1

REZIGNACIJA: XXVII
LANČIĆ
Raša Todosijević 17.8.2009, Beograd
Skica glavna koregirao Uroš Djurić 22 April 2010

U kafani sedim sam

i na ništa ne mislim
drug mi pali cigaretu
jer ja nemam ruke dve

Zašto sam se borio

i po šumi hodio
kad me moja mala neće
jer ja nemam ruke dve
...................................
(Nepoznati autor)

Koliko se sećam ja sam u više navrata pominjao da smo Marinela i ja

moju majku Anđelku iz milja ili, onako, šale radi, zvali Endži. Ona za taj nadimak
nije znala ali verujem da se zbog toga ne bi ljutila. U zvaničnim dokumentima ona se
pojavljuje kao Anđelija, kao Anđa ili, kao što rekoh, Anđelka. Nikad nisam bio
načisto kako se ona tačno zvala jer su joj lokalne vlasti izdavale krštenice, lične karte i
druge dokumente u sve tri varijante. Onako, kako kome dune. Imajući u vidu tradiciju
crkvenih protokola najverovatnije je krštena kao Anđelija.
Endži i njena sestra bliznakinja Ksenija pukim su se slučajem rodile na
Kosovu, u selu zvanom Orlane. Njihov otac, moj deda Milan, bio je policijski oficir.
 2

On se po službenoj dužnosti seljakao kojekuda po kraljevini Jugoslaviji. Sa Kosova je

dobio premeštaj za Skoplje. Tu je dogurao do visokog policijskog položaja jer je
ozbiljno shvatao svoj posao a pride je i revnosno ganjao pobunjene Arbanase. On ni
komuniste nije štedeo.
Po pričanju moje majke i mojih rođaka, ali i prema onom majušnom
svežnju prljavo-žućkastih i naskroz iskrzanih porodičnih fotografija koje su nekim
čudom preživele mnoge selidbe, famozne evakuacije, svakojake nedaće i ostala
čudesa, može se steći utisak da je on bio pravi dasa. Prava pravcata pandurčina. Bio je
to stasit, krupan i ozbiljan čovek sa velikim gustim brkovima i krupnim šakama.
Ponajviše je ličio na onog pandura sa karikatura crtanih posle rata na kojima su se
prikazivale nepravde kraljeve vlasiti. Uniforma mu je sjajno stajala. Kao salivena. U
Skoplju je bio značajna zverka. Zahvaljujući visokom činu ili, što je mnogo
verovatnije, zahvaljujući znatnom mirazu moje bake Stane, oni kupiše veliku i lepu
kuću na šumovitim brežuljcima najluksuznijeg dela grada.
Kako se prema komplikovanim merilima današnjeg slobodoumlja štošta
može pogrešno zaključiti o prošlim vremenima, tako bi se i veza između moje bake i
mog dede olako mogla protumačiti kao brak iz računa. To i jeste bio patrimonijalni
rezon koji se, istini za volju, ni po čemu nije razlikovao od većine drugih bračnih
dogovora tog doba, zatečene tradicije ili, naprosto, duha i stila onih vremena. Ukratko,
jedno ružno pače za koje sa pouzdano znalo da se nikad neće raspupeti u prekrasnog
labuda – u ceremonijalnom ramu vere, novca, vlasti i očekivanog potomstva – stupa u
brak sa naočitim i mladim policijskim oficirom, sa dobrim pastuvom i nadasve časnim
čovekom.
Moja baka, bar kakvu je ja pamtim, bila je jedna sitna i neupadljiva
ženica. Imala je okrugle vesele oči, kratku i uvek nekako slepljenu tamno smeđu kosu,
mali krompiroliki nos i ponešto rošavo lice. Zbog obaveza u kući i stalnih briga oko
muža i dece, ona sigurno da i nije imala pojma šta se to vazda zbiva u belom svetu.
Možda je ona ipak znala mnogo više nego što je moj deda uopšte mogao i da sanja ali
beše nepisani red, nekakav običaj, da žena stoji malčice po strani i da ne zabada nos
tamo gde joj nije mesto. Poticala je iz imućne porodice ali je i pored svesti o visokoj
ceni svog pedigrea uvek bila skromna i štedljiva osoba. Nije trpela aljkave služavke,
„one prefrigane seoske namiguše“, a novine i naglabanja o politici je smatrala muškim
zanimacijama koje se nje, navodno, nisu ticale. Svom mužu je izrodila šestoro dece od
kojih je petoro ostalo u životu. Prvenac beše sin a on je, jadničak, živeo samo godinu i
 3

nešto dana. Zatim su redom na svet došle tri kćeri, (ponajpre Stojanka, zatim
bliznakinje Ksenija i Anđelka) a onda, eto lepe sreće, eto razloga za ponos i veselje,
još dva zdrava muška deteta: prvo Dragoslav-Dači a potom Predrag-Pedi ili, prostije,
Mali Dremča, budući bokser amater u sportskom društvu “Radnički» iz Niša i sve do
penzije tapetar u fabrici putničkih vagona.
Kad je reč o sudbine njihovog prvenca, bar prema onome što sam ja,
kroz gustu mrežu zapetljanih i zamornih rođačkih aluzija, uspeo da razaberem, on nije
umro od neke, hajde da kažemo, za ta predratna vremena, uobičajene dečije bolesti.
Evo šta se tu možda moglo zbiti.
Dok je Stana nekim poslom na kratko skoknula u komšiluk, dete je
ostavila na čuvanje jednoj od naših mlađih rođaka. Dete se u međuvremenu rasplakalo
a neiskusna devojka, još gotovo devojčica, nije znala šta da radi i kako da smiri
njegovo zacenjeno vrištanje. Svi su se tada, a i mnogo kasnije, plašili dečijeg frasa.
Misleći da je beba gladna i da bi je valjalo nahraniti, ona sa kuhinjske police
lakomisleno dohvati teglu meda sa drobljenim orasima, zahvati punu kašiku i uz dosta
petljavine nasu taj prokleti med detetu u usta. To je zapravo sve. Gusta medena masa
a i oni sitni orasi začepiše mu grlo i nos i posle nekoliko trenutaka bespomoćnog
koprcanja anđelko ispusti dušu.
Pregledavši detence, seoski lekar - jedan vredan čovek, dobrica, neženja
i neveseli usamljenik - reče da je po sredi smrt gušenjem ali da on ne može da
domisli kako se to dogodilo. Naime, žene su još mnogo pre njegovog dolaska detetu
uspaničeno ispirale grlo mlakom vodom ne bi li ga otrgle iz nepovrata. Tako su one
nehotice i u dobroj nameri prikrile uzrok gušenja pa je pravi razlog smrti ostao znan
samo najužem porodičnom krugu. I pored petoro dece koje će netom izroditi, smrt
prvenca je ostavila melanholičnu senku na njenom inače vazda veselom licu. Odmah
pade prećutan dogovor da se o toj kobnoj devojačkoj smetenosti nikome ništa ne
kazuje. Suđenje i zatvor bi zagorčali mladi život a njima bi bio upropašćen dragi član
familije. Njeno tamnovanje ne bi nikoga vaskrslo a nama ostaje da se divimo činjenici
da nikome nije padala na pamet, ni tada a ni kasnije, bilo kakva osveta ili onaj sveti
krug potuljenog zlopamćenja, niti su se oni medju sobom ikad gordili zbog takve
odluke. Tu, dakako, ne beše reč o samilosti već o nekoj starinskoj i maglovitoj
mešavini plemenitosti i pomno odvagane računice koja će sprečiti da gubitak jednog
člana porodice sobom ne iznedri novu nesreću. Tako obično biva.
 4

Kad je doktor napokon otišao, ostavivši za sobom otvorena vrata,

promaju, polupraznu šišu domaće rakije i na stolu potpisanu umrlicu – a on, naravno, i
nije imao šta tu mnogo da nateže i šta tu previše da njuška i filosofira u prisustvu
autoriteta policijske vlasti - Stana dete prekri lepim vezenim platnom, potom ga ćutke
odnese u hladovinu spavaće sobe - tamo gde anđeo beše začet - a u kuhinji nasta
ridanje. „Kada smo se siti isplakali – reče mi baba-Stana – „onda sam ja na sto iznela
okruglu tepsiju đuveča koji smo tog jutra pekli u jednoj, zapravo onoj jednoj jedinoj
seoskoj pekarnici, iliti furundžinici, pa svi stadosmo da jedemo. Nas troje kusamo
đuveč, šmrčemo, kusamo, ćutimo pa se samo katkad orošenih očiju pogledujemo.
Samo je bog znao šta je ko od nas tada dumao u svojoj glavi. Da nam je kojim
slučajem navratila baba-roga sa usranim kolačima na poslužavniku mi bi i njih bez
reči smazali. Ja sam negde imala zaturenu flašicu klakera koju je moj čovek, tvoj
deda, jednom odnekud doneo pa sam pomislila da ne bi bilo zgoreg da đuveč zalijemo
tim klakerom. Donesem ja flašicu a onda palcem jako pritisnem staklenu sočku.
Ponudim devojku klakerom tek da duša zna da je to za naš mir i za naše mirenje i da
je to znamen da joj se nikakvo zlo u ovoj kući neće niti sme desiti, ali u onoj
pometnji, bože moj, nisam primetila da sam pritiskajući prokletu sočku uganula palac
koji me, eto, i dan-danas žiga pred kišu i stalno seća na ona vremena, na moje pokojno
krštenče i njegovu il', valjda, našu zlu sudbinu“.
Sabirajući razbacane delove različitih naklapanja ja sam takodje doznao
da je jedna vračara, zapravo stara i dalekovida Turkinja, Stani prorekla da će imati
mnogo dece, da će je sva deca nadživeti ali da njihove zvezde neće sijati onim
velebnim stambolskim sjajem kakvim je mogla zasijati zvezda njenog prvorođenčeta.
Turkinjine vizije možemo prihvatiti ovako ili onako, ali će ipak ostati da lebdi okato
protivrečje izmedju njegove predodređenosti da okonča u kolevci i pretpostavljene
mogućnosti da postane neko i nešto – da je, naravno, uspeo da zavara svoju unapred
zacrtanu sudbinu. Stana se Turkinji poverila da je ona još pre njegovog rođenja slutila
nesreću, pogotovu što je jedne većeri, sa stomakom do zuba, pred kapijom svoje avlije
nabasala na vradžbinu. Spremna na utuk odmah je zadigla suknju, nekako je uspela da
sroza gaće a potom se popišala na srebrnkastu živu i svetlucavi urok, mada joj se na
kraju učinilo da celu stvar nije valjano obavila jer joj je u odlučujućem trenutku
ponestalo moče.
 5

II

Po preseljenju u Skoplje i po nerazumnoj odluci strogog oca, umesto u

željenu klasičnu gimnaziju, ženska je čeljad bez pogovora redom upisivala žensku
zanatsku školu „Car Dušan“. Nova škola, sagrađena u ultra modernom stilu, beše
namenjena devojkama iz nižih staleža. Umesto klasičnog grčkog, francuskog, istorije i
lepe književnosti, u školi se učilo kuvanje, heklanje, vez, šivenje, higijena, veronauka
i ostale korisne veštine neophodne budućim porodičnim životima naših domaćica.
Ipak, kada se sve uzme u obzir, kada se saberu dva i dva, njihov je život
tekao mirnim i predvidivim tokom sve dok se zemlji nije približila pretnja ratom. U
ona kobna vremena oko 27. marta, moje tetke, a uz njih i moja majka znale su za
demonstracije i narodno nezadovoljstvo. Znale su da se demonstrira protiv vlade,
namesnika i trojnog pakta uz parole: Bolje rat nego pakt! i Bolje grob nego rob!,
Živeo kralj! i tome slično... Svi su umišljali a možda se i zaludno nadali da će buka i
puka odlučnost bespomoćnog naroda uspeti da primiri zle duhove i da će sa naših
granica odagnati neprijateljske vojske.
Pored traljavo sprovođene vojne mobilizacije i kobnog raskida sa praškom
Škodom, činilo se da se malo toga preduzelo za ozbiljnu odbranu. Svi su se uzdali u
naše hrabre vojnike, u naše neosvojive vrleti i naravno – loše puteve. Bugarofili a uz
njih i oportunisti počeše da šire budalastu zamisao o otvorenom gradu. Kada grad –
neznano ko i neznano kako – proglase otvorenim, nenaoružanim, bolje rečeno sasvim
nebranjenim, onda ga civilizovani Nemci neće bombardovati; neće biti uličnih borbi,
neće biti odmazdi niti će bespotrebno stradati civilno stanovništvo. Glupost na kub!
Svako je naizust znao po dva-tri broja ili makar početne reči neke od onih
medjunarodnih dogovora koji su u uslovima rata zabranjivali ovo ili ono. Ako mirno
kosiš livadu ili ako u kafani sediš i piješ pivo Švaba tj. Nemac nipošto nema pravo da
te mitraljira, da te truje gasom ili da te bombarduje sa nebesa. Pričalo se da svaki
nemački vojnik pri sebi ima malenu knjižicu gde mu je lepo odštampano šta sme a šta
nipokoju cenu ne sme da čini dok ratuje. Civilizovano, nema šta! Sve su te konvencije
bile potpisivane u brdovitoj Švajcarskoj, odnosno na obali Ženevskog jezera.
Švajcarska, Ženeva, Liga naroda, sile Osovine, Evropa, Francuzi, Englezi i Nemci
postadoše nezaobilazne mantre i mistična polazišta svih kafanskih naglabanja o
međunarodnoj politici i ratu. Međutim, čim su prvih dana aprila po visokim državnim
 6

zgradama počele vijoriti bugarske i po koja nemačka zastava mojima beše jasno da
jasnije ne može biti da će dobar deo građana Skoplja mirno a možda i u veselju
dočekati ulazak tuđe vojske.
Jedne noći, još početkom marta, u njihovu kuću nenajavljena banu njihova
lepuškasta komšinica, Reli Amodaj. Ona im je ispričala da je pozatvarala svoje
trgovačke radnje, da je dobar deo neprodate robe razdelila siromašnim ljudima, a
ostatak je ostavila Bogu na čuvanje. Rekla je da je isplatila radnike, da više nikome
ama baš ništa ne duguje i da su ona, njen bolesni muž i njihova deca spremni da sutra
zakatanče kuću, da napuste Jugoslaviju i krenu za Grčku, za Tursku, za Belgijski
Kongo, za Idumeju, ravno zlotvoru Irodu pred noge, ili bilo gde samo što dalje od
nesreće koja se naovamo valja. Takođe je dodala, i dalje vidno usplahirena, da bi i za
njih bilo najpametnije da se ne skanjevaju. Neka skupe ono što im je najneophodnije.
Neka kako znaju i umeju unajme kamion, i neka se upute, ako je ikako moguće, još
ove nedelje, gore na sever, ka Beogradu. Ako im se Beograd učini nedostižnim ili ako
procene da bi na putu mogle da iskrsnu nevolje, neka biraju sporedne džade i neka se
privremeno skrase u prvom većem mestu u Srbiji. Nemci će napasti Jugoslaviju, naša
će vojska kapitulirati za par dana a mladi će kralj sa bogatunima otperjati za Ameriku.
Bilo bi umesno i blizu zdrave pameti da se moj deda otarasi uniforme, da sakrije svoje
dokumente, ordenja i slične gluposti jer se ne zna kakve sve propalice ovih dana sa
oružjem ne tumaraju gradom. Uzvišeni proročki ton temperamentne žene veoma je
zbunio mog kolebljivog dedu.
Kao u kakvom srednjovekovnom igrokazu punom oštrih senki, grubih
pokreta i snažnih osećanja, svi su u kući razrogačenih očiju piljili u gospodju Amodaj
kao da je pred njima biblijska Devora. Ovoga puta to ne beše ona strasna Devora gde
sa uzvišice vitla toljagom i podbada zastrašene muževe na boj i ustanak već to beše
dežmekasta gospa nemirna lika puna saveta o skrivanju, o kamuflaži, o doskočicama,
evakuaciji, vrdanju, podmićivanju i sl. Svi su nestrpljivo čekali da čuju šta će glava
porodice, njegova mudrost ali i njegova očigledna smušenost na sve to da kaže.
Moj deda je ćutao, ćutao je i gladio brkove, piljeći u tavanicu kao da sa
neba ili možda sa karatavana očekuje povoljna znamenja i dobar savet. Izigravao je
hladnokrvnog čoveka, komandanta paradne konjice, junaka sa isukanim mačem koji u
svom sedlu pred juriš misli da ta bečokasta Jevrejka nepotrebno širi paniku medju
njegovim hrabrim oklopnicima. Po svemu sudeći on beše uveren da prilike nisu toliko
bezizgledne koliko bi gospodja Amodaj želela da ih pred drugima ocrni.
 7

On je odavno digao ruke od mladalačkih snova i službe u Beogradu. U

Skoplju je pustio korenje, poprimio je južnjački naglasak i lako se koristio
arhaizmima zaboravljenim na severu i u prestonici. Tu je stekao ugled, prijatelje, veze
među ljudima, ugodan život, svoj istinski dom i veliku porodicu. Sada ga jedna
šmizla, u te kasne sate, bez zazora, i to pred ženom i pred decom, otvoreno nagovara
da pogazi oficirsku zakletvu, da dezertira, da izda otadžbinu, da se okane stečenog
imetka i da sa gomilom dečurlije on i njegova, oprosti mi Bože, spetljana Stana, kao
poslednje golje nad goljama, krenu u neizvesnost i sramnu bežaniju. Toj bogohulnici
bez domovine beše lasno da po tuđim odžacima tambura šta god joj padne na pamet.
Kad bi ona samo znala koliko ljudi on ima pod svojom komandom i kakve ga
dužnosti tek sad čekaju kad je otadžbina u opasnosti, sigurno da ne bi baljezgala sve
to što je maločas izbrbljala.
Gospođa Amodaj je smazala kolač, čuvenu bakinu rum tortu,
komplikovani ponos njene kuhinje, prečansko-bečki šlif, ali ne primećuje da
zveckajući srebrnom kašikicom po rubu porcelanskog tanjirića unosi nervozu među
ukućane.
Deda je nešto neodredjeno promrmljao, nešto nalik onom iznuđenom ili
nevoljno datom obećanju da će sve njene reči, kobajagi, pažljivo razmotriti jer je i on
- iz poverljivih izvora - dovoljno toga načuo o nevoljama Mojsijevaca u Beču i u
Mađarskoj, a čuo je o grdnim natezanjima oko Erdelja i kojekakvim glupostima u
Bugarskoj. Ukratko: ni da ni ne, ni hoću ni neću, ni riba ni meso... itd. Da nije u
pitanju bila komšinica i naravno gospoja iz bogate kuće, već priprosta opajdara
sigurno bi odvalio: šibe kučko, šta trabunjaš, vuci se iz moje kuće, nosi se za tu tvoju
jebanu Palestinu! Nije ti ovo zadimljena Gehena već jedna pristojna država! Moj deda
je želeo da ostavi utisak blagorodnog čoveka, dobrog suseda koji klima glavom, koji
razume problem i koji je u svojoj dobroti, baš zato što je takav, dobrodušan,
superiorniji od uznemirene sabesednice. On će njene savete dobro izvagati ali se zna
da se on, sa svojih policijskih visina, lako ne povodi za suknjom koja o današnjim
prilikama kudikamo manje zna od njega. Njegova reč je morala biti poslednja pa
makar ta šašava Jevrejka bila hiljadu puta u pravu. Mom dedi, i ne samo njemu, već i
čitavoj državnoj policiji, ni približno nije bilo jasno na šta je zapravo ličila nemačka
vojna mašinerija i kakvo je raspoloženje Makedonaca prema kraljevini.
Moja je baka do kapije ispratila kasnu gošću a moja majka, zapravo moja
buduća majka, kriomice, kroz zavesu, prati kratku pantomimu dve zabrinute senke.
 8

Jedna senka je dizala ruke k nebu dok je druga senka svoj ispruženi kažiprst vrtela po
slepoočnici. Senke su se potom zagrlile, poljubile i to je, zapravo, sve.
Dok ustreptala i do snishodljivosti dobra Stana u dvorištu ispraća dragu
prijateljicu, dotle u kući, za stolom, pred decom, otac porodice, mračan kao
najmračniji oblak, sebi naliva petu, šestu ili ko zna već koju čašicu meke šljivovice.
Ja sam ubeđen da je on tih mučnih časa nazirao kako neki sudbonsni vihor
razvejava njegov ugled. Do juče zakon, bog i batina, večeras ostaje neprikosnoveni
gospodar još samo u svojoj kući. Njegov ugled u komšiluku i dole u gradu polako se
srozavao na sliku i priliku smetenog žandara kome će Bugari il´ Nemci, kada dođu –
„a evo njih ovde za koji dan“ - dobro isprašiti njegovo uobraženo srpsko dupe.
Dok gospodja Reli Amodaj puna briga i svakojakih misli pustom i slabo
osvetljenom alejom starih kestenova žurnim koracima hita domu i porodici spremnoj
da se već sutra uputi na jug, na istok ili ko zna gde, dotle mom dedi, ćutljivom i
turobnom, nije preostajalo ništa drugo nego da onako nacvrcan glumata Isusa Hrista
na Maslinovoj Gori.
On je već sutra, negde oko podne, u kuhinji, pred ručak, što obično ne čini,
Stani nasamo ispričao da je tog jutra, na svoju ruku, bez službenih kola, fijakerom
svratio u Komandu grada. Umesto starog Petronija tamo je zatekao novopostavljenog
komandanta. Komandant mu je rekao da se nada da je u policiji sve u redu i da
namerava da se sa njim što pre zvanično sastane. Naša diplomatija, a u to je, reče,
dobro upućen, čini sve što može. Brod se ljulja, ljulja se i škripi, ali su svi izgledi da
će nas Nemci uz malo dobre volje i nekoliko podnošljivih ustupaka na kraju ipak
ostaviti na miru. Ako, uprkos svemu, događaji krenu naopako Treća armija će braniti
Skoplje i celu istočnu granicu. Ulickani delija, zelen za svoj visoki čin, učinio mu se
vrlo otresitim. Medjutim, kancelarija mu nije bila uredna – ni malo po propisu.
Prozori su bili prljavi, na stolu je držao pištolj, razne depeše, fišek jabuka i upaljenu
lampu a po podu, uz zid, ležale su hrpe starih novina. Njegovom ađutantu, koji je
nešto kasnije, bez kucanja, ušetao u sobu, beše teško da digne svoju sakatu ađutantsku
ruku i pozdravi dva visoka oficira. Bio je neobrijan, u košulji, a bluzu je prebacio
preko ramena. Ličio mu je na derana koji baš kao da je krenuo na vašar da merka
udavače a ne na dužnost u kancelariju komandanta grada.
Kada je izašao iz Komande fijakerista ga nije sačekao kako su se u dolasku
dogovorili. Ulicom je prošlo nekoliko praznih fijakera ali, kao za inata, ni jedan
kočijaš nije hteo da stane; prostačina samo projuri, okrene glavu na drugu stranu i
 9

pravi se da ne vide da mu maše čovek u uniformi. Na kraju ga je kući dovezao neki

Grk ili Jermenin - vrag bi ga znao od koje beše fele.

III

Sredinom aprila, tačnije dvadesetog aprila, dakle dan-dva posle

kapitulacije, na dostavu bugarskog doušnika, dedu su u Skoplju ubili Nemci -
najverovatnije vojnici iz divizija Feldmaršala Vilhelma fon Lista - koji su se preko
osvojenog Skoplja uputili ka Grčkoj. Ubili su ga u dvorištu njegove kuće. U po bela
dana. Tako, pred svima, na stepeništu, čim se on pojavio na ulaznim vratima. Doduše,
bio je u uniformi ali bez kape. Nije bio naoružan.
Ogrnut starim ćebetom deda otvara ulazna staklena vrata u prednjem
dvorištu, ona koja gledaju na ulicu i kestenove a vojnici, njih petorica, pripucaše u
njega. Nije imao priliku ni da mrdne niti je očekivao pucnjavu. Niko se od vojnika
nije potrudio da mu priđe i vidi da li je mrtav, da proveri da li su čoveka zaista
dokrajčili. Jedan od njih potom uperi pušku u Staninog mezimca, u malog Predraga,
onako, kao kada stariji brat kakvom bezazlenom igračkom kobajagi plaši svog mlađeg
brata, pa zagrme: Bum, bum! Nastade smeh i primitivno vojničko šegačenje a Stana
stoji skamenjena, bez kapi krvi u licu, bez daha, bez glasa, ukopana, ni da mrdne. Ceo
joj život prolete kroz glavu u tih nekoliko prokletih sekundi. Vojaci su bili lepo
obrijani, čisti, u glanc novim uniformama i svi behu mlađarija, negde između
devetnaest i dvadeset godina – izuzimajući mršavog podoficira koji je bio neku
godinu stariji od ostalih. Podoficir nešto dobaci Stani na nemačkom, šutnu cokulom
metalnu kapiju pa svi skupa odoše ravno dole niz ulicu. Ličili su na grupu junoša koji
su tog jutra, zabave radi, krenuli u lov pa usput šenluče, onako mladalački, iz obesti.

(Ja sam dosta kasnije doznao onu dobro znanu i nikad prikrivanu
činjenicu da su njihovog komandanta, feldmaršala fon Lista tj. Zigmunda Lista,
rodom iz jedne nemačke selendretine zvane Oberkirhberg, 1948 godine stroge i
pravedne američke vojne sudije, osudile – kao dokazanog ratnog kriminalca koji je
masovno ubijao Jevreje u Poljskoj i civilne taoce u Srbiji, Albaniji i Grčkoj (100
 10

nevinih civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika) – na doživotnu robiju. Međutim,

ne leži vraže, ne prođe ni punih pet godina od tih dana i od te i takve sudske odluke a
u decembru 1952, eto, navodno, iz zdravstvenih razloga, bivši feldmaršal zvanično, s
overenim papirom u ruci, izlazi na slobodu. Taj bolešljivi Zigmund je otišao Bogu po
istinu 19 godina kasnije, krajem 1971 - proživevši u voljenoj Nemačkoj lepih 91
godinu a sigurno da je, uzgred budi rečeno, nadživeo gotovo sve svoje sudije. Toliko
o bolešljivim zločincima i čudnim rezonima američkog vojnog sudstva).
Istine radi, da mog dedu nisu ubili oni fon Listovi vojnici smakli bi ga
Bugari. Da je kojim slučajem izmakao bugarskoj pušci dočekali bi ga komunisti. U
svakom slučaju moj deda ne bi uspeo da oseti kratkotrajne blagodeti Nove Evrope i
svetle budućnosti Oslobođenja i Socijalističke Izgradnje.
Baba-Stana je debelo podmitila jednog mrzovoljnog rabadžiju da joj ta
mrcina nad mrcinama muža pokrivenog njihovim plavim satenskim jorganima
preveze do groblja. Čak je i oko kupovine groba, sahrane i potvrde o sahrani bilo
povuci-potegni. Uzrok smrti: streljanje. Trebalo je pokopati čoveka koga su Nemci
koliko juče likvidirali. Nije se valjda očekivalo da će mojoj baba-Stani privremena
nemačka vojna komanda, privremeno smeštena ko zna gde, izdati svečanu povelju na
pergamentu sa lepo iluminiranim inicijalom u znak trajnog sećanja na dan pogubljenje
njenog muža. Dedu su sahranili bez sanduka. Grobari su se svojski potrudili da što pre
iskopaju raku a onda su ga naprosto bacili u nju. Nažalost, telo se u padu izokrenulo i
on je ostao da sedi zavaljen na dnu uže strane groba. Iz čistog sujeverja crnim
Orfejima se nije mililo da silaze dole, k njemu u Ad, dole među mrtve, pa da kako
valja, po propisima, nauznak ispruže pokojnika, da mu nanovo prekrste ruke na grudi
i u šake tutnu sveću i da tu svećicu upale, već su ga strašljivci odmah stali zasipati
zemljom onako kako se on tamo zadesio. Samo dan kasnije te iste Cigane-Grobare
Nemci su streljali na obližnjoj ledini. Njihove kudrave glave Vardar nije odneo do
Jegejskog mora niti su ih morski talasi nasukali na lepe peščane obale Sapfinog
Lezba. Eno ih gde bezimeni trunu, tamo, ko zna gde, u razbokorenom zovinom žbunju
ili u trnju kraj skopskog groblja.

Baba mi je pričala da je pop nad grobom klateći kandilo drhtao k´o

trstika i da ih je prestrašen psovao na sva usta. Psovao ih je da gore ne može biti, ali se
prikan nije ženirao da od nje, od nje crne i unesrećene udovice, traži pare za tamjan,
za bajanje i za grdan utrošak svete vodice. Umesto novca baba-Stana mu je za uzvrat
 11

ponudila srebrni putir koji je taj gorostasni bradonja crnih očiju i dlakavih ušiju u tren
strpao pod svoju izbledelu mantiju. Bog sve vidi. Milan sedi u grobu i onako prljav,
izgužvan i prašnjav, sklopljenih očiju odmara dušu; Cigani su odložili ašove, pognuli
su glave i ćute. A i šta bi drugo. Pop drži opelo, kadi li kadi, poziva se na veru u Boga,
poziva se na vaskrsenje, na Hristov drugi dolazak, na rajska blaženstva i večan život,
a najrođeniji udarili u grljenje, u lelek i gorku kuknjavu.
Nekoliko dana posle sahrane moji su morali da napuste Makedoniju.
Baba-Stana je pred odlazak uhvatila malog Dragoslava oko struka, podigla ga u vis da
on, on kao najstarija muška glava u porodici, muški dune, snažno kao u rođendansku
tortu, i iz prve ugasi kućno kandilo a onda, put pod noge: pravac Srbija. Na jedvite
jade su se dovukli do Niša. Odatle ni makac. Sanjali su Beograd i tamošnju rodbinu
ali za tako dugo i opasno putešestvije nisu imali ni para ni snage a bogami ni
hrabrosti: Majka, tri ćerke, dva sina i jedna teška šivaća mašina marke Singer. Čuvena
USA Singerica. Predlažem pravoslavnoj crkvi da staru Singericu u dogledno vreme
proglasi za sveticu. Neka Sinod razmisli pa neka odluče po savesti: američka
Singerica srpska svetica. Moji nisu imali ni prebijene banke za ’leb i ostalo. Zvali su
ih: Izbeglice-Izelice! Naši dobri seljaci, neiskvarene seoske pitomine, usput su im
tražili zlato, nakit, odeću i sve što je nalik tome. Čuveno balkansko gostoprimstvo.
Sami su se čudili, čudili se i krstili kako su živi i zdravi uspeli da protutnje tom
paklenom via Doloroso, kako su prošli kraj svih tih busija zaposednutim strvinarima-
krajputašima. Braćo draga, ko to po Srbiji izrodi toliko strvinara?
U Nišu im je kasnije priređeno bombardovanje u režiji braće po oružju.
Avioni lete visoko, skoro da se i ne vide. Tačkice. Da nije bilo sirena niko ih ne bi ni
primetio. Danas bi za tako nešto rekli: friendly fire, friendly bombing ili čisto
drugarsko bombardovanje, bombardovanje na drugarskoj bazi, tek da nam kažu da nas
nisu zaboravili.
U toj famoznoj savezničkoj operaciji načelno zvanoj Cinderella iliti,
narodski rečeno, Pepeljuga, baku je geler pogodio u glavu. Na svu sreću u bolnici je
radio vrstan hirurg, anđeo, arhangel, koji je dugo živeo u Francuskoj i uz to beše
oženjen Francuskinjom. On je operisao moju babu pa je ona poživela iha-haj, još
dobrih petnaestak godina, i to bez parčeta lobanje na tri prsta iznad desne obrve.
Doživela je da vidi kako joj raste unuka i da kao ponosna žena predratnog žandara,
uzdignute glave, vredno čisti nišku kaldrmu. Unapređena je u Higiju, u onu Jelinima
omiljenu Asklepijevu ćerku. Čistači ulica su postali higijeničari. Higijeničar zvuči
 12

lepše, čovečnije. Higijeničar brine o higijeni, đubretar skuplja đubre. Komunističko-

čobanska-grko-latinština iliti žvalavi i nadasve seljoberski eufemizam. Ruska škola!
Stari čika Voja, Voja Nestorović iz donjeg dela Šajkaške ulice, na to bi ozbiljna lica
šanuo: voluntaristička samovolja!
Spašavanje ranjene babe-Stane nije proteklo tako jednostavno kako
sam ja to maločas brzopleto opisao. Pored već pomenutog arhanđela u njenom
spašavanju značajni udeo je imao i sam Lucifer. Da ne beše njegove preduzimljivosti,
nesebičnosti i velike odvažnosti ko zna da li bi ona dočekala jutro.
Tokom savezničkog bombardovanja Niša njihov prvi komšija,
novopečeni maroder, uzdajući se u svoju vernu sabraću - zbrku i strah - krenuo je da
pljačka po gradu. Naoružan pištoljima, komšija-đavo je marisao koješta po navrat-
nanos napuštanim kućama a po ulicama je uzimao vredne stvari sa mrtvih ili ranjenih
ljudi. Šta će mrtvacima imovina, šta će njima kog jarca satovi, šeširi i novci kad je
njima maločas navek odzvonilo? Uglavnom su ga zanimali džepni satovi, tabakere,
nakit, novac, srebrnarija, neki lep kilim, posteljina, odela, ikonice i sl. Imao je
malešno kljuse upregnuto u taljige u koje je bez straha i stida, bez stida ponajviše,
tovario sve što bi mu palo šaka. Tada nije bilo električnih frižidera, elektiričnih
šporeta, blendera, televizora, video uređaja i mobilnih telefona ali bi pomenuti
dasovan sigurno i te zgodne sitnice slatko drpisao i nosio kući svojoj presrećnoj i
vazda raspevanoj kamenjarki. Krali su i veselili se. Priča o maroderstvu je jedna
velika i nikad čestito opevana balkanska saga.
Negde kod železničke stanice, tamo gde je samo sat ranije
bombardovanje bilo najžešće, naišao je na Stanu gde oblivena krvlju leži smandrljana
tik uz gvozdenu ogradu Remontnog zavoda. Za veliko čudo, maroder je odložio
posao, besvesnu ženu je lasno položio u taljige, jednom ganc novom košuljom joj je
uvio glavu i sred dolazećeg talasa strahotnih eksplozija hrabro se uputio ravno ka
bolnici. On i njegovo kljuse su se ponašali kao da nisu sa ovog sveta i kao da im
eksplozije i sva okolna prštanja ne mogu nauditi. I to nije sve. Ušavši u bolnicu đavo
stade da kukumavči, da viče i da po hodnicima preklinje lekare, govoreći im da žena
koju je dovezao umire, da je pogođena u glavu i da je udovica kući ostavila petoro
dečice o kojoj nema ko tamo da brine. Ako ona umre, moljakaše đavo, deca će joj
skapati od gladi. Potrešen ubedljivošću njegovih reči arhangel je sestrama naložio da
ranjenu ženu bez odlaganja pripreme za operaciju. Vrata spasa su se odškrinula. U
njenom slučaju obe su se strane svojski potrudile da joj sačuvaju život. Bolnice su još
 13

uvek imale zalihe lekova i nešto hrane, uglavnom tople splačine; napolju, izuzimajući
našu rodoljubivu sabraću, zapravo one nemilosne crnoberzijance, ni toliko.

Čak i čovek prosečne pameti ne mora previše da lupa glavom e da bi

skontao da je ova priča sklepana od opštih mesta i da moja baba-Stana nije bila ništa
drugo do nesvesni predmet gadnog spleta okolnosti. Zar bi jedna ranjena duša išta
mogla da preduzme sem da bolna i nemoćna leži u prašini i čeka konačnu odluku
tročlanog saveta Vrhovnog Suda Sudbine. Tu nema druge mudrolije.
Glavni učesnici događaja, oni od kojih je zavisio njen život, bejahu
đavo i arhanđel. Da se njih dvojica nisu složno uortačili, ishod bi bio loš, bar za
Stanino dalje postojanje.

Složićemo se da uloga lekara nije da sred fijukanja bombi tumara

gradom i svoj život izlaže opasnosti. Njegovo je mesto u bolnici, tamo gde uz savesne
pomoćnike, instrumente i lekove može biti korisniji. Sa druge strane, zašto bi đavo
gubio vreme i prekidao unosan maroderski posao zbog jedne žene kad je on u
podebeloj knjizi zvanoj Predodređenost (Devedeset i šesto, prošireno i broširano
izdanje, štampano zahvaljujući znatnoj Božjoj donaciji i entuzijazmu stručnog tima
izdavačke kuće „Sedmo Nebo“) lepo pročitao da će u nekoliko narednih godina širom
sveta nasilno stradati oko osamdesetak miliona duša i to, gle čuda, čuda velikoga,
nipošto njegovom zaslugom ili, hajde, njegovom krivicom. Zašto bi se od njega
očekivalo milosrđe ako se skaske, bajke, narodna pesme, pesmuljci, poslovice, vicevi,
doskočice, slike, skulpture, reljefi, minijature, romani, drame, kojekakve apokrifne
škrabotine, novine, radio, televizija i internet i uz njih nepregledna brda zvanične i
nezvanične verske literature, bez ustezanja upiru da nam dočaraju nešto suprotno
tome. Kako bi se vi poneli da ste bili u Đavoljoj koži? Zbrisali bi ste glavom bez
obzira. Molili bi Svevišnjeg da i vas ne zadesi Stanina sudbina. Doktorov poziv,
savest i zakletva nalažu mu da spašava sve što se spasiti može, bez izuzetka, a od
đavola to niko ne očekuje. To je jasno kao dan. Asklepijev potomak je delovao unutar
zadatih pravila, po modernim načelima čovečnosti i razuma. Nasuprot doktoru, đavo
se ovog puta, da li u trenucima slabosti, poneo čovečno to jest protivrečno svom
zadatom istorijskom profilu. On je zbog jedne umiruće duše prekršio hiljadugodišnju
tradiciju svojih po zlu čuvenih prethodnika. Hrabro je pljunuo na svoju suštinu, izdao
je svoj đavolji narod, rečju, nije postupio onako kako se od njega očekuje. A šta se od
 14

đavola očekuje? Pakloljublje!? Zašto bi se đavo stideo ljubavi prema svojoj

zadimljenoj domovini i vekovnim ognjištima slavnih predaka! Ako se malo bolje
zagledamo u taj prividno sramotan presedan na prostorima onostranosti, u to
buntovništvo bez razloga, primetićemo da je đavo ipak iznova potvrdio da ne skreće
sa nepredvidljivih puteva nerazumlja. On se u ovom slučaju, naravno sa našeg
stanovišta, poneo nerazumno. Glupo. Nemojte se zanositi. Budite uvereni da on nikad
neće biti ono što mi smrtnici od njega očekujemo da bude. Ko je ikad negde sreo
predvidivog đavola? Predvidiv đavo je contradicto in adjecto. Dok krilati anđeli,
stvorovi osrednje činovničke pameti, prkoseći gravitaciji mogu da čmavošu gde god
im se prohte, na nekom visokom drvetu ili na mekim oblacima, dotle đavo nikad ne
sklapa svoje zle oči! Đavo nikad ne spava! Ako se o njemu raspitate kod glavnog bosa
FBI-a, u srcu protestantsko-katoličke Amerike – a da ne pominjem mormone, amiše,
scijentiste, subotare, baptiste, luterane, metodiste, deiste, pentakostalce, evangeliste,
munovce, tomiste, pavlikance, Hristove učenike, kalviniste, pravoslavce, nazarene,
jermensku apostolsku crkvu, reformiste, moravce, sikiste, budiste, taoiste, muslimane,
šintoiste, Jevreje, ruske i ukrajinske unijate, ortodoksne sindikaliste, grko-katolike,
animiste, adventiste sedmog dana, srpske komuniste i svu ostalu bogobojažljivu
sabraću - on će vam bez dvoumljenja odgovoriti da đavo ne postoji, da je to manje-
više stilska figura, metafora, simbol naših tamnih strana, psihijatrijska zamlata ili
štogod slično tome. U njegovoj prebogatoj arhivi nema tog imena.
- Mister Devil? Devil Rebelman? Bez zavitlavanja. FBI je ozbiljna
ustanova. Prošetajte se vi lepo do Disneyland-a, tamo ima baš svašta da se vidi a i
dobro da se prezalogaji. Šta bi vam falilo da odete u bioskop? Bin Ladenova sestra od
tetke je naš radni prioritet.
Da ne bude zabune, Sveti Otac, onaj presvetli što stoluje u Vatikanu,
po tom će pitanju biti još odrešitiji:
- Lucifer?! Lučonoša, štivo za našu bogobojažljivu dečicu.
Sa pomenutom gospodom ja se ne bih složio. Oni su neozbiljni.
Spreman sam da ovog trena izdvojim znatnu svotu novca svakom ko mi sutra ili
prekosutra donese njegovu glavu. Lov na đavola nije sezonski posao. Eto prilike da se
nešto zaradi. Ko kaže da u Srbiji nema posla?! Posla ima, ima ga na pretek, ali niko
neće da radi. Niko nije lud da naokolo ganja Đavola. Lenčuge bi da ubijaju
bespomoćnu decu ili da streljaju nenaoružan narod. Koja srpska politička partija u
svom programu ima zacrtanu obavezu hvatanja Sotone? Koja partija narodu javno
 15

obećava da će Sotoni kad-tad stati nogom za vrat? Naš narod više ceni gospodina
Nostradamusa i gosn Drakulu nego srpsku gramatiku.
Svedržitelju i njegovoj zluradoj kamarili neopevanih spletkaroša
Luciferova neodređenost nikad neće biti jasna. On ih nervira, ide im na živce. Deca bi
rekla: smesta se zajabune kad ga vide. Nadam se da se nećete zgranuti ako vam kažem
da je razlika između Boga i Đavola mikroskopski mala. Ona se golim okom ne
razaznaje. Potreban vam je mega mikroskop apsolutne oštrine. Obojica su svemogući.
Apsolutno svemogući. Sve što može Bog, ume i Nečastivi. Ono što ih deli jeste moral.
Svi tvrde da đavo nema moralnih skrupula, a da Bog dela po načelima nebeske pravde
koja je on sam napisao a onda ih tutnuo Mojsiju na čitanje. Mucavi štreber je tih
desetak zapovesti naučio da otpeva by heart. Ako tako gledamo na stvari onda se
postavlja neprijatno pitanje: ko ima više pristalica? Na rečima svi su na Božjoj strani;
u stvarnosti statistika kazuje nešto drugo. Bog besni, grmi, lomi ploče zakona, a Srbi
udarili sitno kaluđersko kolo oko Zlatnog Teleta. Gore vatre, sija tele a uvoznog i
licencnog piva ima na pretek. Pije se na akove, dele se lozovi, nagradnih je igara
koliko ti volja, baš milina.
Možda i đavo ima svojih deset đavoljih zapovesti ali se one Bogu ne
dopadaju. Od naših je ruku u dvadesetom veku ubijeno preko sto miliona ljudi, žena i
sitne dece i nikom ništa. Sebi smo pričinili neizrecive jade, uništili smo mnogo toga i
opet nikom ništa. Svi poštuju svoje bogove. Đavo rezigniran pije viski, sluša
kukavelju Dženis Džoplin, a Bog zakrabuljen u odrpanog siromaha na Bulevaru
Revolucije, gore na Đermu, tamo kraj pijace, tik uz tramvajske šine, prodaje crkvene
kalendare, fitilje za kandila i ubira dobrovoljne priloge za svoj novi džip i vilu na
Dedinju.
U ovom posebnom slučaju Đavo je postupio u korist života; to je ono
što se najoštrije kosi sa našim shvatanjima njegovog kompleksnog karaktera.
Zamislite našeg dobrog Boga, starog račundžiju, kako potopnom vodurinom mrtav
ladan satire čovečanstvo. Đavolu takva monumentalna ludost, mizantropija kosmičkih
razmera, nikad ne bi pala na pamet. Možda bi, eventualno, mogao da zavadi i pokosi
pedesetak miliona ljudi, to da, ali celo čovečanstvo, nikad. On je osoba od ukusa i ne
podnosi krajnosti a još manje onaj prostački nebeski senzacionalizam. Kupite jutarnje
novine, neko žuto pro-komunističko smeće, a na prvoj strani masnim slovina, slovima
od po deset santimetra, lepo piše: BOG SE SPREMA DA NAS SATRE? GOSPODIN
NOE U MONTE KARLU GRADI NOVU JAHTU! KO SU PODIZVOĐAĆI?
 16

Posmatrano sa stanovišta dragog Boga ili po njegovom pravilniku o

moralu, đavolova belodana dobrota nema logičnu osnovu ni uporište u tradiciji. Dragi
Boga je, shodno tome, bez okolišanja, svrstava među sumnjive namere. Jest da je
tamo neki Sotonides, Sotonschtein, Vladimir Sotonovič ili Fitzroy MacDevilhill
uradio neku dobru stvar, jest da je mudro postupio, nema zbora ali, znajući od ranije
spisak njegovih nedela, biće da je reč o lukavosti Lukavoga kojom taj stari apaš,
prekaljeni KGB-ovac, lučonoša obnovljenog srpsko-ruskog pravoslavnog
komunizma, prikriva gomilu opakih namera. Ukratko: to mu dođe kao mudrost bez
vere i moralnih začina. Kada smo već na klizavici uputno je pitati se: čijih začina? Zar
toliko puta niste čuli na televiziji da je tamo neki masovni ubica ili neopevana lopurda
moralna osoba, da voli svoju porodicu, da obožava svoju decu da slavi slave, da
cmače svaki pedalj srpske zemlje, da se onomad svečano pokrstio i zanavek prešao u
tihe vode svekloikog pravoslavlja, da je rodoljub i da o savremenoj srpsko-
vizantijskoj umetnosti zna više, daleko više i od počivšeg gospodina Georgija
Ostrogorskog.
Evo pride još nekoliko zanimljivih podataka; već toliko puta pomenuti
Đavo ne koristi silu. Đavo se koristi našim slabostima, našim neznanjem, našom
sujetom ali, rekoh, nikad silom. Uzmite na primer proterivanje Eve i Adama iz Raja.
Pitam ja vas ko se u toj starozavetnoj zgodi služio rečima a ko ognjenim mačevima
svoje telesne pratnje? Šta bi vama više odgovaralo: nadmetanje rečima, možda jedna
opuštena partija šaha ili, daleko bilo, cev pištolja prislonjena na vašoj slepoočnici.
Ako me pamćenje ne vara našoj pramajci Evi zmija nije pretila batinom, španskom
čizmom ili ukusnim prženicama onog skromnog dominikanskog kuvara zvanog
Tomáso de Torquemada. O sramnoj golotinji, o porođajnim mukama i teškom
rmbanju na jalovoj ledini ni slovca. O Kainu i Avelju neću da vas zamaram. Neka
Svedržitelj vaseljene ćuti i nek se zbog tog sramotnog podstrekivanja na
bratoubilaštvo pokrije ušima. Ako ovu tvrdnju isteramo na čistinu i pažljivo je
osmotrimo sa svih strana onda može ispasti da je svekolika božja sila produžena ruka
Sotonine volje. Ima onih koji tvrde, uglavnom oni iz ezoterijskih krugova Državne
Bezbednosti, da je upravo Bog bio taj koji je pritisnuo Zmiju da ona, kako zna i ume,
svojom slatkorečivošću obrlati Evu, da Eva svojim nespornim ženskim argumentima
nagovori Adama da Adam ubere kajsiju sa drveta saznanja ne bi li i oni probali tu
čuvenu zabranjenu voćku.
- Adame - reče naskroz gologuza Eva - nismo mi najgori!
 17

Šta bi ste vi radili da ste na Adamovom mestu? Ne bi valjda udarili u

dosadno moralisanje ili u recitovanje pobožnog crkvenog štiva pred jednom zgodnom
i pride golom ženskinjom.
U takvim okolnostima, sada mirne savesti, Bog će poslati dva čauša
da ih proteraju iz rajskog atara. On im je, koliko onomad, a to ceo Raj zna, jasno i
glasno kazao da u Raju mogu brati i jesti sve što im se prohte ali nipošto plodove sa
pomenutog drveta uzvišene spoznaje. Koje igde video da spoznaja raste na drvetu!
Mogao ih je On, Svemogući, tako, iz čista mira, proterati iz Raja ali mišljaše da je
korisnije, onako, pro futuro, da tu svoju pakost i veliku prljavštinu zauvek prevali na
njihova pleća. Da ne beše Adamove želje za znanjem ne bi bilo evolucije a mi bi, kao
medene i beslovesne životinjice, recimo kao lepe kineske Pande, još uvek srećni
tumarali pomno paženim rajskim parkovima tražeći sveže bambusove izdanke.
Teoretičari čvrstorukaškog bihejviorizma odmah će graknuti da
pomenuta udbaško-kagebeovska verzija vrvi od šupljih mesta; prvenstveno onih koja
su, navodno, motivisana grižom savesti. Nije mi poznato da Istočni Greh zastareva i
da su se hriščanske crkve dogovorile da tu škakljivu temu skinu sa dnevnog reda. Svi
smo mi krivi, krivi smo dok je sveta i veka i tačka. Šta god da zucneš usta će ti
začepiti grehom naših dobrih i čestitih praroditelja. Mi smo dakle krivi za krajnje
problematične i ničim potkrepljene grehe naših pra-pra-praroditelja. Bog nema izjave
očevidaca, nema fotografije, video zapise a ni pismene izjave rajskih pitomaca. On se
zajebava, juri sojke a mi ispaštamo samo zato što je Adam želeleo da bude pametniji.

IV

U maglovitim bosanskim gudurama, s onu strane Drine, moja buduća

majka je srela svog budućeg muža, mog budućeg oca. Oni su se, onako po partizanski,
registrovali dosta pre kapitulacije Nemačke. Čovek za sve i svašta, privremena vlast u
nekoj zaguljenoj selendretini, njihovu odluku je zabeležio u tefter svojim krivudavo
naherenim šakopisom a njima je guzata daktilografkinja tutnula potvrdu napisanu
pisaćom mašinom, sa ljubičastim žmurom, sa potpisima svedoka i sl. Smrt fašizmu –
Sloboda narodu! Svedoci na njihovoj registraciji su bili Lazar Dimitrijević i Lazar
Kostić. Eto, dva Lazara! Ništa lepše. Za ovog potonjeg se ispostavilo da nije
Crnogorac već Cincar iz Albanije. (Obojica su nešto kasnije, na kraju rata, poginula u
 18

sremskom blatu). Nekoć svečani čin venčanja odlukom rukovodstva KP sveden je na

profano beleženje sklapanja i rasklapanja bračne zajednice.
Ja sam se rodio u jednoj maloj i gotovo improvizovanoj bolnici
nadomak Beograda. Nije prošlo ni pune dve godine a moj otac Milan je ostao bez
glave od podmetnute mine dok se nekim svojim poslom motao oko nemačkog vojnog
kamiona. S njim su stradala dva vojnika a jedan civil, automehaničar, Palilulac,
alamunja, zvani Brljone, ostao je živ i zdrav ali bez obe ruke do lakata. Srećnik. Ja
sam ga dosta kasnije sretao kod bioskopa „20 Oktobar“, u Balkanskoj ulici, preko
puta hotela „Moskva“. Uopšte me nije prepoznao. Deca rastu. Radio je za tapkaroše.
Služio im je kao sigurnosno sanduče za čuvanje bioskopskih karata. Neko mi je rekao
da je njegov leš nadjen u Dunavu, dole kod Višnjice. Ako je on zaista zaglavio onako
kako sam ja u mojoj dečijoj mašti zamišljao onda je to bila strašna smrt bezrukog
čoveka. Nabili su mu mokre novine u gubicu da se ne dernja a onda su ga dotukli
gvozdenim pajserima.
Endži je, kao udovica, ponovo uzela svoje devojačko prezime. Nikad mi
nije rekla šta ju je nateralo da se poduhvati te komplikovane birokratske gnjavaže. Iz
meni nepoznatih razlog hitno smo morali da se selimo iz vile sa terasom i voćnjakom i
da nadalje zguženi životarimo u zajedničkom stanu u kaldrmisanoj Šajkaškoj ulici. Ja
sam bio jedino muško detence u celoj zgradi pa su me komšinice obožavale i vazda su
me hvatale za kurac. Uhvate me za kitu ili za jaja pa ciče: muškarčić! U kući bi nastao
urnebes kad god bi im uspelo da mi palcem i kažiprstom nadignu patkicu. Proricale su
mi sjajnu karijeru.
Mi smo veliki stan u prizemlju delili sa partizankom Zarifom, sa njenom
ćerkom Behidom a pride i sa gluvom Danicom Đurić, udovicom nekog od kraljevih
ministara. Zarifa, Bosanka, raspuštenica, bivša žena zastavnika Ramadana, radila je
kao peglerka u hotelu „Ekscelzior“. Zarifa je za vreme rata bila ranjena u guzicu.
Endži je umela često da se šali na račun njenog ranjavanja. Bosanka joj je za uzvrat
pod nos poturala svoje plehano ordenje. Onda bi Endži dohvatila oklagiju, metlu ili
kakav drugi čvrst predmet a Zarifa bi se zaključala u zajedničko kupatilo. Endži bi
stala kraj zaključanih vrata pa bi počela da joj peva partizanske pesme. Ona je imala
predivan glas i znala je naizust bezbroj pesama. Endži je Zarifi držala prisilne časove
pevanja; umela je da otpeva „Das Mädchen unter der Laterne„ iliti „Lili Marlen“ na
bugarskom i na nemačkom. Prezirala je bosansko ojkanje, ono ojjjj i ono joooj. Za
gusle je tvrdila da su došle iz zemlje Debilije i ako sam ja dosta kasnije doznao da su
 19

izmišljene na istočnom Mediteranu. Što se tiče narodnih običaja i crkvenih rituala,

recitacija, pesama, poslovica, pitalica, epskih tvorevina, zagonetki, bajki, priča,
uzrečica, lascivnih crkvenih zezalica, šlagera i ostalih stvari Endži je bila pravi
pravcati muzej, golemi duhovni rezervoar, jedna monumentalna Antropologia
Rustikana koja se na sasvim prirodan način svojim zmijolikim završecima uplela u
grad i gradski mentalitet. Endži je bila kraj jedne epohe, moja poslednja živa i krvna
veza sa prošlošću. Sve je imala u malom prstu. Šta god bi neko zapevao umela je da
nastavi u ovoj ili onoj verziji.
Nasuprot njenom apsolutnom sluhu ja sam bio i ostao svetski primer
nemuzikalnosti. Muzikalnost nultog stepena. Kao što rekoh, keva je imala švesterku
bliznakinju. Njena šveca bliznakinja se zvala Ksenija. Svi su govorili da su one ličile
kao jaje jajetu i, kako se to kaže, ni rođena ih majka bez vunice ne bi razlikovala.
Seljačka izreka. Reč je o vunenim koncima različitih boja. Ksenija je umrla na
porođaju zajedno sa detetom. Neuhranjenost, rat, loš život, sepsa, pretrpana bolnica,
nemar ili sve zajedno. To se desilo u onoj istoj privremenoj bolnici u kojoj ću ja
ugledati svet četiri dana kasnije. Radost i tuga o istom trošku. Keva se hvalila da je
lako podnosila trudnoću i da se zadugo nije primećivalo da je u drugom stanju. Ja sam
video neke njene fotke dok je još uvek nosila titovku i bluzu. Drugu odeću nije imala.
Rekla mi je da joj je to bila još nedošivena paradna bluza. Tu se, reče, odnekud
stvorila drugarica sa fotoaparatom pa je htela da joj se na uspomeni ne vidi stara i
dronjava uniforma. Imala je pištolj za pojasom; samo se uz mnogo dobre volje moglo
naslutiti da će za koji mesec postati majka. Možda je u pitanju bila kabasta uniforma,
kao kod Vermera, ili sam ja dokazano bio maleni fetus. Sada uopšte nisam siguran ko
je na tim fotografijama: Anđelka ili Ksenija? Anđeo ili Strankinja? I ako smo često
gladovali keva je u licu uvek izgledala pristojno, gotovo bucmasto. Kao da je uvek
sita i presita. Kao kroz san se sećam da su neki naši bliski rođaci među sobom
klepetali da ona nije bila u drugom stanju i da sam ja Ksenijno dete. Priču je naokolo
širio niko drugi do moj stric. Ja sam ga zvao debeli Mića. Kreten je kasnije postao
vatreni Zvezdaš i uz to direktor male fabrike koja je proizvodila najružnije ženske
tašne. U fabričici su rintale samo žene, priučene seljančice. Zvezdaš je tvrdio da sam
ja dobio ime po Ksenijinom mužu koji se takodje zove Dragoljub. On je o tome
mogao da melje koliko mu je volja jer je tetka Ksenija ležala na Mladenovačkom
groblju a njenog Dragoljuba više nije bilo u Beogradu. Dragoljub je uspeo da klisne iz
Titove Jugoslavije. Posle jednogodišnjeg tavorenja u izbegličkom logoru negde u
 20

okolini Ventimilje on je iz Italije otplovio za Južnu Ameriku. Postao je Argentinac i

širom sveta uvažen agronom. Moj teča je postao slavni Argentinac. Kupio je kuću,
ima bazen, palme, čopor pasa, svoju botaničku baštu, veliko ogledno dobro, kuvarice,
poslugu, baštovane, dva automobila i oženio se Italijankom rodom iz Zadra. U
pismima bi uvek pitao kako sam ja i da li učim. Kod tih reči majka bi me značajno
pogledala a ja bih napravio kiselo lice i odmahnuo rukom. Naravno da učim. Ubih se
učeći. U jednom pismu je napomenuo da će promeniti ime. Ono Dragoljub Argentinci
ne mogu pravilno da izgovore. Penkalom je dva puta podvukao kako će se ubuduće
zvati ali je meni njegovo novo ime odmah izvetrelo iz glave. Mi smo naglas čitali
njegova pisma, čitali smo, uzdisali i zamišljali kako je njemu, tamo u toj Argentini,
sada lepo da lepše ne može biti. Znam da smo se iskreno radovali njegovoj sreći ali
smo ujedno imali razlog više da tugujemo za tetka Ksenijom i nad našom bezizlaznom
bedom. On ima botaničku baštu i služavke a mi nemamo šta za klopu. Da sve bude još
gore, stanovali smo preko puta vojne fabrike za proizvodnju hleba. Okrugle vojničke
vekne su mirisale od jutra do sutra, izuzev nedelje. Po vas celi dan buka mašina,
tandrkanje polica sa hlebom i dreka radnika. Nedeljom grobna tišina. Dragoljub nas
nije zvao da dođemo u Argentinu. Početkom sedamdesetih sasvim je prestao da nam
se javlja. Valjda Argentinos više nije imao strpljenja da se maje sa naskroz
betoniranom socijalističkom slepadijom.
Jakako da smo mi znali da nam milicija otvara pisma iz inostranstva. Ne
uvek. Ponekad. Tome se, uostalom, niko nije čudio niti si se ikome mogao požaliti.
Recimo, odeš u miliciju, u 29. Novembar i kažeš: Drugovi zašto nam otvarate pisma
iz Argentine. Pisma su naša privatna stvar. Pa šta! Otvaraju pisma – zna se ko otvara
tuđa pisma i zašto. Milicija želi da zna šta emigracija misli i šta smera. Gulanferi
čitaju naša pisma da bi nas bolje čuvali od neprijatelja. „Tuđa pisma“ kakva glupa
stvar. Ako nemaš šta da kriješ zašto bi se uzbuđivao što ti čitaju pisma. I u tim i
takvim okolnostima Endži je umela da izburgija filozofski stav i da vidi lepšu stranu
nemilih prilika. Njoj je bilo milo oko srca što milicijske rđe i čvarkaroši (a ko bi radio
u miliciji sem seoskih rđa i provincijskih funjara) čitaju o nečijoj sreći a da ne mogu
da naude našem Argentincu. Tamo neka fukara čita da je neko bogat i kako taj
bogataš, naše gore list, bivši zemljak, mirne duše uživa u svom velikom imetku.
Vidim ih kako sabajle u zadimljenim kancelarijama mljackaju čvarke sa „Zelenog
Venca“, mrve hleb i čitaju kako Dragoljub, preplanulog lica, kraj bazena za kupanje
miluje vučjake i srče ledenu limunadu napravljenu od pravih limunova. Onda taj isti
 21

drndoš koji je pred svima naglas čitao i «analizirao» njegovo pismo ode svojoj kući,
seda za sto zastrt starom mušemom i čeka da mu njegova nabusita famfulja,
kamenjarka u tuđem šlafroku od izlizane zenane, poturi aluminijumsku kašiku i
kojekakve splačine za ručak. Prekjučerašnji kupus s oglodanim rebarcima. Samo je
drug Tito mogao da uživa kao naš Dragoljub. Međutim, drug Tito je to morao da radi
po službenoj dužnosti; morao je da prima strane delegacije pa ne bi imalo smisla da
ljude iz belog sveta nutka masnim čvarcima, da im Jovanka Budisavljević muti
Trumanova jaja ili da ih nudi da zapale „Dravu“. Kad stranci shvate kako drug Tito
živi, kad se osvedoče kako je njemu lepo uz viski, kubanske cigare, kad naokolo vide
učtive sluge u generalskim uniformama kako gostima nečujno raznose velike zdele
sutlijaša na srebrnim poslužavnicima, (hladan sutlijaš od pravog mleka sa dosta
cimeta i po kojim zrnom suvog groždja) još će pomisliti da i nama, nama narodnim
masama, nije loše.
Mada ljudi izmišljaju sve i svašta ipak moram priznati da se moja mila
majka prema meni odnosila s pažnjom ali ipak bez one unutrašnje majčinske strasti
koju majke ispoljavaju prema svojoj deci i koju deca instinktivno mogu da osete. Nije
bilo poljubaca, milovanja ni najobičnijih zagrljaja. Retko me je na ulici držala za
ruku. Za rođendane mi nije kupovala poklone. Tako, nikad ništa. Beda ju je naterala
da me pošalje u sirotište ali se potom pokajala pa sam se ja radostan vratio u Šajkašku
ulicu. Ne znam da li sam ikad u životu bio toliko srećan kao tih dana. Ponovo sam bio
u mojoj Šajkaškoj ulici. Ponovo sam bio među drugarima i mogao sam da švrljam
gradom ili da idem dole na Dunav da se kupam u Profili i da u Jojkićevom dunavcu
pecam kesege, linjake i kauglere ili da lutam Kalemegdanskom tvrđavom u potrazi za
arheološkim blagom. Možda je tetka Ksenija bila moja prava majka a Endži je,
koristeći tu fascinantnu jednojajčanu istovetnost, uz pomoć lekara preuzela bebu svoje
mrtve sestre. Možda je upravo ona na porođaju izgubila dete pa su joj partizanske
babice, lepe li zgode, ponudili Ksenijinu bebu!? Vrag bi ga znao u kom grmu leži
tajanstveni zec o mojim majkama i mojim očevima, dabome! Ako je tu uopšte bilo
tajni njih je Endži namerno odnela sa sobom u grob.
Ne računajući bioskope Endži i ja smo samo jednom bili zajedno na
nekom koncertu. U Domu Sindikata je 1961 godine svirao Oskar Piterson. Kupili smo
najjeftinije ulaznice - one za poslednje redove. Ili je Endži bila preterano obazriva sa
svojim budžetom ili su te karte zaista bile jedine koje su preostale. Kao za baksuz
meni je dopalo sedište iza stuba. Slušajući Oskarovu klavirsku svirku Endži je
 22

zaplakala od milja, kako bi to nadahnuto rekao Sen Džon Pers. Meni se taj crnac
veoma svideo. U ta vremena u Beogradu se retko kad mogao videti čovek crne rase,
bilo da je iz Afrike ili iz Amerike. U ta vremena niko nije umeo da pravi razliku
izmedju crnca iz Afrike i crnca iz Amerike. Svi su nam oni bili isti i crni „k’o imalin“.
Oskar je bio jedan veseo, visok i krupan debeljko u dobro skrojenom i svakako
skupom crnom odelu sa belom košuljom i u fantastično izglancanim novim novcijatim
crnim cipelama. Oskar se oblačio skuplje i ukusnije od svih naših političara zajedno –
onih davnašnjih i ovih sadašnih. Mora da su mu te njegove crne cipele bile papreno
skupe i vrlo udobne. Belom maramicom je brisao čelo a u Domu Sindikatu urnebes.
Bilo je i onih koji su izlazili još tokom koncerta uz komentar „da li će ovaj nešto i da
otpeva“. Tek sam dosta kasnije, zaista dosta kasnije, shvatio pravi smisao tog pitanja
u relaciji sa guslama. Sova uzleće u sumrak. Danas mnogi klepeću da je taj Kanađanin
bio marioneta američkog hladnoratovskog imperijalizma i kapitalističke propagande. I
da jeste, čova je sjajno svirao. Mora da je Boljšoj Teatar sa svojom pohlepnom
kagebeovskom kamarilom kružio svetom iz čisto kulturno-pedagoških razloga, iz
puke ljubavi prema pesmi, igri i lepoj svirci.

Endži je umrla 16.04. 2006 godine, pre podne, samo nedelju dana
po mom povratku iz San Franciska. Ja sam u Kaliforniji bogatim studentima držao
beskonačna predavanja, uglavnom o mojoj umetnosti i mojim pogledima na svet.
Endži se primicala onoj strani prateći uopšteni, da ne kažem
iskonski kontra-evolutivni povratak u prošlost. Prvo je po drljavim zdravstvenim
stanicama obilazila lekare opšte prakse, uzdajući se u pilule, hemiju i savremenu
medicinu. Potom je počela da traži uzdanje u polupismene travare i njihove smrdljive
bućkuriše da bi pri kraju stala da bistri literaturu u stilu: Život posle Života i slične
hoštaplerske ludorije iliti šiš-miš ezoterije tako popularne i drage na pompeznim
spiritističkim seansama u gnezdu generalštaba Srpske Vojske.
Nisam mogao da doznam da li je bila vernik ili ateist. Verovala je
narodnim običajima ali je popove, gatare i vidovnjake mrzela iz dna duše. Zvala ih je
socijalističkim bitangama i lezilebovićima. Endži je kao plemeniti vučjak insktintivno
i s puno prava prezirala uniformisana lica: poštare, popove, milicionere i oficirske
sline. Ja sam joj na grob postavio drveni krst tek toliko da se ne razlikuje od ostalog
 23

sveta. Takođe nisam uspeo da dokučim koji je od gradova, u onom čisto

sentimentalnom smislu, smatrala svojim pravim zavičajem. Više od šezdeset godina je
provela u Beogradu ali se uvek prisećala svog bezbrižnog detinjstva u Skoplju, života
u Nišu i partizanskog mlataranja po Bosni. Takva kakva je bila ona nije prećutkivala
ni strašne ni lepe trenutke pa sam stekao utisak da su svi ti gradovi ponaosob bili
delovi nekog njenog uopštenog zavičaja. Sasvim odredjeni zavičaj, zavičaj u užem
smislu, u Endžinom rečniku nije postojao jer se Orlana, uboge selendre, uopšte nije
sećala sem kada bi joj birokratija tražila da zbog nečega podnese na uvid krštenicu,
nikad stariju od šest meseci. Pasoš nije imala. Nije želela da putuje u inostranstvo niti
je tražila da joj ja pričam o mojim putovanjima po belom svetu. Sem jadikovki o
nekakvoj apstraktnoj jednakosti u siromaštvu u stilu Vase Pelagića, Endži je uistinu
živela bez snova i bez želja.
Proživela je loš, dozlaboga usamljen i turoban život na periferiji
Beograda; mizerna penzija, sin danguba, drlepan i umetnik a država se svela na
gomilu idiota. Sve sama sitnurija, Sotonine vodonoše, đavolji gajdaši. Beograd bazdi
na razmahanu provincijsku osrednjost. Sve sami napirlitani plebejci. Nigde čoveka na
vidiku. Ideš Knez Mihajlovom ulicom, u po bela dana nosiš fenjer, klatiš ga naokolo,
zveraš u razna lica, a kraj tebe šparta degenerisani svet: Dobro jutro našminkane
hijene, dobar dan izelice, dobro veče doušnička đubrad, laka vam noć lopurde i
zlurade ljubipare. Nema ničeg goreg od mediokritetske pompeznosti ili obesnih
ništarija. Oni bi sve na ovom lepom i šarenom svetu da srozaju na svoj tupoglavi
mutno-sivi nivo. Duhovni maroderi od svenarodnog značaja. Pišu pesme, štampaju
sabrana sranja, štancuju romane, kenjaju na televiziji, krevelje se po parlamentu, krste
se na parastosima i govore kroz aforizme i narodne doskočice; kaža-laža-raža-maža-
trtaža.... Grle se sa popovima kao da su uspaljene popadije a o belosvetskoj politici
znaju bolje od engleske kraljice.
Na sahranu je došla Marinela, zatim nafrakana Dinka i njen drugi
ili možda treći muž. Dinka decu nije dovela. Zašto da se momci dosadjuju. Beše lep
vedar martovski dan. Niko ni suzu da pusti. Na sahrani samo nas četvoro plus dva
mutava grobara i sprovodnik. Idealan dan za sahrane. Videvši da sam ja kupio
najjeftiniji sanduk i da nisam angažovao popa, Dinkin muž je nad otvorenim grobom,
na svoju ruku, ne pitavši me za dozvolu, odmumlao neko njemu znano opelo. Ako.
Šuntavko! Eto čoveka, eto sluge svog vremena. Dinka se sa tim svojim drugim ili
trećim mužem zanavek odselila za Kanadu. Sada svi zajedno hlade dupeta na nekoj
 24

bezimenoj periferiji Toronta. Verovatno će im se deca jednog dana bolje uklopiti u taj
vetroviti kanadsko-eskimski-polarni san. Kao po pravilu rodoljubi prvi napuštaju brod
koji, zacelo, nikad neće sasvim potonuti niti će uspeti da zaplovi punim jedrima. Nije
im palo na pamet da mi se jave, makar nekom jeftinom razglednicom, onako
emigrantski: Ide nam k’o po loju, puni smo love, kuća, dvoje kola a pride i vikendkica
negde na severu Manitobe. Vazda mislimo na vas i na voljenu Srbiju.
Nisam želeo da u „Politici“ objavim čitulju. Uvek mi se gadio
seljoberski egzibicionizam. Više love veća čitulja. Endži bi rekla: „Gde vam je bre tu
ta vaša jednakost pred Bogom“. Ne beše tako davno kada je u vrtirepoj „Politici“, u
čuvenoj i dostojanstvenoj „Politici“, notorno kriminalno smeće za goleme novce
preko celih strana naručivalo čitulje za umlaćenu sabraću ili, ne ređe, fotografije svoje
kretenolike rodbine. Pa opet, to bi bilo obaveštenje mojim poznanicima da je meni
umrla majka jerbo pleme vremešne Endži snom mrtvijem poodavno spava i njima nije
do čitulja, pogotovu ne do onih objavljenih u naskroz kompromitovanim novinama.
Oni na svojim prekogrobnim žurkama i soirée-ima ne čitaju takvu srcedrpatelnu
literaturu i golu komercijalu. Samo živi ljudi gledaju čitulje i bistre parnasovske
nekrologe, cmizdrave panegirike, plebejsko-epske epistole i sl. Samo budale,
šićardžije i nekroljubi javno paradiraju svojim pokojnicima. Prave parastose, trta-mrta
komemoracije, a uz sve to besramno lažu o bivšim vrlinama svojih bližnjih. Oni
valjda od toga imaju neke vajde, neke hasne il’ koristi; ne rade valjda iz čistog
metafizičkog poštovanja prema smrti i ljubavi prema pokojnicima.
Telefonom mi se iz Niša javlja moj ujak Predrag, jedini polu-živi
Mohikanac predratne skopske petorke. Nije mi izjavio saučešće jer se podrazumeva
da je i on u žalosti. Umrla mu je rođena sestra. Ujak me moli da mu smesta
fotografišem sestru i da mu što pre pošaljem fotografije. Šta će njemu te fotografije?
Šta bi on radio sa fotografijama mrtve babe? Držao bi ih pod svojim bolesničkim
jastukom ili na natkasni. U bolnici bi cimerima, regrutima za nebo, pokazivao slike
svoje mrtve i ćelave sestre. Mrtva Endži u koloru spava.
Stojim ja kraj Endžinog uzglavlja, u ruci držim plastičnu slušalicu
jeftinog crvenog telefona, ona pepeljasta, mrtvo-bela, naskroz ćelava, a ujak me iz
Niša krkljavim glasom nagovara da fotografišem moju majku odnosno njegovu sestru.
Zemljo, otvori se! Endži je mrtva, mrtva je zauvek. Čovek, tj. moj ujak, je otišao na
onaj svet dva meseca kasnije, ne videvši fotografije svoje sestre koju - dok su bili živi
- nije video petnaest godina ako ne i duže. To me je podsetilo na nekrofilsko čerečenje
 25

jednog ruskog kupler-majstora. Kunja proštac na odru, sneva rajske krajolike, sneva
dolinu Gubidanku, oko njega suprematistička scenografija i ostale protokolarne
pizdarije. Od tih su fotografija artističke bubašvabe napravile nekro-poslastice, svoje
nekro-crno-bele-foto-torte. Podvodačka posvećenost! Serem vam se ja na tu
posvećenost, da ne kažem na pećinsku zadrtost. Njima je do metafizike i lepote
nesaznajnog. Od njegovih su slika napravili lutke pa ih naveliko prodaju u
venecijanskom Guggenheimu.
Ja sam hipotetični Raj uvek zamišljao kao zemlju Dembeliju ili
kao dobro snabdevenu samoposlugu bez kasa, kasirica i video kontrole. Pravilo broj
jedan: U Raju se ne rinta. Tamo niko ništa ne radi. U Raju svi imaju jednak tretman.
U Raju nema novca ni socijalnih razlika. Moja Endži i Herr Fuger sede za istim
stolom. Oni igraju poker u zrna pasulja. Svi krkaju šta im se prohte, onako badava, svi
pevaju a kad im dojadi pevanije letuckaju naokolo. Izigravaju paraglajdere. Tek da
protegnu noge. Kako li izgleda taj Raj iz ptičije perspektive?
Ja sam grobarima u prljavim plavim radničkim odelima dao
napojnice; svakom sam šljakatoru ponaosob u ogrubele ruke tutnuo po dve hiljade
dinara, zatim smo Marinela i ja ušli u taksi i napustili vetrovitu Orlovaču. Crni
spomenici se ređaju u beskraj. Trijumf grobljanske nemaštovitosti. Odurni klišei,
svekolika tupost duha. Kakvi su ljudi takva su im i groblja. Na glavnom ulazu
Ciganke prodaju vence, cveće, sveće, itd... Setio sam se Albera Kamija i nesnosnih
alžirskih vrućina... šetam periferijom grada, šetam kraj mora, upekla zvezda, ja se sav
znojim, leđa su mi mokra a moja duša probija zvučni zid... U stvarnosti sada sedim
kraj taksiste a prikan ne prestaje da melje o našim pevaljkama-radodajkama i o
politici. Dasa se pravi pametan, ređa imena nekih pterodaktila iz parlamenta, kaže da
ih je prošle noći video kako mljackaju i loču u onoj bašti kod „Znaka pitanja“. Roštilj,
vino, ljute papričice, srpsko-šopsko-šiptarske salate, zvuci razdrndane gitare,
promukli glasovi, bunarsko pevanje, brzonogi kelneri. Baš lepo. Ja blenem, ćutim,
neću da slušam šta budala tupi. Glas naroda, glas Boga.
Odlučio sam da bacim sve Endžine stvari. Sve se nadam da će
završiti na prljavom asfaltu novobeogradske „Kolere“. Beogradska sirotinja će ih
razneti na stotinu strana. Stvari je iz kuće iznela dobra i vredna žena koja se takođe
zove Anđelka. Jedna Anđelka iznosi stvari druge Anđelke. Otkud to uporno
ponavljanje dubleta u mom životu? Sumnjajući u moju preduzimljivost Anđelka je
poslala imenjakinju, svoje ovozemaljsko podnenvno Ra, da motri nad obnovom
 26

njenog stana. Nju sam našao preko ULUS-a. Toj drugoj Anđjelki su u poslu pomagali
muž, sin i majka. Oni misle da prošire biznis. Daj bože da ih posluži sreća. Za
uspomenu sam zadržao zlatan lančić; najobičniji lančić koji se za sitne novce može
nabaviti bilo gde. Seća me na njenu sudbinu i na onaj majušni svet u kome je ona
decenijama tavorila sa cvećem, kaktusima, televizorom i svoje tri mačke. Taj lančić
zna da me vrati u neko drugo vreme, ni bolje ni lošije od ovog sadašnjeg.
Endži je u jednoj vitrini čuvala zbornik Šekspirovih drama u
tvrdom izrigano-skerletnom povezu, ali ih ona nikad nije listala. Naravno da je čula za
Hamleta, naravno da je u bioskopu gledala ser Lorensa Olivijea u ulozi danskog
kraljevića i da je znala za onu nadaleko čuvenu truleži u državi Danskoj. Jednom me
je Endži pitala da li su ti Danci zaista tako potuljeni kako ih je Šekspir prikazao.
Rekoh joj da Šekspiru uvek treba verovati na reč.
„Jadan Hamlet, bilo bi mu mnogo bolje da je uspeo da odmagli za
Englesku“, rezignirano promrmlja moja Endži.

VI

Isprva sam namerio da napišem kratku pričicu o zlatnom lančiću

da bih je potom povezao sa gospodinom M. D. Brzo sam zaključio da je o tom
francusko-američkom jebivetru, o toj mumiji i Mandraku bez cilindra i belog šala
napisano tone knjiga i da ludost ima tendenciju širenja geometrijskom progresijom.
Na kraju evo jedne zgodne poruke: Više sreće u sledećoj priči.

© Raša Todosijević, 2008 Beograd