1. Адам је, дакле. саздан нетрулежнога тела, али свакако вештаственог и још
не у целости духовног Бог Творац га постави као бесмртног цара у трулежном
свету, значи не само У Рају него у свему што је под небом. А када им даде и закон
и заповеди им да не једу једино од онога дрвета, Адам то презре и не поверова
Саздатељу и Владици Који му овако каза: У дан у који будете јели од њега, смрћу
ћете умрети (Пост 2, 17), држећи достојнијом поверења лукаву змију (в. Ис 27, ђ
која овако рече: Нећете смрћу умрети, него у дан у који будете јели, бићете као
богови, познајући добро и зло (Пост 3, 6). И једе од њега (Пост 3,6), па се у мах
обнажише од непропадљивог одела и славе и обукоше у наготу трулежности.
Видевши, дакле, где је наг, Адам се сакри и сашивши смоквино лишће опаса се,
покушавајући да сакрије своју срамоту. Зато када му Бог рече: Адаме, где си? (Пост
3, 9), глас твој, он каже, зачух и познавши своју наготу, побојах се и сакрих (Пост
3, 10). И Бог, позивајући га на покајање, пита га:А ко ти јави да си наг, ако ниси од
дрвета од којега ти заповедих једино да не једеш, јео (Пост 3, 12)? А како овај није
хтео да каже "сагреших", него, штавише, тиме што каза: Жена, коју ми даде да буде
самном, она ми даде и једох (Пост 3,24) кривицу још приписује Богу Који је све
створио добрим веома, а она опет кривицу приписа змији, па пошто никако не
хтедоше да се покају и да припадну Владици и затраже опроштај, Он их тада као из
палата царских и домова свеблагодостојних, из тога раја, измеће и изгони да на
овој земљи живе као изгнаници и странци.
2. И одмах постави пламени мач да чува приступ дрвету живота (Пост 3,24),
чега смисао није даје требало да се касније они поново врате у сами чулни и
вештаствени рај. Он и није због тога до сада задржан, нити га тога ради Бог није
проклео, него да би носио образ будућег непролазног живота и представљао слику
вечнога Царства Небеског. Да није то било разлог, требало је пре он да буде
проклет, јер је у њему и дошло до преступа. Али /Господ/ то не чини, него је сву
осталу земљу јер, како рекосмо, нетрулежна беше као и рај и све сама од себе
приношаше, да Адам, када већ излази отуда, не би и надаље живео животом
лишеним мука, умора и зноја, проклео овим речима: Проклета је земља у делима
твојим; у мукама ће те је јести све дане живота свога; трње и коров даваће ти и
јешћеш траву пољску намењену зверима и бесловесним животињама; у зноју лица
свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу из које си узет, јер земља си и у
земљу ћеш отићи (Пост 3,1718).
3. По правди је, дакле, требало да онај који је због преступа свргнут у
трулежност и смрт настањује непостојану и трулежну земљу и по заслузи да прима
такву храну. Јер како га преизобилна раскош, нетрулежно и напора лишено
живљење одвукоше у заборав Богом даних добара и у презир дате заповести, са
правом је осуђен да земљу ради у умору и зноју и да тако од ње, као од каквога
домостројитеља, полако сакупља храну. Видиш ли како је земља прво проклета и
лишена првобитне самородности, па даје тако примила преступника? А зашто то?
Да би је он обрађивао у зноју и умору и да би му од плодова које умерено рађа
давала колико је њему довољно, а да не би, обрађивана, остајала јалова, само трње
и коров доносећи. Ни целокупна творевина, дакле, која је од Бога приведена из
небитија, гледајући изгнанога из раја, не хтеде више да се потчини преступнику.
Сунце није хтело да засија, месец не могаше да се појави, звезде се уставише да му
се укажу, извори не хтедоше да му врију. Нису хтеле реке да теку за њега, ветар је
сам себе настојао да спута и да не да ваздуха ономе који је устао против Бога. Све
звери и све животиње земне, гледајући га обнаженог од пређашње славе, презреше
га и магновено се разгневише на њега. Небо се покренуло као да ће, и са правом,
пасти на њега, а земља не подношаше да га носи на плећима.
4. И шта се збива? Бог који је створио све и саздао и самога Адама, знајући
пре оснивања света да ће он преступити заповест, Бог Који је предназначио његов
живот из пакибитија (новобитије, обновљено постојање после Другог Доласка
Христовог, прим. прев) и пресаздавање путем рађања у плоти једнороднога Сина
Његовог и Бога шта чини? Задржава све Својом силом, благоутробијем и
благошћу, суспреже узрујаност твари и одмах му је потчињава тако, да би се,
послуживши човеку ради којега је створена, она која је трулежноме постала
трулежна, када се он преобнови и постане духовним, нетрулежним и бесмртним,
ослобођена ропства и она сама која је бунтовнику Богом потчињена да би му
послужила са њиме се саобновила и онетрулежила и сва постала духовном. То је
оно што је пре оснивања света многоблагоутробни Бог и Господ предодредио.
5. Али пошто је то тако премудро Богом уређено, Адам је, избачен из раја,
чадотворно, поживео и умро, а тако и његово потомство. Тадашњи људи имајући
свежу успомену на пад, а учећи се томе зацело од Адама и Еве, бојали су се Бога и
поштовали Га као Владику. Зато су Му Авељ и Каин и приносили жртве од онога
што су имали, па је записано и да је Бог на Авељев принос и жртву обратио пажњу,
а на Каинову не. Речено је да се, када је то видео, Каин ражалостио до смрти и
отуда се покренуо на завист и братоубиство (Пост 4,35). Али Енох, који је после
тога благоугодно Богу, Њиме беше преметнут (Пост 5, 24), а Илија се узнесе у
огњеним колима (2 Цар 2, 12. Бог је тиме показао да, ако је после осуде која је
изречена Адаму и семену његовом, ако је након изагнања Адамове синове који Му
благоугодише тако наградио преметањем и дуговечношћу и њих који је требало
касније да умру или, тачније речено, промене се (в. 1 Кор 15, 5, ослободио
трулежности, односно повратка у земљу и силаска у ад колике ли би, да није
преступио заповест или макар да ју је и преступио, али се покајао, славе и части и
милости удостојио самога Адама, те га оставио да пребива у рају?
6. Тако су, дакле, древни, учећи се временом по прејемству једни од других
о Божјем, познавали свога Творца. Касније. када се људи умножише (Пост 6, и
предадоше од младости свој разум злу (Пост 8, 2, сурваше се у заборав и
непознавање Бога Који их је створио и не само да успоштоваше идоле и демоне као
богове, него и саму творевину која им је Богом дана да им служи обоготворише,
поклонише јој се (в. Рим 1,25) и предадоше се свакој разузданости и нечистом делу
(в. Еф 4,19), оскврнивши земљу, ваздух, небо и све што је под њим својим делима
беспутним. Јер ништа друго не скврни тако и чисто дело Божје не чини нечистим,
као када човек само то дело обоготвори и поклони му се једнако као и Богу мимо
Творца и Саздатеља. И целокупна творевина је, дакле, када ју је човек обоготворио
и поклонио јој се, укаљана и гурнута у крајњу трулежност. А када је зло испунило
крајњу меру и сви се у непокорност затворише (Рим 11, 32), по божанственом
Апостолу, тада је на земљу сишао Син Божји и Бог да би пресаздао сатрвеног,
оживотворио умрлога и Своју твар опозвао из прелести.
7. Него, молим вас, добро обратите пажњу на моју беседу, јер ће бити
корисна и нама и потоњим нараштајима. Нама је потребно да прибегнемо некој
слици да бисмо сагледали оваплоћење Логоса и Његово неизглаголиво рођење од
Вечнодјеве Марије и добро познати пре векова скривену тамошњу тајну (Еф 3, 9)
домостроја на спасење рода нашега.
1. Као што је, дакле, у давнини, саздајући прамајку Еву Бог узео
о/душе/вљено () ребро Адамово и претворио га у жену (због тога није ни удахнуо у
њу, као у Адама, дах живота, него је од дела, који је узео из плоти његове, савршио
потпуно тело женино; и од првине духа, коју је узео истовремено са о/душе/вљеном
плоћу, створио је савршену душу живу, начинивши изједна човека и од једнога и
од другог), тако је, узевши о/душе/вљену плот и од Свете Богородице и Вечнодјеве
Марије као квасац и саму првину теста наше природе, дакле заједно од душе и тела,
Створитељ и Саздатељ Бог њу сјединио са Својим недокучивим и неприступним
Божанством, тачније сјединивши суштински са нашим бићем целокупну Ипостас
Свога Божанства и непомешано је помешавши са Оном, људску са Сопственом,
устројио ју је у храм свештени Себи Самоме, те непромењиво и неизмењиво Сам
Адамов Творац поста човек савршени.
2. Управо као што је из ребра /Адамовог/ створио жену, као што раније
рекосмо, тако Се, позајмивши и узевши на Себе плот од кћери његове Марије,
Вечнодеве и Богородице, без семена родио слично првозданоме, да би. као што је
онај преступом послужио као почетак нашега рађања у трулежности и смрти, тако
Христос и Бог испуњењем сваке правде (в. Мт 3, 15) постао првина нашега
пресаздавања у нетрулежности и бесмртности. Управо то је смисао онога што и
Павле божанствени каже: Први човек од земље је земљан, други човек је Господ са
неба; какав је земљани, такви су и земљани; и Какав је небесни, такви су и небесни
(1 Кор 15,47-48). И опет: Првина је Христос, потом Христови (1 Кор 15,23). Јер
пошто је душом и телом постао савршеним човеком, сличним нама у свему осим у
греху (Јевр 4,15), предајући нама који верујемо у Њега од Свога Божанства, и нас
чини Својим сродницима по природи Свога Божанства и суштини. И гле нове и
чудне тајне! Бог Логос узе од нас плот коју по природи није имао и поста човек,
што не беше. Онима који верују у Њега предаје Своје Божанство које до сада не
стече нико од ангела или људи и они постају богови, што не беху, усвојењем () и
благодаћу. Он им тако управо дарује власт да буду синови Божји (Јн 1, 12), па они
то зато и постадоше и такви су увек и никада то неће престати да буду. А чуј
божанског Павла где нас на то подстиче: И као што се обукосмо у икону
земљанога, обукао се и у икону небеског (1 Кор 15, 49). Толико о томе. Хајдемо
даље са беседом.
3. Пошто је, дакле, над свим Бог дошао на земљу да Својим телесним
присуством пресазда и преобнови човека и да због њега проклету целокупну твар
поново благослови (пажљиво слушај!), прво је душу коју је узео на Себе оживео,
обоготворио и онетрулежио је, а неоскврњено Своје и божанско тело, ако је и
обожио, ипак је још носио као трулежно и вештаствено. Јер тело које једе и пије,
које се умара и зноји, које је везивано и бијено, подигнуто на крст и приковано,
зацело је трулежно и вештаствено. Све су то била својства трулежнога тела, паје
отуда Он и умро и положен у гроб као мртвац. Након васкрсења Он је и само тело
саваскрсао као нетрулежно и духовно, у свему божанствено и невештаствено.
Отуда Он није, приликом изласка, разрушио ни гробне печате (в. Мт 28, 2), него је
и док су врата била закључана (Јн 20, 19) неометано улазио и излазио. Али зашто
није одмах са душом и тело које је узео на Себе начинио духовним и нетрулежним?
Зато што је и Адам једући од дрвета од којега му је Бог заповедио да не једе,
преступио и одмах умро душевном смрћу, а телесном тек много година потом, па је
због тога прво васкрсао и оживео и обожио душу која је примила умудрење смртне
казне, а затим је тако и за тело устројио да се по од давнина наметнутој пресуди
смрћу враћа у земљу, а да нетрулежност прими васкрсењем. И не само то, него је
сишавши у ад и ослободивши вечних окова душе оних светих који су тамо држани,
васкрсао их и поставио на место покоја и светлости невечерње, а тела њихова више
не, него их је оставио у гробовима до свеопштега васкрсења.
4. Ова тајна свакако није, на речени начин, постала својствена само Христу,
само једанпут у целом свету, него ју је од давнине било и у сваком поједином
древном светитељу и до сада свагда бива. Јер узимајући Дух Владике и Бога свога,
ми постајемо сапричасницима Његовога Божанства (2 Пт 1,4) и суштине, а једући
свенепорочну Његову плот (сарка), односно примајући божанствене тајне,
истински свецело постајемо сателесницима и сродницима Његовим, као што и сам
божански Павле каже да смо кости од костију Његових и плот од плоти Његове (в.
Еф 5, 30), а опет и /Јован/: јер од пуноће Његовога Божанства ми примисмо и
благодат на благодат (Јн 1,16; Кол 2, 9). То постајући, ми се уподобљујемо Самоме
Човекољубивом Богу и Владици своме по благодати, обнављајући се и
васпостављајући душом, јављајући се нетрулежнима и као из мртвих васкрсавајући
живи, гледајући Самога Онога Који је изволео да нам Се уподоби и Њиме гледани
удостојени да Му се уподобимо, и то све као када неко из даљине гледа лице свога
пријатеља, разговара са њим, обраћа му се и слуша његов глас.
5. Тако, дакле, од века свети, који у духу виде и што је било и садашње, не
гледају образ, вид или отисак, него светлост неизобразиву, као што су и сами
светлост од светлости Духа. Када таквим постане сваки свети, не постаје одмах и
тело његово нетрулежно и духовно, него му се догађа што и гвожђу које се, када га
захвати ватра, причешћује њеном сјају и брзо одбаци црнило, а када се одвоји од
ватре, поново бива хладно и црно. Тако се и тела светих, благодаћу која је
сједињена са њиховом душом, односно причешћујући се божанственом огњу,
освећују, па распаљена и сама постају блистава и умногоме другачија и часнија од
тела других. А када душа изађе из тела и растане се од њега, и она сама одмах се
предају трулежности и постепено распадају. Нека, међутим, и многе године
опстојавају и остају не ни нетрулежна, али ни опет у потпуности трулежна, него
задржавају у себи знаке и нетрулежности и трулежности, остављајући то да
савршено онетрулежњена и обновљена постану о коначном васкрсењу.
6. А зашто то? Зато што тела људска није требало да васкрсну и онетрулеже
се пре него што се твар обнови, него као што је она сама прво створена
нетрулежном, па затим и човек, тако на крају поново прво твар треба да се
претвори из трулежности у нетрулежност, а онда да се тако измене и обнове
истовремено са њом и иструлела тела људска, да би човек, опет поставши
духовним и бесмртним, живео у обиталишту које је нетрулежно, вечно и духовно.
И да је то истина, слушај Петра Апостола где каже: А доћи ће Дан Господњи као
лопов у ноћи, у којој ће се небеса запаљена расточити и стихије ужарене распасти
(2 Пт 3,10), не да би то пропало, него, јасно, да би се обновило и да би се стихије
пресаздале набоље и на вечност. А откуда се то може видети? Опет из самих речи
Апостола, којима додаје и ово: Нова небеса и нову земљу по обећању Његовом
очекујемо (" Пт 3, 13). По којем и чијем обећању? Па Христа и Бога нашега Који
каза: Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи (Мт 24, 25), проласком неба
и земље назвавши њихову промену, јер небо ће се, каже, изменити, али моје речи
остаће непромењиво и тврдо. То је још онда и пророк Данило клицао, овако
говорећи: а Ти си исти и година Твојих неће недостати (Пс 101, 27-28), Може ли
даље ишта бити јасније од ових речи?
Г. КАКО СВА ТВАР ИМА ОПЕТ ДА СЕ, ПО БОЖАНСКОМ АПОСТОЛУ, ОБНОВИ И ДА НАСТАНУ
НОВА НЕБЕСА И НОВА ЗЕМЉА.
1. Када Он, дакле, обећава нова небеса и нову земљу, нико од верних неће
противречити, нити ће се успротивити Господу Који то каже. Јер као што наша
расточива тела никако не иду у савршено непостојање, него се опет обнављају
васкрсењем, тако ће се и небо и земља и све на њој, односно целокупна твар,
обновити и ослободити од ропства трулежности. А са нама ће се тамошњем сјају
сапричестити и те стихије и као што ће све нас огањ искушати, по божанском
Апостолу (1 Кор 3,13), тако ће се и целокупна твар обновити огњем. То можемо
видети и по ономе што пише Апостол Петар: Доћи Не, каже, дан Господњи као
лопов у ноћи, у ком Не небеса са хуком проћи, з стихије ужарене ће се разорити и
земља и дела што су на њој изгореће (2 Пт 3, 10). Видиш ли како каже да ће се све
огњем претопити и преиначити? А додаје и ово, те каже: Када се све. то, дакле,
разори, какви треба да будемо ми у свештеним животима и благочашћу (2 Пт 3, II)?
А како ће се то расточити? Као што рукоделац бакарни суд, овештао, отучен и од
рђе неупотребљив, предаје ватри па од њега претапањем поново прави нов, тако ће
и творевину јер је овештала и нашим греховима укаљана, Творац свега огњем
расточити, па ће је претопити и пресаздати, и она ће постати блиставом и
несравњиво новијом од ове коју сада видимо.
2. Тако је о томе писао Петар, а мало затим опет каже: Зато, љубљени, шо
очекујући старајте се да се нескверни нађете у миру и дуготрпљење Господа
нашега држите за спасење, као што вам је и љубљени наш брат Павле по даној му
мудрости написао, као што говори о томе и у свим овим посланицама у којима је
понешто тешко разумљиво, што неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на
сопствену пропаст (2 Пт 3,14-16). А то није било својственом само оном времену,
него и данас већина или такорећи сви из незнања страдамо, све мешајући и све из
Божанственога Писма изврћући на своју погибао односно неправилно тумачећи,
гледајући да од Божанствених Писама начинимо заступнике сопствених страсти и
похота и своје погибли.
3. Него, погледајмо шта и божански Павле каже о творевини и њеном
обновљењу. Рекавши, дакле: Сматрам да су недостојна страдања садашњега
времена у односу на будућу славу која ће нам се јавити, додаде: јер са
ишчекивањем твар откривење синова Божјих очекује (Рим 8, 1819). Ишчекивањем
назива трепетно чекање, снажну чежњу, а откривењем објаву приликом васкрсења,
јер о њему, доласком Христа и Бога, треба да се покажу синови Божји и да се
пројави лепота њихова и сви они какви јесу (в. 1 Јн 3,2), као што је написано: Тада
ће праведници заблистати као сунце (Мт 13, 43), где је, јасно, реч о синовима
праведнога Бога. А да неко не би помислио да Апостол говори о каквој другој
твари, он додаје и каже: Јер се сујети твар повинова, не вољно, него због онога који
ју повинова, са надом... (Рим 8, 20).
4. Видиш ли како не казах случајно да твар више није хтела да послужи
Адаму преступнику, видевши даје као онај који је устао против Бога, свога Творца,
остао без божанске славе? Зато му Бог, предодредивши пре стварања света његово
спасење из пакибитија, потчини твар, проклевши је да човеку који је постао
трулежан и ради кога је настала трулежна и сама постане, да би му сваке године
давала трулежну храну. А када обнови човека и учини га нетрулежним, бесмртним
и духовним, тада ће и саму целокупну творевину, дакле, са њиме изменити и
савршити је вечном и невештаственом. Управо то је показао оним што је рекао:
Сујети, каже, твар се повинова, не вољно, него због онога који ју повинова, у
нади... Тако се, каже, није од саме себе повиновала човечанству, није својевољно
преведена у трулежност, те приноси трулежне плодове и израста трње са коровом,
него покоравајући се заповести Бога Који је то одредио у нади на обнову. Желећи
то да разјасни, он рече: Јер ће се и сама твар ослободити од ропства трулежности у
слободу славе деце Божје (Рим 8 ,2).
5. Јеси ли видео како не рекосмо без разлога да је и сама целокупна твар
испрва Богом створена нетрулежна и у чину раја, а да је проклета преведена у
трулежност и ропство и потчињена људској таштини? Него гледај каква ће бити
њена коначна красота.
1. Прво ваља испитати шта је свет о којем је реч, а који има да се испуни и
док се не испуни крај неће доћи, и шта представља сам тај крај који се помиње.
Мени се чини да је преукрашени свет Црква Христова и сав сами човек у ком је
казано да пребива и кога походи Бог (2 Кор 6,16) а Који, као Сунце Правде (Мал
3,20), ниспошиље блиставе зраке Својих благодатних дарова. Знамо да је она
названа и Телом Христовим и Невестом, како Павле, њен невестоводитељ, кличе:
Обручих једном мужу, девојку чисту да представим Христу (2 Кор 11, 2), а и Давид
божанствени: Предстаде Ти , царица одевена у хаљину златну одевена,
преукрашена (Пс 44, 10). Мада и кажу да је то речено само за Богородицу, ипак
пристаје да се каже и за Цркву Сина Њенога и Бога, што јасније показују следеће
речи: Привешће се, каже, Цару деве душе иза ње; ближње њене душе привешће Ти
се; привешће се у весељу и радости, увешће се у храм Царев (Пс 44.16-17). А како
схваташ овај храм? Мислиш ли да је тај храм неко друго обиталиште. а да је Цар
неко други мимо храма? Па јасно да није. Јер као што је глава Цркве Христос и Бог,
тако Он Сам и храмом ради ње постаје, као што је опет и сама Црква постала
храмом Његовим и светом преукрашеним. То тумачи оно што горе рекох, а што
треба поновити да би било сасвим јасно.
2. О чему је, наиме, реч? Сам Христос Бог говорио је Своме Оцу о вернима
и о самим Апостолима Својим:Не молим само за њих, него и за све оне који због
њихове речи верују у Мене, да сви једно буду (Јн 17,20). Како једно? Као што си
Ти, Оче, у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду (Јн 17,21). Видиш како Он
поста и цар и храм свих који се спасавају? Познај онда како ће и сви верни,
односно царица Црква и они који следе иза ње, храм и свет Бога и Цара постати. То
ћеш прво познати од Самога Цара Христа, јер каже: Ја сам у њима и Ти, Оче, у
Мени, да буду усавршени у једно (Јн 17, 23). А Павле, Његов ученик: Не знаше ли
да сте храм Божји и. да Дух Његов Свети пребива у вама (1 Кор 3,1б)? Видиш ли га
како су Апостолове речи у свакој појединости сагласне са владичанским речима и
како показују да је храм Цара Бога, град и свет Црква? Знај да је Он био у
пророцима и апостолима и да је Онај Који и у једнима и у другима говори и сада.
З. О ОНОМЕ ШТО ЈЕ РЕЧЕНО У ЕВАНЂЕЉУ: УПОДОБИЛО СЕ ЦАРСТВО НЕБЕСКО ЦАРУ (МТ 22,
1-14). И ШТА ЈЕ БРАК ТАЈАНСТВЕНИ БОЖЈИ.
1. Уподоби се, каже /Христос/, царство небеско цару, који начини свадбу
сину своме и позва многе. А кога то назива царом, ако не Самога Свога Оца и Бога?
И коме је Он друго свадбу начинио, ако не Самом јединородном Своме Сину и
Богу Господу нашем Исусу Христу? А какву је и којега цара кћер Владика и
Господ Свега изволео да Му испроси? Свако од нас људи, желећи да своме сину
доведе невесту, гледа да за невесту узме кћер од човека од себе знатнијег, славнијег
и богатијег. А кога би онда Бог нашао макар равнога Себи, да би невесту од њега
довео Себи? Јер о томе цару пророк каже да држи у руци својој кружење земље и
оне који на њој живе као скакавци (Ис 40,22). Још каже: Бог вечни Који је створио
крајеве земље (Ис 40, 28) и утврдио ни на чему стубове њене (Јов 38, 46). А Давид:
Који гледа на земљу и чини да се она тресе (Пс 103,32). Такав ли је, дакле, и толики
цар чију ћемо помислити да је кћер узео за невесту и Сину Своме свадбу начинио?
Хоћете ли да сазнате чију? Него, разум ми иступа од величанства снисхођења и
мада бих хтео да прозборим, ужас ме је обузео. Али пошто нам Његова благост даје
смелост, овде ћемо то учинити. Кћер онога који се подигао на Њега и прељубу и
убиство починио, кћер прељубника и убице узео је Себи за невесту.
2. Јеси ли видео несравњиву и неизрециву Његову благост и снисхођење?
Виде ли изобилно човекољубље? Виде ли величанство љубави и доброте? Нека,
дакле, свако ко високо о себи мисли отуда научи да се смири и умери помисао и
нека се никада ни над ким не преузнесе, макар био и царственији од свих царева,
славнији и од велможа, макар био и богатији од свих богаташа, када гледа Владику
и Господа свега, Светога над Светима, блаженога Бога и јединога Сведржитеља
Који пребива у неприступној (в. 2 Тим 6, 15-16) и пренеизрецивој светлости, где
тако снисходи и једнородном Сину Своме невесту доводи од онога који је устао
против Њега, невидљивог, непојамног, неиспитивог, Творца и Саздатеља свега,
ради тебе и твога спасења. Ко је, дакле, тај који је починио прељубу и убиство, чију
кћер за невесту Бог Себи Самоме изабра? Давид Јесејев, који је и Урију убио и
починио прељубу са његовом женом (1 Сам 11, 25). Његову кћер, Марију
пренепорочну, пречисту и нескверну Деву, за невесту доведе. А пречистом је и
пренепорочном зовем у односу на нас и тадашње људе, поредећи је и са њима и
нама, слугама њеним, а поредећи је са Њеним Жеником и Његовим Оцем зовем је
човеком, али светом и пресветом и међу свим нараштајима најчистијом и
непорочном. Њу је Он довео и свадбу начинио Сину Своме. Како? Слушај
пажљиво.
3. Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа (2 Кор 11, 31), пославши са
висина светиње (Пс 101,20) Своје једнога од Својих слугу, Гаврила архангела,
јавља Деви Радуј се\ А он, када сиђе, за Деву служи тајни и каже јој: Радуј се,
благодатна, Господ је с тобом (Лк 1,28). Заједно са речју у утробу девојке ушао је
сав уипостасиран и сасуштаствен и савечни Логос Бога и Оца и уласком и
садејством сасуштаственог Свога Духа узео на Себе разумну и о/душе/вљену плот
од њене чисте крви и постао човек. То је неизглаголиво саживљење, то је брак
тајанствени Божји и тако дође до општења Божјега са људима, када се сјединио
несливено са трулежном и убогом нашом суштином и природом Он Који је
надприродан и надсуштаствен. Заче, дакле, Дева и роди чудесно од двеју природа,
Божанства и човештва, једнога Сина, Бога савршеног и савршенога човека, Господа
нашега Исуса Христа, Који нити је нарушио њено девичанство, нити се одвојио од
очинскога наручја.
4. Него овде ми благодат еванђелске речи дарује да још нешто познам и
гони ме да кажем и оно што се без престанка тајанствено збива и у свим синовима
светлости. Зашто није рекао: "уготови брак сину своме, него свадбу ?" Ето новога
смисла. Зашто? Јер са сваким појединим верним и сином дана склапа се увек исти
тај брак слично и неизмењиво. Како? Сједињујући Се са нама у пренепорочном и
пречистом браку, Бог чини нешто што је веће од наших сила. А шта је то? Слушај
разборито.
И. О ТОМЕ ДА И СВИ СВЕТИ ЛОГОС БОЖЈИ У СЕБИ САМИМА ЗАЧИЊУ И РАЂАЈУ ГА СЛИЧНО
БОГОРОДИЦИ И ОН СЕ РАЂА У ЊИМА И ОНИ СЕ РАЂАЈУ ОД ЊЕГА, И О ТОМЕ КАКО СУ СВЕТИТЕЉИ
СИНОВИ И БРАЋА И МАЈКЕ ЊЕГОВИ.
К.О ТОМЕ ДА НИКО ОД НЕПОСВЕЋЕНИХ НЕ ТРЕБА, ПРЕ НЕГО ШТО ИСПУНИ ЗАПОВЕСТИ И
НАПРЕДУЈЕ У ВРЛИНИ И УСАВРШАВАЊУ, ДА ИСПИТУЈЕ СКРИВЕНЕ ТАЈНЕЦАРСТВА НЕБЕСКОГ. И О
ТОМЕ ДА ЋЕ О ДРУГОМ ХРИСТОВОМ ДОЛАСКУ СВИ СВЕТИ ЗНАТИ ЈЕДНИ ДРУГЕ.
Превод са старогрчког:
Јелена Петровић