EN AVANT DADA

Jedna istorija dadaizma

Rihard Hilzenbek (1920)

Prolog
To ta je dada bila u poetku i kako je nastala, potpuno je nevano u poreenju sa
znaenjem koje je poprimila u svesti Evrope. Dada je postigla svoje dejstvo, ali ne
blagim ubeivanjem ve kao udar groma, ne kao knjiki razvijen sistem, koji preko
nadmonih mozgova, posle mnogo godina vakanja i prevakavanja, postaje opte dobro,
ve kao parola koju pronose glasnici na konjima. Strahovito dejstvo dadaizma na velike
mase umetniki ravnodunog sveta poiva na besmislenom i kominom karakteru rei
dada, gde treba primetiti da sama mogunost takvog dejstva mora izvirati iz nekog
dubokog psiholokog razloga, povezanog s celom strukturom dananjeg oveanstva i
postojee drutvene organizacije. (...)
Zaista je redak boji dar prisustvovati roenju neke religije ili bilo koje ideje koja e
kasnije osvojiti svet. Iako dada, bogu hvala (kaem to da bih odmah razuverio sve
nemake gimnazijalce i akademske mazgove), nije neka ideja u smislu unapreivanja
kulture, koje se toliko uzdie u svim istorijskim prirunicima, ve ima sasvim efemerni
karakter, utoliko to nema elju da bude bilo ta drugo osim ogledala pored kojeg se brzo
prolazi ili plakat najgrubljih boja, koji vam trenutno skree panju na neku mogunost da
se otarasite novca ili napunite stomak. Ako emo psiholoki!
Ako ste bili te lude sree da prisustvuje roenju jedne takve senzacije, poeleete da
shvatite kako se neki uplji zvuk, prvobitno zamiljen kao umetniko ime za jednu
pevaicu, razvio, u najgrotesknijoj avanturi, u naziv jednog ugavog kabarea, zatim u
apstraktnu umetnost, bebino brbljanje i stranku beba, i konano dobro, da sad ne
priam nita unapred. Upravo to je istorija dadaizma. Dada je dola preko dadaista, bez
njihovog znanja; bilo je to bezgreno zaee, u ije sam duboko znaenje na ovaj nain
bio upuen... (R. Hilzenbek, En avant dada, 1920)

En avant dada1
Dadu su osnovali gospoda Hugo Bal, Tristan Cara, Hans Arp, Marsel Janko i Rihard
Hilzenbek, u prolee 1916,2 u Cirihu, u jednoj maloj krmi, zvanoj Kabare Volter. U
njoj su Hugo Bal i njegova devojka, Emi Henings, osnovali svoj minijaturni varijete,
u kojem smo svi mi bili veoma aktivni. Rat nas je sve oterao izvan granica naih
1

Fr., Napred dada! (izgovara se on avon dada).

Re dada je iskrsla negde u prolee 1916, tokom marta ili aprila, dok je Cabaret Voltaire otvoren
usred zime, 5. II 1916.

domovina. Bal i ja smo doli iz Nemake, Cara i Janko iz Rumunije, Hans Arp iz
Francuske. Bili smo saglasni oko injenice da su rat izazvale vlade nekoliko zemlja, iz
najbednijih materijalistikih i politikantskih razloga; mi Nemci smo znali za knjigu
Optuujem (mile Zola, Jaccuse...!, 1898), a ak i bez nje nismo verovali da Kajzer i
njegovi generali mogu da se predstavljaju kao dobri momci. Bal, pacifista, i ja, uspeli
smo da na jedvite jade umaknemo delatima, koji su zarad takozvanih patriotskih
ciljeva gomilali ljude po rovovima severne Francuske i tamo ih kljukali granatama.
Nikog od nas nije krasila ona vrsta hrabrosti koja ide uz to, da se bude ubijen zbog
ideje o naciji, koja je, u najboljem sluaju, sindikat trgovaca krznom i meetara
koom, a u najgorem, kulturno udruenje psihopata, koji, kao u nemakoj otadbini,
mariraju s tomovima Getea natovarenim u raneve, da nabadaju Francuze i Ruse na
bajonete. Arp je bio Alzaanin, koji je na poetku rata iskusio nacionalistiku groznicu
u Parizu i doneo sa sobom neizmerno gaenje prema sitnom ikaniranju i alosnoj
promeni kroz koju su proli grad i narod na koje smo svi mi, pre rata, rasipali svoju
ljubav. Politiari su svuda isti, tupavi i zli. Vojnici se svuda ponaaju sa istom
nesputanom brutalnou, smrtnim neprijateljem svakog intelektualnog impulsa.
Energija i ambicije lanova Kabarea Volter od poetka su bili isto umetniki. Hteli
smo da od Kabarea Volter napravimo inu taku najnovije umetnosti, iako se
nismo ustezali da, s vremena na vreme, zadriglim i krajnje tupavim cirikim
malograanima poruimo da su svinje i da je nemaki Kajzer glavni krivac za rat.
Oko toga bi se uvek podigla velika larma, a studenti, koji su u vajcarskoj, kao i
svuda, najgluplji i najreakcionarniji ljam ako u uslovima obaveznog nacionalnog
zaglupljivanja, bilo koja grupa ljudi moe da polae pravo na superlativ u pogledu
imbecilnosti i gluposti studenti su, dakle, nagovestili grubost i bes publike koji su
kasnije pratili dadu u njenom trijumfalnom pohodu na svet.
Re dada smo sluajno pronali Hugo Bal i ja, u jednom nemako-francuskom
reniku, dok smo traili ime za madam le Rua (le Roy), pevaicu iz naeg Kabarea.3
Dada na francuskom znai drveni konji. Ta re imponuje svojom jezgrovitou i
sugestivnou. Dada je ubrzo postala oznaka za sve umetnike stvari koje smo
zapoeli u Kabareu Volter. Pod najnovijom umetnou tada smo uglavnom
podrazumevali apstraktnu umetnost. Ideja o rei dada se od tada u mnogo emu
promenila. Dok dadaisti iz zemalja Antante, predvoeni Tristanom Carom, pod
dadaizmom i dalje podrazumevaju lart abstrait (apstraktnu umetnost) i malo ta
drugo, dada je u Nemakoj, u kojoj su psiholoki uslovi za tu vrstu aktivnosti potpuno
drugaiji nego u vajcarskoj, Francuskoj i Italiji, poprimila vrlo izriit politiki
karakter, koji emo u nastavku detaljno razmotriti.

U svom dnevniku, 7. II 1916, Bal spominje gicu Lekont (mademoiselle Leconte), koja je otpevala
nekoliko francuskih pesama. Verovatno ista osoba, koja kasnije, posle Hilzenbekovog dolaska u
Kabare, vie nije nastupala. Videti i Dada Lives (1 & 2), An interview between Richard Huelsenbeck
(Dr. C. R. Hulbeck) and David Ossman, March-December, 1960, prvi deo, 46:30.

Svi lanovi Kabarea Volter bili su umetnici, u smislu da su bili dobro upueni u
najnoviji razvoj umetnikih mogunosti. Bal i ja bili smo izuzetno aktivni u irenju
ekspresionizma u Nemakoj; Bal je bio blizak prijatelj Kandinskog, s kojim je
pokuao da osnuje ekspresionistiko pozorite u Minhenu. Arp je u Parizu bio blizak s
Pikasom i Brakom, voama kubistikog pravca, i bio duboko uveren u potrebu za
odbacivanjem naturalistike ideje, u svim njenim oblicima. Tristan Cara, romantini
internacionalista, ijem propagandistikom aru moemo da zahvalimo na ogromnom
irenju dadaizma, doneo je sa sobom iz Rumunije neogranieno knjievno umee. U
to vreme, dok smo iz noi u no, u Kabareu Volter, plesali, pevali i recitovali,
apstraktna umetnost je za nas znaila apsolutnu iskrenost. Naturalizam je znaio
psiholoku podlonost motivima buroazije, u kojoj smo videli svog smrtnog
neprijatelja, a psiholoka podlonost, i pored sveg otpora, nosi sa sobom
poistoveivanje s raznim pravilima buroaskog morala. Arhipenko, koga smo
oboavali kao nenadmani uzor u oblasti vajarstva, tvrdio je kako umetnost ne sme
biti ni realistika, ni idealistika, ve istinita, to je pre svega znailo da je svako
oponaanje prirode, ma koliko skriveno, la. U tom smislu, na dadi je bilo da istini
prui novi zamah. Dada je trebalo da bude ina taka apstraktnih energija i
neprekidna Fronda (pobuna) glavnih internacionalnih umetnikih pravaca.
Preko Care smo bili povezani sa futuristikim pokretom i vodili prepisku sa
Marinetijem. Booni je do tada ve bio mrtav.4 Ali, svi smo znali za njegovu veliku
teoretsku knjigu, Futuristiko slikarstvo i skulptura (Umberto Boccioni, Pittura e
scultura futuriste: dinamismo plastico, 1914). Marinetijevo stanovite smo smatrali
realistikim i to nam se nije svialo, iako smo rado preuzeli pojam simultanosti, koji
je on toliko koristio. Cara je bio prvi koji je na sceni priredio simultano recitovanje
poema i to je bio veliki uspeh, iako su pome simultan u Francuskoj ve bile poznate
preko Derema (Tristan Derme) i drugih. Od Marinetija smo pozajmili i bruitizam
ili muziku buke, le concert bruitiste (bruitistiki koncert), koji je ostao u blaenoj
uspomeni zbog strane pometnje na prvom nastupu futurista u Milanu, kada su izveli
Buenje prestonice.5 O znaaju bruitizma govorio sam na nekoliko javnih
dadaistikih soarea.
Le bruit, buku, u njenoj imititativnoj formi, u umetnost je uveo Marineti (ovde se
teko moe govoriti o pojedinanim umetnostima, muzici ili knjievnosti), koji je
koristio hor pisaih maina, kotlia, zveki i poklopaca za erpe da bi doarao
buenje prestonice,6 to je u poetku verovatno trebalo da bude samo podsetnik,
4

Umberto Booni (Umberto Boccioni, 18821916), italijanski slikar i vajar, jedna od kljunih figura
futurizma, umro je 17. VIII 1916, od povreda zadobijenih na vojnom poligonu, za vreme konjike
obuke.
5

Luigi Russolo (18851947), Le Rveil de capitale (ili Rveil dune capitale), 19131914. Teatro
dal Verme, Milano, 21. april 1914.
6

Iako je re o zajednikoj ideji, za razvoj muzikog aspekta futurizma najzasluniji je ipak bio Luii
Rusolo, autor Buenja prestonice, a ne Marineti. Videti naroito, Luigi Russolo, Larte dei rumori

pomalo nasilan, na arenilo ivota. Za razliku od kubista i naroito nemakih

ekspresionista, futuristi su sebe smatrali iskljuivo za ljude od akcije. Dok su se svi
apstraktni umetnici drali stava da sto ne ine drvo i ekseri ve ideja o svim
stolovima, zaboravljajui da bi neki sto mogao da poslui da se na njega neto stavi,
futuristi su hteli da zarone u angularnost stvari za njih je sto bio sastavni deo
svakodnevnog ivota, kao i sve ostalo. Pored stolova, tu su bili i kue, tiganji, pisoari,
ene, itd. Marineti i njegovi sledbenici su zato voleli rat, kao najvii izraz
sukobljenosti stvari, kao spontanu erupciju mogunosti, pokret, simultanu poemu,
simfoniju krikova, vike, nareenja, u emu su pokuali da pronau reenje za problem
ivota u pokretu. Problem due je po svojoj prirodi vulkanski. Svaki pokret prirodno
prati zvuk. I dok su broj, a time i melodija, simboli, koji zahtevaju sposobnost
apstrahovanja, zvuk direktno ukazuje na akciju. Muzika, bilo koje vrste, jeste neto
harmonino, umetniko, aktivnost razuma bruitizam je, meutim, sam ivot; o
njemu se ne moe suditi kao o nekoj knjizi, to je pre deo nae osobe, koji nas napada,
proganja, razdire. Bruitizam je pogled na ivot koji, ma koliko u prvi mah delovao
udno, primorava oveka na konanu odluku. Postoje samo bruitisti i ostali. Sve dok
govorimo o muzici. Vagner je pokazao svo licemerstvo patetine sposobnosti
apstrahovanja dok kripa konica, s druge strane, moe makar da vam izazove
zubobolju. Ista tenja koja je u Americi od regtajma napravila nacionalnu muziku, u
poznoj Evropi se razvila u sklonost ka grevitosti buke.
Bruitizam je neka vrsta povratka prirodi. On se predstavlja kao muzika sfera samih
atoma, tako da smrt nije vie toliko bekstvo due iz zemaljske bede koliko povraanje,
vritanje i guenje. Dadaisti iz Kabarea Volter si preuzeli bruitizam, ne marei za
njegovu filozofiju oni su, u osnovi, hteli suprotno: smirivanje due, beskrajnu
Vagalavaju,7 umetnost, apstraktnu umetnost. Dadaisti iz Kabarea Voltera nisu u
stvari ni znali ta hoe: reju dada povezali su krhotine moderne umetnosti, koje
su se, nekada i negde, zaglavile u razliitim glavama. Tristana Caru je razdirala
ambicija da u meunarodnim umetnikim krugovima figurira kao jedan meu
jednakima ili ak kao voa. Bio je suta ambicija i nemir. Za svoj nemir je traio
postolje, a za svoju ambiciju orden. I kakva se izuzetna, neponovljiva prilika sada
ukazala, da pronae neki umetniki pokret i igra ulogu veitog knjievnog
pantomimiara! Strasti nekog estete potpuno su nepojmljive obinom oveku, koji za
psa kae pas, a za kaiku kaika. I kakvo zadovoljstvo samo donosi saznanje da u
nekoliko kafea u Parizu, Berlinu i Rimu vaite za vickastu osobu! Istorija knjievnosti
je groteskna imitacija svetskih zbivanja, a Napoleon meu ljudima od pera
najtragikominiji karakter koji se moe zamisliti. Tristan Cara je meu prvima shvatio
(Umetnost buke), 1913.
7

U originalu Wagalaweia: onomatopeja iz Vagnerove opere Rajnsko zlato (Richard Wagner, Das
Rheingold, 1869, poetak prve scene), kada jedna od rajnskih keri (vodenih vila), Voglinda, peva
neku drevnu, vilinsku pesmu: Weia! Waga! Woge, du Welle! walle zur Wiege! Wagalaweia! Wallala
weiala weia! (Priblino: Vaja! Vaga! Valjajte se, talasi, zaljuljajte kolevku! Vagalavaja! Valala vajala
vaja!)

sugestivnost rei dada. Od tada je neumorno radio na propagiranju same rei, koju je
tek kasnije trebalo ispuniti znaenjem. Pakovao je, lepio i adresirao, bombardovao
Francuze i Italijane pismima; i polako od sebe napravio sredite. Ne elimo da
umanjimo slavu fondateur du Dadaisme (osnivaa dadaizma), kao ni onu
Oberdade (Glavnoga dade) Badera (Johannes Baader), vapskog pijetiste, koji je
pod stare dane otkrio dadaizam i tumarao okolo kao dadaistiki prorok, na veliko
veselje svih budala, irom zemlje. U Kabareu Volter smo sada hteli da
dokumentujemo objavili smo publikaciju Cabaret Voltaire, vedski sto napravljen
od najrazliitijih umetnikih pravaca, za koje smo u to vreme mislili da ine dadu.
Niko od nas nije slutio ta bi dada mogla da postane, zato to nikome od nas jo nije
bilo dovoljno jasno da se treba osloboditi konvencionalnih shvatanja i stvoriti ideju o
umetnosti kao moralnom i drutvenom fenomenu. Umetnost je prosto bila tu: postojali
su umetnici i buruji. Morali ste da volite jedno i mrzite drugo.
Uprkos svemu, umetnik, kako ga je Cara shvatao, ipak je neto drugaije od
nemakog pesnika dichtera (pesnika, dihter). Gijom Apoliner je u ali priao kako
je njegov otac bio vratar u Vatikanu; ja, opet, mislim da je Apoliner roen u jednom
galicijskom getu i da je postao Francuz zato to je Pariz video kao najbolje mesto za
pravljenje knjievnosti. Knjievni meetar nije najgori karakter koji je izrodila
Internacionala duha. Koliko je oslobaajueg potenja i pristojne nepristojnosti
potrebno da bi se na knjievnost gledalo kao na posao. I ljudi od pera imaju svoju
lopovsku ast i tajna znamenja u toj internacionalnoj trgovini, koja se odvija po
okovima hotelskih lobija, u Mitropinim8 kolima za ruavanje, maska duha brzo
spada, nema se vremena za presvlaenje u neku ideologiju koja bi se mogla dopasti
drugim ljudima. Manolesku, veliki hotelski lopov, napisao je memoare, koji u pogledu
dikcije i esprita (duha), nadmauju sve to je donela nemaka ratna memoarska
knjievnost.9 Elastinost je sve. Marineti pokazuje mnoge crte velikog knjievnog
maga budunosti, koji igra golf, dok aska o Malarmeu, ili, ako je potrebno, iznosi
zapaanja o klasinoj filologiji, pri emu je u isto vreme savreno svestan kojoj je od
prisutnih dama najbezbednije prii.
Nemaki dichter je tipini seronja, koji u sebi gaji akademsko shvatanje duha, pie
poeme o komunizmu, cionizmu, socijalizmu, sve po potrebi, i nikako ne moe da se
naudi vetini koju mu je podarila muza. Nemaki dichter je uzeo poeziju u zakup.
Misli kako sve mora biti kako jeste. Ne shvata kakvu je dinovsku podvalu ovaj svet
napravio od duha, ni zato je to dobro. U njegovoj glavi postoji lestvica, s
neumetnikim ovekom, koji manje ili vie odgovara onom neobrazovanom, na dnu, i
sa ovekom od duha, Hazenkleverom,10 ilerovskom prirodom, koja udi za venou,
8

Mitropa (prvobitno, Mitteleuropische Schlafwagen- und Speisewagen Aktiengesellschaft): nemaka

kompanija za snabdevanje kola za spavanje i ruavanje, pri nemakim eleznicama, osnovana 1916.
9

Georges Manolescu (18711908), Ein Frst der Diebe (Princ lopova), 1905.

10

Walter Hasenclever (18901940), ekspresionistiki pesnik.

na vrhu. Tako vam je to. Samo posluajte ta kae stari openhauer, u svojoj Parergi,11
o tome koliko je Nemac zaluen svojim obrazovanjem, i shvatiete, ako ste imalo
psiholog, koliko je komian i krajnje beznadean poloaj nemakog dichtera.
Nemaki pesnik, koji misli na ljubiice ak i kada pria o psima goniima,12
malograanin nad malograanima, roeni apstrakcionista, ekspresionista to sigurno
nije ono to je Cara hteo, kada je od dadaizma napravio apstraktni pravac u umetnosti;
ali, on u stvari nikada nije shvatio ta znai praviti knjievnost s revolverom u ruci.
Praviti knjievnost s revolverom u ruci je ve neko vreme moj san. Biti neka vrsta
barona-razbojnika od pera, moderni Ulrih fon Huten13 to je moja slika dadaiste.
Dadaista moe da gaji samo veliki prezir prema onima koji od duha prave
Tuskulum,14 utoite za vlastitu slabost. Filozof na tavanu je odavno prevaziena stvar
ali to je i profesionalni umetnik, pisac iz kafea, suptilni mislilac, koji sipa dosetke
u dobrom drutvu, uopte, ovek na bilo koji nain osetljiv na intelektualna
dostignua, koji u intelektualnim stvarima vidi dobrodolu liniju razgranienja, koja
mu, u njegovim vlastitim oima, pridaje posebnu vrednost u odnosu na druge ljude
dadaista bi u svakom pogledu morao biti suta suprotnost tome. Takvi sede po
gradovima, slikaju svoje male slike, bruse svoje stihove i u celoj svojoj ljudskoj grai
su beznadeno deformisani, slabih miia, bez zanimanja za ivotne stvari, to su
neprijatelji reklama, neprijatelji ulice, prevara, velikih transakcija, koje svakodnevno
ugroavaju ivote hiljada ljudi. Neprijatelji samog ivota! Ali, dadaista voli ivot, zato
to svakog dana moe da ga odbaci: smrt je za njega dadaistika stvar. Dadaista se
raduje novom danu, savreno svestan da bi mu saksija mogla pasti na glavu, on je
naivan, on voli buku metroa, voli da se muva oko Kukove turistike agencije (Thomas
Kook Reisebro) i poznata mu je praksa nelegalnih babica, koje iza debelih zavesa
sue fetuse na upijajuoj hartiji, da bi ih posle samlele i prodavale kao zamenu za
kafu.
Svako moe da bude dadaista. Dada nije ograniena na bilo koju umetnost. anker iz
bara Menhetn, koji jednom rukom sipa kurasao (curaao), dok drugom brie svoju
gonoreju, jeste dadaista. Gospodin u kinom mantilu, koji kree na svoj sedmi put oko
sveta, jeste dadaista. Dadaista bi morao biti ovek kome je potpuno jasno da se pravo
na ideje stie samo ako se ove odmah pretau u ivot potpuno aktivan tip, koji ivi
samo kroz in, zato to mu samo on prua mogunost spoznaje. Dadaista je ovek koji
iznajmljuje ceo sprat u Hotelu Bristol, a da pri tom nema ni za baki sobarici.
Dadaista je ovek sluaja, hitrog oka i mukog udarca. On vitla svojom
individualnou kao lasom, sudi od sluaja do sluaja i prihvata injenicu da se ovaj
svet sastoji od muhamedanaca, cvinglijevaca, srednjokolaca, anabaptista, pacifista,
11

Arthur Schopenhauer, Parerga und Paralipomena, 1851.

12

U originalu, Bluthund: pas svetog Huberta, krvoslednik.

13

Ulrich von Hutten (14881523), nemaki pesnik, mislilac i ratnik, s poetka reformacije.

14

Tusculum, drevni grad, juno od Rima, iz kojeg potiu mnoge konzulske porodice i u kojem je
Ciceron imao vilu.

itd., itd. To arenilo sveta smatra dobrodolim, ali ono za njega nije izvor iznenaenja.
Uvee, orkestar svira na obali jezera, a kurve, koje se klate na svojim visokim
tiklama, smeju vam se u lice. Usran je i lud ovaj svet. Lutate besciljno i smiljate
neku filozofiju za veeru. Ali, dok trepnete, potar donosi prvi telegram, u kojem pie
da su vam svi prasii pocrkali od besnila. Frak bacili sa Ajfelove kule, a
kuepaziteljska zaradila kostobolju. Gledate zaueno u Mesec, to vam se ini kao
dobar potez, zato to vam isti potar donosi telegram u kojem pie da je sve pilie, u
vaem vlasnitvu, pokosila kokoja kuga, da vam je otac pao na vile i smrzao se na
smrt, dok majka vene od tuge na srebrnu svadbu (moda s tiganjem okaenim o uvo,
ta ja znam). To je ivot, dragi gospodine. Dani se smenjuju u ritmu vaih creva, a vi,
koji ste toliko puta rizikovali da vam riblja kost zapne u grlu, i dalje ste ivi. Navlaite
ebe preko glave i zviduete Hoenfridberki mar (Der Hohenfriedberger). I ko
zna, da ne likujemo unapred, moda ete sutradan zatei sebe za stolom, naotrenog
pera, nagnutog nad svojim novim romanom, ljam? Ko zna! To je ist dadaizam,
dame i gospodo.
Da je Cara makar naslutio smisao te famozne egzistencije, koju vodimo negde izmeu
majmuna i buba, shvatio bi da treba praviti dadaizam, a ne apstraktnu umetnost.
Uvideo bi prevaru svake umetnosti i svih umetnikih pravaca i postao bi dadaista.
Gde je sva ta gospoda, koja toliko udi da ostavi traga u istoriji knjievnosti,
zaboravila svoju ironiju? Gde je oko koje plae i smeje se nad ovom dinovskom
guzicom i karnevalom od sveta? Skriveni iza knjiga, izgubili su svoju nezavisnost;
ambicija, to to jo nisu slavni kao Rable ili Flober, liila ih je hrabrosti za smeh ima
jo toliko toga to se mora proi, napisati, iveti. Rembo se bacio u okean i zaplivao
ka Svetoj Jeleni, Rembo je bio sila od oveka, sede oni tako po kafeima i meditiraju
kako da na najbri nain postanu silni momci. Njihovo shvatanje ivota je akademsko
svi ljudi od pera su Nemci; zato nikada nee dopreti do ivota. Da, Rembo je dobro
shvatio da su knjievnost i umetnost vrlo sumnjive stvari koliko je, s druge strane,
lepi ivot nekog pae ili vlasnika bordela, iji rasklimatani kreveti pevue pesmicu o
rastu profita.
U Carinim rukama dadaizam je postigao velike uspehe. Dadaisti piu knjige koje se
prodaju irom Evrope; prireuju veeri koje privlae hiljade ljudi. Svetska tampa se
ukljuila u dadaistiki umetniki pokret. Nova senzacija, dame i gospodo. U rukama
ljudi koji nisu dadaisti, dada je postala ogromna senzacija za Evropu; dotakla je duu
svakog pravog Evropljanina, koji se izmeu klipova i kotlova maina osea kao kod
kue, koji jedva podie glavu s Dejli njuza, kada ga sretnete na stanici ering Kros,
koga vidite u elegantnom putnikom odelu, na palubi parobroda kompanije Crvena
Zvezda (Red Star Line), s lulom koja mu nonalantno visi izmeu zlatnih plombi.
Dada je znala kako da pokrene velike tamparske maine, o njoj se raspravljalo na
Kole de Frans (Collge de France) i u knjigama o psihoanalizi; u Madridu su
pokuali da je shvate, u ileu su se zbog nje upali za kose, a ak se i u ikagu, iju je

berzu ita proslavio Frenk Noris,15 iznad papice za studente iz Darama, za trenutak
pojavio veliki, sablasni transparent: DADA. Nema te rei, te ideje, filozofije, parole
neke partije ili sekte, koja je u Evropi, u poslednjih nekoliko decenija, pogodila
imaginaciju civilizovanog drutva s takvom ruilakom snagom. Ne gubimo iz vida
dubok psiholoki znaaj te injenice. U glavama svih tih ljudi iz kafea, pozorita,
hipodroma, bordela, koji su se za dadaizam zainteresovali kao za smean proizvod
modernog umetnikog ludila, dada je odavno prestala da bude umetniki pravac.
ovek bi morao biti profesor filozofije, sa kateterom16 na Berlinskom univerzitetu, da
ne bi video kako se 99 posto ljudi zanima za umetnost, njene pravce, pojedinane
tehnike ili perspektivu, isto koliko i legendarna krava za Uskrnju nedelju. Njih ne
zanima, niti uopte znaju za injenicu da dada, koja je na njih ostavila utisak, ma
koliko nemerljiv, ima neke veze sa umetnou i da potie iz umetnosti. Re koja tako
snano pogaa mase mora da u sebi nosi neku ideju koja dotie najvitalnije potrebe
tih masa, posramljujui ih, zastraujui i ohrabrujui u dubini due. Stoga je toliko
neshvatljivo kako je pomenuti Tristan Cara, koji se iz infantilne ambicije predstavlja
kao pronalaza dade, mogao da dadu vee za apstraktnu umetnost; to ograniavanje
ukazuje na totalno nerazumevanje, u uem i irem smislu, zato to ne uvia
mogunost roenja, ivota i smrti jedne ideje, kao ni znaaj koji jedan ens spirituale
(duhovni entitet), fluidum (izraen nekom reju, konceptom ili idejom), moe
poprimiti u malom krugu umetnikih meetara ili pred celim jednim kontinentom, koji
u udu podie pogled s njegovog dela. To ta je dada bila u poetku i kako je nastala,
potpuno je nevano u poreenju sa znaenjem koje je poprimila u svesti Evrope. Dada
je postigla svoje dejstvo, ali ne blagim ubeivanjem ve kao udar groma, ne kao
knjiki razvijen sistem, koji preko nadmonih mozgova, posle mnogo godina vakanja
i prevakavanja, postaje opte dobro, ve kao parola koju pronose glasnici na
konjima. Strahovito dejstvo dadaizma na velike mase umetniki ravnodunog sveta
poiva na besmislenom i kominom karakteru rei dada, gde treba primetiti da sama
mogunost takvog dejstva mora izvirati iz nekog dubokog psiholokog razloga,
povezanog s celom strukturom dananjeg oveanstva i postojee drutvene
organizacije. Obini ljudi, gospoda Smit, ulce, Dipen, ti slavni proizvodi iz fabrike
prirode, koji unapred razoruavaju svaki intelektualni sud, ali s ime ipak zapoinje
svaki psiholoki uvid, uli su da je dada deije brbljanje, da ima ljudi koji su to
brbljanje istakli kao zastavu koji su oigledno toliko ludi da od kmeanja bebe
hoe da naprave stranku. Umiru od smeha, videli su oni svata, ali ovo, ta ovek na
to da kae (ta, zaista?), osim ne, ne, nee... Gospodu ulca, Smita i Dipena dada je
snano podsetila na njihove flaice s mlekom i asno unereene pelene, ve celu
generaciju iza njih, i na krik koji e sada doneti sreu celom svetu. Dada, dada, dada.
To je ono to podrazumevam pod sugestivnou rei dada, pod njenom sposobnou
da obine umove hipnotiki navede na ideje i stvari na koje nijedan od autora nije ni
15

Frank Norris (18701902), The Pit: A Story of Chicago, roman, 1903.

16

Hilzenbek se igra reima Katheter i Katheder (katedra).

pomiljao. U stvari, izbor rei dada, u Kabareu Volter, bio je selektivno metafiziki,
unapred odreen svim idejama-energijama s kojima sada deluje na svet ali, tada
niko nije mislio da je dada deije brbljanje. Zaista je redak boji dar prisustvovati
roenju neke religije ili bilo koje ideje koja e kasnije osvojiti svet. Iako dada, bogu
hvala (kaem to da bih odmah razuverio sve nemake gimnazijalce i akademske
mazgove), nije neka ideja u smislu unapreivanja kulture, koje se toliko uzdie u
svim istorijskim prirunicima, ve ima sasvim efemerni karakter, utoliko to nema
elju da bude bilo ta drugo osim ogledala pored kojeg se brzo prolazi ili plakat
najgrubljih boja, koji vam trenutno skree panju na neku mogunost da se otarasite
novca ili napunite stomak. Ako emo psiholoki! Ako ste bili te lude sree da
prisustvuje roenju jedne takve senzacije, poeleete da shvatite kako se neki uplji
zvuk, prvobitno zamiljen kao umetniko ime za jednu pevaicu, razvio, u
najgrotesknijoj avanturi, u naziv jednog ugavog kabarea, zatim u apstraktnu
umetnost, bebino brbljanje i stranku beba, i konano dobro, da sad ne priam nita
unapred. Upravo to je istorija dadaizma. Dada je dola preko dadaista, bez njihovog
znanja; bilo je to bezgreno zaee, u ije sam duboko znaenje na ovaj nain bio
upuen.
Istorija dadaizma je zaista jedan od najzanimljivijih psiholokih dogaaja u poslednjih
dvadeset pet godina; treba samo imati uho i oko za te stvari. U rukama gospode iz
Ciriha, dada je izrasla u stvorenje koje je nadvisilo sve oko sebe, a njeni ivotni uslovi
ubrzo se vie nisu mogli urediti tako precizno, kao to je nalagao nastavak dadaistike
umetnike tendencije u preduzetnikom stilu. I pored velikih napora, jo nije utvreno
ta je u stvari dadaizam. Cara i Bal su otvorili galeriju, u kojoj su izlagali
dadaistiku, to jest, modernu umetnost, to je za Caru znailo nepredmetno,
apstraktno slikarstvo. Ali, kao to sam rekao, apstraktna umetnost je ve bila stara
stvar. Pikaso je godinama ranije odbacio perspektivu, kao izraz intelektualnog i
akademskog poimanja sveta, u korist arhaizujueg, matematikog predstavljanja
prostora, koji je, zajedno s Brakom, oznaio kao kubizam. Bilo je neeg u vazduhu
ostarele Evrope, to je, uz poslednji napor volje, koja je svoj elan crpela iz svesti o
nasleu svih kultura i umetnikih tehnika, nalagalo povratak na stare, intuitivne
mogunosti, iz kojih su, kao to znamo, stotinama godina unazad izvirali najrazliitiji
stilovi. Nije sluajno to to su romanski narodi u svoj program ukljuili mistiku
euklidske geometrije, konine preseke i matematike mere, sve dok su bili simboli
opipljivih tela, dok su oni germanski razvili akademski koncept intuicije, u obliku
ekspresionizma, i postavili ga kao reklamu iznad svoje umetnike berbernice.
Romanski karakter je, poslednjim snagama, usmerio svoju apstrakciju ka neemu
univerzalnom, ka neemu odreenom, usred neodreenosti, to je podrazumevalo
personalnost koja je transcendentnom prilazila s uroenim taktom i skromnou, dok
su Nemci svojom ekspresijom prizivali nekontrolisanu eternalizaciju subjektivne
individue, a time i slobodnu igru kolosalnog i grotesknog, to je svoj izraz pronalo
u proizvoljnim izoblienjima anatomskih proporcija.

Galerija dada je, s genijalnom proizvoljnou, izlagala kubistike, ekspresionistike

i futuristike slike; bavila se svojim umetnikim posliem na knjievnim ajankama,
predavanjima i recitalima, dok je re dada osvajala svet. To je zaista bio dirljiv prizor.
Iz dana u dan, mala grupa se sastajala u svom omiljenom kafeu i itala kritike osvrte
koji su pristizali iz svih moguih zemalja i koji su svojim zgaenim tonom pokazivali
da je dada nekoga pogodila pravo u srce. Bili smo zapanjeni, bez rei, i radovali se
svojoj slavi. Tristan Cara nije znao da smisli nita bolje nego da napie gomilu
manifesta o art nouveau (novoj umetnosti), koja nije ni futurizam, ni kubizam ve
dada. Ali, ta je dada? Dada, reeno je, ne signifie rien (ne znai nita). Psiholoki
veto, dadaisti su govorili o energiji i volji i uveravali svet kako imaju zadivljujue
namere. Ali, o kakvim je namerama bila re, nije se moglo ni naslutiti. Dada i njene
perspektive, dada i njene namere. Nesamerljive vrednosti poee da osvajaju svet.
Dovoljno je da neko baci neku re u gomilu, praenu velikim gestovima, i ona e od
toga napraviti religiju. Credo, quia absurdum (verujem, jer je apsurdno). Samo kao
re, dada je osvojila dobar deo sveta, a da ak i nije bila vezana za neku linost. Bio je
to skoro udesan dogaaj. Pravo znaenje dadaizma prepoznali su tek kasnije, u
Nemakoj, neki ljudi koji su ga sa arom propagirali i koji su onda, poto su osetili
sugestivnu snagu i propagandistiki potencijal same rei, poeli da se predstavljaju
kao dadaisti. U Berlinu su osnovali Klub Dada, na koji emo se kasnije osvrnuti.
Gospodi iz Galerije Dada je bilo jasno da njihove zasluge nisu u skladu sa uspehom
dadaizma. Stvari su otile dotle da su pozajmljivali slike od berlinskog trgovca
umetninama, Hevarta Valdena17 (koji je od teorija o apstraktnoj umetnosti odavno
napravio posao) i predstavljali ih vajcarskim tikvanima kao neto izuzetno. U
knjievnosti su sledili primitivne tendencije. itali su srednjovekovnu prozu, a
najbolje to su imali bila je stara Bodentedtova ala,18 koju je izveo Cara, kada je
svoje crnake stihove predstavio kao sluajno otkrivene ostatke neke Bantu ili
Vinetu kulture, opet na veliko zaprepaenje vajcaraca. Bio je to zaista alostan skup
dadaista.
17

Herwarth Walden (Georg Lewin, 18791941): nemaki umetnik i poznavalac umetnosti; od 1901
1911. mu pesnikinje Elze Lasker-iler (Else Lasker-Schler, 18691945), koja mu je i nadenula novo
ime. Osniva asopisa i galerije Der Sturm (1910). Otkrio i promovisao mnoge ekspresionistike
slikare i pesnike. Posle dolaska nacista na vlast, kao komunista, prebegao u Sovjetski Savez, gde je
neko vreme radio kao uitelj i izdava. Godine 1941. je uhapen, poto je ve due vreme izazivao
podozrenje svojim upornim zalaganjem za avangardnu umetnost i protivio se njenom izjednaavanju s
nacizmom. Iste godine je i umro, u zatvoru, u ruskom gradu Saratovu. Hilzenbekov ton je ovde vie
izazivaki, ni sam nije video Valdena samo kao oportunistu, zajedno s Balom je i saraivao s njim
(nekoliko ekspresionistikih, antiratnih veeri, usred rata, u Berlinu, tokom 1915), ali raskid s
celokupnim etosom i patosom ekspresionizma, kao pravca koji je u oima nemakog malograanina
bio vrhunac avangarde i duhovne smelosti, bio je od velikog znaaja za berlinske dadaiste.
18

Aluzija na Fridriha fon Bodentedta (Friedrich Martin von Bodenstedt, 18191892) i njegovu zbirku
pesama Die Lieder des Mirza Schaffy (Pesme Mirze afija, 1851), koja je stekla ogromnu popularnost,
iako je autor kasnije tvrdio da je namerno svoje stihove predstavio kao delo azerbejdanskog pesnika,
da bi privukao panju. Neki, opet, tvrde da je zaista re o prevodima afijeve poezije (Mirza afi
Vazeh, 17961852), s kojim se Bodentedt i upoznao, za vreme svog slubovanja u carskoj Rusiji.

10

Kada se osvrnem na sve to, vidim da je iznad Galerije Dada uvek lebdeo taj timung
umetnosti radi umetnosti bio je to pedikirski salon likovnih umetnosti, s
ajankama za stare dame, koje su pokuavale da svoju oslabljenu seksualnost
rasplamsaju uz pomo neeg ludakog. Galerija Dada bila je predvorje ambicije, u
kojem su se poetnici u umetnikom meetarenju navikavali da netremice gledaju u
voe, kao u pesmama Franca Verfela, u kojima se peva o Bogu, prirodi i duhu.
Galerija dada je bila mala kuhinja knjievnih konvencija, u kojoj niko nije iskusio ni
najmanju neprijatnost, sve dok je mogao da se potpie kao autor. Ta gospoda su bili
internacionalisti, lanovi one Lige duha koja je, u prelomnom trenutku, bila tako
pogubna za Evropu, dvodimenzionalna, planimetrijska stvorenja, koja nisu oseala
hitnu potrebu za neim to bi nadomestilo umetniku aktivnost u ogranienom smislu.
Moda je ta situacija mogla da se spase. Nisu uradili nita, a postigli su uspeh.
Napravili su neto, ta god to bilo, i videli da je svet spreman da to debelo plati. Bila
je to bogom dana situacija za hohtaplere u umetnosti i stvarima duha. Ali, niko od te
gospode, koja je u Galeriji Dada prodavala apstraktnu umetnost, to nije shvatio ili
eleo da shvati. Cara nije hteo da se odrekne svoje uloge umetnika u okviru
apstraktnog mita, sada kada mu je prieljkivano mesto voe bilo na dohvat ruke, dok
je Bal, osniva Kabarea Volter (i uzgred, dalekovid momak), bio suvie astan, suvie
katolik, suvie ne znam ni ja ta. Obojici su nedostajali bolji uvid u mogunosti
dadaizma i psiholoko umee. Dadaista kao hohtapler, kao Manolesku: to je aspekt
koji je sada izbio na povrinu.
Nezadovoljstvo je dovelo do obrauna izmeu Care i Bala, do prave tauromahije
(borbe s bikovima) meu dadaistima, koja se, kao i obino, vodila uz pomo svake
vrste bezobrazluka, licemerstva i zakona toljage. Bal se onda prisetio svoje
unutranjosti i konano napustio dadu i svaku drugu umetnost, da bi postao demokrata
u Bernu, to mu je, koliko sam video, ilo od ruke.19 Cara i njegovi sledbenici su na
neko vreme zanemeli, da bi se onda (poto je dada nastavila da se veselo iri svetom
ak i bez njih) s novim arom bacili na lart nouveau, lart abstrait. Cara je poeo
da objavljuje asopis Dada, koji je pronaao svoj put do svih evropskih zemalja i
dobro se prodavao. Videli smo ga i u Nemakoj i imali neodoljiv utisak da je re o
proizvodu primenjene umetnosti. Pored cirikih dadaista, meu saradnicima su bila
poznata imena najmodernije, internacionalne knjievne scene. Meu mnogima,
spomenuu Fransisa Pikabiju, koga duboko potujem, koji je do tada ve saraivao s
uvenim asopisom Gijoma Apolinera Les Soires de Paris (Pariske veeri), i za koga
se prialo da je za tu reviju, koja je neko vreme imala vodeu ulogu, isto to i bogata
za istaa klozeta. Apoliner, Mari Loransen (Marie Laurencin) dobri Anri Ruso
(Henri Rousseau), koji je do smrti svirao kod kue Marseljezu: stari Pariz se vraao u
19

Period 19171920, Balova saradnja sa levo-liberalnim dnevnim listom Die Freie Zeitung, meu ijim
je redovnim saradnicima bio i Ernst Bloh. Bio je to poslednji svetovni pokuaj Huga Bala, pre
konanog okretanja religiji. Hilzenbek je ostao privren Balu do samog kraja, uprkos ovim napadima.
Uz Arpa, bio je jedini dadaista koji je s Balom ostao u kontaktu, i jedini koji ga je nekoliko puta obiao
dok je leao na samrtnoj postelji, tokom leta 1927.

11

ivot; i onda konano odapeo. Sada tamo haraju gospoda Fo i Mileran (maral
Ferdinand Foch; premijer Alexandre Millerand), Apolinera je odneo grip, Pikabija je u
Njujorku starom Parizu je doao kraj. Ali, nedavno se tamo pojavila dada, glavom i
bradom. Poto je u Cirihu iscrpeo sve dadaistike mogunosti i pokuao da osvei
svoje ideje, tako to je u svoj krug primio i dr Zernera (Walter Serner) (i posle jo
mnogo senzacionalnih nastupa i dadaistikih parada), Cara je doao u grad u kojem je
Napoleon navodno rekao da mu knjievnost znai manje nego kravlja balega.
Napoleon je stajao u podnoju piramida, a Cara je odmah uspeo da asopis Littrature
pretvori u dadaistiki organ; organizovao je veliku promociju, na kojoj su bruitistiki
koncerti i simultane poeme ostavili strahovit utisak; samog sebe je postavio na presto,
miropomazao i proglasio za papu svetskog dadaistikog pokreta. Dada je
trijumfovala.
Gospoda Pikaso i Marineti mora da su se oseali pomalo udno, kada su uli kakav su
uspeh postigle njihove ideje, pod nazivom dada. Plaim se da nisu bili dovoljno
dadaisti, da bi shvatili dadu. Ali, Pikabija, koji je iz godinu u godinu posmatrao celu tu
prevaru oko sebe, nije bio iznenaen. Bio je dadaista pre nego to mu je Cara otkrio
neto od tajne mudrosti dadaizma; njegovo veliko bogatstvo (otac mu je bio guverner
u ileu, na Martiniku ili Kubi) omoguilo mu je da ima linog lekara, koji ga je stalno
jurio s napunjenim pricom. Fransis Pikabija je oenio Gabrijelu Bife (Gabrielle
Buffet-Picabia), kerku jednog pariskog poslanika, a od svog prijatelja Hansa Arpa
(koga, uzgred, izuzimam od svih svojih napada na cirike dadaiste i ija dela, kao
izraz njegovog divnog karaktera, veoma cenim) uo sam da voli ljubiaste prsluke, da
pui ileanske cigare i ponekad popije au sarasaparile,20 za svoj umiljeni ili
nasledni sifilis.
Cara je u Parizu, Pikabija se vratio u Njujork. U zemljama Antante, ukljuujui i
Ameriku, dada je odnela pobedu. Pre nego to je ostavimo na miru i konano se
oprostimo od g. Care, da bismo se okrenuli ka Nemakoj, hteo bih da kaem nekoliko
rei o simultanosti, s kojom e se oni zainteresovani za dadu sresti u svim
dadaistikim manifestacijama i publikacijama.
Simultanost (koju je prvi upotrebio Marineti, u knjievnom smislu) jeste koncept koji
se odnosi na istovremeno odvijanje razliitih dogaaja. Pretpostavlja naglaenu
osetljivost na prolazak stvari u vremenu, preokree niz a=b=c=d u a-b-c-d i tei da
problem uha (auditivnog) prenese na lice (u vizuelno). Simultanost je protiv onoga to
je ve nastalo i za ono to nastaje. Na primer, ako sukcesivno postanem svestan da
sam jue odalamio neku babu i oprao ruke pre sat vremena, kripanja tramvajske
konice i lomljenja cigle koja pada sa susednog krova, moje ui i oi (spoljanje i
unutranje) podii e se da bi u simultanosti tih dogaaja uhvatili brzi smisao ivota.
Od svakodnevnih dogaaja koji me istovremeno okruuju grada, cirkusa dade,
kloparanja, vike, parnih sirena, fasada, mirisa peene teletine dobijam impuls koji
20

Sarsaparilla, kod Hilzenbeka, Sassaparille: bezalkoholno pie koje se pojavilo u SAD,

polovinom XIX veka, i koje se reklamiralo kao lek za bolesti koe i krvi.

12

me nagoni na direktnu akciju, na postajanje, na veliko X to je ono to me

podbada. Stiem neposrednu svest o tome da sam iv, oseam prisustvo sile koja
svemu daje oblik, od uurbanih slubenika Drezdenske banke do prostodune
ukoenosti pozornika.
Simultanost je direktan podsetnik na ivot i veoma je tesno povezana s pitanjem
bruitizma. Kao to fizika pravi razliku izmeu zvuka (koji se moe izraziti
matematikom formulom) i buke, pred kojom simbolina i apstraktna umetnost stoje
nemone, kao pred opredmeenjem mrane ivotne sile, tako postoji i razlika izmeu
smenjivanja i simultanosti, koja se opire formulacijama i predstavlja direktan poziv
na in, na akciju. Zato, u krajnjoj liniji, simultana poema ne znai nita drugo nego
iveo ivot! Ta pitanja imaju dalekosene posledice. Simultanost me, a da pri tom
nemam oseaj da sam napravo veliki skok, dovodi do novog materijala u slikarstvu,
koji su dadaisti pod Carom oduevljeno proglasili za non plus ultra (vrhunac)
najmodernije likovne umetnosti.
Uvoenje novog materijala ima odreenu metafiziku vrednost; to je, u neku ruku,
transcendentna odbojnost prema praznom prostoru, posledica straha prisutnog u
psiholokoj osnovi svake umetnosti, koji se, u ovom posebnom sluaju, moe smatrati
za neku vrstu horror vacui.21 Koncept stvarnosti je vrlo promenljiva vrednost i
potpuno zavisi od stanja mozga koji se njome bavi. Kada je Pikaso odbacio
perspektivu, uradio je to sa oseanjem da je re o mrei pravila proizvoljno
prebaenoj preko prirode; paralele koje presecaju horizont su bedna obmana iza
njih lei beskonanost prostora, koja se nikada ne moe premeriti. Shodno tome,
ograniio je svoje slikarstvo na prednji plan, izbacio dubinu, oslobodio se lanog
morala plastinog (trodimenzionalnog) shvatanja ivota, prepoznao uslovljenost
optikih zakona, koji upravljaju njegovim okom, u datoj zemlji, u datom trenutku, i
teio novoj, neposrednoj stvarnosti postao je, najgrublje reeno, nepredmetan. Nije
vie hteo da slika mukarce, ene, magarce i gimnazijalce, poto su svi oni
uestvovali u celom tom sistemu obmane, tom teatru i lakrdiji postojanja u isto
vreme je uvideo da je slikanje uljanim bojama vrlo odreen simbol vrlo odreene
kulture i jo izriitijeg morala. Uveo je nove materijale. Poeo je da na svoje slike lepi
pesak, kosu, potanske marke, iseke iz novina, da bi im pridao vrednost neposredne
stvarnosti, udaljavajui se od svega tradicionalnog. Dobro je shvatio idealizovani,
uglaeni, harmonini kvalitet svojstven perspektivi i uljanim slikama; znao je da
prepozna ilerovsku kadencu, koja je progovarala iz svakog portreta, kao i licemerstvo
pejzaa, koje je proizvodila sentimentalnost uljanog slikarstva. Perspektiva i boja,
odvojeni od svog prirodnog dejstva, koji se mogu istisnuti iz tube, jesu sredstva za
oponaanje prirode; ona kaskaju za stvarima i odustaju od prave borbe sa ivotom; to
su sauesnici kukavikog i samozadovoljnog pogleda na ivot, svojstvenog buroaziji.
S druge strane, novi materijal ukazuje na neto apsolutno oigledno, to nam lei na
21

Lat., strah od praznog prostora ili povrine. Misli se na stilove, od antike i arapske umetnosti na
ovamo, u kojima su umetnici detaljno ispunjavali svaki deli neke slike.

13

dohvat ruke, na prirodno i naivno, na akciju. Uvoenje novog materijala je direktno

povezano sa simultanou i bruitizmom. S novim materijalom, slika, koja sama po
sebi uvek ostaje simbol nedostine stvarnosti, doslovno iskorauje, to jest, pravi
ogroman, odluujui korak od horizonta ka prvom planu i tako se ukljuuje u sam
ivot. Pesak, komad drveta, kosa, zalepljeni na sliku, daju joj isti onaj realan kvalitet
koji ima i idol Moloha, u ije se plamtee ruke polae rtvovano eljade. Novi
materijal je put koji polazi od udnje za stvarnou malih stvari, po prirodi apstraktan.
Apstrakcija je funkcija kretanja, a ne cilj (to je ono to Cara i kompanija uporno
odbijaju da vide). Najzad, par pantalona je mnogo vaniji od onog sveanog oseanja
koje smetamo u vie slojeve neke gotske katedrale, kada nas ova obujmi.
Dadino usvajanje ta tri principa, simultanosti, bruitizma i, u slikarstvu, novih
materijala, bilo je, naravno, sluajnost, koja nas dovodi do psiholokih faktora
kojima pravi dadaistiki pokret duguje svoje postojanje. Kao to sam rekao, smatram
da u dadaizmu Care i njegovih prijatelja, koji su od apstraktne umetnosti napravili
kljunu taku svoje nove mudrosti, nema nijedne nove ideje za koju bi se vredelo
energino zalagati. Ostali su zaglavljeni nasred apstraktnog puta, koji, u krajnjoj liniji,
vodi od obojene povrine ka stvarnosti potanske marke. im su se malo udaljili od
starog, sentimentalnog stanovita, odmah su poeli da se osvru za njim, iako ih je
ambicija i dalje gomila napred. Ni tu, ni tamo. Dadaizam je u Nemakoj postao
politika stvar, izvukao je krajnje zakljuke i potpuno odbacio umetnost.
Ipak, ne bi bilo lepo da se oprostimo od Care, a da mu prethodno ne odamo priznanje.
U rukama drim Dadafon,22 publikaciju koju su nedavno objavili pariski dadaisti. U
njoj se nalaze fotografije predsednika dadaistike Antante:23 Andrea Bretona, Luja
Aragona, Fransisa Pikabije, Selin Arno, Pola Elijara, . Ribmon-Desenja, Filipa
Supoa, Pola Dermea, Tristana Care. Sve redom vrlo fina gospoda, nedunog izgleda, s
cvikerima, naoarima s kotanim okvirom, monoklima, al-kravatama, dobroudnog
pogleda i znaajnih gestova, za koje se iz daleka vidi da pripadaju svetu knjievnosti.
Najavljena je monstruozna dadaistika manifestacija, u ijem se programu nalaze
Kanibalistiki manifest u tami (Manifeste cannibale dans lobscurit) Fransisa
Pikabije i Dadafon Tristana Care. Sve to je vrlo veselo. Pikabija se obraa publici:
Que faites-vous ici, parqus comme des hutres srieuses car vous tes srieux
nest-ce pas ? Le cul, le cul reprsente la vie comme les pommes frites, et vous tous
qui tes srieux, vous sentirez plus mauvais que la merde de vache. Dada, lui, ne sent
rien, il nest rien, rien, rien. Sifflez, criez, cassez-moi la gueule et puis, et puis? je
vous dirai encore que vous tes tous des poires.24 To je bilo neto to pariskoj
buroaziji, u trenutku nacionalistikog zanosa, nije trebalo dvaput ponavljati. tampa
22

asopis Dada br. 7 ili Dadaphone, Pariz, mart 1920.

23

U prethodnom broju asopisa Dada, br. 6, iz februara 1920, prvom pariskom izdanju te publikacije
(prvih pet brojeva izalo je u Cirihu, 19171919), Cara je objavio prilog, Nekoliko predsednika i
predsednica (dade), u kojem je naveo preko sedamdeset imena (Quelques Prsidents et Prsidentes,
str. 2).

14

je pobesnela. Veliki dnevni listovi su se opirno bavili time. U Le Temps, od 30.

marta 1920, itam: La dcadence intellectuelle est l'un des effets de la guerre. La
guerre a fortifi les forts; elle a pu pervertir les pervers et abtir les sots. Mais les
vaincus eux-mmes se protgent contre ces souffles malsains. Il est singulier de voir
quen France des jeunes gens (proche-orientaux) les respirent avec satisfaction et
quil se rencontre des gens moins jeunes pour les encourager dans cette tentative
dempoisonnement.25 Dadafon najavljuje dadaistiku izlobu, dadaistiki bal, veliki
broj dadaistikih asopisa, od kojih je veina verovatno samo pusta elja urednika
Dadafona; ukratko, na inicijativu Tristana Care, razvio se ceo jedan vie dadaque
extraordinaire (izuzetan dadaistiki ivot).
U januaru 1917. vratio sam se u Nemaku, ija je fizionomija u meuvremenu prola
kroz fantastinu promenu. Imao sam oseaj da sam iz neke teke idile baen pravo na
ulicu punu elektrinih znakova, bunih trgovaca i automobilskih sirena. U Cirihu su
internacionalni meetari, debelih novanika i rumenih obraza, sedeli po restoranima,
oblizivali svoje noeve i pucketali ustima, uz veselo ura za dobro zemalja koje su
jedne drugima razbijale lobanje. Berlin je bio grad zategnutih kaieva, sve bunije
grmljavine gladi, u kojem se potisnuti bes pretvarao u neobuzdanu pohlepu, a misli
ljudi sve vie okretale golom preivljavanju. Tu smo morali da nastavimo na potpuno
drugaiji nain, da bismo ljudima neto rekli. Morali smo da odbacimo svoje
eskarpine26 i okaimo al-kravate o klin. Dok su u Cirihu ljudi iveli kao u nekoj
vazdunoj banji, jurili dame i eljno iekivali vee, s barkama, lampionima i
Verdijem, u Berlinu nikada niste znali da li ete sutra imati neto za jelo. Strah se
uvukao ljudima u kosti, svako je imao oseaj da e se veliki posao koji su vodili
Hindenburg i kompanija zavriti veoma loe. Ljudi su gajili uzvienu i romantinu
predstavu o umetnosti i svim kulturnim vrednostima. Fenomen poznat iz nemake
istorije, opet je dolazio do izraaja: Nemaka je postajala zemlja pesnika i mislilaca
svaki put kada bi nagrabusila kao zemlja sudija i delata.
Godine 1917. Nemci su poeli da obraaju veliku panju na svoje due. Bila je to
prirodna odbrambena reakcija jednog iznurenog i isceenog drutva, dovedenog do
ivice sloma. Bilo je to i vreme kada je ekspresionizam poeo da ulazi u modu, budui
da je celim svojim stavom savreno odgovarao uzmicanju i iscrpljenosti nemakog
duha. Nemci su, prirodno, izgubili entuzijazam za stvarnost, kojoj su pre rata pevali
himne, kroz usta bezbrojnih akademskih tikvana, i ija je cena sada premaivala
24

ta uopte radite ovde, zalepljeni za te svoje guzice, kao neke ozbiljne ostrige jer vi ste ozbiljni,
zar ne?... A dupe, dupe predstavlja ivot, kao to i pomfrit predstavlja ivot, a svi vi koji ste tako
ozbiljni, zaudarate gore od kravlje balege. Dada, meutim, ne smrdi ni na ta, ona je nita, nita, nita...
Zvidite, urlajte, razbijte mi njuku i ta onda, ta onda? Ja i dalje tvrdim da ste samo gomila idiota...
25

Intelektualna dekadencija je jedna od posledica rata. Rat je osnaio snane; takoe, izopaio je
izopaene i zaglupeo glupe. Ali, ak se i poraeni brane od tih kunih isparenja. udno je videti da u
Francuskoj ima mladih ljudi (bliskoistonjaka) koji ih sa uivanjem udiu, kao i nekih ne tako mladih
osoba, koje ih ohrabruju u tom pokuaju trovanja.
26

Nekada i muke cipele (XVIII vek), za sveane prilike.

15

milion mrtvih, dok je blokada davila njihovu decu i unuke. Nemaku je obuzimala
atmosfera koja je uvek prethodila takozvanom idealistikom preporodu, ekscesi u
maniru Turnfater-Jana, novi enkendorfov period.27 A onda dolaze ekspresionisti, kao
oni famozni iscelitelji, koji obeavaju da e sve na kraju biti dobro i oiju uprtih u
nebesa, kao nene Muze, otkrivaju nam bogatstvo nae velike knjievnosti, dok
blago cimaju ljude za rukav i vode ih u polutamu gotskih katedrala, u kojoj ulina
vreva zamire i postaje udaljeno brujanje, u skladu sa starom mudrou da ako su u
mraku sve make crne, onda i svi ljudi moraju biti dobri. Da, ovek je u stvari dobar. I
tako je ekspresionizam, koji je Nemcima doneo toliko dobrodolih istina, postao
nacionalno dostignue. U umetnosti se zalagao za odbacivanje figuracije i okretanje
ka unutranjosti i apstrakciji. Kada se spomene ekspresionizam, prva tri imena na koja
pomislim su Dojbler (Theodor Dubler), Edmid (Kasimir Edschmid) i Hiler (Kurt
Hiller). Dojbler je giganotosaur ekspresionistike lirske poezije, Edmid je prozni
pisac i prototip ekspresionistikog oveka, dok je Kurt Hiler, sa svojim namernim ili
nenamernim meliorizmom, teoretiar ekspresionistike epohe.
Na osnovu svih tih saznanja i psiholokog uvida da okretanje od objektivne stvarnosti
povlai za sobom ceo kompleks oseanja iscrpljenosti i kukaviluka, koji samo ide na
ruku truloj buroaziji, u Nemakoj smo, u ime akcije, kojoj smo teili na osnovu
svog zalaganja za principe simultanosti, bruitizma i uvoenje novih materijala, odmah
krenuli u estok napad na ekspresionizam. U prvom dadaistikom manifestu koji sam
napisao u Nemakoj, stajalo je sledee:
U svojim postupcima i usmerenju, umetnost zavisi od vremena u kojem
ivi, a umetnici su stvorenja svojih epoha. Najzvienija umetnost bie ona
koja e svojim mentalnim sadrajem predstavljati hiljadostruki problem
naeg doba, umetnost vidljivo uzdrmana prolonedeljnim eksplozijama,
koja veito pokuava da sastavi svoje udove posle jueranjeg udesa.
Najbolji i najizuzetniji umetnici bie oni koji iz asa u as upaju ostatke
svojih tela iz grozniave katarakte ivota, i koji se, dok krvare iz ruku i
srca, vrsto dre duha svog vremena.
Da li je ekspresionizam ispunio naa oekivanja o umetnosti koja bi
potvrdila nae najvitalnije preokupacije?
Ne! Ne! Ne!
Da li je ekspresionizam ispunio naa oekivanja o umetnosti koja bi
araem utisnula sutinu ivota u naa tela?
Ne! Ne! Ne!

27

Turnvater-Jahn, Otac gimnastike, Ludwig Jahn (17781852), osniva prvih gimnastikih

drutava u Nemakoj, koji se istakao u borbi protiv Napoleonove vladavine. Max von Schenkendorf
(17831817), nemaki patriotski pesnik, koji se takoe proslavio za vreme Rata za osloboenje (protiv
Napoleona), 18121814.

16

Pod izgovorom okretanja unutranjosti, knjievni i likovni ekspresionisti

su od sebe napravili generaciju koja sada eljno oekuje umetniko i
istorijsko priznanje i koja se preporuuje za najvie graanske poasti.
Pod izgovorom da propagiraju duu, oni su se u svojoj borbi s
naturalizmom samo vratili na apstraktne, patetine gestove, koji
podrazumevaju lagodan ivot, lien sadraja i sukoba. Pozornice su pune
kraljeva, pesnika i faustovskih karaktera svih fela; teorija meliorizma
(stalnog unapreivanja), iji je stil detinjaste, psiholoke naivnosti
izuzetno vaan za kritiko razumevanje ekspresionizma, proganja glave
onih koji ne ine nita. Mrnja prema tampi, prema oglasima, mrnja
prema senzacijama, tipini su za ljude koji radije ostaju zavaljeni u svoje
fotelje nego da se prepuste ulinoj vrevi i koji ak prave vrlinu od toga to
svaki sitni prevarant moe da ih nasamari kako hoe. Taj sentimentalni
otpor prema vremenu, koje nije ni bolje, niti gore, ni reakcionarnije, niti
revolucionarnije od nekog drugog vremena, mlitavi otpor, koji oijuka s
molitvom i tamjanom, osim kada rei da svoj kartonski top napuni
uladima od antikih jambova to su karakteristike mladih koji nikada
nisu shvatili kako da budu mladi. Ekspresionizam, nastao u tuini, koji je
u Nemakoj, u skladu sa popularnim stilom, postao zadrigla idila i
iekivanje dobre penzije, nema vie nita zajedniko s borbama aktivnih
ljudi. Potpisnici ovog manifesta okupili su se oko bojnog poklia
DADA!!!
da bi propagirali umetnost od koje oekuju ostvarenje novih ideala.28
I tako dalje. Ovde se jasno vidi razlika izmeu naeg i Carinog pristupa. Dok je Cara i
dalje govorio kako Dada ne signifie rien (ne znai nita), u Nemakoj je dada ve
na samom poetku odbacila karakter umetnosti radi umentosti. Umesto da i dalje
pravi umetnost, dada je, potpuno suprotno apstraktnoj umetnosti, izala napolje i
potraila svoje neprijatelje. Naglasak je bio na kretanju, na borbi. Ali, i dalje nam je
bio potreban neki akcioni program, u kojem bismo rekli ta dada u stvari hoe. Taj
program smo skicirali Raul Hausman i ja. U njemu smo, u isti mah, svesno usvojili
politiku poziciju:

TA JE DADAIZAM I KOJI SU NJEGOVI CILJEVI U NEMAKOJ?

I
Dadaizam zahteva:

28

Richard Huelsenbeck, Dadaistisches Manifest, letak iz 1918, ponovo objavljen u Richard

Huelsenbeck, Dada Almanach, Berlin 1920, str. 3641. Kompletan tekst se nalazi na stranici Porodine
biblioteke.

17

1. Meunarodno, revolucionarno ujedinjenje svih ljudi, stvaralaca i

intelektualaca, iz celog sveta, na osnovama radikalnog komunizma.
2. Uvoenje progresivne nezaposlenosti, pomou sve vee mehanizacije, u
svim delatnostima. Samo kroz nezaposlenost pojedinac moe da stekne
pouzdan uvid u ivotne injenice i da se konano prilagodi samom
iskustvu.
3. Da se smesta ukine privatno vlasnitvo (socijalizacija) i uvede
komunalna ishrana za sve; pored toga, podizanje gradova svetlosti i vrtova
koji bi pripadali drutvu kao celini i pripremali ljude za stanje slobode.
II
Centralno vee zahteva:
a. Besplatne, svakodnevne obroke, za sve stvaraoce i intelektualce, na trgu
Potsdam (Berlin).
b. Obavezno pristupanje celokupnog svetenstva i svih uitelja
dadaistikoj veroispovesti.
c. Najbrutalniju borbu protiv svih tendencija samozvanih duhovnih
pregalaca (Hiler, Adler),29 protiv njihovog zakamufliranog burujstva,
protiv ekspresionizma i postklasinog obrazovanja, koje velia grupa
Sturm.30
d. Da se odmah pone sa izgradnjom dravnog Centra za umetnost, da se
ukine oseaj vlasnitva u novoj umetnosti (ekspresionizam), budui da je
duh posedovanja potpuno iskljuen iz nadindividualnog dadaistikog
pokreta, koji oslobaa svekoliko oveanstvo.
e. Uvoenje simultane poezije kao molitve komunistike drave.
f. Rekviziciju crkava za izvoenje bruitistike, simultane i dadaistike
poezije.
g. Uspostavljanje Dadaistikog vea za redizajniranje ivota, u svakom
gradu sa vie od 50.000 stanovnika.
h. Da se smesta i u velikim razmerama pokrene dadaistika propagandna
kampanja, sa 150 cirkusa, radi edukacije proletarijata.
i. Da se svi zakoni i propisi podnose na odobravanje Centralnom
dadaistikom veu.
j (k). Da se smesta reguliu svi seksualni odnosi, u skladu sa stavovima
meunarodnog dadaizma, kroz osnivanje Dadaistikog seksualnog centra.
29

Alfred Adler (18701937), osniva individualne psihologije.

30

Der Sturm, najuticajnija i najdugotrajnija ekspresionistika publikacija (19101932).

18

Revolucionarno dadaistiko Centralno vee

Nemaka grupa: Hausman, Hilzenbek, Goliev.
Kancelarija: arlotenburg, Kanttrase 118.
Prijave za lanstvo se primaju u kancelariji.31

Taj program je znaajan zato to se s njim dada odluno okrenula od svih

spekulativnih tendencija i donekle izgubila svoju metafiziku, da bi sebe shvatila kao
fenomen koji izraava ovo vreme, koje svoj karakter duguje pre svega mehanikoj
civilizaciji. Ona eli da bude samo izraz vremena, da u sebe upije sva njegova znanja,
njegov zadihani tempo, skepticizam, ali i njegovu iscrpljenost i oajanje nad smislom
i istinom. U jednom lanku o ekspresionizmu, Kornfeld pravi razliku izmeu
etikog i psiholokog oveka.32 Etiki ovek ima detinjastu poslunost i veru, zbog
kojih moe da klei pred nekim oltarom i prihvati bilo kog boga koji ima mo da ljude
spasi bede i odvede ih u raj. Psiholoki ovek je uzalud obiao beskraj, prepoznao je
granice svojih duhovnih mogunosti i zna da je svaki sistem zavodljiva varka, sa svim
posledicama iskuenja, a svaki bog samo prilika za finansijere.
Dadaista, kao psiholoki ovek, okree pogled od daljine i smatra da je vano imati
cipele koje pau i besprekorno odelo. Dadaista je instinktivni ateista. On vie nije
metafiziar, u smislu potrage za pravilima ponaanja na osnovu nekog iskljuivog
epistemolokog principa, jer za njega zapovesti vie ne vae; mutikla i kiobran za
njega imaju isti neprolaznu vrednost kao i stvar po sebi (Ding an sich, Kant). I
pisoar je stvar po sebi. Zato, za dadaistu dobro nije bolje od loeg postoji samo
simultanost, to vai i za vrednosti. Simultanost primenjena na ekonomiju injenica
jeste komunizam, ali komunizam koji je odbacio princip poboljavanja stvari i za
svoj glavni cilj postavio unitavanje onoga to je postalo buroasko. Dada se, prema
tome, suprotstavlja ideji o raju, u bilo kom obliku, i nijedna misao joj nije tako strana
kao ona po kojoj je duh suma svih sredstava za poboljavanje ljudske egzistencije.
Re poboljanje, u bilo kojoj varijanti, nerazumljiva je za dadaistu, zato to iza nje
vidi pokuaj zanatskog bavljenja ivotom, koji, ma koliko bio besmislen, uzaludan i
lo, predstavlja izrazito duhovni fenomen, koji ne zahteva nikakvo poboljanje, u
metafizikom smislu. Spomenuti duh i poboljanje u istom dahu, za dadaistu je
bogohuljenje. Zlo ima duboko znaenje, polarnost zbivanja u njemu pronalazi
granicu, i ako neki pravi politiki mislilac (kao to je izgleda Lenjin) uspe da neto

31

Richard Huelsenbeck, Raoul Hausmann, Jefim Golyscheff, Was ist der Dadaismus und was will er
in Deutschland?, Berlin, 1919 (kompletan tekst, objavljen i posebno, na stranici Porodine biblioteke).
Preuzeto iz, Anri Bear i Miel Karasu, Dada: istorija jedne subverzije, Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1997, str. 48. Henri Behar, Michel Carassou, DADA.
Historie dune subversion, Fayard, Paris, 1990. Na osnovu prevoda Jelene Staki, uz neke korekcije.
32

Tanije, izmeu duevnog i psiholokog oveka: Paul Kornfeld (18891942), Der beseelte und der
psychologische Mensch (O duevnom i psiholokom oveku), 1918.

19

pokrene u svetu, to jest, da rastvori individualnosti uz pomo teorije, on ipak ne menja

nita. Ma koliko to paradoksalno zvualo, to i jeste smisao komunistikog pokreta.
Dadaista istrauje mogunosti koje lee u njegovoj sposobnosti da oslobodi svoju
individualnost, kao to se baca laso ili kao to puta da mu mantil lepra na vetru.
Danas nije isti kao to e biti sutra, prekosutra moda nee biti nita, a zatim moda
sve. On je potpuno posveen kretanju ivota, boravi izmeu uglova ali, nikada se
ne odrie distance prema pojavama, zato to u isti mah zadrava svoju kreativnu
ravnodunost, kako je to izrazio dr Fridlander Minona.33 Teko je poverovati da neko
moe biti u isti mah aktivan i smiren, povodljiv i iskljuiv; ali, to je ono iz ega se
sastoji sam ivot, onaj naivni, oigledni ivot, ravnoduan prema srei i smrti, radosti
i bedi. Dadaista je naivan. Ono emu tei je oigledni, sirovi, neintelektualni ivot.
Sto za njega nije miolovka, a kiobran neto ime se akaju zubi. U takvom ivotu,
umetnost je, ni manje ni vie, nego psiholoki problem. U odnosu na mase, to je
problem javnog morala.
Dadaista smatra da mora biti protiv umetnosti, zato to u njoj vidi prevaru, u obliku
moralnog sigurnosnog ventila. Moda je taj borbeni stav poslednji gest nesraunatog
potenja, moda je dadaisti to samo zabavno, moda ne znai nita. U svakom sluaju,
umetnost (ukljuujui kulturu, duh, gimnastike klubove), posmatrana ozbiljno, jeste
velika prevara. Kao to sam ve objasnio, to naroito vai u Nemakoj, gde se
najapsurdnija idolatrija, puna svakojakih boanstava, utuvljuje deci u glave, da bi kao
odrasle osobe i poreski obveznici odmah pali na kolena, kada im se, u interesu drave
ili neke male razbojnike klike, naredi da oboavaju neki veliki duh. Opet
ponavljam: ceo taj posao sa duhom je najplia utilitaristika prevara. U ovom ratu,
Nemaka je (naroito u Saksoniji, glavnom uporitu najgorih licemera) nastojala da
se, iznutra i spolja, opravda uz pomo Getea i ilera. Kulturu bismo, onako sveano i
krajnje naivno, mogli definisati kao otelotvorenje duha nekog naroda, ali i kao
kompenzacioni fenomen, klanjanje pred nekim nevidljivim tribunalom, kao lek za
uspavljivanje savesti.34 Nemci su majstori u prikrivanju, oni su pravi iluzionisti (u
varijetetskom smislu) meu narodima, u svakom trenutku mogu da izbajaju neku
kulturu, duh, uzvienost, koje dre kao tit ispred svojih osetljivih trbuina. To je ono
to je Francuzima oduvek bilo udno i neshvatljivo i u emu su videli znak
dijaboline pokvarenosti (licemerja). Nemac je nenaivan, dvolian i ima duplo dno.
To ne znai da drimo stranu bilo kojoj naciji. Francuzi su poslednji koji imaju pravo
na titulu grande nation (velike nacije), zato to su ovinizam ovog vremena doveli do
vrhunca. Nemci, opet, imaju sve prednosti i mane idealista. Na to se moe gledati sa
33

Salomo Friedlaender Mynona (18711946, Mynona Anonym), nemaki filozof i pisac, blizak
nemakoj avangardi iz prve treine XX veka, kao i nekim berlinskim dadaistima. Saraivao u
tirnerovskom asopisu Der Einzige (19191925, kourednik Anselm Ruest, s kojim je napisao i jedan
lanak o individualistikom anarhizmu), u kojem je Raoul Hausmann objavio svoj tekst Pamphlet
gegen die Weimarische Lebensauffassung (Pamflet protiv vajmarovskog pogleda na svet, april 1919).
34

U originalu, Veronal, vrsta barbiturata.

20

oba kraja. Od idealizma moete da napravite sistem za izobliavanje stvari i njihovo

stavljanje u slubu nekog apsoluta (slepa poslunost!),35 kao to su vegetarijanska
ishrana, ljudska prava ili monarhija, da ga posmatrate kao deformaciju ili oblik
patologije, a moete ga i ekstatino proglasiti za most ka venosti, ivotni cilj ili
neku slinu banalnost. To je ono u emu su ekspresionisti prilino odmakli. Dadaista
se instinktivno suprotstavlja svemu tome. On je ovek stvarnosti, on voli vino, ene i
reklame, njegova kultura je pre svega telesna. On instiktivno osea da je njegova
misija da kulturnoj ideologiji Nemaca nalupa amare. Nemam nameru da ovde
opravdavam dadaistu. On postupa instinktivno, kao to se za nekog kae da je iz
strasti ili po prirodi razbojnik ili filatelista. Ideal se preokrenuo, od apstraktnog
umetnika (ako ba insistira, dragi itaoe) dobili smo najgoreg materijalistu, mutnog
karaktera, koji smatra da su briga za stomak i trgovina hartijama od vrednosti mnogo
asniji od filozofije. Ali, to nije nita novo, viu oni koji nikada nee raskrstiti sa
starim. Ali, to jeste neto sasvim novo, zato to su po prvi put iz pitanja ta je
nemaka kultura? (odgovor: sranje) izvuene konsekvence i to se ta kultura sada
napada svim sredstvima ironije, podvale i, konano, nasilja. I to u velikoj, zajednikoj
akciji.
Dada je nemaki boljevizam. Buruje treba liiti mogunosti da i dalje kupuju
umetnost za svoje opravdanje. Umetnost je, u svakom sluaju, zasluila dobre batine
i dada se za to zalae sa arom koji dobro ide uz njen ogranien karakter. Tehniki
aspekt dadaistike kampanje protiv nemake kulture bio je opirno razmatran. Kao
najbolje sredstvo pokazale su se velike manifestacije, na kojima je, uz ulaznice po
pristupanoj ceni, sve to je imalo veze s duhom, kulturom i unutranjim ivotom bilo
simboliki masakrirano. Smeno je i znak natprosene pandurske gluposti, rei kako
dada (ija se stvarna dostignua i ogroman uspeh ne mogu sporiti) ima samo
negativnu vrednost. Danas ni ake prvake vie ne moete da zamajavate s tom
priom o pozitivnom i negativnom. Gospoda koja zahtevaju izgradnju,
najsumnjiviji su predstavnici jedne davno bankrotirane kaste. Do sada je ve postalo
jasno da su zakon, poredak, izgradnja i razumevanje organskog razvoja samo
simboli, paravani i izgovori za podlost, lopovluk i vulgarnost. Ako je dadaistiki
pokret nihilistiki, onda je nihilizam sastavni deo ivota, to je istina koju moe da
potvrdi svaki profesor zoologije. Relativizam, dadaizam, nihilizam. Akcija, revolucija,
gramofon. Moe vam pozliti, kada sve to ujete u istom dahu, zato to sve te stvari
(ako poprime oblik neke teorije) izgledaju tako zastarelo i glupo. Dada nema nijedno
dogmatsko stanovite. Ako bi profesor Knake36 dokazao kako dada postoji odavno,
to ne bi znailo nita. I drvo postoji odavno, a ljudi i dalje ruaju u podne, iz dana u
dan, a da zbog toga ne oseaju nikakvo naroito gaenje. Ceo taj psiholoki stav
35

Hilzenbek ovde koristi malo jai izraz, Kadavergehorsam, zombijevska poslunost.

36

Lik nemakog profesora i kvazierudite, iz satirinog dela ana-aka Valca, profrancuskog alzakog
pisca. Jean-Jacques Waltz (Hansi ili Oncle-ujka Hansi, 18731951), Professeur Knatschke.
Oeuvres choisies du grand savant allemand et de sa fille Elsa (Profesor Knake. Izabrana dela velikog
nemakog naunika i njegove kerke Elze), Paris, Henri Floury, 1912.

21

prema svetu, koji ide dotle da, kao i veliki filolog Nie, smatra kako kultura zavisi od
suve ili orbaste hrane, treba, naravno, uzeti cum grano salis (sa zrncem soli). To je
istinito i apsurdno isto koliko i njegova suprotnost. Ali, mi smo, najzad, samo ljudska
bia i zauzimamo stranu samim tim to danas pijemo kafu, a sutra aj. Dada ve vidi
svoj kraj i smeje se zbog toga. Smrt je duboko dadaistika stvar, utoliko to ne
dokazuje nita. Dada ima pravo da ukine samu sebe i iskoristie ga kad kucne as. Sa
objektivnim izrazom na licu, svee izbrijana, u dobro ispeglanim pantalonama, otii
e u grob, poto je na vreme napravila aranman s pogrebnim preduzeem Tanatos.
Taj as nije daleko. Imamo veoma fine prste i grlo od sjajnog papira. Mediokriteti i
gospoda koja traga za neim ludim poinju da preuzimaju dadu. U svakom kutku
nae drage nemake otadbine, knjievne klike, s dadom kao pokriem, upinju se da
zauzmu herojsku pozu. Stvarno treba biti talentovan da bi se od tog sunovrata
napravilo neto zanimljivo i prijatno. Ali, u krajnjoj liniji, svejedno je da li e Nemci
nastaviti ili nee nastaviti sa svojom kulturnom obmanom. Pustimo ih neka tako
steknu besmrtnost. A ako dada umre ovog asa, jednog dana pojavie se opet, na
nekoj drugoj planeti, sa zvekama i timpanima, s poklopcima za erpe i simultanim
poemama, i podsetiti starog Boga da jo uvek ima ljudi koji su dobro shvatili
kompletni idiotizam sveta.
Dada je u Nemakoj doivela najvei uspeh. Mi dadaisti ubrzo smo osnovali grupu,
koja je postala strah i trepet populacije, i koju su, pred mene, inili gospoda Raul
Hausman, Georg Gros, Don Hartfild, Viland Hercfelde, Valter Mering i izvesni
Bader.37 Godine 1919. organizovali smo nekoliko velikih priredbi; poetkom
decembra, bez sopstvene krivice, odrali smo dva nedeljna matinea, u institutu za
socijalistiku hipokriziju, Tribina (Tribne), koja su napravila lep pazar na blagajni
i naila na melanholino-mrzovoljno priznanje u Berlinskim novinama (Berliner
Tageblatt), u lanku Alfreda Kera (Alfred Kerr), kritiara koji je pre sto godina bio
veoma poznat i uvaen, ali koji je sada ve prilino obogaljen i arteriosklerotian.
S dadazofom Hausmanom (Dadasophe), s kojim sam bio veoma blizak, zbog
njegove nesebine mudrosti, i ve nekoliko puta pomenutim Baderom, u februaru
1920. poao sam na dada-turneju, koja je poela 24. II u Lajpcigu, predstavom u
Centralnom pozoritu (Zentraltheater; Das Centraltheater), pred nekih 2.000 ljudi, s
jednim beskonanim praskom (bruit), koji je dobro prodrmao na stari, truli globus.
Poli smo od Lajpciga, na osnovu ispravne pretpostavke da su svi Nemci u stvari
Saksonci, to, po meni, dovoljno govori samo po sebi. Onda smo otili u Bohemiju i
26. II se pojavili u Teplicama (Teplitz-Schnau), pred publikom sastavljenom od
37

Raoul Hausmann (18861971), George Grosz (Georg Ehrenfried Gross, 18931959; imenu je dodao
jedno e, da bi izgledalo kao englesko Dord), John Heartfield (Helmut Herzfeld, 18911968,
promenio ime iz istih razloga kao i Gros), Wieland Herzfelde (Herzfeld, 18961988, Donov brat,
produio prezime za jedno e, zato to ga je tako jednom izgovorila Elze-Lasker iler, koju je
oboavao), Walter Mehring (18961981), Johannes Baader (18751955). Hilzenbek, neobjanjivo,
izostavlja Hanu Heh (Hannah Hch, 18891978) i Franca Junga (Franz Jung, 18881963), koji su
takoe inili jezgro berlinske grupe.

22

budala i radoznalaca. Iste veeri napili smo se do besvesti, poto smo, u poslednjim
trenucima trezvenosti, proglasili dr Huga Duksa (Hugo Dux), najinteligentnijeg itelja
Teplica, za poglavara svih dadaista u ehoslovakoj. Bader, koji ima skoro pedeset
godina i koji je, koliko znam, ve postao deda, zatim se uputio u bordel kod
Bumbara, gde je zadovoljio svoju glad za piem, dranjem i enama, i razvio pakleni
plan koji je, kako je raunao, trebalo da Hausmana i mene kota ivota, na naem
nastupu u Pragu, 1. marta.
Za taj 1. mart planirali smo predstavu na prakoj Robnoj brezi, koja moe da primi
skoro 2.500 ljudi. Situacija u Pragu je bila prilino udna. Pretili su nam sa svih
strana. esi su hteli da nas prebiju zato to smo, naalost, Nemci; Nemci su uvrteli u
glave da smo boljevici, a socijalisti su nam pretili smru i unitenjem, zato to smo
za njih bili reakcionarne mizle. Nedeljama pre naeg dolaska, novine su povele
udovinu kampanju o dadi, tako da oekivanja nisu mogla biti vea. Ljudi su
oigledno verovali da e ive krave poeti da padaju s nebesa na ulici se iza nas
formirao kordon, koji je ritmino uzvikivao dada, a iz jedne redakcije su nam ljubazno
mahali revolverom, s kojim bi, ako bude takva stvar, mogli da 1. marta pripucaju na
nas. Sve to je ostavilo moan utisak na Baderov mozak. Siroti pijetista je potpuno
drugaije zamiljao nau dada-turneju. Nadao se da e se vratiti eni i deci s
depovima punim para, da e od dade izvui pristojan prihod i onda se, posle
obavljanja branih dunosti, povui da na miru puka svoju lulu sa Germanijinom
zamenom za duvan i sanjari o svojim herojskim delima.
Ali, sada je trebalo da izgubi svoju dragocenu glavu, da okona svoju pesniku
karijeru, u nekoj prakoj mrtvanici. U tom strahu bio je spremna da obea bilo ta, da
podnese svaku sramotu, samo ako bi ga njegov roak, stari jevrejski bog, s kojim se
tako esto bratimio, po poslednji put spasao od raspadanja njegove individualnosti
kao umiljenog barda. Dum vita superest, bene est (lat., sve dok je ivota, dobro je).
Predstava na Robnoj berzi trebalo je da pone u osam sati. U pola osam, pitao sam
Hausmana gde je Bader. Ostavio mi je poruku da je morao do pote. I tako nas je
ostavio u poslednji as, u uverenju da bi svakog asa mogao da se pojavi. To je uradio
da ne bismo promenili program, tako da jo sigurnije budemo izloeni besu publike.
Ceo grad je bio na nogama. Hiljade njih tiskalo se na ulazu u Robnu berzu. Nekoliko
desetina je ve visilo na prozorima i sedelo na klavirima, urlajui iz sve snage.
Hausman i ja smo, veoma uzbueni, sedeli u jednoj pomonoj prostoriji, ureenoj kao
garderoba za glumce, dok su prozori ve poinjali da se tresu. Osam i dvadeset. Od
Badera ni traga. Tek tada smo shvatili ta se deava. Hausman se setio da je video
neko pismo za Hausmana i Hilzenbeka, zadenuto meu njegov donji ve. Shvatili
smo da nas je Bader napustio i da emo morati sami da izvedemo svoj hokus-pokus,
kako znamo i umemo. Na poloaj nije mogao biti gori do podijuma
(improvizovane strukture od dasaka) moglo se doi samo kroz gusto zbijenu gomilu.
Bader je sa sobom odneo i polovinu scenarija. ta je, tu je. Hic Rhodus! Potovani
itaoci, uz pomo Boga i nae rutine, dada je tog 1. marta u Pragu odnela veliku

23

pobedu. Ve 2. marta Hausman i ja smo nastupili u Mocarteumu (Mozarteum,

koncertna sala u Pragu), pred manjom publikom, opet s velikim uspehom. Petog marta
smo bili u Karlsbadu (Karlove Vari), gde smo s velikim zadovoljstvom mogli da se
uverimo da je dada vena i da joj sueno da stekne neprolaznu slavu.
1920.

Bibliografska napomena
Nekoliko rei o kasnijoj sudbini ovog teksta, u njegovom engleskom izdanju, ne samo
zbog prevage koju je taj jezik odneo u knjievnoj produkciji.
En avant dada se na engleskom jeziku prvi put pojavila 1951, u uvenoj antologiji
Roberta Madervela, The Dada Painters and Poets. Ta knjiga je u poetku trebalo da
gravitira oko eseja ora Injea, Duh dade u slikarstvu (Georges Hugnet, Lesprit dada
dans la peinture, 19321934). Madervel, koji je tesno saraivao s francuskim
nadrealistima, po njihovom dolasku u Ameriku, tokom Drugog svetskog rata (Breton,
Ernst, Mata, Tangi, Mason i drugi, sa Dianom koji je tamo bio od ranije), uglavnom
je baratao francuskim izvorima; onda je saznao za Hilzenbekov tekst. Bio je toliko
oduevljen da se odmah dao u potragu za njim uo je da je ovaj u Americi, gde je
radio kao psihijatar, pod imenom arls R. Hulbek (Charles R. Hulbeck). U njemu je
pronaao i glavnog saradnika u radu na antologiji, koji ga je snabdeo brojnim
prilozima i informacijama iz prve ruke. (Druga dobra vila bio je Dian, uz Arpa, Caru,
Ernsta i Rihtera, koji su takoe dobili na uvid nacrt knjige; to je ono to tu knjigu ini
jedinstvenom: nijedna druga antologija nije oko sebe okupila toliko neposrednih
protagonista.) Iako su u antologiji prevagu na kraju opet odneli francuski izvori, opta
slika sada je ipak bila ira i razuenija.
Madervel je u predgovoru napisao i sledee: ... ova antologija je poela s namerom
da se prosto objavi kompletan prevod eseja Duh dade u slikarstvu, ora Injea... uz
dodatak nekoliko povezanih tekstova. Ali, u radu na knjizi sve vie sam postajao
uveren... da bez adekvatnog uvida u vrednosne sudove dade, zabeleene u
knjievnosti, slika o dadi koja se dobija samo na osnovu razmatranja njenih likovnih
dela mora biti iskrivljena i nepotpuna. Onda je pala odluka da se ukljue najvanije
istorije dade s knjievnog stanovita: Istorija dade, ora Ribmona-Desenja (Georges
Ribemont-Dessaignes, Histoire de Dada, Nouvelle Revue franaise, n. 213, 1931),
kao francusko vienje, i En avant dada: Jedna istorija dadaizma, Riharda
Hilzenbeka, kao nemako vienje. Verujem da je ovo drugo delo jedan od
najizuzetnijih izraza, ne samo dade, ve avangardnog duha, u najstroem i najuem
smislu... A onda, u jednom predavanju iz 1959, na kojem je uestvovao zajedno za
Hilzenbekom: En avant dada je jedno od nespornih remek dela literature o modernoj
24

umetnosti, divljaki i urnebesni napad, izmeu ostalog, i na umetnost kao profesiju...

(Robert Motherwell, Lecture with Charles R. Hulbeck, 1959, The Collected
Writings of Robert Motherwel, 1999, str. 121.)
Kao to smo videli, u tom izmeu ostalog, nalo se sve ostalo: celo zdanje jedne
propale kulture, i svi njeni repovi, koje je Hilzenbek opaao kod prijatelja,
neprijatelja, verovatno i kod samog sebe, i pokuavao da ode dalje od toga. Izmeu
ostalog, nijedan drugi tekst iz tog vremena nije na jednom mestu, na tako
provokativan i vratoloman nain, predstavio ideje i tenje oko kojih su se lomila
koplja (ne uvek simbolino) u toj generaciji evropske avangarde. U svemu tome,
Hilzenbek oigledno nije pokazao naroit oseaj za fer-plej, kao ni za pravila
istoriografskog anra, niti je uopte pokuavao da se predstavi kao nepristrasan
svedok. En avant dada je bila njegov manifest, a ne istorija za udbenike. Za bolje
sagledavanje nekih linosti, dogaaja i aspekata dade, na koje se Hilzenbek ovde
osvre, kao i onih koje blaeno ignorie, svakako treba pogledati druge izvore. Ali, En
avant dada se i danas dobro dri, uprkos svemu tome, i s pravom navodi kao jedan od
nezaobilaznih dokumenata dade.
Jo nekoliko naslova od znaaja za berlinsku dadu:
Richard Huelsenbeck, Dada Almanach, Berlin: Erich Reiss Verlag, 1920;
Dada Almanac, Atlas Press, London, 1993. Prva antologija dade, kao
meunarodnog pokreta. Nuno nepotpuna i ne tako nuno pristrasna i
udljiva Hilzenbek, kao i u En avant dada, neobjanjivo ignorie neke
linosti i teme, poevi od najblieg okruenja (Hana Heh, Kurt viters,
Raul Hausman sveden na mali satirini prilog, skoro potpuno ignorisanje
politikog aspekta berlinske dade, itd.) ali opet urnebesno tivo,
prvorazredan dadaistiki dokument.
Richard Huelsenbeck, Mit Witz, Licht und Grtze (1957). Autobiografija,
s jo nekoliko tekstova, koja se na engleskom pojavila kao Memoirs of a
Dada Drummer, Viking Press, Documents of 20th Century Art, 1974;
Berkeley, University of California Press, 1991.
Raoul Hausmann, Courrier dada, Terrain vague, Paris, 1958 (Allia, Paris,
1992, 2004); Am Anfang war Dada, Steinbach, Anabas-Verlag Kmpf,
1972; dve knjige u kojima je sam Hausman sabrao svoje najvanije
tekstove iz vremena dade i kasnije osvrte. Kljuna linost berlinske dade,
koja je van nemakog i francuskog govornog podruja ostala praktino
nepoznata.
Raoul Hausmann i Guy Debord, Prepiska o dadi i neodadaizmu, 1963
1966; videti Porodinu ili Anarhistiku biblioteku.

25

Hana Heh (Hannah Hch), Berlinska dada 19171925, Razgovor sa

Eduardom Roditijem (Edouard Roditi), 1959; videti Porodinu ili
Anarhistiku biblioteku.
Hans Richter, Dada Kunst und Antikunst, 1964; Dada: Art and Anti-Art,
1965; poglavlje o berlinskoj dadi. Englesko izdanje se moe nai na
internetu.
Karl Riha, Dada Berlin: Texte, Manifeste, Aktionen, Reclam, Stuttgart,
1986 (2013). Malo, jeftino izdanje, u sitnom slogu, ali nabijeno dobrim
izborom glavnih tekstova berlinske dadaistike grupe.
Michael White, Generation Dada: The Berlin Avant-Garde and the First
World War, Yale University Press, 2013.
Jed Rasula, Destruction Was My Beatrice: Dada and the Unmaking of the
Twentieth Century, Basic Books, 2015; naroito poglavlje 4, Dada
Hurts. Nova knjiga, opti pregled, dostupna preko interneta.
Seth Taylor, Left-Wing Nietzscheans: The Politics of German
Expressionism, 19101920, de Gruyter 1990; specijalistika studija, ali
koja se ne bavi samo ekspresionizmom; celo poglavlje VII (The End of
Individualism: Nietzsche and Dada) posveeno je dadi, naroito Hugu
Balu i berlinskim dadaistima, i bavi se njihovim politikim idejama i
aktivnostima, koji se u umetnikim osvrtima obino ne razmatraju tako
detaljno. Dostupno preko interneta.

Richard Huelsenbeck, En Avant dada: Eine Geschichte des Dadaismus, Hannover, Leipzig, Wien,
Zrich, Paul Steegemann Verlag, 1920. Richard Huelsenbeck, En Avant Dada: A History of Dadaism,
translated by Ralph Manheim, The Dada Painters and Poets: An Anthology, ed. Robert Motherwell,
George Wittenborn Inc., 1951 (1967), Harvard University Press, 1981, str. 2148. Ovaj prevod se
delimino oslanja na englesko izdanje (inae odlino, osim na par mesta i s jednom isputenom
reenicom), ali je u celini oblikovan prema nemakom originalu. (AG)
Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2016.
aleksa.golijanin@gmail.com
http://anarhija-blok45.net1zen.com

26