Ivana Stefanovi

PUT ZA DAMASK

Re autora
U Siriji sam boravila od kraja 1995 do septembra 1999 pratei
mua na njegovom diplomatskom poslu. Tokom tih godina povremeno
sam vodila beleke koje sada objavljujem.
Pisanje mi nije posao. Tada sam pisala zato to sam morala. Na taj
nain sam odravala misaoni kontakt sa bliskim ljudima u vreme kada su
se njima deavale mnoge teke i sudbonosne stvari.
Beleila sam ono ta sam videla i ula na svom putu. Jedan deo
zapisa je dokumentaran. Svi dogadjaji vezani za Jugoslaviju,
prepoznatljivi su. Sva imena, kada su navedena, tana su.
Pisala sam povremeno i neto to je tek izdaleka bilo uslovljeno
spoljnim dogadjajima. Na tom putu sam imala svoje nevidljive zatitnike
due: profesora Srejovia i Ljubu Simovia. Nisam im to nikad rekla.
Prvi vie nije ovde da mu kaem a drugome hvala.
I.S.

GRAD

Jedna skoro bela no

Neko je noas rekao: salaam aleikum. Zatim, ahlan va sahlan. ta
to znai? - pitala sam. Mir s tobom, odgovorili su. Mir s tobom i
dobrodola. A ja sam ula samo dugake samoglasnike. Vodu kako se
kotrlja preko kamenja.
No kada sam stigla morala je biti neka sasvim obina sirijska no,
ali meni se pokazala posebnom, jedinstvenom, zapoinjuom.
Nije to bila sasvim crna no. Bila je u stvari bila je sasvim bleda,
skoro bela. Mislila sam da je unaokolo svetlo zbog meseine. U stvari,
no je bledela od boje golog kamena koji je belasao odasvud, uz put.
Ni biljke nisu bile sasvim zelene. Bile su sive od fine praine
praine koja obavija itav vidljivi i nevidljivi svet Istoka, od praine koja
se uvlai ak i izmeu stranica knjiga koje dugo nisu bile otvarane.
Ali one prve, skoro bele noi, to jo nisam znala. Kao ni znaenje
onog pozdrava.

Ulice grada
Ulice Damaska imaju ukus zaeerenog kolaa.
Pomeanog sa neto mazuta.
I peska koji nekad krcne meu zubima.

Grad, stari
Ulice starog Damaska su nemirne. Nigde nema nijedne prave linije,
nijednog mirnog pejzaa. Simetrija na ovoj geografskoj irini je retka
pojava. Sve visi u vazduhu, ljulja se, naslanja se na nevidljive oslonce.
Gde je arhitrav, gde zlatni presek? Poneka kua starog Damaska i
doslovno je nakrivljena pod uglom veim nego to je to ona uvena
graevina u Pizi. Za itave krajeve grada karakteristian je sistematski
nedostatak krovova kao loginog arhitektonskog zavretka jedne
graevine.
Krova nema i zato to se tu provode kratke i vrele letnje noi. Tu
ljudi spavaju, pokriveni zvezdama. Kue su, kao i sve oko njih i sve na
njima, otvorene za promenu, za ruenje i graenje, dograivanje i
razgraivanje. U zavisnosti od stanara i njihovih trenutnih potreba sruie
se neki stari deo, a sagraditi nov. Neimar e najee biti domain lino.

 nov...
Novi Damask se sastoji od stabilnih trospratnih i etvorospratnih
graevina mediteranskog stila. Ali, i ove graevine ne deluju stabilno, i
njihova ravnotea kao da je ugroena: nagibom tla, uestalou razliitih
balkona, loa i verandi, dubinom podruma za koju se kue ukopavaju od
nivoa ulice, i, vie od svega, svakojakim intervencijama na inae slinim
fasadama iji je rezultat opet neprestana razliitost i uznemirenost
gradskog pejzaa.
Intervencije na kuama su mnogobrojne i nije ih lako ni uoiti ni
pobrojati. Neoekivani i na udnim mestima otvoreni prozori iji su
ragastovi esto sasvim razliitih stilova, boja i oblika; dograeni spratovi,
sobe i sobiuljci podignuti ispod samih krovova; zatvoreni balkoni,
otvoreni balkoni, prekrojene loe pretvorene u sobe s bogatim zavesama,
ili, ba suprotno, naputene, ostavljene da zjape kao prazne peine usred
gradskog ambijenta.
Na krovovima gusta uma televizijskih antena, u poslednje vreme
nova uma satelitskih tanjira, usred te ume obavezno se mogu videti bar
dva, tri stara bureta, namenjena uvanju retke i dragocene tenosti koja
dolazi s neba. Uz to, svuda po vazduhu lebde i klate se otvorene
elektrine i telefonske instalacije, gajtani, ice, sprovodnici.
Profil grada koji se dobije tako iscrtan prema horizontu, izgleda
reckav, sitno izrezbaren i nemiran. Ovde sve poigrava, pocupkuje, kree
se. Utisak je da sve treperi, vibrira, podrhtava.
Prozori na kuama su najee pokriveni drvenim alonima, skoro
po pravilu zelenim.
Ne samo prozori ve i balkoni esto su obloeni ogradama od
tankih, gusto izukrtanih letvica, nekad zelenim, nekad boje drveta,
zemlje, najee boje ugaenog okera, dominantne boje celog Bliskog
istoka. One omoguavaju da onaj ko je sa unutranje strane, moe da vidi
prolaznike i ulicu a da sam ostane zaklonjen i nevidljiv.
Balkoni i prozori su pokriveni, ako ne ovom vrstom vrstom
paravana, onda mekim, platnenim tendama ili bar gustim zavesama.
S planinske strane grada, tamo od Libana, preko visoke planine
Dabal-eik ili Antilibana, iz pravca Sredozemnog mora, duva. esto i
snano. Donosi hladan vazduh s planine a ponekad i miris mora. Vetar
dolazi i s druge strane, iz pustinje, i tada donosi prainu i pesak i suvu
zemlju. More se nekad ini blizu, odmah iza kua. Ali to se ne deava
esto. Mnogo ee, ak neprekidno tokom vie meseci u godini, nad
gradom pri jako, skoro belo sunce. I kad ga nema, svetlost je opet jaka i
razlivena.
Damask je grad vetra i svetla.
7

Nou grad osvetljava mnotvo sijalica. esto arenih. Vrlo veselih.

Saobraaj je neverovatno buan, anarhian i opasan. Ulica se
prelazi teko, moe se bez preterivanja rei, svaki put s rizikom.
Semafora je manje nego saobraajne policije, pa i tamo gde semafora
ima, slua se policajac. On daje znak, ali najvanija saobraajna pravila
su gestikulacija i mimika. Prelazi se svuda, vozi se svuda, ni peaci ni
vozai ne oseaju veih obaveza jedni prema drugima.
Znatan broj kola koja se voze u ovom gradu ono je to se
tinejderskim renikom zove "kr". Njima, "krevima", suprotstavljaju se,
ne tako retka, ili jo bolje svakog-trenutka-sve-vidljivija kola visokog
luksuza. Taksiji su takoe kr, uglavnom ameriki, uti. Izgledaju kao
da su upravo odigrali scenu jurnjave u nekom amerikom filmu, a onda
stigli na ulice Damaska kao stvarnost. Tu su i neka privatna kola, vrlo
esto pravi trofeji i muzejski eksponati, simpatini oldtajmeri.

 i najnoviji
Damask je, kau, najstarije naseljeno gradsko naselje na Zemlji.
To je postao i ostao zahvaljujui reci koja je formirala oazu u podnoju
bezvodnih planina i usred Sirijske polupustinje. Barada joj je ime.
Na mestu najnovijeg dela grada, niklog u poslednjih dvadesetak
godina, nekada su bile porodine kue s batama. Na plodnoj zemlji oaze,
oko reke, rasle su ogromne rotkvice, patlidani, limunovi i urme. Sada se
na mestu nekadanjih bati nalaze bezline viespratnice iste kao svuda
na svetu i zato ih vie neu spominjati.

Kasjun
Do polovine brda Kasjun uspentrale su se kue. Kao puzavice.
Uopte ga ne naruavaju. Upile su se u materijal, teksturu, u boju zemlje,
kamena i retkog rastinja. ak i male kue, s oknima kao oima, vie lie
na ptija gnezda nego na ljudske rukotvorine.
Gledano iz daljine, grad koji je uzjahao brdo skoro se ne razaznaje,
toliko je brdu slian.
Uvee, prisustvo kua na brdu odaju hiljade slabanih, treperavih
svetiljki.

10

Na putu do pekare
Prvi dan prolea pada u petak neradni je dan.
Tiho je. Tiho je kao u polju u leto kada nenaviklom uhu treba
vremena da kroz tiinu pone da razaznaje zvuke. Neto kasnije,
aktivirae se neki nevidljivi regler na miks-pultu, tiina e se pretvoriti u
umu zvukova, i slualoca e preplaviti hiljadu razliitih ritmova, zujanja,
struganja i treperenja.
Na isti nain je u gradu tiho u prvi proleni dan. Samo naizgled
tiho. U stvari, um je gust i raznovrstan, sastoji se od mase razliitih
vibracija. Pred podne na ulicama je malo ljudi - pred podne kao da je
jutro. Radnje su mahom jo zatvorene, nema mnogo prolaznika. To je
vreme molitve.
Jedan po jedan, nevidljivi, ali ujni prekidai se ukljuuju, regler
na miks-pultu se podie, molitva odjekuje gradom iz zvunika, mnogih
zvunika. Najpre se oglasi mujezin s pesmom, zatim sledi dugaak govor
imama. Zapoinje u pp i Adagio, narasta polako, prolazi vreme pre nego
to dostigne f. Dinamika govora je spiralna, malo napred, malo nazad,
malo u crescendo, pa nazad u decrescendo, ali stalno uzlazno dok najzad
u ff ne zaponu otri akcenti, staccato, kasnije i zastraujui polukrikovi i
pretee sinkope isprekidane dugim pauzama subito pp, subito f, a onda
naglo crescendo molto
Dok se na putu za pekaru udaljavam iz radijusa jednog, ulazim u
radijus drugog para zvunika, nevidljivi regler u mojoj glavi miksuje
zvunu masu. Molitva petkom samo je jedan deo one buke to je
nazivamo tiinom neradnog dana.
Na putu za pekaru nailazim na automobil koji se parkira. Kada se
kree unatrag, u ovom autu se ukljuuje mehanizam koji svira poetne
taktove iz Fr Elize. I mnogi drugi automobli u ovom gradu imaju
ugraenu istu muziku sirenu za kretanje u rikverc. Uvoznik je verovatno
jedna osoba.
Na putu do pekare susreem i jednog konja. I jedna kola koja vue
taj konj. Glava i trup konja pokriveni su mnogim arenim ukrasima. Isto
kao to su nekad davno kiene kamile, tamo u pustinji. Ili kako su danas
okieni autobusi u gradovima na Istoku. Pored kaieva, arenih traka,
tkanih pokrivaa i ilima, konja ukraavaju i zvonca. Ritmino se uju
kopita, u drugom ritmu kreu se tokovi kola, neravni su i nejednaki,
svaki za sebe, aritmino zveckaju praporci. Konj koji vue arena kola
izlazi iz bone ulice, skree naglo, kod okreta zvonca se burno zatresu, uz
promenu ritma kretanja tokovi lako zakripe i cela se skalamerija uz
laku buku zustavlja pred radnjom sa tek izvaenim hlebom.

11

Ispred same pekare je i kamionet sa bocama za gas. Mladi

pospanog lica s ogromnim francuskim kljuem udara po prljavim
svetloplavim metalnim flaama ponavljajui istu ritmiku formulu, i
pratei tim instrumentom, udaraljkom, sopstveni glas, teko razaznatljivo,
jednom krae jednom mnogo due izvikuje: gaaz, gaaaaaaaaaaaaaaaaz.
Iz jedne radnje zatvorene tekom metalnom roletnom, dopire
muzika. Reklo bi se, radnja je zatvorena, nema nikog u njoj. Ili je
tranzistor zaboravljen ili nekoga u radnji ipak ima, skrivenog iza kapaka.
Na svom putu do pekare prolazim pored jo jednog nakinurenog
konja i jednog mladia u crvenoj koulji, bogato namirisanog. Suvie
sladak, nimalo muki, miris se neprijatno, u dugom repu, vije iza njega. U
susret mu dolazi drugi miriljavi rep. Tek ispeene kifle posute crnim
takama arapskog zaina habba bajana (blagolovena habba).

12

.i nazad. Tri slike, sve u krvi

Zdesna, na senovitoj strani ulice, stoji otvoren kamionet
jarkocrvene boje. Na njemu dve ovce. Na leima velike crvenoute fleke,
kao da su obeleene. Kao da im je unutra, u meko krzno, utrljana zemlja,
ili boja.
Dvoje dece vire iz kabine kamioneta. Jedno starije, drugo sasvim
malo. Oboje su ria, crvenokosa. Tri nijanse crvenog na malom
otvorenom kamionu. Dvoje crvene dece i dve crveno-obeleene ovce, svi
obeleeni!
Tu, s ovcama i decom je i ovek (jedan, dvojica?) ali na njemu,
ili njima, nema nieg za pamenje.
Put me vodi ulicom pravo, zatim skree. Moj put me ne vodi
daleko. Ali sve vreme na tom malom putu ne naputa me misao na ruj
deijih glava i mekotu krzna dve velike lepe ovce na kamionetu. Nosim s
veseljem pomisao o tome kako su ivotinje prirodne, sada kada su u
kotskoj napravili ovce koje to nisu.
Moj put me vodi posle obavljenog malog posla, kupovine sveeg,
toplog peciva, istom ulicom nazad.
Opet s desne strane, na istom mestu ali sada s druge strane ulice, na
strani obasjanoj jakim prolenim suncem, stoji grupa ljudi. Donekle su
zaklonjeni parkiranim automobilima. Kako prilazim, grupu vie nita ne
zaklanja, ljudi stoje ukrug, pogleda oborenog nanie, utke; jo korak
napred i mogu da vidim i dve rie deje glavice u istom tom krugu,
takoe pogleda uprtog u zemlju. I vidim da u sredini te utljive, statine
grupe lee na zemlji na samoj ivici trotoara, ispred radnje sa enskom
odeom i druge sa skupim dejim cipelama dve (moje! crvene) ovce, u
lokvi jo svee, jarkocrvene krvi, sa prerezanim vratovima i glavama
posustalim tano na ivici trotoara, kako se bezglasno trzaju, dok im velika
tela obloena krznom proizvode tih i mek, nean, skoro prijatan zvuk.
Tog trenutka pred oi mi iskrsava slika viena dan-dva ranije na
TV (CNN Evening News). Javili su da je negde, na Zapadnoj obali,
stradalo nekoliko palestinske dece. Pred okom kamere proneli su
ranjenike. Zguvani pokriva na jednim nosilima natopljen je jo sveom
krvi, nalik krvi ovce.
Istog dana kasnije, opet na televizijskim vestima, javljaju da je
eksplodirala bomba. Ovog puta s druge strane, preko puta, u
Jerusalimu, stradali su Jevreji. I sada kamera reportera s lica mesta (CNN,
Breaking News, Live) prelazi preko uasnutih lica, svuda okolo su u
neredu razbacani stolovi i stolice, na nekim stolovima jo stoje tanjiri
puni hrane, jedna ena s obe ruke dri se za vrat, izmeu prstiju curi krv,
13

a neko drugi, trkom, na rukama pronosi sasvim malo dete, i ono sve u
krvi.
Ovde, na Istoku i bliskom i dalekom prema obiaju oba ova
naroda, i jevrejskom i arapskom, kuna vrata se odreenog prolenog
dana u godini, obeleavaju sveom krvlju ovce. Ovca je, videla sam
svojim oima, zaklana nasred ulice, usred Damaska, njena je krv otekla u
ulini slivnik, nekoliko arapske i jevrejske dece ovog aprila nije
poteeno.
Neposredno pred Pesah i neposredno pred Bajram deca nisu
poteena. Oba su Boga okrenula glave.

14

Kamila
Usred grada, iz niskog zida koji okuuje neto nalik na gradilite ili
smetlite, ispunjenog peskom i sitnim kamenjem, polomljenim ostacima
cigala i usitnjenim delovima betona, pomalja se smeno-tuna glava
grbave ivotinje. Kamila. Pored te glave izranja ubrzo zatim jo jedna
glava. Mlad ovek, skoro deak. On neno prua ruku prema njenoj
iskeenoj njuci.
Otkud kamila ovde u centru grada?
Da li su deak i ivotinja neto jedno drugom? Da li su zajedno
odnekud dojahali, doputovali?
Ili je ovaj susret samo fatamorgana, iznenada ponovljena scena
nekog davno vienog filma, loe protumaen refleks u staklu automobila?

15

Vrata
Ova Vrata su ovde odvajkada.
Za Rimljane su to bila Vrata Sunca, za kasnije itelje grada, Istona
Kapija, Bab arki. Kau da su najstarija u ovom gradu, kau da su jedina
u potpunosti sauvana, kau da ih je podigao Sever Septimus Karakala,
sin neobine ene Julije Domna na samom prelasku iz 2. u 3. vek nae
ere. Kau da je ba tuda, kroz ta vrata u Damask ula vojska pod
zastavom Proroka 636. g. na kamilama. To su vrata koja su stanovnici
grada, a to su bili Semiti, Arapi i Jevreji - naprosto otvorili. Nije bilo
borbe, grad tada nije bio branjen. Samo osvojen, posle est meseci
opsade.
Tako se tada Damask ponovo vratio na Istok. Tamo gde je i bio
hiljadu godina ranije, pre nego to ga je Aleksandar Veliki stavio pod
upravu Zapada.
Hriani su zatim, u svoju bogomolju, baziliku svetog Jovana
Krstitelja, primili novodoave Muhamedove sledbenike, da se zajedno s
njima mole. Jedni u jednoj polovini hrama, drugi u drugoj. I tako, tokom
vie decenija. Zatim su hriani pristali na trampu, pa su veliku crkvu
zamenili (prodali) za nekoliko drugih lokacija u gradu. Posle toga su se
stali preseljavati, grupisati oko tih novih crkava, zbijati se, zatvarati i
getoizirati. Novodoavih je bilo sve vie i vie. A onda je postalo jasno
da i neki staroverni sledbenici Hrista, menjaju veru i da se stara zajednica
sve vie i vie smanjuje.
S Jevrejima se desilo isto.
I danas, kao i nekad, u Damasku hriani ive ugavnom izmeu
Kapije svetog Tome i Istone Kapije, u hrianskim kvartovima Al
Kaimarie i Al Mariamie koji se pruaju desno od gradske kapije. Sada
ive i u kvartovima levo od Istonih vrata, u delu Haret al Jehud koji je
nekad bio Jevrejski. Jevreja skoro da vie nema. Tek neka (savreno
nevidljiva) desetina.
Ovaj deo grada je star, veoma star, ali je iv. Ne podmlaen ve
vean. Ovaj grad i jeste i nije u prezentu. Vreme sadanje ne moe mu se
osporiti, ali se ni vreme prolo ne moe upokojiti niti odagnati. I ono je
tu. Sva vremena pomeana su na ovom mestu. Tu zapoinje njihovo
ubrzano smenjivanje i meanje. Meaju se osvajai, civilizacije, dinastije,
narodi, ratovi, religije, obiaji Tragovi svega, u neredu, razbacani,
haotino izmeani, lee po ploniku. Kroz jedan nanos probija se drugi,
stariji ili mlai svejedno, ovde hronologija i redosled nemaju ama ba
nikakvog znaaja.
Ulica koja je odavde ko zna kada proseena i koja od Istone
kapije vodi unutra, u srce starog grada, verovatno je starija i od rimske
Via Recta. Ali raunanje ipak poinje od ove druge, potpuno prave
16

glavne ulice. Decumanus. Istini za volju, nije ona ba potpuno prava.

Negde oko sredine itave duine ulice nailazi se na jedan lagani, ne
preterano uoljiv prelom od tek nekoliko stepeni. Ulica je oslonac, stablo
cele oblasti. Oko tog stabla granaju se druge ulice, uliice, sokaci, slepe
ulice, prolazi nepredvidivog toka. Posle dva zaokreta oko dva ugla, gubi
se svaki putokaz i pravac kretanja. Opet istini za volju, ni to nije ba
sasvim tako. Povremeno se kroz tlocrt promaljaju ostaci grko-rimskog
reda: uma kolonada, delovi planske gradske mree ulica, pravilni
pravougaonici promera 45 x 100 m.
Ili se pomole ostaci nekog zaboravljenog tetrapilona, na raskru
koje ve odavno ne vodi nikuda.
Na samom poetku ulice, sasvim blizu Kapije arki, nekoliko
metara pod zemljom, lei u mraku jedna od najstarijih crkava hrianskog
sveta. To je malena peina, katakomba u kojoj se krio Ananija, onaj koji
se u zlu naao jednom oslepljenom i izbezumljenom rimskom vojniku iji
je zadatak bio proganjanje hriana a koji e kasnije promeniti ime
U Pavle.

17

Prava ulica
Put kroz velianstvenu rimsku Pravu ulicu, sada ulicu mnogo
manje iroku i mnogo manje velianstvenu, ali i dalje Pravu ulicu, vodi
pored epenaka, radnji, palata i vila, pored jednospratnih graevina od
nepeene zemlje, sa vidljivom drvenom i tranom konstrukcijom, zgrada
mahom krivih, malo ili mnogo krivih, nekih toliko krivih da se postavlja
pitanje kako uopte jo mogu uspravno da stoje, kako se ne srue.
Put dalje vodi pored zgrada sa doksatima iju unutranjost
zaklanjaju sputene drvene roletne od daica, pored zgrada iji su mnogi
prozorska stakla razbijena, a otri krnjetci odavno otupeli od praine i
prljavtine. Duboko ispod nogu, u vetakom brdu od nanesene zemlje i
ko zna ega sve jo, krije se, kau, antika agora. Tu negde, ispod
plonika morali bi biti i ostaci nikad otkopanog pozorita koje je sagradio
Irod Veliki.
Ulica dalje vodi pored jednog hamama, pa pored drugog hamama,
pored damija iz raznih vekova, pored hanova, karavan saraja, u kojima
se mogu videti visoki, uski, i na vrhu luno zaobljeni ulazi za kamile (i
one su, umorne, posle dugih putovanja, no provodile pod krovom). Kroz
neopisivu vrevu i buku, prolazi se pored radnji sa mirisnim zainima,
nargilama, ajnicima i ajem, bubnjevima i zurlama, suenim voem,
sveim povrem, mesom, ilimima, ovijim krznom i kamiljim mesom.
Sva ova roba se nalazi ispred radnji, napolju, na tezgama, na
prozorima, na vratima, okaena o kuke i postavljena na labave visee
police, na zemlji po prostrtim ilimima. Ovaj raspored nije sluajan. Po
scenariju prolaznik, potencijalni kupac treba da se o robu oee, da se o
nju spotakne, da na rabu naleti. Tako e ga prodavac lake uvui u duan,
stupiti s njim u onaj beskonano dug ritualni razgovor, nadmudrivanje i
nadlagavanje bez kraja, sve propraeno ceremonijalnim slatkim ajem ili
otrom kafom ve po elji kupca. Da li e se na kraju neto prodati i
kupiti tek je na drugom mestu po vanosti. Na prvom mestu je igra.
Tako je i sa radnjom u kojoj se prodaje kamilje meso. Prepoznaje
se izdaleka po krupnoj i iskeenoj kamiljoj glavi koja se, okrenuta
naopake, klati na snanom, dugakom i dlakavom vratu. I ovako mrtva i
staklenih oiju gleda u plavi nebeski svod, obeena o jako ue. Nasred
ulice.

18

Izvrnuto vreme
Ramazan je vreme uzdravanja. Muslimani tada ne jedu, ne piju,
ne pue, ne dodiruju se sa enama, i uopte uzdravaju se od svega. Ali
samo tokom obdanice. Kada ona proe i doe no, tada se priljeno vrate
onome ega su se tokom dana liavali a o emu su mislili, dakle pristupe
hrani, kafi, cigaretama, enama ili bar fantazijama o enama.
Onih godina kada ramazan pada u zimu, taj mesec liavanja i ne
bude tako teak. Post pone oko 4 ujutru a zavri se oko 5 popodne. Kada
meutim ramazan padne u leto, tada je svakako mnogo tee pridravati se
propisa. U vreme ega i beskonano dugih dana, kada je razmak izmeu
poetka i kraja obdanice mnogo dui, najtee je bez vode.
U vreme kada se zauje prasak topa, a to je ove 1998. godine ve u
5 sati popodne, neto se dogodi u ovom svetu. Odjednom, ljudi kojih su
inae prepune ulice, nestanu. Nestanu nekako temeljito, potpuno. Nestanu
automobili, nestanu deca, zatvore se radnje, spuste se okna i roletne, sve
se oednom utia. Ulice opuste i izmene izgled do neprepoznatljivosti.
Vie se ne moe znati gde je koja radnja. Ono to se u njima prodaje, sada
ostaje zaklonjeno poluzaralim metalnim roletnama.
To je nekakvo udno, izvrnuto vreme. Sumrak koji ba nekako u to
vreme poinje da se navlai deluje zapravo kao zora. Ista je boja neba,
ista svetlost, iste senke, ali kako nema uobiajene dnevne vreve ne ini se
da je to kraj dana a poetak noi, ve obrnuto. Utisak je da je sve pusto i
tiho, sasvim tiho i sasvim pusto, sablasno i ispranjeno.
Kada radnje nestanu iza kapaka, mrak na ulicama postaje nekako
debeo i teak. Unutra, u kuama, uz zveckanje tanjira, traje prvi dnevni
obrok - iftar.
Sve ovo traje dva sata. Tada, neto posle 7 uvee, poinje da se na
ulice vraa vreva, reka zvukova ponovo poinje da ubori, reka sijalica da
se pali, reka ljudi da tee. Prolama se zvuk metalnih roletni. Vraa se
buka, vraaju se ljudi, vraaju se automobili sa vozaima koji besomuno
trube.

19

Kada nastupi praznik

Kada je objavljen aid, Bajram, bilo je rano jutro. ula se paljba
topova, ba kao i na poetku ramazana, i ulo se i sasvim neuobiajeno
pevanje sa damija Damaska. Pevanje u osminskom taktu, silabino,
brzo, vedrog karaktera, a najee izgovorena re (uostalom strancu
jedina prepoznatljiva) je Muhamad. Melodija ovog napeva je ritmina a
ne rastegnuta, i zato sasvim drugaija od uobiajenih jeeih, razlivenih,
izuvijanih dugakih tonova svakodnevne melodije molitve.
Kada je objavljen aid, nebo je bilo vedro, a jutro hladno, uz
nekoliko tamnijih fleka-oblaka. Zvuk retkih automobila u hitnji, meao se
sa brzim koracima onih koji bi da jo, koliko-toliko na vreme stignu u
damiju. Vojnici u uniformi na strai ispred vanih zgrada u glavnoj ulici
razmenili su poljupce u obraz i u rame.
Ubrzo posle topovskih salvi i vesele pesme, na ulici su se pojavili
prvi prolaznici, mukarci, po jedan, ili moda dvojica, s rukama u
depovima i alovima oko vrata ili glave, na povratku iz damije.
Kroz sveanu, prazninu tiinu opsesivno se probijao jedan sasvim
stran zvuk: pisak tokivokija sa parkiranog policijskog motocikla.
Uspostavljena je veza sa centralom. Iza piska je sledio glasni ali
nerazumljivi (raz)govor koji se irio ulicom. Glasni, nerazumljivi govor
nevidljivog ali upornog naredbodavca. irio se iz maine skrivene negde
u vozilu, parkiranom, bez vidljive ljudske pratnje. I pored toga to je
nastupio praznik uvari reda su tu. Ovog jutra najvanije linosti drave
treba da prou kroz grad na putu do groba Neznanog junaka.
Uoi Bajrama na ulicama su se pojavile velike hrpe granica nalik
imiru, obraslih malim ali vrstim listovima. Kao jelke pred Boi. Tog
jutra, tog dana, ljudi poseuju grobove svojih mrtvih.

20

No
Bab arki - Istona vrata nou.
Mrane, uske ulice jo stoje kao da su iz davnine.
Poneka su vrata osvetljena odozgo, kiljavom svetlou uline
lampe, toliko slabom da bi i lojanica bila jaa.
Kue su trone, iskrivljene, naizgled prazne, boja s njih je spala;
pod slabim ulinim svetlom one izgledaju jo vie iskrivljene, oguljene,
ulubljene. Na neravnim i potklobuenim povrinama, na slabom se svetlu
stvaraju se mrke senke-fleke. Tajanstvene. Nalik kulisama iz nekog
istonjakog pozorinog komada.
Ulice su uske, i puste (vreme za fantazije), kao da se njima neko
unja, provlai, skriva, zaogrnut dugakom arapskom abajom, i
mrakom...
Nikoga nema. A ipak, iza zatvorenih vrata (kao da) se dimi od
duvana i lula, i (kao da) se die tanak sivkast dim. I crni aj je skuvan.
Ne vide se lica, i (kao da je) u toku dogovor nekih protiv nekih.
Moda .... zbore o tvojoj glavi. ene se ne vide uopte, ali svakako su
negde tu, pored, nevidljive, zbijene, kao jato crnih ptica.

21

Plastini plodovi
Vetar duva. Duva esto i posebno ga treba oekivati s veeri. Nosi
prainu, lie, hartije, ponekad praznu konzervu vie od svega vetar
razvlai plastine kese.
Najmnogobrojniji letei objekti nad Sirijom.
Otkud tako mnogo plastinih kesa svuda okolo, otkud tako
ogroman broj, crnih i belih, veih i manjih, ukavih i mekanih,
pocepanih i celih, kao jedra naduvanih i kao krpice sparuenih, starih i od
praine pobelelih i novih jo uvek svee-obojenih kesa? Kao da nijedna
od njih nije nala svoje mesto u nekoj korpi, kanti, na ubritu, kao da ni
jedna nije upokojena zavrila svoj jednokratni ivot.
Eto, vetar ih lako vadi iz njihovih pranjavih otkrivenih grobova,
ne dozvoljava im da poinu i nestanu, sakuplja ih po okovima, vadi sa
skrivenih mesta, kai na ograde, kronje i, izmeu kua rastegnute
mnogobrojne kablove, razmahuje po dvoritima, ulicama, ili po
obradivim povrinama pored puta. Okaene kese tada izgledaju kao da su
neki udan nain tek nikle na uvelim stabljikama-drvetima to raaju
plastine plodove.
Vie nego drugde na svetu, kese raznete konstantnim pustinjskim
vetrom, zastraujue svedoe o injenici da ovi plastini plodovi ne trunu,
ne raspadaju se i ne nestaju. Nikada. I da e, ma gde ostali sakriveni
doi dan kada e ih neki novi udar vetra probuditi i razduvati nad nekim
oienim, srenim gradom.

22

Grad, prljav i ist

Ovo je prljav grad. Nema ta. Prljav je na neki poseban nain.
Svuda su papiri, plastine kese i ostaci hrane. Kada duva, a to je esto, te
kese i papiri lete kroz vazduh, izvijaju se prema liniji vetra, zaokreu,
prave lupinge i zatim se kae u sivozelenkasto grmlje i na kronje drvea.
Ili nestaju negde iza krovova traei neku drugu icu, drvo ili grm da se
zakae i smire.
Na punom mesecu vredno radi veoma uredan ista ulice. Vozi
pred sobom kolica. Na njima je itava konstrukcija spremna za uspean
istaki rad. Jedna velika kartonska kutija, druga manja kartonska kutija,
ogromno crno bure za otpatke, sve uredno poreano i, vidi se,
konstruisano sa idejom i sistemom. Negde izmeu su dve kartonske
lopate, njima se zahvata poieno, i, zaas e se videti, njima ista
rasporeuje ubre i odlae ga po kvalitetu i vrsti u jednu, drugu ili treu
posudu. Momak je u svom poslu predan, ak nekako neobino udubljen.
Iza njega ostaje dugaki komad istog trotoara. Pod svetlim mesecom.
Za trenutak, no je mirna, mesec je pun nita ne leti.

23

A kad nema vetra

Pred pono.
Dva vojnika voze se na jednom biciklu. Jedan sedi na seditu, drugi
na preagi. Voze polako, tokovi krivudaju kolovozom, kreu se u
suprotnom pravcu od predvienog, u susret ostalim vozilima. Njihov tihi
razgovor praen je irokim gestovima: jedno je ruka vozaa (dok drugom
dri volan), drugo je ruka saputnika.
Na terasi etvorospratnice stoji ena sa visoko podignutom kosom
iza koje su dve ogromne kartonske kutije sa znakom SONY.
Laserska reklama iz susedne ulice para nebo. Reklamira se restoran
Station One.
Druga dva vojnika grabe ulicom. Smena je. Idu kolovozom, ne
trotoarom, i, kao i oni prethodni vojnici, opet u susret vozilima.
Glavnom ulicom tee reka automobila. Iako je skoro pono, vreme
je da se nekud ili ide ili da se odnekud vraa.
Troje ljudi na ulici ekaju prazan taksi. Taksija ima, ali su svi puni.
Unutra se vide po dve, po tri, a nekad i itav grozd glava.
Ulicom prolazi par: neobino debeo ovek i ena, i ona neobino
debela, povezana belom maramom. ovek je u svetloplavoj majici sa
irokom tamnijeplavom traftom, napeto rastegnutom preko najireg dela
stomaka. Dre se neno za ruke.
Tiina je, ili su zvuci prigueni. Iz daleka se uje zvuk tarabuke;
triole povremeno menjaju pravac: prvo je ta-pa-pa, ta-pa-pa, a onda ta-tapa, ta-ta-pa. Onda doe do osveavajueg poremeaja ritma. Pa opet
zavlada tiina.
Na maloj terasi stana na drugom spratu mlada devojka ije je ime
Lamija, dugo stoji u neprirodnom poloaju, glave jako povijene unatrag.
Njena duga crna kosa kao teka tkanina miruje u poloaju zaustavljenog
slapa.
Otvoreno vozilo provozi desetak ena. Iste su. Potpuno iste i
potpuno mirne. Sa svake strane kamioneta, na klupici, sedi po njih petest. Kao lutke. Crni mantil - bela marama, crni mantil bela marama
glava okrenutih na istu stranu, pogleda uprtog u istom pravcu.
Odmie sasvim neobina no no bez vetra u kojoj se zato sve
dobro vidi, uje, osea i mirie.
Drvee kao da uivaju u kratkom odmoru od vetra i neprestanog
povijanja pod njim.

24

Drvena kola s voem

Ulina drvena kola su jednostavne konstrukcije ali bogato
ukraena. Nou ih osvetljava lampa na gas. Nekad dve. Na njima se
prodaju: topao aj, narande, ili narandin sok, zeleni mladi badem u
ljusci, ili oljuten i rashlaen plod kaktusa. Nekad kesten ili kuvani
kukuruz. Zavisno od godinjeg doba.
Kolica su obino nevelika, imaju dva mala i dva velika toka,
arena su, ukraavaju ih razne geometrijske figure od drveta, rombovi,
kvadrati, pravougaonici, spakovani jedni u druge, svaki obojen
razliitom, jarkom bojom.
Prodavci, uvek samo mukarci, sede ili stoje pored svojih malih
radnji ekajui na kupce (zimi pocupkujui, leti traei mali hlad) i sami
se esto astei svojim proizvodom.
Kolica se mogu sresti svud po gradu.

25

Jedemo kaktus
Usred noi, a no je tokom leta zbog vruine vreme pogodnije za
rad od svakog drugog, na samoj ogradi praznog placa - raste mala baraka.
Narasta prvo kuica pa ogradica, pa dvojica spretno vade struju iz
oblinje bandere, pa veaju red malih sijalica, potom se resporeuju
bunii niskog zelenog rastinja zasaenog u prilino velike prazne limene
kante a ije e zelenilo oigledno biti ukras itave konstrukcije - i, eto
male prodavnice tajanstvenih proizvoda. Sve je na trotoaru, iznete su i
minijaturne stolice i stoii. Postaje oevidno da se tajanstveni proizvod
pripremljen za prodaju u upravo sagraenom kiosku - jede!
Iako je ve skoro tri sata ujutru, prolaznici poinju da se
zaustavljaju, zaustavljaju se i kola, kombiji, putnici pruaju ruke kroz
prozore, prodavci ih usluuju i ovi odlaze sa neim u ruci.
To je kaktus, otkrie se sutradan. Soni plod pun sveeg, slatkog
soka.

26

Graevina
U leto su poeli radovi na placu.
Plac je veliki, usred centra grada, ali zaputen. Rupa, smetlite...
Decenijama (koliko?) sluio je kao otpad. Nekada je tu kau stajala
jedna od najlepih graevina u gradu, ambasada zemlje koja je sruena u
jednom od istorijskih zaokreta kada se prijatelji za trenutak pretvaraju u
neprijatelje.
S placa su u susedne kue prelazili pacovi.
Kada su poeli radovi stanari su se prvo obadovali to e onu rupu
oistiti i zapuiti ali su ubrzo shvatili da e cena biti visoka. Buka
builica, bagera i kamiona nee prestati vie meseci. Uz buku zajedno, i
neka posebna crvena praina koja nezadrivo svud prolazi, ulazi u nos,
ormane, pada po nametaju, lepi se za prozore, a verovatno stie i u
hranu.
Kue se ovde esto ukopavaju u zemlju. Ispod nivoa ulice katkad
se ukopa jedan sprat - te prostorije obino postanu radnje - katkad dva.
Ima kua u gradu ije se dvorite nalazi daleko u dubini. Kada se pogleda
sa trotoara nadole, vidi se itav mali ambis, na ijem se dnu mirno sui
ve, ili raste drvo.
I ovaj plac je ien tako to je zapoelo kopanje u dubinu. Najpre
je odneto ubre, zatim su dole maine koje su ruile i zatim odnosile
tone sivocrvene zemlje pomeane s kamenjem, zatim su omanji kameni
blokovi minirani i takoe odnoeni... Radilo se marljivo i predano.
Radnika nije bilo mnogo ali su radili od ranog jutra, preko celog dana,
sve do sumraka. Iz daljine mogli su se videti ljudi koji su rukama, kao
dirigenti, pokazivali pravac kojim radovi treba da se odvijaju.
Sinhronizacija dolazaka i odlazaka kamiona bila ne neobino precizna.
Sve je ilo brzo i bez zastoja. Mislili smo, mora biti da neka vana osoba
stoji iza ovog posla. esto se ulo pitanje o tome da li se zna ta se to
zapravo gradi. Niko nije znao. Ne, ne znamo, bio je odgovor. Jasno je
bilo jedino da e graevina biti velika. Moda poslovni centar. Moda
McDonalds. Moda robna kua. Nagaalo se.
Gradnja je bila redovna, tokom vie meseci. Samo to je kasnije
ceo posao postao neuporedivo podnoljiviji za okolinu. Nije bilo builica
i bagera. Radilo se sa eljeznim ipkama, na koje se kasnije izlivao beton,
dizali su se stubovi, oblagali drvenim daskama i opet zalivali betonom.
ulo se kuckanje, turpijanje, zveckanje, uli su se glasovi i nerazumljivi
povici kod neke tee zajednike akcije.
A onda se, posle 8 ili 10 meseci gradnje, kada se kua na velikom
placu ve spremala da primi treu betonsku plou, jednog jutra buka
obnovila. Postala je slina onoj s poetka gradnje. Opet su se zaule
27

builice. Tokom tog prvog dana buka je sve vie naaavala razgovor,
tako da je postalo neizbeno izai i utvrditi novo stanje na graevini.
Ali to vie nije bila graevina.
Builice su ruile deo po deo stubova, onih to je trebalo da ponesu
plou treeg sprata. Najpre su rueni stubovi prema glavnoj ulici tako da
je na pitanje zato odgovor dva metra suvie blizu ulici mogao
trenutno opstati. Ve sutradan rueni su strubovi sve dublje prema
unutranjosti graevine, pet dana kasnije stubova vie nije bilo, radnici su
skupljali teku eljeznu armaturu koja se kao kakva tetiva i kosti
odjednom opet pojavila iz mesa betona. Sledeeg dana poelo je buenje i
zatim ruenje zidnih ograda podignutih na nivou drugog sprata, a kroz
dan ili dva, i sama ploa. Ruenje je ilo teko. Builicama (pet ili est ih
je radilo neprekidno) pa ogromnim ekiima. Dizali su se oblaci bele
betonske praine, radnici, od kojih neki povezani preko lica kariranim
crveno-belim (beduinskim) ili crno-belim (palestinskm) arapskim
maramama, a drugi sasvim nezatieni od praine, radili su predano,
pravei samo kratke pauze u vreme ruka. Tada je tiina postajala udno
stanje, u glavi je jo postojao fantomski zvuk a tiina je budila neku
vrstu nervoznog straha od povratka buke.
Niko ne zna ta je graeno. Niti ta je srueno. Niti zato je
graeno i zato srueno. Ni da li je plan moda bio pogrean. Ili su
stubovi preduboko uli prema ulici. Ni ta je u toj velikoj kui trabalo da
bude. Niti ija je imovina sam plac.
Posle godinu dana od poetka radova na placu u centru grada, sve
je kao na poetku. Masa kamenja i ubreta, ostataka od neke sruene
graevine. Jedino se jo nisu skupili pacovi.

28

Paravani
Ne samo prozori ve su i balkoni esto zaklonjeni paravanima od
tankih, gusto izukrtanih letvica. Paravani slue da stanar iza prozora
moe sve da vidi a da sam ne bude vien. Oni slue za prikrivanje,
kamufliranje. Najvie se zaklanjaju balkoni, terase i prozori od pogleda sa
ulice.
Kao nekakve straare, ovi zaklonjeni pozori uvek se nalaze iznad
ulaznih vrata. ena odatle vidi ko to dole lupa pa onda baca klju
ukuanim, novac prodavcu koji je doneo naruene namirnice.
Osmatranici je zato ime ramaija - mesto odakle se baca.
Sem toga, paravanima se zaklanjaju prostorije, zatvaraju se delovi
stanova, pokrivaju se plafoni, oblau zidovi, pokrivaju sijalice ugraene u
ivine delove plafona.
Paravani se danas prave od savremenih materijala, nesolidnih i
kratkog veka. Ali se jo ponegde prave i od onih tradicionalnih
materijala, lepih ali propadljivih: drveta i trske.
Na starim kuama, prozori su istureni prema ulici s fasadne strane
zgrade. To su u stvari itave male straare to vise nad ulicom i kojima
zaklon od letvica (vidim-te-ne-vidi-me) zaklanja sve tri strane doksata.
Da li iza tih prozora sedi uvek ena? Skrivena zaklonom, skrivena
maramom, stidom, skrivena zabranom. Voena dubokom strau, nikad
pokazanom.
Ako ne ovom vrstom paravana, balkoni i prozori su pokriveni
tendama. Tkaninom, platnom, velikim, dugakim odmotanim balama
arenog, najee traftastog materijala. Ma koliko da su nove, tende su
skoro bez izuzetka prljave od praine koju nosi vetar, esto pocepane od
tog istog vetra, pa ili beivotno i u neredu vise niz kune fasade, balkone
ili prozore, ili lepraju, proizvodei pored uznemirujueg pokreta i
uznemirujuu buku u dodiru vrstog platna i vetra.

29

Pijaca
Pijaca u samom centru grada. Protee se i vijuga uz ulicu u kojoj se
jedna do druge nalaze mnoge stare gimnazije i medrese. Danas su prazne.
U starom Damasku uila arapska slova i sveta knjiga Koran obavezno
napamet. aci su kleali na kolenima s knjigom poduprtom o poseban
drveni stalak mahmal.
Pogled podignut s voa, mesa i trava dananje pijace, sree se sa
kamenim ukrasima u zidu, sa kaligrafskim pismom i ornamentima
zaostalim iz vremena kada se ovde uilo. Natpisi su sada esto skriveni
iza iroko razvuenih tkanina na kojima se oglaavaju izbori, ili poziva na
proslavu praznika majki, dana vojske, najdraeg uitelja, ili kojim se
slavi najvei narodni voa.

30

Svetao dan
Kraj decembra je a sunce prti nad gradom, svetlo je i jasno, nema
letnjeg sfumata, nema nanosa magle i vlage, ili praha i peska.
Noas je padala jaka kia.
Svaka kua na Kasjunu, brdu iznad Damaska, jutros ima svoj bistar
nerazvodnjen oblik, svaka takica koja predstavlja prozor ili neki drugi
otvor na kui vidi se, svaki kamen i svaka nijansa boje kamena na
nevelikoj lepezi boja uoljivija je nego obino.
Nebo je visoko.
Ovo je onaj dan kada, u tekoj borbi koja obino traje po celu
celcijatu no, Mediteran pobedi pustinju.
Kroz vazduh se sporo i lepljivo probija dubok, taman zvuk. To je
molitva jednog glasa. Alaaaaaaaaaah, Alaaaaaaaaaaaah, i nita vie,
ali i nita manje; nema drugih rei, samo jedan dugi, dugi duboki zvuk.
To je jedina tamna stvar ovog podneva nad Damaskom.

31

Glas
Glas dubok kao zvuk daleke lae, doplovi, pa otplovi.
Kao crta, prav, bez poetka.
ta znai? ta govori?
More tiine, poputa pod teinom tog glasa.
Alaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaah.

32

Slike Predsednika
Jedna velika;
jedna mala, crno-bela;
jedna velika u boji;
jedna velika fluorescentna;
jedna manja, na platnu, platno nedovoljno zategnuto, zbog toga je
lice na slici iskrivljeno;
niz istih manjih slika, opet na platnu, fotografija manje precizna;
jedna ogromna, malo pocepana sa strane, od vetra;
niz manjih, istih;
lanac istih na platnu, ali dobijenih peatom, otiskom, iako neitak
otisak je opet lako prepoznatljiv;
mnogo malih trouglastih zastavica, sa istom slikom-motivom, koja
se tako ponavlja desetinama, stotinama puta, penje se u visine, lepra,
poskakuje, protee se s jedne na drugu stranu ulice, s jedna na drugu
banderu, s jednog kraja ograde na drugi, s jednog sprata kasarne na drugi.
Slike su nekad umetnike, ponekad neveto slikane rukom,
naivne, s poremeenom perspektivom, ali ima i onih drugih,
profesionalno visokokvalitetnih, fotografija sitnog rastera. Nekada se radi
o "aravima ogromnih dimenzija koji, visei preko stambenih zgrada,
pokrivaju visinu od 4, 5 ili 6 spratova.
U nekim sluajevima slike su ili fluorescentne, ili sastavljene od
svetlih sijalica, ili uokvirene sijalicama, ili osvetljene zelenim, crvenim,
belim sijalicama u obliku srca ili cvetova, ili prosto geometrijskih figura,
onim istim arenim sijalicama kojim se osvetljavaju fontane, damije, u
koje se obmotavaju stabla palmi.
Ima i skulptura s likom predsednika.
Ofarbanih u boju zlata, srebra, bronze.
Samo glava, ili poprsje. Na postamentu ugraene u zatitnu niu.
Ima i onih koje predstavljaju celu figuru u prirodnoj veliini, esto
uveanu, stojeu ili sedeu.
Ima ih svuda. U gradu, van grada, pored puteva, napolju, na
staklima izloga, na oferajbnama, na prednjim i zadnjim staklima
automobila, autobusa, privatnih, dravnih i vojnih kola. Na zidovima
nadletava, bolnica, kola, na ulaznim kapijama svih moguih zgrada, ne
uvek dravnih, na kasarnama, u privatnim stanovima.
Slike takoe krase kamene slavoluke koji se diu na ulazu u skoro
svako na mapi obeleeno mesto. Nije potrebno da mesto bude veliko da
bi slavoluk bio veliki.
Takoe, slike se mogu nai na padinama i kosinama brda. Tada su
iscrtane pomou malih belih kamenia na zemlji kao podlozi.
33

Lice sa slike je lice prvog i najvanijeg oveka u zemlji. Uz njega

nekad se pojavljuju i lica dvojice sinova. Obojica su naoiti i ozbiljni.
Jedan na svim slikama izgleda kao izrazito lep mlad ovek. On, meutim,
nije vie iv.
Drugi se sprema da jednog dana zameni oca.
I zamenio ga je.

34

Opet o gradu
Sada prvi put ivim u malom gradu. Ogromnom ali malom. Starom
ali malom. U gradu koji je zaboravio da je star, koga ta injenica kao da
se uopte ne tie. itelji grada nemaju nikakvog pijeteta prema toj starosti
ve je banalizuju i pretvaraju u jeftinu, propadljivu sadanjost. Kao da im
je previe prolosti, kao da ih njegova starost ne ini ponosnim. Starina,
metropola civilizacijske dugovenosti, veselo se preputa odronjavanju.
On dodue nije izloen ubijanju kao u tradiciji lapota, ali isto tako, niko
nita ne ini da starost i sauva.
Sve je ovde pesak i praina. Zemlja zemlji, kamen pesku

35

*****
Spolja gledano grad izgleda ovako kako je ovde opisano. Ali to
niko ne sme da tvrdi. Ni oevidac. Ni stanovnik. Ni onaj ko ovo belei.
Jer, kao i sve na Istoku i ovaj Grad se pretvara i prikriva. Prikazuje i
pokazuje jedno, a krije i sakriva drugo lice, usrdno se kamuflira.
U ovom gradu najvanije kue, najlepa dvorita, najdivniji vrtovi
s najdubljom senkom, fontanama, stablima pomorandi i grmovima
jasmina ne vide se. Ni s ulice, ni sa polja.
Niko u stvari ne zna tano kakav je Damask grad.

36

LJUDI, ENE

37

Dve slike
Kada kaem Arapin, pred oima imam sliku: ovek s cigaretom,
tamnog lica i pogleda, zagledan neznano kuda i utljiv. U irokim
pantalonama ui rairenih kolena pored nekog zida, u uskoj traci
hladovine.
Arapin koga u realnosti najee viam suta je suprotnost
prethodnoj slici. Brz, kao lovaki pas, spreman na skok, ustremljen,
nesposoban da eka i sasvim nesaglasan najrasprostranjenijem arapskom
gestu (i geslu) vej, vej, a koji se moe prevesti sa samo polako, bez
urbe.

38

Beli ovek
ovek koga vidim na TV ekranu je beo.
Njegova odea je bela, njegova kosa jo vie, toliko da izgleda kao
da se bela boja sliva s njegove glave nanie preko ivica TV aparata sve
do cipela koje se ne vide.
ovek ima belu koulju, koa lica mu je bela, iako crnih oiju,
njegov pogled je beo. Njegov znak je belo.
Taj ovek govori poeziju, recituje, ali njegov govor je najsliniji
pevanju.
Duge, duge rei, spori, spori ritam govora iznenada nakratko biva
prekinut brzim esnaestinskim slogovima, posle dolazi nagla triola,
promena metra, posle ega opet slede dugi, dugi ispevani samoglasnici na
kojima se glas zadrava, kao da lei na gumenom jastuku, lebdi, lebdi i
dalje, leluja, drhturi i povija se kao plamen ..... Onda opet, sitni staccato,
poneka sinkopa, ritam se menja iz asa u as, a metrika ema ostaje
tajna: nigde oslonca za siromano evropsko uho, nigde ponavljanja, nigde
simetrije, nigde barokne ili neke druge motorinosti, nigde jednakih
slogova, jamba ili deseterca, nigde sekvence.
ovek razvlai svoj glas u neko posebno zvuno testo, porozno i
gusto istovremeno.
a je aaaaaaaaaaaaaaa
e je eeeeeeeeeeeeeeeeeeee ( i jo due) ali u decrescendu na kraju s
lakim opadanjem tona pri kraju zvunog crtea. Tu su glasovi izmeu e i
a, e i i takoe razvueni u veliku duinu aeaeaeaeaeaeaeaeaeae...
A onda itav niz muklih dugih dvoglasa, po obodima zainjenih
krkljavim zvukovima kao kh ili gh, iz dubine grla. On peva za pevanje
sasvim nemogue zvukove kao to su khkhkhkhkh. Ili samo
hhhhhhhhhhhhh.
Na poecima i krajevima ovih zvunih linija nalaze se drugi zvuci,
uzdasi, usklici, zapete. Puni oseanja, puni razvuenog vremena, i
otmenosti.
Beli ovek je poznati arapski pesnik.
Kau da se u arapskoj poeziji uje ritam kopita kamile.
Ja ujem samo neobjanjivu, pomerljivu, nejasnu, ulima
neuhvatljivu, razumu nedostpunu liniju bliskog dodira neba i peska.

39

iica sa kosom nagore

Nizak je rastom, uvek obuen u suvie veliki sako, sa kosom koja
se uprkos svim zakonima fizike penje navie kao nemirna gomila
naelektrisanih vijugavih iica. Izgleda smeten, i, kao svi toliko smeteni,
izgleda ljubazan. Posle samo nekoliko sekundi razgovora poinje da
govori da su svi ljudi braa, citira arapskog pesnika iz ranog srednjeg
veka koji je govorio o tom bratstvu, kae da na Zapadu ljudi imaju
previe, a u Africi premalo, kae da e kultura spasti ovaj svest, ali, kae,
on je optimista...
Govori brzo, ne uzima vazduh, i uz re, spominje da je studirao
prava i arheologiju na Sorboni, i koliko naunih radova i knjiga ima
objavljenih.
iica sa kosom nagore je direktor Nacionalnog muzeja u
Damasku, ustanove koja ima jednu od najznaajnijih arheolokih zbirki
ovog dela sveta. Uskoro po prvom susretu on se pretvara u simbol
prijatne skromnosti i tihe odanosti.

40

Roj
Ulicom prolazi kolski razred. Prolazi uz veliku graju i u nemirnom
redu/neredu. Iza stakla skriven posmatra moe da vidi samo deje
profile i, zatim, potiljke kako nestaju nanie, niz ulicu. Svi su obueni u
iste svetlobraon kaputie. Na ramenima su im epolete, najvie nalik
obelejima niih vojnika (kod starije dece, uniforma e postati jo
vojnikija, maslinastozelena, a epolete mnogo dostojanstvenije, s vie
zlatnog konca, da bi kod nastarijih osnovaca ona cirkuski poela da lii
na epolete se resama generala kakve propale imperije).
Iznad svakog kaputia-uniforme boje mlene okolade, klati se
glavica aka. Svaka razliita i igrasto nemirna. Kose su im crne i sjajne,
neke svezane u tamne debele vitice ili podignute arenim plastinim
nalama, pridrane rajfom ili rastegljivom manom kod devojica, ili
kratko oiane, kod deaka. Meu njima je nekoliko svetlih, kestenjastih
glavica, i nekoliko plavih. Prolazi i jedna rujava, crvena devojaka glava
i jedna sasvim bela, albino-glava veselog deaka koji ni pet para ne daje
to je toliko drugaiji.
Grupa nailazi iznenadno, praena, ili jo bolje, najavljena smeom
visokih, piskavih, grgutavih glasova. Slika je praena ovim jakim,
razgaljujuim zvukom. Roj brbljivih kolskih muica. Dok roj leti, tee,
sliva se, rasplinjava i suava kao oblak, iz njega se izdvajaju poneke
ciktave, kikotave, grgutave rei, kao pramenovi i krpice tog oblaka razgovora.

41

Ozbiljno uvebavanje
Deaci rade. Pomau u radnjama, na pijacama, vuku kolica,
otvaraju vrata, nose teke sanduke, ili prosto stoje pored robe. Rade s
roacima, oevima, naroito u letnjim, vrelim danima kada nema kole, i
kada roaci i oevi naglo postanu skloni lenjosti veoj od uobiajene.
Nekad, kada stariji negde nestanu, deaci ostaju u radnji da ih zamene.
Tada postaje jo izrazitiji starmali nain na koji deaci skoro bez izuzetka
glume odrasle.
Prvi deak:
Jedva mu je sedam godina. Stoji pored ogromnog brda konih
sandala. Sandale vise na kanapima, na posebnom postolju prislonjenom
uza zid, vezane jedne za druge na nain koji omoguuje da se svaki par
moe videti i lako odabrati. Skidanje odabranog para iz grozdova drugih
sandala, predstavlja itavu malu vetinu. Treba znati kako je konopac
postavljen da bi se mogao otpetljati gestom u suprotnom pravcu.
Prodavac kome je jedva sedam godina, ini to sa zadivljujuom vetinom.
S muterijom se sporazumeva bez rei. Ozbiljan je i paljiv, ak oprezan.
Ozbiljno gleda, koncentrisano radi, a onda spretnim pokretom prstima
pokazuje dva i pola. Dva prsta i pola prsta. To je cena. ini to vrlo brzo,
uurbano, i na isti nain smotava tri upravo dobijene veoma pohabane
novanice.
Drugi:
Moda mu je deset godina. Otvara metalnu kapiju na prolazu
napola zatvorenom za obina vozila. Kroz taj prolaz neka vozila mogu,
neka ne mogu da prou. Nekad mogu jedna, drugi put mogu druga.
Kriterijum nije regulisan. Zavisi. Sa strane je saobraajni policajac. On
neprimetno gleda u tablicu kola, neopaeno se pogledom dogovara i
sporazumeva sa oferom, slui se jedva vidljivim gestovima i razumeva
jedva primetne gestove. Neuvebano oko uopte ne moe da registruje
ove gestove. Deak razume tajni jezik znakova i zna kada kapiju otvara, a
kada ne. I kome. On otvara vrata i tako postaje (mala) vlast. Zbog toga je
veoma ozbiljan, s tekim kapcima, pomalo skrhan teinom zadatka i
odgovornou.
Deak ne mora da sanja o danu kada e obui njeno velianstvo
uniformu saobraajnog policajca. On je ve vojnik, veba je vrlo ozbiljna.
Trei:
Malen je i okruglast, oi su mu nasmeene. Malo je musav oko usta
kao da je upravo neto jeo. U radnji oca elektriara spretno barata
strujom i predmetima na struju. Otrim kletima odseca plastini
zatitnik ice, oslobaa metalni deo, uvija ga u izolir-band koji je
prethodno presekao zubima, brzim pokretom uvre sijalicu u probni
42

fasung sve je isprobano, lampa je - utvreno je ispravna i zatim

prodata. Otac zauzet drugim kupcem strogo ispod oka gleda ta deak
radi.
I jo jedan:
Gura metalna kolica na pijaci. Za sitni prenosi na kolicima povre,
lubenice do kue ili do kola kupaca. Provlai se izmeu nogu prolaznika,
nasmejan, vedar. Kada nema ta da nosi, koristi kolica kao trotinet i,
tandrui, smandrljava se niz kaldrmu, nizbrdo.
Za njim se prosipaju glasovi odraslih prodavaca, veoma nalik na
grdnju i ljutnju. Ali to nisu. To su u stvari samo glasna priznanja deaku
da ga gledaju, paze na njega i pomau mu u uvebavanju uloge odraslog
oveka.

43

Drug se vraa kui

Ne seam se ko me je upoznao s Razijem. Ili smo se upoznali sami,
moda u studentskom restoranu. Bio je neobino omiljen meu
jugoslovenskim studentima u Parizu. Blag, nasmejan. Imao je uvek
vremena za sve. Studirao je polako, hodao polako (tek mnogo kasnije
sam primetila da pomalo hramlje), nije sebi zadavao velike zadatke, ali je
male ispunjavao. Naroito one vezane za prijatelje.
Stanovali smo blizu, u studentskom domu pariskog Cit
Universitaire, ali ja nikad nisam bila gost u njegovoj sobi, on kod mene
esto.
Tamo, u velikom gradu, moje kretanje je bilo mnogo ire od
Razijevog. Ja sam ila na mnoga mesta (na predavanja, izlobe, koncerte,
u Operu, u goste kod prijatelja Francuza) on je svoje studije
produavao i produavao, iveo mirno i neprimetno, ja sam se spremala
da se vratim kui to je mogue pre, to bre obavljenog posla i to vie
napunjenih baterija, a on uopte nije urio da se vrati kui. Iako to nikad
nije glasno rekao, znala sam.
Jo jedna mutna uspomena iz onog doba:
Moj drug je studirao neto u vezi sa vodom (u mojoj zemlji nema
dovoljno vode pa su potrebni strunjaci).
Jue, petnaest godina kasnije, sreli smo se u Damasku. On, kod
kue, u gradu u kojem je roen, ja, takoe na nekin nain kod svoje
privremene kue.
Posle toliko godina u Francuskoj Razi prvi put razmilja da se vrati
u Damask. Kui. U tome ga podrava njegova mlada ena, Francuskinja.
Posle zavrenih studija i dobijenog posla, Razi je danas jedan od etiri
miliona francuskih chmeurs. Francuska Francuzima.
Ali, kako se vratiti na Bliski istok kad on vie ne pripada ovamo.
On, ptica ispala iz gnezda, sada je Parianin, on sada isuvie mirie na
metro, Les Halles, kvart Marais, na tamo neko udaljeno predgrae u
kojem stanuje.
Na raskrsnici nekoliko uspomena - a posle veere - u Damasku, u
njegovom rodnom gradu i kod moje privremene kue, Razi tiho poinje
na srpskom da peva kree se laa Francuska i podsea me da sam
mu nekad davno poslala ovu kasetu bez kutije, u obinom pismu.

44

Palestinac
Jue je iznenada umro Duma. Ne, prezime mu ne znam.
Ula sam u kuhinju kada je Zoran rekao, umro je Duma.
Duma je bio visok ovek, a ovde su visoki ljudi retki. Bio je
Palestinac. Kuvao je kafu, bio kurir, pomalo ista u ambasadi, a
pomagao je i u konzularnim poslovima, bar u onim godinama kada je
zemlja za koju je radio postala ostatak, ugled se zamrzao, a putnika-natu-ratnu-stranu, kao i para, bilo sve manje. Na nekom od tih poslova
Duma je nasledio svog oca koji je na istom mestu radio decenijama pre
njega. Od oca je nauio i neto malo srpskog (jugoslovenskog, kako je
govorio) jezika.
Moda i nije, ali izgledalo je kao da je kuvanje kafe ipak bilo
njegov najvaniji posao. Tada je ulazio kod ambasadora, viao goste koje
je prethodno doekao na vratima, esto opet ambasadore nekih drugih
drava. Paljivo skuvanu kafu prinosio je tako to je velikim akama
oljicu zahvatao nekako odozgo, s posebnom brinom panjom u trenutku
sputanja na sto, znajui svakog asa ta moe da ga snae a to ga je
zaista ponekad i snalazilo.
A snalazila ga je padavica od koje je bolovao od detinjstva, bolest
koja je vlasnika nemilosrdno ometala i brukala pred sobom, enama,
familijom i naroito na poslu.
Ovde, oteeni potomci se obiajno najstroe sakrivaju.
Uz kafu, Duma je, po ovdanjem obiaju donosio au vode.
Jedna aa vode za onoga ko je za stolom vaniji, stariji, posebniji, ili
prosto gost. Tu au sputao je s nekim naglaenim gestom, podvlaei
znaaj vode u bezvodnom kraju, i izgovarajui pri tom nekoliko tihih
rei.
Sve u svemu nisam ga srela mnogo puta, prosto nisam imala obiaj
da se pojavljujem u kancelarijskim prostorijama gde je on radio, ali svaki
put kad sam ga srela ponavljalo se isto. Isti gest, isto pitanje, ista radnja.
Ujutru sam ga samo ula, polivao je batu i prao betonske prolaze. Zatim
bih ga ponekad videla u kuhinji, uvek u odelu, istog i dostojanstvenog.
Mislim da je patio od oseanja nepriznatog generala, bio je vaan, oseao
se vaan, a zapravo to je i bio, jer je njegova ivotna putanja vodila
navie, a samo saznanje o tome kako je mogao proi da mu je sudbina
dodelila da ostane palestinski izbeglica kao i tolike hiljade i stotine
hiljada drugih, stalno mu je morala pothranjivati to oseanje sopstvenog
uspeha u ivotu.
Jednog od poslednjih dana videla sam ga na vratima. Iekivao je
gosta kome je morao otvoriti vrata. Mahnula sam mu s druge strane ulice.
Kao i uvek rekao je: kako si, madam? a ja njemu, hvala, kako si ti,
45

Duma? Dobro, dobro, odgovorio je specijalnim akcentom oveka koji je

znao srpski malo ali dugo i bio vrlo siguran u fraze koje je toliko puta
ponovio.
Sada je posle podne, blii se vee. Duma ve lei pod suvom
arapskom zemljom. Ovde se sa denazama uri. Ljudi se sahranjuju
odmah, to pre, svakako zbog tople klime, na sahranu odlaze samo
mukarci, a sa sahrane se bei jer po verovanju, onaj ko pored humke
ostane poslednji bie prvi sledei da u nju ue.
Kada je jutros ula vest, kuvarica Rouz je rekla: ovaj ivot nije
nita.
Suheil koji isti je rekao: ovaj svet nije nita.

46

Violinista na slobodi
Da kojim sluajem ovek ne zna da se Sovjetski Savez raspao
mogao bi to da zakljui samo po ruskim muziarima koji se mogu sresti
svuda po svetu. Kao delovi rasprsnutog balona iji su se parii razleteli
na sve strane, oni se sada mogu nai svuda ruski muziari.
U biblioteci koja se, kao i tolika veoma znaajna mesta, bolnice,
brane ili stadioni zove imenom predsednika drave, dvojica otpalih od
onog balona odravaju koncert. Sviraju dve Mocartove i dve Betovenove
sonate. Jedan Jermenin i jedan Rus. Violinista i pijanista. Prvi tek preao
pedesetu ali izgledom starac, drugi mlai, ukoenih lea ali zato nekako
klizavih oiju koje bude pomisao na votku. Violinista je obeleen i uklet,
od vrste romantinih umetnika-paenika (ovaj image znaajno podvlai
njegov kostim: crni frak kombinovan sa jarko crvenim satenskim
pojasom, maramicom i leptir manom iste boje); drugi znatno
pragmatiniji, skoro nezainteresovan za sve to se deava.
Zapravo, zanata im ne nedostaje, nijednome. Ruska kola, dobri
profesori, teki ispiti kroz koje su morali proi, to je ono to ih ujedinjuje.
Sada su slobodni. Slobodni da biraju. Izmeu stare i nekih novih drava.
Izabrali su. Prvog, violinistu nalazimo na radnom mestu umetnika u
hotelu, a drugog na mestu klavir-timera na novoosnovanoj ovdanjoj
visokoj koli za muziku.
Ve sledeeg dana posle koncerta, na ulici, ponovo sreem
violinistu Jermenina. Sitan je, speen, u golubijeplavom, demodiranom
kompletu deluje jo patetinije nego na podijumu. Kako je etnja pala u
rano vee, a Jermenin hita s violinom u ruci oito na svoje radno mesto,
to se nije teko setiti da umetnikov nastup zapravo prati ranu i laku
veeru hotelskih gostiju.

47

Pripoveda
Omanja, pravougaona prostorija sa stolovima. Zveckaju staklene
aice iz kojih se prosipa slatki aj. Stolovi su mali, nezastrti. Kada je
posetilaca mnogo mogu se dodati novi stolovi, zapravo uzani stalci,
dovoljni za samo jednu aicu vrelog aja.
Na jedan vei sto, postavljen uz iri zid prostorije, postavljena je
stolica. Na stolici koja stoji na stolu, sedi veliki ovek. Stariji, krupan, i
jo pre nego to je progovorio, delovao je kao ovek jakog glasa. U
velikoj aci s debelih prstiju drao je knjiicu, ukorienu u braon kou.
Knjiica je razlistana, korica pohabana od prevrtanja po krupnoj aci.
ovek, sedei iznad svih, smestio se usred publike koja zauzima
sve ostale nie stolove. Publiku ine mukarci: mlai, manje mladi i stari.
Neki dre u ustima ibuk nargila. ovek-pripoveda ita ono to u
knjiici stoji napisano glasom otrim, ita otro, odseno, naglaava,
skoro izvikuje neke slogove.
Za jednim od malih stolova u sredini prostorije, licem u lice sa
pripovedaem, sedi krupan mlad ovek, obesan je, opasan, povremeno
snano udari rukom o sto, od ega se sto skoro prevre a sve ae zazvee
i odskoe.
Da li on to akcentuje dramatini trenutak u prii? Ili udarac slui da
opomene one koji nedovoljno paljivo sluaju? Ostali ne pokazuju strah
ili neprijatnost, ali kroz vazduhom se ipak iri laka nelagoda.
Za stolom, do nogu pripovedaa, sedi sasvim star ovek. Veoma
mrav, sa izrazito upalim obrazima, potpuno miran, duboko koncentrisan
na dim koji snano uvlai iz gumene zmije nargila. To ini predano,
dugo, u pravilnim razmacima. Kada na trenutak oslobodi drveni zavretak
nargila koji dri u ustima, otkriva se crna bezuba rupa.
U ugao stola starac je odloio, sakrio, veliku belu krpu koju
povremeno vadi, prinosi crnim bezubim ustima, a zatim u nju bezvuno
pljuje neku gustu masu. Jedino starac kao da uopte ne uje strani zvuk
iznenadnog udarca o mali sto koji proizvodi ljutiti mladi.
Kada se neto kasnije, a usred prie koju pripoveda ita iz male
iskrzane knjige, okreui stranice zdesna na levo, kada se dakle sa
oblinje damije oglasi allahu akbar, mladi ovek odseno ustaje, kratko
baca pogled po nekolicini ostalih gostiju uglavnom mladih, i, bez rei i
znaka podie ih sa stolica brzom, nevidljivom komandom: na molitvu.
Posle njihovog bunog odlaska, ostaje pripoveda (koji i dalje
ita), nekolicina kelnera i starac duboko koncentrisan na dim, s
maramicom koja je ve puna onog izmeta.

48

Tegla s nalepnicom
- Est-ce que Ana est l?
- No, elle nest pas la maison.
- Bon, merci.
- Ct qui?
- Fateh.
Poznajem mu samo glas. Odnedavno muki. Glas kao prve
nausnice.
Otkada sam pre nekog vremena ula kako se Fateh boji kada je
sam kod kue (Novu godinu doekao je sam), u susretu s njegovim
napuklim, pola dejim pola mukim glasom u slualici, poinjem da
oseam intenzivnu tugu.
Tegla s nalepnicom: tuga.

49

Profesija muziar
Mali deak je sasvim jasno uo kako je kamila izgovorila njegovo
ime. Nije bilo nikakve sumnje, lepo je uo kako je rekla Solhi.
Izgovorila je to sporo, otegnuto, istovremeno buno mljackajui,
pokreui sleva nadesno donju vilicu, kezei ogromne balave zube. Jako
uzbuen deak je otrao da divno otkrie saopti majci. Od dve kamile,
koliko ih je poznavao, ova koja ga je oslovila, mljackajui Solhi, bila
je ona plava. Plavua, objasnio je. Sudei po amaru koji je iznenada
stigao, majka mu nije poverovala.
Kada je isti deak imao devet godina roditelji su ga spakovali
zajedno sa dva kofera i poslali vozom u Aleksandriju, u internat.
Na put je krenuo sam. U Kairu su nosai malenom putniku ukrali
oba kofera. Umesto predvienog presedanja na drugi voz, ostao je da
spava na staninoj klupi. Bez kofera i voza, na putu za Aleksandriju.
Kako i kada je stigao u London ne znam. Pria kae da ga je otac
tamo poslao na studije agronomije. Nekadanji deak sada ve ovek se
tada pobunio. Nije hteo vie da krije svoju ljubav prems muzici. Ni prema
jednoj Engleskinji. Ostavio je studije poljoprivrede i nastavio da ui
violinu i dirigovanje na Royal Academy of Music. I oenio se onom
Engleskinjom. Tako je propalo gospodarenje ogromnom, plodnom
latifundijom u okolini Bagdada koju je trebalo da nasledi.
Danas, etrdeset godina kasnije, on je u Damasku podigao Arapski
institut za muziku (Niu i Srednju muziku kolu), Institut za muziku i
dramu (Konzervatorijum sa odeljenjem za muziku, balet i pozorite),
zavravaju se radovi na podizanju Opere, stvorio je Nacionalni orkestar
Sirije, diriguje, komponuje, predaje, veto vozi svoj muziki brod. Pored
ogromne koliine muzikih partitura koju dri u memoriji, nalo se mesta
i za stotine i hiljade stihova koje je proitao tokom ivota i koje e, kao iz
rukava, u raznim prilikama, istresti pred zapanjenog sagovornika.
Dan zavrava velikom aom viskija. Sve to radi poinje tano u
minut. Svi koncerti koje organizuje i na kojima nastupa su puni, a oni
posetioci koji zakasne, ukljuujui i ministre, ostaju pred vratima.
Kada je na prvi dan ramazana 1998, pozvao svoje roake u
Bagdad, umesto mljackavog glasa kamile iz detinjstva koja ga je zvala po
imenu iz slualice su se mogli uti samo zvuci sirena i bombi, granata i
eksplozija.

50

Dok umire kralj

Napolju besni nevreme. Nad gradom kia praena jakim vetrom.
Nad poljima i posebno nad visokim predelima, i planinama, sneg. Oblaci
su ledeni i teki.
Nad pustinjom, u kojoj se nekad i leti oseti hladnoa, posebno
nou, sada, po ovom danu, zima je reska, tvrda.
Dok u jednoj privatnoj bolnici u Amanu umire kralj, privezan za
aparate, i dok konzilijum lekara odluuje jo samo o tome kada e ti
aparati biti iskljueni, po siromanim delovima gradova i sela, po kuama
sa slabim grejanjem, po atorima bez ikakvog grejanja, po ekaonicama i
bolnicama drhte njegovi podanici, nesrpemni za naglu hladnou. Drhte
od zime i straha od kraljeve smrti.
Tremor mortis iz zasede poklopio se sa neuobiajeno hladnim
atmosferskim talasom.

51

Da li je to Andri uradio?
Tokom tri prolena meseca 1999. godine izlazili smo sasvim retko.
I tada s najveim naporom.
Svetlost je bolela, zvuci su boleli. Razgovori su boleli, naroito oni
isprazni. A tek pitanja kako su bolela!
Ve izlazak na terasu prema ulici izgledao je kao susret sa svetom.
U trenutku jednog od tih retkih izlazaka ugledala sam g. Krokera i
njegovu enu. Prolazili su kraj zgrade polako, peke, etnjom, bez
vidljive pratnje. Gledali su uvis, put naih prozora i terase.
Nikad nisam razumela da li je sluaj hteo da nam se pogledi ukrste
i pozdravi sretnu, ili su prolazili toliko esto dok najzad nekog od nas
nisu ugledali i uspeli da se jave?
Kada smo se kasnije sretali na "neutralnim mestima", kod onih koji
su mogli pozvati i nas i njih, Amerikanac je esto stajao pored
Jugoslovena.
G. Kroker je sitan ovek. Miran. Sed. Smatra se velikim
strunjakom za Bliski istok. Ali u njegovo iroko obrazovanje spada i na
Andri. itao ga je. Moglo bi se ak rei da ga poznaje. Iz "Proklete
avlije" je uio o ljudima, odnosima, Balkanu i tamnom vilajetu. Smatram
da sam od Andria uio diplomatiju - kazao je jednom.
Da li ga je Andri poslao pod nae prozore dok su bombe na nau
zemlju padale kao besna kia?

52

Pogled s kuhinjskog prozora

Kuhinjski prozor gleda na trospratnu zgradu. Prostorije stana u
prizemlju nalaze se tano ispod kuhinjskog prozora, iroko su otvorene
pogledima.
U visokom parteru, a na maloj verandi, panju privlai jedna
veoma, veoma stara osoba. Oko ili preko 90. Strogo, koato lice. Kosa
sasvim paljivo oeljana, zalizana prema potiljku. Ali to i nije vie kosa,
to je zbir vlasi - tek preostalih, retkih iako ne potpuno sedih. Ruke
koate, mrave, uvek sasvim mirne na krilu. Preko osobe neka vrsta
spavaice, irokog kostima, penjoara, odee koja ne pomae pri
identifikaciji. Jer bie je bespolno, najvanije oznake osnovne bioloke
podele izgubili su se, a sve to je ostalo jeste miran i bistar pogled napred,
prema neemu to se nalazi sasvim blizu, odmah iza ograde balkona. Bie
nije radoznalo, ne podie pogled, ne zagleda prolaznike, ali sa svojim
ukuanima ivo razgovara. Ukuani se obraaju biu. Paze ga, priaju
mu, iste mu dlaice sa odee zaostale posle eljanja, unose mu se
povremno u lice da intenziviraju komunikaciju.
Neki kau: Grci su. Kako se povremeno moe videti titravi odsjaj
svee ili kandila na zidovima sobe u tami, reklo bi se da su u pravu.
U leto postaje pretoplo, na balkon sada, kao na nekakav piknik,
izlaze samo mlai ukuani. Da popiju kafu i da pue. U letnje dane bie
ostaje u stanu sve do veernjih sati, a nekad se ne pojavi ni kad dnevna
ega sasvim mine. Onaj ko sa kuhinjskog prozora prati ivot u susedstvu
pita se da li je bie jo tu. Da li mu je dobro?
I tako, ko zna ve koliko godina. Sa sezonom vruina, bie se
povlai sa balkona u duboku hladovinu stare zgrade, da bi se kasnije
vratilo. U stanu u visokom parteru u ulici Al Jalaa u kvartu Abu Rumaneh
sve u redu. Bie je tu, unutra, sasvim isto, nepromenjeno, veno. S
rukama mirno poloenim u krilo.
Bie slua, bie gleda ivo, bie je mirno okrenuto licem prema
svetlosti.

53

Grk
Komija Grk je doao na vrata s poklonom. Bila je to debela, bela
svea. Upaljena.
Nije hteo da ue. Hristos Anesti. Rekao je.
Bilo je to na Uskrs, 1999.

54

Kosa
Arapska ena obuena u dugaku mantil-haljinu, povezana
maramom, izgleda kao da ima senku. Ili kao da je sama sopstvena senka.
Ta je senka posebno vidljiva za onu drugu enu koja prvoj ide u susret,
naroito ako ta druga nema povezanu kosu i nije uvijena u crno. Katkad,
ona prva, ena-senka, s nepoverenjem, mrko gleda u nezavijenu,
nepokrivenu enu. Posmatra je kratko, otro, pod kosim uglom. iba.
Tamni, uljani pogled glatko sklizne niz otkrivenu kosu koja leti na vetru i
mrsi se.
Kosa sloboda. Mogunost izbora. Prisustvo volje.

55

Predavanje
Iz pristiglog poziva za predavanje vidi se da je predava sa
Univerzitetu u Homsu (mali grad na severu zemlje). Dve stvari privlae
panju. Prvo predava je ena, s doktorskom titulom, drugo, njena tema
je ene pisci u arapskom svetu. Neuobiajeno, neobino.
Sve postaje jo neobinije kada se ustanovi da je predava mlada,
sasvim mlada i lepa ena, nije joj vie od 28 ili 30 godina, otresita,
borbena, obrazovana.
Ali pre svega, ona je neverovatno otvorena.
Predava se zove Kornelija. Izlae materiju zanimljivo, svoje ideje
i zapaanja baca u irokim potezima po publici (takoe isto enskoj),
pravi efektne akcente i jo efektnije pauze, pravi uspean kola od
meavine linog arma i koketerije, zanimljivog, ali veoma enskog
naina i same teme koja je intrigantna ve zato to je uopte ima. Kako
predavanje odmie, spisak ena pisaca iz arapskog sveta je sve dui, dok
kod sluateljki raste oseanje nelagode zbog nepoznavanja te literature.
Dakle - osnovno je - u arapskom svetu ene piu. A dominantna
tema koja interesuje i inspirie arapske ene-pisce je, skoro po pravilu arapska ena.
Dr Kornelija svojim predavanjem impresionira.
Jedna od stvari koje se o ovom podneblju najree moe zapaziti
kod ena je ivost ili pobuna duha. Nisu u pitanju marame kojima se
skriva kosa ili debele arape kojima se skriva koa. Nije u pitanju ni
submisivan duh, krotkost i pokornost praeni oseanjem materijalne i
svake druge zavisnosti od mukarca - jedinog zatitnika. ene lekarke,
sekretarice, spisateljice, rukovoditeljke, profesorice, ministarke,
pijanistkinje ovde se mogu sresti na svakom koraku - uz sve to vrlo
uspene u svom poslu i karijeri.
U pitanju je opte-dominirajua, ili samo mnogo vidljivija i
uoljivija razmekanost volje za samostalnou.
Odlunost Kornelije zato deluje tako pobedniki.

56

Majka papagaja
Moja krojaica je jedna slatka ena. Ona je kurdskog porekla. Ima
lepukasto lice, odnegovano, kou kao alabaster, kao i ogromna veina
arapskih ena. Ima dve odrasle erke. Jedna nosi raspletenu kosu, studira
engleski (sporo, tek da se kae), i povremeno peva, ponekad i za
televiziju, poluborbene pesme, neku vrstu zabavnih koranica uz uee
sintisajzera, udaraljki i dejeg hora, u kojima se raspoznaje ime
predsednika.
Druga erka, takoe studira, ali ve ima dete, eka drugo.
Povezana je maramom.
Moja krojaica ivi na poslednjem spratu kue na visokoj uzbrdici
brda Kasjun, visokom delu Damaska. Njena porodica nije izbeglika. Oni
spadaju u starosedeoce jer Kurdi ovde ive od 12. veka. Naselio ih je
vojskooa i vladar Salahadin, koji je i sam bio Kurd.
U stanu s dve sobe u zimsko doba greje se samo jedna, a u letnje se
prostiru i razapinju tende i zatvaraju drveni aloni.
U sredini prostorije na tepihu, danas se igra deak od najvie tri
godine. Na trosedu preko puta sede njegova majka, majka njegove majke
i baka njegove majke. Sede mirno, nasmeene i razgovorne, izgledaju kao
da niko i ne misli na posao zbog kojeg smo tu. Najstarija ena ima osetno
veliki autoritet. Preutno je sluaju i kada nita ne kae. Ima prste
iskrivljene artritisom, ispao stomak (dokaz mnogobrojnih raanja koji se
ovde ne skriva, ve naprotiv, pokazuje), obuena je u dugaku
mantil/haljinu za koju se teko moe rei da li je sobna ili ulina odea.
Ima belu i zategnutu kou oivienu belom i vrsto zategnutom maramom
oko lica.
Sve radnje u prohladnoj sobi odvijaju se sporo. najderka me, kao i
obino, doekuje u spavaici, uvek pomalo zauena to sam uopte
dola i to sam dola ba onog dana kada sam rekla (o satima se uopte ne
govori). Tada pristupa radu, doivanju, proivanju i peglanju, sve s
osmehom, ali pre svega toga pristupa sopstvenom oblaenju. Za to vreme
pijemo teku, gorku kafu sa posebnim dodatkom koji Sirijci zovu hal, a
Zapad ga poznaje kao kardamon. Gledamo veliku papagajsku porodicu
koju najderka sama razmnoava u stanu. Iz majunih papagajskih jaja
raaju se siune ptiice, sa mekanim kljuniima.
Taman kada mi se uini da se vreme probe haljine pribliava,
najstarija prisutna ena nestaje polako u pravcu susedne sobe, one u kojoj
se ne loi. Vreme je za molitvu. Saekau jo koju desetinu minuta,
moda pola sata, moda sat.

57

Roendan
Na proslavu svog 50. roendana Engleskinja Alison je zvala dosta
unapred. Kada je stigao, poziv je sem uobiajenog dela bio dopunjen sa
dva ekscentrina, tipino britanska naloga pozvanima. Prvi: da svako
smisli neki poseban, kreativan poklon domaici. Moete glumiti, pevati,
recitovati, igrati - samo izmislite neto svoje, lino. Bila je to ljubazna
naredba koja se nije mogla izbei.
Drugi nalog odnosio se na veernju haljinu i black suit, rekvizite
skoro zaboravljene u dananjoj diplomatskoj praksi. Ni to se nije dalo
izbei.
Vee je bilo prijatno.
Najpre je igrana drutvena igra. Igrai su bili rasporeeni u etiri
grupe tako da su, kako bi bili dovoljno odvojeni jedni od drugih, morali
boraviti po mnogim privatnim delovima rezidencije. U ovima je opet
carovala privatna leernost koja je sugerisala da se stanari uopte nisu
pitali ta e gosti rei i misliti o njihovom domu. Igra je bila duhovita,
traila je uee pameti i visprenosti u znatnim koliinama, tralo se
stepenicama sa zadignutim dugakim suknjama od tafta i somota, dok su
povremeno iz razliitih delova kua dopirali krici uzbuenja i radosti
pomeani sa smehom onih koji su doli do nekog rezultata ili
pobednikog boda u igri.
Zatim se veeralo. Veera skromna i apsolutno razliita od
lokalnog obiaja da se hrana na stolu presipa i prosipa. Svega taman, ni
slano ni slatko, ni previe ni premalo. Ali, budui da nije donela nikakvo
posebno telesno uivanje, veera je zaboravljena jo pre nego to se i
zavrila. Iza veere, uz kafu poeo je program svako poneto kreativno.
Najlepi kreativni poklon domaica je dobila od punake
gospoe u plavoj haljini koja je vei deo veeri provela izuvena. Ona je
sastavila pesmu iji je refren glasio Alison, Alison, mother of four - a
to je Alison slavilo najvie kao majku etiri odrasle keri. Na komodi u
uglu mogla se videti fotografija majke s buketom of four plavokosih
nasmejanih devojakih glava.
Vee su zavrili domaini igrajui scenu iz engleskog komada.
Brzomento preobueni u otrcano, starinsko odelo, sa starim eirima (gde
li su ih samo nali?) odigrali su dvoje starih ljudi to govorei kokni,
sumiraju ivot odmarajui se na grobljanskoj klupi.
Dva dana kasnije stigla je razglednica od Alison. Zahvaljuje na
svemu: na muzikom poklonu dobijenom od nae kue, na perunikama
i na prijatnoj veeri. Slika na razglednici: park sa velikim, mrkim, tekim
senkama drvea poleglim po zelenom travnjaku Univerziteta u Oksfordu.
***
58

Od te veeri prolo je est meseci.

Alison sada nije ovde, ni njen mu nije ovde. U Oksfordu su. Sutra
e tamo, u tekoj senci starog drvea biti sahranjena jedna od njihovih
four daughters.
Gde i kako je stradala sada nema nikakvog znaaja.
Ovo je ionako samo skica iz ivota u kojem se nepredvidljivo
meaju roenja i smrti.

59

Rouz
Rouz. Rouz kae da se zove Rouz. Ili, kae da mi treba tako da je
zovemo. Kae da je Libanka. Kae da joj je majka Ruskinja koja nikada
nije htela svoju decu da naui ruski a da sama nikad nije nauila arapski.
Kae da je hrianka. Kaem joj, i mi smo hriani, a onda je pitam pomalo poverljivo - da li je ortodoks ili katolik. Ona se krsti: lagano, s
tri prsta, sveano. Smejemo se zavereniki. Ovo je ipak muslimanski svet.
Kaem to iako mi i samoj ta reenica zvui kao da oblaim kaljae, a kie
nema.
Nisam uspela da otkrijem koliko dece ima. Moda zato to sve to
rauna Rouz rauna na prste. Ona zna koliko ima dece, ali ja nikako da
razumem. Spominje se jedna erka koja je udata u Kuvajtu, druga erka
udata u Damasku, jo jedna erka koja ima dece i jedna koja nema decu.
Ne stoji najbolje sa mnoinom u engleskom, tako da se iza tih to imaju i
nemaju decu moda kriju jo neke druge, mnoge erke. Ni jednoj se ne
spominje ime. A tu je i boy. Koliko? Jedan, dva, tri?

60

ene na internacionalnom aerodromu

Aerodrom je prostran i izgleda kao provincijska autobuska stanica.
Mesta je vie nego putnika. I osoblja je esto vie nego putnika. Ako je
negde mnogo sveta to je onda u ulaznim holovima, tamo gde se putnici
ispraaju i doekuju.
ene stoje zbijene u grupama. Jedna takva grupa se sastoji od
majke i mnogo enske dece, devojaka. Najpre sve stoje, neto kasnije
sede. Obuene su isto, neke su manje, neke vee, neke nose naoare, neke
ne, ali sve imaju skoro do zemlje duge tamne mantile i bele marame
navuene duboko preko ela do obrva kako se ne bi videla ni jedna vlas
kose. Kao u nekom crtanom filmu, okreu glavu istovremeno i gledaju u
istom pravcu. Zatim se okreu za novom slikom koja im privlai pogled,
sve zajedno. Sve zajedno, kao da su ispred nekog nevidljivog dirigenta.
Zapanjuje ih prisustvo sasvim mlade strankinje. Gledaju je ne toliko
odbojno koliko ne verujui svojim oima. To je pogled kojim neke,
posebno mlade osobe, gledaju drugi, od sebe razliiti enski svet. Taj se
pogled moe opisati kao detinjast, bezazlen.
Da li je bezazlen? Jedan njegov sloj, onaj povrinski - jeste
bezazlen. Ali iz njega proviruju drugi slojevi: pakost, zavist ili ak
mrnja. Ovi drugi slojevi nastavljaju vremenom da rastu sve dok ne
dostignu otrinu i otrovnost pogleda starijih ena.
Ona mlada devojka, strankinja, ima poludugu kosu, farmerke,
majicu i koulju, kao svi drugi enski (i muki) tinejderi. Nita neobino.
Tako je svuda na svetu, uobiajeno je rei. Ali u ovom ogromnom,
ogromnom muslimanskom svetu (itaoe pogledaj mapu!) vae neka
druga pravila.
****
Iza carinske rampe tamo gde ve poinje da se mea miris
zapadnog sveta stoji grupa Nemaca. Let za Minhen e biti objavljen
svakog asa. Raspoloeni su. Naroito jedna sredovena ena. Upadljiva
je po tome to sve vreme igra, poigrava uz bogato ornamentiranu,
unjkavu, orijentalnu muziku kojom se doekuju i ispraaju putnici na
meunarodnom aerodromu.
Da li se radujete tome to ste bili ovde ili to odavde odlazite?
Da li se radujete to ste bili ili to se vraate kui, za Nemaku, za
Evropu? Da li se radujete to ste videli Bliski istok, ili to ste ga videli
malo, kratko, tek toliko; to ste ga omirisali, osmotrili sa bezbedne
udaljenosti? to ste se za trenutak opili preglasnom muzikom, najeli se
preslatkih kolaa, naudili nestvarnim sokacima za koje ste mislili da

61

postoje jo samo kao filmske kulise i sad odlazite? Zadovoljni? Je li to to

to ste hteli?
Pitanje je ostalo nepostavljeno. Zamenio ga je samo laki
poznaniki osmeh koji u prolazu razmenjuju Evropljani.
***
U redu, na samom ulasku u avion, jedna Zapadnoevropljanka,
isprana, bela, dekadentna, obuena nemarno, ak neuredno ali skupo.
Pored nje, za glavu manja, do zemlje crnim adorom pokrivena okrugla
pokretna figura, forma za koju se nita pouzdano ne moe utvrditi: ni pol,
ni godine, ponajmanje bilo kakav osobeni znak.
Rorahova mrlja, fleka od mastila. Ljudski dak ispod koga se krije
Neko. Ko? Jedna ena? Mogao bi biti i Jedan ovek. ta li misli? Osea?
Boji li se aviona? Ispod crne krpe mora tui neko srce, ali do njega ni
jedan prozor, ni jedna vrata ne vode.

62

PITA ME TA RADIM

63

No
Uvee 31. jula je poela vruina. Hvalili smo se vetrom, suvim
vazduhom, lakim, ljubaznim letom... a onda se to promenilo.
Popeli smo se na gornju terasu, otvorili krevete koji inae slue za
sunanje. I legli.
Da ekamo da svane.

64

Tursko kupatilo
(H)amam je kupatilo za koje se obino kae da je tursko. Hamam
je u stvari nasleen od Rimljana. Arapi jako vole javna kupatila, mesta
gde ima vode. Ali ih vole i kao mesta gde se ljudi sreu, gde se razgovara
i pregovara. Ostalo je zapisano da je u Damasku bilo 85 hamama jo
1100. i neke godine.
Danas hamama ima na svakom koraku starog grada Damaska. U
njih se dolazi u zakazano vreme, prema strogoj podeli: u jedno vreme,
jednog dana ene, u drugo vreme ili drugog dana mukarci.
Kada enska grupa ue zakljuavaju se vrata. Posle sat i po ili dva,
kada druga grupa treba da ue, na vratima se zauje nestrpljivo lupanje
onih koji ekaju. Kada oni koji su zavrili kupanje izau, pred vratima
zatiu one koji su nestrpljivo lupali.
Hamam u koji idem je mali. U njemu rade dve debele ene. Kad to
kaem mislim da tamo rade dve uasno debele ene, kojima su posebno
ogromne zadnjice! Kada uem, za mnom se teka vrata s treskom zatvore
a dve debele ene ponu da se i same skidaju: skidaju najpre svoje
marame, pa zatim i dugake haljine kojim pokrivaju svoja ogromna tela.
Ostaju samo u, uz telo sasvim pripijenim, mokrim donjim haljinama.
Tada im se pokau kose, dugake, ofarbane kanom i umaene uljem,
spletene u meke i rastresite vitice.
Nasred ulazne prostorije koja slui kao zajednika svlaionica,
edrvan. Na uzvisini, pored vode koja u tankom, tedljivom mlazu puni
edrvan, nalaze se divani. Na tim divanima se ostavljaju haljine, odlae
odea, telo umotava u pekire.
Kupanje se odvija u vie faza: prva je faza skidanja. Skida se
odelo, skida se obua, skida se nakit. U metalnu kutiju se odloi zlato i
druge dragocenosti, ako ih ko ima, kutija se zatim zatvori kljuem a klju
vee oko zgloba ruke. Ogre se tanki pekir na kojem se kasnije sedi, lei,
koji se kvasi, kojim se skuplja voda i sapunica.Dva sata kasnije on e se
bedan, mrtav i nepotreban vui po vlanim i prljavim podnim ploicama.
Druga faza se sastoji od dugog, dugog sedenja u oblaku pare. Para
iti i puni prostoriju vlagom i bukom, a onda nestaje negde u kubetima
proaranim okruglim otvorima/prozoriima sa ispupenim arenim
ogledalcima. Tada se dugo sedi u najmanjoj prostoriji kupatila na
drvenim klupicama, u oblaku teke pare zasiene prljavo-istim mirisom
maslinovog sapuna.
Posle vie od pola sata, jedna od debelih ena, sedei na zemlji, na
mokrom i toplom kamenu, u plitkoj vodi koja se u meuvremenu skupila
od pare i ko zna odakle jo, poinje da ljuti mrtvu kou sa tela. To je
trea faza, faza ienja: ena koja radi na ovom tekom poslu trlja
65

otrom krpom, veoma otrom krpom raskvaenu, nabreklu i omekalu

kou kupaa. Ispod orte krpe tada se pojavljuju crni dronjci dotad
nevidljive prljavtine sakupljene duboko u pore koe.
Druga ena, u tu istu, sada istu kou utrljava penu sapuna
poreklom iz Alepa ("sabun halabi") napravljenog na bazi maslinovog
ulja. Ova faza praena je smehom: ena-maserka smeje se lakim, mekim
smehom kada joj se po ko zna koji put pokae ova mala neprijatna
intimnost kupaa, a kupa smehom uhvaenog deteta koje je selo za sto
neopranih ruku. Smehovi se meaju, as se jedan onda drugi zauje vie.
Smehovi ostaju prigueni i laki i zvuk im je sasvim lien zlobe.
Zavrno pranje izvodi se nad kamenom kadicom-lavorom,
smetenom u sam ugao prostorije. Voda se poliva po sapunjavom telu iz
ulubljenog plehanog aneta.
Zatim sledi masaa u kojoj se onaj isti sapun, koji se spravlja od
masnoe iz masline i meavine trava, utrljava mekanim prstima maserke
u telo okupanog.
Gotovo je kupanje u (h)amamu.
Posle svega, u zajednikom salonu, barrani, oko edrvana, koji
se sada, posle kupanja u vrelim vodenim isparenjima ini ak prohladnim,
iako je napolju vie od 30 stepeni ili ak i celih 40 stepeni, na onim istim
divanima koji su na poetku ceremonije sluili kao kabine za
presvlaenje, ili mesta za odlaganje odee, sada se pije veoma jak i
veoma sladak aj. Njime se nadoknauje izgubljena tenost. Kao da je
sada svaka kapljica tenosti dragocena.
U hamam se dolazi u poznanikim grupama. ene (ili mukarci) iz
jedne porodice, roaci. Ili prijateljice. Kupanje se tada ne zavrava ajem
ve jelom. U jo toplom i vlagom ispunjenom salonu, gosti se, rasporede
po divanima dok sa nekog oblinjeg mesta ne pone da stie hrana na
irokim, aluminijumskim posluavnicima: i-tavuk, kebab, tahina,
muhamara Arapski beskvasni hleb se kida rukom, od svakog komada
hleba napravi se mali fiek kojom se zatim zahvata hrana.
Maslinovo ulje sliva se niz tek oprane podlaktice.

66

Kuda sa pticom na dlanu?

Da li sam pisala o naoj ptici?
Zovemo ga razliito, ali "krteno" ime mu je Vlajko. (Ponekad
bude "zver", "lepi deko", "Stefanovi iz Sremskih Karlovaca") To je
jedan mladi papagaj, zaudo potpuno beo. Stigao je sa arapskog suka u
mesinganom ("zlatnom") kavezu. Nikad nisam imala ptice pa ne znam
kakve su. Sada, posle poznanstva sa Vlajkom, otkrivam da su jako drage.
Maze se, inteligentne su. Kada mu neko prie sav je srean, voli da mu se
pria, kada se provue prst kroz ogradu ili jo bolje, kada se uvue ceo
dlan u kavez, on prvo polako staje na prst, zatim, kao neka maca krivi
glavu, nameta se da mu bude to udobnije u maenju. I ulazi u dlan,
valjda misli da je mekan i obao, kao gnezdo. A onda, voen instinktom,
pone itavu malu operaciju oslobaanja - napad na vrata. Lukavo se
vratima pribliava, gura se prema izlazu, prolazu, prema pukotini izmeu
dlana i iane ivice, u slobodu.
Povremeno savlauje zadatke koji se zovu preage. S jedna na
drugu, zatim na ljuljaku.
Povremeno meutim, eta. Bolje rei jurca s kraja na kraj kaveza.
Neurotian je, kau ukuani. Ne moe ga zaustaviti. Stane kada mu se
neko obrati zvidukom. Ili kada se neka druga ptice oglasi sa
televizijskog ekrana. Ostale zvukove uspeno eliminie, a na cvrkut se
zaustavi, slua ("misli"? "osea"? "sea se"?).
Suheil ga iznosi na balkon. Kae da je tamo srean jer voli da je
napolju. I kae za njega da je "baby". Suheil se razume u ptice. Ili bar
tako izgleda.
Uvee ga pokrijemo velikom maramom. On se neko vreme buni,
kao dete, povremeno pada s preage (jako smeno), povremeno prhne
krilima, povremeno pokua jo malo da komunicira, pomalo se oglasi, i
najzad zaspi.
A onda, jedna veeri je Vlajko umro.
Pao je sa preage mirno kao to pada na zemlju list, nije mahnuo
krilima, nije pijuknuo, cvrkutnuo, nije se oglasio. Samo se preselio.
Sahranili smo ga u bati jugoslovenske ambasade u Damasku. U
noi izmeu 16. i 17. februara 1996. godine. Ujutru je osoblje polivalo
batu. Mali grob se slegao, izgubio. Sada je ve sve samo vlana zemlja.

67

Ha
Ha se izgovara kratko, ha. To je jermensko jelo, neka vrsta tenih
pihtija. Supa. Jede se kaikom, kuva u loncu velikih dimenzija. To su
noge od krave, kae domaica, dugo se kuvaju a zatim se, u tanjiru, na
stolu, u taj masni gusti dodaju redom: so (kaikama, jer se kuva bez soli,
zato?), beli luk u tenom stanju (nigde ni jednog parenceta luka, samo
sos) i neverovatne koliine tankog hleba (koji se tamo, kod njih, u
Jermeniji, zove lava). Sve se to dobro pomea, napravi neka vrsta itkog
blata, veoma snanog ukusa, i jede.
Jede se u veoma rano jutro, u hladne dane. Kod raseljenih Jermena,
kojih je mnogo vie nego onih u Jermeniji samoj, ha se spravlja i jede
retko, ali s panjom i ritualno. Spravljaju ga svuda po svetu gde su
posejani.
Oko ovog stola, jutros, uglavnom su oni, Jermeni, i tek poneki
gost-stranac. Ne moe se zapravo ni pozvati svako na ovo jelo kojem je
pravo ime zapravo - nostalgija. Uz ha se slue kiseli krastavci, rotkvice,
i - sasvim obavezno votka. To jutarnje pijenje votke izgleda najpre ludo,
ali ve kod prvog zalogaja ispostavlja se da to mora, da to ide
zajedno, i da e ovog puta svi oko stola, i Jermeni i ne-Jermeni, bez
obzira na skoranji povratak politikoj i dravnoj nezavisnosti njihove
zemlje, ovog puta prihvatiti nezaobilaznu i ne preterano dobrodolu
jutarnju simbiozu sa Rusima.
Ha se jede uz vidljiv i dirljiv patriotizam domaina. (Boe, da li se
ta re jo moe izgovoriti, a da joj ne poraste rep?) Dakle, ha je posebno
nostalgino jelo koje domaine predstavlja kao patriote bez repa. Pravi,
mirni, tiho ponosni na svoj humor, na svoju tradiciju, dugovenost, na
svoju specifinost, na svoju traginu istorijsku sudbinu, Jermeni svaki
zalogaj haa, posebne nostalgine asti za prijatelje, prate obaveznim
tostom, zdravicom. Pije se za budunost, za prolost, za goste, za
domaine, za najstarijeg, za najmlaeg, za majke i devojke, za odreene
datume, za decu, pokojnike i pretke, za komije i prijatelje, za sreu, za
Ararat.
Ipak, re koja se najee uje za stolom, i koja je udno izmeana
sa svakom od prethodnih je - genocid.

68

Klupa
Studentske klupe u amfiteatru stomatolokog fakulteta su relativno
nove i relativno iste. Samo ponegde useen noem ili otrim vrhom
hemijske olovke poneki znak, neko slovo arapskog pisma ili prosto
nacrtan zub. Vidi, budui zubari crtaju zube, s osmehom komentariu oni
koji sada privremeno, kao gosti, sede u tim klupama.
Na sredini jedne takve klupe, duboko useeno u drvo, ukoso, onako
kako je ruku povukao zamah, latininim, a ne arapskim pismom, na jo
sveem, glatkom lakiranom drvetu, stoji jasno i itko napisano, kao
poruka, glasno kao krik: Palestina.

69

Rostropovi u Baalbeku
Pre nego to se smrklo, ali na samoj ivici prirodne svetlosti, kola su
prola pored udnog naselja: nekoliko stotina atora, gusto grupisanih na
omanjem prostoru. Sami atori primetno drugaiji nego to su uobiajeni,
beduinski. iri, vii, etrvtasti, ili pravougaoni, nekako utvreni, ojaani
zidiem od nekoliko cigala, kartonom, ponekom letvom. I dalje bez
prozora, ovo su pola-atori-pola-kue. atori obino nisu kue i nikad ne
predstavljaju naselje. Njihova je svrha u mogunosti brzog premetanja i
pomeranja, a smisao u privremenosti.
Kola su trucnula preko nekoliko leeih policajaca i prola pored
malih barikada od automobilskih guma. Check-point na nevidljivoj
granici mesta pod kontrolom Hezbolaha. Svi putnici napravili su
nervozno bar po jednu alu u kojoj su se spominjale rei bomba ili
taoci.
Baalbek, odredite puta, vie puta je tokom libanskog graanskog
rata sedamdesetih-osamdesetih ve ugoavalo taoce.
Rat je sada zavren.
Baalbek je ponovo festivalski grad. Poslednji put bio je to 1974. Tu
su dolazili Karajan, Majls Dejvis, Nurejev
Ove, 1997. godine, festival ima samo dva naslova. Libanska plesna
grupa Karakala sa projektom Izgubjena slava Andaluzije i
Filharmonijski orkestar Francuskog Radija, dirigent Marek Janovski, sa
programom pripremljenim po najkovencionalnijem receptu: uvertira
koncert - simfonija (Egmont, Dvorak elo koncert, Fantastina simfonija
Berlioza). I, magino, privlano, ono to se zove veliko ime, solista
Mstislav Rostropovi.
Dugaka reka ljudi, lica pariska, moda marseljska. Parfemi a
la mode, cellulari la mode. Mnogi se meusobom poznaju, ljube, ne
samo kod pozdrava, svaki as izmeu sebe progovore francuski. ute
satenske haljine. Preko golih enskih lea s ukusom su prebaene abaje,
tradicionalna arapska, beduinska folklorna odea izvedena na nain
haute couture.
Mnotvo veoma luksuznih kola ali i autobusi sa brojevima 1, 2, 5
. istovaruju miriljave putnike i putnice. Dolaze iz okolnih gradova, iz
Bejruta i Damaska. Odakle jo?
Prvo to se od grada moe videti u sumrak, jo iz daleka, su
ogromni ostaci rimskog grada Heliopolisa i jo starijeg boga Baala.
Preostali uspravni stubovi hramova Jupitera, Bahusa i Venere paraju
nebo, ojaani u svojoj lepoti mlazevima reflektorske svetlosti. Vesela igra
reljefa na ogromnim, viemetarskim megalitskim blokovima. Jedan broj
velianstvenih korintskih stubova je pao. Jedan deo plafona je pao. (Tuda
70

su proli Arapi, Tamerlan, Mongoli, krstai i zemljotresi) Sada su na

zemlji. Kamena ipka moe se dodirivati i izbliza gledati. Svetlosti i
senke reflektora razigravaju jo vie taj reljef. Na nonoj nebeskoj
pozadini plamenouti mlaz svetlosti i u njemu plovei, lebdei komadi
rimskog kamenja.
Do hrama boga Jupitera ide se pomalo nizbrdo tako da reka ljudi
doslovno tee nanie. Niz ulicu, pored ogromnih zidova, pored sruenih
blokova i stubova odavno obraslih u mahovinu i zelenilo, stoji vojska,
mnotvo vojnika, sa malo manje ili malo vie oruja pri sebi. U
prirodnom zaklonu, ali nimalo skriveni, parkirani su tenkovi. Tu je i
mnotvo takoe vidljive policije, a moda i one nevidljive. Ljubazno
mau mainkama pokazujui ispravan pravac kojim treba ii.
Mirisi parfema, sjajna odea francuskog ukusa, meaju se sa
maslinastim uniformama, zlatne cipele, tras i nakit sa mrkom
bezbojnou metala na oruju.
Stepenice hrama boga Bahusa su ogromne, vode do poetnog nivoa
hrama, odakle se diu kiklopski zidovi, stubovi, arkade Kad istekne
nikad predvidljivo vreme kanjenja, orkestar e se postrojiti u dnu
stepenica, muziari e ostati malene lutkice prosute na prilaznoj
platformi, zvuk koji e proizvesti orkestar, solista i dirigent pomeae se
sa hukom dalekog vetra, dejih glasova, udaljenih sirena, i mnotva ptica
uznemirenih iznenadnom i udnom bukom.
Koncert je inae dobar. Betoven zvui tano, orkestar je stabilan u
intonaciji i pored opasnog akustikog iskuenja otvorenog prostora,
sjajnog duvakog korpusa Solista, toliko oekivani, toliko najavljivani
svira kao za sebe, zadubljen u hiljadu-puta-ponovljene fraze. Berlioz
predstavlja kulminaciju veeri, posebno poslednja dva stava simfonije.
Od trenutka kada se kroz no prolomi opominjui Dies irae.
Dok se publika razilazi, vojska, tenkovi i policajci u uniformi i
civilu, jo su tu. Sada poneto oputeni jer je vee s vanim zvanicama
na sceni i u publici prolo bez incidenta.
U povratku, nad teritorijom pod kontrolom Hezbolaha, ista je
mirna no. U tom trenutku jo niko ne zna da je tog dana u Jerusalimu
stradalo dvoje ratnika-samoubica i trinaest civila, kupaca na pijaci.
Sve ovo zvalo se Rostropovi na Internacionalnom Baalbek
festivalu.
Ko je rekao Rostropovi?
Da li je neko uopte rekao muzika?

71

Sve je to muzika
Usred zime, u hladnoj crkvi, Mocartov Requiem. Umesto orkestra,
klavir. Ozvuen sa dva mikrofona! (Zato dva? Zato i jedan, pa u crkvi
smo!).
Postrojavanje horista traje dugo. Izlaze lica, lica, lica, lica, odela
crna i bela (bela i crna), dirigent je svean, pomalo tuan, jo nekoliko
sveanih i tunih lica solista. Na kraju mlada ena bez ikakvog izraza na
licu i sa nogama kao teki stubovi. Njeno lice izgleda kao maska, ili kao
grubom etkom iscrtan zguvani papir. Ona e nastupiti kao orkestar, kao
celi Mocartov orkestar sa gudaima, hornama, flautama i sa onim
jedinstvenim solo trombonom u stavu Tiba mirum.
Kada se ljudi pojave na sceni da javno nastupe, sviraju, pevaju,
diriguju, recituju, ili glume, iznose i svoje lice, izraz na lica. Iznose lice
pripremljeno za ono to e raditi (svirati, pevati, glumiti..) Lice
pripremljeno, usredsreeno, spremno za Mocarta, za Baha, ostakovia....
To lice nije sasvim identino privatnom licu sviraa. I ne samo licu. Ljudi
koji sviraju javno iznose ruke, iznose telo, korak, dranje, gest, pogled.
Mora postojati neko usklaivanje, usaglaavanje, harmonizovanje, neko
prethodno pribliavanje izmeu oveka i Muzike, instrumenta i tela,
Mocarta, Baha ili ostakovia i oveka.
Ovog puta, Mocart je sasvim izgubljen, vidi se ve od prvog
trenutka, i sluaoci zajedno s njim. ena-Orekstar, prelie itav hor,
soliste, dirigenta i publiku hladnom vodom svoje odsutnosti. Udarac,
pokret, urba zabijae se kao otri klinovi u meso muzike.
Iz dubine crkve, prema mestu gde su smeteni izvoai, kree se
ovek sa tapom. Njegov tap naglo ulazi u vidno polje onih koji sede u
crkvenim klupama i postaje nekako izrazito vidljiv, opasan i pretei dok
neobino brzo prilazi klaviru. Izgleda, udarie. Ali on ipak to ne ini ve
urno prolazi do praznog mesta.
Slualac pokuava da uradi neto za Mocarta i za sebe, na primer
da se udalji, ili da sedne u zadnje klupe crkve. Tamo, pozadi je jo mnogo
gore. Slojevi zvuka sporo se valjaju kroz dimom zasieni prostor male
crkve. Prvo glasovi hora iz sredine, direktno iz grla pevaa, (prejaki,
vrrrrrrrlo ambiciozni), onda to isto s malim zakanjenjem, praeno
snanom distorzijom, iz zvunika. Onda ena Bez Lica sputa ruke na
klavir, da bi potom isto udarac stigao jo jai, jo neotesaniji, jo
iskrivljeniji, s malim zakanjenjem, tek toliko zakasneo da se harmonije
iz grla, sa klavira i iz zvunika opako pomeaju.
I sama Mocartova Lacrymosa se lepi za sluh kao mekana kaa ili
prekuvan slatki kompot. Tuno postaje smeno, ratimovano i parodino.

72

Veera na periferiji
Sirijci se skupljaju na veernji obed kasno. Blie ponoi no veeri.
To to je poziv na ovu veeru upuen za osam, samo je deo ljubaznosti
prema pozvanima - strancima.
Tu su domain i domaica. Tu su njihovo dvoje dece, domainova
sestra, uiteljica muzike i mu Palestinac. Tu su i neki drugi roaci, njih
cela porodica, roditelji i petoro dece, jedan od sinova je u uniformi,
vojnik je na dvoipogodinjem odsluenju vojne obaveze, jedan od starijih
sinova je nekadanji ak u bivem Sovjetskom Savezu, sada student,
najmlai veto svira tradicionalnu arapsku udaraljku, na ponos roditelja.
Na poetku veeri slui se kafa, onda viski, voda, slatko vino,
voda, arak (uzo), voda. Na kraju veeri opet e se sluiti kafa, dve kafe,
vie kafa, i naravno voda. Sto je prepun, tanjiri, inije, tanjirii, inijice ipak sve nekako uspeva da se smesti i stisne. Za nevelikim stolom, u
maloj sobi gostiju je puno, ali opet svi nekako uspevaju da se potrpaju
oko stola. Sve to je na stolu je ve poslueno, ne nudi se dvaput, samo
nekima posebno neukim gostima povremeno domaica neto stavi u
tanjir. Ostali uzimaju sami, kad i koliko hoe. I redom kojim ele. Ruke
se pruaju preko stola, sipa se obilno, sopstvenom viljukom, sopstvenom
kaikom, pomalo se i prosipa, naroito maslinovo ulje koje se obilato
preliva preko ivica tanjira. Ukusi hrane su sloeni, bogati, tri oktave
mirisa, zaina i dodataka koji jedni druge dopunjuju ali i potiru.
Meso sa rotilja kebab, kremasta humus (tahina) i mutabal, salata
tabule sa umom peruna, fattu, burgul krupno krena penica, ljuta
muhamara sa orasima i zrncima nara, k'be libanie jajasto testo s mesom
u sredini, barak piice sa sirom i mesom, zeitun, masline u ulju
Jedino deca sebi u tanjir na avurmu koju najvie vole dodaju jo i
kupovni keap.
I deca i odrasli ekaju knafe, posebni puding sa ovijim sirom.
Istovremeno se jede, pui i pria. Cigareta se dimi u pepeljari, eka
da se u ustima samelje zalogaj, prekrten escajg eka da se povue jo
neki dim iz nargila. Mukarci piju viski, ene pue nargile. Ko Turci.
ene pue i cigarete, opet ko Turci. I pevaju na kraju veeri - daleko
zabacujui glavu unazad. Pesmu ulepavaju jednim posebnim nainom
podrhtavanja itave glave ime postiu onu poznatu arapsku klizavu
ornamentiku koja ostavlja ukus upinovanog eera, slian zalivenim
kolaima koji e se na stolu pojaviti na kraju veere ali daleko pre kraja
veeri.
ta sledi pre kraja? Svira se i igra. Neko svira tarabuk. Neko drugi,
ko se pojavljuje iznenada, posle veere, i ije prirustvo deluje nekako
narueno, profesionalno, svira je na udu (la-udu, la-uti, lauti). On je ili
73

komija ili prijatelj, ili profesionalni zabavlja, moda ga je ak domain

i platio. Tu je i jedan plug-in sintisajzer deijih dimenzija. Na njemu
sviraju pomalo svi, svako zna da ukljui semplovani ritam i da na njega,
ne diui prste s tastature, doda nekoliko melodijskih formula.
Samo u jednom trenutku profesionalni zabavlja svira dugaku
numeru, drugaijeg karaktera i sadraja. Ispostavlja se da je pesma prava
narodna a poreklom iz brdovitih delova zemlje, zvui mnogo otrije,
manje je unjkava i eerasta.
Pre kraja veeri ene ustaju, tanije ustaje najpre jedna od njih.
Prva podie drugu, druga treu. Igraju. Podiu ruke, podrhtavaju im
kukovi i grudi... onim lepim lepe podrhtavaju, one runije i starije su
opreznije, ali opet tresu kukovima i grudima. Igra uz pevanje, ili pevanje
s igranjem zove se Igra bake to znai da nema potede ni za koga oko
stola, pa ni za one najstarije. Sve ene treba da igraju. Ipak, igraju najvie
sasvim mlade devojke. Otac ih poziva, nema skanjeranja hou-neu.
Devojka se uvija, izvija, pokazuje nogu kroz duboki prorez na suknji koji
odnekud puca, a domain pobedniki pokazuje devojinu lepotu svojim
gostima.
Time je gostoprimljiva ponuda domaina ispunjena. Najlepe
opremljena kua, najbolje pripremljena hrana, pozvani su muziari, ak
su i ene gostu pokazane - da gost moe i sam pomalo da nasluti, kakve
su, ta kriju, i kako svoje mueve razgaljuju.

74

Pisac
Slon, o Gospodaru vremena je jedan muziki organizovan
komad, muziki strukturisan, s rasporedom inova (stavova) kao u
kakvom muzikom delu, sa lajtmotivskim ponavljanjem odreenih rei ili
reenica (motiva, tema) i sa izrazitom zvunom komponentom.
Kumulacijom i zgunjavanjem rei dobija se neka vrsta tonalnog centra.
Odnos glasova i kretanja zvunih masa se odvija po principu solo/
tutti. U prvom delu/inu/stavu tutti je potka mnogobrojnim kratkim solo
nastupima glasova. Tako se formira drama. Iz irokog plana tutnji buka
(vriska, pla) - tutti. Napred, iz krupnog plana, desetina solo glasova otro
se, kratkim motivima, urezuje u fon. Iz mnotva, jedan motiv se meutim
izdvaja, lian je, drugaiji, namee se, sve vie raspeveva.
U drugom, kratkom stavu, nalik nekoj vrsti scerza, odnos sola i
tuttija jo je izrazitiji. Malopreanji izraziti solista sada stupa u razvijen
odnos s grupom, uobliava temu grupe, trenira grupu, driluje je.
Materijal tuttista malo pomalo se preoblikuje. Od poetne kakofonije
dolazi do zajednikog unisona, skandiranog saglasja, saglasja u
artikulisanju ideje, saglasja u nainu na koji se ona izraava i izgovara.
Trei stav je Adagio. ekanje, vreme, trajanje. Tema se provlai
kroz mnoge instrumente/glasove, na njoj se manje radi, ona se manje
razrauje i preobliku je a vie ponavlja. Ceo odsek se odvija u priguenoj
pp dinamici.
etvrti stav, Maestoso. Karakterie ga snaga gradacije i krupan
preobraaj teme. Samo, taj preobraaj nije onaj oekivan. Preobraaj se, u
sadrajnom smislu, ne odvija od zla ka dobru, ve obrnuto, od zla ka
gorem. Vodea tema koja bi se mogla nazvati temom nade i osloboenja
iznenada se pretvara u svoje nalije. Karakter teme menja se u pravcu
karikature, grimase. Demon se pojavljuje iz postave kaputa. Umesto
oekivane pobune i pobede, Masa (tutti) zapoinje podaniki pev svom
krvniku, himnu Slonu-tiraninu i njegovom Gospodaru-tiraninu. I solo i
tutti, tako demonski preobraeni, sada pevaju Gloria sopstvenom ubici,
zlu u sebi. Zlu samom. Personalni glas, glas pojedinca, postaje
depersonalizovani urlik iz megafona ili s razglasne stanice, postaje kopija
kopije, glas bez svojstava. Pretpostavljena i oekivana Himna duhu,
postaje masovka banalnom zlu, plakat za neki od mnogobrojnih, prolih i
buduih svetskih izama.
Na kraju, meutim, nije kraj.
Sledi kratka, efektna Coda. Muziari/glumci ostavljaju na stranu
svoje maske, jednim gestom svlae kostim i staju na proscenjium. Ovo je
bila samo muzika, kau. Sutra e biti ivot sam.

75

Pisac koji je ovo napisao umro je od raka 1997. Ime mu je Saadalla

Vanus. Za ivota bio je zatien. Mrtav, on je i nadalje nedodirljiv.
Dodirljivi su samo oni koji se odlue da njegove komade igraju.
Jedna verzija ovog komada odigrana je na sceni Instituta za
dramsku umetnost u Damasku. Igrali su je amateri, ak ne ni studenti
ovog Instituta, reirao je amater, stranac. Igrana je u prevodu na engleski
tako da su je mogli pratiti samo stranci i domai boljeg obrazovanja.
Predstava je napravljena malim sredstvima, igrana je u maloj sali, za
malu publiku. Tako je bila obezbeena njena bezopasnost.
Poneko od gledalaca u sali postavio je pitanje: da li umetnost moe
da promeni svet? Pitanje je glupo i snobi a odgovor je poznat: Ne
moe. Glumci van pozorita su ve odavno bolji od onih u pozoritima;
scenarija za predstave koje se igraju u ivotu, bolje su napisane i reirane
nego one u teatrima; zapleti manje predvidljivi, zapleti savreniji i
neverovatniji, a sredstva pozorine tehnike u ovim iv(otn)im
komadima daleko sofisticiranija, monija i opasnija.
Mogu se pratiti na CNN-u, live.

76

Demonstracije
Zvuk se privlaio polako, neujno. Ali je postao uznemirujui jo
pre nego to se tano moglo razaznati ta se zapravo uje. Ljudski glasovi
obojeni besom uvek su uznemirujui. Bilo je to u nekoliko minuta pre 9
ujutru.
Najpre su se glasovi uli kao zujanje udaljenog roja a onda sve vie
i vie izdiferencirano. Glasovi su najpre bili muki ali vrlo mladi,
oseneni smehom. Dolazili su iz male ulice, one gde se nalazi oblinja
gimnazija. Iza ovih, istim putem stigao je drugi roj, opet u brzom
crescendu, opet sa ujnom nijansom veselosti. Glasovi su bili enski,
piskavi, visoki, takoe veoma mladi. Ispred ovih grupa, mukih i enskih,
uo se glas mukog predvodnika. On je diktirao ozbiljne slogane protiv
rata, protiv bombardovanja, protiv agresije i protiv zemalja i njihovih
voa koje isprobavaju novo oruje na nedunima. Deaci i devojice
ponavljali su modele u istom ritmu, imitirajui intonaciju predvodnika.
Ovo horsko vikanje aka je, bez obzira na veoma ozbiljan, ak
tragian povod, bilo pomeano s nijansom neozbiljnosti, haotinosti i
igre. Iznenada steeno deje pravo na malo nevaljalstvo - (nema kole!).
Grupe su nastavile da nailaze jedna za drugom, u skoro pravilnim
razmacima, tokom celog tog prepodneva, 19. decembra 1998. Bilo ih je
sve vie. Slivali su se niz razne ulice. Na samom poetku delovali su
sasvim spontano, nesreeno, ali uskoro su se pojavili policijski motocikli
i automobili, mali otvoreni kamioni sa kamerama i policijska pratnja,
predvodnici grupa koji su u rukama drali slogane ispisane pisaom
mainom ili kompjuterom, a u prvom redu grupe pojavlili su se, na
brzinu, rukom ispisani transparenti. Posle prvog sata u kojem su se mogli
videti samo aci i studenti, pojavlila su se i drugaija lica i glasovi, stariji,
mnogo otriji, ljudi i ene, nalik na one zaposlene u nadletvima, ili na
Univerzitetu.
Ovo su prve demonstracije u Damasku posle dvadeset i osam
godina.
Niko nije znao da e ta subota, prva posle ameriko-britanskog
bombardovanja susednog Iraka i irakog naroda, biti ispunjena masovnim
ulinim protestima koji e se produiti daleko po podne, i koje e,
izgleda, daleko prevazii takozvano kontrolisano okupljanje. Niko to nije
znao a, ini se, ni oni na ije adrese je protest bio upuen.
Na ulicama se sa svih strana orilo isto: solo hor, solo hor, solo
hor. Takvih solista, predovodnika je mnogo, isto koliko je i grupa koje
mu odgovaraju; svaka poruka protesta ima svoj ritmiki obrazac, svoju
zvunu ritmiku aru. One se, zajedno sa maramama, kapama, pokretima
ruku stisnutim u pesnicu, ispisanim papirima istrgnutim iz kolskih
77

svezaka, ali i sa ljutitim mukim gestovima, i ponekom trakom

povezanom oko ela znakom islamskog opredeljenja onoga ko
protestuje, sa ponekim Koranom koji je zauzeo mesto transparenta sve
se to mealo u monu i opasnu kau ljutnje, besa, starih i novih potisnutih
oseanja, nataloenih a neizgovorenih nezadovoljstava, u ogromnu vrelu
emocionalnu lavu, sposobnu da potopi sve pred sobom.
Do podneva su se iz svih ulica slile reke ljudi i zgusnule oko
jednog od gradskih trgova. Ne najveeg. Masa je ispunila ne samo taj
manji trg ve i sve prilazne ulice, ispunila je udubljenja koja su inae
nevelike zelene oaze, balkone, terase, krovove zgrada koje su trg
uokviravale. Svi su izvikivali slogane zajedno, mnogobrojni predvodnici
sada su se pretopili u jednog koji je preko monog ozvuenja ujedinjavao
sav sliveni narod.
Kompletna zvuna slika je poela da se menja nakratko iza toga,
kada su sa glasovima poela da se meaju sirene. Najpre jedna po jedna,
retke. Sledea sirena zaliila je na policijski automobil. Sve vie
policijskih sirena. Za njom se zaula ambulantna kola. Pa sve vie
ambulantnih kola, sve vie ambulantnih kola, sve vie policijskih kola i
sve vie vatrogasnih kola.
Buka je bila ogromna, policija, ambulantna kola i vatrogasci su
sirenama traili prolaz, oferi privatnih automobila i taksija su pritiskali
besomuno sirene objavljujui da e odmah da se sklone, ili da nemaju
gde da se sklone, ili ne znaju kako da se sklone. Saobraajni milicioneri
su urlali, puklo je poneko stop-svetlo ili oferajbna od naglog koenja,
niz ulicu su stizale jo neke zakasnele grupe onih koji su protestovali
izvikujui slogane, pojavila su se i zelena vojna vozila, vrlo nervozno i
pretei kripei gumama.
U to vreme preko ograde Amerike ambasade na demonstrante je
baen suzavac, dva heroja su savladala visoki, ravni zid zgrade, s krova
iste zgrade skinuta je a zatim spaljena amerika zastava, i spolja i iznutra
unitena rezidencija amerikog ambasadora, ozbiljno oteen deo
Britanskog saveta i uopte desilo se mnogo toga to e teko ili nikako
biti zaboravljeno.
U petnaest sati i neki minut, dok su ambulantna i vatrogasna kola
jo besomuno ila gore-dole niz glavnu ulicu, dok su sporadine grupe
ljudi, tapui i izvikujui slogane jo ile gore i dole, u trenutku dok je
saobraajni krkljanac bio na vrhuncu, oeknuli su teki topovski plotuni u
basu.
Dvadeset i etiri teka udarca topa oeknula su nad gradom
objavljujui poetak svetog meseca ramzana.
Pola sata kasnije, s prvim kosim zracima, sunce je padalo za
kronje, poelo je da se nazire zatije.

78

Ritmovi izvikivanih protestnih parola praenih udaraljkama i

dalekim glasovima, uli su se sporadino i tokom veeri. Ali sve ree, sve
ree. Poslednji zvuk udaraljke ta-ta-ra-ta-ta zauo se tokom noi, kao
zakasneli oek, izronio odnekud iz potpune, veoma kontrolisane tiine.
To to se na satelitskom televizijskom programu moglo videti u
direktnom prenosu da je u 17.40 zapoelo etvrto veernje
bombardovanje Bagdada, nije meutim uticalo da se ponovo pojaaju
glasovi protesta. Posle sasvim jedinstvenog odobrenja vlasti da se protest,
i to ovako masovan, odri, nad Damaskom je sada, bespogovorno i
bezuslovno, imao da zavlada red.

79

Izvanredna kakofonija
Gledajui s balkona press centra nebo osvetljeno eksplozijama i
plamenom, Kristijan Amampur, ratna reporterka CNN-a, prenela je
gledaocima irom planete svoj utisak da je nad Bagdadom kakofonija
ogromna i da je izvanredno iskustvo nalaziti se u Bagdadu u tom
trenutku.
Bombardovanje je zapoelo u trenutku kad i popodnevna molitva
na prvi dan ramadana. Dok je o tome izvetavala, ova novinarka delovala
je iskreno zadivljena.
Kakva kakofonija!

80

Pet devojaka
Bilo ih je pet studentkinja arapskog jezika na privatnom
usavravanju u Siriji. Iz nekoliko razliitih gradova u Srbiji, i same su
bile razliite.
Pitam se zato su iznajmile stan toliko blizu ambasade? Da li su im
nedostajale majke?
Predvee 24. marta 1999. otila sam do njihovog malog stana u
suterenu, kod mojih privremenih keri. Telefoni su im bili skupi pa su s
roditeljima razgovarale retko, a i kad jesu, roditelji nisu previe
objanjavali politiku situaciju u zemlji i drali su ih podalje od zla koje
se spremalo. One same gledale su arapsku televiziju, ne preterano
zainteresovanu za tokove pregovora u Francuskoj i vebale jezik zbog
kojeg su i dole u tu daleku zemlju. Zato me je pet devojaka gledalo
zapanjeno kada sam im te veeri rekla da poinje rat.
U Damasku je bilo sasvim obino vee, napolju su ljudi hodali
polako a govorili glasno kao i obino. To "kao i obino" uasno je
bolelo. Pet devojaka iz pet gradova Srbije gledale su me zacakljenih,
irom otvorenih oijum. Nisu znale ak ni pitanja da postave. Pitanja na
koja ja ionako ne bih znala odgovor.
U trenutku kada sam u povratku otvorila vrata od stana, voditelj
veernjeg programa vesti BBC-ja objavio je poletanje aviona.

81

Oi
Gledam u njih dok sedimo na trosedu i piljimo u ekran. Dolaze k
nama da gledamo satelitski program na kojem se, s monstruoznom
preciznou moe videti razvoj NATO intervencije na SRJ.
Slika eksplozije u daljini mea se sa glasom TV novinara ija
poviena intonacija ne dolazi od njegovog uzbuenja ("...noas je
Alijansa pogodila ciljeve...") nego od vetog rukovanja (manipulisanja)
ravnodunou nevidljivog gledaoca.
Njih pet to pored mene sede ne spadaju u one ravnodune. Njih
pet se sve ovo tie. Njih pet to tu sede neija su deca.
Gledam kako im se oi klizaju na gomilama suza dok se na ekranu
TV aparata vije crni dim, i slee praina po drveu i beivotnim telima.
Gledam kako im se mute oi pa se od debelih kaplji vie ne raspoznaje
jesu li plave ili crne. Gledam i u oku jedne vidim lice, verovatno majino.
ini mi se da je iz uprije. Ili Alkesinca. Ili Novog Sada. Ili je moda iz
Beograda.

82

Na pravoslavni Uskrs 1999.

Telefon je zvonio kratko. I rano.
Dolazak je bio brz. Susret se odigrao na ulaznoj kapiji. Zagrljaj je
bio tvrd. Bez gledanja u oi. Pritisak obeju ruku bio je dopunjen
drhtanjem celog tela. I prejakim mirisom ogromne koliine cvea.
Sve je bilo kratko sem trajanja tog nemog, bezglasnog zagrljaja.
Kada su se teka metalna vrata najzad zatvorila ostala sam s
rukama punim poguvanog cvea. I sa levim ramenom potpuno mokrim
od suza.
Izmeu mene, ene ambasadora zemlje pod sankcijama i
bombama, i nje, one iste na ijem smo roendanu bili, ene ambasadora
zemlje koja je uvela sankcije i bacila bombe, stajala je neprobojna
dravna zabrana ma kakvog kontakta.
Da li smo kontaktirale? Da li smo kontaktirale tada, u nedelju na
pravoslavni Uskrs 1999, kada je ta protestantkinja dola na vrata sa
cveem? Da li se to zove kontakt?
Vreme je tog dana bilo sunano, ruali smo napolju, ne
progovorivi skoro ni re. Ipak, moje levo rame nikako nije htelo da se
osui.
I danas je potpuno vlano.

83

Pita me ta radim?
Pa eto, nekad gledam televiziju, retko i to samo onda kada je neki
diretkan prenos: kada je neko iekivanje, neka politika neizvesnost i
napetost, kada negde nekog bombarduju, ili kada ispituju nekog
predsednika drave o njegovim nepodnoljivo linim stvarima, takoe i
kad je koncert koji se odnekud iz sveta prenosi. Opet live.
Ponekad, stojei na balkonu upijam tiinu. Jer, kada utihnu bombe,
glasovi demonstranata i ratnih reportera, onda se, odnekud iz ulice ili
nekog oblinjeg dvorita, mogu uhvatiti visoki, udaljeni deji glasovi u
igri, tanka cika i smeh. Live. Life.

84

ZIMA PUNA SNOVA

85

O snovima
Ovde se spava duboko kao da se ovek preseli, a san kao kaamak,
samo providan.
Istona svetlost lagano ulazi pod one kapke, razvlai se u testo,
lepi se za krajeve, a tanko vlakno od brana i vode beumno puca.
Pakujem noni prtljag, putujem natrag, a gde sam bila? - ne pitaj.

86

Beograd, fatamorgana
Poelo je po lepom vremenu. U kasnu jesen 96.
Sada, padaju kia i sneg, promenilo se godinje doba. Nagnuta
napred ekam da ugledam Beograd na TV ekranu. Onda vidim veliku
masu sveta pod kiobranima, u stvari, vidim samo veliku masu kiobrana.
Na svakom kiobranu presijava se jedna ulina svetiljka, rukavi kaputa
to vire ispod kiobrana sijaju se od kie.
U mojoj sobi u Damasku otvaram kiobran.
Pada teka kia.

87

Istog dana u Damasku

Jutro je sunano. Kasnije se navlae oblaci, jo kasnije grmi, jo
kasnije poinje kia, a onda, uz tutnjavu i uznemireno tranje prolaznika
- grad.
Kia, u stvari, povremeno pada ve vie dana. Voda! Voda je ovde
nafta, sloboda, pobeda, rasko.
Ali zemlja nekako ne ume da popije svu tu vodu, voda se skuplja
po ulicama, prave se bare, ljudi izbacuju vodu metlama, gomile blatnjave
vode koja se zaustavila u haustorima.
Tek posle kie, lie dobija zelenu boju i grad se sasvim menja.
Ovaj grad inae nema osnovnih boja. Tu su samo nijanse, tonovi,
prelivi, izmaglice, a svaka od boja pomeana je sa sivom.
Sada, nakratko, zeleno je zelenije, uto, ue, belo (kamen, na
primer) belji, siva skrama se razlae i osnovna boja probija na povrinu.
Sve se pere; drvene zelene alone, kronje, mermerom ili kamenom
poploana dvorita kua, asfalt, cipele prolaznika...
Ali nikad, ak ni sada, vazduh ne postaje potpuno providan i bistar.
I kada pada kia, ne ini se da je pala.
Ne otvaram kiobran.

88

Praznik u tiini
Na Svetog Savu 1997, u Damasku je pao sneg.
Nikakav dodue. Poneka pahulja u masi kinih kapi.
Dva dana ranije poeo je da duva vetar, a to se zove zima.
Ujutru rano na Svetog Savu, videla sam na ekranu: Patrijarh je
proao Beogradom, uz njega jo ogromna reka ljudi, ali ni u podne jo
nisam znala da li su proli Kolarevom ulicom gde ve danima stoje
studenti. Takve su vesti - uje neto vano, ali ne i ono drugo, znatno
vanije, bez ega ono prvo ne vredi mnogo.
Ipak, rekli su, verovatno nesvesni ta su rekli, neto mnogo vanije
ak i od vesti same. Patrijarh je proao Beogradom u tiini, rekli su u
tiini.
Uasno mi se obradovala dua kada sam ula to u tiini.

89

Pozorite Al Hamra
Nekoliko stepenica nanie, s glavne ulice. Tako se silazi do
pozorine sale Al Hamra. I gledalite, od oko 400 mesta, sputa se nanie
prema bini. Crne bone zavese ofucane, svetlo kiljavo. Runo,
neprijatno mesto. Ali tu se moe poneto videti. Na primer, poneki veoma
dobar koncert, gostovanje ili, dugo spremana baletska aka predstava
(Krcko Orai).
Ali i samo mesto najvie voli da slui kao pozorite. Zato, kao da
se preobrazilo kada se pojavila francuska pozorina trupa (odakle li je
bila? kako li se zvala?). Igrali su ehova Tri sestre. Portabl. Moderna
predstava, bez breza, bez ruskih oficirskih uniformi, lepih enskih
kostima i prozora iza kojih veje vetaki sneg.
Tri sestre su tri runjikave glumice, naroito je Maa neugledna.
Mrava, smaknuta - a ljubavnica. Verinjin elav, obrijan do glave. Olga
zaposlena i frustrirana, Irina se izazovno slui svojim deje-devojakim
nogama. Baron je ruan, mali, krivonog, Andrej - bednik i slabi sa uvek
stisnutim kolenima.
Povremeno promakne poneka jedva naznaena koreografija. Tri
ene, tri oveka, zajedniki korak napred, nazad, glava, ruka...
Predstava je siromano opremljena, scenografija se sastoji od
jednog dugakog stola, nekoliko kancelarijskih stolica, nekoliko
skromnih rekvizita, kao kod Grotovskog. Buket plastinog cvea, flaa i
nekoliko aa, pomorande, stara odea... A sneg, poar i sve dugo
naznaeno je tek ponekim znakom.
inovi poinju tako to se jedna zavesa otvara i zatvara. Na ici sa
gajkama. Zvuk tog poteza je uzbudljiv. Znai: poinje. Znai: zavrava
se. Muzika je izabrana pristojno. Preseljava stvar na neko imaginarno
mesto.
Ne samo zato to je na ne-ruskom (francuskom) jeziku, ali je itava
predstava ne-ruska, to je osnovno to je pretrpelo, iilelo.
Deca, aci francuske gimnazije u Damasku koji su ispunili veliki
deo sale, pri izlasku izvikuju trei niz ulice: Moscou, Moscou!.
Odavde gledano, sa ove geografske duine i irine, sa mesta sasvim
drugaijih duhovnih koordinata i suene, naroito enske individualne
perspektive, razumevanje enje je veliki zadatak. enje za velikim
nedostinim mestom, za mestom gde se zavrava beskraj vremena i
dosade, gde poinje neki drugi, puniji ivot Moscou!
Da li je ovo bila beleka o francuskom gostovanju, pria o
predstavi, o zaputenoj pozorinoj sali? Ili o razumevanju enje?
Ili o nadi i snu?

90

Oblog od tiine
Imam obiaj da oko sebe pravim oblog od tiine.
Tiinu ovde proizvodi odsustvo meni poznatih glasova, meni
poznate buke, kapi kie po simsu mog beogradskog prozora, koraci mojih
komija, neartikulisani glasovi drugih komija to dolaze iz svetlarnika.
Ovde svih tih zvukova ima, i koraka, i sirena automobila, i glasova
(masa), i komija, ali ipak je tiina.
Ta tiina se moda zove samoa.
U njoj - tiini - odjekuje svaka re.
A kako tek odjekuje kad ih nema!

91

Loe vesti
Javlja se loman glas moje majke.
Nema te rei koja mi jasnije govori i znai nego to je to loman
glas moje majke.
Glas poinje od nekog visokog tona, zastane za as, onda polako
stane da klizi nanie, kao kina kap niz okno.
Seam se pukotine u glasu mog oca. Tada mi je njegov glas zvuao
kao dvoglas.
Jo je vlaan malter to povezuje napukli oev glas, a to iz velike
daljine putuje kroz moje seanje.
Sluala sam u glasovima oca i majke, uglavnom tonove, titraje,
lelujanje vazdunog stuba, lepljivost i vlanost - stvari toliko efemerne,
nedodirljive i nedokazive.
Sada kada se javio loman glas moje majke, jo niko nita nije rekao
a ipak, izvesno je, vesti su loe.

92

Smrt
Majka mi javlja da je umro D.
On je moj najstariji drug. Iz detinjstva. Drug koji me je nauio
toliko toga. Na primer da se grip najboje lei jabukom iseenom na
sedam delova. Kada se pojede svih sedam, bolest prolazi kao rukom
odneta.
D. je dolazio i zvonio na vrata. Njegov dolazak je uvek bio
radostan as za kuu. Uostalom, tada i nismo imali telefone kojim bi svoj
dolazak najavio. Gledali smo televiziju i alili se. Imao je neki meki
humor. Govorio je francusko kotrljajue r. I po tome se razlikovao od
drugih.
Zaposlio se u fabrici eksploziva odmah posle studija. To je bilo
tako razliito od njegove prirode. Za sebe je govorio da je sapundija.
Druga re za inenjer-tehnolog. Bio je obian pristojan ovek, potena
tehnika inteligencija. S mnogo proitanih (ne-tehnikih) knjiga u glavi. I
s jednom posebnom: Mali princ. Sada kada je ve kasno, mislim na D.-a
kao na Malog Princa. Ovaj svet nije bio njegova planeta. Iako je sve
uredno odradio. Studije, vojsku, enidbu, porodicu, erku, zaposlenje,
privatni biznis.
Kada je kao student putovao u Finsku pisao mi je odande
razglednice i donosio male poklone, najee arene hartije.
Poslednji put videla sam ga dve godine pred smrt. Bio je drugaiji
nego pre. Nekako bezvoljno i teko je govorio. U trenutku sam pomislila
da je moda zapao u alkohol, (suvie rrrrakijice) ali nisam imala
nikakav dokaz o tome.
Sada kada ga nema, elim da govorim o njemu. Da li iko hoe da
uje neto o tome?
Mi uopte ne znamo ko sve u nama boravi. Sve do trenutka kad nas
taj neko ne napusti. Tada vidimo prostor koji se upraznio. I tada se sami
zaudimo koliko je mesta u nama, koliko mnogo mesta i koliko gusto
naseljenog prostora. Prvo punog a onda praznog.

93

Odlaze
Prekidam sve, da upalim kandilo. (Kao da ga sve ee palim!)
Odlaze.
Ovde svaka vest stie odozgo, rui krov i pada punom teinom, kao
stena, usred veeri.
Stajem nema naspram zida, vidim samo zid, i drhtei jezik
plamika kandila. Odlaze.
Vest se stropotava, lomljava je ogromna, ali ostaje bez zvuka.
Kaem kratko da, okrenuta zidu.
Da mala svetlost kandila ne treperi rekla bih, mrak je.
Tiina je, samo pucketa ulje. U tiini vest se vidi cela, gola.
Strana.
Odlaze.

94

Popunjavanje
A onda se na mesto prvog D. uselio drugi D. Teko bi se moglo
objasniti kako se to desilo, tek postao je drug iz detinjstva. Iako,
sasvim pouzdano, on to nije bio, niti je mogao biti. Naa su se detinjstva
odvijala na veoma udaljenim krajevima sveta. Drugi D. nije govorio
francusko kotrljajue rrrrrrrrr ve neke udne diftonge, nije bio inenjer
nego lingvista, nije pio rakijicu nego konjak i ponekad, mnogo ree,
votku, u ivotu je radio ko zna ta sve ali je svakako bio profesor
Univerziteta u Jerevanu i uesnik revolucije za nezavisnost Jermenije.
Uopte ivotna putanja drugog D. vodila je daleko od tihog, skoro
enstveno-nenog puta prvog D.
Sada kada onog prvog nema ve vie meseci, elim da kaem da je
njegovo mesto popunjeno. Drugi D., a da o tome uopte nita ne zna, igra
ulogu prvog i ponekad se verovatno pita: zato li me ona samo tako
gleda?

95

Profesor
I profesor Srejovi je ovde. Videla sam ga s balkona. Iao je onako,
malo poguren, ali vrst.
Moda je i tano da je umro, ali nije na groblju u Kragujevcu.
Ovde je, verovatno neto iskopava. A ovde ima toliko toga da se kopa, na
svakom koraku, pod zemljom itava ljudska istorija.
Njegov posao je zemlja i ono to ona krije.
Profesor preistoriar, uopte se ne boji venosti.

96

UZ PUT

97

S jedne strane uz put

S jedne strane, u valovitom tlu, plitke terasaste stepenice, useci,
urezi u zemlji, spremni za poumljavanje, saenje vinove loze ili
zimzelena.
Pored puta, nanizane jedna uz drugu, kuice-atori koji prodaju
sezonsko voe, lubenice, narove, lenike, sok od kupina, med.
Pored modernog, urednog, irokog i dobro asfaltiranog puta kojim
jure automobili i kamioni vietonci, kuice su graevine od letvica, krpe,
asure, kartona i ostataka zarale buradi.

98

A Solomun sazidaTadmor 1 u pustinji u zemlji.

Prva Knjiga o Carevima, 9;18
Put
Putovali smo u Palmiru.
Petsto kilometara u oba pravca. Napolju pustinja, drum potpuno
prazan, za dva dana sreemo jedva pedesetak vozila. Put je najee kao
izvuen lenjirom. Podsea na neke afrike granice povuene u kabinetima
ministara odbrana i predsednika drava. U oba sluaja, i drum i granice,
sasvim su neprikladni ovom podneblju. Ovde nita nije ravno. Harmonija
nije u istom ve u monotoniji malih razliitosti.
Drim nos priljubljen na staklo, kako bih to manje videla staklo i
kola, i to vie izbegla safari doivljaj. A to vie videla stvari kakve
jesu.
U daljini retki atori - kao suve mahune - razbacani po ogromnom
prostranstvu. Kao da e svakog asa da odlete.

Dananju Palmiru, nekadanji Tadmor nije sazidao Solomon.

99

Rimski Grad Palmira

Palmira je nekad, pre dve hiljade godina bila rimski grad.
Veliki rimski grad usred oaze - oaza usred velike Sirijske pustinje.
Ovde se krije neto izrazito suprotstavljeno. S jedne strane simetrija, red i
vrstina u rimskoj arhitekturi (i kulturi), i s druge, totalna asimetrija,
nered i tronost arapske, nomadske kulture.

100

ator
atora u pustinji ne bude mnogo na jednom mestu. Obino samo
jedan. Ili moda dva, ali ne vie. ator je graevina sa krovom od
tkanine-ilima i zidovima od ilima, sa vratima od ilima, sa
nametajem od ilima. Unutra, ilimi su svuda po zemlji. Na njima se
sedi, spava, jede, pod ilimima se provodi no. Neki, luksuzniji atori
ograuju neku vrstu krpenog dvorita. Kolje na kojem je rairena tkanina
slina juti. Ili moda opet ilim. Ponekad se moe videti konopac na
kojem se sui ve ve boje zemlje i kamena. Svakako sve je jedne iste
boje. Boje suve zemlje proarane kamenjem. I ator, i tlo, i tor. I stada
ovaca.
Uz svako stado ide po jedan pastir. esto, pastir je dete.
Ovce se vide izdaleka. Mlade su bele, ili crne, one starije su opet
boje zemlje. Od njih e kasnije opet postati ilimi.
atore na putu za Palmiru dele velike razdaljine. Izmeu njih nema
niega sem zemlje. I stada. Suve zemlje i stada boje zemlje.
Na prvi pogled pejza miruje. Kao fotografija. Miruju sedimentna
brda po horizontu, miruje kamenje, nita se ne kree. ak i ovce mirno
dre glave sagnute, to blie retkom rastinju.
Ipak, mnogo je sitnog kretanja: jedna ena u daljini grabi preko
praznog prostora od jednog atora ka dugom. Korak joj je, vidi se i
pored udaljenosti, krupan, uvean tamnom bojom duge haljine.
Jedna ovca prelazi drum. Polako. Iz jednog stada u drugo.

101

Kamenje
Kamenje je svuda razbacano. Ipak, pored puta (da li samo pored
puta?) uoavaju se izvesne male kupaste graevine sastavljene od
nekoliko nevelikih kamenova. Neka je graevina vea, neka manja. Ali u
svakoj se vidi da je od ovekove ruke i namere. ta li znae, ta li
obeleavaju te kupice? Nijedna nije ista, ali svaka predstavlja mogui
poetak nekog zida, ograde, kue ili kule, bedema. Ili je prosto znak,
poruka? Pismo sledeem pastiru?

102

Sunce
Iako je februar sunce je mono. Sunce od koga se ne moe sakriti,
koje je stalno na temenu, u kosi, naroito u oima, od izlaska do zalaska.
Nezaobilazna, neprekidno prisutna injenica ivota. Svetlost i senke
stvaraju veliki kontrast. Kontrast u toploti i boji, a prelaz izmeu njih ima
veoma otru, grubu, skoro bolnu ivicu. Ako se senka i sunce sreu na
ruci, ruka se cepa napola, onaj deo koji je osvetljen gori i bridi, onaj koji
se sakrio u senku kao da ga nema, utrnut. Tamo gde se seku ta dva
oseaja, tuda ide bolna granica.
Kada nema sunca iznenada zavlada jaka, otra hladnoa. esto
mraz.
No u pustinji.

103

Ovce
Do Palmire se dolazi kroz polupustinju. Nekad, kau, od Palmire
pa sve do Bagdada put je bio oivien palmama. Sada je to teko
poverovati, sada kada se do Palmire, ni sa severne ni sa june ni sa
zapadne ni sa istone strane ne moe drugaije nego kroz kamen i suvu
zemlju. Kroz zemlju po kojoj, i danas kao i tada, nomadi teraju svoja
stada.
Nomadski ator tako predstavlja poetak, eliju ivota u pustinji. U
njemu ivi nomadska porodica i stado. Oni su u simbiozi. Ovce s kojima
su pod istim krovom iveli, ljudi kasnije zakolju, njima se hrane, od
krzna prave do zemlje duge kapute, neophodne protiv pustinjskog
ledenog vetra tokom zime, a od ostatka vune ilime koji onda postaju
pokrivai i jastuci, krevet i sto. Tako se stvara neka udna, neraskidiva
ljubavna zajednica. ovek i ovce.
(Seam se scene iz filma, ili dokumentarnog TV programa, gde
Arapi na privremenom radu u Zapadnoj Evropi, u kadi svog malog
stana u radnikom naselju, uz prisustvo cele porodice, kolju i deru svoju
ovcu, nekako smireni i sreni to to ine, s uverenjem da i ovci svakako
mora biti milo da d svoj doprinos njihovom ritualu.)
Toliko o ovcama.

104

Deaci
Sedimo u restoranu u Palmiri koji se zove (a kako bi inae?)
Palmira Restaurante. Prazan je potpuno, jedini smo gosti. Izlazimo iz
kola, kelneri sede na stepenicama ispred restorana, ekaju najavljene
goste, unutra sva svetla plamte, gore i dve male furune koje uspeno
temperiraju ogromnu prostoriju.
Jedemo - uvek ista arapska jela, nekad bolje nekad slabije
spremljena. (Ovog puta dobro, domainski.) Kelnera je mnogo, jedan od
njih ljubazno nam greje pljosnati arapski hleb u vidu hlebnih palainki na
sulundaru od furunice, pritiskajui ga sa oba svoja dlana. Deca se malo
mrte na taj postupak, mi stariji ne. Hleb je tako zgrejan jo ukusniji.
Jako nam je prijatno. Smejemo se, deca se zacenjuju od smeha.
Ue jedni druge reima kao to je ljiva. Celo vee odjekuje kako se
kae?...
Napolju je mrak. Iznenada odnekud izranja grupa deaka. Izmeu
osam i dvanaest im je godina. Povezani su do oiju arapskim maramama,
u palestinskom vojnom kostimu, sa noevima oko pojasa. Promiu
pored prozora restorana u kojem smo jedini gosti u velikoj praznoj sali,
dok jedemo humus, muhamaru, tahinu i kebab. Deaci deluju
zastraujue, deluju kao smanjeni ljudi, toliko su ljuti i toliko opasni,
njihovi noevi su pravi, nimalo igrake, njihove oi ispod marama otre,
nimalo deije, njihova grupa vrsto spojena, povezana, pojavljuju se
naglo ali korakom, ne trkom, nimalo deije, pribliavaju se iz mraka
nimalo nalik deci.
Za stolom se i dalje, uz smeh, propitujemo a kako se ono kae
ljiva.

105

Boje kamena
Huran2 je posut je crnim kamenjem. udnim, nekad izuzetno
velikim, mrkim, terenu ne pripadajuim, kao odnekud donetim
kamenjem. Kamenje je bazaltno, crno, nestvarno. I sasvim beivotno.
Da li je uopte mogue razmiljati o ivom kamenju?
Neki kamen obraste u mahovinu, neki je porozan, rupiasat, u
unutranjost moe da se smesti crv, gusenica, ili odavno da boravi fosil.
Ako kamen moe biti stan za ivot, onda kao da ni sam nije sasvim
mrtav.
Nasuprot ovom, crno kamenje Hurana je sasvim mrtvo. Kameno
kamenje. Ovo kamenje je desetinama kilometara unaokolo ravnomerno
razbacano, sve do horizonta. Na sivobraonkastoj, povremeno crvenkastoj,
plodnoj zemlji, kao da je odnekud popadalo, kao da je padala neka
kamena kia, ili krupna so isto kamenje. Kao da je neko ceo Huran
posolio s neba.
Naunici znaju da je to delo vulkana iz ne tako davnog doba, ali taj
podatak skoro nita ne menja u pustonom oseanju pri pogledu na
nezvane mrtve goste.
Kako se ide vie prema jugu, crno kamenje postaje sve
organizovanije. Ono vie nije samo posuti meseev pepeo, ono poinje da
se slae u zidove, mee, brane, ograde izmeu kua, da oiviava male
parcele crvenkaste plodne zemlje. Zidovi su sve vii, brojniji i moniji.
Sve dok ne izrastu u crni kameni grad.

Ravniarska, plodna oblast koja zahvata jug Sirije.

106

Ouvani grad
Bosra mu je ime.
Ko zna kad je grad postao crn. I ko ga je prvi, crnog, sazidao?
Bosra je na najstarijem putu koji vodi od Sredozemnog mora do
Mesopotamije, od Egipta do Crvenog mora.
Ko je dakle grad sagradio, ko ga je zatim branio i oslobaao, ko
okupirao, ruio, ko ponovo gradio, ko ponovo ruio, ko ga pamtio a ko
zaboravljao? Neki meu njima se zovu: Aleksandar, Juda Makabejac,
Irod, Hadrijan, Filip od Arabije, carevi Vizantije Ostali su bezimeni, i
mnogo, mnogo brojniji, ali se vie ne mogu nai u istoriji.
A iza svakoga je ostao poneki kamen.
Najstariji deo dananjeg grada je ostao iza Nabateanaca. Crni
kameni grad od crnih kamenova uzidanih u crnkasto kameno tlo i stene.
Vrata ovog grada, ili Nabateanska vrata, sada izgledaju niska, ona su
skoro dopola zatrpana zemljom.
Rimljani su kasnije hteli da podignu beli grad na crnom mestu.
Pokuali su da usred crnog grada od crnog kamena, usred grada sa crnim
zidovima, crnim ogradama i crnim dvoritima, proseku iroke pravilne
ulice i da ih oivie stubovima od belog i ruiastog mermera. Gradili su
kao i svuda gde je Imperija stigla, kupatila, javne zgrade i, naravno,
pozorite. Scaenae frons i stubovi pozorita, sagraeni su od belog i
nenocrvenog mermera donetog iz Egipta.
Jo kasniji osvajai, krstai na primer, nasrtali su na pozorite, ali
su ga Arapi iz dinastije Ajubida neoekivano zatitili. Sagradili su monu
potkoviastu tvravu oko samog pozorita, tvavu koja je napravila
zatitni prsten oko rimske graevine. Na taj nain pozorite je postalo
nevidljivo za oi onih to napadaju grad. Rupa pozorinog amfiteatra,
sakrivena iza zidova tvrave i nepristupana, tokom vekova se ispunila
zemljom i peskom. Trebalo je saekati sredinu ovog stolea da je ponovo
otkopaju. Tako, dvostruko ograeno pozorite danas je najbolje sauvano
rimsko teatarsko zdanje u predelu Mediterana.
Tvrava koja je uvala pozorite ima crne tunele i jo crnje
katakombe, crne od dimova i vatri mnogih zavaenih vojski koje su tu
bivakovale. Zdanje je graeno tako to je kamenje seeno otrim sekaem
koji ini da blokovi savreno naleu jedan na drugi. Visoki luni stropovi,
tamni nedostupni prolazi i duboka dvorita, sva su sagraena od jedan-nadrugi-dobro-prionulog mrkog kamena. Jedina svetlost stie sa visokih
plafona, iz otvora prozora koji otvaraju mali vidik na veoma udaljeno
nebo.
107

U irokom krugu oko dve centralne, sudbinom povezane

graevine, teatra i tvrave, lee obine stambene zgrade. U mnogima od
njih se i danas ivi. One su graene s manje brige. Kamenje je slagano
bez upotrebe maltera. Kao da graditelj nije imao straha od ledenog
zimskog vetra. Kamenje je prosto reano jedno na drugo, pruajui
moguost retkom prolazniku da u trenutku kroz zid ugleda svetlost
svetiljke u unutranjosti prostorije.
Mee i spoljni zidovi, zidani su samo slaganjem. Od ostataka, od
malih kamenia, sasvim neodgovarajueg oblika. Zato su oni postali
neto nalik na tvrdu ipku, na porozni, rupiasti kameni vez.
U ovaj grad se sa june strane ulazi kroz crna Nabateanska vrata, a
sa zapadne kroz opet crna vrata to im je ime Bab al-Hawa, Vrata vetra.

108

Dve graevine u Bosri

Prva graevina je pravougaona.
Smatra se da je najpre zidana kao obina civilna zgrada a da je tek
kasnije (u 3. veku moda) pretvorena u hrianski hram. Veoma je
visokih zidova. Danas, prostor izmeu zidova je sasvim prazan, ist.
Nema nikakvih ostataka, ni podnih ploa, ni tragova zidanja, niti ikakvog
rastinja i trave. Niega. Tvrda utabana zemlja deluje uredno i glatko.
Samo jedan upavi busen naao je naina da kratko poivi, pustivi
koren usred zida, na severnoj strani. Boja zgrade je uta, braonuta i
veoma topla. Krova odavno nema. Na uem zidu stoji ostatak polukupole
zidane od ciglica, uskih a dugakih. S leve strane u kamen su useena dva
plitka krstia, gestom koji odaje da u ruci klesaa nije bilo snage.
Ovo je bazilika koja nema imena. Ovo su zidovi bez imena. A
nekad je bila dom. Ovde je kaluer po imenu Bahira, onaj koji je verovao
u Nestorovu hristoloku koncepciju o prirodi Spasitelja, jedne noi
doekao i ugostio deaka koji e mnogo kasnije iz pustinje izai kao
Proroka Muhameda. Proveli su no u razgovoru iako Bahira nije voleo
kamilovodce i trgovc koji su karavanima svakg meseca dolazili iz Meke.
Ovaj deak je bio uporan u sluanju tako da ga je Bahira zadrao
neuobiajeno dugo tumaei mu Hristov ivot i muku. Govorio mu je i o
nerazumevanju savremenika i crkve i o potrebi da se na svetu pojavi novi
prorok koji e spasti Hrista.
Za tu no vezuje se Prorokovo potovanje nekih ideja hrianstva.
***
Na stotinak metara odatle nalazi se druga graevina. Jedna od
najstarijih na svetu sauvanih damija. Datum nastanka prvobitne, vie
puta rekonstruisane graevine je 720. g. Pravougaona je. S krovom
sasvim novog datuma. Sa zidovima na kojima se jasno vide mnogobrojna
preziivanja, u koji je ugraeno mnotvo kamenja, razliitih oblika i
razliitog porekla. Kamenje je uzimano sa ogromne prirodne pijace
kamenja koju su iza sebe ostavili nekadanji stanovnici mesta,
nabateanski, grki, rimski. Odmah pored masivnih etvrtastih, i drugih
valjkastih stubova, mnogo manje elegantnih, graditelji su postavljali
kitnjaste, vitke, rimske, sa korintskim zavrecima. Toranj, minaret nad
niskom graevinom, jo uvek je etvorougaoni, pozajmljen iz vizantijske
arhitekture. Ova damija nosi ime Kalifa Omara, onog koji je zasluan za
pobedu nad Sirijom sredinom 7. veka a nalazi se na mestu sa koga je
pobedniki pohod zapoeo.
Obe graevine stoje i danas na maloj udaljenosti jedna od druge.

109

Prva potpuno nenastanjena (ako ne raunamo onaj bun), kao da u

njoj ni ptica nema.
Druga iva, sa zarozanim tepisima, tragovima mnotva bosih nogu,
pet puta dnevno puna ljudi koji dolaze na biciklima, na magarcima i
peke iz grada za koji bi samo neoprezan ovek mogao pomisliti da je
skoro nenastanjen.

110

Grob Avelja, ako je to mogue

Do mesta se stie kroz takozvanu vojnu zonu. To znai da se
prolazi kroz check-point, gde kola preskoe gajtan ili icu i prou dalje
praena pogledom i pokretom ruke vojnika na strai. Drugi vojnici su tu,
u blizini, u musavim atorima, moda piju aj, moda gledaju TV
program, moda ni to.
Do mesta se putuje preko otrog grebena, ivicom. S jedne i s druge
strane su ogromna prostranstva mrtve utine i beline. Mesto se zove Tel
Nabi Habil to znai Brdo Proroka Avelja. Po obroncima Planine Hebron
prosute su kosti mnogih zajednikih roaka, predaka muslimana, predaka
Jevreja, predaka hriana.
Kain je ubio brata Avelja. To belee sve stare knjige. Sledeih 40
godina Kain je nosio mrtvog brata na rukama, belee neke knjige. Ako je
to mogue, Kain je u meuvremenu razgovarao sa Tvorcem, ali ni on
izgleda, nije znao da mu kae ta da ini s telom mrtvog brata. Tada je
Kain video dve vrane. Jedna je kopala kljunom zemlju, da bi u nju
zatrpala drugu, mrtvu. Kain je uinio isto. Adam i Eva su to samo
posmatrali. Jer do tada ni jedan ovek jo nije bio umro, pa se Kain
morao uiti od ptica.
Kasnije je tuda prolazio Aleksandar Makedonski. On je, opet po
legendi, pronaao, ogradio i sauvao Aveljev grob na kosini Planine
Hebron.
Danas, mesto je prizemna iroka zgrada u obliku irilinog slova P,
s poploanim dvoritem na ijoj sredini hlad pravi samo jedno razgranato
drvo. U samoj zgradi, nalazi se mesto gde - ako je verovati - lei Avelj.
To je zapravo, sedam metara dug sarkofag, iz jednog komada kamena,
kau, ali ne daju da se proveri, prekriven je zelenim pokrivaem. Veliki je
Avelj.
Ovde sada dolaze i hriani i muslimani, manje suniti, iiti mnogo
vie (mnotvo autobusa iz Irana sa mnotvom ena u adorima), dok
mesto uvaju druzi.
Veti trgovci setili su se da ispred ulaza u dvorite mauzoleja
otvore radnje pod vedrim nebom. Kombiji su puni stolova na sklapanje
koji lako postaju tezge, i mnogobrojnih rolni materijala, arenih ali
uglavnom crnih. Iranke se skupljaju oko stolova-tezgi, kupuju po
nekoliko metara materijala, koji za tili as moe postati nova haljina samim prebacivanjem preko lica i glave.

111

Druzi
Druzi nemaju svojih drugih verskih praznika, sem jednog, Praznika
rtvovanja kojim slave spomen na Isaka i Avrama. Druzi nemaju
poznatih svetilita i okupljalita. Ona se nalaze na niim oznaenim
mestima, bez nametaja. Druzi se vode kao muslimani, podvrsta iitaismailita. I pored toga ene se i udaju iskljuivo izmeu sebe, nikad
nemaju dve ili vie ena, veruju u seobu dua, ali tako da se samo
njihove, due druza preseljavaju. Uvek ih je oko tri stotine hiljada ili
neto vie. Kad jedan umre, drugi se rodi. Druzi se ne ire, ne primaju
nove lanove u svoj krug i tako uvaju tajnu. Oni znaju da samuju i
uzdravaju se od svega. Dele se na telesne i razumne. Prvi su obini
ljudi, a drugi su oni koji su posveeni u veoma sloen filozofskoreligiozni sistem. Posveeni ne mogu imati manje od etrdeset godina, ali
meu njima mogu biti i ene.
Druzi nose crno, tanije crno i belo. Vrlo su uredni, akire su im
od crnog platna, jako sputenih turova, a koulje bele. Njihove ene nose
dugake crne haljine, s tankim belim maramama spletenim oko glave na
nain koji se znatno razlikuje od naina na koji se maramama povezuju
ovdanje ene.
Kada druzi rade u gradu, obino se bave uslunim delatnostima,
kao kelneri, na primer. Tada nose bele rukavice, osmehuju se,
besprekorno se ophode. Uostalom, kako je uopte mogue znati ko su
druzi a ko ne? Oni primenjuju striktnu tajnost prema svim ne-druzima.
Oni ak, da bi se zatitili, i ako je to potrebno, mogu negirati i svoju veru.
Izmeu svega ostalog drugog to kod druze ini tajanstvenim je i
njihova uloga uvara groba Aveljevog.

112

Biblos, a na moru
Biblos je luka, u stvari luica. Malena. Polukruna. Toliko majuna
da budi oseaj nenosti. S jedne strane zatvorena (pritvorena) kulomuvarkom, s druge nevelikim pravim nasipom od kamenih blokova
razliitih veliina, boja i struktura, sakupljenih sa jo starijih, sada
sruenih graevina. Ipak, pavork je dobro i vrsto sklopljen.
Nekad, taj ili njemu slian nasip, morao je zatvarati onu nadaleko
uvenu luku kroz koju je doplovljavao i otplovljavao iz Libana kedar, a iz
Egipta papirus. Tu je morao biti silan mete, tu je sve moralo vrveti od
lukih radnika, trgovaca, ali i gospode. Utovar, istovar, glasovi, lupa
platnenih jedara na snanom morskom vetru.
Na samo nekoliko desetina koraka uzbrdo nalazi se grad. Grad?
Maleno naselje. S jedne strane zatieno s vie slojeva gradskog zida, ije
ponovno graenje, podizanje, uvrivanje posle vie puta ponovljenog
ruenja, samo svedoi o tome da se i te kako imalo ta uvati u tom
vanom mestu.
Najstariji naeni ostaci naselja proteu se unazad na 5.000 godina
pre Hrista. Neolitska zajednica skupila se na steni nad morem. S jedne
strane mali zaliv, s druge visoke, visoke i mone, gustom umom obrasle
planine. Usred vrstog prirodnog platoa izbija izvor, a negde u dubini,
pod nogama lei jezero, stvarno ili ne, nije mogue utvrditi, ve samom
injenicom da se danas naziva svetim jezerom, ili svetim bazenom.
Tako su oni najstariji tu sagradili svoje okrugle kamene kolibe. Danas su
ove kolibe do krovova nasute zemljom koju je slagalo vreme. Otkopavaju
ih arheolozi a po njihovim napola otkopanim krovovima hodaju retki
turisti.
Ovde je sve puno vode. Slane i slatke. Uz more, stalno se nailazi na
vodu, vodu toliko retku s druge strane velianstvenog masiva AntiLibana, na poetku Sirijske pustinje. Nekoliko kilometara junije, iz
duboke peine izvire reka Afka. Uz tu peinu i reku vezana je legenda o
Adonisu, sinu Kralja Biblosa, kralja roenog u grehu. Na reci Afki
Adonis se ljubio sa Afroditom, u njenoj blizini je bio usmren, tu je
iskrvarilo njegovo telo, a danas njegova krv, kasno u zimu i u rano
prolee, boji reku Afku u crveno, dok se oko vode iri tepih arenih
anemona.
Euzebije iz Cezareje ljutito je zapisao da se u ovom hramu
posveenom sramnoj boginji Afroditi hramu koji nije ni na putu ni u
gradu, ve usred kedrove ume - prireuju bahanalije i ine mnoge
nepodoptine, i da nema uvara da blud sprei.
Hram u selu Kirbet Afka, danas je u ruevinama. Granitni stubovi,
koji su nekad uz buku i graju nosaa i tegljaa putovali Nilom iz Asuana,
113

preko mora, do Biblosa a odatle uzbrdo uz reku, da bi bili podignuti u

hramu porone boginje, srueni su naredbom Konstantina imperatora,
posle navedenog Euzebijevog izvetaja.
U ruevinama je danas iva samo jedna smokva. Za njene grane se
i danas vezuju delovi odee posebno bolesnih osoba, ena, a pored reke
ostavljaju da gore upaljene lojanice. Izgleda da oni koji to ine pripadaju
svim grupama savremenog Libana, hrianima i iitima-muslimanima,
nastanjenim u blizini ruevina.
Da li su to inili i u vreme krvavog graanskog rata? Da li im je,
dok su se meusobno ubijali, zajedniki bio jedino odlazak u ruevine
hrama boginje koju i jedni i drugi zovu neodreeno Gospa od mesta?
Oko Biblosa-ruevine sve podsea na veno kretanje, ciklini put
smrti za kojom dolazi ivot: luka ima oblik ruku majke obgrljenih oko
deteta; voda u dubini ini da se ba na tom mestu, na steni, sauvao ivi
buket starih etinara hranjen vlagom iz dubine; metani i danas, u vreme
Uskrsa i Boia, kite prozore Adonisovom batom, u zemljanim
loncima odgajaju brzorastue semenje kojim slave novi ivot, roenje i
vaskrsenje Adonisa/Ozirisa/Hrista.
ak i oko dananjeg, modernog Biblosa sve podsea na veno
kretanje. Liban je do pre neku godinu ubijao sam sebe. A sada, itava
okolina, besomuno izreetana rafalima, odjednom je poela ubrzano da
se gradi. Investicije, gradilita, plae, zatvoreni klubovi, prostitutke iz
nekadanjih zemalja realnog socijalizma, okretnice, zagueni autoputevi,
visoke graevine od metal/staklo materijala, firme, isti i prljavi
poslovi ivot. Sve u kombinaciji sa ruevinama, zjapeim oknima
naputenih kua, tragovima crnih jezika dima i vatre na belim kamenim
fasadama.

114

Strana A, strana B
Iznenada, posetiocu iza lea, rat se povampiri, usred leta i ivotnih
radova. Odreene ciljeve na strani A (Bejrut, Baalbek) zaspu rakete sa
strane B (Izrael). Odmazda za neke druge granate poslate prethodno sa
strane A na stranu B. Nekoliko sati cela zemlja je u mraku, pogoena je
elektrina centrala. Nekoliko mostova, automobili u blizini. Nekoliko
civila je stradalo, nekoliko desetina je ranjeno.
Ve sutradan nastavljaju se investicije i prosperitet.

115

Crna rana na putu za aahbu

Oblo brdo kao da lebdi nad opruenom, kamenitom ravnicom.
Pri dnu brdo je crno, u sredini zeleno, sa belom krunicom na vrhu.
Takvo je brdo nespojiv kontrast.
Dole, u podnoju, s jedne strane kamioni i male maine
potkopavaju unutranjost brda. Otvaraju ga. Crni materijal koji se tu
kopa, dragocen je i dobro se prodaje. Od njega se neto proizvodi ali
zapisniar nije zapamtio ta. Tamo gde se kopa to to se dobro prodaje,
otvara se ogromna, strana, potpuno crna i potpuno suva rupa. Rana. Ovo
brdo ustvari je mehur stvrdnute, skamenjene ohlaene lave, zaspao
vulkan, kome se vatreno telo ugasilo, osuilo i pretvorilo u izmrvljeni
kriljac.
Do sredine crno i mrtvo, od sredine meko i zaobljeno, pokriveno
sveom, zelenom, ilimastom travom - takvo je to brdo.
Na njegovom vrhu stoji mala graevina. Bela, s kubetom, ni kua,
ni hram, ni stvarnost, ni san. Na vrhu brda, na nenom i mekom zelenom
tepihu, bela graevina u ranim satima je oblivena jutarnjom, mlenom i
crvenkastom sunevom svetlou. Graevina je daleko gore, izgleda
sasvim blizu Neba. Belo na zelenom a plavo nad belim.
U svetlosti.
Dole, u podnoju brda je crno duva neto kao otar vetar, kao da
je i hladno, a kroz onu ranu, kao da proviruje Pakao sam.

116

PUT ZA DAMASK

117

O sluaju
Naglim zaokretom moj put vodi na Istok.
U knjiari kod Jugoslovenskog damskog pozorita, pred sam put,
otvaram prvu knjigu koja mi dolazi u ruke, otvaram je ma gde, na strani
Sluaja i prvo to vidim nisu slova ve nekakve crtice. itam, zatim,
crticama obeleene rei. Crtice slue ili da preseku tekst ili da neto
podvuku? u trenutku dok itam jo nisam naisto ta ove crtice znae,
ali one mi privlae panju na ba te, podvuene rei. Jedna, a zatim dve
isprekidane linije za koje jo dugo ne znam da li razdvajaju ili spajaju ono
ispred i ono to sledi, da li slue da podvuku, potcrtaju znaenje, ili su tu
jednostavno - da privuku moj pogled.
Knjiga koju drim je asopis Istonik, pesma koju itam je
Helderlinov Praznik mira.
U knjiari sam, rastresena, pred put, u depu avionska karta Peta Damask, sankcije su, nema direktnog leta ne znam ta itam, ali to
inim s oseanjem prisustva Putokaza.
I tada mi se prvi put ini da Put Za Damask nije samo put za
Damask.
Vidim da mi taj kamen-putokaz, koji se pomalja sa tampane
stranice, sluajno otvorene, neto govori. Pokuavam da dokuim ali i
dalje ne razumem. Pokuavam da ujem ali ne ujem, zagluena sam
bukom avionskih motora. Stiem samo do poetka.
Prvi korak.
Mnogo kasnije, u Damasku, paljivim, tihim hodom, prilazim
istom tekstu, ponovo. Ni tada jo moj sluh nije spreman da stigne do
teko dokuivog Mira na Praznik. Do itanja s razumevanjem stiem
mnogo kasnije, negde na tri nedelje pred Uskrs, u hladne dane marta
godine 1996. Od trenutka kada uspevam da pogledom obuhvatim celu
jasnu viziju, onako kako ju je pre ravno 192 godine ugledao i do nas
otposlao Helderlin.
Vraam se na poetak. ta je to podvueno, razdvojeno ili spojeno
na strani koji je za mene otvorio Sluaj a to sam videla najpre u knjiari
kod Jugoslovenskog dramskog, u hitnji pred put na Istok, sa avionskom
kartom u depu, a zatim na dosadnom petanskom aerodromu, jo kasnije
u avionu i jo kasnije na terasi u novom boravitu?
Svetlelo je pod sirijskim palmama, stajalo je potcrtano ili samo
obeleeno isprekidanim crticama;
Svetlelo je pod sirijskim palmama posveeno gorje, stajalo je u
drugoj verziji, u potrazi za jasnijom slikom i tanijom reju;
Svetlelo je pod sirijskim palmama posveeno gorje, za mene jo
uvek nejasno, jo uvek ne vie do lep stih.
118

I, iz poslednje verzije, otkrivene 150 godina poto je pesma

napisana, osvanula je izgubljena iz mraka i poslednja re, ona re koja se
uvruje u sliku, a koja glasi:

tamo pod sirijskom palmom,

gde blizu le grad, kraj zdenca rado bi;
ito je umelo okolo, tiho disae hlad
od senke posveenog gorja
...
Mutno itanje tako je postalo svetlo i bistro.
Iznenadnom zaokretanju mog puta na Istok dale su smisao ove
davno napisane rei. Iz senke sirijskih palmi, iz treperenja kojim je disao
njihov hlad, iz blizine izvora dragocene i retke vode - a usred grada koji
lei na toku te vode , iz hlada palmi i lelujanja ita koje umi, pokazala se
- kao u ogledalu - skoro nedirnuta, skoro netaknuta, vremenom tako malo
izmenjena slika predela kojim je proao Knez Svetkovine.

119

Istonici
Mala polica izmeu dvoja vrata, knjige labavo naslonjene jedna na
drugu, s razmakom izmeu, ne onako gusto postrojene kao to volim.
Sem nekoliko renika, turistikih bedekera o Siriji i Britanike, sve to
je ovde doneli smo od kue.
Iznenada uoavam neto to nisam do tada.
U toj nevelikoj biblioteci su tri knjige (odnosno vie, zavisi kako se
broji) koje u naslovu imaju re istonik. Ljuba Simovi Istonice, Milan
Budimir Sa balkanskih istonika i nekoliko brojeva asopisa Istonik.
Od Ljubinih stihova se ne odvajam nikad, naroito od nekih, a ti
neki su upravo u ovoj knjizi. U mraku iz Hasanaginice, Deset
obraanja Bogorodici....
Druga knjiga je ovde takoe s posebnim razlogom. Negde pred
sam polazak iz Beograda, novembra 1995, na veeri kod Jelene anti
govori se o jednom buduem zajednikom poslu. Na poetku razgovora
ideja je jo mutna. Znamo samo da su nam zadati elementi: Balkan,
balkansko zajednitvo, grki producent...... U lutanju kroz razgovor
nalaze nam se Nenad Proki, Jovan irilov i profesor Srejovi. Ovaj trei
upuuje nas na knjigu Milana Budimira. Kasnije kod kue vadim iz
velikog ormana, sa police na kojoj su SKZ-ova izdanja, ovu nikad
otvorenu Budimirovu knjigu i stavljam je u prtljag, nesvesna da jo jedan
balkanski istonik nosim sa sobom.
asopis Istonik ima mnogo tekstova na koje se vraam, lagano
itam, koje opipavam: da li razumem, da li smem, da li ... Prijatelji mi ga
alju od kue - kao lek.
Re koja se TOLIKO puta ponavlja na tako maloj polici.
Sluaj? Podudarnost? Jungovski sinhronicitet? Ili je to paljivo
radio unutranji uvar.
Jer, izgleda da to je ovek vie negde stranac to je manje stranac
samom sebi. To se vie harmonizuje sa sobom u sopstvenom nasleu.
Stranost pomae da izotrimo oseaj za istost.

120

Badnji dan
Badnji je dan. Jedan dobar dan.
Negde unutra, u sredini (gde je ona?) stvara se neto kao meka
grudva, oseanje se nekako stegne ali ne i stvrdne. Samo dobije oblik koji
tada nosim mirno - kao dete u materici.
Pred oima nemam nita, a opet kao da je tu neto nalik na
treperavu koprenu iza koje se nasluuje slika. Rekoh slika, ali je to
sasvim netano. Svakako nije slika koja neto predstavlja. Rado bih rekla
peina, slama, zvezda... Nita od toga. Samo neko nejasno treperenje.
Ne, ne jasno. Ve sasvim Nejasno. Ali radosno.
Spremila sam veeru. Oljutila orahe. U slivnik pljusnula vlanu
riblju utrobu. Niko mi u tome nije smetao.
Gosti su bili visokog ranga, u crnom, svetlucalo je boino drvo,
svetlucalo je zlato na prsima, briga oko etikecije bila je znatna, razgovor
tih, uglavnom na engleskom i ruskom...Pogaa je ipak prelomljena
rukom.
Pono je dola, iza ponoi vie nikoga nije bilo, razgovor je bio
samo meu nama, miran, na srpskom, a ona radost (bez slike) od jutra jo
je tiho pucketala i tinjala.

121

Velika Subota
Ovo piem u rano jutro na Veliku Subotu.
Iza mog ramena je plamen malog kandila. Napolju, a s moje leve
prednje strane je crna masa oblaka punih elektricieta, a iza mog drugog
ramena bljeti sunce koje izkosa, otro, s punom snagom baca svetlost na
crne nebeske vodene mase.
To traje kratko, jedva nekoliko desetina sekundi, ali kao slika,
duboko se utiskuje.
Iznenada, udan oseaj: ako pogledam kroz prozor videu Isusa na
magarcu. Mnogo puta kada vidim magarca kako ide u susret koloni
automobila, ili, jadnika, zgaenog pored puta, pomislim - to je onaj.
Da li su ovde svi magarci Isusova vatrena, pobednika koija?

122

Nedeljom nad Damaskom

Jedan deo Arapa nisu muslimani.
Jedan broj Arapa nije uzeo Islam, nego se i dalje krsti. Najee to
ine brzim pokretima, iz pet poteza, tako da znak postaje istovremeno i
istoni i zapadni, i prvoslavni i katoliki istovremeno. Neki od tih
Arapa u crkve dolaze s glavom pokrivenom tipinom arapskom
kariranom crveno-belom (beduinskom) ili crno-belom (palestinskom)
maramom. U molitvi, neki dre dlanove okrenute nagore, kao da je u
njima knjiga, a neke od ena pokrivaju glavu tankim, ipkanim marama,
najee crnim. Ista molitve moe se videti kod pravoslavnih Jermena,
kod pravoslavnih sirijaka kao i kod grko-pravoslavnih.
Veina hrianskih crkava, posebno onih novijih, deluje vedro.
Svetle su, pune vetake i prirodne svelosti, pune dece, amora i graje,
one su osloboene tegobne i turobne atmosfere nekih zapadnih katedrala,
kao i skruenosti i pokajnitva prisutnog u nekim drugim pravoslavnim
crkvama. Crkve i patrijarije jesu velika zdanja ali nema nijedne ogromne
ili prevelike. Sve su meutim odlino odravane, one stare uredno su
obnovljene. Nekad se ini da su za nijansu previe renovirane, da se na
paljivom uvanju nije tedelo, i da su zato ostale bez patine i ostalih
nanosa koje za osobom ostavlja vreme.
U praznine dane ili kod nekog za crkvu vanog dogaaja, pojave
se parole ispisane na dugakim platnenim trakama, tkaninama koja
lepraju na vetru. Dvorita ovih crkava su i danas mesta gde se ljudi
skupljaju da bi se sreli i porazgovarali. O praznicima, ljudi obuku
najbolje to imaju i dolaze s celim familijama, okrueni mnotvom dece,
namirisani i s cveem u rukama. Tu je sve do ega im je stalo.
U crkve dolaze i ministri, oni koji su, naravno, hriani. Njih
moda nije brojem mnogo, ali ih je vie nego to bi mogao pomisliti neko
nedovoljno obaveten o ovdanjim prilikama. Dolaze sa enama i decom,
stoje u prvom redu, a svetenstvo im se obraa sa posebnim uvaavanjem.
Kod propovedi, veoma dostojanstveni svetenici ne propuste da spomenu
Predsednika drave i da se pomole za njegovu sreu i dug ivot.
Nedeljom ujutru nad Damaskom zvone zvona.

123

Ekumenski sastanak
Hrianski hram ovde, na preteno muslimanskom Istoku, vie je
kua i dom nego velianstveno mesto za ispovedanje i iskupljivanje
grehova. Kao da je jo sasvim svea uspomena na vreme katakombi i
peina, crkva je mesto sastanka, ivota. One, peine, se uostalom jo
svuda mogu sresti. Pod zemljom se nalazi malena crkvica svetog Ananija,
uitelja i uteitelja, u tom trenutku jo slepog budueg apostola Pavla.
Peina je i crkva svete Tekle, prve ene muenice i svetice, uenice onog
istog Pavla. Okolina starog hrianskog gradia Seidnaja prepuna je
peinica, isposnica, mesta asketskog ivota pustinjaka. Moda ba zbog
uspomene na sveta mesta koja su se nalazila pod zemljom, ni dananji
crkveni svodovi u ovom kraju ne deluju tako nedostino i grandiozno kao
u njihovih zapadnih roaka; zlata i sjaja je manje, svetla je vie, a Bog
koji u njima boravi ne izgleda neprijatno strog, ve je nekako milostiv i
nasmeen.
Kakve god i kolike god da su bile podele u hrianskoj crkvi, ma
kako burni i dramatini bili dogaaji koji su odvojili hriane na velike i
male grupe, pravoverne i izmatike sve zavisno od toga s koje strane se
posmatra one, podele, nisu uspele da unite oseanje zajednitva
hrianske zajednice na Istoku. U ovom regionu danas pretee grupisanje
(samo)izolovane manjine onih koji veruju u Hrista.
Koliko zaita ima hriana niko ne zna. Patrijarh antiohijski bi
ponekad tiho rekao prijatelju mi smo kaplja u moru.Ve sama ta
injenica ini ovu grupu veoma razliitom od hriana tamo gde su oni u
veini, u zapadnom svetu, Evropi i Americi. Zato je Damask mesto ivog
ekumenskog ivota, pa i zvaninih ekumenskih sastanaka.
U velikoj sali grke pravoslavne Crkve svetog Krsta puno je sveta i
puno svetla, upaljeni su svi kristalni polijeleji, vazduhom plovi neka
udna vedrina i prisnost. Crkveni velikodostojnici obueni su u crno.
Ponekad blesne crvena pothaljina, ljubiasti pojas, pogled privue
poluloptasta kapica, ili kapuljaa sa sitnim belim krstiima, ili naprosto,
sine isto zlato krsta.
Sakupila se cela istona crkva: oba patrijarha antiohijska, patrijarh
jerusalimski, patrijarh koptski, arhiepiskop kiparski i katolikos jermenski.
Patrijarh domain govori vedro, iako mu je glas staraki mutan.
Zavrnut kraj neke njegove reenice povremeno zazvui eretski, prisutni
gosti se nasmeju, neko od gostiju neto dovikne, sada se i patrijarh
nasmeje, pa odgovori. Gosti opet uzvrate smehom.
Sutradan po sastanku, patrijarhe i katolikosa, primio je glavni
muftija islamske zajednice u Damasku. U ogromnoj damiji Omajada u
124

petak, u podne, u vreme propovedi. Hiljadu izuvenih mukaraca sedelo je

na svojim potkolenicama i prisustvovalo tom sastanku najviih
muslimanskih i hrianskih velikodostojnika pratei netremice spore
pokrete ruku i jo sporije pokrete oiju i gostiju i domaina, sluajui
veoma paljivo izabrane rei i jo paljivije voenu intonaciju glasa
svojih voa.

125

Seidnaja, na praznik
Desetine kristalnih ili prosto staklenih lustera sputa se sa stropa
hrama Svete Bogorodice u gradiu Seidnaja. Lusteri se sputaju nisko,
nadomak glava viih posetilaca crkve. Iako neto sijalica ne radi, ipak
lusteri bacaju jaku svetlost, spolja ulazi snana, dnevna belina i mea se
sa vetakom, ova se odbija o mnogobrojne stalkie, i obe se meaju u
raskonu trepereu masu. Crkva je nova, u njoj je Isus predstavljen kao
Mister Univerzum, obuen u raskono ruho skrojeno od uvenog utozlatnog damaskog brokata.
Sluba se ovde odvija na arapskom. Samo se povremeno zauju
rei kao to su Kyrie, Christos, ili Aliluia. Ne pomae znanje drugih
jezika, stranac ne moe da prepozna ak ni re bog.
Ve vie od jednog veka grka pravoslavna crkva na ovom
prostoru to nije ni u lingvistikom ni u etnikom smislu. Svetenstvo je
lokalno, arapsko, uglavnom se koluje u bogoslovijama u Jerusalimu ili
Bejrutu, jezik liturgije je arapski, a vernici su takoe odavde, Sirijci i
Libanci.
Crkva je ujutru na praznik Rodestva Bogorodice puna. I
osvetljena. Tu je mlada ena s dvoje male dece. Kada beba na rukama
postane nemirna, ena je tei mirno raskopavajuci haljinu i stavljajui
dete na prsa. Tu je star ovek u platnenim akirama posebnog kroja
(veoma sputenog tura, skoro do visine kolena sa zadnje strane), s belom
maramom na glavi i crnim pletenim duplim gajtanom preko nje, u
kostimu koji bi se mogao pripisati nekom pripadniku sekte druza. Tu je
stara ena sa crnom ipkanom maramom sputenom niz obraze, nanie,
prednjai u molitvi. Tu je, neto dalje, i mlad ovek, plavook, koji se
takoe trudi da prednjai u molitvi. Ona je dovoljno stara da, pred put,
eli da se preporui Bogorodici svojom usrdnou, a on, u punoj ivotnoj
snazi, s namerom koje moda i sam nije svestan ali koja se posmatrau
ini oevidna, eli da se pokae bolji i usrdniji pred sugraanima.
Tu je i petnaestak devojica izmeu 5 i 10 godina, u haljinama od
krute, tvrde bele tkanine, s krutim, tvrdim belim kapicama-eiriima na
glavama. Imaju svoje mesto u delu crkve uz sam oltar s desne strane. Kao
jato malih belih ptica. (Kao i svi okolni manastiri i Seidnaja je sirotite.)
Iza njihovih lea, sasvim zaklonjena i za njih nevidljiva ostaje cela
scena, svetenici, pevnica, pojci i naroito narod u crkvi. One ostaju
tako duboko uvuene i zaklonjene od sveta i guve, imajui pred oima
tokom cele liturgije samo ikonu neke plaljive Bogorodice, ija grimasa
vie podsea na enu koju je upravo istukao bahati mu nego na sveticu
radosnu zbog roenja od-proroka-najavljenog i od-sveg-sveta-oekivanog
deteta.

126

U klupi u redu iza devojica stoji jedna neto starija devojica,

moda joj je etrnaest. Ona je ve odevena u crnu monaku haljinicu, sa
maramom tesno priljubljenom uz glavu, kosu i lice, zakaenom
mnotvom sitnih penadli sa sjajnim crnim glavicama. Lice devojice
stegnuto je maramom tako da obrazi tokom liturgije postaju sve crveniji,
zategnutiji i nateeniji.
No uoi Roenja Bogorodice u manastiru je narodno veselje,
vaar, sabor, panaur. Skupljaju se porodice, dolaze s decom, hranom,
prostirkama, instrumentima Posle cele noi porodinog provoda,
svuda po manastiru, po sobama, hodnicima, dvoritima, terasama i
prolazima prostiru se ebad i tanki dueci. Po prostirkama leu najpre
deca, umorna od skakanja i veselja, zatim umor obara njihove bake i na
kraju se sputaju i oni najjai, mladi. Neke porodice odlaze pre zore. Neki
doekuju jutro na nogama, crvenih oiju.
Ujutru, pred samu liturgiju, jo se po okovima mogu videti deca
u dubokom snu, okruena hrpama hartije, otpadaka od hrane, plastinih
kesa i boca od sokova i vode, rumena od sunca koje im pada na lice, ali ih
ne budi.
Vladika e se za rukom aliti na narod: dou da se najedu, da
igraju i pevaju, a za slubu boiju ne mare. To e rei s lakim osmehom,
bez optube.

127

Proba hora
Uobiajeno dva puta nedeljno, u rano popodne skuplja se
dvadesetak mladih momaka i devojaka na probu hora. Uobiajeno, proba
se odrava na balkonu Patrijarijske crkve u samom srcu starog Damaska,
u delu grada koji se zove Bab Tuma (Vrata Svetog Tome), tamo gde je na
malom prostoru zbijena veina svih hrianskih hramova u gradu.
Ovoj crkvi je ime Univerzalna sirijaka pravoslavna crkva. Na
njenom elu je poglavar velianstvenog izgleda i dranja, Njegova
Svetost patrijarh antiohijski i sveg Istoka, Mar Ignacijus Zaka I.
Ali, ovog puta samo o horu.
Dirigent hora je studirao teologiju u Rimu emu su razlog posebne
veze koje ova crkva odrava sa Vatikanom. Iako dirigent ovog hora, on
ne zna note, lanovi hora, mladi i skoro deca, takoe uopte nisu muziki
kolovani; on samo zna pesme po sluhu, i oni samo znaju pesme,
verovatno iz kue, opet po sluhu; on im ovim probama odrava sveim to
znanje, podsea ih i ispravlja. Sve po sluhu. U fasciklama koje horisti
dre u ruci nisu ispisane note ve rei, tekstovi pesama. Na aramejskom,
na onom jeziku kojim je nekada govorio Isus Hristos a koji je tada bio
lingua franca itavog regiona, na jeziku kojim se i danas koriste u
delovima bogosluenja u Sirijakoj pravoslavnoj crkvi.
Liturgijske pesme su jednoglasne. Neko je nekad probao da ih
uini vieglasnim ali se to nije proirilo i uvrstilo. Izvestan broj pesama,
meutim, peva se uz orgulje. To se jeste uvrstilo.
Orgulje je odobrio Patrijarh koji je tridesetih godina ovog veka bio
na elu crkve. Zato, ta ga je na to nagnalo posle tolikih vekova a
cappella pevanja? Da li je i kako to u vezi s Rimom? Inae, orgulje koje
se koriste u ovoj crkvi takoe su, kao i sve druge, sasvim zapadne. To
znai da su timovane na cele i polutonove, cele i polustepenove, i da se
zato teko ili nikako ne slau sa mnotvom skoro neujnih etvrttonova
tradicionalnog usmenog sirijakog pojakog naslea. Pa tako neke
pesme ne uspevaju da budu otpevane uz pratnju. Suvie je zvune nesloge
izmeu 12-tonskih orgulja i 53-tonske skale tradicionalne orijentalne
lestvice. Imeu svakog si i do, ili mi i fa, onog najmanjeg intervala koji se
u zapadnoj teoriji zove polustepenom, u orijentalnoj lestvici ima jo
etiri manja stepena, jo etiri zvuna podeoka zvana kome. Zato pevanje
zvui ratimovano u sudaru sa modernim, tehno elektrinim zvukom,
tako neoprostivo prostim, grubim i profanim.
Mladi horisti pevaju grleno, s naporom, ali s voljom i veselim
trudom. Himne i psalmi su veoma stari. Neke od njih donesene su u
najstarije doba iz jerusalimske crkve u Antiohiju. Po strukturi neke su

128

pesme strofine sa refrenom, druge su tipa varijacija na glavnu melodiju,

tree imaju elastinu versifikaciju pa zato i elastiniju muziku strukturu.
Aramejski jezik na kojem se ove himne i psalmi pevaju, poneki
horisti znaju iz kue, od roditelja. Taj se jezik jo govori u okviru
sirijake crkve, u svojoj istonoj varijanti, posebno u Alepu i daleko na
severoistoku zemlje, ali i kao jezik svakodnevice u Maaluli, mestacu s
velikom i dugom hrianskom tradicijom.
Taj je jezik na neki nain arheoloki nalaz. Kao takav on je
otkopan i na sasvim retkim i ogranienim lokalitetima u Iraku, Iranu i
Turskoj. Svi, meutim, priznaju da se arapski sve vie uvlai u ostatke
aramejskog, da prodire naroito u prazan prostor koji otvaraju novi
pojmovi za koje su potrebne i nove rei.
Centar sirijake crkve, kao i one istono-(grko)-pravoslavne je u
Antiohiji. Antiohija danas i postoji i ne postoji. Ako i postoji, nalazi se na
udnom mestu. Upisana pod imenom Antiohija moe se i danas videti na
zvaninim mapama Sirije. Ali i na zvaninim mapama Turske, upisana
kao Antakija. Tako, upisana u dve dravne mape, Antiohija je ostala
izmeu njih, izgubljen grad. Iako postoji, ona je bez krune, oreola,
istorije, naslea. Francuzi su dvadesetih godina ovog veka potpomogli
posao u kojem se Antiohija zagubila. Kao kakvim slatkim kolaem, ova
velika sila je iznenada posluila neprijateljskog suseda, Tursku, ovim
delom Sirije. Verovatno da je utee to vie nije imperija.
Antiohije dakle vie nema. Nema je pod tim imenom. Patrijarhat se
davno iselio iz Antiohije i danas je u Damasku. A nekadanji centar
hrianskog sveta na Orijentu, pa samim tim i vie od toga, sada je samo
izgubljena turska selendra drugog imena.
***
Gosta, posetioca patrijarije sirijake crkve u Damasku, horovoa i
horisti doekuju buketom. I kafom. I knjigom, za poklon. Knjiga sadri
zapise crkvenih liturgijskih pesama iz brevijara Beth Gazo, tekstove kao i
zapise melodija. Pisane notnim pismom, ali, ne sleva nadesno, kako bi se
to uradilo na zapadnom muzikom "jeziku", ve sdesna ulevo.
Zahvalnom novom vlasniku ove knjige, ne ostaje drugo do da
upotrebi ogledalo kako bi bar nekako uspeo da proita muziki zapis.

129

Pranje nogu na Veliki etvrtak

Sirijaka pravoslavna crkva u knjigama se jo spominje kao
jakobitska. Sirijaci predstavljaju jednu od najstarijih religioznih
zajednica u regionu, pa i u hrianskom svetu uopte. Oni ne priznaju
rezultate Kalkedonskog koncila pa su, kao i pravoslavni Jermeni, ostali
donekle usamljeni i izolovani izmeu Istone i Zapadne crkve.
Sirijaka crkva u svojoj liturgiji i danas koristi i uva aramejski
jezik - jezik na kojem se govorilo u biblijskoj Palestini i kojim je pisan
deo Biblije i kojim je govorio sam istorijski Isus. Napevi koji se koriste u
toj istoj liturgiji, posebno oni pred Uskrs, meusobno su izrazito razliiti,
kao da su otkopani na razliitim dubinama arheolokog kopa. Autohtoni
su i vidljivo stari, ponekad sliniji jevrejskim no ma kojim drugim.
Pred Uskrs, crkva je svetla, nekako vesela i pored toga to je ritual
tuan i dramatian. Ovde se, naime, obeleava i prikazuje, kao u
pozoritu, ritual pranja nogu s kojim se inae, po Pismu, zavrava Tajna
veera. (Jovan, glava 13.) Jedanaest deaka iz komiluka obuenih u bele
odore sa bolno tankim i otrim, crvenim krstom iscrtanim na lenom delu
belog stihara, glume apostole.
Patrijarh je Isus sam. Jednom po jednom izuvenom deaku
svetenik pere noge u malom lavoru i brie mu ih belim platnom koje je
kao kecelju opasao oko sebe.
Ponavlja se biblijski razgovor. Deaci s manje ili vie treme igraju
svoju malenu ulogu. Tek dvanaesti apostol, Simon Petar, koji je takoe
zbog ozbiljnosti role sveteno lice, dakle donekle tri iz ostatka mlaane
grupe, uputa se u razgovor sa Isusom i kae mu:
Gospode, zar ti moje noge da opere?
Isus roditeljski i blago:
to ja inim ti sad ne zna, ali e poslije doznati?
Petar, dalje tvrdoglavo:
Nikad ti nee oprati mojijeh nogu.
Isus, sada odluno:
Ako ti ne operem nema ela sa mnom.
Petar, preterujui sada u drugu stranu:
Ne samo noge moje, nego i ruke i glavu.
Isus, smirujui:
Opranom ne treba do samo noge oprati jer je sav ist, i vi ste isti
ali ne svi.
U ovom komadu koji se igra pred oltarom u Sirijakoj crkvi na
Veliki etvrtak, nema onoga dela kojim se inae zavrava pretposlednji
in velike biblijske drame, nema onog iznenadnog, nonog poljupca

130

kojim izdajnik obeleava, oznaava Kralja i predaje ga u ruke vojnicima

rimskim.
Sluba traje, crkva je puna obinog naroda, roditelji dece koji
igraju Apostole snimaju video kamerama ceo dogaaj, na uzvienju pred
oltarom koji je inae zastrt samo tamnocrvenom somotskom zavesom,
138. po redu Patrijarh sirijake pravoslavne crkve, izvanredno
dostojanstven, sada gologlav, s belim platnenim ubrusom opasanim preko
jarkocrvene odore, ui na hladnom kamenu pred bosim nogama deaka
iz kraja, nestrpljivih da to pre pobegnu u dvorite gde ih uz galamu
ekaju ostala komijska deca, i izgovara:
"... i vi ste isti, ali ne svi."

131

Crni Mojsije
Manastir Deir Mar Musa je u veoma nepristupanom kraju. Do
njega se putuje najpre kolima na sever od Damaska, pa posebnim
taksijem kroz planinu, po irokoj, utabanoj stazi kojom inae idu pastiri
za ovcama, zatim peke, kroz wadi, suvo korito reke i dalje preko strme
strane brda i preko otrog kamenja. Za sunih godina, nita ne tee
koritom. U prolee, kad se vode vrati a korito se ispuni, ide se ivicom te
vode, jo teim i nepristupanijim putem.
Graevina, manastir nalik na tvravu u steni, pokazuje se naglo,
izranja iz pejzaa kao fatamorgana, otkriva ga samo obris, ravne linije
zidova, jedino to obznanjuje da se neto na horizontu menja. Graevina
se nalazi na samom izlazu iz kanjona, na steni koja dominira nad
ogromnom dolinom, ali je u prirodnom zaklonu, s pogledom na jo
udaljenije, u prah i maglu zamotane planine. Manastir-tvrava-na-steni
preplie se s prirodom, sve boje su jedna boja uta, sve ostalo su samo
nijanse, ak ni plavetnilo neba nije daleko od utila tla. Nita se ne vidi
odmah, sve se najpre dugo skriva pogledu, stada ovaca na koja se usput
naie, pastiri, ratrkano rastinje, kamen od kojeg su ozidane retke usputne
staje, razbacane svuda po ogromnom prostranstvu
Pred manastirom, dva psa. I oni ute boje. Lee na uskoj stazi.
Iskuavaju hrabrost gosta.
Da li je zvan ? Da li je dobronameran ?
U tvravu-hram se ulazi kroz najmanja mogua ulazna vrata.
***
Unutar manastira vlada vreva. Puno je ljudi, to kaluera, to
iskuenika, to njihovih gostiju, razgovara se vedro, skoro veselo, neki se
pozdravljaju, odlaze (psi e jako zalajati neki trenutak kasnije
objavljujui da je gost proao nevidljivu granicu zvan-nezvan).
A mi smo upravo stigli.
Otac Paolo silazi s konaka da prui ruku, kuva se kafa, sedamo na
rukom izraene stoliice ispletene kanapom od kozje vune.
Spolja, pri uto snano sunce.
Unutra, u crkvi, potpuni je mrak - i pored dva mala prozora.
Prolaze minuti pre nego to se oi naviknu, pre nego to sa zidova ponu
da silaze sveci i svetice, ptice, zapisi rukom, apostoli, patrijarsi, Strani
sud. Svi oni koji od 11. i 12. veka borave zguvani na zidovima male
manastirske kapele, u tesnom mraku u koji ih je uguralo nekoliko
generacija fresko slikara, stoje na zidovima u tri sloja, jedni preko drugih,
proviruju jedni ispod drugih, kalpaci ispod oreola, grenici iznad
pravednika. Tu je i grupa ena svetica, tu je velianstvni Strani sud.
132

Ovde, u mraku, koji, kad se oi naviknu postane svetlost, moli se

na drevni sirijaki nain, obred je onaj od davnina, monasi za vreme
slube sede na ovijim koama, govore aramejski, pokrivaju glave
arapskim kefijama, a on, otac Paolo, jezuita, u vrlo luksuznoj brouri koju
je izdala italijanska vlada, otvoreno propoveda ekumenizam, i to ne
meu-hrianski, ve islamsko-hrianski.
Maem, rekla bih ne uzalud, Musi, lopov i pokajniku koji je ovde u
pustinji iveo pre 16 vekova. Maem drugom Musi, osnivau manastira,
crnom Mar Musi Abisinskom kojeg su kasnije ubili. Maem onom koji se
opet zvao Musa a moe je bio i Sveti Mojsije Etiopski. Maem mu u esti
vek, u deveti vek, u jedanaesti vek, majstorima to su slikali ove stare
jakobitske freske, ove ozbiljne svece, i Mariju s detetom, toliko razliite
od onih koji su slikani po Vizantiji.
Pri odlasku kaem pospanim utim psima to lee na uskoj zvannezvan stazi: vratiu se opet. Kaem to da ih odobrovoljim, valjda, i da
im zahvalim to su nas propustili na to mesto. Ali ni sama ne verujem da
e to biti pre nekog zavrnog putovanja.
Jer Mar Musa manastir je negde na putu za nebo.

133

Svetlosti 24 decembra
Od Bab Tume do Bab arkija protee se, donekle getoiziran,
hrianski deo grada Damaska. Ovde se Boi slavi 24. decembra.
Granica koja razdvaja muslimanski deo grada, onaj gde se Boi ne slavi,
i ovaj gde se slavi, nevidljiva je i ona se neosetno prelazi. Granica se
ipak osea po snanom crescendu svetlosti ulinih sijalica. Obino
gradsko osvetljenje ubrzano ponu da zamenjuju arene praznine
svetlosti. Na prozorima, na balkonima, na loama i verandama, iznutra, u
sobama vidljivim kroz prozore kojima su namerno skinute ili razgrnute
zavese kako bi pogled slobodno mogao da prodre unutra to dublje
svuda su sijalice. Dugi lanci bleteih sijalica. arene, treperave, male,
velike, u najrazliitijim bojama, na pravim i plastinim jelkama,
osvetljenim i blistavim, na prozorima, obavijene oko ragastova, stubova,
draa, obavijene oko stabla drvea, rairene izmeu prozora u uskim
ulicama ili izmeu izloga radnji, u dvostrukim i trostrukim redovima, u
trepereim slapovima - svuda su hiljade, stotine, milioni arenih sijalica.
To nije ono boino arenilo koje se moe videti po velikim
svetskim gradovima koje gradska vlast postavi kako bi to vie podigla
potroaku temperaturu graana i prodala to vie boinih poklona.
Boine sijalice ovde svako postavlja sam. Svako se utrkuje sa
susedom u imaginaciji svaki je balkon drugaiji, svaki bi da se izdaleka
vidi, a njihova razliitost, individualnost i nestana neurednost stvara
oseaj neobine veselosti, istinskog slavlja. Kao stado, zbijeni i grupisani
na malom gradskom prostoru, oni, jednoverni, pale jednom godinje
svoje lampice pravei od njih zvezdano nebo i osvetljavajui put
Kraljevima-pastirima.
Ipak, u ritmu kojim trepere ove bezazlene svetlosti, ima i nekog
tihog, potmulog prkosa. Svaki stan, svaka kua i svaka radnja se tako
obeleava, oznaava, objavljuje, stavlja na znanje, a znakom na ulaznim
vratima ili prozoru, dobrovoljno se stavlja na nekakav imaginarni spisak.
Ovim sijalicama se proslavlja Svetlost koje je tog dana najmanje u
godini. Kao da se u tom prteem rasipanju vetake svetlosti krije neto
od pobune poraenog boga Mitre.

134

Lepim snom usnu

stoji na kraju itija koje je prepisao (a onda i dopisao) greni
Dmitar.
Lepim snom usnu svetica Tekla, ona to je ula svetog Pavla kada
je propovedao u Ikoniji, i koja je prihvatila propoved i privezala svoju
sudbinu za Pavla i Hrista.
Ima mnogo strasti u prii o njenom oboavanju propovednika
Pavla, onog to je prvo bio Savle, Jevrejin, rimski graanin i to je kasnije
propovedao po trgovima. Ona, Tekla, Rimljanka, s prozora ga je sluala,
moda i ne videi ga. Uz Teklino ime ide u paru re strast. Velika strast
pomeana sa otkriem Spasitelja. Od prosvetljenja, ona je ila za Pavlom,
pratila ga, presretala ga na putu, a zatim odlazila zaklinjui se u njegovu
propoved.
Tekla, devojka, bila je lepotica i sasvim mlada. Visokog roda, iz
kue visokih rimskih slubenika. Put devojke Tekle do svetice Tekle, od
Ikonije do ove peine bio je straan. Najpre je, uz pomo usrdne molitve,
izbegla lomau koju su joj pripremili roditelji, otac i majka (izgleda ak
vie majka no otac) nezadovoljni devojinim odmetnikim verovanjem.
Zatim je, uz pomo usrdne molitve izbegla divljim zverima,
zmijama, nasilnicima i rimskim progoniteljima. Pred ovim poslednjima je
izbegla tako to se planina otvorila, raspukla, uz uasnu grmljavinu i
tresak, i propustila devojku zaljubljenu u propovednika da pobegne. I
sada stoji nekoliko stotina metara dug kanjon, raspuklina u visokoj
planinskoj steni, duboki prolaz na ijem senovitom dnu vijuga tanka,
iva, vodena ica.
Tu je ujedno bio i kraj njenog beanja. Zaustavila se tu, u plitkoj
ali nedostupnoj peini na izlazu iz raspuknute stene. Jedui mahovinu i
pijui vodu sa stropa do kraja ivota.
I sada lei tu, u mestacu po imenu Maalula. Lei u plitkoj ali
nedostupnoj peini. Iznad glave joj, na stropu peine, jarko zelena fleka
od ive mahovine. Raste na belo-sivom kamenu peine a njena
ivotvorna zelena boja proizvodi efekat nestvarne lepote, nalik enformel
platnu. Sa tavanice kaplje neoekivana voda. I rastinje se tu pojavilo zbog
prisustva dragocene tenosti. Kaplje stalno. Oduvek.
Svako ko je ma kad posetio peinu moi e da posvedoi da voda
kaplje bez promene, uvek isto. Uvek isto, retko, u razmacima,
ravnomerno. Kapi ne presuuju nikad, u svako doba godine su tu. Voda
dakle ne zavisi ni od godinjeg doba, ni od vlanosti vazduha ni od
oblaka koji se povremeno skupe sa planinske strane. Ne zavisi ni od retke
kie ili snega koji se topi po visokom planinskim vrhovima. Kaplje i u
leto u doba dugih bezvodnih meseci.
135

Na aramejskom jeziku, onom jeziku to je ovde jo iv, prolaz,

ulaz, pukotina kae se maaloula. Ovo je prvo znaenje ove rei.
Ona za koju greni Dmitar ree da "lepim snom usnu" i iji je prah
sada pomean sa prahom odronjenih krenjakih zidova peine, hranila se
ovom mahovinom sa stropa i pila je ovu vodu sa stropa i, pria bar tako
kae, leila bolesne. Sama je pila vodu i davala je drugima da piju, a
ovima se od tih kapi vraao vid a nepokretni su ustajali. Bila je majka
bolesnih to se na arapskom kae maaloulin. Ovo je drugo tumaenje
rei Malula.
Tako je proisteklo da se na dva jezika, mesto gde lepim snom usnu
majka bolesnih - zove Maalula.
***
Katolika crkva nije upisala u kanon sveticu Teklu. Nju je, kau,
izmislio neki svetenik iz Azije, s idejom da ini dobro delo. Ve odavno
su u nju posumnjali, prebacili je u legendu, a itavu priu proglasila
apokrifnom.
Po kalendaru grke pravoslavne crkve, meutim, dan Svete Tekle
slavi se 24. septembra. Tada, krajem ovog, na istoku jo letnjeg meseca,
po jo veoma jakom suncu, slegne se ogroman svet. Iz okolnih sela,
gradova i iz drugih drava. Igraju uz prodorne zvuke zurli, orgijastiki
ritam tarabuka, uz reske povike predvodnika kola i jo reskije visoke i
glasne tonove radosti koje ene proizvode vibrirajuim jezikom. Na dan
svete Tekle igraju buno, tresui ramenima i kukovima pored peine koju
smatraju najstarijim hrianskim svetilitem.
Oni koji je igraju, skupljaju zdravonosnu vodu sa tavanice i odnose
je kui onima koji ne mogu da dou vodi na noge. Nose je paljivo,
praeni prekornim pogledima onih koji su se tu nali, ako bi za sobom
ostavili ma i najmanji mokar trag ili vlanu fleku na suvoj zemlji.
Jer kilometrima ukrug nema nikakve vode, samo je spreni, uti
kamen, bez travke i ivota.

136

U iste dane tri praznika

Ovih aprilskih dana je kod Jevreja Pesah, kod muslimana mali
Bajram, a s nedelju dana razmaka jedan pa drugi, njihov i na Uskrs.
Sve izmeano. Za posmatraa svi ovi proleni praznici, prvo tuni a
potom veseli, postaju jedno veliko klupko tiine polegle na gradske ulice,
protkane povremenim uzvicima radosti.
***
Gledajui sa sirijske strane, Pasha je neto daleko, skoro
nepostojee. Jevreja s ove strane kao da i nema, a i ako ih ima, tek ih je
nekoliko stotina dua. Zato, Pasha ovamo, do posmatraa, stie kroz
jedno pismo iz Izraela. Evo ta u njemu pie.
Draga Ivana,
Simha raba / Radost velika
Simha raba / Radost velika
Aviv magia / Prolee dolazi
Pesah ba / Pesah (Pasha) je stigao!
Stalno pevuim ovu jevrejsku deju pesmicu. Zaista sam srean.
Posle dugog-dugog perioda biu kod kue ak pet i po dana! Pesah!
Dakle - Pesah (ura Danii i Vuk Karadi, verovatno prema crkvenoslovenskom, ovaj praznik prevode kao "Pasha"). Pesah se slavi u spomen
na Izlazak iz Egipta i 40-godinje lutanje po pustinji na elu sa Mojsijem.
Mojsije se na ivritu (hebrejskom) zove Moe - sa akcentom na zavnom E
(a ne Moa sa akcentom na O kao na Pijade). U spomen na robovanje u
Egiptu i 40-godinje patnje do dolaska u Obeanu zemlju, sedam dana je
hlebni post. Postoji poseban dravni "Pashalni zakon", po kome je tokom
tih sedam dana zabranjena prodaja svih proizvoda koji u sebi imaju
kvas(ac). Kada su Jevreji pod Mojsijem umirali u pustinji od gladi, Bog
im je sa neba poslao "manu", kako prevodi Danii. Ovde se to kae
"maca" (sa kratkouzlaznim prvim A), a u Jugi smo ga, u Jevrejskoj
optini, zvali "maces" (obino je stizao u paketima iz Holandije kue su
nam uvek bile pune mrvica i mi deca smo to jako voleli da grickamo, kao
kokice; peeno testo bez kvasca). "A sinovi Izraelovi jedoe manu
etrdeset godina dok ne dooe u zemlju u kojoj e ivjeti" (Druga knjiga
Mojsijeva 16.35). Izraelski pashalni zakon direktni je odraz religioznog
zakona: "Sedam dana jedi hljebove prijesne, a sedmi dan neka je praznik
Gospodinov. Hljebovi prijesni da se jedu sedam dana, i da se ne vidi u
137

tebe nita s kvascem, niti da se vidi u tebe kvasac u cijelom kraju tvom"
(Druga knjiga Mojsijeva 13. 6-7).
Elem, shodno tom pashalnom zakonu, tokom tih sedam dana ne
sme da se prodaje nita to u sebi sadri kvasac. Nekoliko dana ranije
poinje generalno spremanje i ienje stana. Pomeri se svaka stvar sa
mesta, zaviri bukvalno u svaki kutak od podruma do tavanice, sve se
detaljno nekoliko puta isti i pere, a svaka mrvica hleba koja se nae
mora da se spali. U prodavnicama uoi te nedelje iezavaju sa polica svi
hlebni i kvasni proizvodi, sve se generalno isti, a te police se prekrivaju
papirima ili platnom, da se ne vide. Fabrike macesa nedeljama pre Pesaha
ubrzano rade, svi kupuju specijalni maces za Pesah. Za Pesah religiozni
Jevreji moraju da imaju i sve druge stvari/proizvode/hranu sa specijalnom
oznakom da je "koer za Pesah". Kupuje se specijalno novo posue i
escajg, ili se, eventualno, nosi na ritualno pranje u rabinat. Bukvalno
svaki predmet u kui mora biti "koer" (nametaj, metla, lopata,
posteljina).
Nas, "nove repatrijante", Pesah 1992. je neprijatno iznenadio.
Ostali smo bez piva! Draga moja drugarice, nas etvorica komija iz
"Centra za apsorpciju" cuclali smo nedelju dana na kapljice dve flae koje
su sluajno ostale. Od tada vie nema iznenaenja. Misli da smo preli
na vino? Oprostie tvom drugu bezboniku i njegovim komijama, ali od
tada kupujemo za rezervu bar po jednu gajbu piva. Pa, da se ostale
komije ne dosete - pijemo to na svojim terasama u oljama za belu kafu
(mada vidim da i ostale komije naprasno za Pesah poinju da piju belu
kafu).
Ajd, odoh kod komije na "belu kafu".
To je prema pismu koje je stiglo bio ivi Pesah, onaj koji je
deo ivota, svakodnevice, praznik koji se slavi u zemlji i u narodu za koje
se, s ove strane gledano, moe rei samo: tako blizu a tako daleko.
***
Bajram je u Siriji praznik veine. Za posmatraa, onog ko ne vidi
kue iznutra, ko ne zna mnogo o pravilima ponaanja, oblaenja i
ritualnih radnji, osnovna karakteristika praznika je mir. Praznik je uvek
praznik. Nad gradom, u vazduhu, na dan praznika, ma koji on bio, ma ta
on slavio, i na ma kojeg Boga se odnosio - uvek zavlada tiina.
Neto to se ipak vidi i spolja: Za Bajram muslimani odlaze u
Meku. Putuju organizovano, s agencijama, u dugakim konvojima
autobusa. Trebalo bi da se oblae u tkanine koje nisu proivane koncem,
kroz koje nije prola igla, i da je njihov jedini tradicionalni prtljag krpena
torba prebaena preko ramena. Moderni putnici za Meku izgledaju
138

sasvim drugaije. Zavisno do prevoznog sredstva koje koriste i

finansijske moi.
Dan-dva po Bajramu, putnici hodoasnici ponu da se vraaju iz
Meke. Oni svoje kue i stanove tada okite jakim svetiljkama, sijalicama
nanizanim na elektrinu icu. Ova se ica razapinje od zemlje do prozora
stana gde ivi hodoasnik tako da se svetiljke rasporede u obliku
bleteeg trougla. Hadijske kue se tako ve iz daleka vide i dostojno su
obeleene. Svako mora znati gde je domain bio. Na njegovoj kui su,
tokom sledeih sedam dana vrata otvorena za estitanje. Spolja se moe
videti da gosti na estitanje dolaze veoma sveano odeveni, sede kratko
da oslobode mesto sledeim gostima i odlaze poaeni sa nekoliko kapi
svete vode donete iz pustinjske Saudijske zemlje.
U starom gradu Damaska, danima posle Bajrama, mogu se videti
slavoluci od suvog zelenila, iskieni arenim hartijama sa porukama iz
Kurana i zastavama Saudijske Arabije.
***
U iste prolene dane padaju i oba Uskrsa. Holly Week hriani
slave i odvojeno i zajedno: mala skupina protestanata; mnogo vea
skupina katolika; franjevci (odravaju kratke efektne mise); vesela
Sudanska crkva (obred je prebogat muzikom i prirodnim pokretom); tu su
zatim jermenski katolici (pevaju horski, etvoroglasno, uz orgulje), kao i
sirijaci katolici.
Sledea, pravoslavna Velika nedelja opet je puna prazninog: na
Veliki etvrtak kod veinskih, pravoslavnih Sirijaca obeleava se trenutak
kada Isus pere noge svojim uenicima, scena s kojom zapoinje Tajna
veera. Kod istonih Grka liturgije se odravaju po dva puta dnevno,
peva se jednoglasno, vizantijski, a crkva je dupkom puna. Zatim
nastupaju dva sasvim tiha dana. A onda se u maloj ruskoj kapeli,
smetenoj u stan osrednje veliine u stambenoj zgradi u stambenoj etvrti
u sred centra, zaori:
Hristos voskrese iz mjertvih!

139

Via dolorosa . a dalje o Uksrsu

Pejza:
duboka dolina obloena tepihom od meke zelene ume. U dnu
doline, neto svetlijezelena, vijugava reka - prirodna granica izmeu dve
zemlje. To je deo granice izmeu Sirije i Libana, deo granice na kojem
nema ni vojnika ni uoljivog graninog kamena. Samo u jednom trenutku
odnekud iz zelenila iznenada, kasom, projae vojnik na konju. U daljini
iznad zelenila, sa libanske strane die se visok planinski masiv pokriven
snegom koji bleti na suncu.
Na Veliki petak 1998. godine kroz ovaj pejza kilometrima vijuga
procesija. U procesiji su sadanji i bivi stanovnici sela, mnogi od kojih
su sada raseljeni (a to se moe zakljuiti ve po njihovoj odei), njihovi
roaci, koji su tog jutra preli graninu reku i peke doi iz Libana, i
seljaci, jo uvek nastanjeni sa ove, sirijske strane. Svi oni, predvoeni
svetenikom, idu za krstom.
Seoska, Via dolorosa.
Krst, na smenu, nose vieni domaini iz sela, neki obueni u
sasvim tipinu arapsku odeu, s palestinskim maramama, kefijama, na
glavama, uz pevanje lepih etvrttonskih melodija i zastajkivanjem na
okukama, uzbrdici i proplancima...
Uz veliki krst nose se i dva manja, od trske, lagana. To se deaci,
pripravnici u tom poslu, vebaju u noenju. Mali krstovi, nakrivljeni u
slabim dejim rukama, daju poseban likovni eho-efekat itavoj, donekle
nadrealnoj slici.
Procesija se kree po iznenadnoj, neoekivanoj prolenoj ezi i
istovremeno po jakom vetru, kree se po visokom isturenom planinskom
grebenu izmeu dva sela, od jedne do druge malene crkve, na fonu
opisanog zelenog pejzaa. Dva sela, oba zajedno imaju tek nekoliko
desetina kua, nastanjena su maronitima.
Maroniti su jedna veoma stara hrianska grupa, neobina
kombinacija istone i zapadne tradicije, oni su katolici povezani s Rimom
a istovremeno s istim pravoslavnim nasleem u liturgiji, obredu i jeziku.
Sledei i danas liturgijsku i teoloku doktrinu Antiohije, maroniti ne daju
rei da su unijati. Sledbenici svetog Marona koji ih je okupio u 4. ili
poetkom 5. veka tvrde da se njihova veza s Rimom nikada nije ni
prekidala i odbijaju da su u podeli na Istok i Zapad ma na koji nain ikad
uestvovali. Nastanjeni od 9. veka u planinama Libana, danas od Rima
latinizirani, s nasleenom istonom strau za svoju ideju, maroniti su
postali poznati celom svetu tek od graanskog rata u toj zemlji. Neki
meu njima zalagali su se za ideju ouvanja hrianskog Libana po
svaku cenu. Po svaku cenu.
140

Iako su oba sirijska maronitska sela mala, sasvim mala, usput e

neko od seljaka strancu pokazati rukom na gole prostore gde su se do pre
nekog vremena nalazila neka druga, mnogo vea i mnogoljudnija sela, od
kojih, ni od sela ni od ljudi, danas nema vie traga. Seljak e tada rei da
su ih pritiscima i drugim metodama oterali muslimani. (Ne znate vi
njih!.) i rei e da onih koji su iseljeni i preseljeni, sada irom sveta
ima mnogo miliona. Seljak e rei da ih se iselilo oko ezdeset miliona a
statistika samo osamnaest.
Svetenik koji predvodi procesiju je ovek iz sela, oenjen je, eto
jo jednog "istonog" traga, vedar, i, kratko vreme nakon procesije, za
posnim rukom na kojem se jede hladna riba, mogao se videti kako
nazdravlja sa aom punom araka (uza, mastike, razna imena za isto
pie). Meu seljanima, krupni ovek, snanog glasa, peva "na glas",
pojaavajui svoj muziki izraz specifinim arapskim vibriranjem usana,
glave i glasnih ica. Uz njega, jo jae i prodornije odzvanjaju tarabuka i
ud.
Veliki je petak ali slavi se krtenje deteta.

141

Julija Domna
ivela je u gradu koji se danas zove Homs a tada je bio Emesa.
Grad je ukrasila priom iji se najvaniji deo moe nazvati istorijskim
zaokretom.
Bila je erka velikog svetenika kulta sunca. Praena milou
zvezda - a to se prialo svuda po starom svetu - devojci je horoskop
predvideo da e postati ena budueg kralja. Po svemu sudei da je
Septimus Sever, komandant jedne rimske legije, uzeo Juliju Domna za
enu putem pisma. Hteo je izgleda enu-kojoj-su-zvezde-predvidelekraljevstvo. Takvu je enu hteo.
Horoskop se pokazao taan. Tako je od oca Velikog svetenika
starog solarnog kulta, Julija Domna postala ena Rimljanina Septimusa
Severa koji e uskoro postati imperator. I njeni sinovi postali su rimski
imperatori. S njom je sirijska krv ula u plave odaje Rima. Budua
porodina srea ipak je, nezaobilazno izgleda, ostala zavijena u krvave
arave meusobnih ubistava.
U dananjem Homsu nema nikakvih materijalnih tragova njenog
prisustva, ni kue, ni dvora iz kojih je morala izbliza gledati surovu,
nametljivu, muku istorijsku igru.
Ipak, kult sunca kojem je sluio njen otac, na mnogo je naina
nadiveo istorijski zaokret. Crni kamen iz Hrama Sunca iz Emese bio je
srce, neugaslo sredite ovog kulta. Sauvan je u svim hramovima koji su
na istom mestu tokom vekova graeni i razgraivani, podizani i rueni.
Tako ga je Gospodin i Bog, Dominus et Deus Aurelijan, nepobedivo
Sunce Sol Invictus proglasio za vrhovno boanstvo Imperije i sazidao mu
hram u Rimu. Time se oduio bojoj volji, koja mu je bila naklonjena kod
tekih osvajanja Sirijske pustinje.

142

Sveti Elijan iz Emese

Vie vekova kasnije, sredinom 3. veka, u istom gradu, Emesi,
danas Homsu, iveo je, takoe ne ostavivi nikakve materijalne tragove
za sobom, Elijan.
Legenda kae da je bio lekar, i to vie lekar due nego lekar tela.
Psiholog, psihijatar, neka vrsta davnanjeg Vladete Jerotia. Leio je due
sugraana usred tekih borbi hrianstva sa nadolazeim islamom, ali i sa
samim sobom.
Izgleda da je Ilija (Elis, Elijan) bio rtva zavere zavisti. Drugi
lekari iz grada Emese i okoline nisu se slagali s njegovom teorijom
leenja due kao uzroka bolovima tela. Oni su traili da mu se sudi. Sudili
su mu. Zatvorili ga. Njegovom ocu ponudili su ast da sam izabere muke
za svog sina.
U dananjem Homsu, nekadanjoj Emesi, postoji crkva koja nosi
ime sv. Elijana. Izgraena je na mestu gde se nalazila podzemna kripta u
kojoj je sahranjen. U bonom delu crkve, zaklonjene iza poluzida, nalaze
se veoma stare i vlane freske na kojima dominira crna boja. One su se
pojavile tek nedavno, kod poslednje rekonstrukcije crkve, a njihov
nastanak, pretpostavlja se, pada u XII i XIII vek. Na njima nema sveca
Elijana. A bio je tu, kau naunici, naslikan na delu zida izmeu dve nie.
U njegovu slavu ostale su samo divne himne. One se mogu uti
svakog 6. februara, na dan crkve kada je svetac koji je propovedao tajno
bio raspet javno 285. godine.

143

Put Za Damask
Uskom prugom za Zeleniku, s presedanjem u Sarajevu.
Autobusom za Novi Sad.
Avionom za Pariz.
Trajektom za Kale.
Uspinjaom na Jaram.
Konjskim kolima za Trstenik.
Vozom za Varavu.
Autom za Dubrovnik.
Kolima za spavanje i ruavanje za Rijeku i Opatiju.
Peke u Topider.
Sedmicom za Novi Beograd.
Barkom na Pranj.
Svaki je put, put za Damask.
Za Damask svako krene a da i ne zna da je (tamo) krenuo.
Krene u neko rano doba, dok je samo deo roditeljskog prtljaga,
prebrojavan kod svakog usputnog zaustavljanja. Svako zapone to
putovanje bez karte i namere. Otisne se, zakorai, ali jo dugo nita o tom
svom putovanju ne zna. Misli: ide na letovanje, na festival, takmienje,
izlet, poslovni sastanak, u obilazak rodbine, kod lekara, po nasledstvo.
U stvari, na putu je za Damask.
Za Damask se putuje, i putuje, i putuje, i skoro nikad, ili sasvim
retko stie. Nema ni kraeg ni dueg puta od ovoga. Put je neizmerljive
duine, nema kilometrau, nema uoljive usputne stanice, ni zimski i
letnji red vonje, nema ina, ni putokaza, ni svetla da ga osvetli u noi.
Putovanje je neizvesno, putnik vrlo esto i ne zna da je putovao a kamo li
da li je stigao. Nesvesni putnik ipak vie nije isti.
Ovo je put kome je ve samo kretanje duboki cilj i smisao. Ko je
jednom krenuo, ne moe tek tako da se vrati. Ni zadovoljan. Ni sit.
Samo putovanje na taj nain postaje smisao.
Putem, preicom, stazom, ulicom, pa ak i kroz bespue ili slepi
sokak - kretanje vodi napred, za Damask.
Oni koji se jednom priblie gradu, videe da je horizont koji se nad
njim nadvija ogroman. Ispod tog rastvorenog, raspuknutog nebeskog
prostora, od siline svetlosti i razlivenog utila, putniku se moe uiniti da
e oslepeti. Jer, ovaj je kraj iz davnina poznat po jakoj svetlost. Svetlost i
horizont privlae, upijaju, usisavaju i opijaju onog koji putuje u
beskonani lebdei sjajno-beli okean, Duboku Belinu.

144

S oima zaslepljenim ovim sjajem, putniku se moe desiti da

uopte ne primeti da je pred njim grad. ak i ako se, dotad posluni konj
propne i obori ga na zemlju.
******
to je ovek vie stranac to se vie integrie u sebi, sve vie postaje
ono to jeste.
to su slike koje oko vidi dalje od srca i od naslea koje je poneo iz
doma to je jaa i preciznija pojava one unutranje slike.
Ovaj svet koji moje oko sada gleda, sav treperi od nereda, klima se,
klati, ljulja i poigrava. Nikako da se ova slika umiri i ravnotea uspostavi.
To je moda samo od toplog vazduha koji sve pred oima pretvara u
treptanje, izmaglicu, prikazu. Pustinja se kree, pesak plovi. Vazduh je
neprovidan, zasien svime to njime leti.
Svet ija se slika, meutim, pomalja pred mojim unutranjim
vidom, iznutra je sasvim drugaiji miran je, skoro nepokretan. itav
svet kao porta crkve u Brankovini u jesen, s mnogo lia i trulih jabuka
na vlanoj zemlji.

145

Uostalom
Uostalom, na Istoku je tako malo stvari o kojima se moe
pouzdano svedoiti. Naroito ako se ne govori lokalni jezik. Ovaj jezik za
mene je samo potmulo kotrljanje grlenog kamenja. Pun grgotanja i
pevanja. Uostalom, zar se ita moe precizno shvatiti ako ovek nema
jezik kao alat i sredstvo?
Sve reeno u ovim zapisima, dakle, samo je jedna nepouzdana,
sasvim lina impresija, doivljaj baziran samo na ulnim utiscima, na
onome to se primi gledanjem, osvrtanjem, mirisanjem, ponekad
dodirivanjem i sluanjem, nasluivanjem.
Dakle, nita od svega ovde reenog nije "tano".

146

Zavrna tiina
Velika tamna senka potpunog pomraenja sunca, onog
medijski toliko najavljivanog i velianog, iz avgusta 1999, prela je
i preko severnog dela Sirije. Preko oblasti izmeu Turske i Irana.
U celoj dravi je bio proglaen neradni dan. Roditeljima je
reeno da ostanu uz svoju decu iza sputenih roletni i zavesa, a
danima pred ovaj dogaaj oseala se nelagoda. Svi su govorili o
zatitnim naoarama i zato je gledanje ove pojave opasno po vid.
No tema je zapravo bila neto mnogo vie od toga. Strepnja,
nelagoda, naivno prikrivane, postajale su jo vidljivije usled napora
da se ne pokae strah. Niko nije umeo ozbiljno da odgovori na
pitanje: strah od ega? Samo su neki citirali kako stari ljudi govore
da kada . i tako dalje.
Datog dana, ulice su bile prazne od ranog jutra i sve praznije
kako se podne pribliavalo. Uskoro se vie nije mogao ni videti ni
uti ovek, prolaznik, automobil.
Zavladala je neverovatna tiina. Utoliko vea to je kontrast
sa televizijskom slikom na kojoj su se mogle videti stotine i hiljade
Evropljana, koji su okupljeni na trgovima, za to odreenim
mestima i pred video-beamovima, dodue pod tekim oblacima i
zasuti kiom, slavili ovu retku astronomsku pojavu, bez ikakvog
straha i strahopotovanja.
Ovde, na Istoku, duboka i teka tiina usred dana govorila je
o tome da su ovde sunce i mesec - Sunce i Mesec - i da se silama
nebeskim i dalje pristupa ozbiljno, s potovanjem i dunim
strahom. Masivna, zagluujua tiina - usred bunog, haotinog i
detinje nedisciplinovanog grada, usred sedmice, usred dana, usred
podneva - bila je reiti dokaz. Jedan stari air-conditioner s oblinje
stambene zgrade, grmeo je kao traktor; jedan jedini udaljeni
automobil panino je trubio, izgledalo je, prevozi hitnog bolesnika;
svi prozori su bili pokriveni aluzinama, niodakle nije dolazila
muzika, niti se uo razgovor.
to se samog astronomskog fenomena tie, nije bilo
nikakvog ozbijnijeg zamraenja, ak ni velike redukcije svetlosti.
U Damasku je taj procenat bio ne vei od 84%.
Dogaaj nije bio u dolasku tame nego u tome da je zavladao
mir.
Ali za zapisniara, privremenog stanovnika grada, onog to
je sluao buku i tiinu Damaska, zagledan u svetlu sirijsku no, za
onog to je u sebi mislio na Helderlinove stihove, ivotni put je, jo
jednom, uz bunu kripu konica, naglo zaokrenuo.

147

Sluajno ili ne, ba za vreme pomraenja sunca, u tiini,

kada je kroz uvek otvorene prozore dolazilo samo tiho Nita, kada
je zvuk telefona inio tako rezak i neverovatno glasan na fonu
odsustva svih drugih zvukova, zavijen u hermafroditsku meavinu
dana i noi, straha i mira, obuen u odelo tajanstvenog kraja veka,
kraja milenijuma, a moda i kraja sveta, zatreperio je na
avgustovskoj vrelini ravnoduni birokratski papir. U njemu je
stajalo da je, na za to odreenom mestu, bilo neopozivo odlueno
da se, mimo svakog reda i obiaja na put zavrava odmah, sada.
Vreme za uobiajena posete, pozdravljanja i zavretak poslova,
nije bilo ostavljeno. Renikom diplomatske profesije govoreno,
ambasador je bio povuen. Samo naizlged neoekivano. Boravak u
Damasku bio je zavren.
Put za Damask nije.

148