Amin Maluf

Vesna Cakelji
http://www.laguna.rs/a83_autor_amin_maluf_laguna.html
Amin Maluf je Libanac roen 1949. u Bejrutu od roditelja Arapa katolike vere; studirao je
sociologiju i ekonomiju, bio je u svojoj zemlji novinar i ratni reporter, a 1977, pred uasima graanskog rata
u svojoj zemlji, prebegao je s porodicom u Pariz. Od tada je malo putovao, a deo godine provodi na ostrvu
RE (ile de R) na Atlantiku, preko puta grada La Rochelle s kojim je povezan mostom od 3km.
Pie na izvrsnom francuskom, koji mu nije maternji jezik.
Maluf je autor romana sa zanimljivom istorijskom pozadinom u kojima se istorijske injenice meaju
s pievom matom. Njegovi se likovi esto zatiu u sukobu sa vladajuim uverenjima svoje okoline i svog
vremena. Prva njegova knjiga, Krstaki ratovi u oima Arapa, pojavila se 1983. i odmah privukla panju kao
sve i dotad nepoznat pogled na ovaj dvestagodinji sukob zapadnih i istonih kultura. Usledila su druga
dela, meu njima Samarkand (1988, nagrada Novinskih kua Francuske) i Taniosova stena, roman koji je
1993. nagraen najveom francuskom knjievnom nagradom, Gonkurovom. Od njegovih dela izdvajamo i
Levantski erdan i Baldasarovo puteestvije (na naem jeziku u izdanju Lagune) i knjigu eseja Ubilaki
identiteti. Malufove knjige prevedene su na vie od dvadeset jezika, i svuda su dobro ocenjene i od kritiara
i od italaca.
Amin Maluf je izuzetno prijatan i tih ovek, potpuno posveen pisanju. Nekada mesecima neumorno
radi u svojoj kui na ostrvu Re, na francuskoj atlantskoj obali. Kada je u Parizu, najee je zatvoren u
radnoj sobi zatrpanoj knjigama, spisima, belekama. Teko mi je da ga zamislim kao novinara i reportera
koji je obavio misije u preko ezdeset zemalja, koji je izvetavao iz Sajgona za vreme vijetnamskog rata, iz
Irana za vreme revolucije. Pre nego to je napustio svoj rodni Liban, sredinom sedamdesetih godina, ne
elei da uestvuje u graanskom ratu, radio je u Bejrutu kao direktor nedeljnika An-Nahar. Doavi u Pariz,
nastavio je novinarsku karijeru, kao glavni urednik nedeljnika Jeune Afrique.
Ovaj pripoveda homerskog daha, veliki humanista, ovek Istoka i Zapada, ponikao je iz male
hrianske melkitske zajednice usred islamskog sveta. U srcu mu je i Liban i Francuska, ali i mnogi daleki
krajevi gde su mu se vekovima rasejavali preci, kao i arobni gradovi Afrike i Azije, poput Fesa ili
Tombuktua, gde je iveo burnim ivotima svojih junaka. Nikada ne zaboravlja da dolazi iz hiljadugodinje
regije koja je spoznala egipatske, mesopotamske i grke uticaje, gde su jo uvek ivi mitovi o Kadmosu i
Adonisu. Svetska zbivanja uvek sagledava u perspektivi, a istoriju ita i sa one druge, nikada napisane
strane, to je najpre uinio u eseju Krstaki ratovi u oima Arapa, a potom u svojim romanima, mahom
istorijskim. U svemu to pie vodi borbu, oduvek istu: protiv diskriminacije, iskljuivosti, fanatizma i drugih
problema savremenog sveta poput genetike manipulacije. Svakim svojim delom nastoji da gradi mostove
izmeu razliitih kultura, da rui predrasude i lane mitove koji pothranjuju mrnju. To je ivotni projekat,
kako kae, koji se nastavlja od knjige do knjige. Naa publika najpre ga je upoznala kao autora uvenog
eseja Ubilaki identiteti koji osuuje netoleranciju i svoenje bogatog i sloenog ljudskog identiteta na
jednu jedinu pripadnost u ime koje se ovek, u vremenima krize, pretvara u zver.
Doekuje me na vratima svog pariskog stana, nedaleko od Trijumfalne kapije, u kome sve odie Orijentom:
nametaj, ilimi, slike na zidovima poreklom iz Damaska, persijske minijature. Na licu mu sve vreme lebdi
blag osmeh, pomalo setan, zagonetan, istonjaki. Njegova supruga nam je spremila, kae, libanske
kolaie. Najpre mi pokazuje svoju radnu sobu, u kojoj veoma stara pisaa maina dominira kreativnim
neredom. Napominje, kroz smeh, da na njoj ne radi. Zadovoljno izvlai sa police prevod Ubilakih
identiteta koje je objavila beogradska Paideia. Objanjavam mu korice. Oduevljen je slikom Vlade
Velikovia, vatrom na zgaritu naeg nedavnog ludila. Pita za Lagunu, izdavaa svojih romana:

Samarkand, Baldasarovo puteestvije, Levantski erdan. Najavljujem mu skoranji izlazak Leona

Afrikanca. Najvie ga zanima kada e Laguna objaviti njegove Krstake ratove. Knjiga do koje najvie
dri? Sledei moj prevodilaki zadatak bie Taniosova stena, za koju je dobio Gonkurovu nagradu, 1993.
U salonu nas eka buldog Mortimer, stari znanac, vrlo raspoloen da uestvuje u razgovoru, i maka
koja se nehajno umiva ispred Biblije kralja Dejmsa iz 1640. godine, otvorene na stalku kraj kamina. Pisac
kae da ju je kupio 1965. na slavnom londonskom buvljaku Portobelo roud, i da je nosi svuda sa sobom.
Zamiljam kako ju je njegov junak Baldasar spasao iz Londonskog poara, 1666...

O problemima identiteta
Gospodine Maluf, ponimo razgovor od eseja Ubilaki identiteti, kultne knjige u multietnikim
sredinama, koja je postigla veliki uspeh irom sveta. ta vas je najvie podstaklo da je napiete?
Poto sam roen u Libanu, problemi odnosa meu zajednicama, identitetski problemi, oduvek su me
zaokupljali. Mislim da su ta pitanja bila prisutna, implicitno, u svemu to sam napisao, u svim mojim
romanima; ali kroz ovu knjigu, Ubilaki identiteti, hteo sam da kaem na eksplicitan nain, najjasnije
mogue, najpreciznije mogue, ta o tome mislim. To je jedan od najvanijih problema naeg doba. Kada je
pao Berlinski zid, preli smo iz epohe u kojoj su glavni raskoli bili ideoloki u epohu u kojoj su glavni
raskoli identitetski. Nevolja sa identitetskim raskolima zapravo je u tome to ne favorizuju raspravu. Svako
istie svoju pripadnost, uglavnom agresivno, i protiv nekog drugog. I na tome ostaje. Jedan od glavnih
problema dananjeg sveta je u tome to nema prave ideoloke rasprave. ivimo u svetu isticanj identiteta
koja su krajnje uproena, brutalna i esto ubilaka.
Kako neki identitet postaje ubilaki?
Trebali bi mi dugi sati da na to odgovorim, no ako bih morao odgovoriti jednom reju, rekao bih:
strah. On je taj koji preobraava normalne osobe u ubice.
U Libanu se danas obnavlja politika napetost, nasilje, to budi muna seanja na graanski rat...
U zemljama kao to je Liban, postoje neke stalne realnosti, postoje evolucije vezane za istorijske
periode; ima trenutaka kada vam se ini da nasilje raste i trenutaka kada vam se ini da ono opada; ali u
svakom sluaju, postoje sutinski problemi koje treba reiti. Mislim da svako isticanje identiteta sadri dozu
nasilja, to ne znai da treba propovedati spreavanje isticanja identiteta. Svaka osoba ima potrebu da
upozna svoj identitet, i da ga u potpunosti ostvari. Ali, kada govorimo o svom identitetu, treba izbegavati
njegovo krajnje pojednostavljenje; svako mora razvijati svest o sloenosti sopstvenog identiteta. Kada ovek
postane svestan svih raznovrsnih elemenata koji ine njegov identitet, manje je sklon netoleranciji i mrnji
prema drugome. Danas nije lako uticati na ljude da razvijaju tu svest.
Moda, ali je potrebno na tome istrajavati. Vano je da otkrijemo svu suptilnost identiteta svakog
bia, da prestanemo poistoveivati identitet sa jednim jedinim njegovim elementom, bilo da je u pitanju
religijski ili etniki ili rasni ili neki drugi. Svaka osoba treba da ima svest o raznovrsnim elementima svoga
identiteta, kao i mogunost da ivi u harmoniji sa samom sobom, a da to ne vodi ka sukobljavanju sa
drugima. No, to je delikatno pitanje koje se mora reavati sa mudrou, lucidnou i suptilnou.
Na kraju svog eseja kaete da ste imali elju da svakom njegovom paragrafu dodate dvadesetak drugih.
Pitam se ta biste danas dodali, sedam godina kasnije, posle svega to je u meuvremenu potreslo svet,
poput njujorkog atentata od 11. septembra, koji je Bodrijar nazvao apsolutnim dogaajem?
Mnogo toga! Moja knjiga je objavljena tri godine pre 11. septembra. Ono to se desilo potvruje,
naalost, sve bojazni koje su u njoj izraene, kao i veliku hitnost reavanja identitetskih problema koji
pomrauju budunost sveta. Ako teimo miroljubivoj i harmoninoj evoluciji, morali bismo nastojati da
bolje upravljamo identitetskim pitanjima, svuda u svetu.

I u Evropi?
Da, oigledno je da ne moemo organizovati zajedniki ivot 25 ili 27 zemalja zadovoljavujui se
samo reavanjem ekonomskih ili institucionalnih pitanja. Trebalo bi se baviti i identitetskim aspektom
takoe, emu se do sada nije mnogo posveivala panja.
Zar ne mislite da smo svedoci sve veeg identitetskog zatvaranja, naroito u Istonoj Evropi, skoro svuda,
ak i u Francuskoj?
Ne znam da li danas ima vie identitetskog zatvaranja nego pre dve ili pet godina; mogue je, ali ne
treba se zadravati na utiscima koje imamo u datom trenutku... Neophodno je, ini mi se, insistirati na
injenici da identitetski problemi irom sveta poprimaju veoma razliite oblike od regije do regije, od zemlje
do zemlje, od kontinenta do kontinenta; ti problemi su retko shvaeni na odgovarajui nain; nigde se ne
ulae trud da se reavaju na inteligentan nain. To je u svakom sluaju moj oseaj, i razlog moje krajnje
zabrinutosti... Gledam, na primer, ta se danas dogaa u Iraku. Lino se radujem to sada u toj zemlji postoje
izbori, to vie nema krvave diktature, to me oduevljava, ali, naalost, u isto vreme uoavam da je
uspostavljen jedan eksplicitan, opscen komunotaristiki sistem, koji e neizostavno voditi u sukobljavanja
bez kraja. Mogli su zamisliti neki moderan sistem, sposoban da povede zemlju na put napretka. Zato su to
uradili? Iz nekih mranih namera? Ne verujem. Mislim da su to uinili jer jednostavno ne umeju upravljati
pitanjima identiteta. Trajno je kompromitovana budunost jedne zemlje, jedne regije, ali i budunost
Sjedinjenih Drava, zato to nisu bile sposobne da nau suptilno reenje za to pitanje idetiteta.
Sa setom pomiljam na elju kojom zavravate Ubilake identitete: da va unuk jednog dana otkrije tu
knjigu na nekoj pranjavoj polici udei se da je u vreme njegovog dede jo postojala potreba da se
govore takve stvari. Nije li ta ideja neka vrsta savremene utopije?
To je zaista elja, nada, ali nipoto nije predvianje, naalost! Jer stvari se, izgleda, pogoravaju,
svuda u svetu. Nigde ne vidim reenje za identitetske probleme. Neu da vam krijem da sam danas mnogo
vie zabrinut nego u vreme kada sam pisao tu knjigu.

O toleranciji
Verujem... Sve upuuje na sutinsku temu Ubilakih identiteta, na problem netolerancije. Netolerancija
je prekrila tlo krvoprolia, rekao je Volter, koji je vodio bitku protiv fanatizma svog vremena. Neki u
svakom svom govoru naglaavaju re tolerancija, a vi, autor eseja koji predstavlja istinsku apologiju
toleranciji, vi ne volite, koliko znam, da upotrebljavate tu re. Zato?
Podrazumeva se da u pogledu identiteta propovedam toleranciju i da se gnuam netolerancije. Ali
izbegavam da koristim re tolerancija, jer mi tolerancija jednostavno nije dovoljna! Veoma esto, ta re
izraava nadmeno ponaanje pobednika prema pobeenom. to se mene tie, neu da me samo toleriu, i
nikome ne elim da se mora time zadovoljiti. Svaka osoba ima pravo da bude potovana, bez obzira na njena
verska ubeenja, etniku pripadnost, boju koe, jezik, drutveni status, pol; njeno dostojanstvo i njena prava
treba da budu potovani a ne samo tolerisani; svaki ovek, ma kakvi bili elementi njegovog identiteta, mora
biti smatran graaninom u potpunosti. Kao to vidite, to je pitanje nijansi jedne rei...
Netolerancija se raa se iz elementarnih nagona, u odsustvu bilo kakve doktrine. Je li ovek u sutini
sklon netoleranciji? Nije li ona u ljudskoj prirodi?
Ja mogu s lakoom da zamislim svet u kome bi ljudi iveli harmonino jedni s drugima, svet u kome
vie ne bi bilo ratova. esto ujem izjave kako su nasilje ili netolerancija neodvojivi od ljudske prirode; ne
slaem se s tim. Smatram da ovek moe da se promeni. To je moje duboko uverenje. Ali kad biste me pitali
smatram li da danas idemo ka jednom manje nasilnom svetu, u kome ima vie miroljubivosti i potovanja
razliitosti, moj odgovor bi naalost bio negativan. Meutim, po mom miljenju to nije neka kob, to nije
zbog ljudske prirode, to je samo zbog loeg upravljanja poslovima sveta...

U svom eseju se divite izvanrednim mogunostima koje nam prua savremena civilizacija. No, ipak se
pitam da li smo na etikom planu istinski evoluirali od peinskog vremena. S jedne strane, oveanstvo je
odnelo mnoge pobede, ali s druge... videli smo genocide, u Ruandi, u Srebrenici... Da li vi istinski verujete
da se na tom planu neto promenilo?
Ne moe se rei da se nije promenilo. A ne moe se rei ni da se evolucija uvek odvijala u
pozitivnom smislu. Nije tano da nismo evoluirali izmeu epohe prinoenja ljudskih rtava i ove nae. Ali
bilo bi isto tako pogreno ustvrditi da je oveanstvo prevazilo varvarstvo. Rekao bih da je bilo mnogo
napretka, ali i ponovnih padova; i da postoji izvestan pravac te evolucije, iako je nepovratan.
Tano, imali smo prava oveka...
Imali smo ipak ukidanje smrtne kazne u veini zemalja, i razne druge stvari, stekli smo mnogo veu
svest o pravima oveka, o pravima ene, ena zauzima sve znaajnije mesto u drutvu; ima nekih vidova
torture koji se danas skoro u celom svetu smatraju neprihvatljivim. Samo pre nekoliko vekova, ako bi neko
izrazio miljenje koje se nije svialo vlastima, mogao je biti spaljen na lomai! Znai, pogreno bi bilo rei
da nismo evoluirali. U isto vreme, istina je da u srcu te evolucije ima ponekad krajnje varvarskog ponaanja.
Atavistikog?
Ne bih rekao atavistikog! Ne volim tu ideju da je ljudska priroda uvek ista. U to me niko ne moe
ubediti.
Pa ipak, mnogi umni ljudi u to veruju.
Bilo je postupaka, u srcu dvadesetog veka, koji su varvarskiji od svega to je oveanstvo doivelo
jo od praistorije. Ali ljudska priroda se ne svodi na te postupke. Neprestano mi je na pameti primer
Libana. Tamo je bilo ljudi koji su mogli postati sasvim ugledni u nekom mirnom drutvu, ali koji su se,
zahvaeni atmosferom rata, straha, zakona dungle, preobrazili u krvnike, ubice, rave i tetne osobe... U
isto vreme kada su se ti ljudi tako razvijali, druge osobe, negde drugde u svetu, koje su nesumnjivo imale
loije predispozicije, koje a priori nisu bile mnogo preporuljive, nale su se u drutvenom okruenju koje ih
je, naprotiv, podsticalo na sasvim normalno ponaanje... Po meni, uslovi u kojima se svako drutvo nalazi
mnogo vie odreuju ponaanje pojedinaca nego nekakav atavizam. esto uzimam za primer onu decu koja
su roena u ratu; ako ih odnesemo u neku zemlju gde se ivi mirno, u neku imunu porodicu koja ih
okruuje ljubavlju, oni rastu, razvijaju se i postanu divna bia, dok bi, ostavljeni na trotoaru svog rodnog
grada, verovatno postali ubice. Pripadamo oveanstvu koje je sve raznovrsnije, sve pluralnije, sa svim
moguim vrstama uslova, i svime time moramo upravljati; trebali bismo sve vie i vie nastojati da u svim
drutvima stvorimo uslove za evoluciju koja favorizuje razvoj linosti, koji iz nje izvalai ono najbolje i
smanjuje u njoj ono najgore...
U emu vi niste tolerantni?
Nisam tolerantan prema netoleranciji; nisam tolerantan prema fanatizmu, nisam tolerantan prema
diskriminaciji. Ja sam neko ko je veoma rigorozan, im se radi o potovanju izvesnih osnovnih vrednosti...
A prema nevaspitanju, vulgarnosti?
Ni prema nevaspitanju, prostakluku (smeh), no dobro, to je ve anegdotsko... Ima ozbiljnijih pitanja.
Ne moe ovek biti tolerantan prema rasizmu, na primer.
Istina je da se malo preteruje s temom tolerancije u vezi sa vama; ak vas zovu Gospodin Tolerancija!
To je nadimak koji ne odbijam, iako mi je stalo da preciziram smisao nekih rei...
Ja bih vas radije nazvala Gospodin Suptilnost, mislei na stil ali i na emotivnu stranu vaih romana. Sve
je tu istkano od suptilnih nijansi; najlepe ljubavne scene su magnoveni, samo nagoveteni zagrljaji...

To to kaete potpuno odgovara mom temperamentu. Gnuam se suvie eksplicitnog izraavanja

stvari, a jo vie opscenog. Vie volim da nagovetavam... Ljubavne scene u mojim knjigama naslikane su
kratkim potezima kiice...
Ima mnogo emotivnog naboja u tim scenama koje nisu eksplicitne. Veoma su snane.
Nadam se!
Prevodei vae romane esto zanemim pred nekim divnim i retkim stilskim obrtima, neobinim i teko
pronalazivim reima, ukratko, terate me da mnogo radim na jeziku. Va stil je plod beskonanog
tesanja reenice, na floberovski nain, ili je pre u pitanju va talenat i, bez sumnje, zadivljua koliina
proitanih dela? Znam da ste piui Baldasarovo puteestvije proitali stotine knjiga svakojake vrste.
Ja sam neko ko mnogo radi, i ko voli da radi. Tano je da provodim mnogo vremena pripremajui
svaku od svojih knjiga. itam svata, putujem kad god osetim potrebu; zbog Baldasara sam obavio nekoliko
putovanja, da bih video mesta kojima je on proao, isto sam uinio i zbog Leona Afrikanca, iao sam u Fes,
u Granadu, u mnoge gradove gde je on bio, da bih mogao malo osetiti ta mesta i atmosferu koja je u njima
vladala krajem XV veka. Proitao sam gomilu knjiga da bih pronikao u tu daleku epohu, da bih se saiveo s
njom, i rekao bih da je to istraivanje jedan od najprijatnijih vidova mog rada...
Mogu da zamislim, vodite dvostruki ivot na neki nain.
Upravo tako. A naroito je prijatno kad otkrijem svet koji mi je dotada bio nepoznat. Veliko mi je
zadovoljstvo da ponirem u neku epohu, u neku zemlju, u neku temu o kojoj gotovo nita ne znam, i volim
ono oseanje da vam stvari malo-pomalo postaju bliske. Pre nekog vremena sam odluio da napiem tekst o
jednoj knjievnici koja nas je davno napustila...
O kome je re?
Re je o Simon Vej. Udubio sam se u njene spise, u njenu biografiju, i u jednom trenutku sam osetio
sreu to mi je sve to postalo blisko, to znam gde je bila i ta je radila 1928, 1933. ili 1942... Od svega to
sam nauio itajui mesecima raznovrsne tekstove, malo toga e se pojaviti u onome to sam o njoj napisao,
ali injenica da sam se zbliio sa ivotom i delom jednog iezlog pisca, injenica da sam uspeo, uvi jednu
njenu izreku, da pogodim iz kojeg je dela izvuena, bila je za mene istinsko intelektualno zadovoljstvo; imao
sam oseaj da istraujem neki nepoznati kontinent i da se na koncu tamo oseam kao kod svoje kue.
Ta sposobnost uvlaenja u tuu kou, sposobnost empatije, jedna je od vaih najveih vrlina. Baldasar, za
koga ste negde rekli da vam je najblii od svih vaih junaka, neprestano to ini na svom puteestviju.
Mislim da je romanopiscu svojstveno da se uvlai u kou svojih linosti, kako bi pokuao da oseti to
to oni oseaju...
Da ivi njihovim ivotom.
U izvesnom smislu, da. Baldasar mi je naroito blizak zato to je potpuno imaginaran. Kada uzmete
za junaka neku linost koja je istorijski postojala, identifikujete se malo, ali u isto vreme treba uzeti u obzir
njegovu sopstvenu realnost...
Leon Afrikanac je postojao, na primer.
Da. Iako se poistoveujem i sa Leonom, postoje aspekti njegovog ivota koje nisam ja izabrao.
Baldasar je pak izronio iz moje mate, i s njim sam veoma dugo iveo. Od trenutka kada sam poeo da
razmiljam o toj linosti, pa do trenutka kada sam dovrio njegovu priu, proteklo je mnogo godina! I sve to
vreme sam bio s njim, oseao sam ga, razumeo sam ga; na koncu je veina njegovih reakcija bila identina
mojima! Istina je da u takvim trenucima ovek ima oseaj da vodi i drugi, paralelni ivot...
Va junak je doista od krvi i mesa, naroito zato to neprestano sumnja, i to otvoreno pokazuje sve
svoje slabosti; to je ono to ga ini tako ivim. A vi, sumnjate li vi mnogo?

Sve vreme (smeh).

Baldasar je, ini mi se, krenuo u potragu za apsolutom, za Knjigom nad knjigama, enom nad enama,
ne ba u smislu onih poklonika apsoluta poput Bodlera ili Artoa, koje je razdirala ta kobna strast. Jurio
je po svetu za knjigom koja oveanstvu moe doneti spas, te satanske 1666, a nije ak bio ni siguran u
njeno postojanje...
Ne, nije bio siguran. Mislim da je bio nadasve siguran u svoju elju za traganjem.
Traganje za tajanstvenom knjigom ili rukopisom mnogim romanima donelo je slavu. Prvo pomiljam na
Ime rue Umberta Eka, ali i na planetarni uspeh Dena Brauna, Da Vinijev kod. No, Baldasar naputa
svoju knjigu na kraju romana, odustaje od potrage. ini li to iz slabosti ili konformizma? Ili se pak
umorio od putovanja po morima?
U odreenom trenutku, nakon to je dugo jurio za opsenama, nastanio se u stvarnom svetu. Nije
eleo da provede ceo svoj vek na drumovima. Ponuen mu je novi ivot i on odluuje da ga prihvati.
A ljubav u prii o Baldasaru, je li ona najdragocenija kada je bez ikakvih stega, pa ak i bez sutranjice?
Meni je najlepa ljubavna pria u romanu epizoda sa krmaricom iz Londona.
Meni takoe. Ima neeg tako sponatanog, tako nenog u toj vezi... To je uostalom avantura koju
nisam bio za njega predvideo. Dola je iznenada... sama od sebe. Posle se razvijala, rasla.
A onda je Baldasar otiao iz Londona, ne pozvavi svoju krmaricu da poe s njim...
Bile su to izuzetne okolnosti. Londonom je harao uveni poar, a Baldasar ni sam nije znao kuda ide;
ta mlada ena je bila kod svoje kue, nije je mogao odvesti daleko od njene domovine; bili su u
sedamnaestom veku, a ne u dvadeset prvom! Ali kajao se zbog toga, grizla ga je savest... esto ju je sanjao.

U svetu opere
Dakle, Ljubav izdaleka... To je i naslov vaeg sjajnog libreta za operu koju je napisala finska
kompozitorka Kaija Sariaho, a reirao Piter Selers, a koja je premijerno izvedena na prestinom
Salcburkom festivalu, pre nego to je krenula na svetsku turneju. Vratili ste se periodu krstakih ratova,
piui ovoga puta o ljubavi trubadura iz Akvitanije ofre Ridela i Klemanse, princeze od Tripolija. Jeste li
voleli to novo iskustvo, u svetu opere?
Strano! Uostalom, ponovio sam ga. Napisao sam jo jedan libreto, za operu pod nazivom Adrijana
Mater, ija e premijera biti 30. marta 2006. Isti je kompozitor, isti reiser. Radnja se odvija u jednoj zemlji
zahvaenoj ratom, negde na Balkanu, ime nije navedeno.
U mojoj izgubljenoj zemlji?
Pomalo, moda...
Je li libreto objavljen?
Jo nije, ali bie objavljen pre premijere.
Ona e biti na Salcburkom festivalu?
Ne, ve u Operi Bastilja.
O! Stigli ste u francuski hram opere!
U programu je za sledeu godinu. Ali, napisao sam i trei libreto, za operu koja e biti izvedena iste
godine na Mocartovom festivalu u Beu.
Vi ste veliki ljubitelj opere?
Poinjem to da budem (smeh).

Razumem vae oduevljenje, jer sam imala prilike da pratim sve faze jedne opere, kao lektor za francuski.
To je istinski polivalentna umetnost.
Da, tano. To je umetnost koja objedinjuje muziku, knjievnost, pozorite, ples...
Oigledno volite da istraujete razliite mogunosti knjievnog diskursa: esej, istorijski roman, genetika
fantastika u romanu Poslednji vek posle Beatrise, pa ona arobna proza u vaoj poslednjoj knjizi
naslovljenoj Porekla, neka vrsta biografskog traganja. ta je sledee? Hoete li se moda vinuti u svet
poezije?
Znate, opera je pomalo na pola puta izmeu poezije i pozorita. Ali nemam nameru da se udaljavam
od romana, koji ostaje moj omiljeni nain izraavanja... Uostalom, u ovom trenutku sam zaokupljen
pisanjem novog romana.
Je li opet istorijski?
Ne ba... No, prerano je da o tome govorim.
Ne nameravate da napiete nastavak Baldasara, na primer?
Ne verujem... Kad zavrim neku knjigu, nemam mnogo elje da ponovo uranjam u isti svet... Sem
moda za Porekla... Morao bih napisati nastavak poto je to pria o mojoj porodici; jo nisam govorio o
svome ocu i celoj njegovoj generaciji. Ali to neu uiniti u skoroj budunosti. Volim da prelazim iz jednog
sveta u drugi, s jedne teme na drugu, s jednog naina pisanja na drugi...
Radite li na raznim projektima u isto vreme, paralelno, ili zavrite jedan pa preete na drugi?
Oduvek sam imao vie projekata odjednom. Sada imam... jedan, dva, tri (broji na prste), etiri, pet...
imam est ili sedam projekata koji napreduju istovremeno.
Fantastino...
Ali ne radim na njima istog dana! Nekoliko nedelja radim na jednoj temi, onda se zaustavim, preem
na drugu...

Porekla
Vaa poslednja knjiga Porekla veoma je zanimljiva za vae verne itaoce, u njoj mogu da prepoznaju
neke linosti, situacije iz vaih romana...
Re je o svetu moje ire porodice, iz koga sam doista crpeo mnoge prie, u kome sam nalazio mnoge
junake za svoja dela.
A da biste mogli napisati Porekla, krenuli ste na Kubu, tragovima svog deda-strica Debrajela?
Da, to je osoba o kojoj se mnogo prialo u porodici, ali o kojoj se malo znalo. Poeleo sam da
proverim neke podatke, te sam se uputio u Havanu, gde sam najpre naao njegov grob, a zatim njegovu
nekadanju kuu...
Jo je u dobrom stanju?
Da, i pretvorena je u muziku kolu. Bilo je to nenadano otkrie. Tamo sam ak naao i jednog
roaka.
Koji se preziva Maluf?
Koji se preziva Maluf, da, i koji tamo oduvek ivi. Danas ima osamdeset tri godine.
Je li znao za vas, s obzirom na vau slavu?
Za mene? Ne, ne verujem. Nisam ga to ni pitao. U svakom sluaju, nije imao nikakvog dodira sa
porodicom. Ali od tog putovanja, ostali smo u vezi.

Istinski junak Porekla, va deda Botros, ovek ispred svog vremena koji je hteo da menja svet u vreme
Otomanskog carstva, fascinantna je linost. Meutim, mene je u toj knjizi najvie oduevio uvod, u kome
objanjavate zato ne volite re koreni. Prefinjeno i pesniko razmiljanje. Dakle, zato porekla a ne
koreni?
Zato to su u istoriji moje porodice najvaniji putevi. Polazei sa naeg rodnog tla, moji su se rasuli
po celom svetu, nastanivi se u Brazilu, Australiji, na Kubi, u Severnoj Americi, u Francuskoj, svuda... Naa
istorija nainjena je od svih tih putanja koje prekrivaju celu kuglu zemaljsku. U tome je specifinost moje
porodice, kao i mnogih drugih. ovekov ivot je linija na licu sveta, a ne samo nepomina taka...
Nismo zanavek ukorenjeni u rodno tlo?
Rodno tlo je takoe znaajno. Ja mnogo volim selo iz kojeg potiem.
Selo iz Taniosove stene?
Da, ali Taniosova stena je romansirana, mada sam doista svoje selo imao u glavi piui tu knjigu.
Tamo se nalazi kua u kojoj je roena moja baka pre vie od sto deset godina, i gde je ve ivelo est
uzastopnih generacija... To je uistinu porodino selo, u kome veinu kua nastanjuju ljudi iz moga
plemena... Oseam veliku privrenost tome mestu; ali ono to me najvie zanima, da budem iskren, to je
injenica da su ljudi iz tog sela gradili novi ivot u Argentini, u Teksasu, i drugde...
Razasuti na sve strane...
Na sve strane! Ima, naravno, onih koji ostaju, ali veina odlazi; za svaku kuu bi se mogla ispriati
po jedna epopeja! I tako to traje vekovima, jer se radi o siromanoj zemlji s koje ljudi oduvek odlaze. ak i
stare fenianske legende govore o iseljavanju... Za mene upravo to daje smisao istoriji moje porodice.
Puteestvije do Kube i tih petsto stranica koje ste napisali o svojoj porodici, je li sve to bilo oduivanje
precima ili put ka samome sebi, silazak u duboke peine svoga identiteta?
Nisam sebe traio. Ali, nastojei da sledim tragove blinjih, moda sam se sreo sa samim sobom...
U ovom trenutku stie Malufov prijatelj, takoe Libanac. Molim ga da mi naini fotografiju s piscem.
Na moju alu da ga je poslao sm Gospod Bog, ovek smejui se odgovara da gospodin Maluf ima
posebnu protekciju kod Gospoda Boga (Maluf je prasnuo u smeh), dodavi da je pisac nacionalni ponos
Libana. Odgovaram mu da je on ponos celoga sveta, uverena da veliki ljudi pripadaju nasleu svetske
civilizacije, o kojoj Maluf rado mata. Maka se i dalje doteruje ispred prekrasne protestantske biblije, a
pas Mortimer, koji je mnogo lajao dok smo priali o toleranciji, u meuvremenu se negde izgubio. Sledi
nastavak odgovora...
Oduvek sam eleo da saznam neto vie o nekim lanovima svoje porodice, naroito o svom dedi
Botrosu, o kome su moji stalno priali, a koga nisam upoznao, koga je i moj otac vrlo malo upoznao. Imao
sam potrebu da rekonstruiem njegovu priu. Ono to me je zanimalo kod njegovog brata Debrajela, to je
pria o emigraciji, koja mi se ini egzemplarna. Ali utemeljitelj koga sam apsolutno morao da upoznam, to
je moj deda Botros.

Francuski jezik, poruka za kraj

Bogatstvo vaeg jezika je, ponavljam, zadivljujue. Meutim, vi dolazite iz anglofone sredine, a maternji
jezik vam je arapski! Koji je va intimni jezik? Na kojem jeziku sanjate?
(smejui se) ini mi se da sanjam na vie jezika. Istina, otkako ivim u Parizu, najee koristim
francuski, ali arapski jezik je znaajan element mog kulturnog identiteta, i ostaje prisutan u mojim snovima.
Napominjem da su Libanci veinom trojezini, te ja ne predstavljam izuzetak, iako su engleski i arapski
danas manje zastupljeni u mom svakodnevnom ivotu nego onda kada sam iveo u Libanu.

I za kraj, moete li neto poruiti naoj italakoj publici, koja je ve znaajna? Mislim da ste vi i Andrej
Makin omiljeni savremeni pisci francuskog jezika kod nas.
Oduevljen sam time, oduevljen sam i zbog Andreja, koga mnogo volim i prema kome gajim veliko
potovanje. Verujem da postoji izvesna srodnost izmeu vae i moje zemlje, istorijska srodnost, postoji
slina kulturna atmosfera, zajednike reference, burna prolost; dosta se razumemo, svi smo proli teke
trenutke, i svi znamo ta znai fragmentirano drutvo, drutvo u kome se identitetski problemi postavljaju na
veoma otar i esto bolan nain.
Gospodine Maluf, nadam se da emo ovaj razgovor nastaviti u Beogradu. Doi ete im budete mogli, zar
ne?
Sa velikim zadovoljstvom!