Zarobljene rei

Predgovor za situacionistiki renik

Situacionistika internacionala

1966.

Dragi g. Debor,
S velikim zanimanjem proitao sam lanak Mustafe Kajatija, Zarobljene rei, iz Situacionistike internacionale br. 10, i veoma sam zadovoljan njegovim objanjenjem dade, poto sam bio jedan od osnivaa Kluba Dada u Berlinu U svakom sluaju, Kajatijev lanak
iznosi stanovite koje je odavno trebalo formulisati, a naroito danas, sa svim tim besmislicama koje se objavljuju povodom pedesete godinjice dade Uradio sam prevod lanka
na nemaki, a poslao bih ga prijatelju iz asopisa za progresivnu umetnost AZ, koji ivi
u Kolumbiji, kao i nekolicini prijatelja iz Nemake.
Raul Hausman (Raoul Hausmann, 18861971), iz pisma Gija Deboru, od 17. IV 1966.

Hausman mi je upravo pisao kako snano odobrava tvoj lanak iz SI br. 10. Preveo je
tekst na nemaki, da bi ga poslao nekom junoamerikom asopisu. Zamoliu ga za jednu
kopiju za nas. Prilino je uzbudljivo imati Hausmana za prevodioca.
Gi Debor, iz pisma Kajatiju, od 19. IV 1966.
Sva opta mesta, onim to skrivaju, rade u korist vladajue organizacije ivota. Jedno od takvih
optih mesta jeste i tvrdnja da jezik nije dijalektian, ime se eli rei da bi trebalo odbaciti primenu
svake dijalektike. A nema niega to je dijalektici podlonije od jezika, kao ive tvorevine. Zato je
celokupna kritika starog sveta bila izloena na jeziku tog sveta, ali je, budui uperena protiv njega,
bila izloena na drugaijem jeziku. Svaka revolucionarna teorija je morala da izmisli sopstvene rei,
da uniti dominantno znaenje drugih rei, unosei u svet znaenja izmene koje odgovaraju novonastajuoj stvarnosti, koju je trebalo oistiti od nagomilane trulei. Isti razlozi koji nae protivnike
(gospodare Renika) spreavaju da jednom zauvek zacementiraju jezik, nama danas doputaju da iznesemo drugaije stavove, koji e negirati njegovo postojee znaenje. Unapred smo svesni da nam
ti razlozi ne daju pravo da pretendujemo na neku konanu istinu. Definicije uvek ostaju otvorene
i nikada nisu konane; nae imaju istorijsku vrednost, vae za dati period i vezane su za odreenu
istorijsku praksu.
Nemogue je otarasiti se jednog sveta, a da se ne odbaci jezik koji ga skriva i titi, i ne ogoli njegova
prava priroda. Kao to je vlast u isti mah neprekidna la i drutvena istina, jezik je njena permanentna garancija, a Renik univerzalna referenca. Svaka revolucionarna praksa je imala potrebu za
stvaranjem novog semantikog polja i afirmacijom nove istine; od enciklopedista, do kritike kojoj su
poljski intelektualci 1956. podvrgli staljinistiki drveni jezik, ta potreba se uvek iznova potvrivala.
Jezik je prebivalite vlasti, utoite njenog policijskog nasilja. Svaki dijalog s vlau je nasilje, pretrpljeno ili svesno izazvano. Kada vlast ekonomie s primenom sile, ona poverava jeziku brigu o ouvanju
represivnog poretka. Ta njihova saradnja je zapravo najprirodniji izraz svake vlasti.
Od rei do ideja je samo jedan korak, koji uvek preduzimaju vlast i njeni teoretiari. Sve teorije jezika,
od debilnog misticizma bia, do vrhunske (represivne) racionalnosti kibernetikih maina, pripadaju
jednom istom svetu: diskursu vlasti, koja se smatra jedinim moguim referentnim okvirom i univerzalnim posrednikom. Kao to je hrianski bog bio nuni posrednik izmeu dve due ili izmeu due i
sebstva, tako je i diskurs vlasti smeten u sredite svake komunikacije i postaje nuni interni posrednik. On tako uspeva da ovlada opozicionim pokretima, navodei ih na sopstveni teren, infiltrirajui
se u njih i guei ih iznutra. Kritika vladajueg jezika, njegova diverzija (dtournement), postae svakodnevna praksa nove revolucionarne teorije.
2

Poto svako novo tumaenje vlast naziva pogrenim, situacionisti e se dati legitimitet tim pogrenim tumaenjima i ukazati na obmanu koja se krije znaenju rei koje servira i za koje jemi vlast.
Poto je renik uvar postojeeg znaenja, stavili smo sebi u zadatak da ga sistematski unitimo. Zamena renika, tog gospodara znaenja (i misli) svakog nasleenog i pripitomljenog jezika, pronai e
odgovarajui izraz u revolucionarnoj infiltraciji jezika, u diverziji, kakvu je esto praktikovao Marks,
sistematizovao Lotreamon, a koju situacionisti ine dostupnom svakome.
Diverzija, koju je Lotreamon nazivao plagiranjem, potvruje tezu, davno afirmisanu u modernoj
umetnosti, o nepokornosti rei, o nemoi vlasti da potpuno preuzme stvorena znaenja i da jednom
za svagda fiksira ona postojea; ukratko, da je neki novogovor objektivno nemogu. Nova revolucionarna teorija se ne moe razvijati ako iznova ne definie glavne pojmove na kojima je utemeljena.
Ideje se usavravaju, rekao je Lotreamon. Tome doprinosi smisao rei. Plagijat je nuan. Napredak
ga namee. On se pribija uz pievu reenicu, slui se njegovim izrazima, brie pogrenu ideju i zamenjuje je ispravnom. Da bi se sauvala Marksova misao, uvek je treba preispitivati, ispravljati i iznova
formulisati, imajui u vidu ceo vek intenziviranog otuenja, kao i mogunost njegove negacije. Oni
koji i dalje slede taj istorijski put trebalo bi da skrenu (izvre diverziju) Marksa, a ne da ga glupavo
citiraju, kao to to ine bezbrojni rekuperatori. S druge strane, u naim rukama misao vlastodraca
preobrazie se u oruje protiv nje sme. Od svog dolaska na vlast, pobednika buroazija je sanjala
o univerzalnom jeziku, koji kibernetiari danas nastoje da stvore elektronskim putem. Dekart je sanjao o jeziku (pretei novogovora) u kojem e misli slediti jedna drugu kao brojevi, s matematikom
strogou: bio je to san o univerzalnoj matematici, o veitom vaenju buroaskih kategorija. Enciklopedisti, koji su (pod feudalnom vlau) sanjali o tako strogim definicijama da ih nijedna tiranija
nee tolerisati, utirali su put nekoj venoj, buduoj vlasti, koja je trebalo da bude krajnji cilj ovog
sveta i istorije.
Nepokornost rei je u svojoj eksperimentalnoj fazi, od Remboa do nadrealista, pokazala da je teorijska kritika vlasti neraskidivo povezana s praksom koja tu vlast rui; alosnu potvrdu toga vidimo u
injenici da je vlast preuzela celu modernu umetnost i pretvorila je u represivnu kategoriju vladajueg
spektakla. Sve to ne ubija vlast, biva ubijeno od vlasti. Dadaisti su prvi iskazali svoje nepoverenje u
rei, koje se ne moe razluiti od elje za promenom ivota. Po ugledu na de Sada, oni su afirmisali
pravo da se sve kae, da se rei oslobode i da se alhemija rei zameni pravom hemijom (Breton).1
Nedunost rei je do tada svesno odbacivana, a jezik opisivan kao najgora od svih konvencija, koju
treba unititi, demistifikovati i osloboditi. Savremenicima dade nije promakla njena elja da uniti sve
(ruilaki poduhvat, zabrinuto je primetio id),2 kao i opasnost koju je predstavljala za vladajua
znaenja. Posle dade, postalo je nemogue verovati da je neka re zauvek vezana za neku ideju. Dada
je realizovala sve mogunosti govora i za sva vremena stavila taku na priu o umetnosti kao specijalizovanoj delatnosti. Ona je najzad postavila pitanje ostvarenja umetnosti. Nadrealizam je znaajan
samo kada ga posmatramo kao nastavak tog pokuaja; u literarnom pogledu, on je bio reakcionaran.
Ali, realizacija umetnosti, realizacija poezije (u situacionistikom smislu), podrazumeva da se umetnik
ne moe ostvariti kroz neko delo, ve da se moe ostvariti i nita vie od toga. De Sadov slogan
rei sve, ve je podrazumevao ukidanje izdvojene oblasti literature (u kojoj se moe rei samo ono
to je literarno). Ipak, to ukidanje, za koje su se, posle Remboa i Lotreamona, svesno zalagali dadaisti,
nije znailo i prevazilaenje. Nema prevazilaenja bez realizacije, pa se tako ni umetnost ne moe prevazii, ako se ne realizuje. U stvari, nije dolo ak ni do njenog ukidanja, jer je posle Dojsa, Diana
i dadaizma, nova spektakularna literatura samo nastavila da buja. Naime, sve se moe rei ne znai
1

Andr Breton, Les mots sans rides (Rei bez bora), prvi put objavljeno u Littrature n. s. 7, 1922; zatim, Andr Breton,
Les Pas perdus (zbirka Izgubljeni koraci), 1924, Gallimard, 1990, str. 131.
2
Andr Gide, Dada, Nouvelle Revue Franaise (La NRF), 1920, 477481.

nita, ako nema slobode da se sve i uini. Dada je imala priliku da se ostvari u ustanku Spartakovaca, u revolucionarnom pokretu nemakog proletarijata. Neuspeh tog ustanka nuno je znaio i njen
poraz. U potonjim umetnikim pokretima (kojima se prikljuila veina njenih aktera), ona se pretvorila u literarno iskazivanje nitavnosti poetskog ina, u vetinu prikazivanja ispraznosti svakidanje
slobode. Krajnji domet te vetine da se sve kae, liene slobode da se neto uini, sveo se na praznu
stranicu Moderna poezija (ekperimentalna, permutativna, spacionistika, nadrealistika ili neodadaistika), predstavlja antitezu poezije, umetniki projekat koji je vlast uzela pod svoje. Moderna poezija
ukida poeziju, ne realizujui je; ona ivi od permanentne samodestrukcije. emu spasavati jezik, potiteno priznaje Maks Benze (Max Bense),3 kada vie ionako nema ta da se kae? Priznanje jednog
specijaliste! Papagajsko truanje ili zanemelost, to su jedine alternative za strunjake u permutovanju. Moderna misao i moderna umetnost, za koje garantuje vlast i koje su njeni garanti, kreu se u
onoj sferi koju je Hegel nazivao jezikom laskanja. Obe doprinose velianju vlasti i njenih proizvoda,
usavravajui i banalizujui opte postvarenje. Tvrdei da se realnost svodi na jezik ili da se jezik
moe razmatrati sam po sebi i za sebe, specijalisti za jezik dolaze do koncepta jezika-objekta i reistvari i oduevljavaju se velianjem sopstvenog postvarenja. Stvar postaje dominantni model, a roba
se iznova ostvaruje i pronalazi svoje pesnike. Teorija drave, ekonomije, prava, filozofije, umetnosti,
sve je sada proeto istim apologetskim duhom.
Gde god je izdvojena mo zamenila autonomno delovanje masa, to jest, gde god je birokratija dala
sebi za pravo da usmerava sve aspekte drutvenog ivota, ona se obruava na jezik i njegovu poeziju
svodi na vulgarnu prozu kojom se obraa samoj sebi. Ona prisvaja jezik za svoje potrebe, kao i sve
ostalo i namee ga masama. Jezik tako biva primoran da prenosi njene poruke i misli i tako postaje
materijalna osnova njene ideologije. Birokratija potiskuje u drugi plan injenicu da bi jezik prevashodno morao biti sredstvo komunikacije meu ljudima. Poto se cela komunikacija obavlja posredstvom
birokratije, ljudima vie nije ni potrebno da se sporazumevaju: oni pre svega treba da unutar informativne komunikacione mree, na koju je svedeno celo drutvo, preuzmu ulogu primalaca naredbi koje
treba izvriti.
Uslov postojanja takvog jezika je birokratija; njegov nastanak je deo birokratizacije drutva. Boljeviki poredak, proistekao iz neuspeha sovjetske revolucije, nametnuo je upotrebu izvesnog broja
manje ili vie magijskih i bezlinih izraza, primerenih vladajuoj birokratiji. Politbiro, Kominterna, Agitprop tajanstvena imena nita manje tajanstvenih specijalizovanih institucija, koje lebde
u maglovitim sferama dravne vlasti (ili partijskog rukovodstva), bez ikakvog dodira s masama, osim
kada treba ojaati postojeu vlast. Jezik, kolonizovan birokratijom, svodi se na niz rigidnih formulacija, lienih nijansi, u kojima za istim imenicama uvek slede uvek isti pridevi i prilozi; oni se ravnaju
prema imenici, gde god se ona pojavi i automatski uskau na predvieno mesto. To slepo postrojavanje rei odslikava dublju militarizaciju celog drutva, njegovu podelu na dve glavne kategorije: na
kastu rukovodilaca i veliku masu izvrilaca. Ali, od tih istih rei se oekuje da obave i druge funkcije;
one su proete magijskom moi koja je u stanju da opravda nepodnoljivu stvarnost, da je preoblikuje
i predstavi kao jedino moguu. Tako neprijatelj vie nije trockista, ve hitlero-trockista; vie se ne
govori o marksizmu, ve o marksizmu-lenjinizmu, a opozicija sovjetskom reimu automatski postaje reakcionarna. Rigidnost kojom se sakralizuju ove obredne formule ima za cilj da ouva istou
sme supstance pred injenicama koje je oigledno poriu. Prema tome, vaan je samo jezik gospodara je, dok stvarnost ne znai nita ili je, u najboljem sluaju, samo ljutura tog jezika. Od ljudi se
oekuje da se u svom delovanju, u svojim mislima i oseanjima ponaaju kao da je drava olienje cilja,

Max Bense (19101990), nemaki filozof i semiotiar.

pravde i slobode koje proklamuje ideologija; obredi (kao i policija) postoje samo zato da bi osigurali
takvo ponaanje (videti Markuze, Sovjetski marksizam).4
Slabljenje radikalne misli je u znatnoj meri uvealo mo rei kojima se slui vlast. Vlast ne stvara
nita, ona preuzima (upor. SI br. 8, All the Kings Men). Rei koje je skovala revolucionarna kritika
sline su partizanskom oruju ostavljenom na bojnom polju one prelaze u ruke kontrarevolucionara i kao ratni zarobljenici bivaju primorane na prisilni rad. Nai prvi protivnici su ti koji praktikuju
lanu kritiku, njeni patentirani zastupnici. Razlaz izmeu teorije i prakse obezbedio je podlogu za ovo
preuzimanje, za okotavanje revolucionarne teorije u ideologiju, koja je stvarne i praktine zahteve
(ije prve znake realizacije ve moemo uoiti u aktuelnom drutvu) preobratila u sisteme ideja, u zahteve uma. Izvrioci tog zadatka su ideolozi svih fela, psi uvari vladajueg spektakla. Najsubverzivniji
koncepti liavaju se svog sadraja i tako ispranjeni vraaju u cirkulaciju da bi posluili odravanju
otuenja: to je dadaizam okrenut naglavake. Oni postaju reklamni slogani (videti novi prospekt Mediteranskog kluba). Pojmovi radikalne kritike doiveli su istu sudbinu kao i proletarijat: liili su ih
istorije, odsekli im korene i pretvorili ih u dobar materijal za mislee maine vlasti.
Na projekat osloboenja rei moe se u istorijskom pogledu uporediti s poduhvatom enciklopedista. Jeziku rascepa, za koji se zalagao Aufklrung (ako ostanemo pri hegelovskim ilustracijama),
nedostajao je uvid u istorijsku dimenziju; on je zaista bio kritika oronulog feudalnog sveta, ali nije
imao nikakvu predstavu o tome ta e iz njega proistei: nijedan enciklopedista nije bio republikanac.
Taj jezik je vie govorio o unutranjem rascepu do kojeg je dolo meu buroaskim misliocima; na
jezik, meutim, pre svega cilja na praksu koja e pocepati svet, poevi od velova koji ga zaklanjaju.
Dok su enciklopedisti teili kvantitativnom nabrajanju, oduevljenom opisivanju sveta predmeta, u
kojem su buroazija i roba ve odneli pobedu, na renik objanjava ono kvalitativno moguu, ali
jo neostvarenu pobedu, potisnuti sloj moderne istorije (proletarijat) i povratak potisnutog. Zalaemo
se za stvarno oslobaanje jezika, jer nameravamo da se njime sluimo sasvim slobodno. Odbacujemo
sve autoritete, lingvistike i ostale: samo stvarni ivot daje znaenje, koje se moe proveriti jedino u
praksi. Rasprava o postojanju ili nepostojanju znaenja neke rei, liena veze sa stvarnou, isto je
sholastike prirode. Svoj renik smetamo u onu oblast slobode koja jo izmie izmie vlasti, ali koja
je njen jedini mogui univerzalni naslednik.
Jezik ostaje nuni posrednik pri sticanju uvida u svet otuenja (Hegel bi rekao: nunog otuenja),
instrument radikalne teorije koji e mase na kraju prihvatiti jer njima i pripada; tek tada e otkriti
istinu o sebi. Zato je preko potrebno da to pre skujemo vlastiti jezik, jezik stvarnog ivota, nasuprot ideolokom jeziku vlasti, diskursu koji opravdava sve kategorije starog sveta. Od samog poetka
moramo nastojati da onemoguimo krivotvorenje naih teorija, njihovo preuzimanje (rekuperaciju).
Koristimo odreene pojmove kojima ve barataju neki specijalisti, ali dajemo im novi sadraj i preusmeravamo ih protiv specijalizacija kojima su sluili i protiv svih plaenih teoretiara koji bi mogli
pasti u iskuenje da sopstvene gadosti projektuju na situacionistiku teoriju (kao to je Klodel ve
uinio sa Remboom, a Klosovski sa De Sadom).5 Budue revolucije morae da smisle sopstveni jezik.
Koncepti radikalne kritike moraju biti pojedinano preispitani da bi se otkrilo njihovo pravo znaenje: na primer, re otuenje, kljuni pojam za razumevanje modernog drutva, trebalo bi dezinfikovati
poto je proao kroz usta jednog Akselosa. Sve rei koje su postale sluge vlasti nalaze se u istom poloaju kao i proletarijat, ali e koliko sutra postati orue njihovog zajednikog osloboenja. Siroti Revel!
4

Herbert Marcuse, Die Gesellschaftslehre des sowjetischen Marxismus (Drutvena nauka sovjetskog marksizma), 1964.
Prevedeno kao H. Marcuse, Sovjetski marksizam, Globus, Zagreb, 1983.
5
Aluzija na Klodelove prikaze Remboa, po kojem je ovaj bio i ostao iskreni vernik (najvie u predgovoru za izdanje
Remboovih dela iz 1928, Paul Claudel, Positions et propositions); i studiju Pjera Klosovskog o de Sadu, koji je inae
uestvovao i u ureivanju jednog izdanja njegovih sabranih dela: Pierre Klossowski, Sade mon prochain (1947), nouvelle
dition prcde dun avertissement et de Le Philosophe sclrat, Paris, ditions du Seuil, 1967.

Nema zabranjenih rei; u jeziku, kao i svuda drugde, sve je dozvoljeno. Zabraniti sebi upotrebu neke
rei znai odrei se oruja koje koriste nai protivnici.
Na renik e biti neka vrsta ifarnika za tumaenje informacija i skidanje ideolokih velova koji
zaklanjaju stvarnost. Priloiemo neke od moguih prevoda koji e doprineti sagledavanju razliitih
aspekata drutva spektakla i pokazati kako i najsiuniji detalji i znaci doprinose njegovom opstanku.
U izvesnom smislu, to e biti dvojezini renik, jer e u njemu svaka re imati ideoloko znaenje,
koje joj daje vlast i ono pravo za koje smatramo da odgovara stvarnom ivotu u aktuelnoj fazi istorijskog razvoja. Tako emo u svakom trenutku moi da odredimo razliite pozicije rei u drutvenom
ratu. Dok se kod ideologija problem svodio na pitanje kako se iz sveta ideja vratiti stvarnom ivotu,
na renik e doprineti razradi nove revolucionarne teorije o prelasku jezika u ivot. Istinsko prisvajanje rei koje rade ne moe se ostvariti bez prisvajanja smog rada. Uspostavljanje slobodne kreativne
aktivnosti bie u isto vreme i poetak slobodne komunikacije, a transparentnost meuljudskih odnosa
zamenie siromatvo rei od kojeg je patio stari reim neprozirnosti. Rei nee prestati da rade sve
dok ljudi ne prestanu to da ine.
Mustafa Kajati, 1966.

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright

Situacionistika internacionala
Zarobljene rei
Predgovor za situacionistiki renik
1966.
Les mots captifs: Prface un dictionnaire situationniste, Internationale situationniste, Numro 10,
Mars 1966. asopis Gradac (aak) br. 164-165-166, Situacionistika internacionala, izbor tekstova,
2008, str. 178183.
Preveli i priredili: Miodrag Markovi i Aleksa Golijanin, 2008 (2016).
anarhisticka-biblioteka.net