Anda di halaman 1dari 11

ПЕЛАГИЋЕВ НАРОДНИ УЧИТЕЉ

(PELAGIĆEV NARODNI UČITELJ)

СВЕ О ШЉИВАМА

Големе користи од шљива. Шљива је најблагословенија од наших воћака, која може


да нам користи већма него све друге воћке.
Плод од шљива и у кући нам је пречи од других, и даје се на различите начине
зготовити за дневно јело и за оставу; а за трговину и извоз немамо ни једног пречег
воћа од шљиве, па било да је продајемо пресну или сушену или кувану у пекмез или
печену у ракију.
Пресна шљива ако и јесте за невичан желудац мало потеже јело, опет је једно од
најделикатнијег трпеског воћа нашег. Шљива је слађа од ма ког другог воћа; у њој има
до 8% шећера, што у мало ког воћа има; и у месу је сочнија, те и тим пријатнија од
многог воћа; ал најпријатнијом је чини она деликатна киселина, којом све воће
превазилази. Имамо и слађег воћа: крушку и грожђе; али у овима нема киселине, да
начини сласт ону; а имамо и киселијег воћа: рибизлу и јагоду, али у овима опет
киселина премашује сласт, да се мора додавати шећера да буде пријатно. На шљиви
видимо, да воће деликатним не чини ни много сласти, ни множина киселине, него онај
сразмер од обојега, што нашем здравом телу најбоље годи, а то је природа у нашем
поднебљу најбоље удесила у шљиви, вишњи, брескви и некој јабуци; зато су ово наша
најделикатнија воћа.
Од шљиве уме вешта домаћица да зготови различите чорбе, умокце, компоте, умеси их
у различита теста и уме на различите начине да их спреми за оставу, кувано у шећеру,
сирћету, вину, ракији или руму или укувано у пекмез и слатко или просто осушено, а
то је и најлакше и најбоље; па иначе свакојако је шљива једна од врло пријатног и
здравог воћа за старо и младо, здраво и болно, осим тога што је она у многој невољи
лек пречи од многих других.

Лековитост шљиве. Колика разноврсна лековитост лежи у шљиви, познато је данас у


свему свету. Чорба од сувих шљива је једно од врло лековитих пића за многог
болесника; она га боље разгали, него друто пиће; а чим се болесник само толицно
опорави, да му се само залогајак иште и да га може да поднесе, онда су поменута јела
од шљиве прва за њ, јер је зготовљена шљива за желудац тако лако јело, да га с мером
сваки болник може да поднесе.
Познато је даље, да пекмез од шљива, као и сува кувана шљива и од њих чорба, чисти
органе за варење, и чисти их више и лакше него оне бљутаве соли и уља, и оно горко
корење и лишће што се ради тога узимље у апотеци; те тако шљива може оне у не
бројено случајева да замени. Са тога се узимље шљива за лек у свима невољама, што
долазе од те трбухове неуредности, као што су: шуљеви и уз њих отоци на јетри,
меланхолија и несаница, што је оно многи од оних људи имају, који се добро хране, а
мало раде. Свима тим невољницима помогне шљива, чистећи крв уредним отварањем
трбуха. Исто тако помогне шљива и од камена, и од улога, од дуготрајних оспа и рана и
других невоља, и има мало случајева, да су се млађи и старији људи помогли од тих
невоља само јелом шљиве куване, пресне или суве, и то неки су се помогли боље него
пићем киселих, сланих, горких и других вода; а било би небројено њих више, који би
садили шљиву већма, него многе друге лекове, само да хоће да за времена покушају с
њом, али да и издрже, јер у томе је сва важност овог лечења.
Ето то је, зашто се шљива толико данас у свету цени и све већма и више од другог воћа
тражи, те у трговини свако воће надмашује.

Даље користи од шљиве још и ово су: Од ње се пече шљивовица ракија, боља од
свију; а може као и од другог воћа да се прави вино, што ово ни једно воће није ни
близу онако пробитачно за домаћу економију, као продаја суве или сирове шљиве.
Још имамо да напоменемо красно мркоцрвено и тврдо шљивово дрво, — што се онако
лепо углачати даје, и од којега се многе, не само згодне ситне ствари, него и највећи
собни намештаји праве, које многи воли више, од орахових; са чега је то дрво за
токаре, пинтере и столаре вредније од другог, осим тога што је суво грање врло снажан
огрев.
То све показује, колико је вредно дизати шљиву где год места има; а да се то још боље
види, ево ћу још и ово да наведем. Познато је да земља воћкама засађена три и четири
пута више користи доноси, него засађена најбољим виноградом и житом. Зато је заиста
чудно, да на данашњи дан где се толико грамзи за новцем, тако мало држи на воће и
на воћњаке. Мада се наша шљива не обрађује као што треба, но и опет се род од
шљиве доста добро плаћа. 1878. године плаћано је овде на месту 12 до 18 фор. за
центу (44 киле) сувих шљива;* па кад и род ових наших кржљавих дрва једно на друго
даје 100 кила сирових од којих изађе 25 кила сувих шљива, то падне по 6 до 9 фор.,
(69 до 90 гроша) а кад и кад два пута толико. То никад не може онат простор земље,
што га једно шљивово дрво заузимље виноградом засађено донети. Па како се сваке
године шљиве све више троше и траже и све боље плаћају, а знамо да су наши крајеви
за шљиве прави рајеви; то би ваљало да сви прегнемо па што више да шљивике
дижемо; особито како је рад око шљива врло мален, јер шљива не тражи сваке године
сађења, ни орања, ни копања, као што то ишту жита и други усеви и расади, него се
она сваке године само једном лако окопава, па да донесе сваком домаћину на стотине,
сваком селу много хиљада, а нашој земљи на милионе динара користи.
Да од добре неге зависи не само изврсност плода него и родност, и снага и дуг век
воћака, исто као и свију других живих травака, о томе држим да је сваки од нас уверен
и да ни речи губити не треба.
Узгред речено, ко хоће да подигне ваљану децу, мора им много љубави посветити, што
више, то боље. Исто је тако и са стоком и са воћкама па и са шљивом. Само што гајење
деце иште највише вештине, гајење стоке сила мање а гајење воћака и шљиве најмање
и часом се научи, ко само хоће.
Највеће мане наше у држању шљиве ове су: не гледамо да своју шљиву облагородимо
и да друге још боље врсте уведемо и размножимо; научили смо гледати шљиву као
дрвце незнатно, па је насадимо густо; још неки наређа између њих јабука и крушака и
ораха, те ова већа дрва својим вишим и ширим гранама отму овим кукавицама и оно
мало сунца, светлости и топлоте, те морају још већма да закржљаве, па онда, мало ко у
нас хоће, да своје шљиве очисти од гусенице, и од онога другог живог гада, што јој се
залеже по гранама и по кори, нити ко хоће, да сувишно грање просече, ошиша; него
пусти, те изађу праве метле и четке, тако густо, да не може грана од гране да одахне,
него се загуше, још испрекрштају и једна на другу легне, па се тару и деру и сакате. Је
ли онда могуће од таквих воћака тражити ваљана рода.
Права је и највећа погрешка наша, што дижемо шљиве од изданака. Истина, за
подизање шљива од изданака, не треба другог посла, но само мало ножем псшоћи; али
добије ли се оно што се од младице из коштице добије? Ко је само једанпут упоредио и
видео, каква је разлика између младице подигнуте од коштице, и оне од изданка, тај
никад више, оне из изданка погледати неће, некмоли куповати је и расађивати од
изданка. Најбоље је накалемљене саднице шљиве садити!
Младица од коштице расте уредно, а то је: развија се прво у корену и ту добија основ
да буде снажно и дуговечно дрво са крупним и богатим плодом и родом. Ова је
младица у почетку сва у корену а у стаблу је према корену тако незнатна, да је готово
нема шта видети. Изданак расте сасвим противно: он се најпре развија у стаблу а
корен му је тако кржљав, да се на њему ни подићи ни одржати не може, но како сву
храну сиса од матере, а не мора да је сам из земље вади и пречињава, то му у
почетку и не треба корена. Тек кад одвркне, онда пусти и сам нешто корена, али јадно
и жалосно, само неке накарадне кракље, једва налик на корен, које једва може, да
нешто хране навуче.
Још веће је зло на младици од изданка што нема главног ко рена, који оно расте у
дубину, и од којег зависи снага и дуго вечност воћке и изврсног плода; али ни оно
друго побочно корење не иде дубоко у земљу, него се на површини земље пшри врло
плитко; а ту не само што у таквом слоју земља нема доста хране, те мора још већма да
закржљави, него то плитко корење часом позледи мотика и ашов при прекопавању
земље, и ђубре га изгори, и шкоди му киша и ваздух, и убија га мраз и врућина.
Кореном дакле ова младица ништа не вреди, а баш у томе је сва вредност за расаду;
ње и нема ништа у корену, него сва у стаблу, па се учини ономе, ко је незна, да је и
два и три пута старија од оне подигнуте од коштице, зато је незналице и купе па
расаде, али се још брже покају, јер чим се ова оцепи од матере, одмах клоне и почне
венути и многа угине; а која се одржи остане увек кржљава. Она је само донде
угледна, док стоји с матером, а младица подигнута од коштице, пошто се у корену
развила и утврдила, расте после и стаблом сила брже, и не само да ону од изданка
сустигне, него је куд камо премаши висином и снагом дрвета и сувише крупноћом и
слашћу плода и родношћу.
Још како воћке дигнуте од изданака терају све више изданака, те још већма ослабе и
закржљаве, и како њихове ћери и унуке изађу још горе, јер наследна мана свака бива
све јача, то иде са изданцима сва личност шљивина назад, те од лепог дрвета,
провргне се ниским и никаквим шушњем. Ето тако се затре најбоља врста од шљиве.
Расплођавајући дакле шљиву изданцима чинимо себи зло и штету.

При куповању од коштица подигнутих младица бирај оне, које су лепо и право
израсле, које имају најсјајнију кору које су правилно разгранате, и гране сразмерне
према снази и величини стабла, а које имају пуно здравих, једрих црвенкастих или
смеђих пупака, јер ово су знаци од будућих најбољих воћака.
Хоћемо ли да подижемо младице од семена, коштица, онда нигда није свеједно, ма које
семе узимати, него ваља бирати, а ту имају ова правила: узми семе од најкрупнијег и
најлепшег плода и ако је могућно од воћке подигнуте од истог таквог семена или
коштице, јер такве младице не само да неће подивљати, него ће све лепши,
племенитији плод рађати. Потражи даље коштице од најздравије и најродније воћке, и
која је у највећем напону, у цвету своје снаге, а од дрвета најизврснијег; и које стоји
међу многима исто тако племенитим дрвима, где не може ни прашак од другог лошег
дрвета до њега доћи, да му поквари племе.

Правила за добру основу шљива ова су: хоће ли ко да узме за расплод семена или
коштице од дрвета које је много рода понело, оно ваља да то дрво одмах при заметку
рода протресе да што више рода свали и избаци, те да оно, што остане утолико
крупније изађе, па то семе да се ухвати. Још ваља да остави тај плод на дрвету, да
сасвим узре и да презре, па од тога да ухвати семе или коштицу. Не ваља узети семе
ни од врло младог ни од врло маторог дрвета, нипошто од слабог и болешљивог, пошто
свако семе у себи преноси, не само све доброте, него и све мане своје и својих предака
на своје потомство. Из семена од врло младе воћке изађу младице, које врло споро
расту и слабо рађају, а разне болести и штетни инсекти их брзо уништавају. Па ако ће
се те младице после ма како добро неговати и оплеменити, опет ће довек на себи те
своје првобитне мане вући. Најпосле свако семе или коштица, што се узимље за
расплод нека је лепо зрело, и светле коре: свака коштица нека је велика и тешка; што
брже у води потоне, то је боља; јер што је зрелије и здравије семе, то је јача и она
клица у језгри, и она храна уз њу, те пре исклија и снажније расте. Кад тако семе или
коштицу добијеш, а ти их одмах у води пери тарући, све дотле док год воду прљају, па
онда убрисано и замотано у хартији, са означеним именом, од којега је дрвета узето,
држи на сувом и тамном месту до јесени, или до времена, кад се сади.

Да коштице пре никну и исклијају има различитих начина.


Кад се у гомили ставе у зрело стајско ђубре, помешано са мало земље, — или кад се
зароне у плитке јарчиће, па ђубретом покрију, а оне пре пукну.
Још пре пукну и исклијају, кад се ставе у тестерину од дрва или у лонац пун мекиња,
па се и тестерина и мекиње непрестано квасе водом особито кишницом; за 10 до 20
дана квашењем мекиња све коштице попуцају.
Још је изврсније ово што данас многи раде: ставе с јесени коштице у сандуке пуне
песка, све кат песка и кат коштица, па оставе преко зиме, а у пролеће изваде па
чекићем коштице разбију тукући их, не по пљошти него насатице, да се неби језгра
позледила, па онда те разбијене коштице посаде у леје, те тако се још пре приме, јер
не треба да клица љуску пробија.
Кад коштице исклијају и младице мало порасту, онда се поступа с њима као и с
младицама од другог воћа, а то је: пресађују се на шире леје и на даље једна од друге,
најпре до по стопе, а после још више, да свака младица довољно места и хране има, и
то у леје сунчане и ђубрене. То се исто учини на идуће пролеће или још оне јесени по
други пут, где још на даље дођу, и опет у нађубрену земљу.
При пресади ископа се свака младица посебно мотиком, на свакој се подсече све
корење за 2/3, и онда се у земљу ставља.
Све што се даље око њих чинити има, то је, да се држи земља около младица што
чистије, да се свака травка очупа, да неби загушивала младице и ако би суше било да
се заливају; а тврда земља мора се кадкад унаоколо окопавати, али пажљиво да се ни
једна стабљика ни коренчић не позледи. Најпосле мора се све грање, што га ове
младице оздо избијају осећи, и то оштрим ножем, или маказама и што раније, јер тако
ране зарасту и не остаје кврга. Уз такву негу изађу све младице у лепа и снажна дрвца.
Кад су младице сасвим на снагу стале, онда се пресађују на стално место, и ту се има
поглавито пазити на земљу и на положај места, где ће доћи, као и на то, како ће се
пресадити.

Какво је земљиште добро за шљиве? Што се земље тиче, шљива није пробирач, она
се задовољи са сваком земљом, али опет боље расте и рађа на сувој и тешкој земљи.
На сувом месту израсте велико, јако и дуговечно дрво, рађа много рода и плод је
крупнији и слађи. Сви вешти вртари веле да шљива воли и песак, да на песковитој
земљи најбоље рађа. У невештих људи нађе се шљива и уз потоке и реке, али не
напредују: плод бива све ситнији, воденији, бљутавији, на дебла се нахвата маховина
и свакојаке болести, и дрва болују док не угину. Најздравија и најчистија шљивова
дрва, ако случајно удари вода покрај њих или влага, почну одмах боловати, „ошугају”
се, и једно за другим угину, баш као и људи што у влажним становима пропадну; а
болесна дрва чим се пресаде на суво место, одмах оздраве и бољи род рађају. Коме се
тај случај деси, да му на сув шљивак наиђе ненадно влага и вода, нека одмах посипље
земљу што више пепелом, али нека воду на јаркове пропусти или одведе.
О положају места које шљиви највећма годи, има се навести, да колико год може
шљива да рађа и на висовима од планина и на северној страни њиховој, опет, као и
свака друга племенитија воћка, воли топлија и заклонитија места, особито јужну
страну од брда, на пригревине, где сунце највећма греје; ту буде и плод крупнији и
слађи и рађа много више.

На шта ваља пазити при пресађивању шљива и других воћака, па да се свака


омлади и привати. Што се тиче пресаде, има се при ископавању младица највећма на
то пазити, да се корен што мање позледи. Ко хоће калемљење, на особито старије
младице да пресади, нека све гране, до на 3 или 4 ока скрати, одсече, али корен што
већма да штеди, и што је корен слабији, тим мање да остави на стаблу грана јер их
друкче не може корен да отхрани.
Даље се има при пресади шљива, као и свију других воћака пазити на деблову страну
од дрвета, да дебло и гране младице, што су на југ окренуте биле, опет тако дођу;
друкче дрво болује и много угине; зато при ископавању дрва, ваља ту страну
обележити, ако нема никакве боје (фарбе) при руци, а оно блатом.
Још већма при пресади има се пазити на то, да се младица нипошто ни за длаку дубље
у земљу не закопа, него колико је била. Дубље закопавање тако је шкодљиво да
гомила младица само с тога или одмах угине или по више година болује док не угине то
је најбоље да се при ископавању младица обележи на стаблу и дублина.
При закопавању ваља одсечене гране и корење још мало оштрим ножем или маказама
подсећи, да нове резидбе буду, јер се пре прими.
Да ма која биљка, а особито дрво, лепо израсте и развије се, треба осим удесна места
још и довољно простора да има за то, да може и сунце и ваздух и киша слободно до њ
допирати. Ничим се при сађењу воћњака тако не греши, као стављајући дрва једно уз
друго. Тим се загуше, те ни корен ни гране, не само да немају куда да се пружају, него
не налазе довољно ни хране, те не може младица ни у дрвета да ојача па ни рода
онаква ни онолико да роди, као она дрва, која довољно простора имају. Који год је
воћњак тако густ да се круне једна уз другу тискају, и где испод воћака, макар да
сунце сија, стоји хлад као у шуми тако, да зрак сунца једва где пробија, ту не може
бити ни крупна ни слатка воћа ни много рода, него мора да буде све ситно и кржљаво,
кисело и бљутаво, особито на шљиви, која по својој нарави више треба сунца и
ваздуха. На густом воћњаку још је и то зло што се не да окопавати, јер је сва земља
тако пуна корена да се нигде не да мотика или ашов задети, а да се гомила корена не
позледи, а онда као што знамо потерају изданци, који дрво слабе. Даље се још и то
опазило на густим воћњацима, да пре и већма страдају од мразева, него други, баш као
оно у тесном месту много људи већма страдају кад на њих после запаре наиђе јача
хладноћа. Садимо своје воћке, особито шљиве на ређе, а нико нек не мисли да ће тим
изгубити на роду, него ће баш насупрот добити и више и крупнијега и изврснијега, и
скупљега воћа, особито ако и најбоље за расад одбере.
У даљу негу шљивика и других воћњака спада: окопавање и ћубрење земље око
шљива, чисто држање воћака и вешта резидба, поткресавање.
Ко хоће да му шљиве бољи, крупнији и слађи плод и више рода а извесније роде, ваља
да сваке године и то најбоље с јесени земљу около сваке воћке окопа, али, да пази, да
корена не по зледи; ко с пролећа окопава, нека и груде добро измрви.
Осим окопавања ваља још земљу и ђубрити. Ово се најбоље учини бушећи коцем око
стабла рупе и заливајући их течним, у води раствореним ђубретом. У шљивицима на
брду ваљало би још испред сваке воћке имати рупу за хватање кишнице, и јарчиће за
довод кишнице у те рупе.

Какво је ђубре најбоље за шљиве и уопште за воће.


Што се самог ђубрета тиче, имамо навести, да је осим обичног шталског ђубрета, врло
добро ђубре за воћке чађ из димњака, кад се с водом и мокраћом помеша; па у оне
рупе и јаркове око стабла налије, или кад се чађ у рупе успе па водом залије. Све
воћке тако милују чађ да се многе болесне тим излече, и слабе оснаже, а здраве одмах
веселије озелене и много лепши род роде.

Чишћење шљива као и других воћака састоји се у томе: да се сваке године


очисте дебла и гране од маховине, болести, легла инсекатабуба, и од свега живога
гада, што се залеже туда, као и испод одлупљене коре и по крастама и квргама.
Чишћење ово најбоље се чини стругачем, гвожђем као што га оно имају токари
(дрекслери). Посао овај врло се олакша тим, кад се у пролеће, особито иза кише, узме
дебела и груба платнена крпа, од џака, или отрцана тврда четка или метла, па се њом
дебло и главне гране добро отару. При стругању ваља пазити, на сваки комадић од
одлупљене коре скинути, јер ту се леже (црв) гусеница, која после воћку ждере.
За требљење гусеница најзгодније је време зима. Тада су све гусенице у гнездима на
гомили; а најбољи је начин скидање маказама, насађеним на дугачку мотку, или
палење запаљеним и на дугачку мотку насађеним провлаком или воштаницом, али иза
сувога дана, јер је иза кише гнездо мокро, па се не да запалити. Још и друге препоруке
о томе види на другом месту у овом одељку, које уче како се гусенице уништавати
могу.
Још главнија брига свакоме, ко воћњаке диже, нека је та, да му дрва лепу круну
добију, јер од тога зависи не само мноштво рода, него и изврсност, крупноћа и сласт
плода. Лепота круне у томе је, да су гране разређене на све стране, да може сунце,
ветар и киша сваку гранчицу дохватити. Ово ретко дође само од себе, него се мора
терати и то шишањем, а за ово не треба бог зна колико вештине.

Резидба шљива. Код нас се углавном гаји шљива Пожегача а неки је зову и цепача.
Ако је њена бујност задовољавајућа, онда се рано у пролеће приступа проређивању
крошње. У основи се одсецају оне гране које су вишак, то јест да се међусобно
преплићу, засењују, иду из истог места две гране, оштећене гране на било који начин.
Једном речи би се могло рећи да се одсецају све гране које кваре изглед крошње
(круне). Циљ ове резидбе
је да крошња буде равномерно распоређена на стабло. Не сме се дозволити да све
гране иду у једном правцу, него у све стране. Сувише бујне гране скраћујемо за једну
петину до једну четвртину. Прегуста крошња не може дати тако квалитетне плодове
као проређена. Резидбом се код свих воћака равнотежа круне мора постићи!
Ако је стабло старо и изнурено, подмладите га на следећи начин. Све гране изнад
бочних се скраћују у септембру. Пресеке премажите кал. воском. Ово је један од
простих начина да продужимо користан век шливе.
Главна правила при шишању шљива и других воћака у главноме ова су: Да се
подсеку сви изданци оздо и сви прутови — водопије на гранама, јер ови само јалово
цветају, а никад рода не донесу; да се посеку све оне гране, које се укрштавају,
заплету, особито ако једна на другој лежи и ако се чешу и тару; исто тако да се посеку
и све оне гране, што се унутра у круну пружају те је загушују; даље има се пазити, да
грана од гране бар по 34 до целу стопу раздаље дође и да се пружају на све стране, да
што мање једна другој сунце заклања, зато да се друге посеку, и то боље оне, што
натраг стоје даље од сунца. Вештији вртари саветују, да је боље шљиви срезивати
крајеве од грана, него гранчице. Сви препоручују да се нипошто ни један шиљак, трн,
на гранчицама ни на гранама не оставља, и веле да је само тим сасецањем шиљка
могућно неродну шљиву родном учинити, и извести плод многи и врло крупан.
Најпосле сви вештији вртари препоручују, да је боље резати воћке, особито шљиве, с
јесени, јер тада ране боље зарасту и мање дрвету шкоде, него у пролеће, кад сокови
наиђу.
Шишање воћака, особито шљива, тако је ваљан посао, да ко је рад, да му шљиве што
већма и извесније роде, ваља да то по наведеним правилима сваке године чини, и
онда, кад су круне сасвим се развиле.
При резидби старијих дрва има се још и на то пазити, да се и свака сува грана одсече,
а пошто се шишање предузимље у јесен ил пролеће, то да се боље зна која је грана
сува, ваља лети, док је дрво у листу, обележити било повезом или којом бојом. Дебеле
суве као и сирове гране одрезују се тестером, а мање маказама вртарским; и то сасвим
до коре од гране, која остаје на дрвету. Што се раније одсече, то се пре и боље ране
залече и зарасту; иначе воћка болује и многа угине.
А што се шљивиних рана тиче ваља знати ово. Шљива је једна од оних дрва, које на
сваку раницу хоће да пушта смолу од које болују и многа угине. Зато је нужно да се
ране шишањем начињене добро излече. [То се постиже тако што се после резидбе, ако
је повољно време, приступа прскању. Може се прскати средствима на бази бакра (Си)
или цинебом, цирамом итд. На сваком препарату пише колико се треба ставити на 100
литара воде. На пример ако пише “употреба 0,20—0,25 °/о”. То значи: да на 100
литара воде ваља ставити 200 до 250 грама хемијског средства.]
У речи о ранама има се још навести, да шљиве као и друге воћке страдају јако од туче,
града. Јаки град начини тако многе ране, да воћке оболе и многа угине, не само
младица, него и старије дрво. У том случају препоручују вешти вртари, као најпречи
лек и помоћ, да се одмах та дрва ошишају, и то да се све рањаве гране посеку; тако се
дрва одрже, а друкче сва угину једно за другим.
Све ово што довде наведосмо, чини се за љубав бољега, крутшијега рода и плода. У
том истом погледу има још да се спомене и ово: чешће се догоди, те воћке понесу рода
премного тако, да би се морале све гране поломити и дрва изгинути, кад би се све оно
оставило. У том случају вешти вртари, протресу воћке још у заметку рода, па много
плода свале, те га добију истина мање али тим крупније и слађе, и при оном мноштву
ситног плода у других, који нису своје воћке отресали, продају своје воћке крупније
много скупље те сувише накнаде оно. Још чине вешти вртари ово: ако је у цвету
сувише кише, те не могу прашници да узреју од воде, а они свако јутро своје воћке
мало отресу од кише те тим добију више плода, него они, који то не чине; а ако је у
цвету превише суше, те не може прашак да се ухвати а они прскалицом своје воћке
сваки дан попрскају, те учине, да сила више рода буде.
То је, што имамо као поглавитије о нези шљиве рећи. Кад и ми дакле своје шљиве тако
дизали и неговали будемо, онда ћемо и ми имати здрава, снажна, лепа и дуговечна
дрва, и добићемо сила више изврснија плода па и продаваћемо га скупље и добијати
на томе два и три пута више него овим недотупавим подизањем од изданка и овом
данас нашом невештом и никаквом негом.
Да прегледамо сад и другу (страну) полу од радње око шљива, а то је да видимо кад је
најудеснија берба за сушење шљива и кување пекмеза или пециво ракије.
Као што свуда око хпљива тако и при брању чинимо погрешке на велику штету себи и
својим шљивицима. Те погрешке су, што беремо шљиве прерано, па и то врло
недотупавно [погрешно].
Познато је, да је свако воће, што боље на дрвету сазре то бсхље и за јело и за сваку
другу потребу, било да се од њега кува маџун [џем] ил слатко. Особито се за шљиву
зна, што је зрелија да тим мање треба огрева, било да се суши, или кува или пече; по
томе би ваљало оставити плод на дрвету док не почне венути, па онда брати. Код нас
се беру шљивици као и виногради пре времена; а на шљиви потрошимо док је
осушимо, у пекмез скувамо ил ракију испечемо, толико много огрева, да готово све на
огреву изгубимо, што на њој добијемо. Разумни и вешти људи оставе бербу на двадесет
дана позније, па два пута скупље продају своје вино, и на сушењу шљиве толико
заштеде огрева, да добију на шљивама два пута више, него они, који тако не учине.
Покушајмо и ми само неколико пута, да с две или три недеље дана позније оберемо
шљиве или виноград, па ће сваки видети, колика је разлика на трошку око сушења
шљива, или кувања пекмеза као и онамо на изврсности вина.
Прави зналци рада око шљива ово су нам доказали: Прве недеље кад се шљиве почну
сушити код нас, добије се од 100 кила сирових по 27 кила сувих, друге недеље 33,
треће 36 до 37 а четврте недеље, а то је око михоља дне добије по 40 ока сувих од 100
ока сирових. То је зато што су шљиве у почетку незреле, па имају у себи много воде.
При том за ове зреле не треба толико дрва колико за сушење зелених, и зреле боље и
скупље продају и готово никад не укваре. То би требало имати на уму свима, који се са
шљивама баве. Шљиве су добро зреле кад плодови сами од себе почну јаче опадати.
Колико раном бербом себи омањимо добитак од шљиве, још већма осакатимо своје
воћњаке невештим брањем. Тресући а особито млатећи воћке, покрхамо на њима баш
оно, што је за будући род најважније, вршке од гранчица. На оним сићушни.м
гранчицама, што из млаћења пуно испод воћака видимо на земљи лежећи, на њима су
заметци од рода за идућу годину, а ми тресењем и млаћењем баш то покрхамо, те тим
идућу бербу сасвим осујетимо, убијемо.
Сваки ко држи воћке, треба да има и оправку за бербу, а та је врло мала и врло
јевтина. Најглавније су две справе: вртарске летве, које се са својим подупирачима на
сваком месту подићи могу; и берило, на мотци насађена зупчаста котарица ил кесица,
којом се без крхања грања сваки комад од воћа може да обере, и то тако, да се ни
најмање не позледи, а то је и за сушење воћа врло важно, пошто се угрувано воће не
да ни продати ни држати ни осушити као неугрувано.

При брању шљива као и другог воћа ваља пазити; да се берба држи на лепом,
ведром, сувом дану, јер влажно обрано воће брзо се уквари и не да се држати. Све
летње воће шљиву као и трешњу и вишњу, јагоду, дињу, лубеницу ваља брати рано
изјутра и за хладовине, онда је воће далеко укусније, него кад се бере усред дана или
поподне и под вече; по себи се разуме да ваља брати
летњега воћа, које хоће да обрашњаве, као што су кајсије и неке брескве и крушке,
беру се пре него што сасвим узру, па се оставе да који час провену, те тим изађу
укусније. Свако воће укусније је кад се обере с петељком, него без ње. Котарице у које
се шљиве мећу, треба да су омање, јер се у већима воће изгњечи и уквари. При брању
и купљењу шљива одмах о једном послу одабирати оне шљиве, што ће се сирове
продавати, или остављати или сушити, а то су најкрупније и најздравије, па башка
метати, а башка остале ситније и лошије, које ће ићи на кување пекмез или на пециво
ракије. Најпосле шљиве одређене за про дају на пијаци или за оставу као и за сушење,
не ваља кући носити на колима, да се тресењем не погњече, него носити на рукама па
код куће одмах ставити на суво место и хладно, и то не оставити на гомили, него
разастрти; тако остало воће много је укусније за јело.

Како да се сачувају шљиве и друго воће на дуже времена: Ко хоће да сирове


шљиве и остало воће сачува на дуже време, треба ово да зна; да се боље држи воће од
топлих и сувих година, него од година влажних и хладних. Које је воће расло на осоју,
пригревици, боље се држи, него оно из пизе, сена, хлада и влаге. Воће са јужних грана
од дрвета боље се држи, него оно са северних. Дуже се држи воће позно, јесење и
зимње, него рано летње. Сила дуже се држи воће, које је боље на дрвету дозрело, него
кедозрело. На лепом сувом дану, обрано воће дуже се држи, него обрано на мутном и
влажном времену, здраво комађе од воћа дуже се држи, него црвљиво, нагњечено.
Воће с петељком дуже се држи него без ње, и воће наслагано петељком у вис дуже се
држи него друкче. У хартију замотано воће дуже се држи него незамотано и пре
замотавања или слагања у сандуке остављено воће три или четири дана на топлу месту
да провене, дуже се држи, него одмах замотано. На сувом тавану, који зими није
хладан, сложено воће у сламу, све слој сламе на слој воћа, и покривено сламом и
рогозима, што јача зима то већма, дуже се држи, него остављено голо. Још боље се
држи послагано у сандуке, мекиње, плеву ил песак, али мора све ово бити суво, а
близу тих сандука да нипошто не стоји ништа што труне, плесниви или задаха каква
има, јер у мах воће онај задах навуче, те пре почне да труне. Још треба знати да не
ваља стављати много слојева воћа једно на друго, јер се погњечи, особито шљива,
него највише 3 ил 4 тавана, с тога су бољи плићи сандуци: па кад се још сандуци ил
бурићи свуда облепе смолом, па облепи и заклопац и држе на суву хладну месту, онда
се воће најдуже држи.
Данас сви воћари препоручују, да се најбоље сачува воће у сандуку у ситно утучену
дрвену угљу, у њему с држи воће до другог воћа, а тако, као да је сад узбрано; може
се отворити сандук кад се хоће и вадити из њега воћа колико хоће, па да осталом не
шкоди; ако се који комад и поквари, опет онај уза њ остане здрав, јер угаљ не да
трулежу да прелази даље, не мора се поред угља ни у хартију замотавати, ако се само
тако у угљу сложи, да се воће не додирује; а сандук може се држати на сваком месту у
некој сувој ладовини.
Ко хоће да суши, нека гледа, да то изради ваљано. Боље је не радити него којекако.
Ваљано осушена шљива даће се с оног многог шећера свог годинама одржати и однети
од краја до на крај света, а да се нити уквари нити што од вредности изгуби. За
ваљано осушену шљиву сваки драговољно више и плати, а за шљиву, неосушену како
ваља, неће нико ни да запита, ни да је погледа.
Шљива се суши као и друго воће или на сунцу или у пећима и на огњиштима узгредно,
или у нарочито за то начињеним супшоницама.

Шљиве одржати тазе, фришке, до јануара и даље, могуће, ако у буре наслажемо
кат лишћа шљивовог а кат шљива целих, руком узабраних. Кад напуниш буре онда га
затвори и закопај дубоко у земљу да до њега, бурета вода и ваздух не допру, продру.
То исто важи и за грожђе. Или овако: Кад грозд откинеш од чокота онда му патрљицу
умочи у растопљен восак па га обеси о нешто стрмоглавце — онако како је стајао на
чокоту — о концу и биће тазе све до јануара.

Општинске пећи и сушионице које могу сво село послужити.


Ових општинских сушионица има различито начињених, данас су најбоље оне, што се
праве по предлогу Лукасовом, који је у свету чувен воћар. Та сушионица суши с
најмање огрева највише воћа и изради га најбоље. Сушионица не кошта много, те тако
се за једну јесен исплати. На њој је добро и то што их се може више, једна низ другу,
ставити, према мноштву шљива ил воћа, што која општина има да суши. Она се данас
од свију познатих сушионица одликује простором строја, јакошћу и удесношћу тим што
најмање огрева потроши, а најбоље и највише воћа осуши, те тим све друте сушионице
надмашује. Или нека бар свака општина начини обичну нашу “пушницу” фуруну — да у
своје време свакој породици по потреби воће осушити може.
У нужди може се сушити шљива као и остало воће на сунцу, или у фуруни или у
“шпорету”; на љесицама и даскама, али тако треба опрати при употреби, јер мушице га
погане. Домаћице, које тако суше шљиве и друго воће у фуруни или шпорету, тврде, да
је далеко слађе и укусније но оне шљиве што се у пушницама суше и по дућанима
продају. Честита домаћица и породица не треба да дочека јесен, зиму и пролеће без
приличне количине сувог воћа, па ма како га сушила, овако или друкчије.
Да сад видимо које је воће за сушење најбоље? Није свака шљива за сушење. Ко већ
хоће да троши огрева и труда, а он ваља да одбира воће оно, што је најбоље; само на
томе може се надати користи друкче може узалуд бити труд. За сушење је оно воће
најбоље, које је најзрелије, најздравије и најкрупније. Незрело воће потропш силан
огрев и опет не изађе слатко, него још изађе сувопарно и часом загоре, а црвљиво
воће буде наместо слатког кисело. Међутим је на црвљивом воћу то добро, што оно
само од себе отпадне, те се тим само одлучи од здравог, особито шљива. Само оно воће
које хоће да обрашњави као нека кајсија, крушка, јабука, не сме се дочекати да
презре, па да се онда суши, а шљива, као и вишња и трешња, онда је за сушење
најбоља кад је на дрвету презрела и већ почела да се смежурава, и петељка да вене.
Та презрела шљива не само што изађе најслађа, него и најмање огрева треба за
сушење.
За сушење обране шљиве ваља још неки дан оставити на суву месту, да провену, па
онда у пећ стављати. Што боље провену, то мање огрева треба за сушење.
Остављајући их да провену не ваља да стоје на гомили, него разастрто на полицама.
Најбоље провену на врелом тавану испод крова црепом покривена, или на сунцу, али
сачувано од прашине, која сав укус шљиви као и другом воћу уквари. Да би од сваке
стране добро провенуле, ваља их који пут преврнути, и то најбоље дрвеном варјачом
или грабљинама, али пажљиво да се не позледе.
Кад су шљиве тако спремљене за сушење, онда се слажу на полице од сушионице, или
љесе што су од прућа начињене и разређују, да једна другу не притискају, јер тако се
најбоље осуше, а остављају се тако, да петељке у вис дођу, јер друкче сок исцури, те
се окоре и изиђу неваљале. Зато се и остављају петељке на шљиви, као и на трешњи и
вишњи, кајсији и брескви, па се с петељком суше, јер без петељака исцури сав сок, а у
томе је сва сласт и сва вредност воћа.

При сушењу воћа нека се ова главна правила пазе: Коштичаво воће, као што је
шљива, вишња, трешња, кајсија, бресква не сме доћи одмах у врелу пећ на сушионицу,
док сок на петељку не исцури, него мора пећ мање топла бити, а то је од прилике
онако као што је пећ кад се при пециву хлеб из ње извади. Тек кад је то воће 5 или 7
сати у тој топлоти постајало, и влаге из њега мало отпарило, те сок се згуснуо, онда се
јаче ватра ложи а друкче испуца, исцури; а семењаво воће као јабука и крушка ставља
се одмах на најјачу ватру, у пећ зажарену да у свом соку вре, па после се попушта с
топлотом, иначе ако се из тиха суши изађе кисело. При сушењу ваља пазити, да воће
на овим полицама или странама од њих, где је мање врело место у пећи даље зато се
полице мењају, па које су најпре стајале у сушионици одоздо ближе до ватре или у
обичној пећи у дубини, те се мећу у сушионици озго, од ватре, или у обичној пећи
ближе до врата, а оне друге полице на топлије место. Шљиве не остављају се у пећи,
да се сасвим осуше, него пошто су се добро смежурале изваде се и досушују на сунцу и
ваздуху. Ако се шљиве лепе или ако су мекане, то је знак да нису добро осушене, и
морају се досушити, иначе ће брзо да се укваре; ако су сувише тврде, да чисто звоне,
кад коју пустиш да падне на голу трпезу, онда су превећ суве, а ово је још горе, него
оно. Воће је онда добро осушено, кад рашчупано или прстом прогњечено сока не
иушта. Најпосле не ваља ни једно воће оставити у пећи да се исхлади, јер изгуби лице,
потамни; него га ваља извађено из топле пећи одмах ставити на хладно место, да се
исхлади; што је место хладније тим воће остаје светлије.
Добро узреле шљиве у доброј пећи не требају више од 18 највише до 24 сата, да се
осуше; а код нас се жари пећ по пет и шест пута, те грдна гомила огрева страћи.
Осушене шљиве не ваља одмах пошто су изваћене из сушионице трпати у џакове или у
сандуке на оставу, јер се улепе и поплесниве; него треба да су на ваздуху растрте и
превртане неколико дана те да се просуше, па онда се остављају у сандуке или џакове
и држе на суву тавану, где се по више година одрже, ако се пази да их мишеви и бубе
не поједу. Неки веле да се најбоље одрже у плетеним од мреже кесама или котарицама
од прућа, које не хватају више од 50 килограма, обешене на тавану. Други препоручују
некалаисане лонце, да се у њих набијају; још неки веле, да их ваља у бурад или
сандуке набити, па држати на сувом месту, али где никаква задаха нема, јер га и сува
шљива хоће одмах да навуче. Сува шљива као и друго суво воће има се особито чувати
од мишева.
Још пре него што се метну у бурад или сандуке на оставу, треба шљиве разлучити на
врсте по крупноћи, и најкрупније за се а најситнија за се остављати, тако се најбоље
продају. Одабирање и слагање шљива у бурад или сандуке ваља чинити на сувом дану
а нипошто на влажном, јер шећер и соли у сувој шљиви навуку влагу, те воће овлажи и
лако се погсвари.

Плесне шљиве поправити. Суво воће, било да је сложено у бурад или у сандуке и
џакове ваља кадкад прегледати и препоручити, јер ово сваком воћу чини добро, осим
што се том приликом види, да није наишао црв, или ухватио плесан, па ако би се ово
опазило, то их ваља одмах на часак у врелу пећ ставити, најбоље после извађеног
хлеба, тиме се најбоље убије и плесан и (црв) ларва.

Пекмез од шљива врло је здраво и иријатно јело за децу и људе. Ово важи за
све, који нису пијанице, а деца га више воле него ма коју другу посластицу. Још боље
је разно слатко што се кува од шљиве у сирћету, вину или ракији; јер су пријатна и
здравима, а болне чисто разгале.
За пекмез су шљиве боље што су зрелије; најбоље су збабуране, па макар и ситне
биле, само ако нису црвљиве. Пре него што ће се кувати, ваља их добро опрати од
блата, прашине и друте нечистоће, јер ово сав укус уквари, па пошто су се пресушиле
од те спољне воде, онда се цепају и коштице поваде, па онда се у котлу на тихој ватри
кувају, непрестано дрвеном варјачом мешајући их да не би загореле, и да би што пре
пустиле сок, воду, а онда се кроз решето или сито процеди, и онда се даље кува уз
непрестано мешање док се пекмез толико не укува и згусне, да се као тесто за варјачу
почне хватати. Што се бол»е укува то се дуже држи.
Котао, у којем се пекмез кува, треба да је добро калаисан, друкче прими пекмез бакра,
особито ако постоји у котлу, те по стане шкодљив за људе који га једу. Да се дозна има
ли у пекмезу бакра, ваља мало пекмеза с мало воде помешати и у ретко тесто
размутити, па у њега ставити нов сјајан нож или другу коју од гвожђа сјајну ствар да
преноћи и ако се извађен нож нађе црвенкаст, знак је да у пекмезу има много бакра,
па тај је пекмез за јело врло шкодљив, отрован.

Пекмез од шљива. Напш кувају пекмез просто, без икојих зачина, а Немци и
Французи мећу у њ при кувању ораха са оном зеленом љуском на њима, коре од
лимуна, корена, каранфилића и др. те добије пекмез пријатнији мирис, укус и боју.
Врло деликатан пекмез добије се, кад се на сваких 2 кгр. шљива дода пола кгр. шећера
и сатлик (1 (1с1) добра винска сирћета па од тога кува пекмез.
Ко мора у влажној години и од презрела воћа да кува пекмез, мора додати и шећера,
друкче ускисне.

Укисељен пекмез поправити. У киселом пекмезу као и другом куваном ускислом


воћу помогне се, кад се дода мало соде бикарбоне па онда поново мало прокува, само
као што је, или са умешано мало воде у њ.
Босанци праве фришак пекмез и од слатких јабука и крушака: воће добро истуку и сок
исцеде и варе дотле док се мало не згусне и док добро сладак не постане. Он је
накисео и за јело умаче се хлебом, или се разводни па се са хлебом удроби па једе.

Укратко сведена правила што се има чинити за шљиве. Садимо шљиву где год
празна места имамо; подижимо је од коштица а никако од изданака; бирајмо коштице
најбоље и од најбољих
дрва, оплемењујмо своју шљиву калемљењем, заводимо нове боље врсте, изводимо
велика и снажна дрва; садимо их на ређе, а на суву, светлу и топлу месту; окопавајмо
своје воћњаке; ђубримо земљу испод њих; чистимо своје воће од гада жива и мтва;
шишајмо их вешто и на време; остављајмо воће сирово га продају, као и за сушење и
кување свако за се: гледајмо да а сирово што више продамо; рачунајмо добро пошто
можемо продати пресно, а шта ће нас доћи суво и хоћемо ли га моћи са хасном
продати, па радимо оно, што је пробитачније; сушимо воће разумно у згодним
сушионицама; одлучујмо суве по крупноћи ради боље продаје; држимо суве на згодну
месту и чим се иоле цена покаже продајмо; правимо што више пекмез и сува воћа
уопште за домаћу употребу и зимње доба; дижимо расаднике у сваком месту, па ту
подижимо у великом мноштву младиице, и поклањајмо их, и засађујмо њима све голо
земљиште и држимо за њих веште чуваре; подижимо свуда општинске сушионице;
отварајмо курсеве о нези шљива бар у свакој комуни по једну; састављајмо фондове за
издржавање тих курсева; платимо агрономе и шаљимо их по народу; издајмо награде,
да се напишу упутства за прост народ, како се има све воће, па и шљива држати, па
напишимо их, и поклањајмо их да може свака кућа имати, и наводимо, да се то сваком
приликом чита, особито у недељној штампи, одраслијој омладини; правимо изложбе и
дајимо награде не само оном, ко најбоље сирово ил суво воће изнесе, него и ономе, ко
највише младица подигне и од најбоље врсте, као и ономе, ко ма шта пробитачније и
удесније смисли за подизање и гајење нашег воћарства.