Anda di halaman 1dari 16

Aleksandar K.

Mitrović, psiholog,
isečak iz knjige Svest i kolaps talasne funkcije:
(kontakt preko email-a: etoszabios@gmail.com)

IV. Tumačenje psihokineze i efekta posmatrača u


retroaktivnoj psihokinezi kolapsom talasne funkcije

Kako možemo protumačiti efekat posmatrača u Šmitovim eksperimentima sa


retroaktivnom psihokinezom? Posmatrač koji sa pažnjom odsluša magnetofonski
snimak audio signala sa generatora slučajnih brojeva otežava i onemogućava
ispitanika koji posle posmatrača sluša istovetnu magnetofonsku traku u pokušaju
uticaja na generisanje audio impulsa iz RNG aparata koje se zbilo u prošlosti. Pri
tome izgleda da nije bitno da li je posmatrač ljudsko biće ili životinja. Rezultate
Šmitovih opita u kojima su životinje bile posmatrači nije moguće protumačiti na isti
način kao pomenute Šmitove opite sa bubašvabama kada je RNG aparat bio povezan
sa neprijatnim stimulusom za bubašvabe. Tada je Šmit ispravno zaključio da nisu
bubašvabe bile te koje su uticale na generisanje slučajnih događaja, već je to činio
sam Šmit zbog svog intenzivnog osećaja gadljivosti prema bubašvabama. Prvi i jedini
posmatrač koji je odslušao magnetofonski audio zapis signala sa RNG uređaja bila je
životinja bez fizičkog prisustva čoveka u trenutku puštanja audio trake. Prema mome
tumačenju, ovaj rezultat je veoma značajan, jer pokazuje da kolaps talasne funkcije,
kojim se može objasniti efekat posmatrača na kvantne procese a time i na
retroaktivna psihokineza, može izazvati ne samo svesni posmatrač kao što je to čovek,
već i posmatrač sa nerazvijenom svešću poput životinje. Džon fon Nojman, istaknuti
teoretičar kvantne fizike, prvi je tvrdio da ljudska svest može izazvati redukciju
vektora stanja fizičkog sistema ili indeterminističku promenu talasne funkcije,
odnosno kolaps talasne funkcije. Šmitovi rezultati opita sa retroaktivnom
psihokinezom u kojima su životinje bile prvi i jedini posmatrači jasno nam govore da
posmatrač koji vrši kolaps talasne funkcije ne samo da ne mora biti čovek, već da čak
i ne mora biti u potpunosti svesno biće. Iz Šmitovih opita možemo zaključiti i da
kolaps talasne funkcije može da se izvrši naknadnim uticajem na prošle događaje.
Posmatrači i ispitanici u opitima sa retroaktivnom inhibicijom uticali su na
magnetofonski zapis signala sa RNG aparata u trenutku zapisa, što znači u prošlosti. I
jedni i drugi uticali su na sam generator slučajnih brojeva, a to znači na kvantne
procese koji se u njemu odigravaju vršeći kolaps talasne funkcije beta zraka ili
ubrzanih elektrona i pre nego što su bili registrovani u detektoru jonizujućih čestica
radioaktivnog raspada stroncijuma 90 ili Gajger-Milerovom brojaču koji je bio
sastavni deo RNG uređaja.
1. Eksperiment sa dva proreza

Zapitajmo se sada kako je moguće izazvati kolaps talasne funkcije kvantnih


čestica, u našem slučaju beta zraka ili ubrzanih elektrona? U poznatom eksperimentu
sa dva proreza, koji je prvi predložio i obavio čuveni profesor fizike na Kraljevskom
institutu u Londonu, Tomas Jang, monohromatska svetlost je usmeravana iz izvora
kroz dva uska kružna otvora ka neprozirnom zaklonu. Dva otvora su trebala biti
veličine oko 0,1 mm, na međusobnom rastojanju od oko 0,5 mm. Ako je bio otvoren
samo jedan prorez, raspored svetlosti na neprovidnom zaklonu bila je u obliku
diskretnih tačaka pod uslovom da je intenzitet osvetljaja iz izvora bio mali što jasno
upućuje na korpuskularnu prirodu svetlosti. Ako je pak izvor emitovao veliki broj
fotona, čitav ekran bi bio ravnomerno osvetljen. Međutim, ako su bila otvorena oba
proreza, a izvor je emitovao dovoljno jaku svetlost, na zaklonu se nije pojavljivala
ravnomerna osvetljenost, već je bila uočljiva talasasta raspodela diskretnih tačaka u
vidu linija, naizmenično su se smenjivale paralelne ekvidistantne tamne i svetle linije
koje su bile postavljene simetrično prema središnjoj svetloj liniji. Ova interferenciona
raspodela osvetljaja nije se mogla tumačiti čestičnom teorijom svetlosti koja je još od
Njutna bila dominantna u klasičnoj fizici. Otuda je Jang u svom poznatom delu Skice
i opiti u vezi sa zvukom i svetlosti još 1809. godine predložio da se pomoću talasne
teorije svetlosti objasne ove interferencione pruge na zaklonu. Kada svetlost prođe
kroz oba proreza imaćemo zapravo dva svetlosna talasa koja susreću jedan drugog na
zaklonu. Ako bi se susretali kada su oba talasa u fazi, kada je fazni pomak između
talasa jednak nuli, a to bi značilo da se vrhovi talasa podudaraju, onda bi dolazilo do
pojačanja oscilacije rezultantnog talasa, što bi se očitovalo u vidu svetlih linija na
zaklonu. Ali ako bi dolazilo do toga da dva talasa koja se susreću budu u kontrafazi,
kada je fazni pomak između njih jednak 180 stepeni, što bi značilo da je vrh jednog
talasa tamo gde je dno drugoga, onda bi se talasi međusobno poništavali što bi davalo
tamne linije na zaklonu. Dok čestičnom slikom svetlosti nije moguće protumačiti
ovakve interferencione trake na zaklonu, talasna teorija svetlosti ih bez teškoća
objašnjava.
Prilikom prolaska svetlosti kroz otvore na zaslonu dolazi do pojave difrakcije ili
savijanja i rasejavanja svetlosti. Svetlost se prostire pravolinijski u prozračnoj
homogenoj i izotropnoj sredini sve dok ne naiđe na prorez malih dimenzija kada
dolazi do njenog savijanja. Difrakcija svetlosti se objašnjava Hajgens-Frenelovom
talasnom teorijom prostiranja svetlosti. Prema ovoj teoriji, prorez kroz koji prolazi
oscilacija svetlosnog snopa postaje njegov sekundarni izvor, a amplituda svetlosnog
talasa iz sekundarnog izvora proporcionalna je površini otvora i amplitudi svetlosnog
talasa pristiglog u prorez. Ovu pojavu difrakcije svetlosti možemo opaziti ako na izvor
svetlosti pogledamo kroz prorez koji bi činila rupa na neprovidnom zaslonu, pri čemu
bi veličina otvora trebala biti srazmerna talasnoj dužini svetlosti. Kao prorez mogu
poslužiti i dva sastavljena prsta. I u jednom i u drugom slučaju videli bismo
difrakcionu sliku u vidu tamne trake. U Jangovom eksperimentu sa dva proreza svaki
od otvora na prvom zaslonu difraktuje svetlost. Da ne postoji difrakcija svetlost bi se
pravolinijski prostirala u uskom snopu i kada bi prošla kroz pukotine na prvom
zaslonu. U tom slučaju ne bi bila moguća interferencija svetlosti posle prolaska kroz
otvore, jer se uski svetlosni snopovi ne bi susretali. To znači da je neophodno da
najpre dođe do difrakcije svetlosti ne bi li potom došlo do interferencije difraktovanih
snopova. Shodno tome, u difrakciji pukotine na prvom zaslonu u Jangovom ogledu
postaju sekundarni izvori svetlosti, a difraktovana svetlost na jednom otvoru
interferira sa difraktovanom svetlošću na drugom otvoru čineći interferencione šare
na drugom neprovidnom zaslonu.
Luj de Brolji je 1923. godine otkrio da je svaka materijalna čestica poput
svetlosti, ujedno i čestica i talas. Iz toga sledi da svaka čestica u kretanju kroz
prolasku kroz dovoljno mali otvor mora pokazivati osobinu difrakcije kao što je to
slučaj sa svetlosnim talasom. Laue je još pre De Broljijeve relacije za čestično-talasnu
osobenost supstancije, godine 1912. eksperimentalno dokazao da i Rendgenovi zraci,
koje čine elektromagnetski talasi koji se stvaraju kada se ubrzani elektroni sudare sa
nekom preprekom, podležu difrakciji prilikom prolaska kroz kristale. Geometrijski
uređeni nizovi atoma kristala prave prirodne difrakcione rešetke. Kroz isečeni kristal
nikla Dejvison i Džermer su 1927. godine dobili difrakciju i sekundarnu interferenciju
za talase elektrona. Kao prirodna difrakciona rešetka za talase elektrona mogu
poslužiti i stojeći talasi svetlosti, koji su dobijeni fokusiranjem svetlosti prolaskom
kroz sočivo, prema predlogu Diraka i Kapice. Eksperimentalno je potvrđena i
difrakcija i interferencija mlazeva protona, neutrona, ubrzanih α-čestica, atoma
vodonika i helijuma i njihovih jona.
Shodno rečenom, istovetne rezultate sa onim u Jangovom ogledu dobili bi i sa
ma kojim drugim kvantnim česticama, bilo da je reč o fotonu ili protonu ili neutronu
ili elektronu itd. Razlika bi bila jedino u izvoru čestica i zaklonu. Za sve čestice izuzev
fotona trebalo bi upotrebiti ekran od fosfora, koji poseduje svojstvo luminiscencije ili
kratkotrajne emisije hladne svetlosti od strane pobuđenih elektrona fosfora u
trenutku sudara sa kvantnim česticama koje bi emitovao izvor. Talasno svojstvo
kvantnih čestica, koje se može lako dokazati eksperimentom sa dva proreza, nije
samo svojstvo mnoštva čestica, već i tek jedne kvantne čestice. Jedna i ma koja
kvantna čestica ima talasna svojstva, jeste i talas, pored toga što je i čestica. Upravo je
za tumačenje Šmitovih opita sa retroaktivnom psihokinezom značajan rezultat
eksperimenta sa dva proreza kada kroz otvore ne prolazi mnoštvo čestica, već samo
jedna. Uzeću da je ta jedna čestica elektron, budući da sam pretpostavio da se
retroaktivna psihokineza zbiva preko kolapsa talasne funkcije ubrzanih elektrona
beta radioaktivnog zračenja veštačkog izotopa stroncijum 90. Taj kolaps talasne
funkcije u retroaktivnoj psihokinezi vrši intencionalni svesni posmatrač. Taj
posmatrač nije nikakav naučni ili objektivni posmatrač, već suprotnost tome,
subjektivni posmatrač koji ima svesnu nameru da promeni ishod radioaktivnog
raspada stroncijuma 90. Da bismo shvatili kako je moguće da posmatrač izazove
kolaps talasne funkcije i samim time kvantnu promenu koja se može registrovati,
najpre ću izložiti eksperiment sa dva proreza sa jednom kvantnom česticom,
elektronom.

a) Talasna funkcija
Ako bismo iz izvora kroz dva kružna otvora na prvome zaslonu ka fosfornom
ekranu uputili samo jedan elektron, dobili bismo iste rezultate eksperimenta kao i
kad bismo iz izvora emitovali mnoge čestice. Ako bi bio samo jedan prorez otvoren,
elektron bi prošao kroz taj prorez i na fosfornom ekranu načinio luminiscenciju u
vidu diskretnih tačaka. Ako bi bila otvorena oba proreza, jedan elektron bi prošao
kroz oba otvora praveći interferencionu šaru na fosfornom ekranu. Sa stajališta
korpuskularne teorije, ne bi bilo moguće da se jedan elektron nekako stvori na dva
mesta istovremeno, budući da elektron kao čestica treba da ima tačno određene
koordinate, impuls i energiju u ma kome trenutku vremena. Ali sa stajališta talasne
teorije, elektron kao talas bi predstavljao beskonačnu sinusoidu u prostoru, a to bi
značilo da je nemoguće precizno odrediti njegov položaj, impuls i energiju. Elektron
kao talas ili poremećaj oscilacija kvantnog polja može proći kroz oba proreza i izvršiti
interferenciju sa samim sobom, ali mu je kao čestici to nedozvoljeno. Otuda ma koju
pojedinačnu kvantnu česticu treba razmatrati i kao česticu i kao talas, a treba imati
na umu da ona u strogom smislu nije ni čestica ni talas, budući da elektrone i ostale
kvantne čestice u kvantnoj mehanici opisuje talasna funkcija. Prema Hajzenbergovoj
relaciji neodređenosti, samo je približno moguće odrediti koordinate, impuls i
energiju kvantne čestice, što je zapravo posledica toga da nijedan talas ne može biti u
prostoru u oblasti manjoj od veličine njegove talasne dužine. Svaki talas može se
opisati beskonačnom sinusoidom i ne postoji mogućnost da se kao takav precizno
lokalizuje u prostoru. Tako se, prema Hajzenbergovoj relaciji neodređenosti, položaj
elektrona može odrediti sa preciznošću od 10-8 cm, a brzina sa tačnošću od samo 108
cm u sekundi. To bi značilo da je nemoguće precizno odrediti koordinate, impuls i
energiju elektrona kao čestice, jer se elektron kao talas prostire i zapravo prolazi kao
talas, a ne kao čestica definisana kao kruta i tačkasta, kroz oba proreza istovremeno.
Elektron ne može nikako proći kroz oba proreza kao čestica u strogom smislu te reči,
kako je čestica kao kruta i tačkasta sfera ili bilijarska kugla određena u Njutnovoj
klasičnoj mehanici. Međutim, u kvantnoj mehanici dozvoljeno je i to kao mogućnost
da se jedna kvantna čestica nalazi u ne samo dva različita kvantna stanja, već čak i u
beskonačno mnogo različitih kvantnih stanja. To se naziva kvantnom
superpozicijom, a nastaje kao posledica sabiranja kvantnih stanja čestice.
U kvantnoj mehanici se, naime, kretanje čestice opisuje talasnom
funkcijom. Ova funkcija ne govori o klasičnom talasnom oscilovanju, pa je bolji
naziv funkcija kvantnog stanja čestice. U klasičnoj mehanici kretanje
makroskopskog tela opisujemo pomoću zavisnosti koordinata položaja (x, y, z) od
vremena (t) prema funkciji x = x(t ) za jednu dimenziju položaja. Odatle se može
dx
odrediti količina kretanja (p) makroobjekta prema jednačini p = m ⋅ gde je d
dt
diferencijalni oblik fizičke veličine. U kvantnoj mehanici ovo nije moguće, jer bi dobili
da je proizvod neodređenosti položaja i impulsa čestice jednak nuli, što je protivno
Hajzenbergovoj relaciji neodređenosti Δx ⋅ Δp > h . Ovde je Δx neodređenost položaja,
Δp je neodređenost impulsa, a h je Plankova konstanta ( h = 6,625 ⋅ 10 −34 J sec ) , koja
govori o najmanjem kvantumu ili porciji energije koji u kvantnom svetu može izazvati
promenu. Relacija neodređenosti ne govori o neodređenosti položaja odvojenog od
impulsa ili impulsa odvojenog od položaja, već o neodređenosti njihovog proizvoda.
To znači da će se neodređenost položaja uvećavati sa sve preciznijim određivanjem
impulsa, i obratno, neodređenost impulsa će se uvećavati sa sve tačnijim merenjem
položaja. Otuda ma koju kvantnu česticu ne možemo u potpunosti svesti na tačkasti
objekat, kao što se u njutnovskoj determinističkoj mehanici tumače fizička tela kao
tačkaste čestice koja se kreću u euklidskom prostoru, jer se položaj, impuls i energija
čestice u kvantnoj mehanici mogu odrediti samo približno prema Hajzenbergovoj
relaciji neodređenosti. Iz istog razloga ne može se govoriti ni o liniji kretanja ili
trajektoriji kvantne čestice u euklidskom prostoru kao što se u njutnovskoj klasičnoj
mehanici to čini kada se opisuje kretanje tela. Otuda se u kvantnoj mehanici kvantno
stanje položaja i impulsa čestice određuje preko talasne funkcije (ψ ) . Ona je jednaka
nekoj funkciji položaja i vremena. Pri tome se funkcija položaja ili koordinata kvantne
čestice naziva amplitudom talasne funkcije (ψ 0 ) .
ψ = f ( x, y , z , t )
ψ 0 = f ( x, y , z )

b) Kvantna linearna superpozicija


Ako u eksperimentu sa dva proreza izračunamo talasnu funkciju elektrona (ψ ) ,
koja na kvantnom nivou predstavlja jedinu realnost čestice, videćemo da je ona
jednaka zbiru talasne funkcije elektrona kod prvog otvora na prvom zaslonu (ψ p ) i
talasne funkcije elektrona kod drugog otvora na prvom zaslonu (ψ d ) . U eksperimentu
sa dva proreza, kada su oba otvora na prvom zaklonu otvorena i kada nisu postavljeni
detektori čestica, dešava se zapravo to da se talasna funkcija elektrona cepa u dve
talasne funkcije koje svoje maksimume imaju kod svakog od otvora na prvom
zaslonu. Budući da je talasna funkcija realno kvantno stanje čestice, možemo reći da
se elektron nalazi na dva mesta istovremeno prolazeći kroz dva otvora na prvom
zaklonu istovremeno. To je kvantna linearna superpozicija: elektron se nalazi u
superpoziciji prolazeći kroz obadva otvora na prvom zaslonu istovremeno. Ja bih
rekao da je elektron u stanju bilokacije. Može se postaviti primedba da ćemo ako
obavimo merenje postavljenim detektorima čestica kod obadva proreza uvek pronaći
da elektron prolazi kroz jedan ili drugi prorez, a nikada kroz obadva. Zato se tada i
gube interferencijske pruge na drugom zaslonu. Ali merenjem ma koje kvantne
čestice vrši se kvadriranje apsolutne vrednosti talasne funkcije da bi se uopšte mogao
odrediti njen položaj sa nekom realnom verovatnoćom, tako da talasna funkcija u
tom slučaju daje samo gustinu verovatnoće ψ pronalaženja čestice u nekom od
2

položaja.

ψ = ψ p +ψ d

Formalizam kvantne mehanike dopušta da se ne samo pojedinačne kvantne


čestice nalaze u linearnoj superpoziciji, već je to moguće i kod mnogočestičnih
sistema, a to znači i kod živih bića. Ipak mi superpoziciju fizičkih objekata u
nadkvantnom svetu ne primećujemo. U suprotnom bi to bilo zgodno rešenje za
mnoge ovozemaljske probleme. Bilo bi, na primer, dovoljno proturiti računar ili ma
šta drugo nama privlalačno kroz dve odgovarajuće rupe na nekom zaslonu i na mekoj
podlozi pokupiti dva računara. Ali ako je sva materija i sve u vaseljeni sačinjeno od
kvantnih čestica, trebalo bi i da se čitava vaseljena može pronaći u kvantnoj
superpoziciji. A to bi značilo da bi, prema kvantnoj mehanici, postojala ne samo jedna
vaseljena, već beskonačan broj identičnih vaseljena sa različitom evolucijom i sa
živim bićima koja bi bitisala u različitim vaseljenama istovremeno, ali sa različitim
sudbinama i životnim istorijama. To bi nadalje značilo da takav kvantni formalizam
dopušta i da postoje vaseljene u kojima bi povest ljudskoga roda bila izmenjena, u
kome bi propuštene životne prilike bile ostvarene ili bi se dogodili neki neispunjeni
životni gubici i nesreće. Ako nemamo ispunjen život u jednoj vaseljeni, mogli bismo
biti sasvim srećni u nekoj drugoj. Ovakvu koncepciju beskonačnog broja
superpozicija vaseljene predložio je Hju Everet 1957. godine ne bi li razrešio paradoks
merenja i uloge posmatrača koji se javlja u kopenhagenskoj interpretaciji kvantne
mehanike. Ali ostaje činjenica da mi nismo neposredno svesni niti superpozicija
makroobjekata u svetu u kome živimo, niti sopstvenih superpozicija u
superponiranim vaseljenama. Možda ćemo toga biti tek naknadno svesni kada
proživimo neku od superpozicija. Ali mi bismo te živote trebali istovremeno da
živimo. Ako je zaista tako, onda bi sve te naše različne životne sudbine morale biti
zapisane u nesvesnom, odnosno u psihičkoj dimenziji koja se nalazi van prostora i
vremena. Meni nije poznat niti jedan slučaj osvešćenog sadržaja nesvesnog, bilo u
vidu sna ili oživljenog sećanja putem nehipnotičke i hipnotičke regresije, koji bi
upućivao na superpoziciju živih bića i vaseljene. Istina, moj već spomenuti san govori
o mnoštvu vaseljena, ali te vaseljene ne predstavljaju jednu te istu vaseljenu u
superpozicijama, već je reč o potpuno različitim vaseljenama koje koegzistiraju.

c) Kolaps talasne funkcije kao redukcija kvantne linearne superpozicije


Kada je reč o našem primeru sa pojedinačnim elektronom koji se nalazi u
linearnoj superpoziciji postavlja se pitanje kako će se elektron iz neodređenog
kvantnog stanja, a koje je jasno i deterministički definisano Šredingerovom
jednačinom, preobraziti u realno stanje, a koje možemo odrediti klasičnim ili realnim
verovatnoćama? Kako će se elektron iz stanja svih mogućnosti preinačiti u stanje
samo jedne ostvarene mogućnosti? Elektron će biti u kvantnoj linearnoj superpoziciji,
koju kvantna mehanika opisuje pomoću kvantnih kompleksnih amplituda
verovatnoća, koje nisu stvarne verovatnoće, srećan i veseo sve dok se u njegovo stanje
ne umeša posmatrač koji će pokušati nekim mernim uređajem da izmeri u kom se od
mogućih stanja elektron nalazi. Stanje elektrona pre uvođenja posmatrača i akta
merenja opisuje se potpuno deterministički Šredingerovom jednačinom za kretanje
slobodnog elektrona koja tada zapravo prelazi u Dirakovu talasnu jednačinu za
elektron, koja je osnova kvantne elektrodinamike, najuspešnije kvantne teorije polja.
Ali uvođenjem posmatrača i mernog uređaja dolazi do kolapsa talasne funkcije u
jednu od mogućnosti, iz stanja superpozicije elektron prelazi u stanje samo jedne
pozicije. A taj prelazak izgleda da je povezan sa postupkom merenja i svesnim
posmatračem. Otuda je Džon fon Nojman i tvrdio da kolaps talasne funkcije u stvari
izaziva ljudska svest.
Obično se postavlja eksperimentalna i matematička zamerka mogućnosti da se
jedna kvantna čestica nađe u linearnoj superpoziciji, odnosno na dva mesta
istovremeno. Ako postavimo brojače čestica neposredno po izlasku kvantne čestice, u
našem slučaju elektrona, iz obadva proreza kada su obadva proreza otvorena na
ekranu se začudo neće videti nikakva interferenciona pruga. Kao brojač čestica valjalo
bi upotrebiti nešto što neće ni na koji način ometati prolaz čestice ka ekranu. Na
primer, scintilacioni brojači nisu pogodni, budući da se registracija čestice vrši tek
kada ona udari u cinksulfid ili neki providan kristal, kao što je slučaj u novim
scintilacionim brojačima. Mogao bi se za tu svrhu upotrebiti Čerenkovljev brojač koji
se zasniva na tome da kvantna čestica pri kretanju kroz ma koji prostor emituje slabo
zračenje pod kosinusom uglom koji je određen količnikom brzine svetlosti u
vakuumu i brzine same čestice. Čerenkovljev brojač je pogodan samo za detektovanje
veoma brzih čestica kao što je u našem primeru reč o ubrzanim elektronima beta
zračenja nastalim kao posledica radioaktivnog raspada stroncijuma 90 u Šmitovom
generatoru slučajnih brojeva. Da li izostanak interferencione šare na ekranu znači da
se čestica ne može naći u kvantnoj superpoziciji, na dva mesta istovremeno, i kod
jednog i kod drugog proreza? Ovo tumačenje ne može biti tačno iz jednostavnog
razloga što prilikom svakog merenja ili detekcije kvantne čestice nekim mernim
uređajem matematički prevodimo kvantne kompleksne amplitude, kojima je
definisano kvantno stanje čestice, na klasične ili realne verovatnoće preko
kvadriranja apsolutnih vrednosti kompleksnih amplituda verovatnoće. Reč je o dva
nezavisna matematička postupka odvojena i nesvodiva jedan na drugi. U kvantnoj
realnosti zbiva se zapravo to da se pojedinačna čestica, u našem primeru je to
elektron, zaista nalazi u kvantnoj linearnoj superpoziciji, na dva mesta istovremeno
sve do trenutka dok svesni posmatrač ne obavi merenje i ne izvrši kolaps talasne
funkcije. A ovaj kolaps talasne funkcije ili redukcija vektora kvantnog
stanja čestice ili redukcija kvantne linearne superpozicije zbiva se usled
matematičkog postupka kojim se dobijaju klasične verovatnoće kvadriranjem modula
kvantnih amplituda, koje su inače izražene kompleksnim brojevima. Na taj način se
deterministička slika kvantnog sveta, koja je data kroz Šredingerovu jednačinu,
pretvara u indeterminističku promenu vektora kvantnog stanja u vremenu.
Ako bismo želeli da izračunamo kvantnu amplitudu verovatnoće da elektron
stigne na drugi zaslon prolazeći kroz oba proreza u slučaju kada su oba proreza
otvorena, potrebno je da izračunamo totalnu amplitudu verovatnoće koja je jednaka
zbiru amplitude verovatnoća da elektron stigne na drugi zaslon prolazeći kroz prvi
otvor na prvom zaslonu i amplitude verovatnoće da elektron stigne na drugi zaslon
prolazeći kroz drugi otvor na prvom zaslonu. Ova totalna amplituda verovatnoće u
načelu se računa isto kao i totalna verovatnoća s tom razlikom što amplitude
verovatnoće nisu prave ili realne verovatnoće, već su to verovatnoće na kvantnom
nivou.

f ( i ,e ) = f ( i , p ) ⋅ f ( p ,e ) + f ( i , d ) ⋅ f ( d ,e )

Ovde je f ( i ,e ) amplituda verovatnoće da elektron iz izvora stigne na ekran


prolazeći kroz oba otvorena proreza, f (i , p ) je amplituda verovatnoće da elektron iz
izvora stigne do prvog otvora na prvom zaslonu, f ( p ,e ) je amplituda verovatnoće da
elektron iz prvog proreza stigne do ekrana, f (i ,d ) je amplituda verovatnoće da elektron
stigne iz izvora na drugi prorez prvog zaslona, a f ( d ,e ) je amplituda verovatnoće da
elektron iz drugog proreza prvog zaslona stigne na ekran ili drugi zaslon. Složenu
amplitudu verovatnoće da elektron iz izvora prolazeći kroz prvi prorez na prvom
zaslonu udari u ekran (p) računamo u načelu isto kao i složenu realnu verovatnoću
zbrajanjem amplitude verovatnoće da elektron iz izvora dostigne prvi otvor na prvom
zaslonu ( f (i , p ) ) i amplitude verovatnoće da elektron iz prvog otvora dostigne ekran
( f ( p ,e ) ) .

p = f ( i , p ) ⋅ f ( p ,e )

Složenu amplitudu verovatnoće da elektron iz izvora prolazeći kroz drugi otvor


na prvom zaslonu udari u ekran (d) računamo u načelu isto kao i realnu verovatnoću
zbrajanjem amplitude verovatnoće da elektron iz izvora dostigne drugi otvor na
prvom zaslonu ( f (i ,d ) ) i amplitude verovatnoće da elektron iz prvog otvora dostigne
ekran ( f ( d ,e ) ).

d = f ( i , d ) ⋅ f ( d ,e )

Da bi iz amplituda p i d izračunali klasične verovatnoće nužno je da one budu


normalizovane, a to bi u našem slučaju značilo da zbir kvadrata apsolutnih vrednosti
ovih amplituda bude jednak jedinici. Takve normalizovane amplitude verovatnoće
nazivaju se realnim amplitudama verovatnoće.

p +d =1
2 2

Amplitude verovatnoće su verovatnoće na kvantnom nivou i zapravo nam ne


govore mnogo o klasičnim verovatnoćama. Da bi izračunali klasične ili realne
verovatnoće iz amplituda verovatnoće potrebno je da pređemo sa kvantnog na
klasični nivo. A to činimo normalizovanjem kvantnih amplituda i uzimanjem u obzir
ne samih amplituda verovatnoća, već kvadrata apsolutnih vrednosti ovih amplituda
ili realnih amplituda verovatnoće. Za dobijanje klasične verovatnoće da će elektron iz
izvora na prvom zaslonu stići do ekrana prolazeći kroz oba proreza u slučaju kada su
oba proreza otvorena obrazuje se kvadrat zbira apsolutnih amplituda verovatnoće za
dva kvantna stanja elektrona. A taj kvadrat modula kvantnih amplituda ne može biti
prosti zbir kvadriranih apsolutnih vrednosti amplituda pojedinačno, već je, prema
kosinusnoj teoremi, jednak zbiru kvadriranih apsolutnih vrednosti amplituda i
dvostrukog skalarnog proizvoda apsolutnih vrednosti dvaju vektora kvantnog stanja.

2
= p+d
2
f ( i ,e )

p+d = p + d + 2 p d cos α
2 2 2

Ovde su p i d kvantne amplitude izražene kompleksnim brojevima, p + d je


2

klasična verovatnoća da elektron iz izvora stigne do ekrana prolazeći kroz oba proreza
2
na prvom zaklonu, p je klasična verovatnoća da elektron iz izvora stigne do ekrana
2
prolazeći kroz prvi prorez na prvom zaslonu, d je klasična verovatnoća da elektron
stigne do ekrana prolazeći kroz drugi prorez na prvom zaslonu, 2 p d cos α je skalarni
ili unutarnji proizvod apsolutnih vrednosti dva vektora, a α je međusobni ugao koji
ova dva modula vektora stanja prave u Arganovoj ravni i koji u stvari daje
interferencionu šaru na fosfornom ekranu. Zavisno od ugla koji međusobno prave
moduli vektora jedne i druge kvantne amplitude u Arganovoj varijanti kartezijanskih
koordinata, budući da su amplitude kompleksni brojevi, imaćemo svetle pruge, kada
su talasi u fazi i pojačavaju se, i tamne pruge na zaklonu, kada su talasi u kontrafazi i
poništavaju se. Upravo je ovaj ugao definisan dodatnim članom kosinusne teoreme
2 p d cos α . U slučaju kada pored oba proreza na prvom zaslonu postavimo dva
detektora čestica, ovaj dodatni član kosinusne teoreme ili skalarni proizvod modula
dva vektora biva jednak nuli i tada zapravo dobijamo u načelu istu jednačinu kojom
se izračunava i totalna klasična verovatnoća. Realna verovatnoća da elektron prođe
kroz prvi prorez iznosi 0,50, a realna verovatnoća da elektron prođe kroz drugi prorez
2
⎛ 1 ⎞
isto tako je 0,50, jer je kvadrat modula amplitude ⎜ ⎟ jednak 0,50.
⎝ 2⎠

p+d = p +d
2 2 2

To je matematički postupak kojim se dolazi do kolapsa talasne funkcije, do


prevođenja stanja kvantne čestice iz stanja svih mogućnosti u stanje jedne
realizovane mogućnosti, u našem primeru iz stanja u kome imamo interferencione
šare na fosfornom ekranu u stanje u kome te šare nedostaju upravo zbog toga što
brojači čestica, koji su postavljeni neposredno kod obadva proreza da bi zabeležili
prolazak elektrona kroz prvi i drugi otvor, i svesni posmatrač vrše samim činom
detekcije i posmatranja kolaps talasne funkcije, kolaps superpozicije elektrona,
njegove bilokacije, u samo jednu mogućnost, a to znači u samo jednu poziciju. Prema
tome, kada su oba proreza otvorena, a pored njih su postavljeni brojači čestica,
brojači će registrovati česticu ili na jednoj ili na drugoj putanji, tako da elektron nema
s čime da se zbraja i reaguje. Zbog toga će izostati interferencione pruge na zaklonu.
Razlog tome je kolaps talasne funkcije koji je prouzrokovan detektorom i
posmatračem. Ali kada nema detektora čestica, kada se ne ometa talasna funkcija i
kvantna superpozicija elektrona, koji tada postoji na dva mesta istovremeno, i kod
jednog i kod drugog proreza, tada elektron susreće samoga sebe pojačavajući se ili
poništavajući, te samim time dolazi do stvaranja interferencionih pruga na ekranu.
U slučaju kada je otvoren samo jedan od proreza, bilo da je to prvi ili drugi
prorez, i pored toga što su kod obadva proreza prisutni detektori čestica, nećemo
dobiti interferencione šare na ekranu zbog toga što se sada računa složena amplituda
verovatnoće, koja se računa u načelu isto kao složena realna verovatnoća. A to znači
da više nemamo sabiranje sa skalarnim proizvodom modula dvaju vektora koji je kod
računanja klasične verovatnoće u slučaju kada su oba proreza otvorena davao
interferencione efekte na drugom zaslonu.

p = f ( i , p ) ⋅ f ( p ,e )

d = f ( i , d ) ⋅ f ( d ,e )

p⋅d = p ⋅d
2 2 2

Izračunavanje talasne funkcije u svim konkretnim slučajevima kada su poznata


svojstva kvantnih čestica kao što su masa, brzina, impuls i kinetička energija vrši se
pomoću Šredingerove jednačine, osnovne jednačine kvantne mehanike. Ona daje
determinističku sliku promene kvantnog stanja čestica u vremenu. I sve dok nema
merenja i posmatranja kvantnog događaja valjana je Šredingerova jednačina. Ona je
linearna, tako da superpozicija dva ili više kvantnih stanja ostaje očuvana sve dok ne
počnemo da merimo i posmatramo ova kvantna stanja kada prelazimo sa linearne
Šredingerove jednačine na nelinearni postupak kvadriranja modula amplituda
verovatnoće. Šredingerova jednačina je po svom determinizmu i linearnosti slična
jednačinama klasične, njutnovske fizike. Kao što Šredingerova jednačina daje
determinističku evoluciju kvantnih čestica u vremenu i Njutnovim dinamičkim
zakonima u klasičnoj fizici definisano je potpuno deterministički kretanje
makroskopskih čestica u euklidskom prostoru. I kao što se u Šredingerovoj jednačini
linearno sabiraju kvantne amplitude verovatnoća, tako se i u Njutnovoj teoriji
gravitacije linearno zbrajaju sile. Prema tome, talasnu funkciju elektrona u
eksperimentu sa dva proreza najpre moramo računati preko Šredingerove jednačine.
Dobićemo sliku elektrona kojem se talasna funkcija deli na dve talasne funkcije kada
prođe kroz obadva proreza na prvom zaslonu. I zaista sa te tačke gledišta izgleda da je
elektron u kvantnoj linearnoj superpoziciji položaja ili bilokaciji, kao da se nalazi na
dva mesta istovremeno. To jasno dokazuje i interferenciona šara na ekranu u slučaju
kada detektori čestica nisu postavljeni ispred obadva proreza na prvom zaklonu. A ta
interferenciona pruga može se jedino objasniti talasnim svojstvima elektrona koji
prolazi kroz obadva proreza istovremeno. Ali u trenutku kada postavimo dva brojača
čestica pored dva otvora na prvom zaslonu, tada prelazimo sa linearnog
Šredingerovog postupka računanja talasne funkcije na nelinearni postupak
određivanja klasičnih ili realnih verovatnoća koji se vrši kvadriranjem apsolutnih
vrednosti amplituda. Između svih mogućih kvantnih stanja elektrona, a koja su
definisana Šredingerovom jednačinom, biramo ono koje realno postoji. Taj postupak
se naziva kvantovanje stanja čestice. Međutim, eksperiment sa dva proreza nam
pokazuje da je kvantna linearna superpozicija, a u eksperimentu sa dva proreza ta
superpozicija je superpozicija položaja čestice ili bilokacija čestice, apsolutno realno
stanje kvantne čestice sve do trenutka dok ne obavimo merenje i posmatranje
kvantnog stanja te čestice. Kao da sama neuhvatljiva čestica reaguje na našu nameru
da je detektujemo i osmotrimo. Ključna stvar je da merenje i posmatranje
neintencionalnog posmatrača menja kvantno stanje čestice iz jednog, linearnog
realnog stanja definisanog superpozicijom u drugo, nelinearno realno stanje. To
zapravo znači da dolazi do kolapsa talasne funkcije ili redukcije vektora svih mogućih
stanja u jedno ostvareno stanje čestice uvek kada se obavi merenje i posmatranje
kvantnog događaja. Dok Šredingerova jednačina daje determinističku evoluciju
kvantnog sistema u vremenu, tek ovim postupkom kvadriranja apsolutne vrednosti
talasne funkcije kada dobijamo gustinu verovatnoće za položaj čestice uvodimo račun
verovatnoće i prelazimo sa determinističke na indeterminističku evoluciju talasne
funkcije.

2. Efekat posmatrača u kolapsu talasne funkcije


(tri vrste posmatrača u kolapsu talasne funkcije)

a) Objektivni ili neintencionalni posmatrač


(posmatranje bez svesne psihokinetičke namere izaziva kolaps talasne funkcije)
I u Šmitovom generatoru slučajnih brojeva nailazimo na elektrone i dva
brojača, jedan je Gajger-Milerov jonizacioni detektor, a drugi je oscilatorni brojač koji
se oscilujući milion puta u sekundi zaustavlja u jedan položaj kada se pali jedna od
četiri lampice na čiji redosled paljenja ispitanik pokušava psihokinetički delovati.
Ubrzani elektroni pre nego što stignu do brojača nalaze se u svim mogućim kvantnim
stanjima sve dok detektori ne izvrše redukciju svih mogućnosti na jedno kvantno
stanje. Reč je o slučajnom procesu na koji je u načelu nemoguće uticati. Posmatrač
koji preko slušalica samo sluša magnetofonski zapis u vidu signala sa oscilatornog
brojača RNG uređaja pretvorenih u audio impulse ni na koji način ne utiče na
slučajnost procesa radioaktivnog raspada stroncijuma 90, već po svemu sudeći
izaziva kolaps talasne funkcije samim činom slušanja. Takvog posmatrača ja nazivam
klasičnim ili objektivnim, neintencionalnim posmatračem, koji samo
opaža ili detektuje kvantne događaje, a nema nameru da ih izmeni. On svojim
posmatranjem menja amplitude verovatnoće, ali ne menja realne verovatnoće
kvantnog događaja, budući svojim usredsređenim posmatranjem dovodi do
redukcije vektora stanja kvantnih procesa unutar RNG aparata u vremenu, a što se
računa kvadriranjem modula kvantnih amplituda. Posmatrač koji nema nameru da
izmeni kvantni događaj deluje na njega tako što samim aktom posmatranja i merenja
kvantnog događaja prevodi ovaj događaj sa kvantnog na klasični nivo, iz stanja svih
mogućnosti, koje je matematički definisano amplitudama verovatnoće, u stanje jedne
ostvarene mogućnosti, koje je matematički definisano realnim ili klasičnim
verovatnoćama. Upravo na takvog posmatrača misle kvantni fizičari kada govore o
efektu posmatrača na kvantne procese. Verner Hajzenberg u knjizi Rađanje naučne
filosofije jasno veli da položaj i impuls kvantne čestice ne stvara sama čestica
nezavisna od posmatrača, već da ih stvara sam posmatrač kroz proces opserviranja
kvantnih događaja. Prema mome sudu, delovanje posmatrača na kvantne događaje
isto je kao i delovanje mernog uređaja, što bi značilo da takvog posmatrača može da
zameni ma koji detektor čestica kao što je, na primer, Čerenkovljev brojač ili pak
obična fotografska ploča. Ali to ne znači da na količinu kretanja elektrona, kako je
prikazana u eksperimentu sa dva proreza, utiče makar i malo detektor čestica i na taj
način dovodi do promena rezultata eksperimenta, odnosno do nestanka
interferencionih šara na drugom zaslonu. Uzmimo, na primer, da smo kao merni
uređaj u našem eksperimentu upotrebili Čerenkovljev brojač. On beleži samo slabo
zračenje fotona koje ispušta čestica koja se veoma brzo kreće pod kosinusom ugla koji
je određen količnikom brzine svetlosti u vakuumu i brzine same te čestice. Nemoguće
je govoriti ni o kakvom fizičkom uticaju takvog detektora ili mernog aparata na
kvantnu česticu koju meri, a koja usled ubrzanog kretanja ispušta svetlosne talase.
Jer, Čerenkovljev brojač uopšte ne meri kvantnu česticu direktno, već tek posredno
preko fotona koje ta čestica zrači zbog sopstvenog ubrzanog kretanja, odnosno usled
povećane kinetičke energije. Nema nikakvog direktnog uticaja koji bi se mogao
fizikalno objasniti, čak bismo mogli u zamišljenom eksperimentu u vakuumu
Čerenkovljev brojač postaviti na takvoj udaljenosti od kvantne čestice koju beleži da
bi sa stajališta kvantne mehanike bilo nemoguće govoriti o bilo kakvom fizičkom
uticaju detektora čestice na samu česticu koju detektuje.
Prema kopenhagenskoj interpretaciji kvantne mehanike, čiji je
utemeljivač Nils Bor, kvantne čestice uopšte ne predstavljaju nezavisnu objektivnu
realnost. One postaju realne tek kada bivaju opservirane od strane posmatrača. Reč je
subjektivno-idealističkom stajalištu koje završava u solipsizmu. Na primer, u
eksperimentu sa dva proreza Borov stav bi bio da kvantna čestica ne postoji realno
sve dok se ne obavi merenje. Ali ako je tako kako Bor tvrdi, zbog čega dobijamo
interferencione šare na zaslonu kada nismo postavili detektore čestica pored prvog
zaslona? Ono što ne postoji, a počinje objektivno da postoji tek kada ga izmerimo, ne
može ni da izazove interferencione efekte i to međudelovanjem sa sopstvenom
talasnom funkcijom. Kako je moguće da talasna funkcija kvantne čestice koja stupa u
interakciju sa samom sobom postoji samo u umu fizičara? Jer, za Bora talasna
funkcija ne postoji realno, već samo u umu posmatrača. To jednostavno nije tačno,
budući da nam Šredingerova jednačina daje potpunu linearnu determinističku
evoluciju talasne funkcije u vremenu. Ako bi talasna funkcija bila samo nešto
subjektivno, onda se može postaviti i pitanje realnosti delova vaseljene u kojima
nema svesnih bića ili vaseljene pre pojave i posle nestanka svesnih bića ili onih
vaseljena u kojima nema uslova za nastanak života. Moram da priznam da mi ovo
tumačenje kvantne mehanike nije blisko. Za mene je talasna funkcija u potpunosti
objektivna i deterministička, subjektivnost i indeterminizam unosi sam posmatrač
upravo u trenutku merenja talasne funkcije, jer on tada vrši redukciju kvantnog
stanja na ono stanje koje je izabrao da meri. Ono što je subjektivno je sam izbor
posmatrača, a ne talasna funkcija. Na primer, ako posmatramo slona kroz uski prorez
na zaslonu nećemo moći da vidimo celu sliku slona, već ćemo morati da načinimo
izbor koji ćemo deo slona posmatrati. Naravno da subjektivan može biti samo naš
izbor, a nikada ne i slon. Na sličan način pristupamo i kvantnim česticama, budući da
kao da ih posmatramo kroz uski prorez, jer zbog Hajzenbergovog načela
neodređenosti ne možemo nikada posmatrati kvantnu česticu u celosti, već samo
njene delove, ili položaj ili impuls ili energiju. Subjektivan je upravo taj izbor koji vrši
fizičar, on je sav u umu posmatrača, a ne talasna funkcija, ne kvantna čestica koja
objektivno postoji. Različno od toga, materijalistički orijentisani kvantni fizičari
veruju u objektivnu sliku kvantne realnosti po kojoj je uloga posmatrača u kvantnoj
fizici istovetna njegovoj ulozi u klasičnoj fizici. Po njima je moguće zameniti
posmatrača sa mernim uređajem a da se eksperimentalni nalazi ne izmene. To nije
sporno, ali je sporno njihovo svođenje efekta posmatrača u kvantnoj fizici na uticaj
mernog aparata na kvantne procese koje detektuje. Tada bi se rezultati
eksperimenta sa dva proreza sa jednom kvantnom česticom u slučaju kada su
otvorena obadva proreza i kada su pored njih postavljena dva detektora čestica mogli
jednostavno objasniti međudelovanjem mernih uređaja sa kvantnom česticom. Ovo
objektivističko tumačenje kvantne mehanike, koje sliku kvantne realnosti upoređuje i
svodi na sliku fizičke realnosti u klasičnoj fizici, u potpunosti je pogrešno. Kao što
sam već napomenuo, Čerenkovljev brojač ni na koji fizikalni način ne utiče na
česticu koju detektuje, a opet će ishod eksperimenta biti istovetan kao i sa nekim
drugim detektorom koji bi mogao više uticati na količinu kretanja detektovane
čestice.
Možemo se sada zapitati na koji način klasični ili objektivni posmatrač utiče na
kvantne procese ako samo opaža njihove merljive efekte? Zapravo je reč o tome da
objektivni posmatrač, a i merni uređaj koji ne ometa česticu koju detektuje, uopšte
fizički ne utiču na kvantne događaje, ali ih menjaju. Nema fizikalnog uticaja, ali je
očita promena u ishodu eksperimenta pod nefizikalnim uticajem posmatrača i
detektora čestice. Da bismo to razjasnili, a samim time ćemo objasniti i kako je
moguće da u Šmitovom opitu sa retroaktivnom psihokinezom prvi klasični posmatrač
onemogućava ili umanjuje mogućnost naknadnog psihokinetičkog uticaja kroz vreme
na RNG uređaj, potrebno je da zamislimo eksperiment koji bi bio nešto izmenjeni i za
naše potrebe prilagođeni misaoni eksperiment sa mačkom koji je predložio Šredinger
upravo sa namerom da razjasni uticaj posmatrača u kvantnoj fizici. Time ćemo
razjasniti i činjenicu da ne uočavamo kvantne superpozicije fizičkih, makroobjekata
dok su takve linearne superpozicije na kvantnom nivou eksperimentalno dokazane
kao na primeru eksperimenta sa dva proreza u slučaju kada su otvorena oba otvora
na prvom zaslonu, kada pored zaslona nema detektora čestice i kada kroz zaslone
prolazi samo jedna kvantna čestica koja se bilocira prolazeći kroz oba proreza,
odnosno njena talasna funkcija tada se deli na dva dela.
Ervin Šredinger je 1935. godine predložio poznati misaoni ogled sa mačkom ne
bi li pokušao ukazati na problem posmatrača u kvantnoj fizici. U Šredingerovom
zamišljenom opitu unutar u potpunosti izolovanog spremišta postavljeni su
posmatrač i mačka koja živi sve dok se radioaktivnim raspadom ne aktivira bočica sa
cijanidom. Da bismo povezali ovaj problem posmatrača sa Šmitovim nasumičnim
generatorom brojeva, zamislimo da unutar spremišta imamo RNG spravu sa dve
umesto četiri lampice, posmatrača i mačku. Pored mačke se nalazi bočica sa
cijanidom koja će se razbiti i ubiti mačku u trenutku kada se upali jedna od dve
lampice. Spremište je hermetički zatvoreno i izolovano od okoline, a izvan spremišta
nalazi se spoljni posmatrač koji preko Šredingerove jednačine pokušava izmeriti
stanje mačke unutar spremišta. Kvantni događaj je raspad veštačkog izotopa
stroncijum 90. Ubrzane elektrone beta zračenja radioaktivnog raspada detektuje
Gajger-Milerov brojač koji uvek kada zabeleži jonizujuću česticu zaustavlja oscilatorni
brojač, koji osciluje milion puta u sekundi, u jednu od dve moguće pozicije kada se
pale ili crvena ili zelena lampica. Neka samo crvena lampica aktivira mehanizam koji
će razbiti bočicu sa cijanidom i ubiti mačku. Za posmatrača unutar spremišta
podjednaka je realna verovatnoća da se upali jedna ili druga lampica, budući da je
radioaktivni raspad u potpunosti slučajan. On zapravo računa klasične verovatnoće
kvadriranjem modula amplituda verovatnoće, tako da je za njega verovatnoća da će se
upaliti zelena lampica i da će mačka preživeti iznosi 0,50, a verovatnoća da će se
upaliti crvena lampica, koja će razbiti bočicu sa cijanidom i ubiti mačku isto je 0,50,
2
⎛ 1 ⎞
budući da kvadriranjem modula amplitude verovatnoće ⎜ ⎟ dobijamo realnu
⎝ 2⎠
verovatnoću u iznosu od 0,50. Unutarnji posmatrač je opservirao generator
nasumičnih brojeva i izazvao kolaps talasne funkcije. On će zapravo videti da se jedna
od lampica upalila i da je mačka ili živa ili mrtva. Ali za posmatrača van RNG aparata,
pod pretpostavkom da je Šredingerova jednačina ispravna i da mu je poznato početno
kvantno stanje RNG sprave pre zatvaranja spremišta, obe mogućnosti su u
interferenciji jedna sa drugom, te se mačka nalazi u superpoziciji života i smrti. Za
njega je amplituda verovatnoće da će se upaliti zelena lampica jednaka 1, a amplituda
verovatnoće da se će se upaliti crvena lampica isto tako jednaka 1. Da bi ove kvantne
amplitude postale stvarne amplitude verovatnoće potrebno ih je podeliti sa
normalizujućim činiocem 2 , a da bi se zadovoljio uslov da zbir kvadrata modula
amplituda mora biti jednak jedinici.

p +d =1
2 2

Tek kada spoljni posmatrač otvori spremište sa RNG spravom doći će do


kvantnog skoka iz stanja svih mogućnosti u jedno kvantno stanje. A ovaj skok se za
posmatrača unutar spremišta zbio mnogo ranije. Šredinger je ovaj paradoks tumačio
time da je njegova jednačina za izračunavanje talasne funkcije neprimenljiva na
makroskopske fizičke objekte. Ali postoje brojni eksperimentalni dokazi u prilog
Šredingerove jednačine, a nijedan koji bi je opovrgao. Prema mome sudu,
Šredingerova jednačina važi i na nivou makroskopskih objekata, ali kada prelazimo sa
kvantnog na klasični nivo dolazi do kolapsa talasne funkcije. Otuda mačku i ne
možemo nikada videti u superpoziciji života i smrti, ali je mačka na kvantnom nivou,
na nivou čestica od kojih je sačinjena u superpoziciji svih mogućnosti.
Ali nas ovde treba da zanima posmatrač unutar spremišta koji zapravo svojim
činom posmatranja i detekcije kvantnog događaja vrši kolaps talasne funkcije. On je
poput Šmitovog prvog posmatrača koji samim činom slušanja magnetofonske trake
sa audio zapisom paljenja lampica na RNG uređaju onemogućava ili otežava
retroaktivnu psihokinezu. Takvog posmatrača sam nazvao klasičnim ili
objektivnim ili neintencionalnim, jer nema nameru da psihokinetički ili ma
kako utiče na kvantni događaj. On vremenski mnogo pre drugog posmatrača sa
psihokinetičkom namerom vrši kolaps talasne funkcije i pronalazi mačku ili živu ili
mrtvu. Time je psihokinetički uticaj drugog posmatrača na mačku u potpunosti
onemogućen. To jasno pokazuju i rezultati Šmitovih eksperimenata sa retroaktivnom
psihokinezom u kojima su učestvovala dva posmatrača. Percepcija audio zapisa od
strane prvog posmatrača uvek je remetila psihokinetičke namere onog drugog.
Šmitovog drugog posmatrača sa psihokinetičkim namerama zaista možemo uporediti
sa Šredingerovim spoljnim posmatračem koji se nalazi izvan spremišta. Iako
Šredingerov posmatrač koji se nalazi izvan spremišta ne vrši nikakav psihokinetički
uticaj, već je obični ili objektivni ili neintencionalni posmatrač koji samo pokušava da
izračuna konačno stanje mačke na osnovu Šredingerove jednačine, i jedan i drugi
zapravo ne mogu uticati na kvantni događaj u spremištu, koji može imati kobne
posledice po eksperimentalnu mačku, budući da je unutar spremišta kolaps talasne
funkcije već izazvao posmatrač koji se u njemu nalazi. Zamislimo da spoljni
posmatrač poseduje sposobnost psihokinetičkog uticaja na daljinu na kvantne
procese. On ne bi mogao uticati na stanje mačke, budući da je unutarnji posmatrač
mnogo pre njega izazvao kolaps talasne funkcije kojim se aktivirala jedna od lampica
i mačka je zaista već zauzela stanje ili života ili smrti. Obratimo pažnju, u Šmitovom
eksperimentu sa retroaktivnom inhibicijom drugi posmatrač zapravo ne zna da je
magnetofonsku traku pre njega opservirao prvi posmatrač. To znači da on ne zna da
je već izvršen kolaps talasne funkcije, da je kvantni događaj već utvrđen, da je jedna
od mogućnosti već ostvarena samim tim činom opservacije od strane prvog
posmatrača. Za takvog Šmitovog drugog posmatrača sa psihokinetičkom intencijom
sve mogućnosti za kvantni događaj na koji pokušava uticati koegzistiraju iako je jedna
od njih već postala realna zbog opserviranja od strane prvog posmatrača. I za
Šredingerovog spoljnjeg posmatrača mačka koegzistira u obadva stanja, ona je za
njega u superpoziciji života i smrti, jer on ne zna da je stanje mačke unutar spremišta
već ranije izmenjeno, a što će doznati tek kada bude otvorio spremište. Oštrouman
čitalac može postaviti primedbu da je do kolapsa talasne funkcije u Šmitovom
eksperimentu sa retroaktivnom psihokinezom već došlo u prošlosti kada je
radioaktivni raspad stroncijuma 90 izazvao nasumično paljenje jedne po jedne od
četiri lampice, a što se konvertovalo u audio signale zapisane na magnetofonsku traku
koju je naknadno opservirao prvi posmatrač, a psihokinetički na nju pokušao uticati
drugi posmatrač. Ali to ne može biti tačno, jer kvantni događaj u RNG spravi nije bio
opserviran niti od jednog posmatrača u trenutku kada se dogodio. Tada je RNG
sprava nasumično radila bez ikakvog uticaja posmatrača. Otuda je realna verovatnoća
da će se upaliti jedna od lampica iznosila 0,25 kada imamo četiri, a ne više dve
lampice koje se nasumično pale. Klasičnu verovatnoću od 0,25 dobili smo
2
⎛ 0,707106781 ⎞
jednostavnim postupkom kvadriranja modula kvantne amplitude ⎜ ⎟ .
⎝ 2 ⎠
Posmatrač koji pokazuje sposobnost psihokinetičkog uticaja na kvantne događaje u
stvari menja realne verovatnoće tog događaja, što znači da izaziva kolaps talasne
funkcije ili redukciju vektora svih mogućih stanja u jedno željeno stanje. Međutim,
ako pre takvog intencionalnog posmatrača neki drugi posmatrač opservira kvantni
događaj, na primer odsluša magnetofonsku traku sa snimljenim RNG audio
impulsima, on će prvi izvršiti kolaps talasne funkcije i onemogućiti da naknadni
posmatrač sa psihokinetičkom namerom utiče na kvantne procese unazad u vremenu.
Za drugog posmatrača sa namerom amplituda verovatnoće za svako od četiri stanja
0,707106781
kada samo jedna od četiri lampice svetli iznosila bi . Ali za prvog
2
posmatrača te amplitude su već postale realne verovatnoće, jer je on svojim
opserviranjem već izvršio redukciju vektora stanja.

b) Subjektivni ili intencionalni posmatrač


(posmatranje sa svesnom psihokinetičkom namerom izaziva kolaps talasne funkcije)
Shodno rečenom, ja od posmatrača bez namere, koga sam nazvao klasičnim ili
objektivnim ili neintencionalnim posmatračem koji samo opservira kvantne procese i
na taj način vrši kolaps talasne funkcije, razlikujem posmatrača sa namerom,
subjektivnog ili intencionalnog posmatrača koji svesno ili pak nesvesno
pokušava uticati na kvantne događaje i sa takvom namerom vrši kolaps talasne
funkcije. Kao što Šmitovi eksperimenti jasno pokazuju, redukcija vektora stanja može
se izvršiti sa namerom ili bez nje, bez namere je obavlja prvi posmatrač u opitu sa
retroaktivnom psihokinezom, a sa namerom je obavljaju posmatrači u običnim
opitima sa psihokinezom. Ako promenu vektora stanja nekog fizičkog sistema obavlja
posmatrač sa svesnom namerom, reč je o svesnom uticaju na fizički sistem
izazivanjem kolapsa talasne funkcije, a takav uticaj ne mora biti nužno psihokinetički
osobito kada je reč o uticaju na kvantne procese u svome telu. Ako takav posmatrač
nema svesnu izraženu nameru da načini promenu u željenom fizičkom sistemu, već je
takva namera nesvesna, reč je o nesvesnom uticaju na fizički sistem preko kolapsa
talasne funkcije. Na primer, u parapsihološkim ogledima sa psihokinezom po pravilu
je reč o svesnom psihokinetičkom uticaju na tvar, dok je u nastanku fizičkih i
psihičkih bolesti reč o nesvesnom uticaju na kvantne procese u sopstvenom telu
putem psihičkih procesa koji će izazvati kolaps talasne funkcije u kvantnim česticama
određenog, ciljnog organa koji će potom iz stanja zdravlja skočiti u stanje bolesti. I
jedan i drugi posmatrač, i onaj sa svesnom namerom kao i onaj sa nesvesnom
namerom, utiču na kvantne procese tako što menjaju i amplitude verovatnoća
kvantnog događaja i njegove realne verovatnoće. Različno od toga, posmatrač bez
namere menja samo amplitude verovatnoća, a ne i realne verovatnoće događaja. To
znači da posmatrač sa svesnom ili nesvesnom namerom može izazvati promene u
fizičkom sistemu u svesnom ili nesvesnom željenom pravcu tako što će povećati
realnu verovatnoću da se željeni ishod ostvari. A to upravo i čine ispitanici u
eksperimentima sa psihokinezom, ali i pacijenti oboleli od neke od psihofizičke
bolesti. Dok su učesnici opita sa psihokinezom svesni svog psihokinetičkog uticaja,
pacijenti sa psihofizičkim oboljenjem nisu niti svesni svog patološkog uticaja na
sopstveno telo. Fizičko telo se na kvantnom nivou nalazi u stanju svih mogućnosti, u
superpoziciji zdravlja i bolesti. Ja-svest, ali i svest koja postoji u nesvesnom vrše
redukciju svih mogućnosti, izabiraju jedno od mogućih stanja, ili zdravlje ili bolest.
Za kolaps talasne funkcije potrebna je svest, ali izgleda da nije bitno da li je to svesno
Ja ili nesvesna arhetipska svest. O tome govore Šmitovi eksperimenti u kojima je kao
prvi posmatrač upotrebljena životinja. Čak i životinja može izvršiti kolaps talasne
funkcije iako za nju ne možemo reći da poseduje svesno Ja poput čoveka…(itd.)