A.elektroakustika - Miomir Mijic

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku
1. UVOD U AKUSTIKU
1.1
Pojam akustike
Ako je na samom poetku potrebno iskazati definiciju, onda se moe rei da je

akustika nauka o zvuku. Ona se bavi problematikom generisanja zvuka, njegovim
prostiranjem u razliitim sredinama i efektima koje zvuk izaziva u sredini u kojoj se
javlja. Kao takva, akustika je veoma stara nauka, nastala jo davno kao deo fizike. Na
kraju ovog poglavlja ukratko je prikazna istorija akustike i njen razvoj od antikih
vremena do danas. Tokom ovako dugakog perioda razvoja akustika je prola proces
irenja od jedne isto teorijske nauke, koja je kao takva egzistirala pod okriljem fizike,
do iroke oblasti inenjerstva.
U novije vreme akustika se proirila i na neke teme van fizike i inenjerstva, ali
koje se na neki nain bave zvukom. Takve su oblasti teorije rada ula sluha, ljudski
govor i slino. Sa druge strane, specifina oblast akustike koja se bavi elektroakustikim
pretvaraima kao senzorima i generatorima zvuka predstavlja sintezu vie raznorodnih
disciplina meu kojima se mehanika, mikromainstvo, tehnologija materijala i slino.
I pored irenja osnovne teme akustike, ona je u formalnoj nomenklaturi
podele postojeih nauka i dalje svrstana u iru oblast fizike i predstavlja jedan
deo u okviru brojnih fizikih disciplina. To najbolje ilustruje poreklo akustike kao
nauke. Kao ilustracija moe se navesti da je Ameriko akustiko drutvo - ASA,
ogranak Amerikog instituta za fiziku - AIP, uz niz drugih organizacija koje se
bave pojedinim segmentima fizike, pa je i asopis koji izdaju (Journal of
Acoustical Society of America - JASA) izdanje ovog instituta.
Zvuk je fizika pojava koja predstavlja sastavni deo ovekovog okruenja. U

njemu se zvuk javlja kao pratei element mnogih ivotnih okolnosti. Zvuk je prisutan u
gotovo svuda: u samom organizmu oveka, gde se javlja i govor kao jedan od
najsavrenijih zvukova i koji predstavlja osnovno sredstvo meuljudske komunikacije,
preko najrazliitih zvukova stalno prisutnih u neposrednom ivotnom okruenju, pa do
zvukova u dubinama okeana ili zvukova koji se javljaju u vidu seizmikih talasa i dopiru
iz dubine zemlje. U okolnostima kada postoji takva disperzija pojavnih oblika zvuka, on
je fizika pojava kojom se danas bave inenjeri raznih struka, koji ga posmatraju sa
razliitih aspekata i koji ga primenjuju u veoma razliitim okolnostima. U tom pogledu
elektrotehnika je, kao jedna velika inenjerska oblast, meu svim tehnikim disciplinama
verovatno najire povezana sa zvunim pojavama, budui da moge njene ue oblasti,

po prirodi stvari, podrazumevaju rad sa zvukom, odnosno sa zvunom signalima.
U grupu uih oblasti elektrotehnike povezanih sa zvunim pojavama u prvom
redu spadaju telekomunikacije posmatrane u najirem smislu. Ovo pre svega zbog toga
to je prenos zvunih signala jedna od tema kojom se bave telekomunikacije. Razvojem
tehnologije, ali i razvojem zahteva korisnika, vremenom su se iz telekomunikacija
izdiferencirale neke posebne ue oblasti koje se bave iskljuivo zvukom. Tako je
nastala audiotehnika, koja se bavi prenosom zvunih informacija, radiodifuzija zvuka,
koja se izmeu ostalog bavi prenosom zvunih signala na daljinu, tehnologija
multimedija u kojima je zvuk jedno od multimedijalnih izraajnih sredstava, itd. Pored
neposrednog bavljenja zvukom, u telekomunikacijama su razvijeni teorijski alati koje je
akustika preuzela i kojim se opisuju prenosni sistemi u akustici.
1.2
Definicija zvuka
Poto je akustika nauka o zvuku, na poetku treba utvrditi i definiciju zvuka.

Definicija koja je danas najoptije prihvaena i koja pokriva sve njegove pojavne oblike
glasi: zvuk je svaka vremenski promenljiva mehanika deformacija u elastinoj sredini.
Akcenat u definiciji zvuka je na vremenskoj promenljivosti deformacija. Naime, mogue
su deformacije u elastinim sredinama koje su vremenski nepromenljive i one, kao
takve, nisu zvuk. Tu, na primer, spadaju razni oblici plastinih deformacija materijala.
Ovakva definicija nije sasvim povezan sa iskustvenim doivljajima zvuka koje
ovek moe imati i lako se nasluuje da ona obuhvata mnoge fizike pojave koje su
daleko od ljudske percepcije, odnosno ovekovog iskustvenog poznavanja zvunih
pojava. Za razumevanje prirode zvunih pojava i mnogih praktinih problema koji
proizilaze iz primene zvuka znaajna je upravo ta njegova mehanika priroda. Otuda su
i sve pojave vezane za zvuk, na primer zraenje zvuka, prostiranje, itd, po svojoj fizikoj
prirodi mehanike pojave.
Moe se rei da mnogi akustiki fenomeni postaju razumljivi tek sa
prihvatanjem injenice da je zvuk u svojoj osnovi mehanika pojava. U praksi
se esto sreu zablude, po nekada vidlive i u rezultatima inenjerskog rada,
koje su rezultat previanja injenice da je zvuk mehanika pojava. U
subjektivnim predstavama mehanizma zraenja i prostoranja zvuka intuitivno
se pribegava analogijama sa elektomagnetskim zraenjem, odnosno sa
svetlosnim zracima. Takav model u veini sluajeva nije taan prikaz i samo u
posebnim okolnostima moe biti prihvatljiv.
Za nesagledavanje mehanike prirode zvuka zasluna je injenica da, sem u

retkim okolnostima, zvuni talas nije dostupan drugim ljudskim ulima (vid, dodir). Na
primer, vidljivo je oscilovanje membrane zvunika ili ice na instrumentu, ali i to samo
na niskim frekvencijama. Zato mehanika priroda zvuka nije sama po sebi oigledna, pa
ga u svojim predstavama ljudi poistoveuju sa raznim drugim oblicima talasnih pojava.
Polazei od definicije zvuka kao vremenski promenljive mehanike deformacije,
dolazi se do definicije zvunog talasa kao mehanikog talasnog kretanja koji nastaje
mehanikim oscilacijama u materijalu. Preduslov za takvu oscilatornu pojavu je masa
molekula, odnosno estica koje osciluju i uestvuju u pojavi kretanja svojom inercijom, i
postojanje unutranjih elastinih sila koje tee da sredinu vrate u poetno stanje kakvo
je bilo pre deformacije. Zato se mehanike oscilacije koje ine zvuk mogu javljati u
gasovima, tenostima i vrstim telima. Zvuk ne moe postojati u vakuumu, jer nema
mase koja bi mehaniki oscilovala, i u amorfnim telima, jer nema unutranjih elastinih
sila da vraaju sredinu u poetno stanje nakon nastanka deformacije.
Definicija zvuka koja se zasniva na postojanju deformacija u elastinoj sredini
nuno namee zakljuak da postoje razlike u nainima kako se takvi procesi zbivaju u
vrstim telima, sa jedne strane, i tenostima i gasovima, to jest fluidima, sa druge. U
tenostima i gasovima zvune pojave se odvijaju prema optim zakonima koji odreuju
ponaanje fluida, to je drugaije nego u vrstim telima.
Pojava zvuka je u ivotu oveka tesno povezana sa njegovim ulom sluha,
odnosno sa injenicom da zvuk izaziva ujnu senzaciju. Zato se u nekim okolnostima,
nezavisno od navedene opte definicije zvuka, koristi subjektivistika definicija koja
kae da je zvuk sve ono to registruje ulo sluha. Ovakva definicija je svakako
nepotpuna, jer ne obuhvata zvukove koje ulo sluhe ne moe percepirati, a takoe ne
objanjava ni njegovu fiziku prirodu. Ipak, ona je primenjiva u inenjerskim oblastima
gde je ljudsko uvo mera stvari. Takve oblasti su audiotehnika, koja se bavi prenosom i
obradom zvunih informacija namenjenih sluaocima, i arhitektonska akustika koja se
bavi zvukom u graevinskim objektima i podeavanjem graevinskog okruenja prema
ovekovim shvatanjima komfora.
1.3
Zvuk u inenjerstvu
Zbog irine koju kao nauka danas ima, akustika gledano sa strane moe imati
vie lica, to zavisi od polazne take sa koje joj se pristupa. Suavajui pogled samo
na oblasti inenjerskih disciplina, akustika obuhvata razne praktine aspekte primene
zvuka u ivotu, ukljuujui i teorijske osnove na kojima se zasniva zvuk kao fizika
pojava, u meri u kojoj su oni potrebni za razumevanje i korienje zvunih pojava u
moguim aplikacijama.
U tako shvaenom polju delovanja postoji nekoliko aspekata u kojima se zvuk
javlja kao predmet inenjerskog interesovanja. Moe se rei da dominiraju tri:
- zvuk kao sredstvo komunikacije,
- zvuk kao ekoloka tema i
- zvuk kao alatka.
Kao prvo, zvuk predstavlja sredstvo komunikacije. U tom pogledu svakako je
najznaajniji govor koji postoji zahvaljujui tome to ovek ima sposobnost
kontrolisanog generisanja zvuka pomou vokalnog trakta. Iako se u inenjerskoj praksi
najee operie samo sa govornim signalom to povlai za sobom u izvesnoj meri
sueno polje posmatranja, govor je u osnovi akustika pojava i sve zakonitosti kojima
podlee proizilaze iz toga. Drugi veoma specifini oblik komunikacije zvukom je muzika
koja je otvorila oblast umetnikog delovanja primenom zvuka kao izraajnog sredstva.
Najzad, u oblasti komunikacija postoje okolnosti kada se zvuni talas koristi kao nosilac
informacija na istim principima kao elektromagnetski talas u radiotehnici. Na primer, u
takvoj funkciji primena zvunog talasa je nezamenjiva u vodenoj sredini gde

elektromagnetski talasi ne prodiru.
Prekomerna zvuna energija svojim delovanjem moe ugroziti zdravlje ljudi. To
ugroavanje organizma se odvija kroz vie kanala i put delovanja zvuka nije samo u
sferi fiziologije uva. Zbog toga je zvuk postao jedna od nezaobilaznih tema u okviru
ekolokog delovanja u savremenom drutvu i kao takav jedna je od oblasti inenjerskog
delovanja. Interesantno je da prekomerna energija zvuka u okruenju, upravo zvog
njegove mehanike prirode, osim oveka moe neposredno ugroavati i pojedine
osetljivije fizike mehanizme koje karakterie relativno mala masa pokretnih delova
(mikromaine) ili sadre relativno osetljive elektrine kontakte.
Dobar primer za ilustraciju mehanikog dejstva jakih zvukova na fizike
sklopove su pojedini delovi satelita iju funkciju zvuk veoma visoke energije,
kakav nastaje prilikom lansiranja rakete nosaa, moe ugroziti. Zbog toga je
jedna od procedura testiranja satelita u procesu proizvodnje i kontrolisano
izlaganje buci veoma visokih intenziteta. Ovo testiranje se vri u posebnim
uslovima, za ta slue namenski graene akustike komore.
Zvuk moe u razliitim okonostima biti alatka, kao aktivno ili pasivno sredstvo.
Aktivna alatka podrazumeva namensko generisanje zvuka koji treba da svojom
energijom poslui za izvrenje neke radne operacije ili za neku posebnu funkciju, a
pasivna alatka je upotreba zvuka pri emu se vri registrovnje i analiza zvukova koji
spontano nastaju i time prikupljaju informacije ili zaokruuje neka radna operacija.
Karakteristina primena zvuka kao aktivne alatke je sistem osmatranja dna ispod broda,
gde se alje zvuni talas i zatim registruju reflektovane komponente od prepreka. Tu je
zvuk aktivno sredstvo osmatranja, jer je generisan upravo za tu namenu. U istu
kategoriju spadaju i ultrazvune dijagnostike metode iroko primenjivane u medicini.
Zvuk kao aktivna alatka pojavljuje se u raznim ultrazvunim kadama za ienje ili u
ureajima za zavarivanje ultrazvukom. Danas se zvuk na takav nain koristi i u nekim
oblastima koje su naizgled veoma daleko od akustike, kao to je mikroskopija,
termomainstvo i slino.
U kategoriji korienja zvuka kao pasivne alatke spadaju sve vrste oslukivanja
sa ciljem da se otkrije pojava nekog dogaaja, jer zvuk nosi informacije o izvoru koja ga
je generisao. Paradigma takve upotrebe zvuka je sluanje rada srca i plua pomou
stetoskopa da bi se utvrdilo zdravstveno stanje tih delova organizma. Sofisticiranija
verzija istog postupka je, na primer, sistem za detekciju curenja ventila u velikim
sistemima termoelektrana ili slinih postrojenja oslukujui zvukove koji pri tome
nastaju. Na istoj prepostavci je zasnovana oblast dijagnostike stanja raznih maina
analizom zvuka koji nastaje pri njihovom radu.
1.4
Energetski i informacioni aspekt zvuka
Svaka od pobrojanih inenjerskih upotreba zvuka vodi ka dve mogua, sutinski

razliita naina posmatranja zvuka. Naime, zvuk se moe posmatrati kao energija u
prostoru ili kao signal. Posmatranje zvuka kao pojave koja nosi energiju primenjuje se u
onim disciplinama akustike gde je od znaaja samo energetski nivo zvunog polja u
relevantnim delovima prostora. Tada se posmatra samo ukupna zvuna energija,

razmatraju se kriterijumi koje ona treba da zadovolji, i u skladu sa tim formiraju se
modeli za predikciju. Sve se to radi sa ciljem da se energetski nivo zvuka u nekoj taki
ili delu prostora uini dovoljno velikim ili dovoljno malim. Tipian primer oblasti u kojoj se
zvuk posmatra samo kao energija u prostoru jeste zatita od buke i vibracija, ali u tu
kategoriju spadaju i sve one okolnosti kada se zvuk koristi kao aktivna alatka.
U osnovi pristupa u kome se zvuk posmatra kao signal lei injenica da on moe
biti prenosilac informacija. Tada se neminovno zvuk mora podvesti pod dobro poznat
pojam signala. Na slici 1.2 prikazana je elementarna blok ema prenosa informacija,
koja je sasvim primenjiva i na sve akustike probleme. Da bi postojala neka zvuna
pojava uvek mora da postoji izvor zvune energije. U nainu kako se ta energija
generie, u njenim karakteristikama u vremenskom i frekvencijskom domenu, koduju se
informacije. Pobuda akustikog prenosnog sistema sa slike je zvuni pritisak ili zvuna
snaga, to zavisi od okolnosti. Prijemnik zvuka moe biti elektroakustiki senzor ili ulo
sluha.
izvor
zvuka
akusticki
prenosni
sistem
prijemnik
zvuka
SLIKA 1.2 - Informaciona blok ema akustikih pojava

Posmatranje zvuka kao signala namee potrebu da se u akustici primenjuje
osnovna teorija telekomunikacija i teorija informacija. Prenosne funkcije i impulsni odzivi
akustikih sistema predmet su merenja i modelovanja. Time se taj deo akustike kao
nauke u celini pribliava telekomunikacijama. Teorijski alati kojii se tada koriste u
akustici i kojim se analiziraju akustiki prenosni sistemi razvijeni su u
telekomunikacijama.
Nezavisno od primene teorijskih alata koje je akustika preuzela iz
telekomunikacija, injenica je da je akustika u jednom svom segmentu postala deo
telekomunikacija. Naime, u telekomunikacijama akustika se pojavljuje na dva naina:
- na poetku i na kraju prenosa zvunih informacija gde je informacija koja se
prenosi telekomunikacionim kanalom u akustikom domenu (na primer, radiodifuzija
zvuka, telefonija, itd.) i
- kao celovit telekomunikacioni sistem u kome je zvuk nosilac informacija itavim
putem (na primer, u oblasti podvodnog zvuka ili u ozvuavanju).
U inenjerskim oblastima u kojima se zvuk posmatra kao signal esto se na
izlazu akustikog prenosnog sistema, na mestu prijemnika, pojavljuje ovekovo ulo
sluha. Takva okolnost, koja se javlja kada se posmatra informacioni aspekt zvuka, uvodi
u akustuku kao egzaktnu inenjersku oblast izvesne psiholoke i fizioloke fenomene
kojima takva egzaktnost inae nije svojstvena. Ovaj specifini sluaj zavretka
akustikog prenosnog sistema moe se predstaviti blok-emom sa slike 1.3. Pobudna
veliina ula sluha je zvuni pritisak koji se javlja na izlazu iz nekog prenosnog sistema.
On deluje preko uva na centralni nervni sistem, odnosno odgovarajue centre u mozgu.
Odziv koji pri tome nastaje u svesti sluaoca naziva se zvuna slika. Tako se govori o
psiholokom, dakle subjektivnom odzivu oveka na jedan fiziki nadraaj koji

posredstvom ula sluha dolazi iz fizikog okruenja. itav proces sluanja mora se
shvatiti kao proces preslikvanja signala iz fizikog domena u skup parametara koji se
definiu u psiholokom domenu. Pojam zvune slike i njene karakteristike e biti
detaljnije analizirane u audiotehnici.
fizicki domen
zvucni
pritisak
anatomski i fizioloski domen
uvo
psiholoski domen
centralni
nervni
sistem
zvucna
slika
Slika 1.3 - Veza izmeu zvunog polja i zvune slike

Iako su u pitanju razliiti fiziki modeli, u nekim okolnostima posmatranje zvuka
kao energije i kao signala mora se kombinovati, jer su oba aspekta od znaaja za
problem. Takav primer su, recimo, sluaonice u kojima glas govornika na mestu
najudaljenijeg sluaoca treba da bude dovoljno glasan, to jest da ima dovoljno veliku
energiju, i da istovremeno bude razumljiv, to znai da njegov informacioni sadraj bude
ouvan.
1.5
ira podela akustike kao nauke
Kako se vremenom razvijala primena zvuka, tako se i akustika kao nauka irila
ka raznim drugim oblastima nauke i ivota u kojima se zvuk pojavljuje kao tema. Tako je
dolazilo do disperzije i nastajale su nove, esto potpuno zaokruene discipline unutar
ire oblasti akustike. Ta disperzija je tokom razvoja bila veoma intenzivna i razgranata,
pa je itava oblast akustike kao nauke danas postala veoma razuena. Postoji
preplitanje akustike sa tehnologijom, odnosno sa industrijom, nastajale su veze sa
mnogim oblastima inenjerstva, posebno onima iz ire oblasti elekrototehnike, a postoji
i prodor akustike ka netehnikim naukama, kao to je medicina, psihologija, umetnost.
Na slici 1.1 prikazan je jedna mogua ematska podela akustika kao nauke
kakva je ona danas. Vidi se da je ljudska delatnost u celini podeljena na etiri velike
podoblasti od kojih svaka ima svoj kvadrant: nauke o zemlji, nauke o ivotu,
inenjerstvo (odnosno tehnologija) i umetnost. Ove etiri oblasti su oznaene u
uglovima slike. U spoljanjem koncentrinom prestenu eme pobrojane su razne
discipline u kojima postoji veza sa akustikom. U inenjerstvu su navedeni:
elektrotehnka, mainstvo i arhitektura. U umetnosti spregu sa akustikom imaju vizuelne
umetnosti (ovde je to segment dizajna enterijera), muzika i govor kao jedno izraajno
sredstvo umetnosti. Govor je istovremeno, uz medicinu, fiziologiju i psihologiju oblast
nauka o ivotu sa kojima je akustika povezana. Na kraju, u naukama o zemlji akustika
je povezana sa okeanografijom, koja prouava vodenu sredinu, fizikom atmosfere, koja
prouava vazdunu sredinu, i fizikom tla, u kome se javljaju seizmiki talasi.
SLIKA 1.1 - ema podele akustike

U sredini eme nalazi se fizika akustika. To je oblast koja se bavi generisanjem
zvuka i prirodom zvuka i zvunih pojava. Fizika akustika se bavi objanjavanjem
nastanka zvuka i optih pojava pri njegovom prostiranju. ema pokazuje da se akustika
iz tog svog jezgra, koje se podrazumeva bavljenje prirodom zvuka, vremenom svojim
podoblastima razvila u sve etiri nabrojane oblasti ljudskog delovanja.
U srednjem koncentrunom prstenu pobrojane su ue oblasti akustike,
pozicionirane na emi tako da se njihova polja dodiruju sa poljima disciplina sa kojima
su povezane. Na primer: oblast komunikacija u akustici na emi je povezana sa
govorom i sa muzikom, to su oblasti koje se bave komunikacijom zvukom. Akustika
prostorija ima svoje veze sa arhitekturom, jer se bavi prostorima u graevinskim
objektima, zatim sa vizuelnim umetnostima, jer sve akustike mere su i deo enterijera, i
sa muzikom, jer akustika prostorija odreuje ambijent za muzika izvoenja.
Ovakav disperzivan razvoj akustike vremenom je uinio da pojedine njene oblasti
sa eme, iako u svo korenu deo iste bazine nauke, postanu u strunom smislu
meusobno veoma udaljene i zahtevaju usku specijalizaciju onih koji se njima bave. To
takoe znai da se niko ne moe baviti akustikom u celini. Specijalizacija u pojedinim
oblastima akustike sa eme esto podrazumeva potpuno raliito prethodno obrazivanje.
Do akustike kao zanata moe se doi iz elektrotehnike, mainstva, geologije i rudarstva,
psihologije, itd.
1.6
Kratka istorija akustike
Istorija akustike poinje veoma davno, jo u antiko doba. Postoje dokazi koji
datiraju jo iz III veka p.n.e. da su tada korieni neki akustiki fenomeni. Iz tog starog
veka ostalo je zabeleeno ime arhitekte i inenjera Vitruvijusa. Neki akustiki fenomeni
tada primenjeni u drevnim graevinama, postali su slavni i kao takvi predmet
intresovanja turista. Poznati su neki amfiteatri iz tog vremena, o kojma e biti rei
kasnije, i hramovi sa izvesnim akustikim efektima. Taj period razvoja neki autori
nazivaju period kada je akustika bila umetnosti, a zasnivala se na empirijskom znanju.
Istini za volju, u nekim krajevima sveta tokom srednjeg veka umesto umetnosti to je
preraslo u obino kopiranje, bez stvarnih udubljivanja u principe i namene. Jedna
ilustracija akustikog delovanja u srednjem veku na naem tlu jesu rezonatori izvaeni
iz svodova starih srpskih crkava, prikazani na slici 1.4.
Razvoj akustike od tih davnih antikih vremena do danas moe se podeliti u
nekoliko perioda:
- period antike i srednjeg veka (akustika kao umetnost),
- period od XVIII veka do poetka XX veka (akustika postaje nauka),
- period od poetka XX veka (uvoenje elektrinih ureaja i eksperimenti),
- period poslednjih tridesetak godina (primena raunara za modelovanje i
merenje).
Poetkom XVII veka postavljene su osnove savreme akustike, ime poinje drugi
period u razvoju kada ona polako postaje nauka. Prvo eksperimentalno merenje brzine
zvuka u vazduhu izvreno je jo 1635. godine (na osnovu razlike u stizanju bljeska i
zvuka pri pucnju iz topa). U tom veku Njutn je postavio matematike osnove prostiranja
zvuka. U XVIII veku nekim segmentima akustike problematike bavili su se i takva
imena kao to su Ojler i Lagran. Osnove teorijske postavke zvuka u fluidima
postavljene u 18. veku.
Slika 1.4 - Fotografije akustikih rezonatora izvaenih iz svodova Gornje crkve u

Sremskim Karlovcima (levo) i ruevina crkve u selu Komorane (desno)
Akustika kao savremena inenjerska oblast postavljena je poetkom dvadesetog

veka. Za taj period vezano je ime amerikanca Sabina koji je postavio teorijske osnove
akustike prostorija. Sve je to prethodilo pojavi elektrinih mernih instrumenata. Sa
pojavom mikrofona, zvunika i sistema za zapisivanje signala razvoj akustike je dobio
novi zamah. Taj zamah je posebno izraen u drugoj polovini XX veka, emu je najvie
doprineo razvoj tehnologije, pre svega elektrotehnike koja je omoguila korienje
moderne merne opreme, senzora i pretvaraa. Takav razvoj stovrio je uslove za
ozbiljniji eksperimentalni rad.
Najzad, najnovija epoha u istorijskom razvoju akustike prepoznaje se u proteklih
tridesetak ili neto vie godina zahvaljujui razvoju raunara. Oni su omoguili dva
ozbiljna pomaka: u oblasti modelovanja zvulnog polja i u oblasti merenja. Zahvaljujui
tome, ak i neke klasine oblasti akustike koje se ve dugo razvijaju, kao to je akustika
prostorija, poslednjih dve decenije doivele su veliki pomak zahvaljujui primeni
raunara u merenjima. Kao ilustracija ovog najnovijeg razvoja, dovoljno je napomenuti
da je teorija o kvalitetu koncertnih dvorana doivela najvei progres u poslednjih
dvadesetak godina. Veza izmeu subjektivnih atributa zvunog polja i fizikih
karakteristika koncertnih sala jo uvek je otvorena tema za istraivanja.
AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava
10
2. ZVUK KAO FIZIKA POJAVA
2.1
Uvod
Definicijom je utvreno da zvuk predstavlja vremenski promenljivu deformaciju u

elastinoj sredini. To znai da u svakoj elastinoj sredini mali delovi materije mogu
nekom spoljanom silom biti izvedni iz svog ravnotenog poloaja i tako biti podstaknuti
na oscilatorno kretanje oko svog ravnotenog poloaja koji trenutno zauzimaju u
materijalu. Spoljanja sila koja izaziva poremeaj naziva se izvor zvuka. Deformacija
moe biti lokalizovana oscilacija ili putujui talas kroz materijal. Veliina deformacije
sredine uvek je funkcija prostornih koordinata i vremena. Treba napomenuti da su u
akustici predmet interesovanja male deformacije, odnosno vibracije veoma malih
amplituda. Tada vae linearne zavisnosti izmeu pobude i odziva materijala, to
predstavlja oblast takozvane linearne akustike. Prostor u kome postoji zvuk naziva se
zvuno polje.
Za pojavu zvuka od znaaja su mase delova materije koji osciluju i unutranje
restoracione sile koje tee njihovom vraanju u ravnoteno stanje. Pod malim delovima
materije podrazumevaju se molekuli ili grupe molekula koji u takvom procesu vibracija
imaju jednako, odnosno zdrueno kretanje. Pri tome nije od znaaja kolika je veliina tih
sitnih delova materije koji se oscilatorno kreu, ve je odluujui parametar njihovo
zajedniko kretanje u procesu oscilovanja i injenica da se ono jedinstveno kvantifikuje
jednim podatkom.
Iako je sutina zvuka kao fizike pojave definisana na mikro planu kroz kretanje
estica materijala, u veini inenjerskih disciplina gde se prouavaju zvune pojave od
interesa su makroskopski efekti. Posmatra se medijum u celini kao sredina u kojoj se
javlja zvuk i analiziraju se makroskopski fenomeni koji su posledica njegovog
postojanja. U takvom pristupu procesi na nivou delova materijala koji osciluju u
medijumu od znaaja su samo u onoj meri u kojoj su potrebni za razumevanje i
modelovanje pojava i u kojoj utiu na opta fizika zbivanja.
injenica je da postoje velike razlike meu razliitim materijalima, odnosno
sredinama u nainima kako delovi njihove sredine osciluju nakon spoljanje pobude
nekim zvunim izvorom. Glavna linija podele materijala ide izmeu vrstih tela sa jedne,
i fluida sa druge strane. Pod fluidima se podrazumevaju gasovi i tensti. Zbog toga je
nuno razdvojiti objanjenje zvunog polja u njima jer se razlikuju naini opisivanja i
kvantifikovanja stanja.
2.2
11
Zvuno polje u vrstim telima
Kvantitativni pokazatelj stanja u zvunom polju moe biti svaka fizika veliina
koja definie proces deformacije kao funkciju vremena i prostornih koordinata. Jedan
ematski prikaz poremeaja koji predstavlja zvuk dat je na slici 2.1. Oznaene je poloaj
jedne estice kada je u miru x i u jednom trenutku njenog kretanja usled prisustva
zvuka r(x,t).
Sa slike se vidi da pokazatelj, odnosno kvantifikator zvunog polja u prvom redu
moe biti pomeraj estica, jer on najneposrednije definie deformaciju materijala.
Pomeraj estice iz take x u r(x,t) je (r, t). Ovako definisan pomeraj estica je
kontinualna promenljiva i ona opisuje zvuk, odnosno vibraciono kretanje u itavom
medijumu.
r(x,t)
x
(x,t)
SLIKA 2.1 - ematski prikaz strukture sredine koja je pobuena zvukom sa oznaenim
karakteristinim veliinama
U procesu oscilovanja opta veza izmeu pomeraja, brzne i ubrzanja je:
d
v=
dt
dv d 2
a=
=
dt dt 2
Za prostorperiodine pojave izvodi u gornjim izrazima se pojednostavljuju, pa

je:
v =
a = 2
Pretvaranje signala jedne veliine u drugu svodi se na primenu kola integratora

ili diferencijatora.
12
Za opisivanje zvunog polja, osim pomeraja, moe se upotrebiti brzina

oscilovanja v i ubrzanje a. Izmeu pomeraja, brzine i ubrzanja postoji definisana veza
(vidi okvir), pa je principijelno svejedno koja od ove dve veliine se usvaja da bude
kvantifikator zvunog polja. U inenjerskoj praksi izbor obino zavisi od konkretnih
okolnosti. injenica je da senzori zvuka u vrstim telima, zbog svog principa rada sa
inercijalnim masama i piezo materijalima, uglavnom daju signal koji se srazmeran
ubrzanju i zato se nazivaju akcelerometri. Njihov izlazni signal srazmeran je ubrzanju
du jedne definisane ose, ali postoje i akcelerometri koji daju tri signala srazmerna
ubrzanjima du tri meusobno ortogonalne ose.
Pomeraj u zvunom polju (r, t) u optem sluaju predstavlja sloenu funkciju
vremena i prostornih koordinata. U vrstim telima se uvodi pojam polarizacije da bi se
oznaio oblik kretanja estica materijala pri oscilovanju u zvunom polju. Ako se njihovo
kretanje deava po jednoj pravoj, kao to je ilustrovano na levom delu slike 2.2, onda je
pomeraj:
( x , t ) = A(r ) sin( t )
(2.1)
Ovo se naziva linearna polarizacija sredine, jer se pomeraj deava po jednoj pravoj.
Ako estica istovremeno vri dva linearna kretanja sa meusobno normalnom
polarizacijom i pomerajem faze, kao to je prikazano je na desnom delu slike 2.2, onda
je to poremeaj sredine sa eliptinom polarizacijom:
( x , t ) = A(r ) sin( t ) + B (r ) cos( t )
(2.2)
U specijalnom sljuaju kada je u izrazu (2.2) A = B, onda se takva pobuda materijala

naziva kruna polarizacija.
(x,t)
x
(x,t)
x
r(x,t)
r(x,t)
Slika 2.2 - Ilustracija linearne (levo) i eliptine polarizacije (desno).

Na osnovu definicije sa slika 2.1 i 2.2 jasno je da se energija u zvunom polju
sastoji od zbira energija mehanikih oscilacija svih estica zahvaenih oscilovanjem. Pri
13
tome ta energija ima svoju komponentu kinetikog oblika energije estica u kretanju i
komponentu potencijalnog oblika u elastinostima njihovih unutranjih veza. Zbir ove
dve energije ini ukupnu zvunu energiju koja postoji u materijalu. Ta energija se moe
posmatrati kao veliina totalne energije u mediju zahvaenom zvukom, ili kao lokalni
pokazatelj preko gustine energije definisane u jednoj taki prostora, i koja se izraava u
koliini energije po jedinici zapremine.
smer prostiranja zvuka
longitudinalni (kompresioni) talas
transverzalni (savijajui) talas
Slika 2.3 - Oblici oscilovanja u masivu vrstih materijala
fleksioni talas
ekspanzioni talas
povrinski talas
Slika 2.4 - Oblici oscilovanja u ploama i ipkama
14
Makroskopski posmatrano, pojave oscilovanja u vrstim materijalima mogu biti

raznoliki. Na slici 2.3 prikazana su dva oblika zvunog talasa koji moe nastati u masivu
materijala, odnosno u komadima koji su u sve tri pravca dovoljno veliki u odnosu na
talasnu duinu. To su longitudinalni i transferzalni talas. Oni se razlikuju po pravcu
oscilovanja estica materijala u odnosu na pravac prostiranja talasa. Vidi se sa slike da
longitudinalni talas podrazumeva oscilovanje estica u pravcu prostiranja talasa, a
transferzalni oscilovanje normalno na pravac prostiranja talasa.
U komadima materijala kod kojih je bar jedna dimenzija relativno mala u odnosu
na talasnu duinu postoje i drugi oblici zvunih talasa. Oblici oscilovanja u njima
prikazani su na slici 2.4. U ovakvu kategoriju medija spadaju ploe i ipke. Vidi se da se
u ploama i ipkama mogu javiti oscilovanje savijanjem (fleksioni talasi) ili promenom
debljine (ekstenzioni) talasi. Najzad, mogua je pojava povrinskih talasa, kod kojih su
oscilovanjem zahvaene samo estice u jednom ogranienom povrinskom sloju
materijala.
2.3
Zvuno polje u fluidima
injenica da ovek ivi u vazdunoj sredini ini da je priroda zvuka, u

inenjerskom smislu, u gasovitim sredinama od posebnog znaaja. Sve oblasti akustike
koje podrazumevaju ovekovo ulo sluha kao prijemnik prevashodno se bave zvukom u
vazduhu. Zbog toga je na vazduh kao medij u kome se javlja zvuk ovde prirodno
stavljeno teite.
U mnogim okolnostima akustiki prenosni sistem je sloen, i sastoji se od
kombinacija vazdunih sredina i vrstih tela. Tipian primer ovako kombinovanog
prenosnog sistema je pri prostiranju zvuka iz jedne prostorije, gde se nalazi neki
izvor zvuka, u susednu prostoriju gde se moe nai prijemnik. Zvuk se u takvim
okolnostima prostire kroz vazduh prve sobe do pregradnih zidova, poda i tavnice,
prolazi kroz materijal ovih pregrada i nastavlja do prijemnika kroz vazduh druge
sobe. U nekim inenjerskim oblastima, kao to je na primer zvuna izolacija,
ovako postavljene prostorije se nazivaju predajna i prijemna prostorija. Dakle,
prenosni put se u ovom sluaju sastoji od dva vazduna prostora i jedne vrste
forme. U praksi je mogue pronai i sloenije primere akustikih prenosnih
sistema gde zvuk od izvora do prijemnika vie puta menja sredinu kroz koju se
prostire.
injenica je da se po mehanizmu svog nastanka i irenja zvuk u gasovitim

sredinama razlikuje od zvuka u vrstim telima. To je posledica prirode gasova kao
fizike sredine i zakona koji definiu njihova mogua stanja. Principijelno iste zakonitosti
vae i u tenostima, pa se moe rei da je zvuk u fluidima jedinstvena fizika pojava
koja se razlikuje od zvuka u vrstim telima.
Osnovna osobina gasova je da se njihova zapremina moe deformisati, ali da se
pri tome javlja pojava suprotstavljanja lokalnim deformacijama zapremine
manifestovana pojavom unutranjih sila koje tee povratku u poetno stanje. U tom
smislu postoji analogija u ponaanju izmeu fluida, sa jedne strane, i mehanikih
oscilatora sastavljenih od opruga i masa ili elektrinih oscilatornih kola, sa druge. U
linearnoj akustici se uvek posmatra linearna relacija izmeu pobude i odziva koja
15
pojednostavljuje teoriju, ali koja podrazumeva ogranienje u veliini deformacije sredine

koja mora biti mala.
Kao ilustracija unutranjih sla koje se u fluidima opiru promeni zapremine
moe posluiti jednostvan eksperiment sa pumpom za bicikl. Ako se na neki
nain (na primer prstom) zatvori izlazni otvor pumpe i pritisne njen klip, osetie
se pod rukom koja dri ruicu klipa jedna sila ije dejstvo podsea na delovanje
neke sabijene opruge koja iznutra gura klip teei da ga vrati u prvobitni poloaj.
Tako se pumpa sa zatvorenim izlaznim otvorom ponaa kao opruga, to je
rezultat delovanja vazduha koji se opire promeni stanja.
Unutranja restoraciona sila u fluidima kao odziv na lokalnu pobudu, koja se vri
nekom deformacijom, definisana je lineranom jednainom stanja. Jednaina stanja za
idealni gas povezuje tri fizike veliine koje opisuju njegovo termodinamiko ponaanje:
p = rT
gde je
(2.3)
- ukupni pritisak u Pa,

- gustina fluida kg/m3,
- apsolutna temperatura u K,
- konstanta koja zavisi od vrste gasa.
Prema tome, izraz pokazuje da u gasovima postoji srazmera p T. Iz ovoga proizilazi

da se lokalni pritisak, kao pokazatelj stanja gasa, moe menjati spoljanjim uticajima
kojima se menja gustina, to je sluaj kada se uticaj manifestuje sabijanjem gasa, ili
uticajima kojima se menja temperatura, to se vri lokalnim zagrevanjem.
Vrednost konstante iz izraza (2.3) je:
r=
nR
m
gde je: n - broj molova, m - masa gasa kg, R - konstanta 8,314 J/mol K.
Eksperimentalno je utvreno da se akustiki procesi u vazduhu sa dovoljnom

tanou mogu posmatrati kao adijabatski. Da bi akustiki poremeaj u fluidu bio
adijabatski uslov je da susedni elementi fluida ne smeju rasmenjivati toplotnu energiju.
Da bi to bilo zadovoljeno, potrebno je da budu ispunjeni sledei uslovi:
- topolotna provodnost sredine mora biti mala,
- temperaturni gradijent koji se javlja pojavom zvuka mora biti mali,
- promene stanja se moraju deavati dovoljno brzo.
Toplotna provodnost vazduha jeste dovoljno mala, temperaturni gradijent pri zvukovima
normalnih intenziteta je relativno mali, a pri frekvencijama od znaaja za oveka
promene stanja su dovoljno brze. U takvim okolnostima toplotni fluks izmeu susednih
elemenata fluida za vreme promena pri pojavi je zanemarljiv.
16
U uslovima adijabatskih promena stanja u vazduhu njegova temperatura nije

konstantna, ve entropija. Vazduh se sa dovoljnom tanou moe smatrazi idealnim
gasom, a za idealne gasove vai adijabatska jednaina stanja:
p
=
p0 0
(2.5)
gde je odnos specifinih toplota. Odavde sledi da je p = f ( ) . Za fluide koji nisu

idealan gas adijabatska jednaina stanja je sloenija.
Postoje okolnosti kada pojave u zvunom polju nisu adijabatske, ve izotermike.
To se, na primer, javlja kada se zvuk javlja u vazduhu unutar poroznih materijala
(mineralna ili staklena vuna, poliuretanske pene, to jest suner, i sline strukture). To su
materijali koji se na razne naine koriste u sklopu konstrukcija za zvunu izolaciju i u
akustikoj obradi prostorija. Mikroskopski snimci strukture nekoliko uzoraka takvih
materijala prikazani su na slici 2.5. U ovakvim strukturama pri lokalnim promenama
stanja u vadunim prostorima unutar pora zidovi materijala odvode i dovode toplotu u
vazduh. Zbog te injenice mehanizam prostiranja zvuka u njima je drugaiji nego u
slobodnom prostoru.
Slika 2.5 - Mikroskopski snimak strukture poroznih materijala u kojima se zvuk javlja kao
izotermiki proces.
Osim u poroznim materijalima, postoje i posebne konstrukcije koje se pojavljuju u
sklopu takozvanih akustikih maina, a u kojima se posebnom geometrijskom
strukturom materijala organizuju uslovi da proces u zvunom polju na tom mestu bude
17
priblino izotermiki. To se, u principu, postie pravljenjem gusto postavljenih lamela od

nekog masivnog materijala sa uskim vazdunim slojevima izmeu njih. Kada se zvuni
talas prostire kroz tako suene vazdune prostore, poput pojave u poroznim
materijalima sa slike 2.5, javlja se pojava odvoenja toplote iz vazduha. To kao rezultat
ini da je proces u zvunom polju unutar lamela izotermiki.
Globalni efekat injenice da je proces u zvunom polju izotermiki jeste da se u
vazduhu disipira veoma mali procenat akustike energije odvoenjem iz delova sa
lokalno izmenjenim stanjem. Svako odvoenje toplote iz zone poremeaja, koje bi se
deavalo na mikro planu, na makroskopskom planu predstavljalo bi slabljenje zvune
energije. U odsustvu takve pojave odvoenja energije, to je posledica injenice da je
zvuk u vazduhu adijabatska pojava, zvuni talas pri prostiranju u vazdunoj sredini
lagano slabi sa rastojanjem jer nema gubitaka ove vrste.
2.5
Strukutura zvunog talasa u vazduhu
Ravnoteno stanje gasa pre nastanka zvuka u njemu predstavljeno je poetnim

stanjem pritiska p, odnosno gustine . Deformacija takve sredine nastaje
zgunjavanjem i razreivanjem, to znai promenama vrednosti ova dva pokazatelja
stanja. Pojave koje pri tome nastaju odreuju prorodu zvunog polja.
Model nastanka zvuka u vazduhu

Jedan jednostavan model na kome se moe opisati priroda elastinih
deformacija u vazduhu zasniva se na jednodimenzionalnom nizu kuglica ije su mase
m, meusobno povezanih oprugama. Ovaj model je ematski prikazan na slici 2.6 a.
Kuglice sa svojim masama ovde modeluju molekule, odnosno delove vazduha koji se
zajedno kreu, a opruge modeluju elastine sile koje postoje izmeu njih.
F
n-3
n-2
n-1
n-3
n-2
n-1
m
n
n+1
n+2
n+3
n+4
n+1
n+2
n+3
n+4
a)
b)
n-3
n-2
n-1
n+1
n+2
n+3
n+4
c)
SLIKA 2.6 - ema prenoenja impulsa na modelu sa oprugama i masama: a - poetno

stanje i mesto gde deluje spoljanja sila, b) i c) - dva sukscesivna stanja sistema po
prestanku impulsa
18
Kada se na jednu od kuglica u nizu kratkotrajno deluje nekom spoljanjom silom

F i tako joj se preda neki impuls energije, usled toga dolazi do lokalne deformacije
sredine manifestovane kinetikom energijom koju je dobila ta kuglice. Usled toga dolazi
do pomeranja te kuglice u pravcu dejstva sile i postepenog prelaska kinetike energije
njenog kretanja u potencijalni oblik u susednim oprugama. Ovo stanje je prikazano na
slici 2.6.b. Dalje se poremeaj prenosi na susedne kuglice i nastavak tog procesa
prikazan je na slici 1.6.c. Sa slike je vidljivo pomeranje impulsa energije u prostoru na
obe strane niza. Za svaku pobuenu kuglicu u tom kretanju moe se definisati brzina
kretanja v, ali one nisu oznaene na slici zbog preglednosti crtea. Sutina pojave
zvuka je u brzini deavanja, ime napravljeni poremeaj ostaje lokalan. Eventualno
sporo dejstvo sile na modelu sa slike 2.6 vrilo bi translatorno pomeranje itavog
sistema u pravcu dejstva sile, to nije zvuk.
Model sa kuglicama i oprugama sa slike 2.6 na uproen nain pokazuje ta se
deava kada u vazduhu osciluje kruti klip i svoju energiju saoptava neposrednoj
vazdunoj okolini prenosei deformacije, kao to je prikazano na slici 2.7. Kruti klip na
levoj strani slike svojim oscilacilama stvara poremeaje koji svojom prirodom
kvalitativno odgovaraju opisanom procesu sa kuglicama. Umesto kroz pokretanje jedne
kuglice, ovde se poremeaj javlja u vidu talasnog fronta koji nastaje u vazduhu na
povrini klipa.
p(x,t)
SLIKA 2.7 - Ilustracija
nastanka zvuka u
vazduhu oscilovanjem
krutog klipa
x
Talasni front oznaava ravan u kojoj svi molekuli vazduha imaju istu fazu
kretanja. Pri tome, talasni front kao ravan, to je sluaj prikazan na slici 2.7, predstavlja
najjednostavniji sluaj zvune pojave, i kao takav predstavlja u izvesnom smislu
izuzetak u prirodi. Uobiajeno je da talasni front odstupa od idealne ravni i ima
zakrivljen oblik. Da bi se u praksi generisao ravan talasni front potrebno se stvoriti
izvesne preduslove o kojima e kasnije biti rei.
Osim zbog injenice da ravan talasni front predstavlja izuzetak, primer
sa slike 2.7 takoe predstavlja i idealizaciju sa aspekta nekih drugih detalja, a
koji su uvedeni radi pojedostavljenja objanjenja. Na slici je zanemareno
nekoliko vanih injenica. Prvo, poremeaj u vazduhu nastaje sa obe strane
klipa, pri emu su ta dva generisana zvuka u protivfazi (kada je sa jedne strane
zgunjavanje vazduha, sa druge strane nastaje razreenje, i obrnuto). Zvuk koji
nastaje radom klipa sa jedne njegove strane irio bi se oko klipa, to stvara
uslove da doe do ponitavanja sa onim to je nastalo sa suprotne strane.
Najzad, nije razmatrano kako klip stoji u zadatoj poziciji i kako na njega deluje
pobudna sila. Ipak, sva ta zanemarivanja ne umanjuju primenjivost ove
ilustracije za objanjenje nastanka zvuka u vazduhu.
19
Lokalni pritisak p, brzina v(vx,vy,vz) i gustina su parametri koji pokazuju stanje u

zvunom polju. Sve promenljive veliine ambijentalnog polja moraju zadovoljavati
jednaine dinamike fluida. Na osnovu adijabatske jednaine stanja predstavljene
izrazom (2.5) u procesu koji nastaje ispred klipa vai:
p = f ( )
(2.6)
U svim razmatranjima o kojima e biti re u nastavku smatrae se da je sredina u kojoj

se prostire zvuk homogena. U homogenoj sredini pritisak, brzina i gustina u
eksperimentu sa klipom nee zavisiti od poloaja, odnosno od prostornih koordinata. Za
veinu praktinih inenjerskih problema ovakva pretpostavka se moe usvojiti sa
dovoljnom tanou, pre svaga kada je geometrijski prostor zvunog polja koji se
posmatra relativno mali. Svaki izuzetak od toga u daljim prikazima bie posebno
apostrofiran.
Primer problema kada se ne ne moe pretpostaviti homogenost sredine
je analiza prostiranje zvuka na relativno velika rastojanja, reda vie stotina
metara odnosko kilometara. Na prostorima takve veliine nehomogenost
vazdune sredine je uobiajena. U prostorijama kao estom obliku sredine gde
se analizira zvuno polje eventualna nehomogenost vazduha se, po definiciji,
zanemaruje.
Zvuni pritisak
U prisustvu deformacije u gasu kakva nastaje pojavom zvuka pritisak i gustina
imaju svoju statiku komponentu i promenljivu komponentu, odnosno:
p = p 0 + p ( t)
= 0 + (t)
(2.7)
Kada se pojava zvuka posmatra u vazduhu i primeni gornji izraz za pritisak, statika
komponenta p0 predstavlja atmosferski pritisak. Posmatrano u jednoj taki prostora
negde ispred klipa promena pritiska u vremenu prikazana je na slici 2.8. Vidi se da se
promena pritiska deava oko njene statike vrednosti.
Drugi lan izraza (2.7) koji predstavlja vremenski promenljivu koponentu naziva
se zvuni pritisak. Karakteristino je da ulo sluha i mikrofoni nisu osetljivi na statiki
pritisak jer je on na odgovarajui nain iskompenzovan. Zahvaljujui tome ovi senzori
reaguju samo na komponentu zvunog pritiska.
U ovekovom uvu kompenzacija atmosferskog pritiska reena je

odgovarajuim anatomskim detaljima (eustahijeva tuba izmeu srednjeg uva i
usne duplje). Meutim, postoje okolnosti kada to ne funkcionie, na primer
ubog upale sluzokoe, pa je onemogueno ronjenje, ili se javlja bol pri letu
avionom, gde je pritisak neto nii.
20
p
po
Slika 2.8 - Dijagram
promene pritiska u
vremenu
t
Jedinica za pritisak je Paskal (Pa). Paskal je dimenziono definisan sa N/m2. U
starijoj akustikoj literaturi moe se kao jedinica za pritisak sresti mikrobar (b). Izmeu
Paskala i mikrobara postoji relacija 1 Pa = 10 b. Statika komponenta pritiska u
vazduhu pod normalnim uslovima je priblino p0 = 100 kPa = 105 Pa (ova vrednost se
kolokvijalno naziva 1 atmosfera).
Promenljiva komponenta pritiska pri pojavi zvuka, odnosno zvuni pritisak, za
uobiajene zvukove je mnogo manjih amplituda od veliine statike komponente. Red
veliine normalnih zvukova u vazduhu se kree u irokim granicama. Najtii zvuk koga
oveije uvo moe registrovati reda je veliine 10-5 Pa, zvukovi normalne jaine (na
primer pri normalnom govoru) su reda veliline 0,1 Pa, a zvukovi iji su pritisci reda
veliine 1 Pa i vie, spadaju u jake, odnosno veoma jake zvukove. Dakle, i najjai
zvukovi za oveka podrazumevaju da je efektivna vrednost vremenski promenljive
komponente pritiska za nekoliko redova veliine manja od jednosmerne komponente
atmosferskog pritiska.
Za uobiajene zvukove iz ovekovo okruenja funkcija p(t) moe biti veoma
komplikovana, bez prepoznatljivih i ponovljivih formi. Praktino je nemogue pronai
zvukove ponovljivih formi talasnih oblika. Zvuk iste frekvencije p(t) = p sin(t) je
izuzetak, moe se rei idealizacija koja u realnim okolnostima ovekovog okruenja ne
postoji. Zbog toga posmatranje i analiza talasnog oblika pritiska u vremenskom domenu
ne daje mnogo informacija o zvuku. Kao mera stanja u zvunom polju uobiajeno se
posmatraju veliine dobijene razliitim usrednjavanjima amplitude pritiska, kao i njegov
frekvencijski sadraj.
2.6
Modeli zvunog polja
Stanje u zvunom polju posmatra se preko vrednosti neke od tri karakteristine

veliine. Uobiajeno je to zvuni pritisak zbog toga to se on moe direktno meriti
oidgovarajuim senzorima (mikrofoni). Cilj svake akustike analize zvunog polja je
utvrivanje veliine zvunog pritiska kao vremenske funkcije i funkcije prostornih
koordinata p(x,y,z,t). To se moe ostvariti merenjem u realnim uslovima ili predikcijom
pomou razliitih matematikih modela. Dva su uobiajena oblika predstavljanja
21
zvunog polja: vremenska promena pritiska p(t) u zadatim takama prostora ili
prostorna raspodela pritiska p(x,y,z) u nekom trenutku vremena.
Svaki pokuaj modelovanja zvunog polja i utvrivanje proraunima traenih
predstava p(t), odnosno p(x,y,z), podrazumeva uvoenje nekih ogranienja da bi se
zamiljeni matematiki model uinio reivim. Takva pojednostavljenja na samom
poetku procesa modelovanja povlae za sobom injenicu da je tanost napravljenog
modela ograniena i zavisi od toga koliko uvedene polazne pretpostavke u
posmatranom sluaju odgovaraju realnosti. Zato svaka formula iz literature kojom se
izraunava neki parametar zvunog polja ili kojom se opisuje stanje u polju u nekim
konkretnim uslovima (na primer u prostorijama) implicitno sadri ogranienja koja
definiu oblast njene vanosti i, u krajnjoj liniji tanost u inenjerskim aplikcijama. Ova
injenica ima veliki znaaj u praksi da bi se pravilno tumaili numeriki rezultati dobijeni
izraunavanjem pomou nekog od modela.
Generalno se moe rei da je matematiko modelovanje zvunog polja
bremenito razliitim praktinim problemima. Posebno delikatno je modelovanje zvunog
polja u prostorijama. Problem ini velikim injenica da su prostorije veoma znaajan
oblik akustikih prenosnih sistema u praksi. U akustikoj teoriji je razvijeno nekoliko
razliitih matematikih pristupa modelovanju zvunog polja u prostorijma. U nekim
okolnostima zvuk se posmatra kao talasni fenomen i modelovanje zvunog polja kao
talasne pojave ima svoju primenu. Zbog ogranienja ovakvog pristupa paralelno sa
talasnim modelom razvijani su modeli zasnovani na statistici, na energetskom bilansu,
na geometrijskim principima poput onih koji se primenjuju u optici, itd.
Velika tanost u predikciji zvunog polja, posebno u prostorijama, u gotovo svim
okolnostima teko je dostina bez obzira na vrstu primenjenog modela. U takvim
okolnostima u akustici veoma veliki znaaj ima merenje, jer se jedino merenjem moe
sagledati realnost zvunog polja i utvrdoto njegove karakteristike u svim detaljima.
Mnogi elementi matematikih modela podeavani su usaglaavanjem sa rezultatima
merenja u realnom polju. Meutim, i akustika merenja imaju svoja ogranienja i neku
konanu tanosti. Ogranienja su pre svega posledica odabira parametara sa kojim se
ulazi u merenje, a koji odreuju vremensku i frekvencijsku rezoluciju.
Sve to zajedno ini da je neophodno imati svest o konanoj tanosti sa kojom se
moe ostvariti uvid u stanje zvunog polja. Broj znaajnih cifara u numerikim podacima
o pokazateljima zvunog polja teko premauje tri, pa je neophodna kritinost u
preuzimanju rezultata koji se dobijaju savremenim inenjerskim pomagalima za
raunanje, koji po definiciji podrazumevaju relativno veliki broj cifara u svim rezultatima
numerikih procedura.
2.7
Brzina prostiranja zvuka u vazduhu
Brzina prostiranja zvune pojave, odnosno talasa, predstavlja poseban aspekt

inenjerske aksutike zbog konanosti vrednosti te veliine. Ta brzina je relativno mala.
Zbog toga je konanost brzine kretanja zvunih talasa dostupna ljudskim ulima
(poznata je deija zabava utvrivanja razlike izmeu trenutka stizanja bljeska groma i
stizanja grmlavine.
U idealnim gasovima pri adijabatskim procesima brzina prostiranja zvuka je:
22
c=
p0
(2.9)
gde je odnos specifinih toplota:
cp
cv
(2.10)
Poto se sa aspekta zvunih pojava vazduh sa dovoljnom tanou moe smatrati

Za veinu gasova odnos po/o je nezavistan o pritiska, pa se brzina ne menja sa
promenama barometarskog pritiska. Naravno, u granicama realnih promena pritiska.
idealnim gasom, za brzinu zvuka u njemu moe primeniti gornji izrazi. Za veinu gasova
odnos po/o je nezavistan o pritiska, pa se brzina ne menja sa promenama
barometarskog pritiska (naravno, u granicama realnih promena pritiska u ovekovom
okruenju).
Gustina vazduha 0 je 1,2 kg/m3. Na 0oC i na normalnom atmosferskom pritisku
brzina zvuka u vazduhu je c0 = 331,6 m/s. Pokazano je da se ova vrednost, dobijena
teorijski, slae sa rezultatima merenja. Ta injenica predstavlja jo jedan dokaz da se
zvune pojave u vazduhu odvijaju adjabatski.
Zamenom iz jednaine stanja (2.3) u izraz (2.9) dobija se da je brzina prostiranja
zvuka:
c = rT
(2.11)
Dakle, brzina zvuka u vazduhu srazmerna je drugom korenu apsolutne temperature.

Zamenom se dobija da je u vazduhu:
c = c0
T
273
(2.12)
Razvijanjem ovog izraza u Tejlorov red oko take c = c0 i zanemarivanjem lanova

vieg reda dobija se jedan praktian izraz za brzinu zvuka u vazduhu:
c = c0 + 0,6 (C )
(2.13)
Ovaj izraz jasnije pokazuje u kojoj se meri brzina zvuka kvantitativno menja sa
temperaturom. Naime, vidi se da svaki stepen promene temperature vazduha menja
brzinu zvuka u njemu za 0,6 m/s.
Na slici 2.9 prikazan je promena brzine zvuka u vazduhu u opsegu promene
temperature koji okvirno definie ivotni ambijent oveka (posmatrano od -20 do
+50 oC). Kriva je nacrtana na osnovu izraza (2.12). Vidi se da u ovakvom rasponu
temperatura zakrivljenost kao posledica drugog korena nije uoljiva ve je zavisnost
skoro linearna. To pokazuje da se dovoljno tano moe koristiti aproksimativni izraz
(2.13).
Sa dijagrama se vidi da u opsegu sobnih temperatura brzina zvuka moe imati
vrednosti u opsegu 340-350 m/s. U numerikim problemima uobiajeno se vri
23
zaokruivanje usvajajui da je brzina zvuka 340 m/s. Greka koja se pri tome pravi
dovoljno je mala da nema znaaja u praksi.
370
brzina zvuka (m/s)
360
350
340
330
320
310
-20
-10
10
20
30
temperatura vazduha ( C)
40
50
Slika 2.9 - Dijagram promene brzine u vazduhu u opsegu temperatura koje se mogu
javljati u ivotnoj sredini, nacrtan na osnovu izraza (2.12)
Za razliku od elektromagnetskog zraenja, kao najvanije talasne pojave u
elektrotehnici, zvuni talas se kree relativno malim brzinama. Konanost brzine zvuka
je dostupna percepciji ljudskih ula. Ova injenica stvara odreenu kategoriju tehnikih
problema oko kojih su se vremenom razvile neke podoblasti akustike. Karakteristian
primer je ozvuavanje, gde se itava jedna tehnika disciplina zasniva na problemu
konanog vremena putovanja zvuka iz vie izvora do sluaoca. Kada bi se zvuni talas
kretao brzinom svetlosti, mnogi karakteristini problemi ozvuavanja bi nestali.
Talasne duine zvuka u vazduhu
Opseg frekvencija zvuka koje su znaajne za oveka odreen je mogunostima
percepcije ula sluha. Ovaj opseg je nominalno od 20 Hz do 20 kHz. To je veoma irok
opseg, veliine ak tri dekade. Posledica ovako irokog opsega je isto tako irok opseg
talasnih duina koje se javljaju u zvunom polju kakvo se javlja u ovekovom okruenju.
Talasna duina je po definiciji:
c
f
(2.14)
gde je c brzina prostiranja talasa, a f frekvencija. Veliine talasnih duina u vazduhu za

neke karakteristine frekvencije prikazane su u tabeli 2.1.
24
Tabela 2.1 - Talasne duine zvuka u vazduhu

frekvencija
20 Hz
100 Hz
1 kHz
10 kHz
20 kHz
talasna duina
17 m
3,4 m
34 cm
3,4 cm
1,7 cm
Iz ostalih inenjerskih disciplina koje se bave talasima, kao na primer

telekomunikacije, poznato je da odnos veliine talasne duine i dimenzija prepreka ima
veliki znaaj za fizike procese pri prostiranju u realnim uslovima. Intrerakcija talasa sa
preprekom zavisi, izmeu ostalog, od odnosa talasne duine i dimenzija te prepreke.
Potpuno isti problem postoji i u akustici, s tim to se ovde u ujnom opsegu ljudskog
uva pojavljuju talasne duine u veoma velikom rasponu. Iz vrednosti prokazanih u tabeli
jasno je da e ponaanje zvunih talasa na najniim frekvencijma, gde su talasne
duine reda metara, i najviim frekvencijama, gde su talasne duine reda centimetara,
biti veoma razliito.
2.7
Brzine prostiranja zvuka u drugim sredinama
U svim sredinama znaajnim za oveka brzina prostiranja zvuka je razliita od

brzine u vazduhu. Pri tome je, sem retkih izuzetaka, u praktino svim sredinama njena
vrednost vea od brzine u vazduhu. U nastavku su pokazane vrednosti brzina zvuka u
raznim materijalima i fluidima. Zbog znaaja koji u inenjerskoj praksi ima prostiranje
zvuka u vodi, ova brzina je posebno prikazana.
Brzina prostiranja zvuka u vodi
Posmatrajui sa aspekta zvunih pojava, voda je, posle vazduha, druga po
znaaju sredina. Osnovni razlog tome je injenica da je zvuni talas jedini mogui
prenosilac informacija uvodi, s obzirom da elektromagnetski talasi ne dospevaju pod
vodu.
Brzina prostiranja zvuka u vodi je oko 1.500 m/s. Kao i u vazduhu, tana
vrednost zavisi od temperature vode, ali i od nekih drugih parametara. Najznaajnija
vodena sredina svakako je more, pre sevga zbog njegove veliine. U morskoj vodi
brzina zvuka je funkcija temperature T, saliniteta S i dubine z (koja odreuje lokalni
pritisak), pa se moe pisati:
c = f (T , S , z )
(2.14)
U moru je karakteristino da se temperatura vode po dubini menja po promenjivim

zakonitostima, to zavisi od doba godine, ali i od specifinosti pojedinih morskih
sredina. Na slici 2.10 prikazane su neke mogue promene brzine zvuka sa dubinom
mora. Naravno da ove razlike mogu uticati na putanje irenja zvuka pod vodom. Vidi se
da praktino uvek postoji neki gradijent brzine zvuka po dubini mora. Specifinost ine
pojave promene znaka gradijenta na izvesnoj dubini, to stvara posebne uslove
prostiranja, o emu e biti rei kasnije.
brzina zvuka
brzina zvuka
25
brzina zvuka
brzina zvuka
Slika 2.10 - Dijagrami moguih oblika promene gradijenta temperature sa dubinom u

morima.
Brzina prostoranja zvuka u ostalim medijima

Brzine zvuka u raznim materijalima na priblino sobnoj temperaturi date su
tabelarno. U tabeli 2.2 prikazane su vrednosti brzine zvuka u raznim masivnim
materijalima. Pri tome su posebno navedene vrednosti brzine kada je materijal u
ipkama i kada je u masivu. Razlike koje se javljaju u brzini za isti materijal u razliitim
fizikim oblicima posledica su razlike u mehanizmima oscilovanja u ova dva sluaja
(videti slike 2.3 i 2.4).
Tabela 2.2 - Vrednosti brzine prostiranja zvuka u raznim materijalima
materijal
brzina zvuka (m/s)

u ipci
u masivu
aluminijum
5150
6300
bakar
3700
5000
gvoe
3700
4350
elik
5050
6100
olovo
1200
2050
staklo
5200
5600
beton
3100
led
3200
pluta
500
drvo - hrast
4000
drvo - borovina
3500
tvrda guma
1450
2400
meka guma
70
1050
26
U tabelama 2.3 i 2.4 prikazane su vrednosti brzine prostiranja zvuka u telnostima

i u nekim gasovima.
Tabela 2.3 - Vrednosti brzine prostiranja zvuka u nekim tenostima
tenost
brzina zvuka (m/s)
alkohol
1150
ulje
1540
iva
1450
terpentin
1250
glicerin
1980
Tabela 2.4 - Vrednosti brzine prostiranja zvuka u nekim gasovima

gas
kiseonik
CO2
vodonik
brzina zvuka (m/s)

317
258-268
1270
AKUSTIKA 3 - Zvuni pritisak kao signal
27
3. ZVUNI PRITISAK KAO SIGNAL
3.1
Uvod
Zvuno polje u fluidima karakterisano je zvunim pritiskom u funkciji vremena i

prostornih koordinata. Kada se polje prati u jednoj fiksnoj taki prostora, to je uvek
sluaj u praksi jer je takva taka definisana poloajem senzora kojim se registruje
stanje, zvuni pritisak se svodi samo na vremensku funkciju p(t). Za tipine zvukove
ova vremenska funkcija je veoma komplikovana, sloenih talasnih oblika, koji povlae
za sobom i sloen spektralni sadraj.
Informacioni aspekt zvuka, objanjen u prvom poglavlju, namee potrebu da se
zvuni pritisak posmatra kao signala. U inenjerskoj praksi za to postoje tri mogua
razloga. Prvo, postoje okolnosti kada se zvuni izvori koriste za namerno, smiljeno
kodovanje informacija zvukom koji tako postaje sredstvo komuniciranja. Karakteristini,
ali ne i jedini primeri su govor i muzika. Osnovna svrha nastanka takvih zvukova jesu
informacije koje oni nose.
Drugo, zvuni pritisak kao signal sadri u sebi informacije o izvoru koji ga je
generisao. Ako se ustanove korelacije izmeu fizikih i drugih osobina izvora i
informacionog sadraja pritiska kao signala mogue je pomou zvuka pratiti stanje
izvora. Ova injenica je iskoriena za dijagnostiku stanja izvora u okolnostima kada je
to znaajno. Zvukom se prati stanje ispravnosti maina tokom rada, stanja raznih
procesa kao to je sagorevanje u kotlovima, koristi se za medicinsku dijagnostku
glasnica i slino.
Tree, zvuni talas na svom putu od izvora do take posmatranja trpi razne
promene. One su posledice raznih uticaja koji se javljaju u procesu prostiranja talasa
kroz prenosni sistem. Poznavajui zakonitosti po kojima nastaju te promene mogue je
iz registrovanog zvunog pritiska dobiti informacije o prenosnom putu kroz koji je
proao. Ova injenica se, na primer, iroko koristi u analizi prostorija koje se u akustici
posmatraju kao jedan specifian tip akustikog prenosnog sistema. Emitijui neki
karakteristian signal i uporeujui ga sa onim to je primljeno u nekoj taki utvruju se
osnovne akustike karakteristike prostorija. U tom domenu akustika je u potpunosti
preuzela teorijske alate iz teorije telekomunikacija i teorije informacija.
Posmatranje zvunog pritiska kao signala u praksi podrazumeva njegovo
obavezno pretvaranje u elektrini signal. Tako se praenje stanja u nekom zvunom
28
polju vri posredno, preko analize dobijenog elektrinog signala. Transformacija

zvunog pritiska kao akustikog signala u elektrini signal postie se spravama koje se
nazivaju ulazni elektroakustiki pretvarai. Njihova funkcija je ematski prikazana na
slici 3.1. Pretvara napravljen da zvuni pritisak pretvara u elektrini signal naziva se
mikrofon. Jasno je da se on mora posmatrati kao poseban prenosni sistem sa nekom
svojom prenosnom karakteristikom. Dobijeni elektrini signal je odreen ne samo
pritiskom ve i impulsnim odzivom primenjenog pretvaraa. Zbog toga je cilj da njihov
impulsni odziv bude to blie idealnom u frekvencijskom opsegu od interesa.
zvucni
pritisak
p(t)
ulazni
elektroakusticki
pretvarac
(mikrofon)
elektricni
signal
v(t)
Slika 3.1 - ematski prikaz rada

mikrofona kao elektroakustikog
pretvaraa.
I u zvunom polju unutar vrstih materijala pokazatelji polja (pomeraj, brzina,

ubrzanje) takoe su funkcije vremena i u inenjerskoj praksi posmatraju se kao signali.
Elektrini signal iz zvunog polja u vrstim materijalima takoe se dobija na nain
prikazan slikom 3.1. Razlika je u tome to tom prilikom ulazni pretvara vri pretvaranje
u elektrini signal neke od karakteristinih veliina kojom se predstavlja zvuno polje u
vrstim materijalima. Pretvarai koji se u takvim okolnostima koriste esto se nazivaju
kontaktni mikrofoni, zbog injenice da je za uspenost procesa pretvaranja neophodan
neposredan kontakt sa povrinom materijala u kome se javlja polje. Zbog pretene
primene piezoelektrinog efekta u ovom procesu pretvaranja izlazni signali su, po
pravilu, srazmerni ubrzanju take materijala za koji je pretvara vezan. Zbog toga se ovi
pretvarai nazivaju i akcelerometri.
3.2
Karakteristike zvunog pritiska u vremenskom domenu
Za zvukove koji nastaju u ovekovom okruenju funkcija p(t) moe biti veoma
komplikovana, bez prepoznatljivih i ponovljivih formi. Sukscesivno ponavljanje identinih
talasnih oblika praktino se ne javljaju u realnim zvukovima i u njima je nemogue
pronai ponovljive forme. Zvuk iste frekvencije p(t) = p sin(t) u prirodi praktino ne
postoiji. Moe se rei da je zvuk iste sinusne frekvencije jedna idealizacija koja ima
samo teorijski znaaj. Takav zvuk se moe eventualno generisati samo vetaki,
koristei elektronske generatore signala, uz stanovite probleme da se sprei svaka
deformacija u procesu pretvaranja tako dobijenog signala u zvuni talas. To naravno ne
umanjuje znaaj sinusnog talasnog oblika kao jedne od korienih idealizacija u
teorijskim analizama.
U takvim okolnostima posmatranje talasnog oblika zvunog pritiska u
vremenskom domenu ne daje mnogo informacija o zvunoj pojavi. Samo u retkim
sluajevima to ima svoj smisao. Jedan takav primer je analiza impulsnih odziva
akustikih prenosnih sistema, gde se, po prirodi stvari, mnoge injenice sagledavaju iz
talasnih oblika u vremenskom domenu.
29
relativna amplituda
0.01
0.02
vreme (s)
0.03
0.04
amplituda
-1
0.00
Slika 3.2 - Iseak talasnog

oblika belog uma.
amplituda
vreme
vreme
Slika 3.3 - Talasni oblik jednog

tona odsviranog na flauti (gore)
i uveana samo jedna perioda
istog zvuka, izvaena priblino
iz sredine odsviranog tona
(dole). Isprekidano je oznaen
talasni oblik iste sinusoide.
30
Da bi se ilustrovao problem nedovoljne informativnosti vremenskog domena pri

analizi zvunog pritika u nastavku su prikazana dva primera. Na slici 3.2 pokazan je
jedan mali segment vremenskog oblika belog uma. Jasno je da se iz posmatranja
ovakvog talasnog oblika ne moe zakljuiti nita detaljnije o prirodi tog zvuka. Na slici
3.3 prikazan je jedan ton odsviran na flauti. Prvi dijagram prikazuje itav ton, gde se
uoava njegovo vremensko trajanje sa obvojnicom, odnosno sa uoljivim poetkom i
krajem. Na drugom dijagramu iste slike prikazana je jako uveana samo jedna perioda
istog signala, izvaena negde iz sredine odsviranog tona. Vidi se da ovaj talasni oblik
odstupa od sinusoide, ali je vrlo teko izvesti meru tog odstupanja.
U takvim okolnostima se, umesto neposredne analize talasnih oblika zvunog
pritiska, za sagledavanje stanja u zvunom polju koriste dve druge mogunosti. To su:
razliita usrednjavanja vremenske funkcije pritiska ili posmatranje signala u
frekvencijskom domenu.
Sa slike 3.3 se vidi da zvuna pojava kakav je jedan muziki ton ima
karakteristinu obvojnicu. Obvojnica signala se moe shvatiti kao amplitudska
modulacija zvunog pritiska, i kao takva takoe predstavlja signal, samo znatno manjeg
informacionog kapaciteta. U mnogim okolnostima posmatranje zvunih pojava u
vremenskom domenu se svodi samo na analizu obvojnica signala, a ne same funkcije
p(t). Posmatranje obvojnice je posebno znaajno kao postupak u analizi signala govora
i muzikih signala. Instrumenti koji se iroko koriste za merenje audio signala (takozvani
VU metri) upravo imaju zadatak da priblino pokazuju veliinu obvojnice. To dalje vodi
ka pojmu efektivne vrednosti zvunog pritiska kao indikatoru stanja u zvunom polju.
3.3
Efektivna vrednost zvunog pritiska

Svako usrednjavanje signala zvunog pritiska vodi ka njegovoj srednjoj
2
kvadratnoj vrednosti p (t ) . Ova veliina je, po svojoj prirodi, srazmerna energiji zvuka.
Po definiciji, srednja kvadratna vrednost zvunog pritiska je:
t +T 2
1
p (t ) = lim
p 2 (t )
T T
t T 2
2
(3.1)
Iz nje se dalje izvodi efektivna vrednost pritiska koja je, po definiciji:

t +T 2
peff =
1
p (t ) = lim
p 2 (t )
T T
t T 2
2
(3.2)
Ovako definisana efektivna vrednost se u anglosaksonskoj literaturi oznaava kao rms.

Prema tome, efektivna vrednost zvunog pritiska je rezultat vremenskog usrednjavanja
kvadrata trenutne amplitude.
Teorijski interval usrednjavanja pri utvrivanju efektivne vrednosti svakog
signala, pa i zvunog pritiska, tei beskonanosti kao to je naznaeno u izrazu (3.2).
31
Meutim, kod vremenskog praenja realnih zvunih pojava period usrednjavanja iz

sasvim praktinih razloga ne moe biti beskonaan. Pri merenju se efektivna vrednost
signala uvek definie na osnovu nekog konanog vremenskog intervala T. Zato je u
praksi efektivna vrednost umesto izrazom (3.2) definisana kao:
t
1
peff (t ) =
p 2 ( )d
T t T
(3.3)
Ovde je veliina T premet izbora koji zavisi od mnogih okolnosti. Mogue vrednosti T
bie pobrojane kasnije.
Ovakod definisana efektivna vrednost signala takoe predstavlja vremenski
promenljivu veliinu, samo sa veoma redukovanim frekvencijskim opsegom. Ta
redukcija je posledica procesa usrednjavanja. Poto je zvuni pritisak nestacionaran
signal, veliina konanog intervala integracije T direktno utie na efektivnu vrednost.
Zbog toga pri merenju efektivne vrednosti zvunog pritiska period integracije mora biti
predmet posebne panje i mora biti uvek jasno definisan uz podatak o izmerenoj
vrednosti. Bez podatka o vremenu usrednjavanja efektivna vrednost ne predstavlja
precizan pokazatelj stanja u zvunom polju.
A/2
vreme
-A
-fo
fo
srednja vrednost
2
A /2
A /2
2
A /4
vreme
-2fo
2fo
Slika 3.4 - Stacionarni sinusni signal i njegov spektar (gore); isti signal kvadriran i
njegov spektar (dole).
32
Vremenska promenljivost amplitude zvunog pritiska moe se razumeti kao

modulacija koja je predstavljena nekim niskofrekventnim komponentama rasporeenim
na frekvencijskoj osi u zoni najniih frekvencija. Kvadriranjem u procesu izraunavanja
efektivne vrednosti dolazi do izdvajanja u spektru komponente srednje vrednosti
energije na poziciji jednosmerne komponente i istovremenog udaljavanja osnovnih
komponenti signala udvostruavanjem njihovih frekvencija. Ovaj proces koji se deava
kvadriranjem prikazan je na slici 3.4.
Proces usrednjavanja nakon kvadriranja upravo ima zadatak da izdvoji te
niskofrekvencije komponente signala, a proces usrednjavanja predstavlja niskopropusni
filtar koji vri to razdvajanje. Ako je period usrednjavanja kratak, slabljenje u
nepropusnom opsegu filtra moe biti nedovoljno pa se u signalu efektivne vrednosti
mogu javiti i oslabljene komponente osnovnog signala (komponenta na dvostrukoj
frekvenciji sa slike 3.4. U nekim okolnostima to moe biti poeljno.
Usrednjavanje kao konvolucija
Proces usrednjavanja kvadriranog signala definisan izrazom (3.3) moe se
predstaviti konvolucionim izrazom. Ako se kvadrirani signal pritiska shvati kao jedan
novi signal
y (t ) = p 2 (t )
(3.4)
onda je usrednjavanje ovog signala definisano izrazom:
1
y (t ) = y ( ) g (t )d
T
(3.5)
gde je funkcija g() definisana na sledei nain:
g() = 1
g() = 0
za 0<<T
van gornjeg intervala
Na ovaj nain, period u kome se vri usrednjavanje predstavljen je kao pravougaona

vremenska funkcija jedinine vrednosti u intervalu usrednjavanja i sa vrednou 0 van
tog intervala. Izraz (3.5) pokazuje da usrednjavanje predstavlja konvoluciju:
y (t ) = y (t ) g (t )
(3.6)
Konvolucija u vremenskom domenu odgovara mnoenju odgovarajuih furijeovih

transformacija koje predstavljaju funkcije f(t) i g(t) u frekvencijskom domenu. Amplitudski
spektar pravougaone funkcije ima formu sinx/x, sa nulama na celobrojnim
umnocima 1/T. Znai, usrednjavanje signala predstavlja njegovo filtriranje
niskopropusnim filtrom strmine 20 db/dekadi (6 dB/oktavi). Granina frekvencija tog filtra
(-3 dB) je:
33
f gr =
1
2T
(3.7)
gde je T period usrednjavanja. Na slici 3.5 prikazana je amplitidska karakteristika

procesa usrednjavanja ako je vrednost perioda usrednjavanja T = 100 ms. Sa slike se
moe proceniti da je gornja granina frekvencija ovog filtra u ovom sluaju 5 Hz.
Slika 3.5 - Amplitudska karakteristika procesa usrednjavanja za T = 100 ms
Eksponencijalno usrednjavanje
Postupak usrednjavanja se moe realizovati sa razliitim vremenskim prozorima.
U digitalnom domenu uobiajeno je usrednjavanje u skladu sa definicijom efektivne
vrednosti, to znai koristei pravougaoni vremenski prozor. U analognoj tehnologiji nije
mogue realizovati neponderisano memorisanje signala, pa se usrednjavanje vri RC
kolom integratora. To podrazumeva da se pri usrednjavanju primenjuje eksponencijalni
vremenski prozor.
Uticaj RC kola, odnosno oblik vremenskog prozora definie njegova vremenska
konstanta:
= RC
(3.8)
Nagib frekvencijske karakteristike niskopropusnog RC filtra se van propusnog opsega

poklapa sa nagibom obvojnice pravougaone prozorske funkcije. Razlike se javljaju u
34
poetnom delu, to unosi izvesne razlike u vrednosti granine frekvencije ova dva
niskopropusnog filtra. Posmatrajui ova dva vremenska prozora samo sa aspekta
granine frekvencije propusnog opsega vai relacija da je period usrednjavanja
T = 2 = 2 RC
(3.9)
Vreme integracije pri merenju efektivne vrednosti pritiska

Pitanje izbora vremenske konstante integraljenja T u praksi je relativno sloeno.
Ona treba da bude tolika da prui dovoljnu tanost u odreivanju vrednosti zvunog
pritiska. Postoje dva mogua trenda: da T bude dovoljno veliko kako bi se izmerena
efektivna vrednost to vie pribliila teorijskoj vrednosti, ili da bude dovoljno kratko kako
bi se omoguio uvid u vremenske fluktuacije zvunog polja, odnoso obvojnice talasnog
oblika. U tom smislu nema jedinstvenog reenja. Postoje okolnosti kada se vrednosti
perioda usrednjavanja signala prilagoavaju karakteristikama ula sluha. To je sluaj
kada merenje ima za cilj da pokae vrednosti koje e biti to blie onome to uje uvo,
odnosno da pokae kakav bi bio subjektivni doivljaj posmatranog zvunog polja.
Postoje i okolnosti kada je to samo tehniko pitanje.
U procedurama merenja nivoa zvuka usvojene su dve vrednosti konstante
usrednjavanja:
- kratka, kada je T oko 125 ms i
- duga, kada je T oko 1 s.
Standardi koji blie definiu postupke akustikih merenja upuuju na primenu jedne od
ove dve vrednosti, u zavisnosti od prirode zvune pojave koja se meri. Kraa
vremenska konstanta, kada se primenjuje za merenja u zvunom polju, uobiajeno se
oznaava sa fast, a dua konstanta sa slow. Merenje duom vremenskom
konstantom maskirae kratkotrajne impulsne pojave u zvuku, ali e olakati oitavanje
podatka o srednjoj veliini efektivne vrednosti. Merenje kraom vremenskom
konstantom uinie da u signalu efektivne vrednosti budu prisutne relativno brze
fluktuacije, to omoguava praenje kratkotrajnih impulsnih pojava, ali te fluktuacije
istovremeno oteavaju odreivanje opte efektivne vrednosti za itav signal.
U procedurama merenja buke u ivotnoj sredini primenjuju se i mnogo dui
periodi integracije. Tada je cilj da se merenje izvri u dovoljno velikom reprezentativnom
intervalu vremena koji e obuhvatiti sve relevantne zvune dogaaje.Takav je sluaj sa
merenjem saobraajne buke na gradskim ulicama, gde dovoljno dugaak interval
integracije ini da izmerena efektivna vrednost ne zavisi od eventualnih sporadinih
zvunih ekscesa koji se mogu javiti u toku perioda merenja. Norme za buku u ivotnoj
sredini najee definiu usrednjavanje signala u intervalu od 15 minuta, a podatak koji
se tako dobija naziva se ekvivalentna vrednost buke. Postoje okolnosti kada se merenje
buke vri sa usrednjavanjem koje moe trajati i do 24 sata. Tada se izmerena efektivna
vrednost pribliava svojoj teorijskoj definiciji iz izraza (3.2).
Sa druge strane, merenja u oblasti govora i muzike uvode vremenske konstante
usrednjavanja koje su znatno krae. U kontroli audio signala koristi se merni instrument
ija je konstanta usrednjavanja pri odreivanju efektivne vrednosti veoma kratka, ak
oko 10 ms. Time se omoguava sagledavanje kratkotrajnih pojava u signalu kao to su
35
razni kratki udari uobiajeno prisutni u muzici. Ovaj instrument sa tako kratkim periodom
usrednjavanja naziva se mera vrnih vrednosti. Praenje audio signala u sistemima za
ozvuavanje vri se mernim instrumentom ija je vremenska konstanta usrednjavanja
oko 200 ms.
Krest faktor
to su fluktacije u takasnom obliku zvunog pritiska vee, to je vea i razlika
izmeu njegove efektivne vrednosti, bez obzira na veliinu perioda usrednjavanja, i
trenutnih vrednosti koje se javljaju u takvom signalu. U tom smislu uveden je pokazatelj
ove razlike koji se naziva krest faktor. To je, po definiciji, odnos maksimalne trenutne
vrednost signala i efektivne vrednosti definisane izrazom (3.2):
C=
pmax
peff
(3.10)
Vrednosti krest faktora zavisi od prirode zvuka, odnosno zvunog izvora koji ga stvara.
Zbog prirode zvunih pojava i njihove povezanosti sa ulom sluha uveden je pojam
nivoa krest faktora koji je definisan izrazom:
Lc = 20 log C
(3.11)
Nivo krest faktora se izraava u decibelima. Po definiciji je jasno da je kod

sinusoidalnog signala dovoljno dugakog trajanja nivo krest faktora 3 dB, jer se za toliko
razlikuju efektivna vrednost i maksimalna vrednost sinusoide. Za talasne oblike realnih
zvukova ova vrednost je uvek vea nego kod sinusoide. Moe se pokazati da je za zvuk
koji se sastoji od dve jednake sinusoide razliitih frekvencija nivo krest faktora 6 dB, a
za kompleksne zvukove kao to je beli um ova vrednost moe biti i do 20 dB.
Podatak o krest faktoru nekog signala, odnosno njegovom nivou krest faktora,
veoma je znaajan u okolnostima kada se u realnom vremenu prati stanje zvunog
polja. U tumaenju pokazivanja instrumenta koji se pri tome koristi treba uzimati u obzir
da su uvek mogua trenutna premaenja oitane vrednosti sa instrumenta, i da ta
premaenja mogu biti do veliine krest faktora.
3.4
Nivo zvuka
injenica da se u akustici esto pojavljuje ovekovo ulo sluha kao prijemnik

namee potrebu da se sistem pokazivanja stanja u zvunom polju prilagodi nekim
specifinostima ovog ula. U inenjerskom smislu svakako najznaajnija osobina je
logaritamska priroda osetljivosti sluha. Takva osobina je svojstvena svim ulima, ne
samo ulu sluha, i definisana je poznatim Veber-Fehnerovim zakonom.
Najjednostavnije iskazano, ovaj zakon utvruje da je za subjektivnu ocenu promene
nadraaja ula funkcija procentualne promene pobude. Primenjeno na zvuk i ulo sluha,
pri bilo kojoj vrednosti zvunog pritiska koji deluje na uvo, potreban je uvek isti procenat
njegove promene da bi se ta promena primetila. To vodi zakljuku da osetljivost ula
sluha na skali intenziteta ima logaritamsku karakteristiku. Zbog toga bi za iskazivanje
36
stanja u zvunom polju bilo prikladnije koristiti neku logaritamsku skalu umesto skale
zvunog pritiska.
Logaritamska mera koja se iroko primenjuje u inenjerskim disciplinama je
decibel. Decibel je po svojoj definciji relativna mera koja pokazuje odnos dve vrednosti
iste veliine. Primenjeno na zvuni pritisak, u decibelima bi se mogao iskazati odnos
neke dve vrednosti p1 i p2 koristei definicioni izraz:
p1
p12
20 log
= 10 log 2
p2
p2
[dB ]
(3.12)
Prema tome, decibel jeste logaritamska mera, ali je to po definiciji pokazatelj relativnog
odnosa dve vrednosti, a ne apsolutna mera.
Pravljenje skale sa decibelom kao apsolutnom merom stanja neke veliine
mogue je ako se jedna od dve vrednosti iz izraza (3.12) uini konstantom i unapred
definie njena vrednost. Onda to postaje nula na skali u decibelima i svaka mogua
vrednost se poredi sa izabranom referencom. Na tom principu je u akustici uvedena
nova veliina koja se naziva nivo zvunog pritiska, ili kratko nivo zvuka (u
anglosaksonskoj literaturi: sound pressure level). Uobiajeno se oznaava sa L. Skala
nivoa zvuka je definisana tako to je u izrazu (3.12) usvojeno da p2 bude konstanta ija
je vrednost unapred definisana standardom. Tako je nivo zvuka, po definiciji:
peff2
L = 10 log 2
po
[ dB ]
(3.13)
Vrednost konstante je usvojena konvencijom. Njena vrednost je po = 210-5 Pa. Ova

vrednost je izabrana jer je u vreme njenog utvrivanja smatrano da odgovara granici
ujnosti, to jest najtiem zvuku koji ljudsko uvo moe uti na 1000 Hz, pa se inilo
loginim da taj prag bude nula na novoj skali.
Podatak o vrednosti zvunog pritiska na granici ujnosti kasnije je
krogovan u novijim merenjima. Takoe i sam pojam granice ujnosti nije
jednoznaan i zavisi od uslova sluanja. Ipak, svojevremeno usvojena
referentna vrednost po nije menjana.
Za karakterisanje zvunog polja u vodi usvojena je drugaija referentna
vrednost, i ona je po = 10-6 Pa.
Na slici 3.6 uporedno su prikazane skala nivoa zvuka i skala zvunog pritiska.
Vidi se da je opseg vrednosti zvunog pritiska, koji se znaajan za oveka jer obuhvata
zvukove koji se pojavljuju u ivotnom okruenju, preslikan na opseg nivoa zvuka u
intervalu od oko 0 dB do oko 120 dB. Na toj skali je karakteristino da zvunom pritisku
od 1 Pa odgovara nivo zvuka 94 dB. Odatle se dalje lako preraunavaju ostale
karakteristine vrednosti (na primer: 0,1 Pa odgovara nivou 74 dB, 10 Pa odgovara
nivou 114 dB, itd.).
37
U osnovi definicije nivoa zvuka izrazom (3.13) nalazi se efektivna vrednost

zvunog pritiska. Ranije je objanjena injenica da je efektivna vrednost zbog u izrazu
(3.13) konanog intervala usrednjavanj funkcija vremena. Zbog toga je i nivo zvuka
takoe funkcija vremena. Istovremeno, u iskazanoj vrednosti nivoa zvuka u nekom
zvunom polju pojavljuje se i konstanta usrednjavanja kao faktor koji treba poznavati da
bi se mogla pravilno tumaiti dobijena vrednost. Prema tome, karakteristike nivoa zvuka
kao signala u vremenskom i frekvencijskom domenu zavise od duine perioda
integracije.
zvucni pritisak
nivo zvuka
120 dB
10 Pa
110 dB
100 dB
1 Pa
90 dB
80 dB
0,1 Pa
70 dB
60 dB
Slika 3.6 - Skala nivoa zvuka
50 dB
40 dB
30 dB
20 dB
10 dB
2 10-5 Pa
3.5
0 dB
Karakteristike zvunog pritiska u frekvencijskom domenu
U optem sluaju vremenska funkcija p(t) moe biti veom sloena. Pri tome su
mogua dva tipina sluaja. Ona moe biti suma velikog broja diskretnih harmonijskih
komponenti, pa je:
p (t ) = p n (t )
n
(3.14)
38
gde je pn(t) komponenta zvunog pritiska na diskretnim frekvencijama fn. Funkcija

pritiska takoe moe biti kontinualna funkcija frekvencije, to znai da vai:
p (t ) = W ( f ) exp( j 2ft )dt
(3.15)
Ovde je W(f) spektralna funkcija pritiska. Ovakvo predstavljanje zvunog pritiska dalje
znai da njegova trenutna vrednosti p(t), kao i njegova efektivna vrednost peff(t) bez
obzira na period integracije, moe se definisati za signal na jednoj frekvenciji, u opsegu
frekvencija ili za ukupan signal.
Podela na frekvencijske podopsege i definisanje efektivne vrednosti u svakom od
njih predstavlja osnov spektralne analize zvuka. Spektralna analiza u proceduralnom
smislu podrazumeva da se signal u irem posmatranom frekvencijskom opsegu koji je
od interesa deli pomou filtara na izvestan broj podopsega neke unapred usvojene
irine B. Taj princip je ilustrovan na slici 3.7. Jasno je da od veliine B zavisi rezolucija
spektralne analize, odnosno preciznost dobijenog spektra.
filtri: 1 - N
1
N
Slika 3.7 - ematski prikaz
podele na podopsege radi
spektralne analize
frekvencija
fg
Princip dobijanja spektra nekog signala p(t) ematski je prikazan na slici 3.8. U
svakom frekvencijskom podopsegu irine B moe se iodrediti srednja kvadratna
vrednost, odnosno efektivna vrednost signala koji postoji u tom opsegu prema izrazu
(3.13). Svaki elementarni filtar irine B na osnovu efektivne vrednosti signala na
njegovom izlazu daje odgovarajui nivo zvuka u tom opsegu, to je jedna taka u
ukupnom spektru signala.
Sabiranje spektralnih komponenti
Spektralna analiza daje vektor vrednosti sa podacima dobijenom na
izlazima iz filtara. Sabiranje spektralnih komponenti, ako se za to ukae potreba, moe
se vriti samo energetski, to na slici 3.8 znai na nivou srednjih kvadratnih vrednosti.
Sabiranje numerikih vrednosti nivoa zvuka, po njegovoj definiciji, nema svoju fiziku
osnovu i nije doputeno.
39
L(dB)
1
2
3
4
p(t)
p12(t)
p22(t)
p32(t)
p42(t)
p52(t)
L1
L2
L3
L4
L5
pN2(t)
LN
Slika 3.8 - Princip dobijanja spektra nivoa zvuka.

Ispravnost ovakvog pristupa se moe pokazati na najjednostavnijem sluaju. Ako
su u dva podopsega spektra efektivne vrednosti pritiska p1 i p2, ukupni pritisak je
p (t ) = p1 (t ) + p2 (t )
(3.16)
a srednja kvadratna vrednost pritiska u oba opsega:
p 2 = p12 + p22 + 2( p1 p2 )
(3.17)
Ako pritisci p1 i p2 ne sadre komponente na istim frekvencijama, to je tano ako je

razdvajanje signala filtrima dovoljno dobro, onda je srednja vrednost njihovog proizvoda
jednaka nuli. Zbog toga vai relacija:
p 2 = p12 + p22
(3.18)
Odavde sledi da u zvunom polju vai relacija:
J = J1 + J 2
(3.19)
Ovaj princip se moe proiriti na proizvoljan broj podopsega spektralne analize, pa vai
princip da je:
40
N
p (t ) = pi2
2
(3.20)
i =1
gde je N broj filtara kojim je podeljen frekvencijski opseg od interesa, odnosno broj
taaka kojim je predstavljen frekvencijski sadraj zvuka, a pi pritisak u i-tom opsegu
spektra.
Spektralna analiza sa konstantnim filtrima
Uobiajeni nain deljienja frekvencijske skale radi spektralne analize
podrazumeva uvoenje podjednakih uih opsega konstantne irine B. irina opsega B
je odreena brojem filtara kojim se vri analiza, odnosno zahtevanom rezolucijom
spektra. Tako je irina opsega filtra:
B=
fg
N
(3.21)
gde je fg gornja granina frekvencija zvuka koji se analizira.

Spektralna analiza sa konstantnim filtrima se u praksi uobiajeno vri FFT
analizom. Broj filtara N, odnodno broj taaka u spektru je tada odreen brojem taaka
signala sa kojim se ulazi u FFT algoritam (polovina broja taaka signala).
relativni nivo (dB)
-10
-20
-30
-40
-50
-60
0
1000 2000 3000 4000 5000 6000 7000 8000 9000 10000
frekvencija (Hz)
Slika 3.9 - Primer spektra jednog uma odreenog primenom konstantnih filtara. Svaka
taka je dobijena jednim filtrom. irina opsega filtra bila je B 86 Hz.
41
Na slici 3.9 prikatan je kao primer spektralne analize sa konstantnim filtrima

spektar jednog uma. Svaki filtar je u spektru dao jednu spektralnu taku. U primenjenoj
analizi priblina irina filtra je bila B = 86 Hz. Na slici se vidi ekivdistantnost taaka u
spektru, to predstavlja osnovnu krakteristiku analize sa konstantnim filtrima.
Spektralna analiza sa proporcionalnim filtrima
Logaritamska katakteristika ula sluha namee potrebu da se rezultati spektralne
analize u akustici predstavljaju na dijagramina gde je frekvencijska osa crtana u
logaritamskoj razmeri. Kada se spektri crtaju sa tako prikazanom frekvencijskom osom,
spektralna analiza sa konstantnim filtrima daje nejednaku gustinu taaka na dijagramu
spektra. Da bi se ilutsrovao ovaj problem, na slici 3.10 prikazan je spektar sa slike 3.9,
samo nacrtan u logaritamskoj razmeri. Vidi se konstantno zgunjavanje taaka spektra
ka viim frekvencijama. Pri tome na niskim frekvencijama ta gustina moe biti
nedovoljna, a na visokim frekvencijama gustina je po pravilu nepotrebno velika za bilo
koju akustiku analizu. Da bi se u ovakvoj prezentaciji na najniim frekvencija dobila
prihvatljiva rezolucija potrebno je odrediti spektar sa veoma velikom rezolucijom, to
uslonjava proceduru analize.
relativni nivo (dB)
-10
-20
-30
-40
-50
-60
100
1000
10000
frekvencija (Hz)
Slika 3.10 - Spektar sa slike 3.9, ovde nacrtan u logaritamskoj razmeri po frekvencijskoj
osi (B 86 Hz). Vidi se nesrazmera u rezoluciji na niskim i visokim frekvencijama
Zbog potrebe da se ovaj problem rezolucije razrei, za potrebe spektralne
analize u akustici uveden je pojam proporcionalnog frekvencijskog opsega. Sve
42
karakteristine dimenzije prikazane

frekvencijskog ospega je, po definiciji:
su
na
slici
3.11.
irina
proporcionalnog
B = f 2 f1
(3.22)
f2
= const
f1
(3.23)
pri emu je
Dakle, kod ovakvih opsega umesto zadate irine frekvencijskog opsega B u Hercima,
oni se definiu usvajanjem vrednosti konstante koja pokazuje odnos gornje i donje
granine frekvencije u izrazu (3.23). Jasno je da u tom sluaju irina opsega zavisi od
frekvencije i da se za neku usvojenu vrednost konstante njegova veliina menja du
frekvencijske ose. Na niim frekvencijama irina opsega proporcionalnog filtra je mala,
izraeno u Hercima, i raste sa frekvencijom.
f1
Slika 3.11 - Ilustracija uz

definiciju proporcionalnog
frekvencijskog opsega
f2
frekvencija
Proporcionalni filtri se mogu definisati za razne vrednosti konstante iz izraza

(3.23). U akustici se proporcionalni filtri uvek definiu konstantom koja za osnovu ima 2,
tako da vai relacija:
f2
= 2n
f1
(3.24)
gde je n red proporcionalnog filtra. Kada je n = 1, gornji izraz definie filtre irine oktave
(takozvni oktavni filtri). Za njih je karakteristino da je odnos gornje i donje granine
frekvencije 2. Naziv oktava proizilazi iz muzike terminologije, jer muziki interval oktave
karakterie injenica da predstavlja odnos dva tona iji je odnos frekvencija 2. Kada je
n = 1/3 izraz (3.24) definie filtre irine 1/3 oktave koji se u argonu nazvaju tercni
filtri. Oktavni i 1/3 oktavni filtri se uobiajeno koriste u akustikim analizama. Veoma
retko se koriste i filtri kod kojih je n = 1/2 (poluoktavni filtri), a mogue su i druge
vrednosti.
Bez obzira na red proporcionalnih filtara, za sve njih je karakteristino da imaju
jednaku irinu na logaritamski nacrtanoj frekvencijskoj osi. Otuda su i spektri dobijeni
analizom pomou takvih filtara predstavljeni takama koje su ekvidistantne u
logaritamskoj razmeri. Na slici 3.13 prikazan je jedan primer 1/3 oktavnog spektra. Vidi
se da su take ovako dobijenog spektra ekvidistantne du frekvencijske ose.
43
Uporeujui ovaj spektar sa spektrom sa slike 3.10 vidi se razlika u rezoluciji na niskim
frekvencijama. Zbog toga je spektralna analiza proporcionalnim filtrima postala
standardni postupak u akustici. U zavisnosti od potrebne finoe rezolucije primenjuju se
oktavni ili 1/3 oktavni filtri.
30
20
relativni nivo (dB)
10
0
-10
-20
-30
-40
-50
-60
100
1000
frekvencija (Hz)
10000
Slika 3.13 - Treinsko oktavni (tercni) spektar jednog zvuka

S obzirom da je odnos gornje i donje granine frekvencije kod svih
proporcionalnih filtara precizno definisan izrazom (3.24), kod ovih filtara se moe
pojednostaviti njihovo oznaavanje uvodei pojam centralne frekvencije opsega. Na slici
3.12 ematski je oznaen odnos centralne frekvencije i graninih frekvencija jednog
oktavnog opsega. Centralna frekvencija se nalazi na sredini opsega kada je
frekvencijska osa predstavljena u logaritamskoj razmeri.
oktavni opseg
Slika 3.12 - Karakteristine

frekvencije oktavnog opsega
fo
2f
frekvencija
44
Proporcionalni spektri se mogu crtati na dva naina koji su ilustrovani

na prikazanim slikama. Jedan mogui nain je poput spektra kao na slici 3.13,
gde se spektar crta spajajui take, pri emu se take pozicionirane na
centralnim frekvencijama opsega. Drugi nain, koji se u akustici esto
primenjuje, podrazumeva da se umesto taaka crtaju horizontalne linije u irini
propusnog opsega svakog filtra (donja slika).
30
20
relativni nivo (dB)
10
0
-10
-20
-30
-40
-50
-60
100
1000
10000
1000
10000
frekvencija (Hz)
30
20
relativni nivo (dB)
10
0
-10
-20
-30
-40
-50
-60
100
frekvencija (Hz)
Centralna frekvencija proporcionalnog opsega je, po definiciji:
fo =
f1 f 2
(3.25)
Ako je poznata centralna frekvencija opsega, onda je donja granina frekvencija:
f1 =
fo
2
(3.26)
45
a gornja granina frekvencija
f2 = fo 2
(3.27)
Na taj nain centralna frekvencija u potpunosti odreuje propusni opseg oktavnog filtra.
Na istom principu se moe definisati i centralna frekvencija 1/3 oktavnih opsega.
Da bi se omoguilo poreenje raznih proporcionalnih spektara bilo je neophodno
da se u akustikoj analizi ovako definisane centralne frekvencije oktavnih opsega
standardizuju. Time su automatski utvrene i centralne frekvencije svih uih
proporcionalnih opsega. U postupku definisanja standardnih frekvencija polazna taka
je bila frekvencija 1 kHz, koja je usvojena da bude centralna frekvencija jednog
oktavnog opsega. Ostale vrednosti su odreivane po oktavama na vie i na nie od nje.
Time su utvrene i centralne frekvencije opsega irine 1/3 oktave. U tabeli 3.1
prikazane su ove standardne frekvencije.
Tabela 3.1 - Standardne centralne frekvencije proporcionalnih opsega
oktava
31,5 Hz
63 Hz
125 Hz
250 Hz
500 Hz
1/3 oktave
25 Hz
31,5 Hz
40 Hz
50 Hz
63 Hz
80 Hz
100 Hz
125 Hz
160 Hz
200 Hz
250 Hz
315 Hz
400 Hz
500 Hz
630 Hz
oktava
1000 Hz
2000 Hz
4000 Hz
8000 Hz
16000 Hz
1/3 oktave
800 Hz
1000 Hz
1250 Hz
1600 Hz
2000 Hz
2500 Hz
3150 Hz
4000 Hz
5000 Hz
6300 Hz
8000 Hz
10000 Hz
12500 Hz
16000 Hz
20000 Hz
Da bi se ilustrovala razlika koja se javlja izmeu spektara istog zvunog signala

dobijenih na razliite naine, na slici 3.15 je za isti uzorak signala pokazan oktavni
spektar, 1/3 oktavni spektar i spektar po Hercu (irina opsega 1 Hz).
Spektrogram
Spektrogram je specifian nain trodimenzionalnog prikazivanja spektralnog
sadraja akustikog signala u polju ije su dimenzije vreme, frekvencija i intenzitet. Na
slici 3.16 prikazan je jedan primer spektrograma. Na apscisnoj osi je prikazano vreme,
na ordinatnoj osa je frekvencija, a intenzitet je kodovan skalom razliitih boja ili skalom
zacrnjenja, kao na slici 3.16. Vee zacrnjenje oznaava vei intenzitet signala.
46
30
20
10
relativni nivo (dB)
0
-10
-20
-30
-40
-50
-60
-70
100
1000
frekvencija (Hz)
10000
Slika 3.15 - Uporedni prikaz oktavnog (deblja linija), 1/3 oktavnog (tanja linija) i
linearnog spektra jednog zvuka (irina opsega 1 Hz)
Slika 3.16 - Primer jednog spektrograma koji prikazuje segment govora Vide se
harmonijske komponente glasa (horizontalne linije) i promene spektralnog sadraja u
vremenu.
47
Spektrogrami predstavljaju uobiajen nain predstavljanja spektralnog sadraja

za potrebe analize nestacionarnih signala, kakav ne na primer govor. Sve analize
govora poinju sa spektrogramima, jer se samo na njima mogu uoiti neke
karakteristine odlike govornog signala.
Slap
Jo jedna mogunost trodimenzionalnog prikazivanja promene frekvencijskog
sadraja zvuka u vremenu naziva se slap (waterfall). Jedan primer slapa prikazan je na
slici 3.17. Prikazan je isti govorni signal kao na spektrogramu sa slike 3.16.
Slika 3.17 - Primer jednog slapa. Prikazan je isti signal kao na slici 3.16.
3.6
Neki karakteristini oblici signala
Za potrebe testiranja akustikih prenosnih sistema neophodni su specifini

signali koje karakterie odgovarajui zadati oblik njihovog frekvencijskog spektra. U tom
smislu u praksi nekad postoji potreba da se generie zvuni pritisak, odnosno signal,
koji ima potpuno ravan frekvencijski spektar. Meutim, zbog injenice da proces
odreivanja spektara u akustici moe biti razliit, kako je pokazano u prethodnom
poglavlju, pojam ravnog spektra u akustici nije jednoznano odreen ve zavisi od
primenjene metode spektralne analize. To je zahtevalo definisanje razliitih akustikih
signala ravnog spektra koji e biti prilagoeni odreenim procedurama odreivanja
spektra.
48
Poznato je da beli um, koji nastaje u termikim procesima, karakterie ravan

spektar po Hercu. To implicitno podrazumeva spektralnu analizu sa konstantnim
opsezima. Naime, poto po svojoj definiciji beli um ima konstantnu spektralnu gustinu
izraenu u W/Hz, jasno je da takav signal ima ravan spektar ako je dobijen analizom sa
konstantnim opsezima. Ako su pri tome ti opsezi irine 1 Hz, onda je u svakom od
opsega u spektru snaga signala numeriki jednaka spektralnoj gustini uma.
Meutim, kada se spektralna analiza vri sa proporcionalnim filtrima, dobijeni
spektar belog uma nije ravan, ve monotono raste sa frekvencijom. Uzimajui za
primer oktavne filtre, svaki sledei vii oktavni filtar na frekvencijskoj osi ima dvostruko
iri frekvencijski opseg od prethodnog. To dalje znai i da je u sluaju spektralne analize
belog uma oktavnim filtrima energija na izlazu iz svakog filtra dvostruko vea od
energije na izlazu prvog susednog nieg filtra. Ovo udvostruavanje energije po filtrima
sa udvostruavnjem frekvencije kao rezultat daje nagib linije spektra 3 dB/oktavi. Ova
dva sluaja spektralne analize belog uma prikazani su na slici 3.18.
Da bi se za potrebe raznih merenja omoguio signal iji je spektar ravan u opciji
odreivanja spektra proporcionalnim filtrima, definisana je posebna vrsta uma koja se
naziva roze um. Ovaj naziv proistie iz analogije sa svetlou, jer forma frekvencijskog
spektra ove vrste uma ima slinosti sa formom spektra svetlosti roze boje. Ni jedan
prirodni proces ne generie takav um, pa se roze um u praksi dobija proputajui
signal belog uma kroz takozvani roze filtar. Ovaj filtar ima konstantnu opadajuu
frekvencijsku karakteristiku nagiba 3 dB/oktavi.
Analizirajui spektralni sadraj roze uma primenom spektralne analize sa
konstantnim osezima dobija se spektar koji monotono opada po frekvencijama sa
nagibom 3 dB/oktavi, kao to je prikazano na slici 3.18.a. Meutim, u analizi sa
proporcionalnim filtrima ovaj spektar je ravan, kao to se vidi na slici 3.18.b. U
postupcima analize akustikih prenosnih sistema koristi se beli ili roze um u zavisnosti
koja metoda spektralne analize se koristi.
beli um
roze um
log f
b)
a)
Slika 3.18 - Spektri belog i roze uma: levo - spektri sa konstantnim opsezima, desno spektri sa proporcionalnim opsezima (ovde je na frekvencijskoj osi primenjena
logaritamska razmera).
AKUSTIKA 4 - Zvuni talas u vazduhu
49
4. ZVUNI TALAS U VAZDUHU
4.1
Uvod
Zvuni talas kao fizika pojava postoji u koordinatama prostora i vremena.

Osnova mehanikih talasnih kretanja kakav je zvuk jeste injenica da prostorne i
vremenske promene nisu nezavisne, ve su na neki nain meusobno povezane. Kod
zvuka te su veze definisane preko termodinamike, kinematike i raznih dinamikih
uslovljenosti. Matematiki izraz koji opisuje tu povezanost naziva se talasna jednaina.
To je po svojoj prirodi diferencijalna jednaina u kojoj figuriu prostorne i vremenske
promene fizike veliine kojom se opisuje zvuno polje. U vazduhu se pojava zvuka
definie zvunim pritiskom, pa je usvojeno da u osnovnom obliku akustike talasne
jednaine pritisak bude promenljiva.
Osnovni zadatak u definisanju zvunog polja bio bi reavanje talasne jednaine,
ime se dobija pritisak kao funkcija prostornih koordinata i vremena. Poto je to
diferencijalna jednaina, za njeno reavanje potrebno je utvrditi granine uslove, to u
mnogim okolnostima nije jednostavno. Zbog toga njena primena u reavanju sloenijih
praktinih sluajeva zvunog polja uglavnom nije mogua. Ipak, talasna jednaina i
njena reenja u nekim karakteristinim, dovoljno jednostavnim okolnostima predstavljaju
osnov za razumevanje pojave zvuka i zvunog talasa.
4.2
Opisivanje zvunog polja u vazduhu
Promene gustine vazduha pri pojavi zvuka, poput onih sa slike 2.7, praene su
promenama zapremine koju zauzima neka posmatrana masa gasa. Osnovna pojava pri
tome je lokalno rastezanje i sabijanje zapremine vazduha. Ovo menjanje zapremine
znai da se jedna koliina vazduha rasprostire u zapremini koja menja svoju veliinu,
zavisno od faze talasa. Ta pojava se moe opisati nekim prostim relacijama.
Najjednostavniji sluaj zvunog talasa je ravanski talas sa slike 2.7, gde on
nastaje kretanjem, odnosno oscilacijama krutog klipa. Talasni front u takvom sluaju je
ravan, pa se sve prostorne promene svode na jednodimenzionalni problem sa
promenama du jedne ose. Realna okolnost u kojoj se ravanski talas moe generisati
klipom moe se napraviti u cevi dovoljno masivnih zidova kakva je prikazana na slici
50
4.1. Klip se postavlja na jednom kraju te cevi. Kao i u primeru sa slike 2.7, i ovde se ne
razmatra sila koja pokree klip, ve ona ostaje negde izvan sistema.
Slika 4.1 - Kruti klip u beskonanoj cevi

Ovakva cev u kojoj se na pogodan nain stvara zvuni talas koji se zatim prostire
du nje naziva se zvukovod. Pri tome se podrazumeva da je ona napravljena od
dovoljno masivnog materijala, pa se moe zanemariti eventualni prolazak zvuka kroz
zid cevi. Eventualni izlazak zvune energije kroz zidove predstavljao bi gubitke sa
aspekta zvunog polja u cevi, to bi pojave u cevi inilo sloenijim.
U svim daljim razmatranjim pretpostavlja se da je fluid u cevi homogen i
izotropan (prostiranje deformacije u svim pravcima je jednako). Takoe se smatra da je
u pitanju idealan gas. Ovo su sve pretpostavke koje su u svim praktinim inenjerskim
problemila sa zvukom u cevima zadovoljene. Da bi se u zvukovodu pojavio ravan talas
kao u prikazanom idealizovanom sluaju sa slike 4.1, osim ovih pretpostavki potrebno je
na poetku usvojiti dva vana ogranienja:
- zanemaruju se procesi na unutranjim povrinama zidova talasovoda i
- smatra se da nema refleksije od nekog udaljenog zavretka cevi.
To su sve praktina ogranienja koja se uvode da bi se pojednostavio opis polja u
zvukovodu.
Promene zapremine fluida u zvunom polju
Unutranja sila koja ubrzava estice gasa rezultat su pojava prostorne promene
pritiska, odnosno gradijenta pritiska koji se javlja usled deformacija koje nastaju u
zvunom polju. Taj gradijent je rezultat promena veliina elementarnih zapremina
vazduha, pa su te prostorne promene zapremina osnovna osobina zvunog talasa.
Rastezanja u vazduhu pojavom zvuka simboliki su naznaena na slici 4.1 promenama
gustine linija talasnog fronta. Modelovanje zvunog polja u fluidima polazi od te pojave
promena elementarnih zapremina, odnosno rastezanja i sabijanja. U jednostavnom
primeru zvukovoda promene zapremine su jednodimenzionalne, ali se u optem sluaju
dogaaju du sve tri koordinate.
Posmatrajui na mikro planu jedan element zapremine vazduha duine dx u cevi
sa slike 4.1 dobija se ematski prikaz kakav je na slici 4.2. Povrina poprenog preseka
cevi je S. Na njemu se moe posmatrati proces deformacije pri pojavi zvuka.
51
Praktini primeri zvukovoda

Brojne su okolnosti gde se zvukovod javlja u praktinim aplikacijama.
Moe se smatrati njegovom paradigmom ona cev na brodovima kroz koju se
alju govorne komande sa komandnog mosta u mainsku prostoriju. Zvukovodi
su takoe i creva stetoskopa koja vezuju senzorski deo, koji se naslanja na
pacijenta, i deo koji se stavlja u ui. U tehnici merenja esto se koriste
zvukovodi kao dodaci mikrofonima da bi se registrovalo zvuno polje u nekoj
zadatoj taki kojoj mikrofon iz nekih razloga ne moe da prie. U novije vreme
za neke postupke procesiranja audio signala potrebno je dobiti signale zvunog
pritiska na bubnim opnama sluaoca. Za takve namene postoji komercijalno
dostupan mikrofonski sistem kod koga se dva mala zvukovoda, napravljena od
plastinih cevica, postavljaju u slune kanale do bubne opne, a mikrofoni se,
poput slualica, nalaze spolja na glavi. Najzad, zvukovodi se koriste za
laboratorijska testiranja pobuivaa zvunika sa levkom, kakvi se koriste za
ozvuavanja.
Procesi na povrini cevi
Proces kretanja estica vazduha u sloju koji se nalazi neposredno uz
unutranju povrinu cevi zvukovoda neumitno podrazumevaju trenje. U tom
procesu od znaaja je viskoznost fluida, koja definie debljinu sloja uz cev u
kome e se oseati uticaj trenja. Taj proces povlai za sobom injenicu da se
deo mehanike energije u zvunom polju pretvara u toplotu, to je jedan
disipativni proces koji znai slabljenje zvune energije koja je krenula od klipa i
prostire se du cevi.
Pojava disipacije na povrini zidova povlai za sobom injenicu da e
zvuni pritisak du cevi sa udaljavanjem od klipa neumitno slabiti u skladu sa
slabljenjem energije zvunog talasa. To dalje podrazumeva da vie nije
svejedno gde se u cevi posmatra polje, odnosno model takvog polja postaje
sloeniji i parametri polja zavise od rastojanja do klipa kao izvora, odnosno
funkcija su prostorne koordinate. Za osnovni prikaz osobina zvunog talasa, to
je ovde cilj, takvo uslonjavanje nije potrebno, pa se u daljoj analizi zanemaruje
svaka pojava disipacije na zidovima. U tom cilju, obino se kao dodatak
poetnim uslovima navodi da su unutranji zidovi cevi idealno glatki. Time se
indirektno daje do znanja da se zanemaruje takav oblik disipacije.
injenica je da za mnoge praktine aplikacije zvukovoda uticaj
viskoznosti i posledine pojave disipacije na povrini zidova zvukovoda imaju
samerljiv uticaj samo u veoma uskim cevima, gde nezanemarljiv procenat
vazdune mase koja osciluje uestvuje u viskoznim pojavama u graninom
sloju vazduha i zida cevi. Takve su kapilarne cevi. Ovo zanemarivanje u svim
drugim slujevima znaajno olakava analizu zvunog talasa, a unosi
zanemarljivu greku sa aspekta inenjerskih problema.
Pojava reflektovanog talasa u cevi
Kada zvuni talas generisan klipom krene kroz cev neumitno e stii do
njeog kraja. U zavisnosti od onoga to se na tom kraju nalazi, pojavie se
reflektovani talas koji e se takoe prostirati kroz cev, samo u suprotnom
smeru. U takvim okolnostima u nekoj taki posmatranja u unutranjosti cevi
zvuno polje nije vie rezultat kretanja jednostavnog ravanskog talasa, ve
predstavlja rezultat superpozicije direktnog i reflektovanog talasa. Time se
stanje u zvunom polju uslonjava.
52
+d
dx
Slika 4.2 - ematski prikaz promene jednog elementa zapremine u cevi sa slike 4.1 pri
pojavi zvuka.
U segmentu vazduha sa slike mogue je uspostaviti relaciju izmeu vrednosti
pritiska i njegovog rastezanja. Za fiksnu masu gasa m koja u miru zauzima zapreminu
V0 vai relacija:
m = 0 V0
(4.1)
Kada se u toj sredini pojavi zvuk, pri malim promenama zapremine dV menja se i
gustina za d, pa gornja relacija postaje:
m = (0 + d)(V0 + dV)
(4.2)
Izjednaavajui desne strane izraza (4.1) i (4.2) dobija se da je relativna promena

gustine:
dV
V0
(4.3)
d
= 0
dV
V0
(4.4)
0
ili u obliku:
Relacije (4.3) i (4.4) definiu elastina svojstva vazduha koja su osnov za pojavu zvuka
u njemu. Odnos dV/V0 definie promene zapremine pri pojavi zvuka. Vidi se da veliina
promene zapremne, odnosno rastezanje, direktno odreuje i promenu gustine, a time i
pritiska. Znak minus pokazuje da je smer promena zapremine i gustine suprotan,
odnosno da poveavanje zapremine znai smanjenje gustine, a prema jednaini stanja
takva zavisnost postoji i izmeu promene zapremine i promene pritiska.
53
Leva strana elementa se usled poremeaja pomeri za , a desna zbog

rastezanja zapremine elementa za + d. Ovaj diferencijalni pomeraj se moe
predstaviti kao:
d =
dx
x
(4.5)
Ovde je primenjen parcijalni izvod pomeraja jer je on istovremeno i funkcija vremena.

Promena zapremine posmatranog elementa je:
S +
dx
dV
x
=
=
V0
S dx
x
(4.6)
Na osnovu izraza (4.3) proizilazi da je:
d
=
x 0
(4.7)
Ovaj izraz pokazuje da deformacija zapremine vazduha, definisana lanom na levoj

strani, prouzrokuje odgovarajue promene njegove gustine. Posledina promena
pritiska odreena je osnovnim relacijama koje karakteriu fizika svojstva vazduha.
4.3
Brzina oscilovanja
Osim pritiska, druga veliina kojom se moe opisivati stanje u zvunom polju
jeste brzina oscilovanja estica. Primena Njutnovog zakona (F = ma) na procese u
fluidima omoguava da se definie odnos brzine oscilovanja estica prema ostalim
veliinama u zvunom polju. Sila koja deluje na esticu i ini da se ona kree posledica
je postojanja gradijenta pritiska du prostorne koordinate. Ubrzanje te estice je izvod
brzine po vremenu, pa Njutnov zakon primenjen na deformacije u vazduhu ima oblik:
p
v
=
t
x
(4.8)
Ova relacija se naziva Ojlerova jednaina i poznata je iz fizike fluida. Uvodeni su

parcijalni izvodi jer su pritisak i brzina funkcije i prostorne koordinate i vremena.
Uporeujui formu ove jednaine sa osnovnim izrazom Njutnovog zakona vidi se da
postoji analogija. Predznak minus znai da e pri pozitivnom gradijentu pritiska ubrzanje
biti negativno, to znai da lokalno zgunjavanje vazduha povlai za sobom koenje
estica u oscilovanju.
Osnovi znaaj Ojlerove jednaine za akustiku je da se pomou nje moe
izraunati brzina oscilovanja koja prati dati zvuni pritisak:
54
v=
1 p
dt
x
(4.9)
Dakle, poznajui prostornu zavisnost pritiska u zvunom polju i gustinu fluida moe se
odrediti brzina oscilovanja estica. Zbog toga je svejedno koja e veliina biti odabrana
kao pokazatelj stanja u polju. Ipak, uobiajeno je da se u fluidima posmatra pritisak, to
je uslovljeno i injenicom da je jedino pritisak dostupan direktnom merenju pomou
senzora.
Izraz (4.8) je Ojlerova jednaina u jednodimenzionalnom prostoru. Ako se ona
proiri na trodimenzionalni prostor, postaje:
grad p =
v
t
(4.10)
Ovakva jednaina predstavlja opti sluaj odnosa pritiska i brzine. U nekim

jednostavnim formama zvunog polja, koji e biti prikazani u nastavku, njihova relacija
se moe znatno pojednostaviti.
4.4
Talasna jednaina
Relacije izmeu promena fizikih veliina u vremenu i prostoru karakteristine su

za prostiranje poremeaja talasnim fenomenom. Matematiki izraz koji povezuje
prostorne i vremenske promene polja naziva se talasna jednaina. Ona moe imati
razne forme, u zavisnosti od prirode talasnog kretanja, tipa primenjenih koordinata i
prirode medija.
U akustici talasna jednaina za jednodimenzionalni sluaj ravanskog zvunog
talasa u vazduhu je:
2p 2 2p
=c
t2
x2
(4.11)
Vidi se da ona povezuje vremensku i prostornu promenu pritiska. U ovom izrazu c je

konstanta koja predstavlja brzinu prostiranja zvuka. U vazduhu se talasna jednaina
definie za pritisak, ali se primenom Ojlerove jednaine moe izvriti smena, pa da
talasna jednaina dobije oblika gde je promenljiva veliina brzina oscilovanja. Takoe je
mogue definisati oblik jednaine u kojoj bi promenljiva bio pomeraj. Za analize zvunog
polja u vazduhu talasna jednaina za pritisak je uobiajena jer je on osnovni pokazatelj
stanja u polju.
Ako se jednodimenzionalna talasna jednaina, definisana izrazom (4.11), proiri
na trodimenzionalni prostor dobija oblik:
55
2p 2 2
=c p
t2
(4.12)
Primenjivost talasne jednaine ogleda se u tome da se njenim reavanjem u

nekim posmatranim okolnostima moe odrediti zvuni pritisak kao funkcija vremena i
prostornih koordinata p(x,t). Postupak njenog reavanja u praksi podrazumeva
utvrivanje graninih uslova koji vae u datim okolnostima za sve granine povrine u
zoni gde postoji zvuno polje, pa se na osnovu toga ulazi u proceduru reavanja. U
realnim okolnostima problem nastaje zbog toga to je, po pravilu, u veini sluajeva
nemogue pouzdano i precizno odrediti te granine uslove. Zato je samo u nekim
veoma jednostavnim sluajevima mogue elegantno analitiko reenje. Postoje
softverski paketi koji koji to reavanje obavljaju na osnovu diskretizovanog prostora u
kome postoji zvuno polje. Takav postupak se naziva metoda konanih elemenata.
Iako nije direktno primenljiva kao sredstvo za reavanje zvunog polja u
inenjerskoj praksi, znaaj talasne jednaine u akustici ogleda se i u tome to se
pomou nje mogu pokazati neke zakonitosti koje vae u zvunom polju. Zbog toga je sa
inenjerskog aspekta znaajnija injenica da se pomou talasne jednaine mogu
objasniti neki karakteristini fenomeni, nego to se njenim reavanjem mogu reiti
praktini problemi. Postoje dva idealizovana sluaja, odnosno pojednostavljena oblika
zvunih talasa, za koje je mogue jednostavno reiti talasnu jednainu. To su:
- ravanski talas i
- sferni talas.
U nastavku su detaljnije prikazna reenja talasne jednaine u ova dva sluaja.
4.5
Reenje talasne jednaine za ravanski talas
U ravanskim talasima sve promene karakteristinih veliina deavaju se samo

du jedne koordinate, kao to je to u sluaju prikazanom na slici 4.1. Reenje
jednodimenzionalne talasne jednaine, prikazane izrazom (4.11), definie ravanski
talas. Opte reenje ima oblik:
p = po f (t cx )
(4.13)
Ovde je po konstanta koja ima dimenziju pritiska, a f je proizvoljna funkcija koja definie
promenu pritiska du x ose. Argument ove funkcije pokazuje da se raspodela pritiska u
funkciji prostorne koordinate pomera u vremenu. Negativan znak definie kretanje
talasa u pozitivnom smeru, a pozitivan znak u negativnom smeru x ose.
Poseban sluaj u reavanju talasne jednaine je kada se pretpostavi
sinusoidalna promena pritiska, odnosno kada se spektralna funkcija svede na jednu
diskretnu liniju. Opte reenje talasne jednaine tada ima oblik:
p( x, t ) = p ( x)e
j t
(4.14)
56
d 2 p( x)
Tada je:
dx
+ k 2 p( x) = 0
(4.15)
Ovde je k fazna konstanta (koristi se i termin fazni koeficijent) i njena vrednost je:
k=
(4.16)
Reenje jednaine (4.15) ima oblik:
p( x) = p + e jkx + p e jkx
(4.17)
Za sinusoidalnu promenu pritiska konano reenje talasne jednaine za ravanski talas

je:
p( x, t ) = p + e j ( t kx ) + p e j ( t + kx )
(4.18)
Prvi lan sa desne strane predstavlja pozitivan, odnosno progresivan talas, a drugi lan
je negativan, odnosno reflektovani talas.
U postupku reavanja jednaine ispotovane su poetne pretpostavke da nema
dodatnih procesa koji bi uvodili gubitke (disipaciju) i koji bi uticali da zvuni pritisak slabi
du koordinate x. Ako u polju postoji samo progresivan talas, kao to je to
pretpostavljeno u cevi sa slike 4.2, desna strana izraza (4.18) se pojednostavljuje. Tada
se on moe prikazati i u njegovom osnovnom obliku:
p = p cos(t kx)
(4.19)
Ovaj izraz predstavlja vezu prostornih i vremenskih promena sinusoidalnog ravanskog

talasa.
4.6
Brzina oscilovanja u ravanskom talasu
Kod ravanskog talasa mogue je relativno jednostavno sprovesti reavanje

brzine estica v. Iz Ojlerove jednaine reenja po v za ravanski talas je:
v=
1 p
dt
x
(4.20)
Podazumevajui da je polje sinusno promenljivo, reenjem integrala dobija se da je:
v= j
1 p
1
k
=
p e j (t kx ) =
p
x
c
(4.21)
57
jer je k = /c. Iz ovoga se vidi da su pritisak i brzina u sluaju ravnog talasa u fazi jer
je njihov odnos realna konstanta:
p
= c
v
(4.22)
S obzirom na poznate vrednosti i c, u vazduhu ova konstanta na sobnoj temperaturi i

pri normalnom pritisku ima vrednost priblino 410 jedinica SI (sa razumnim
zaokruivanjem). Dimenziono je ova konstanta (kg s/m2). Dakle, u ravanskim talasima
nije potrebno posmatrati parametre polja u kompleksnom obliku, ime se znaajno
pojednostavljuje analiza polja.
Reenje jednaine za ravanski talas pokazuje da u njemu pritisak i brzina imaju
istu vremensku raspodelu u fiksnoj taki prostora i istu prostornu raspodelu u fiksnom
vremenskom trenutku. Iz istog izraza jo sledi da u takama gde je pritisak vei od
statikog, odnosno atmosferskog, brzina ima smer prostiranja talasa.
4.7
Koncept impedanse u akustici
Dnamiko ponaanje prenosnih sistema, naelno govorei, odreeno je

sopstvenim osobinama elemenata od kojih je sistem sastavljen, ali i od procesa njihove
meusobne interakcije, odnosno mehanizama kojim oni deluju jedan na drugi.
Interakcija izmeu elemenata sistema odluujua je za razmenu energije meu njima.
Pri kretanju energije kroz sistem na mestima spojeva pojedinih delova sistema deava
se pojava transmisije i refleksije energije. Kroz meusobne interakcije delova sistema
njegov odziv u bilo kojoj taki rezultat je manjeg ili veeg uticaja svih ukljuenih
elemenata.
Primeri iz bilijara
Proces predavanja energije izmeu elemenata dinamikih sistema najslikovitije
se moe predstaviti dobro poznatim bilijarskim kuglama koje se kreu na stolu. U bilijaru
sve kugle su praktino identine, pa eventualne minimalne razlike koje bi bile posledica
nesavrenosti u njihovoj izradi mogu se zanemariti. Kada na bilijarskom stolu jedna
kugla pogodi tano u centar kuglu koja stoji, desie se da e kugla kojom je gaano
ostati u mestu, a pogoena kugla e nastaviti da se kree. U sudaru dve kugle sva
energija prve kugle prela je u drugu kuglu, koja e se zbog toga kretati du istog
pravca i sa istom brzinom koju je imala kugla kojom je pogoena. Takav dogaaj
predstavlja potpunu predaju energije iz jednog sistema u kretanju (prva kugla) u drugi
sistem (kugla koja je pogoena).
Za potpunu predaju energije izmeu kugli potrebno je da budu ispunjeni neku
preduslovi: da mase dve kugle budu potpuni identine, i pogodak bude tano u centar
jer e tada vektor brzine kugle koja se pokrenula biti identian vektoru brzine kugle
kojom je gaano. Samo pod tim uslovima dva sistema e biti potpuno prilagoena, pa
e predaja energije izmeu njih biti potpuna. Primer iz bilijara je jednostavan jer su
58
kugle u kretanju po stolu praktino osloboene bilo kakvih drugih uticaja osim svoje
kinetike energije.
Ako makar jedan od ova dva uslova ne bi bio ispunjen, ne bi bila mogua
potpuna predaja energije, ve bi posle pogodka obe kugle imale neku brzinu kreui se
na razliite strane. Ako bi masa ove dve kugle bila razliita, pogoena kugla bi se
pokrenula, ali odnos njihovih masa odredio bi ishod. Ako je kugla kojom se gaano bila
manja od pogoene kugle, ona bi se odbila i nastavila kretanje u suprotnom smeru. U
ekstremnom sluaju takvog odnosa, kada je kugla kojom se gaa mnogo manja od
pogoene kugle, iskustveno je jasno da bi se ova mala kugla odbila vraajui se istom
brzinom, dok bi se velika pogoena kugla neznatno pomerila. U suprtonom sluaju, ako
bi kugla kojom se gaa bila vee mase, ona bi nakon pogotka nastavila da se kree u
istom smeru, zajedno sa pogoenom kuglom.
Neprilagoenost postoji i ako pogodak ne bi bio tano u centar kugle koja stoji
ve negde sa strane. Tada vektori brzine dve kugle nakon pogotka ne mogu biti jednaki,
i obe kugle bi se posle pogotka kretale, ali sa pravcima koji meusobno zaklapaju neki
ugao. To znai da ta dva dinamika sistema i u sluaju razliitih brzina nisu meusobno
sasvim prilagoena, odnosno zbog razliitih brzina koje dve kugle moraju imati nije
mogua potpuna predaja energije. U sluaju bilijarskih kugli razlika brzina je uslovljena
geometrijom pogotka.
Akustiki medij kao dinamiki sistem
Primer sa predajom energije izmeu bilijarskih kugli moe se primeniti i u akustici
na procese u vazduhu kada se u njemu javi zvuni talas. Razlika je, naravno, u tome
to se takvi dogaaji odigravaju na mikro planu i u jednom sloenijem sistemu koji ima
mnotvo masa u kretanju i sa meusobnim interakcijama koje su sloenije od
jednostavnog sudara. U takvoj sredini se dogaaju procesi razmene energije izmeu
estica koje osciluju. Predajom energije izmeu njih odvija se kretanje zvune energije
kroz prostor. Oigledno je da je potpuna predaja energije mogua zahvaljujui injenici
da sve estice imaju istu masu, odnosno da je gustina medija u svim takama ista. U
ravanskom talasu vektori brzina svih estica su jednaki jer imaju isti pravac, to sasvim
odgovara opisanom sluaju sa bilijarskim kuglama kada je ostvaren pogodak tano u
centar. Zbog toga je predaja energije izmeu njih potpuna i zvuna energija putuje kroz
prostor kao progresivan ravanski talas.
Naravno, ovakav idealan sluaj koji omoguava potpunu predaju energije,
odnosno jednolino kretanje talasa kroz prostor. mogue je samo ako su ispunjeni
uslovi prilagoenja. U sluaju zvuka to podrazumeva konstantnost medija, i identinost
vektora brzina koja je zadovoljena u ravanskom talasu. Meutim, ve u sluaju
nepravilnog talasnog fronta vektori brzina susednih estica izmeu kojih se prenosi
energija mogu se razlikovati po pravcima, to je preduslov da ne dolazi do potpune
predaje energije izmeu njih. Tada nastaje neprilagoenosti koja dovodi do pojave
refleksije, odnosno vraanje dela zvune energije nazad.
Za modelovanje pojava prenosa zvune energije kroz medij i kroz sloenije
akustike sisteme u akustici se uvodi koncept impedanci. U elektrotehnici pojam
impedanse predstavlja odnos pobude (napon) i odziva (struja). Isti princip se uvodi u
akustici sa idejom da se pojednostavi opisivanje dinamikih procesa u mediju. Tako u
svakoj taki zvunog polja moe se definisati impedansa kao odnos pobude koja deluje
59
na estice medija da se kreu i njihovog odziva na tu pobudu. U mediju pobuda je

zvuni pritisak, a odziv je bzina kojom e se estice kretati.
Koncept impedanse u akustici je optiji od primera pobude i odziva u mediju i
primenjuje se na razliite naine, to u praksi vodi ka vie razliitih pojmova akustiikih
impedansi. Odnos pobude i odziva posmatra se, na primer, i u sloenijim dimanikim
sistemima kao to su elektroakustiki pretvarai (zvunici, mikrofoni). U takvim
dinamikim sistemima zdruene su mehanike i akustike veliine, pa se impedansa
primenjuje za opisivanje mehanikih, akustikih i kombinovanih sistema. Tada se za
opisivanje sistema uvode i pojmovi mehanike impedanse (u mehanikom domenu ovaj
pojam se nekada naziva mobilnost). Kada zvuna energija naie na prelaz izmeu
dva elementa u takvim sistemima, pojava refleksije, difrakcije, disipacije zavisi od
dinamikih karakteristika oba elementa, kao i ostalih elemenata koji su sa njima
povezani.
Ukratko, polazei od definicije impedanse kao odnosa pobude i odziva uvedene
su impedanse za karakterisanje pojava u akustici. Koncept impedanse u takvim
okolnostima ima za cilj da olaka analizu sloenih sistema. Na primer, prenos energije
kroz sloene sisteme moe se kontrolisati izborom impedansi na svim spojevima.
4.8
Karakteristina akustika impedansa sredine
Primenjujui princip iimpedanse na mikroplanu medija u kome se javlja zvuk

definisana je jedna od akustikih impedansi kao odnos kompleksne amplitude pritiska u
fluidu, to je pokazatelj lokalne pobude, i kompleksne amplitude brzine estice koje su
tim pritiskom pokrenute. U svakom mediju odnos pritiska i brzine je karakteristina
veliina koja u akustikom smislu odlikuje svaki zvuni talas u mediju kroz koji se kree
jer je reakcija medija na pojavu talasnog fronta funkcija fizike prirode medija. Ta
veliina naziva se specifina akustika impedansa:
Zs =
p
v
(4.23)
U literaturi se javljaju razliiti nazivi za ovu veliinu. Koristi se i izraz talasna impedansa
jer njena vrednost zavisi od oblika talasa. U optem sluaju ova impedansa je
kompleksna veliina, a samo za ravanski talas je realna, to je i osnovna karakteristika
ove vrste talasa. Izrazom (4.22) je pokazano da je za ravanski talas
Z s = c
(4.24)
Vrednost ove impedanse u vazduhu je priblino 410 SI jedinca.

Konstanta c zavisi samo od fizikih svojstava medija, pa se esto koristi izrat
karakteristina impedansa. Svaki medij ima svoju karakteristinu vrednost impedanse,
to znai da e u svakom materijalu pri pojavi talasnog fronta ravnog talasa mehaniki
odziv estica biti specifian.
U mnogim okolnostima specifina impedansa talasa je od znaaja za opisivanje
ponaanja zvunog talasa. Kasnije e biti pokazano da je ova impedansa osnovni
60
pokazatelj procesa koji se dogaa pri prelasku zvunog talasa kroz graninu ravan
izmeu dve sredine razliitih fizikih svojstava. U tom smislu ona odreuje proces
refleksije talasa. Postoje i mnoge druge okolnosti u kojima je specifina impedansa
talasa element koji omoguava predikciju sudbine zvunog talasa pri prostiranju kroz
prostor. Vrednost impedanse za ravan talas predstavlja osnovu akustiku osobinu
materijala.
4.9
Akustika impedansa
U sloenijim akustikim sistemima postoje mesta gde je ponaanje zvunog

talasa vrlo kompleksno, ak i ako se kroz sistem naelno prostire njegov
najjednostavniji oblik, ravanski talas. Koristei primer zvukovoda koji je ve opisan, taj
problem nastaje na raznim diskontinuitetima prostora kao to je otvor na njegovom
kraju, na spoju dva zvukovoda razliitih preseka, i slino. Na takvim mestima struktura
polja je vrlo kompleksna, pa se problem prostiranja energije ne moe lako reavati na
osnovu specifine impedanse talasa, jer je odreivanje vektora brzine u svim
relevantnim takama sloeno.
Jedan primer u kome se javlja takav diskontuniitet prikazan je na slici 4.3. To je
cev kroz koju se prostire ravanski zvuni talas, ali sa naglom promenom poprenog
preseka na jednom mestu. Moe se smatrati da je to zvukovod promenljivog preseka.
Ravan talas ne moe zadovoljiti granine uslove na mestu promene preseka, to znai
da na tom mestu mora doi do odstupanja od strukture ravnog talasa. Na slici je
simboliki predstavljena struktura oscilovanja estica u polju da bi se sagledala priroda
diskontinuiteta polja. Jasno je da e u zoni prelaza talasa iz jednog preseka u drugi doi
do lokalnih promena pravca brzina. Imajui u vidu prethodno objanjenje o moguim
uzrocima neprilagoenja u predaji energije izmeu elemenata sistema, jasno je da e
ovakva pojava kao posledicu stvarati pojavu lokalnog neprilagoenja u interakciji
izmeu oscilujuih estica medija na mestu promene preseka. Sve to znai da je
pogodno koristiti koncept impedanse za opisivanje procesa.
S1
S2
Slika 4.3 - Cev promenljivog preseka u kojoj se za reavanje zvunog polja prelazi na
akustiku impedansu
61
U ovakvom sluaju mnogo je jednostavnije da se proces posmatra globalno kroz

prostiranje energije du cevi, a ne lokalno pomou impedanse koja opisuje dogaanja
na mikroplanu medija, to je odlika specifine impedanse. To zahteva uvoenje nove
vrste impedanse koja na globalnom nivou pokazuje odnos pobude i odziva u cevi.
Pobuda je srednji zvuni pritisak u cevi (koji je u zvukovodima praktino jednak po
njegovom poprenom preseku). Odziv je veliina koja se naziva akustiki protok q, koji
je podefiniciji:
q = vS
(4.25)
Vidi se da je akustiki protok ima dimenziju (m3/s). Zbog toga se on esto naziva
zapreminska brzina. Akustika impedansa je karakteristika talasa u cevi, i ona je, po
definiciji:
Za =
p
q
(4.26)
Praktina korist od uvoenja akustike impedanse je u tome to se na raznim

diskontinuitetima ne mora reavati talasna jednaina, ve se posmatraju spojeni
elementi kao celine. Proces prenosa energije iz jednog dela cevi u drugi opisuje se
odnosnom njihovih akustikih impedansi. One su razliite jer su razliiti preseci.
Uporeujui izraze (4.23) i (4.25) vidi se da je odnos izmeu impedanse talasa u
cevi i akustike impedanse cevi:
Za =
Zs
S
(4.27)
Ako je u cevi vazduh, onda je akustika impedansa zvukovoda:
Za =
(4.28)
Pojam akustike impedanse se moe definsiati i premo ponaanja fluida

u blizini diskontinuiteta preko impedanse jednog elementa sistema preko koga
je ravan talas u jednoj cevi povezan sa ravnim talasom u drugoj cevi. Zbog
kontinuiteta na svakom poprenom preseku cevi mora biti zadovoljen
kontinuitet sile i zapreminske brzine:
Z=
(1S ) pdS
S
vn dS
p
q
gde je vn komponenta brzine normalna na posmatranu povrinu, a q je akustiki

protok.
62
4.10 Reenje talasne jednaine za sferni talas

Kao i ravanski talas, sferni talas je jo jedna idealizacija oblika zvunog talasa.
Sferni talas podrazumeva da se akustika pojava iri od izvora sa sfernom simetrijom u
neogranienom fluidnom mediju, to znai da, kao i u zvukovodu, ne postoji reflektovani
talas. Za opisivanje nastanka idealnog sfernog talasa u teoriji se koristi pojam
pulsirajue sfere koja je detaljnije opisana u narednom poglavlju o zvunim izvorima. To
je jedna idealizacija izvora koji, po definiciji, stvara sferne talase. Realni zvuni izvori
pod odreenim okolnostima mogu stvarati sferne talase.
Za definisanje sfernih talasa polazi se takoe od osnovne talasne jednaine
definisane izrazom (4.12). Zbog sferne simetrije problema u njoj se uvodi transformacija
pravouglih koordinata u sferne (ova transformacija je prikazana u okviru). Zamenom i
sreivanjem dobija se oblik talasne jednaine za sferne talase:
2 ( pr )
t2
=c
2 ( pr )
(4.29)
r2
Vidi se da nema principijelne razlike izmeu ove jednaine u sfernim koordinatama i

jednaine za ravanski talas definisane izrazom (4.12), ako se proizvod pr shvati kao
nova promenjiva.
Princip transformacije pravouglih
koordinata u sferne prikazan je na
slici. Vidi se da vae jednakosti:
x = r sin cos
y = r sin sin
z = r cos
y
x
Za sluaj sinusoidalnih promena bez refleksija reenje jednaine (4.29) ima oblik:
pr = A e
odnosno pritisak je
p=
j ( t kr )
A j ( t kr )
e
r
(4.30)
(4.31)
63
Odavde proizilazi osnovna karakteristika sfernog talasa, koja se moe iskazati na dva
naina polazei od izraza (4.30) i (4.31). Vidi se da zvuni pritisak u sfernom talasu
opada sa poveanjem rastojanja, odnosno proizvod pritiska i brzine je konstantan:
pr = const.
S
r
4S
2r
Slika 4.4 - Ilustracija poveavanja povrine talasnog fronta sa udaljavanjem talasa od
izvora
To je osnovni zakon koji defnie slabljenje sfernog zvunog talasa pri udaljavanju
od izvora. Sa poveavanjem rastojanja poveava se povrina talasnog fronta na kojoj
se raspodeljuje zvuna energija koja je krenula od izvora. Jasno je da se povrina
talasnog fronta poveava sa kvadratom rastojanja. Zato udvostruavanje rastojanja od
izvora prouzrokuje etiri puta veu povrinu talasnog fronta. Ova injenica je ilustrovana
na slici 4.4. etiri puta vea povrina podrazumeva etiri puta manju gustinu energije
koju nosi talas.
Prema tome, u sfernom talasu zvuni pritisak slabi linearno sa rastojanjem, a
gustina energija sa kvadratom rastojanja. Ovakva zakonitost slabljenja naziva se
zakon 6 dB, jer se nivo zvuka smanjuje za 6 dB pri udvostruavanju rastojanja od
izvora. Ovo je veoma vana injenica jer je zahvaljujui tome polje sfernog talasa
potpuno definisano samo jednim podatkom o veliini zvunog pritiska ili nivoa zvuka na
nekom poznatom rastojanju od izvora. U bilo kojoj drugoj taki, odnosno na drugom
rastojanju mogue je jednostavno izraunati zvuni pritisak koristei injenicu da je
pr = const. Ako je na rastojanju r1 izmeren pritisak p1, onda je na rastojanju r2 pritisak
p2 , to jest:
p2 =
r1
p1
r2
Ako se izrazi preko nivoa zvuka, onda je:
(4.32)
64
relativni zvucni pritisak (re 1 m)
0 1
10
15
20
relativno rastojanje (re 1 m od izvora)

Slika 4.5 - Dijagram opadanja pritiska i nivoa zvuka sa rastojanjem
relativni zvucni pritisak (re 1 m)
0.1
0.01
1
10
relativno rastojanje (re 1 m od izvora)
Slika 4.6 - Dijagram opadanja pritiska i nivoa zvuka sa rastojanjem kao na slici 4.5,
nacrtan u logaritamskoj razmeri po obe ose
65
r
L2 = L1 10 log 2
r1
(4.33)
Ovaj zakon ima velike praktine koristi jer omoguava jednostavnu karakterizaciju
raznih zvunih izvora i kasniju predikciju zvunog polja. Dijagram opadanja zvunog
pritiska prikazan je u linearnoj i logaritamskoj razmeri na slikama 4.5 i 4.6.
Slabljenje nivoa zvuka sa rastojanjem od izvora ne omoguava da se
neposredno odredi daljina do koje e se zvuk nekog izvora uti. Pitanje ujnosti
je sloeniji pojam i slabljenje sa udaljavanjem od izvora je samo jedan od
faktora koji na to utie. Detaljnije o pitanju daljine na kojoj se neki izvor moe
uti bie obraeno kasnije.
4.11 Specifina akustika impedansa za sferni talas

Kao u kod ravanskog talasa, i za sferni talas se brzina moe odrediti koristei
Ojlerovu jednainu. Tako se dobija da je:
v=
1 + jkr A j (t kx ) 1 + jkr
e
=
p
j r 2
j r
(4.34)
Za razliku od ravanskog talasa gde je odnos pritiska i brzine realna konstanta, ovde je
brzina zavisna od jednog kompleksnog lana koji se vidi sa desne strane izraza (4.34).
Odavde se moe definisati impedansa, to jest odnos pritiska i brzine. U ovom sluaju i
specifina impedansa talasa je kompleksna veliina. Iz izraza (4.34) proizilazi da je za
sferni talas specifina impedansa:
Zs =
p
v
j ckr
1 + jkr
(4.35)
Specifina impedansa sza sferni talas moe se prikazati i preko svog realnog i
imaginarnog dela. Razvijajui izraz (4.35) dobija se:
Zs =
ck 2 r 2
1 + k 2r 2
+ j
ckr
1 + k 2r 2
= Rs + jX s
(4.36)
Impedansa sfernog talasa se, naravno, moe prikazati preko modula i argumenta (videti
okvir).
Priroda specifine impedanse sfernog talasa zavisi od vrednosti proizvoda kr, to
znai da je funkcija frekvencije i rastojanja od zvunog izvora koji je generisao talas.
Kada je kr<< 1, impedansa je preteno induktivna, a kada je kr>> 1, impedansa postaje
jednaka vrednosti za ravanski talas.
66
Impedansa sfernog talasa kao kompleksna veliina moe se takoe

prikazati preko svog modula i argumenta. Ako se uvede argument impedanse
, onda je
tg =
1
kr
Poto vai trigonometrijska relacija:
cos =
onda je:
ckr
Zs =
kr
1 + k 2r 2
e j = c cos e j
1 + k 2r 2
impedanse c cos .
Vidi se da je moduo
Budui da je argument funkcija
rastojanja od izvora, vidi se da e se moduo menjati sa rastojnanjem.
1.0
Rs/ c
0.9
0.8
0.7
0.6
0.5
0.4
0.3
Xs/c
0.2
0.1
0.0
kr
Slika 4.7 - Promena realnog i imaginarnog dela impedanse sa rastojanjem. Vrednosti su

normalizovane u odnosu na impedansu ravanskog talasa c.
67
Sa dijagrana prikazanog na slici 4.7 moe se videti da sferni talas pri udaljavanju
od izvora postepeno doivljava transformaciju u ravanski talas. Osnovni pokazatelj pri
tome je njegova specifina impedansa. Sa poveavanjem rastojanja reaktivni deo
impedanse talasa asimptotski tei nuli, dok njen realni deo tei vrednosti koju ima
impedansa ravanskog talasa. Pitanje je samo tolerancije sa kojoj se moe ocenjivati na
kom rastojanju je realni deo impedanse praktino dostigao vrednost c. Istovremeno,
zbog fazne konstante k kao argumenta, na viim frekvencijama, odnosno manjim
talasnim duinama, pribliavanje toj vrednosti se deava bre nego na niskim
frekvencijama. Proizvod kr se moe transformisati:
kr =
r
r = 2
(4.37)
pa se vidi da je argument odnos rastojanja i talasne duine. To znai da pri praenju

transformacije sfernog talasa u ravanski rastojanje od izvora treba posmatrati u talasnim
duinama kao jedincama. Oigledno je da e prelazak sfernog talasa u ravanski pri
udaljavanju od izvora biti odreen promenana u njegovoj specifinoj impedansi, a ne u
samoj geometriji talasnog fronta.
4.12 Zvuna energija talasa i gustina energije

Zvuni pritisak je pokazatelj stanja deformacije fluida kao medija usled prisustva
zvunog polja u njemu. Poto zvuni talas podrazumeva transport energije kroz prostor,
u nekim okolnostima je potrebno kvantitativno sagledati prostiranje zvune energije.
Zbog toga je, osim pritiska, neophodno raspolagati i sa nekim pokazateljima
energetskog stanja zvunog polja. Gledajui polje u nekoj taki prostora, vibracioni
potencijal i kinetika energija fluida su jednaki nuli pre i posle nailaska zvunog talasa.
To znai da se zvuna energija nalazi u kretanju kroz medij, odnosno da se ona samo
prenosi zvunim talasom kroz prostor.
Ovo je tano pod pretpostavkom da u fluidu nema nekakvnih
disipativnih procesa koji bi tu energiju troili. Disipativni proces znai da e
zvuna energija prisutna u mediju prei u neki drugi oblik (na primer u toplotu).
Takvi gubici u vazduhu postoje, mada se u mnogim okolnostima mogu
zanemariti. ire o disipativnim procesima bie rei u narednim poglavljima.
Gustina zvune energije u medijumu, tj energija po jedinici zapremine, je po

definiciji:
E=
dW
dV
(4.38)
gde je W ukupna energija u prostoru zvunog polja. Podatak o ukupnoj energiji u polju
nije predmet interesobanja, pogotovo u okolnostima kada je prostor koji zauzima polje
veliki. Izuzetak je samo kada je polje fiziki ogranieno u nekom zatvorenom prostoru,
68
ali je to tema koja je posebno razmatrana kasnije. Gustina energije je, po pravilu,
funkcija prostornih koordinata, mada postoje okolnosti kada je ona u nekom
posmatranom prostoru konstantna.
Energija u zvunom talasu ima dva svoja oblika: kinetiku energiju estica fluida
u kretanju i potencijalnu energiju komprimovanog fluida. Zbog toga i gustina energije
ima svoju kinetiku i potencijalnu komponentu, pa se moe pisati da je:
E = E pot + Ekin
(4.39)
Sledei osnovne zakone fizike moe se pokazati da je gustina kinetika energije:
Ekin =
1
v2
2
(4.40)
Neto je sloeniji dokaz da je gustina potencijalne energije usled kompresije fluida:
E pot
1 p2
=
2 c2
(4.41)
Prema tome, gustina zvune energije je:
E=
1 p2
( 2 + v2 )
2 c
(4.42)
U ravanskim talasima potencijalna i kinetika energija su meusobno jednake, pa je

gustina energije u ravanskom talasu:
p2
E= 2
c
(4.43)
4.13 Intenzitet zvuka

Kada zvuni izvor generie zvunu energiju ona se iri radijalno (osim u
neposrednoj blizini povrine kompleksnih izvora), i rasporeuje se po povrini koja se
poveava. U takvim okolnostima korisna je mera protoka energije po jedinici povrine.
Ovakva veliina, posmatrano normalno na pravac talasnog fronta, naziva se intenzitet
zvuka J. Ovo je uobiajen naziv, mada bi njegov opisni naziv bio gustina fluksa zvune
snage.
Intenzitet zvuka je, po definiciji, veliina snage koju zvuni talas nosi po jedinici
povrine talasnog fronta. Intenzitet je dimenziono W/m2. Iz njegove dimenzije se vidi da
ima prirodu fluksa. U ovom sluaju je to fluks zvune snage. Intenzitet zvuka je
69
vektorska veliina jer ima pravac i smer prostiranja zvunog talasa. U svakoj taki
vektor intenziteta je normalan na talasni front.
r
r
J = pv
(4.44)
Za sluaj najjednostavnijih, ravanskih talasa, pravac prostiranja talasa i pravac vektora

brzine se poklapaju, a takoe pritisak i brzina su u fazi. Zbog toga je, koristei ranije
pokazanu relaciju za p i v:
J = pv =
p2
c
(4.45)
Uporeujui sa izrazom (4.43) vidi se da za ravanske talase postoji jednostavna relacija

izmeu intenziteta i gustine energije:
J = Ec
(4.46)
U stacionarnom zvunom polju, osim u specijalnom sluaju ravnanskog talasa,

trenutni intenzitet zvuka ima dve komponente:
- aktivna komponenta kod koje srednja vrednost u vremenu nije nula, odgovara
lokalnom transportu energije, posledica komponente brzine koja je u fazi sa pritiskom, i
- reaktivna komponenta kod koje je srednja vrednost u vremenu nula, odgovara
lokalnom oslilatornom transportu energije, posledica komponente brzine koja je u
kvadraturi sa pritiskom.
Kod ravanskog talasa postoji samo aktivni intenzitet i njegova vrednost je definisana
izrazom (4.45).
Iz definicije intenziteta jasno je da snaga koju nosi zvuni talas na nekoj povrini
talasnog fronta, po definiciji, ima vrednost:
P = SJ
(4.47)
4.14 Nivo intenziteta zvuka

Kao to je to bio sluaj sa skalom zvunog pritiska, tako je u praksi pogodno da
se i skala intenziteta zvuka zameni sa odgovarajuom logaritamskom veliinom. Tako je
definisana veliina koja se naziva nivo intenziteta zvuka, koji je po definiciji:
L = 10 log
J
J0
(4.48)
Za referentnu vrednost u ovom sluaju usvojen je intenzitet Jo = 10-12 W/m2, to jest

1 pW/m2.
70
Za ravanski talas ovako definisan nivo intenziteta zvuka je praktino numeriki

jednak nivou zvunog pritiska, pa se u praksi moe govoriti o jedinstvenom pojmu nivoa
zvuka u decibelima, bez obzira da li je definisan preko zvunog pitiska ili preko
intenziteta.
AKUSTIKA 5 - Zvuni izvori
71
5. ZVUNI IZVORI
5.1
Uvod
Zvuni izvor je ona taka u fizikom sistemu sa koje se deluje silom koja vri
poremeaj sredine i saoptava energiju deliima okolnog medija, to jest stvara zvuk. U
tom smislu pojam zvunog izvora moe biti veoma irok i teko je pobrojati sve njegove
pojavne oblike. Pri tome neki izvori su namenski konstruisani i postavljeni na odreena
mesta da bi se pomou njih kontrolisano stvarao zvuk, a postoje i brojni izvori koji zvuk
stvaraju kao nusproizvod nekog procesa rada, i koji ima sasvim druge ciljeve. Najzad,
zvuk nastaje i potpuno spontano u prorodi, bez ikakvog uticaja oveka ili ureaja koje je
on stvorio.
Pojam izvora moe biti i relativan, posmatrano sa aspekta konkretnih okolnosti.
Na primer, ako u nekoj prostoriji radi zvunik emitujui zvuk tako da se to uje i u
susednoj prostoriji, sam zvunik je nesumnjivo zvuni izvor. Meutim, za nekoga ko se
nalazi u susednoj prostoriji izvor zvuka je povrina zida koja zrai energiju u tu sobu, a
ne sam zvunik odakle je energija krenula. Nekakav proraun tretirao bi zid kao izvor, a
zvunik ne bi bio predmet razmatranja.
Ovaj primer pokazuje da u praksi pojam zvunog izvora moe biti dvojak. Uvek
postoji mesto gde se neka energija, koja dolazi iz nekog drugog domena, pretvara u
zvunu energiju. Istovremeno, u procesu prostiranja zvuka kroz sloenije prenosne
sisteme, kada energija prelazi iz jednog elementa sistema u drugi, svaki prethodni
element je zvuni izvor za sledei element. Tako je u opisanom primeru zvuk prolazio
kroz sloen sistem od zvunika, preko vazdunog prostora te sobe, kroz zid do
vazdunog prostora druge sobe. Za tu drugu sobu zid je neposredni izvor zvuka, a ne
zvunik.
5.2
Pojam zvunog izvora
Osnovna definicija zvunog izvora bi mogla biti: zvuni izvor je ureaj ili proces
koji generie zvunu energiju. U definiciji se navodi ureaj ili proces zbog toga to
zvuna energija moe nastajati delovanjem nekog ureaja, odnosno hardvera, ali moe
72
nastajati i kao uzgredna pojava u nekim fizikim procesima, to znai bez posredstva
vrstih tela. Ureaj kao zvuni izvor je iskustveno poznata pojava. U tu kategoriju
spadaju zvunici, muziki instrumenti, zatim razne maine koje u svom radu prave buku
jer njihovi zidovi zrae zvunu energiju, i slino. Jedan primer procesa kao izvora zvuka
je elektrini luk, odnosno elektrina varnica, gde zvuna energija nastaje tokom
elektrinog pranjenja kroz vazduh. U istu kategoriju izvora spadaju i razni gorionici,
gde zvuna energija nastaje u procesu sagorevanja nekog goriva (od pucketanja svee
do tutnjave gorionika u kotlovima termoelektrana).
Zvuni izvori kao pretvarai
Svaki zvuni izvor stvara zvunu energiju na raun nekog drugog oblika energije,
koju dobija iz neakustikog domena. U njemu dolazi do lokalnog pretvaranja tog oblika
energije u mehaniku energiju oscilovanja medija koji okruuje izvor. Na primer, zvunik
kao jedan od karakteristinih izvora zvuka pretvara energiju koju dobija iz elektrinog
domena. Zbog toga se svaki zvuni izvor moe posmatrati kao pretvara u kome se vri
pretvaranje nekog oblika energije u akustiku energiju, a to znai mehaniku energiju
estica okolnog medija.
Ovakva sutina zvunog izvora kao pretvaraa energije, odnosno snage, vodi ka
optem prikazu kao na slici 5.1. Ulazna snaga P, ija vrsta zavisi od vrste izvora,
pretvara se u zvunu snagu Pa u prostoru neposredno oko izvora. U nekim izvorima
zvuka pretvaranje ulazne vrste energije u zvunu energiju moe biti viestepeno.
Najbolji primer za to je opet zvunik u kome se prvo elektrina energija pretvara u
mehaniku energiju kretanja njegove membrane, a zatim se ta energija u membrani,
odnosno kretnom sistemu zvunika pretvara u zvunu energiju u vazduhu.
P
ulaz
Pa
zvucni izvor
izlaz
Slika 5.1 - Zvuni izvor kao

pretvara
Na osnovu posmatranja zvunog izvora kao pretvaraa snage sa slike 5.1 moe
se uvesti pojam koeficijenta korisnog dejstva koji se postie u tom procesu pretvaranja.
On je, po definiciji:
Pa
P
(5.1)
Karakteristino za veinu zvunih izvora koji rade u vaduhu jeste veoma mala vrednost
koeficijenta korisnog dejstva. Kod zvunika je to ne vie od nekoliko procenata. Uzroci
takvog stanja posledica su neprilagoenosti impedansi, ija je sutina objanjena u
prethodnom poglavlju.
Postoji kategorija zvunih izvora koji se izrauju da budu namenski pretvarai,
odnosno generatori zvuka. Ako se napajaju energijom iz elektinog domena nazivaju se
73
elektroakustiki pretvarai. Oni predstavljaju posebnu temu koja e biti obraena

kasnije. Najvaniji predstavnici te kategorije izvora su zvunici i slualice.
5.3
Fiziki mehanizmi generisanja zvuka u vazduhu
Mehanizmi generisanja zvuka kojima izvori predaju energiju okolnom mediju

mogu biti razliiti. Postoje etiri osnovna oblika stvaranja zvune energije:
- vibracije povrina krutih tela
- prinudna pulsiranja vazdune struje
- turbulencije u fluidima
- brza termika dejstva.
U realnim zvunim izvorima koji se sreu u ovekovom okruenju este su kombinacije
dva ili ak tri mehanizma stvaranja zvuka. Taj sluaj se javlja u procesu rada raznih
maina i ureaja. Oni se ponaaju kao nekakvi sloeni zvuni izvori u ijem radu se
mogu prepoznati karakteristike vie zvunih komponenti.
Vibracije povrine vrstih tela
Ova vrsta stvaranja zvuka moe se opisati klipom kojim je ranije ilustrovan
nastanak zvuka u vazduhu. Generisanje poremeaja nastaje mehanikim guranjem
medija, odnosno sabijanjem i razreivanjem dovoljno brzim kretanjem tvrde povrine.
Karakteristian primeri ove vrste zvunih izvora je zvunik. U istu kategoriju spadaju
neki muziki instrumenti (iani instrumenti, udaraljke i slino), kuite maina iji zidovi
zrae buku, ali i pregradni zid iz primera sa poetka ovog teksta, kroz koji dopire buka iz
susedne sobe.
Prinudna pulsiranja vazdune struje
Ovaj proces generisanja zvuka ima dva stepena, odnosno podprocesa: stvaranje
struje fluida koji se nalazi u jednolikom kretanju i rad mehanikog sistema koji dovoljno
velikom brzinom na neki nain fiziki preseca tu struju. Zbog naina na koji je realno
mogue izvesti presecanje vazdune struje dovoljno velikom brzinom, zvukove koji
nastaju na ovakav nain karakterie osnovna frekvencija i mnotvo viih harmonika.
Osnovnu frekvenciju zvuka odreuje broj presecanja struje fluida u sekundi.
Najznaajniji predstavnik ovakvih izvora zvuka je ljudski glas. Vazdunu struju stvaraju
plua, a funkciju njenog presecanja obavljaju glasnice. Na ovom principu rade i sirene.
U zvuku koga stvara ventilator jedna komponenta nastaje presecanjem struje vazduha
njegovim lopaticama.
Turbulencije u fluidima
Poremeaji u fluidu mogu nastati fizikim uticajem prepreka na ravnomerni tok
fluida. Svako odstupanje od ravnomernosti proticanja koja pri tome nastaju predstavlja
poremeaj i manifestuju se oscilacijama estica, to predstavlja zvuk koji se od mesta
74
nastanka dalje iri kroz fluid. Kao i u sluaju prinudnih pulsiranja vazdune struje,
karakteristian predstavnik ove kategorije stvaranja zvuka je ljudski glas, odnosno
takozvani bezvuni glasovi (na primer s, ). Turbulencije pri generisanju ovih
glasova nastaju nailaskom struje vazduha na suenja oko zuba i jezika. Takoe apat u
celini spada u ovu kategoriju generisanja zvuka. Turbulencijama nastaje i um na
ventilacionim reetkama i slino. Postoje primeri generisanja zvuka na ovaj nain i u
drugim fluidima, na primer utanja u vodovodu.
Brza termika dejstva
Svi do sada pobrojani naini generisanja zvuka stvarali su poremeaj u fluidu
lokalnim menjanjem njegove gustine. Meutim, zvuk moe nastati i lokalnim
promenama temperature medija, ako se one izvode dovoljno brzo. Ovu mogunost
definie jednaina stanja data izrazom (2.3). Primeri ovakvog generisana je zvuk koga
stvara plamen raznih gorionika (ukljuujui pucketanje svee koja gori), prasak varnice i
slino. Postoje i posebno konstruisani kontrolisani izvori zvuka koji rade na ovom
principu, takozvani termofoni, i koji vre funkciju zvunika.
5.4
Zvuna snaga izvora
Osnovna karakteristika rada zvunog izvora je njegova zvuna snaga. To je

snaga Pa sa slike 5.1 koju izvor predaje okolnom mediju. Ona je definisana brzinom
predavana energije prostoru i koja se udaljava sa generisanim zvunim talasom. U
okolnostima kada radi neki zvuni izvor, zvuna snaga koju on razvija moe se
definisati samo preko posledica koje nastaju u zvunom polju. Ne postoji nain kojim bi
se ta snaga direktno merila ili na drugi nain neposredno pratila. To je osnovna
specifinost zvune snage, zbog ega je i njena definicija specifina, poredei je sa
definicijom snage u elektrotehnici.
Izvesnu zabunu ovde mogu izazvati podaci o elektrinoj snazi zvunika
kao zvunog izvora koji je ljudima najvie u fokusu. Naravano da je elektrina
snaga koju zvunik dobija iz pojaavaa dostupna merenjima i zvunik kao
pretvara deklarie se ovim podatkom. Meutim, treba praviti razliku izmeu
ove snage i zvune snage koju on razvija u okolnom medju. Zbog malog
koeficijenta korisnog dejstva zvulnika njegova zvuna snaga je samo par
procenata od dovedene elektrine snage. Ova injenica obno izazova malu
konfuziju, jer se informaciji o elektrinoj snazi po nekada grekom pripisuje
smisao zvune snage.
Definicija zvune snage

Zvuna snaga je definisana samo ukupnim efektom rada zvunog izvora u
okolnom mediju. Zbog toga se ona moe definisati jedino postavljanjem neke zatvorene
povrine oko izvora koja e da uhvati izraenu energiju i tako registruje ukupnu snagu
75
koja prolazi. Ovaka pristup definisanju zvune snage ilustrovan je na slici 5.2. To je
istovremeno i jedini nain da se definie zvuna snaga Na postavljenoj povrini oko
izvora moe se odrediti intenzitet zvunog talasa. Poto je po svojoj definiciji intenzitet
zvuka fluks snage po jedinici povrine talasnog fronta, podatak o snazi izvora mogue
je dobiti pratei intenzitet po postavljenoj povrini oko njega.
Slika 5.2 - lustracija definicije zvune

snage: izvor sa zatvorenom povrinom
oko njega
Pa
Ukupna snaga koju emituje zvuni izvor sa slike 5.2 je, po definiciji:
Pa =
r r
JdS
(5.2)
Pri tome, zatvorena povrina radi jednostavnosti moe biti i sfera sa izvorom zvuka u
njenom centru. Za izvore koji zrae potpuno jednako na sve strane, takozvane
neusmerene izvore, na svim takama tako postavljene povrine sfere intenzitet zvuka je
jednak, pa se izraz (5.2) moe pojednostaviti. Tako je, transformacijom izraza (5.2) za
sluaj sfere sa jednakim intenzitetom na njoj, snaga izvora po definiciji:
Pa = 4 r 2 J
(5.3)
Ovaj izraz je veoma koristan u praksi jer se moe primeniti u mnogim sluajevima,
posebno za proceduru merenja zvune snage realnih izvora. Kasnije e biti pokazana
njegova modifikacija ako zraenje zvunog izvora nije jednako u svim pravcima.
Nivo zvune snage

Iz istih razloga zbog kojih je uveden nivo zvuka kao mera stanja u zvunom polju,
i za zvunu snagu postoje razlog da se uvede paralelna logaritamska mera. Tako je
definisana veliina koja se naziva nivo snage koji je, po definiciji:
76
Lw = 10 log
Pa
Pa 0
(5.4)
U ovom sluaju referentna vrednost Pa0 je 10-12 W. Oigledno je da zvunoj snazi 1 W

odgovara nivo zvune snage 120 dB.
Zvuna snaga realnih izvora
Zvuna snaga realnih izvora u ovekovom okruenju kree se u irokim
granicama. Ono to je svakako karakteristino jeste da normalni zvuni izvori koji
stvaraju zvukove u svakodnevnom ovekovom okruenju imaju relativno male zvune
snage. Tako je snaga reda veliine 1 W veoma velika vrednost i zvuni izvori koji
stvaraju takvu snagu proizvode zvukove koje ovek subjektvno doivljava kao veoma
jake. Istovremeno, zvuni izvori ija je snaga 10-6 W i manje proizvode zvukove koji su
dovoljno ujni u njihovoj okolini. Ovi podaci pokazuju da su snage sa kojima se operie
u akustici znaajno manje od uobiajenih snaga u elektrinom domenu.
Da bi se sagledali okviri reda veliine u kojima se kree zvuna snaga raznih
realnih zvunih izvora, u Tabeli 5.1 prikazani su podaci za razliite zvune izvore.
Uporedo su prikazani podaci o snazi u W i nivou snage u dB.
Tabela 5.1 - Podaci o zvunim snagama i nivoima snage nekih realnih izvora zvuka.
zvuna snaga (W)
nivo snage (dB)
primer izvora
100.000.000
200
motor najveih raketa nosaa
......
......
10.000
160
1.000
150
100
140
10
130
120
0,1
110
0,01
100
0,001
90
0,0001
80
neki usisivai
0,00001
70
veoma jak ljudski glas
0,000001
60
0,0000001
50
0,00000001
40
0,000000001
30
0,0000000001
20
motori mlaznih aviona
simfonijski orkestar
automobil na ravnom putu
apat
najtii apat
5.5
77
Modeli zvunih izvora
Zvuni izvori koji se sreu u ovekovom okruenju imaju konane fizike

dimenzije i esto relativno sloene mehanizme zraenja zvuka. Talasni front koji nastaje
na povrini realnih izvora zbog te sloenosti i sam je najee relativno loen. Procesi u
zoni bliskoj izvoru uzrokuju sloen odnos pritiska i brzine, odnosno kompleksnu
vrednost talasne impedanse. Tek sa dovoljnim udaljavanjem talas poprima
jednostavniju formu obinog sfernog talasa.
Da bi se omoguilo jednostavno opisivanje rada zvunih izvora i stvorila osnova
za matematiku analizu polja koga oni stvaraju korisno je ustanoviti neke jednostavnije,
elementarne modele zvunih izvora ije je analitiko opisivanje dovoljno jednostavno.
Rad realnih sloenih izvora se onda predstavlja kao rad skupine prostorno distribuiranih
takvih jednostavnih, odnosno elementarnih izvora. Ukupno zvuno polje koje stvara
realni izvor tada se prikazuje kao superponiranje polja stvaranih skupom tih
elementarnih izvora. U tom smislu definisana su dva jednostavna modela zvunih
izvora: monopol, ili takozvani takasti izvor, i klipna membrana.
Najjednostavniji izvor zvuka koji se moe zamisliti bila bi jedna
visokokoncentrisana zona, to jest zona veoma malih dimenzija, u kojoj nastaje
zapreminski pomeraj fluida. Zvuno polje koje nastaje u slobodnom prostoru oko takvog
izvora mora biti sferno simetrino sa izvorom u centru sfere. U beskonanom,
homogenom mediju takav izvor stvara sferne talase. Ovakav izvor beskonano malih
prostornih dimenzija poznat je u teoriji kao takasti izvor. On se naziva i takasti
monopol, ili samo kratko monopol. Moe se pokazati da neki tipovi realnih fizikih izvora
zvuka konanih dimenzija pod izvesnim uslovima deluju kao takav monopol.
Drugi jednostavan model izvora, ali koji se definie nekim realnim fizikim
dimenzijama, je takozvana klipna membrana. Ovakav zvuni izvor je ve korien za
opisivanje najjednostavnijih primera nastanka zvuka u vazduhu (slike 2.7 i 4.1). Mnogi
realni izvori se dovoljno tano mogu modelovati takvom klipnom membranom.
Bez obzira na primenjivost ovih jednostavnih modela zvunih izvora za opisivanje
rada realnih izvora, to u svakom konkretnom sluaju zahteva posebnu analizu
primenjivosti, sasvim je sigurno da se na njihovim primerima mogu na najjednostavniji
nain prikazati svi fiziki fenomeni koji se javljaju pri radu izvora. Modeli izvora ne
definiu odakle dolazi energija koja omoguava njihov rad, kao ni njenog mehanizme
pretvaranja u akustiki ekvivalent.
5.6
Takasti monopol (pulsirajua sfera) kao jednostavan model

zvunog izvora
Najjednostavniji mogui oblik zvunog izvora je takozvani takasti monopol.

Prisustvo jednog takvog takastog izvora u mediju gde stvara zvuk manifestuje se
zapreminskim pomerajem koji je kvantifikovan iskljuivo svojom amplitudom i poloajem
u prostoru. Kao posledica takve jednostavnosti, takasti monopol zrai podjednako u
78
svim pravcima, pa je zvuno polje koje on stvara sferno simetrino sa izvorom u centru
te sfere.
Tako predstavljeni zvuni izvor, kakav je takasti monopol, moe se zamisliti kao
jedna pulsirajua sfera proizvoljnog poluprenika. Za potrebe analiza uvek se moe
pretpostaviti da njen poluprenik tei nuli. Pulsirajua sfera generie zvuni talas tako
to njen poluprenik pulsira kao signal koji se preslikava u zvuni pritisak. ematska
ilustracija pulsirajue sfere prikazana je na slici 5.4. Pulsiranje se opisuje pomerajem .
Pretpostavlja se da je pomeraj mnogo manji od poluprenika sfere a, ime je stvorena
pretpostavka za linearnost procesa generisanja zvuka.
Slika 5.4 - Pulsirajua sfera poluprenika a

sa harmonijskom pobudom pomeraja .
Ako se pretpostavlja da je pobuda ovog zvunog izvora, odnosno pomeraj

njegove povrine sinusoidalan, onda je i brzina oscilovanja te povrine:
) j ( t )
v = ve
(5.5)
gde je v amplituda brzine. Brzina kretanja povrine sfere je izlazna veliina zvunog
izvora koja definie njegov rad, i kao takva u svakom pojedinanom sluaju
modelovanja predstavlja zadatu veliina.
Analitiki izraz zvunog talasa koga stvara pulsirajua sfera mora imati oblik koji
proizilazi iz reenja talasne jednaine za sferni talas, to jest:
p=
A j ( t kr )
e
r
(5.6)
Vidi se da je kompleksna amplituda ovog pritiska:
p =
A jkr
e
r
(5.7)
79
Ako je medij u koji se iri generisani zvuni talas beskonaan, onda u njemu postoji
samo progresivan talas i nema reflektovanih komponenti. Tada je zvuno polje
pulsirajue sfere definisano izrazom (5.6).
Polazei od ovako definisanog polja mogue je utvrditi uslove koji postoje na
samoj povrini sfere stavljajui u izrazu (5.7) da je r = a. Tako se dobija opti izraz koji
definie kompleksnu amplitudu pritiska na povrini sfere:
p =
A jka
e
a
(5.8)
Jo jednom treba podsetiti da se pretpostavlja pomeraj na povrini sfere koji je mnogo

manji od njenog poluprenika, to je osnovna pretpostavka lineanosti polja.
Zahvaljujui injenici da pulsirajua sfera ima male dimenzije i stvara sferni talas,
svi izrazi koji definiu zvuno polje imaju najjednstavniji oblik. Tako je akustiki protok,
ija je definicija ranije pokazana izrazom (4.25):
q = S v = 4 a 2 v r = a
(5.9)
Intenzitet zvuka koga stvara ovakav izvor na nekom rastojanju r je:
J=
Pa
4 r 2
(5.10)
odnosno pritisak je:
p=
1 Pa c
r 4
(5.11)
Ovo su izrazi koji se u mnogim okolnostima mogu dovoljno tano primeniti i na mnoge
realne izvore.
5.7
Impedansa zraenja
Koncept impedanse u akustici, koji je ranije opisan, moe se primeniti i za

opisivanje procesa zraenja zvunog izvora. Na povrini izvora odvija se proces
stvaranja deformacije medija i predavanja energije okolnim esticama. Ta pojava se
moe posmatrati kao odnos generatora energije i potroaa. Efikasnost tog procesa
zavisi od meusobnog odnosa ta dva elementa i njihove meusobne prilagoenosti u
tom procesu, to se moe teorijski modelovati primenom koncepta impedansi.
Nekoliko injenica je pri tome bitno. Unutranja sila u izvoru koja stvara rad,
odnosno koja generie pomeraj estica medija, optereena je masom molekula
vazduha koje mora da gura i elastinou sloja medija kada je izveden iz svog
ravnotenog stanja (sabijen ili razreen) i zbog toga deluje nekom silom na povrinu
80
izvora. Energija predata molekulima koja odlazi u prostor u vidu zvunog talasa
predstavlja energiju koja je sa aspekta generatora potroena. Sve su to elementi koji
ukazuju na prirodu procesa koji se deava na povrini pulsirajue sfere, ali isto vai i za
sve druge izvore. Ti procesi na izvestan nain nagovetavaju prirodu impedanse kojom
bi se moglo modelovati optereenje zvunog izvora, odnosno kojom se moe
modelovati nain na koji medij prima energiju od izvora.
Zraenje izvora je jedan od onih sluajeva gde je mnogo pogodnije posmatrati
proces globalno, preko ukupne energije izvora, odnosno njegovog protoka, nego
lokalno preko specifine impedanse po povrini koja zrai. U optem sluaju realnog
zvunog izvora zbivanja na njegovoj povrini se mogu menjati od take do take, pa bi
posmatranje pojave uvodei specifinu impedansu talasa na povrini izvora bilo
relativno sloeno. Zbog toga je prirodno da se modelovanje zraenja izvora ostvari na
bazi koncepta akustike impedanse, koja je po definiciji odnos pritiska i ukupnog
protoka:
p
q
Za =
(5.12)
Tako se uvodi pojam impedanse zraenja zvunog izvora. Realna komponenta

te impedanse predstavlja troenje energije, to ovde znai da od nje zavisi deo
energije koju medij preuzima od generatora i koja odlazi u prostor. Taj deo energije sa
aspekta generatora nestaje, odnosno disipira se. Impedansa zraenja ima i svoj
reaktivni deo. Fiziki smisao reaktivnog dela impedanse je u injenici da u procesu
predaje energije mediju postoji pojava povratka jednog njenog dela iz vazduha nazad u
izvor. U fizikom smislu ona je posledica lokalnog dejstva sabijenog ili razreenog
vazduha na povrinu izvora. Ovo je pojava ekvivalentna reaktivnosti u elektrotehnici, pa
se ona modeluje reaktivnim delom impedasnse zraenja.
Impedansa talasa na povrini izvora
Ranije je pokazano da je specifina impedansa sfernog talasa u optem sluaju:
Zs =
j ckr
1 + jkr
(5.13)
ili preko realnog i imaginarnog dela:
Z s = Rs + jX s =
ck 2 r 2
1 + k 2r 2
+ j
ckr
1 + k 2r 2
(5.14)
Vrednost specifine impedanse na samoj povrini opisane pulsirajue sfere kao

takastog izvora moe se dobiti zamenom r = a, pa je:
Z s (r = a) =
ck 2 a 2
1+ k a
2 2
+ j
cka
1+ k a
2 2
(5.15)
81
Ako je a mnogo manje od talasne duine, onda vai da je i ka << 1. U takvom sluaju
specifina impedansa talasa na povrini pulsirajue sfere je:
Z s = cka(ka + j )
(5.16)
Ogranienje ka << 1 se moe transformisati u uslov:
2a
<< 1
(5.17)
odnosno:
2a<<
(5.18)
Vidi sa da postavljeni uslov podrazumeva da su dimenzije izvora, to jest prenik 2a,

mnogo manje od talasne duine. U realnosti to obuhvata sluaj dovoljno niskih
frekvencija. U svakom sluaju, svaki izvor ima oblast frekvencija u kojoj je takav uslov
ispunjen.
Prema tome, talasna impedansa sfernih talasa za r = a optereuje povrinu
izvora pulsirajue sfere. Odnos izmeu izvora i okoline odreen je ukupnim efektom
talasa ija je impedansa definisana izrazom (5.15), odnosno (5.16). S obzirom na odnos
specifine impedanse talasa i akustike impedanse, koji je definisan izrazom (4.27),
akustika impedansa koju vidi izvor na svojoj povrini je:
Za =
1
Z s (r = a)
S
(5.19)
Ova impedansa se naziva impedansa zraenja, jer definie njegov rad u mediju gde se
nalazi, i oznaava se sa Zaz. Prema tome, impedansa zraenja pulsirajue sfere je, u
optem sluaju:
Z az =
ck 2
2 (1 + k 2 a 2 )
+ j
ck
2a (1 + k 2 a 2 )
(5.20)
Vidi se da impedansa kojom je optereen zvuni izvor zavisi od karakteristika medija,

to je definisano proizvodom c, od veliine izvora i frekvencije.
Na osnovu izraza (5.29) mogue je odrediti zvuni pritisak na povrini pulsirajue
sfere. Prema definiciji pojma akustike impedanse, to je impedansa zraenja po svojoj
prirodi, pritisak na povrini ovog izvora je:
p = Zaz q
(5.21)
Vidi se da je poznavanje akustikog protoka koga stvara izvor dovoljno da se definie

zvuno polje koga on stvara oko sebe.
82
Snaga zraenja
Realni deo impedanse zraenja se naziva otpornost zraenja. Vidi se da za
sluaj kada vai da je 2a<<, odnosno za oblast relativno niskih frekvencija, njena
vrednost ne zavisi od oblika zvunog izvora. Otpornost zraenja je tada:
Raz =
ck 2
4
(5.22)
Ovo je veoma vaan zakljuak, koji vai ne samo za pulsirajuu sferu ve za sve realni
zvune izvore.
Impedansa zraenja zvunog izvora definie ukupan efekat njegovog rada, pa i
snagu zraenja Pa. Snaga zraenja je onaj deo snage koji izvor predaje progresivnom
talasu. Snaga zralenja se definie kao proizvod kvadrata akustikog protoka i realnog
dela impedanse zraenja, to je analogno sa elektrotehnikom:
Pa = qo2 Raz = qo2
ck 2
4 (1 + k 2 a 2 )
= qo2
ck 2
4
(5.23)
Vidi se da za izvor dovoljno malih dimenzija snaga zraenja zavisi samo od protoka q, a
ne i od dimenzija i oblika izvora. Odavde proizilazi i da u oblasti frekvencija gde je izvor
dovoljno manji od talasne duine oblik izvora ne utie na njegovo zraenje.
Ako se pretpostavi da izvor emituje ist sinusni zvuk, onda se zamenom
vrednosti za protok moe detaljnije objasniti od ega sve zavisi snaga koju on razvija:
Po analogiji sa elektrotehnikom,
Pa =
4 2 2
2 S o2 vo2 S o o
=
=
4
4c
4c
ck
qo2
(5.24)
U gornjem izrazu vo i o oznaavaju veliine na povrini izvora, a So je povrina izvora.

Vidi se da je snaga funkcija frekvencije, povrine i pomeraja. Zato se ista snaga moe
ostvariti prvaljenjem izvora koji imaju vee pomeraje a manje povrine ili obrnuto.
Takoe je pri viim frekvencijama za istu snagu i pri konstantnoj brzini potreban manji
pomeraj povrine.
Za sluaj kada je ka>>1, to znai da je izvor velikih dimenzija u odnosu na
talasnu duinu, izraz za snagu postaje:
Pa = qo2
c
2 c
q
=
o
So
4 a 2
(5.26)
Ovaj sluaj odgovara realnim izvorima na visokim frekvencijama. Talas koji nastaje ima
odlike ravanskog talasa ija je impedansa c. Iz izraza (5.20) se vidi da je u tom sluaju
reaktivni deo impedanse zraenja zanemarljiv.
5.8
83
Izvori sa usmerenim zraenjem
Zvuni izvori koji potpuno jednako zrae u svim pravcima predstavljaju u

izvesnom smilsu izuzetak. Realni zvuni izvori samo pod odreenim uslovima ili u
ogranienom frekvencijskom opsegu mogu da imaju takvo ponaanje. Pojava
nejednakog zraenja zvune energije po pravcima naziva se usmerenost zvunog
izvora. Posledica usmerenosti je pojava da na povrini talasnog fronta, pri istoj
udaljenosti ou izvora, zvuni pritisak nee biti jednak. Sve razlike su posledica naina
zraenja samog izvora i predstavljaju njegovu karakteristiku.
Uobiajeno je da se kod usmerenoih izvora javlja jedan pravac u kome je njihovo
zraenje dominantno, odnosno u kome je zvuni pritisak najvei. Takav pravac se
naziva osa zvunog izvora. Ova osa se najee poklapa sa nekim fiziki
prepoznatljivim pravcem koji je uoljiv u konstrukciji izvora. Na primer, osa zvunika u
kome je zraenje najjae poklapa se sa simetralom njegove membrane.
Osnovna veliina kojom se definie usmerenost zvunog izvora naziva se faktora
smera. Po definiciji, faktor smera je:
p ( )
p ( = 0)
(5.27)
gde je p() pritisak koga izvor stvara pod nekim uglom u odnosu na osu, Dijagram
faktora smera se naziva karakteristika usmerenosti. Zbog praktinih razloga, poto se
sva merenja i prorauni u praksi zasnivaju na nivou zvuka a ne na pritisku, najee se
usmerenost zvunih izvora prikazuje u logaritamskoj razmeri kao dijagram 20 log .
Obe varijante prikazivanja dijagrama usmerenosti pokazane su na slici 5.5.
0
0
330
330
30
30
-10 dB
300
300
60
60
-20 dB
270
90
240
120
210
150
180
270
90
240
120
210
150
180
Slika 5.5 - Dijagram usmerenosti jednog izvora prikazan kao crte faktora smera (levo) i u
logaritamskoj razmeri (desno). Prikazani tip faktora smera se naziva kardioidna usmerenost.
84
Kod prikazivanja dijagrama usmerenosti u logaritamskoj razmeri, kada se

usmerenost izraava u decibelima, oblik dijagrama se moe menjati u zavisnosti
od toga kako se odabere razmera du polarne ose. Kao ilustracija ovoga
prikazan je isti dijagram (to je kriva kardioide kao na slici 5.5) nacrtan u tri
razliine razmere:
- od 0 dB do -6 dB
- od 0 dB do -20 dB i
- od 0 dB do -50 dB.
90
1
120
60
0
-1
-2
30
150
-3
-4
-5
-6
180
-5
-4
-3
330
210
-2
-1
0
240
300
270
90
120
60
-5
30
150
-10
-15
-20
180
-15
-10
330
210
-5
240
300
270
90
120
60
-10
-20
30
150
-30
-40
-50
180
-40
-30
-20
330
210
-10
0
240
300
270
85
Iako je uobiajeno prikazivanje usmerenosti zvunih izvora pomou dijagrama

kao na slici 5.5, usmerenost kao fizika pojava je po svojoj prirodi trodimenzionalna. To
znai da se usmerenost mora sagledavati u prostoru. Meutim, injenica je da je
prikazivanje trodimenzionale usmerenosti u ravni slike relativno delikatno. U sluaju
sloenijih oblika usmerenosti njihov prikaz u slici bi bio sasvim neitljiv. Zbog toga se,
iako je usmerenost trodimenzionalna pojava, prikazivanje vri dijagramima koji se
dobijaju kao krive u ravni. Uobiajeno se pokazuje prikaz u vertikalnoj i horizontalnoj
ravni.
Snaga zraenja uzmerenog izvora moe se, po definiciji, ustanoviti postavljanjem
zatvorene povrine oko izvora, pa je:
Pa = J dS
(5.28)
U sluaju izvora sa poznatom usmerenou intenzitet u bilo kom pravcu moe se

definisati koristei intenzitet u pravcu ose J0 i faktor smera . Tako snaga postaje:
J
dS =J 0 2 dS
J
S 0
S
Pa = J 0
(5.29)
Ovde je J intenzitet u pravcu odreenom uglom . Prema tome, za definisanje rada

usmerenog izvora potrebno je poznavati njegov uinak u pravcu ose i karakteristiku
usmerenosti.
Izraavanje usmerenosti jednim brojem
U mnogim okolnostima reavanja praktinih problema nije potrebno detaljno
poznavanje usmerenosti zvunog izvora, ve je dovoljno imati neke redukovane
podatake o efektima koje njegova usmerenost ostvaruje. Karakteristian primer za to je
kada je u radu izvora relevantno samo ta on ostvaruje u zoni prostora oko pravca ose,
kao to je to kod zvunika. Drugi primer je kada je cilj sagledavanje koliki nivo zvuka e
izvor ostvariti u nekoj prostoriji, to je uobiajeno u inenjerskim problemima zatite od
buke. U svim tim sluajevima postoji potreba da se usmerenost zvunih izvora izraava,
na neki pojednostavljen nain, po mogunosti jednobrojnom veliinom. U tom cilju
definisano je nekoliki takvih pokazatelja.
Ako se kao povrina oko izvora u izrazu (5.29) postavi sfera poluprenika r, onda
je:
4
Pa = r J 0 2 d
2
(5.30)
Izraz ispod integrala je jednobrojna veliina koja se naziva efektivni prostorni ugao
zraenja usmerenog izvora:
86
4
Zeff = 2 d
(5.30)
Fiziki smisao efektivnog prostornog ugla zraenja objanjen je na slici 5.6. Na slici je
ucrtana neka predpostavljena karakteristika usmerenosti zvunog izvora predstavljena
dijagramom faktora smera. Efektivni prostorni ugao je onaj prostorni ugao u kome bi se
energijom koju izvor zrai emitujui nejednako na sve strane moglo ostvariti konstantno
zraenje jednako onom koje on ima u pravcu ose (ovaj crte je u ravni, ali se suavanje
zraenja deava u prostiru, pa tako treba razumeti prikazanu ilustraciju). to je izvor
usmereniji, efektivni prostori ugao zraenja je manji. Kod neusmerenih izvora njegova
vrednost je 4 steradijana.
osa zracenja
zeff
Slika 5.6 - Dijagram koji ilustruje
znaenje efektivnog prostornog
ugla zraenja.
karakteristika
usmerenosti
Efektivni prostorni ugao zraenja je veliina koja se izraava u steradijanima. Iz

takve njegove vrednosti nije neposredno oigledno kolika je usmerenost nekog izvora.
Zbog toga je uvedena jo jedna veliina, definisana na linearnoj skali, koja se naziva
faktor usmerenosti. Njegova vrednost je, po definiciji:
4
Zeff
(5.31)
VIdi se da je za neusmereni izvor = 1. to je izvor usmereniji, to je vrednost faktora

usmerenosti vea. Faktor usmerenosti ima svoj logaritamski ekvivalent koji se naziva
indeks usmerenosti. On se esto koristi u podacima o zvunicima izvunikim
sistemima. Indeks usmerenosti je, po definiciji:
87
G = 10 log
(5.32)
Intenzitet koga stvara usmereni zvuni izvor u pravcu ose proizilazi iz ranije
pokazane relacije za snagu usmerenog izvora:
J0 =
Pa
4 r 2
(5.33)
Kada se ovaj izraz prevede u logaritamski oblik, onda je nivo zvuka koga stvara
usmereni izvor u pravcu svoje ose:
L0 = Lw + G 20 log r 11dB
(5.34)
Konstanta na kraju desne strane izraza potie od lana 10log(4).

Najzad, kod zvunikih sistema namenjenih za ozvuavanje usmerenost
zraenja se definie i preko veliine koja se naziva ugao zraenja. To je ugao oko ose
zraenja, levo i desno, u kome nivo zvuka opadne za 6 dB u odnosu na zraenje u
pravcu ose, gde je ono maksimalno.
5.9
Zraenje grupe takastih izvora
Poseban sluaj usmerenog zraenja nastaje kada zajedniki radi grupa takastih
izvora koji se nalaze na relativno malim meusobnim rastojanjima. Usmerenost tada
nastaje zbog toga to u prostoru zvunog polja ovih izvora dolazi do procesa
superponiranja onoga to pojedini izvori zrae. U nekim jednostavnijim sluajevima
mogue je i analitiki pokazati kakvo je zvuno polje u okolini grupe takastih izvora.
Najjednostavniji sluaj grupe izvora su samo dva takasta izvora postavljena na
nekom meusobnom rastojanju. Ovaj sluaj je prikazan na slici 5.7. Pretpostavlja se da
je zvuno polje od interesa samo u zoni koje je dovoljno daleko od grupe izvora.
Kriterijum dovoljno dalekog je odreen uslovom r>>b, gde je b rastojanje izmeu izvora.
Ovaj sluaj se u akustikoj analizi rada izvora naziva daleko polje, za razliku od bliskog
polja koje podrazumeva rastojanja r poredljiva sa meusobnim razmakom izvora.
U sluaju dalekog polja amplitude komponenti pritisaka p1 i p2 u polju priblino su
jednake, jer za velike vrednosti r vai:
r1 = r2 = r
(5.35)
Razlike pritisaka koje stvaraju dva izvora u grupi manifestuju se samo u fazama, to je
posledica izvesne razlike u preenom putu. Sa slike se vidi da je ta putna razlika
funkcija ugla .
88
r1
r
r2
Slika 5.7 - Dva takasta izvora kao grupa
b
2
Ranije je pokazano da je u sfernom talasu pritisak na rastojanju r definisan izrazom:
p=
A j ( t kr )
e
r
(5.36)
to se za potrebe dalje analize moe pojednostaviti kao:
p = C e jkr
(5.37)
Ovde je u okviru kompleksne konstante C ukljueno sve to se nalazi ispred

eksponencijalnog lana sa kr.
Pritisci koje stvaraju izvori u posmatranoj taki prostora su:
p1 = C e
j ( kr
kb
sin )
(5.38)
p2 = C e
j ( kr +
kb
sin )
Ukupni pritisak u istoj taki je:
p = p1 + p1
odnosno:
b
p = 2C e jkr cos sin
(5.39)
(5.40)
U ovom izrazu mogu se razlikovati dva nezavisna lana. Prvi lan je dvostruka vrednost
pritiska koga stvara jedan izvor, to je posledica udvostruavanja dejstva jer
89
istovremeno rade dva izvora. Drugi lan, ispod znaka kosinusa, predstavlja faktor smera
. To znai da je polje oko grupe dva izvora sa slike 5.7:
p = 2 p1( )
(5.41)
Prema tome, grupa od dva takasta izvora ne zrai vie neusmereno, kao to je sluaj
sa svakim izvorom pojedinano, ve se kao rezultat njihovog zajednikog rada javlja
usmerenost. Karakteristino je da faktor smera, odnosno usmerenost grupe od dva
izvora, predstavlja funkciju odnosa b/, to se vidi iz izraza (5.40).
Pokazani primer je najjednostavniji mogui sluaj jer se grupa sastoji od samo
dva izvora. Na isti nain se moe utvrditi polje koje stvara grupa koja se sastoji od vie
takastih izvora. Jedan primer je prikazana na slici 5.8, gde je vie izvora postavljeno
ekvidistantno du jedne prave, tako da formiraju sloen izvor ukupne duine l. Ne
uputajui se u detaljnije opisivanje ovakvog sloenig izvora, moe se samo rei da
pojava usmeravanja, koja pri tome nastaje, ima slinu prirodu kao i za dva izvora, samo
to je usmerenost izraenija.
Slika 5.8 - Grupa izvora
Na principima grupe takastih izvora moe se doi i do analitikih izraza za

zraenje proizvoljne forme realnih izvora, zamenjujui njihovu povrinu koja zrai sa
adekvatnom grupom, odnosno mreom takastih izvora i usvajanjem u dobijenom
reenju da b tei nuli. Ista teorija je omoguila da se razviju zvunike forme koje imaju
kontrolisano zraenje u prostoru. Ako se pri tome uvede i kontrola faznog odnosa
90
signala koji se alju u pojedine izvore koji ine grupu, poveava se mogunost kontrole
usmerenosti.
5.10 Akustiki dipol

Akustiki dipol je grupa koja se sastoji od dva takasta izvora, poput onih sa slike
5.5, ali koji imaju meusobno protivfazno zraenje. To znai da za njihove protoke vai:
q2 = q1
(5.42)
Radi jednostavnosti, kod dipola se osa definie tako da se njen pravac poklapa sa
linijom na kojoj se nalaze izvori, kao to je prikazano na slici 5.9. I kod dipola se
pretpostavlja da je r>>b, odnosno dejstvo dipola se posmatra u dalekom polju. Na taj
nain amplitude pritisaka koje stvaraju ova dva izvora su jednake jer su razlike u
rastojanjuma zanemarljive.
r2
r1
Slika 5.9 - Akustiki dipol
-q
+q
osa dipola
U sluaju ovako definisane geometrije dipola faktor smera postaje:
= cos
(5.43)
Izgled ove usmerenosti prikazan je na slici 5.10. Nacrtani su dijagrami u linearnoj i u

logaritamskoj razmeri. Vidi se razlika u obliku koja nastaje samo promenama naina
crtanja dijagrama (sticajem okolnosti smer ose na dijagramima je okrenut za 90o u
odnosu na smer sa slike 5.9).
Vano je napomenuti da usamljeni klip, ranije prikazan u objanjenju nastanka
zvuka u vazduhu, deluje kao upravo kao opisani dipol sa slike 5.9. Naime, svojim
kretanjem on sa obe strane stvara jednake akustike protoke, odnosno svaka njegova
strana predstavlja zvuni izvor. Zraenja sa dve strane klipa meusobno se razlikuju
samo po fazi. Usamljeni klip je dovoljno dobar model rada zvunika na niskim
frekvencijama kada nije ugraen u kutiju, to jest kada slobodno stoji u prostoru. Upravo
91
ugraivanje zvunika u kutiju ima za cilj da se protivfazno zraenje sa druge strane

membrane izoluje i eliminie, ime zvunik na niskim frekvencijama postaje monopol.
0
0
330
30
330
30
-10 dB
300
60
300
60
-20 dB
270
90
240
120
210
150
270
90
240
120
210
180
150
180
Slika 5.10 - Usmerenost dipola nacrtana u linearnoj razmeri (levo) i u logaritamskoj

razmeri (desno).
5.11 Klipna membrana u beskonanom krutom zidu

Jo jedna ekstenzija ideje o grupi izvora je klipna membrana u beskonanom
krutom zidu. Klipna membrana, ili kruti klip o kome je ve bilo rei, predstavlja
karakteristian oblik zvunog izvora koji dovoljno tano opisuje mnoge realne izvore
zvuka. Beskonani kruti zid kao akustiki element ima zadatak da odvoji zraenje koje
nastaje sa suprotnih strana klipa. Time se postie razdvajanje dva izvora ovog dipola,
odnosno eliminie meusobni uticaj dva protivfazna zraenja.
Analiza zvunog polja se ograniava samo na jednu stranu klipa, odnosno na
jedan poluprostor. Podrazumeva se da je identina situacija sa i suprotne strane zida,
ali posmatrano sa aspekta nekog prijemnika jasno je da je relevantno samo stanje sa
jedne strane zida. I ovde se pretpostavlja da je rastojanje od klipa na kome se posmatra
zvuno polje mnogo vee od njegovog poluprenika, odnosno vai r>>a.
Zvuni pritisak u nekoj taki prostora rezultat je superponiranja onoga to izrai
svaka taka na povrini klipa. Moe se smatrati da je svaka elementarna taka na
povrini klipa jedan takasti izvor, i da svi ti izvori rade u fazi. Zbog toga se pritisak u
nekoj taki prostora dobija integraljenjem po itavoj povrini klipa pritisaka koji stvaraju
svi elementi povrine klipa.
Ovakav analitiki postupak vodi ka izrazu u kome se moe prepoznati faktor
smera klipne membrane. On je oblika:
2a
92
v
Slika 5.11 - Klipna membrana poluprenika
a u beskonanom zidu
2 J (ka sin )
ka sin
(5.44)
U ovom izrazu J je Beselova funkcija prvog reda. Na slici 5.12 prikazani su oblici
usmerenosti klipne membrane za nekoliko karakteristinih odnosa njenog prenika i
talasne duine. Vidi se pojava usmeravanja sa porastom frekvencija, pri emu ve za
frekvencije za koje je talasna duina dvostruko manja od prenika klipa usmerenost
postaje znaajna.
2a = /4
2a = /2
2a =
2a = 2
2a = 4
Slika 5.12 - Oblici usmerenosti klipne
membrane za razliite odnose veliine
membrane i talasne duine
93
Model klipne membrane je dovoljno jednostavan da se moe analitiki analizirati i

na osnovu toga izvui neki opti zakljuci. Ipak, u praksi postoje razni izvori zvuka iji
se rad dovoljno tano moe opisati ovakvim klipom. Jasno je da je tipian sluaj
membrana zvunika. Karakteristian primer u tom smislu je i otvor usta pri govoru koji
predstavlja zvuni izvor. Sloj vazduha koji osciluje u ravni otvora usta moe se dovoljno
tano modelovati klipom.
5.12 Prostorni ugao zraenja

U svim dosadanjim razmatranjima smatrano je da zvuni izvori rade u
slobodnom prostoru. To znai da se talasni front od njih irio kao sfera u itavom
prostoru, odnosno u prostornom uglu ija je veliina 4 steradijana. U tom smislu uvodi
se pojam koji se naziva prostorni ugao zraenja, i koji pokazuje veliinu prostornog ugla
u koji se iri zvuna energija kada polazi od zvunog izvora. Prostorni ugao zraenja se
oznaava sa z.
injenica da je do sada podrazumevana veliina prostornog ugla zraenja od
4 steradijana ugraena je u sve dosadanje izraze. Tako je pokazano da je otpornost
zraenja takastog izvora:
ck 2
Raz =
4
(5.45)
lan u imeniocu 4 potie od povrine talasnog fronta koji ima oblik sfere i predstavlja
prostorni ugao zraenja takastog izvora u slobodnom prostoru. Zato se otpornost
zraenja moe pisati i kao:
Raz =
ck 2
z
(5.46)
Koristei ovakvo oznaavanje zvuna snaga takastog izvora je:
=qo2
ck 2
z
(5.47)
a intenzitet:
J=
Pa
Z r 2
(5.48)
Odavde se vidi da promena prostornog ugla zraenja izvora mora imati za posledicu
promenu snage zraenja, ako pri tome protok ostane konstantan. Ako snaga ostaje
konstantna pri ograniavanjanju vrednosti prostornog ugla zraenja, onda se menja
intenzitet u zvunom polju oko izvora prema izrazu (5.48), a time i pritisak.
Promena prostornog ugla zraenja nastaje fizikim ograniavanjem prostora
neposredno oko izvora u koji se moe iriti izraena energija. Najjednostavniji nain za
takvo ogranienje je postavljanjem izvora u neposrednu blizinu krutih ravni. Na primer,
94
ako se takasti izvor ugradi u idealno gladak i krut zid, on e stvarati sferni talas, ali sa
talasnim frontom koji ima oblik polusfere. U tom sluaju prostorni ugao zraenja
z = 2. Ovaj sluaj je prikazan na slici 5.13. Akustika otpornost zraenja se u tom
sluaju menja i sada je:
R az =
ck 2
2
(5.49)
Ako je protok izvora ostao nepromenjen kada je iz slobnodnog prostora premeten na

povrinu zida, njegova snaga zraenja se udvostruava jer je sada:
=qo2
ck 2
2
(5.50)
Ovo poveanje snage zraenja se moe komentarisati i injenicom da se zbog

prostornog ogranienja ista energija koja polazi od uzvora raspodeljuje na dvostruko
manju povrinu talasnog fronta.
Slika 5.13 - Takasti izvor u ravni i njegov

prostorni ugao zraenja 2
Kada se realni zvuni izvori, kakva je na primer jedan zvunik u kutiji, postavi na
zid njegov rad se moe posmatrati kao izvor u ravni samo na frekvencijama na kojima je
dimenzija kutije mala u odnosu na talasnu duinu, odnosno na frekvencijama na kojima
se on moe smatrati takastim izvorom. Meutim, ako je talasna duina mala u odnosu
na dimenzije kutije zvunik kao izvor ne menja svoj prostorni ugao zraenja. Naime,
tada se talasni front iri oko kutije, s tim to dolazi do refleksije dela talasnog fronta koji
se razvija od prednje strane kutije prema zidu. Neke konstrukcije zvunikih kutija
raunaju na efekat smanjenja prostornog ugla zraenja na najniim frekvencijama,
odnosno na takvo poveanje intenziteta zvuka.
95
Na slian nain kao u primeru sa slike 5.13 moe se pokazati da postavljanje

takastog izvora na spoj dve ravni, ili u ugao gde se sastaju tri ravni, kao rezultat daje
dalje smanjenje prostornog ugla zraenja. To dovodi do poveanja vrednosti otpronosti
zraenja, a time i do poveavanje snage zraenja izvora u takvom poloaju.
5.13 Linijski izvor

Postoje okolnosti kada zvuni izvor ima formu linije. Ako je pri tome dovoljno
velike duine, naziva se linijski izvor. Linijski izvor se moe formirati i nizanjem vie
takastih izvora du jedne linije. Tako nastaje jedan sloeni zvuni izvor koji pokazuje
principijelno slino ponaanje kao u sluaju idealnog linijskog izvora. Ako se rastojanja
izmeu ovih izvora smanjuju, a njihov broj poveava, to onda u graninom sluaju
postaje pravi linijski izvor.
U ovekovom okruenju takav linijski izvor je, na primer, autoput sa dovoljno
gustim saobraajem, jer se tada pravac puta ponaa kao jedinstven zvuni izvor velike
duine. Drugi oblik linijskog izvora koji se moe pojaviti je fazni provodnik dalekovoda,
koji u nekom okolnostima (pri pojavi korone) zrai zvuk. U svim ovakvim sluajevima
rad izvora se karakterie podunom zvunom snagom Pa, a ne ukupnom snagom. ta
vie, u sluaju beskonanog linijskog izvora pojam ukupne snage nema smisla.
Poduna snaga Pa je dimenziono W/m.
Osnovna karakteristika linijskih izvora je pojava da talasni front koga stvaraju oko
sebe ima formu valjka, a ne sfere kao kod takastog izvora. Ovo je prikazano na slici
5.14. Kao posledica ovakvog oblika irenja nivo zvuka sa udaljavanjem opada 3 dB sa
udvostruavanjem rastojanja, a ne 6 dB kao kod takastog izvora. Zbog toga se nivo
zvuka linijskih izvora sporije smanjuje sa udaljavanjem od obinih izvora.
Slika 5.14 - Linijski izvor i njegov talasni front
AKUSTIKA 6 - Pojave pri prostiranju zvuka u vazduhu
96
6. POJAVE PRI PROSTIRANJU ZVUKA U VAZDUHU
6.1
Uvod
Prilikom prostiranja zvunog talasa koji se udaljava od izvora postoji pojava

slabljenja usled irenja talasnog fronta koja je ranije opisana. Meutim, osim ove vrste
slabljenja postoje i druge pojave koje utiu na sudbinu zvunog talasa. One mogu
nastupiti usled procesa u samom mediju kroz koji se talas postire ili kao posledica
nailaska talasa na neku prepreku.
Kao posledica pojava u samom mediju kroz koji se talas prostire mogu se javiti:
- disipacija i
- refrakcija.
Kao posledica susreta talasa sa preprekama mogu se javiti:
- refleksija i
- difrakcija.
Ove pojave imaju manjeg ili veeg uticaja na intenzitet i spektralni sadraj zvuka koji od
nekog izvora stie u taku posmatranja. Njihova pojava i samerljivost njihovog uticaja
zavisi od okolnosti.
6.2
Disipacija u vazduhu
Slabljenje nivoa zvuka po zakonu 6 dB, koje je ranije prikazano, nastaje samo
irenjem talasnog fronta. To znai da pri tome ne postoje gubici energije. Meutim, u
vazduhu se pri prostiranju zvuka naporedo odvija i proces troenja zvune energije,
odnosno njeno nepovratno pretvaranje u druge oblike. To je proces disipacije, odnosno
gubljenja energije. Po svojim fizikim odlikama disipacija ima relativno sloenu prirodu.
Teorijski posmatrano, na nju utie:
97
- viskoznost fluida,
- lokalno odvoenje toplote i
- rezonance u molekulima.
Viskozni gubici u gasovima, osim u domenu ultrazvuka, vrlo su mali. Jedino pri
prostoranju zvuka kroz uske cevi javlja se samerljiv uticaj viskoznosti zbog razliitih
brzina oscilovanja u slojevima vazduha unutar cevi. Lokalno odvoenje toplote je po
znaaju istog reda veliine kao i viskozni gubici. Ta pojava ima znaaja u uskim cevima
i poroznim materijalima, gde u lokalnim procesima zidovi preuzimaju toplotnu energiju iz
vazduha. Za samerljiv proces disipacije na ujnim frekvencijama najznaajniji su
molekularni gubici u vazduhu. Pri tome, vodena para deluje katalitiki na taj proces, pa
gubici zvune energije zavise od vlanosti vazduha.
Proces disipacije zvune energije podrazumeva da se na jedininoj duini puta
talasa gubi odreeni procenat njegove energije. Zbog toga se slabljenje energije sa
rastojanjem po osnovu disipacije odvija po eksponencijalnom zakonu. injenica da se
na jedininoj duini preenog puta gubi konstantan procenat energije znai da je
intenzitet zvuka nakon preenog rastojanja r:
J = J o e mr
(6.1)
gde je Jo poetni intenzitet u poetnoj taki puta definisanoj sa r = 0, a koeficijent m je

veliina koja definie slabljenje usled disipacije. Iz gornjeg izraza je jasno da ona
dimenziono mora biti [m-1].
Kada se u izraz (6.1) uvrsti i proces irenja talasnog fronta, onda se moe
napisati izraz koji definie intenzitet zvuka na nekom rastojanju r ako je poznat poetni
intenzitet Jo na rastojanju ro. Tako je intenzitet:
J = Jo
ro2
r
e m ( r ro )
(6.2)
Ako se izrazi preko pritisaka, isti izraz postaje:

m
r ( r ro )
p = po o e 2
r
(6.3)
Prelazei na logaritamski oblik dobija se izraz koji definie promenu nivoa zvuka na
putu talasa od ro do r:
L[dB] = 20log
po
r
= 20log + 4,34m(r ro )
p
ro
(6.4)
Prvi lan sa desne strane definie slabljenje usled irenja talasnog fronta, a drugi lan
usled disipacije. Ukupno slabljenje je suma ova dva lana, odnosno zbirnog uticaja
irenja talasnog fronta i disipacije.
98
Koeficijent m u uzrazu (6.1) dominantno zavisi od frekvencije, pri emu njegova

vrednost rapidno raste sa frekvencijom. Njegova vrednost u izvesnoj meri zavisi i od
vlanosti vazduha, a postoji i zavisnost od temperature, ali je ona mala i uglavnom se
zanemaruje. U izrazu (6.4) pojavljuje se faktor 4,34m ispred drugog lana. U praksi se
ovaj faktor disipacije posmatra kao jedinstven pokazatelj slabljenja nivoa zvuka usled
disipacije umesto samog koeficijenta m. Zbog logaritamske forme izraza (6.4) on je
dimenziono [dB/m]. Njegova veliina je odreena merenjem. Zbog relativno malih
vrednosti ubiajeno se iskazuje preko veliine slabljenja na veim deonicama preenog
puta, najee u [dB/km] ili [dB/100 m].
Na slici 6.1 pokazan je dijagram vrednosti slabljenja nivoa zvuka usled disipacije
preuzet iz literature, pri temperaturi 20o C. Parametar je vlanost vazduha. Sa
smanjenjem temperature vrednosti slabljenja nivoa zvuka se u manjoj meri poveavaju,
ali je ta promena zanemarljiva. Koeficijent m se takoe moe nai u literturi definisan
dijagramom, ali je u praksi korisniji podatak o slabljenju nivoa zvuka u [dB/m].
Sa dijagrama je jasno da su slabljenja usled disipacije ekstremno velika u oblasti
ultrazvuka. Oigledno je da disipacija na visokim frekvencijama postaje osnovni faktor
koji odreuje prostiranje zvuka. Zbog tako velikih vrednosti slabljenja (ve na
frekvencijama reda veliine 10 kHz ono moe biti nekoliko desetina dB na 100 m) zvuk
u vazduhu nije upotrebljiv na veoma visokim frekvencijama jer mu domet ne moe biti
veliki. Praktina primena ultrazvuka u vazduhu praktino ne postoji, ve je ograniena
na vrste i tene sredine.
100
10%
20%
30%
50%
90%
konstanta slabljenja (db/km)
t=20 C
10
Slika 6.1 - Dijagram slabljenja

nivoa zvuka usled disipacije
na temperaturi vazduha 20oC;
parametar je vlanost
vazduha
0.1
100
1000
frekvencija (Hz)
99
I izrazu (6.4) pokazano je da je ukupno slabljenje zvuka zbir slabljenja usled

irenja talasnog fronta i usled disipacije. Na slici 6.2 ilustrovana je promena nivoa zvuka
sa rastojanjem od izvora usled delovanja svakog od ova dva faktora pojedinano, i
njihov zbirni uticaj. Usvojena vrednost slabljenja usled disipacije je 1,5 dB/100 m. Vidi
se da na manjim rastojanjima nivo zvuka dominantno odreuje uticaj irenja talasnog
fronta. Ukupnop slabljenje do rastojanja reda veliine 100 m praktino se poklapa sa
krivom koja definie slabljenje usled uticaja irenja talasnog fronta. To znai da se u
proraunima ukupnog nivoa zvuka uticaj disipacije na malim rastojanjima moe
zanemariti. Meutim, na veim rastojanjima disipacija ima veliki uticaj, pa se kriva
ukupnog slabljenja razilazi od krive zakona 6 dB. To znai da se pri proraunima
nivoa zvuka na veim rastojnjima ini velika greka ako se zanemaruje disipacija.
relativno slabljenje re 1 m (dB)
-10
-20
disipacija ~1,5 dB/100 m
-30
-40
-50
-60
zakon "6 dB"
-70
-80
-90
-100
0
ukupno slabljenje
500
1000
1500
rastojanje od izvora (m)
2000
2500
Slika 6.2 - Dijagram opadanja nivoa zvuka sa rastojanjem od izvora
injenica je disipacija ne utie bitno na ukupni nivo zvuka u zoni oko izvora koja
je reda veliine 50-100m. Meutim, velika frekvencijska zavisnost slabljenja usled
disipacije utie na promene spektralnog sadraja zvuka pri prostiranju, ak i na relativno
malim rastojanjima. Jedna ilustracija ove injenice prikazana je na slici 6.2. Na njoj je
ucrtana promena spektralnog nivoa belog uma na etiri razliita rastojanja od izvora.
Dijagram se moe shvatiti i kao relativno slabljenje nivoa zvuka koje se moe
superponirati bilo kakvom spektralnom sadraju realnih zvukova. Za referantnu
udaljenost od izvora usvojeno je rastojanje 1,2 m. Za prikaz su odabrana rastojanja koja
podrazumevaju slabljenje usled irenja talasnog fronta u koracima od po 10 dB.
Dijagram je crtan u opsegu do 20 kHz.
Sa slike se vidi da ak i na vrlo malim rastojanjima od izvora dolazi do relativnog
slabljenja visokih frekvencija zbog ega se menja boja zvuka srazmerno udaljenosti.
Proirujui ovu konstataciju moe se rei da svi zvukovi koji dolaze od izvora sa veih
100
rastojanja moraju imati promenjen spektralni sadraj u kome su relativno potisnute

visoke frekvencije (vidi okvir).
r=1,2m
relativni nivo zvuka (dB)
r=4m
-10
r=12m
-20
Slika 6.3 - Promene

spektra zvuka sa
rastojanjem od izvora
(vlanost 80%, 18 oC)
r=40m
-30
-40
-50
100
1000
frekvencija (Hz)
10000
Ima nekoliko karakteristinih primera iz ivota koji ilustruju uticaj

disipacije na promene spektralnog sadraja zvuka. Prvi primer su duvaki
orkestri koji sviraju po ulicama, obino kada su neki praznici. Kada se slualac
iz daljine pribliava orkestru prvo uje samo bas bubanj, jer njegov zvuk sadri
samo niske frekvencije koje najmanje slabe disipacijom. Sve ostale
komponente njegovog zvuka su oslabljenje ispod nivoa percepcije u uslovima
ulinog ambijenta. Sa pribliavanjem orkestru polako se pojavljuju i drugi
instrumenti u njegovom zvuku, i tek kada se dovoljno prie moe se uti
kompletan zvuk.
Drugi primer su koncertne sale. U koncertnim salama zvuni talasi
relativno dugo putuju kroz prostor dok potpuno ne izgube njihovu energiju. Na
tom putu deluje disipacija zbog ega je zvuk na mestima koja nisu neposredno
ispred orkestra odlikuje relativno oslabljenim visokim frekvencijama.
Interesantno je da su sluaoci na to navikli i tako izmenjeni spektrali sadraj
smatra standardnim zvukom u sali.
6.3
Refrakcija
Refrakcija je pojava savijanja talasnog fronta, odnosno pojava da talas pri

prostoranju odstupa od pravolinijskog kretanja. Refrakcija nastaje usled nehomogenosti
sredine kroz koju se talas prostire. Pri tome, nehomogenost podrazumeva pojavu
razliitih brzina prostiranja zvuka po zapremini medija.
U vazdunoj sredini razlika u brzinama prostiranja zvuka moe nastati usled
pojave gradijenta temperature po visini od tla, ili pri pojavi vetra. Gradijent temperature
po visini je posebno izraen ujutru i uvee, jer je tada najvea razlika u temperaturama
101
tla i vazduha. Na slikama 6.4 i 6.5 prikazan je princip skretanja talasnog fronta usled
dva mogua gradijenta temperature po visini. Pri pojavi opadanja temperature, a time i
brzine zvuka po visini (slika 6.4), javlja se skretanje talasa navie. Interesantno je da se
u takvim okolnostima na izvesnom rastojanju od izvora pojavljuje zvuna senka. Tako
se naziva zona u koju zvuk ne dospeva jer talas skree u vis. Jasno je da se pojavom
ovakve refrakcije zvuk ne moe uti na rastojanjima koja su vea od granice senke. Pri
porastu temperature vazduha sa visinom, raste i brzina prostiranja zvuka (slika 6.5).
Tada je skretanje talasnog fronta nanie. To u nekim okolnostima moe omoguiti da se
zvuk iz pojedinih izvora uje na veim rastojanjima nego to je uobiajeno, pogotovo
ako se na putu talasa koji se kree paralelno sa tlom nalaze neke fizike prepreke.
c2 <c1
c1
ZONA SENKE
Slika 6.4 - Refrakcija usled negativnog gradijenta temperature
c2 >c1
c1
Slika 6.5 - Refrakcija usled pozitivnog gradijenta temperature
Kada se vazduna masa usled vetra kree, onda je brzina prostiranja zvunog
talasa rezultanta brzine kretanja vazduha i brzine kretanja zvuka. Iako je brzina zvuka
znaajno vea od uobiajenoh brzina kretanja vazduha, varijacije rezultatne promene
brzine prostiranja zvuka po visini mogu u nekim okolnostima dovesti do pojave
refrakcije. Naime, zbog prepreka na tlu i trenja uobiajeno je da postoji izvesni gradijent
brzine vetra sa visinom od tla, pri emu je uvek brzina kretanja vazdune mase
najmanja pri zemlji, a raste sa visinom. Refrakcija koja se javlja u takvim okolnostima
prikazana je na slici 6.6. Pri kretanju zvuka niz vetar javlja se savijanje talasnog fronta
prema tlu, a u smeru suprotnom vetru talasni front se savija navie, to utie na pojavu
zvune senke sa te strane, kao i na slici 6.4.
brzina vetra
102
c2 >c1
c2 <c1
izvor
c1
c1
Slika 6.6 - Refrakcija pri vetru
6.4
Refleksija zvuka
Refleksija zvuka je pojava nagle promene pravca prostiranja manjeg ili veeg
dela energije zvunog talasa, do koje dolazi pri nailasku na diskontinuitet u sredini
kojom se prostire. Pri tome, pojam diskontinuiteta podrazumeva svaku naglu promenu
fizikih svojstava sredine. Najdrastiniji oblik diskontinuiteta je vrsta prepreka u
vazduhu. Razlika u fizikim svojstvima vazduha i materijala takve prepreke je veoma
velika, pa je refleksija od vrstih prepreka praktino potpuna (sva energija talasa se
odbija i menja smer).
Refleksije kao pojave u nekoj sredini gde postoji zvuk podrazumevaju da zvuno
polje postaje sloeno. Tada u taki prostora u kojoj se polje posmatra moe postojati
vie komponenti energije koje dolaze sa raznih strana: kao direktan zvuk iz izvora i kao
refleksije od raznih prepreka. Najsloeniji sluaj zvunog polja je u prostorijama, to je
upravo posledica prisustva brojnih refleksija od zidova.
Pojam slobodnog prostora
Sva dosadanja objanjenja podrazumevala su da u prostoru u kome se

posmatra zvuno polje postoji samo direktni, odnosno progresivni talas. To je bilo
neophodno da bi se definisale pojave o kojima se govori i otklonilo maskiranje nekim
sporednim pojavama. Prostor u kome ne postoje refleksije naziva se slobodan prostor.
To je akustiki pojam koji predstavlja idealizaciju, poto u realnosti takvi uslovi ne
postoje. Slobodan prostor podrazumeva da je prostor neomeen preprekama u svim
pravcima, to je nemogue jer, ak iako se sve mogue prepreke prostiranju zvuka
otklone, ostaje tlo kao neminovnost. Bez obzira na to ime je tlo pokriveno, to je jedan
diskontinuitet na kome se mora javiti refleksija.
Idealan slobodni prostor se moe realizovati samo u laboratorijskim uslovima. U
te svrhe se u akustikim laboratorijama ureuju posebne prostorije tako to se svih est
103
povrina pokrivaju materijalima i konstrukcijama koje efikasno apsorbiju zvuk. Takva

prostorija se naziva anehoina prostorija, a njen ematski prikaz dat je na slici 6.7. U
argonu se anehoina prostorija naziva gluva soba. Tako je anehoina prostorija
jedino mesto gde je, mada samo u laboratorijskim uslovima, realizovan slobodan
prostor u kome nema pojave refleksija. Na slici 6.8 prikazana je fotografija unutranjosti
jedne anehoine prostorije.
izvor
prijemnik
Slika 6.7 - ematski prikaz

anehoine prostorije
Slika 6.8 - Izgled jedne

anehoine prostorije.
104
Anehoine prostorije se koriste u laboratorijama za ispitivanje raznih izvora

zvuka, jer se u njoj javlja samo direktan zvuk iz izvora, bez dodatnog uticaja eventualnih
refleksija. Najea primena je za testiranje zvunika i mikrofona.
U realnim prostorima, van laboratorija, ne moe se izbei prisustvo tla. Odsustvo
prepreka uglavnom znai da u okruenju nema vetikalnih prepreka kao to su zidovi i
slino. Takav sluaj se naziva otvoreni prostor, i to je realna varijanta akustikog pojma
slobodnog prostora. U otvorenom prostoru se pojavljuju samo sporadine refleksije, kao
to je refleksija od tla. Ukupni nivo zvuka tada je rezultat superponiranja direktnog
zvuka i konanog broja prisutnih refleksija, pa se analiza polja moe vriti njihovim
sabiranjem.
Procesi na ravni diskontinuiteta sredine
Kao to je ve definisano, diskontinuitet sredine podrazumeva naglu promenu vrednosti

impedanse. Jedan primer diskontinuiteta ematski je prikazan na slici 6.9. Ravan
diskontinuiteta odvaja sredine sa impedansama Zs1 i Zs2. Radi pojednostavljenja, u
analizi je pogodno poetak koordinatnog sistema postaviti u ravan diskontinuiteta.
Pojava refleksije oznaava da e se energija ravanskog talasa, koji pri prostiranju
nailazi na diskontinuitet, jednim delom reflektovati i vraati nazad, to je na slici
oznaeno kao reflektovani talas, a ostatak energije e nastaviti da se prostire kroz
drugu sredinu.
Zs1 Zs2
reflektovani talas
upadni talas
Slika 6.9 - Nailazak talasa na

diskontinuitet sredine
Matematiki opis zvunog polja u prvoj sredini, odakle talas nailazi, moe se
utvrditi polazei od opteg reenja talasne jednaine za ravanski talas:
p( x, t ) = p + e j ( t kx ) + p e j ( t + kx )
(6.5)
gde dva lana sa desne strane predstavljaju upadni i reflektovani talas. Dakle, polje je
rezultanta direktnog i reflektovanog zvuka. Na osnovu ranije definisane impedanse
slino moe da se napie za brzinu u sredini odakle dolazi zvuni talas:
v=
p +
Z s1
e j ( t kx ) +
105
p
Z s1
e j ( t +kx )
(6.6)
U ravni diskontinuiteta, a to znai na mestu x = 0, matematiki opis stanja polja

mora biti nezavistan od toga da li se posmatra iz prve ili druge sredine. U tom smislu,
definie se odnos p/v na ravni diskontinuiteta. Posmatrano sa leve strane to je:
p + + p
( )x = 0 = Z
v
s1
p + p
(6.7)
Prilazei ravni diskontinuiteta sa suprotne strane mora da bude zadovoljen uslov:
( vp ) x = 0 = Z s 2
(6.8)
Izjednjaavajui izraze (6.7) i (6.8) moe se dobiti odnos pritisaka progresivnog i

reflektovanog talasa. Ovde se uvodi faktor refleksije, koji je po definiciji:
r=
p
p +
Z s 2 Z s1
Z s1 + Z s 2
(6.9)
Odavde se vidi da refleksije nema, to jest faktor refleksije je 0, samo kada su

impedanse dve sredine jednake, odnosno kada nema diskontinuiteta. Svaka razlika u
impedansama kao rezultat daje pojavu refleksije, samo e pri tome relativni odnos
veliine direktnog i reflektovanog talasa biti funkcija odnosa impedansi dve sredine.
Faktor refleksije je kompleksna veliina koja se u optem sluaju moe prikazati i
u formi sa modulom i argumentom:
r = e j
(6.10)
Kada su impedanse dve sredine veoma razliite praktino se javlja totalna

refleksija. Ona moe nastupiti u dva karakteristina sluaja. Kada impedansa druge
sredine tei beskonanosti, i tada je r = 1, i kada druga impedansa tei nuli, i tada je
r = 1. Pozitivan faktor refleksije se u praksi javlja kada zvuk iz vazduha nailazi na
masivni zid. Negativan faktor se javlja, na primer, kada zvuk nailazi iz vode na ravan
povrine prema vazduhu. U oba ova dva ekstremna sluaja praktino nita ne prelazi u
drugu sredinu.
Ako je sredina iz koje nailazi talas vazduh, onda je faktor refleksije:
r=
Z s 2 c
Z s 2 + c
(6.11)
106
Ovaj sluaj je od posebnog znaaja, jer se u inenjerskoj praksi najee javlja zvuno
polje u vazdunoj sredini koja je ograniena vrstim preprekama. Takav sluaj je u
prostorijama, ali i na otvorenom prostoru gde se javljaju razne prepreke od masivnih
graevinskih materijala.
Postoje praktine okolnosti kada se refleksija javlja i u samom vazduhu, bez
pojave vrstih prepreka. Diskontinuitet u takvim sluajevima nastaje na dva naina.
Moe biti posledica razlike u temperaturama dva sloja vazduha, to stvara razliku u
brzini prostiranja zvuka c, a moe nastati i turbulencijama u vazduhu koje utiu na
pojavu slojeva promenjene gustine . Sve to kao rezultat daje promenu vrednosti c.
Pojava refleksije zvuka u vazduhu ima svoju tehniku primenu u osmatranju stanja
donjih slojeva atmosfere (vidi tekst u okviru).
Analiza stanja donjih slojeva atmosfere vri se akustikim ureajem koji
se naziva SODAR. ematski prikaz njegovog koncepta i izgled jednog takvog
ureaja vidi se na slici.
SODAR emituje navie u atmosferu kratak zvuni impuls, a zatim

prelazi u reim oslukivanja, u kome registruje refleksije koje se vraaju od
slojeva diskontinuiteta vazduha. Na osnovu vremena kanjenja pristiglih
refleksija odreuju se visine na kojima se javljaju diskontinuiteti, a na osnovu
relativnog intenziteta pristiglog reflektovanog talasa moe se odrediti veliina
tog diskontinuiteta.
Jasno je da su talasi koji se reflektuju od malih diskontinuiteta relativno
slabi. Da bi se prijemni deo zatitio od okolne ambijentalne buke, itav
primopredajni sistem SODAR-a se postavlja u velike cilindrine titnike, kao to
se vidi na slici.
Refleksije u zvukovodu
Diskontinuitet sredine kroz koju se prostire talas definisan je specifinom

impedansom, ali je ranije pokazano da postoje okolnosti u kojima se stanje sredine
iskazuje preko akustikih impedansi. Tada se pojam diskontinuiteta, u smislu kako je to
prikazano na slici 6.9, vezuje za nagle promene vrednosti akustike impedanse. Takav
sluaj moe nastati u cevima, odnosno u zvukovodu. Diskontinuitet takve sredine z a
zvuni talas podrazumeva pojavu skokovite promene njene akustike impedanse.
107
Akustika impedansa zvukovoda ranije je definisana izrazom 4.28. odatle sledi

da je za diskontinuitet takve sredine potrebno, po definiciji, da se promeni popreni
presek cevi. Ovakav sluj je prikazan na slici 6.10. U ravni promene preseka menja se
vrednost akustike impedanse, pa se pri nailasku talasa javlja refleksija.
S2
S1
Slika 6.10 - Diskontinuitet u
zvukovodu promenljivog poprenog
preseka.
Faktor refleksije se u ovom sluaju moe definisati preko akustikih impedansi.

Modifikacijom izraza (6.9) faktor refleksije postaje:
c
r=
p
p +
S 2 S1
c c
+
S 2 S1
(6.15)
U zvukovodima i otvor na kraju cevi predstavlja takoe diskontinuitet impedanse, zbog

ega se uvek javlja refleksija talasa na izlaznom otvoru. Taj diskontinuitet postoji na
niskim frekvencijama, jer je impedansa na otvoru mnogo manja od impedanse du
zvukovoda.
Koeficijent refleksije
Pojava refleksije se kvantifikuje vrednou faktora refleksije koji pokazuje odnos

pritisaka direktnog i reflektovanog talasa. Meutim, postoje okolnosti kada je pogodnije
da se pojava refleksije opisuje energetski, a ne preko pritisaka. Takav je sluaj, na
primer, u akustici prostorija gde specifine potrebe matematikog modelovanja zvunog
polja u njima nalau energetski pristup.
Zbog toga se za opisivanje procesa koji se deava pri refleksiji uvodi pojam
apsorpcije, koji podrazumeva da se pojava posmatra samo iz sredine iz koje dolazi
talas. Tako gledajui, deo energije talasa koji prelazi u drugu sredinu za posmatraa iz
prve sredine nestaje, odnosno disipira se. Ovakav jednostrani pristup je
karakteristian za akustiku prostorija, jer za posmatraa u prostoriji nije znaajna
sudbina zvune energije koja pri refleksiji odlazi u materijal zidova. Uz to, u prostorijama
je prva sredina iz koje dolazi talas uvek vazduh, odnosno ZS1 = c
108
Zs1 Zs2
JJ+
J
Slika 6.11 - Ilustracija uz
definiciju koeficijenta apsorpcije
Za takvo opisivanje refleksije uvodi se pojam koeficijenta apsorpcije . On je

definisan preko intenziteta upadnog talasa i intenziteta koji je preao u drugu sredinu,
to je prikazano na slici 6.11. Koeficijent apsorpcije je, po definiciji
J
J+
(6.12)
Poto je zbir snaga reflektovanog i apsorbovanog talasa jednak snazi upadnog talasa,
onda je:
J+ = J +J
(6.13)
J
=1
J+
(6.14)
pa vai relacija:
Koeficijent apsorpcije materijala za primenu u akustikoj obradi prostorija moe se

meriti i za to su razraene standardizovane procedure.
Kosa incidencija
Pojava refleksije do sada je opisivana podrazumevajui da talas nailazi normalno

na ravan diskontinuiteta. Jasno je da u optem sluaju to nije tako, i da se pri
refleksijama po pravilu javlja kosa incidencija talasa. Ako je granina povrina
diskontinuiteta mnogo vea od talasne duine zvuka, u graninom sluaju ako tei
beskonanoj ravni, u ponaanju zvunog talasa vae geometrijski zakoni poput zakona
u geometrijskoj optici. Sluaj kose incidencije zvunog talasa prikazan je na slici 6.12.
U prvoj sredini se reflektovan talas kree pod uglom 1 u odnosu na normalu koji
je jednak upadnom uglu direktnog talasa. Talasni front zadrava oblik ravni, a talasna
duina je funkcija brzine prostiranja c1. Talas u drugoj sredini nema istu brzinu
prostiranja, pa mu je i talasna duina promenjena (na slici 6.12 je uvedena pretpostavka
da je c1> c2, pa je talasna duina u drugoj sredini 2 manja od talasne duine u prvoj
sredini 2. Na graninoj povrini izmeu dve sredine mora postojati jednakost faze
talasa. Posledica toga je da trag obe talasne duine na graninoj ravni mora biti jednak
(na slici oznaen sa t). Zbog toga se menja ugao prostiranja talasa u drugoj sredini,
odnosno dolazi do prelamanja talasa.
1
1
109
Slika 6.12 - Prikaz refleksije pri kosoj incidenciji talasa.
Pri tome, kao i u optici, vai Snelov zakon:
c1 sin1
=
c2 sin 2
(6.16)
Vae sva pravila koja vae i u optici, odnosno kod drugih talasnih pojava. Moe se
pokazati da je:
p 1+ + p 1 = p 2+
(6.17)
Pri kosoj incidenciji postoji pojava graninog ugla. Naime, postoje okolnosti kada
e se javljati totalna refleksija. To je sluj ka sve upadne uglove talasa za koje e ugao
u drugoj sredini biti vei ili jednak /2. Polazei od Snelovog zakona taj granii ugao je
odreen relacijom:
sin 1
c1
c2
(6.18)
Jasno je da do pojave totalne refleksije moe doi samo ako je c2 > c1.
Refleksija od neravne povrine
Kada zvuni talas naie na povrinu koja nije ravna, ve sadri neravnine (reljef)
pojava refleksije je sloenija nego u opisanom sluaju sa beskonanom ravni. Ako se
110
pretpostavi da je i reljefna povrina na koju nailazi talas beskonana, kao to je

pretpostavljeno i u sluaju kada je granina povrina bila ravan, proces refleksije zavisi
od odnosa dimenzija neravnina i talasne duine zvuka. Ovakav sluaj je ematski
ilustrovan na slici 6.13.
Slika 6.13 - Refleksija od neravne

povrine: a - kada su neravnine mnogo
manje od talasne duine, b - kada su
neravnine poredljive sa talasnom
duinom
Pri refleksiji od neravne povrine jasna su dva krajnja sluaja. Kada su neravnine
po svojim dimenzijama mnogo manje od talasne duine, talas ih pri refleksiji ne
primeuje (slika 6.13a). Refleksija se tada odvija na nain kao u sluaju potpuno ravne
povrine. Meutim, kada su neravnine svojom veliinom mnogo vee od talasne duine,
pri refleksiji dolazi do raspravanja zvune energije po pravcima, odnosno dolazi do
takozvane difuzne refleksije (slika 6.13b). U takvim okolnostima samo jedan deo
reflektovane energije kree se po geometrijskim pravilima u pravcu odreenim upadnim
uglom. Ostatak zvune energije se usmerava na razliite strane, delujui kao novi izvor
zvuka koji zrai u poluprostor.
Pojava difuzne refleksije se kao pojava moe opisati dijagramom raspravanja. U
akustici prostorija se esto koristi veliina koja se naziva koeficijent raspravanja, i koji
pokazuje koliki se procenat reflektovane energije raspruje. Odnos energije koja se
reflektuje geometrjski pravilno i one koja se rasprava zavisi od odnosa strukture reljefa,
njegove dubine i forme, i talasne duine. U sluaju veoma malih talasnih duina
mogue je ostvariti strukturu povrine koja u potpunosti rasprava reflektovani zvuk.
Pojava difuzne refleksije je veoma znaajna u akustikom dizajnu prostorija za
sluanje muzike, jer sa jedne strane doprinosi statistikoj regularnosti zvunog polja
(videti pogravlje o statistikoj teoriji za modelovanje zvunog polja u prostorijama), a sa
druge eliminie mogunost pojave jakih reflektovanih talasa, u okolnostima kada je to
kontraindikovano. Zbog toga su se vremenom pojavile konstrukcije posebnih
geometrijskih formi, razvijene matematikom analizom, koje iznad neke granine
frekvencije (odnosno ispod neke granine talasne duine) relativno uniformno reflektuju
zvunu energiju po pravcima. Takve konstrukcije se nazivaju difuzori i koriste se u
obradi koncertnih sala i studijskih prostora. Na slici 6.14 prikazan je jedan oblik difuzora,
uobiajeno oznaavan kao QRD (naziv je skraenica matematike forme kojom je
definisana njegova geometrija).
111
Slika 6.14 - Jedan primer

konstrukcije difuzora koji se
primenjuje u akustikom dizajnu
prostorija (tzv. QRD difuzor).
Modelovanje refleksije
Proraun nivoa zvuka u nekoj taki zvunog polja kada u nju dospeva
reflektovani talas, kao to je to, na primer, sluaj u najprostijem primeru sa slike 6.14,
zahteva precizno definisanje putanje refleksije da bi se mogli odrediti fazni stavovi
komponenti polja. To zahteva model kojim se u najoptijem sluaju moe lako definisati
putanja talasa koji se reflektuje od ravni.
Refleksija talasa od beskonane ravni moe se modelovati primenom
geometrijskih prinicipa. U postupak modelovanja uvodi se pojam virtuelnog izvora, na
nain koji se primenjuje u drugim oblastima gde se koriste geometrijski modeli za
analizu prostiranja talasa (optika, elektromagnetika itd.). Virtuelni izvor se postavlja
simetrino prema refleksionoj ravni, kao lik realnog izvora (lik u ogledalu). Ovaj
postupak je ilustrovan na slici 6.14. Nakon definisanja poloaja virtuelnog izvora u daljoj
analizi uklanjanja se refleksiona ravan, a reflektovani talas je predstavljen talasom koga
generie virtuelni izvor kao poseban zvuni izvor.
izvor
Pa
prijemna tacka
h
refleksiona ravan
Pa
virtuelni izvor
Slika 6.14 - Refleksiona

ravan i virtuelni izvor
112
'
Akustika snaga virtuelnog izvora Pa zavisi od efikasnosti refleksije i njenom

vrednou modeluje se gubitak energije usled apsorpcije povrine refleksione ravni.
Ako se proces refleksije javlja na povrini koja je odreena svojim koeficijentom
apsorpcije , onda je intenzitet reflektovanog talasa nakon refleksije
J r = (1 ) J
(6.19)
gde je J intenzitet koji bi talas imao samo na osnovu preenog puta, odnosno kada bi
'
refleksija bila bez gubitaka. Na osnovu toga define se snaga virtuelnog izvora Pa koji
generie reflektovani talas je:
Pa' = Pa (1 )
(6.20)
Vidi se da je u sluaju potpune refleksije ( = 0) snaga virtuelnog izvora jednaka snazi

realnog izvora.
6.5
Difrakcija
Difrakcija je pojava savijanja zvunog talasa oko ivice prepreke na koju nailazi pri
prostiranju. Ona je karakteristina za sve talasne pojave. Zahvaljujui difrakciji, deo
energije talasa dospeva iza prepreke, u zonu zvune senke gde nema optike
vidljivosti sa izvorom talasa.
Difrakcija se objanjava pojavom da ivica prepreke pogoena talasom postaje
novi zvuni izvor koji zrai u okolni prostor, pa i u prostor iza prepreke. Ovo je ematski
ilustrovano na slici 6.15, gde je oznaen i talasni front ivice kao novog izvora. U literaturi
su opisani matematiki modeli difrakcije koji omoguavaju da se u jednostavnijim
sluajevima modeluje zvuno polje iza prepreke. Polje u toj zoni rezultanta je
superponiranja zraenja svih ivica prepreke koje su pogoene dolazeim talasom.
Slika 6.15 - Ilustracija pojave

difrakcije
izvor
zvucna senka
Nivo zvuka u zoni senke funkcija je geometrijskih parametara i talasne duine

zvuka. S obzirom da je energija iza prepreke rezultat zraenja njenih ivica i da svaka
113
taka dobija samo mali deo energije, uvek je zvuno polje u zoni zvune senke nieg
nivoa nego to bi bilo da prepreke nema.
Upravo takva pojava da je nivo zvuka koji difrakcijom dospeva u zonu iza neke
prepreke nii od nivoa koji bi na istom mestu postojao kada prepreke ne bi bilo,
znaajna je za inenjersku oblast zatite od buke. Postavljanje akustikih barijera,
odnosno zidova, uobiajeno je sredstvo za smanjenje nivoa neeljenog zvuka na
otvorenom prostoru. Zatitno dejstvo akustike barijere principijelno je prikazano na slici
6.16. Ako u nekoj taki prostora postoji nivo zvuka L, a koji je prema nekim kriterijumima
suvie visok, postavljanje zida izmeu izvora i te take unosi izvesno slabljenje, pa e
zbog prisustva barijere u posmatranoj taki nivo biti Lb. Doprinos barijere se definie
slabljenje koje se definie kao razlika:
L = L Lb
(6.21)
Veliina tog slabljenja funkcija je geometrijskih parametara, odnosno konfuguracije vrha

barijere, izvora i take u kojoj treba sniziti nivo zvuka. U praksi se to moe svesti na tri
geometrijska podatka: efektivnu visinu barijere h, ugao senke i talasnu duinu. Ovi
parametri su oznaeni na slici 6.16.
izvor
L
efektivna
visina
barijere
ugao senke
Lb
Slika 6.16 - Ilustracija primene barijere kao sredstva za smanjenje nivoa zvuka. Na slici
su oznaeni relevantni geometrijski parametri.
Veliina slabljenja L koje unosi barijera svojim prisustvom izmeu izvora i

prijemnika u literaturi za inenjerske aplikacije uglavnom se prikazuje dijagramima.
Jedan takav dijagram prikazan je na slici 6.17. Efektivna visina barijere, koja je
predstavljena na apscisi, normalizovana je u odnosu na talasnu duinu, a parametar na
114
dijagramu je ugao senke. Sa dijagrama se moe proceniti zavisnost slabljenja od

talasne duine, to jest frekvencije.
Posmatrajui geometrijsku konfiguraciju sa slike 6.16 i dijagram slabljenja sa
slike 6.17 vidi se da je akustika barijera efikasnija (to jest unosi vee slabljenje) ako se
nalazi blie jednoj od referentnih taaka, odnosno ako je postavljena neposredno uz
izvor, ili neposredno uz prijemnik zvuka. Tada je ugao senke maksimalan, pa je i uneto
slabljenje nivoa zvuka najvee mogue sa zadatom visinom barijere. Nasuprot tome,
najgori sluaj je kada se barijera nalazi na sredini rastojanja, jer je tada ugao senke
najmanji.
30
o
90
slabljenje barijere (dB)
25
30
10
20
15
o
10
o
0
0.2
10
efektivna visina barijere u talasnim duzinama
20
6.17 - Dijagram slabljenja koje unosi barijera, parametar je ugao senke
U ovom opisu efekta koji se dobija postavljanjem barijere podrazumevalo se da

je barijera beskonane duine. U tom sluaju ne postoji mogunost obilaska zvuka levo
i desno oko barijere. Dijagram sa slike 6.17 podrazumeva takvo stanje. U praksi to
nikada nije sluaj jer je irina akustike barijere uvek konana. Zbog toga je zvuno
polje iza nje rezultanta superponiranja komponente koja prelazi preko njene gornje
ivice, ali i komponenti koje dospevaju obilaskom sa njene obe strane.
6.6
Pojave na preprekama konanih dimenzija
Ve je ukazano na injenicu da prepreka ogranienih dimenzija na niskim

frekvencijama, kada je talasna duina mnogo vea od dimenzija te prepreke, ne unosi
nikakvu promenu u zvunom polju jer je talas velike talasne duine obilazi bez
115
deformacije u svojoj strukturi. Sa porastom frekvencije, odnosno smanjenjem talasne

duine u odnosu na dimenzije prepreke dolazi do pojave refleksije sa prednje strane i
difrakcije sa zadnje strane. Smanjivanjem talasne duine u odnosu na prepreku deo
energije koji se reflektuje postaje sve vei, a zvuna senka iza prepreke postaje sve
izraenija. U kranjem sluaju visokih frekvencija, odnosno veoma malih talasnih duina
u odnosu na dimenzije prepreke, pojava refleksije odgovara sluaju refleksije od
beskonane ravni, a na ivicama se javlja difrakcija prema principima utvrenim slikama
6.16 i 6.17.
S obzirom na veoma irok frekvencijski opseg koga oveije ulo sluha prima, a
to znai i irok opseg talasnih duina, na mnogim realnim preprekama u ovekovom
okruenju ovakva tranzicija se deava u okvirima ujnog opsega. Tako komponente na
najniim frekvencijama zvuka obilaze prepreku bez promena, a komponente na najviim
frekvencijama se reflektuju od nje, sa zvunom senkom u njenoj pozadini.
talas
L
Lp
Lz
Slika 6.18 - Sluaj prepreke

konanih dimenzija.
Ova pojava je ilustrovana na slici 6.18 na primeru kugle prenika d, koja

prestavlja pepreku nailazeem zvunom talasu. Sve to je reeno za opti sluaj vai i
ovde, pa se moe rei da kugla, kao prepreka, unosi promenu u zvunom polju u
odnosu na stanje kada se ona nije tu nalazila. Sa prednje strane kugle javlja se
refleksija, pa je polje u toj zoni rezultanta superponiranja direktnog i reflektovanog
zvuka. Sa njene zadnje strane zvuna energija dospeva difrakcijom, to podrazumeva
izvesno smanjenje nivoa zvuka u odnosi na stanje pre unoenja kugle u zvuno polje.
Promene nastale unoenjem kugle mogu se izraziti promenama nivoa zvuka u odnosu
na stanje pre toga, izraene sa Lp i Lz. U sluaju kugle zvuna energija dospeva u
zonu zvune senke sa svih strana, pa je izraen efekat superponiranja.
Izraenost refleksije i difrakcije na posmatranoj prepeci funkcija je odnosa
talasne duine i prenika d. Zato su i veliine relativne promene zvunog pritiska ispred
i iza prepreke Lp i Lz funkcije ovog odnosa. Na slici 6.19 prikazane su vrednosti Lp i
Lz u zavisnosti od odnosa prenika kugle i talasne duine, to implicitno predstavlja
njihovu zavisnost od frekvencije. Vidi se da postoji jedna granina oblast frekvencija,
(priblino u okolini d/ = 0,1) ispod koje kugla svojim prisustvom ne utie na strukturu
zvunog polja. Iznad te oblasti poinje uticaj kugle kao prepreke, to podrazumeva
povienje nivoa zvuka ispred nje, i smanjenje iza.
116
relativna promena nivoa (dB)
10
Lp
-5
Lz
-10
-15
0.2
0.1
d/
Slika 6.19 - Relativna promena zvunog pritiska ispred (Lp) i iza lopte prenika d kao
prepreke konanih dimenzija (Lz)

A.elektroakustika - Miomir Mijic

Diunggah oleh

Informasi Dokumen

Hak Cipta

Format Tersedia

Bagikan dokumen Ini

Bagikan atau Tanam Dokumen

Opsi Berbagi

Apakah menurut Anda dokumen ini bermanfaat?

Apakah konten ini tidak pantas?

Hak Cipta:

Format Tersedia

A.elektroakustika - Miomir Mijic

Diunggah oleh

Hak Cipta:

Format Tersedia

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku

Ako je na samom poetku potrebno iskazati definiciju, onda se moe rei da je

Zvuk je fizika pojava koja predstavlja sastavni deo ovekovog okruenja. U

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku

verovatno najire povezana sa zvunim pojavama, budui da moge njene ue oblasti,

Poto je akustika nauka o zvuku, na poetku treba utvrditi i definiciju zvuka.

Za nesagledavanje mehanike prirode zvuka zasluna je injenica da, sem u

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku

takvoj funkciji primena zvunog talasa je nezamenjiva u vodenoj sredini gde

Energetski i informacioni aspekt zvuka

Svaka od pobrojanih inenjerskih upotreba zvuka vodi ka dve mogua, sutinski

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku

relevantnim delovima prostora. Tada se posmatra samo ukupna zvuna energija,

SLIKA 1.2 - Informaciona blok ema akustikih pojava

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku

psiholokom, dakle subjektivnom odzivu oveka na jedan fiziki nadraaj koji

anatomski i fizioloski domen

Slika 1.3 - Veza izmeu zvunog polja i zvune slike

ira podela akustike kao nauke

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku

SLIKA 1.1 - ema podele akustike

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku

Kratka istorija akustike

Slika 1.4 - Fotografije akustikih rezonatora izvaenih iz svodova Gornje crkve u

AKUSTIKA 1 - Uvod u akustiku

Akustika kao savremena inenjerska oblast postavljena je poetkom dvadesetog

AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava

2. ZVUK KAO FIZIKA POJAVA

Definicijom je utvreno da zvuk predstavlja vremenski promenljivu deformaciju u

AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava

Zvuno polje u vrstim telima

Za prostorperiodine pojave izvodi u gornjim izrazima se pojednostavljuju, pa

Pretvaranje signala jedne veliine u drugu svodi se na primenu kola integratora

AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava

Za opisivanje zvunog polja, osim pomeraja, moe se upotrebiti brzina

( x , t ) = A(r ) sin( t ) + B (r ) cos( t )

U specijalnom sljuaju kada je u izrazu (2.2) A = B, onda se takva pobuda materijala

Slika 2.2 - Ilustracija linearne (levo) i eliptine polarizacije (desno).

AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava

longitudinalni (kompresioni) talas

transverzalni (savijajui) talas

Slika 2.3 - Oblici oscilovanja u masivu vrstih materijala

AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava

Makroskopski posmatrano, pojave oscilovanja u vrstim materijalima mogu biti

Zvuno polje u fluidima

injenica da ovek ivi u vazdunoj sredini ini da je priroda zvuka, u

injenica je da se po mehanizmu svog nastanka i irenja zvuk u gasovitim

AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava

pojednostavljuje teoriju, ali koja podrazumeva ogranienje u veliini deformacije sredine

- ukupni pritisak u Pa,

Prema tome, izraz pokazuje da u gasovima postoji srazmera p T. Iz ovoga proizilazi

Eksperimentalno je utvreno da se akustiki procesi u vazduhu sa dovoljnom

AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava

U uslovima adijabatskih promena stanja u vazduhu njegova temperatura nije

gde je odnos specifinih toplota. Odavde sledi da je p = f ( ) . Za fluide koji nisu

AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava

priblino izotermiki. To se, u principu, postie pravljenjem gusto postavljenih lamela od

Strukutura zvunog talasa u vazduhu

Ravnoteno stanje gasa pre nastanka zvuka u njemu predstavljeno je poetnim

Model nastanka zvuka u vazduhu

SLIKA 2.6 - ema prenoenja impulsa na modelu sa oprugama i masama: a - poetno

AKUSTIKA 2 - Zvuk kao fizika pojava

Kada se na jednu od kuglica u nizu kratkotrajno deluje nekom spoljanjom silom