Analiza zakonodavstva Republike Srbije u vezi sa HIV/AIDS-om

Kratak pregled zakona i podzakonskih akata Republike Srbije sa predlozima za

unapreenje reenja, uz osvrt na meunarodne propise i praksu

Ovaj tekst predstavlja radnu verziju dokumenta i sadri popis i kratku analizu zakona i
podzakonskih propisa Republike Srbije u pogledu pitanja u vezi sa HIV/AIDS-om i osobama
koje ive sa HIV-om.
Sva miljenja i preporuke izneti su od strane strunih konsultanata angaovanih u
istraivanju i ne predstavljaju nuno stavove UNAIDS-a.
Analizu pripremili: prof. dr Vojin Dimitrijevi, mr Ana Marii i Nenad Petkovi
Odgovorna osoba UNAIDS-a: dr Miljana Grbi, National HIV/AIDS Advisor,
Secretariat of the UNTG on HIV/AIDS, Serbia
Projekat finansirali: UNDP/UNAIDS, Ministarstvo zdravlja Republike Srbije kroz
projekat Global fonda (GFATM) u Srbiji, Evropska komisija u saradnji sa Omladinom
JAZAS-a i HIVOS-om

Beograd, 2008.

Pojam HIV AIDS, ili sida,1 oznaava sindrom steenog gubitka imuniteta (gubitka
sposobnosti imunoloke odbrane). Ujedno, ovo predstavlja i poslednji i najtei stadijum
infekcije virusom izazivaem nedostatka imunosti kod oveka HIV (engleski: human
immunodeficiency virus). Prvi sluaj infekcije HIV-om zabeleen je 1981. u SAD-u: do 2006.
godine AIDS je usmrtio vie od 30 miliona ljudi, to ga ini izazivaem najdestruktivnije
epidemije u pisanoj istoriji oveanstva. Premda se poslednjih nekoliko godina, globalno
posmatrano, uoava izvestan napredak u naporima da se zaustavi epidemija izazvana ovim
virusom, pre svega poveanjem dostupnosti efektivne terapije i preventivnih programa broj
osoba koje ive sa HIV-om i dalje raste, naroito u regionu Istone Azije, i Istone Evrope i
Centralne Azije. Prema procenama SZO i UNAIDS-a, u svetu sa HIV-om trenutno ivi 33,2
miliona osoba. Podsaharska Afrika i dalje je najtee pogoeni region u svetu: procenjuje se da
tu ive dve treine svih osoba sa HIV-om, odnosno 22,5 miliona, ili 5% tamonjeg
stanovnitva. Epicentar ove epidemije nalazi se u junoj Africi, u kojoj ivi treina svetske
HIV-populacije, i u kojoj je smrtnost od AIDS-a najvea.2
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Dr Milan Jovanovi Batut, u Srbiji je od
1985, zakljuno sa 20. novembrom 2007. godine, zvanino registrovano 2.178 HIV pozitivnih
1

AIDS engl.: Acquired Immune Deficiency Syndrome; SIDA fran.: Syndrome de immunodeficience acquise.
UNAIDS/WHO 2007 AIDS epidemic update.

osoba, od kojih je 1.381 osoba (63%) ve obolela od AIDS-a (side), dok je 917 osoba od
njega umrlo (66% svih obolelih). Dominira grupisanje registrovanih HIV pozitivnih osoba
(89%) na teritoriji Centralne Srbije, i to uglavnom na podruju Grada Beograda (77%) gde je,
kao i u svim metropolama, rizino ponaanje vie zastupljeno, ali se i obavlja najvei broj
testiranja. U Srbiji je stopa testiranja izuzetno niska i iznosi negde oko 4 na 1.000 stanovnika.
Ako se uzme u obzir da je 65 osoba inficiranih HIV-om umrlo od bolesti i stanja koji nisu
specifini za AIDS, krajem 2007. godine u Srbiji je sa HIV-om ivelo 1.196 osoba. Zvanino
registrovana prevalencija HIV infekcije iznosi, dakle, 0,01%. Premda Srbija spada u zemlje sa
niskom prevalencijom infekcije HIV-om, strunjaci epidemioloku situaciju oznaavaju kao
potencijalno nesigurnu, s obzirom na nepovoljne socijalno-ekonomske uslove, kao i
postojanje rizinog ponaanja. S druge strane, postoji potencijalna opasnost od ekonomski
uslovljene migracije iz zemalja Istone Evrope i Centralne Azije, teko pogoenih
epidemijom izazvanom HIV-om.

Najvaniji meunarodni ugovori i ostali meunarodni dokumenti koji se mogu

odnositi na pitanja u vezi sa HIV/AIDS-om
Meunarodni ugovori koji obavezuju Srbiju
Meunarodni ugovor sklapaju drave, koje se njime obavezuju da e ispunjavati
njegove odredbe. Sledei ugovori obavezuju Srbiju jer ih je ona kao sukcesor nasledila od
SFRJ, SRJ i DZ Srbija i Crna Gora, ili ih je sama ratifikovala. Po Ustavu RS ovi ugovori
imaju vii rang od zakona:

Meunarodni pakt o graanskim i politikim pravima, Slubeni list SFRJ

(Meunarodni ugovori), 7/71;

Meunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Slubeni

list SFRJ (Meunarodni ugovori), 7/71;

Konvencija o pravima deteta, Slubeni list SFRJ (Meunarodni ugovori),

15/90;

Evropska konvencija za zatitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Slubeni list

SCG (Meunarodni ugovori), 9/03;

Konvencija o zatiti lica u odnosu na automatsku obradu linih podataka,

Slubeni list SRJ (Meunarodni ugovori), 1/92, i Slubeni list SCG, 11/05; i

Dodatni protokol uz Konvenciju o zatiti lica u odnosu na automatsku obradu

linih podataka, Slubeni glasnik RS, 97/08.
Odluke meunarodnih organizacija
Sledei dokumenti ne predstavljaju ugovore zakljuene meu dravama, ve odluke
organa meunarodnih organizacija ija je Srbija lanica. Ove odluke obavezuju drave lanice
ovih organizacija u onoj meri u kojoj ih obavezuju sve preporuke meunarodnih organizacija.
Posebno mesto meu njima zauzima Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koju je
usvojila Generalna skuptina UN-a pre ezdeset godina, 10 decembra 1948. U njoj su prvi put
na meunarodnom planu opisana osnovna ljudska prava, i iz nje su nastali najvaniji ugovori
o ljudskim pravima. Ona je takoe inspirisala i odredbe o zatiti ljudskih prava u mnogim
ustavima, pa i u Ustavu Republike Srbije. Smatra se da su mnoge odredbe Univerzalne

deklaracije postale deo meunarodnih obiajnog prava, koje drave obavezuje u istoj meri
kao i meunarodni ugovori.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Rezolucija Generalne skuptine

UN-a 217 (III) od 10. decembra 1948;

Milenijumska deklaracija Ujedinjenih nacija, Rezolucija Generalne skuptine

UN-a 55/2 od 8. septembra 2000;

Deklaracija o privrenosti borbi protiv HIV/AIDS-a, Rezolucija Generalne

skuptine UN-a od 27. juna 2001;

Dablinska deklaracija o saradnji u borbi protiv HIV/AIDS-a, Rezolucija

Generalne skuptine UN-a od 24. februara 2004;

Politika deklaracija u vezi sa HIV/AIDS-om, Rezolucija Generalne skuptine

UN-a od 15. juna 2006;

Preporuke UNAIDS/SZO u vezi sa HIV testiranjem; i

Meunarodne preporuke u vezi sa HIV/AIDS-om i ljudskim pravima,

usaglaena verzija iz 2006.
Propisi Republike Srbije koji se mogu odnositi na pitanja
u vezi sa HIV/AIDS-om
Ustav Republike Srbije, Slubeni glasnik RS, 83/06;
Zakon o Ustavnom sudu, Slubeni glasnik RS, 109/07;
Krivini zakonik, Slubeni glasnik RS, 85/05;
Porodini zakon, Slubeni glasnik RS, 18/05;
Zakon o radu, Slubeni glasnik RS, 24/05 i 61/05;
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Slubeni glasnik RS, 62/03,
64/03, 58/04 i 62/04;
Zakon o zdravstvenoj zatiti, Slubeni glasnik RS, 107/05;
Zakon o zdravstvenom osiguranju, Slubeni glasnik RS, 107/05 i 109/05
ispravka; i
Zakon o zatiti stanovnitva od zaraznih bolesti, Slubeni glasnik RS, 125/04.
Zakonodavstvo Srbije ne sadri specifine propise kojima bi se posebno regulisala
pitanja vezana za HIV/AIDS. Zakonski akti koji postoje i koji se odnose na ira pitanja u vezi
sa zdravljem i njegovom zatitom primenjivi su uglavnom na posredan nain, dok neke
oblasti ostaju neregulisane i preputene praksi i profesionalnim i etikim kodeksima.
Na primer, nema zakona koji titi PLHIV ne kao rtve, ve kao osobe koje ive sa
HIV-om.
Prevencija HIV-a
Na Milenijumskom samitu odranom u Njujorku septembra 2000. godine, lideri 189
zemalja lanica Ujedinjenih nacija (UN) usvojili su Milenijumsku deklaraciju, 3 u kojoj su
navedene osnovne vrednosti na kojima bi trebalo da se zasnivaju meunarodni odnosi u 21.
veku: sloboda, jednakost, solidarnost, tolerancija, potovanje prirode i podela odgovornosti.
3

Milenijumska deklaracija Ujedinjenih nacija / United Nations Millennium Declaration, General Assembly
Resolution 55/2 of 8 September 2000.

Drutvena inkluzija ugroenih grupa irom sveta predstavlja vaan aspekt u postizanju
Milenijumskih ciljeva razvoja (MCR), koji predstavljaju sveobuhvatan plan u oblasti ljudskog
razvoja, sa vremenski ogranienim zadacima i kvantitativnim indikatorima pomou kojih e
se meriti uspeh u njihovom ispunjavanju. MCR utvruju vremenski i kvantitativno odreene
indikatore koji bi vladama i drugim akterima trebalo da pomognu u ispunjavanju svakog od
osam ciljeva, od kojih je kao esti cilj predviena borba protiv HIV/AIDS-a.
Deklaracijom je predvieno da se do 2015. godine zaustavi dalje irenje i zapone
iskorenjavanje bolesti izazvane HIV/AIDS-om, navodei kao primarne ciljeve:
smanjivanje rasprostranjenosti HIV-a meu populacijom izmeu 15. i 24. godine
starosti,
to ira upotreba prezervativa i u najmanje rizinom seksualnom odnosu, i
poveanje sveobuhvatnog znanja o HIV/AIDS-u meu populacijom izmeu 15. i 24. godine
starosti.
Deklaracijom je takoe predvieno i da se do 2010. godine obezbedi jednak pristup
leenju svim HIV/AIDS pozitivnim osobama kojima je ono potrebno, navodei potrebu
poboljanje dostupnosti antiretroviralnih lekova osobama u poodmakloj fazi HIV infekcije.
Posle usvajanja Deklaracije UN-a o privrenosti borbi protiv HIV/AIDS-a, 4 Vlada
Republike Srbije osnovala je multisektorsko savetodavno telo Komisiju za borbu protiv
HIV/AIDS-a, iji je jedan od glavnih zadataka definisanje Nacionalne strategije i praenje
njenog sprovoenja. Komisiju ine predstavnici Ministarstva zdravlja, Ministarstva
unutranjih poslova, Ministarstva pravde, Ministarstva za obrazovanje, Ministarstva rada i
socijalne politike, pokrajinskih vlasti, nevladinog sektora, osoba koje ive sa HIV-om, i
zdravstvenih institucija i organizacija. Status posmatraa u Komisiji imaju i meunarodne
institucije: Svetska trgovinska organizacija, UNAIDS, UNICEF i UNDP.
Vlada Republike Srbije usvojila je 17. februara 2005. Nacionalnu strategiju za borbu
protiv HIV/AIDS-a, koja predstavlja osnovni okvir za formulisanje ciljeva i sprovoenje mera
u oblasti prevencije, leenja i podrke obolelima, kao i za podizanje nivoa razumevanja opte
populacije o posebnim pitanjima u vezi sa HIV/AIDS-om u periodu od 2005. do 2010. Njome
se preporuuje:

uvoenje dobrovoljnog i rutinskog testiranja trudnica na HIV,

dalji razvoj savetovalita za dobrovoljno i poverljivo savetovanje i testiranje na

HIV,

stvaranje preduslova za leenje obolelih na infektivnim odeljenjima klinika,

jaanje uloga domova zdravlja u pruanju usluga zdravstvene zatite HIV

pozitivnim pacijentima, i

unapreenje sistema za prikupljanje i analizu podataka o epidemiji izazvanoj

HIV-om, uspostavljanjem efikasnih preventivnih programa i razvojem institucionalnog okvira
za koordinaciju aktivnosti na spreavanju HIV/AIDS-a.
Takoe, Republika Srbija preduzela je i druge mere: obrazovana je Nacionalna
kancelarija za HIV/AIDS (2006); zavreno je i sprovoenje prvog projekta finansiranog
sredstvima Globalnog fonda (20032006) i u toku je sprovoenje drugog projekta Fonda u
vrednosti od 9 miliona evra (20072012). Tokom sprovoenja ovog projekta do sada je putem
46 obuka/treninga edukovano 1.025 osoba; proireni su kapaciteti za tretman, negu i leenje
osoba koje ive sa HIV-om (Novi Sad, Ni, Kragujevac); renovirano je HIV odeljenje na
Infektivnoj klinici u Beogradu i obezbeena je antiretroviralna terapija (HAART), koja se
finansira sredstvima Republikog zavoda za zdravstveno osiguranje (u 2006. trokovi za ovu
terapiju iznosili su 2,3 miliona, a u 2007. 3 miliona evra).
4

Deklaracije o privrenosti borbi protiv HIV/AIDS-a, 27. jula 2001. / Declaration on Commitment on HIV/AIDS
(General Assembly Resolution S-26/2).

Ne postoje zakonske prepreke za sprovoenje preventivnih aktivnosti. Nabavka i

distribucija kondoma su slobodni i obavljaju se po trinim pravilima. Razbijanju predrasuda
prema upotrebi zatitnih sredstava u velikoj meri doprinose i nevladine organizacije koje rade
u ovoj oblasti.
Na sreu, i za razliku od primera iz drugih zemalja, sve najvee verske zajednice u
Srbiji daju podrku borbi protiv HIV-a i osobama koje ive sa HIV-om, a takoe i toleriu
upotrebu kondoma.
Postoje i centri za dobrovoljno savetovanje i testiranje na HIV virus.
Moe se primetiti da bi sprovoenje odreenih preventivnih aktivnosti moglo da doe
u sukob sa propisima iz lana 246 stav 3 i lana 247 Krivinog zakonika o kanjavanju za
dranje, upotrebu i omoguavanje upotrebe drugom licu opojnih sredstava. Na primer, ove
odredbe dovode u pitanje program Smanjenje tete meu vulnerabilnom populacijom, koji
je pokazao izvanredne rezultate u smanjenju transmisije HIV virusa meu populacijom
intravenskih korisnika opojnih droga i primenjuje se u skoro svim zemljama u kojima je meu
korisnicima droga visoka prevalenca HIV-a. Ipak, programi smanjenja tete i razmene
sterilnih igala sprovode se u nekoliko gradova u Srbiji i odobreni su od strane Ministarstva
zdravlja Republike Srbije. Trebalo bi reenja krivinog prava prilagoditi tako da u obzir
uzimaju potrebu zatite javnog zdravlja i borbu protiv epidemije izazvane HIV-om.
Utvrivanje HIV pozitivnog statusa
Testiranje na HIV predstavlja jednu od kljunih radnji u prevenciji HIV-a i leenju lica
koja ive sa HIV-om. Testiranjem se lako i pouzdano prati stopa broja lica koja ive sa HIVom, omoguava rano otkrivanje bolesti, i obezbeuje blagovremeno pruanje neophodnih
saveta i informacija o samoj bolesti, kao i nainima leenja. Tako se spreava dalje prenoenje
HIV-a.
U preporukama UNAIDS/SZO u vezi sa testiranjem na HIV 5 ukazuje se na
neophodnost da se testiranje sprovodi na nain kojim se obezbeuju i tite ljudska prava i
garantuje potovanje etikih principa. Postoji potreba stalnog unapreivanja postojeeg
zdravstvenog sistema, kako bi se izgradilo i ojaalo poverenje graana u zdravstvene
institucije i osigurala diskrecija licima koja se testiraju. Od momenta dostupnosti testova na
HIV (1985) uvaavaju se sledea tri naela koja treba potovati prilikom testiranja:
1. zajemena zatita privatnosti,
2. obezbeeno pruanje odgovarajuih saveta pre i posle testiranja, i
3. garancija obavetenosti i saglasnosti o testiranju.
UNAIDS i SZO preporuuju da se napravi jasna razlika izmeu sledee etiri vrste
testiranja na HIV:
1. testiranje na lini zahtev,
2. dijagnostiko testiranje (kod osoba koje pokazuju znakove ili simptome HIV/AIDSa),
3. rutinsko testiranje (kod osoba koje se lee od polnih bolesti, trudnica, pripadnika
zajednica u kojima je HIV rasprostranjen i gde je obezbeen antiretroviralni tretman), i
4. obavezno testiranje (davalaca krvi, i sl.).
5

Preporuke UNAIDS/SZO u vezi sa HIV testiranjem / UNAIDS/WHO Policy statement on HIV testing.

Osnovna obavetenja koja se moraju pruiti pacijentu, a kako bi potvrdio da je

informisan i saglasan da se sprovede testiranje, su:

vanost klinikog leenja i prevencije u sluaju da se lice testira na lini

zahtev,

pravo da odbije testiranje,

pravo lica na korienje savetodavnih usluga nakon testiranja, i

neophodnost da se informiu osobe koje inae ne bi bile svesne rizika o HIV

infekciji, u sluaju da su rezultati testiranja pozitivni.
Preporuke UNAIDS/SZO ne podravaju obavezno testiranje kao deo zdravstvene
zatite. Dobrovoljno testiranje preteno bi trebalo da dovede do promene u ponaanju radi
izbegavanja prenoenja HIV-a drugima. Ukazuje se na to da dobrovoljno testiranje treba
sprovesti samo ako je povezano sa savetovanjem sa HIV pozitivnim i negativnim osobama i
osvrtom na lekarsku negu, kao i davanjem pomoi psihologa i socijalnog radnika onima za
koje se ispostavi da su HIV pozitivni.
UNAIDS i SZO smatraju da testiranje na HIV moe da se obavi bez pristanka i moe
se smatrati opravdanim samo u izuzetnim situacijama, i to kada je pacijent bez svesti, kada su
mu roditelj ili staratelj odsutni, ili kada je utvrivanje HIV statusa neophodno za pravilno
leenje.
Posle utvrivanja HIV pozitivnog statusa prijavljivanje bolesti je obavezno. Ako
odreena osoba ima HIV virus i to sazna (npr. putem anonimnog testa), duna je da svoje
podatke dostavi osobi koja joj je rezultat saoptila, ili bolnici za leenje zaraznih bolesti (l.
14 ZZSZB). Potom se radi potvrdni test u referentnoj laboratoriji, koja se nalazi na odeljenju
Infektivne klinike u Beogradu. Podaci o linosti koja je inficirana uvaju se u jedinstvenom
registru osoba obolelih od zaraznih bolesti kod Instituta, odnosno zavoda za javno zdravlje.
Takoe, postoji i posebna obaveza prijavljivanja smrti lica koje je inficirano HIV-om.
Infekcija HIV-om razlikuje se od drugih zaraznih bolesti u pogledu prenosa i
mogunosti za socijalni kontakt PLHIV. Stoga bi trebalo razmotriti mogunosti za poseban
tretman HIV infekcije (posebnim lanom u okviru ZZSZB ili specijalnim zakonom). Ovako
se HIV izjednaava sa drugim lako prenosivim infekcijama i podlee posebnim propisima o
zatiti u pravilnicima zdravstvene i socijalne zatite.
Zdravstvena zatita
U Meunarodnim preporukama u vezi sa HIV/AIDS-om i ljudskim pravima 6 jasno je
naznaeno da su drave dune da izmene i reformiu svoje zakonodavstvo u delu koji se
odnosi na zdravstvenu zatitu, kako bi se omoguilo da se obuhvate i reguliu pitanja koja se
tiu HIV-a, kao i da se obezbedi da odredbe koje se odnose na esto prenosive bolesti ne budu
pogreno primenjene u sluaju HIV-a, a sve u cilju usklaivanja nacionalnih propisa sa
meunarodnim obavezama koje se odnose na potovanje i zatitu ljudskih prava.
Zakonodavstvo o zdravstvenoj zatiti mora da omogui zdravstvenim organima da obezbede
irok spektar usluga za prevenciju i leenje HIV/AIDS-a, ukljuujui i davanje neophodnih
informacija i obrazovanje, pristup dobrovoljnom testiranju i savetovanju, prezervative, leenje
zavisnosti, itd. Zakonodavstvo mora da obezbedi da se sa svim sluajevima HIV/AIDS-a, koji
se registruju kod nadlenih organa zbog epidemiolokih razloga, postupa na nain kojim se
obezbeuju zatita podataka o linosti i poverljivost. Neophodno je da zdravstveni radnici
prou osnovnu edukaciju/trening o etici i zatiti ljudskih prava, kako bi bili ovlaeni da
6

Meunarodne preporuke u vezi sa HIV/AIDS-om i ljudskim pravima, usaglaena verzija 2006, preporuka 3 (na
prevod).

obavljaju svoj posao. Takoe, potrebno je podstai zdravstvene strukovne organizacije da

razviju i obezbede potovanje etikog kodeksa ponaanja i zatitu ljudskih prava, a u cilju
obezbeivanja poverljivosti podataka i potovanja obaveze pruanja zdravstvene zatite.
Zakon o zdravstvenoj zatiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju reguliu zdravstvenu
zatitu svih graana Republike Srbije, kao i drugih lica koja imaju prebivalite ili boravite na
njenoj teritoriji. Poveana drutvena briga iskazuje se obezbeivanjem zdravstvene zatite za
grupacije stanovnitva koje su izloene veem riziku od oboljevanja, u smislu spreavanja,
suzbijanja, ranog otkrivanja i leenja bolesti od veeg socijalno-medicinskog znaaja (u koje
spada i infekcija HIV-om).
Osnovna zdravstvena zatita je za osiguranike Republikog zavoda za zdravstveno
osiguranje besplatna i korisnici je mogu ostvariti u Domu zdravlja na teritoriji optine na
kojoj imaju boravite, odnosno prebivalite. U Srbiji svi graani imaju pravo na zdravstveno
osiguranje, odnosno overenu zdravstvenu knjiicu na osnovu koje koriste zdravstvenu zatitu
u sistemu zdravstva. Lica koja se lee od HIV infekcije i drugih zaraznih bolesti spadaju u
posebno zatienu grupu osiguranika i imaju garantovano zdravstveno osiguranje i u sluaju
dugovanja po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje (l. 22 ZZO). Trokovi
zdravstvene zatite za obavezno osigurana lica pokrivaju se iz sredstava obaveznog
zdravstvenog osiguranja, a za lica koja nemaju obavezno zdravstveno osiguranje iz budeta
Republike Srbije.
Sledei vaan zakon u vezi sa HIV-om jeste Zakon o zatiti stanovnitva od zaraznih
bolesti. Leenje osoba inficiranih HIV-om obavlja se u posebnim zdravstvenim ustanovama
za bolniko leenje lica obolelih od zaraznih bolesti (l. 19 ZZSZB). Ovim Zakonom nisu
predviene posebne mere izolacije i karantina za pacijente sa HIV-om (l. 20 i l. 22 ZZSZB).
Ipak, ostvarivanje zdravstvene zatite u stacionarnim zdravstvenim ustanovama za
specijalizovanu rehabilitaciju (banje, rehabilitacioni centri) u praksi predstavlja tekou za
lica koja ive sa HIV-om, jer je uslovljeno testovima na zarazne bolesti.
Prava pacijenata sadrana su u Zakonu o zdravstvenoj zatiti. Zatitu svih prava u vezi
sa zdravstvenom zatitom pacijenti prvenstveno ostvaruju preko zatitnika prava pacijenata,
koji su ustanovljeni u svakoj zdravstvenoj ustanovi.
Pored prava u vezi sa ostvarivanjem zdravstvene zatite, osobe koje ive sa HIV-om
imaju i odreene obaveze koje nastaju za njih kao za nosioce zarazne bolesti. Prema Zakonu o
zatiti stanovnitva od zaraznih bolesti, za nosioce infekcija postoji obaveza pridravanja
naloga lekara, naroito u pogledu irenja bolesti. Dakle, saveti lekara, pogotovu oni koji se
odnose na dalje irenje zaraze (npr. obavezna upotreba kondoma, odnosno bezbedan seks),
predstavljaju obavezuju pacijenta. Prema Zakonu o zdravstvenoj zatiti, svi pacijenti,
ukljuujui i osobe koje ive sa HIV-om, duni su da se pridravaju optih akata zdravstvene
ustanove o uslovima boravka i ponaanja u njoj. Prilikom ostvarivanja zdravstvene zatite u
zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi, pacijent je duan da aktivno uestvuje u ouvanju i
unapreenju svog zdravlja, da obavetava u potpunosti nadlenog zdravstvenog radnika o
svom zdravstvenom stanju i da se pridrava uputstava i mera propisane terapije. Ako eli,
pacijent moe da prekine leenje, ali je duan da o tome da pismenu izjavu.
Leenje kombinovanom ARV terapijom zahteva upotrebu nekoliko grupa lekova i
estu promenu kombinacija lekova, zbog pojave otpornosti ili neprihvatanja. Za razliku od
zemalja Evropske unije u Srbiji postoji ogranieni broj ovakvih kombinacija, pa se javlja
potreba za leenjem u inostranstvu. Na poloaj pacijenata utiu i propisi o uvozu lekova, kao i
opti carinski propisi, koji ne poznaju specifine odredbe koje bi vodile rauna o licima
zaraenim HIV-om.

Zatita privatnosti
Obelodanjivanjem i saoptavanjem podataka o HIV statusu mogu se otkriti intimni
detalji o zdravstvenom stanju pojedinca, ili drugi podaci line prirode koje pojedinac eli da
zadri za sebe i na ta ima pravo. Otkrivanje podataka o HIV statusu moe povrediti
privatnost osobe koja ivi sa HIV/AIDS-om i izazvati druge neeljene posledice, kao to su
neprihvatanje, diskriminacija, nasilje, ili drutveno odbacivanje. Obelodanjivanje ovakvih
podataka takoe moe dovesti i do ozbiljnog pogoranja ekonomskog stanja inficiranog lica,
ukljuujui i gubitak posla, zdravstvenog osiguranja ili prebivalita.
Kada je u pitanju otkrivanje podataka koji se mogu okarakterisati kao privatni ili
porodini podaci bilo da se iznose od strane pojedinaca, na javnom skupu ili preko medija, a
ugroavaju ast i ugled odreenog lica u lanu 172. Krivinog zakonika propisana je
krivina zatita. Ova zatita teoretski je primenjiva na otkrivanje HIV statusa, pogotovu u
situacijama kada se iznosi seksualno ili neko drugo opredeljenje, to esto moe biti
povezano.
Svaki pacijent ima pravo na poverljivost podataka koje je saoptio nadlenom
zdravstvenom radniku, kao i pravo na zatitu privatnosti u postupku zdravstvene zatite (l.
30 ZZZ). Podaci koje zdravstveni radnici saznaju u toku vrenja slubene dunosti smatraju
se slubenom i lekarskom tajnom. Lica obavezana uvanjem profesionalne tajne (lekari,
novinari, sudije, itd.) mogu nadlenim organima saoptiti privatne podatke samo ako je to u
interesu javnosti i radi postizanja vieg i opravdanog cilja. Zdravstveni radnik ne sme privatne
podatke pacijenta da saopti drugom licu (l. 30 st. 2 ZZZ). I podaci iz medicinske
dokumentacije predstavljaju slubenu tajnu. Nadleni zdravstveni radnici mogu se osloboditi
dunosti uvanja slubene tajne samo uz pismeni ili drugi jasno i nedvosmisleno izreeni
pristanak pacijenta, ili odlukom suda (l. 39 ZZZ). Ako je pacijent dao pristanak, nadleni
zdravstveni radnik moe saoptiti podatke o njegovom zdravstvenom stanju. Punoletnom
lanu porodice pacijenta podaci se mogu saoptiti i bez pristanka pacijenta, ako je to
neophodno radi izbegavanja zdravstvenog rizika lana porodice. Ovo nije obaveza ve samo
mogunost koju zdravstveni radnik moe iskoristiti ako posumnja da se pacijent ne pridrava
obaveznih uputstava datih radi spreavanja irenja infekcije.
Podaci iz medicinske dokumentacije pacijenta mogu se dostavljati na uvid i u obliku
zapisa, odnosno izvoda iz medicinske dokumentacije. Ovo se mora oznaiti kao slubena
tajna i moe se uiniti samo na zahtev sudskih organa, organa starateljstva, organizacije
zdravstvenog osiguranja i organa nadlenog za poslove statistike, kada je to propisano
zakonom (l. 39 ZZZ).
U domaem zakonodavstvu, Ustav Srbije, iako ne garantuje pravo na privatnost kao
takvo, sadri naelnu odredbu kojom jami zatitu podataka o linosti i propisuje da se
prikupljanje, dranje, obrada i korienje podataka o linosti ureuju zakonom (l. 42 st. 1 i
2). Istovremeno je izriito propisano da je zabranjena i kanjiva upotreba podataka o linosti
van svrhe za koju su prikupljeni, osim za potrebe voenja krivinog postupka ili zatite
bezbednosti Republike Srbije, na nain predvien zakonom.
U Srbiji je donedavno zatita linih podataka bila ureena Zakonom o zatiti podataka
o linosti iz 1998. godine, ije odredbe nisu zadovoljavale meunarodne standarde. Novi
Zakon o zatiti podataka o linosti usvojen je novembra 2008. godine i poee da se
primenjuje od 1. januara 2009. Njime je odreeno da svrha prikupljanja, obrade i korienja
linih podataka mora biti ne samo zakonita, ve i tano odreena, i to pre nego to uopte

pone njihovo prikupljanje. U smislu ovog zakona, podaci koji se odnose na zdravstveno
stanje nekog lica smatraju se naroito osetljivim podacima i mogu se obraivati samo na
osnovu pristanka tog lica, ako zakonom nije drugaije odreeno (l. 16 ZZLP). Prema novom
Zakonu proiruju se ovlaenja dosadanjeg poverenika za pristup informacijama od javnog
znaaja, i on sada postaje poverenik za pristup informacijama od javnog znaaja i zatitu
linih podataka koji e kao samostalni dravni organ biti nadlean za zatitu podataka o
linosti. Ovim zakonom odreuju se nain prikupljanja, kontrola i zatita od zloupotrebe
podataka o linosti, i obezbeuje pravo na obavetenje o obradi, i na uvid i kopiju obraivanih
podataka. Za potpunu zatitu privatnosti osoba koje ive se HIV-om potrebna je
komplementarna primena pravila iz Zakona o zdravstvenoj zatiti i profesionalnih kodeksa.
Obaveza zatite privatnosti pacijenta predviena je Kodeksom profesionalne etike
Lekarske komore Srbije i odredbama Etikog kodeksa doktora stomatologije. Kao ni pravne,
ni etike norme nisu apsolutne. Obaveza zatite privatnosti pacijenata postoji paralelno sa
drugim dunostima medicinskog osoblja, sa kojima se moe nai i u sukobu. Lekarsko
osoblje ima dunost otkrivanja informacija, bez pristanka pacijenta, ukoliko postoje ozbiljne i
stvarne opasnosti za trea lica, a po njihovoj strunoj oceni otkrivanje tog podatka vrlo bi
verovatno vodilo smanjenju ili eliminisanju opasnosti. Prilikom donoenja ovakve odluke
uvek se mora uzeti u obzir odnos izmeu tete koju bi pretrpeo pacijent, sa jedne strane, i ira
zajednica, sa druge. Tako je, na primer, lekar duan da suprunika osobe zaraene HIV-om
obavesti ako mu pacijent saopti da namerava da nastavi da odrava nezatiene seksualne
odnose sa svojim suprunikom.
Pravo na privatnost zagarantovano je lanom 9 Univerzalne deklaracije o ljudskim
pravima, l. 17 Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima, l. 8 Evropske
konvencije o ljudskim pravima, l. 6 Konvencije SE o zatiti lica u odnosu na automatsku
obradu linih podataka i Deklaracijom o privrenosti borbi protiv HIV/AIDS-a.
l. 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima garantuje pravo na potovanje
privatnog i porodinog ivota, doma i prepiske. Javne vlasti ne smeju se meati u ostvarivanje
ovog prava, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom drutvu u
interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi
spreavanja nereda ili kriminala, zatite zdravlja ili morala, ili radi zatite prava i sloboda
drugih.
U sluaju Z. protiv Finske od 1997. godine, podnositeljka predstavke se, izmeu ostalog, alila i na
propust finskih vlasti (pre svega policije) da spree obelodanjivanje u medijima njenog identiteta i zdravstvenog
stanja kao potencijalnog prenosioca infekcije HIV-om, koje je kao posledicu imalo i prestanak njenog radnog
odnosa. Sud je naao da objavljivanje identiteta lica, odnosno njegovog statusa HIV pozitivne osobe, predstavlja
povredu prava na potovanje porodinog i privatnog ivota, zagarantovano lanom 8 Evropske konvencije o
ljudskim pravima.7

Konvencija o zatiti lica u odnosu na automatsku obradu linih podataka 8 prvi je

obavezujui meunarodni instrument u oblasti zatite podataka o linosti. Ona uspostavlja
obavezu drava ugovornica da preduzmu neophodne mere kako bi se obezbedila zakonska
zatita osnovnih ljudskih prava u vezi s automatskom obradom linih podataka.
Konvencijom je predvieno da zdravstveni podaci o linosti spadaju u posebnu vrstu
podataka koji se mogu obraivati samo u sluajevima kada je obezbeena njihova
odgovarajua zatita. Zdravstvenim podacima o linosti smatraju se podaci koji se odnose
7

Sluaj Z. protiv Finske, predstavka broj 22009/93, Evropski sud za ljudska prava, 25. februara 1997.
Konvencija o zatiti lica u odnosu na automatsku obradu linih podataka, Slubeni list SRJ (Meunarodni
ugovori), 1/92 i Slubeni list SCG, 11/05.
8

na prolost, sadanjost i budunost, i fiziko i mentalno zdravlje pojedinca. Podaci se mogu

odnositi na osobu koja je bolesna, zdrava ili preminula.
Dodatni protokol uz Konvenciju o zatiti lica u odnosu na automatsku obradu linih
podataka9 dopunjuje Konvenciju tako to nalae da se u dravama ugovornicama obrazuju
nadzorni organi, kao i blie ureuje prekogranini protok linih podataka do primaoca koji
nije u nadlenosti strane ugovornice Konvencije.
Prenoenje HIV-a
Izvetaj GNP-a i THT-a10 ukazao je na to da u preko 36 od ukupno 45 ispitanih
zemalja prenoenje ili rizik od prenoenja HIV-a mogu predstavljati krivino delo. Najvei
broj po ovom osnovu osuenih lica zabeleen je u Austriji, vedskoj i vajcarskoj, dok u
zemljama kao to su Bugarska, Luksemburg i Slovenija prenoenje ili dovoenje u opasnost
od zaraze drugog lica ne predstavljaju krivino delo.
U Izvetaju UNAIDS-a Kriminalizacija prenoenja HIV infekcije11 ukazano je na to
da je u krivinim zakonima nekih zemalja prenoenje HIV infekcije na druga lica, ili izlaganje
drugih lica riziku od zaraze, kanjivo. Ipak, ne postoje jasni podaci koji potvruju da iroka
primena krivinog zakonika u pogledu irenja HIV infekcije obezbeuje bilo zadovoljenje
pravde u krivinim postupcima, bilo prevenciju od prenoenja infekcije. tavie, takva praksa
rizikuje umanjenje znaaja javnog zdravlja i ljudskih prava. Usled toga, UNAIDS apeluje na
drave da kanjavanje ogranie na sluajeve namernog prenoenja, pri emu je osoba svesna
HIV pozitivnog statusa, postupa sa umiljajem, i tako dovodi do prenoenja HIV infekcije.
Posebno, kanjavanje ne bi trebalo primenjivati u sluajevima kada ne postoji veliki rizik od
prenoenja infekcije, kada zaraena osoba nije znala da je HIV pozitivna ili nije znala kako se
HIV prenosi, zatim kada je drugo lice upoznala sa svojim HIV pozitivnim statusom, nije
otkrila da je HIV pozitivna usled opasnosti od nasilja ili drugih negativnih posledica, ili kada
je preduzela neophodne mere da smanji rizik od prenoenja bolesti, npr. upotrebom
prezervativa.
Umesto kriminalizacije prenoenja HIV-a, drave bi trebalo da proire programe i
mere za koje se pokazalo da smanjuju uestalost prenoenja HIV-a, a ime se obezbeuje
zatita ljudskih prava kako osoba koje ive sa HIV-om, tako i osoba koje su HIV negativne.
Dokument UNAIDS-a Kriminalizacija prenoenja HIV infekcije, kao i preporuka 4
iz Meunarodnih preporuka u vezi sa HIV/AIDS-om i ljudskim pravima, 12 ukazuju na to da su
drave dune da obezbede primenu odredaba krivinog zakona u vezi sa prenoenjem HIV-a u
skladu sa meunarodnim obavezama u vezi sa zatitom ljudskih prava.13
9

Dodatni protokol uz Konvenciju o zatiti lica u odnosu na automatsku obradu linih podataka, Slubeni glasnik
RS, 98/08 od 23. oktobra 2008.
10
Izvetaj Globalne mree ljudi koji ive sa HIV/AIDS-om Evropa i Terrence Higgins Trust, 29. jun 2005. /
Global Network of People Living with HIV/AIDS Europe and Terrence Higgins Trust, www.gnpplus.net and
www.tht.org.uk.
11
Kriminalizacija prenoenja HIV infekcije, UNAIDS, avgust 2008. / Criminalisation of HIV Transmission,
UNAIDS, August 2008.
12
Meunarodne preporuke u vezi sa HIV/AIDS-om i ljudskim pravima, usaglaena verzija iz 2006. /
International Guidelines on HIV/AIDS and Human Rights, 2006, Consolidated Version, Office of the UNHCHR
and Joint UN Progarmme on HIV/AIDS.
13
Pre svega u vezi sa zatitom prava na privatnost, najvieg mogueg standarda zdravstvene zatite, zabrane
diskriminacije i jednakog pristupa pravdi (l. 3, 7 i 12 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i l. 12
Meunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima).

10

Krivini zakonik od 2005. godine, pored toga to kao krivino delo zadrava
prenoenje zaraznih bolesti (l. 249), po prvi put u domaem zakonodavstvu kanjava
prenoenje HIV infekcije. Zakonodavac je to uinio propisivanjem stroge zatvorske kazne (od
jedne do pet godina) za prenoenje infekcije na drugo lice (l. 250. st. 2 i 3). Pored toga,
kanjavaju se zatvorom do dve godine i samo dovoenje u opasnost od zaraze, bez uslova
da je dolo do prenoenja virusa (st. 1), kao i nehatno prenoenje HIV-a (st. 5). Pri tome se
zakonodavac ne izjanjava oko vrste ili stepena nehatnog postupanja ili neinjenja. Najstroe
se kanjava u sluajevima ako se prenos infekcije HIV-om zavri smru zaraenog lica (st. 4).
Oigledno, namera zakonodavca bila je da strogim zakonskim kaznama preventivno utie na
irenje HIV-a, s tim to se potencira odgovornost nosioca infekcije za irenje zaraze. Nije
jasno da li osobe inficirane HIV-om teret krivine odgovornosti podnose i u sluajevima
prenoenja infekcije lakim nehatom (povreda na radnom mestu!?), i u sluaju svesnog
dovoenja druge osobe u opasnost od prenoenja infekcije, to bi se moglo razliito tumaiti
imajui u vidu osobenosti HIV-a kao zaraze (tri utvrena naina prenosa i teoretsku
mogunost za prenos nekim drugim kontaktom, npr. poljupcem). U Srbiji jo ne postoji
sudska praksa koja bi pokazala kako e sudovi tumaiti i primenjivati ovaj propis. Propis
inae nudi razne teoretske mogunosti za pokretanje krivinog postupka u situacijama kada to
ne bi bilo opravdano sa moralnog stanovita. Za sada je po tom osnovu pokrenut jedan sudski
postupak, a glavna rasprava zakazana je za oktobar 2008. godine.***
Kriminalizacija prenosa HIV-a zanemaruje linu odgovornost za sopstveno zdravlje i
javnu obavezu na prevenciju i zatiene odnose na kojoj bi trebalo insistirati kod svih
graana.
Stigma i diskriminacija
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u lanu 7 predvia da su svi pred
zakonom jednaki i imaju pravo, bez razlike, na jednaku zatitu od strane zakona. Svi imaju
pravo na jednaku zatitu protiv bilo kakve diskriminacije i protiv svakog podsticanja na
ovakvu diskriminaciju.
Diskriminacija je zabranjeno pravljenje razlike ili nejednak tretman prema pojedincu
ili grupi, zbog nekog uroenog ili nedobrovoljno ili nesvesno steenog svojstva. esto je
sistematska i drutveno nametnuta ili prihvatljiva. Mnogi zakonski propisi mogu sadrati
diskriminatorne odredbe, ili se mogu tako tumaiti. Iako zabrana diskriminacije, pravo na
privatnost i pravo na rad nisu apsolutna prava i od njih su mogui izuzeci, prema praksi
Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) postupak e se smatrati diskriminatornim ako nema
objektivno i razumno opravdanje s obzirom na cilj i posledice postupka, odnosno ako ne
postoji srazmera izmeu sredstva i cilja. 14 Posle usvajanja Dopunskog protokola 12 od 2000.
godine uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, diskriminacija je i u Evropi apsolutno
zabranjena.
Ustav Republike Srbije generalno zabranjuje diskriminaciju (pa prema tome, i osoba
koje ive sa HIV/AIDS-om). Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po
bilo kom osnovu, a naroito po osnovu rase, pola, roenja, jezika, kulture, drutvenog
porekla, nacionalne pripadnosti, veroispovesti, politikog ili drugog uverenja, imovinskog
stanja, starosti i psihikog ili fizikog invaliditeta. Na slian nain i Krivini zakonik
Republike Srbije titi ravnopravnost graana (l. 128).
U skoro svim meunarodnim ugovorima, kao i u veini nacionalnih zakonodavstava,
osnovi za zabranjenu diskriminaciju reaju se nabrajanjem primera. Tako se u sluaju HIV-a
14

Sluaj Belgium Linguistic Case, Evropski sud za ljudska prava, presude od 9. februara 1967. i 23. jula 1968.

11

zabrana izvodi iz zavrnih rei odredaba koje ukazuju na to da se radi samo o primerima, a da
je zabranjeno razlikovanje pojedinaca na osnovu svakog svojstva koje nije skrivio. Prema
tome, ako se neko ne moe smatrati odgovornim i ako se u odnosu na njega ne smeju praviti
razlike zbog npr. rase, boje koe ili statusa, koje nije stekao svojevoljno ni osoba zaraena
HIV-om ne moe se smatrati krivom za poloaj u kojem se nala. Naalost, ovo treba posebno
isticati u onim sredinama u kojima se smatra da je bolesnik kriv za svoju bolest, to je
veoma est sluaj kod oboljenja koje se prenose seksualnim odnosima. Ovakvo je miljenje
duboko uvreeno u religioznim krugovima, u kojima se vrlo esto i sam seksualni odnos
smatra grenim, a pogotovu pripadnost nekoj od grupa ugroenih virusom HIV-a, kakve su
homoseksualci ili prostitutke. Naravno, za ispravno tumaenje odredaba o diskriminaciji treba
slediti miljenje Komisije za ljudska prava UN-a, koja smatra da bi ih trebalo tumaiti tako da
se odnose i na zdravstveni status, ukljuujui i HIV/AIDS.15
Donoenje opteg antidiskriminacionog zakona na nacionalnom nivou u skladu je sa
obavezama drave da izgradi efikasan sistem za borbu protiv diskriminacije. U Srbiji se
donoenje ovog zakona odlae ve nekoliko godina. Trenutno se predstavlja novi Nacrt
Zakona protiv diskriminacije iza kojeg su stali Ministarstvo za rad i socijalnu zatitu,
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, Program za razvoj Ujedinjenih nacija i Koalicija
protiv diskriminacije koju ini nekoliko nevladinih organizacija. Ovaj model zakona
zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju po svim osnovima. Navedeni su i posebni
sluajevi diskriminacije u kojima se izriito zabranjuje diskriminacija prema licu ili grupi lica
na osnovu zdravstvenog stanja. Ovakva diskriminacija naroito postoji u sluajevima kada se
nekom licu ili grupi zbog njihovih linih svojstava neopravdano odbije pruanje zdravstvenih
usluga, kada im se postave posebni uslovi za pruanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani
medicinskim razlozima, odbije postavljanje dijagnoze i uskrate informacije o trenutnom
zdravstvenom stanju, preduzetim ili nameravanim merama leenja ili rehabilitacije, ili kada se
izloe uznemiravanju, vreanju ili omalovaavanju u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi. 16
Na osnovu ove formulacije, iako se HIV izriito ne pominje, mogli bi se procesuirati sluajevi
diskriminisanja osoba koje ive sa HIV-om, mada bez zatite ostaju oni koji bi mogli da trpe
neopravdano razliit tretman po osnovu neke veze sa HIV pozitivnim osobama npr. njihovi
roditelji, partneri, prijatelji, i sl.
Takoe, mere afirmativne akcije ili pozitivne diskriminacije mogu biti sredstvo za
poboljanje drutvenog poloaja vulnerabilnih grupa. Dobijanjem odreenih povlastica (npr.
prilikom zapoljavanja) PLHIV bi mogli da imaju aktivniju ulogu, to bi za posledicu imalo
izjednaavanje njihovog poloaja u drutvu. Takve mere primenjuju se prema osobama sa
invaliditetom u smislu davanja subvencija drave poslodavcima kada zapoljavaju osobe sa
invaliditetom, pa bi se slian model mogao primeniti i u ovom sluaju.
Sudovi u Srbiji nisu imali mnogo prilike da odluuju u sluajevima diskriminacije.
Karakteristian i vaan je, meutim, sluaj V.A.M., kojim se bavio Okruni sud u Beogradu,
reagujui na presudu Evropskog suda za ljudska prava.17
Podnositeljka predstavke udala se 1994. i 1995. godine rodila erku. Od trenutka kada je njen suprug
saznao da je V.A.M. HIV pozitivna osoba (1998), poinju brani problemi koji dovode do njegovog odlaska i
oduzimanja deteta, odnosno nemogunosti podnositeljke da ostvari ma kakav kontakt sa erkom. Posle vie
pokuaja da vidi dete V.A.M. februara 1999. etvrtom optinskom sudu u Beogradu podnosi tubu za razvod
braka, traei samostalno vrenje roditeljskih prava nad erkom i izdravanje deteta. Ona je zatraila i

15

Rezolucija Komisije za ljudska prava UN-a, br. 1996/44.

Nacrt Zakona protiv diskriminacije, dostupan na www.stopdiskriminaciji.org.
17
Sluaj V.A.M. protiv Srbije, predstavka br. 39177/05, Evropski sud za ljudska prava, 13. mart 2007.
16

12

privremenu meru, kojom bi joj bilo dodeljeno privremeno vrenje roditeljskih prava ili, alternativno, bio
omoguen redovni nedeljni kontakt sa erkom do okonanja postupka.
Usled nerazumno dugog trajanja postupka (podnositeljka do tog momenta nije sedam godina videla
erku) i neefikasnosti pravosua, podnositeljka se 2005. obraa Evropskom sudu za ljudska prava. Ona u
predstavci tvrdi da je dolo do povrede lana 6 stav 1 Evropske konvencije za ljudska prava (pravo na suenje u
razumnom roku), zbog duine trajanja graanskopravnog postupka i zbog pristrasnosti koju je ispoljila
predsedavajua sudija; zatim povrede lana 8 EKLJP (pravo na potovanje privatnog i porodinog ivota), pri
emu ukazuje da joj je dugo trajanje postupka onemoguilo da osam godina vidi dete, kao i da ostvari ijedno od
svojih roditeljskih prava; do povrede lana 13 EKLJP (pravo na delotvoran pravni lek) zbog nepostojanja
nijednog unutranjeg pravnog leka kako bi se ubrzao parnini postupak; i povrede lana 14 EKLJP (zabrana
diskriminacije) jer je dolo do krenja njenih prava zajemenih lanovima 6 i 8, pre svega jer se radi o HIV
pozitivnoj osobi.
Sud je u presudi od 13. marta 2007. naao da je dolo do povrede lana 6 stav 1 i lana 8 Konvencije
zbog trajanja graanskopravnog postupka, do krenja lana 8 Konvencije zbog neizvrenja privremenog naloga
za pristup detetu, i povrede lana 13 EKLJP, usled ega je naloeno Republici Srbiji da plati podnositeljki
predstavke 15.000 evra na ime nematerijalne tete i 4.350 evra na ime trokova. Istom presudom naloeno je i
izvrenje dveju individualnih mera: da se to pre omogui kontakt izmeu majke i deteta i da se prvostepeni
postupak to pre okona. Republika Srbija (RS) je potom isplatila pomenuti iznos, a Okruni sud u Beogradu
ustanovio je da je R.S. odgovorna za diskriminaciju podnositeljke predstavke zbog njenog svojstva HIV
pozitivne osobe. Ova odluka ide dalje od presude ESLJP jer ovaj sud u sluaju V.A.M nije reavao o povredi
lana 14 EKLJP (zabrana diskriminacije), smatrajui da raspoloivi dokazi nisu dovoljni za to.

Radni odnosi i uee u drutvenom ivotu

Meunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Univerzalna
deklaracija o ljudskim pravima proglaavaju da svako ima pravo na rad, slobodan izbor
zaposlenja, pravine i zadovoljavajue uslove rada i zatitu od nezaposlenosti. Pravo na rad
podrazumeva mogunost svake osobe da se zaposli bez prethodnih preduslova, osim
neophodnosti ispunjavanja potrebnih kvalifikacija za odreeno radno mesto.
Ovo pravo je povreeno kada postoji obaveza da se zaposleni podvrgne obaveznom
testiranju na HIV/AIDS i kada postoji mogunost da pozitivni rezultat testa prouzrokuje
gubitak posla, nemogunost dobijanja posla, kao i uskraivanje odreenih beneficija. Drave
su dune da obezbede zatitu prava osoba koje ive sa HIV-om da rade dokle god su u stanju
da nesmetano obavljaju svoj posao.
Takoe, u skladu sa postojeim pravilima za lica koja boluju od drugih bolesti, i HIV
pozitivnim osobama mora se obezbediti da ostanu zaposleni. Nakon to izgube radnu
sposobnost, HIV pozitivne osobe moraju dobiti jednake mogunosti u ostvarivanju prava na
uee u raznim programima za bolesna i hendikepirana lica. Od kandidata za posao ili
zaposlenih ne bi trebalo zahtevati da otkriju svoj HIV status poslodavcu niti drugim licima pri
ostvarivanju prava na nadoknade za zaposlene, doprinose za penzioni fond ili programe
zdravstvenog osiguranja.
Obaveza drava da preventivno deluju u spreavanju bilo koje vrste diskriminacije na
radnom mestu, naroito one u vezi sa HIV statusom, treba da obuhvati i privatni sektor.
Kao deo pogodnosti na poslu, svi zaposleni imaju pravo na sigurne i zdrave radne
uslove. U ogromnoj veini zanimanja i strukovnih delatnosti, obavljanje posla ne ukljuuje
rizik dobijanja ili prenoenja HIVa meu zaposlenima, od strane zaposlenih prema
klijentima ili od strane klijenata prema zaposlenima. 18 U svakom sluaju, tamo gde postoji
mogunost prenoenja bolesti na radnom mestu, kao to je to u sektoru zdravstvene zatite,
18

Konsultacije u vezi sa AIDS-om (Svetska zdravstvena organizacija, u saradnji sa

Meunarodnom organizacijom rada) / Consultation on AIDS and the Workplace (World
Health Organization, in association with the International Labour Organization), Geneva,
1988, sect. II, Introduction.

13

drave bi trebalo da preduzmu mere za smanjenje rizika od prenoenja bolesti. Konkretno,

zaposleni u zdravstvu moraju biti pravilno obueni u oblasti opte predostronosti u odnosu
na prenoenja infekcije, i moraju biti opremljeni sredstvima za sprovoenje odgovarajuih
procedura.
Infekcija HIV virusom, sama po sebi, nije uslov za gubitak radne sposobnosti, onako
kako je radna sposobnost definisana Zakonom o radu. Kako je ovim zakonom zabranjena
svaka diskriminacija u vezi za zapoljavanjem i radom, osobe koje ive sa HIV-om, kao i
drugi zaposleni, imaju pravo na odgovarajuu zaradu, bezbednost i javno zdravlje na radu,
zatim na zdravstvenu zatitu, zatitu linog integriteta i druga prava u sluaju bolesti,
smanjenja ili gubitka radne sposobnosti ili starosti, kao i na materijalno obezbeenje za vreme
privremene nezaposlenosti. Oni imaju pravo i na druge oblike zatite, u skladu sa Zakonom.
Pravo na posebnu zatitu imaju sva lica mlaa od 18 godina i zaposleni invalidi.
Zaposleni je duan da, pre zakljuenja ugovora o radu, obavesti poslodavca o svom
zdravstvenom stanju ili drugim okolnostima koje bitno utiu na obavljanje poslova za koje se
zasniva radni odnos, ili koje mogu da ugroze ivot i zdravlje drugih lica. Pitanje u kojim
okolnostima HIV status moe da ugrozi zdravlje drugih lica i kada i na koje poslove moe da
utie otvara velike dileme i tema je rasprave mnogih foruma, pa i sudskih organa. Naelno,
HIV status prilikom redovnih socijalnih odnosa ne predstavlja direktnu opasnost, ali se ipak
moraju uzeti u obzir sve injenice kako bi ovo pitanje bilo jasno regulisano, uz potovanje
zatite javnog zdravlja i ljudskih prava.
Obrazovanje
Meunarodni paktovi i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima propisuju da svako
ima pravo na obrazovanje, kao i da obrazovanje treba da bude besplatno, bar u osnovnim i
niim kolama, i da ono treba da bude usmereno ka punom razvitku ljudske linosti i
uvrivanju potovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Obrazovanje treba da unapreuje
razumevanje, trpeljivost i prijateljstvo.
Osnovno obrazovanje u Srbiji je besplatno i dostupno svakome. Zakonom o osnovama
sistema obrazovanja i vaspitanja se, izmeu ostalog, deci i uenicima garantuju i uvaavanje
linosti i zatita od diskriminacije i nasilja.
Ovo pravo obuhvata tri opte pretpostavke koje nalaze svoju primenu u kontekstu
HIV/AIDS-a. Prvo, deca i odrasli imaju pravo na obrazovanje, odnosno informisanost u vezi
sa HIV-om, naroito u odnosu na prevenciju i leenje. Mogunost obrazovanja koje se odnosi
na HIV od kljunog je znaaja za primenu pretpostavke o spasavanju ivota putem efektivne
prevencije i programa leenja. Obaveza je drave da obezbedi odgovarajua sredstva koja e
omoguiti zastupljenost relevantnih znanja o HIV-u u obrazovnom programu u, i van kole.
Ovakvo obrazovanje i informisanje dece ne bi trebalo smatrati podsticanjem na uputanje u
nekonvencionalne seksualne odnose u ranom uzrastu, ve se, kao to istraivanja pokazuju, na
taj nain upravo odlae stupanje u seksualne odnose. Drugo, drava treba da sprei da deci i
odraslima koji ive sa HIV-om bude uskraeno pravo na obrazovanje, ukljuujui i pristup
kolama i univerzitetima, mogunost dobijanja stipendije ili uee u meunarodnom
obrazovanju samo zato to su HIV pozitivni. Ne postoji racionalno opravdanje sa stanovita
zdravstvene zatite za primenu takvih mera jer ne postoji rizik sluajnog prenoenja HIV
infekcije u obrazovnim ustanovama. Tree, drava bi trebalo da kroz obrazovanje unapreuje
potovanje, toleranciju i nediskriminativno ponaanje prema osobama koje ive sa HIV-om.
Brak i porodica

14

Prema Porodinom zakonu RS, nema nikakvih ogranienja u pogledu porodinih i

branih odnosa za lica koja ive sa HIV-om i, uopte, za nosioce neke polno prenosive bolesti,
kako je to bilo prema ranijem Zakonu o braku i porodici. Jedino to postoji jeste mogunost
ruljivosti (relativne nitavosti) braka, ako je re o zabludi u vezi sa nekom od bitnih osobina
suprunika. Re je o osobini zbog koje suprunik koji je bio zabludi ne bi sklopio brak da je
za nju znao.
HIV, deca, i njihova prava
U Dablinskoj deklaraciji o saradnji u borbi protiv HIV/AIDS-a od 2004. 19 kae se da
su mladi, iako predstavljaju osetljivu grupu, kljuni inilac u borbi protiv HIV/AIDS-a, i da
predstavljaju glavnu pokretaku snagu u borbi protiv HIV/AIDS-a na nacionalnom i
regionalnom nivou.
U Politikoj deklaraciji o HIV/AIDS-u od 2006. 20 izraava se zabrinutost povodom
borbe protiv HIV/AIDS-a kod mlae populacije, jer je utvreno da meu mladim ljudima
postoji nedostatak informisanosti i obrazovanja u vezi sa tom temom, kao i da polovinu
novozaraenih osoba predstavljaju deca i mladi do 25. godine ivota.
Prava deteta zatiena su svim meunarodnim dokumentima o ljudskim pravima, a
posebno Konvencijom o pravima deteta. Ona u lanu 1 definie dete kao svako ljudsko bie
koje nije navrilo osamnaest godina ivota ukoliko se, po zakonu koji se primenjuje na to
dete, punoletstvo ne stie ranije. Konvencijom su, pored prava koja se garantuju odraslima
(pravo na ivot, na zabranu diskriminacije, pravo na privatnost, itd.), zajemena i posebna
prava deteta. Mnoga od ovih prava odnose se na HIV pre svega lan 3, kojim se propisuje
da je potovanje najboljeg interesa deteta od prvenstvenog znaaja; zatim lan 12, kojim se
titi sloboda izraavanja deteta i njegovo pravo da mu se miljenje uzme u obzir; lan 16,
kojim se detetu garantuje pravo na privatnost; i lan 24, kojim se detetu priznaje pravo na
uivanje najvieg ostvarivog zdravstvenog standarda i kapaciteta za leenje i zdravstvenu
rehabilitaciju.
Davanje saglasnosti maloletnog lica na testiranje na HIV trebalo bi posmatrati kroz
prizmu prava koja su zagarantovana Konvencijom, pre svega lanom 14 stav 1, kojim se
strane ugovornice obavezuju da detetu koje je sposobno da stvori sopstveno miljenje
obezbede pravo slobodnog izraavanja tog miljenja o svim pitanjima koja ga se tiu, u
skladu sa njegovim uzrastom i zrelou.
Prava deteta da uestvuje u stvaranju i primeni HIV programa za decu garantovana su
Konvencijom, i to zabranom diskriminacije i pravom na privatnost deteta koje ivi sa HIVom, kao i pravom deteta na slobodu izraavanja miljenja i pravom da se to miljenje uzme u
obzir. Na osnovu preporuka, prilikom tretiranja pitanja koja se tiu dece i HIV-a potrebno im
je prilagoditi odgovarajue propise i praksu.
Socijalna zatita
Meunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Univerzalna
deklaracija o ljudskim pravima predviaju da svako, kao lan drutva, ima pravo na socijalno
osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, drutvena i kulturna prava neophodna za
19

Dablinska deklaracija o saradnji u borbi protiv HIV/AIDS-a, 24. februar 2004. / Dublin Declaration on
Partnership to fight HIV/AIDS in Europe and Central Asia, http://www.euro.who.int/aids/treatment/20051018_1
(na prevod).
20
Politika deklaracija o HIV/AIDS-u / Political Declaration on HIV/AIDS, rezolucija Generalne skuptine UNa 60/262 od 15. juna 2006.

15

dostojanstvo i za slobodan razvoj linosti, uz pomo drave i putem meunarodne saradnje, a

u skladu sa organizacijom i sredstvima svake pojedine drave.
Oblast socijalne zatite u Republici Srbiji regulisana je Zakonom o socijalnoj zatiti i
socijalnoj sigurnosti graana. U smislu postupka, prava se ostvaruju po odredbama Zakona o
optem upravnom postupku, ukoliko vaeim propisima sporna pitanja nisu drugaije
ureena. Za ostvarivanje prava propisanih u sistemu socijalne zatite, zainteresovana lica
obraaju se Centru za socijalni rad na teritoriji na kojoj imaju prebivalite. Socijalna sigurnost
se obezbeuje graanima koji su nesposobni za rad, a nemaju sredstva za izdravanje, kao i
graanima i porodicama koji svojim radom ili na drugi nain ne mogu da obezbede dovoljna
sredstva za zadovoljavanje osnovnih ivotnih potreba. Bolesnici od AIDS-a i lica zaraena
HIV-om mogu biti kandidati za socijalnu zatitu, kako zbog prirode njihove bolesti i
zdravstvenog stanja, tako i zbog drutvenih predrasuda koje im onemoguavaju pristup
plaenom zaposlenju. Ne postoje posebna socijalna davanja za osobe koje ive sa HIV-om.
Naknada tete
Na osnovu optih naela graanskog prava, mora se izvriti naknada tete priinjene
drugome na nezakonit nain. Ovaj princip razrauje se u Zakonu o obligacionim odnosima,
koji se podrobno bavi osnovima za naknadu tete. Naknada tete vri se ili povraajem u
preanje stanje ili, ako to nije mogue, novanom odtetom.
Mogu se zamisliti situacije, i one stvarno postoje, kada je teta nastala u vezi sa sidom
ili zaraenou HIV-om. Ona moe nastati tako to se zaraza nezakonito prenosi na zdravu
osobu, a da ona nije bila svesna postojanja rizika na primer prilikom stupanja u seksualne
odnose uz odbijanje ili zabranu korienja kondoma. U takvom sluaju tetu bi bili duni da
naknade kako prenosilac zaraze, tako i oni koji su mu to omoguili. Postojanje krivine
odgovornosti za ovakve postupke ne iskljuuje obavezu naknade tete, koju moe da dosudi
sud u krivinom postupku, ili da to prepusti graanskoj parnici. S druge strane, teta moe
nastupiti i zbog nezakonite diskriminacije prema licu zaraenom HIV-om i prema njegovoj
okolini. Zbog neznanja o nainu prenoenja infekcije HIV-om oteeni mogu da budu kako
samo zaraeno lice, tako i ljudi iz njegove okoline koji nisu zaraeni. U tom pogledu veoma je
potresna sudbina dece iji su jedan ili oba roditelja HIV pozitivni, bez obzira da li je infekcija
preneta i na samo dete. Roditelji bi u tom sluaju imali pravo na naknadu tete ne samo od
privatnih lica, nego i od dravnih institucija, npr. kola koje podleu predrasudama i
iskljuuju takvu decu iz redovne nastave.
AIDS, HIV i ljudska prava
Zatita i unapreenje ljudskih prava od sutinskog su znaaja za dalju prevenciju i
borbu protiv HIV-a. Uprkos nastojanjima na meunarodnom i nacionalnom planu da se
unaprede ljudska prava i sprei diskriminacija, da se prui adekvatna zdravstvena zatita
licima koja ive sa HIV-om i da se o samoj bolesti bolje informie javnost jo treba mnogo
uiniti kako bi se prevazili stereotipi i obezbedila adekvatna zatita ljudskih prava osoba koje
ive sa HIV-om.
Opis postojeeg stanja zakonodavstva Srbije ukazuje na to da postoje uglavnom
posredni naini da se zatite interesi ugroenih lica. Meutim, ovi naini razvijeni su radi
zatite u mnogim slinim sluajevima, tako da se lica o kojima je re mogu njima koristiti
samo ako su sudovi i drugi organi svesni njihovih ljudskih prava i na odgovarajui, tj.
blagonaklon nain tumae postojee propise.

16

Bilo bi mnogo bolje kada bi se, u vidu posebnih propisa, neposredno stalo u zatitu
onih ljudskih prava koja se najee kre u odnosu na bolesnike sa AIDS-om i lica zaraena
HIV-om. Re je o pravima koja se na opti nain tite Ustavom Republike Srbije i
meunarodnim ugovorima koji obavezuju Srbiju, od kojih su najvaniji Meunarodni pakt o
graanskim i politikim pravima, Meunarodni pakt o ekonomskim i socijalnim pravima i
Evropska konvencija o ljudskim pravima. U takva prava spadaju pravo na ivot, pravo na
privatnost, pravo na dostojanstvo i ugled, zabrana diskriminacije, pravo na zapoljavanje pod
jednakim uslovima, pravo na najvii dostini standard ivota, pravo na zdravlje, pravo na
jednaku nagradu za jednak rad, pravo na socijalno osiguranje, pravo na vrenje roditeljskih
prava, pravo na obrazovanje, sloboda kretanja i nastanjivanja, sloboda izraavanja, sloboda
misli i savesti i sloboda uea u drutvenom i politikom ivotu. Neka od ovih prava
predstavljaju takozvana prava solidarnosti i ne mogu se ostvarivati tubom kod suda. Ona se
moraju garantovati odgovarajuom socijalnom politikom i naporima dravnih organa, te se
prema tome ne mogu formulisati samo kao prava individua, ve i kao obaveze dravnih
organa.
Pravni lekovi za povredu ljudskih prava ustavna alba
Pored onih pravnih lekova koji se, u zavisnosti od sluaja i vrste povrede, mogu
koristiti pred redovnim sudovima, a ija pravila vae i za lica zaraena HIV-om kojima je
uskraeno neko pravo ili su pretrpela tetu Ustavom RS od 2006. godine obnovljena je i
ojaana i ranije neefikasna ustavna alba. Ustavna alba predstavlja instrument koji
graanima stoji na raspolaganju da se obrate Ustavnom sudu kada su im pojedinanim aktom
ili radnjom dravnog organa povreena ili uskraena ljudska prava, ako su iscrpena ili nisu
predviena druga pravna sredstva, ili je zakonom iskljueno pravo na njihovu sudsku zatitu,
kao i u sluaju kada nisu iscrpena pravna sredstva, a kada je podnosiocu albe povreeno
pravo na suenje u razumnom roku. Meutim, postoji opasnost da ovo sredstvo opet ostane
neefikasno i nedovoljno za obezbeenje i zatitu ljudskih prava, jer je Ustavnom sudu Srbije
do danas podneseno ve preko 1.000 ustavnih albi, a u njemu trenutno radi samo desetoro
sudija.
Do sline situacije dolo je i pre nekoliko godina u Hrvatskoj, kada je Ustavni sud
paralizovan velikim brojem takvih predmeta. Kako bi se umanjio ovaj problem i graanima
obezbedilo suenje u razumnom roku, Republika Hrvatska omoguila je viim sudovima da
postupaju u sluajevima kada je podnosiocu albe povreeno pravo na suenje u razumnom
roku. I sama suoena s ovim pitanjem, Republika Srbija morala bi da u to kraem roku usvoji
ovo ili neko drugo reenje, kako bi spreila prenoenje velikog broja predmeta na ESLJP.21

Preporuke za unapreenje pravne zatite osoba koje ive sa HIV-om u Republici

Srbiji
Pre svega, treba uticati na odnos ljudi prema HIV-u. Da bi se zaustavilo irenje
infekcije potrebno je poveati brigu o prevenciji i humanizovati pristup osobama koje ive sa
HIV-om.
U pravnom sistemu Srbije postoje odredbe koje bi se mogle prilagoditi ili promeniti,
kako bi se u potpunosti obezbedilo poboljanje pravnog poloaja i potovanje ljudskih prava
21

Videti: http://yucom.org.yu/rest.php?tip=vestgalerija&idSek=18&idSubSek=61&id=26&status=drugi.

17

osoba koje ive sa HIV-om kao i efikasnija borba protiv epidemije HIV-a, u skladu sa
meunarodnim standardima.
Preporuka, sa kojom se sloila struna javnost koja je bila ukljuena u diskusiju oko
izrade ovog dokumenta, jeste da bi najbolje reenje bilo da se izradi poseban zakonski akt (lex
specialis) koji bi regulisao veinu pitanja koja se odnose na HIV/AIDS. Ova preporuka
proizilazi iz injenice postojanja velikog broja normi koje se posredno odnose na HIV/AIDS i
koje su rasute po razliitim zakonima, i istovremenog nepostojanja preciznih odredaba kada
se pojave pitanja vezana za HIV. Ovo je jedan od razloga to u naoj sudskoj praksi nije bilo
mnogo sluajeva u vezi sa HIV/AIDS-om. Poseban zakon o HIV/AIDS-u derogirao bi ili
menjao odredbe koje se nalaze u postojeem zakonodavstvu, i ureivao pravne odnose onda
kada je to potrebno imajui u vidu specifinosti HIV-a ili AIDS-a.
Posebne preporuke:

Izmeniti odredbe Krivinog zakonika Srbije koje reguliu dranje, upotrebu i

omoguavanje upotrebe drugom licu opojnih sredstava, tako da ne ugroavaju aktivnosti na
prevenciji HIV-a i drugih krvno prenosivih infekcija.

Revidirati stav prema kriminalizaciji prenoenja HIV-a i pojaati programe koji

dovode do smanjenja prenoenja zaraze. Prilagoditi odredbe Krivinog zakonika Srbije koje
reguliu prenoenje infekcije HIV virusom tako da uvae interese zatite javnog zdravlja i
potovanja ljudskih prava.

Doneti i striktno primenjivati opti zakon protiv diskriminacije radi

odgovarajue efikasne zatitite osoba ugroenih HIV-om.

Uvesti jae garancije za potovanje i zatitu privatnosti HIV pozitivnih osoba u

skladu sa zakonskim propisima i profesionalnim kodeksima asti.

Obezbediti osobama koje ive sa HIV-om nesmetani pristup svim zdravstvenim

i socijalnim servisima.

Obezbediti nesmetan pristup obrazovanju za decu koja ive sa HIV-om.

Postii u nastavnim programima i njihovoj realizaciji bolje upoznavanje sa

prirodom AIDS-a i infekcije HIV-om, radi suzbijanja predrasuda i olakavanja poloaja
bolesnika, a naroito dece.

Spreiti da se od kandidata za zapoljavanje trai da poslodavcu ili drugim

osobama otkriju svoj HIV status pri ostvarivanju prava na nadoknade i u vezi sa doprinosima
za penzioni fond ili programe obaveznog osiguranja.

Obezbediti da lica obolela od AIDS-a koja vie nisu radno sposobna dobijaju
naknadu kao i sva ostala lica nesposobna za rad zbog bolesti.

18


Obezbediti preko nadlenih ministarstava podrku iz budeta udruenjima
osoba koje ive sa HIV-om.

Primeniti Konvenciju o pravima deteta u smislu potovanja odluke deteta kada

je u pitanju testiranje maloletnika starijih od 14 godina.

Uvesti odreene mere pozitivne diskriminacije (afirmativne akcije) u korist

osoba zaraenih HIV-om, radi njihovog izjednaavanja s ostalim pripadnicima drutva.

U sklopu zatite ljudskih prava uopte osposobiti Ustavni sud da u roku

reava o ustavnim albama, a naroito pojaati njegovu ulogu i ulogu Vrhovnog suda u
spreavanju vremenskog razvlaenja, odnosno produavanja sudskih postupaka.

19