Anda di halaman 1dari 148

Живојин Андрејић

ДОЊА КАМЕНИЦА ---- КАРАН

ДОЊА КАМЕНИЦА

ДОЊА КАМЕНИЦА

ДОЊА

КАМЕНИЦА

КАРАН КАРАН

КАРАН ----

ВЕЛУЋЕ ---- РАМАЋА

ВЕЛУЋЕ

РАМАЋА

ВЕЛУЋЕ ВЕЛУЋЕ

РАМАЋА РАМАЋА

Цртежи фресака и архитектуре

1

Живојин Андрејић

ДОЊА КАМЕНИЦА-КАРАН-ВЕЛУЋЕ-РАМАЋА

ДОЊА КАМЕНИЦА-КАРАН-ВЕЛУЋЕ-РАМАЋА

ДОЊА КАМЕНИЦА-КАРАН-ВЕЛУЋЕ-РАМАЋА

ДОЊА

КАМЕНИЦА-КАРАН-ВЕЛУЋЕ-РАМАЋА

Цртежи фресака

Прво издање

Издавач:

Центар за митолошке студије Србије - Рача

Главни уредник:

Проф. др Миодраг Стојановић

Уредник:

Бобан Станојевић

Рецензенти:

Проф. др Владимир Мако

Проф. др Радмило Петровић

Проф. др Марко Атлагић

Превод на енглески:

Мирјана Марушић

Братислав Срећковић

Штампа:

Interprint Kragujevac

Тираж: 200

ISBN 978-86-83829-46-0

2

Предговор

Наша истраживања српских средњовековних цркава и њихових живописа отпочело је крајем осамдесетих година прошлог века са црквом Св. Николе у Рамаћи (објављених 1992. године). Уследила су истраживања цркве Св. Богоро- дице у Велући код Трстеника, деведесетих година (1993, 1996), а потом цркве Св. Петра и Павла у Новом Пазару (2001). Почетком овога века, наша пажња је усмерена ка цркви Св. Богородице у Доњој Каменици код Књажевца (2007). Истовремено су настављена истраживања поменутих цркава у Велући (2002) и Рамаћи (2010) и проучавања живописа манастира Ресаве, Каленића, Студени- це, Жиче и Беле цркве у Карану код Ужица (2007-2012). У читавом периоду рада, 1990-2012. године, напоредо са истраживањима настајали су цртежи фресака и архитектуре поменутих цркава. Када је у питању живопис цркве Св. Богородице у Доњој Каменици било је несврсис- ходно ново цртање ових фресака обзиром да је овај посао изузетно квалитетно обављен од стране Бранислава Живковића. Цртеже фресака цркве из Доње Каменице Бранислава Живковића користили смо своједобно, а то чинимо и овом приликом. Објављујемо наше оригиналне цртеже фресака и архитектуре само четири наше средњовековне цркве сложене редоследом према њиховој хронологија а не према времену настанка материјала презентираног у овом албуму: Богоро- дичина црква у Доњој Каменици (1321-1325), Богородичина црква у Карану (1338-1339), Богородичина црква у Велући (1369-1370) и црква Св. Николе у Рамаћи (1444-1457). Напоредо са изучавања живописа и архитектуре ових споменика вршена су и историографска истраживања у вези њихових ктирора и већ објављени резултати представљени су у уводним текстовима. Изузетну захвалност указујемо и рецензентима, пре свих, проф. др Радмилу Петровићу, а потом: проф. др Владимиру Маку, проф. др Марку Атлагићу и мр Радославу Прокићу (+). Такође, преводиоцима текстова на енглески језик:

Мирјани Марушић и Братиславу Срећковићу. Захвалност дугујемо и Бобану Станојевићу, за припрему текстова и цртежа за штампу. Посебну захвалност дугујемо и издавачу, Центру за митолошке студије Србије из Раче и главном уреднику, проф. др Миодрагу Стојановићу, као и Општини Рача која и овом приликом има разумевање за наш рад.

Аутор

3

4

Садржај

Предговор

3

Садржај

5

Црква Св. Богородице у Доњој Каменици

7

The Holy Virgin Church in Donja Kamenica

11

Бела црква у Карану

39

Bela Crkva in Karan

45

Црква Ваведења Богородице у Велући

83

The church of the Purification

of the Virgin Mary in the Veluće

87

Црква Светог Николе у Рамаћи

115

The church of Saint Nicholas in Ramaća

122

5

6

Црква Св. Богородице у Доњој

Каменици

О цркви Св. Богородице у Доњој Каменици нема готово никаквих сачуваних извора, а релативно слаба истраженост и касно изведени рестаураторски радо- ви условили су да се тек у новије време створе одређена утемељенија мишљења. Сви закључци о њеној историји и ктиторима засновани су на пог- решним историјским чињеницама што је довело до тога да је архитектура цркве потпуно нетачно вреднована, а живопис проглашен за пример трновске сликарске школе XIV века, што је такође потпуно нетачно. Из тих разлога су, пре свега бугарски научници, чинили све да ктиторима прогласе неке бугарске цареве из средине XIV века. Тако су измишљене неке непостојеће историјске личности: деспот Михајло, син цара Михајла III Шишмана или деспот Михај- ло, син бугарског цара Михајла Асена. Да би се проблем Доње Каменице разре- шио ваљано било је потребно извршити преглед и ревалоризацију историјских извора и успостављање реалних факата у вези српске и бугарске средњовековне државе, самосталног видинског деспотства и њихових терито- рија, династичких веза и порекла. Уобличавање простора будућег Видинског деспотства као да има своју снажну предисторију у античко време са појавом територије трибало-дарданс- ког племена Тимахи, а потом трибало-словенских племена Тимочана, Кучана и Мораваца који су имали јединствену кнежевину са Борном на челу. Српска права на ову област су повраћена после пропасти Првог бугарског царства крајем X века и српско-византијског рата 1072-1074. године када се Бодин про- гласио за цара са седиштем у Нишу. Изгледа да је краљ Бодин права на ове области пренео на своје велике рашке жупане Вукана и Марка и њихове потомке. Област око Старе планине, од Ниша до Дунава, под именом Дендра (Шума) баштине њихови потомци, а од XII века српски велики жупан Деса и његови потомци: син Немања, унук Техомил, праунук Константин Тех, чукун унук Михајло Шишман и праунук Михајло III Шишман. Техомилова сестра Јелена, монахиња Евгенија, била је удата за Јована Асена, једног од првих вла- дара Другог бугарског царства. Константин Тех и Михајло III су постали и цареви Бугарске, а неки од синова Константина Теха и владари Влашке и Беса- рабије.

7

Усвојени су као потпуно тачни подаци да је жупан Деса имао следећу децу:

Мирослава, Константина, Немању, Завиду и н. н. кћер; да је од сина Немање имао унуке: Тихомила и Симеона и унуку Јелену, а од сина Завиде: унука Мирослава и да је од унука Техомила имао праунука Константина Теха (бугар- ског цара), односно чукунунука Михајла (деспота видинске области). Исто тако, јасно је да рашки жупан Урош II има синове: Тихомила (Тихомир) и Чудомила, а од овог првог праунуке: Завиду (Давид), Константина (Страци- мир), Првослава и Немању. Тиме се дошло до тога да је жупан Стефан Вукан отац великог жупана Стефана Немање, рођени брат жупана Уроша I. Њихов отац био је жупан Марко (Мирослав), а мајка сестра српског краља Бодина и једно време бугарског цара под именом Петар Бодин. Жупани Вукан и Марко (Мирослав?) воде порекло од рашког жупана Техомила из времена српског вла- дара Часлава (927-950). Врло важна сазнања се формирају на чињеници да је жупан Деса владао Дендром, област источно и североисточно од Ниша, као и његов син Немања, унук Техо(мил) и параунук Константин Тех који уз помоћ свог рођака, српског краља Уроша I, постаје бугарски цар. Иако вазал Србије, Константин ову про- ширену област припаја Бугарској под именом Видинска деспотовина. У при- лог овог схватања иде и архитектура цркве у Доњој Каменици код Књажевца са две куле које су карактеристичне за цркве рашког (византијско-романског) стила крајем XII и почетком XIII века у Србији. Обнављање својих наследних права у области Дендре пратило је и обнављање цркве и сликање новог живо- писа у Доњој Каменици од стране породице видинских гоподара. Ктитор обнове цркве и живописања је господин Белаур - Бела Урош, брат деспота и будућег цара Михајла III Шишмана. Видински и бугарски цар Михајло III, потомак Константина Теха у другом колену, нападом на Србију Стефана Дечанског желео је да се домогне права власти на дедовски и “очински трон” на основу директног права наслеђа. Значајно сагледавање прошлости цркве у Доњој Каменици је извршено захваљујући археолошким истраживањима. Пронађен је гроб монаха у север- ном делу припрате као и ктиторке, супруге господина Белаура, у ексонартексу са фрагментима позлаћене дијадеме са којом је насликана на западном зиду спрата припрате. Откривени су и остатци темеља зиданог олтара. У порти су откривени темељи већег манастирског комплекса, некрополе и сухозида који представља остатак од зиданог утврђења које је штитило цркву са двором, а потом манастир. Специфична архитектура Св. Богородице у Доњој Каменици са две куле јас- но је сврстава у рашки стил цркава с краја XII и почетка XIII века. Основа наоса у виду простог, нешто радијалног и неправилног крста усмерава на тражење

8

аналогија са црквама из IX – X века и временима кнежевине Тимочана. По све- му, црква је саграђена, или су јој само дозидане две куле, почетком XIII века, у време Техомила Вукановића. У прозорима наоса су сачувани делови геомет- ријских орнамената живописа из XIII века. О овом старијем живопису сведоче фрагменти на источном зиду спрата припрате, а понајвише на стубићима лунете. Цркву су обновили Техомилови праунуци Бела Урош – Белаур и његов ста- рији брат Михајло III, видински деспот, а осликали је око 1320. године. Том прилоком је господин Белаур доградио дрвени ексонартекс на спрат и из тих разлога извршио преправке кула тако да је формиран спрат. Мајстори које су ангажовали били су ученици, следбеници и врло солидни сликари, из српске краљевске тајфе Михајла и Еутихија. После пар година, око 1325. године, један од тих, нешто слабији сликар, ангажован је да ослика спрат припрате и зидове кула. Сликарство цркве у Доњој Каменици носи све одлике Старог Нагоричина код Куманова и малих цркава из доба краља Милутина: Краљеве цркве у Сту- деници, Св. Никите у Чучеру код Скопља. Као посебност су истакнуте сцене и детаљи у наосу: Агнец у олтару, Богородица Скорупопослушителница, Св. Ђорђе Диасоритис, Вазнесење Богородице, Тајна вечера и Оплакивање; у при- прати: Св. Теодор Стратилат и Тирон на коњима, Св. Димитрије на коњу, Богородица Одигитрија са великим фојникијама; и обједињени програм Св. Петке на спрату и у јужној кули. Највиши индивидуални уметнички домет и с највише специфичних детаља остварио је сликар наоса у сцени Оплакивање. На основу свега произилази да црква у Доњој Каменици припада српском културном кругу, како по архитектури тако и по живопису који припада двор- ском стилу краља Милутина и тајфе Михајла и Еутихија. То је потпуно разумљиво ако се има у виду српско порекло ктитора који су из лозе великог жупана Десе, стричевске гране владара колена великог жупана Стефана Немање, који су кроз дугорочну заједничку политику остварили права на трон Бугарске.

Литература:

- М. Ћоровић-Љубинковић, Р. Љубинковић, Црква у Доњој Каменици, Старинар н.с. I, Београд 1950, стр. 53-86. - D. Panayotova, Les portraits des donateurs de Dolna Kamenica, Знорник радова Византо- лошког института 12, Београд 1979, стр. 143-156.

9

  • - Б. Живковић, Доња Каменица - Цртежи фресака, Београд 1987.

  • - Ж. Андрејић, Црква Свете Богородице у Доњој Каменици и област „Дендра“ великог жупана Десе и његових потомака, Развитак 211-212, Зајечар 2003, стр. 134-150.

  • - Ж. Андрејић, Српски средњовековни династи и црквене прилике у Источној Србији и северозападној Бугарској у XII-XV веку, Баштиник 6, Неготин 2003, стр. 42-66.

  • - Ж. Андрејић, Сликари цркве у Доњој Каменици код Књажевца, Развитак 219-220, Зајечар 2005, стр. 122-132.

  • - Ж. Андрејић, Црква Свете Богородице у Доњој Каменици, (монографија), Рача 2007.

  • - Ж. Андрејић, Света српска лоза, 1-2, Рача 2005, 2011.

- Б. Живковић, Доња Каменица - Цртежи фресака , Београд 1987. - Ж. Андрејић, Црква Свете

10

The Holy Virgin Church in Donja

Kamenica

There are almost no preserved sources on the Holy Virgin Church in Donja Kamenica, and purely documented historical studies on the Church and its late resto- ration has brought about that some more founded opinion has not been formed until the recent times. All conclusions on its history and founders (patrons) are based on the untrue historical facts, with the result that the Church architecture has been com- pletily inaccurately evaluated, and the painting has been considered to be the illustra- tion of the Trnovo painting school from the 14th century, which is also absolutely not true. For this reason, the Bulgarian scientists, first and foremost, did all to proclaim some Bulgarian emperors from the middle of the 14th cebtury the founders (patrons). So some non-existans historical personalities were invented: despotes Michael, the son of the tsar Michael Shisman or despotes Michael, the son of the Bulgarian tsar Michael Asen. In order to be able to solve the problem of Donja Kamenica in a valid manner, it was necessery to make review and revaluation of the historical sources, regarding the Serbian and Bulgarian medieval states, their territories, dynastic rela- tions and origins, and the ineoendent despotate of Vidin. The shaping of the space of the future Despotate of Vidin seems to have its strong prehistory in ancient times by the appearance of the tertitories of the Triballian- Dardanic tribe Timahi and later of the Tribbalian-Slavic tribes Timokians, Kuchans and Moravians that had a unique Dukedom with Borna at the top. The Serbian claims to this area were taken Back after the fall of the First Bulgarian empire in the 11thcentury and the Serbian-Byzantine war 1072-1074 when Bodin proclaimed him- self emperor, having his seat in Niš. It seems that the king Bodin handed over his con- trol over these regions to his „grand chieftains“ of Raška (veliki župan Raške) Vukan and Marko and their successors. The region around the Stara Planina („Old Moun- tains“, latin Haemus), from Niš to the Danube, under the name of dendra (the Forest) was transerred to their successors, and from the 12th century to the Serbian grand župan („chieftain“) desa and his successors: the son nemawa, the grand-son Tehomil, the great-grandson Michael III Shisman. Tehomil’s sister Jelena, the nun Evgenia, was married to Jovan Asen, one of the first rulers of the Second Bulgarian empire. Konstantin Teh and Michael III also beceme the tsars of Bulgaria, and some of Kon- stantin Teh’s sons also became the rulers of Walachia and Bessarabia.

11

As absolutely true were accepted the facts that župan Desa had the fojjowing chil- dren: Miroslav, Konstantin, Nemanja, Zavida and an unknown daughter; of the son Nemanja he had the following grandsons: Tihomil and Simeon and the granddaugh- ter Jelena, and of the son Zavida: the grandson Miroslav; of the grandson Tehomil he had the great-grandson Konstantin Teh (the Bulgarian tsar), respectively a great- great-grandson Michael (despotes of the Vidin region). It is also evident that župan of Raška Uroš II had the sons: Tihomil (Tihomir) and Čudomil, and of the former (of Tihomil) the great-grandsons: Zavida (David), Konstantin (Stracimir), Prvoslav and Nemanja. So it has come to be known that the župan Stefan Vukan, father of the grand župan Stefan Nemanja, is a born brother of the župan Uroš I. Their father was the župan Marko (Miroslav) and their mother was the sister of the Serbian king Bodin, who was also the Bulgarian tsar under the nam of Petar Bodin for some time. The župans Miroslav (Marko) and Vukan have their origin from the župan of Raška Tehomil from the age of the Serbian ruler Časlav (927-950). The very important knowledge is formed on the fact that the župan Desa ruled over Dendra, the region east and northeast from Niš, as well as his son Nemanja, grandson Teho(mil) and great-grandson Konstantin Teh who became the Bulgarian tsar, with the support of his relative, the Serbian king Uroš I. Despite being the vassal of Serbia, Konstantin cedes this expanded region of Bulgaria under the name of the despotat of Vidin. The architecure of the church in Donja Kamenica near Knjazevac with two towers, that are distinctive for the churches of Raška (byzantine-Roman) style towards the end of the 12th century and at the beginning of the 13th cebtury, also backs up this opinion. The renewal of the claims to the heritage to the region of Dendra was also accompanied by the rebuild of the Church and the Church painting in Donja Kamenica, done by the family of the rulers of Vidin. The founder (patron) of the rebuild of the Church and the Church painting was the Lord Belaur (Bela Uroš), the brother of the despot and the future tsar Michael III Shishmans. The tsar of Vidin and Bulgarian Michael III, the descendant of Konstantin Teh in the second genera- tion, wanted by attacking Serbia of Stefan Dečanski to take over the claims to ruling the grandfather’s and „father’s throne“ on the grounds of the direct claims to the her- itage. The understandings of the past of the Church in Donja Kamenica has been increased by archeological investigations. The grave of the monk was found in the nortern part of the narthex, and the grave of the patroness, the wife of the Lord Belaur, was found in the exonartex whit the fragments of the gilded diadem with which she was painted on the western wall of the nartex storey. The foundations remnants of the built altar were also discovered. In the Church yard were discovered the foundations of the larger monastery complex, the necropolis and the dry-wall (a

12

wal without morter), that represents the remnants of the built fortress which pro- tected the Church with the king’s palac, and the monastery. The specific architecture of the Church with the two towers classifies it in the church building style of Raška towards the end of the 12th and at the beginning of the 13th century. The nave base in the form of the simple, some radial and irregular cross hints the search of the analogies with the churches of the 9th and 10th centuries, in times of the duchy of Timokians. In all, the Church was built, ot the two towers were only added at that time, at the begining of the 13th century, ar time of Tehomil Vukanovic. In the windows of then nave were preserved the parts of the geometrical ornaments of the painting of the 13th century. The fragments on the eastern wall of the nartex storey, and mostly those on the small pillars of the of the lunette bespeak this older painting. The Church was renewed by the Tehomil’s grandsons, Bela Uros – Belaur and Michael III, the despot of Vidin, and painting by them about the year 1320. Further- more, the Lord Belaur built additionally a wooden storey exonarthex and for that rea- son reconstructed the towers, so that the story could be built. The masterbuilders, who were engaged for this work, were the pupils, successors and very good painters from the Serbian king’s taif of Michael and Eutohie. After a couple of years, about 1325, one of these pupils, a slightly less solid painter, was engaged to paint the storey of the narthex and the interior walls of the towers. The painting of the Church in Donja Kamenica bears all characteristics of Staro Nagorichane, a village in the Kumanovo region, and those of the small churches from the age of King Milutin: The King’s Church in Studenica, the monastery St. Nikita in Chucher (Čučer), near Skopje, and Mushutishte in Kosoovo. As excellency are emphasized the scenes and details in the nave: Agnus in the altar, The Virgin nursing the infant Jesus, St. Georgios Diasoritis, The Virgin Mary Ascension, The Last Supper and The Mourning; in the narthex: St. Theodor Stratilat and Tiron on the horses, St. Demitrius on the horse, The Blessed Virgin Mary Odigitria with the large foinikias (circular applications on the shulders); and the unified program of the Holy Saint Petka on the storey and in the southern tower. The most individual art achievement and with mostly specific details was realized by the painter of the Nave in the scene The Mourning. On the grounds of all facts that were presented in this book comes out that the Church in Donja Kamenica belongs to the Serbian cultural Milieu, both according to the architecture and to the Painting that belongs to the court style of the King Milutin and of the taif of Evtichie an Michael. It is quit understandable taking into account the Serbian origin of the founders (patrons), who come from the line of descent of the Grand Župan desa, uncle’s branch of Family Tree of the rulers descending from the

13

Grabd Župan Stefan Nemanja, who realized their claims to the throne of Bulgaria through the long-term common policy.

Превод на енглески језик: Братислав Срећковић, професор Translated into English by: Bratislav Sreckovic, professor

14

Grabd Župan Stefan Nemanja, who realized their claims to the throne of Bulgaria through the long-term

За цркву у Доњој Каменици су коришћени цртежи фресака Бранислава Живковића

Ситуациони план црквеног комплекса у Доњој Каменици 15 Основа цркве у Доњој Каменици
Ситуациони план црквеног комплекса у Доњој Каменици 15 Основа цркве у Доњој Каменици

Ситуациони план црквеног комплекса у Доњој Каменици

15

Основа цркве у Доњој Каменици

Западна, источна и северна фасада цркве 16
Западна, источна и северна фасада цркве 16

Западна, источна и северна фасада цркве

16

Западна, источна и северна фасада цркве 16
Попречни и уздужни пресеци цркве у Доњој Каменици 17
Попречни и уздужни пресеци цркве у Доњој Каменици 17
Попречни и уздужни пресеци цркве у Доњој Каменици 17

Попречни и уздужни пресеци цркве у Доњој Каменици

17

Реконструкција првобитних кула из XIII века Пропорционална анализа основе цркве методом „круг од из круга“

Реконструкција изгледа храма из XIV века

Реконструкција првобитних кула из XIII века Пропорционална анализа основе цркве методом „круг од из круга“

Реконструкција првобитних кула из XIII века

Пропорционална анализа основе цркве методом „круг од из круга“

18

Реконструкција првобитних кула из XIII века Пропорционална анализа основе цркве методом „круг од из круга“
Источна страна наоса: 1. Христ Агнец 2. Св. Јован Златоусти 3. Св. Василије Велики 4. Богородица

Источна страна наоса:

1. Христ Агнец 2. Св. Јован Златоусти 3. Св. Василије Велики 4. Богородица са Христом 5.
1.
Христ Агнец
2.
Св. Јован Златоусти
3.
Св. Василије Велики
4.
Богородица са Христом
5.
Архангел Михајло
6.
Архангел Гаврило
7.
Благовести: Богородица
8.
Благовести: Архангел
Гаврило
9.
Сусрет Марије и Јелисавете
10.
Св. Григорије Тауматурго
11.
Св. Симеон Столпник
12.
Св. Стефан Првомученик
13.
Непознати светитељ
14.
Св. цар Давид
15.
Попрсја светитеља
16.
Подеа
Источна страна наоса: 1. Христ Агнец 2. Св. Јован Златоусти 3. Св. Василије Велики 4. Богородица

19

Источна страна наоса: 1. Христ Агнец 2. Св. Јован Златоусти 3. Св. Василије Велики 4. Богородица
Јужни зид наоса: 1. Богородица Елеуса 2. Ктитор, господин Бела Урош - Белаур 3. Брат ктиторов,

Јужни зид наоса:

  • 1. Богородица Елеуса

  • 2. Ктитор, господин Бела Урош - Белаур

  • 3. Брат ктиторов, господин Михајло

  • 4. Син Бела Уроша

  • 5. Богородица Скорупопослушител- ница

20

  • 6. Св. Ђорђе Диасоритис

  • 7. Рођење Христово - Купање

  • 8. Рођење Христово - Јављање пасти- рима

  • 9. Рођење Христово - Поклоњење муд-

 

раца

10.

Васкрсење Лазарово

11.

Тајна вечера

12.

Цвети - Улазак Христов у Јерусалим

Јужни зид наоса: 1. Богородица Елеуса 2. Ктитор, господин Бела Урош - Белаур 3. Брат ктиторов,
Западни зид наоса 1. Молитва на Маслиновој гори 2. Успење Богородице 3. Јудин пољубац 4. Пут
Западни зид наоса 1. Молитва на Маслиновој гори 2. Успење Богородице 3. Јудин пољубац 4. Пут
Западни зид наоса
1.
Молитва на Маслиновој гори
2.
Успење Богородице
3.
Јудин пољубац
4.
Пут на Голготу
5.
Монаси: замонашени видински
деспот Михајло и његов најмлађи
син
6.
Св. Марина
7.
Св. Недеља
8.
Св. врачи Кузма и Дамњан

21

Северни зид наоса: 1. Васкрсење Христово 2. Распеће 3. Оплакивање Христово 4. Св. цар Константин
  • 22 Северни зид наоса:

Северни зид наоса: 1. Васкрсење Христово 2. Распеће 3. Оплакивање Христово 4. Св. цар Константин
  • 1. Васкрсење Христово

  • 2. Распеће

  • 3. Оплакивање Христово

  • 4. Св. цар Константин и Св. Јелена

  • 5. Христ Пантократор

  • 6. Св. Јован Крститељ

  • 7. Св. Никола

Северни зид наоса: 1. Васкрсење Христово 2. Распеће 3. Оплакивање Христово 4. Св. цар Константин
Јужни зид припрате: Северни зид припрате: - Рођење Богородице - Суђаја (горе), - Св. Пантелејмон и

Јужни зид припрате:

Јужни зид припрате: Северни зид припрате: - Рођење Богородице - Суђаја (горе), - Св. Пантелејмон и

Северни зид припрате:

- Рођење Богородице - Суђаја (горе), - Св. Пантелејмон и Св. Јермолај (доле)

Јужни зид припрате: Северни зид припрате: - Рођење Богородице - Суђаја (горе), - Св. Пантелејмон и
  • - Јоаким и Ана приносе жртву (горе),

  • - Св. Димитрије на коњу (доле)

Јужни зид припрате: Северни зид припрате: - Рођење Богородице - Суђаја (горе), - Св. Пантелејмон и
Јужни зид припрате: Северни зид припрате: - Рођење Богородице - Суђаја (горе), - Св. Пантелејмон и

23

Ниша источног зида припрате:

- Св. Зосим и Св. Марија Египатска

24

24
Источни зид припрате: 1. Богородица Одигитрија са Христом 2. Благовести - Св. Јоаким 3. Благовести -

Источни зид припрате:

  • 1. Богородица Одигитрија са Христом

  • 2. Благовести - Св. Јоаким

  • 3. Благовести - Св. Ана

  • 4. Миловање Јоакима и Ане

  • 5. Рођење Богородице

  • 6. Ав. арханђео Михајло

  • 7. Св. Прокопије

  • 8. Св. Зосим и Св. Марија Египатска (ниша)

Источни зид припрате: 1. Богородица Одигитрија са Христом 2. Благовести - Св. Јоаким 3. Благовести -

25

Источни зид припрате: 1. Богородица Одигитрија са Христом 2. Благовести - Св. Јоаким 3. Благовести -
Западни зид припрате: 1. Миловање мале Богоро- дице 2. Богородица пред првосвештеницима 3. Ваведење 4. Јоаким

Западни зид припрате:

  • 1. Миловање мале Богоро- дице

  • 2. Богородица пред првосвештеницима

  • 3. Ваведење

  • 4. Јоаким и Ана приносе жртву

  • 5. Јоаким и Ана приносе жртву

  • 6. Св. Теодор Тирон

  • 7. Св. Теодор Стратилат

  • 8. Деспот Михајло, син видинског деспота Михајла

  • 9. Деспотица Ана, кћи краља Милутина

26

27
27

27

Источни зид спрата припрате: 1. Богородица 2. Св. Петка (?) 3. Св. Роман, Христос старац дана

Источни зид спрата припрате:

  • 1. Богородица

  • 2. Св. Петка (?)

  • 3. Св. Роман, Христос старац дана и и Св. Василије (капела)

  • 4. Св. Лупо

  • 5. Св. Нестор (јужни зид спрата)

  • 6. Св. Никола смирује буру на мору

  • 7. Св. Никола помаже сиромашног

  • 8. Сцена из живота Св. Николе

  • 9. Сцена из живота Св. Петке

10. Св. Петка у котлу вреле воде

28

Источни зид спрата припрате: 1. Богородица 2. Св. Петка (?) 3. Св. Роман, Христос старац дана

29

30

Живопис јужне куле: 1. Мучење Св. Петке 2. Мучење Св. Петке 3. Мучење Св. Петке 4.

Живопис јужне куле:

  • 1. Мучење Св. Петке

  • 2. Мучење Св. Петке

  • 3. Мучење Св. Петке

  • 4. Мучење Св. Петке сечењем

  • 5. Мучење Св. Петке бодењем

  • 6. Св. Петка у казану вреле воде

  • 7. Св. Петка у казану вреле воде

  • 8. Св. Петка пред царем

Живопис јужне куле: 1. Мучење Св. Петке 2. Мучење Св. Петке 3. Мучење Св. Петке 4.

31

32

Западни зид спрата припрате: 1. Господин Бела Урош - Белаур, син деспота Михајла, ктитор 2. Супруга

Западни зид спрата припрате:

  • 1. Господин Бела Урош - Белаур, син деспота Михајла, ктитор

  • 2. Супруга господина Бела Уроша, сактитор

  • 3. Син ктитора, Вукосав (?)

  • 4. Кћи ктитора, Вукосава

  • 5. Св. Јефтимије

  • 6. Св. Стефан Нови

  • 7. Св. Петар Атонски (?)

  • 8. Три светитеља

  • 9. Три младића у кладама

    • 10. Св. Никола спашава три младића од мача

    • 11. Св. Никола ослобађа три младића

    • 12. Погубљење Св. Петке

    • 13. Сахрана Св. Петке

33

34

Северна кула: 1. Рођење Св. Николе 2. Св. Никола се рукополаже за ђакона 3. Св. Никола

Северна кула:

  • 1. Рођење Св. Николе

  • 2. Св. Никола се рукополаже за ђакона

  • 3. Св. Никола учи у школи

  • 4. Св. Никола се рукополаже за свештеника

  • 5. Хиротонисање Св. Николе за епископа

  • 6. Св. Никола руши идоле

  • 7. Св. Никола се јавља у сну цару Константину

Северна кула: 1. Рођење Св. Николе 2. Св. Никола се рукополаже за ђакона 3. Св. Никола

35

Св. Василије (капела на спрату припрате Св. Никола ослобађа три младића (северни зид спрата припрате) Св.

Св. Василије (капела на спрату припрате

Св. Василије (капела на спрату припрате Св. Никола ослобађа три младића (северни зид спрата припрате) Св.

Св. Никола ослобађа три младића (северни зид спрата припрате)

Св. Нестор и Св. Лупо (јуж- ни зид на спрату припрате)

36

Св. Василије (капела на спрату припрате Св. Никола ослобађа три младића (северни зид спрата припрате) Св.
Ктиторски модели цркве из наоса и спрата припратe Предлог реконструк- ције дрвеног ексо- нартекса према С.

Ктиторски модели цркве из наоса и спрата припратe

Ктиторски модели цркве из наоса и спрата припратe Предлог реконструк- ције дрвеног ексо- нартекса према С.

Предлог реконструк- ције дрвеног ексо- нартекса према С. Ненадовићу

37

Орнаменти старијег живописа у јужном прозору наоса, XIII век Орнаменти старијег живописа у север- ном прозору

Орнаменти старијег живописа у јужном прозору наоса, XIII век

Орнаменти старијег живописа у јужном прозору наоса, XIII век Орнаменти старијег живописа у север- ном прозору

Орнаменти старијег живописа у север- ном прозору наоса, XIII век

Орнаменти старијег живописа у јужном прозору наоса, XIII век Орнаменти старијег живописа у север- ном прозору
Орнаменти старијег живописа у јужном прозору наоса, XIII век Орнаменти старијег живописа у север- ном прозору
Орнаменти старијег живописа у јужном прозору наоса, XIII век Орнаменти старијег живописа у север- ном прозору

Орнаменти старијег живописа у прозорима припрате, XIII век

Орнаменти прозора горње зоне наоса

38

Орнаменти старијег живописа у јужном прозору наоса, XIII век Орнаменти старијег живописа у север- ном прозору
Орнаменти старијег живописа у јужном прозору наоса, XIII век Орнаменти старијег живописа у север- ном прозору

Бела црква у Карану

Каран са својом црквом се налази у питомом жупском крају на падинама висова ужичке Црне горе чију природну и саобраћајну кичму представљала долина реке Лужнице. Ове области су припадале у средњем веку земљи Мора- вице која се територијално подударала и са новооснованом епископијом Моравица аутокефалне Српске православне цркве. Село Каран се налази у жупској долини реке Лужнице и на благим падинама које се спуштају са запа- да, од планина Јелове Горе и Буара и, са истока од Црнокосе (802). Лужница извире под Јакшинцом у Јеловој Гори (926), с једне стране, и Сребрним брдом под висом Дрмановина (1023) са друге. Затим протиче кроз село Рибашевину, а потом у селу Трнави прима речицу Рашковицу. На самом уласку у Каран Луж- ница протиче кроз поље Росуље а на речној тераси, у средишту села, налази се Богородичина црква жупана Брајана. Поред Сребрног брда и Росуље врло интересантни топоними су Град на Дрмановини, Губин до у Рибашевини, Граница, Градина, Злоступ, Град и Брезов град на Црнокоси. Према Ужицу, на падинама Буара, су топоними Демир капија, Збориште, Штитари и Градина. Плодна долина и брдско-планинско залеђе представљају одличну комбина- цију животних погодности у средњовековном времену: услове за земљорадњу и пашу стада, ресурсе дрвета и камена за градњу, гајење пчела и производњу меда и воска, погодност за лов и сакупљање шумских плодова. Села око реке Лужнице су сматрана најплоднијим и најбогатијим у ужич- ком крају. Она су увек представљала житницу ужичког округа чији су вишко- ви вожени и продавани у Пожеги. Река Лужница богата водом била је предуслов да се у средњем веку развија градња воденица, ваљарица, стругара и ковачких откова. Постојање топонима Сребрно брдо у непосредној близини индицира постојање и врло значајних прихода од експлоатације племенитих метала. Положај Лужнице на домак Црне Горе, у подгорју планина Маљен и Повлен, чији су врхови неколико векова представљали северну границу Србије према Угарској, чинио ју је стратешки врло важном што је довело до градње више утврђења. У селу Карану, крај пута који се из Косјерића спушта са Црнокосе и наставља једним краком ка Ужицу а другим ка Пожеги, на уздигнутој тераси десне обале реке Лужнице, налази се Богородичина црква посвећена Благовестима, у наро- ду позната као Бела црква. Некада је припадала Моравичкој а данас Жичкој епархији. Поред цркве Св. Ахилија у Ариљу и тврђаве Ужице Богородичина црква у Карану је један од врло ретких сачуваних средњовековних споменика у

39

читавом ужичко-моравичком крају и са својим релативно добро очуваним живописом је споменик који у српској култури и историји траје преко 670. година. Откриће античке некрополе и остаци култног објекта на месту где је сагра- ђена Богородичина црква говоре о врло раној историји овог краја а топоним Росуље где су све доскора одржавани црквено-народни сабори и вашари на дан Тројица (Духови), Благовести и Велика Госпојина говоре о дугом континуите- ту. Још у антици постојао храм и некропола где се усталило обележавање праз- ника Розалија у оквиру култа мртвих. Овај дан је у хришћанству посвећен празнику Духови – Св. Тројица и, ако је црква у Карану имала старију фазу, пре ове коју познајемо по жупану Петру Брајану, имала је ову посвету. Мора- вичко-лужнички жупан Петар Брајан, обновитељ и нови ктитор је храм посве- тио Богородици и Благовестима. По свему судећи, простори у сливу реке Лужнице су припадали истоименој средњовековној жупи са жупским среди- штем именом Лужница, потоњим Караном. Турци су заузели град Ужице и овај крај 1455. године и тада је дошло до промена имена места. Од првог турс- ког пописа 1476. године место се помиње као село под именом Каран и то име је сачувано до данас. Комплетно рефундирање средњовековне историје земље Моравице, еписко- пије Моравица, властеле Војинова колена и Растислалић као и квалитативно ново читање целокупног живописа Богородичине цркве у Карану, а поготову ктиторског и владарског ансамбла, доводи до стварања потпуно нових интер- претација српске историје, њених владара и високе властеле, у XIV веку. Црква у Карану је била значајан духовни центар и стога је имала велики утицај у народу овога краја. Дуже времена је овде егзистирао манастир о коме сведоче и бројни записи и натписи урезаних на фрескама и у коме је поп Вук написао и украсио чувено Четворојеванђеље, 1608. године. Све до новијег доба су на про- стору Росуље код ове цркве одржавани вишедневни народни сабори и вашари. Богородичина црква у Карану архитектонски је устројена као једнобродна и једнокуполна грађевина са сажетом основом уписаног крста. Црква је нешто раздужене основе са полукружном олтарском апсидом. Фасада нема никаквих архитектонских или пластичних украса. Два пара пиластара деле наос на три неједнака трансепта и носе лукове који подухватају куполу. Однос између ширине и дужине основе каранског храма спроведен је готово идеално: 1 : 2 а исти је случај и са висином и дужином, 1 : 1. Протомајстор је теме калоте кубета подигао на висину од 3 модуларна пречника а потом је дошло до накнадног уздизања куполе и конусног крова на висину од 4 моду- ларна пречника. Модуларни пречник – унутрашњи пречник куполе - модул је

40

истоветан страни квадрата тамбур кареа. Модул се у унутрашњој дужини хра- ма садржи три пута, а ширина и дужине наоса су у односу 3 : 5. Са источним пиластарима је органски повезана зидана олтарска преграда чије фреско иконе су готово у потпуности сачуване. На лицу стубова иконоста- са насликани су по један шестокрили серафим а на пиластрима Богородица Заступница и Христ Пантократор. На полеђини иконостаса, у олтару, наслика- ни су ђакони како саслужују у Великој литургији. Зидани иконостас средње висине је првобитно имао три пролаза да би касније био зазидан јужни улаз у олтар. Тако је у јужном пролазу формирана ниша и од стране непознате мона- хиње поручено накнадно сликање фреско иконе Богородице Тројеручице. На основу тога је успостављена претпоставка да је непозната монахиња, по свему из породице жупана Брајана, извршила ново посвећивање цркве Богородици Тројеручици. Иконографски програм Беле цркве у Карану није обиман али је уобичајен за византијско сликарство: Велики празници, Богородичино житије, појединачне фигуре и портрети светих и симболичне литургијске теме. Једини изузетак представљају четири композиције Великих празника у тамбуру куполе. Раз- вијен циклус посвећен Богородици, чије бројне сцене почињу и завршавају у олтару, протежу се кроз читав наос и потом доспевају и у простор кубета. У доњој зони наоса насликане су стојеће фигуре светих и профаних личности. Најзначајније живописане историјске сцене Беле цркве у Карану налазе се у доњим зонама западног травеја наоса, потом у северном делу олтарске апсиде, и у, такође, накнадно дозиданој и осликаној ниши у јужном пролазу зиданог иконостаса. На северном, јужном и западном зиду западног травеја насликани су члано- ви породице ктитора и владарске породице српског краља Душана са његовим светим претцима. Квалитет и реалистичност портрета профаних личности говори да је сликар био из њихове близине. Иако су портретне карактеризације историјских личности вршене више плохно и монохроматски. Владар и њего- ва породица сликани су идеалистички и симболично у функцији њихове гло- рификације. Велика бројност светих ратника сведочи о статусу ктитора и припадности војном племству. Осим уз помоћ светих ратника ктитор је алу- зију на висок војнички статус изразио постављањем изнад своје ктиторске композиције сцене Чудо на језеру са севастијским мученицима стратилати- ма. Прожимање светог и профаног је остварено у потпуности а Бела црква је успостављена као идеална маузолејна меморија. Велика наративност и број- ност историјских личности готово да надилази дефиниције програма визан- тијско-православних живописа.

41

Сликари су добро познавали култове и иконографска решења која су имала традицију на југу српске државе и која се ширила под утицајем српског двора и цркве. Осликавање су извршили двојица или тројица мајстора са помоћни- цима. Један је сликао олтарски простор са олтарском преградом и, највероват- није, фреско-икону Богородице са Христом пред ктитором. Други мајстор је сликао средњу зону, циклус Богородичиних празника, Причу о Авраму, Четр- десет мученика свестијских и све стојеће фигуре у првој зони. Сликари каранс- ке цркве су, највероватније, са простора Моравичке епископије са седиштем у Ариљу. Фигуре су цртане смело и сигурно, гипким, широким и снажним поте- зима. Присутан је често лак, чак виртуозан цртеж. Разноврсно богатство чис- тих, нежних, богато нијансираних и свежих боја. Склоност ка жанр сценама и интимним ентеријерима у контексту изражене нарације. Накнадно урезани историјски записи се налазе на површинама фресака у просторима олтарске апсиде, а поготову на истичном зиду зиданог иконоста- са, у пролазима и у доњим деловима прве зоне живописа наоса. Најзначајнији записи се налазе око и на доњим деловима одежде Св. Еуплоса. Ту су натписи диака Петка и диака Јована, вероватно јеромонаха Јована, из времена жупана Николе Алтомановића (1363-1374. године) који је имао стоно место у Ужицу. Испод овог текста је запис монаха Саве, вероватно с краја XIV века. Запис са именом Паве, своју потврду налази у турском попису из 1476. године. Пат- ријархов писар Жун из времена цара Јована Ненада, помен манастира Параму- на и посвета Суботи Врлићу, ризничару и палатину овог самозваног српског цара, изузетно је важан. О времену патријарха Јована (1592-1615.) сведочи запис каранског попа Вука. Поп Вук, син протопопа Ралете из Карана, исто- ријски је потврђен и на натпису који је сачинио на чувеном Каранском четво- ројеванђељу, 1608. године. У Белој цркви је присутан и велики број имена крај низова урезаних вертикалних црта или хоризонталних низова убода. Реч је о једном од најстаријих начина примитивног писања у рабош – роваш, а односе се на евидентирање служби за покој душе родбине или за здравље дародаваца чија су имена записана. Моравички жупан Петар Брајан је као ктитор са супругом Струјом и четири кћери насликан на северном зиду и на северном делу западног зида. Младоли- ка Струја је друга супруга жупана Брајана а најмлађа кћи је њихово дете. Оста- ле три кћери су из Брајановог претходног брака. Из жупановог првог брака су и, највероватније, два свештеника насликана у соклу олтарске апсиде. У кти- торску породицу се убрајају и непознати јеромонах Јован као и старија мона- хиња у дубокој проскинези који су на неки начин учествовали у подизању цркве, или као ктиторка која је приложник у сликању Тројеручице изража- вајући јој знак захвалности за одређену чудотворну помоћ.

42

На јужном зиду и јужном делу западног зида је насликан сизерен ктиторов:

краљ Душан са сином, супругом Јеленом и светим претцима: Св. Симеоном Немањом, Св. Савом и Св. краљом Милутином. Брачна криза која је избила између краља Душана и Јелене, 1335-1336. године, своје трагове има и у сад- ржају владарског ансамбла у Белој цркви каранској. Упадљива раздвојеност Душана и дечка и његове супруге Јелене Асен наговештава да је на овај начин метафорично означено да је у питању Душанов син али да то није Урош који је из брака са Јеленом Асен. Некакав Јеленин пређашњи „грех“ је, чини се, метафорично приказан кроз присуство Св. Марине која чекићем убија ђавола. Одбачена је општеприхваћена антиципација да је Бела Црква у селу Карану живописана око 1341-1342 године. Не може се прихватити ни тврдња да је деч- ко до краља Душана некакав његов дворанин и да би то могао бити син жупа- на Брајана, али је на месту тврдња да је Бела црква у Карану грађена 1338. године. Згуснуто симболично и менолошко устројство очитава се у сценама западног трансепта наоса: Младенци (9. март), Благовести (25. март), Врбица - Лазарова субота, Цвети – Улазак Исуса Христа у Јерусалим, Велики Четвртак – Распеће и Васкрс. Овакво симболично, алузивно и идејно устројство сцена, менолошко устројство непокретних и покретних празника поузданим „читањем“ разрешава укупну поенту ктиторове идеје која је проистекла из конкретних догађаја у конкретном времену и које означавају јасно фиксиране календарске дате. Такво календарско концентрисање и „преклапање“ догодило се 1339. године када су Благовести (25. 03.), црквена посвета и слава, „пали“ на Велики четвртак (25. 03.), њима претходећим Младенцима (9. 03.), Врбици – Лазарова субота (20. 03.), Цветима – Улазак Исуса Христа у Јерусалим (21. 03.) и Васкрс (28. 03.), а све у вези са венчањем младенаца на брак: најмлађе, тек пуно- летне, кћери жупана Петра Брајана и сина српског краља Душана из првог бра- ка. Тај догаја се, по свему одиграо овде, у време Васкрсне недеље (20. – 28. марта) 1339. (6.847.) године, а потом је овековечен сликарским програмом Бого- родичине цркве у Карану. Дакле, живопис цркве Благовештења Богородици у Карану настао је до краја лета 1339. године. На основу свега, може се рећи да је ова црква саграђена и осликана 1338-1339. године, Краљ Душан је у првом браку био ожењен са ћерком великог деспота Ивани- ша и у овом браку је имао сина Лазара, потоњег српског великог кнеза и влада- ра. Лазар је рођен око 1325. године и, према томе, произилази да је Лазар у време сликања Беле цркве у Карану имао око 14. година и да је он овде поред оца Душана и насликан у орнату и са скиптром какав обично носе не круниса- ни владарски синови. Када је дошло до великих промена после свргавања Сте- фана Дечанског и преврата у Бугарској, 1331. године, Душан је одагнао прву супругу Марију, која се титуларно звала Јелена, да би се оженио бугарском

43

принцезом која је, такође, имала исто титуларно име. Стефан Немања Урош V, син из актуелног брака владара, постао је први очев наследник преко кога се имала успоставити даља законска вертикала српске владарске лозе. Из првог Лазаревог брака је син Добровој који се редовно помиње у извори- ма. Када је из неког, нама непознатог, разлога Душан оженио Лазара по други пут, далеком рођаком Милицом, прва супруга је после развода примила монашки чин, вратила се у Каран, у област жупана Владислава, свог брата од стрица и том приликом дала да се зазида јужни улаз иконостаса Беле цркве и живопише Богородица Тројеручица и код њених ногу њен лик у проскинези. Ктитор Беле цркве у Карану, жупан Петар Брајан је најстарији од тројице браће из угледне и моћне продице Растислалић. Два млађа Брајанова брата су Радослав и Бранко. Бранко је имао сина Радича, чији је брат или син Вук Бран- ковића (Растислалића). Радослављев син је, по свему судећи, Владислав кнез Ужица и господар земље Моравице. Довођење у везу гробног места војводе Владислава преко луксусзног златног прстена пронађеног код цркве у Карану са жупаном Петром Брајаном и гробо- вима у његовој меморијалној цркви нас упућују на то да су у питању двојица Растислалића: Брајан и његов синовац Владислав. После смрти таста Брајана и Владислава Растислалића права на њихове области је истакао кнез Лазар. До тих права је коначно дошао када је поразио Николу Алтомановића и преузео град Ужице и област Моравице и „расуо“ Радича Бранковића – Растислалића који је владао Кучевом и Браничевом. Може се претпоставити да је њихов пре- дак извесни Растислав, чији је син Јунак, севаст краљева Драгутина и Владис- лава II. Овај Растислав би најпре могао бити галички кнез Ростислав – Растислав Михајлович, зет угарског краља Беле IV, који је владао Мачвом, Београдом, Кучевом и Браничевом. Посрбљени потомци кнеза Растислава су добили и поседе од залеђа Ужица па све до Дунава при чему су признали власт Стефана Дечанског а у време цара Душана су постали део његове најмоћније властеле.

Литература:

  • - М. Кашанин, Бела црква каранска, Београд 1928.

  • - Д. Војводић, О живопису Беле цркве каранске и сувременом сликарству Рашке, Зограф 31, Београд 2007, 135-151.

  • - Ж. Андрејић, Размишљања поводом историјских сцена живописа и зиданог иконоста са

Беле цркве у Карану, Ужички зборник 34-1, Ужице 2010, 7-37.

  • - Ж. Андрејић, Размишљање о изворима и историји кнеза Лазара и деспота Стефана

поводом нових читања живописа Велуће и Беле цркве у Карану, Средњи век у српској

науци, историји, књижевности и уметности, II, Деспотовац 2011, 113-147.

  • - Ж. Андрејић, Стари и ново откривени натписи и урезани записи у Белој цркви у Карану

као историјски извори, Ужички зборник 36, Ужице 2012. (у припреми за штампу).

  • - Ж. Андрејић, Бела црква у Карану, (монографија), у припреми за штампу.

44

Bela Crkva in Karan

Karan, with its church, is located in a tame area of Zupa, on the slopes of Uzicka Crna Gora, with the natural and the traffic spine - the valley of the river Luznica. These areas, in the Middle Ages belonged to Moravica, that territorially matched the new founded episcopate Moravica of the autocephalous Serbian Orthodox Church. Karan village is located in the parish valley of the Luznice river and is located on the gentle slopes that descend from the west, the mountains of Jalova Gora and Buara and, to the east of the Crnokosa (802). Luznica rises from under Jakasnica ina Jelova Gora (926), on the one hand, and the Srebrno Brdo under Drmanovina (1023) on the other. Then it flows through the village Ribasevina, and then in the village of Trnava it receives the river Raskovica. At the entrance to Karan, Luznica flows through the field Rosulje through a river terrace in the center of the village, is the Bogorodicina Church of the rector Brajan. Appart from Srebrno brdo and Rosulja, very interesting toponyms are Grad na Dramanovini, Gubin Do in Ribasevini, Granica, Gradina, Zlostup, Grad and Brezov Grad on Crnokosa. Towards Uzice, on the slopes of Buara there are toponyms Demir Kapija, Zboriste, Stitari and Gradine. The fertile valley and the mountainous back represent excellent combination of life conveniences in medieval times: conveniences for agriculture and cattle breeding, resources of wood, stone for building, bee cultivation and honey and beeswax production, conveniences for hunting and forest fruit collecting. The villages around Luznica were considered to be the most fertile and richest in the area around Uzice. They always represented the granary of Uzice and the extra grain that was harvested was sold in Pozega. The river Luznica was rich with water which was a precondition for developing watermills, millstones, sawmills and blacksmith’s coinage in Middle Ages. The existence of the toponym Srebrno Brdo (Silver Hill) nearby, indicates the existence of significant income by exploiting precious metal. The position of Luznica, near Crna Gora, at the foot of the mountains Maljen and Povlen, the hilltops of which presented the northern border of Serbia towards Hungary for centuries, made it very significant in strategic way, and it led to building of more fortifications. In the village Karan, beside the road that from Kosjeric descends from Crnokosa and continues in one way towards Uzice, and in the other towards Pozega, on a high terrace of the right bank of the Luznica there is a Bogorodicina Crkva (Virgin’s Church) dedicated to Annunciation, among people also known as Bela Crkva (the White church). It used to belong to the Eparchy of Moravica, and now belongs to Eparchy of Zica. Appart from the church of St, Ahilije in Arilje and Uzice fort,

45

Bogorodicina Crkva in Karan is one of very rare and preserved monuments in the area of Uzice and Moravica and with its relatively well preserved frescoes is a monument that lasts in Serbian culture for over 670 years. The discovery of an antique necropolis and remains of a cult object where Bogorodicina Crkva was built point to a very rare history of this area and toponym Rosulje where until recently church and folk gatherings and fairs were held for the day of The Holy Trinity (Duhovi), Annunciation and Assumption speak of a long continuity. Even in Antique times there was a temple and a necropolis where the celebration of the holiday Rozalije was held for the festival of the dead. This day is in Christianity dedicated to the holiday Duhovi - The Holy Trinity, and if the church in Karan had an older phase, before this, known to us by Prefect Petar Brajan, it was dedicated to this festival. The Prefect of Moravica - Luznica, Petar Brajan, the restorer and new founder, dedicated the new temple to the Virgin and Annunciation. Apparently, the area around the basin of the river Luznica belonged to a medieval region with its center with the same name - Luznica, and later Karan. The Turks took over the town of Uzice and this area around 1445 and the name of the place was changed. With the first Turkish index the place is mentioned with the name Karan, and that name was kept until today. The complete refund of the medieval history of the Moravica land, episcopacy Moravica, the nobility Voinovo and Rastislac as well as qualitative new reading of the frescoes as a whole in Bogorodicina Crkva in Karan, and especially founder’s and ruler’s ensemble, leads to creating of completely new interpretations of Serbian history, its rulers and high nobility in the 14th century. The church in Karan was a significant spiritual center and thus had a high influence to the people of the area. For a long time there was a monastery here, testified by many notes, inscriptions on frescoes and where a priest Vuk wrote and decorated the famous four Gospels in 1608. Up until nowadays in the area of Rosulja around this church were many gatherings and fairs held. Bogorodicina Crkva in Karan in architecture is organized as a single nave and single dome building with a basis of a cross. The Church is with a lengthened basis with semicircular altar apse. The facade has no architectural or plastic decorations. Two pairs of pilasters divide the nave and of three unequal transepts and hold the arches carrying the dome. The relation between the width and length of the Karan temple basis was conducted almost perfectly: 1 : 2 and the same is the case with the height and length, 1 : 1 Chief architect raised in the calotte of the dome to the height of 3 modular diameter and then there was a subsequent rise of the dome and the conical roof at a height of 4 modular diameter. Modular diameter - inner diameter of the dome - the module is identical to the square of the tambur kare. The module is contained in the

46

internal length of the temple three times, and the width and length of the nave were compared 3 : 5. On the eastern pilaster is organically linked altar partition whose fresco icons are almost completely preserved. On-site poles of the iconostasis are painted by one six- winged Seraph on the pilasters and the Virgin and Christ Pantokrator. On the back of the iconostasis, the altar the deacons serving in the liturgy are painted. Medium height masonry iconostasis originally had three passes and was later walled south entrance to the altar. Thus, in the southern passage and niche was formed by an unknown nun subsequently commissioned a fresco icon of the Virgin Trojerucica. Based on this, an assumption has been established that the unknown nun, for all the family of count Bryan conducted a new consecration of the church of the Virgin Trojerucica. The iconographic program of the Bela Crkva in Karan is not extensive but typical of Byzantine painting: Great Feasts, Madonna's hagiography, the individual figures and portraits of saints and symbolic liturgical themes. The only exceptions are the four Great Festivals of the composition in the tambour of the dome. Developed cycle dedicated to the Virgin, whose many scenes begin and end at the altar, extend throughout the nave and then mature in the dome area. In the lower part of the nave are painted standing figures of saints and secular figures. The most important historical scenes painted on the Bela Crkva in Karan are in the lower reaches of the west bay of the nave, then in the northern part of the altar apse, and in also subsequently added and painted niche in the south passing through masonry iconostasis. In the north, south and west wall of the west bay family members and patrons of the ruling family of Serbian King Dusan with his holy ancestors are painted. The quality and realism of the portraits of secular figures say that the artist was from their proximity. Although the portraits of historical figures characterization carried out more flatly and monochrome. The ruler and his family were painted idealistic and symbolic in function of their glorification. Large number of holy warriors testify of the status of to patrons, and membership to the military nobility. Except with the help of the holy warriors endowed by the allusion to the high military status expressed by setting above its founder's composition Miracle scene „Čudo na jezeru sa sevastijskim mučenicima stratilatima“. The saturation of the sacred and the profane is fully realized in Bela Crkva was established as an ideal mausoleum memory. Great narration and the number of historical figures is almost beyond the definition of the Orthodox Byzantine frescoes. Painters knew well cults and iconographic solutions that are a tradition in the south of the Serbian state and that spread under the influence of the Serbian court and church. Paintings were performed two or three assistant masters. One was

47

painting the altar and altar area with barrier and, probably, the fresco-icon of the Virgin with Christ before the patron. Another master of the painted middle zone, cycle the Virgin holidays, the story of Abraham, Forty Martyrs all standing figures in the first zone. The painters of Karan churches are most likely from the area Morava Bishopric based in Arilje. The figures are drawn bold and safe, with flexible, broad and powerful strokes. There is often easy, even a virtuoso drawing. The booty of pure, delicate, rich shaded and fresh colored. Tendency to the genre scenes and intimate interiors are in the context of expressed narratives. Later historical records engraved on the surface of the frescoes in the apse of the altar area, especially the eastern brick wall iconostasis, in the aisles and in the lower part of the first zone of frescoes of the nave. The most important records are located around the lower parts of vestments of St. Euplos. There are signs Diako Petko and Diako John, presumably John the monk, from the time of count Nikola Altomanovic (1363 to 1374) who was situated in Uzice. Below this text is the record of the monk Sava, probably from the late fourteenth century. The record with the name of Pavo, is found in the Turkish census from 1476. Ptriarch’s Scribe Zun in Emperor Jovan Nenad’s time, mentioning of the monastery Paramun and dedication to Subota Vrlić, the treasurer and palatine of the self-proclaimed Serbian Emperor, is extremely important. The writings of Karan priest Vuk testify of the times of patriarch Jovan (1502-1615) priest Vuk, son of the head priest Raleta from Karan, had historically been confirmed in the inscription which was made at the famous Karan four gospels, in the 1608. In Bela Crkva you can find and a large number of names engraved lines near vertical lines or horizontal lines of stitches. This is one of the oldest ways of writing the primitive tally - a score, and is related to recording service for the repose of the souls of relatives or the health of donors whose names are written. The Duke of Moravia Petar Brajan as founder with his wife Struja and four daughters is drawn on the north wall and the northern part of the Western Wall. Youthful Struja was a second wife of Brajan and the youngest daughter is their child. The other three daughters are from his previous marriage. From his first marriage were most likely the two priests painted in the altar apse socle as well. The founder family also included an unknown monk Jovan and an older nun in deep proskynesis who are somehow involved in the building of the church, either as a contributor or as a founder who is a contributor to painting Trojerucica expressing her gratitude for a miraculous help. On the south wall and the southern part of the west wall a painting of founder's suzerain was painted: the king Dusan with his son, his wife Jelena and holy ancestors: St. Simeon Nemanja, St. Sava and St. King Milutin. Marital crisis that broke out between King Dusan and Jelena, 1335-1336 has its traces in the content of the ruler ensemble at Bela Crkva in Karan. The striking separation of Dusan and boy

48

and his wife Jelena Asen suggests that in this way, metaphorically indicated that it was a son of Dusan but it's not the Uros from his marriage with Jelena Asen. Some former "sin" of Jelena’s, it seems to be, was metaphorically presented through the presence of the Holy. Marina who kills the devilwith a hammer. A generally accepted anticipation that Bela Crkva in Karan was painted around 1341-1342 is rejected. We can not accept any claim that the boy painted next to king

Dusan was a courtier, or that this could be Duke Brajan’s son, but we can claim that Bela Crkva in Karan was built 1338. Dense symbolic and menologium structure can be observed in the scenes of the Western transept of the nave: Mladenci (March 9), Annunciation (March 25), Vrbica - Lazarus Saturday, Palm Sunday - Entry of Christ into Jerusalem, Maundy Thursday - The Crucifixion and Resurrection. This symbolic, allusive and conceptual structure of scenes, menologium organization of immovable and movable holidays reliable "reading" dismiss the overall idea of the founder that arose from specific events in a particular time and that clearly indicate a fixed calendar date. Such calendar concentration and "overlapping" happened 1339th when the Annunciation (the 25th 03), church dedication, and the Celebration of its Saint, "fell" on Holy Thursday (25 03), preceding them by Mladenci (9 03), Vrbica -Lazarus Saturday (20 03) Palm Sunday- Entry of Christ into Jerusalem (21 03) and Easter (28 03), all in connection with the wedding of a couple: a young, barely of age, the daughter of Brajan and the son of the Serbian King Dusan from his first marriage. The event had evidently happened here, at the time resurrect week (20th - 28thMarch) 1339th (6847.), and then perpetuated in the artwork of Bogorodicina Crkva in Karan. So, painting of Church in Karan was created by the end of summer

1339.

Based on the above, we can say that this church was built and painted in 1338-

1339.

King Dusan was first married was married to the daughter of the great despot Ivaniša and in this marriage had a son Lazarus, later Grand Duke and Serbian ruler. Lazar was born about 1325 and, therefore, it indicates that during the painting of Bela Crkva in Karan Lazar was about 14 years old and that he was painted here next to his father Dusan in ornate and carries a scepter that usually as uncrowned ruler's sons have. When there had been significant changes after the ouster of Stefan of Decani and upheaval in Bulgaria, in 1331, Dusan banished his first wife, Mary, who had the title name Jelena, to marry a Bulgarian princess who also the same title name. Stefan Nemanja Uros V, son form the current marriage of the ruler, became the first father's heir through whom was still legally established Serbian vertical ruling line. From Lazar’s first marriage was son Dobrovoj who is regularly mentioned in the sources. When, for some reason, unknown to us, Dusan had Lazar married for a second time, to distant cousin, Milica, the first wife after divorce became a nun she

49

returned to Karan, in the area of Count Vladislav, her cousin and had the southern entrance of iconostasis of Bela Crkva built and had the Virgin with Three Hands painted and at her feet, her own portrait in proskynesis. The founder of Bela Crkva in Karan, Duke Petar Brajan is the oldest of three brothers from a prominent and powerful family Rastislalic. Brajan's two younger brothers were Radoslav and Branko. Branko had a son Radic, whose brother, or son was Vuk Brankovic (Rastislalic). Radoslav’s son was, by all accounts, Prince Vladislav of Uzice and ruler of the country Moravica. Linking the grave of the Duke Vladislav through luxury gold ring found at the church in Karan with Petar Brajan and the graves in his memorial church, direct us that these are two Rastislalic: Brajan and his nephew Vladislav. After the death of Brajan’s father in law and Vladislav Rastislalića, PrinceLazar had the rights to their area. These rights he finally claimed when he defeated Nikola Altomanovic and took the city Užice and region Moravice and "scattered" Radic Brankovic – Rastislalic who ruled Kucevo and Branicevo. It can be assumed that their ancestors certain Rastislav, whose son, Junak, a sevast toKings Dragutin and Vladislav II. This Rastislav could be the first Galician Prince Rostislav - Rostislav Mikhailovich, son of Hungarian King Bela IV, who ruled Macva, Belgrade, Kucevo and Branicevo. Serbianized descendants of Prince Rastislav, got the lands from the hinterland Uzice to the Danube where they have admitted the authority Stefan of Decani at the time of Emperor Dusan and they became a part of his most powerful nobles.

Превод на енглески језик: Мирјана Марушић, професор Translated into English by: Mirjana Marusic, professor

returned to Karan, in the area of Count Vladislav, her cousin and had the southern entrance

Братушинов надгробни камен

50

Ситуациони план црквеног комплекса у Карану према данашњем стању
Ситуациони план црквеног комплекса у Карану према данашњем стању
51
51

Северни изглед Беле цркве

Уздужни пресек пресек цркве пре реконструкције 52 Оријентација и основа цркве из 1338-1339. године

Уздужни пресек пресек цркве пре реконструкције

52
52

Оријентација и основа цркве из 1338-1339. године

Пропорционална анализа према методи „круга од из круга“ 53

Пропорционална анализа према методи „круга од из круга“

53

54

55

Распоред фресака куполног простора: 1. Христос Пантократор (?) 2. Пророци 3. Силазак у Ад 4. Вазнесење

Распоред фресака куполног простора:

1.

Христос Пантократор (?)

2.

Пророци

3.

Силазак у Ад

4.

Вазнесење Христово

5.

Силазак Св. Духа на апостоле

6.

Распеће

7.

Св. Јован Богослов јеванђелиста

8.

Св. Матеј јеванђелиста

9.

Св. Марко јеванђелиста

10. Св. Лука јеванђелиста

Распоред фресака зиданог иконостаса:

1.

Богородица Заступница - Параклиса

2.

Христос Пантократор

3.

Богородица Тројеручица

4.

Херувим

5.

Херувим

6.

Сусрет Марије и Јелисавете

7.

Сусрет Јоакима и Ане

56

Распоред фресака куполног простора: 1. Христос Пантократор (?) 2. Пророци 3. Силазак у Ад 4. Вазнесење
57

57

58
58

Монахиња у проскинези у ниши

Фреско икона Богородица Тројеручица и мона- хиња у проскинези, ниша иконостаса

Декорација нише Распоред фресака олтарске апсиде: 1. Богородица ширшаја од небеса 2. Христос Агнец 3. Св.

Декорација нише

Декорација нише Распоред фресака олтарске апсиде: 1. Богородица ширшаја од небеса 2. Христос Агнец 3. Св.
Распоред фресака олтарске апсиде: 1. Богородица ширшаја од небеса 2. Христос Агнец 3. Св. Василије Велики
Распоред фресака
олтарске апсиде:
1.
Богородица ширшаја од
небеса
2.
Христос Агнец
3.
Св. Василије Велики
4.
Св. Григорије Чудотворац
5.
Св. Јован Златоусти
6.
Св. Атанасије
7.
Презвитер Георгије Медош
и чтец
8.
Свећњаци
9.
Св. Маркин
10.
Св. Анастасије
11.
Непознати свети
12.
Подеа
59

Презвитер Георгије Медош и чтец

60

61

62

63

Распоред живописа олтарског простора: 1. Медаљони: 2. Одбијање дарова 3. Св. Ана се моли и пије

Распоред живописа олтарског простора:

1.

Медаљони:

2.

Одбијање дарова

3.

Св. Ана се моли и пије воду изобличења

4.

Јосиф води Богородицу

5.

Богородица пред првосвештеником

6.

Св. Кирил

7.

Св. Ахилије

8.

Св. Епифаније

9.

Св. Роман ђакон

10.

Св. Евплос ђакон

11.

Трокраки крст

12.

Св. Стефан архиђакон

13.

Св. Спиридон

14.

Св. Никола

15.

Св. Силвестер

16.

Крст

17.

Крст

18.

Подеа

Распоред фесака западног зида наоса:

  • 1. Богородица Оранта

  • 2. Краљица Јелена

  • 3. Св. Марина

  • 4. Трећа кћи жупана Брајана

  • 5. Друга кћи жупана Брајана

  • 6. Жртва Аврамова

  • 7. Гостољубље Аврамово

  • 8. Вазнесење Богородичино

64

Распоред живописа олтарског простора: 1. Медаљони: 2. Одбијање дарова 3. Св. Ана се моли и пије
65
65

66

67

Жупан Петар Брајан ктитор беле цркве 68 Распоред фресака северне стране наоса: 1. Васкрсење Лазарево 2.
Жупан Петар Брајан ктитор беле цркве 68 Распоред фресака северне стране наоса: 1. Васкрсење Лазарево 2.

Жупан Петар Брајан ктитор беле цркве

68

Распоред фресака северне стране наоса:

1.

Васкрсење Лазарево

2.

Непознати свети

3.

Непознати свети

4.

Сусрет Марије и Јелисавете

5.

Јосиф прекорева Марију

6.

Богородица код три свештеника

7.

Пророк Исак

8.

Пророк Данило

9.

Св. Меркурије

10.

40 севастијских мученика

11.

Херувим

12.

Богородица заступница

13.

Св. Никола

14.

Св. Павле

15.

Св. Димтрије

16.

Св. Ђорђе

17.

Св. Нестор

18.

Св. Дамјан

19.

Богородица са Христом

20.

Жупан Брајан

21.

Струја, супруга жупана Брајана

22.

Четврта кћи жупана Брајана

23.

Прва кћи жупана Брајана

Жупан Петар Брајан ктитор беле цркве 68 Распоред фресака северне стране наоса: 1. Васкрсење Лазарево 2.

Орнаментика одеће

Четврта кћи жупана Брајана Струја, супруга жупана Брајана Орнаментика одеће Орнаментика одеће 69

Четврта кћи жупана Брајана

Четврта кћи жупана Брајана Струја, супруга жупана Брајана Орнаментика одеће Орнаментика одеће 69
Четврта кћи жупана Брајана Струја, супруга жупана Брајана Орнаментика одеће Орнаментика одеће 69

Струја, супруга жупана Брајана

Четврта кћи жупана Брајана Струја, супруга жупана Брајана Орнаментика одеће Орнаментика одеће 69

Орнаментика одеће

Четврта кћи жупана Брајана Струја, супруга жупана Брајана Орнаментика одеће Орнаментика одеће 69

Орнаментика одеће

69

70

Поворка породице жупана Брајана у ктиторском ансамблу

71

72

73

Распоред фресака јужне стране наоса: Син краља Душана из првог брака 1. Сретење 2. Преображење (?)

Распоред фресака јужне стране наоса:

Распоред фресака јужне стране наоса: Син краља Душана из првог брака 1. Сретење 2. Преображење (?)

Син краља Душана из првог брака

1.

Сретење

2.

Преображење (?)

3.

Св. Иринеј

4.

Св. Климент Охридски

5.

Јоаким и Ана у загрљају

6.

Рођење Богородице

7.

Праотац Ноје

8.

Пророк Наум

9.

Св. Никита

10.

Ваведење Богородице

11.

Херувим

12.

Богородица Тројеручица

13.

Христос Пантократор

14.

Св. Јован Крститељ

15.

Св. Петар

16.

Св. Теодор Стратилат

17.

Св Теодор Тирон

18.

Св. Прокопије

19.

Св. Козма

20.

Св. Симеон Мироточиви

21.

Св. Сава архиепископ

22.

Св. Урош Други - Милутин

23.

Краљ Душан

24.

Син краља Душана

Распоред фресака јужне стране наоса: Син краља Душана из првог брака 1. Сретење 2. Преображење (?)
  • 74 Св. Симеон Миро- точиви

Распоред фресака јужне стране наоса: Син краља Душана из првог брака 1. Сретење 2. Преображење (?)

Остатак натписа крај краља Душана

Натпис јеромонаха Јована крај северних врата наоса Урезане представе јелена на живопису 75

Натпис јеромонаха Јована крај северних врата наоса

Натпис јеромонаха Јована крај северних врата наоса Урезане представе јелена на живопису 75
Натпис јеромонаха Јована крај северних врата наоса Урезане представе јелена на живопису 75

Амвон

Натпис јеромонаха Јована крај северних врата наоса Урезане представе јелена на живопису 75

Урезане представе јелена на живопису

Натпис јеромонаха Јована крај северних врата наоса Урезане представе јелена на живопису 75
Натпис јеромонаха Јована крај северних врата наоса Урезане представе јелена на живопису 75
Натпис јеромонаха Јована крај северних врата наоса Урезане представе јелена на живопису 75

75

Скраћена хоризонтална генеалошка слика краља Душана

76

Краљица Јелена (Асен) и Св. Марина која сатире ђавола

77

78

Текст горе:

Запис Петка диака у време жупана Николе Алтомановића, 1363-1374. године

Текст у средини:

Запис Јована диака у време жупана Николе Алтомановића

Текст доле:

Запис монаха Саве

Текст горе:

79

Запис Радашина из 1532. године (?)

Текст у средини:

Запис монаха (?) Спиридона

Урезани записи на фрески око ђакона Евплоса, на источном

зиду иконостаса, из XIV-XVI века

Урезани запис писара Жуна из времена цара Јована Ненада, 1526-1530. године Урезани записи и цртежи у

Урезани запис писара Жуна из времена

цара Јована Ненада, 1526-1530. године

Урезани запис писара Жуна из времена цара Јована Ненада, 1526-1530. године Урезани записи и цртежи у

Урезани записи и цртежи у јуж-

ном делу олтара каранског попа

Танасија Туфимовића,

из 1772-1838.

Урезани запис писара Жуна из времена цара Јована Ненада, 1526-1530. године Урезани записи и цртежи у

80

Роваши и записи на ико-

ностасу

Урезани запис писара Жуна из времена цара Јована Ненада, 1526-1530. године Урезани записи и цртежи у

Запис попа Вука у време патријарха

Јована, 1592-1614. године

Роваши и записи код ногу Св. Јована Крс- титеља на јужној страни наоса, XV- XVII век
Роваши и записи код ногу Св. Јована Крс- титеља на јужној страни наоса, XV- XVII век

Роваши и записи код ногу Св. Јована Крс-

титеља на јужној страни наоса,

XV- XVII век

Роваши и записи код ногу Св. Петра на јуж-

ној страни наоса, XV- XVII век

Роваши и записи код ногу Св. Јована Крс- титеља на јужној страни наоса, XV- XVII век
Роваши и записи код ногу Св. Јована Крс- титеља на јужној страни наоса, XV- XVII век
Роваши и записи код ногу Св. Јована Крс- титеља на јужној страни наоса, XV- XVII век
Роваши и записи код ногу Св. Јована Крс- титеља на јужној страни наоса, XV- XVII век

Натпис на свитку

непознатог пророка

у куполи

Натпис на свитку

непознатог пророка

у куполи

81

Натпис на свитку

Св. Агеја пророка у

куполи

Натпис на свитку

Св. Јоакима пророка

у куполи

82
82

Врата улаза у наос, XVII век

Црква Ваведења Богородице у

Велући

Манастир са црквом Ваведења Богородице у селу Велућу налази се поред

речице Сребрнице која се спушта низ обронке планине Гоч према десној обали

Западне Мораве, десно од пута Краљево-Трстеник-Крушевац, у области која је

у средњевековној Србији припадала жупама Расина и Јошаница, у близини

богатих налазишта сребра и бакра. Област богата рудама, ратарским, виногра-

дарским и површинама под шумом представљала је компактну и богату при-

вредну и административну целину у поседу моћног српског царског деспота

Иваниша.

Црква се први пут помиње у повељи кнеза Стефана Лазара, 1380-381. године,

манастиру Св. Пантелејмона на Атосу, а потом и у повељама његове удовице,

монахиње Јевгеније и синова, 1395. и 1400. године. Касније се помиње у турс-

ким пописима из 1536-1576. године. Обновљена је 1833-1836. године за владе

кнеза Милоша Обреновића када се први пут појављује и име села Велуће. Том

приликом горње фасаде цркве су живописане наивно и неквалитетно са тема-

ма у функцији одбране од демонских сила. И поред тога, декорације на фаса-

дама Велуће представљају посебитост.

Богородичину цркву у Велући саградили су царски деспот Дејан и његова

супруга Теодора, пре 1370. а дали да се ослика 1370-1371. године, као породична

меморија и маузолеј на баштинској територији свог родитеља, деспота Ивани-

ша. На овај начин је коначно промењена и целокупна хронологија моравске

архитектуре и токова њеног формирања у време царског периода српске

средњовековне државе: Наупара (око 1350.), Дренча (око 1355.), Лепенац, Мелен-

тија (око 1360.), Велуће (пре 1370.).

Царски деспот Иваниш је био таст цара Душана и деда кнеза Лазара по мај-

ци. У првој зони живописа у наосу и припрати приказана је хоризонтална

генеалошка слика ктитора у директној вези са портретима Св. Симеона

Немање и Св. Саве и без присуства актуелног српског валдара, цара Стефана

Немање Уроша V: деспот Иваниш са супругом, деспот Дејан и супруга Теодо-

ра, деспот Јован Дејан Драгаш, војвода Димитрије, господин Константин Дра-

гаш са супругом Тамаром Асен и њихов младопреминули син Оливер.

Археолошка истраживања су потврдила постојање гробница у наосу и припра-

ти чланова ктиторске породице.

83

У Велући је доследно и осмишљено спроведена идеја породичне гробнице

Немањићког карактера. Положај гроба је, такође, јасно утврђен и спроведен

према њиховом хијерархијском схватању црквеног простора. Ктитор храма је

сахрањиван у западном делу наоса, пре свега, на јужној или северној страни. У

првом случају, почасно место на северном делу припадало је неком од најбли-

жих чланова породице. Други припадници владарске или властелинске поро-

дице сахрањивани су у припрати. Гроб ктитора у западном делу наоса

представља битну одлику владарске сахране која је код Срба спроведена без

изузетка.

Са кулом звонаром која је постојала над припратом, триконхалном основом,

наизменичним зидањем редовима тесаног камена и цигле и карактеристич-

ном богатом каменом пластиком црква има све типичне грађевинске особине

Моравске архитектуре. Сажетог триконхоса са по једном куполом над наосом

и припратом црква припада типу баштинских и придворних маузолејних

цркава владара и високе властеле. Време градње и изузетна сличност са црк-

вом Св. Стефана у Крушевцу означава Богородичину цркву у Велући узором

за градњу. Посебну специфичност цркве Св. Богородице у Велући представља

њена оријентација са отклоном од 43 степени у односу на правац Запад-Исток.

Стари иконостас није сачуван а данашњи је настао око 1854. године и нема

значајне уметничке вредности.

У почетку радова на живопису, при осликавању куполног простора, угледни

ктитори су обезбедили врло доброг мајстора али је он из неког разлога окончао

рад не завршивши свој посао. Око 1370. године ктитори нису били у прилици

да дођу до доброг мајстора већ су ангажовали сликарску тајфу домаћег порек-

ла са простора Приморја или залеђа која није имала посебне квалитете. Њихов

цртеж је доста упрошћен а сликарски поступак сиромашан. Плохни портрети

и тела без волумена, са танким рукам су без тежине у спрези са сиромашним

колорисањем јасно издвајају ово сликарство у односу на целокупно средњеве-

ковно српско сликарство. Стилски најближе а просторно врло удаљене анало-

гије могу се наћи само у живопису Грузије.

С друге стране, укупна идејно-теолошка осмишљеност сликарског програма

је на врло високом нивоу и недвосмислено изражава духовну уздигнутост кти-

тора и помесног епископа. Успостављена је симболична веза између циклуса у

коме су представљени сви светитељи црквене године и композиција Страшног

суда. Остварена је органска повезаност са целокупним садржајем хришћанске

догме и земаљске историје ктитора и његове породице. Програмска наратив-

ност саопштава снажне поруке о вишеструкој родовској и државно-правној

припадности владарској кући Немањића.

84

Наручиоци живописа Велуће су имали своју идејну визију која је повезена

са владарским програмом и уз велику упућености у учена теолошко-есхато-

лошка схватања сопствене вере и цркве о Другом доласку Христовом и правед-

ном суђењу целокупном човечанству. С тога је Страшни суд, до детаља

разрађен и истакнут у припрати, повезан органски са целокупним садржајима

хришћанске догме у наосу Велуће, од инкарнације и оваплоћења Христовог,

преко страдања и васкрсења, до поновног доласка и директног позивања на Св.

Симеона Немању и Св. Саву сликарском нарацијом саопштавао верницима и

основну идеолошку идеју породице ктитора о вишеструкој родовској и држав-

но-правној припадности владарској кући Немањина колена.

Сасвим је уочљиво да велики проценат сцена живописа Велуће директне

аналогије има у споменицима наративног стила Србије прве половине XIV

века а не Моравске Србије: истицање култа Немањића у пуној фигури на врло

упадљивом месту, Распеће Христово испод Успења Богородичиног на запад-

ном зиду наоса; Страшни суд у припрати који је сликан у Немањићким задуж-

бинама до 1371. године; ктиторска породица насликана у оквиру програма

Страшног суда, као у Студеници, Милешеви, Сопоћанима, Грачаници Богоро-

дици Љевишкој и Дечанима; празник Преполовљења у поткуполном простору

попут Св. Араханђела у Кучевишту; честа примена одеће декорисане писме-

нима као у Старом Нагоричину, Андреашу, Марковом манастиру и Матејчу;

постаљање Деизиса на северној страни наоса као у Марковом манастиру, Св.

Атанасију у Костуру и Зауму; Ваведење Богородице аналогно Марковом

манастиру; Св. Петар и Павле крај улаза у наос са директном аналогијом у

Дечанима, Кучевишту и Леснову; анђео Пахијел који се појављује у Старом

Нагоричину, Богородици Перивлепти у Охриду и Богородици Љевишкој.

Када је у питању српски простор Страшни суд је сликан у припратама вели-

ких задужбина владара Немањина колена. Такав је случај искључиво са црква-

ма монументалног и наративног стила: Богородичиној цркви у Студеници,

1209. године; Вазнесењу Христовом у Милешеви (краљ Владислав), 1222-1228.

године; Богородичиној цркви у Морачи (кнез Стефан Немања Вуканов), 1251-

1252. године и Св. Тројици у Сопоћанима (краљ Урош I Немања), 1260. године;

Богородици Љевишкој у Призрену, 1307-1313. године и Богородичиној цркви у

Грачаница, 1320. године (краљ Милутин), и Вазнесењу Христовом у Дечанима

(краљ Стефан Немања Дечански и краљ Душан), 1342-1346. године; у Григо-

ријевој галерији Св. Софије, 1365. године и у јужном трему Богородице

Перивлепте, 1364-1365. године.

С тога и маркантну појаву Страшног суда у Велући треба тумачити као вла-

дарску и царску иконографију ктитора и њихових родитеља као сизерена и као

установљавање божанских права земаљских владара. Алегоријски језик

85

Страшног суда је најпогоднији за популарисање владарске идеје и права која

проистиче из крви и Лозе. Могла би овде бити алегорија о божјем промислу и

мудрости у вези са успостављањем одређене хоризонталне династичке слике

ове породице.

Страшни суд је у симболичкој функцији владарске иконографије и уста-

новљавања божанских права земаљске власти ктитора, њихових родитеља као

сизерена и њихових потомака. Симболика Страшног суда у Велући није само

теолошка већ је у питању и одређена историјска реалност. Као маузолејна

грађевина Велућа има целокупан сликарски програм фунерерног карактера

уклопљен у све идејне традиције које је успоставио још почетком XIII века

архиепископ Сава I. Менолошки концепт у припрати породичне меморије је

зато у вези са смрћу најмлађег и рано преминулог Оливера, унука ктиторовог

и изданка ове гране владарске лозе. Алузивно је приказан пут врлине којим он

иде у друштву светаца ради достизања Раја. Поента Оливерове смрти је идеј-

но-сиболички и сликарски одлично менолошки спроведена избором светих

који јасно означавају календар трагичне судбине упокојења и сахране младог

Оливера: Св. архангел Гаврило, 13. јул; Св. Килик и Јулита, 15. јул; Св. Марина

– Огњена Марија, 17. јул.

Сликарство припрате Велуће, по први пут у наративној српској уметности

свога доба, има ликовни програм у коме су покојници, млади господин Оли-

вер, а потом његов стриц Јован Драгаш и отац Константин, алузивно-мено-

лошки повезани са свецима који су персонификовали датуме објаве, 13. јула,

његове смрти, 15. јула и сахране, 17. јула где ће над његовим гробом бити осли-

кан његов портрет и асоцира и на непреболну жалост читаве породице.

Изузетна наративност живописа Велуће директне аналогије има у спомени-

цима Србије прве половине XIV века и доба царства и тако ступа снажно у

корак и са животном хронологијом њених ктитора. С тим у складу природно

произилази констатација да сe живопис Велуће стилски и иконографски

издваја од моравског и придружује наративном, а архитектонске особине ову

цркву означавају претечом градитељског стила доба кнеза Лазара.

Литература:

  • - В. Петковић, Ђ. Бошковић, Манастир Велуће, Старинар III-IV, 1952-1953, Београд 1953,

45-74.

  • - Ж. Андрејић, Велућа Драгаша, Београд-Рача 1996.

  • - Ж. Андрејић, Манастир Велуће, (монографија), Рача 2002.

  • - Ж. Андрејић, Размишљање о изворима и историји кнеза Лазара и деспота Стефана

поводом нових читања живописа Велуће и Беле цркве у Карану, Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности, II, Деспотовац 2011, 113-147.

  • - Ж. Андрејић, Страшни суд манастира Велуће, Саборност VI, Пожаревац 2012.

  • - Ж. Андрејић, Живопис манастира Велуће, у припреми за штампу.

86

The church of the Purification of

the Virgin Mary in the Veluće

The monastery with the church of the Vavedenje Bogorodice (Purification of the

Virgin Mary) in the village Veluće is located besides the little river Srebrnica which

flows down the slopes of the mountain Goč toward the right riverbank of the river

Zapadna Morava, on the right side of the road Kraljevo-Trstenik-Kruševac. It is

located in the region which belonged to the tribal states Rasina and Jošanica in the

Middle Ages near the silver and copper mines. This region is rich in ore, farming,

vineyard and farming land and land with lots of forests was a compact economical

and administrative unit in the possession of the powerful Serbian Czar Despot Ivaniš.

The church is mentioned for the first time in the authentic Charter which was

issued to the monastery of St. Panteleimon on the Holy Mount Athos by the Prince

Lazar in 1380-1381 and in the Charter of this widow, nun Jevgenija and her sons from

1395 and 1400. The church is also mentioned in the Turkish census from 1536-1576

and it was restored in 1833-1836 during the rule of the Duke Miloš Obrenović when

the name Veluće also appears for the first time. On that occasion the upper façade of

the church was painted in a naïve and not high quality way with the subjects that

were in the function of defense against demonic forces. Despite that, the decoration

on the façade of Veluća represents uniqueness.

Bogorodičina Church in Veluća was built by the Czar Despot Dejan and his wife

Teodora before 1370 and they had it painted form 1370 to 1371, as a family memory

and the mausoleum in the inheritance territory of his parent, Despot Ivaniš. In this

way the whole chronology of Moravia architecture had been changed as well as

duration of its forming in the time of Serbian Medieval State: Naupar (cca. 1350),

Drenča (cca. 1355), Lepenac, Melentija (cca. 1360) Veluće (Before 1370).

Tsar Despot Ivaniš was a father in law to Dušan, and grandfather to Prince Lazar,

on his mother’s side. In the first zone of frescoes in the nave and the narthex a

horizontal genealogic picture of the founders is presented and it is in the direct line

with the portraits of St. Simeon Nemanja and St. Sava and missing the current

Serbian ruler, Czar Stefan Nemanja Uroš V: Despot Ivaniš with his wife, Despot

Dejan and his wife Teodora, Despot Jovan Dejan Dragaš, Duke Dimitrije, Mister

Konstantin Dragaš with his wife Tamara Asen and their son Oliver, who died young.

The archeological researches have confirmed the existence of tombs in the nave and

the narthex belonging to the members of the founding family.

87

The idea of a family tomb of Nemanjić character has been thoroughly and

thoughtfully conducted in Veluća. The position of the tomb was also clearly

conducted by their hierarchical comprehension of the church space. The founder of

the temple used to be buried in the western part of nave, primarily on the south or

west side.

In the first case, the honorary spot in the northern part belonged to one of the

closest members of the family. The other members of the rulers’ family were buried

in the narthex. The tomb of the founder in the west part of the nave represents an

important quality of the ruling funeral that had been conducted with Serbs without

exception.

With the bell tower that was there over the narthex, trefoil base, with alternate

building of cut stone and bricks and the specific rich stone plastic, the church has all

the typical building characteristic of Morava architecture. The narrowed trefoil with

a dome over the nave and the narthex the church is of the mausoleum type of church

of the rulers or high nobles. The time of construction and the exceptional similarity

with the church St Stefan in Kruševac marks the Bogorodičina Church in Veluća the

model for construction. A specific uniqueness of the church of St Bogorodica (Virgin)

is its orientation with a 43 degrees deviation off the direction west-east. The old

iconostas had not been kept, and the present one has been built around 1854 and has

no significant artistic value.

In the beginning of the painting works, while painting the dome space, the

renowned founders found a very good painter, but he, for some reason ended his

work never finishing the job. Around 1370 the founders did not have an opportunity

to find a good painter, so they hired a group of painters from the Seacoast that had no

qualities. Their drawings were much more simplified and painting procedure quite

poor. The flat portraits and bodies without volume with thin arms are weightless.

And in combination with poor colouring they clearly stand aside compared to the

total medieval Serbian painting. By style, but spatially very far away, the similarities

can only be found in the paintings of Georgia.

On the other hand, the total ideological and theological creation of the painting

program is on a very high level and undoubtedly expresses the spirituality of the

founder and the local episcope. The symbolical connection had been set and between

cycles where all the saints of the church year were presented together with the

composition of the The Doom. The organic connection has been established with the

whole content of Christian dogma and the earthly history of the founder and his

family. The program narration has strong messages on multiple family and legal

belonging to the ruling house of Nemanjić.

The orderer of the Veluća paintings had their own ideal vision that was connected

to the rulers’ program and being well informed and with the theological

88

eschatological understanding of their own religion and church of the Second Coming

of Christ and the just judgment of the whole humanity. Therefore The Doom, done in

detail and presented in the narthex, is organically connected to the whole contents of

Christian dogma in the nave of Veluća, from the incarnation of Christ, Passion and

Resurrection to the return and direct connection to St Simeon Nemanja and St Sava

through painting narration he told the believers of the basic ideological idea of the

founder’s family of the multiple connection to the ruling house of Nemanjić.

It is quite visible that great percentage of the painted scenes of Veluća frescoes are

directly connected to the monuments of narrative styles of Serbia in the first half of

the 14 th century and not Moravska Serbia: the emphasis of Nemanjić cult in full

figure in a very prominent place, the Passion of Christ under The Assumption of

Virgin in the west wall of the nave; the Doom in the narthex painted in Nemanjić

endowments until 1371; the founder’s family included in the fresco of the Doom, such

as the ones in Studenica, Mileševa, Sopoćani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška and

Dečani; the day of Prepolovljenje (May, 5 th ) in the sub dome part as in St Archangel

in Kučevište; common usage of clothes decorated with letters as in Old Nagoričin,

Anderas, Marko’s monastery and Matejč, the placing of Deisis in the northern part of

the of the nave as in Marko’s monastery, St Atanasije in Kostur and Zaum; The

Presentation of Virgin analog to the Marko’s monastery; St Peter and Paul next to the

entrance to the nave with the direct analogy in Dečani, Kučeviste and Lesnovo; angel

Pahiel that can be seen in Old Nagoričin, Bogorodica Perivlepta in Ohrid and

Bogorodica Ljeviska.

If we talk about Serbian areas, The Doom was painted in the narthexes of the great

endowments of Nemanja’s descendants. Such is the case exclusively with the

churches of the monumental and narrative styles: Bogorodičina Church in Studenica,

in 1209; Vaznesenje Hristovo in Mileševa (King Vladislav) 1222 to 1228; Bogorodičina

Church in Morača (Prince Stefan Nemanja-Vukan’s) 1251-1252 and Sveta Trojica in

Sopoćani (King Uros I Nemanja) 1260; Bogorodica Ljeviska in Prizren 1307-1313 and

Bogorodicina Church in Gračanica, 1320 (King Milutin), and Vaznesenje Hristovo in

Dečani (king Stefan Nemanja Dečanski and King Dušan), 1342-1346; in Grigorie’s

Gallery of St Sophia, 1365 and in the southern narthex of Virgin Privlepta (1364-1365)

Thus, the striking presentation of The Doom in Veluća should be interpreted as

rulers’ and tsars’ iconography and setting of the divine rights of earthly rule of the

founders, their parents as suzerains and their descendants. The allegorical language

of The Doom is the most suitable for making the rulers’ ideas and the rights that come

from the blood and the Lineage popular. It could also be the allegory of the divine

providence and wisdom in connection with a specific horizontal dynasty image this

family.

89

The Doom is in symbolical function with the ruler’s iconography and setting of the

divine rights of the earthly rule of the founders their parents as suzerains and their

descendants. The symbolism of The Doom in Veluća is not only symbolical but it

contains some historical reality. As a mausoleum building Veluća has an overall

painting program of funerary character that fits into all traditions that were set in the

beginning of the 13 th century by the archiepiscope Sava I. that is why the Phase

concept of in the narthex of the family memory is connected to the death of the

youngest and early deceased Oliver, the grandson of the founder and the descendant

of this lineage of rulers. The way of virtue was allusively presented, that he was

treading accompanied by saints in order to reach Heaven. The point of Oliver’s death

had been ideally, symbolically and artistically well presented through phases by the

choice of the saints who clearly mark the calendar of the destiny of death and burial

of young Oliver: St Archangel Gabriel, Jully 13 th , St Kilik and Julita, Jully 15 th , St

Marina, July 17 th .

The painting of the Veluća’s narthex, for the first time in the Serbian narrative art

of its age has a painting program where the deceased, young gentleman Oliver, then

his uncle Jovan Dragaš and Father Konstantin, allusively presented through phases

connected with saints who represented the dates declaration, July 13 th , their death

July 15 th and funeral, July 17 th where over their graves their portrait would be

painted, that associates on incurable grief of the whole family.

The exquisite narrative of the frescoes in Veluća has a direct analogy in the

monuments of Serbia in the first half of 14 th century and the age of the Empire and

thus it threads forcefully together with the chronology of its founders. In accordance

with that, it can naturally be stated that the frescoes of Veluća stand out from the

Moravski style by style and iconography and joins the narrative style, and the

architectural features mark this church as a predecessor of building style in the age of

Prince Lazar.

Превод на енглески: Мирјана Марушић, професор

Translated into English: by Mirjana Marusic, professor

90

The Doom is in symbolical function with the ruler’s iconography and setting of the divine rights
Западни изглед цркве 91 Ситуациони план комплекса манастира Велуће

Западни изглед цркве

91
91

Ситуациони план комплекса манастира Велуће

92 Југо-западна и источна фасада Богородичине цркве у Велући
92
92

Југо-западна и источна фасада Богородичине цркве у Велући

Предлог за реконструк- цију Богородичине цркве у Велући (према Ж. Андрејићу) 93
Предлог за реконструк- цију Богородичине цркве у Велући (према Ж. Андрејићу) 93
Предлог за реконструк- цију Богородичине цркве у Велући (према Ж. Андрејићу) 93

Предлог за реконструк-

цију Богородичине

цркве у Велући (према

Ж. Андрејићу)

93

Распоред фресака куполног и подкуполног простора: 1. Пророци 2. Св. јеванђелист 3. Св. јеванђелист 4. Свети

Распоред фресака куполног и

подкуполног простора:

  • 1. Пророци

  • 2. Св. јеванђелист

  • 3. Св. јеванђелист

  • 4. Свети убрус и нерукотворени образ Христов

  • 5. Св. јеванђелист

  • 6. Св. јеванђелист

  • 7. Преображење

  • 8. Празник Преполовљења

  • 9. Благовести

10. Рођење Христово

94

95

96
96
Велики деспот Иваниш (Драгаш) Деспотица (Марија Палеолог) Распоред фресака западног зида наоса: 1. Вазнесење Богородице 2.

Велики деспот Иваниш (Драгаш)

Велики деспот Иваниш (Драгаш) Деспотица (Марија Палеолог) Распоред фресака западног зида наоса: 1. Вазнесење Богородице 2.

Деспотица (Марија Палеолог)

Велики деспот Иваниш (Драгаш) Деспотица (Марија Палеолог) Распоред фресака западног зида наоса: 1. Вазнесење Богородице 2.

Распоред фресака западног

зида наоса:

  • 1. Вазнесење Богородице

  • 2. Улазак у Јерусалим - Цвети (?)

  • 3. Распеће

  • 4. Оплакивање (?)

  • 5. Св. Килик и Јулита (?)

  • 6. Деспот Иваниш (Драгаш)

  • 7. Деспотица (Марија Палеолог)

  • 8. Деспот Дејан Драгаш

  • 9. Деспотица Теодора

Велики деспот Иваниш (Драгаш) Деспотица (Марија Палеолог) Распоред фресака западног зида наоса: 1. Вазнесење Богородице 2.

97

98

99

99

Распоред фресака јужне стране наоса:

  • 1. Крштење Исуса Христа

  • 2. Непознати светитељ

  • 3. Издајство Јудино

  • 4. Христос у Гетсиманији

  • 5. Прање ногу апостолима

  • 6. Медаљони: Св. Нестор, Св. Христофор, Св. Агатон и Св. Маркион

  • 7. Рођење Богородице

  • 8. Ваведење Богородице

  • 9. Медаљони: Св. Видан, непознати, Св. Витрос и непознати

    • 10. Одрицање Св. Петра

    • 11. Одрицање Св. Петра

    • 12. Одрицање Св. Петра

    • 13. Непознати светитељ

    • 14. Непознати светитељ

    • 15. Архијереј (?)

    • 16. Св. Пантелејмон

    • 17. Св. Богородица Елеуса

    • 18. Св. Стефан Првомученик

    • 19. Св. Сава

    • 20. Св. Симеон Немања

    • 21. Св. Теодор Стратилат

    • 22. Архангел Михајло

    • 23. Св. Јевстатије

    • 24. Св. ратник (?)

Распоред фресака јужне стране наоса: 1. Крштење Исуса Христа 2. Непознати светитељ 3. Издајство Јудино 4.
Распоред фресака јужне стране наоса: 1. Крштење Исуса Христа 2. Непознати светитељ 3. Издајство Јудино 4.

100

Распоред фресака јужне стране наоса: 1. Крштење Исуса Христа 2. Непознати светитељ 3. Издајство Јудино 4.
Деспотица Теодора Орнамент одеће Орнаменти одеће Деспот Дејан Драгаш 101

Деспотица Теодора

Деспотица Теодора Орнамент одеће Орнаменти одеће Деспот Дејан Драгаш 101

Орнамент одеће

Деспотица Теодора Орнамент одеће Орнаменти одеће Деспот Дејан Драгаш 101

Орнаменти одеће

Деспотица Теодора Орнамент одеће Орнаменти одеће Деспот Дејан Драгаш 101
Деспотица Теодора Орнамент одеће Орнаменти одеће Деспот Дејан Драгаш 101

Деспот Дејан Драгаш

Деспотица Теодора Орнамент одеће Орнаменти одеће Деспот Дејан Драгаш 101

101

Распоред фресака олтарског простора: 1. Богородица ширшаја од небеса 2. Причешће апостола 3. (??) 4. Архијереј

Распоред фресака олтарског

простора:

1.

Богородица ширшаја од небеса

2.

Причешће апостола

3.

(??)

4.

Архијереј (?)

5.

Архијереј (?)

6.

Архијереј (?)

7.

Прање ногу апостола

8.

Архијереј

9.

Св. Стефан архиђакон

10.

Архијереј (?)

11.

Архијереј (?)

12.

Ђакон (?)

13.

Крст

14.

Христ агнец

15.

Анђео

16.

Анђео

17.

Архијереј (?)

18.

Архијереј (?)

19.

Архијереј (?)

20.

Архијереј (?)

21.

Архијереј (?)

22.

Св. Роман ђакон

23.

Архијереј (?)

24.

Св. Силвестер

25.

Архијереј (?)

102

103

Распоред фресака северне стране наоса: 1. (?) 2. (?) 3. (?) 4. Медаљони 5. (?) 6.

Распоред фресака северне

стране наоса:

  • 1. (?)

  • 2. (?)

  • 3. (?)

  • 4. Медаљони

  • 5. (?)

  • 6. уништено

  • 7. Медаљони

  • 8. (?)

  • 9. (?)

    • 10. Непознати светитељ

    • 11. Архангел Гаврило

    • 12. Св. Теодор Тирон

    • 13. Св. Ђорђе

    • 14. Св. Димитрије

    • 15. Богородица

    • 16. Христос

    • 17. Св. Јован Крститељ

    • 18. Св. Авив (?)

    • 19. Архијереј (?)

104

105

Јован Дејан Драгаш Распоред фресака западног зида припрате: 1. Богородица 2. Исак 3. Праведни разбојник 4.
Јован Дејан Драгаш Распоред фресака западног зида припрате: 1. Богородица 2. Исак 3. Праведни разбојник 4.

Јован Дејан Драгаш

Распоред фресака западног

зида припрате:

  • 1. Богородица

  • 2. Исак

  • 3. Праведни разбојник

  • 4. Праведници

  • 5. Персонификација Земље

  • 6. Мерила правде

  • 7. Св. Никола

  • 8. Јован Дејан Драгаш

106

Јован Дејан Драгаш Распоред фресака западног зида припрате: 1. Богородица 2. Исак 3. Праведни разбојник 4.

Реконструкција првобитног изгледа и положаја

руку Јована Дејана Драгаша

107
107
Распоред фресака северног зида припрате: 1. Апостоли присус- твују Страшном суду 2. Оливер 3. Јован Дејан
Распоред фресака
северног зида
припрате:
1.
Апостоли присус-
твују Страшном суду
2.
Оливер
3.
Јован Дејан Драгаш
4.
Брат Димитрије
5.
Константин Драгаш
6.
Тамара Асен
7.
Св. Марина
8.
Непознати светитељ
Распоред фресака северног зида припрате: 1. Апостоли присус- твују Страшном суду 2. Оливер 3. Јован Дејан

Димитрије Драгаш

Распоред фресака северног зида припрате: 1. Апостоли присус- твују Страшном суду 2. Оливер 3. Јован Дејан

Господин Константин Драгаш

108

Распоред фресака северног зида припрате: 1. Апостоли присус- твују Страшном суду 2. Оливер 3. Јован Дејан
Распоред фресака северног зида припрате: 1. Апостоли присус- твују Страшном суду 2. Оливер 3. Јован Дејан

Реконструисани изглед Константина

Драгаша

109
109
Распоред фресака источног зида припрате: Тамара Асен, прва супруга Константина Драгаша 1. Богородица са Христом 2.

Распоред фресака источног

зида припрате:

Распоред фресака источног зида припрате: Тамара Асен, прва супруга Константина Драгаша 1. Богородица са Христом 2.

Тамара Асен, прва супруга Константина Драгаша

  • 1. Богородица са Христом

  • 2. Хетимасија

  • 3. Праведници

  • 4. Христос Спаситељ и Судија

  • 5. Св. Петар

  • 6. Св. Павле

  • 7. Св. Марина

  • 8. Св. цар Константин

110
110

Оливер - рано преминули син

Константина Драгаша и

Тамаре Асен

Распоред фресака источног зида припрате: Тамара Асен, прва супруга Константина Драгаша 1. Богородица са Христом 2.
111
111
Распоред фресака јужног зида припрате: 1. Апостоли присуствују Страшном суду 2. Св. арханђео Пахиел 3. Огњена
Распоред фресака јужног зида припрате: 1. Апостоли присуствују Страшном суду 2. Св. арханђео Пахиел 3. Огњена

Распоред фресака јужног зида

припрате:

  • 1. Апостоли присуствују Страшном суду

  • 2. Св. арханђео Пахиел

  • 3. Огњена река и душа

  • 4. Св. цар Константин

  • 5. Св. Jелена

  • 6. Персонификација Мора

  • 7. Персонификација Земље

  • 8. Св. Недеља (?)

Распоред фресака јужног зида припрате: 1. Апостоли присуствују Страшном суду 2. Св. арханђео Пахиел 3. Огњена

Спољни живопис из 1836. године

Распоред фресака јужног зида припрате: 1. Апостоли присуствују Страшном суду 2. Св. арханђео Пахиел 3. Огњена

112

113

113

Спољни живопис куполе из 1836. године 114

Спољни живопис куполе из 1836. године

114
114

Црква Светог Николе у Рамаћи

Село Рамаћа и црква Св. Николе налазе се на источним обронцима пла-

нине Рудник, у подножју Великог и Малог Виса, познатих као Рамаћки висови.

Реч је о пределу који одувек припада широј области Лепенице која своје име

носи по истоименој реки. Лепеница се први пут помиње 1198. године када је

после ослобођења велики жупан Стефан Немања укључује у своју државу као

граничну жупу са Угарском. Рудно богатство и важни средњовековни путни

правци учинили су од Горње Лепенице стратешки важно упориште средњове-

ковне српске државе.

Предео Рамаће се ослања на западу на некадашњу богату, али невелику,

рудоносну област у сливу реке Сребрнице, која се улива у Јасеницу. На њеном

ушћу се развила истимена разуђена варош Сребрница с тргом у којој је био

двор војводе Николе Зојића и његова придворна црква Св. Николе. Када је

дошло до његовог деложирања, око 1400. године, преузима их деспот Стефан

Лазаревић и Сребрница постаје једна од његових престоница. У њој је оджан

српски државно–црквени сабор на коме је деспот Стефан одредио за наследни-

ка свог сестрића Ђурђа Бранковића, 1426. године. Пошто је село Зловшница

припадало Лепеничкој власти као посед великог логотета Стефана Ратковића

произилази да је Сребрница припадала Лепеници. Тек под Турцима, после

1459. године, Сребрница је издвојена из Лепенице и подложена Островици и

Руднику.

Црква се не помиње у средњовековним изворима. Село Рамаћа се под овим

именом први пут помиње у дневнику једног турског војсковође из 1521. годи-

не, а потом, тек 1718. године, у аустријском попису. Све до средине XIX века је

у суседству постојало и село Кумани које је потом укључено у састав Рамаће.

Црква у Рамаћи се не помиње у средњовековним изворима, а први пут у првој

половини XVIII века. Црква Св. Николе се често назива Рамаћа, а у народу је од

давнина позната као Куманица.

Турански пагански народи, Печењези и Кумани су се досељавали у већим

таласима на Балкан од краја IX до краја XIII века. После доместификације, при-

мања православног хришћанства и језика Кумани су асимиловани од стране

Срба, Бугара, Влаха и Грка. Чак две српске краљице су биле куманског порекла.

Угарско–куманска принцеза Каталена била је супруга краља Драгутина а

бугарска царска принцеза Ана Тертер, трећа супруга краља Милутина. Бројни

топоними очувани и до данас на читавом српском етничком простору, од

Лике у Хрватској до Куманова у Македонији, сведоче да су били бројна и зна-

115

чајна популација. Иако хришћани, Срби су од XV века прихватили кумански

обичај сплитања перчина, а престали су да га носе 1805. године. Том српском

куманском корпусу, по свему, припадају и цркве упамћене као Куманице.

Например, код Бродарева а, поготову, у Рамаћи где су њени ктитори, мирски

свештеник и његов брат, или старији син, представљени са перчинима и

карактеристичним брадама и брковима.

Прва већа обнова, тада манастирске цркве са припратом, извршена је 1830.

године од стране Симе Милутиновића–Паштрмца из Рамаће, војводе кнеза

Милоша Обреновића, који је са јужне стране цркве и сахрањен. Некадашњи

манастирски комплекс се добрим делом очувао до данас: црква Св. Николе са

припратом, готово правоугаона порта ограђена ниским каменим зидом,

монашка некропола, конак и кула звонара. Осим цркве и њеног живописа, сви

остали објекти немају никакве архитектонске вредности.

Што се тиче времена изградње цркве Св. Николе у Рамаћи дошло се до

сазнања, на основу истражености њеног архитектонског стања приликом рес-

таурације, 1975–1977. године. Данашњи, реконструисани изглед цркве се раз-

ликује од изгледа цркве насликане као макете у рукама њених ктитора. Пре

свега, на моделу се види да су црква и купола покривени керамиком и да је

кров био на две воде. На основу пронађених фрагмената олова и закивки пок-

ривач крова и куполе је реконструисан од олова. Показало се да постоји више

архитектонских фаза са знатном хронологијом. С тим у складу, успостављена

је теза о њеној изградњи у XIV веку и страдању и зарушавању до изнад лукова

и сводова, 1439. године, као и то да је обновљена и живописана после 1444.

године.

Црква Св. Николе у Рамаћи припада типу малих храмова са основом сажетог

уписаног крста и са једном куполом коју носе пиластри и луци. Пиластри деле

наос на три поља – травеја. Ширина травеја се доводи у везу са фунерерном

наменом. Пошто је западни травеј Рамаће узан фунерерни простор са ктиторс-

ком композицијом је постављен у јужном делу средишњег травеја. Тамбур

куполе је изнутра полукружан а споља осмостран са наизменично застакље-

ним и изузетно уским прозорима. Прозори и њихови портали су једноставни

и без икакве профилације и пластичне декорације што је незамисливо у

моравској архитектури и даје овој цркви посебно обележје. Зидана је од камена

а затим малтерисана танким слојем кречног малтера без коришћења опеке и

керамопластичних елемената. Једноставан портал улаза и само три прозора је

карактеристика малих цркава “аскетског максимализма” који је оживљен у

време пред крај периода Моравске Србије. На тај начин се црква Св. Николе у

Рамаћи сврстава у групу споменика Моравске Србије који носе одлике стила

много старије Рашке школе.

116

Анализа архитектуре цркве показује висок степен математског и теолошког

знања и градитељског умећа. Уочени принципи пројектовања обнове цркве у

XV веку показују да је неимар успео својим знањем да на једну затечену осно-

ву спроведе грађевинске принципе свога времена и сагради цркву изузетне

виткости одводећи “треће небо” на висину 4,5 модуларних пречника. Прото-

мајстор је користио већ уходан модел једнобродне и једнокуполне цркве саже-

те основе уписаног крста дефинисаног и канонски прописаног још у XI веку у

коме је примењен модул “круга од у облику круга”. Овај стари модел цркава

овог типа подразумева минимални сакрални круг шестарен из центра пројек-

тованог круга куполе на коме се морају поставити сва спољна темена и ивице

апсиде. Усвојен је модул који представља пречник круга куполе и којим се

унапред дефинише унутрашња дужина и ширина наоса у односу 2 : 1. Цркве

овог типа су имале одређену ограничену намену а да би се користиле и за

одржавање опште литургије накнадно су дозиђивани делови у тој функцији.

Построј који носи куполу цркве у Рамаћи је квадратан што одражава прави-

ло пројектовања засновано на теолошким схватањима о хришћанском моделу

космоса. Однос ширине и дужине цркве у Рамаћи је 1 : 1,5, а висине и укупне

сакралне дужине нешто више од 1 : 1. Пречник сведене куполе и ширине наоса

су у односу 1 : 2. Исти однос је успостављен између ширине и дужине а такав је

однос и између укупне ширине и висине храма. Унутрашњи пречник куполе

је у односу 1 : 3 према унутрашњој дужини наоса. Центар поткуполних лукова,

односно сводова налази се на висини од једног модула, односно 18 стопа.

Геометријски центар цркве у Рамаћи се налази у пројектованој тачки на

поду центра круга куполе. Из ове тачке се да шестарити круг који готово иде-

ално обухвата габарите цркве, односно, све спољашње углове и апсиду.

Анализом основе и сегмената старије архитектуре, из XIV века, као и приме-

ном пропорција цркава из старијих периода, односа унутрашње дужине наоса

и висине калоте кубета у односу 1 : 1, извршена је теоретска реконструкција

изгледа старије цркве. У односу на млађу цркву старија је, вероватно, била

нижа за скоро једну трећину. Та црква је, дакле изгледала издуженије и робус-

тније што је приближава особинама изгледа цркве на сликаном моделу.

На основу сачуваног сегмента горње зоне некадашњег зиданог иконостаса

цркве у Рамаћи, као и према моделу јединог у целости сачуваног ниског зида-

ног иконостаса у Белој цркви у Карану, извршена је реконструкација читавог

његовог архитектонског устројства као и спроведеног програма живописа.

Североистчни пиластар цркве је затечен лучно засечен и тако је и конзервиран

од стране архитекте који је вршио истраживање и реконструкцију архитектуре

грађевине. Превиђајући некадашње постојање зиданог иконостаса, југоисточ-

ни пиластар, који је такође био засечен лучно, сматрајући да је био на том

117

делу зарушен, дао га је зазидати. Заправо овде је био јужни пролаз кроз ико-

ностас и он је чином зазиђавања неоправдано затворен. Средишњи улаз у

олтар, царске двери су формирала два стуба који су некада уништени, а најве-

роватније у обнови, 1830. године, када је постављен нови дрвени иконостас

који је сачуван делимично. На западним странама несталих стубова зиданог

иконостаса биле су престоне фреско иконе Христоса и Бигородице са малим

Христом.

Иконостас из 1830. године је живописао Јања Стергијевић Молер, занатски

лепо али скромних квалитета. Бољи рад представља крст са Распећем и дрво-

резбарене царске двери са медаљонима. Садашњи дрвени иконостас после

реконтрукције нема јужни улаз у олтар што није одраз некадашњег стања.

Анахрону посебност сликарства Рамаће представља сцена Поклоњење анђела

Богородици у апсиди. Особеност представља и представа Мртви живи Христос

у ниши проскомидије. У апсиди је насликан велики број ђакона тако да

Рамаћа спада у групу моравских цркава са њиховим највећим бројем. На јуж-

ној страни олтарског простора су упадљива велика попрсја и фигуре светих

јерарха и једног монаха на чијим сликама се посебно инсистирало.

Као и у другим црквама моравског стила у Рамаћи је упадљив хоризонтални

појас погрудних портрета који се некада састојао од двадесетшест медаљона.

Изабране личности припадају кругу великих египатских и синајских пустино-

житеља који су идејно и животно били повезани. Њихово присуство и снажне

поруке у вези монашког подвизавања су у служби чина спасења и будуће

намере ктитора — мирског свештеника — приступању монашком чину. Посеб-

но је истакнут Св. Макарије Велики као ктиторов теолошки узор и монашки

пралик. Светлоплаве и светлоцрвене основе медаљона у функцији су прикази-

вања светлости која исијава од изнутра. Светложуте површине зидова апсиде

и светла поља медаљона у сагласју са интезивним богатством боја исијавају

снажно светло и у том смислу Рамаћа стоји између свих осталих моравских

цркава, на једној и усамљеног Каленића, на другој страни.

Ктитори цркве Св. Николе у Рамаћи су неименовани мирски свештеник и

његов брат, а може бити и његов старији син. Дечак испред њега је, свакако,

његов син, односно млађи син. Свештеник има масивну, прилично дугу бра-

ду, специфичне, дуге и праве бркове а врло дугу косу је сплео у једну кику —

перчин. Истоветан изглед и фризуру има и његов старији син. Овакав анало-

ган изглед и фризуру не можемо пронаћи у читавом византијском сликарству.

Ова фризура је била карактеристична за Кумане што индицира да је ктитор

био куманског порекла. У српском средњовековном сликарству представу

белог — мирског свештеника региструјемо само у Белој цркви у Карану, из

1337–1339. године. Међутим, парохијски свештеници су у систему српске

118

феудалне државе били чести баштиници или уживаоци црквених властелинс-

тава и ктитори мањих цркава.

Прожимање светог и профаног акцентовано је кроз владарски и државни

програм у тесној вези ктитора са помесним епископом и владарском породи-

цом. Нада за сопствено спасење у молитви ктитора има за залог храм који при-

носи Богу посредством Св. Николе као патрона. Специфичност представе

светог патрона лежи у томе што се он појављује из лунете на небу а овакав

приказ је чешћа појава од друге половине XV века код Срба. У вези са ктитор-

ским ансамблом и појасом медаљона је ансамбл бројних светих ратника кроз

које се метафорично изражава њихова суштина “оружја Божјег”. Свети ратни-

ци Рамаће су још тананији и суптилнији у односу на остале свете ратнике

моравских цркава. Грациозних и меканих покрета, елегантне брзине, рафини-

раних и разантних борбених ставова, али трансценденто одсутни, контемпла-

тивно смирени и са белим тракама и венцима од бисера у коси откривају идеју

сликара и ктитора да их приближе арханђелима и анђелима, ратницима

небеске војске.

Уочљиво је одсуство светих архангела Михајла и Гаврила као и светих осни-

вача династије Немањића, Св. Симеона и Св. Саве што индицира удаљеност

ктитора од лозе Немањина колена. Више пута поновљено присуство Св. архи-

ђакона и првомученика Стефана упућује на то да је сизерен ктитора имао

личан разлог за такво присуство које индицира одређене идентификације а,

пре свега, у вези са његовим именом или значењима његовог имена.

Циклус светог Николе у Рамаћи се истиче због његове занимљивости и број-

них сцена (11). Заступљена су по четири чуда Св. Николе која је учинио за

живота и после смрти. Упадљиво је одсуство већег броја сцена из житијног

циклуса, а поготову Чуда са враћањем вида краљу Стефану Дечанском које је у

српском сликарству због своје популарности било неизоставно заступљено.

Посебитост представља и сцена Св. Никола спасава Василија из сараценског

ропства у две слике у којој је светац представљен на коњу а текст исписан на

кумано-турском језику у српској транскрипцији. Ова сцена је настала у првој

половини XI века повезана са тумачењем византијских сукоба са Арапима.

Једина анлогија оваквом представљању Св. Николе и текста на кумано-турс-

ком се налази у живопису Св. Николе у Брезови код Ивањице из прве полови-

не XVII века.

Живопис Рамаће не представља јединствену стилску целину. Успостављена

су два схватања а то су колористички и тонски. Колористички поступак је при-

сутан на мање бројним фигурама приземне зоне храма у ансаблу ктитора и

сизерена и спроведен је од стране квалитетног сликара и приора ове невелике

тајфе. Мање квалитетан сликар је урадио светитеље, пустињаке и монахе у

119

медаљонима, као и неке свете ратнике при чему су лица изведена схематизо-

вано и редуковано. Ова сликарска тајфа, највероватније, из окружења владара у

Смедереву сасвим је различитих сликарских могућности, од оних способних

да насликају одлична дела до оних осредњих и слабих.

Дакле, иако рамаћки живопис припада рутински изведеном послу на локал-

ном нивоу у директној је вези са “смедеревским стило” у коме су обручи

медаљона декорисани једноставним, црним, зупчастим орнаментом који стоји

на супротној страни декорацији ресавских медаљона “дугине мреже”. Црно–

бели зупчасти и правоугаони таласасти орнаменти трака медаљона у Рамаћи,

може се рећи, уникум су у читавом средњовековном, хришћанско–православ-

ном сликарству. Оваква једноставна орнаментика присутна је у западном

романском и готичком сликарству, а на византијском културном простору

само у спољашњем украшавању фасада керамопластичким елементима. Стил-

ска и хронолошка аналогија овако једноставне орнаментике медаљона Рамаће

присутна је само на кулама града Смедерева, 1430. и 1480. године. Оваква орна-

ментика на грађевинама има апотропејну функцију. Живописне, разгранате и

расцветане лозице, које уоквирују медаљоне, своје узоре имају у минијатур-

ном сликарству XIV а поготову XV века или праузору у цариградској цркви

Христа Хоре (Кахрије џамија).

Сликарство Рамаће трпи утицаје и одражава узоре из различитих области:

Косово и Метохија, Македонија и Поморавља али прати, пре свега, домете

Моравско–ресавског сликарства које баштини “истинско богословље у бојама”.

Анализа сужених и заоштрених српскословенских слова натписа у Рамаћи

показује сличност са натписима у Копорину и Јошаници, 1430. године, а пого-

тову са словима надгробника у периоду 1427–1436. године. У потоњим време-

нима су монаси овог манастира направили више интересантних записа

исписаних српскословенским брзописом, тамномрким мастилом, гушчјим

пером или урезивањем шиљком, око 1720. и 1818. године.

Одсуство натписа у ктиторској и владарској композицији и недостатак било

каквог историјског извора о цркви Св. Николе у Рамаћи учинило је у претход-

ном периоду идентификацију историјских личности потпуно хипотетичном.

Више аутора је ктитора или владара из Рамаће повезивало са војводом Нико-

лом Зојићем антиципирањима заснованим на превиђању јасних чињеница из

валидних извора да он није имао мушке деце и да је са супругом и четири кће-

ри примио монашки чин, односно да није могао постати мирски свештеник.

Према томе, војвода или монах Никола Зојић никако није приказан у Рамаћи

и да се, самим тим, црква Св. Николе у Рамаћи не може једначити са његовом

црквом Св. Николе из Сребрнице под Рудником и да, најзад, живопис цркве у

Рамаћи није настао крајем XIV века.

120

Доказивали смо да је сизерен ктитора Рамаће велики логотет српске деспо-

товине Стефан Ратковић са супругом. Ослонац је налажен у повељи босанског

краља Стефана Томаша издатој 1458. године логотету Стефану којом су му

потврђена лепеничка села Зловшница, Кутлеши и Драгиновци у коме се нала-

зио његов двор. Сва ова села су у непосредном суседству Рамаће. Истом

повељом је Стефан добио и село Врбову са црквом Св. Николе попа Врла.

Утврђено је аргументовано да је некадашње село Врбова данашња Мала Врби-

ца која се граничи са Рамаћом. Из тих разлога је извршено препознавање нека-

дашњег села Драгиновац на простору Рамаће и суседног села Добраче а цркву

Св. Николе у Рамаћи, као цркву свештеника Новака Врла, највероватније, сина

попа Врла, коју је он обновио после ослобођења Србије, 1444. године. У складу

са тако успостављеном хронологијом извршена је идентификација историјс-

ких личности на западном зиду наоса: смедеревски митрополит Атанасије,

деспот Ђурђе, велики логотет Стефан Ратковић и његова супруга непознатог

имена. Произилази да потомци Стефана Ратковића нису напустили Србију

после пада под Турке, 1459. године. Имајући у виду садржај пописа Зловшни-

це, Сребрнице и Рудника из 1476–1525. године видимо попа Стефана. Његов

син Стефан златар и унук Петар златар су врло имућни турски властелини у

Руднику и Зловшници. Пошто се више не помињу у попису 1559–1560. године

вероватно су отишли у Угарску, између 1525. и 1559. године.

Откривањем Новака Врла, по свему, сина попа Врла, који је свештеник у

цркви Придворици у Сребрници, 1476. године, као и његових синова Оливера

и Кузме, а потом њиховог бројног потомства у коме је, такође, било свештени-

ка дошли смо до коначног решења утемељеног у изворима и хронологији. Пос-

тало је јасно ко су мирски свештеник и његова два сина, ктитори Св. Николе у

Рамаћи. Реч је о попу Новаку Врлу и његовим синовима, старијем Оливеру и

младом Кузми. Новак је после 1444. године обновио цркву Св. Николе у

Рамаћи, а после 1459. године је добио и цркву Придворицу – Св. Николе, нека-

дашњу придворну цркву војводе Николе Зојића и деспота Стефана у Сребрни-

ци.

Литература:

  • - Д. Михајловић, Црква у Рамаћи - нови споменик сликарства Моравске школе, Саопштења I, Београд 1956, 147-155.

  • - Б. Кнежевић, Црква у Рамаћи, Зборник за ликовне уметности Матице српске 4, Нови Сад 1968, 121-166.

  • - Ж. Андрејић, Загонетна Рамаћа, Рача 1992.

  • - Ж. Андрејић, Велики логотет кир Стефан Ратковић ктитор цркве Св. Николе у Рамаћи, Шумадијски анали 2, Крагујевац 2005, 42-56.

  • - Ж. Андрејић, Црква Светог Николе у Рамаћи, (монографија), Рача 2010.

121

The church of Saint Nicholas in

Ramaća

The village Ramaca and the Church of Saint Nicholas are situated on the eastern

slopes of the mountain Rudnik, at the foot of the Big and Little Peak, known as the

Peaks of Ramaca. It is a question of the region which all along belongs to the broader

region of Lepenica, being named after the river of the same name. Lepenica is

mentioned for the first time in the year 1198 when the Grand Zupan Stefan

Nemanja, after having liberated it, integrates it in his state as a border Zupa towards

Hungary. The mineral resources and the important medieval road directions made

the Upper Lepenica a strategically important stronghold of the medieval Serbian

State.

The region of Ramaca borders to the west on the former rich, but not so large, area

abundant in ore deposits in the confluence of the river Srebrnica which flows into the

river Jasenica. On its mouth the dispersed town of the same name of Srebrnica with

the square was developed. This was the town where the Court of Duke Nikola Zojic

was situated and his Court Church as well. When he was dislodged, around 1400,

Despot Stefan Lazarevic took over his Court and the Church belonging to it and

Srebrnica became one of his capitals. The Serbian State-Church Council was held in

it where Despot Stefan Lazarevic declared his nephew Djuradj Brankovic his

successor in the year 1426. According to the fact that the village Zlovsnica, as a

possession of the Grand Logotet Stefan Ratkovic, was under the authority of

Lepenica, it follows that Srebrnica belonged to Lepenica. First under the Turks, after

the year 1459, Srebrnica was separated from Lepenica and subordinated to Ostrovica

and Rudnik.

The church is not mentioned in the medieval sources. For the first time the village

Ramaca is mentioned with this name in the diary of a Turkish military leader from

the year 1521, and afterwards, not until the year 1718, in the Austrian census. Right to

the middle of the 19th century there was in the vicinity also the village Kumani

which became the integral part of Ramaca. The church in Ramaca is not mentioned

in the medieval sources; it is mentioned for the first time in the first half of the 18th

century. The Church of Saint Nicholas is often called Ramaca, but from ancient times

it is known as Kumanica by the people.

The Turanian pagan peoples, Pachenegs and Cumans migrated to the Balkan in

greater waves from the end of the 9th to the end of the 13th century. After the

122

naturalization, adopting of the Orthodox Christianity and language Cumans were

assimilated by the Serbs, Bulgarians, wallachians and Greeks. Even two Serbian

empresses were of the Cumanic descent. The Hungarian Cumanic princess Katalena

was the spouse of King Dragutin and the Bulgarian princess Ana Terter, a member of

Royal House, was the second spouse of King Milutin. The numerous place names that

have been preserved until today on the whole Serbian ethnic space, from Lika in

Croatia to Kumanovo in Macedonia witness that the Cumans were a numerous and

significant population. Although being Christians, the Serbs adopted the Cumanic

custom of wearing their hair long and gathered up in a queue, and stopped wearing

it from the year 1805. To this Serbian-Cumanic corpus, to all appearances, belong also

the churches retained in the people’s mind under the names of Kumanica near

Brodarevo, and especially in Ramaca where the Founders of the church, a priest and

his brother, or his older son were represented with the queues and characteristic

beards and moustaches.

The first major reconstruction of at that time monastery church with the narthex

was made in the year 1830 by Sima Milutinovic Pastrmac from Ramaca, Duke of

Prince Milos Obrenovic, who was also buried on the south side of the church. The

former monastery complex has been preserved quite well until today: the church of

Saint Nicholas with the narthex, nearly rectangular yard enclosed with the low stone

wall, monk necropolis, shelter, and tower belfry. Besides the Church and its painting,

all other objects do not have any architectural values.

Concerning the period of the building of Saint Nicholas Church in Ramaca, we got

to know it on the basis of the exploration of its architectural condition during the

reconstruction in the years 1975-1977. The contemporary, reconstructed appearance

of the church is different from the appearance of the church on the model in the

hands of the Founders. First of all, it can be seen on the model that the Church and

the cupola were covered with ceramics and that the church had a gable roof. On the

basis of the found lead fragments and rivets, the covering of the roof and cupola was

reconstructed of lead. It came to light that there were more architectural phases with

the considerable chronology. In accordance with it, it was presented the thesis on its

building in the 14th century and demolishment and partly destruction up to above

the arches and vaults in the year 1439 and the reconstruction and painting after the

year 1444 as well.

The Saint Nicholas Church in Ramaca belongs to the temple churches with the

basis of the condensed inscribed cross with one cupola which is supported by

pilasters and arches. The pilasters divide the nave into three areas - called traves. The

space of the traves is related to the funerary practice. Since the west trave of Ramaca

is narrow, the burial space with the founders` composition is placed in the south part

of the middle trave. The tambour of the cupola is semicircular from inside and eight-

123

sided from outside with alternately glazed and exceptionally narrow windows. The

windows and their portals are simple and without any profiling and plastic

decoration what is unimaginable in the Moravian architecture so that this church

gets a distinguishing feature by it. It was built of the stone and then plastered with a

thin layer of lime mortar without using bricks and ceramic and plastic elements. A

simple entrance portal and only three windows is a characteristic of small churches

of the “ascetic maximalism” which њas revived at the time before the end of the

period of Moravian Serbia. So, the church of Saint Nicholas in Ramaca is classified to

the group of the Moravian Serbia monuments which distinguish the style of the

much older school of Rascia. The analysis of the church architecture shows a high

level of the mathematic and theological knowledge and building skills. The observed

projecting principles which were applied in the renovation of the church in the 15th

century show that the.

Builder managed by his knowledge to put into effect the building principles of his

time and to build on the discovered fundament the church of the exceptional

slenderness taking the “third Heaven” to the height of 4.5 modular diameters. The

protomaster used the already established model of the single nave and single cupola

church with the compact base of the inscribed Cross defined and canonically

prescribed back in the 11th century by which it was applied the module “of the circle

derived from the circle which defines the total sacral length of the temple”. This old

model of churches of this type understands the minimal sacral circle drawn from the

center of the projected cupola circle on which all outer vertexes and apse edges must

be placed. It was adopted the module which represents the diameter of the cupola

and by which it is defined in advance the inner nave length to the nave width in

proportion of 2:1.

The churches of this type had a certain limited practice and in order to be used for

the celebrating of the General Liturgy, a number of building parts were broadened for

that purpose.

The substructure which supports the cupola of the church in Ramaca is square

reflecting the projecting rule based on the theological understanding of the Christian

model of the Universe. The proportion of the width to the length of the church in

Ramaca is 1 : 1.5, and the church height to its total sacral length is approximately

more than 1 : 1. The diameter of the vaulted cupola to the width of the nave is in the

proportion of 2 : 1. The same proportion is established between the width and the

length, and such a proportion is also between the total width and the height of the

temple. The inner diameter of the cupola to the inner nave length is in proportion of

1:3. The centre of the sub-cupola arches, or to be precise vaults is located at the height

of the module, or to be precise at 18 feet. The geometrical centre of the church in

Ramaca is situated in the point which is projected on the floor, representing the

124

centre of the cupola circle. From this point can be drawn the circle which

encompasses almost ideally the dimensions of the church, or rather all external

angles and the apse.

By the analysis of the base and the segments of an older architecture, from the 14th

century and by the application of the church proportions of the older periods as well

– that is to say the proportion of the internal nave length to the height of the great

circle of the cupola 1 : 1 – the theoretical reconstruction of the appearance of the

church was accomplished. In regard to the younger church, the older one was,

probably, about one third lower. That church looked, therefore, more elongated and

robust approaching the appearance which it had on the painted model.

On the basis of the preserved segment of the upper zone of the former built

iconostasis in the church in Ramaca and according to the model of the only

completely preserved low built iconostasis in Bela Crkva in Karan, it was

accomplished the reconstruction of its entire architectural structure and of the

implemented painting program as well. The northeast pilaster of the church is

discovered to be cut in the shape of an arch and it was so conserved by the architect

who explored and reconstructed the design and the style of the building.

Disregarding the existence of the former built iconostasis, the architect had the

southeast pilaster, which was also cut in the shape of an arch, walled up, thinking

that it was partly destroyed on that segment. Actually, here was the south passage

through the iconostasis which is unjustifiably closed by the act of the walling up. The

middle entrance to the altar, the Beautiful Gates were formed by two pillars which

њere destroyed long ago, most probably during the reconstruction in the year 1830

when the new wooden iconostasis was placed, preserved in part. On the west sides of

the disappeared pillars of the built iconostasis were the precedent fresco-icons of

Christ and Virgin Mary holding little Christ.

The iconostasis from the year 1830 was painted by Janja Stergijevic the Painter,

professionally a beautiful work, but without artistic qualities. The better work of art

represents the Holy Rood and the wood-carved Royal Gates with the medallions. The

present day wooden iconostasis after the reconstruction has no southern entrance in

the altar, which is not the reflection of the former condition.

The scene Devotion of the Angels to the Blessed Virgin Mary makes an

anachronistic feature of the painting in Ramaca. Also the depiction The dead live

Christ in the niche of the Proscomidy is also a distinctiveness. A large number of

deacons were painted in the apse so that Ramaca belongs to the group of the

Moravian churches with the greatest number of them. On the southern side of the

altar space the big busts and figures of the Holy Hierarchs are noticeable, as well as

the figures of a monk on whose pictures one insisted especially.

125

As in the other churches of the Moravian style, also in Ramaca striking to the eye

is a horizontal tier of bust portraits that consisted of 26 medallions at that time. The

chosen personalities belong to the circle of the great Egyptian and Sinai Desert

Fathers who were related with the same ideas and life principles. Their attendance

and powerful messages relating to their extraordinary acts of asceticism and life of

solitude are in use of the act of salvation and future intention of the Founder – a

priest who wants to enter into a monk order. St. Macarius the Great, as a theological

model and monastic primordial form of the Founder is especially elevated. The light

blue and light red bases of the medallions are in function of showing the light that

emanates from inside. The light yellow wall surfaces of the apse and the light fields

of the medallions in harmony with the intensive color richness emanate the powerful

light and in this sense Ramaca stands between all other Moravian churches, on one

side, and solitary Kalenic on the other.

The Founders of Saint Nicholas Church in Ramaca are a nameless priest and his

brother, or maybe his older son. The boy in front of him is, certainly, his son, or to be

precise his older son. The priest has a large, quite long beard, specific, long and

straight moustaches, and very long hair which he gathered up in a pigtail - queue.

The identical appearance and hairstyle has also his older son. Such an analogous

appearance and hairstyle cannot be found in the whole Byzantine painting. The

hairstyle was characteristic for the Cumans, indicating that the Founder was of the

Cumanic descent. In the Serbian medieval painting we record the appearance of the

white priest only in Bela Crkva in Karan, from 1337-1340. However, parish priests

were often successors or privileged holders of the church manors and founders of

smaller churches in the system of the Serbian medieval State.

The intertwining of the sacred and profane that is emphasized by the program

of the ruler and the State is closely connected with the local bishop and ruler’s family.

The hope of the proper salvation in the prayer of the Founder is founded on the

temple as a pledge that is offered to God by mediation of Saint Nicholas as a patron.

The uniqueness of the depiction of the saint patron lies in his appearing from the

Lunette on Heaven, and such a depiction appears more often from the second half of

the 15th century by the Serbs. To the Founders` composition and tier of medallions is

related a composition of the numerous Holy warriors who metaphorically express

their essence of the “arms of God”. The Holy warriors of Ramaca are even finer and

subtler in relation to the other Holy warriors of the Moravian churches. With the

graceful and soft movements, elegant agility, refined and dynamic combat attitudes,

but transcendentally absent and contemplatively calm, with white bands and pearl

wreathes in hair they bring to light the idea of the painters and Founders to draw

them near the archangels and angels, the warriors of the Heaven army.

126

It is conspicuous the absence of the Holy Archangels Michael and Gabriel, as well

as the Holy Founders of the Nemanjic dynasty, St. Simon and St. Sava, which

indicates that the Founders were distant from the lineage of Nemanja`s family. The

depiction of the Archdeacon and First Christian Martyr Stefan, which is repeated

several times, points out that the suzerain of the Founder had a personal reason for

such a depiction, which indicates certain identifications, first of all, his name or the

meanings of his name.

The cycle of Saint Nicholas in Ramaca excels in its interesting subject matter and

numerous scenes (11). There are four miracles for each that Saint Nicolas performed

during his lifetime and after death. It is conspicuous the absence of a greater number

of scenes from the Life Cycle, and especially absence of the Miracle of Returning the

Sight to King Stefan Decanski that was obligatory in the Serbian painting because of

its popularity. Also the scene The Saint Nicolas saves Vasilije from the Saracen

captivity in two pictures represents a distinctiveness, the Saint being represented on

the horse, and the text written in the Turkish (Cumanic) language in the Serbian

transcription. This scene, which came into existence in the first half of the century, is

connected with the interpretation of the Byzantine conflict with the Arabs. The only

analogy to such a representation of Saint Nicholas and to the text in the Turkish

language can be found in the painting of Saint Nicholas in Brezovo near Ivanjica

from the first half of the 17th century.

The painting of Ramaca does not represent the integrated stylistic whole. There are

two understandings that are established, the coloristic one and the toning one. The

coloristic technique is applied to the less numerous figures of the low temple zone in

the Founders` and suzerain’s composition, implemented by a very competent painter

and prior of this not so large taifa. The saints, hermits and monks in the medallions,

as well as some Holy warriors with the schematized and reduced faces, were painted

by a less competent painter, the faces being schematized and reduced. To this

painting taifa of the rulers` surroundings in Smederevo belonged the painters of

different competence in painting, those who were competent to paint excellent works

of art, and those with less competence, being able to do only mediocre and poor ones.

Therefore, although the painting of Ramaca belongs to the routinely accomplished

task on the local level, it is directly related to the “Smederevo style” which is

characterized by the hoops of the medallions, decorated with the simple, black, tooth

ornament, standing on the opposite side of the decoration of the Resava medallions of

the “rainbow net”. The black and white tooth and rectangular wavy ornaments of the

medallion bands in Ramaca are, one can say, the uniqueness in the whole medieval,

Christian-Orthodox painting. This simple ornamentation exists in the western

Romanesque and Gothic painting, but on the Byzantine culture region it is used only

in the external decoration of the facades with the ceramic and plastic elements. The

127

stylistic and chronological analogy of such a simple ornamentation of the Ramaca

medallions is present only on the towers of the town Smederevo from the years 1430

and 1480. Such ornamentation on the buildings has theprotective, apotropeic

functionandpower. The picturesque, branched and flowered vine scroll, which frames

the medallions, are created on the model of the miniature painting of the fourteenth,

and especially fifteenth century or on the prototype of the Monastery of Christ of

Hora, in Istanbul, called also Karije mosque.

The painting of Ramaca is under the influences of the different regions as Kosovo

and Metohija, Macedonia and Morava river basin, the models of which it reflects;

however, it follows, first of all, the achievements of the Moravian-Resavian painting

which inherits the “true theology in colours”.

The analysis of the narrowed and pointed Serbo-Slavic letters in the inscriptions in

Ramaca shows the resemblance to the inscriptions in Koporin and Josanica, 1430, and

especially to the letters of the tombstones in the period of 1427-1436. In the following

times the monks of the monastery made several interesting records written down

with the Serbo-Slavonic cursive writing, dark brown ink, goose feather or by

engraving with a sharp object around 1720 and 1818.

The absence of the inscriptions in the Founders’ and ruler’s composition and the

lack of any historical sources about the church of St. Nicholas caused the

identification of the historical personalities in the former period to be completely

hypothetical. Many authors connected the Founder and Ruler from Ramaca with

Duke Nikola Zojic, basing their anticipations on failing to see the clear facts of the

valid sources that he did not have male children and that he entered into the monk

order with his wife and four daughters, or rather that he could not become a priest.

Therefore, Duke or monk Nikola Zojic is not portrayed in Ramaca at all and the

church in Ramaca, thereupon, cannot be equated with his church St. Nicholas in

Srebrnica at the foot of Rudnik and last but not least, the painting of the church in

Ramaca did not come into existence at the end of the fourteenth century if we also

consider its style characteristics.

We have been proving that the Suzerain of the Founder of Ramaca is the Logothete

and Grand Logotet of the Serbian Despotate, Stefan Ratkovic with his spouse. We

relied on the Charter of the Bosnian King Stefan Tomas that he issued to Logotet

Stefan, by which he was entitled to the villages of Lepenica-region Zlovsnica, Kutlesi

and Draginovci in which his Court was situated. All these villages are in the close

vicinity of Ramaca. By the same Charter Stefan was also entitled to the village

Vrbova, together with the church of St. Nicholas of priest Vrlo. We have determined,

by bringing forward the evidence, that the former village Vrbova is the present day

village Mala Vrbica which borders on Ramaca. For that reason it was made the

recognition of the former village Draginovac in the region of Ramaca, the

128

neighboring village Dobraca and St. Nicholas church, as the Court Church of Stefan

Ratkovic, which he renovated after the liberation of Serbia in 1444. In accordance

with the so established chronology the personalities of the suzerain and ruler on the

west nave wall were identified: Metropolitan of Smederevo Atanasije, Despot

Djurdje, Great Logotet Stefan Ratkovic and his spouse of the unknown name. It

results that the successors of Stefan Ratkovic did not leave Serbia after the Fall to the

Turks, in the year 1459. Bearing in mind the contents of the census of Zlovsnica,

Srebrnica and Rudnik from the years 1476-1525, we see that Stefan Ratkovic is only a

priest Stefan, and his son Stefan, a goldsmith, and his grandson, also a goldsmith, are

very wealthy Turkish feudal lords in Rudnik and Zlovsnica. As they are not

mentioned in the census of 1556-1560 any more, they moved to Hungary between

1525 and 1559.

By discovery of Novak Vrlo, most probably the son of Priest Vrlo, who was a priest

in the Court Church in Srebrnica, in the year 1476, and his sons Oliver and Kuzma as

well, and then numerous descendants among who there were also priests, one lighted

upon the final solution which is based on the sources and chronology. It became

evident who the priests and his two sons are, that is who the Founders of St. Nicholas

church in Ramaca are. It is a question of the priest Novak Vrlo and his two sons, older

Oliver and younger Kuzma. Novak renovated the church of St. Nicholas in Ramaca,

after 1444, and after 1459 he was given the Court Church of Duke Nikola Zojic and

Despot Stefan in Srebrnica.

Превод на енглески језик: Братислав Срећковић, професор

Translated into English by: Bratislav Sreckovic, professor

neighboring village Dobraca and St. Nicholas church, as the Court Church of Stefan Ratkovic, which he

129

Ситуациони план некадашњег манастирског комплекса у Рамаћи 130 Основа и оријентација цркве Св. Николе, XIV-XV век

Ситуациони план некадашњег манастирског комплекса у Рамаћи

130

Ситуациони план некадашњег манастирског комплекса у Рамаћи 130 Основа и оријентација цркве Св. Николе, XIV-XV век

Основа и оријентација цркве Св. Николе, XIV-XV век

Источни изглед цркве, XIV-XV век Савремени изглед иконостаса Ктиторски модел цркве из XV века 131

Источни изглед цркве, XIV-XV век

Источни изглед цркве, XIV-XV век Савремени изглед иконостаса Ктиторски модел цркве из XV века 131

Јужни изглед цркве, XIV-XV век

Источни изглед цркве, XIV-XV век Савремени изглед иконостаса Ктиторски модел цркве из XV века 131

Савремени изглед иконостаса

Источни изглед цркве, XIV-XV век Савремени изглед иконостаса Ктиторски модел цркве из XV века 131

Ктиторски модел цркве из XV века

131

Распоред фресака западног зида наоса: 1. Вазнесење Христово 2. Кајафино суђење 3. Пилат пере руке 4.
Распоред фресака западног зида наоса:
1.
Вазнесење Христово
2.
Кајафино суђење
3.
Пилат пере руке
4.
Пут на Голготу
5.
Распеће
6.
Скидање с крста
7.
Св. Никола одводи Василија кући
8.
Успење Богородице
9.
Каменовање архиђакона Стефана
10.
Св. царица Јелена
11.
Св. цар Константин
12.
Св. цар Јоасаф
13.
Св. Варлам
14.
Српски епископ - Смедеревски митрополит Атанасије (?)
15.
Српски владар - деспот Ђурђе (?)
16.
Сизерен ктитора, велики логотет Стефан Ратковић
17.
Супруга логотета Стефана Ратковића
18.
Христ Пантократор

132

Распоред фресака западног зида наоса: 1. Вазнесење Христово 2. Кајафино суђење 3. Пилат пере руке 4.

Реконструисани изглед зиданог иконостаса из XIV-XV века

133
133
Српски епископ - митрополит Супруга великог логотета Стефана 134 Свети Никола одводи Василија на коњу из

Српски епископ - митрополит

Српски епископ - митрополит Супруга великог логотета Стефана 134 Свети Никола одводи Василија на коњу из

Супруга великог логотета Стефана

Српски епископ - митрополит Супруга великог логотета Стефана 134 Свети Никола одводи Василија на коњу из
Српски епископ - митрополит Супруга великог логотета Стефана 134 Свети Никола одводи Василија на коњу из
Српски епископ - митрополит Супруга великог логотета Стефана 134 Свети Никола одводи Василија на коњу из

134

Српски епископ - митрополит Супруга великог логотета Стефана 134 Свети Никола одводи Василија на коњу из

Свети Никола одводи Василија на коњу из сараценског ропства

Распоред фресака јужне стране наоса: 21. Св. Никола спасава Димитрија из мора 1. Св. Тројица 22.

Распоред фресака јужне стране наоса:

  • 21. Св. Никола спасава Димитрија из мора

  • 1. Св. Тројица

  • 22. Св. Никола одводи Василија из