Novalis - Himne noi

1.
Ima li ivog, ulima obdarenog bia a da vie sviju udesnih pojava u prostranstvu koje se
stere oko njega - ne voli sveoaravajuu svetlost? Sa njenim bojama, njezinim zracima i
talasima; njenom blagom sveprisutnou, u vidu dana to se budi? Kao najprisnijom duom
ivota die njome ispolinski svet sazvea, to nema stanka ni poinka plivajui i poigravajui
po njezinoj plavoj puini - die njome svetlucavi kamen u svom venom pokoju, u sebe
utonula biljka to upija sokove, i divlja, uzjarena, mnogolika zver - a pre svega prekrasni
stranac umnih oiju, lelujava koraka i neno sklopljenih usana, bogatih zvucima. Kao kakav
kralj zemaljske prirode, ona poklikuje svakoj sili da se bezbroj puta preobraava, sklapa i
rastura beskonane saveze, svojim nebeskim likom zaogre svako zemaljsko bie. Njena
prisutnost jedina otkriva udesno velianstveno svetskih carstava.
Ali ja se okreem na drugu stranu, ka svetoj, neizrecivoj, tajanstvenoj noi. Daleko je
ostao svet - potonuo u duboku grobnicu - pusto je i samotno mesto gde se nalazio. Duinim
strunama provejava duboka seta. elim da utonem u kapljicu rose i da se pomeam s
pepelom. Daljine seanja, elje mladosti, snovi detinjstva, kratkotrajne radosti i uzaludna
nadanja celoga dugog ivota - sve to nailazi u sivoj odei, kao veernje magle po zalasku
sunca. U drugim prostranstvima je svetlost razapela vesele adore. Zar se nikad nee vratiti
svojoj deci, koja je iekuju sa verom nevinosti?
ta to najednom navire pod srcem, tako prepuno slutnje, i usisava meki vazduh sete?
Da li se mi i tebi dopadamo, noi tamna? ta to skriva pod svojim platom, ta je to to mi
nevidljivo i silno prianja uz duu? Skupocen melem kaplje iz tvoje ruke, iz pregrti makova
cvea. Ti podie oteala krila due. Oseamo da nas potresa neto tamno i neizrecivo radosno uplaen vidim kako se nad mene blago i pobono nadnosi jedno ozbiljno lice, koje
ispod beskrajno spletenih uvojaka majke pokazuje ljupku mladost. Kako mi se siromana i
detinjasta sad ini svetlost - kako prijatan i blagosloven rastanak sa danom. Dakle samo zato
to no odvraa od tebe sluge tvoje, samo zato si po irinama prostora posejala blistave
lopte, da bi oglaavale tvoju svemo - tvoj povratak - u vreme kad si udaljena. Nebesnije od
onih sjajnih zvezda ine nam se beskonane oi koje je no otvorila u nama. One vide dalje
no to su i najblee meu onim bezbrojnim vojskama - ne oseajui potrebu za svetlou one
proziru dubine due koja voli - i to ispunjava neizrecivom slau jedan jo vii prostor. Slava
carici sveta, uzvienoj navestilji svetih prostora, zatitnici blaene ljubavi - ona te alje k
meni - nena dragano - preljupko sunce noi - ja sada bdim - jer tvoj sam i svoj sam u isti
mah - tvoj glas mi je no pretvorio u ivot - nainila si me ovekom - izgaraj mi telo
plamenom duhova, da se, vazduast, prisnije spojim s tobom, i da onda veito traje svadbena
no.
2.
Mora li se jutro neprestano vraati? Zar se nikad nee okonati vlast zemaljskoga?
Nesrena radinost razjeda nebesnu skramu noi. Zar potajna rtva ljubavi nikada nee veno
goreti? Svetlost bejae odmereno vreme; ali vladavina noi bez vremena je i bez prostora.
Veito je trajanje sna. Sveti snu nemoj odve retko u ovoj zemaljskoj svakodnevici
usreavati one to su se obrekli noi. Samo budale ne uviaju ta si ti i ne znaju ni za kakav
drugi san sem za senku koju u suton istinske noi saaljivo baca na nas. Oni te ne oseaju u
zlatnom moru grozdova u bademovom udesnom ulju, i u kestenjastom makovom soku. Oni
ne znaju da to ti leluja oko grudi nene devojke i njeno krilo pretvara u nebo ne slute da ti

nailazi u susret iz starih predanja, raskriljujui nebesa, i donosi klju za boravita blaenih,
utljivi vesnik tajni beskrajnih.
3.
Jednom, kad sam lio gorke suze, kad mi se nada gubila rastvorena u bolu, i kad sam
stajao usamljen na golom breuljku, koji je oblije moga ivota sakrivao u uzan, mraan
prostor - usamljen kako jo nijedan usamljenik nije bio, gonjen neizrecivim strahom - bez
snage, preobraen samo jo u misao o bedi; i kad sam se osvrtao za pomo, ne mogui ni
napred ni natrag, s beskrajnom enjom se hvatajui ivota koji je beao i gasio se: - iz
plavoh daljina - sa vrhunaca mojega starog blaenstva naie pljusak sutona - i najednom se
prekide veza roenja - okov svetlosti. Pobee zemaljska divota i moja tuga sa njom - otee
seta u neki nov, nedokuiv svet - ti si se spustila na mene, ti nono ozdravljenje, nebesni snu predeo se blago uzdigao; nad predelom je lebdeo moj razreeni, novoroeni duh. Breuljak se
pretvorio u oblak praine - kroz oblak sam video draganine preobraene crte lica. U njezinim
oima poivala je venost - uzeh je za ruke, i od suza se naini blistava, nerazorljiva veza.
Hiljade godina su promicale mimo nas u daljinu, poput oluja. Obisnut o njezin vrat, lio sam
zanosne suze u pozdrav novome ivotu. Bio je to prvi, jedini san - i tek od tada oseam
veitu, nepromenljivu veru u nebo noi i u njegovu svetlost, draganu.
4.
Sada znam kada e biti poslednje jutro - kad svetlost ne bude vie rasterivala no i
ljubav - kad san bude veit, samo jedno jedino neiscrpno snivanje. Oseam u sebi nebeski
umor. Daleko mi je i zamorno postalo hodoae ka Svetom grobu, tegoban krst. Kristalni
slap, koji neprimetljiv za obina ula izvire u tamnom krilu breuljka, pred ijim podnojem
splanjava zemaljska plima: - ko je to okuao, ko je stajao gore na graninoj planini sveta i
bacao pogled preko u novu zemlju, u boravite noi - uistinu, taj se nee vratiti u svetsko
vrljanje, u zemlju u kojoj svetlost boravi u veitom nemiru.
On e gore sagraditi kolibe, kolibe mira, eznue i volee, gledae preko, dok ga
najdrai meu svima asovima ne povue u dubinu kladenaca - to je zemaljsko plivae gore,
suzbijano olujama, ali to se posvetilo dodirom ljubavi, to e rastvoreno tei skrivenim
prolazima ka predelu na onoj strani, gde e se miris, sliti sa usnulim ljubavima. Bodra
svetlosti ti jo budi umornoga da poe na rad - uliva mi radostan ivot, ali nee me
odmamiti od mahovinom obraslog spomenika seanja. Rado u zamahnuti vrednim rukama,
obazreti se svuda gde sam ti potreban - veliau sve veleleplje tvojega sjaja - neumorno u
pratiti lepi sklop tvoga vetakog dela - rado u posmatrati mudri hod tvoga ogromnog
blistavog asovnika - dokuivati ravnomerje snaga i pravila udesne igre bezbrojnih
prostranstava i njihovih vremena. Ali srce e moje u potaji ostati verno noi, i ljubavi
tvoriteljki, keri njezinoj. Moe li mi ti pokazati neko srce koje bi bilo veito verno? Ima li
tvoje sunce ljubazne oi koje e me poznati? Da li tvoje zvezde prihvataju ruku koja ite?
Uzvraaju li mi nean stisak i re tepanja? Da li si je ti ukrasila bojama i tananim crtama - ili
je pak ona tvome ukrasu pridala vii i drai znaaj? Moe li tvoj ivot pruiti neku slast i neko
uivanje koje bi nadmaili ushienja smrti? Zar sve to nas oduevljava nema boju noi? Ona
te nosi kao majka i njoj zahvaljuje za sve svoje velianstveno. Rasula bi se u sebi samoj - u
beskrajnom prostoru bi se rasturila, da te ona nije drala, da te ona nije vezivala, te si se
zagrejala i plamtei stvorila svet. Uistinu, ja sam bio pre no to so ti bila - majka me je
poslala zajedno s mojom braom i sestrama da naselim tvoj svet, da ga posvetim ljubavlju, da
postane spomenik koji e veno biti posmatran - da ga zasadim cveem to ne vene. Jo nisu
sazrele ove boanske misli - Jo je malo tragova naeg otkrivenja. - Jednom e tvoj asovnik

pokazati konac vremena, i onda e postati kao to smo i mi, i prepuna enje i strasti,
ugasie se i umreti. U sebi oseam kraj tvoje radinosti - nebesnu slobodu, blaen povratak.
Obuzet divljim bolovima, saznajem tvoje udaljavanje od naeg zaviaja, tvoj otpor prema
starom, velianstvenom nebu. Uzalud su tvoja jarost i tvoj bes. Nesagorljiv stoji krst pobedna zastava naeg roda.
Prei u preko,
i svaki jad
povod za milje
bie mi tad.
Slobodan biujo koji danleau dragoj
u krilu pjan.
Beskrajan ivot
u meni vri;
gledam odozgo
gde ili ti.
Kraj onog brega
trne tvoj sjaj prohladna senka
donosi raj.
Snano me, dragi,
ti upij sad,
jer poinku sam,
ljubavi rad.
Val smrti je blizu
da mladost mi da,
u melem i etar
krv toi se svaPun vere i hrabro
za dana grem,
a svetim arom
u noima mrem.
5.
Nad irom naseljenim plemenima ljudi vladala je u davno doba tuana sudbina nemom
silom.Neki taman, teak prevez sputavao je njihovu plaljivu duu. - Beskonana je bila
zemlja - boravite bogova, i njihov zaviaj. Od praiskona dizalo se njeno tajanstveno zdanje.
Nad istonim crvenim planinama, u svetome krilu mora boravilo je sunce, svezapaljiva, iva
svetiljka. Neki stari din nosio je blaeni svet. vrsto pod planinama leali su prvobitni sinovi
majke zemlje. Nemoni u svom razarakom besu prema novom prekrasnom pokolenju bogova,
i njihovim roacima, veselim ljudima. Tamna, zelena dubina mora bila je krilo boginje. U
kristalnim peinama pirovao je raskalaan narod. Reke, drvee, cvee i ivotinje imali su
ljudski razum. Slae je prijalo vino jer ga je toilo vidljivo mladako obilje - meu okotima
je obitavao bog - boginja majka, puna ljubavi, uzdizala se sred bogatih zlatnih snopova sveto pijanstvo ljubavi bilo je slatka sluba najlepoj meu boginjama - kao veno arolik pir
nebeske dece i zemaljskih obitavalaca umorio je ivot, poput prolea, tokom mnogih vekova.

- Sva pokolenja su detinjski tovala neni, hiljadostruki plamen, kao neto to je najvie na
svetu. Jedna je samo misao bila, jedno uasno snovienje,
to pojavi se na veselju sjajnu
i uvi due u stravu i stud.
Utehu nisu znali ivodajnu
ni bogovi za potitenu grud.
Te nemani je put skriven u tajnu,
uzalud molbe, rtve uzalud.
Zauvek sada odvojen od svega
to kao slatka strast u srcu tka,
od dragih, koje na zemlji bez njega
zaludna enja mori, bol bez dna,
mrtvac, ko suanj nemoni sred stega,
kao da samo san olovni zna.
Uivanja se val razbio tada
o otru stenu beskonanog jada.
Duhom to smelo, plamtei se vine
ulepa ovek groznu masku tu:
svetiljku trne mladi da poine kraj biva blag, ko harfe jek u snu.
U sveoj seni uspomena pline,
a pesma tugu obujima svu.
Al' tajna osta u veitoj noi,
ozbiljan priznak udaljene moi.
Stari svet se klonio svom kraju. Venuo je perivoj mladoga pokolenja - ljudi koji su rasli
i prestajali da budu deca teili su najvie u slobodniji, pust prostor. Bogovi i njihova pratnja
iezoe. - Samotna i beivotna ostade priroda. Gvozdenim lancem sputavali su je mravi broj
i stroga mera. Neizmerni cvet ivota se rasu u tamne rei kao u prah i u zrak. Utekla je vera
to priziva duhove, i svepreoblikujua, svezbratimljujua, nebeska druga, fantazija. Nemilo je
duvao hladan severac preko ukoenih polja, i ukoeni udesni zaviaj razvejavao se u etar.
Nebeske daljine ispunjavale su se blistavim svetovima. U dublje svetilite, u vii prostor
uvstva kretala je sa svojim silama dua sveta - da bi onde vladala dok ne pone svitati
svetska velianstvenost. Svetlost nije vie bila boravite bogova i nebeski znamen - preko sebe
su oni prebacili veo noi. No je postala golemo krilo otkrivenja - u njega su se vratili bogovi i usnuli da bi se u novim prekrasnijim oblijima vinuli iznad promenjenog sveta. U narodu koji
je, prezren mimo sve druge, postao prerano zreo i prkosno se otuio od blaene nevinosti
mladosti, javi se novi svet dotle neviena lica - U pesnikoj kolibi bede - Javi se sin prve
device i majke - Tajanstvenoga zagrljaja beskonani plod. Slutljiva, cvetna mudrost Istoka
prva je uvidela poetak novoga doba - Do kraljeve smerne kolevke jedna joj zvezda pokaza
put. U ime budunosti daleke odavali su mu potu sjajem i mirisom, najviim udima prirode.
U samoi se razvijalo nebesno srce u cvetnu aicu svemone ljubavi - okrenuto uzvienom
oevom licu i poivajui na grudima ljupko ozbiljne majke, grudima blaenim od slutnje. Sa
bogotvornim arom gledalo je proroanstvo oko rascvalog deteta u dane budunosti, u svoje
drage, izdanke svoje boanske loze, ne brinui o zemaljskoj sudbi svojih dana. Ubrzo se oko
njega sabrae najvema detinjske due, udesno obuzete prisnom ljubavlju. Nov i nepoznat
ivot je poput cvetova nicao u njegovoj blizini. Nesicrpne rei i poslanja najradosnija vrcala

su kao iskre kakvog boanskog duha sa njegovih usana. Sa dalekog ala, roen pod vedrim
nebom Jelade, doao je jedan peva u Palestinu i celo svoje srce izlio udesnom detetu:
"Mladi si ti to stoji od davnine
na groblju naem, zamiljen i snen;
utean znamen sred duboke tmine viega oveanstva novi tren.
to bacilo nas tuzi u dubine
vodi nas sad ko enjiv, vedar plen.
U smrti ivot veiti se javlja,
ti smrt si, ti nam samo nosi zdravlja."
Peva prepun radosti krete u Hindustan - srca pijana od slatke ljubavi; i u vatrenim
pesmama ga rastoi pod onim blagim nebom, te mu hiljade srdaca priklonie, i radosno
poslanje se razraste u hiljade grana. Ubrzo poto peva otide dragoceni ivot posta rtvom
dubokog ljudskog pada - On umre mlad, otrgnut od voljenog sveta, od rasplakane majke i od
svojih zaplaenih prijatelja. Neizrecivih patnji tamni pehar ispila su ta ljupka usta - U
groznom strahu bliio se as roenja novog sveta. estoko se borio sa uasima stare smrti Teko ga je pritiskivalo breme starog sveta. Jo jednom je milo pogledao majku - a onda se
pojavi razreiteljka-ruka veite ljubavi - i on usnu. Samo nekoliko dana visila je koprena nisko
nad hunim morem, nad uzdrhtalom zemljom - bezbrojne suze isplakae dragi - A onda tajna
bi raspeaena - nebeski duhovi podigoe prastari kamen sa mranog groba. Aneli su sedeli
uz usnuloga - neno satkani od njegovih snova - Probuen u novom boanskom velianstvu,
popeo se on na vrhunac novoroenog sveta - sopstvenom rukom sahrani le u naputenu raku,
i svemonom rukom navali na nju kamenu plou, koju nikakva sila nee podignuti.
Jo tvoji mili prolivaju kraj tvojega groba suze radosnice, suze ganutosti i beskonane
zahvalnosti - jo te, radosno prestravljeni, gledaju kako uskrsava - i gledaju sebe za tobom;
gledaju te kako sa slatkim arom plae za majinim blaenim grudima, kako ozbiljno hoda
sa prijateljima, govori rei kao uzbrane sa drveta ivota; gledaju te kako pun enje hita u
oevo naruje, donosei mlado oveanstvo, i nepresuiv pehar zlatne budunosti. Majka je
pohitala ubrzo za tobom - u nebeskom likovanju - Ona u novom zaviaju bila je uz te. Mnogo
je vremena proteklo otada, i u sve veem sjaju se budila tvoja nova tvorevina - i hiljade
kretoe za tobom iz bolova i muka, puni vere i enje i vernosti - pa sad vladaju sa tobom i
nebeskom devicom u carstvu ljubavi - slue hramu nebeske smrti i tvoji su na vek i vekova.
Podie kamen ti vaskrsnu oveanstvo Tebi smo verni svi,
ne znamo za suanjstvo.
Kad prte svetski sklad
usred Veere tajne,
najgori stuknu jad
od tvoje kupe sjajne.
Na svadbu zove smrt od svetiljki sve blista Device lika ista
spremie dom i vrt O, kada e kroz no ovu
da odjekne tvoj glas,

i zvezde da pozovu
jezikom ljudskim nas.
Marijo, k tebi trai
hiljadu srca put.
Tvoj lik im samo blai
ivotni emer ljut.
I slute isceljenje
kad mine ivot hud kad, presveto stvorenje,
na tvoju klonu grud.
S mnogima to im kleta
sudbina bee krik,
pa pobegav sa sveta
stupie pred tvoj lik;
to spasoe nas jada
u nevolji i zlu biemo skupa sada,
biemo veno tu.
Kom ljubav veru krepi
ne rosi suzom grob.
Imetak ovaj lepi
nee mu otet kob Da enja ga ne mori,
nadahnjuje ga no a srcu tit mu tvori
nebeskih eda mo.
Prema ivotu venom
na ivot sada gre;
milinom neizrenom
zari se bie sve.
Zvezdan e svet se sliti
u sok ivota jak,
i svak e njega piti
i bie zvezda svak.
Rastanka nema vie,
ljubavi puca al,
prepun se ivot njie
ko beskonani val.
Tek jedna no miline veite pesme raj i svima e da sine
Boijeg lika sjaj.
6.

enja za smru
Hajdemo sad gde vlada mrak,
u zemljine dubine,
veselog polaska je znak
bol ovaj pun divljine.
un uski e za tili as
prevesti k alu neba nas.
Neka se slavi vena no,
san veni nek se slavi.
Pregrejala nas dana mo,
jad nas pri i savi.
Tuine siti, u svoj dom
elimo natrag, ocu svom.
ta e nam ljubav, vernost ta,
kad svet ne ceni ovo?
Za staro jedva ko zna,
pa emu onda novo?
Samotno, alno svetom gre
onaj kom prolost znai sve.
Prolost, kada je plamen jak
proimo ulo svako,
kada su oev lik i znak
viali ljudi lako,
te je veliki njihov broj
jo liio na uzor svoj.
Prolost, kad jo kroz drevni vrt
izdanci cvahu mladi,
kad iskala su deca smrt
nebeskog carstva radi.
Kad ljubav slomi mnoge tu,
mada i sree glas se u.
Prolost, kada nam i sam bog
zboriti arko stade,
i mladi cvet ivota svog
s ljubavlju za nas dade,
primivi na se bol, da nas
u veiti uvede spas.
Sa enjom naziremo nju
gde mrkla no je skriva;
e nam na ovom hudom tlu
neutoljena biva.
U rodni zato hajd'mo kraj
gde blista svetog doba sjaj.

ta povratka da sprei tok? dragih nam davno nema.

Njih grob je naeg ia rok,
hvata nas tuga nema.
Okonan sada na je let sito je srce - pust je svet.
Beskrajno, tajno kroz nas sad
slaana jeza struji ko iz dubina da na jad
u odjek nama huji.
To dragi eznu, pa nam, ah!
poslae svoje enje dah.
Nevesti slatkoj hajd'mo mi,
gde Isus vlada milo Svi to volite, tuni svi,
ekajte suton ilo.
San e skrhati lance zla,
naem e Ocu da nas da.