Srene dane
I velike elje, jo nedopevane,
I buktinju vere, ko pesmu junaka.
Pesma junaka je pesma dnevne svetlosti i vienja, njegova pesma je pesma srca koja se slua, ali iz stiha u stih se odnosi svetla
i tame, vienja i sluanja sve vie komplikuju i valja biti oprezan
pre nego to se za jedan semantiki ishod vee celokupan smisao
stihova.
I u Idili postoji opozicija sluanja i gledanja. Sunce sija dok
oban spava na obali, a zatim, kada u snu padne u vir i utopi se
Nebo uti, zemlja uti, mir svuda vlada;
Sve je nemo, tiho, veno, nigde glasa.
253

De/konstitucija

Da je to neto vie od opisa, postaje jasno jer sunce sija kao i


pre, i voda blista, ali sve je to zbog greha to uini reka ista. Istina
je u nemosti, greh u svetlosti, pa je odnos metaforika i metafizika
koje ih prate, doveden do najvee napetosti. Iako se napetost ne
sme jednostrano razreiti u korist jedne mogunosti tumaenja,
ona je neophodna da se razumeju oi koje ostaju izvan svakog zla
na kraju zbirke. Svemu ovom dodaje Dis u Jutarnjoj idili odnos
tame i svetlosti na stranom sudu, sa jedne strane, a zvuka zvona
i oajnog ropca u kojem umiru gresi, sa druge (a u Prvoj zvezdi
odnos svstlosti i tame, te pesme ptica i umrlih cvrkuta). Ovaj odnos
vidi se i kada srce pree u usne ko vetar u zvuke, da na kraju pesme
G poljubac, ko smrt, ne vidi jauke. U Prvom zagrljaju je tu zamisao gluve smrti, a u Gladi mira se sluaju tiina i mrtvi slavuji,
vetar koji svira. Gladi mira prethodi zavrnoj pesmi Utopljenih
dua, u njoj treba neujno da sve proe kako bi se stiglo do kraja:
Ja sahranih sve, i ljubav, osim mira glad.
Jer jo ujem nad glavom vetar kako svira
Pesmu praznu ko uteha, teku kao pad.
Tako je pripremljena pesma koju je u Moda spava svu no
sluao i koju uzalud pokuava da ponovo uje. U tom snu uo je ariju koje se ne sea, ni ieg drugog. On sad nema svoju dragu i njen
ne zna glas, kae, ali bi to moglo da znai kako je uo njenu ariju,
te je i pesma u snu bila njena, to sasvim menja smisao ovih stihova
i itave pesme. Tada se u Moda spava vie ne javlja pesma koja
izraava istinu njegovog pesnikog bia, ve istinu drugog. U toj
pesmi je bio omoguen susret sa drugim kao sa mrtvom dragom, i
obratno, sa mrtvom dragom kao sa drugim. Sa oima izvan svakog
zla, to znai izvan svega to pripada ovom svetu vienja i pogleda.
Taj prostor je etiki sasvim drugaije profiliran, tek u njemu je mogu susret sa drugim. Susret sa drugim nije samo ontoloko pitanje,
ve i etiko, kao to bi primetio Levinas, pa je onda neophodno ne
254

U pogledu smisla: Dis

samo omoguiti postojanje drugog u svetu u kojem sve umire, nego


je neophodno pribaviti pravdu i istinu da se etiki osigura njegovo
postojanje i pristup.270 Odnos licem u lice Levinas predlae da se
doe do svrhe i funkcije govora,271 pa dok sa jedne strane kritikuje
ovu tradiciju od Platona do Hajdegera, sa druge strane ne ostavlja
po strani ni ontoloki imperijalizam fenomenologije.272 Za njega
je kao prva filozofija ontologija filozofija moi273 i kao takva ona
je filozofija nepravde. Nasilje bi, dakle, bilo usamljenost nemog
pogleda, lica bez rei, komentarie Derida Levinasa, u ijem Totalitetu i beskonanom je kretanje metafizike transcendiranje vida
sluhom.274
Raskol gledanja i sluanja pokazuje suprotnosti grke i starozavetne literature, toliki da bi sluanje postalo shvatljivo unutar
horizonta grke obrazovanosti moraju se kod Filona ljudske ui
pretvoriti u oi, kae Blumenberg.275 U Novom zavetu sluanje
je put ka konanom vienju, kojim se otklanja ranija apsolutna
neugledljivost.276 Kroz itavu istoriju srednjeg veka delikatnost
metafore svetlosti se razvija, ali ona ostaje na snazi i od Bekona do
Kanta, ili od Montenja do Vika. Svetlosni princip zadrae ak u
svome nazivu doba prosveenosti (to se bolje vidi u francuskom i
engleskom nazivu: sicle des lumirs; enlightment).
Istoriju problema Blumenberg zavrava napomenom o tome
kako se kod Bekona i Dekarta u ideji metode svetlost misli kao
270 Vidi Emmanuel Levinas: Totalitet i beskonano. Ogled o izvanjkosti,

Sarajevo, Veselin Maslea, 1976, prev. Nerkez Smailagi.

271 Nav. delo, str. 189.


272 Isto, str. 28

273 Isto, str. 30.

274 ak Derida: Nasilje i metafizika. Ogled o misli Emanuela Levinasa, Beo-

grad, Plato, 2001, prev. Sanja Todorovi, str. 36. i 37.

275 Nav. delo, str. 46.


276 Isto, str. 47.

255

De/konstitucija

da stoji na raspolaganju te se predmet prouavanja ne nalazi u svetlosti, no se njome sa odreenog aspekta obasjava.277 Prezentaciju predmeta Blumenberg vidi kao ishodite moderne nauke, to
potvruje njegovo itanje Hajdegera, iji je pogled na Platonovu
alegoriju pokazao ne samo Platonovo uenje o istini ve i pitanje
slobode, pa i statusa dobrote. Istina koja je bila vezana za jednu temeljnu otkrivenost pretvara se u tanost poimanja i iskazivanja.278
Hajdegerov odnos prema grkoj filozofiji poiva na potrebi da se
ono to je ona imala da kae pogleda iz jedne drugaije, predsokratovske perepektive. Iako mu je to zajedniko sa Nieom, on ga
optuuje da je ipak samo poslednja posledica ove promene. Nieov pojam istine pokazuje poslednji odsjaj najspoljanjije posledice ove promeie istine iz neskrivenosti bivstvujueg ka tanosti
posmatranja279, kae Hajdeger, ali je i sam Hajdegerov diskurs
obeleen metaforikom svetla, a onda samim tim uvuen u zamku
metafizike.280
Utemeljenjem novovekovne misli oko pitanja percepcije i obmane zapadnoevropska misao je sebe obavezala na metafore svetla, to
se od Dekarta i Barklija zapravo nije promenilo sve do dvadesetog
veka. Ne samo da se Dekart nije izborio sa tekoom koju predstavlja zamisao Demona koji obmanjuje sva ula, pa je vatra koja plamti
u njegovom kaminu nepremostiva prepreka za strogo utemeljenje
filozofske izvesnosti, ve je Barkli odmah otiao vaan korak dalje
da percepciju utvrdi kao uslov da neto postoji, prevodei itav svet
u prostor ideja i utisaka i obevezujui Boga, koji je i kod Dekarta
277 Isto, str. 63.

278 Martin Hajdeger: Platonov nauk o istini, nav. delo, str. 32.
279 Isto, str. 35.

280 Pa zato Derida moe da ponovi kritiku Hajdegera, ali sada zalaui se da se

izae iz metafizike i tako to e se metaforika svetlosti u svom istinosnom


vidu napustiti zamenom oka za uho, izbegavajui da se od metaforike sluanja
(naroito u odnosu glas/tekst) naini nova, potpuna metafizika.

256

U pogledu smisla: Dis

morao da intervenie kao vrhovno dobro bie, da sve vreme bude u


neposrednoj blizini.281 Iz perspektive da biti znai biti vien, Disova
poezija bi simbolikom oka i pogleda obezbeivala samo postojanje,
sa jedne strane, a u odsustvu Boga (pa sve umire, propada i gasi
se) omoguila shvatanje da je itav svet preobraen demonskom
obmanom glave iz koje se raa svekoliki jad.
Pa ipak, istorija miljenja mora da ponudi vie mogunosti i uvida
u smisao poezije, naroito s obzirom na pitanje aktuelnosti. Novovekovna filozofija ostala je u prstenu metaforike svetlosti i vienja,
ali ona ima razliite posledice u savremenoj filozofiji izmeu metafizike, nihilizma i fenomenologije. Upravo je fenomenologija izvorite nekih od najvanijih mogunosti za razumevanje odnosa oka,
vienja i pogleda. Najznaajniji teoretiar fenomenologije percepcije,
Moris Merlo-Ponti,282 skree panju na Dekartovu napomenu kako
slepi vide rukama, da bi mu to pomoglo da odseno utvrdi kako
je kartezijanski model vienja dodir a slika u oglgledalu efekat
mehanike stvari, ona ne pripada onome ko gleda jer on nije u njoj.283
Moda e se sada bolje osetiti sve to nosi ta mala re videti, kae
Merlo-Ponti, vienje je sredstvo koje mi je dato da budem odsutan
od sebe.284 Ne samo da je Merlo-Ponti pokazao da je metafizika svetlosti sloenija od uobiajenih predstava o statusu istine u njoj, ve
pokazuje da se pitanje prisustva subjekta moe sasvim preokrenuti.
Izdvojen iz vienog, subjekt je pretvoren u lik odsutnosti.
281 Vidi Rene Dekart: Re o meodi, Beograd, Kultura, 1952, prev. Radmila

ajkovi; Rene Descartes: Meditacije o rrvoj filozofiji, Zagreb, CKD, 1975, prev.
Tomislav Ladan i Dord Barkli: Rasprava o principima ljudskog saznanja,
Beograd, BIGZ, 1977, prev. Radoslav V. Konstantinovi; Tri dijaloga izmeu
Hilasa i Filonusa, Beograd, BIGZ, 1986, prev. Jasna akota.

282 Vidi Maurice Merleau-Ponty: Fenomenologija percepcije, Sarajevo, Veselin

Maslea, 1978, prev. Anelko Habazin.

283 Moris Merlo-Ponti: Oko i duh, Beograd, Vuk Karadi, 1968, prev. Eleonora

Miunovi, str. 16 i 17.

284 Isto, str. 34

257

De/konstitucija

U Disovoj poeziji ovakvo fenomenoloko stanovite otvara jednu


posebnu mogunost tumaenja pesnikog subjekta koji je u ivotu
odsutan od sebe. Oko i pogled se u tom sluaju vide zapravo kao
mehanizacija odnosa prema percipiranom svetu. Ukoliko vie gleda, Disov pesniki subjekt zapravo je utoliko vie odsutan od sebe.
U onoj meri u kojoj se u Utopljenim duama na raun unutranje
drame doivljavanja nagomilava ono to se vidi, u toj meri je sam
subjekt percepcije odsutan iz te slike. Dok je sa jedne strane u svom
gledanju on neuoen, sa druge strane u onome to vidi nije prisutan.
To, naravno, objanjava i jednu drugu potrebu, da on sam bude vien, koja se odmah moe vezati za osnovno stanovite potvrivanja
da on uopte postoji. Budui da Bog ostaje nedostupan u svetu koji
Dis doarava, onda nema ko da intervenie i da svojom percepcijom
obezbedi njegovo postojanje. Pogled na pesniki subjekt iri se u
stihovima dok na kraju sve oi ne budu uprte u njega: to je nalije
sumnje u njegovo sopstveno postojanje u ivotu. Barklijeva potreba
da priblii Boga i fenomenoloka nunost da se subjekt percepcije
udalji iz onoga to je vieno, pokazuju duhovnoistorijski okvir u
kojem valja prelomiti pitanje postojanja i vienja u Disovim stihovima.285 Utoliko pre to je vienju, sluanju i dodiru zajednika
metafizika prisustva, a osnovni modus Disovog pesnitva jeste da je
prisutno ono to ne moe biti, tj. da se odsustvo prikae kao da je tu.
Taj modernistiki pesniki refleks prisutnog odsustva (smrt), dakle,
vodi do odsutnog prisustva (mrtva draga). Naspram polja metafizike
prisustva koja je zajednika svim modalitetima miljenja, pesnitvo
otvara put u ono gde se miljenjem ne moe stii.
Oi nikada nisu te koje nas gledaju: to je drugi kao subjekt,
dodaje Sartr na osnovu iste fenomenoloke inspiracije u Biu i
285 Merlo-Ponti upuuje na Anrija Mioa kod koga neartikulisani krik podsea

na glas svetlosti, a kada se tu stigne, to u obinom vienju budi zaspale


moi, tajnu preegzistencije. Taj krik kod Disa izostaje i utoliko se ni tajna
preegzistencije, onoga to prethodi padu, zapravo ne raskriva. (Moris MerloPonti: nav. delo, str. 29).

258

U pogledu smisla: Dis

nitavilu,286 gde pokazuje kako je pogled drugog nain na koji subjekt samoga sebe konstituie. Tek kada moe sebe da predstavi
onako kako bi bio vien oima drugog, ovek samoga sebe uspostavlja. Ostavljajui po strani vrlo opirie Sartrove analize, moe
se odmah rei da pogled drugog ne pada na pesniki subjekt Utopljenih dua. Iako na njega gledaju mnoge oi, iako na njega padaju udnovati i nemogui pogledi, upravo nedostaje to da umesto
samih oiju u njega gleda drugi subjekt pa da se on konstituie u
sopstvenim stihovima. Jedini subjekt koji bi mu podario egzistencijalnu izvesnost, meutim, ve je mrtav i premda se on uzalud nada
da moda spava i da e doi posle tog sna, u svetu u kojem on ostaje
nema nikoga ko bi sopstvenim pogledom mogao da potvrdi njegovo postojanje. Ba utoliko ukoliko sve na njega gleda, on ostaje
nevien i izvan drutva. U Utopljenim duama ne postoji drutvena svest koja bi obuhvatila polje percepcije, pa je osamostaljivanje
oiju samo znak najdublje krize u drutvenom mehanizmu sveta
jedne modernistike usamljenosti koja je moguna samo nakon to
je Bog, i u njegovoj barklijevskoj ulozi, zauvek prognan.
ak Lakan, meutim, Sartra kritikuje mislei da ovakva filozofija ostaje vezana za iluziju samostalnosti i otuda ne objanjava sa
psiholoke take gledita konstituciju drutvene svesti u pogledu
drugog.287 Umesto toga, kae Lakan, trebalo bi pogledati prvi stadijum konstituiueg pogleda, a to je u najranijem detinjstvu onaj
trenutak kada dete ugleda sebe. Taj stadijum vezuje Lakan za ogledalo u kojem ljudsko mladune prepoznaje svoju sliku kao takvu.
Ogledalo ovde vie nije ostatak kartezijanske optike mehanike,
ono predstavlja metaforu za najraniji stadijum samoprepoznavanja
deteta. Imago koji se utvruje u najranijem samoprepoznavajuem pogledu ustanovljava odnos bia i njegove realnosti. Ovde,
286 an-Pol Sartr: Bie i nitavilo. Ogled iz fenomenoloke ontologije, Beograd,

Nolit, 1984, prev. Mirko Zurovac, str. 286.

287 Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcije, u ak Lakan: Spisi, Beograd, Pros-

veta,1983, prev. Radoman Kordi, str. 1112.

259

De/konstitucija

meutim, moe doi do razliitih poremeaja. Teak poremeaj


koji se moe odigrati vezan je za tekoe u preokretu ogledalnog
ja u drutveno ja.288 Lakan to ne kae, ali je jasno da bi jedna od
posledica moralo da bude veliko drutveno ogranienje koje bi se
nametnulo tom ja, a situacijsko ograniavanje subjekta daje najoptiju formulu ludila. To ludilo je jednako, bilo kada subjekt prebiva
izmeu zidova kao u utoitu, ili u zagluujuoj buci i besu sveta,
ili u padu stvara jad iz svoje glave. Ali, za razliku od tog disfunkcionalnog poremeaja, u pesnitvu je to poremeaj koji daje najbolje
umetnike plodove.
Ovako se pripremaju dve mogunosti u itanju Disove poezije. Umesto zamiljanja neba sa zvezdama kao ogledala u kojem
se pogled na svet pesnikog subjekta preobraa u pogled na njega samoga, treba odgonetnuti ustrojstvo pogleda. Uprkos svom
miru, pesniki subjekt je u vie nego ogranienoj situaciji i njeno
ponavljanje, ili trajanje, zapravo je najbolji znak psihizma. Njega
najtee pogaa odsustvo ljubavi, a njena osujeenost odgovorna
je, kae Lakan, za izostajanje razvezivanja i presecanja vora u koji
je ponavljanjem svezana mata, kao u neku vrstu ropstva. Kada
Lakan napominje kakao je utvrivanje neurotine i psihotine patnje znak slabljenja strasti graanstva, to podsea na graansku
sudbinu i graanski karakter pesnikog subjekta u Disovoj zbirci,
to sasvim odgovara liku graanskog ivota u knjievnim delima
srpske moderne.
Kriza pogleda u kojem nije pronaeno drutveno ja pogaa pesniki subjekt i poto vie nema strasti, ivotnog elana, nego samo
uzaludne nade na kraju, nema onoga to bi ga oslobodilo tamnice
imaginacije i pesnikog izraza. Za pesniki subjekt nema izlaza i
odnos pogleda koje on upuuje i koji na njega padaju samo pojaava dinamiku ove tegobe. Svet je zato samo stanje zla i otklon od
njega je u grobu, ili u snu, ili u snu u grobu, kao u Plavim mislima
288 Nav4. delo, str. 10.

260

U pogledu smisla: Dis

gde se upravo tako za zlo ne zna. Sa oima izvan svakog zla, dakle,
taj zavrni i najtei Disov stih, znak je odbacivanja drutvene realnosti i percepcije koja ne moe da konstituie drutveni subjekt. Ali,
ona je u isti mah i to je paradoks pesnitva najvea afirmacija
dobrote i koliko je Disova nada u ponovni susret, u dolazak posle
sna, vie paradoksalna, utoliko ona bolje i snanije pesniki deluje
a svetu predstavlja vrednost. U tom stihu izreena je jedna vrsta
pesnike etike289 koja staje u red najboljeg pesnikog miljenja u
srpskoj knjievnosti, i ne samo njoj. Celina Utopljenih dua upravo
se u pogledu smisla pokazuje kao najvrednija poezija. U tom pogledu neophodno je i njeno novo tumaenje.
Disa kojeg nisu u pravom smislu rei videli njegovi savremenici,
i kojem je osporavan svaki drutveni status, njega kojeg su pogreno videli svi, videla je u pravom svetlu njegova poezija i u njoj
gledala je na njega sva vaseljena, tu su sve oi bile uprte u velikog
pesnika. Bio je vien u pogledu trava i zvezda, i zato to je tako
bio vien, ostao je u pogledu smisla poezije neprevazien pesnik.

289 Tu se vidi koliko pesnitvo ispunjava zadatak koji filozofija moe da postavi

pred sebe, ali ne i da zadovolji. Tako Levinas mata o jednom izvan, ali ne
moe da ga izrazi u samom filozofskom miljenju, nego samo nagovesti kao
projekat novog odnosa prema bivstvu. Ne radi se ni o izloenosti pogledima
u prozirnos1ti prostora otvorenog prema svjetlosti u kojoj subjekt jo skriva,
pod plastinou jednog oblika i odnosima prostornog sadraja, svoju odbrambenu ili agresivnu zasebinost, iznova zapoinjui svijet u recipronosti;
nije rije ni o pokazivanju u nonom prostoru koje je, dodue, izloeno
iznenaenju ali u nesigurnosti ipak si-gurno, u zatiti pod okriljem mraka,
kae Levinas. Jer subjekt za sebe ne nalazi mjesto ak ni u svom sopstvenom
zauzimanju prostora, kao ni u noi. On se objavljuje prostoru, ali nije-usvijetu. Emanuel Levinas: Drukije od bivstva ili s onu stranu bivstvovanja,
Niki, 1999, prev. Spasoje uzulan, str. 266.

261

posle

ESTETIKA NEVESELOG
(Poetiki sistem i modernizam ranih stihova
Miloa Crnjanskog)
Jednom je, u tunim godinama za nama, postalo vano kako se
Crnjanski vratio u Jugoslaviju. Kao da nije bilo jo vanije zato se
u nju do tada nije vraao. I jo je postalo jako vano ko je i koliko
imao zasluga za njegov povratak kao da se isti ljudi nisu nalazili
na onoj strani barikade zbog koje je Crnjanski i ostao tamo, u tuini, u kojoj se zatekao. Pa se jo uz to i zaboravilo kako se o njemu,
jednom od najveih pisaca srpske knjievnosti, govorilo dok nije
bio tu, a i posle, u nekim krugovima, kada se vratio. Uopte, straan
ivot i jedna teka, patnjom bogata sudbina jo greju malograanska srca koja od srpske knjievnosti najvie vole da naprave vodvilj
ili kakav bulevarski roman sa temom iz knjievnog ivota.
Od male je koristi za Crnjanskovo delo bila njegova, da to kaemo kao da smo Englezi, komplikovana i neobina narav, karakter koji se moda odlikovao u ljubavnikim podvizima, ali nije
pribavljao naklonost i prijateljstvo. Bee u Crnjanskom, sa jedne
strane, volja da se u jednoj maloj, skuenoj kulturi kae vie no
to se sme, i, sa druge strane, volja da se uspe, uz koju ne ide tako
oigledno odsustvo smisla za politiku trgovinu i tajnu diplomatiju. Crnjanskovo evrdanje od vidovdanskih aveti do svetosavskih
korena, ili od bolnog pacifizma do naroguene teorije ratnog proienja, treba s razlogom da potone u zaborav. Ne zato to se piscima
sve prata, ve zato to su to u odnosu na njegovo delo beznaajne
265

De/konstitucija

teme, iako ponekad privlae vie panje nego novo, intenzivno itanje knjievnih dela Miloa Crnjanskog, njihovo prevrednovanje,
i otklanjanja nekih zabluda koje knjievnu istoriju zavode na pogrene staze.
Ono to bi danas vredelo rei, treba da odgovara duhu knjievnog dela Miloa Crnjanskog i njegovoj sudbini u srpskoj kulturi.
Svakome, naravno, prvo pada na pamet veliina nerazumevanja
Crnjanskog izmeu dva svetska rata, a onda koliko je tek nerazumevanje bilo kada su ga ivog pokapali posle rata i revolucije,
kako se tada govorilo. Proglaavan za jednog od mrtvih pesnika,
Crnjanski je zapravo i dalje bio najivlji srpski pesnik, kao to je to
bio posle Prvog svetskog rata. Bie jo ivlji posle treeg balkanskog
rata, ako se srpska kultura suoi sa sobom i sa svojim istorijskim
izazovima.
Nepravda uinjena ovom piscu niti se moe sasvim ispraviti,
niti je srpska kultura do sada poradila sve to je u njenoj moi da
ublai posledice sumnji i osuda kojima je ovaj savremeni klasik
bio izloen. Ipak, postoji i jedna korist od svog tog nerazumevanja.
Delo Miloa Crnjanskog nije postalo svakodnevna knjievna injenica, na njega se nismo navikli, o njemu ne govorimo kao o neem
opte poznatom i utoliko pomalo dosadnom. Susreti sa prozom i
poezijom Miloa Crnjanskog, bilo da je re o tzv. obinom itaocu
ili posveenicima knjievne vere, ostali su svojevrsno udo.
Napokon, nagomilano dugo odricanje u jednom trenutku moda ak pomae da se nasluti Crnjanskova veliina. Kada je Crnjanski napokon vraen svojoj matici, kada se veliki pisac sa srpskog
severa posle etvrt veka izgnanstva vratio u grad kome je, kako je
voleo da kae, u Lamentu nad Beogradom ispevao svoju labudovu
pesmu, jo uvek je njegovo delo ostalo daleko od potpunog razumevanja. Jer kada su ga voleli, voleli su ga zbog beskrajnog plavog
kruga dve knjige Seoba i putanje poput sna o obeanoj zemlji koju
je serbski polk ispisivao pod njim, voleli su ga to je jo uvek umeo
u Strailovu da luta sa srebrnim lukom mislei na tamu Frukog
266

Estetika neveselog

brda, Sumatru i snene vrhove Urala, voleli su ga jer su mu u Dnevniku o arnojeviu jesen i ivot bez smisla bili dragi poput crne
svile, treptaja i utnji, poput stihova Traga, Prie, pa ak i Mizere.
Ali dok su ga slavili, jesu li voleli pakleni izbegliki svet Romana
o Londonu, bele predele i crni ugalj picberga na kome je bio Kod
Hiperborejaca, Berlin diplomatskog lukavstva jednog kapuehaje
u Embahadama jesu li zaista voleli njegovu poznu prozu, pa ak
i Lament?
Kao da je srpska kultura odahnula prepoznavi velikog pisca i
to pre pohitala da odgurne u stranu izazove koje je stari pisac doneo sa sobom. Gde je danas, zato, Crnjanskova Itaka, bez komentara koje je knjizi Lirika Itake docnije pridodao, onakva kakvom
se diio da ju je jedan sumnjivi austrougarski oficir smeo napisati?
Zato joj se obraati i u kojoj meri je ona, uprkos mnogim itanjima, moda neshvaena? Kako i gde je danas prepoznati? Kakav je
smisao Itake?
Rat je i mnogom uglednom Ahejcu zadao jada, moglo bi se dodati
Homerovim stihovima iz Odiseje. Pa ipak, rat je onima to se vraahu
svojim domovima doneo osvetu ili pobedu, blago i roblje, a svakako
ugled ratnika. Samo se Odisej vraa sam, bez iega, jer on je video
Troju i video je sve: video je ono grko sve, celinu arhajskog sveta i
samu istinu postojanja koja se njegovom oku tako malo skriva i u liku
Kalipso, boginje vene mladosti, i u peini jednookog diva Polifema,
i u naruju arobnice Kirke, i meu Eolovim vetrovima...
Na Itaki i ja bi da ubijam uzvikuje pesnik. Zar uprkos donedavnom uasu prizivati jednog davnog mladia u ijem srcu,
prepunom groze, ne bee mesta za vidovdanske ideale, ili je to najpotrebnije? Ruei vidovdansku etiku sa besprimernom strogou,
a onda naravno i jednakom nepravinou, osudio je Crnjanski
istoriju, ali je upravo zbog toga i istorija uvek spremna da odbaci
Crnjanskog. Stihovi Vidovdanskih pesama (prvi ciklus Lirike Itake)
teki su kao nona mora, ali ko njih ne moe da izdri, kako e
podneti stranu, povampirenu istoriju koja se opet sruila na nas?
267

De/konstitucija

Ko nije u stanju da razume da ne moraju sve vrednosti, uvek, i na


svakom mestu, sluiti samo jednom bogu, kako e taj razumeti
lepotu ivota koji nam izmie, ko zna da li, zauvek? Nije veliko
udo to srpska kultura Crnjanskove Vidovdanske stihove podnosi
tek koliko mora da trpi velikog pisca, pa onda, kada ve ne moe
da uutka pesnika, uti puna nerazumevanja za sav onaj oaj od
istorije koji je u Crnjanskom progovorio.
Al kad se ne sme ubijati na Itaki, bar da zapevam malo nove
pesme, objavljuje Crnjanski u Prologu svoje pesnike zbirke. Ta
pesma ne moe da ne govori o smrti i Bogu krvi, no gde je taj dvor
zaposednut oholim proscima, onima to rat ne videe ve im se
junatvo smotalo kraj enskih skuta? Razlog za dananje utanje
pred Crnjanskim moda vie nije ruenje vidovdanske etike, one
od Kosovskog boja do atentata Gavrila Principa, ve ova strana,
porazna istina: plemii na naim novim dvorovima su i dalje jaki
na reima i slabi na delu; dok govore o ratu ????, a sva im je ivotna
snaga u tome da otmu, ugrabe, da vercuju, da vladaju posle gle
kako se to zove tranzicije. Od ratnih profitera, ubica i lopova preruenih u novu otmenost, pohlepnih na gospodstvo, raa se kasta
novih vladara. Itaka je, zato, danas tu gde smo mi.
U Miltonovom Izgubljenom raju, dok propadaju kroz venu
tamu, jedan avoli pita samoga Lucifera gde je Pakao. Jer, eto,
stalno tonu kroz adski mrak, pa gde je onda dno prokletstva na koje
su osueni. Pakao, veli mu vrhovni avo, pakao je tamo gde smo mi.
Ukoliko Crnjanski umesto da ubija na Itaki, moe da zapeva
makar i malo nove pesme da se vratimo poetici ta to ubija
njegova pesma? Oekivao bi italac da e se figura smrti javiti u
razliitim obrisima, od nemogue ljubavi do tuge ratnika, no ne
javlja li se ona i u smrti klasinog stiha?
Zato je dozvoljeno razmiljati o svetu u kome je jo jedino mogue iveti o carstvu knjievnosti i poetike, u kojem, meutim,
sve to i u ovom svetu, i jo neto vie od toga. Ubija li, dakle, ogrezao u pesnikoj krvi, Crnjanski svojom poetikom? Itaka je, takoe,
268

Estetika neveselog

pesnika tradicija na koju sa Crnjanskim stie poetika snaga novih


stihova. Novi stihovi ubijaju stare, udvorike rime, lome otmene
metre koji kloparaju na vetru, sve se menja u duhu novog doba
i velikog, neodoljivog, modernistikog poetikog gneva. Veliina
Crnjanskog, bez obzira na Krleu i urina, kako bi se mogli produiti njegovi stihovi iz Prologa, stihovi o slavi poetika, veliina
je jedne tuge ivota i jedne potrebe za Novim koje, ak i ako se ne
moe pronai, osim kao malo novo, mora biti traeno.
U Crnjanskovom sluaju, Novo je traeno sa velikim poetikim
gnevom. udni su severni Srbi, svakad sumnjivi i uvek potcenjeni,
kada se razgneve. ak i kada je njihov bes poetiki, velik je i dovoljan da menja tokove srpske knjievnosti.
ivei na obodu nekadanjeg mora, gledam sa nostalgijom veliku ravnicu Crnjanskog i mojih dedova. Kako bi rekao Aristotel,
samo ono to je veliko moe biti lepo. Ono to bih eleo da se danas
otkrije u itanju stihova Miloa Crnjanskog jeste plod Crnjanskovog poetikog gneva veliki modernistiki sistem Lirike Itake.
Ja pevam tunima, veli pesnik u Prologu, na poetku Lirike Itake.290 U pesmi Zdravica pesnik otkriva i one kojima, u tom sluaju,
on ne peva. U ovoj pesmi on kae da je veseo narod u krvi, pepelu
i prahu. Zdravica zavrava jednom snanom programskom objavom. Poslednji stih ove pesme je esto navoen i komentarisan Mi
smo za smrt. No, pre no to se on shvati kao objava tanatofilije, valja
razumeti smisao ovog novog kolektiva, tog mi koje Lirika Itake inae
ne podrava. Jer uzvik Crnjanskog da ivi groblje nije plod metafizikih obrta, kao kod pesnika moderne, koji u groblju vide jedinu
izvesnost, postojanost, mesto ljubavi i ivota. Groblje je luka jednog
razoaranja, pa dok u Zdravici govori polet u kome Za naa srca
nita nije dosta, to je isti polet koji se odmah slama i u sledeem stihu
Za naa srca nita ne osta. Nita ne osta od sveta, ideala i nada.
290 U ovom tekstu kurzivom su dati Crnjanskovi stihovi navedeni prema prvom

izdanju: Milo Crnjanski, Lirika itake, C. B. Cvijanovi, Beograd, 1919. itava


rasprava bi se mogla napisati o izdanjima Crnjanskovih ranih stihova.

269

De/konstitucija

Veselje je pre Zdravice ve pokazalo svoju prirodu u pesmi


Jadranu. Tu se zaboravljaju pesme i maevi, ali i veselja urliua
kroz bure, dok je pesma naa tvrda glasa (. . .) bijesno vesela. Umesto Ljubavi slavi se ubijanje i rano umiranje. Nita se drugaije ne
bi ni moglo oekivati kada je u prethodnoj pesmi, u Himni, ve
reeno Na Bog je krv. Kolektivitet toga mi se ne nazire kao kolektivitet kome pesnik po svome unutranjem opredeljenju nuno mora
da pripada, ve kao kolektivitet koji on eli da iznutra predstavi.
Razlika je veoma vana, jer od odreivanja poloaja pesnikog subjekta prema nacionalnoistorijskom ili generacijskom i pesnikom
kolektivitetu zavisi razumevanje smisla stihova. Pesniki subjekt je
onaj kome pripadaju stihovi, pesniki kolektivitet vien u tome mi
je pak onaj o kome se govori. Prava namera je da se kroz prividnu
identifikaciju to mi izloi bespotednom poetikom razaranju.
Kolektivitet koji Crnjanski objavljuje kao mi iz Vidovdanskih
stihova svoju veselost pridruuje krvi, pepelu i prahu, a pesnik ga
u Ditirambu vidi kao veseli gnjili svet. U Ditirambu se takoe
odreuje da je to kolektivitet sluga za koje je ivot ast ivot bez
obzira na ljudskost i moralnost, na civilizacijsku ast i potenje. U
svetu u kome Bog ostavlja u ritama ast caruje onaj koji samo postoji, koji prihvata svaki ishod istorije, zapravo Veni sluga, kako
se i zove pesma iz koje je poslednji navedeni stih.
U Venom slugi sve zavrava jednim novim, simbolikim veanjem. Veala rastu do neba dok se mramorne sale kite tako to se
u njima veaju zavese koje treba da uutkaju mrtve i spree leine
da provale u sveane dvorane. Veanje sveanih odora je gorka slast
pobede. Otadbina je pijana ulida, veli pesnik, a oinstvo prljava
strast. Pijana ulica karnevalsko veselje prikazana je kao dno
postojanja u kome Smeh se zaori da sve dovri. Smeh i veselost
ostaju u svetu dok se sram skriva iako je on istina sveta i postojanja,
istorije i ivota.
Simboliki prostor ovakvog veanja, kojim se u pesmi Veni
sluga prikriva istina leina i silovanih ena, ve je otvoren u Odi
270

Estetika neveselog

vealima. Veala, kae pesnik, Oemo da vas doekamo sjajno / sa


pesmom u vau slavu. Oni koji vole smrt na njima e visiti od stida.
Ne stida to se na njima visi, ve stida zbog koga se na njima visi,
stida zbog tog veselog, slugeranjskog sveta koji pristaje na svaki
istorijski ishod. Istorija je, meutim, neto to pesnik ne prihvata u
onom obliku u kome do njega dopire. On je istinu istorije spoznao
jer je njen sauesnik. Kako se smisao savremenog uasa pretvara
u lepu i veliku, radosnu istoriju, to pesnik vidi upravo tamo gde se
prikriva stid zbog smrti i strahota rata, ubijanja i krvi. Veaju se
zastave i kite sveane sale da istina, kao leine i silovane ene, ne
provali u njih. Zato preostaje Oda vealima na kojima e se veati
od stida zbog takvog gnusnog ivota koji se pretvara u istoriju.
Spomen Priicipu tako se moe hermeneutiki pretvoriti u
spomen principu, principu kojim se uasna stvarnost pretvara u
istoriju. U ovim, moda najstranijim i najpotresnijim stihovima
Vidovdanskih pesama, otkriva se smisao istorije u smislu jednog
savremenog ubistva kojim pesnik, nasuprot nacionalnom zanosu,
ujediniteljskoj ideologiji i pobednikom vihoru, nije opijen. Ubistvu, bez obzira na razloge i ideale, Crnjanski ne oprata upravo
to da je ubistvo. Zato i istoriji ne oprata to je istorija smrti i
patnje, to se veliina dvorova i istorijskih dogaaja oslanja na patnju stvarnih ljudi, na istoriju uasa. Ako se ubici die hram, onda
je nuno i neminovno zakljuiti da Vlastela, Vojvode, Despote behu
sram. Onda se ne moe preutati da sjajna prolost je la, pa makar
to skupo kotalo u jednoj nacionalnoj kulturi.
Odbacivanje vidovdanskog ideala i istorijskih opravdanja svih
zbivanja koja ine nacionalnu istoriju, to to nije za Duanov sjaj
kao u Vojnikoj pesmi, to Crnjanskom mnogi predstavnici srpske
knjievne nacije nikada nee oprostiti. Jedan neistorijski, ali velianstveno human glas bio je toliko iskren da je trebalo da zadivi epohu da je ona bila dostojna takve objave. Da je to bila jedna zrela,
razvijena kultura, ona bi se ponosila ovim usamljenim glasom koji
nije apstraktno, uopteno odricao smisao rata i razaranja, to je u
271

De/konstitucija

svakoj nacionalnoj kulturi mogue, ali i bezbolno. Taj velianstveni


glas negacije je imao snage da raskine sa nacionalnim ciljevima i
interesima svoga naroda, a ne samo da se razoara u oveanstvo.
A to je bolno, to je neizdrivo, jer ni jedan ovek nije ovek uopte,
svi smo samo ono sa ime dolazimo na svet, pojedinci okovani
kolektivom. oveanstvo je lepa apstrakcija; ono to postoji i odreuje ivot su ljudi i narodi. Bol mladog Crnjanskog zato nadmaa
svaki teorijski uvid u ljudsku prirodu, svaku filozofsku upitanost
nad zlom u oveku, to je bol stvarnog oveka, stvarnog postojanja,
bol stvarne pripadnosti istoriji i narodu.
Radosna prolost je la kae pesnik u Spomenu Principu. Sa
radosnom prolou se raziao, on ne peva njoj. Veselima on ne
peva, ve tunima da tuga osloboava od svega, kao to je ve rekao
na samom poetku Vidovdanskih pesama, u Prologu. Tuni su
slobodni, pa se zato moe rei da pesnik peva onima koji su slobodni. No to je sloboda od svega, sloboda za nita, a ne sloboda za
sve. Tek se iz ovoga ugla razume zavrna pesma ciklusa koja inae
deluje disonantno. Jer u svim prethodnim stihovima pozdravljaju
se smrt i grob, krv, pokora, beda, sram, a sada, u pesmi Pozdrav,
odjednom na kraju strofa odjekuje refren slava Slobodo.
Klicanje Slobodi izaziva velike nedoumice i pesnika naoko predstavlja kao prevrtljivca koji na kraju ipak pokuava da se udene u
pobedniko slavlje, koji odjednom otkriva smisao osloboenja i
vie ne govori o besmislenosti uasa, rata i smrti. Meutim, paljivo
iitavanje Vidovdanskih pesama pokazuje kako se stihovi razliitih
pesama dopunjuju i kako se u njima javlja jedinstven simboliki
prostor. Tako se smisao Slobode ne moe itati iz nekog drugog
renika, ve samo iz onog poetikog sistema koji je ve izgraen u
prvom ciklusu Lirike Itake. U Vidovdanskim pesmama su tuni oni
kojima pesnik peva da tuga osloboava, pa su oni koji su slobodni
tuni tim tunim osloboenim ljudima su namenjene njegove
malo nove pesme. Pohvala Slobodi, otuda, nije pohvala slobodi koju
razume obian svet, ve onoj slobodi koja raste iz tuge i stihova koji
272

Estetika neveselog

tugom oslobaaju. Sloboda je svojstvo sveta kojem pripadaju pesnikove nove pesme. Stoga Sloboda nije istorijski plod, ve posledica
razorne poetike ranih stihova Miloa Crnjanskog.
Kako, meutim, deluje ta poetika sila koja se oslobodila u Crnjanskovim stihovima? Kakva je to poetika sloboda koja je put do
Slobode? Treba li se ovde vratiti onoj zameni izvrenoj u Prologu:
kada se ubijati ne sme, onda je nova pesma svojevrsna zamena za
ubistvo. Ubijanje konstituie istoriju, a nove pesme neto ubijaju u
knjievnoj istoriji. Poetika ubistva su namenjena zateenom poetikom sistemu. Crnjanskove nove pesme upravo u duhu odreitog
modernizma rue zateeni poetiki sistem, rue pesnike oblike i
pravila stiha koji vladaju.
Sloboda slobodnog stiha je sama po sebi oigledna. Slobodni
stih Miloa Crnjanskog je autentian i dobro poznat; ono to je
novo jeste poetiki smisao Slobode koja se objavljuje ne samo kao
sloboda od istorije ve i kao sloboda od pravilnosti stiha, kao poetika sloboda. Poetika sloboda nie na zgaritu jednog sveta, a Crnjanskovi stihovi postiu da je smisao njihovog oblika istovremeno
i oblik njihovog smisla to se moe rei jedino za najvee pesnike.
Dakako, knjievne umetnike vrednosti pesama ponajvie zavise
od konkretnih odlika svakog pojedinanog Slobodnog stiha Miloa
Crnjanskog, ali smisao te poetike osloboenosti je ostao zapreten
ispod pogaenih istorijskih vatri. Poetiki gnev je ostao u senci istorijskog gneva, a poetika istina se prikrila ispod nesputane volje da
se objavi istina jedne mutne due velike koliko i itav svet, vredne
koliko i itava nacionalna istorija. Dua nam znai jedan stepen vie
/ nebu to visoko zvezdano mirie, kae u Prologu objavljujui da
ne mari za slavu poetika. Ne mari za slavu poetika kao takvih, on
mari za onu poetiku koja u malo novim pesmama pribavlja neto,
jer ako ivot nita ne nosi, a dua ne vodi zvezdama, onda nek i nas
i pesme i Itaku i sve / avo nosi.
U Vidovdanskim pesmama, pored toga, postoji svojevrstan
katalog pesnikih oblika: reaju se himna, oda, zdravica,
273

De/konstitucija

groteska, elegija, spomen, ditiramb, pa ak i sama pesma.


Osnovni poetiki plan Itake oblikuje modernistiki zanos koji razara tradicionalne pesnike oblike nanizane u ovom vidovdanskom
katalogu. Nijedan od ovih oblika ne moe da izdri poetiku vehementnost jer gnev Miloa Crnjanskog nije puka formalna pobuna.
Razaranje oblika je sam smisao razaranja istorijskih lai, i kao to
ono to se u ivotu zateklo ne obezbeuje tom ivotu dostojanstvo,
tako ni zateeni oblici ne doputaju pravu poetiku mo malo novih
pesama Miloa Crnjanskog.
Crnjanski se prema pesnikim formama odnosi kao modernist,
ne kao avangardist. On ne odbacuje bez priziva pesnike oblike i ne
naputa svet formi. Avangardist ne samo da je ve poruio oblike,
oni ostaju za njim i nisu mu potrebni, on prelazi sa pitanja forme
na pitanja pesnikog ina. Umesto da se bavi formom, avangardni
pesnik gleda ta pesma ini u svetu. Avangarda je pitanje gesta, pitanje poloaja knjievnog dela u svetu, a ne pitanje forme u tradiciji
ime je okupiran modernizam. Da je Crnjanski avangardist on bi
gledao ta svojim objavama moe da uini, kako da svoje avangardne pesme postavi u svetu, a ne ta se ini sa pesnikim formama
i kako se njegove malo nove pesme odnose prema pesnikoj tradiciji. Ruenje vidovdanske etike i smisla nacionalne istorije ne znai
izlazak u svet novih dela, ne znai pesniko injenje koje dovodi u
pitanje status knjievnosti u jednoj kulturi.
Crnjanski je radikalni modernist, ali ipak modernist. On se pita
o pesnikoj formi, a ruenje etike i smisla istorije se stapa sa ruenjem tradicije i smisla forme. Avangardni pesnik bi na Itaci zaista
ubijao, modernist se, sa neskrivenom ironijom, koja bolje no ita
govori o razumevanju sudbine, odluuje za malo nove pesme. On,
iako iznutra razara pesnike oblike, naposletku ipak priziva i odu,
i elegiju, i zdravicu, ak i ditiramb. On zna da poloaj u svetu ne
doputa ak ni mnogo nove pesme; svet je takav, knjievnost toliko
dugotrajna, da se sve novine u vremenu smanjuju. Knjievnoistorijsko proticanje vremena osea se i u tome to se u poetikim,
274

Estetika neveselog

knjievnoistorijskim rukavcima nagomilava sve vie dela. Nagomilavanje ne spreava nezaustavljivi tok koji, sam po sebi, sve ponovo
pretvara u istoriju knjievnosti, u naslee, u tradiciju.
Iz Vidovdanskih pesama izranja poetiki lik Crnjanskovih ranih
pesama koje su zbacile pravilan oblik stiha i odrekle se tradicionalnih pesnikih formi, no ta pesnik kae za sebe? Da li je on da
tako postavimo ovo pitanje od tunih, od svega slobodnih to im
se jo pevaju pesme, ili od veselog, gnjilog sveta u kome, kao to
kae u drugoj pesmi, ive jo samo neslobodni, sluge? Pesnik ne
odgovara, on uva za svoje stihove poetiku mo koja posreduje
izmeu ova dva naroda, veselih pod vealima, i tunih u ivotu, koji
se inae ne bi sreli. Istina vidovdanskog pesnika nije samo u onome
to sam kae o sebi, ve u onome to njegova poetika postie. Zato,
podsetimo se jo jednom, on kada ne moe da ubija na Itaki, stvara
ubistvene pesme. Njemu pripada poetika veselost, pa otuda patos
i poviena dikcija njegovih stihova. Oni koji su tuni, osloboeni
od svega, tek oni mogu razumeti vedrinu modernistike pesme i
vidovdanskog kataloga izmenjenih pesnikih formi.
U pesmi Tradicije iz narednog ciklusa Lirike Itake (Nove senke)
pesnik se odreuje prema figuri ene koja je simboliki ekvivalent
Tradicije. Tradicija kao enski lik e zaeleti da bude majka, ali
pesnik se u prvi mah odrie oinstva sa njom. Kada kae otac biu
tuan to ne ubih, to oinstvo to ne ubija na Itaki ima, figurativno
reeno, pesniki porod. S kim su zaete njegove pesme? Tradiciju
koja mu se nudi kao podatna i strasna ena on vidi kao telesnost.
Iz njegova oba oka nevesela, meutim, pogled e isprva odlutati
u svet, pa se stie utisak kako on zbilja odbacuje ljubav sa njom, i
to ljubav putenu, a ne duhovnu. U Serenati je pesnik dragoj ve
objavio kako mora da slua vetar sa lia svelog utog. / Pevae Ti:
da sam ja ljubio jesen, / a ne tvoje strasti, ni lanke tvoje gole. No
pored toga to u pesmi Tradicije kae ja otac biu tuan, to ne
ubih, on ve u sledeem stihu veli ja otac biu tuan, jer ljubljah.
Ovo drugo oinstvo je oinstvo nad pesmama, ali one nastaju u lju275

De/konstitucija

bavi, telesnoj, sa Tradicijom. (Smisao modernizma je upravo takvo


odricanje koje na kraju zavrava da se tako izrazimo u krevetu
knjievne istorije.)
Jedina radost nad bolom / u telu tvom je golom tako pesnik
priznaje istinu svoga erosa u pesmi Uspavanka. Telo je sada horizont na kome se transcendira bol ovoga sveta o kojoj je svedoio
prethodni ciklus Lirike Itake. Tuga doputa sve, stoji u Uspavanki.
Ja sam na svetu svemu uspavanka kae, meutim, pesnik za sebe u
naslovnoj pesmi ciklusa Nove senke. Nove senke su njegove ruke,
jer ruke oznaavaju taj dodir. Spoznajna mo vidovdanskih poetikih napora tone u jednoj novoj telesnosti, a modernistiki odnos prema pitanjima knjievne forme se pretvara u odnos prema
figuri ene. Dok je u Vidovdanskim pesmama najavljivao malo nove
pesme, u Novim senkama se objavljuju rane bolne i nove. Smer je
sada drugaiji U bol i greh i krvoprolia, ali tu se sa tugom novom
i bezdanom kree tako to u slast vitlaju eljom neobuzdanom / ko
svelo lie sva bia. Sva bia su u Novim senkama usmerena na otkrivenu telesnu slast koju pribavljaju ruke i dodiri, a umesto nove
pesme tu su nove tuge i rane.
Oi su, kao to je ve navedeno u Tradicijama, nevesele. U
pesmi Slava otkriva se njihova mo: Tela su dotle nevina / dok oe
moja dva oka nevesela. Te oi lete tamo gde oblak u jesen ne nalazi
vie puteve zasute, gde lie pada sa granja svela. U Mramoru u
vrtu e u liu svelom zasjati njeni udovi. Sve dok pesnik ne otkrije
mo ruku i dodira, udovi ostaju mrtvi mramori veni. U pogledu,
udovi ostaju hladni, a u dodiru se raa novi prostor bola i rane,
koji nije prostor istorijskog sveta ve unutranji prostor doivljaja.
Sva bia koja e u pesmi Nove senke biti kao svelo lie kreu ka
horizontu telesnosti pogledom jer prvo pogled oduzima nevinost;
tek docnije ruke pribavljaju onu radost nad bolom koja je otkrivena
u golom telu onda kada tuta sve dozvoljava.
Tuga prevazilazi sva pravila ponaanja u ovom svetu i svaki lani
istorijski moral. Tuga je horizont slobode, ali sloboda erosa i tela
276

Estetika neveselog

oblikuje se na metafizikom horizontu kao novo polje bezizlaznosti,


nova tragedija egzistencije. U pesmi Vatromet nema vie leka za
duu, jer ona sve prividne lekove zna i niko joj, ponosnoj i beskrajnoj, nije potreban. U telu je pobuna, nastavlja se ova pesma, ali
odmah sledi i U telu je gaenje. U Partenonu pesnik e rei da je
sumornu slast tela naao kao vetar zvezde / u granju po groblju, a ona
je slaa nego dua. Pa ipak, U njemu je oaj u njemu, / to prezrivo
odrie ljubav / svemu, svemu.
U pesmi Pria, pre ovog nedvosmislenog odricanja ljubavi
u telesnoj vezi, oblikovana je svojevrsna epistemoloka poenta
sluajno se setih neveseo. Pesnik se mora setiti sluajno, htenje ne
pomae jer samo sluaj uva spontanost trenutka i iva oseanja.
Iz spontanog seanja nastaje slika doivljaja sa figurom ene iz Novih senki, a ta slika je, kao to smo videli, sama pesma. Tu, gde se
odaje poetiko izvorite same pesme, pesnik se vie ne skriva on
je neveseo. Ako se sea samo da je bila nevina, a ranije je rekao da
su tela ostajala nevina dok tako hoe njegove nevesele oi, onda se
sluajno sea nevinosti kao neega to je trajalo samo dok je on,
neveseo, tako hteo.
Poetiki sistem u ovim ukrtanjima potvruje jedinstven pesniki svet i jedinstvenu poetiku svest Crnjanskovih stihova. Taj
poetiki sistem, koji se strpljivo i postupno gradi iz pesme u pesmu,
trai da se negde spoje nevinost koja zavisi od neveselog htenja, i
romantiarski odjek slika uvele prirode i setnih cvetova, napokon
da se razrei odnos oka, tela i due. Za to je potrebno jo hermeneutikog truda, treba oslunuti jo nekoliko Crnjanskovih stihova
iz ciklusa Nove senke.
U pesmi Bele rue cvetovi su neveseli, dok se u Reljefu sa
likom Danta, pesmi posveenoj Anici Savievoj, raa jedan koji
Vam telo / alio istom alou neveselo. U pesmi Ljubav, meutim,
ljubav koja je oduzeta onoj figuri ene sa poetka ciklusa, to dakle
nije telesna ljubav sa enom vraa se prirodi. Pesnik obraze tople
od enskih grudi krije u skrhanom granju koje jeca kao njegova
277

De/konstitucija

dua. Nenije no ruke tvoje / biljke sam pozno po stisku. Zato Strasnije nego na tvoje grudi / pao sam na nji, / u bludnom bezumnom
vrisku. Ljubav tim putem dopire do sveta, iako je svet jo samo
jesenji trag svelog lia i skrhanog granja. U pesmi Oi pesnik
oseti da mu nije dosta ljubav nevesela. Ljubav nevesela je sa njom,
ije su oi, takoe, nevesele. Razoaran od tvog umerenog tela, kae
pesnik, radoznalo milujem bludne i meke / velike oi bilja. Dok je u
pesmi Njego veliki pesnik imao utehu za sve na svetu osim za oi
neveste koja se budi, oi pune tame u zori, sada su se u Lirici Itake,
kao na poetikom putu od Disa do Miljkovia, otvorile oi bilja.
Istorijski svet je odbaen, ali se preko telesnosti raspoznala neka
nova priroda, i uprkos svoj tuzi i svakoj boli, pesnik hrli ka njoj.
Samo, ne zadugo, jer ni tu se on nee smiriti. Naredna pesma,
Vetri, poinje upravo odricanjem Ne grli cvetne poljane moj glas.
Njegove usne ne ude vie za prebelim devojakim telima, a nou
kada luta u senci grada ime se nagovetava sledei ciklus, Stihovi
ulica kae Vetri e za mene kliui da jezde. Snaga vetra, vetrova
talas iri kroz prirodu dah koji su delili pesnik i njegova draga.
No kada se kae da cvetne poljane ne grli njegov glas, to jo uvek
ne ukida telesnu potrebu za prirodom, to samo otkriva da se glas
pesnika ne uje u prirodi. Prirodi je preputena prirodna sila vetra
koji razvejava dah, a pesniki glas e se uti u drugim prostorima,
za kojima tek valja tragati.
Cvet jedan lak, kae pesnik u poslednjoj pesmi Novih senki, Eterizmu, koji je posveen Ivi Andriu i imao je programski karakter,
ispunie tvoje misli. Priroda se sada javlja na mestu iste refleksije,
njena spoljanja mo do koje se prodiralo preko telesnosti pretvorena je u misli. Kao to je vetar razvejavao dah u prirodi, osmehe
koji su od bola svisli sauvae u Eterizmu zrak negde u daljini.
Zato sam Ti tu misao dao / tunoj goloj i beloj, / neveseloj. Tuga i
boja postojanja sada su se ukrstili sa njom koja je nevesela. Njoj,
sada kada je konano nevesela, data je misao. Neka gleda u jesenji
dan mirno, veli pesnik, neka gleda kako se gubi; ali ve sledei stih
278

Estetika neveselog

moe da znai da jesenji dah ljubi, to odgovara slici jesenjeg lia


svelog, ali moe da bude i konana poruka dragoj da ljubi. Blago
kao jedno zvono / da zazvoni u daljini / miilju tom sam Te dodirno
da li onom milju koju joj je dao, ili ovom milju da jesen ljubi,
ili da ona, draga, treba da ljubi?
Stihovi, videli smo, behu malo novi, a namenjeni tunima. I tuga
je nova uz svelo lie, simbol prolaznosti u kojoj se pesnik svega
moe samo sluajno seati. No ta je sa mislima koje je naposletku
otkrio? U pesmi Oi (a oi su prve bile nevesele), on kae elim
da ostavim za sobom moje tune misli. Njima, tunim mislima, pripadaju pesme. Poslednja pesma ciklusa, Eterizam, zato i zavrava
stihovima o mislima. Tunima behu namenjene vidovdanske pesme, a tunoj, goloj, neveseloj toj enskoj figuri Novih senki namenjene su misli. U odnosu sa dragom pesnih ne eli da ubija, pa
onda umesto da ostavi malo nove pesme, on eli da ljubi i za sobom
ostavi svoje tune misli.
Dodir misli je blag kao odjek zvona u daljini, taj dodir dolazi u
jesen kada je neveseo, pa zato tunom milju pronalazi i nju, golu
i bledu, razdevienu njegovim htenjem, i samu isto tako neveselu.
Susret dveju neveselosti pesnika i figure ene zatvara drugi
poetiki krug. U prvome je vladao snani ton objava, programski
zamah koji je u jednom asu pretresao poetiko naslee formi i
etikog gradiva stihova. U drugom poetikom krugu se od pesnike fenomenologije tuge raa estetika neveselog susreta. Pomak od
tuge do neveselosti odreuje smisao nemogueg u javnom svetu,
pa je izraz pesnikog subjekta svojevrsna estetika nvveselog. Estetika
peveselog bi u tom sluaju mogla biti poetiki ishod ka kome vodi
pevanje na Itaki.
Dok jo traje onaj blagi dodir misli, valja se vratiti poetnoj
pesmi ciklusa Nove senke (Gardista i tri pitanja) u kojoj pesnik
kae da ga neko zapita meko, ko kad bi leptir uko: to si uvek
tuan ja bi maem poast ino, i tiho reko: o samo tako jer sam
muko . Od tuge se krenulo u Nove senke, a itav ciklus e se po279

De/konstitucija

kazati kao izuzetno duboka analiza novog prostora tuge, ljubavne


tuge. To je tuga odnosa dveju neveselosti, nedovoljnosti telesnog
dodira, pronalaska prirode i konanog traga u mislima. itav ciklus
je u tom pogledu nov krug tuge mukog bia: Vidovdanske pesme
otkrivaju tugu javnog bia, Nove senke tugu privatnog bia.
Vidovdanski ma i istina ove muke tuge, put od tuge ratnika iz Vidovdanskih stihova do tuge ljubavnika u Novim senkama,
obuhvatie itav svet. Pesniki subjekt etikog beznaa postao je
pesniki subjekt oajnog erosa. Prostori pesnike tuge u ijoj podlozi je estetika neveselog su tuni ovekov kosmos. Istorijsku tugu
javnog ivota i drutvenog sveta zamenjuje privatna, intimna tuga
dodira i ljubavi, jer je tuna sudbina muka: tuna zbog svetskih
poslova, i tuna zbog ljubavi.
Ovde poinje ciklus Stihovi ulica u kome, takoe, smrt valja doekati spreman. No ciklus poinje reminiscencijom telesne strasti.
Da je osetio ensko telo umirao bi mirno posle slasti dok bi prosjaci
pred njegovim nogama rikali bi uzalud za Bogom. Dodir sa enom
je vii od potrage za Bogom, no figura ene e mu se ve u Novoj
serenati prikazati sve vie nalik mati boijoj. Ova transformacija
se nastavlja i u Mojoj ravnici, gde bludno, ta bi mu na to rekao
Laza Kosti, gleda bogorodicu svetu, / to mirie ko grobovi u cvetu,
a od toga ga je stid da ivi. Oni grobovi sa poetka Vidovdanskih
pesama sada imaju sasvim drugaije metafiziko okruenje. U Mojoj ravnici, meutim, on se smrti divi, smrt mu se ini jedina ista
i ponosna sudbina muka. Refleksivni krugovi Lirike itake Miloa
Crnjanskog tako poinju lagano da se suavaju. Bogorodica je jedina draga pred kojom pesnik klei jer na njoj ne mogu ni moje /
bludne gorke oi nevesele / da ostave traga. Pogled neveselih oiju,
od kojeg je zavisila nevinost tela u Novim senkama, sada stoji pred
novim izazovom, jednom uzvienou koju ni muka tuga ne moe
da oskvrne. Zato se u Mizeri pesnik pita Jesi li se digla meu
gospe? / Gde si sad ti? Ne budi topla cvetna, kae pesnik, a docnije
je podsea kako ih je bilo stid domova cvetni tako se simbolika
280

Estetika neveselog

cveta koristi za jo jedan poetiki krug, jer oni su se zarekli da


budu nesretni. Njihova nesrea je suprotnost toj prirodi koju je
u prethodnom ciklusu ostavio kao spoljanji svet. Njih dvoje su,
meutim, nou, po kii, ili ulicama, a i lopovi i bludnice su im se
inili nevini. Tako se igrom simbola koji su ve razvijeni u ranijim
pesmama polako obeleava polje nove suprotnosti priroda grad,
ijim ulicama se luta, kao to se luta Stihovima ulica. Od odricanja
od ubistva u Vidovdanskim pesmama, preko odricanja od oinstva
u Novim senkama, u pesmi Dosada se stie i do toga da Ulice su
nam deca i druzi. Tu pesnik dragu poziva da ne dozvoli da nae due
padnu, nego da svemu u njemu i njoj bude grob i kraj.
No kada bi tu svemu bio kraj da li bi ita vie preostalo? Kao da
odgovara na jedno ovakvo pitanje, pesnik trai novi transcendentalni horizont. On je tamo gde je napustio figuru majke boije, pa
iako ne govori neposredno, u pesmi Pod Krkom, u kojoj sa palube
vidi otok taman i crn sa jednim manastirom neveselm / kao tajnom,
on se predaje jednoj vioj misli o Bogu. More i on ostaju tuni, jer
ga Bog ostavlja zagledanog u bezdane vode, ali je novo traenje
Boga, posle istorijske kataklizme i tune sudbine muke u telesnosti, otkrivanje novog poretka sveta i njegove nove smisaonosti.
Tu se mogu otvoriti novi prostori postojanja i oni su upravo
Na ulici. U ovoj pesmi Kad svetilje sinu, / i ulice pou u visinu, to je dovoljno da se zadri metafiziki koridor okrenutosti ka
svetlosti i visini. Pesnik, meutim, ostaje da stoji u tami, kao to je
stajao zapitan pred bezdanim vodama. Njegova spoznajna pozicija
je nepromenjena, ali perceptivna ne ostaje ista. Jer, kae on, od mog
pogleda zavisi sva dra / svega to proe. ene prolaze i gube oblik,
a kada mu priu da ga ljube, on im daje novu senku. U noi, u ulicama punim seni, kae pesnik, ja imam neba bezgraninu mo. Pa
ipak to ne donosi radost ivljenja u njemu se tada skupe sve boli
sveta. Po ulici se raaju deca, ali od njegovog osmeha umire dan i
svakoga koga pogleda stie njegova sudba srea i san. Nove zvezde
sinu kada mahne rukom, no Tad sjajan tuan ceo grad / lii na moje
281

De/konstitucija

lice, veli on. Identifikacija grada i njegovog lica u Stihovima ulica


uspostavlja novu spoznajnu dinamiku, jer do sada je on pokuavao
da sebe pronae u istoriji, ljubavi i prirodi, no najzad se pronalazi
u gradu. Tu on stoji raspet i sam, dok mu, tako hristolikom, Mesec
blago probada rebra. Raspet u gradu, on ne iskupljuje sudbinu urbanog ivota, ve sebe pronalazi u njoj.
Odjeci stihova iz Novih senki ne zastaju na gradskoj kapiji. I u
Stihovima ulica ima pesama koje bi mogle da se prebace u Nove
senke, kao to su, recimo, Trag i Smiraj. Uprkos tome, otvaranje
nebeskih kapija, bogolike figure i zapitanost, sasvim odudaraju od
onih dubokih negacija svakog poretka i reda iz prethodna dva ciklusa. U poetikom smislu zato Moja pesma deluje iznenaujue.
Jer u njoj je njegova dua, ona koja je, iroka koliko svet, u sebi nosila svu svetsku bol, odjednom postala bogat seljak / pijan veseljak
/ u zaviaju. Ako je takva na javi, ona je sasvim drugaija u snu.
U snu ko Mesec bleda, kae pesnik, i tako ko on nevesela / po svetu
bludi. Njena neveselost pripada snu i Mesecu, a onaj bezdan voda
sada se krije u Veneciji, tamo gde su ulice zamenili kanali, tamo gde
vodenim ulicama promiu gondole. Gondola krije njegovu pesmu
sanu umornu razoaranu / na karnevalu. Bezdane vode pred kojima
je ostavljen sa milju o Bogu, vode koje su se prelile na ulice grada,
mesto su gde se krije njegova pesma koja, ipak, iako na javi seljak
veseljak, ne prihvata karneval. Pred njom sve maske zaute jer ih
no od nje i njenog neveselog Meseevog sjaja, zaboli, pa se pitaju
kakav je to slaven bio / na Rivi dei avoni. Sme li pesnik sebi da
dozvoli takvo pitanje? Jer on je odbacio nacionalnu istoriju; zar se
sada pitanje njegovog identiteta i njegove boli moe videti u jednom irem, kolektivnom portretu uz koji ide upravo takva, genska
karakterizacija, slika Slovena, slika slovenske due?
U Mojoj pesmi se poetiki sistem deli na san i na javu. U snu
i dalje vlada estetika neveselog, na javi se razvija vedrina seljakog,
prisnog odnosa prema ivotu. Zato u pesmi Srp na nebu, ponovo
probijaju slike obraenog polja i kukuruza, a njen naslov etelaki
282

Estetika neveselog

simbol ponovo die na nebo, tamo gde oekuje jedan drugi srp,
onaj Meseev bledi luk kojem pripada neveseli, noni lik njegove
pesme. Dva sveta su stala jedan spram drugog: svet jave i svet noi
su povezani srpom. Dok Sviram smrt, / al mi gudalo rasipa nehotine zvuke, pesnikova senka je seljaki puna ita i vedrog neba. ast
je nestala, ostala je slast, kae pesnik. Strast je gurnula u propast
lai, zakone, novac i porodicu. Glava je klonula od ponienja, ali se
u telu prolee spasava. Greh njihovog neveselog susreta blagosilja
tuan osmeh, dan im je dug i dosadan, / i prolazi u utanju neveselom. Neveselo utanje se ponovo pojavilo izmeu njih, a sloboda
nastupa tek uvee kada je oekuje. Tada je on slobodan ko u travi
cvet. No je, dakle, sada povezana sa slobodom i prirodom, ali za
razliku od prethodna dva ciklusa, Crnjanski se u Stihovima ulica nikada ne zadrava samo u toj ravni. Dok je on ekao na jednoj klupi
razapet, hristolika pozicija, raspee njegovog oekivanja na klupi,
itavu sliku ponovo prenosi u jedan poseban metafiziki horizont,
u kome vladaju ideje spasenja, istine, i venog ivota.
Narodni vez gotovo na sasvim eksplicitan nain tumai pitanje
porekla. Vez koji se na pesniku tka je trag sudbine naroda kome
pripada, njegove ravnice u kojoj pijan raspasan seljak mre, a ta ara
ispisana na njemu je beskrajna kao nebo nadamnom. Pesnik se ponovo pridruio kolektivu, a kolektivna sudbina je predodreenost
u ivotu.
Koji je to greh meu gresima to nam ta tela i due dade divne
i nove, kako pesnik kae u pesmi Ljubavnici? Kakav je to greh
to stvara novost, greh koji je simboliki ravan onom brutalnom
prolokom htenju da se piu malo nove pesme? Prvo su bile nove
pesme, sada su u Lirici Itake nova tela i due. Gde je greh, meutim,
trai se iskupljenje. U bilju il neem drugom monom, kae pesnik,
nai emo opet svoje nade, / u mirisnom nebu nonom. No tek to
su se priroda i no spojili, kao vean cvet / nad telima umornim
/ nebesa zaplave, i pesma se vraa u svet hrianske simbolike sa
zlatom oko svete glave i mirisom tamjana.
283

De/konstitucija

Ukoliko je ukrtanje simbolikih perspektiva dostiglo vrhunac,


onda se izlaz iz ovakve spoznajne perspektive moe pronai samo
potragom za onim iskonom u kome se hristolike projekcije vraaju
svome ishoditu, a pesnika nastojanja pretapaju u neto to prethodi svakoj pesmi. Kada je odbacio sve pesnike oblike, Crnjanski
se jo uvek nije obavezao da e nuno graditi samo nove, drugaije, one koji sada kao modernistiki razgraeni stihovi svedoe o
novom vremenu i novoj poetici. Mogao se, naime, uiniti i korak
nazad. Svojevrsno hegelijansko lukavstvo pesnikog uma znai vratiti se religiji. Pesniki subjekt razdiran najstranijim oseanjima,
mislima, nastojanjima i nemoima, sada se u svetlu nove potrage za
transcendentalnim javlja kao neko kome jo jedino molitva moe
pomoi da pronae novo pribeite, novu luku mira. I zaista, poslednja pesma Lirike Itake je upravo Molitva.
Nova modernistika figura izrasla iz poetike greha i pesnikog
prekraja vodi grotesknoj modernistikoj slici oenaa u Molitvi.
U ovoj pesmi onaj kome je molitva upuena sedi na drvenoj ragi,
sa loncem razbijenim na glavi i oima punim vetrenjaa to je
Don Kihot. Veliko novovekovno Ne koje on dobacuje svetu razuma
zarad poslednjeg vitekog zanosa ini ga figurom modernistikog
Boga. Modernistiko vitetvo je groteska i jedan umor predanosti
koja vie ne moe da se na tom putu iem od smrti nada.
Na kraju Lirike Itake odjekuje konani nihilizam, groteskno i
ironino preplitanje stihova zatvara poslednju kapiju. Ako se pre
toga uinilo kako e pesnik izneveriti sebe, onda je ovakav kraj
jo snaniji i delotvorniji. Kao to su na prvi pogled zavrni stihovi Vidovdanskih pesama bili pohvala Slobodi, a zavrni stihovi
Novih senki postavljali pitanje misli i odjeka zvona (za zvona se
sada u Stihovima ulica priprema drugaiji kontekst), tako zavrna
Molitva ne priziva spas, ve odrie njegovo postojanje. Pesnik je
na kraju svojih stihova sam, sasvim sam, pa zato ako je i bolji od
anela, on nikome ne moe pomoi. Oe na, poinje svaka strofa
modernistike molitve, da bi poslednja zavravala odreito sin
284

Estetika neveselog

tvoj nema vie moi. Hrianstvo vie ne spasava, ene sa likom


majke boije, raspetost u gradu, hristoliki znaci, sve je to uzalud,
spasa vie nema. Nema vie nade, niko ne moe da se iem od smrti
nada. U toj beznadnosti zavrava Lirika Itake. Nade koje je bilo u
moderni, ranom modernizmu, vie nema u modernizmu izmeu
dva svetska rata, u zrelom, razvijenom modernizmu.
Od smrti do smrti, od prologa do molitvenog epiloga protegla se modernistika poetika Crnjanskog. Estetika neveselog ranog Crnjanskog upravo je temelj na kome se mogla podizati i ona
sumatraistika rastuenost koja se tei i blai bliskom daljinom,
simultanou. Mesec sa zapetim lukom iz Sumatre, naravno, ve je
okrenut ka srebrnom luku iz Strailova, tugama i neveselostima, i
svemu drugom to u njima epohalno progovara, kao i u Lamentu
nad Beogradom, ali to je ve jedna nova tema, za neku buduu
hermeneutiku odiseju. Neveselost sama po sebi ne znai tugu, ve
negaciju veselosti. Estetika neveselog, iz koje se raaju stihovi na
Itaki, koreni u negaciji. I po tome je estetika neveselog plod osobene modernistike poetike, poetike koja poiva na negacijama i
poigravanju pojmom Novog. A u Lirici Itake ideja Novog se varira
od malo nove pesme, do zavrnih akorda nove, modernistike vere
koja je sva nihilizam.
Pesniki um Crnjanskovog Odiseja koji ne sme na Itaki da ubija
ispevao je iz tuge sveta i poetike neveselosti nove pesme. Pa ipak,
gde je danas Itaka? Je li to neki apstraktni prostor o kome se malo
zna, neki idealni pesniki predeo koji valja samo zamisliti, ili Itaku
treba odrediti kao svetskoistorijski topos povratka iz rata? Itaka,
mesto na koje se vraaju pobednici kojima je pobeda donela samo
muka, koji se zbog pohoda mnogih napatie jada, ta Itaka je upravo
mesto naeg ivota. Odvanost mladog Crnjanskog da se obrui na
ideale vidovdanske etike bila je put modernistikog ruenja korena
jednog patetinog sveta i njegovog pretvornog istorijskog uma.
Nije ni udo da to Crnjanskom nikada nije oproteno. tavie,
najdublji koren velikog nerazumevanja upravo je tu. Takvo nera285

De/konstitucija

zumevanje je istorijska nesrea, a hermeneutika obaveza je da se


protumai pesniki svet ranih stihova Miloa Crnjanskog jer se u
njemu kriju umetnika saznanja koja su nam neophodna ako sebi
elimo dobra. Pesnika re Miloa Crnjanskog je prodrla do dubina koje su njegovoj politikoj lucidnosti, ili njegovim sopstvenim
zabludama, izmicale. Itaku valja razumeti da bismo opstali danas i
ovde. Jer, kao u Seobama, nisu srpski ivoti besmisleni, ve smrti.
Od smrti se niemu ne moe nadati, a ono posle svesti o smrti, to
ljudski um ne moe razumeti.
,,Ne verujem u neko Drutvo naroda, kae Crnjanski u jednom
intervjuu, ,,ve u to da sad nije lako raditi kao to je nekad bilo. Zamislite ta su samo nekad radile velike imperije na Balkanu, radile
su ta su htele. Sada, izrei e svoju nadu Crnjanski, ne mogu da
rade ta hoe, ne samo zato to je to pitanje vojniko i pitanje Drutva naroda, nego ne moe vie, ljudski um to ne podnosi. O tome
ta je ljudskom umu neshvatljivo napisao je Crnjanski u svojim
velikim delima vie epohalnih misli. Ali ovde se gorko varao veliki
pesnik. Sve ljudski um ne moe da razume, ali sve ljudski um podnosi. Naprotiv, ljudski um zajednice naroda u tome to Crnjanski
misli da ne moe podneti moda i uiva na neki neprirodan nain.
U ljudski um se vie ne moe verovati. Jedina uteha je jedan drugi
Um koji je ne-um a iji karakter nije destruktivan ak ni kada se
objavljuje u jednoj snanoj, emfatinoj poetici odbacivanja i ruenja
pesniki um. Njegove su misli tune jer on je bie tuge, njegova
estetika je nevesela, poetiki sistem i modernizam nenadmani i
neophodni. Valja se vratiti pesnikom umu na Itaci.

286

PARADOKSALNA INTERTEKSTUALNOST
(Neuka srca i faustovski trenutak Zore
Momila Nastasijevia)
Susret sa Nastasijevievim stihovima ostavlja dubok i trajan
trag na razumevanje poezije. Posle itanja Nastasijevievih pesama nikada se vie stihovi ne itaju na isti nain. Takve posledice
ne izazivaju sva velika dela, ve samo ona dela koja pored toga to
su izuzetno vredna menjaju poetiki lik jedne knjievnosti. Iako
Nastasijevieva lirika pripada onoj vrsti pesnitva koja itaoca neposredno fascinira, to je poezija sa kojom knjievna kritika teko
izlazi nakraj. Moglo bi se rei da se na primerima kakav je Nastasijevi upravo vidi smisao postojanja tzv. interpretativnih zajednica.
ini se kako je nakon vie decenija od smrti, posle stogodinjice
roenja i kritikog izdanja sabranih dela, potrebno novo i drugaije itanje Nastasijevievih pesama. Odnosno, valja uoiti nove
smisaone horizonte Nastasijevievih stihova i otvoriti mogunost
njihovog drugaijeg tumaenja.
Moj susret sa Nastasijevievom poezijom imao je ukus ontolokog uzbuenja, a odigravao se u dui uenika drugog razreda X
beogradske gimnazije. Nastasijevi je prvi pesnik koga sam eleo
da razumem do kraja, pa sam se zbog toga uputao i u detaljna
tumaenja njegovih pesama. (Voleo bih da danas mogu da zavirim
u ta svoja tadanja tumaenja i pitam se ta bih sada mislio o mudrovanjima tog deaka koji je zahvaljujui svom nastavniku, recenzentu
ove knjige, ve itao Veleka i Vorena, Ingardena i Kajzera, Zorana
Konstantinovia i Milivoja Solara. Bilo je to jedno udesno doba.)
287

De/konstitucija

Za vreme jednog velikog odmora seam se da sam svom paru iz


klupe, jednom tihom i finom mladiu sa kojim sam retko ozbiljno
razgovarao ma o emu, a o poeziji ponajmanje on e docnije
biti odlian student elektrotehnike poeo da objanjavam vrline
i vrednosti Nastasijevievih stihova, ne slutei da e razgovor trajati
do kraja poslednjeg kolskog asa i da me strast tumaenja knjievnosti oekuje kao ivotna sudbina. Prolo je od tada mnogo godina,
a tajna Nastasijevievih stihova je za mene izazov kao to je bila tog
prolea kada sam u unutranjem depu kratke italijanske kone
jakne, kakve su se u to vreme nosile, stalno drao Nastasijevieve
stihove tampane u nevelikoj beloj knjizi kolske lektire. Seam se,
vrlo ivo, ta sam tog dana govorio o Nastasijevievoj pagubi i
onom mili druzi, naravno i o Sestri u pokoju koju je tada Nikola
Miloevi esto navodio kao primer prema njegovoj teoriji o osamostaljivanju zvune komponente sam oseao vrlo snaan otpor,
jer je poezija za mene oduvek bila melodija smisla. Ne seam se, na
alost, tako jasno ta sam mom zbunjenom i upornom paru lako
je pretpostaviti da je on o Nastasijevievim stihovima mislio kao
o nunom zlu asova knjievnosti govorio o Zori, jednoj od
pesama koje sam najvie voleo. Ona je za mene i tada bila jedna od
najboljih ljubavnih pesama srpske knjievnosti: trenje u nedrima
Nastasijevieve Zore izazivale su najfinije simboliko podrhtavanje mladalakog erosa, dok mi se ludost srca sa kraja pesme inila
kao jedino vredna ovekova sudbina. Onako zamiljen nad sobom,
u tekoj potrazi za sopstvenim identitetom, upravo sam to oseanje
prieljkivao i inilo mi se da je ljudski ivot stvaran samo u takvoj
ekstazi, jednoj uzvienoj maniji ljubavi. Koliko mi je u romantinim
pesmicama pominjanje srca bilo strano, ak mi je smetao taj ovetali znak nedovoljan da se ovekovo oseajno bie potpunije izrazi,
u stihovima Nastasijevieve Zore sam oseao da je srce nuan
vrhunac zanosa. Neto sam, ini mi se, moda umeo da kaem i
o misteriji elje koja poput refrena odjekuje u svakoj strofi, o tom
udesnom stani ne mini. Ipak, tada sam bio daleko od pomisli
288

Paradoksalna intertekstualnost

da je u ovoj milozvunoj Nastasijevievoj formuli sauvan daleki


odjek faustovske udnje za neprolaznim trenutkom.
Ako trenutku kaem traj, veli Faust, ako poelim njegovu neprolaznost, u tom asu neka ostanem bez svoje besmrtne due. Velika
je Faustovska pogodba i neuporedivo htenje koje nita ne moe
zaustaviti. Faustov nihilizam vodi ka ravoj beskonanosti i demonskom ubrzanju u kome nijedan trenutak nije dostojan venosti,
pre svega zato to je obezboena i obesmiljena venost nedostojna
bilo kog uzvienog i prelepog trenutka. Faustovski izazov ovekovom samorazumevanju i ljudskom duhu je takav da se zaista mora
razumeti i bez obzira na samog Geteovog Fausta. Ako je ovekov
ivot dolina plaa, ako je ovozemaljsko postojanje takva kazna da
se, kako kae Sioran, ne moe dokazati da je bolje biti nego ne biti,
tada je svet jedno tuno i bespovratno mesto u kome se otmena i
fina dua niim ne moe zadovoljiti. Sioranov aktivni oaj podsea
na Silenovu mudrost da je rodu ljudskom bolje da ne poznaje svoju sudbinu, a ponajbolja sudbina bi mu bila da se i ne raa, kako
pie Nie u Roenju tragedije. Ko ljubav u Bogu ne pronae, tome
smirenja doveka nee biti. Faustov duh, zanet naukama i istraivanjem, bez osnovnog dosluha sa transcendentalnim, stoga bi oholo
mogao da od sveta trai sve bez bojazni po besmrtnu duu, jer
svet ono jedino to je potrebno i ne moe dati, to se dobija milou
boijom a ne ljudskim trudom. Bez obzira na ishod prologa i pogodbe izmeu Boga i avola, Faustovo opiranje vrednosti svakog
trenutka, paradoksalno, otkriva stvarnu istinu ljudske prolaznosti
u ovom propadljivom i ravo sklepanom svetu. Sioranova misao
o zlom Bogu i odsustvu dobrote vodi ka uverenju da Bog, kako
ga obino zamiljamo i predstavljamo, nikako nije mogao imati
udela u stvaranju ovakvog sveta. Faustovo poverenje u sopstveno
nezadovoljstvo, meutim, upuuje i na nihilizam modernih nauka,
i na tronost ovozemaljskog postojanja.
Bilo kako bilo, iako je faustovski zov trenutka toliko daleko od
elerovih situacionih vrednosti onih koje pripadaju samo ne289

De/konstitucija

koj konkretnoj situaciji, uprilie se po stihiji postojanja i ne traju


izvan tog konkretnog asa Faustov poraz e se obistiniti upravo
kao istina ljudske slabosti i kao jedna ironina situaciona vrednost. Faust ne podlee ni jednom izazovu nego se predaje konanoj
iluziji, onda kada na samom kraju ivota oseti puni smisao ljudske prolaznosti, u nekom predsmrtnom talasu optimizma, obuzet
milju koja obuhvata itav svet. Svaki trenutak ljudskog ivota je
neotkupljivo najlepi, svet i ivot su ispunjeni svakovrsnim obiljem
postojanja iji svaki, i najmanji, deli ima da traje veno. Jedina je
venost venost svega, pa i najsitnijeg asa ljudskog ivota. Obmana zbog koje Faust treba da po ugovoru izgubi duu, obmana
smrtnog asa u kome se vidi lepo lice trajanja, u kome je prolaznost
sainjena od lepote i punoe trenutka, a ne od senke prolaznosti i
nestalnosti bitka, ta obmana je konano Faustovo stani ne mini.
Kakve veze ima Nastasijevieva Zora sa Faustom? Ovde se,
meutim, ne tvrdi da je ta veza neposredna. Samo se duhovni profil ovog odlunog stiha stani ne mini projektuje na najiri, ultimativni horizont ljudske prolaznosti i misterije postojanja. Stani,
nemoj minuti je dvostruko vezano unutranjom rimom i poistoveivanjem zastajanja/ostajanja sa neuminulou. Stani ne mini
nije namenjeno bilo kakvom trenutku, ve zaustavlja onaj jedan,
poseban, najvii as. U tom smislu se on moe beskonano razlikovati od sudbine i toka Faustovog traganja, ali njegov smisao ne
moe da se obistini kao neko jednostavno zaustavljanje. To stani
ne mini, naravno, moe biti upueno samoj dvostrukosti predstave, zore i devojke, ali unutranji razvoj pesme jasno iri polje
delovanja ovog stiha. Smisao dvostrukog poziva, pozitivnog stani
i negaciji poverenog ne mini, na poetku Zore je uinjen jo
sloenijim jer je zahtevno i molbeno orosi ostalo izmeu zore i
rose, odnosno devojke i ala. Referencijalno orosi i emocionalni
al stvaraju vrst prsten oko prve strofe. Dvostrukost je u njoj i
pre toga zagarantovana ponavljanjem da zori mi zora. Tautologija
se, meutim, razlae na zoru zore i zoru devojke, pa je ponavljanje
290

Paradoksalna intertekstualnost

iznutra napeto i dinamino. Snaga same strofe, a onda neizostavno


i pesme, nije samo u mitskoj pozadini zore na belom konju, ve jo
i vie u otelotvorenju.
Najsnanije u personifikaciji jeste to da neivo dolazi do rei.
Mo poezije upravo i poiva na takvim procesima personifikacije
i prosopopeje u kojima odsutno ili nemo dolazi do rei, kao to je
pokazao Pol de Man. Simbolika predstava o ivoj prirodi utoliko
nunije posee za repertoarom identifikacije sa biem. Zora kao
devojka, gramatiki podrana enskim rodom i potvrena enskim
imenom Zora, nuna je pojava. Nije sporno da se zora u Nastasijevievoj pesmi predstavlja i kao devojka, da veza zore i devojke nije
akcidentalna ve arhetipska. Napokon, raanje zore je upeatljiva
asocijativna podloga za raanje oseanja, odnosa, ivota, jednom
reju svega to je od vanosti za svet ivota koji prirodno traje pod
zracima dnevne svetlosti.
Misterija otelotvorenja trai da se prirodi koja ne govori podari
glas. Ne samo umilna devojka, ve sa golubicom bi da zague i
vie od toga, sama priroda u jutarnjem osvitu. Telo, iji govor je
govor prirode, povezuje oveka i svet ivota olien u ivom svetu,
u bilju. Pupolj i trenje, cvetanje i zrenje, to je slika idiline i vedre
prirode koja o sopstvenom biu govori kroz cvast i plod. Bie je u
mekoti, sva se priroda otvara pred bogolikim likom, pred enskim otelotvorenjem iskonskih snaga. Bogovi iznikli iz elemenata
i prirode su najstariji i najmoniji. Devojka zato ima mo zore, ona
osvitom vlada nad itavim svetom, a njena mo nad prirodom, koju
mami u cvetanje i zrenje, pokazuje da je njena boanska priroda
delatna. Mekota kojom obrasta svet je mekota dobra, upitomljenosti prirode, pretvaranja sveta u vrt. Priroda je krevet postojanja
pa mitsko uzglavlje obrasta i kamenitost se mahovinom zaodeva
u ivot i mekotu. Pripitomljeni krevet prirode spaja dolju i stenu,
ukida opoziciju travnate doline i kamenitog okruenja.
Na kraju, meutim, sledi konaan obrt. Ono to je bilo spolja,
sada je unutra. Kao to je priroda otelotvorena identifikacijom
291

De/konstitucija

zore i devojke, davanjem boanskih moi devojci da mami i navodi prirodu da se obistini u cvetanju i zrenju, tako je u poslednjoj
strofi sve postalo unutranje. Vie to nije glas koji bi se zauo
s golubicom, ve je to golubica iz grla koja se javlja. Metafora
golubice je pesniko ime samoga glasa. Glas se vie nee uti sa
golubicom, ve je on golubica koja iz grla gue. Pupolj u prirodi plamti sa usana kao rascvala rua usne su rascvala rua.
Metaforizacija je uinila da ono to boica mami od prirode, to
priroda daje njoj samoj. Napokon, trenje prizvane u zrenje sada
su u nedrima. Nisu to vie nedra koja mame, ono to su mamila
je ve u samim nedrima izmamljeno. Prolee, ciklus ivota koji je
pokrenut u prirodi jeste priroda koja je pokrenuta u samoj devojci. Nakon arhetipske slike devojke-zore, devojka je sada rascvalo
ensko bie, otelotvoreni eros u kome je snaga i mo svekolikog
ivota, raanja, zore i zrenja.
Tu, napokon, povik prekida pesmu. Dozivanje, uzvik, jedno
hej ija je izraajnost neoskvrnuta znaenjem. No srca dva koja
polude i sama su povezana sa dvema zarudelim trenjama. Ono
to se odigrava u prirodi, to da priroda postaje ivo bie, a da
se u ivotu obistinjuje delovanje prirode, sve to je krunisano na
unutranjem planu. Posle zore dolazi podne ivota upravo ka
tom simbolikom vremenu je okrenut trenutak u pesmi kada srca
polude. Zrenje bia otelotvoruje prirodu, sva priroda je rascvala
i plodna u nama. Tu je onaj tren kada se za poludela srca obistinjuje bogatstvo prirode, to je as koji valja zadrati. Ne Faustovu
ironinu obmanu, varljivi zvuk pred licem smrti, iluziju svetskog
deavanja pred grobom u koji vodi poslednji dah ivljenja, ve
zrelost bia u podne ivota, rascvalost i plodnost postojanja, eros
u svojoj neodoljivoj mahnitosti, pomama od postojanja, od lepote,
od ivota, od ive prirode.
Tumaenje Nastasijevieve pesme Zora tu dolazi do same
granice na kojoj se ultimativni horizont pitanja neprolaznosti raskriva kao simbolika vizija. Takvo tumaenje nastoji da vidi celi292

Paradoksalna intertekstualnost

nu simbolikog potencijala stihova, nipoto ne eli da je svede na


doslovnost onoga to je reeno. Primera radi, ludilo dva srca se
moe jednostavno protumaiti kao ljubavni plam, ali nije nikakav
problem da se umanji smisaono i umetniko bogatstvo stiha, teko
je sauvati njegovu univerzalnost i obuhvatnost, razmere totaliteta
sapetog u reima.
Da se izvri svojevrsna provera ili dopuna tumaenja, tuma se
moe okrenuti raznim sredstvima i pomagalima. Verzije su, naravno, od velike koristi utoliko to kroz njih moe da se zaviri u stvaralaku radionicu. Uprkos tome one ne mogu obezbediti konani
smisao pesme. Da pesma treba da govori ono to je u prethodnim
verzijama odbaeno, onda to pesnik ne bi ni odbacio, u najboljm
sluaju bi moda samo drugaije rekao. Ono ega u konanoj verziji
nema, toga u pesmi nema kao da ga nikada nije ni bilo, no ono to
konana verzija moe da podri, to kao da iz pesme nikada nije ni
uklanjano.
U izdanju sabranih dela Momila Nastasijevia koje je priredio
Novica Petkovi, za pesmu Zora dato je vie varijanata, ak trinaest. One se kreu od pesme prolea do pesme obana. Neke od ovih
verzija su vredne, druge pokazuju pesnikova lutanja i kolebanja. Iz
verzija se vidi kako je najdublji simboliki sloj Zore oblikovan
teko i postupno, kako se dugo otkidao od mnogo jednostavnijih
sadraja, poput belih jaga i pastorale. Ve u drugoj verziji Zore,
po rekonstrukciji Novice Petkovia, javlja se stih i srce neuko da
zaigra ti, odnosno, u narednoj verziji, neuko da ti zaigra srce.
Docnije, kada se pesma pretvori u pozdrav proleu, ovaj stih e
ieznuti, dok e na kraju pesme poeti da se direktno oglaava
oban. Neuko srce, meutim, bije i u obanskim grudima. Ako
je rano evociranje neukog srca moralo, pre svega, da pokae nepatvorenost prirode, nenauenost oseanja neukost koja nije
nekolovanost ve izvornost, nenaueno stanje iskona onda je
upravo idilini prizor i pribliavanje obanu neka vrsta procesa u
kome se uva kvalitet te neukosti srca. Srca to naposletku lude, to
293

De/konstitucija

su neuka srca prirodne devojke i prirodnog oveka, to su prirodna


srca koja nisu preoblikovana nauenim, naukovanim oseanjima.
Ludilo neukih srca je izvorno i nepatvoreno.
Tu je, dakle, Nastasijeviev odgovor na faustovsko pitanje bitno
upotpunjen. Od Stani ne mini, za kojim sledi zarez (koji se oekivao i izmeu stani i ne mini, ali ga tu s razlogom nema jer je
re o istom zahtevu, a ne o dve verzije istog zahteva), tek sada se
stie do Stani ne mini. sa takom na kraju. U potrazi uenog
uma i naukovanog srca se nita od sveta izvorno ne prepoznaje kao
lepota, vedrina i bogatstvo u kojima je zaseda sree. Ni Margareta
ni Helena se ne vide okom prirodne istine u faustovskoj potrazi
koja niti ita nalazi, niti moe da nae osim ironinu obmanu zbog
koje se gubi besmrtna dua. Sve izgubiti osim vrline same potrage koja na nebu obezbeuje konani spas nasuprot svemu tome
stoji Nastasijeviev blistavi odgovor neukih srca, pomahnitalog
erosa prirode, sree i radosti postojanja i ivota koja je sva postala
ovekov unutranji sadraj. Priroda je u ljudskom biu uinila da
se sudbina ovekovog postojanja osmehne neprolaznosti. Stani, ne
mini sreni ase ivota koji otkriva rascvalu i plodnu prirodu, u
kome pomahnitala srca ne razmenjuju ono to je naueno ve u
svojoj neukosti jedno drugom sasvim pripadaju, kao da su u istim
nedrima. Tada je sve, upravo sve, ve u oveku, pa otuda nita nije
izvan njega izvan njega tada ne moe ostati ni vreme. Vreme staje
u punoi, u preobilju, u ekstazi radosti ije hej nadometa ono
hej za kojim je na poetku pesme ostajao al, a u sredini pesme
se pretvaralo u zaueno gle.
Volja da govorimo o tunom i alostivom, volja da u odsustvu
unutranje punoe i ispunjenja sopstvene prirode vidimo samo
senovitu i mranu stranu ivota, a da naa misao ostane u tami
nonih saznanja, sve je to samo jedna, i to uglavnom turobna strana nemoi koja se ustee da svetu ivota prizna ono jedino zbog
ega on i jeste to to mora da bude, a to je snaga i neponovljiva
mo postojanja, tok koji svakoj zori ivota obeava i podne velike
294

Paradoksalna intertekstualnost

unutranje ivotne radosti. Raanje dana, sam smisao ivljenja, nije


u svetskom zbivanju, nije u drutvenom projektu, nije ni u kontinentima ni u iluzijama, ve samo i jedino u toj rascvaloj punoi i
plodnom unutranjem obilju, mahnitom srcu ija neukost obnavlja
detinju iskrenost i neposrednost.

295

SADRAJ
pre
PESMA O PESMI LAZE KOSTIA I AUTOPOESIS . . . . . . 7
(Autoreferencijalnost Santa Maria della Salute)
UMESTO VELIKE TEORIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
(Hermejutika)
**
O RODU BOIJEM: DUI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165
U POGLEDU SMISLA: DIS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224
posle
ESTETIKA NEVESELOG . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265
(Poetiki sistem i modernizam ranih
stihova Miloa Crnjanskog)
PARADOKSALNA INTERTEKSTUALNOST . . . . . . . . . . 287
(Neuka srca i faustovski trenutak
Zore Momila Nastasijevia)