----------

Do Svete Gore Atoske

Nije zgoreg, pre svega, podsetiti šta je to uopšte Hilandar. Šta je za nas bio ‡ a šta je još?
Atonska Sveta Gora je poluostrvo u moru, na oko 100 km jugoistočno od Soluna. Celom
dužinom poluostrva pruža se greben i završava se na južnom delu vrhom Atosa, koji kao
kakva oštra piramida štrči iz mora 2033 metra u maglu i oblake. Kraj potpuno besputan,
krševit, pust, bio je u srednjem veku sklonište kaluđera podvižnika i pustinjaka. U DŽ
veku je Sveti Atanasije sagradio i prvi veći manastir, Lavru, a zatim su ponikli i ostali
manastiri. Oko 20 velikih, sa bezbroj takozvanih skitova (a ima skitova koji su veći i od
pravih manastira), kelija, isposnica itd. Većinom su bili grčki, no bilo ih je i ruskih,
bugarskih, vlaških, gruzijskih ‡ tako su Srbi dobili svoj Hilandar.
Sveposlednji Sava grešni
Najmlađi Nemanjin sin Sava se zamonašio u ruskom manastiru Pantelejmonu-
Rusikonu (1191. godine), prešao je zatim u Vatoped i tu pozvao i staroga oca Nemanju,
koji se već bio povukao s prestola i zakaluđerio, da i on dođe. Nemanja je došao u
Vatoped 1197. godine, a zatim su on i Sava zatražili i dobili od vizantijskog cara Aleksija
III dozvolu da sagrade sebi svoj manastir (postoji originalna povelja sa potpisom
carevim). Izabrali su Hilandar, koji je već postojao ali je bio razoren od gusara, i obnovili
su ga. (Ime kao da potiče od nekog Grka, trgovca Hilandariosa, čija se lađa, navodno, na
obali u buri razbila, a on je iz zahvalnosti što je spasao život tu podigao prvobitni
manastir).
Nemanja je u Hilandaru ubrzo zatim umro (1200. godine). Sava je ostao u
manastiru, a sem toga podigao je u Kareji, centralnome mestu cele Svete Gore, i svoju
isposnicu. Nemanja i Sava su počeli, a zatim su svi ostali srednjovekovni srpski vladari
materijalno pomagali gotovo sve svetogorske manastire. U jednom trenutku većina
manastira bila je nastanjena pretežno srpskim kaluđerima. Veliki je broj povelja na
pergamentu sa crvenim potpisima i zlatnim pečatima srpskih vladara ‡ ipak je
najuzbudljivije videti skormni voštani pečat na kome je, u krst, četiri puta otisnut prsten
sa Savine ruke i krupna čitka slova potpisa na pergamentu sveposlednji Sava grešni.
Šta je, pak, od autentičnog do danas sačuvano?
U jednoj udoljici guste zelene šume diže se prsten zidina srednjovekovnog grada
načičkan ozgo čardacima manastirskih konaka. Dve odbrambene kule ga natkriljuju.
Usred dvorišta je crkva. Svuda visoki vitki kiparisi. Nemanjine i Savine crkve više nema,
Milutin ju je zamenio svojom u razdoblju DŽIII i DŽIV veka, a knez Lazar je dogradio
pripratu.
U riznici i biblioteci ima oko 130 srspkih, toliko i grčkih povelja gotovo svih
srednjovekovnih srpskih vladara i više vizantijskih careva. Tu su i Ivan Grozni, vlaške
vojvode i turski sultani. Rukom pisanih knjiga ima oko 800, mnoštvo minijatura, 170
ikona, rukom vezena Jefimijina oltarska zavesa i njena bogata ikonica... Ukratko,
Hilandar ima više srpskih istorijskih dokumenata nego cela Srbija ukupno. On je postao
zajedno sa srednjovekovnom srpskom državom. Svi koji su vodili Srbiju vodili su i njega,
dolazili, brinuli se... Samo, dok je države nestalo u DŽV veku, on ju je nadživeo za još
šest vekova, kao neprekidno svedočanstvo do danas.

1
 Ceo Atos je takav. Lavra i Vatoped, grčki manastiri, još su veći i puniji, sve
zajedno, to čudno poluostrvo je muzej s predmetima koji žive u svojoj živoj sredini a nisu
ni fosili ni mumije u naftalinu.
Put kojim se danas ide do tih dalekih muzeja je sledeći: Traži se pasoš ‡ i dobije.
Traži se viza ‡ i ko je dočeka taj i krene; čeka se neki put veoma dugo; međutim, neki
studenti Amerikanci nisu uopšte ostavljeni da čekaju, pokazali su samo pasoše i to je bilo
dovoljno.
Dug put
Od Soluna se do početka Svete Gore putuje autobusom oko šest sati. Stiže se u
ribarsko selo Jerisos. Tu prestaju svi utvrđeni redovi vožnje. Dan-dva više ili manje, sve
zavisi od vremena. Jerisos se nalazi na početku drugog poluostrva, tamo gde je ono
vezano sa kopnom. More je desno i levo, pa ako duva istočni vetar, onda je desno
zapadno more, zaklonjeno te njime ide barka. Ako, pak, duva vetar sa zapada, druga
jedna barka plovi istočnom stranom poluostrva. Ako su bure velike, barke se uopšte ne
usuđuju da zaplove. Tada se čeka ili se, po nuždi, putuje jašući na samaru mazge.
Ako se ne ide pravo u Kareju već pravo u Hilandar, onda je povoljno kad plovi
istočna barka od Jerisosa do same hilandarske arsane ‡ pristaništa. Ako se, pak, ide prvo
u Kareju, najpre se iz Jerisosa kolima prelazi na zapadnu stranu do malog pristana Tripiti,
pa odatle barkom do karejskog pristaništa ‡ Dafnija. Od Dafnija se, na mazgama ili
peške, posle izlazi gore do Kareje. Najzad, može se i sa strane prvo direktno u Hilandar,
ali onda treba izaći u arsani manastira Zografa pa odatle dalje, preko brda, za jedno tri do
četiri sata, na leđima mazge, do Hilandara. Barke su obični veći ribarski čamci sa
motorom. Sedi se gore, u otvorenom čamcu, na bilo čemu. A na mazgama se vrlo
neugodno sedi, raskrečenih nogu na širokim tvrdim drvenim samarima. Mazge gaze
sporo i put izgleda beskrajno dug.
Pod Hilandarom je već predvečerje. Velika gvožđem okovana kapija. U svaki
manastir na Svetoj Gori dolazi se na isti način. Portar vuče za konopče. Zvono negde
zvoni. Dolazi otac za strance. Pregleda papire i prema nahođenju vodi u kujnu ili u salon.
Posluženje. Slatko, lokum, rakija, kafa. Posle se tek razgleda i razgovara. U Hilandar se,
razume se, dolazi kao u svoj dom. Čuveno je gostoprimstvo Hilandaraca.
Prevozno sredstvo ‡ mazga
Bez dozvole policije za strance u Kareji, kojoj se posetilac mora obratiti lično, ni
u jednom se manastiru ne sme ostati duže od jedne noći. Ka Kareji se dalje ide opet
mazgama preko vrleti ili nešto od toga puta barkom. Obala je od Hilandara na tri
kilometra, i ako talasi suviše ne zapljuskuju žalo, tu nailazi barka. Ako dođe, ide se
njome do manastira Pantokratora (slatko, lokum, rakija, kafa) i opet na mazgama, uzbrdo,
jedno dva i po sata. U Kareju se stiže pred veče. Varošica visoko u gori. Kao neka
prestonica Svete Gore (celo poluostrvo broji danas oko 2500 stanovnika-monaha). Retki
prolaznici ulicom, skoro sami monasi (Monasi-obućari, monasi-krojači). Tu svaki
manastir ima svoj konak. Svog predstavnika u opštini, kao nekom parlamentu gde svaki
od 20 manastira ima svog poslanika. Iznad toga tela je Sveta epistasija, sa četiri
predstavnika četiri prva manastira Svete Gore: Lavre, Vatopeda, Ivirona i Hilandara. To
je vrhovna uprava. (Glavni pečat, bez koga rešenja ne važe, rasečen je na četiri dela i
svaki epistat ima po jedan deo. Kad se slože, spoje sva četiri dela i udare pečat). Tu je
nekoliko dućana odakle se manastiri snabdevaju (sva roba je bez carine). Ima i jedna
gostionica. Stranci odsedaju razume se, svaki u svom konaku. No tu je i ono glavno:

2
policija za strance. Ona dozvoljava bavljenje na Svetoj Gori, a Sveta epistasija daje
pismo-preporuku za posetu manastira. Kad se sve to dobije, uz plaćanje izvesne takse
izgleda da se opet čeka (a more se vidi daleko dole, beli se pena uz obalu, čeka). Dok se
odobrenje policije ne dobije i ne sačeka povoljno vreme (kako bi se izbegle mazge i
tegoban put preko vrleti i što više iskoristila lađica) živi se u varošici.
U sredini je velika, dosta skromna crkva koji je dao živopisati kralj Milutin. Tu je
i Isposnica Svetog Save. Mala crkva sa najstrožim „tipikom” službe: večernja, ponoćna,
jutarnja i liturgija ‡ pet časova bez prekida. Sve služi jedan jedini čovek, isposnik; jede se
samo jednom dnevno i to posno, što znači bez zejtina, a samo se subotom i nedeljom ne
posti (nije retko da se pod najstrožim postom razume nekuvano jelo, samo raskvašeno u
vodi). Tako je i Sveti Sava tu živeo i, kažu, do drugih manastira i bos išao.
Najzad, kad se vidi da se tamo dole žalom ne beli pena, siđe se opet mazgama do
barke, kad ona naiđe (ako ne dođe do podne, to znači da neće tog dana ni dolaziti). Na
lađici je go „dek”. Otvor u sredini, valjda prvobitno za ribu, kao u svim barkama, roba,
koji džak cementa, majstori, trgovci, kaluđeri, masno gvozdeno bure sa naftom i motor
koji pukće ‡ ali glavno je da je lađa a ne mazga i da najzad vodi ka Hilandaru.
Sve je drugačije
Mnoge su od tih manastira srpski vladari i vlastela pomagali, gradili u njima i
ostavljali tragova, poznatih već, i drugih, nauci još nepoznatih. Samo, za sve treba
vremena ‡ i sreće ili bar dobre volje. Na primer, u manastiru Esfigmenu, teško je doći do
povelje \urđa Brankovića koji je tu na njoj naslikan sa ženom i decom na izvanrednoj
minijaturi na pergamentu. NJen čuvar je slučajno na putu, ključa trenutno nema...
U Hilandaru je sve to drukčije. I njegov rizničar ima čime da se pohvali. Ugled,
pak, koji ovaj manastir uživa veoma je veliki. Kad se putuje s pratnjom jednoga monaha
iz Hilandara, sve ide lako i svuda je čovek najlepše primljen (inače kako bi se i
sporazumeo na jeziku na kome reč „ne” i pokret glavom levo-desno znači „da”).
Jedne večeri se tako, najzad, pred zalazak sunca, stigne u osenčenu dolinu
manastira. Zraci su još na dalekim visokim borovima. Sa zalaskom se zaključavaju
dvostruka vrata. Noću se više ne otvaraju. Tišina. Za službu se samo razlegne zvuk
klepala. Zvona zvone retko. Pa i nekada u dalekoj prošlosti ona su bila retka.
Ponoćna zvona u Hilandaru ‡ to je veliki doživljaj, veliko uzbuđenje: prvo se čuju
dva srebrna tona, sitna, visoka. U ritmu koji je sve brži. Zatim upada postepeno čitav hor.
Cela oktava, i najzad zabruji najdublji zvon. NJega zvonar udara teškom nožnom
pedalom za koju je vezan lanac. Ceo karion onih srednjih izvodi udarcima leve šake po
jednoj arhaičnoj klavijaturi od konopaca. Desna ruka drži, povezana skroz, ona dva
najviša tona, tin-tan. Žuta svetlost fenjera. Rasplašeni brujanjem ster zelene bronze izleću
slepi miševi u plavu noć. Mlečni put iznad tamnih kiparisa. Kad završi, zvonar ostaje
dugo na teškim konopcima prastare naprave, zadihan. Sve je to jedan zaista veliki
doživljaj.
ALEKSANDAR DEROKO

-----------

3
 Stara srpska crkva
Došavši u Svetu Goru Rastko se isprva nastani u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona,
gde se odmah postriže i dobi ime Sava. Posle nekog vremena, po želji svetogorskog
starešine, pređe Sava u grčki manastir Vatoped. Tu nije on ni dana propustio, a da ne
nauči što novo, što će mu um razviti, srce oplemeniti i duhovne oči otvoriti, da što
uspešnije može raditi, kada siđe na apostolski rad u narod svoj. A kada je tokom vremena
dovoljno se spremio, da može i druge učiti i prosvećivati, tada je u Hilandaru okupio oko
sebe lepo kolo mladih Srba iz Otadžbine svoje. NJih je on, odličnim primerom života i
rada svoga, te živom rečju i pisanim knjigama vredno spremao, da mu budu pomoćnici na
prosvetnom polju rada u Narodu Srpskom...
Dok je tako Sveti Sava u svetogorskoj tišini spremao sebe i učenike svoje za
apostolski rad, nadvila se strašna bura nad njihovom srpskom OtaDŽbinom. - Moćni papa
Inoćentije III (1198-1216) čim je zauzeo presto počeo je odmah nastojati, da i sve Srbe
privuče u krilo svoje Crkve. I stariji brat Savin, zetski knez Vlkan, nagnan vlastoljubljem
i sebičnošću, obeća papi, da će Rimokatolištvo proglasiti u Srbiji državnom verom, ako
mu papa pomogne da brata Stefana zbaci s raškog prestola. Papa to jedva dočeka i odmah
uputi ugarskoga Kralja Imru, da Vlkanu sa vojskom pomogne. Tako Vlkan dođe do
željena cilja: zbaci Stefana s prestola (1202) i ovlada većinom zemalja u Raškoj, te
proglasi Rimokatolištvo za državnu veru u celoj Srbiji. Ali, pored papske vlasti, morao je
Vlkan priznati i vrhovnu političku vlast ugarskoga kralja... U isto vreme (1203) postigla
je slična sudbina i drugog srpskog vladaoca, bosanskoga bana Kulina. - On je silom
prilika morao se odreći Bogomolsta, primio je Rimokatolištvo i potpao pod vlast ugarsku.
Tako je eto sva Srpska Crkva ponovo podvlašćena papi. Ali, ta vlast rimskoga
pape nije dugo trajala. - U Ugarskoj brzo nastupiše neredi, te Stefan upotrebi tu zgodu i
pomoću odanog mu naroda zbaci s prestola ugarskog vazala Vlkana (1203) i opet postade
samostalan vladalac srpski. S povratkom Stefanovim na srpski raški presto, prestala je
konačno i vlast rimskih papa nad Srpskom Crkvom u Raškoj, i ako je Stefan održavao
prijateljske veze s papama, pa šta više docnije i kraljevsku krunu iz Rima dobio -
prvovenčani kralj...
No, i ako je Stefan savladao Vlkana i obnovio pravoslavlje nalazila se srpska
država u teškim prilikama i u svakidanjoj opasnosti, da opet zapliva u bratoubilački rat.
Stoga oba brata obaveste Savu o svima nevoljama i pozovu ga, da im dođe u pomoć.
Sava odmah pohita iz Hilandara u Rašku da izmiri svoju zakrvavljenu braću i otpočne
apostolski rad u narodu svome. Sa sobom povede mnoge svoje učenike i ponese
svetiteljske moći oca svoga Simeona, sad već Mirotočivoga. Braća ga dočekaše s
veličanstvenim zborom Naroda Srpskog i najsvečanije sahraniše telo Nemanjino u
njegovoj zadužbini beloj Studenici (1207), gde i danas celokupno počiva.
Došavši u Srbiju i izmirivši braću svoju nad grobom oca svoga, ostao je Sava u
Studenici, da u sredini naroda još bolje prouči život narodni i upozna mane i nedostatke,
koje treba lečiti i iskorenjivati. - Tu je on, pre svega, okupio veliki broj mladih Srba iz
raznih krajeva naših, te ih sa svojim starijim učenicima vredno spremao za prosvetiteljsku
službu u Narodu Srpskom. Uz to je, kao apostol, putovao i sam po gradovima i selima,
učeći narod pravoj veri i čestitu životu; bolne je lečio, siromahe pomagao, nove crkve
podizao a stare opravljao, gde crkava nije bilo, podizao je naročite krstove, obilazio je i
najzabačenije krajeve, ispravljajući sve što ne valja. Pri tom prosvetiteljskom radu uvideo

4
je Sveti Sava i to, da uspešnom širenju hrišćanske prosvete među Srbima mnogo smeta,
što u OtaDŽbini njihovoj ima malo pravoslavnih episkopa, pa i ti su podvlašćeni bili
pogrčenoj Ohridskoj Arhiepis-kopiji, koja je u to doba bila još pod vlašću Srbiji
neprijateljski rasploženih epirskih despota.
Samostalnost Proslavne Srpske Crkve. - Za desetogodišnjeg boravka i rada u
Srbiji Sveti Sava je prilično uspeo, da svoj narod podigne u duhu hrišćanskom i utvrdi u
Pravoslavlju. On je ujedno, svojim vanrednim diplomatskim i državničkim
sposobnostima, mnogo pomogao i bratu svome Stefanu, da se reši raznih neprijatelja i
sretno posvršava razne političke poslove. Za dobro OtaDŽbine svoje i naroda svoga nije
Sava prezao ni od najtežih poslova. Dobivene tekovine valjalo je sada učvrstiti, pa da se
život Crkve i naroda što bolje razvijati može. I Sava se brzo reši, da upotrebi prilike
vremena i izvede jedno veliko delo, koje će biti od neocenjive koristi za ceo Srpski Narod
sviju vremena.
Zbog nesporazuma sa Stefanom otišao je Sava oko 1217. u Hilandar. Tu je ostao
neko vreme i počeo se spremati za veliki posao. A kada je sve kako valja priredio otide, s
odobrenjem Stefanovim, tražiti nekoliko kaluđera svojih, u maloazijski grad Nikeju. Tada
se tamo nalazila prestonica vizantijskoga cara i carigradskoga patrijarha, od kako su
Latini Carigradom ovladali (1204). Prispevši u Nikeju Sava mudro izvesti cara i
patrijarha o opasnostima što prete Pravoslavlju u Srbiji od Rimokatolištva, koje naturuju
Srbima ne samo pape iz Rima, nego i Latini iz Carigrada i Bugarske, a Mađari iz
Ugarske, i onda ih zamoli, da Pravoslavnoj Srpskoj Crkvi u Raškoj priznadu
samostalnost, kako bi što bolje mogla utvrditi se i svima neprijateljima odoleti. -
Vizantijski car Teodor Laskar i patrijarh Manojlo I i sami behu u vrlo teškim političkim i
crkvenim prilikama, te su trebali tako ugledne prijatelje, kao što behu Sava i brat mu
Stefan. Stoga pristadoše na molbu Savinu, ali prvo pokušaše da samo delimičnu
samostalnost dadu Srpskoj Crkvi. No Sava im razborito predstavi sve opasnosti od te
polovnosti i oni najposle pristadoše, da srpskog arhiepiskopa u buduće postavljaju u
posvećuju sami srpski episkopi, bez ikakva uticaja carigradskoga patrijarha ili ohridskoga
arhiepiskopa. Tako pravoslavna Srpska Crkva dobi potpunu samostalnost i patrijarh
Manojlo, sa prisutnim grčkim episkopima rukopoloži Savu za episkopa i proizvede ga
odmah za prvoga srpskog arhiepiskopa, a neke njegove pratioce posvetiše za nove srpske
episkope 1219. Protiv toga protestovao je ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan, pod
čijom je vlašću dotle bila sva pravoslavna Srpska Crkva. Ali i Srbi i Nikejci nisu se na to
mnogo obazirali: jedno što je on bio u državi Stefanova protivnika despota epirskog, a
drugo što su carigradski vaseljenski patrijarsi u to doba, kao i ranije, smatrani vrhovnim
duhovnim starešinama i nad ohridskim arhiepiskopima.
Svršivši sretno ovaj veliki i dobro smišljeni posao povratio se Sava iz Nikeje u
Hilandar. Tu i u Solunu zadrža se neko vreme, radi nabavke prevoda i prepisa knjiga i
ostalih crkvenih potreba, pa se onda vrati u Srbiju sa posvećenim episkopima i drugim
odličnim kaluđerima, koji će mu biti pomoćnici u velikom i teškom poslu uređenja nove
samostalne arhiepiskopije u državi brata mu Stefana. - U Srbiji dočekaše ga s najvećom
radošću i on odmah pristupi svome zadatku smišljeno i odlučno. Pre svega, u govoru sa
Stefanom i vlastelom srpskom, osnova nekoliko novih episkopija i podeli celu državu na
devet vladičanstava: sedam u Raškoj, (Ras, Toplica, Moravica, Dabar, Budimlje, Hvosno,
Prizren), a po jednu u Zeti (na Prevlaci kod Kotora) i Zahumlju (kod Stona na Pelješcu).
Za sedište arhiepiskopa izabra manastir Žiču, koji baš u to doba dovrši brat mu Stefan sa

5
sinom Radoslavom. Sve episkopije bile su isprva u manastirima, jer je gradova onda bilo
malo, a docnije su neki manastiri dobili naročitu povlasticu, da u njima ne smeju biti
episkopske stolice. Episkopije razdelio je Sava na protopopijate, a ove na parohije -
nurije. A šiljući nove episkope, same Srbe, protopope i sveštenike, u određena im mesta i
krajeve učio ih je očinski: da narodu revnosno propovedaju jevanđelje i vredno služe
službu Božju na srpsko-slovenskom jeziku; da krivoverstvo i ostatke mnogoboštva
iskorenjuju, a narod utvrđuju u svima hrišćanskim vrlinama. Svaki episkop dobio je tada
najnužnije crkvene knjige u dobrom overenom prepisu, a sveštenstvo po parohijama
moralo je iz njih prepisivati ili prema njima ispravljati svoje stare knjige. A da se
hrišćanska prosveta što dublje u narod raširi podigao je Sveti Sava na sve strane crkve i
starao se za spremanje budućih sveštenika i učitelja narodnih. Još je uputio brata svoga
Stefana, da izda i neke nužne propise za hrišćanski život naroda svoga.
Tako je eto taj veliki jerarh i rodoljub srpski, a uz to redak državnik i organizator,
svojim pažljivim, razboritim i neumornim radom izveo Srpsku Crkvu iz neprestanoga
lutanja od Istoka-Zapadu i od Zapada-Istoku; ustalio je i konačno utvrdio Pravoslavlje
među Srbima u državi Nemanjića; a udarivši zdrav osnov uređenju crkvenom, učinio je
Crkvu vrlo snažnim činiocem u razvitku srpske državne moći. Srpska Crkva i država
behu od tada uvek u najlepšoj i najtešnjoj vezi, radeći udruženim silama na narodnoj
prosveti i napretku.
RADOSLAV M. GRUJIĆ

''''''''''''''

Svetogorski dani i noći

Pođoh uzbrdo od ruske Lavre ka malom srpskom manastiru u brdu, u sumrak, da
prespavam na drugom mestu, kao oni što uzimaju za svoj podvig pešačenje, što čitavog
života idu od jednog manastira do drugog, da nešto porade i pomognu, pa opet štap u
ruke i krenu dalje, zatvarajući krug prebivališta u sledu ko zna koliko puta ponovljenom u
trajanju svog dugog i posnog veka.

*
Na jednom mestu pomislih: ovde će me sigurno zmija ujesti. I na tom mestu u
polutami žbuna, po zvuku zvonkom, nađoh izvor vode koja se razliva po zemlji, i tek
pošto se ukrstila sa ljudskim putem, postaje potok. Voda, bistra i gusta kao rastopljen
metal, kao tela nekih životinja sjajnih i providnih. Stajaše nad tim izvorom čovek bled i
u crnoj rizi. Crnorizac, dakle. I jedna ptica, tiha, svesna da je neko posmatra odozgo,
iznad nas, sa grane. Mislio sam da sam zalutao, no za put nisam pitao.
(„Svetogorski dani i noći”
- „Jedinstvo”, Priština, 1987)

'''''''''''''

O da sam se rodio
u drugo vreme
i mogao da se pridružim svadbi

6
na kojoj se voda pretočila
u vino

I da sam sedeo za stolom

na kojem se
malo hleba pretvorilo
u mnoga i svetla tela

Ili da sam samo protrčao

preko polja
pre no što se smrklo
nebo iznad Golgote

Nisam bio na svadbi u Kani

niti sam
svedok vaskrsenja

zato se odričem svakog htenja

i nadam se još malo u hleb
i NJegova preobraženja

Onda Sava stane pred mene

kaže: ko si
ovde je veče
nikoga nema
senke sve rade
po svojoj ćudi
gladuj
evo ti hleba
vrati se kući
propovedaj
druge isceljuj
sebe leči

Atos će da ostane gde je

što ti tražiš

7
 duboko je
u pećini
u peći
vrati se
pazi na svom putu
drži se reči

Miodrag Pavlović

---------------

Kovčeg Vizantije

Brodom Adelfi Rodokalakis, po ćudljivome moru, krenusmo od Dafnea prema novom

hilandarskom pristaništu. Kod zografske arsane jedan od braće Rodokalakis objasni da se
ne sme pristati na odredištu. Treba ovde iskakati, samo brzo, i samo onda kad brod
kljunom dodirne mol.
Poče manevrisanje i drama iskrcavanja praćena preglasnom jekom mornarskih uputstava.
Nekoliko grčkih monaha spretno iskoči, a onda se jedan putnik, postariji, odvoji od
opasno izdignutog kljuna i poče da pada. Dah nam je zastao dok smo gledali kako
pomamni talas gura brod, silovito, prema padajućem čoveku: već smo ga videli
smrskanog između betona i čelika. Ali povukoše ga na obalu i kljun tresnu o beton, tamo
gde se, sekund ranije on nalazio. Kaluđeri se prekrstiše, svi do jednoga, i činjahu to sve
dok se poslednji putnik ne dohvati obale.
Dugačka kolona hilandarskih gostiju, među kojima behu najbrojniji grčki monasi, krenu
obalom, prema Jovanjici. Hodali smo žustro, osvrćući se povremeno da vidimo vrh Atosa
izdignut iznad oblaka. Znam da se ponekad, u mrklim noćima, prema tom vrhu upućuju
kaluđeri koji bi hteli da osvanu na visini od 2033 metra i da odatle posmatraju izlazak
Sunca. Tako se radilo odvajkada. Istina, kolone prema Atosu bile su duže onda kada je na
Svetoj Gori boravilo osam hiljada monaha. Sada ih u tri slovenska manastira ima po
dvadeset i nekoliko, u grčkim nešto više. Biće da ih u svih dvadeset manastira, u
karejskim konacima i isposnicama, u skitovima i u pustinji, tamo na Karulji, ima hiljadu i
dve stotine.
U pustinji, na Karulji, žive i naši ljudi: otac Justin, zatim otac Stefan, koga smatraju
jurodivim, i mladi otac Simeon, rodom iz Pričevića kod Valjeva. U mirskom životu
Simeon je bio gastarbajter, privremeni Parizlija. Zavoleo je u Francuskoj metež
velegrada, a onda se u njemu naprečac prelomilo. Poželeo je, neodoljivo, da ode u neku
pravoslavnu crkvu i tada počinje njegov novi put. U svetogorskoj pustinji našao je
ispovednika i oca u starcu Serafimu. Nedavno je ovaj znameniti Rus umro, preselio se, a
monahu Simeonu, takoreći pred sam rastanak sa ovim svetom, dao veliku shimu: to je
poslednji postrig u životu kaluđera. Iza njega dolaze najveća odricanja.
Video sam oca Simeona u Dafnima i kratko razgovarao s njim. Sav skrušen, pokazivao je
spremnost da priča samo o duhovniku koga je izgubio.
U Jovanjici, hilandarskom pristaništu, dočekaše nas vozači u traktoru i jednom niskom
terenskom vozilu. Krenusmo uzanim i raskvašenim putem koji je nedavno prosečen
preko Svete Gore. Otac Mitrofan objašnjava da put mora ostati bez asfalta i betona.

8
Bratija će jedino pristati da se put kaldrmiše ili da se polije tečnošću koja stvrdnjava
zemlju. Odričući se asfalta i udobnosti prevoza, bratija zna šta gubi a šta dobija. Zimi je
teže stići odavde do Soluna nego od Atine do Sidneja. Ali Sveta Gora tako ostaje Sveta
Gora, zemlja zaustavljenog vremena.
Telefon koji smo videli u Kareji, u hilandarskom konaku, telefon starinski, muzejski,
naziva se nužnim zlom. I ova vozila, koja su zamenila mule, jesu nužno zlo. Otac
Nikanor Savić, proiguman Hilandara, jedva je smirio mlade monahe kad se pre nekoliko
godina u hilandarskoj avliji pojavio DŽip. A smirio ih je tako što je DŽip stavio pod
ključ, iza teških vrata, kao hapšenika.
Vožnja kratkim drumom (osamnaest kilometara) potraja, dakle, dugo. Saznadosmo uz put
da ogromna prostranstva prekrivena rastinjem i vlagom, sve što vidimo okolo, pripada
Hilandaru. To je najbogatiji manastir na Svetoj Gori. Ima 800 hektara zemlje između
jedne i druge svetogorske obale. Ima jednu trećinu nekretnina u Kareji. Ima kuću u
Solunu, onaj metoh u Kakovu, 1500 hektara šume i u njoj crkvicu posvećenu
Živonosnom Istočniku.
Čitalac koji se začudio nad upravo zapisanim činjenicama mora znati da je Hilandar bio
mezimac srpskih vladara; da su, uostalom, u petnaestom veku, mnogi svetogorski
manastiri pripadali Srbima.
Zna se da je Radič Postupovič, oblasni knez u državi Đurđa Brankovića, obnovio
manastir Konstamonit i napisao za njega ktitorski tipik.
Dalje, Simonopetra je delo despota Jovana Uglješe. Nema mnogo podataka o gradnji
(manastir je triput zahvatan plamenom), ali sačuvan je prepis Uglješine povelje.
Grčki istoričar Mamalakis navodi da su se igumani Ksiropotama, Filoteja i Karakala
potpisivali srpskim pismom. U Svetom Pavlu je nađeno dvadeset srpskih povelja, u
Velikoj Lavri jedanaest. I ko zna šta će se još naći u Velikoj Lavri, jedinome manastiru
koji nije goreo. Nedavno je Andrija Jakovljević, muzikolog rodom iz Arilja, zaposlen u
solunskom Institutu za snimanje i ispitivanje rukopisa Svete Gore, u Velikoj Lavri našao
najstariji slovenski muzički spis.
Rekoše mi da ću u Hilandaru, možda, videti Andriju Jakovljevića. Upisah njegovo ime u
pokislu beležnicu.
Saznadoh da na ogromnom hilandarskom imanju svaki monah ima dva-tri poslušanja.
Novac od zakupa i ostali manastirski prihodi nisu dovoljni za nužne radove na
manastirskim zgradama. Nešto para stiže od priložnika iz celog sveta, od poklona i
zaveštanja. Grčka država čini koliko može. Iz Jugoslavije, iz buDŽeta Republike Srbije,
takođe stiže pomoć. I sve je to malo za zaštitu onoga što se u Hilandaru zaštititi mora. Da
je više monaha, vajkaju se Hilandarci, bilo bi sve lakše i poslovi bi se odvijali brže.
U doba najvećeg procvata, posle turskih osvajanja, Hilandar je imao dvesta kaluđera.
Onda se menjalo stanje, kako kad, nabolje i nagore.
Istorija zna i onaj period kad Srba na Svetoj Gori gotovo i nije bilo. Jedno vreme, u H„H
veku, Hilandar su držali Bugari. Tanjile su se veze sa Srbijom, osipao se srpski deo
bratstva i na kraju je u manastiru, među množinom bugarskih kaluđera, ostao jedan Srbin,
sam samcit.
Sada u Hilandaru ima dvadeset tri kaluđera i jedan iskušenik. Prvi među njima je
proiguman Nikanor Savić. Ostala imena ulaze u moju beležnicu ovim redom: proiguman
Mojsije Đorović, starci Pavle Lazić, Arsenije Jovanović, Mitrofan Mišulić i Simeon
Andrić, proiguman Hrizostom Stolić, jeromonasi Grigorije Marković, Zosima Vukić,

9
Mojsije Žarković, Gavrilo Vučković, Stefan Branković i Pahomije Kralj, jerođakoni
Luka Majoroš i Avakum Medić, monasi Domentijan Rašić, Joakim Mijailović, Dimitrije
Branković, Damaskin Glavonjić, Mihailo Bogosavljević, Sava Lukić, Vasilije Urošević i
Pajsije Tanasijević.
Iskušenik Dragomir Zotović došao je u Hilandar iz Adelaide, s drugog kraja sveta.
Prvi koga smo videli, ne računajući starce Mitrofana i Pavla, i monaha Joakima, jeste
stari monah Dimitrije, ključar manastirske kapije. On će tri dana bežati od foto-aparata i
fotografisanja.
Beži od fotografisanja, na neki nepojmljiv način, i sam Hilandar: teško je sve njegove
crkve staviti u objektiv. Teško je snimiti ogromni kiparis pored ljupke fijale. Teško je,
najzad, fotografski zabeležiti sav sklad građevina i u njima smirujuću snagu.
Jesam li napisao da se i Hilandar pojavio iznenada, kao da se krio negde i varakao nas do
poslednjeg trena, do našeg stupanja pred živopisani ulaz? Nekoliko članova hilandarske
bratije, sa ocem Nikanorom, ugledasmo pred velikom gostinskom sobom u kojoj će nam
biti poslužena kafa. Noć u Hilandaru pada brzo i dok se to dešavalo, dok se pejzaž
menjao i preoblikovao pod odblescima sveća, imađah utisak da nekim letećim
sarkofagom polazim u prošlost.
Pet-šest monaha pobliže upoznah u razgovorima koji nisu bili lišeni obostrane
uzdržanosti. Niko ne krije da se u Hilandaru zazire od novinara iz Jugoslavije. Dolazili
su, uglavnom, da zadovolje svoju radoznalost i od samih bizarnosti ispletu priču o
monaškom životu. Časnih izuzetaka, naravno, ima. Jedan je izuzetak, častan - vele
nekolicina - pesnik Slobodan Marković.
Ipak, starac Nikanor Savić, kaluđer sa licem mudraca iz naroda, brzo nađe ton u kome
dominira srdačnost. Beležim svoja pitanja i njegove odgovore, tačno onako kako su
padali na papir:
„Šta za vas znači susret s putnicima iz otaDŽbine?”
„Svaki razgovor s posetiocima iz Jugoslavije za nas je spona sa narodom kome
pripadamo. Svakoga primamo raširenih ruku. Rado dočekujemo i strance iz celog sveta.
Dolaze ljudi sa raznih strana, ljudi drugih vera, pa kad vide šta čuvamo, kažu: vaša je
prošlost bila sjajna. A ja prošapućem: daj Bože da nam i budućnost bude dobra”.
„Koliko dugo ste u Hilandaru? Kad ste se zamonašili?”
„Moja kuća, u Divcima kod Valjeva, bila je blizu crkve. Zvona su u meni neprestano
odjekivala i budila duboka osećanja. Počeo sam da čitam Jevanđelje, žitija svetaca
takođe, i da razmišljam o ljudskim slabostima i obmanama. Video sam rat, video sam
strah: prozori su se tresli na zgradama 1914. godine. Nisam se mogao školovati, škole su
tada bile pretvorene u skladišta municije. Ali sam, kažem, čitao, razmišljao i gledao.
Sredinom dvadesetih godina bio sam spreman. Onima koji su monaškom odricanju
suprotstavljali svetovni život, rekao sam: živite vi tako kako meni savetujete! I krenuo
sam u Hilandar 1927. godine”.
„Kako se na taj čin gledalo u vašoj porodici?”
„Moj otac Mihailo imao je još četiri sina i četiri kćeri. Tri moja brata su ostala na njivi, a
jedan je završio za mehaničara u Beogradu. Nikome, pa ni sebi, nisam uspeo da objasnim
zašto ne ostadoh u Srbiji, ali svima sam izjavljivao: ako ne odem u Hilandar, neću se ni
zamonašiti. Sada sam blagodaran Bogu što me je ovamo uputio. Moj otac nije više među
živima, braća i sestre isto. Imam sedam sinovaca i ko zna koliko unuka. Kažem svima da
ja ipak imam najviše dece. Kako? - pitaju. Tako, svi ste vi moja deca”.

10
„Odlazite li u Jugoslaviju ponekad?”
„Odlazim, naravno. Kako bih mogao bez tih odlazaka? Tamo je, u Divcima, jedna
crkvica u čiju su gradnju uložene pare od nekog mog nasledstva. Jednom sam krenuo u
posetu predsedniku valjevske opštine, ali mi službenik reče, kad je video grčki pasoš,
kako nije smeo ni dotle, do predsoblja, da me pusti. Postoji, kaže, čitava procedura za
razgovore sa strancima.
Ovaj pomalo setni iskaz nije bio praćen nikakvim komentarom. Hilandarski proiguman,
otac Nikanor Savić, stranac u Valjevu! To mi zvuči glupo. Pomalo sam i postiđen, ali
vidim da iz njega veje vedrina. Ne pitam ga ni kad se događaj zbio ni koji ga predsednik
nije primio.
MILO GLIGORIJEVIĆ

---------

Srpski nebeski grad

Jasni su znaci vremena, ali smo mi obnevideli. Toliko smo svikli na tamu da nam je mrak
omilio. Panično se klonimo svetlosti. Kao sužnji očajem okovani, tumaramo hodnicima
tvrđave u koju su nas uzidali. Uhvaćeni u bezizlazni lavirint, idemo jedni kraj drugih a ne
vidimo se. Svako se od svog lica krije, ne sme da mu priđe. Od sebe bežimo, sebe se
bojimo najviše. Kukavice besputne, čemerom zadojene. Rezignirani beskućnici. Uljezi
nam ognjište gase, dok mi ćutimo. Otužne su postale naše žalopojke.
Sve što izlazi iz nas jalovo je. Ni deca se ovde radosno ne rađaju. Starci se smrti
raduju. Bolesni ne traže isceljenje. Gladni hleba ne mogu da se najedu. Gramzivima
tuđeg nikad dosta. Pakosni se vesele patnjama drugih. Obesni muče slabije. Povazdan se
uznose ode bezvrednima, zlikovci slavom ovenčavaju. DŽelatima uvek malo žrtava. Svi
se života plašimo. Zgađena nad nama, ubijaju nam se deca.
Milosti, gospode
Zveri se posvuda razmnožile. Iz čeljusti im biju pohlepa, razvrat, surovost i
mržnja. Stope im na trulež mirišu. Alkohol, prostitucija, nasilje, droga. Od njihovog
vonja zamračeno je nebo, kao odjek srca opustošenog prazninom. Ne oseća se dah prvih
prolećnih ljubičica. I ptice su utihnule. Laste se više ne vraćaju u ove krajeve. Zlo likuje.
Na crnom licu blešti mu leden osmeh, dok nas lako kupuje ovladavajući našim strastima.
Poklanja nam pustoš. Šalje nam duhove podnebesja koji se obrušavaju rojevima paklenih
pomisli, ispijajući nam duše lagano. Strahom nam kosti lome. Zebnjom izjedaju srce.
Unose pometnju. Bombarduju užasom. Nikada nam mira ne daju. I noću i danju cvile,
kriče, vrište i šapuću. Od njihove svađe više ne jedemo. Od cike i vriske se ne čujemo.
Od nespokoja ni u snu ne možemo da počinemo. U ponoć, hoće od duša da nas rastave.
Lome nas u vihoru borbe haosa i reda. I od satane bismo čak zatražili jednu suzu kada bi
nas njen otrov isterao odavde, između života i smrti (Emil Sioran).
Putokaze spasenja hoćemo da nađemo kod vračara, bajara, vidovnjaka, crnih i
belih magova. U njihovu istinu slepo verujemo. Hranimo ih izobiljem, da se ne razljute. S
trepetom im se klanjamo, kao da su bogovi. Na svoje svetinje smo zaboravili. Svetog
Savu, našeg oca duhovnog i tvorca Srpske crkve i države, proglasili smo za nacionalistu.
Pravu veru odbacili. Anđeli su otišli odavde.

11
 Neprimetno, nizvode nas u pakao. Već smo blizu bezdana, visoko gore podigla su
se nebesa. Put nam se, izgleda, bliži kraju. I zato igara, igara nam treba! Uživanja nam
dajte, smeha razuzdanog i pijanog pira! Da pehar svoj ispijemo do dna. Što bude buka
veća, manje će se čuti tišina. A u njoj osećamo kako nam zamire duša, od olovne boje
večne smrti. Biće nam se rasipa. Ostaje nam samo ilovača tela. U stvar se nezadrživo
pretvaramo. Živi se sahranjujemo. I ništa nije bolnije od buđenja iz omamljujućih varki
vremena tačno u središtu večnosti! Stoga, hitajmo što dalje od sebe! Otisnimo se u
duboki zaborav! Spavajmo otvorenih očiju u ravnodušnom snu. Jer, nakazu koju smo
izrodili ne mogu umilostiviti više ni naše suze.
Umesto nas, plače Hristos. Naš svet i Boga povezuju još samo lestvice suza,
kojima se penju druge suze (parafraza na tekst Emila Siorana, „Suze i sveci”, Novi Sad,
1989). Suze koje lije Hristos naše su suze. Gospode, smiluj se na nas. Ne gnušaj se. Ne
odbaci. U svom duhu snažno nas prizovi. Na nama pokaži čudo ogromne ljubavi svoje.
Daj nam snage za pokajanje. Da možemo da oprostimo. Drugima i sebi. I imaj milosti za
one u kojima više nema šta da mre.
Vrata spasa
Znaci vremena nas opominju, no mi nimalo za to ne hajemo. Čemu takva
patetičnost? Biblijske bajkovite priče o večnoj borbi dobra i zla? Standardni apokaliptični
prizori? Mitske predrasude? Mi danas ovde stojimo čvrsto na zemlji spaljenoj mržnjom, i
ne osvrćemo se na nebo. Priklonimo se realnosti i propisanim pravilima igre, kao sav
normalan svet. Konačno uzmimo na sebe svetski znamen.
Hiljadu devetsto devedeset osma godina. Osamsto godina Hilandara i 777 godina
svetosavskog zaveta, kojim je na Saboru u Žiči na Spasovdan srpska zajednica
proglašena živom samo ako joj je na čelu Sveta Trojica. Tada su se Sveti Sava, skupština
srpskih uglednika i sveštenstvo zavetovali Hristu da nikada neće odstupiti od prave vere
(reč je o pravoslavnoj veri, definisanoj u Simvolu vere i na sedam svetih vaseljenskih
sabora), po kojoj je zajednica među ljudima duboka i istinska tek kad je stvara sam Bog,
tj. ako je to zajednica ljudi sa Bogom. A ako pak nisu u zajednici sa Hristom, onda među
njima nema zajednice pa ma koliko čvrsta, velika i vojnički snažna ta država bila. Je li to
opomena? Samo slučajnost? Simbol naše sudbine? Ponuđena milost? Otvaraju li se to
sada za nas nebeske dveri da ubegnemo iz ovog pakla?
Ako ovo shvatimo i prihvatimo, saberemo se iznutra, pouku iz svega što se dosad
zbilo izvučemo, u ludom trku pred ambisom zaustavimo. Strašan jeste naš pad, ali je
mnogo strašnije ako se posle njega ne podignemo! Vaskrsenje je došlo posle Golgote.
Silazak iz
zaustavljenog vremena
Narode moj, nekada veliki, gde si? Trgni se iz košmarnog sna, ustani sa
samrtničke postelje, izbegni avetima, oteraj demone i pođi u Hilandar. Jer ako je uistinu
smisao jednog naroda da otkrije bar jedno Božje svojstvo, nasluti jedno NJegovo tajno
Lice, onda je Hilandar zasigurno srpski doživljaj božanskog. Na njemu se zato i živi o
duhu, a ne o hlebu. Zato nije čudno što je baš Hilandar čuvar duhovnog blaga Srba i
neprekidno svedočanstvo njihovog postojanja. Tamo, usred plave vode pod plavetnim
nebeskim svodom, kuca srce Srbije. U monaškoj zemlji posvećenoj Presvetoj Bogorodici,
gde ga je davno smestila promisao, živi i moli se za sve nas. Nikada nisam bila u
Hilandaru. Moj Hilandar je uvek u meni. Srpski nebeski grad. Majka Božja mi u snu

12
svake noći dodirne nežno postelju i zamirišu ruže iz njenog vrta, kad izgovorim prve reči:
Svemilostiva...
Zablista tada u sobi svom svojom devičanskom lepotom moj Hilandar, zastane
samo na tren, a potom se izgubi put tamnog beogradskog neba. Iz ljubavi prema nama
Sveti Sava, svetogorski tihovnik, često krišom silazi iz zemlje zaustavljenog vremena i
kuca na vrata naših srca. Da zavađene i razdvojene opet izmiri i spoji. Svojom
hristolikom dušom da upali plamen vere u nama i povede nas putem duhovne obnove i
preporoda. Da podrži i okrepi sve koji veruju u silu krsta i izgaraju vatrom neugasle
Hristove ljubavi.
Narode moj, priviknut na stid, stresi sa sebe strah i podigni se. Ova zemlja
zasađena je Hilandarom, a klica njegova u tišini samo čeka da nikne. Sami smo sebe
izgnali iz Hilandara i sami sebe u pustoši izgnanstva dočekali. Sami ćemo se u njega i
vratiti. Svaka je crkva naš Hilandar. Strpljivo nas čeka u plamenu svake voštanice, mirisu
tamjana, svetlosti ikona, anđeoskim horovima što bruje kroz crkvena zvona, u čudesnoj
opojnoj tekućini LJubavi što nam dotiče iz duše vaseljene. Uzmimo svoj krst i zaputimo
se u Hilandar. Prepoznaćemo jasno put koji vodi do njega, spazićemo vrata spasa kad
zaronimo u molitvenu reku koja izvire iz naših srca i bešumno se uliva pred nebeski oltar.
Otkrivenje zaboravljene Reči
Sklopimo ruke u molitvu, pustimo srce da samo oseća, sav bol iz sebe isplačimo,
iskrom božanskom sažežimo mržnju i gnusobu kojom smo otrovani, tasom ljubavi
izmerimo svoje misli i dela, oprostimo svima koji su nas povredili, za oproštaj zamolimo
sve koje nismo voleli, pokajmo se, i s uzdahom olakšanja kao deca krotko pred Hrista
stanimo. Uđimo u reku života. Napijmo se na njenom izvoru da nama poteku opet životni
sokovi. Otkrićemo iznova davno zaboravljenu Reč iz koje smo postali. Tada će odjednom
nestati svet izokrenut u ogledalu prividnog života i iščeznuće sve ono što možda i nije
stvarno bilo. Sve će stati ili tek otpočeti. Projaviće se nenadano svet osenčen znamenom
Krsta, u kojem će se videti ono što se nikad videlo nije. Pokazaće se mogućim, sve što
smo smatrali za nemoguće. Nestaće tragične podele u nama i oko nas. Pomiriće se žrtve i
DŽelati. Sve što je razdeljeno, u ljubavi će se opet spojiti. Ugledaćemo prave mirotvorce
i začudićemo se.
Naš put do Hilandara posut je trnjem. Ogromnim ličnim trudom, samoodricanjem
i samokontrolom. Savlađivanjem teških iskušenja. Pod teretom krsta mnogi će zauvek
pasti. Neki će i proći. A samo duhovno najpribraniji i najjači stići će do vrata spasa. Ali,
ako na tom putu čak i nestanemo, neće nam se zatrti ime i ugasiti ognjište! Hilandar u
našem srcu vaskrsnuće nas!
Ako pak ostanemo ovakvi kakvi jesmo, ne promenimo ništa u sebi, prepustimo se
svom dosadašnjem trivijalnom životu i letargičnom snu, izdržimo do kraja u ulozi stranca
u sopstvenom življenju, prepustimo se beslovesno vihorima da nas nose kako hoće,
moraćemo da se u ličnoj i kolektivnoj sudbini suočimo s učincima jednog od osnovnih
duhovnih zakona na kome funkcioniše čitav kosmos. Zakonom setve i žetve. Drugačije
rečeno, nastavimo li da sejemo kao i do sada, nećemo još zadugo uspeti da izbegavamo
plodove odgovarajuće žetve. A ona će, zasigurno, biti krvavija i od najstrašnijih vizija
apokalipse!
GORDANA ŽIVKOVIĆ

----------

13
Otvaraju se Hilandarske dveri

Jašući na mulama i mazgama po grbavim i pokatkad vrludavim stazama Gore Atonske od

Kareje ka Hilandaru, osećali smo usamljenost pionira. Kao da od prošlog veka nijedan
putnik nije prošao ovim stazama, nedovoljno širokim da se na njih spusti ljudsko stopalo.
Očekivali smo da vidimo iza svake stene siluetu hilandarske kule i zidina, iako smo znali
da nam je potrebno sedam sati putovanja na samaru, uz pratnju nepoznatih nam mazgara.
Iza leđa nas je podupirala planinska kupola čije su se litice spuštale pravo u more, a
popodnevno sunce je širilo svoj poseban ruj, pojačan crvenilom zemljine osnove.
Nagoveštavalo se septembarsko veče. Kao što su nam predskazivali - duvao je istočni
vetar, vetar sa Bosfora, lađe nisu mogle da plove zbog talasa koji su snažno zapljuskivali
istočne hridi poluostrva, te bejasmo upućeni na ovaj teži prilaz trećeg dana hodočašćenja
Hilandaru, trećega dana boravka na Svetoj Gori zvanoj Atonska.
Od Kareje do Hilandara
Prvoga dana iskrcasmo se, mimo propisa, u ruski manastir svetog Pantelejmona,
gde se i sveti Sava po pismenom predanju našao sa svojim ruskim vodičem i pratiocem.
Večerasmo kod Rusa, posnije nije moglo biti, uz prijatno društvo stasitog igumana
prognanog iz Besarabije (1939-te) i jednog starijeg isposnika koji je dobro poznavao
jednog od najslavnijih svetogorskih monaha ovoga veka, pokojnog oca Siluana. U jutro
dobismo pratnju da se popnemo do ruskog manastira Rusika, u kojem borave dva Srbina,
shijeromonah Stefan i njegov lični iskušenik Georgije. Stefan je kasnije sa nama prešao
pešice put do Kareje i velikog hilandarskog, nedavno kupljenog konaka. Sutradan pre
podne obavismo potvrđivanje našeg boravka na Atosu (dobismo upola manje dana od
predviđenog broja), obiđosmo isposnicu svetoga Save i manastir Kutlumuš, u blizini.
Ne okusih veće samoće no tada na muli (ili mazgi) sa pratiocima koji su jedva
govorili, osuđen na preskakanje jaruga, provlačeći se među drvećem bez senke, polako,
pedalj po pedalj napredujući ka konacima hilandarskim i ka njegovoj otšelničkoj i, nadali
smo se, druželjubivoj bratiji. Oštrica usamljenosti brzo se uvlači u naše biće, a sečivo se
posle sporo rastapa u nama i mlitavo izvlači. Ipak, jasno je bilo, ili se baš tu razjasnilo, -
ima dve samoće, ona sobna, zagušljiva, određena pregradama, i ova samoća na visoravni,
između neba i zemlje, ili bolje reći van jednog i drugog. To je bila samoća kao izloženost
svemirskim silama što za milost retko kad znaju. Izgnanstvo iz raja - ali kao da sam bio
izgnan na jedna vrata što ne vode ka zemlji koja se može naseliti i očovečiti. Činilo mi se
da sam sam sebe izgnao i sam sebe u pustoši izgnanstva dočekao. A u tom trenutku kada
se ličnost našla u dvema ulogama odjednom, ona se nije osnažila, nego se ispunila nekim
očekivanjem od kojeg prestaju sećanja, pa se i opažaji rasplinjavaju, samo neka zebnja
pod grlom čini čvrst oslonac o koji je bolje ne osloniti se. Ima samoće noćne, takva je
bila na doksatu ruskog manastira posle večere, no mrak ponajčešće donosi i neku blizinu,
ima svoj bruj i srebrnu kišu sa zvezda; sama promena koju mrak donosi neka je vrsta
razonode koja traje do ponoći. Od ponoći pak čekaju se prve naznake svitanja budućeg
dana. Počev od pojave tih znakova obično najbolje spavam. Veče međutim nadolazi kao
vreme strepnje i od strepnje naš krvotok potmulije radi, osećanja traže svoje odbačene
halje i pronalaze na starom mestu nove razdore i poderotine. Tamo je i tada samoća bila
zapečaćena jemstvom večnosti koja znači stalnost, ali ne i obavezno izbavljenje. Stoga
odjednom hod te životinje, koja je sa nama u sudbonosnom času a da ništa o nama ne

14
saznaje, bude praćen našom utrnulošću koja preti da svaki deo našeg tela otpusti na
njegovu stranu. Ali kad nas ostave misli i osećanja (u tome i jeste najdublja usamljenost)
odjednom oko pokušava da na svoju preslicu namota strune našeg bića. Svetlosti što
dopiru do mene su kao vetrovi koji podstiču i dižu jarbole moga bića. Svetlosti dolaze sa
raznih strana, sa morske pučine, levo i desno i iza litica Atosa, preko borovih grana i
preko udolina spremnih da zabruje ptičjim krikom ili suviše rečitim udaranjem zvona.
Svetlost što dopire sa raznih strana postaje nešto gotovo nerukotvoreno, poslano
samotniku da primi neko drugo značenje, možda ne i velelepno, ali izmaklo tužnom
okrilju zemne patnje.
Bilo bi ovo poluostrvo obećana zemlja epifanija, nizija, svetih ukazanja, da ih nije
već toliko ovuda prošlo, zasijalo, prosvetlilo i posvetilo koga je trebalo. Nastala je tišina;
utišali su se glasovi koji iskušavaju i spasavaju. Odjeci ne dobacuju više iz jedne doline u
drugu, ostaju pod kupolama i u kulama. Ovde gde su se tokom hiljadugodišnjih postova
pojeli tovari riba, preostala je, zavladala, riblja ućutalost, i tiho slanje znakova. Čak bih
rekao, ribu ovde ne može niko da nadgovori, nadglasa nasred usukanog kopna. NJena je
utihnulost merilo šta je primerena rečitost. Kao što, uverio sam se, zločinitelji mogu i
moraju da potroše svoje demone, tako i dobročinitelji troše, istanjuju svoje dobre duhove
što ih prate sedeći im na desnom ramenu, svetleći na vrhu lobanje, pozivajući iz krune
nekog preostalog, zrelog drveta. Prevlast duha se time nije umanjila, ovde, gde su se
odigrale sve drame što ih je duhovni zaplet mogao smisliti. Ali kao da su počela
prebrojavanja, svođenja računa, sve dobre i loše pomisli izmerene su na terazijama
pravde koja ličnost poštuje, prašta joj, zaboravlja na nju takoreći i onda je iznenada, kao
iz zasede, svetlošću obasja.
Priroda - naš ispovednik
Dan-dva po dospeću u monašku republiku već sam osetio lakoću duše, kao da se
ona pomešala s pticama i počela sa njima da leti. Svakodnevni život sa učenjem
posvećenja odmah, gotovo prerano, izaziva promene kojima se čovek raduje i pita se da li
je to zbog društva u kome se kreće i zbog razgovora koje vodi, zbog crkve koju dan i noć
gleda konačeći (recimo) u Hilandaru, ili je to svestrano dejstvo okolne prirode i neba
naviknutog da pomaže iskušenike i hodočasnike. Malo ko od monaha govori o prirodi i
zračnosti podneblja ili o brigama koje neizbežno prate svakodnevicu manastira i
ustrojstvo njegovog života pod okriljem karejskog protata i policije grčke republike. Biće
da nas novi položaj u kojem smo napustili stare zabrinutosti, a nove još nismo preuzeli,
ispunjava osećanjem da smo se već očistili od zemnog tereta i da smo našli onaj deo
svoje duše koji nikada nije bio obuzet mehanizmom telesnih strasti, stradanja i
ponesenosti. No ako se duša ovde vrlo brzo po dolasku počne otiskivati u visine, ona se
svakako oslanja i na prizore koje nudi priroda, njeni jutarnji i večernji vidici, pokreti
morskog fluida i kolosa vetrova. Verujem da prirodne sile imaju svoj udeo u početnom
preporađanju duše. Jer postoje ne samo vidljiva i nevidljiva bića, odnosno, u svakom
živom biću njegov vidljiv i nevidljiv deo, nego verujem, i u prirodi postoji nešto prirodno
- nevidljivo, što nas okružuje, deluje na nas da nas privuče nekoj sablazni ili da nas od nje
oslobodi, da nas uznemiri ili da naše mirovanje učvrsti, zaštiti, podupre neopipljivim
kamenom stancem na koji se penjemo. Priroda je takođe naš ispovednik i saveznik našeg
duhovnog oca, najviše ovde, pod planinom Atosom, inače ne bi davni vajkadašnji
iskušenici izabrali baš ovaj prst zemlje da se od zemaljske tegobe i neprovidnosti
oslobode.

15
 Po atoskim uvalama, jarugama, uselinama, gledao sam kako se trava pretvara u
mahovinu, osuši se ali ne uvene, zamiriše kad izgubi sokove. Drveće je vrlo mlado,
tanko, gotovo šibljasto. Lišće njegovo ima zelenilost svežu, kao da se još nije naviklo na
ovaj svet. No čitave šume su se po ovdašnjim kamenjarima, kao i po Peloponezu na
priliku smanjile, skvrčile, pretvorile u žbunje koje se lako naginje, dobro podnosi egejske
vetrove, i baca po podne dugačke senke, iako je stasa onižeg i deluje neukrotivo
razbokoreno, iako uglavnom nepomično. Mnogo je zelenila bilo isprano bujicama kišnice
ili otopljenim snegom, a mala je volja za obnavljanjem prirode ovde gde se misao
neopozivo uputila ka onoj svojoj strani koja ne poznaje vreme. Molitve ne brinu o
obnavljanju prirode nego o čudotvornosti likova što treba da spreče obrušavanje
manastirskih zidova, pošast zmija i otrovne gamadi, hujanje zlih duhova koji ometaju
koliko krhke monaške snove, toliko i teretnu jasnost dugih bdenja.
Celoviti zadatak
Video sam velelepno razastrte zalaske sunca kojima je nedostajala samo silueta
hrama u podnožju. Video sam hramove spremne da se ogrnu u plaštanicu bakrenog
(crvenog) večernjeg neba, ali ne sećam se da sam ih video zajedno, tamnu priliku hrama
na purpurnom platnu neba otisnutu. Da li se uopšte svečanost neba i uzvišenost
hramovnog zdanja igde zaista dopunjuju, pretaču jedno u drugo? Ili se povremena
hramovnost prirode odbija o zidove i tornjeve crkava kao dva vida uzvišenosti koji se
uzajamno odbijaju? Da li možemo da verujemo kako obline oblaka i prelivi njihovih boja
bivaju prethodnice crkvenog neimarstva? Da li se crkve ponekad spuštaju kao zamisao na
nebu dovršena? I da li hram u dvoranama prirode koja ga okružuje prepoznaje ponekad
istu onu svetost u čiju slavu je i sam podignut? Šta oseća hram prema prirodi, da li je i on
sam povremeno panteističan (da tako kažemo), da li je priroda ikada pobožna po uzoru
one pobožnosti koju hramovi nude? Hrišćanski hramovi, pre svega na atoskom
poluostrvu, izgleda čuvaju udaljenost prema prirodi. Oni prirodu zaboravljaju, ili
nadvišavaju. Ako postoji trenutak kada se crkve atoske vezuju za zbivanja na vidljivom
nebu ili za podnebesje, onda je to - jutro. Jutrom se crkve gledaju sa suncem lice u lice,
kako protatska crkva u Kareji, tako i manastiri Iviron, Stavronikita, Esfigmen, Vatoped
(inače uvek u senci), Kutlumuš, Lavra svetog Atanasija, skit svetoandrejski navrh
osnovnog poluostrvskog grebena. Jutrom kao da crkve na Atosu otvaraju svoje dveri i
svoje prozore ka spoljnjem svetu, jutrom se otvaraju knjige staroslovne, na freskama se
zapažaju nabori na odorama, šume vode svetih reka, događaju se prva čuda isceljenja.
Tako je i na obroncima Mistre, i slično se događa sa crkvama duž Morave, Zapadne i
Velike. Posle se crkve vrate svom celovitom zadatku da predstavljaju čitavu prirodu,
nebeski i podzemni svet i ono što se na zemlji događa, dok ona traje, još koji dan.
Zdanja
Zapanjila me je i pomisao da su ta zdanja, ti čarobni konaci, kule, osmatračnice,
većinom prazna, nenastanjena, da iza puškarnica niko ne stoji, da se u bolnicama niko ne
leči, da se u mnogim malim crkvama, paraklisima, niko više ne moli. A da sve stoji, kao
da će već sutra biti drukčije. A mnogo drukčije ne može da bude jer se zemaljske brige
produžuju ne samo oko crkava, nego u njihovim unutrašnjostima. Uvek postoji pitanje:
kako će se sledeći troškovi pokriti, kako će se sledeći put manastir odbraniti od uljeza,
kako će se sačuvati freska ili ikona od zuba vremena i od dodira mirskih ljudi koji mogu
sve da oskrvne. Treba se dogovoriti sa najamnicima, sirotim seljacima iz okoline koji
dolaze da nešto zarade, kao što se nekad dogovaralo sa najamnim braniocima da suzbiju

16
pljačkaše, kako drukčije nego ranjavajući ih, ili ubijajući? Trebalo je zatim ići na daleke
pute u prošnju, čak do Baltičkog mora i do severnih ruskih jezera, i posle ono izmoljeno
preneti putevima, mimo drumskih razbojnika i drugih demonskih zavođenja. Ne proizlazi
li iz toga misao da svako treba da se zavuče i skloni i moli tamo gde se zatekao i s onim
koji mu se našao u blizini, jer sudnje vreme samo što nije odškrinulo vrata svoje sudbine i
za zidanje velikih zdanja namenjenih monaškom okupljanju nema više vremena?
Misao Svetogoraca, sva okrenuta uzvišenoj onostranosti i opštenju sa najvećom
tajnom, onim što je božansko, na različite načine upućena je takođe da se svakodnevno
dotiče konkretnog, koje se čulima opaža, bilo da tu predmetnost čula opažaju i koriste
kao podsticaj za bolje predstavljanje i posredovanje najudaljenijeg i nezamislivog koliko
i neiskazivog, ili da prema tom čulnom svetu neguju odbojnost. Jedna vrsta odbijanja
čulnog jeste odnos prema hrani, post, koji se poštuje sa strogošću kad su periodi posta.
No u svom podvigu, napredujući ka velikoj monaškoj shimni, neki kaluđeri prave
posebne zavete, tako da se obavezuju na post do kraja života, ne mrse ni Uskrs, kad se po
običaju jede jagnjeće pečenje, u znak radosti zbog Vaskrsenja Gospodnjeg.
Postovi
Prilikom prvog dolaska u Hilandar doživeli smo i prave gozbe: uz vrsno crno vino
jeli smo odlično spremljenog zeca i pre toga sjajo pripremljenu hobotnicu, tek ulovljenu.
Sledećih dana bilo je riba u izobilju. Prilikom drugog dolaska gozbe se nisu ponovile, pa
ni odlična vina. Mislim da je podrumarstvo bilo zapušteno, a režim individualnog
podvižništva učinio je da je manastir ostao bez dobrog kuvara. Otac Nikanor i još jedan
kaluđer za zajedničkom trpezom jeli su ribu na Uskrs, a veći deo idioritmičkih kaluđera
se nije ni pojavio za ručkom. Slušali smo i o drugim zavetima strogog posta: otac S., na
primer, imao je zavet o kojem su pričali drugi kaluđeri, da jede samo hranu koja se nije
dotakla ognja. Tako je jeo pasulj koji je danima stajao u vodi da omekša, jer neće biti
kuvan. Sve što je jeo bilo je dakle presno kao da je postojala potreba da se vrati vrlo
primitivnom načinu ishrane iz vremena kada Prometej još nije bio podario vatru ljudima.
Tako je hrana, da bi omogućila potpuno duhovno oslobođenje podvižnika, postajala
neopisivo konkretna, tvrda, oštećivala stomak jer je bila praktično nesvarljiva. Ipak,
pričalo se kako otac S. gotovo svakog dana prasne, bilo u sobi za prijem ili u nekom od
hodnika, ako ne i u svojoj keliji. A koža njegovog lica bila je kao ljuska belog pasulja.
Dijete-postovi bili su ne samo neshvatljivo strogi, nego je postojao i paralelan zavet da
niko ne sme da sazna na šta se monah zavetovao, inače zavet neće imati svoje
blagotvorno dejstvo. Kako se to moglo sakriti? Vraćanje sirovoj hrani, prava
antropološka regresija, mučan korak unazad, raspinje čovekovo biće iznutra. No koliko
smo mi daleko od sirove hrane, i od njene antropologije?
Iz grobova i telesnih ostataka onih koji su se posvetili, često izbija mirisna
tečnost, nasuprot zadahu truleži koja se dešava telima preminulih. Tako je sv. Simeon,
osnivač nemanjićke srpske države, bio Simeon „Mirotočivi„. Pored toga, iz njegovog tela
izrasla je loza koja i danas postoji i donosi plodove od kojih se može načiniti pričesno
vino. Sava Nemanjić, sveti Sava, pronosi sam, svojim imenom i rečju, miris svetosti koji
se oseća do danas, bilo da gledamo njegov lik na nekoj zidnoj slici, ili da čitamo reči
njegove. Isto toliko na svetost miriše ono što su o Savi pisali Teodosije Hilandarac i
Domentijan. I kao što to biva, pokušava se ta duhovna mirotočivost učiniti
primamljivom: sveti Sava se unosi u pripovetke sa sadržajima drevnih, prehrišćanskih

17
legendi, zamišlja se kao učesnik istorijskih događaja, prethodnik vojski uoči velikih
bitaka, biva naslikan kao prosvetitelj, narodni učitelj, iscelitelj i utešitelj.
Sveti Sava za uzor
Dok hodimo putanjama Svete Gore, sveti Sava se neminovno ukazuje na
raskršćima, monasi govore o njemu kao da su juče sa njim razgovarali. Ponekad se vidi u
nekom čamcu kako plovi po talasima Egejskog mora i nešto pokazuje rukama, nama ili
nekim drugim grešnicima. Ili tamo prema svetoj planini, na čijem se obronku može dobro
zamisliti Hristovo preobraženje iz telesnosti neprovidne u onu telesnost providnu i
svetleću, prividi se sveti naš među učenicima koji su pali ničice ka zemlji pred ovim
prizorom vrhovne tajnovitosti.
O našem Savi znaju svi manastiri ove monaške republike, pamte se njegovi
darovi i podvizi, među našim licima ponavljaju se njegove reči i poštuju propisi o
monaškom ponašanju koje je on u naš drevni jezik pretočio. Pamte se i uzimaju za uzor
njegove molitve i njegova uzvišena i skrivena ćutanja. Ono o čemu se ne govori, ili što se
jedva pominje, to je Savin odlazak iz Svete Gore, posle posvećenosti u strogost monaških
shema, u kojoj je bio nenadmašan, kako predanje veli. Zna se: od monaha je postao
državnik i učinio ono što niko drugi umesto njega ne bi mogao da postigne: osnovao je
samostalnu srpsku crkvu sa vizantijskim blagoslovom. Ali državničke brige svetiteljeve
nisu time bile prestale. Dok je odlaskom na sveta mesta u Palestini izvršavao sebi davno
zadati zavet, u srpskoj zemlji je rukopoložio jereje, pomagao u podizanju novih crkava i
oživljavao temelje starih, i nastojao je da mirenjem braće i kasnije mirenjem braće među
sinovima pomogne učvršćenju srpske državnosti i njenog ugleda. No tu je morao da se
osvedoči da između svete istorije i one mirske, svetske, čisto ljudske istorije, postoji
rastojanje, razmak koji se jedva ponekad može smanjiti, premostiti. Državnoj istoriji
kneževskih i kraljevskih razmirica blagoslovi samo retko i nakratko pomažu.
I to je misao koja se tokom hodanja po Svetoj Gori sama od sebe javi: da li se
ovaj plahoviti, energični svetac vajkao što je napustio svetogorske ćelije i molčalnice? Da
li je verovao da se državni život kao i život naroda u celini može naći na putevima
svetosti? Ili je čuo glas koji mu je govorio da se razlika između mirskog i posvećenog
života ne sme proglasiti za potpunu i nepremostivu, da se odgovornost, kojoj se svetac na
jednoj strani obeća, neminovno prenosi i na drugu stranu, nad kojom se stalno nadnosi
senka Kneza Tame i njegovih pomoćnika? Sa tom dilemom ostavio je svetac svoju crkvu
i narod svog jezika da hoda kroz vreme u punoj neizvesnosti, u kojoj su i njegovi smrtni
ostaci tako nepotrebno i sasvim bukvalno na lomači izgoreli. Ali miris njegove svetosti je
nestao iznad vonja na ugarak, pepeo i na tuđa proklinjanja.
MIODRAG PAVLOVIĆ

--------

Osamsto godina bdenja

U takve vrednosti duhovne kulture koja spaja ljudsko i božansko, antropocentrično i

teocentrično, nesumnjivo da spada uzvišeno iskustvo Hilandara, iskustvo jedne velike
kulture otvoreno spoljnom svetu, ali koje je izraz dubine stvaralačkog unutrašnjeg sveta.
Srpski manastir Hilandar višeznačajan je po tokovima duhovnog života i to mnogoglasje

18
(arhitektura, teologija, pravo, slikarstvo, etnologija, književnost, antropologija, muzika,
medicina, itd) predstavlja izazov nauci do današnjih dana.
Prvi pomen o mestu na kome je zidan današnji Hilandar potiče iz 1076. I on svedoči da je
tu postojao napušten grčki manastir. Manastir Hilandar nalazi se na Svetoj gori (Grčka), u
jedinstvenoj svepravoslavnoj monaškoj državi. Sa nekoliko manastira na Sinaju i u Svetoj
zemlji, koje su otkupili ili podigli Sveti Sava i Milutin, Hilandar je jedan od retkih
srednjovekovnih srpskih manastira izvan teritorija srpske države. Poluostrvo Atos
(površine 312 kilometara kvadratnih), ili Sveta gora, jedno je od tri poluostrva velike
Halkidike, na kome već od 4. veka žive hrišćani isposnici. Arhivska dokumenta svedoče
da je u vreme carice Teodore na Svetoj gori bilo puno anahoreta (pustinjaka) koji su se
tada, 845. godine, bavili živopisanjem ikona. Tradicija živopisa ostala je do danas, kada
na Atosu postoje dve uveliko poznate škole ikonoslikarstva: pahomejci i danilejci.
Hiljadu magli nad carskom lavrom
U H veku na Svetoj gori bilo je 56 manastira. Sveta gora je samoupravna monaška
teritorija čiju neprikosnovenost od najranijih perioda svedoče povelje cara Vasilija I
(883), Lava VI (893), Romana I Lakipina (934) i Nikifora Foke (963. Godine). U XXV
veku na Svetoj gori živelo je više od 20000 kaluđera, i to po manastirima, skitovima
(manje monaške zajednice izvan matičnog manastira, koje su ponekad postajale veće od
glavnog manastira), pustarama. Danas na Atosu ima oko 1500 monaha koji žive u
„dvadeset sveštenih, suverenih, carskih, patrijaršijskih i stavropigijskih manastira” (iz
Ustava Svete gore, član 1). U središnjem delu poluostrva nalazi se jedinstvena protatska
crkva za sve manastire, sazidana (tip bazilike) 965. godine; ona je izgrađena u centru
poluostrva, u Kareji koja je dugo nosila naziv „Mesi” (Središte), u Kareji koja je
istovremeno postala „glavni” grad Svete gore. Na jugu poluostrva uzdiže se masiv Atosa,
gde je na visini od 1500 m podignuta jedna kelija (Panagija), a na samom vrhu (2035 m)
nalazi se kapela Preobraženja Hristovog. Od dvadeset manastira ruski je: Sv.
Pantelejmon, bugarski: Zograf, srpski: Hilandar _ ostali su grčki manastiri.
Ime manastira teško je odrediti po jednom izvoru. Smatra se da je možda prvi ktitor
manastira bio Georgije Helandarios koji se 985. pominje kao važna ličnost među
svetogorcima. Prema jednoj od etimologija, ime Hilandar sastavljeno je prema grčkom
„usnice” i „lav”, što znači lavovska usta; po tome bi ime manastira trebalo vezivati za
temelje starogrčkog svetilišta koje je nosilo ime „lavlja čeljust”. Takođe, postoji uverenje
da je pravilno ime Helandar (Chelandarion) a ne „Chilandarion”. Ime „Chelandarion”
potiče od položaja koji manastir zauzima u prirodi a on se može odrediti kao oblik ratne
lađe (što je u Vizantiji predstavljala reč „Chelandion”. Živopis manastira na dva mesta
krije drugačije tumačenje imena i potpomaže legendu koja tvrdi da je manastir napalo
1000 razbojnika koji su, u magli, zabunom počeli bespoštednu međusobnu borbu. Tako
se od grčkih reči „hilja” (hiljadu) i „andara” (magla) izvodi ime manastira Hilandar.
Biograf Teodosije beleži da se već od najranijih dana govorilo za Rastka Nemanjića
(budućeg graditelja srpskog Hilandara): „Ovo će dete biti neko novo znamenje”; najviše
vremena provodio je u studeničkim šumama, gde su živeli anahoreti (pustinjaci). Posle
prolaska krstaša koje je Nemanja dočekao kod Niša, mladi upravitelj humske oblasti
odlazi u Svetu goru. Rastkovo bekstvo obeležilo je Nemanjin dvor, prvo unesrećilo,
zatim potpuno izmenilo u pogledu na svet, što će se nastaviti, sa više ili manje uspeha
kod svih Nemanjića. Štaviše, sem cara Dušana svi su proglašeni svetiteljima, jer su se svi
monašili još u zdravoj snazi ili pred smrt.

19
Po monaškom postrigu Rastko je svetovno ime zamenio monaškim Sava. Monah Sava
bio je prvo, u onda ruskom manastiru Rusik (sve do početka 16. veka na Svetoj gori bilo
je oko 300 manastirskih zajednica), a zatim Vatopedu. Još 1191. Kada je stigao na Atos,
Sveti Sava je razmišljao o izgradnji srpskog manastira na tlu zemlje koja je po predanju
pripadala Bogorodici. Na Blagovesti, 25. marta 1196. Nemanja se na državnom saboru
odrekao prestola i sutradan on, kao monah Simeon, uđe u bratstvo manastira Studenice a
žena mu Ana zamonašila se pod imenom Anastasija i ušla u sestrinstvo manastira Svete
Bogorodice (u Topolici). Već 1197. Simeon Nemanja, nekadašnji moćnik od koga je
drhtala Vizantija, i sin mu Sava zajedno se podvižu u Svetoj gori a 1198. osnivaju srpski
manastir Hilandar.
Monaški život
Nemanjina i Savina zadužbina počela je da se gradi čim je car Aleksije III izdao
hrisovulju 1198, po kojoj se ostaci zapuštenog grčkog manastira Hilandar i ostalih
manastira u Milejama imaju dati „Srbima na poklon večni”. Car Aleksije 1199. izdaje i
zlatopečatni sigilij kojim Hilandaru ustupa i stari zapušteni manastir Zig. Već oko 1200.
godine srpski manastir Hilandar, nastao na ruševinama, bio je izgrađen; manastir je
dobrim delom ličio sadašnjem arhitektonskom izgledu Hilandara. Slično ostalim
svetogorskim manastirima, obzidana je tvrđava u obliku prstena iz dva razloga: da
debelim zidovima (u kojima su brojne kelije za monahe) bude sigurnost manastiru od
razbojnika a da svojim kružnim izgledom svedoči simbolično o duhu sveceline. U sklopu
debelih zidova izgrađene su i prateće zgrade neophodne manastiru: dva pirga (kule za
osmatranje): Svetog Save i Sv. Đorđa, bolnica, kuhinje, trpezarije, pekara, gostinske sobe
(ksenodohion) itd. Unutar bedema sazidana je crkvica posvećena Vavedenju presvete
Bogorodice. U ovome manastiru živelo je u opštežiću desetak kaluđera na čelu sa prvim
hilandarskim igumanom Metodijem.
Od IDŽ veka u Svetoj gori prisutna su dva tipika monaškog života: anahoretski
(pustinjački) čiji je osnivač Petar Atonski, i kinovitski, sabirni (lavra) čiji je predstavnik
Jevtimije Solunski. Nasuprot samožiću, pustinjaštvu, te idioritmiji (ekonomska
nezavisnost pojedinaca u zajednici) _ Simeon i Sava odlučili su se za opštežiće,
zajedničku molitvu, oligarhiju u kojoj nema privatne svojine, na čelu sa igumanom.
Hilandar se ugledao na Veliku Lavru, manastir što ga je 963. podigao sv. Anastasije
Atonski (koji je utvrdio načela opštežića u svoja dva tipika: „Ipotiposis” i „Dijatiposis”).
Veliki župan Nemanja, u monaštvu narečen Simeon 1198. izdaje zlatopečatnu povelju
Hilandaru, kojom se manastir predaje u ktitorsko nasleđe Nemanjića. Sava je 1199.
godine (iste godine kada je 13. februara umro njegov otac Simeon) izdao „Hilandarski
tipik”, u stvari prerađen prolog tipika manastira Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke) u
Carigradu, manastira u kome su boravili Sveti Sava i sv. Simeon. Interesantan je 12. član
„Hilandarskog tipika” koji oglašava da je manastir „slobodan od svih tu vladika i da nije
ni pod čijim pravdama, ni carskim ni crkvenim”, čime se htela utvrditi apsolutna
samouprava i samostalnost. Godine 1204. (Hilandar tada ima oko 90 monaha), kada
nestaje Vizantijsko carstvo padom Carigrada (a zapadno hrišćanstvo i papska crkva
stvaraju Latinsko carstvo 1204-1261), Sava je rukopoložen za prezvitera i arhimandrita.
Period od 1204. godine jeste period velikih iskušenja i razaranja za Svetu goru, čije
stanovnike - monahe nisu zaobišli krstaški vojnici koji su činili nasilje i otimali
dragocenosti i relikvije.

20
Prvobitnu crkvu manastira Hilandara verovatno je početkom DŽIII veka porušio kralj
Milutin (od nje su ostale jedino male carske dveri koje se čuvaju u današnjoj biblioteci -
muzeju manastira), iako „jedan poznatiji prepis starijeg natpisa na crkvi” upućuje da je
izgradnja nove, sadašnje hilandarske crkve započela 1293. godine. Današnja manastirska
crkva sagrađena je na proširenim temeljima zadužbine Svetog Save i sv. Simeona.
Mišljenje da je današnja glavna manastirska crkva sagrađena 1303. godine dovodi se u
pitanje već i zato što jedan zapis u hilandarskoj trpezariji (podignutoj na mestu trpezarije
iz doba Svetog Save i sv. Simeona) kaže da je trpezarija sagrađena 1293. godine. Ako je
kralj Milutin kao prvu građevinu dao da se sazida glavni hram, onda je glavni hram ili
sazidan pre 1293. ili iste godine kada je rađena i nova trpezarija. Druga priprata
(spoljašnja) glavne manastirske crkve potiče od kneza Lazara (građena u periodu između
1375-1380. godine).
Manastir Hilandar ne samo što u arhitektonsko-umetničkom ili kulturno-istorijskom
smislu predstavlja fenomen jedne nacionalne kulture već je to i u teološkom svojstvu
primer traganja za univerzalnim u kome se, prirodno, može sagledati jedna kultura sa
univerzalnim težnjama. Naglašavamo hilandarsku osobenost: između nacionalne kulture
kojoj pripada i mesta na kome se nalazi a kome je prevashodno u jednom višem smislu
posvećen, Hilandar predstavlja duhovno središte u kome se univerzalno i nacionalno
pojašnjavaju. Zbog toga manastir Hilandar i ne predstavlja jedan u nizu spomenika
srpskih ktitora izvan teritorija Jugoslavije (kakav je slučaj sa Milutinovim manastirom
Sv. Arhanđela u Jerusalimu i sl.), već je u pravom smislu antropološko-kulturološki
fenomen.
Srpsko pismo u grčkom pravoslavlju
Po mnogo čemu, a pre svega po duhovnom uticaju (u slikarstvu, u literaturi, u
bogoslovlju, u originalnom poimanju vizantijske filozofije, na primer) Hilandar je osnova
i riznica duhovne kulture izvan prirodnog matičnjaka naroda kome pripada. U Hilandaru
se prepliću brojne istorijske loze jedne nacionalne kulture, dopunjuju se ili pretapaju kao
ni u jednom fenomenu takve vrste; istovremeno, Hilandar kao duhovna preokupacija
potpomaže ideju moćnih porodica da učestvuju u molitvenom životu Svete gore, kao i
izvan svetogorskih teritorija. Sveti Sava i otac mu Simeon Nemanja prvi su prekoračili
granicu nacionalnog; zatim Stefan Dušan (u čijem je carstvu jedno vrem bila i Sveta
gora) koji je izdašno pomagao Hilandar, i kralj Milutin koji je ktitor oko četrdeset
manastira. Zato i nije čudo što grčki istoričar Mamalakis, dokazujući srpski uticaj, navodi
kako su se igumani u pojedinim manastirima Svete gore (Ksiropotam, Filotej, Karakal)
potpisivali srpskim pismom.
Despot Jovan Uglješa (Mrnjavčević) sazidao je manastir Simonopetru u Svetoj gori i
Paraklis sv. Kuzmana i Damjan u dvorištu manastira Vatoped. Despot Jovan Uglješa dao
je (jer je tu sahranjen i njegov tast, ćesar Vojihna) da se njegov sin jedinac sahrani u
Hilandaru „prema običaju da se u crkvi sahranjuju samo ugledni laici i ktitori, a monasi u
manastirskoj kosturnici”. Najstariji od braće Brankovića, Radonja, monah hilandarski,
otkupio je ruševine gde se podvizao Pavle Ksiropotamski i zajedno sa zamonašenim
srpskim velmožom Arsenijem Bagašom sazidao velelepni svetogorski manastir Sv. Pavla
(gde je i položeno telo Vuka Brankovića). Knez Lazar je prizidao pripratu sa jednim
kubetom uz saborni hilandarski hram, što ga je Milutin podigao na mestu Savine i
Nemanjine zadužbine. Poslednji srpski car Jovan Uroš podigao je u drugom grčkom
svetilištu (velika saborna svetilišta u Grčkoj jesu Mistra, Sveta gora i Meteori), na

21
meteorskim stenama, najveći manastir - Preobraženje Hristovo (Metamorfozis). Čelnik
Radič Postupović, graditelj manastira Vraćevšnice, obnovio je 1420. manastir
Konstamonit na Svetoj gori i propisao manastirski tipik (pravilo), što predstavlja fenomen
svoje vrste, jer je teško zamisliti „u svekolikom pravoslavlju da mirski čovek određuje
manastirski život”.
Poučeni primerom srpske vlastele, i članovi albanske porodice Kastriota napuštali su
nacionalne okvire, pa vidimo kako je Ivan Kastriot ( 15. vek) Hilandaru poklanjao brojna
sela i crkve u Albaniji. Jedan od četiri spoljna pirga koji su Hilandar štitili od razbojnika
(uz pirg Hrusija, pirg kralja Milutina, pirg Preobraženja) jeste Arbanaški pirg. U priprati
Milutinove crkve sahranjen je Repoš, jedan od četvorice sinova Ivana Kastriota. Iznad
Repoševog (brat Đurđa Kastriotića Skenderbega) groba sagrađen je arkosolijum sa
freskom Bogorodice Odigitrije.
Hilandarska crkva
Crkva manastira Hilandara (ili „manastirski katolikon” ili glavna crkva, ili tačnije:
saborna crkva) koju je podigao - jer je starija crkva počela da propada - treći veliki ktitor
Hilandara, kralj Milutin, ima osnovu upisanog krsta, s velikom pripratom i bočnim
pevničkim apsidama.
Hilandarska crkva slična je ostalim svetogorskim crkvama koje su imale uzor u prvoj
crkvi takvoga plana (u manastiru Lavri iz vremena Atanasija Atonskog). Na taj način
oslobođen je središnji deo crkve jer su monaški horovi bili u apsidama, a pri-prate su
prostrane jer se u njima obavljao veliki broj obrednih službi (povečerje, polunoćnica,
opelo i sl; navodimo i podatak da je Simeon Nemanja izdahnuo u priprati a sahranjen u
hramu).
Milutinova crkva bila je dobro osvetljena jer je pored glavnog (nad naosom)
dvanaestostranog kubeta (12 prozora) oslonjenog na kamene stubove imala veliki broj
otvora (8 vrata) i prozora koji su (jednodelni, ili tipa bifore i trifore). Iznad portala za
ulazak u crkvu i iznad portala za ulazak u unutrašnju pripratu nalaze se nadvratnici u
kamenu, bogato ukrašeni (prepleti, palmete, ukrašene konzole). Crkveni pod dobro je
očuvan i predstavlja (pored mermernog mozaičnog poda u svetogorskim manastirima:
Lavri, Vatopedu i Ivironu) posebnu vrednost majstora-mramornika. Slične podove imale
su romanske crkve u Italiji, kao i crkva Pantokratora u Carigradu, a kod nas crkva Sv.
Arhanđela kod Prizrena (zadužbina Stefana Dušana), ali sa izrađenim figurama životinja.
U hilandarskoj crkvi pod je ukrašen lepim ali jednostavnim geometrijskim oblicima.
Pretpostavlja se da je graditelj sabornog hrama (Milutinove crkve) Grk, Georgije
Marmara iz Soluna. Utvrđeno je da su mermerni pod takođe radili majstori Grci, Mihailo
i Varnava (to se zaključuje ne po imenima, već po jednom natpisu - u mozaiku su obradili
jednu traku na južnim vratima priprate, koju su ostavili na grčkom jeziku).
Zidno slikarstvo (freske) sabornog hrama kralja Milutina nije na nivou živopisa u
Sopoćanima ili Gračanici, ali ono dokazuje da pripada najboljim slikarima ondašnjeg
vremena. Živopis Saborne crkve bio je oštećen restauracijom izvedenom 1804, kada su
freske preslikavane - podražavajući kasni barok i rokoko - od slobode ranijeg živopisa
dospele su u nivo „naivnog moleraja”. Srećom, pažljivom restauracijom koja traje više od
15 godina (novi sloj boje kojim su freske preslikane lako se skida hemijskim putem)
iznova otkrivamo živopis ranog 14. veka, pa možemo iz stroge simetrije u rasporedu
scena da izdvojimo freske Milutinovog doba, koje nadilaze stilsku shematičnost a

22
„racionalno i emotivno dovode do ravnoteže”. Islikan portret kralja Milutina dokazuje da
su slikari 1319. još bili u Hilandaru.
Živopis i ikonopis
Iz DŽIV veka potiče i kompozicija „Vavedenje Bogorodice” (freska u južnoj pevnici),
očigledno rađena sa velikim ambicijama jer prikazuje deo iz života Bogorodice, kome je
posvećena crkvena slava Hilandara. Pa i pored ambicija živopisca „Vavedenja
Bogorodice” ili zone svetaca ratnika, po svojoj koloristici izdvaja se freska nad grobom,
vero-vatno ćesara Vojihne, freska „Bogorodica Pelagonitise” (Bogorodice sa Hristom) na
arkosolijumu. Za ovu fresku karakteristična je lepota a ne drečavost senke zelenkastog
tona; slikar je, kao i kod ostalih fresaka u Milutinovoj crkvi, bio Grk, očito upoznat sa
iskustvom najvećeg majstora vizantijske ikonografije Manuila Panselinosa (iz Soluna,
HV vek) koji je živopisao Protatsku crkvu u Kareji. Između ostalog, to se ogleda i u tome
što je hilandarski slikar, živopišući Bogorodicu Pelagonitisu, da bi usmerio pažnju
posmatrača na lice koristio veoma velik oreol (stefanos), oivičen tonom i naglašavan
opisanom belom linijom.
Pod naslovom „Nativite de la Virge” (u Aktima DŽII vizantološkog kongresa) dr V.
Đurić izdvojio je kao jedinstvenu fresku hilandarskog živopisa predstavu „Rođenja
Bogorodice” (u severnoj pevnici). Kompozicija je smeštena u pravougaonu površinu i
predstavlja četiri devojke pored porodilje. Slikar je uspešno ostvario predstavu Svetog
Trojstva sugerišući mističnost prikazom dveju celina koje povezuje zajednička, treća
figura.
Najveći znalac ikonografskih analiza vizantijske umetnosti Gabrijel mi je u knjizi
„Recherches sur l iconographie de l Evangile” govori o vezama, sličnostima i
pozajmicama između Italije i Vizantije. Ova teza nije održiva, jer je originalnost
vizantijske ikonografije zahtevala potpuno drugačija merila. U tom smislu afirmaciju
vizantijske umetnosti osvedočila je originalna ikonografija u srpskim manastirima. Osim
živopisa, originalnost se ogleda i u ikonama koje potpuno izdvajaju pravoslavnu mistiku
od zapadne varijante predstavljene na slikama. O posebnosti ikone uputno je pogledati
knjigu P. A. Florenskog „Ikona - pogled u večnost”. Nešto od te izuzetne blagoslovesne
snage i umetničke originalnosti predstavljaju i hilandarske ikone.
Najstarija ikona manastira Hilandara potiče iz DŽII veka i izrađena je u mozaiku.
„Bogorodica Odigitrija” je patronalna, posvetna ikona, jer je Hilandar posvećen njenom
imenu u vreme izgradnje manastira. NJoj je, svedoči Domentijan, onemoćali monah
Simeon (Nemanja) predao svoj duh.
Iz prve polovine DŽII veka potiču dva ikonografska remek-dela; obe ikone su pripadale
ikonostasu stare crkve, zadužbine Svetog Save i Simeona Nemanje. Ikone „Hristosa
Spasitelja” i „Bogorodicu Odigitriju” najverovatnije su radili vrhunski majstori iz
Carigrada. Slikarska veština ovde je dosegla filozofsko određenje tonskih vrednosti i
zahtevala bi prave studije o ovim ikonama.
„Hristos Pantokrator” (Svedržitelj) i „Bogorodica Eleusa” (Milostiva) dve su najveće
hilandarske ikone koje su stajale na ikonostasu Crkve kralja Milutina (danas u
hilandarskom muzaju). Da ovo jesu prestone ikone svedoče dimenzije slika koje se
uklapaju sa razmacima između stubića ikonostasa. Iz DŽIV veka je i delo studija, ikona
„Vavedenje Bogorodice” (Dovođenje Bogorodice), koja je takođe stajala na ikonostasu
Milutinove crkve. Ova studija ikona, da je sva ostala na nivou prikazivanja devojaka iz
Bogorodičine pratnje, bila bi potpuno remek-delo. Slikarskom veštinom, ali ne na nivou

23
pomenute ikone, izdvajaju se još dve slične predstave u Hilandaru: iz DŽIV veka je
„Vavedenje Bogorodice” sa poleđine ikone „Bogorodice popske” a iz DŽIV veka
„Vavedenje Bogorodice” (rađeno po želji srpskog patrijarha Antonija).
Hilandarske ikone iz DŽIV veka zaključno sa prvom polovinom DŽVI veka - kada na
Svetoj gori radi poznati kritski slikar Teofan Strelica - gotovo sve pripadaju grčkim
majstorima. Iz DŽIV veka su i litijske ikone vanredne umetničke snage i lepote: ikona
„Bogorodice Avramiotise” (na poleđini je naslikan sv. Ilija); ikona „Bogorodice
Neoborime stene” (na poleđini lik Svetoga Save) - rad nepoznatog srpskog umetnika;
zaštitna ikona manastira Hilandara i najpoštovanija ikona u manastiru jeste litijska ikona
„Bogoro dice Trojeručice” (na poleđini je lik sv. Nikole), čudotvorna ikona za koju
hilandarski molitvenici tvrde da potiče iz VIII veka, dok ima razloga da se njeno slikanje
stavi tek u DŽIV vek. Ikone iz hilandarskog deizisnog čina pripadaju takođe DŽIV veku
(danas su ova remek-dela portretske umetnosti u hilandarskom muzeju).
Najstarije ikone ruskih majstora pripadaju uglavnom DŽVI veku, sem manjeg broja ikona
koje su s početka DŽV veka. Jedna od najlepših hilandarskih ikona izrađenih rukom
ruskog majstora jeste i delo slikara Efrema (DŽVI vek) „Nerukotvoreni obraz Hristov”.
Nebesno na zemaljskom
U Hilandaru su kuke od slova dobijale smisao, pretvarale se u zlatopečatne reči koje su
tragale za značenjima vaseljene i čoveka, i tu, uz dogorevanje voštanica, dogorevanje
života, rađala se jedna velika književnost na kojoj će potomci ujašnjavati jezik i
dousavršavati, izazovima podražavanja i odstupanja, sopstvenu literaturu. Pisanje nije
imalo samo značaj potvrđivanja umeća već duhovno saglasje i odglasje prema Svetom i
Apsolutnom, prema Smislu i Simfoniji nebeskog i zemaljskog, kosmocentričnog i
antropocentričnog. Zato tekstovi hilandarskih monaha i jesu i nisu samo književnost, kao
što jesu i nisu samo bogoslovlje, istorija, filozofija, duhovna poezija ili molitveni
zbornici. Žitija i Službe srpskim svetiteljima prave su hrišćanske rasprave, i tu prioritetnu
filozofiju života i vrlinu ljubavi naslediće posle Svetoga Save, ili Teodosija i
Domentijana i potonji pisci. Službe svetiteljima sakupljene u molitvenim zborničnicima
(Srbljak), službe posvećene Majci Božijoj (Bogorodici) - pa čak i pravni spisi (Dušanov
zakonik), koji teže teonomiji, usklađenju zakona sa Božanskim i božanskom prirodom
čoveka - služe uvek hristocentričnosti, kao jedinom duhovnom uspenju koje miri život i
smrt.
Na isti način iz preuzete ikonografije dolazila je autentična slikarska fantazmagorija -
prvobitno najpotpunije potvrđena u minijaturama i inicijalima. U Hilandaru su ostali, ne
zapisi ili studije, već živi svedoci kulture duha, ikonopisa, jezika, bića, nauke, svedoci
lavirinta prostora i vremena, pa zato Hilandar i ostaje svevremena otpečaćena karta
vetrova, otpečaćena onoga momenta kada su u njemu stvorene takve vrednosti da se
interpretacijama samo umnožava njihova važnost, kao tajna.
Vreme stoji, mudrost se umnožava
U Hilandaru su, između ostalih, stvarali originalnu književnost još u DŽIII veku
Domentijan i Todosije, pisci na čija se dela mogla nadgraditi ispovedna filozofija
Jefimije, Ravaničanina, Nepoznatog iz HIV veka, Stefana Lazarevića, do fenomena kakvi
su Kantakuzin, Zograf Longin ili Venclović. Tačnije, i Domentijan i Teodosije su, slično
živopiscima Saborne crkve i drugih dvanaest hilandarskih crkava, ostavili svoj trag u
literaturi (započetoj još teoontološki poetskim kazivanjem Svetog Save: „Mrtav sam i pre
smrti, i pre suda sam sebe osuđujem, pre beskonačne muke sam sebe mučim, od

24
očajanja”) originalnim delima i žanrom (žitija) koji im je omogućavao da budu svedoci
svoga vremena, ali na spiritualnom planu saučesnici u uspenju i duha i jezičkog
pamćenja.
Domentijan i Teodosije, sklanjajući se u potpuni mir iz koga se rađaju reči mudrosti,
živeli su kao monasi u skitu manastira Hilandara, u Sv. Trojici, na Spasovoj vodi. Uroš i,
ktitor manastira Sopoćana, uočio je stvaralačku potrebu za samoćom, pa je na nekih pola
sata hoda od Hilandara podigao skit, isposnicu - pirg posvećen Preobraženju. Tu, na
Spasovoj vodi, u preobraženjskom pirgu ćutao je, pisao i konačno zaspao Domentijan
1264. godine. Danas tu preovlađuju lepota i tišina; od starih zdanja tu su ruševine iz kojih
još uvek opominje izuzetan živopis.
Hilandar je imao biblioteku još u DŽII veku (po uzoru na prvu srpsku monašku koloniju
koja je postojala još 1158, u Solunu). Privrženost neprocenjivoj vrednosti reči
(jevanđelist kaže: „U početku bješe riječ”) hilandarci su potvrdili, kako pre neku godinu
izgrađenom novom bibliotekom - do 1970. knjige i rukopisi su se nalazili u manastirskim
zgradama, jer je manastirska biblioteka izgorela 1722. - tako i, ostavljajući zapis o
najranijim periodima svoga postojanja: ko knjigu „iz porte na polje iznese, bilo da je pop,
ili đakon, ili pojac, ili čatac, ili monah, ili prost laik, takav da je proklet”. Biblioteka, sem
ćirilskih rukopisa nastalih od DŽII-DŽIDŽ veka (815 jedinica), starih štampanih knjiga
(79 jedinica), čuva i rukopisne knjige na grčkom jeziku od DŽI veka nadalje (180
jedinica), zatim povelje srpskih vladara od DŽII do DŽVI veka (158 jedinica), povelje
vizantijskih careva i dokumenta na grčkom jeziku od DŽI do DŽVII veka (171 jedinicu),
kao i množinu ostalih neprocenjivih dokumenata, povelja (ruskih, bugarskih,
moldavskih), arhiva, umetničkih vrednosti (bakrorezi, ikone, stari vezovi, plaštanice itd) i
umetničkih predmeta (opkovi jevanđelja, stara keramika, bogoslužbeni predmeti,
porcelan - svi od DŽII veka nadalje).
U hilandarskoj biblioteci su i plačevne molitve „Složenija i sočinjenije” Tikare Inoka,
među kojima je i prepis „Molitve Bogorodici” Dimitrija Kantakuzina, jednog od najvećih
slovenskih pesnika DŽV veka. Ta živa prepisivačka delatnost uticala je na razvoj
srpskog pravopisa već od DŽIV veka, kao što je prevodilačka delatnost srpsku kulturu
sučeljavala opštehrišćanskoj. Hilandar čuva i sećanje na onoga „za kojim žalost
neprestano gori u srcu mome, po običaju maternjem pobeđena” - tužbalicu iskovanu,
opkovanu srebrom a rađenu u duboreznom diptihu, namenjenu Hilandaru, koju je
sastavila despotica Jelena (u monaštvu Jefimija) pišući je i posvećujući preminulom sinu.
Ozbiljno bavljenje naukom (hilandarski medicinski kodeks iz DŽVI veka koristio se
poznatim evropskim dostignućima), teologijom i umetnošću osvedočeno živopisom,
jedinstvenom arhitekturom, autentičnom literaturom, teorijom muzike i stvaranjem
muzičkih dela, crkvenom poezijom, prevodilaštvom, prepisima - odvijalo se u svakom
hilandarskom kutku: u monaškim kelijama, u paraklisima (sv. Georgija, sv. Dimitrija, sv.
Nikole, sv. Četrdesetorice mučenika, sv. Jovana Preteče, Sv. Trojice na Spasovoj vodi,
sv. Trifuna, Svetog Save itd) u isposnicima, u biblioteci... Otuda je i normalno da su
značajna dela stare srpske književnosti i umetnosti nastala, ili se sačuvala, upravo u
Hilandaru. Zato se ne treba čuditi brojnoj gradnji hilandarskog sabornog duha, jer je tu
nekada živelo i do 200 molitvenika.
Sveti Sava je 1199. godine podigao u Kareji keliju posvećenu Svetom Savi
Jerusalimskom (za potrebe ove mučalnice, posnice, Sveti Sava je napisao i Karejski tipik,
čiji se originalni svitak na pergamentu čuva u hilandarskoj biblioteci), a u toj isposnici,

25
tipikarnici, mučalnici, isihastriji stvarao je i hilandarski iguman, kasnije srpski patrijarh
Danilo II, ugledni graditelj, istoričar, humanista i pisac. Iako o mestu rođenja ili krštenom
imenu svoga monaha ne znamo ništa, o njegovom delu imamo dragocene podatke iz pera
njegovog učenika i biografa. Danilo II bio je izuzetno ugledan monah, znalac vizantijske
literature i teologije: bio je u stvari prototip hilandarskog molitvenika. To je, svakako,
razlog što se povukao sa mesta igumana (oko 1310) u tišinu i proveo određeno vreme u
isposnici Svetog Save, u Kareji - „kao nekad Domentijan”. Ovaj crkveni pesnik i istoričar
ne samo što je sagradio Bogorodičnu crkvu, svoju zadužbinu, u Peći i što je prinuđivao
Grke da mu u Pećkoj patrijaršiji prevode najznačajnije knjige, već je slično arhiepiskopu
Nikodimu i sam stvarao kult nacionalnih svetaca. Najznačajnije delo arhiepiskopa Danila
II jeste rodoslov, zbornik, poznat pod naslovom „Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih”.
Duhovni integritet
Osnivanje Karejske isposnice (posvećene Svetom Savi Osvećenom) ne samo da znači
osnivanje „još jedne samostalne monaške ustanove” (M. Živojinović: „Sveti Sava” -
zbornik, 1979, str. 19) već i jasno svedoči o potrebi monaha Save da zaštiti svoj duhovni
integritet. I u svim važnijim odlukama koje će kasnije donositi, kao i pri ispisivanju
svojih tekstova, on će se povlačiti u neku od svojih isposnica, u život usamljenog keliota,
jer mu je takav život davao uverenja o bestrasnom umovanju. Dokaz zaštite duhovnog
integriteta Sveti Sava je pokazao po pravilima Karejskog tipika kojim nije propisao samo
način života keliota već je Karejsku isposnicu izuzeo i iz nadležnosti svetogorskog prota,
kao i od „vlasti hilandarskog igumana”. Obaveza Hilandara (udaljenog od Kareje oko 30
kilometara, ili kako monasi računaju - šest sati hoda) sastojala se jedino u pomaganju i
izdržavanju karejske kelije - isposnice i iz „dužnosti hilandarskog igumana i bratstva da
iz svoje sredine biraju čoveka koji je sposoban da živi u keliji prema njenom tipiku”. Kao
ktitor ove isposnice Sveti Sava je obezbedio izdržavanje dvojice ili trojice sabraće, čime
je ispunio zahtev crkvenog pravila o ktitorstvu, što dokazuje da u doba Svetog Save, i u
njemu blisko doba, u isposnici živi po nekoliko monaha. U Karejskoj isposnici
podvizavali su se, od tada najveći umovi hilandarskog bratstva i monasi izuzetne
duhovne moći. Tu su svoje časove „sozercavanja” (duhovno prozrenje) provodili i
Domentijan i Teodosije i Danilo II, i ini.
Karejska kelija - isposnica sadrži predvorje (prošireno na desnu stranu od ulaza) sa
nekoliko kelija za monahe. Iznad ulaza u isposnicu nalazi se freska Bogorodice
„Mlekopitateljnice”; na oko desetak koračaja od ulaza - skoro u pravoj liniji od ulaznih
vrata - nalazi se mala kelija - „posnica” u pećini gde se Sveti Sava podvizivao; desno od
pećinske „posnice” smeštena je malena crkva Karejske isposnice. Na ikonostasu se
nalaze dve neuobičajeno raspoređene prestone ikone: sa desne strane ikona Majke Božije
(Mlekopitateljice), zbog posebnog uvažavanja koje je Sveti Sava gajio prema Bogomajci,
a s leve strane ikonostasa ikona Isusa Hristosa. Ovaj raspored ikona protivi se crkvenim
pravilima, pa ipak u svojoj mučalici Sveti Sava se odlučio da ne taji subjektivno duhovno
opredeljenje.
Danas zaštitu duhovnog integriteta, u sve svoje svete dane, dvadesetak hilandarskih
monaha čuvaju verno molitvenom duhu svojih nebeskih staraca. Revnujući izvornom
hrišćanstvu, pravoslavlju i nacionalnom bogoslovlju, svetosavlju, hilandarsko bratstvo
popunjava se od najboljih podvižnika u krilu Srpske pravoslavne crkve. Zato i nije
preterano ustvrditi da su najveće vrednosti Hilandara sami hilandarci.
Predrag R. DragiĆ Kijuk

26
DŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽ
DŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽDŽ----------

Hilandarske nevolje

I o njima treba pisati, jer su one sa Hilandarom od njegovog postanka pa sve do danas,
čitavih osam vekova bez četiri godine. Čak su počele dok još nije nastao: bratija
manastira Vatopeda se svim silama trudila da onemogući njegovo nastajanje. Srećom, svi
ostali svetogorski manastiri, sem Vatopeda, glasali su povoljno i molili cara Aleksija III
Komnena (1195-1203) da odobri molbu Svetog Simeona i Svetog Save da na Svetoj Gori
podignu manastir „da bude sklonište monasima srpske narodnosti”. Car se odazove molbi
i carskim ukazom dodeli Svetome Simeonu i Svetome Savi potpuno razrušeni stari
manastir Hilandar kao „neotuđivi dar Srbima”. Kasnije su dobili još nekoliko zapustelih
manastira u Mileji, na Svetoj Gori, koje su obnovili i prisajedinili Hilandaru. Tako je
1198. godine posle dosta muka i nevolja nastao naš Hilandar.
A kakve su sve nevolje morale biti prebrođene da bi se obnovili razoreni manastiri i
podigao, ukrasio i monasima nastanio novi Hilandar, duga je priča...
I tek što je Hilandar zasnovan, i samo što je otpočeo svoj život, udariše nevolje jedna za
drugom. U jedanaestom veku Sveta Gora strada od najezde arapskih gusara. A kad god
strada Sveta Gora, strada i Hilandar.
U dvanaestom veku napast za Svetu Goru su bili Vlasi koji su došli sa svojim
porodicama, uključujući i njihove žene i kćeri. S obzirom na to da ženskim osobama
boravak na Svetoj Gori nije dozvoljen, monasi su tražili intervenciju vizantijskog cara
koji je naredio da se Vlasi udalje.
U trinaestom veku, 1204-1261, krstaši divljaju po Vizantiji, a i po Svetoj Gori. NJihovo
bezobzirno pljačkanje i rušenje svetogorskih manastira zgranjava čak i samog papu
Inokentija III (1198-1216), koji im 1214. godine upućuje pismo u kome ih prekoreva za
razbojništvo i razaranja počinjena na Svtoj Gori. Kada su krstaši došli na Svetu Goru,
bilo je 300 manastira, a kada su ga napustili, taj broj se znatno smanjio.
Progon monaha
Nevolje za Svetu Goru i Hilandar nisu dolazile samo od inoveraca, već i od pravoslavnih
vizantijskih careva i patrijarha. Tako su car Mihajlo VIII Paleolog (1259-1282) i patrijarh
Jovan Vekos (1275-1282) naredili nemilosrdno gonjenje svetogorskih monaha koji su se
usprotivili carevom i patrijarhovom potpisivanju unije sa Rimom. Zabeleženo je da su, po
njihovom naređenju, na dan 10. oktobra 1276. godine živi spaljeni dvadeset i šestorica
monaha u manastiru Zografu. I hilandarski monasi su se svakako protivili unijaćenju
pravoslavnih, pa se može pretpostaviti da su i neki od njih stradali u ovom pogromu.
Jedna od najtežih nevolja za Svetu Goru i Hilandar je bila najezda katalona, gusara i
probisveta sa Pirineja. Za vreme cara Andronika II (1282-1328), jedno vreme su ratovali
na njegovoj strani kao plaćenici, a kada su se vraćali u svoju postojbinu, zadržali su se na
Svetoj Gori gde su 1307-1309. godine bezobzirno pljačkali i razarali svetogorske
manastire. Opsedali su i Hilandar koga je tadanji iguman manastira, a kasnije arhiepiskop
srpski Danilo, hrabro branio sa svojim monasima i nije dozvolio banditima da uđu u
manastir. Podatke o katalonskom razaranju na Svetoj Gori, kao i odbrani Hilandara od tih
pljačkaša, sadrži jedino „Žitije arhiepiskopa Danila” koje su napisali njegovi učenici.

27
Kada su ovi katalonski razbojnici najzad napustili Svetu Goru, ostalo je svega 125
manastira. U šesnaestom veku taj broj spada na 25, a danas ima samo 20 manastira na
Svetoj Gori.
Posle odlaska Katalona, Sveta Gora i Hilandar su malo odahnuli. Hilandar koji je bio
obilato pomagan od vladara iz dinastije Nemanjića doživeo je svoje zlatno doba.
Mnogobrojne kraljevske darovne povelje iz tog doba svedoče o darežljivosti srpskih
vladara prema Hilandaru. Čak i posle propasti srpskog carstva na Kosovu 1389. i pada
Smedereva 1459. godine, kada nastaje puno ropstvo pod Turcima, Hilandar dobija pomoć
od Milice, Lazareve udovice, od Lazarevih sinova i od njegove vlastele.
Međutim, kada je Sveta Gora pala pod Turke 1430. godine, za Svetu Goru i Hilandar
nastaje doba teških nevolja.
Do ruba propasti
„Turci su manastirima oduzeli sva imanja po Vizantiji i Srbiji, te je naš Hilandar tako
osiromašio da se je uglavnom održavao od milostinje i njome otkupljivao od Turaka
najbolje svoje zemlje po Halkidici, koje su do danas njegova svojina i glavni izbor
manastirskih prihoda. Pored toga Turci udariše na manastire veliki danak, a posebno
velike sume morali su davati vojnom odredu ÄbostancijaÄ koji su upravljali celom
Halkidikom, pa dakle i Atosom”. (1)
To je bila jedna nevolja, a napadi gusara i međusobne raspre i borbe između manastira
dovele su Svetu Goru do ruba propasti. Žalosno je, ali istinito, da su svađe i sudske
parnice zbog imovine česta pojava na Svetoj Gori.
Zbog ogromnih nameta i pljački mnogi manastiri su toliko osiromašili da su se jedva
održavali, a neki su i potpuno nestali. Hilandar je imao sreću da ga u to doba pomažu
potomci Đurđa Brankovića koji su izbegli u Ugarsku. Treba napomenuti da su u to
vreme, a i kasnije, i vlaške i moldavske vojvode slali obilatu pomoć svetogorskim
manastirima. Da su i Hilandar velikodušno pomagali svedoče mnogobrojne darovne
povelje koje se i danas čuvaju u Hilandaru.
U šesnaestom veku ruski carevi i vlastela su pomagali Hilandar. Naročito darežljiv je bio
Ivan Grozni.
Materijalna beda svetogorskih manastira je bila naročito teška u toku sledeća tri veka.
Novčana pomoć Hilandaru koja je stizala neredovno nije bila dovoljna da podmiri sve
potrebe. Teški nameti koji su se morali plaćati Turcima naterali su Hilandar da se
zadužuje kod pojedinih monaha, kod drugih manastira, bogatih Turaka i Jevreja, a da im
u zalog daje crkvene stvari, raskošno ukrašena jevanđelja i svoje kelije...
...Jedan zapis iz 1717. godine, koji se nalazi na listovima 14a-15a saopštava da su
Hilandarci pozajmili 2.000 groša od manastira Velika Lavra, a u zalog im dali neke
skupocene crkvene stvari i jevanđelja. Taj dug nije vraćen ni do 1724. godine, kada su te
založne stvari bile vraćene Hilandaru s tim da umesto njih kao zalog daju svojih sedam
kelija.
Zapisi na listovima 17a, 17b, 18a i 18b pokazuju da je Hilandar pozajmljivao novac od
manastira Iverona, nekog Jevrejina Murdoha i nekog monaha Timoteja. Treba
napomenuti da su se Hilandarci uvek starali da založene stvari otkupe. Jedan primer toga
se nalazi na listu 62a gde ekonom, proiguman Danilo, zapisuje šta su sve otkupili od popa
Agapija kome su te stvari založili kada im je pozajmio novac.
Materijalna beda je mogla biti jedan od uzroka za neslogu koja je u osamnaestom veku
vladala među Hilandarcima. Pajsije Hilandarac, koji je u Hilandaru boravio od 1745. do

28
1773. godine, napominje u svojoj „Istoriji” da je u to vreme bilo mnogo smutnje i
bratskog neslaganja.
Pomoć vernika
Iz beležaka u hilandarskom rukopisu broj 525 (523) može se videti da je u ovo doba
najveće materijalne bede pomoć dolazila Hilandaru od pravoslavnih vernika iz Grčke,
Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Carigrada, Austrougarske, Rusije, Ukrajine i
Bugarske. Hilandarski monasi, takozvani „taksidioti” (putnici) odlazili su u ove zemlje da
prikupljaju pomoć. No, u isto vreme, oni su vršili versko-prosvetnu misiju među onima
koje su posećivali. Ponekad su, pri povratku u manastir, dovodili poklonike koji su
ostavljali svoje darove, ali su iz manastira sobom odnosili osveženu veru i ojačanu nadu u
oslobođenje od Turaka.
Crni dani za Svetu Goru i Hilandar su nastali za vreme grčkog ustanka protiv Turaka,
1821-1831.
„Kad je 1821. počeo grčki ustanak udariše Turci
i na svetu Goru, te se mnogi monasi razbegoše. U
Hilandaru osta u najgore vreme samo dvanaest monaha.
NJima u manastiru naročito zlo su činili Arnauti kao
turski vojnici. Oni su manastir grdno opljačkali
i mnogo dragocenosti prodali.” (2)
Ko zna koliko je dragocenih slovenskih rukopisa tada uništeno i u Hilandaru i u ostalim
svetogorskim manastirima. „U Hilandaru su stanovali Turci, čiji su vojnici naneli
manastiru grdne štete, ložili kućne i hlebne peći knjigama, ili ih bremenima bacali u
more” (3)
Nevolje su dolazile i od požara, koji su dosta česti na Svetoj Gori. Oni su uništavali
zgrade, rukopise, i crkvene stvari. Spiridon je u svom zapisu u hilandarskom rukopisu
broj 282 zabeležio da su 1821. godine izgoreli kalamarijski metosi (hilandarsko
vlasništvo izvan Svete Gore). Međutim, požari su nekoliko puta zahvatali i sam manastir,
odnosno zgrade u manastirskom krugu, kao i samu sabornu crkvu. Zapis u hilandarskom
rukopisu broj 474 beleži kako „...izgore manastire 1722. ot pirga svetoga Save do pirga
svetoga Georgija,” a to je kompleks zgrada na severnoj i zapadnoj strani do saborne
crkve.
Drugi veliki požar je zadesio Hilandar 22. avgusta 1776. godine i tom prilikom je
izgorela jedna četvrtina manastira, kelije i dve kapele, a osim toga i mnoge knjige i
odežde. U samoj sabornoj crkvi izgoreli su mnogi rukopisi i odežde koje su se tamo
nalazile.
Nevolje od požara je Hilandar pretrpeo još tri puta: 1891, 1950. i 1981. godine.
I razne bolesti, a naročito kuga, predstavljaju nevolje za Svetu Goru i Hilandar. Tako je
odmah po svršetku grčkog oslobodilačkog rata protivu Turaka na Svetoj Gori zavladala
kuga koja nije poštedela ni Hilandar. Prepolovila je broj Hilandaraca, tako da je od 39,
koliko ih je tada bilo, 19 umrlo, a 20 ih ostalo.
I zemljotresi su nevolja za Svetu Goru i Hilandar. Neki „ubogi Grigorije kome je u
velikoj shimni ime promenjeno na svešteno inok Vasilije”, je ostavio sledeću belešku u
hilandarskom rukopisu broj 280: „I togda bist trus strašan mjeseca ilna (S/C) 18. dan, i
mnogi bist ubitak i zimija po manastirjeh i pirgovi padoše mnogi, i na Prevlaci vsi, ljeto
7093 (=1585).”
Otuđivanje rukopisa

29
Posebnu nevolju za Hilandar predstavlja propadanje i otuđivanje rukopisa iz manastirske
biblioteke. Dimitrije Bogdanović napominje:
„Knjige su propadale već samim vremenom, od starosti, pogotovu u nepovoljnom
smeštaju. Videli smo da su oko 1804. godine najstarije knjige manastirske zbirke bile
odbačene (u pirgu Sv. Save), da tamo doslovno istrunu.
Mračna prostorija isodijasnice, takođe, nije pružala dobre uslove za trajanje i održavanje
knjiga.„ (4)
Ali nisu samo vreme i loši uslovi za održavanje rukopisa i knjiga doprinosili njihovom
nestajanju, već u tome imaju udela i ljudi. Tako je, recimo, u vreme ispravljanja
bogoslužbenih knjiga u Rusiji, patrijarh Nikon poslao 1653. godine u Hilandar starca
Arsenija Suhanova da odabere rukopise koje će poneti u Rusiju da se na osnovu njihovog
teksta, koji se smatrao ispravnim, izvrše ispravke. Iz zahvalnosti za pomoć koju su
dobijali iz Rusije, Hilandarci su odobrili Suhanovu da odabere potrebne rukopise. On je
odabrao 498 rukopisa. Malo je verovatno da ih je mogao sve odneti u jednom navratu.
Nema podataka koliko ih je odneo. Ne zna se ni to da li su kasnije hilandarski monasi,
koji su odlazili u Rusiju da traže pomoć, odnosili neke od rukopisa koje je Suhanov bio
odabrao.
Ima podataka koji ukazuju da je nekoliko hilandarskih rukopisa poklonjeno osobama koje
su Hilandar mnogo zadužile. Veći je broj rukopisa koje su bez odobrenja odneli posetioci
Hilandara kojima je bilo dozvoljeno da proučavaju rukopise u manastirskoj biblioteci.
Tako, na primer, Rusi, Grigorovič i arhimandrit Porfirije Uspenski, kojima su Hilandarci
ukazali gostoprimstvo i poverenje, nisu propustili priliku da bez odobrenja uzmu neke
rukopise i odnesu ih u Rusiju, gde se i sada nalaze.
I Austrija je, iz političkih razloga, bila zainteresovana da sa Svete Gore, a naročito iz
Hilandara, pokupi slovenske rukopise i prebaci ih u Beč. NJen posrednik u ovom
poduhvatu je bio Jernej Kopitar. Postojala je namera da se otkupe svi rukopisi iz
hilandarske biblioteke. Srećom, u Beč je odneto samo 12 rukopisa.
Otkup od Bugara
Da napomenemo da ni u devetnaestom veku Hilandaru nije bilo lako. U teška vremena
manastir se toliko zadužio kod Bugara, da je postao njihovo vlasništvo. Tek 1896.
godine, kralj Aleksandar Obrenović je isplatio hilandarski dug i manastir je opet prešao u
vlasništvo srpskih monaha. Iz zahvalnosti za kraljevo dobročinstvo, Hilandarci su mu
poklonili Miroslavljevo jevanđelje pisano 1200. godine. Ono se i danas nalazi u
Beogradu.
Nemačka okupacija Svete Gore za vreme Drugog svetskog rata i građanski rat u Grčkoj
po završetku Drugog svetskog rata su nevolje Svete Gore i Hilandara u dvadesetom veku
koje ćemo pomenuti. Ima ih još, ali nećemo o njima govoriti da ne bi i sami u nevolju
pali...
Ne verujemo da smo ni pomenuli a kamoli opisali sve svetogorske i hilandarske nevolje.
Nadamo se, međutim, da i ovoliko koliko je rečeno pokazuje sa koliko su se nevolja i
tegoba borili i bore Sveta Gora i Hilandar. Pa ipak, uprkos tim nevoljama, Hilandar se,
posle osam vekova mukotrpne istorije, održao ne samo materijalno, već i duhovno. I
danas je Hilandar srpska kula svetinja, čuvar srpskog pravoslavlja, riznica srpskog
kulturnog blaga, rasadnik pobožnosti, i most između slavne srpske prošlosti i, ako Bog
da, svetle i sretne srpske budućnosti.
Mateja Matejić

30
------------

Slikarstvo u Hilandaru

Najveća celina zidnog slikarstva sačuvana je u glavnoj crkvi. Na žalost, ona je sva bila
preslikana 1803. godine. Prilikom preslikavanja, majstori su ponovili stare scene i figure
ne oštetivši ih, tako da savremeni konzervatori, uklanjajući boju iz DŽIDŽ veka, zatiču
dobro očuvano slikarstvo iz doba kralja Milutina.
Obnovljene freske glavnoga hrama sadrže sve podatke o programu slikanog ukrasa i
ikonografiji pojedinačnih slika; neke tada nepreslikane ili sada očišćene freske sve-doče o
visokoj vrednosti i stilskim osobinama Milutinovog živopisa.
Učena tematika izložena je u nizu ciklusa. U naosu, pored Pantokratora, proroka i
jevanđelista u kubetu, i pored stojećih figura u donjem pojasu - episkopa, ratnika,
mučenika, monaha - naslikani su ciklusi: Praznika, Stradanja Hristovog, Čuda i parabola
Hristovih, Događaja posle vas-krsenja i Bogorodičinog života. U priprati su: Proročke
vizije, Starozavetne scene kao praslike Bogorodice i hagiografske scene posvećene
Jovanu Zlatoustom, sv. Isidoru, Doroteju, Pahomiju, Makariju Egipatskom, Natanailu,
Antoniju Velikom i Pavlu Tivejskom.Pored toga, u priprati se nalaze i neke scene iz
Hristovog života, portreti vizantijskih i srpskih vladara, kao i pojedinačni likovi svetitelja.
Velike kompozicije
Iznošenje hrišćanske istorije i shvatanja sveta preko mnogobrojnih ciklusa i scena, uz
uvođenje mnoštva figura u kompozicije, postao je običaj u vizantijskom slikarstvu na
kraju DŽIII i na samom početku DŽIV veka. Hilandar je, po tome, bio zahvaćen opštom
pojavom koja se ispoljila u Carigradu, Solunu i Srbiji u isto vreme. Ono što mu daje
izvesnu posebnost jesu slike iz života starih hrišćanskih podvižnika sa Istoka, istaknute za
ugled monasima Hilandara, u priprati crkve. Opširno pripovedanje događaja spojeno sa
simboličnim značenjem slika imalo je za cilj pouku, ali i uzdizanje u duhovnom
razmišljanju.
Očišćene ili nepreslikane freske u naosu crkve - iza ikonostasa, u južnoj i severnoj
pevnici, u jugozapadnom uglu - pokazuju da su ih izradili najbolji slikari u tom vremenu,
jer po vrednosti i po shvatanjima ne ustupaju pred poznatim delima čuvenih slikara
mozaika i fresaka u Carigradu i Solunu. S crtačkim darom, s tananošću u obradi oblika,
sa osećanjem za iznalaženje najplemenitijih harmonija boja, slikari su gradili svoje velike
kompozicije uravnoteženih masa, s figurama usklađenih stavova i pokreta, smeštajući ih
u plitak prostor ograničen slikanom arhitekturom ili stenovitim predelom u pozadini.
Novi duh preovladao je i prilikom izbora antičkih uzora: nisu traženi, kao u DŽIII veku,
protagonisti atletskog izgleda i monumentalnih oblika, nego uzdržani i otmeni ljudi, koji
su svoja osećanja saopštavali bez strasti i patetike. Prošlo je bilo vreme neobuzdane
osećajnosti; racionalno i emotivno dovedeni su, na slikama, do ravnoteže.
Nije zapisano ni kada ni ko je izveo freske u hilandarskom katolikonu. Jedino portret
kralja Milutina, u jugozapadnom uglu naosa, daje približan podatak o vremenu rada. Ta
izvanredna slika - svakako najlepša među kraljevim mnogobrojnim portretima - prikazuje
starca u dubokim godinama. Crte njegovog lica izražavaju stanje u kojem je kralj bio
posle portretisanja u Starom Nagoričinu, a pre nego što je bio naslikan, pred samu smrt, u
Gračanici. Očevidno, još 1319. godine slikari su bili u Hilandaru.

31
Ostaće još dugo nepoznato ko je predvodio skupinu slikara koji su tu radili. Očišćene
freske u južnoj pevnici sasvim su slične delu jednog majstora, i to glavnog, koji je istih
godina, isto tako sa saradnicima, oslikao crkvu sv. Nikole Orfanosa u Solunu, takođe
zadužbinu kralja Milutina. Freske su, po tipovima lica i rukopisu, toliko srodne da ne
može biti sumnje da je u pitanju isti bezimeni umetnik. Međutim, on nije mogao biti sam
jer su zidne površine glavne hilandarske crkve tako velike da ih je morao oslikavati veći
broj majstora.
Neočišćene freske na zapadnom zidu, svojom ikonografijom, dosta naliče na dobro
očuvan živopis u crkvi Hrista Spasa u Beru (Veriji) u Makedoniji. NJih je izveo 1315.
godine Georgije Kaliergis, koji sam za sebe u natpisu kaže da je najbolji slikar Tesalije.
Bio je on poznanik Hilandaraca: kupovini nekih kuća u Solunu za račun Hilandara
prisustvovao je, pored igumana Hilandara i pojedinih kaluđera, još i on. Da ga nisu
poštovali, Hilandarci ga ne bi ni uključivali u svoje poslove. Biće potrebno dočekati dalje
čišćenje fresaka da bi se videlo kolika je bila uloga ovog znamenitog solunskog slikara u
živopisanju Hilandara. U svakom slučaju, već je i sad uočljivo da su solunski slikari
nosili posao u glavnoj hilandarskoj crkvi.
Freske su odavale utisak raskoši, a time govorile o bogatstvu ktitora, jer je na njima
upotrebljeno zlato. U tankim listićima nalepljeno je na oreole svetitelja, mestimično i na
njihova odela, a javljalo se i na ornamentima. Danju je sunce u svome kretanju
oživljavalo zlatne površine, kad bi zraci kroz prozore na njih pali; noću, za vreme službi,
paljenjem i gašenjem sveća, postizao se utisak mističnosti. Najupečatljiviji učinak bi se
stvorio usred bogosluženja, kada bi bile užegnute sveće na polijeleju, pa se iz mraka u
kubetu, ozaren zlatom, pojavio Pantokrator kao da lebdi u visinama.
Nove ikone
Glavna crkva je, posle podizanja i živopisanja, morala dobiti i nove ikone. Dve najveće
hilandarske ikone - Hristos Pantokrator i Bogorodica Milostiva (Eleusa) - vezuju se, i
svojim razmerama i svojim stilom, za crkvu kralja Milutina. Bile su, verovatno, prestone
ikone na novom ikonostasu jer im veličina odgovara razmaku između četiri kamena
stubića ikonostasa. Izgleda da nisu delo umetnika koji su izveli freske, iako imaju opšta
obeležja stila renesanse Paleologa. Mogle su biti izrađene i pre živopisa, jer je crkva
služila i u one dve-tri decenije koje su protekle od njenog podizanja do oslikavanja.
Druge dve ikone, otprilike iz istog vremena, mnogo su bliže delima slikara fresaka. Jedna
od njih, Vavedenje Bogorodice, morala je stajati na nekom vrlo svečanom mestu, možda i
pod nekim proskinitarom, jer je prikazivala onaj Bogorodičin događaj koji je Hilandar
uzeo za crkvenu slavu. Ona je i najlepše ikonopisano delo urađeno za vreme kralja
Milutina u Hilandaru, a spada i među najbolja dela koja su nastala u Vizantijskom carstvu
u DŽIV veku. Nadahnute antičkom umetnošću, devojke iz Bogorodičine pratnje, neke s
draperijama ili velovima preko glave, drže zapaljene sveće u rukama, trudeći se, ljupkim
pokretima ruku ili otmenim stavovima tela, da zaklone plamen kako se ne bi ugasio.
Samo izuzetan slikar mogao je naprviti ovu ikonu, koloristički zasićenu i punu svežine u
obradi forme. Po tipu glava i oblicima odeće, devojke iz Vavedenja mnogo liče na mlade
dvorkinje sa freske Rođenja Bogorodice iz severne pevnice u crkvi. To i navodi na
tvrđenje da je ikona Vavedenja nastala u vreme živopisanja hrama i da je jedan od slikara
fresaka bio i njen tvorac. Izgleda da je u isto doba izvedena i jedna ikona arhanđela,
takođe sada u manastirskom muzeju, jer i ona ima odlike svojstvene radu slikara glavne
crkve.

32
 Čini se da svi slikarski radovi u glavnoj hilandarskoj crkvi nisu bili završeni za života
kralja Milutina. Ako je slikar iz DŽIDŽ veka koji je osvežavao živopis u priprati tačno
preneo portrete i natpise oko njih, onda se rad morao produžiti i u doba kralja Stefana
Dečanskog. Međutim, treba dočekati čišćenje fresaka u priprati, kada će se saznati koliko
je, po smrti kralja Milutina, još trajalo ukrašavanje crkve.
Međutim, živopisanje u trpezariji svakako je izvedeno pred kraj vlade kralja Milutina. Od
nekadašnje celine ostale su samo tri kompozicije, a sve ostalo je nestalo 1621/22. godine,
kada je trpezarija obnavljana i ponovo živopisana. One se nalaze iznad drvene tavanice, u
potkrovlju, na trougaonom kalkanu severnog zida. U pitanju su tri scene iz života
starozavetnog Avrama: Susret Avrama s anđelima, Gostoljublje i žrtva Avramova. One
nisu čista ilustracija događaja iz Starog zaveta, nego imaju i simboličnu vrednost. Oci
hrišćanske crkve su u svojim tekstovima naglašavali da su starozavetna zbivanja praslike
novozavetnih sudbina. Odnos Avrama i Isaka bio je za njih praobraz Hristove žrtve.
Uspomena na nju slavila se svakodnevno na liturgiji, u tajni evharistije, koja je
ustanovljena na poslednjoj Hristovoj večeri s učenicima. Zato se slike Tajne večere i
starozavetni praobrazi Hristove žrtve često nađu u programu fresaka u oltaru i
proskomidiji, gde se obavljaju evharističke službe.
Mesto im je i na najsvečanijim zidnim površinama u srednjovekovnim trpezarijama,
obično u igumanskoj apsidi i iznad nje, jer su i bratski obredi podsećali na Hristovu
večeru s apostolima, pred njegovo stradanje. U skoro svim srednjovekovnim trpezarijama
slika Tajne večere nalazi se zato u igumanskoj apsidi, a iznad nje ili oko nje su i
starozavetne scene koje su praslike Hristove žrtve. I apsida hilandarske trpezarije bila je u
početku ukrašena Tajnom večerom, ali je ona preslikana u DŽVIII veku. Evharistički
smisao je i na glavnom zidu hilandarske trpezarije povezao starozavetne i novozavetne
događaje.
Preovladava klasični kanon
Slikari hilandarske glavne crkve nisu radili freske u trpezariji, bar tako se čini kad se
očišćeno slikarstvo u crkvi uporedi sa scenama u trpezariji. Drukčiji je rukopis slikara,
mada ove dve celine odlikuje isti duh oblika, isti stepen stilskog razvitka. U trpezariji,
kao i u crkvi, klasični kanon preovladava u proporcijama figura, simetrija u rasporedu
scena i u sklopu kompozicija, ravnomerna zastupljenost toplih i hladnih boja, ravnoteža
između osvetljenih i osenčenih površina, sklad osećajnog i racionalnog izražavanja.
Tipovi svetitelja i pozadina s razuđenom slikanom arhitekturom ili predelima imaju
obeležja slika u glavnoj crkvi. Zbog toga je kraj druge decenije DŽIV veka najverovatnije
doba nastanka najstarijih fresaka u trpezariji. Freske u trpezariji nešto ustupaju pred
vrednošću očišćenih dela u crkvi: nemaju njihovu jedrinu, niti blistavost njihovih boja i
skupocenost materijala. Na lestvici vrednosti stoje na drugom mestu među delima
nastalim u doba kralja Milutina, kao što je i građevina na čijem su zidu izvedene druga po
značaju u životu manastira.
Po ulozi i vrsnosti na trećem mestu su freske u grobljanskoj crkvi, izvedene, po svoj
prilici, isto tako u drugoj deceniji DŽIV veka. Posle delimičnog zarušavanja crkve na
groblju, najviše ih se sačuvalo na zidovima i po svodovima u oltarskom prostoru. U
apsidi je ostalo Poklonjenje otaca crkve u svodu Vaznesenje, a na luku iznad ikonostasa
Blagovesti. Na svim ostalim zidovima u oltaru nalaze se likovi čuvenih svetih episkopa i
dvojice đakona: Stefana i Romana, a u naosu, po podužnim zidovima, samo ostaci donjih
delova figura po čijoj se odeći vidi da su u najnižem pojasu preovladavali likovi svetih

33
monaha. U priprati je morao biti naslikan Strašni sud, sudeći po postojećim delićima
slikanih površina. Ta kompozicija i oštećeni likovi apostola Petra i Pavla na stupcima uz
ikonostas opominju na nadgrobnu namenu hrama. Čuveni mauzoleji - Sv. Apostoli u
Carigradu ili Sv. Apostoli u Peći - bili su grobne crkve najviđenijih ljudi. NJihova
posveta, kao i posveta grobljanske crkve u Hilandaru, označavala je nadu umrlih u
zastupništvo apostola na Strašnom sudu, kojom prilikom će, po hrišćanskom učenju, doći
do odvajanja grešnika od pravednika. Slika Strašnog suda obećavala je vaskrsenje
ljudima a pravednicima rajsko naselje. Možda su, nekad, i druge slike podvlačile namenu
grobljanske crkve.
Stil - pečat vremena
I stil fresaka nosi pečat vremena u kojem su nastale. Sastavni delovi slika - tipovi
svetitelja, razmere figura, slikana arhitektura ili predeo, način crtanja, sklop kompozicije i
upotreba boje - istog su roda kao u glavnoj crkvi i trpezariji. Zato i godine njihovog
stvaranja moraju biti približne. Međutim, na freskama u grobljanskoj crkvi nema ni
savršenosti živopisa u katolikonu ni majstorstva slika u trpezariji. Siromašnije u boji,
ponekad čak i suvo, uzdržano u primeni bilo koje vrste raskošnijih efekata, ovo slikarstvo
je ozbiljno, usklađeno s namenom hrama, ali nikako nije delo nekog neveštog majstora. U
pitanju je prosečan umetnik jednog velikog doba u istoriji vizantijskog slikarstva. On je
sve svoje freske nadslovio grčkim natpisima. Bio je, kao i slikari katolikona i trpezarije,
najverovatnije pripadnik neke solunske slikarske radionice.
Zidno slikarstvo i ikonopis iz druge decenije DŽIV veka u manastiru Hilandaru
delimično su nastali zaslugom samog kralja Milutina, a ponešto možda i brigom samog
manastira, obogaćenog kraljevim darovima. Po shvatanjima i stilskim osobinama, ta dela
se nisu razlikovala od fresaka u kraljevim zadužbinama u zemlji: u crkvi Joakima i Ane u
Studenici, u Starom Nagoričinu i sv. Nikiti kod Skoplja ili Gračanici, koje su, otprilike u
isto vreme, uradili dvorski slikari Mihailo i Evtihije ili njihovi najbliži saradnici. I slikari
sa dvora kralja Milutina bili su poreklom iz Soluna ili su se tamo vaspitavali. Zato ni
njihovo slikarstvo nije daleko od dela koja su solunski slikari, upravo tada, stvarali u
gradu sv. Dimitrija (Sv. Apostoli, Sv. Katarina, Sv. Nikola Orfanos, Sv. Arhanđeli) ili u
najbližoj okolini (Kaliergis u Beru, neki ikonopisci u Ohridu itd.). I sam Carigrad je istih
godina dao dva zrela ploda prestoničke renesanse Paleologa: mozaike u manastiru Hrista
Hore i Bogorodice Pamakaristos. Hilandarske freske upravo sa svima njima čine
najistaknutiju celinu u stvaralaštvu pravoslavnog sveta, koje je došlo do izražaja oko
1320. godine. U okviru Svete Gore Hilandar se tada prikazao kao manastir u kome se
najviše i najlepše radilo. Lavra i Kareja ukrasile su svoje glavne crkve dvadesetak godina
ranije, Vatoped oko 1312. NJihove freske označavaju dva prethodna stupnja u razvitku
renesanse Paleologa i one su, pored hilandarskih, jedina dela iz tog vremena koja su se
sačuvala u Svetoj Gori.
Vojislav J. Đurić

----------

Kaluđeri među sobom

Kad nam je poznat tok događaja na Sv. Gori, onda nam je poznata i istorija pojedinih
manastira. Po postanku svom svi su nalik jedan na drugi, i kao što je svaki proživeo doba

34
svoga cvetanja i poleta, isto su tako svi imali da propate po neko vreme pod teretom
dugova i oskudice, pod pritiskom grubog turskog gospodstva, a naročito za vreme grčkog
ustanka, kad je bilo došlo dotle, da sasvim propadnu. Ali se proviđenjem opet malo po
malo posle toga oporaviše, te danas ipak žive životom, koji odgovara njihovom pozivu.
Po načinu kako su građeni, po svome unutrašnjem uređenju, po načinu života u njima
(koji uslovljava južnije podneblje) svi su manastiri pođednaki, ta im je samo razlika, što
je jedan na otvorenom mestu uz morsku obalu, drugi u dolji. Opkoljen šumom i
visovima, a treći na kakvoj gorskoj visoravni; pa ta razlika po mestu, donekle uslovljava i
neznatnu razliku u načinu života.
Današnji manastiri sa svojim zgradama daju nam sliku srednjevekovnih zamaka. To su
građevine opasane jakim zidom s visokim kulama, prozori su im spolja ali poviše od
zemlje, ulazak samo na jednu kapiju teškim gvožđem okovanu, koja se zatvara još i
poprečnim gredama (prevornicama). Na jednom krilu od kapije prorezana su vratanca, na
koja se, tako reći, provlači, kad treba koga pustiti bilo docne u noći ili rano izjutra. Sa
ulaza (urešen biblijskim slikama) obično se vidi veći deo dvorišta, u čijoj je sredini glavni
hram. Kako u kog manastira dvorište je veće ili manje a gotovo nikad pravilna oblika.
Manastir Simonopetar nema dvorišta, Dionisijat neznatno a Lavra najprostranije.
Po veličini hrama daje se obično zaključiti i o pređašnjem značaju onog manastira.
Zidovi su mu ili goli ili omalterisani, a arhitektura skroz vizantijska, prozora mnogo ali
srazmerno malih, svod s kubetima, krov pokriven olovom. Glavni je ulaz u crkvu sa
zapadne strane naspram oltara, koji je, kao što se zna, uvek okrenut istoku, a ređe ima i
sporednih ulaza sa severa i juga. Kroz dve priprate dolazi se u unutrašnjost crkve. Hram
je u obliku položena krsta, na gornjem je kraju oltar, niže malo sa strane i desno i levo
mesta za pevnice, a po sredini ovih, gore, podiže se najprostranije kube, koje drže četiri
masivna mramorna stuba; tu sa svoda vise deset bakarnih lanaca, o koje je prikačen h o r
o s (kruna iz deset delova) širine kao i kube, a načinjen od medi, ukrašen slikama,
vencima, nojevim jajima i kićankama. O velikim praznicima, kada se noću služi, pripale
se sveće i horos se zaljulja, a to se isto čini i sa velikim polijelejem, što visi iz kubeta.
Oltar je od sredine crkve odeljen pregradom iz pozlaćenog drvoreza a zove se templo ili
ikonostas, na kome su poređane ikone. Ovakav je ikonostas novina i to iz DŽVI veka;
pređašnje starije manastirske crkve imađahu stari distilon (iz tanjih mramornih
stubova), kojim se zaklanjala časna trpeza, ali se inače moglo videti u oltar. Ovu novinu
videli su svetogorci u Rusa, a oni su je, kako se kaže, primili od Kopta. Na ikonostasu su
troja vrata, desna, leva i časne dveri, gde se prima i pričest. Sva troja vrata obično su
zastrta manje više skupocenim zavesama. U donjem redu ikona na templu nalzi se slika
Spasiteljeva, Majke Božje, Jovana Krstitelja i obraz patrona hrama. Nad ovim su
ikonama dvanaest crkvenih glavnih praznika a više ovih u trećem i najvišem redu
apostoli, a povrh svega veliki krst (Raspeće Hristovo). Oltar se deli dalje na troje:
sredinu (časna trpeza sa baldahinom), levu stranu (žrtvenik, gde sveštenik sprema, što
treba za službu) i desnu stranu - za crkvenjaka.
Stolovi su u crkvi udešeni više za stojanje nego za sedenje. Igumanov sto obično je
skupocen. Pevnice za knjige, stolovi na koje se postavljaju ikone za celivanje često su
svedoci retke veštine i mučnoga posla u izradi šara sa sedefom i slonovom košću.
Živopis je vrlo značajan za ovaj deo crkve. Gore u glavnom kubetu vidi se veliko poprsje
Svemogućega a sa strane kubeta red anđela, koji drže u rukama predmete potrebne pri
vršenju službe božje. Više ona četiri stuba na koje se oslanja, kube, naslikana su četiri

35
evanđelista, a predstavljaju osnov Hristove nauke. Po zidovima su slike iz novoga
zaveta, počevši od rođenja pa do Vaskrsnuća Hristova; tako isto nalaze se i slike
Bogorodičinih praznika a više pevnica slike onih svetitelja, koji su u ratovima proveli
život i važe kao zaštitnici pevača, jer oni zastupaju borce Hristove istine.
Patos crkven redovno je od mramornih ploča, koje su većinom šarene i ukusno
sastavljene, te čine divan mozaik. Po sebi se razume da mora biti i mnogo kandila, kada
se zna da se po grčkim crkvama vrlo mnogo troši ulja i voska, jedno što se osvetljenjem
hoće da uveliča crkvena ceremonija, a drugo što je samo osvetljenje baš i prava potreba
za vreme dugih noćnih služaba po crkvama. Preprate su mnogo prostije udešene, ali i tu
ima stubova vrh kojih se dižu kubeta, i polijeleja što vise sa svodova. Patos je od
mramora ali jedne boje, a ikona ima malo. U prvoj se preprati služi večernje a u drugoj
polunoćnica. Neke crkve imaju više glavnog ulaza kor za oglašene, tu je obično sklonjena
biblioteka manastirska. Često se još nalaze kubeta sa severne i južne strane.
Od zapadnih vrata sasvim blizu crkve nalazi se takozvana trapezarija, opšta dvornica za
ručavanje, gde se prema utvrđenim običaju svakog dana dva puta obeduje ili se samo o
izvesnim praznicima sastaje bratstvo na zajedničku trpezu. U starija vremena sto im je
bio mramorna ploča na ozidanom postolju, a mesto stolica proste drvene klupe.
Igumanov sto bio je malo na uzvišici, tako isto i sto čaca. Po zidovima su u prirodnoj
veličini slike sviju asketa (isposničara), koji su se odlikovali strogim životom, kao
opomena skupljenoj bratiji da bude uzdržljiva. Više sedišta igumanovog obično se nalazi
ikona - tajna večera.
Isto tako ne daleko od crkve, prema prostranstvu dvorišta, nalazi se bilo s leve bilo s
desne strane rotunda (krstionica). Središte joj zauzima velika mramorna ploča; tu na tom
mestu sveti se svakog meseca voda. Krov je na njoj od olova i stoji na stubovima.
Iznutra u kubetu dala se živopiscu najzgodnija prilika da prikaže sva čuda u kojima igra
glavnu ulogu ovaj vlažni elemenat. Oko crkve su zasađena drveta: kiparisi, limuni i
pomoranDŽe. Osim glavnog hrama imaju manstiri uvek i po koju kapelu; dabome, one
nisu tako bogato ukrašene kao glavni hram. U njima se služi težatnikom naizmence,
međutim nedeljom i praznikom samo u velikoj crkvi.
Dvorište je patosano kamenom i opkoljeno zgradama tri do četiri sprata visokim, koje se
spolja naslanjaju na pomenuti zid, kojim je opasan ceo manastir. Lice ovih zgrada
okrenuto je unutra u dvorište, na njemu su mnogi doksati i prozori, što inače neukrašenim
zidovima daje vrlo prijatan izgled. Pojedine zgrade spojene su jedna s drugom, ali kako
su građene i dograđivane u razna vremena, to nam i njihova arhitektura ne predstavlja
jednostavnu celinu. Starodrevnost sa arheološke strane vidi se samo na crkvama i
kubetima na njoj.
Prizemne staje po manastirima služe redovno za privredne potrebe. Tu je pre svega ambar
za hranu, dalje, jedna ili dve peći za pečenje hleba, u koje može da ih stane po više
stotina. Hlebovi su okruglasti i oko 300 grama teški; brašno iz vodenice dolazi
neprosejano, ovo se radi u samom manastiru. Dohija zove se odaja gde se sklanja i čuva
svakovrsni smok i odatle uzima. Tu su naročiti veliki grnčarski sudovi puni maslinovog
ulja; tu su u kamenu izdubljena korita i drvene kace sa usoljenom morskom ribom; tu je u
kožnim torbama kozji sir i ovčije maslo; dalje pasulj, sočivo, lukac i druge namirnice.
U trapezariji je, koju napred spomenusmo, nadzornik kaluđer, takozvani t r a p e z a r;
dužnost mu je, da o izvesnim danima izda određenu količinu vina kako kaluđerima tako i
posluzi. Po podrumima su poređana burad razne veličine, iz kojih se toči potrebno vino.

36
Kad će trapezar da izdaje vino, obično ga pre toga razblažuje vodom, jer se čisto uzima
samo za pričest u crkvi. Uz trapezariju je i kuhina, gde se na ognjištu u kotlovima i
tavicama gotovi jelo. Sudovi su od bakra, i kalajišu se svake godine. U blizini podruma
postavljaju se kace; tu se grožđe izgnječi i ostavi desetak dana da prevri, pa se otud
prevrelo sprovodi u burad gde se vino izbistri. Od komine se peče rakija u kazanima koje
toga radi postavljaju odmah iza kaca. U podrumima spravljaju i ulje: Plod od masline
izgnječi se pre svega ispod valjka, pa se onom kašom napune DŽakovi od kostreti, koje
posle pod teskom (presom) cede a udese da curi u drven sud, gde neko vreme stane, pa se
posle razliva u sudove. U odeljenju dalje od vina i ulja poređaju se burad, u kojima kisele
kupus u glavicama.
Pozadi crkve a baš uz nju nalazi se omanja odaja, za mešnju i pečenje poskurica. Za njih
se uzima belje brašno; na testo utiskuje se znak žrtve, iz koga sveštenik, kad služi iseca
potrebne čestice. Druge su staje za drva, koja se po nuždi izvlače na gornje spratove, na
za to udešenim čekrcima.
U prvom su spratu sve samo omanje ćelije za kaluđere i to tako, da se neke mogu ložiti a
neke ne. Po potrebi nalazi se u svakom hodniku zajednička kuhina u kojoj kaluđeri
gotove sebi jelo. U spratu nad ovim ćelije su mnogo prostranije i u njima stanuju
starešine manastirske; uza svaku je još ponešto kuhine i sobičak za iskušenika (poslugu
onog kaluđera). U jednom odeljenju udešen je arhandarik t.j. odaje za goste sa strane. Na
drugom je krilu sinodikon, sala za sednice manastirskih starešina (proestozi) gde se
svakog dana skupljaju i većaju o manstirskim stvarima. Ovde nadzirava skevofilak, kome
je dužnost da dočekuje i stoji na usluzi gostima, naročito preporučenim. Na sklonitijem
mestu u manastiru uređena je i bolnica, prema broju kaluđera većá ili manja. U blizini
crkve udešeni su stanovi za crkvene služitelje; tu se čuvaju i mnoge crkvene stvari.
Dužnost je crkvenjaka pored drugog posla i da zvoni. Ovaj na prvi mah tako prost posao
zahteva i izvesne umešnosti, jer zvona, razna po veličini, valja tako vući, da sva ukupno
daju jedan melodičan zvuk (glas). Na zvoniku postrojen je obično i poveći sat (časovnik)
i u običaju je, da pokazuje tursko vreme, koje počinje sa rađanjem sunca, te zato treba
uvek najmanje još šest časova dodati da se dobije evropsko vreme. Nema sumnje da je
svakom poznato, da se pravoslavna crkva drži Julijanovog kalendara.
Monah Sava Hilandarac

------

Jutrenje i Večernje

Naročitu važnost, kao što joj i priliči, polaže taj Tipik na liturgiju. Svaki monah ima
potpuno da se očisti duševno i, primivši oproštaj od igumana, da se pričesti. „Jer nije
podobno, kaže se, pričestiti se svakom od vas bez straha i bez suda, ni svagda”. Potrebno
je svakom da se pričesti nedeljno jednom ili dva puta; bedan je onaj kome ni toliko ne
dozvoli iguman.
Oni koji dolaze na pričešće imaju da otpevaju običnu službu i da jedan drugome čine
obična metanisanja, dajući oproštaj. Odredbe o službi za Deveti čas, večernje i ostalo što
ide iza toga, ove su: Deveti čas treba pevati kao i ostale, znak za njega daje po običaju
klepetalo. Večernje ima biti po Sinaksaru, verovatno onom koji je u običaju na Svetoj
Gori, zajedno sa panihidom; povečerje ima da se održi po večeri.

37
Tad se i kleči pred odredbama, kad nije praznik. A praznik je onda kada se na jutrenju
peva „Bog gospod”. Kad se služi povečerje i sveštenik kaže uobičajenu molitvu onda se
pada na kolena, kao na kraju Prvog časa, a treba obratiti naročitu pažnju na reči
igumanove.
On će kazati: „Prostite mi braćo, po Gospodu, jer sagreših delom i rečju i pomišlju.”
Bratstvo tada treba da odgovori: „Bog da ti prosti oče!” Tako isto imali su i oni da mole
od njega: „Prosti i ti nama, časni oče, jer sagrešismo i delom i rečju i pomišlju”; a on će
im odgovoriti: „Bog će vam oprostiti svima usled molitava svetih otaca”. Tada treba svi
da se uzajamno poklone i pođu u leije.
Pošto još svrše noćnu službu, mogu leći na počinak. Kad časovnik izbije određeno vreme,
ustaje eklisijarh, pristupa igumanu i, kad ga ovaj blagoslovi, tihim glasom govoreći:
„Blagoslovite sveti!” udara u malo klepalo i budi ostalo bratstvo na ponoćnu službu. I on
sam ide na službu i pali sveće u crkvi. Potom udara u veliko klepalo.
Ujutru, kad zove na jutrenje, udara u zvono. Tad služi jerej koji ima svoju „čredu”. Pošto
se otpeva Trisveto, po 19. i 20. psalmu i običnim troparima i jektenijama, obilazi
sveštenik sav hram i okadi sve, pa onda pred dverima, kadeći u znaku krsta počinje slavu
svetoj Trojici: „Slava svetoj jedinosušnoj nerazdeljenoj Trojici”. Posle toga počne
eklisijarh Šesti psalm ali potiho, a za njim sledi jutarnja služba.
(...)Hrana u manastiru daje se po ustaljenom redu. Kad se svrši liturgija i u priprati obavi
dijaklizma, tu se skupi svo bratstvo i sedeći čeka dok se ne pozove na jelo. Kad udari bilo
trpezno, svi sa sveštenikom koji je služio ima da iziđu zajedno, da se poklone igumanu,
da započnu obični psalm i tad da priđu stolu. Jelo se u dve smene. Ko ne bi sudelovao u
molitvi i psalmu iz nemarnosti, toga bi trpezar prijavio igumanu i on bi mu određivao
kaznu.
Iguman po činu ukazuje svakome gde treba da sedne. Dok se ruča, jedan čita iz žitija o
svecu ili mučeniku toga dana. Čitanje niko ne sme da ometa, zamećući razgovor o
mirskim stvarima. Uopšte, treba govoriti što manje. Odgovarati samo na pitanja
igumanova i to što je moguće sa manje reči. Ko se ogreši o to, trpezar ga može odstraniti
od jela.
Treba biti oslobođen od svih mirskih običaja i sujeta, i svaki onaj koji bi ma čim
pokazivao da nije zadovoljan mestom koje mu daje iguman, ima da se stavi na poslednje
mesto, a ako i to ne pomogne, ima da se izagna iz manastira.
Kad se jede, ne sme niko nikom da daje ma što od jela ili pića, nego onaj, ko šta treba
ima da ustane sam i da moli od igumana ovim rečima: „blagoslovi oče, treba mi ovo i
ovo...”; ako iguman dozvoli dobro je, a ako ne, dotični ima da ućuti.
Kad se svrši obed i izgovore molitve i kad se po pravilu dovrši i pevanje po molitvi svak
odlazi u svoju keliju. Isto se tako radi i na večeri, za koju se preporučuje samo hleb, i to
ne u velikoj meri, i malo voća. Preporučuje se što više uzdržavanja od jela. Na ručak i
večeru moraju bezuslovno da dođu svi koji nisu bolesni ili koji se uopšte uzdržavaju od
jela.
Za vreme postova hrana se, naravno, mora menjati. Uz veliki vaskršnji post prvoga dana
nema ni liturgije ni jela, a drugih dana može se uzimati samo sočivo, kvašeno vodom,
sirovo zelje, i uz to samo topla voda mešana sa kiminom. Samo će se u petak prve
nedelje, radi praznika sv. Teodora, dobiti kaša i pola čaše vina. U subotu i nedelju druge
sedmice posta dozvoljava se opet kaša i hobotnice, a za piće obična mera vina. Izgleda da
je to bilo dozvoljeno i u sredoposnu sredu i u četvrtak velikog pravila. Utorkom i

38
četvrtkom mogu jesti po jedno jelo sa zejtinom i piti po pola obične mere „krasovolja”
vina, a u druge dane (ponedeljak, sredu i petak) opet isto kao i prve sedmice. Ako se
međutim dogodi praznik Obretenija glave sv. Jovana, ili Četrdeset mučenika, onda im se,
osim cele prve nedelje i srede i petka, razrešuje obaveza, te mogu jesti hobotnice, po dva
jela sa zejtinom i mogu popiti po čitavu meru vina, samo riba nipošto. Ova se sme uzeti
samo na Blagovesti ako ne padaju u ponedeljak, sredu ili petak, i uz to se mogu popiti
dve mere vina: jedna na ručku, a druga sutradan. I ostatke jela od Blagovesti, čak i ribu,
mogu isto tako jesti drugi dan. Padne li praznik u ove dane i u veliku sedmicu (osim
velikog četvrtka) onda se mogu jesti hobotnice, inače je sve kao prve stroge sedmice. Na
veliki petak ne sme se jesti ništa vareno, a na veliku subotu treba, uopšte, da otpadne
svaka briga za jelom. Za vreme apostolskih postova, u nas nazvanog Petrovog posta,
strogost u jelu je mnogo manja. Osim srede i petka smeju svaki drugi dan jesti po dva jela
na ulju, utorkom i četvrtkom hobotnice, a subotom i nedeljom ribu. Osim toga mogu piti
punu meru vina. Uveče im se daje po malo hleba, a vina po puna mera.
U svojim kelijama ne sme ni jedan brat jesti ni piti, niti držati voća ili novca. Ne sme,
dalje, primati svakojaka pisma od drugova i rođaka, niti odgovarati na njih. Ko bi, uz to,
potkradao manastir, ne osećajući potrebu da se popravi, taj treba da se izagna iz njega. U
manastiru ne mora biti mnogo monaha, Sava to čak ne voli, ali ono što ih ima, treba da su
ljudi jednih osećanja i iste ljubavi. „Bolji je”, veli, „jedan koji tvori volju Gospodnju,
nego množina bezakonih”. Dece ne sme biti među njima, kao ni u ostaloj Svetoj gori. U
kelijama neka žive po dvojica braće u slozi i jednodušnosti, a samo po odluci igumanovoj
može neko imati zasebnu keliju. Posebnih služitelja ne mogu imati. Za odelo dobija svaki
novu rasu i košulju, a posle svake godine po perper, da kupi odeću. Za obuću se ima
brinuti iguman i ekonom: koga vide, da nema obuće mogu mu dati, ali naročito treba
opskrbiti crkvenjake. Ako bi manastir mogao da pribavi treba da dade bratstvu i noćno
ruho. Osim toga, daje se na godinu po pola litre ulja za osvetljenje u kelijama. Svaki brat
dobija i runo vune. Po tri litre ulja dobijaju na godinu samo oni koje iguman odredi kao
crkvenjake, da drže kelijski ustav i bdenja.
Bratstvo je dužno da vrši sve ovo i crkvene odredbe bez poricanja. Ko se olenji i ne dođe
na bogosluženja, bez stvarnog razloga, ima učiniti pred igumanom i svakim bratstvom 30
metanija; u ponovnom slučaju dvostruko, a u trećem stotinu. Dalji slučajevi kaznili bi se
izgonom.
Kad se čini pomen velikom ktitoru Nemanji i njegovoj ženi Anastasiji, taj dan treba
svetkovati jelom i pićem, a na vrata manastirska treba izneti hleba i vina za svakog
namernika toga dana. Bude li dan Nemanjina pomena padao u vreme Velikog posta, treba
mu onda uspomenu slaviti pre toga; dan Anastasijin pada 21. juna, stalno uz Petrov post,
ali za njega nema takvih posebnih odredaba.
Za postriženike Sava stavlja, prema grčkom, ovakve uslove: poznati ljudi, koji zažele
postrig, mogu biti primljeni prema uzakonjenom vremenu, a nepoznate treba naročito
ispitivati. Sedam dana posle njihova dolaska, valja ih oblačiti po propisu i naređivati im
sve moguće službe. Pokažu li se tu istrajni i trpeljivi, mogu se posle šest meseci
iskušeništva zamonašiti; budu li, naprotiv, roptali i ispoljavali nezadovoljstvo, iguman ih
može odbiti.
Ovaj se Tipik imao čitati početkom svakog meseca za vreme jela, da bi braći ostao što
bolje u pameti. Isti ovaj Tipik, nešto malo prerađen, važio je i za Studenicu, raniju
zadužbinu Nemanjinu, pa je posle počeo da služi kao uzor i za ostale naše manastire.

39
Vladimir ĆoroviĆ

''''''''''
Izuzetak radi gosta
Pojedinci ne smeju posebno kuvati jela za sebe ili jesti sami u keliji; to ne sme čak ni
iguman. Izuzetak od toga ima se činiti samo onda, kad manastir ima goste. Tad može
iguman ili njegov zamenik radi gosta dobiti posebna jela. Naravno, taj izuzetak važi i u
slučaju bolesti.

'''''
Sve se beleži
(...)Crkvene stvari, ikone, knjige i drugo dobro manastirsko ne sme se prodavati ni
odnositi, osimu slučaju nesreća, kao što su požari i potresi, ali i tad se to mora činiti s
dogovorom između igumana i sve starije braće. Sva primanja i izdaci manastirski treba da
se beleže, a na to da pazi i ekonom ili njegov zamenik ili dohijar.

--------

Jezik svetogorske simfoničnosti

Godine 1302, za potrebe tihovnika, kralj Milutin je na pola časa hoda od Hilandara, na
morskoj obali, podigao Hrusiju, utvrđenje (hilandarski iguman Kirijak molio je kralja da
ih s mora obezbedi od gusara), kao i kapelu. U DŽIV veku Stefan Dečanski sagradio je u
dvorištu hram s trodelnim oltarskim prostorom i posvetio ga sv. Vasiliju, pa se pirg
Hrusija zove još i pirg Svetog Vasilija. Na ovakvim i sličnim mestima (Karejska
isposnica, pa u DŽVI veku Molivoklisija - Olovna kelija u Kareji, Spasova voda) živeli
su tihovatelji, revnitelji, isihasti - monasi posebne duhovne i intelektualne spreme.
Duhovna dopuna
Povlačenje u samoću i tišinu, u mučalnicu, „posnicu” - međutim - ne predstavlja fobično
sklanjanje od sveta već pokušaj da se nađe potpun i skladan mir i uspostavi harmoničan
odnos sa samim sobom. Upućen na posebnu vrstu sabornosti, na prirodu kao rukopis
božanske sile, i sopstveno smirenje koje ne remeti svakodnevni jezik, monah je spreman
na duhovni dijalog sa Svetim i upućen jedino na jezik molitve. Podvig samoće možda je
najteži podvig u čovekovoj potrebi da rastumači smisao božanskog i ljudskog, i to je
napor dinamične, aktivističke sile a ne pasivnog opredeljenja za usamljeništvo. Da to nije
i ne miže biti osobenjački hir, svedoči i blagoslov duhovnog starca koji sledi monahu za
takvu vrstu podvizanja.
Najpoznatiji isihasti DŽIV veka bili su Grigorije Sinait i Grigorije Palama. NJihovi
učenici su: arhiepiskop Jakov, Srbin koga u „Žitiju Grigorij Sinaita” pominje patrijarh
Kalist, pa prepodobni Romilo Ravanički, a verovatno i Danilo II. Iz učenja isihasta, kao
prirodni izdanak, nastao je u HVIII veku pokret koljivara, čiji su se pripadnici zalagali za
vernost Svetom Predanju. Tihovatelji, pustinjaci, posebno su negovali tipik
usamljeničkog žitija u kojem vidno mesto zauzima Isusova molitva. Smatra se da je
kolevka ove molitve Sveta gora. Rasprave o njoj pisane su od IV veka pa do sv.
Nikodima Svetogorca, koji je objavio „Filokaliju”, najodabranije tekstove Svetih Otaca.
„Filokaliju je na slovenski jezik preveo svetogorski monah Pajisije Veličkovski kao

40
„Dobrotoljublje”. Ova „Ruska Filokalija” prevedena je na francuski i nemački jezik, a
srpski prevod pod nazivom „Obitavanje bezgraničnog u srcu” pojavljuje se 1982. Učenje
izvornog isihazma (sv. Jovan Lestvičnik, VII vek, i prepodobni Simeon Novi Bogoslov,
IDŽ vek), još nije u njoj dovoljno izučeno - zastupljeno i u srednjovekovnoj srpskoj
književnosti koja je nastala upravo u Hilandaru.
Od najranijeg perioda do današnjih dana svetogorski kaluđeri nisu napustili ideju
duhovnog usavršavanja i intelektualnog izazova (što potvrđuje i član 4. Ustava Svete
gore). Svetogorski monasi (i oni negrčkog porekla jesu Svetogorci - Hagioriti) grčki su
podanici čija je otaDŽbina posvećena Presvetoj Bogorodici. Zato se ne treba čuditi
hilandarskim monasima koji su retko napuštali Svetu goru, a ipak trajno učestvovali u
stvaranju srpske kulture. Najstariji srpski rukopisi („Karejski tipik” Svetog Save) pisani
su u Hilandaru ili su pak tamo dospeli (Miroslavljevo i Vukanovo jevanđelje), da bi bili
sačuvani, osim u slučaju kada bi, poput pomenutih jevanđelja, kao poklon napuštali
hilandarsku riznicu.
Obiman književni rad u Hilandaru je i uticao na konačno oformljenje raškog pravopisa.
Snažan odraz na književni jezik i kulturu imao je prepisivački rad na originalnim delima,
koja su se tako umnožavala, kao prevodilačka delatnost. Ističemo dva najpoznatija
hilandarska prepisivača: jedan je Teodor Gramatik (iz pirga Preobraženja) poznat po
„Šestodnevu” (1263), a drugi Starac Teodul (iz karejske isposnice), koji prepisuje
Teodosijevo „Žitije Svetog Save” 1336. godine.
Molitvena aura
U svetu iskušenja čovekovo eshatološko i kosmičko ispunjenje moguće je jedino kroz
osećanje Istine molitve (prozbe), dakle molitvene radosti. Taj znak pravoslavne
duhovnosti neodvojiv je od života i dela svetogorskih monaha, pa tako i hilandarskih
tihovatelja. Štaviše, svesmisao monaške askeze i sabira se u molitvenu nadsuštinu jer se
nadilaženje strepnje može prevladati molitvenom aurom. Postizanjem „duhovne naslade”
(V. Bičkov), otkrivanjem tačke početka kao početnobeskonačnosti i tačke kraja kao
svepreobraženja, svet iskušenja izrasta u kvalitativnu osobenost i božanski dar - jer se
jedino u svetu iskušenja može slutiti Istina Smisla i žudeti harmonični, simfonijski duh
Svetog i Tajnog.
Iako je biće bogoliko u svojoj suštini, ne po prirodi već po blagodati, ono lišeno moći
molitvenog jezika i molitvenog pamćenja, nije u stanju spoznaje „nepotrošljive blagosti”
Boga, niti je podobno javljanju raznovrsnih božanskih nestvorenih energija (K. Kern).
Otuda: u čežnji ne izuzimanja iz manastira ili sveta već potpunog usredsređivanja na sveti
jezik molitve treba razumeti i izdvajanje kaluđera iz monaške zajednice u izdvojene
kelije. Zahvaljujući povlačenju u iskustvo posvećeničke samoće (a shodno individualnoj
predispoziciji, jer to nije jedini put bogospoznaje) monasi su ostvarivali sopstvenu
duhovnu harmoničnu sintezu, to jest iskustveno živeli molitvom koja, budući da
koegzistira sa suštinom ljubavi, tvarni i netvarni svet tumači i dokazuje kao nerazdeljivu
celinu. Tako, bivajući u Bogu iako obožen, u Hristu iako ohristovljen - molitveni duh
mogao je na pravi način da odgovori na iskušenja umeća.
Naime, postignuta duhovna sabornost oslobađa molitvenika straha od besmislenog
„trošenja” vremena i omogućava mu da se delatno potvrđuje u vremenu, koje presudno
(za svako biće) ima značenje i vremena duhovnog odgovaranja. Ovakav put posvećenika,
put u iskušenje umeća, predstavlja trag duhovnog odgovaranja i u osnovi je stvaralačkog
čina. Zato i nije čudno što su veliki podvižnici (iskustveno bivajući u središtu molitvene

41
aure) istovremeno bili i najvažniji pisci srpskog bogoslovlja, književnosti, zakonopravila,
filozofije i estetskog ontologizma (žitija). To znači da bez ostvarenog sveidentiteta u
molitvenoj auri niti Sveti Sava, niti Domentijan, niti Teodosije (predstavnici nacionalne
pravoslavne renesanse u DŽIII veku) ne bi pristupili stvaralačkom umeću, već i zato što
za njih pisanje nije bilo intelektualni negoli duhovni čin.
Blisko osećanje molitvenog usamljivanja (put priziva svejedinstvu) i jeste bilo odlučujuće
da se Sveti Sava podvizava izvan Hilan-dara, prvo u Karejskoj isposnici, a ne manje
poznati teološki pisac Domentijan prvo u Karejskoj isposnici a zatim u pirgu
Preobraženja, to jest keliji na Spasovoj vodi. Teodosije se takođe usamljuje, duhovno
usavršava i molitveno usaboruje u keliji na Spasovoj vodi, „u brdima iznad Hilandara”.
Nadilaženje strepnje
Sveti Sava sa kojim, u kontinuitetu i uzlaznoj liniji, počinje srpska duhovna kultura kao i
istorija crkve, „koja je istovremeno i istorija srpskog naroda” (M. Petrović), naznačava
kojim se smislom može nadvladati egzistencijalna strepnja. Biće sebe smisleno može
razumeti jedino u Svejedinstvu jer samo biće čija je žudnja upućena nadsuštinskom i
nadvremenom jeste na tragu spoznaje Svetog i Tajnog. I samo na taj način, antropološko
(početno) može biti, i jeste, u kosmološkom (beskonačnom). Do ove tačke svesmisla
moguće je dospeti molitvenim iskustvom koje se stiče, na primer, stalnim čitanjem
Psaltira.
Zato Sveti Sava i uvodi jedinstveno pravilo urazumevanja Psaltira u celokupnom
hrišćanskom svetu, kojim svaki molitveni duh, pa tako i eremitski, otkriva moć osećanja
vere i božanske ljubavi. Samo, pak, monaško jedinstveno pravilo ostalo je do danas
nepromenjeno u njegovoj karejskoj isposnici na Svetoj gori koje monah, uz druga
monaška uzdržanja i dužnosti, obavlja utvrđenim redom. Naime, u isposnici Svetog Save
Psaltir se čita u celosti svakodnevno, što je kao keliotsko pravilo apsolutno jedinstveno,
iako se i kao manastirsko pravilo retko sreće. Psaltir se redovno, stalno čitao u obitelji
neosipajuščih, neuspavanih, kao što ga i danas u ruskom manastiru u Jerusalimu (ženska
obitelj) čitaju za pokoj duše bez prestanka; ali kao pravilo svakodnevnog čitanja srećemo
ga jedino u isposnici Svetog Save. Po tipiku, Psaltir se čita ovim redom: na polunoćnici
po tri katizme (po izboru), na jutrenju opet tri, prvi čas nema katizme, treći čas tri
katizme, šesti čas tri katizme, na devetom času tri katizme, a na večernjoj je određeno da
se čita HVIII katizma. Po tipiku, danju ili noću, kada monah stigne, čitaju se preostale
četiri. Čitanje Psaltira traje oko 8 sati.
Isusova molitva
Psaltir (koji je podeljen na 20 katizmi) spada u omiljeno štivo duhovnih usamljenika, ali
se i redovno čita kod svih pravoslavnih prema utvrđenom rasporedu, u delovima, svaki
dan - kao što postoje i dani kada se uopšte ne čita. Recimo, u nedelju (kojom i počinje
sedmica u pravoslavnom svetu ne čita se I katizma, jer je služba nedeljom uveče
dugotrajna, kao što se katizme ne čitaju ni kod svenoćnog bdenija zašto postoji
„razrešenje”. Psaltir se, takođe, ne čita od Velike srede (Velikog, Vaskrsnog posta) posle
Liturgije pređeosvećenih darova pa do nedelje Antipashe (Tomine nedelje). Međutim,
raspored čitanja katizmi (sedalen, sedalni - slovenski naziv, jer se za razliku od Akatista
mole i slušaju sedeći, što, razumljivo, ne važi za onoga ko sedalen čita u okviru
bogosluženja) nije opštevažeći, te otuda postoji sedam postojećih rasporeda čitanja
katizmi (v. „Psaltir”, DŽordanvil, NJujork, 1959. i B. Nikolajević: „Veliki tipik”).

42
Hilandarski molitvenici, Domentijan i Teodosije sopstveno duhovno jedinstvo našli su u
keliji isposnici na Spasovoj vodi - „jednom od tri srpska svetogorska centra” (Hilandar,
Kareja, Spasova voda). Nesumnjivo, tek po ostvarenju molitvenog umiljenija,
harmoničnog usaglašavanja duhovnog sveta sa svetom u kome se obitava, monah
pristupa delatnom iskazu, bilo kao prepisivač tekstova, bilo kao prevodilac, zograf ili
pisac originalnog štiva. To i jeste razlog što vreme ćutanja, kao vreme duhovnog
saborovanja, ne spada u isprazno već ispunjeno, stvarnosno, stvaralačko vreme. Štaviše, u
svetu monaške askeze to je neophodno vreme bez koga ne bi ni bilo duhovnih odgovora
na svet, i pojave u svetu i vremenu. U periodu neophodnog uspona na duhovnoj lestivici
molitvenik, u stvari, izgrađuje svoj pogled na svet.
Poput drugih tihovatelja, razasutih po svetogorskim kelijama (ili karuljskim isposnicama
na Svetoj gori, Domentijan i Teodosije su „držali pravilo” stalne molitvene budnosti
izgovaranjem Isusove molitve. Ovo pravilo svetogorskih tihovatelja ostalo je
neizmenjeno do današnjih dana, pa je zato i poslednji srpski monah na Spasovoj vodi
(otac Georgije Vitković, naš savremenik) svoj duhovni život ujašnjavao stalnim
izgovaranjem Isusove molitve.
Ovako iskazivan hristocentričan pogled na svet istovremeno je i odgovor produhovljene
svesti na tajnu čovekoljublja (milosrđa), istoriozofiju Svetlosti-Istine, te odgovor na
pravoslavnu trijadologiju (Jn. 1,1) čija se tajna razrešava i uvećava upravo čovekom (Jn.
1,14). Na taj način prevazilazi se i „premošćuje trascendentalni jaz između božanstva i
stvorenog čovekovog sveta” (D. Bogdanović), otkriva spajanje „kontemplacije sa
introspekcijom” kada se čovekovo psihofizičko biće otvara dejstvu „božanskih energija”
- a što će posebno doći do izražaja kod prethodnika, pobornika i sledbenika Grigorija
Palame. Tim pre su i razumljiviji plamsaji palamitske isihastičke teologije u
svetogorskom monaštvu doba Domentijana i Teodosija, pa samim tim i način njihovog
podvizanja.
Duhovna snaga velikih eremita nikada se nije uspavljivala u svojoj gordosti, već je
neprestano bivala budna u osećanju grešnosti. LJudi iz sveta banalizuju to osećanje
svodeći ga u analiziranju isključivo na nekakav „istočni greh” ili grešne želje, ostajući
tako zauvek izvan suptilnosti anahoretske spoznaje. Ovo složeno osećanje grešnosti bilo
je uvek prisutno u monaškoj isihastičkoj duhovnoj lestvici, kao što i danas prepoznajemo
to isto osećanje susrećući se sa pravoslavnim tihovateljima koji su usredsredili svoj
duhovni život nadasve u Isusovoj molitvi, koja glasi: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji,
pomiluj me grešnoga (grešnu)”. Monasi ovu molitvu izgovaraju i onda kada ona ima
prenosno značenje (pomiluj nas grešne) iako se upotrebljava u istoj formi.
Ova „molitva uma” ili „molitva srca” bila je oduvek korišćena u molitvenom jeziku
novozavetnih isihasta, a među njene poznate propovednike spadaju sv. Jovan Lestvičnik
(VII vek), prepodobni Simeon Novi Bogoslov (HI vek), Gri-gorije Sinait i sv. Grigorije
Palama (HIV vek). Isusovu molitvu i njeno pravilo držali su strogo „Sinaiti” imajući na
umu savete Jovana Lestvičnika: „Neprestano pominjanje i misao na Isusa neka se sjedini
sa tvojim disanjem”.
Svetogorski monasi, posebno pustinožitelji, danas služe pravilo Isusove molitve umesto
polunoćnice, jutrenja i prvog časa. Monah tada izvrši 33 brojanice (koja ima 100
kuglica), znači izgovori 3300 puta molitvu Gospodu Isusu. Broj kuglica (ili „čotki”, kako
ih zovu ruski monasi) u brojanici, kao i broj punih krugova celokupne brojanice uz
izgovaranje Isusove molitve, određuje duhovni starac. Kod brojanica od 100 kuglica

43
monaško pravilo vrši se na sledeći način: za prvih 25 kuglica obavlja se metanija do
zemlje za svaku kuglicu posebno kada se izgovori Isusova mo-litva, za drugih 25 vrši se
mala metanija za svaku kugli籶籶cu posebno kada izgovori Isusova molitva; za trećih 25
kuglica Isusova molitva se izgovara glasno ali bez krštenja; za poslednjih 25 kuglica
Isusova molitva je umna i takođe bez krštenja - onda ponovo ceo krug na isti način i to 33
puta.
Prema tome, bogoslovesan jezik nije samo važan zbog uspostavljanja molitvene aure, ili
zbog nadilaženja egzistencijalne strepnje - već i zbog pravovernog „ujašnjenja jezika”
(kako svedoči Nepoznati Mileševac, pesnik iz HIII veka). U istom smislu, šta ispunjava
prostor i vreme ako ne Ta Reč (Logos) koja je u početku (Jn. 1,1) i u koju je stao i čovek!
Ona jedina ima vidljivi i nevidljivi smisao, magnetno i mistično svojstvo. Naime, taj
trenutak najvažnijeg događaja u sveukupnom svetu kada se čovečansko proželo
božanskim, kada je Logos postao telo (Jn. 1,14), kada se božanski smisao očovečio (ne
gubeći ništa od svojih svojstava) da bi se „čovek obožio” - u korenu je personalističke
potrebe za Isusovom molitvom.Jer kada se potiskuje Reč, počinje neizvesnost, kada se
zaboravi Reč, počinje nasilje, kada nema božansko dejstvo, reč ne pokreće ljubav, već
bolest. Kada se, pak, ona izgubi, nema plodova umnog tihovanja pošto Reč tada
zamenjuje smrt. „Jer kao što je smrt duše prava i glavna smrt, tako je i njen život - pravi
život” (Sv. Grigorije Palama). Spas od nepoznatog, od konačnog, od subjektivnog i
racionalnog, od narcisoidnog i homocentričnog, spas od smrti, spas od lakoumne
radoznalosti, od razoslobođenja slobode kneza tame, od dopuštenog, mogućeg i
dozvoljenog - samo je u Reči. U njoj, i njome, jesmo zajedno sa Tvorcem, bliski
kosmičkoj simfoničnosti, bliski tajanstvu svetog bespočetog početka i nesvršenog kraja.
Zato je Reč naša ravnotežna tačka, jer njom se objavljujemo (prvi plač), trajemo
(odgonetanje tajne života) i odlazimo (postajemo reč). To je i razlog što nas aura
molitvenog jezika čuva u tajni vremena, u ponovnom vraćanju istog i istom, da bismo
iznova svedočili. Utoliko i nadilaženje strepnje jeste u Reči, Logosu, Svetlosti ali samo
ako smo sadržani u Reči, Logosu, Svetlosti - dakle ako se ne sadržavamo u „svetlosti što
se nailaskom noći odeljuje”, već „svetlosti kojoj ni početak ne počinje ni kraj ne
iščezava” (Domentijan).
Posnica - ili put uspenja
Monah Sava je ne samo ktitor manastira Hilandara, već i ktitor svetogorskih, grčkih
manastira (Karakal, Ksiropotam, Filotej) koji su razrušili razbojnici, dok je preostalo
malobrojno bratstvo bilo izloženo materijalnim i duhovnim nevoljama. Najpoznatiji
nemanjićki i najznačajniji srpski monah ktitor je i grčkog manastira Filokalu u
svojevremenom centru monaštva u Solunu. Godine 1229. je, iznad Jerusalima, uz
saglasnost onda najvažnijeg predstavnika pravoslavlja, igumana manastira Svetog Save
Osvećenog kao i „časnog patrijarha” Atanasija II obnovio stari manastir i dao da se
sazida crkva posvećena Jovanu Bogoslovu. Pa ipak, Sava Nemanjić, monah koji traži
„kuću nerukotvorenu, vječnu, na nebesima” (2 Kor. 5,1) traži, kao duhovnu dopunu,
nešto izvan manastirske filozofije života: ta potreba se najavljuje 1129. godine, kada
monah Sava postaje ktitor karejske mučalnice.
Sasvim nov duhovni život (pojava monaštva se na Atosu zbila ranije) na Svetoj gori
počinje od 883, kada vizantijski car Vasilije I ovo mesto određuje za „Žilište monaštva”.
Od tada se na Atosu (Sv. gora) počinju javljati i poznati isposnici, monasi koji za sebe
određuju veoma strog duhovni život. U doba Svetog Save (oko 1174 - 1235) asketski

44
život u isposnicama veoma je prisutan na Atosu, što svedoči i njegov biograf Teodosije:
„Oni, dakle, stanujući na visokim gorama zajedno sa jelenima, imađahu nebo za crkvu i
mišljahu da su bogatiji od najbogatijih... Videv ih sve... da se više ne staraju o onom što
je svetsko, da je njihov život čist i bezmetežan, besputan i bestelesan, zadivi se i ... zapisa
to na hartiji srca svoga”. To je bio razlog da se Sveti Sava povlači u svoju isposnicu na
brdu iznad Kareje, tražeći u filozofiji strogog mira duhovno savršenstvo. Uz strog post
(kakvom ćé se podvrgnuti i na Sinajskoj gori, u vreme četrdesetnice), stalnu molitvu,
izdvajanje od sveta i spoljnih uticaja, uz stalno čitanje Sv. Pisma i duhovnu pomoć
svetootačkih spisa - odvija se asketski život u vršenju dela ljubavi („Ako imate ljubav k
meni, zapovijesti moje držite” - Jn. 14,15) i savlađivanju svih strasti. Asketska žudnja,
koju karakteriše ne individualna savršenost već Božija slava (Rim. 14,7), bila je osnov
povlačenja Sv. Save u isposnicu, gde je u potpunom miru sastavio „Karejski tipik”.
Karejski tipik propisuje stroga pravila monaškog života, što svedoči o jasnom monaškom
opredeljenju pisca ili idejnog autora teksta. Teško je govoriti o originalnosti ovoga
pravnog ili bogoslovskog dela jer je i Karejski tipik (kao i potonji Hilandarski i
Studenički) prerađen i modifikovan prevod tipika carigradskog manastira Bogorodice
Evergetide (Blagodateljnice). Međutim, neosporno da se može i da treba govoriti o
autentičnim delovima ovoga tipika, koji je, u odnosu na Hilandarski, bezmalo originalno
delo Save Nemanjića. Idejni tvorac Karejskog tipika bez sumnje da jeste Sv. Sava (V.
Ćorović: „Spisi Sv. Save” 1928.), ali su pažljive analize književnog jezika i stila jasno
predočile da je nekoliko pisara keliota radilo na istom rukopisu, pa tako i u slučaju
Karejskog tipika iz 1199, koji nosi i potpis monaha Save. Postoji nekoliko prepisa ovoga
spisa, ali je najstariji urezan iznad ulaznih vrata na zidu crkve Karejske isposnice,
kasnijih godina prozvane Tipikarnica. Karejski tipik je najstariji dokument u hilandarskoj
biblioteci riznici, i taj originalni primerak (autograf) bogoslovske misli i svedočanstvo
asketske filozofije hilandarski molitgvenici čuvaju kroz dugu istoriju karte vremena i
duhovnih izazova.
Predrag R. DragiĆ Kijuk

----------

Medicinski kodeks

Osamstogodišnjica srpskog svetogorskog manastira Hilandara obavezuje nas da

istaknemo osnove njegovog duhovnog i kulturnog oslonca. Nesumnjivo, Hilandarski
medicinski kodeks pripada onom krugu rukopisne knjige ove najznačajnije zbirke bez
koga se ne bi u potpunosti shvatio njen značaj za našu srednjovekovnu kulturu i nauku.
Propašću srpske srednjovekovne države celokupni kulturni razvoj bio je zaustavljen.
Medicina, kao specifična egzaktna nauka predstavlja najosetljiviju tačku čovekove
egzistencije. Zaštita i lečenje bolesnog čoveka je i deo teologije koja je bazirana na
antropološkom učenju o čoveku kao psihofizičkoj, harmoničnoj celini. Telo je u
shvatanjima čoveka srednjovekovne epohe deo sveukupne celine odnosa Tvorca, čoveka
i stvorenog sveta.
Manastir Hilandar, pored ostalih naučnih disciplina, negovao je i medicinu, što pokazuju
sačuvani spisi naše srednjovekovne medicine nastali posle početka vladavine Turaka u
našim zemljama. Iz tog vremena je i jedini sačuvani primerak Hilandarskog medicinskog

45
kodeksa, zatim Jestestvoslovije iz DŽV veka, Šestodnev Jovana Egzarha, prepis iz 1649.
godine, kao i prevod Zbornika Practica Brevis Joanesa Plateariusa koji je kod nas dospeo
u DŽIII ili početkom DŽV veka. Ovi prevodi bili su u velikoj upotrebi u našem narodu,
tako da su smatrani zbornicima narodne medicine.
Preko vizantijske kulture, koja se oslanjala na antičku, naša srednjovekovna nauka i
filozofija obogatile su se i inspirisale mislima Aristotela, Hipokrata i Galena.
Za istoriju srpske medicine veoma je značajna i hilandarska bolnica, koja je nastala kad i
sam manastir. U njoj se lekarska veština prenosila vekovima sa jednog lekara empirika na
sledećeg. U manastiru Hilandaru je postepeno prihvatana i negovana naučna medicina
zapada toga doba, o čemu svedoči i sam Hilandarski medicinski kodeks, zbornik naučnih
spisa srednjovekovne medicine. On je delo napoznatih autora, potiče iz DŽVI veka.
Napisan je na hartiji, srpsko-slovenskim jezikom, obuhvata više spisa srednjovekovne
naučne medicine, uglavnom Salernsko-Monpeljeske škole. Bio je namenjen lekaru, što
dokazuju opširna tumačenja etiologije, patogeneze, kliničke slike i terapije različitih
oboljenja, kao i praktična uputstva za lečenje. Tako se kaže: „Jegda vidit vrač; ti vraču
čuvaj se; ti vraču koji pipaš žilu” itd.
Sadašnji primerak Zbornika je prepis, a pouzdan dokaz da je postojalo više prepisa
predstavljaju sačuvani terapijski zbornici naše narodne medicine, koji sadrže njegov
terapijski deo. Sastavljen je iz više spisa prevedenih sa latinskog na srpsko-slovenski
jezik. To su terapijske preskripcije Salernske i Monpeljeske škole što potvrđuju imena
autora, kao na primer Gilbertus Anglikus, vaspitnik Salerna i profesor Univerziteta u
Monpeljeu, koji je živeo u DŽIII veku i napisao delo Compendium medicinae.
U DŽIII i DŽIV veku nastali su spisi o uroskopiji, dijagnostici oboljenja po promenama
pulsa, terapijske beleške, o otvorima i flebotomiji (puštanju krvi). Dijagnostičke metode
kao uroskopija i promene pulsa bile su široko rasprostranjene u srednjem veku.
U delu Hilandarskog medicinskog kodeksa koji je nastao u DŽV veku nalazi se
farmakološki spis, prevod dela Circa Instans autora Matheusa Plateariusa iz HII veka.
Ovaj spis je značajan zbog nastanka farmakoterapije. Na kraju, posle spisa o zaraznim
ognjicama su različita poglavlja interne medicine o zaraznim bolestima.
O prepoznavanju bolesti u Medicinskom kodeksu se kaže: „Hipokrat, učitelj, savtuje
svakom lekaru: kada prvi put dođeš kod nekog bolesnika radi lečenja, upoznaj se sa
njegovim opštim stanjem, a to se postiže pregledom pulsa i mokraće. Osim toga, pre bilo
kakvog pregleda, treba da sa njim porazgovaraš o njegovom svakodnevnom načinu
života, njegovoj ishrani, da li mnogo pije ili ne, da li mnogo spava ili ne, kao i o
njegovom starosnom dobu. Ukoliko budeš primetio da mu je lice tamno bledo, do toga je
došlo zbog prisustva hladnih pneuma. Ali, nemoj verovati mojim rečima, dok prethodno
ne pregledaš mokraću”. Veoma je obiman deo o zaraznim bolestima, uzrocima njihovog
nastanka, dijagnostici i lečenju.
Na kraju Medicinskog kodeksa su „Spis o prostim lekovima”, obimna zbirka recepata,
najstarija terapijska uputstva u srpskoj srednjovekovnoj medicini, i toksikološki spis o
otrovima, njihovoj štetnosti i lečenju otrovanih.
Za nas je značajna činjenica da su obe beleške ušle u sve terapijske zbornike srpske
narodne medicine. Oni su bili u upotrebi skoro do DŽVIII veka, i nalazimo ih u svim
krajevima gde su živeli Srbi, od Mostara do Budima, od Hodoša u Rumuniji do Skadra.
Bitno je istaći da ovaj Zbornik nije nastao u Manastiru Hilandaru, što potkrepljuje
činjenica da sadrži poglavlja iz ginekologije. Sačuvani primerak u biblioteci Manastira

46
Hilandara je prepis nekog ranijeg rukopisa. Sastavljač Hilandarskog medicinskog
kodeksa nije i njegov prevodilac, ili je njegova zasluga u tome što je prikupio već
prevedene medicinske spise i složio ih u zbornik. Sudeći po vrednosti ovih tekstova to je
mogao biti samo lekar. Dokaz ovoj tvrdnji je i to, što je sa latinskog jezika, prevođenjem
na stari srpski jezik stvorio srpsku medicinsku terminologiju. On je, znači, odlično
poznavao medicinu, kao i svoj jezik. Materija medika Hilandarskog medicinskog kodeksa
je sinteza najsavremenijih gledišta naučne medicine DŽIV i DŽV veka.
Srpska srednjovekovna medicina razvijala se pod uticajem vizantijske medicine, a preko
nje i antičke, kao i zapadnoevropske medicine. Vizantijski uticaj se odnosio uglavnom na
pomoćne medicinske nauke i osnivanje bolnica, a uticaj sa zapada dopirao je do naših
krajeva preko lekara i apotekara školovanih u medicinskim školama Italije. Lekari su bili
u službi srpskih vladara i vlastele u većim gradovima srednjovekovne Srbije. Stefan
Dečanski i car Dušan, koji su bili zatočeni u Pantokratovom Manastiru, gde je u to vrem
bila jedna od najčuvenijih carigradskih bolnica, uzimali su u službu italijanske,
medicinski obrazovane lekare, a ne vizantijske.
Biblioteka Manastira Hilandara vekovima čuva jednu od najvećih zbirki slovenskih
rukopisa, koja obuhvata preko osam stotina kodeksa, od kojih je četrdeset napisano na
pergamentu. Ona dugo privlači pažnju naučnika.
Jedini primerak Medicinskog kodeksa u ovoj biblioteci otkrio je \orđe Sp. Radojičić, i na
njega skrenuo pažnju mome ocu Relji V. Katiću, koji je više od tri decenije svoga života
proučavao građu o poreklu i nastanku ovog kodeksa.
DuŠanka KatiĆ-MiliĆ

''''''''

Fototipsko izdanje
Narodna biblioteka je objavila fototipsko izdanje Hilandarskog medicinskog
kodeksa 1980. Godine. Devet godina kasnije, u zajednici sa Dečijim novinama i Savetom
za naučne i kulturne veze sa inostranstvom, objavljen je i prevod ovog značajnog dela.
Srpsko-slovenski tekst preveli su LJubomir Kotarčić i Mladen Milivojević. Oba izdanja
sadrže vrlo obiman uvodni tekst Relje V. Katića, čija je zasluga što je ovo delo naše
srednjovekovne medicine postalo dostupno savremenoj naučnoj i kulturnoj javnosti.

------------

Put Čarnojevića

Juna 1980. godine Vadim Čarnojević (Churn) bio je u manastiru Hilandaru da ispuni
davnašnju želju svoga srca.
U „Hilandaru” br. 5, glasilu manastira Hilandara, za avgust-novembar, 1981. godine
opisana je ova njegova poseta. To je, u stvari, bilo Vadimovo pokloničko putovanje ovoj
srpskoj svetinji. U susretu sa Hilandarcima, Vadim je rekao da je potomak kuće
Čarnojevića. Proveo je u razgovoru sa Hilandarcima tri dana. Razgovaralo se uglavnom o
zajedničkoj prošlosti. Vadim se pokazao kao dobar, sa Srbima u svome dotadašnjem
životu nije imao kontakta, niti je znao srpski. On je, kako se u članku kaže, živeo tom
srpskom istorijom i našavši se u Hilandaru njega je obuzela neodoljiva želja da kod nas

47
ostane, jer je, veli, duboko osetio da se našao opet na svome početku, ali i na kraju. Hteo
je da se u Hilandaru, duhovnom žarištu svoga roda, kome se kao poslednji izdanak kuće
Čarnojevića nazad vraća, zatvori krug njegovog života.
Ubrzo po povratku kući sa ovog pokloničkog puta Hilandaru, Vadim je ozbiljno
oboleo. U svome pismu od 15. februara 1981. Godine pored ostalog kaže: „Vreme je
došlo da se prvenstveno pobrinem o spasenju svoje grešne duše. Veze sa ovim svetom
veoma su oslabile... Moja je iskrena želja da ovo vreme, što mi je još ostalo, provedem
sa mojim narodom u velikoj svetinji srpske prošlosti, blizu svetih mošti i zemnih ostataka
naših svetitelja”.
Ova iznenadna bolest ubrzala je njegove pripreme da se u Hilandar vrati. Svest o
tome da je Čarnojević i da pripada jednoj porodici koja ima vidno i časno mesto u srpskoj
istoriji, bila je, zahvaljujući predanju kojim je njegova porodica živela, stalno prisutna u
njegovoj svesti još od rane mladosti.
Od patrijarha Arsenija III Čarnojevića, koji se upokojio u Gospodu 1706. godine,
pa do 1981. godine kada Vadim Čarnojević dolazi u Hilandar da time završi odiseju
Čarnojevića, prošlo je 275 godina. Za Srbe ovaj period bio je tažak i buran. Posle smrti
patrijarha Arsenija, pritisak katoličkog sveštenstva i plemstva, specijalno mađarskog, za
pokatoličavanje Srba, bio je znatno pojačan. Srbi su se našli opet u velikoj nevolji, tako
da su se mnogi i pokajali što su došli u ove krajeve, neki su se čak i vratili nazad da žive
pod Turcima. U toj nevolji veliki broj Srba odlazi u carsku Rusiju, po svoj prilici negde
posle 1750. godine. Među ovima bili su i Čarnojevići.
Od Vadima saznajemo da su u Rusiji primljeni srdačno i bratski, da su se, po
planu vlade, nastanili negde prema Kijevu, u dolini reke Dnjepra, da su taj prostor nazvali
Nova Srbija, da su Čarnojevići negde u tome prostoru dobili od cara u posed jedno selo
koje se zvalo Pomojano i da su tu ži-veli do revolucije. Zahvaljujući tome bratskom
prijemu i istoj veri sa tamošnjim stanovništvom, Srbi su postepeno kao narod nestali.
Ruski car je bio upoznat sa ulogom patrijarha Arsenija; ceneći to, on je
Čarnojevićima dao status plemstva, a sa time i tzv. „Velvet Book”, plemićsku porodičnu
knjigu u koju su unošena sva imena Čarnojevića do 1917. godine. Zahvaljujći tome, u
kući Čarnojevića bila je živa svest da su Srbi. Bili su ponosni na svoje poreklo. Vadim
tvrdi da su Čarnojevići ostali verni caru, da je njegov otac Aleksej, inače komandant
nekog rečnog broda na Dnjepru, pokušao da dođe do kuće u Pomojano da bi spasao što
može, na prvom mestu ovu porodičnu knjigu, ali mu to nije pošlo za rukom. Taj prostor
je već bio u rukama komunista. Dalje, Vadim kaže, da je njegov otac brodom došao u
Crno more, imenovan za komandanta Crnomorske flote, da je 1920. godine isplovio u
Sredozemno more i nameravao da ovu flotu odvede i preda Jugoslaviji, ali da je u tome
sprečen i tako su stigli u Bizertu. Aleksej je uskoro jednim brodom, sa suprugom i sinom
Vadimom, koji je tada imao osam ili devet godina, otišao u Ameriku i nastanio se na
istočnoj obali, najverovatnije u NJujorku. Tu se Vadim školovao, završio tehniku i postao
inženjer.
Po dolasku u Ameriku, Vadimov otac se bavio ribolovom. Da li je imao neko
drugo zanimanje, uz ovo, nije nam poznato. Ribario je po Atlantiku čak do
NJufaundlenda i Labradora. Voleo je prirodu i ži-votinje. Ta se osobina pokazuje i u
Vadimovom životu, u njegovim slikama i zabavama. Sa Labradora je doneo i gajio u
Americi specijalnu rasu pasa sa kojom je na izložbama dobijao prve nagrade. To je bila
razonoda i njemu i njegovoj ženi.

48
 Vadim je bio istinski vernik. Bio je član Ruske zagranične crkve. Sreli smo se u
Nenj Milford, Kon. Imao je prostranu kuću, u prirodi izvan varoši. Pre ovoga susreta
imali smo nekoliko telefonskih razgovora i izmenjali nekoliko pisama, tako da u ovome
susretu nismo bili stranci jedan drugome. Bio je mršav i veoma slab, pun osmeha i neke
radosti koja je iz njega zračila. Zagledavši me reče da u meni vidi gorštaka. Ja sebe
nikada nisam video pod tim uglom, ali za Vadima mogu da kažem da je on bio upravo to
- visok, prav, lepo razvijen, kukastog nosa, tipičan naš Dinarac. Posle srdačnog pozdrava
pružio mi je svoj testament. Bilo je veče, ostali smo još neko vreme u razgovoru, a potom
žena, koja se starala o njemu, odvela me je na sprat i pokazala sobu gde da spavam.
Legao sam, ali zbog bujice utisaka san nije dolazio. Uzeo sam da čitam testament. Nešto
sam razumeo odmah, ali je puno toga bilo maglovito. Bilo je pravnih izraza koje nisam
razumeo. Čitajući po drugi-treći put, stvar je postala jasna.
Probudio sam se rano. Soba velika i prostrana, nameštaja malo. Na zidovima neke
slike privukoše moju pažnju. Ustanem i pogledam - slike rađene tušem i perom, veoma
preciznom rukom. Motivi - morska bura i brod šiban ogromnim valovima i olujom.
Vidim, to je Vadimov rad. Na svakoj slici njegovo ime. Potpis: Vadim Čarnojević. Tako
sam saznao da je Vadim imao i umetničkog dara.
Najveći deo ovoga dana proveli smo u razgovoru. Vadim je bio vidno slab pa se u
razgovoru o tome moralo voditi računa. On je hteo da bude siguran da ono što je
testamentom zaveštao Hilandaru, tamo i stigne. Glavna briga Vadimova bila je, međutim,
njegov odlazak u Hilandar. Pitao me je da li bih pošao sa njime, jer bi mu trebalo pomoći.
Ja sam pristao i od tog momenta nije se smirio dok pitanje odlaska nije rešeno. Pozvao je
neku poslovnu ženu, koja je zvala razne kompanije i najzad došla do rešenja. Odlazak je
bio zakazan za 29. april. Te večeri ja sam se vratio kući, s tim da se u zakazano vreme 29.
aprila nađemo na JFK aerodromu. Iz NJujorka smo krenuli pred veče, u Atinu stigli
sutradan. Dočekao nas je advokat manastira Hilandara, Grk koga je manastir za tu svrhu i
angažovao. On nas je odveo helikopteru koji je za nas na vreme bio zakupljen. Uskoro
smo opet bili u vazduhu. Let helikopterom je bio interesantan, ali ne i mnogo udoban.
Trajao je oko 4 sata. Leteli smo duž Jegejskog mora i spustili se u bašti manastira
Hilandara. Dočekalo nas je sve bratstvo manastira. Momenat je bio i radostan i tužan.
Radostan, jer smo stigli, a tužan, jer je Vadim bio teško bolestan. Iako pri kraju fizičke
snage, Vadim je zračio nekom unutrašnjom srećom.
NJegovo monašenje sutradan bila je radost za sve nas, a naročito za Vadima. Svi
smo prisustvovali njegovom monašenju. On je sav blistao u radosti i u toj sveštenoj
atmosferi Vadim je postao monah Arsenije, dobivši ime svog dalekog pretka.
Vadim je bio poslovan i štedljiv čovek. Svoju ušteđevinu on je investirao,
uglavnom, u kupovinu zemlje. Svoju imovinu on zaveštava nekolicini prijatelja, a najviše
manastiru Hilandaru i Ruskom manastiru Sv. Trojice u Jordanville, NJujork. Ruskom
manastiru ostavlja veliki posed, s tim da se na jednom placu, koji je Vadim za tu svrhu
odredio, podigne kapela u novgorodskom stilu, a Hilandaru ostavlja svoju kuću i niz
placeva, s tim da izvršilac njegovog testamenta to proda i novac stavi na raspolaganje
Hilandaru. Tako je Vadim postao jedan od najvećih ktitora manastira Hilandara. Za
izvršioca testamenta imenuje svoga bliskog prijatelja, poslovnog i sposobnog čoveka koji
je Vadimovu volju izvršio sa uspehom i na radost svih.
Porodica Čarnojevića blesnula je u srpskoj istoriji ličnošću patrijarha Arsenija III
Čarnojevića, a potom se izgubila u mraku istorije, da bi, posle mnogo godina, ponovo

49
blesnula i u životu Vadima Čarnojevića. Ono između, nama je nepoznato. Vrlo je
verovatno da bi „Velvet Book” ako bi je našli, popunila ovu prazninu i odgovorila na
mnoga pitanja. Pronaći ovaj rodoslov Čarnojevića i saznati nešto o Novoj Srbiji na
Dnjepru, nameće se kao važan zadatak ovoj generaciji.
Protojerej Milan R. Markovina

'''''''

SMAK

Oslepeo nam dom,

ni sveće ni kandila!
Sveću je munja uždila,
kandilo zažeže grom.

Zuje rojevi strela,

pukoše temelj i svod,
za godom grca god,
nemani zjape ždrela.

Zemljicu zbo je uštap,

na svece viju vuci!
Ko li drži u ruci
svetoga Save štap?

Iz špilje ko pijuče
od Oca ištući spas?
Stiže li sudnji čas,
kakav vihor fijuče

i kakav konjic rže

putem što smaku vodi?
Kakve sile još drže
srpski čun na vodi?
(Odlomak)
Milan Komnenić

''''''''
Šapat Jovana Damaskina
Oprosti, majko sveta, oprosti
Što skrušeno se obraćam u bdenju,
Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti
U produženom tražim magnovenju
Te jedne noći koja svetlost zrači
Iz svoje senke, iz najgušćeg mraka -
Jer sve što hoće mrak da obeznači

50
Postane svetlost u znaku tvog znaka;

Oprosti, majko, što prizemnu bedu

Dovodim grešno u prismotru tvoju;

Znam da sam ovde tek jedan u sledu

I da mi glas je zuj pčele u roju,
Al zato slutim da smisao roja
Zavisi i od zabludele pčele -
Celine što se beskonačno dele
Da suštost čine nedeljivog broja.

Oprosti mi što šaptanje u tmini,

U sozercanju taštine, što ište
Nasušno čudo koje svetlost čini
Kad usred mraka stvara utočište;
Oprosti, ali boli ova šaka
U zglobu prerezana, ovi prsti
Kojima drobim hleb, kojima se krstim;
Oprosti mi što krvarim iz mraka.

Oprosti mi, i učini da sraste

Sa svojom košću kost, sa stablom grana;
U srebro ću da skujem svoje kraste,
Da slava tvoja bude moja rana;
Oprosti prestup moje prolaznosti
Koja se čudu kao pravdi nada,
Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti,
Ali učini čudo. Ovde. Sada.
Ivan V. Lalić
(„Književne novine”, Beograd, 1994, br. 893-894)

----------

Srpske minijature DŽIII veka

Srpska umetnost DŽIII veka, kao celina nosi u sebi oštre kontraste jednog prelaznog
perioda. Monumentalne forme umetnosti, arhitektura i zidno slikarstvo, naglo su izrasle
do svoga vrhunca u kratkom vremenskom razmaku od sedamdesetih godina DŽII veka do
sredine DŽIII veka. Znatno je bilo zaostalije slikarstvo ikona i minijatura iz istog perioda,
koje je ostalo do nedavna skoro nepoznato. Tek je A. Grabar, dvadesetih godina našeg
veka, prvi obratio pažnju na srpske minijature DŽIII veka, publikujući zanimljivo
Prizrensko jevanđelje.
Prvi utisak o srpskoj minijaturi DŽIII veka, koji se dobio posle ispitivanja Grabarovih,
bio je dosta skroman. Pokazalo se da su Srbi u DŽIII veku, pored visoke dvorske
umetnosti, imali i skromne umetničke centre u provincijskim skriptorijima. U njima je

51
negovana stilski i tehnički zaostala minijatura, u kojoj je, sudeći po Prizrenskom
jevanđelju, bio naročito jak orijentalni elemenat.
Izvesne osnovne crte srpske minijature DŽIII veka, koje su se pokazale na Prizrenskom
jevanđelju, ostale su i danas neizmenjene. Pre svega, i sada se, posle ispitivanja nekoliko
desetina srpskih iluminiranih rukopisa DŽIII veka, vidi da srpska minijatura tih vremena
skoro redovno ostaje u granicama umetnosti drugog stepena.
Važan izvor
Veliki majstori fresaka u Mileševi, Peći i Sopoćanima svakako su sa potcenjivanjem
gledali naivne crteže u rukopisnim knjigama svojih savremenika. I nama danas ta
umetnost nikako ne bi mogla da posluži kao izvor prvog reda za istoriju srpskog
slikarstva u vreme kraljeva Vladislava i Uroša I. Pa ipak je taj materijal, baš kao istorijski
izvor, neobično važan i zanimljiv. U njemu su sačuvani podaci za najmanje dva veka
srpske umetnosti, građa o početnim oblicima srpskog slikarstva, o primitivnoj inicijalnoj
ornamentici, o razvoju ljudskog lika u najstarijoj srpskoj umetnosti i o raznolikim
uticajima kojima su prvi srpski crtači minijatura bili izloženi u vreme učenja i prvih
pokušaja samostalnog stvaranja.
Prelazni oblici od DŽII veka ka DŽIII u srpskom minijaturnom slikarstvu bili su dosta
nejasni. Najlepši srpski rukopis kasnog DŽII veka, Miroslavljevo jevanđelje, stajao je
dosta usamljen među srpskim spomenicima kao jedini primerak jevanđelistara sa
inicijalima romanskog porekla. Činilo se da je ova vrsta slikarstva kod Srba napuštena
već krajem DŽII veka i da se ona, kasnije u DŽIII veku, održavala u jako ogrubelim
oblicima jedino u konzervativnoj Bosni. Međutim, hilandarsko Četvorojevanđelje br. 22
na pergamentu, iz DŽIII veka, iako nešto skromnijeg formata od Miroslavljevog
jevanđelja, svedoči da se inicijalna ornamentika romanskog tipa i dalje razvijala kod Srba
i u DŽIII veku. Već iz Miroslavljevog jevanđelja moglo se naslućivati da je romanska
ornamentika u njemu dosta bliska tadašnjoj skulpturi raške škole. Sada je taj odnos još
jasniji. Prvo zaglavlje u spomenutom hilandarskom jevanđelju DŽIII veka (br. 22) skoro
ponavlja jedan motiv sa zapadnog portala Bogorodičine crkve u Studenici. Većina
inicijala u hilandarskom jevanđelju br. 22 ima veoma čitke konture osnovnih oblika
slova. Ti inicijali pokazuju nama do sada nepoznatu činjenicu da je najmlađi sloj
inicijalne ornamentike iz Miroslavljevog jevanđelja prešao u srpskim skriptorijima DŽIII
veka u noviju, napredniju, fazu zrelog romanskog stila. Miroslavljevo jevanđelje, nastalo
u poslednjim godinama DŽII veka, vezuje se sada sve sigurnije za onaj pravac srpske
umetnosti romanskog stila koji je dostigao svoj vrhunac u mramornoj plastici studeničke
Bogorodičine crkve.
Nova ispitivanja mozanske umetnosti pokazala su koliko su i studenički reljefi i
minijature Miroslavljevog jevanđelja vezani za benediktansku umetnost druge polovine
DŽII veka. Dosta je navesti samo nekoliko paralela između srpskih radova toga stila i, na
primer, reljefa na okvirima bronzanih vrata u Gnjeznu, iz oko 1170. godine, pa da se oseti
kako i iluminatori Miroslavljevog jevanđelja i skulptori studeničnih portala i prozora
pripadaju istoj velikoj zajednici iluminatora i vajara koji su stajali pod snažnim uticajem
mozanske umetnosti. Zahej na drvetu iz Miroslavljevog jevanđelja skoro je identičan sa
čovekom koji bere grožđe na gnjeznskim vratima. Vegetacija i ptice u Miroslavljevom
jevanđelju mnogo podsećaju na dekorativne reljefe istih vrata isto tako i kentaur-strelac iz
Gnjezna ikonografski i stilski ima svoj pandan u kentauru-strelcu studeničke arhivolte.
Sličnosti se ne pokazuju samo u ikonografski srodnim motivima, već i u pojedinostima

52
ornamenta. Lišće studeničke trifore mnogo liči na lišće gnjeznskih vrata. U pokazanim
sličnostima osećaju se znatne razlike u kvalitetu izvođenja.
Iluminator Miroslavljevog jevanđelja slabiji je od vajara dekorativnog okvira vrata u
Gnjeznu, ali studenički skulptor - verovatno benediktanac - virtuozno kleše u mramoru
svoga kentaura, koji ničim ne zaostaje iza poljskog bronzanog reljefa. Pada u oči da
mozanski karakter gnjeznskih vrata naročito jasno izbija na dekorativnim motivima koji
su preuzeti iz inicijalne ornamentike, tako da bi se smelo pretpostaviti da je minijatura
najviše doprinosila ujednačavanju motiva i stilske obrade u ovoj umetnosti, koja je
krajem DŽII veka imala zaista najširi internacionalni karakter.
Tu umetnost kasnog DŽII veka donose u Srbiju stranci, putujući majstori. Ona na
teritoriji stare Raške nije uhvatila dubljeg korena. U Dekorativnoj kamenoj plastici
kasnije srpske arhitekture taj se stil ponavljao i degenerisao. Znatno bolju sudbinu i veću
ulogu imali su romanski elementi u ornamentici srpskih i bugarskih knjiga tokom celog
DŽIII veka.
Između Zapada i Istoka
Kolebanje srpske umetnosti kasnog DŽII i ranog DŽIII veka između Zapada i Istoka
naročito jasno izbija u minijaturnom slikarstvu. Krajem DŽII veka pisano je
Miroslavljevo jevanđelje, svega nekoliko godina kasnije, 1202, pisano je Vukanovo
jevanđelje. Dva rukopisa istog doba, pisana za dva člana iste porodice Nemanjića, sasvim
se razlikuju po stilu svoga ukrasa. Dok Miroslavljevi majstori crtaju tipične romanske
inicijale, Vukanovi majstori drže se lokalnih, makedonskih i vizantijskih uzora.
Prema toku kasnijeg razvoja vidi se da je stil Miroslavljevog jevanđelja imao jačih
tradicija u srpskoj umetnosti i da je on pripadao široj, bolje organizovanoj grani
minijaturnog slikarstva. Oba jevanđelja, i Miroslavljevo i Vukanovo, pružaju veoma
jasnu sliku o neujednačenosti umetničkih tradicija i pravaca u mladoj državi Nemanjića.
Miroslavljevo jevanđelje predstavlja homogenu celinu: rukopis romanskog tipa sa
inicijalima uglavnom istog stila i sličnih umetničkih kvaliteta; to je rukopis skriptorija
koji ima svoje ujednačene snage. Vukanovo jevanđelje predstavlja zbirku radova
nejednakih prepisivača i iluminatora. Samo dve minijature u Vukanovom jevanđelju
mnogo odskaču svojim kvalitetima od ostalog primitivnog ukrasa, koji se sasvim utapa u
jednostavnu ornamentiku bugarskih, makedonskih i srpskih pergamentnih knjiga iz DŽIII
veka.
Kontakt sa freskama
Pored inicijala skromnih kvaliteta, u Vukanovom jevanđelju se nalaze i dve minijature:
na l. 1 v. evanđelist Jovan, a na l. 76 Hristos Emanuilo. Znatno je naivnije crtan
jevanđelista Jovan, rad srpskog majstora. Možda je autor ove minijature sam monah
Simeon, koji u zapisu na kraju rukopisa pominje sebe kao pisca, navodeći tačno da je
knjiga nastala u gradu Rasu, u mestu Peć, svakako u isposnici - pećini iznad grada, koja
se do danas sačuvala. Po crtežu, po izvesnim zajedničkim nespretnostima u skraćenjima
anatomskih oblika i po načinu signiranja, ova minijatura je sasvim bliska stilu najstarijih
fresaka u isposnici Sv. Petra Koriškog kod Prizrena. Prema tome, ona bi pripadala onoj
najstarijoj očuvanoj srpskoj raškoj umetnosti koja se formirala u ćelijama obrazovanijih
Srba isposnika već krajem DŽII veka. Koliko je ta skromna arhaična umetnost bila ispod
nivoa istovremenog srpskog monumentalnog slikarstva najbolje se može proceniti ako se
Jovan Bogoslov Vukanovog jevanđelja uporedi sa Jovanom Bogoslovom Vukanovih
slikara u studeničkoj Bogorodičinoj crkvi. Iako je freska Sv. Jovana u Studenici jako

53
oštećena, po fragmentu koji je ostao, tačno se vidi da se ona oslanja na vizantijske
minijature najviših kvaliteta i to direktno na vatikanski evangelijar br. 1155, iz DŽIII
veka, koji opet ponavlja znatno starije uzore iz DŽ veka. Druga minijatura Vukanovog
jevanđelja, Hristos Emanuilo, rad je znatno spretnijeg majstora. Mladi Hristos na prestolu
signiran je grčki. Po tipu glave i po načinu crtanja draperije, ova se minijatura direktno
vezuje za makedonsko slikarstvo DŽII veka, naročito za freske Sv. Nikole, u gradu
Kosturu. Anđeo u Blagovestima spomenute kosturske crkve, slikan sa jako podvučenim
grafičkim elementima, po crtežu je skoro identičan sa likom Hrista Emanuila u
Vukanovom jevanđelju. Ove sličnosti u slikarstvu dobro se slažu sa već utvrđenim
makedonizmima u jeziku Vukanovog jevanđelja.
Ovi prvi, jasno uočljivi kontakti minijaturnog slikarstva sa monumentalnom umetnošću
freske bili su kratkog veka. U većini srpskih iluminiranih rukopisa DŽIII stoleća slikani -
ili još češće crtani - ukras nema nekih čvršćih veza sa slikarstvom fresaka i ikona.
Prosečni ornamenti i crteži vivlografa živeli su u knjigama odvojeni od monumentalnog
slikarstva, do kraja DŽIII veka, i oni imaju svoju posebnu istoriju.
Primitivni inicijali i zastavice sa prepletima i fantastičnim životinjama smatraju se obično
kao tipični ukras makedonskih pergamentnih rukopisa. Na njima se u haotičnoj
proizvoljnosti mešaju orijentalni elementi sa romanskim. Govoreći nedavno o počecima
rukopisne ornamentike kod balkanskih Slovena, A. Grabar se zadržao na hipotezi da bi te
najstarije minijature u slovenskim knjigama mogle da budu iz DŽ veka, iz vremena i
skriptorija bugarskog cara Simeona. Sam Grabar oprezno procenjuje svoju hipotezu o
vrlo verovatnoj aktivnosti preslavskih skriptorija, napominjući da ornamentika bugarskih
i srpskih rukopisa ne pruža neku ujednačenu sliku iz koje bi se smeli izvlačiti zaključci o
jedinstvu porekla i stila. Sve hipoteze o poreklu i izgledu najstarije slovenske rukopisne
ornamentike nesigurne su zbog toga što se oslanjaju na kasni materijal, pretežno iz DŽIII
veka. Pretpostavljalo se da ornamentika „teratološkog stila” nije bila naročito omiljena
kod Srba i da su kasni primerci takvih inicijala u srpskim knjigama pozajmice iz
bugarskih rukopisa. U hilandarskoj biblioteci očuvalo se, međutim, nekoliko srpskih
rukopisa DŽIII veka sa neobično bogatim, raznolikim i dosta vešto crtanim inicijalima
„teratološkog stila”. Navodim kao najtipičniji primer rukopis br. 387 (spisi Teodora
Studita). U njemu se nalazi bogat izbor inicijala ovog tipa: fantastični crtež popunjen je
samo jednom, crvenom, bojom. Veoma je karakteristično da su izvesni motivi u ovom
rukopisu očuvali u sebi dosta elemenata francuske romanske minijature. Na primer, kao
inicijal B crtani pas sa biljnim ornamentom koji mu izbija iz usta „chien crachant des
rinceauDŽ” u francuskim rukopisima DŽI veka.
Inicijali ovog stila mnogo ponavljaju motiv zmija koje se prepliću u nepravilnim
zavojima i čvorovima. Već je Buslajev istakao da su primitivno crtana slovenska slova sa
zmijama rađena prema grčkim uzorima. Celo pitanje raspravljano je ranije sa dosta
oskudnim materijalom. Slovenski „teratološki stil” opisivan je prvo po hilandarskim
parimijama DŽII veka iz lenjingradske Publične biblioteke (LJ.p. I51). Kasnije se
pokazalo da se ornamentika istog tipa nalazi u lepšoj izradi u Apostolu manastira Slepče
(lenjingradska Publična biblioteka F. p. 1 br. 101). Sada su hilandarski rukopisi dali još
mnogo nove građe. Naročito su zanimljivi inicijali sa zmijama u hilandarskom
pergamentnom svitku br. 1, iz DŽIII veka rukopisima sa „teratološkog stila” bliske su još
nekolike hilandarske pergamentne knjige DŽIII veka.
Mešavina vizantijskog i romanskog

54
Dobro očuvane besede Jovana Zlatoustog (br. 386) pokazuju u svojim minijaturama
zanimljivu mešavinu vizantijskih elemenata sa romanskim. Sveže crtane glave, kao
inicijal O, podsećaju po tipu na mileševske mlade svetitelje, ali se u krutom crtežu
nespretnih poteza oseća romanska stilizacija. Jedna pogreška prepisivača koji je crtao i
inicijale pruža dosta siguran oslonac za dalja ispitivanja. Na listu 50 recto pisac je u
ćirilskom tekstu napisao nekoliko slova glagoljicom, što svakako upućuje na pomisao da
je majstor bio poreklom sa jadranskog primorja. Po celokupnom izgledu, a naročito po
crtežu glava-inicijala, hilandarski rukopis br. 386 sasvim je blizak grčkim rukopisima
DŽII veka iz južne Italije; rukopis je nastao svakako prema nekom uzoru onih italogrčkih
provincijskih skriptorija iz kojih je izišao bečki grčki rukopis teološke sadržine br. 12
(Beč, Narodna biblioteka, Theol. gr., br. 12).
Drugi jako oštećeni neugledni hilandarski pergamentni rukopis br. 313. bez početka i
kraja, malog formata, krije u sebi najzanimljivije srpske minijature DŽIII veka. Inicijali
ovog rukopisa predstavljaju fantastične životinje, iskidane ljudske udove i cele nage
figure, lako crtane, velikih glava, mekih izvijenih pokreta - sa neskrivenim
deformacijama karikature. U crtežu figura u hilandarskom rukopisu br. 313 oseća se
izvesna dalja stilska srodnost sa likovima iz izgorelog Prizrenskog jevanđelja beogradske
Narodne biblioteke. Minijature hilandarskog rukopisa br. 313 (parimije) pokazuju vrlo
širok repertoar motiva. Neki inicijali dosta su slični ruskim inicijalima iz druge polovine
DŽIII veka; paralele za inicijale istog hilandarskog rukopisa nalaze se i u makedonskim
rukopisima ranog DŽIII veka, u triodu Verkovićeve zbirke i u Bolonjskom psaltiru; u
ovom rukopisu sačuvalo se dosta romanskih inicijala u veoma čistom prvobitnom obliku.
U istu grupu zajedničke slovenske ornamentike DŽIII veka spada i ukras hilandarskog
Četvorojevanđelja br. 12. Zaglavlje ispred Mateja znatno podseća na Bolonjski psaltir,
samo je u srpskom rukopisu, iz kraja DŽIII veka, i crtež čvršći i boja intenzivnija. Sličan
ornament u bugarskom zografskom Radomirovom psaltiru (slov. rukop. br. 47) izveden
je znatno grublje.
Poslednjim godinama DŽIII veka pripadaju precizno crtani i živo kolorisani inicijali
hilandarskog jevanđelistara br. 8. Iskusno komponovani inicijali ovog rukopisa poznati su
nauci po kopijama misije Sevastijanova; najsličnije paralele ovim inicijalima nalaze se na
jednom liturgičnom svitku DŽIII ili ranog DŽIV veka u biblioteci manastira Esfigmena
(rukopis br. 10).
Prizrensko jevanđelje
U proučavanju srpske minijature DŽIII veka nailazi se još uvek na znatne teškoće. Brojni
srpski materijal u Sovjetskom Savezu ostao je skoro nepublikovan. Jedan od
najdragocenijih srpskih rukopisa DŽIII veka (Parimije beogradske Narodne biblioteke br.
300) zagubljen od 1916. godine nađen je nedavno. Najbogatije ilustrovano srpsko
jevanđelje DŽIII veka, tzv. Prizrensko jevanđelje, izgorelo je prilikom bombardovanja
Beograda 1941. Posle ispitivanja u Hilandaru 1952. i 1953. godine, opšta slika razvoja
srpske minijature u DŽIII veku ipak je postala nešto jasnija.
Pokazalo se, pre svega, da je srpska minijatura DŽIII veka, zasada, najpotpunija galerija
srpske primitivne umetnosti ranog srednjeg veka. U njoj se mogu naći bolje paralele za
ostale umetničke predmete u čvršćem materijalu, naročito za ranu srpsku kamenu
plastiku. Raznolikost primljenih uticaja u najstarijoj srpskoj minijaturi prevazišla je sva
očekivanja. Pada u oči da su pozajmice pretažno zapadnjačkog porekla. Čak i neki
izrazito istočnjački elementi u Prizrenskom jevanđelju imaju svoje najbliže paralele u

55
kamenoj plastici zadarskih crkava. A. Grabar je u svojim studijama o Prizrenskom
jevanđelju naročito podvlačio dominantni orijentalni karakter minijatura. U poslednjem
svom članku, u kome se osvrće na Prizrensko jevanđelje, A. Grabar opet ističe sličnost
između srpskih minijatura i orijentalnih španskih minijatura, pretpostavljajući ipak da su
ti orijentalni uzori došli na naše primorje preko južne Italije. Iz tih činjenica može se
izvući zaključak da se najstarija srpska umetnost razvijala u primorskim krajevima i da u
svojim počecima nije bila naročito zavisna od makedonskih kulturnih centara, iz kojih je
vršena hristijanizacija Slovena u IDŽ veku.
Nova ispitivanja stare srpske minijature pokazala su da su dosadašnja shvatanja o
najstarijoj balkanskoj slovenskoj minijaturi stajala dosta pod uticajem rezultata
postignutih na polju slovenske filologije. Nesumnjiva važnost Soluna i makedonskih
centara za najstariju bugarsku, makedonsku, rusku i srpsku književnost prenosila se - po
analogiji - i na minijature u tekstovima te književnosti. Iz ispitivanja stručnjaka za
slovensku paleografiju pokazalo se, međutim, da su ta datiranja baš makedonskih
rukopisa dosta nesigurna i da, prema tome, neke od minijatura, koje su smatrane kao
prauzor, uopšte nisu toliko stare. Na primer, Bolonjski psaltir sada se s punim pravom
datira u DŽIII vek, a njegove minijature ni u kom slučaju ne bi se mogle smatrati kao
izvorno makedonske. Sada je jasno da ornamentika Bolonjskog psaltira predstavlja
mešavinu starijih grčkih inicijala sa zmijama sa mlađom ornamentikom, u kojoj su već
jaki elementi zapadnjačkog porekla.
Ni kod Bugara ni u Makedoniji - u minijaturnom slikarstvu - ne postoji toliko bogatstvo
neizmenjenih uzora kao što je to slučaj kod Srba. Srbi, jako izloženi uticajima Zapada,
primili su najviše iz perifernih oblasti zapadnoevropske umetnosti ranog srednjeg veka
zastarele, tradicionalne oblike ornamenta, inicijala i ljudske figure. Zanimljivo je ipak što
je srpska umetnost te pozajmljene oblike uzimala i napuštala sazrevajući brzo kao
organizam koji se normalno razvija, bez lutanja i bez zastajanja.
Svetozar RadojČiĆ

'''''''

Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,

neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,

braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam Tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere

metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantarDŽijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

56
Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,

pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,

oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, Trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,

sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,

dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,

majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi duše
naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,

u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!

---------------

O jednoj grešci na prvom putovanju u Svetu Goru

Nas četvorica smo, 1979. godine, odlučili da posetimo Svetu Goru. Odluka nije bila
iznenadna, dugo smo o tome razgovarali. No sada, kad gledam na to, jasno je da se naša
priprema za put iscrpljivala u međusobnom dogovaranju četiri znatiželjna laika, koji
jedan od drugog o mestu hodočašća nisu mogli mnogo da saznaju.
Početnici, čak i u veri, mnogo više od geografskog položaja Svete Gore i nismo znali:
malo o istoriji samog Hilandara, imena ostalih manastira monaške države, nešto o

57
isihazmu iz tekstova Georgija Ostrogorskog. Imali smo volju i čisto srce (čistije, možda,
nego sada).
Bila je zima kad smo krenuli, vozom, za Solun. Da bismo stigli u Dafne, svetogorsku
luku, trebalo je da iz Soluna odemo u gradić Uranopolis. Greškom smo otišli u Jerisos,
odakle u to doba godine nema prevoza za Dafne.
Ono što hoću jeste da opišem tu grešku. Greške, u stvari, nije ni bilo.
Zbunjeni, pošto smo saznali da dalje iz Jerisosa nema prevoza za Svetu Goru, ušli smo u
kafanu. Kao jedine strance brzo su nas okružili domaćini, a kad su saznali da smo Srbi,
odveli su nas u hotel, verovatno jedini u gradu. Istog dana, kasnije, pokazalo se da je u
Jerisos stigao Patrijarh srpski, s pratnjom, na svom putu za manastir Hilandar.
Grci su mislili da smo mi deo pratnje, a mi nismo znali da oni to misle, niti da je Patrijarh
stigao ovamo.
Bilo je kasno kad smo stigli u hotel. Svi su već bili u svojim sobama, pa smo i mi otišli u
svoje.
Međutim, Onaj koji nas je i vodio u Svetu Goru nije nam dao da zaspimo. Sišli smo
ponovo u hol. I jedan grčki monah je sišao. Znao je francuski, a pošto je i jedan od nas
znao taj jezik, upustili smo se u razgovor. On je saznao da idemo u Hilandar i da smo se
greškom obreli u Jerisosu.
Saznali smo da je Patrijarh srpski s pratnjom u hotelu i da sutra rano idu brodićem za
Hilandar.
Naš problem je bio rešen: istim brodićem smo ujutru otplovili za srpski manastir.
Grčki monah, niti iko iz Patrijarhove pratnje nije bio ni najmanje iznenađen ovakvim
raspletom. Niko u tome nije video ni sticaj okolnosti, ni sreću putnika namernika, ni
grešku. Bilo je normalno da četiri mlada čoveka stignu na mesto svoga hodočašća, bilo je
normalno da se na putu za Svetu Goru ne može napraviti banalna greška, sesti u pogrešan
voz ili autobus, sići na pogrešnoj stanici.
Ko krene taj stiže, izmenjen se vraća, i ponovo, kad se zaputi, nepogrešivo stiže.
Kada se krene tamo, onako kako smo mi krenuli, svaki je put najbrži.
Uprkos voznom redu, u Jerisos treba stići, a ne u Uranopolis, iz Jerisosa ide brod, a iz
Uranopolisa ne ide.
DUŠAN VUKAJLOVIĆ

'''''

Jerisos
Ka mraku Ka nemirnom moru
Povorka crnih buba Samouvereno kreće

Nad glavama im trnov venac

nestvarno lebdi
Po čašu vina Po komad hleba
Nežno na plubu stavljaju
Na izmaglicu trpezu
Na sto
što u skladu je sa morem
A more sve je

58
Telo mu daju propadljivo
Dok ka drugom cilju idu

Utrnula srca
Ne znajući Jesam li pozvan
Na brod stupam
Na nejasnu crtu
Između smrti i života

-----------

Hilandarska grafika

U davno doba svetogorski monasi su se bavili plemenitom grafičkom veštinom izrade i

štampanja drvoreza. Prve drvoreze mogli su videti u srpskim i u ruskim knjigama DŽV i
DŽVI stoleća, a može se naslutiti da je neki od hilandarskih monaha imao prilike da vidi i
matrice štamparije \urđa Crnojevića ili Božidara Goraždanina. Ova jednostavna grafička
tehnika umnožavanja crteža, zacelo je bila poznata monasima zanatlijama i umetnicima
koji su se bavili obradom drveta, izradom ikonostasa i ostalog crkvenog mobilijara. S
takvim iskustvom oni su lako mogli prineti crtež na ravnu dasku i, umesto duboreza,
pripremiti drvoreznu ploču - matricu, sa koje su nanošenjem boje štampali otiske na
hartiji. Na taj način su svetogorske čudotvorne ikone, slikane temperom na drvetu, dobile
svoju zamenu: bile su umnožene kao „ikone na hartiji”. Te ikone - „štampi”, kako su
nazivane, darivane su hodočasnicima i svima onima koji s verom mole za pomoć. Nema
sumnje da su „ikone na hartiji” kaluđeri nosili sa sobom i da su ih poklanjali prilikom
svojih dugih put-šastvija u „pisaniju”. Takođe se može naslutiti da su i abagari -
drvorezni otisci molitava za ozdravljenje od raznih bolesti i od uroka - ispisivani,
ilustrovani i štampani u svetogorskim manastirima.
Na žalost, stare drvorezne ploče, ugrožene crvotočinom, najvećim delom su propale, a do
ovog vremena dospele su u simboličnom broju. Ali, baš zbog toga, kao i zbog neosporne
likovne vrednosti, sačuvane drvorezne ploče imaju važno mesto u kulturnoj istoriji
Hilandara, a kada je, kao u ovom slučaju, reč o grafici, onda su i nezaobilazne.
Budući da nisu poznate drvorezne ploče DŽVI i DŽVII stoleća ostalih svetogorskih
manastira, to se hilandarskim poklanja posebna pažnja. Sada postoje samo dve, od kojih
je starija rezana sa obe strane; na njoj su Raspeće i Četvorodelna ikona, dok je na drugoj
Deisis. Prvu ploču sa dve kompozicije objavio je profesor Dejan Medaković, a druga nije
publikovana. Medaković je utvrdio da je hilandarska drvorezna ploča nastala u prvoj
četvrtini DŽVI stoleća, ali da se ikonografska shema oslanja na starije uzore. Navedene
su i najbliže analogije: ikona Raspeća iz DŽIV stoleća u manastiru Pantokratoru i jedna
italokritska ikona Bogorodica na prestolu, na kojoj je, pored ostalih kompozicija, i
Raspeće, ikonografski gotovo istovetno sa hilandarskim drvorezom. Na drugoj strani
ploče, podeljenoj na četiri polja, prikazani su likovi Bogorodice Odigitrije, arhangela
Mihaila, svete Nedelje i svete Petke. Taj tip četvorodelne ikone javlja se u ruskom
ikonopisu DŽV stoleća i docnije, a u grafici je zastupljen u Oktoihu petoglasniku,
mletačke štamparije Božidara Vukovića, iz 1537. godine. Ističe se i lepota dekorativno
obrađenih okvira „čiji je osnovni motim dvočlani preplet i motiv krugova u prepletu. Isto

59
tako i ceo krst u kompoziciji Raspeće formiran je pomoću prepleta. Na hilandarskom
drvorezu umetnik je dekorativnu ulogu ornamenta u odnosu na figuralne vidno istakao,
toliko istakao da sa njima čini organsku celinu”.
Obe kompozicije nepoznatog hilandarskog drvoresca u ikonografskoj osnovi imaju crteže
inspirisane ikonopisom. Mada ne može biti reči o originalnosti kompozicije ili pojedinih
likova, treba istaći da je majstor ove ploče bio ne samo iskusan drvorezac već i darovit
grafičar koji je, pored nesumnjivih predložaka, stvaralačkim činom udahnuo sveži ritam
crne linije na beloj površini. A to je vekovna vrlina nebojenog drvoreza.
Nedavno je u Hilandaru načinjen otisak sa jedne do sada nepoznate, oštećene, čak veoma
trošne drvorezne ploče. To je već pomenuti Deisis. Kompozicija je ikonografski
standardna a potiče sa neke ikone iz DŽV-DŽVI stoleća, dok je drvorez nastao posle
Raspeća i Četvorodelne ikone, ali, sasvim izvesno, u DŽVI stoleću. Nepoznati majstor
posedovao je veće iskustvo i razvijeno grafičko osećanje. On je voleo takozvane oštre
linije, po čemu se približava zakasnelim „gotičarima”. Ipak, ne odstupajući od
poznovizantijske zamisli, uspeo je da postigne efektan ritam linija koji deluje sveže i koji
kao da se opire stilskim okvirima. Za sada je hilandarski Deisis jedino poznato delo ovog
drvoresca.
Po radovima ove dvojice starih drvorezaca, po grafičkom majstorstvu, koje je ispoljeno u
sačuvanim radovima, može se s puno razloga pretpostaviti da je u DŽVI stoleću ova
grafička veština bila razvijena u Hilandaru, ali i u drugim atoskim manastirima.
U DŽVII stoleću nastupio je iygleda duži vremenski period kada na Svetoj Gori nisu
pripremane drvorezne matrice, jer su sa postojećih, koliko su mogle izdržati, uzimani
novi otisci. Tek krajem DŽVII ili početkom 18 stoleća u Hilandaru je delovao drvorezac
čije ime nije poznato. U pitanju je drvorezna ploča koja je preneta u fruškogorski
manastir Beočin, što rečito govori da su veze Svete Gore i fruškogorskih manastira bile
tada obnovljene. Umesto „ikona na hartiji” tada su donete drvorezne matrice koje su
otiskivane u Beočinu, poklanjane priložnicima u Sremu i, dalje, širom Podunavlja.
Drvorezna ploča iz Beočina izrezana je sa obe strane, a kompozicije imaju nazive Sveta
Gora I i Sveta Gora II . Na prvoj je prikazan središni deo Atosa, Kareja sa crkvom Protata
i obližnjim manastirima Kutlumušem, Karakalom i Ivironom. U drugom planu je more na
istočnoj obali sa velikim medaljonom Bogorodice Orante. Po crtačko-grafičkom
postupku primećuje se da je majstor zanemario detalje u cilju prikaza celine, koja je
svedena na osnovne oblike i simbole. Medaljon, sa zracima, koji se od njega odbijaju i
padaju na atoske manastire, ima izraženu kultnu, ali i dekorativnu funkciju. Druga strana
ploče donosi izgled obližnjih manastira Grigorijata, Dionisijata i Simonpetra. More je u
prvom planu, pa kompozicija podseća na atoski pejzaž sa marinom.
Beočinska ploča sa dve kompozicije deo je veće celine. Nema sumnje da je bilo nekoliko
takvih matrica, neka vrsta grafičkog poliptiha, koji tek kada se sastavi daje panoramu
Atosa. To samo znači da je postojala i drvorezna ploča sa izgledom Hilandara i obližnjih
manastira Esfigmena i Vatopeda. Sačuvana beočinska ploča upućuje na takvu
pretpostavku.
Drvorezne vedute svetogorskih manastira najavile su pojavu bakroreznih, koje su u
DŽVIII i DŽIDŽ stoleću postale veoma omiljena grafička tehnika na Atosu.
Prva hilandarska grafika složenog ikonografskog sadržaja i svečanog naziva, Svetaja i
sveštenaja carskaja lavra serbskaja Hilendar, poznata u nauci kao Manastir Hilandar,
izrađena je 1743. u duhu nacionalne politike koju je tada vodila Karlovačka mitropolija i

60
njen arhijerej, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta sa svojim saradnicima. Posle
druge seobe Srba iz srpskih oblasti na Balkanu u Ugarsku (1739), patrijarh je brzo
shvatio da se i pomoću grafike može učvršćivati pravoslavlje u izuzetno nepovoljnim
prilikama.
Stematografija i bakrorez Sveti Sava sa srpskim svetiteljima doma Nemanjina, bili su
znaci nastupajuće obnove i barokizacije srpskih srednjovekovnih vladarsko-svetiteljskih
kultova, ali i jasan nagoveštaj istorizma u srpskoj kulturi i duhovnom životu u DŽVIII
stoleću. Zbog toga se i može reći da je bakrorez Manastir Hilandar (1743) bio potrebniji
Karlovačkoj mitropoliji nego Hilandaru. To mišljenje je još prihvatljivije ako se predoči
da je naručilac hilandarskog bakroreza bio jedan od najtrudoljubivijih saradnika
patrijarha Arsenija Četvrtog, „trona Pekskago Patrijaršeski Arhiđakon Jovan
Georgijević”, koji je tih godina boravio u Sremskim Karlovcima, odlazeći povremeno u
Pećku patrijaršiju, možda i u Hilandar, ali i u Beč, „po narodnoj želji”.
Hilandarski bakrorez i štampu Jovan Georgijević je poverio uglednom bečkom majstoru
Gustavu Adolfu Mileru (G. A. Müller, 1694-1767), čija se signatura nalazi u desnom
donjem uglu kompozicije. Autor crteža, što je u ovom slučaju veoma važno, nije
potpisan. Izvesno je, međutim, da je crtež nastao u Hilandaru i da ga je načinio srpski
slikar. Kako je već utvrđeno da je crteže Patrijaršije i Dečana (koje je takođe gravirao
Miler) pripremio Georgije Stojanović, to se ovom ikonopiscu s razlogom pripisuje i
hilandarski crtež. Stojanović je u Hilandaru morao pripremiti skice, a nije isključeno da je
zbog njihove izrade, a osobito zbog detaljnog opisa manastira, i Jovan Georgijević tada
pošao u Hilandar. Tek u Sremskim Karlovcima crtež je dopunjen likovima Srba svetitelja
i ostalim ikonografskim dodacima pa je, tek tada, sa opširnom legendom i zapisom,
poslat Mileru na grafičku obradu. Bečki bakrorezac tom crtežu nije mogao ništa oduzeti a
ni dodati.
Bakrorezna matrica Stojanovićevog i Milerovog Manastira Hilandara nije sačuvana, a od
grafičkog lista danas postoji samo jedna polovina, desna strana kompozicije sa
Georgijevićevim ktitorskim zapisom i signaturom bakroresca. Sada je poznata
hilandarska gravira nastala 1757. godine „v carstvujuščem grade Moskve”, gotovo kao
kopija bečke iz 1743. Moskovski grafičar nije potpisan, dok je grafika nastala ktitorstvom
„userdnago sina otečestva že ilirikoserbskago i trona pekskago arhimandritom Jelisejem
Radionovičem”. Ta moskovska bakrorezna ploča, preneta u Hilandar, dobro je očuvana i
sa nje su štampani novi otisci za korpus Hilandar-ska grafika. Prema toj moskovskoj i
prema polovini starije bečke, može se opisati ova jedinstvena kompozicija, najuspe-liji
primerak bakroreza svetogorske tematike.
U prvom planu razvijene hilandarske panorame je morska obala sa čamcima i
jedrenjacima. Na kamenitoj desnoj strani uz-diže se manstir Svetog Vasilija, označen u
legendi kao „Stari monastir i cerkov voznesenija pri morju”, dok je uz njega „Nova
arsana”, a u pozadini vinograd sa zgradom „Lazarski dom”. Na suprotnoj strani obale je
žitnica na moru, stara arsana i gumno. Dalje, na kopnu, uzdiže se monumentalni pirg
kralja Milutina sa legendom „Pirg na Savinom polju”, dok je oko njega nekoliko zgrada
okruženih bedemom. Izvan manastirskog zdanja su crkvice Sv. Stefana, Sv. Trifuna i
Blagoveštenja, a u daljini Arbanaški pirg, skit sa crkvom Sv. Trojice i crkva Usekovanje
glave sv. Jovana Preteče. Na levoj strani, u daljini je vrh Atosa sa crkvicom Bogorodice
Panagije i skitom Sv. Ane. Centralno mesto kompozicije zauzima arhitektonski kompleks
Hilandara, približno verno prikazan. Tu je na prvom mestu u legendi označena

61
„Sobornaja cerkov hram Vovedenija presvjatija Bogorodici”. Oko crkve su ucrtani i u
legendi navedeni konaci, paraklisi i pirgovi, a označene su i „Kelije monašeske”,
„Gostilnica”, „Povarna”, „Skrovnica”, „Bolnica”, „Trapezarija”, „Stare kelije”, „Žitnica”
i ostale prostorije.
Na grafičkoj kompoziciji Hilandara posebnu pažnju privlače dve grupe, koje na prilazima
manastiru idu jedna drugoj u susret. Na desnoj strani je bratstvo manastira, a na suprotnoj
carska svita: car Dušan sa caricom Jelenom, dvorjanima, konjanicima i kopljanicima.
Istorijski događaj iz 1347. dobio je ovde svoju baroknu likovnu evokaciju. Time je
hilandarskoj veduti dato istorijsko obeležje. Tu nacionalno-političku potku potvrđuju
ostali likovi smešteni u okvir bakrorezne kompozicije. U arkadama, levo i desno od
hilandarske panorame, prikazana su po tri stojeća lika: sv. Sava, prvi arhiepiskop, sv.
Milutin, kralj srpski, sv. Stefan Uroš, kralj srpski (levo), sv. Prepodobni otac Simeon,
novi mirotočec narekomi Nemanja, sv. Arsenije, arhiepiskop srpski i patrijarh Arsenije
IV Jovanović Šakabenta. (U preteranu odanost Jovana Georgijevića patrijarhu Arseniju
Četvrtom treba upisati da je u prvu hilandarsku grafiku, uz likove Nemanjića, unet
patrijarhov portret. U moskovskoj varijanti bakroreza iz 1757, na tom mestu je sv. car
Uroš.) U gornjem delu okvira, na sredini, ispod ikonice Bogorodice Trojeručice, nalazi se
lik Stefana Prvovenčanog kome anđeli prinose krunu i žezlo sa mačem. Ova mala dvojna
kompozicija Bogorodice-zaštitnice i vladara, potonjeg srpskog svetitelja, odvojena je
oblacima i vinovom lozom od ostalih figura, koje su raspoređene levo i desno u
medaljonima a njih zatvara vinova loza sa lišćem i plodovima. U njima su dopojasne
figure ostalih svetitelja-vladara doma Nemanjinog. Na sredini donjeg dela kompozicije,
između teksta hilandarskog opisa (legende) i ktitorskog zapisa, nalazi se barokna kartuša
sa predstavom cara Dušana na konju, kog okružuju grbovi: „Srbija”, „Bugarska”, „Ilirski
grb”, „Grb Stefana Nemanje” („Carstvo ot Nemanje ostavleno”). To je trijumfalni portret
cara Dušana iz Stematografije Hristofora Žefarovića. Uočava se da je na velikom
hilandarskom bakrorezu car Dušan predstaljen čak tri puta: u povorci svečanog dočeka, u
medaljonu sa Nemanjićima i kao trijumfalni protret na konju. U dva slučaja, shodno
baroknim preuveličavanjima, car nosi epitet „sveti”.
Idejno-ikonografsko rešenje hilandarske gravire iz 1743. vezano je čvrstim sponama za
nacionalnu politiku Karlovačke mitropolije, koja je baš u petoj deceniji DŽVIII stoleća,
za vreme patrijarha Arsenija Četvrtog, uspešno obnavljala kultove srednjovekovnih
vladara-svetitelja i budila uspomene na slavnu istorijsku prošlost. Dobro osmišljeni
grafički listovi bili su najmoćniji i najbrži prenosioci takvih ideja.
Dinko Davidov

----------

Arhimandritsko dostojanstvo Svetoga Save

Imenu sveti Sava sa razlogom dodajemo odrednicu prvi. On nije samo prvi arhiepiskop
Srpske crkve sa sedištem u manastiru Žiči, nego je:
- prvi monah iz vladarske srpske kuće, koji je naspram ovozemaljskog blaga i vlasti
prednost dao duhovnom životu;
- prvi Srbin na Svetoj Gori, koji odlazi u Carigrad da pred vizantijskim carem zastupa
interese Svetogorskog protata, manastira Vatopeda, Hilandara;

62
- prvi koji je radi carstva nebeskog, s jedne strane, i utemeljenja Srpske države i crkve, s
druge strane, uspeo da privoli Stefana Nemanju, oca svoga, da se odrekne vladarskog
prestola, položi monaški zavet i obitava na Svetoj Gori, gde su zajedno podigli srpski
manastir Hilandar; to je snažan primer da sin pokorava oca koji poslušno završava svoj
ovoze-maljski život u manastiru;
- prvi za srpske podvižnike osnovao Posnicu u Kareji na Svetoj Gori i Studeničku
posnicu u Srbiji;
- prvi prosvetitelj i književnik, dogmatolog, kanonolog, liturgikolog, hagiograf;
- prvi dao Srbima manastirske ustave i crkvenograđansko zakonodavstvo;
- prvi ostavio Srbima putokaze do Svete Gore, Jerusalima i dalje, do Sinaja gde se Bog
javio Mojsiju, svuda upisujući svoje roditelje u pomenike velikih svetinja;
- prvi izdejstvovao da novoizabrani hilandarski igumani, za razliku od svih ostalih
svetogorskih igumana, ne idu u Carigrad na potvrđenje kod vizantijskog cara;
- prvi prekinuo tradiciju grčkih natpisa i po hramovima u Srbiji uveo ćirilske natpise za
freske;
- prvi u Studenici uveo svojevrsnu investituru, tj. da svakom novoizabranom studeničkom
arhimandritu-igumanu palicu uručuje, u samoj Studenici vladar Srbije;
- prvi uveo praksu da se kraljevska kruna za Srbiju ne traži od rimskog pape, nego od
poglavara Srpske crkve;
- prvi pokazao koliko je svestan značaja geografskog po-ložaja Srbije ugradivši u njenu
državnost ideologiju kojoj stožer predstavlja, i to kao zalog opstanka, teorija o simfoniji
ili saglasju Crkve i Države;
- prvi sagledao dubine duhovnih sposobnosti Srba, odredivši im da nose breme po meri,
ako hoće da opstanu na razmeđi istočnog i zapadnog hrišćanstva.
Uz sve ovo, sveti Sava je i prvi arhimandrit Srbin u Hilandaru, potom prvi iguman-
arhimandrit u Studenici. Iz toga je proisteklo nešto sasvim novo, po čemu je on opet prvi.
Naime, prvi je i jedini koji je u arhimandritsko dostojanstvo zametnuo klicu iz koje se
razvila narodna - Srpska autokefalna crkva.
Arhimandritsko dostojanstvo u pravoslavnom monaštvu uopšte, i arhimandritsko
dostojanstvo svetoga Save u Srbiji posebno, jesu dva osnovna pitanja na kojima se
zadržavam.
Naziv arhimandrit preuzet je od grčke složenice koja označava starešinu u ograđenom
manastirskom prostoru, ali i prvog po časti crkvenog dostojanstvenika naspram igumana
drugih manastira jedne oblasti. Sama reč znači, u stvari, „ograđeno mesto u koje pastir
sabira i čuva svoje ovce da ih ne zgrabe vukovi ili kradljivci”. Zato u crkvenoj
terminologiji ova reč u prenosnom smislu znači manastir.
Arhimandrit je osobito zaslužno lice koje to crkveno dostojanstvo dobija u znak ne samo
počasti i priznanja, već i proširene crkvene vlasti. Zato je arhimandrit na kaluđer-skoj
lestvici prvi do episkopa, od koga dobija da nosi nadbedrenik koji je sastavni deo
arhijerejskih odeždi.
„Arhimandrit - po rečima Nikodima Milaša - bio je predstojnik velikih, prvostupnih
manastira. Značaj njegov, kao predstojnika velikog broja monaha bio je velik. Mi
arhimandrite nalazimo ne samo pri dvorovima episkopa i patrijarha, nego i na saborima,
gđe oni kao predstavnici svojih manastira, svoja imena na sabornim zaključcima
podpisuju”.

63
Teško je ustanoviti kada, gde i kako je prvi put uvedeno arhimandritstvo. Izvesno je, da je
istorija tog dostojanstva veoma stara i u Pravoslavnoj crkvi posebno značajna. Stoga bi
razumljivo bilo da podatke o tome nađemo prvenstveno u crkvenim kanonima, ali u
njima se, začudo, arhimandrit ne pominje. To saznanje čini ovo pitanje zanimljivijim jer
se na osnovu izvora može govoriti o pojavi arhimandrita u ranim vekovima hrišćanstva,
tj. još dok su uveliko održavani vaseljenski sabori i sastavljani kanoni; bar vek pre
vladavine vizantijskog cara Justinijana I (527-565).
U literaturi je izneto mišljenje, da su najraniji arhimandriti po manastirima katkad bili i
obični monasi i jerođakoni, tj. lica bez svešteničkog dostojanstva. Ovakvu praksu
potvrđuje, kako se iz daljeg teksta vidi, i car Justinijan I svojom 123. novelom. Smatra se,
da je prvi takav primer blaženi Vadim; monah koji se podvizavao u drugoj polovini IV
veka, „osnovavši manastir van grada Vitlapata” u Mesopotamiji, 374. godine, kada je
Persijom vladao Sapor (Šapur) II (309-379).
Kao najstariji podatak u grčkim izvorima o arhimandritu možda treba smatrati onaj koji
se dovodi u vezu sa najstarijim manastirom u Carigradu, po imenu Dalmat, koji je 382.
godine osnovao Isakije. Ovoga je kao igumana nasledio 396. godine Dalmatije, za koga
se kaže da je imao dostojanstvo arhimandrita i da je nazvan „ocem manastira”; smatran je
predvodnikom svih monaha, a njegov manastir je postao prvi i najugledniji među
manastirima. Veliki ugled stekao je iguman Dalmatije, u stvari, predvodeći monahe u
suzbijanju nestorijanske jeresi, osuđene na Trećem vaseljenskom saboru u Efesu 431.
godine. Zbog takve svoje uloge i revnosti „dobio je zvanje arhimandrita i egzarha (tj.
predstojnika ili načalnika) prvosveštenika, i starešine konstantinopoljskih manastira”.
Takođe stari i sasvim određeni podaci o arhimandritskom dostojanstvu su oni koje nam
otkriva Kirilo Skitopoljski (VI vek) u životopisima istaknutih palestinskih podvižnika.
On za Eftimija Velikog, palestinskog isposnika koji se upokojio 473. godine, kaže da je
prozorljivim okom predvideo da će biti arhimandrit svih pustinjaka u Palestini, pa
predvodnik i zakonopoložitelj, i da će njegova velika lavra biti iznad svih lavri.
Arhiepiskopski tron Jerusalimske crkve, u vreme Eftimijevog arhimandritstva, držao je
Anastasije I (458-478).
O postojanju arhimandrita u tako ranom periodu svedoči Kirilo i kad opisuje povratak
svih raskolnika u krilo Jerusalimske crkve osim Gerondija arhimandrita. Pritom
naglašava da se to dogodilo za vreme carevanja Zinona (474-475. i 476-491), kada je na
arhiepiskopskom jerusalimskom tronu bio Martirije (478-486).
Navedeni izvori o prvim arhimandritima ne otkrivaju nam i način njihovog uvođenja u to
dostojanstvo. Saznanja o tome postaju malo određenija iz Kirilovih kazivanja u vezi sa
izborom za arhimandrite Teodosija Velikog i Save Osvećenog, Eftimijevih učenika. On,
naime, opisuje da su se kod jerusalimskog arhiepiskopa Salustija (486-494), i to u nekom
trenutku njegove bolesti, sastali svi pustinjski monasi i jednodušno izabrali monaha
Teodosija Velikog za arhimandrita kinovija, tj. opštežiteljnih manastira koji su pod
jurisdikcijom Svetoga grada. Tada su i Savu Osvećenog izabrali za arhimandrita i
zakonopoložitelja svih lavri i palestinskih isposnika. Obojica su dobili i po jednog
pomoćnika ili zamenika, koji nisu bili arhimandriti nego igumani, svaki u svom
manastiru.
Izloženi podaci potvrđuju, da je arhimandrit po dostojanstvu i vlasti iznad igumana. Stoga
je razumljivo što je Sava Osvećeni, kao arhimandrit, govorio da je iguman igumana i da
je svaki iguman, koji je pod njim samovlastan u svom manastiru. O duhovnom

64
predvodništvu pomenuta dva arhimandrita u Palestinskoj pustinji svedoči i njihovo
protestno pismo, upućeno vizantijskom caru Anastasiju I (491-518), kome se obraćaju u
ime „i ostalih igumana i svih monaha koji žive u svetom Božjem gradu i celoj pustinji
oko njega i Jordana”.
Izuzetan značaj arhimandrita je potvrđen i time, što su Teodosije Veliki i Sava Osvećeni
postali ujedno i egzarsi, kao nekada Dalmatije u Carigradu, što znači predstojnici ili
načalnici i ovlašćeni izaslanici patrijarhovi za sve manastire pod jurisdikcijom Svetoga
grada. Posebno i za razliku od arhimandrita Teodosija, Sava Osvećeni je poput svog
učitelja Eftimija Velikog nazvan i zakonopoložiteljem. Ovo se neizbežno dovodi u vezu
sa Tipikom Save Osvećenog i sa Savom srpskim kao arhimandritom i
zakonopoložiteljem.
Arhimandritstvo kao crkvena ustanova ubrzo je ozvaničeno Justinijanovim
zakonodavstvom, čime se donekle premostilo nepominjanje arhimandrita u crkvenim
kanonima. Tako, u 5. Justinijanovoj noveli, glava 7, nalaže se episkopima, igumanima i
„zvanim arhimandritima”, da onemoguće monahe kad hoće iz svog prvog manastira da se
sele u neki drugi manastir, jer time opovrgavaju svoju monašku skromnost i kazuju da su
skitnice i psihički nestalni. A u 123. Justinijanovoj noveli, glava 34, govori se o uslovima
koje treba da ispunjava „ava ili arhimandrit” svakoga manastira kao iguman. Tu je
propisano da za kandidata ne mora biti istaknut prvi po dostojanstvu među monasima,
nego onaj koga celo bratstvo hoće kao ispravnog u veri i ličnom životu.
Navedeni podaci iz Justinijanovih novela posredno su svedočanstvo o tome, da je
ustanova arhimandrita bila proširena na sva veća monaška središta Vizantijskog carstva.
Kad je reč posebno o manastirima u Carigradu, posle opadanja snage napred pomenutog
manastira Dalmata, vodeće mesto preuzeo je čuveni Studitski manastir u jugozapadnom
delu grada, čiji je iguman takođe imao dostojanstvo arhimandrita. U njemu se naročito
pročuo učeni Teodor Studitski, koji je upravu primio 798. godine, predvodeći
istovremeno, kao arhimandrit, još četiri manastira u oblasti Olimpa i Vitinije.
Studitski monasi su, zbog revnovanja za čistotu u veri i crkvenom životu, mnogo puta
oštro opominjali patrijarhe i episkope, dovodeći time u težak položaj odnose između
Patrijaršije i Carskog dvora. I pored toga, međutim, tri studitska kaluđera postala su
carigradski patrijarsi: Antonije III (974-980), Aleksije (1025-1043) i Dositej (1190-
1191), koji je prethodno bio jerusalimski patrijarh (1186-1189), a tri vizantijska cara su
tamo zamonašena: Mihailo V (1042), Isak I Komnin (1059) i Mihailo VII Duka (1078).
Čuveni Studitski tiptik, odnosno obraznik ili ustav Teodora Studita (u čijoj osnovi je prvi
sastavljeni tipik - Tipik svetoga Save Osvećenog, iz kojeg su nastali svi ostali tipici, kao
na primer, Tipik Svete Gore i Evergetidski tipik), morao je biti dobro poznat svetome
Savi srpskom prilikom sastavljanja Hilandarskog i Studeničkog tipika. Obitavajući na
Svetoj Gori, gde je došao kao sedamnaestogodišnjak monah Sava srpski je mogao iz
životopisa o svetom Savi Osvećenom da sazna, da je i ovaj bio istih godina kada je
položio monaški zavet; da je po dostojanstvu bio arhimandrit-iguman i da je sastavio
monaškomanastirska pravila.
Na Svetoj Gori su, sabirana, dakle, ocenjivana i odabirana monaška iskustva palestinskih,
carigradskih i drugih manastira, kao i iskustva proistekla iz ponašanja vizantijskih careva
prema njoj posebno i Crkvi uopšte. Sa jednog takvog izvorišta sveti Sava je pravio odbir
da u svoje otačestvo - Srbiju prenese sve što je najbolje, zbog čega njegov životopisac
Domentijan i kaže da „Vsaki obraz Svetije Gori prenese v svoje otčestvo”. Preneo je on

65
otuda sve što je od knjiga, učenja i ustanova moglo da krasi državno i crkveno uređenje
Srbije. Jedna od ustanova je i arhimandritstvo; ono je ugrađeno u osnove srpske
državnosti i crkvenosti onda kada je to bilo najcelishodnije, tj. kada je zbog pada
Carigrada i Soluna u ruke Latina 1204. godine razbijen ustaljeni crkveni i državni
poredak u Vizantiji, a na Svetoj Gori ozbiljno ugroženi autonomija i spokojstvo.
Sava je u takvim okolnostima svoj pogled upravio više ka Srbiji, razmišljajući šta korisno
može da učini za nju. Radi ostvarenja takvih ciljeva važno je bilo da postane arhimandrit.
A upravo te godine je, kao tridesetogodišnjak, ispunjavao kanonski uslov za takvo
dostojanstvo. Posebno je pitanje, kako je sveti Sava postao arhimandrit i kome pripisati
inicijativu za to: njemu osobno, jerisoskom episkopu Nikoli koji je imao jurisdikciju nad
Svetom Gorom, ili solunskom mitropolitu Kostadiju?
Monaška skromnost ne dopušta da o tome govori sam Sava. Domentijan jednostavno
saopštava da su se u Mitropoliji solunskoj, u hramu Svete Sofije, sabrali episkopi Nikola
jerisoski, Mihailo kasandrijski i Dimitrije adramerejski sa svojim mitropolitom
Kostadijem solunskim, a sa njima i „blaženi kir Sava”, da služe svetu liturgiju. Savu na
toj liturgiji „blagosloviše i učiniše arhimandritom i dadoše mu da nosi nabedrenicu i
narukvice”. „A ovo učiniše - zaključuje Domentijan - po promislu Božijem i po svom
grčkom zakonu, da bude arhijerej”.
Teodosije je izdašniji u kazivanju. On pored ovoga što je zapisao Domentijan, saopštava
da je Sava radi manastirskih potreba došao u Solun, celivao mirotočivi grob
velikomučenika Dimitrija, pa odseo „i življaše” (što znači na nekoliko dana) u svom
manastiru Filokalu, odakle je posetio solunskog mitropolita Kostadija koji je o njemu
mnogo slušao i želeo da ga vidi. Zatim, beleži, da se desilo u to vreme da dođe i Nikola,
episkop Svete Gore, koji je sve potanko pričao solunskom mitropolitu o Savi i o
mirotočenju iz svetih moštiju Simeonovih, posle čega je mitropolit češće pozivao Savu da
razgovaraju. Teodosije, uz sve ovo, otkriva da je bio „naročiti dan svetoga praznika” u
koji mitropolit i pomenuta tri episkoma „umoliše Svetoga (tj. Savu) da bude s njima
služabnik” na liturgiji... „i tada ga mitropolit i episkopi blagosloviše, i nazvaše ga
arhimandritom, i blagosloviše ga da nosi nabedrenicu kada služi svetu liturgiju”.
U daljem kazivanju Teodosije iznosi važne pojedinosti kojih takođe nema kod
Domentijana. Zapisao je, da su saslužabnici posle svete liturgije zajedno bili i za
„telesnom” trpezom, na kraju koje se Sava ljubazno rastao sa mitropolitom, „svršiv
potrebe manastirske”. Sava je, pre nego što se vratio u Svetu Goru, a pošto je postao
arhimandrit, iz Soluna poslao u Srbiju, svome bratu samodršcu Stefanu, (veliki župan od
1196. do 1217, a kralj od 1217. do 1228.) pismo i „staklenicu mira od svetih moštiju
prečasnoga oca svoga”, koju je s tom namerom poneo bio, polazeći iz Hilandara.
Sadržina Savinog pisma, sastavljenog u Solunu, odnosila se uglavnom na to, kako je Bog
proslavio čudima njihovog prečasnog oca, svetog Simeona Mirotočivog, zbog čega
Stefana „obuze rodosni plač zadugo”, te „zapovedi da se poslanica pročita, da svi čuju”.
Svetiteljstvo Simeona Mirotočivog je moralo da utiče na Kostadija, mitropolita
solunskog, i trojicu episkopa, da Savu, inače zaslužnog podvižnika, proizvedu u
arhimandrita, što se iz Teodosijevog kazivanja jasno vidi. On nam ne otkriva, da li je i šta
Sava u pomenutom pismu rekao o svom novom dostojanstvu, tj. arhimandritstvu. To,
naravno, ne mora da znači da je prećutao tako nešto, jer tek izvršeno proizvođenje u
arhimandrita takođe treba shvatiti kao milost Božju koja se izlila blagodareći svetiteljstvu
njihovog oca Simeuna. Stoga se teško može verovati da je Sava u pismu svome bratu

66
prećutao jedan tako značajan čin. Iz Teodosijevog kazivanja se, uostalom, nedvosmisleno
vidi da Sava boravi neko vreme u manastiru Filokalu, što znači da je pismo mogao da
pošalje i pre, ali on čeka „naročiti dan svetoga praznika”. Trebalo je, ipak, da se o
njegovom arhimandritstvu sazna i u Srbiji. Zato je i čekao da staklenicu sa mirom pošalje
uz pismo, koje je trebalo da sroči tek pošto se taj čin obavi. A šta je drugo, ako ne to,
moglo da bude važnije kao „potreba”, jer čim je zadovoljena, prestao je razlog za dalje
Savino zadržavanje u Solunu.
Zašto je bilo važno da u Srbiji saznaju da je Sava arhimandrit? Iz ranije istorije o
arhimandritima zna se da su to dostojanstvo dobijali igumani uglednijih manastira, pod
čijim nadzorom su manji manastiri određene oblasti. Hilandar nije mogao da ima nadzor
nad nekim drugim manastirom Svete Gore, što znači, da njegovo ustrojstvo monaškog
života nije imalo potrebu za arhimandritom koji tamo nema nad kim da proširi upravu ili
nadzor. Sava je proširenu arhimandritsku upravu mogao da ima u Srbiji, i to iz
Studeničke lavre, u kojoj će čudotvornost Simeonovih moštiju, pošto se prenesu iz
Hilandara, pomoći njemu kao arhimandritu da izmiri zavađenu braću, Stefana i Vukana;
pa će mu pomoći da na razmeđi istočnog i zapadnog hrišćanstva, u saradnji sa
samodršcem Stefanom, učvrsti svoje otačastvo u pravoverju i dobrim zakonima, što je
ujedno pravi zalog za učvršćivanje samodržavnosti i samocrkvenosti.
Stoga je razumljivo zašto je Stefan odmah odgovorio „mnogoljubazno i mnogomolbeno i
mnogosuzno”: „O ljubazni duše moje, o prepodobni oče naš kir Savo, poslušaj molbu
moju, i ne prezri glas koji ti šaljem iz dubine duše moje...” Molio je, u stvari, Savu da
donese svete mošti oca njihovog, naglašavajući: „i sam priidi k nam”. Da Stefan Savin
boravak u Srbiji ne zamišlja privremenim, već stalnim, potvrđuju njegove reči koje je,
prema Teodosijevom kazivanju, izgovorio za trpezom u Studenici odmah po obavljenom
godišnjem pomenu, 13. februara 1206. godine, u prisustvu gostiju koji su sa Svete Gore
pratili prenos Simeonovih moštiju. „Sveti (tj. Sava) sa onima koji su s njim došli iz Svete
Gore pomenu samodršcu o povratku svom u Svetu Goru. A ovaj, čuv reč tu... moljaše
Svetoga... prebudi na čelu braće crkve od njega (tj. Simeona) sazdane, presvete
Bogorodice, ne kao da slave tražiš nego te molim da s njima prebivaš, da štogod dobro
uzakoniš među njima i među nama samim i među svim ljudima otačastva svojega. Jer na
to te i posla Bog, kako ja pomišljam, da nedovršeno od oca prečasnog našeg ti ispuniš”.
Savin ostanak u Srbiji trebalo je pred Svetogorcima i svetom opravdati na način koji ne
ostavlja mesta za prigovor na račun monaške skromnosti. A taj način se sastojao u tome,
što Sava, „videv samodršca brata i sve blagorodnike kako padaju na zemlju pred nogama
njegovim, i one prečasne oce koji su s njim došli kako pritiču u pomoć radi ostanka
njegova... odmah se pokori... i tako Sveti bi postavljen igumanom u velikom manastiru
po imenu Studenici, u crkvi presvete Bogorodice...”
Sava je, kao iguman, u samom početku sproveo odluku koja je odraz njegove dobro
zasnovane i u Studenički tipik, još pre konačnog povratka u Srbiju, unete zamisli o ulozi
studeničkog arhimandrita. Za ostvarenje tih ideja zaslužan je i samodržac Stefan koji je,
po rečima Domentijana „umolio prepodobnog da bude iguman u domu svete Bogorodice
studeničke”, sa željom da „prvo... tu najbolji osnov položi”, jer je „blagosloven Bogom i
NJegovom prečistom Materom, još u Svetoj Gori satvoren arhimandritom; i prebivanjem
prepodobnog tu, nazva se arhimandritom igumanom svete Bogorodice studeničke lavre”.
Kakva je, u stvari, bila ta odranije doneta odluka Savina, zaključuje se i iz Teodosijevih
reči: „I tako primiv taj manastir, zapovedi da se zove lavra svetoga Simeona, a onaj koji u

67
njoj upravlja da bude i da se zove arhimandrit, kao što je i sam u Solunu gradu od
mitropolita i arhiepiskopa bio postavljen za arhimandrita”.
Savu su za arhimandrita postavili visoki crkvenodostojnici po drevnoj praksi, tj. onako
kako su to činili u Carigradu ili Palestini na primer. Nikakvom slučaju se ne može
pripisati to, što su se Sava i tri episkopa, istovremeno zadesili kod mitropolita u Solunu,
za „naročiti dan svetoga praznika”. Okupio ih je sam čin proizvođenja Save u
arhimandrita, za šta je odabran dan većeg praznika, kako bi se i time ukazalo na
izuzetnost događaja. Naročiti praznični dan, doduše, neodređeno pominje samo
Teodosije. Kod Domentijana se o tome ne govori. A u grčkom tekstu Žitija svetoga Save
piše: „... Dogovorivši se arhijerej (tj. Kostadije) sa svojim episkopima i celim
sveštenstvom, jedne nedelje dok je Svetitelj (tj. sveti Sava) poučavao narod u mitropoliji,
učini ga iznenada arhimandritom protivno volji njegovoj”.
Savi je, takođe, u skladu sa drevnom praksom u velikim monaškim obitavalištima,
pripadalo da kao arhimandrit bude prvi i iznad svih igumana u Srbiji. U tom smislu je on
u 13. glavi Studeničkog tipika za igumana propisao, između ostalog: „...Ovaj iguman da
je viši od svih igumana i da se naziva prvim”. Odmah nastavlja: „Kada, pak, ovoga treba
postaviti, ovako da biva: da se okupe ekonom i eklisijarh sa najstarijom bratijom i da idu
samodržavnom gospodinu sve srpske zemlje, i da mu pošalju molbu da dođe u ovaj
manastir. I da uzme sa sobom episkopa i igumane Svetog \orđa u Rasu i Svete
Bogorodice Gradačke i Svetog Nikole u Toplici i drugog Nikole u Kazanovićima, i
drugog Svetog Nikole u Dabru, i Svetog \orđa u Dabru. I kad on dođe sa ovima, da
sazove u savet ekonoma i eklisijarha ovoga mesta i druge starce koji su podobni. I kad
uđe vladar u crkvu i svi ovi sa njim, da se posavetuju i da izaberu prepodobnog čoveka
koji će biti arhimandrit među svima igumanima i pastir ovome stadu. A njegovo
postavljenje da bude ovako: kad prispe vreme svete službe, da se oblači svetitelj episkop i
sa svima tim igumanima i sa drugim časnim jerejima, i da dovedu onoga koji će biti
pastir u ovom svetom mestu. I kad ga sa svima tim igumanima episkop postavi ispred
sebe, naočigled svima, a naročito vladaru koji stoji ispred, sa blagoslovom da ga oblači
episkop u svete rize po redu, kao što priliči. I svetu nabedrenicu sam episkop s
blagoslovom da mu veša na levo (!) bedro. U tome, dakle, ovaj arhimandrit i službe svete
da vrši. I pošto on uđe tu sa episkopom i sa igumanima, i pošto svrše svetu liturgiju, i
pošto bude položeno Sveto Jevanđelje na svetoj trpezi, a žezao pred Presvetom, i rekavši
trisveto i tropar: ’Pomiluj ni, Gospodi, pomiluj ni’; drugi: ’Gospodi, prizri s nebese i
vižd’, i izgovorivši tropar i kondak Uspenija svete Bogorodice, daju svetitelj i svi
igumani onome koji se postavlja Sveto Jevanđelje, i vode ga pred dveri. I prilazi državni
gospodin sve srpske zemlje i uzima ga za ruku od svetih dveri i privodi ga ka Presvetoj, i
uzev žezao kao iz ruke same Presvete i daje ga igumanu. I vodeći postavlja ga na
igumansko mesto, i kaže mu: ’Dostojan’. I tu odmah svi uglas kažu tri puta: ’Dostojan’. I
celiva ga, prvo vladar, potom episkop, potom ostali časni starci po redu i pevaju kondak
Zlatoustu, glas 4: ’Ot nebese pobedu prijet’ i potom jekteniju i otpust. I potom se slavi
vladar; i potom postavljeni arhimandrit. Upravo ovoga radi zapovedamo samom vladaru
sve srpske zemlje da, dolazeći, postvlja ovoga arhimandrita; toga postavljajući umesto
sebe gospodina ktitora, da bude osvetitelj i čuvar ovog svetog manastira, i prosto da
kažem ima da bdi nad ovim svetim mestom...”
Arhimandritstvo svetoga Save se, u odnosu na carigrdske, palestinske i druge
arhimandrite, ipak razlikuje. Drugi arhimandriti su postavljani od jerarhije određene

68
kanonske crkve kojoj pripadaju, ali ne radi osnivanja nove autonomne ili autokefalne
crkve. Jedino Sava srpski je, kao arhimandrit, bio zametak za stvaranje narodne - Srpske
pravoslavne crkve tako, što nije ostao na nivou Studeničke arhimandrije koju je sam
osnovao, nego je omogućio da ta Arhimandrija preraste u autokefalnu Žičku
arhiepiskopiju.
Miodrag M. PetroviĆ

----------

Duhovna gradina

Mudrost ljudska, slična mjesecu, razsvjetljava noćni mrak zabluda čovječijih samo tada
kada pozajmljuje svoje znanje od mudrosti i istine Božije. Pogledajte šta biva sa
mjesecom kada crna sjenka zemljine kugle pada na okruglinu njegovu? Tada se stavlja
pregrada između njega i sunca, i srebrnasta svjetslost njegova gasi se, a ostaje samo jedna
tamna masa koja se i ne vidi. Tako biva i sa mudrošću ljudskom kada zabludi. Pogrešna
mišljenja, zemaljska zadovoljstva i strasti zaklanjaju od nje svjetlost istine i mudrosti
Božije. (T. Jakovljev).
Zar misle da je istina Božija i Hristova nešto tuđe, udaljeno od prirodne istine, korisne
čoveku i društvu ljudskome, i da poslednja može živeti bez prve kao i u sjedinjenju s
njome? Pogledajte na narode i društva ljudska, hrišćanska i nehrišćanska! Zar onamo gđe
sija sunce istine Božje i Hristove ne svijetli jasno istina prirodna: prirodoispitujuća,
umna, moralna, tvoračka, dobrocjenjena i dobroukrasna za ljudska društva? Zar ne
pokriva pomrčina prirodne sposobnosti i život naroda, nad kojima ne sija sunce istine
Božije i Hristove? Odvojte sunce od svijeta, štaće biti sa svijetom? Izbacite srce iz tijela,
šta će biti sa tijelom? Treba li reći: Izvadite istinu Božiju i Hristovu iz čovečanstva, i s
njime će biti isto ono što i s tijelom bez srca, što i sa svijetom bez sunca. (Filaret
Moskovski).
Svijetlost samo naučenog obrazovanja, bez svjetlosti Hristove Istine, isto je što i svjetlost
mjesečeva bez sunca, svjetlost hladna i bez života, svjetlost tuđa i pozajmljena. Naučno
obrazovanje samo po sebi, samo će kliziti po površini duše, kao što svjetlost mjesečeva
klizi po stijeni, ne prodirući u unutrašnjost njenu, jer ono nikada neće biti u stanju da
dušu zagrije, oživi i pobudi srce naše na trud i podvige, na trpljenje nevolja i nemaštine.
Uzaludno duša, koja ostaje u udaljenosti od Boga, izvora života i načela dobra, uzaludno,
velim, pokušava da se razvija, usavršava, raste i ide u napredak; u njoj se razvija samo
duh samoljublja, ona se podiže samo gordošću, raste samo u zlu, ide naprijed putem
taštine, koja vodi u pustoš i propast.
Uzaludna su i nekorisna sva naša znanja kada mi iz njih za Hrista ne znamo.
Kakva je korist lađi ili jedrilici od katarke, od kormanoša i mornara, od jedrila i lengera,
ako vjetra nema? Kakva je korist u krasnorječivosti i oštroumlju, u znanjima i
obrazovanosti i uopšte u razumu, ako u duši nema Svetoga Duha?
Idi putem koji vodi Bogu, i tim ćeš se putem približiti k premudrosti. Put ka Bogu je
izvesjastan i poznat: pobožno razmišljanje, molitva i vjera. (Filaret Moskovski).
Um koji fantazira o svojoj mudrosti, jeste bezvodni oblak kojega nose vjetrovi taštine i
gordosti. (Ava Talasije).

69
Onaj ko iz ljubavi prema Istini iskreno priznaje da nije pravedan, može se reći da je veći
od onoga ko je svagda pravičan u svome mišljenju.
Onaj je mnogo, vrlo mnogo znao, koji je umeo reći: „Ja znam samo to da ništa ne znam”
(filosof Sokrat).
Što se više bogatimo znanjem, tim više se susrećemo sa nepoznatim stvarima.
Što više čovek zna, tim više uviđa kako malo zna u sravnjenju sa onim što ne zna i što je
nepristupačno, tj. nemoguće da se sazna. (Filaret Moskovski).
Koliko li ima stvari i predmeta koje mi ne znamo, premda i govorimo i hvalimo se kako
živimo u vijeku prosvete i kulture?
Sve naše zemaljsko znanje jeste samo znanje posebno (delimično); potpuno znanje je u
budućem životu.
Znaj što treba znati, i čini što treba činiti.
Dobro drvo donosi ne samo cveće već i rod.
Prava mudrost ne sastoji se samo u golom umnom poznavanju Istine, nego i u
odgovarajućoj spoljnoj delatnosti i ponašanju.
Onaj ko smatra da je razum samo u vještini izlagati istinu, sličan je papagaju koji,
obučivši se, govori po navici, premda apsolutno ništa ne razumije značaj, ni sadržinu
izgovorenih riječi.
Nemoguće je postati mudrim, ne živeći mudro. (Sv. Grigorije Bogoslov).
Istinski pametan čovek, slično ovaploćenoj Premudrosti Isusu Hristu, najprije tvori, a po
tom uči (Dela Ap. 1, 1.); najprije izvršuje zakon, a zatim naređuje ili savjetuje; on ne ruši
primjerom ono čemu uči rečju ili vlašću. (Filaret Moskovski).
Pamet, koja se ne može potkrijepiti delatnošću, jeste razlog stida. (Sv. Isak Sirin).
Bolja je mudrost koja rečju ne blista, ali koja izobiluje i potvrđuje se đelima. (Sv.
Grigorije Bogoslov).
Đelima sebe objelodanjuj da si pametan, jer nema riječi koja bi bila mudrija od đela. (Sv.
Marko Postnik).
Voleći nauku, voli i trud (dodaji znanje životu); stoga što sama nauka pogordi čoveka.
(Ava Isihije).
Sunce i svijetli i grije. Nije dosta imati samo svjetlosti ili prosvećenja, potrebna je i
toplota, tj. korisnost; pri prosvećenju uma treba imati i oblagorođeno srce i dobrotu duše.
Nauka ili znanje bez dobrote jeste mudrost đavolska. (Filaret Moskovski).
Onaj koji je ujedno i Premudrost i Pravda i Dobrota (Bog), okreće pogled dobrote Svoje
od onih koji se ponose mudrošću, bez pravde i dobrote. (Isti).
Onaj koji nam je dao razum i volju, ne prima od nas samo jedini razum nego očekuje i
delo volje. (Isti).
Ako imaš mnogo znanja, treba i da živiš svetije, jer će ti Sudija strožije i suditi.
Kao što svako blago ne obogaćava, no ono koje se upotrebljuje pametno i umjereno, tako
se i prosveta ne preobraća svagda u savršenstvo.
Dobra znanja dobra su za one koji ih upotrebljuju na dobra đela.
Naučnost za nemoralnog čoveka isto je što i dobra hrana za rđav stomak.
Bistar um, bez srca oblagorođenog ljubavlju, jeste mač u rukama ubice.
Glava učenoga koju rukovode strasti jeste vulkan koji izbacuje vatru i pepeo.
Strašan je udes bezbožnih pisaca: oni škode i posle smrti.
Episkop Melentije Hilandarac

70
----------

Srpski čudotvorac u Rusiji

Tragovi srpske duhovnosti na tlu Rusije (poput rukopisne zbirke u Rumjancevom

muzeju) nisu ni u jednom slučaju toliko vidni kao u ličnosti Svetoga Save (Nemanjića).
Kult našeg svetitelja, u svepravoslavnoj bogoslovesnoj simfoniji, ne samo što zauzima
istaknuto mesto u ruskoj uhristovljenoj tradiciji već je i u svesti njenih molitvenika zračio
osobenim počelom čudotvorca. Otuda i kult srpskog svetitelja, kao čudotvorca, traje u
Rusiji već puna četiri veka, iako za Svetoga Savu (1169-1236) - koga nepoznati
mileševski mo-nah naziva „ocem otaca, istočnikom milostivim i prestolom osećanja” (u
Službi uspenija Svetitelja Save) - crkveno predanje vezuje čudotvorno isceljenje monaha
Neofita nad njegovim praznim grobom u Trnovu još 1237. godine.
Zanimljivo je istaći da je ovaj srpski princ, svetogorski podvižnik i trnovski upokojenik
(mošti svetitelja je iz Trnova u manastir Mileševu preneo kralj Vladislav 6/19. maja
1237.) odmah po napuštanju sveta iskušenja izrastao do kulta koji je sabirao pravoslavne
Slovene i Grke. To je i razlog što je lik Sv. Save živopisan od Svete Gore (manastir
Vatoped) i Grčke (u crkvi Sv. Dimitrija, selo Palaticija kod Verije, 1570. godine), pa
preko Bugarske i Rumunije (u Moldaviji od 15. veka) do slovenske i pravoslavne Rusije.
Ipak, istraživači dela i života prvog srpskog arhipastira i ravnoapostolskog svetitelja nisu
zaokružili svoje napore. To posebno važi za srpsku i rusku nauku, koje su tragovima
uzajamnih veza i međupravoslavne sabornosti protivstavile moralnu lenost, posebno
ispoljenu u proteklih pedeset odnosno sedamdeset goldina vulgarnog ateizma. Tapije
srpsko-ruske teodiceje utoliko više treba ispitivati jer se srpski ravnoapostol slavi u
Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji, ali ga kod Rusa pominje Tverski tipik još 1438. godine.
Iako imamo određena znanja o zastupljenosti srpskog svetitelja u crkvenoj umetnosti
Rusije, potpuno nam je nepoznat trag o liturgijskom značaju Svetoga Save u ruskom
pravoslavlju. Mada još nedovoljno ispitane, u prilici smo da obelodanimo, podatke o
mistagoškoj recepciji našeg svetitelja u delu ruskog molitvenog kruga.
Na polovini puta prema Tuli ili Kozeljsku (gde se nalaze svetinje Optinske pustinje iz 14.
veka) u Serpuhovskom srezu Moskovske gubernije podignuta je 1810. godine crkva u
selu Igumnovo. Ova crkva, na oko 130 km od Moskve, posvećena je svetim mučenicima
Floru i Lavru, rođenoj braći, kamenorescima, koji su zbog hrišćanskih uverenja,
postradali u Lipljanu, na Kosovu, u 2. veku. Ova nevelika crkva kamenog zdanja
podignuta je na mestu davnašnje svetinje, ima zvonik, prepokrivena je limom; dovršena
je i osvećena nakon obnavljanja 1823. godine.
Od sačuvanih dokumenata posebno je dragocen Sveštenički izveštaj za 1831. godinu, jer
on svedoči da su već tada u crkvi postojala dva carska prestola (oltara): „Jedan posvećen
sv. braći, mučenicima Floru i Lavru, dok je drugi dograđen u slavu svetitelja i čudotvorca
Savu Srpskog”. Razumljivo, kako se bogosluženje može vršiti samo za jednim oltarom,
to znači da se u određene dane sasluživalo za jednim a u određene dane za drugim
oltarom. Moguće je i da se služba božija za oltarom posvećenim Svetom Savi Srpskom,
čudotvorcu, održavala samo u dan proslavljanja srpskog svetitelja (14/27. januar). Iako
nije neobično za ruske hramove da imaju dva, čak i tri oltara, zanimljivo je da se u 19.
veku u crkvici sela Igumnovo naizmenično sasluživalo za oba oltara. Naredna ispitivanja

71
treba da utvrde upravo tačne intervale kada je crkva u Igumnovu, u svesti ruskih
molitvenika, prevashodno postojala kao crkva svetitelja i čudotvorca Save Srpskog.
Iz pomenutog Svešteničkog izveštaja za 1831. godinu saznajemo da su sveštenoslužitelji
u Igumnovu uspostavljeni od davnine (sveštenik, đakon, crkvenjak), da su se izdržavali
od priloga i skromnih prihoda od zemlje (crkvište i sveštenikova okućnica). Zbog teških
životnih prilika 1832. godine, službujući svetinje u Igumnovu, tražili su pomoć od
serpuhovske državne blagajne u iznosu od 300 rubalja godišnje.
U igumnovskoj crkvi se bogoslužbeno pravilo držalo redovno do 1937. Prvi sveštenik,
otkad je u hramu postojao besprekidni liturgijski život (o čemu svedoči sačuvana i
verodostojna crkvena dokumentacija), bio je Kozma Grigorjevič, koji je činodejstvovao
od 1815. do 1844. godine. U periodu od 1838. do 1930. u mestašcu Igumnovo je
revnovalo osam sveštenika, od kojih je Andrej Smirnov za 50-godišnjicu verske
gorljivosti 1889. nagrađen zlatnom medaljom ordena sv. Ane.
Hram u Igumnovu zatvoren je 1937, u vreme službovanja sveštenika Gavrilova, koji je
otada pa sve do smrti 1954. usrdno održavao bogosluženje u svom domu, kao što je i u
kućama svojih parohijana izvršavao svete obrede (trebe).
Činjenica da se sasluživalo za oltarom posvećenim Svetom Savi sa prekidima skoro dva
veka ubedljivo svedoči o mistagoškom značaju srpskog svetitelja u Rusiji, kao što
potvrđuje i nasleđenost svetouzora i svetospasenja. Za ovakvu tvrdnju daje nam za pravo
dokaz da je kult čudotvorca Svetog Save Srpskog u ruskom molitvenom arhipelagu
uistinu trajno uspostavljen još pre četiri veka.
Naime, nedvosmislena argumentacija tačno upućuje na razvojni put i uticaj srpskog
svetitelja, kao i na najvažnije činioce uvažavanja hilandarskog ktitora i svetogorskog
podvižnika. Kultnom odnosu Rusa prema srpskom svetitelju doprinelo je umnogome
njegovo delo („Krmčija” se prepisivala u pravoslavnoj Rusiji već u 13. veku i bila, prema
S.V. Trojickom, osnov crkvenog i građanskog zakonodavstva do kraja 19. veka), zatim
molitveni život kao monaški uzor (živopisi sa Savinim likom, po Domentijanu, javljaju se
još za njegova života; te prvobitne freske nisu sačuvane), kao i srodničke veze sa
ohristovljenim ruskim narodom (Ana Glinski - Jakšić, udata u velikoj Litvanskoj
kneževini i koja je upravljala Rusijom 1546. godine, baka je po majci velikog ruskog
avtokratora Ivana Groznog, poreklom iz porodice poznatih srpskih plemića Jakšića). Ne
manje, poštovanju svetog oca doprinela je i izuzetna vezanost srpskih izbeglica koje su,
pred turskim varvarstvom, tražili utočište u Rusiji već od kraja 14. veka.
Svetiteljski kult Svetoga Save u Rusiji je, nesumnjivo, uspostavljen u 16. veku,
zahvaljujući prepisima Teodosijevog žitija (dar starca Isaije knezu Vasiliju III 1517.
godine) iako ga ruski svetačnici (mesecoslovi) pominju još u 15. veku. Ne čudi onda
podatak što se žitije srpskog svetitelja našlo i u osobenoj bogoslovskoj enciklopediji
„Letopisni licevoj svod”, koja obuhvata istorijski period od „Knjige postanja” do ruskih
letopisa iz 16. veka. To je i razlog što su srpski monasi, posebno hilandarci, tražili 1558.
od svog zaštitnika cara Ivana IV Groznog (koji je sa porodicom Hilandaru 1556. poklonio
katapetazmu sačuvanu do danas) da im omogući gradnju crkve u Moskvi, posvećenu
„svetim čudo-tvorcima srpskim Simeonu i Savi”.
S obzirom na molitveni primer srpskog cara i princa (koji su dvorski život zamenili
monaškim podvigom), istraživačima bogoslovesne istorije pravoslavnog izvornog
hrišćanstva, kao i istoričarima umetnosti, jasno je omogućen odgovor zašto se Ivan
Grozni odlučio da se u petokupolnom hramu Arhangelskog sabora, grobnoj crkvi ruskih

72
careva (sagrađena po nalogu velikog kneza Vasilija III početkom 16. veka, ali živopisana
u doba Ivana Groznog, u II polovini 16. veka) nađu i živopisani likovi srpskih svetitelja:
kneza Lazara, Svetog Save (Srpskog) i sv. Simeona (Stefana Nemanje). Nat-pis iznad
svetogorskih tihovatelja Save i Simeona naglašava njihovu osobenu svetost (jer njihove
mošti čine čuda); naznačeni su kao „srpski čudotvorci”. U Arhangelskom saboru, u
oltarskom prostoru, Sveti Sava Srpski zasebno je živopisan u celoj figuri, i to, kako beleži
S. Petković, „u belom sakosu sa zelenim floralnim ornamentima”.
Kultni odnos ruskog pravoslavnog naroda prema Svetome Savi posebno potvrđuju
predstave srpskog svetitelja uz ruske prepodobne i svete, kakav je slučaj na ikonama sada
u Pskovskom muzeju, zatim Novgorodskom muzeju ili Tretjakovskoj galeriji u Moskvi.
Razumljivo, taj odnos pravoslavna Rusija neće menjati ni posle smrti cara Ivana Groznog
(koji je u svojoj biblioteci imao i Žitije Svetog Save i koji je, po E. S. Sizovu, presudno
uticao na izbor ikonografskih celina i likova u Arhangelskom saboru), pa se otuda „Sveti
Sava Srpski” nalazi i na spisku čudotvoraca slikarskog priručnika (iz biblioteke
Stroganovih) iz 17. veka.
Utoliko pre, Srpska pravoslavna crkva bi, iako nije obnovila svoje Podvorje u okviru
Moskovske patrijaršije, u dane najvećeg iskušenja za pravoslavni svet morala da kao
uzdarje, s blagoslovom patrijarha, hramu Serpuhovske oblasti u Igumnovu pokloni makar
ikonu prvog srpskog arhiepiskopa, ravnoapostolnog svetitelja Save. Možda i jedino zato
što duhovna suštastvenost čini prepreku našoj civilizaciji banalnosti i varvarstva, koja
ima tendenciju da sve pretvori u prah, u ništa.
Predrag R. DragiĆ Kijuk

--------

Hilandar i Srbi

Kao što je poznato, srpski manastir Hilandar na Svetoj Gori ustanovljen je 1198. godine.
„Dom Presvete Bogorodice” i „Dom prepodobnog Simeona i svetitelja Save” nije samo
duhovnost i lepota hrama, opredmećenje raznih oblika slika, knjiga, hramovnih i
bogoslužbenih predmeta, manastirskih građevina nego i osećanje srpske narodne duše,
istorijsko shvatanje državnosti, apsolutni sud nad svim manifestacijama našeg života.
Hilandar je vekovna srpska ideja koja usmerava ka Bogočoveku Hristu i našoj
hrišćanskoj dovršenosti. Tu se najbolje osećáju puls i nervi srpskog idealnog bića i
istorije u svojoj raznovrsnosti ljudskog kretanja, borbe, stradanja i duhovnog uzleta.
Duša i naznačenje srpskog naroda utkani su u suštinu Hilandara. Ovaj manastir je lice i
obraz Srba a da bi se proniklo u taj srpski simvol treba težiti svetinji i voleti svetost prep.
Simeona i sv. Save, pre svega kako ih otkrivaju njihovi savremenici i neposredni
nastavljači. Otkrivajući njihove likove u Hilandaru shvatamo način i kvalitet građenja
Crkve Božije i države, tako srpski čovek saznaje sebe i istorijsko i kulturno mesto svog
naroda, naznačenje i duhovno-istorijski smisao postojanja i cilj sveukupnog života. Naša
borba za očuvanje naroda pripremljena je u Hilandaru. Pred Kosovsku bitku 1389. i pad
Smedereva 1459. godine manastir je svojim zračenjem i aktivnim značenjem pripremao
stvaralačke vrednosti koje su nas povezivale sa celokupnom crkvenom tradicijom i
predanjem, što je uspešno sintetički sabirao i aktivno vezivao za život romejski
(vizantijski) i pravoslavno-slovenski isihazam.

73
Dogmatski sporovi prvih vekova Crkve i svetootačka bogoslovska reč definisali su se
preko isihazma prve polovine DŽIV veka koji je stao u odbranu autentičnog pravoslavlja
i opstanka pravoslavnih naroda u pojačano širenje učenja o Svetoj Trojici, o ishođenju
Svetog Duha od Oca, putevima bogopoznanja kroz preobraženje čoveka i celokupnog
stvorenog sveta itd. Brojni prevodi važnih svetootačkih spisa ulaze u sastav nove srpske
knjige - isihastičkih zbornika. Produkcijom ovih zbornika i njihovim uticajem u srpskoj
državi stvoren je ogromni potencijal rasta duhovnosti, očuvanja pravoslavne vere,
ubrzanog utemeljivanja i naglog snaženja srpske kulture. Zapravo, na tom nivou bila je
vekovima religiozno-me-tafizička ideja romejske kulture, a isihazam čiji su glavni
pokretači bili sv. Grigorije Palama i sv. Grigorije Sinait neke najvitalnije i najbitnije
tačke pravoslavlja povezuju, čineći ih delotvornim u vremenu teških iskušenja svih
pravoslavnih naroda.
Neposredno po smrti vođa romejskog isihazma, do kraja DŽIV veka srpski bogoslovi
prevode njihove najvažnije dogmatsko-polemičke i asketske spise, te uz prevode starijih
svetootačkih autora, Hilandar postaje simvol sveukupne Crkve. Od srednjeg veka pa sve
do danas Hilandar je neosporno stekao duhovno i kulturno prvenstvo u srpskom poimanju
duhovnosti i svoje važnosti i naznačenja u istoriji. Carska Lavra manastir Hilandar je
kulturna celina srpstva, imajući u vidu svu raznovrsnost života jednog naroda. Istinski
čovek oseća se u Hilandaru bolje nego u svojoj rođenoj kući. Kao ognjište i žarište Duha,
ovaj manastir je energija duhovnog i umetničkog stvaralaštva najviših ostvarenja kod
Srba, jer između strogo određenog bogoslužbenog crkvenog ustava, narodne tradicije,
savremenih intelektualnih i naučnih vrednosti nema jasne granice. Uprkos mnogim
promenama u ispoljavanju naše duševnosti, mentaliteta verovanja ili neverovanja u
Hilandaru je otkriven smisaoni model i okosnica našeg bića. To potvrđuju mnogi, čak i
oni koji mu nisu bliski, niti ga osećaju svetinjom.
U novije vreme, otprilike krajem 70-tih godina našeg veka, Hilandar je zračio i postao
jedan od značajnih oslonaca stvaranja novog tipa ličnosti, ne samo u srpskom
bogoslovlju, nego i nauci i umetnosti. Doživljajem Hilandara kao kuće rodnije od
vlastite, nađeni i prepoznati koreni bića našeg savremenog čoveka, svesno i nesvesno
formirali su novi tip ljudi koji po svojoj prirodi i naznačenju mire sveto i do tada profano.
Znalci i umetnici stvaraju nove sinteze, gde se savremeni oblici i novovekovna tradicija
filtrira iskonskom duhovnošću i postaje korenski i strukturno povezana sa Bićem
Hilandara. U tom smislu Hilandar je tačka oslonca nove sinteze, neophodne stvaranju
novih i što raznovrsnijih oblika duhovnosti i života. Povezivanje tradici-onalnog i uvek
za svako biće novog sa novim prostranstvima, istorijskim mogućnostima egzistencije i
bezuslovnim stvaralačkim potencijalom srpskog čoveka to je stvaralaštvo budućnosti.
Dejstvom mnogobrojnih faktora danas se demonskom brzinom raspadaju principi i
vrednosti unutarnjeg i spoljašnjeg života srpskog čoveka i njegovog društva: vera,
poverenje u čoveka, istina, dobrota, lepota, odnos prema uporišnim tačkama zdravog i
donekle organizovanog društva, kulturne vrednosti itd. Proces entropije vrednosti srpskog
naroda prati i trenutna besputnost i bezidejnost, a ideje su sile pomoću kojih se
objašnjavaju pojave. Kao duhovna sila i vekovna ideja srpskog naroda Hilandar je simbol
našeg religioznog arhetipa, baziran na monaškom tipu pravoslavlja, bez obzira na svo
bogatstvo naše narodne pravoslavne religioznosti, ili pravoslavlja starog srpskog sela. U
svesti narodnog pravoslavlja Hilandar je duhovna ideja, objedinilac najviših religioznih
istina, savest naroda. Hilandarom se, prema verovanju mnogih ljudi, proverava vera

74
srpskog čoveka, čak i život autokefalne Srpske pravoslavne Crkve. Urbana religioznost i
mentalitet tradicionalno građanskog pravoslavlja podrazumeva prestižnost Hilandara i
Svete Gore u sistemu vrednosti svoje vekovne tradicije i civilizacije.
Imajući sve to u vidu, povod pisanju ovog teksta je aktivnost manastira Hilandara u vezi
proslave 800-godišnjice osnivanja, kao god i planovi njegovih misionarskih traganja u
glavnom gradu današnje Jugoslavije. Naime, uoči samog Aranđelovdana u sastavu
delegacije odbora za proslavu, prvi epitrop manastira o. Mitrofan je u „znak priznanja za
doprinos u obnovi manastira Hilandar” podario predsedniku Jugoslavije Slobodanu
Miloševiću „prvi zlatnik iskovan povodom tog jubileja”. Takođe, savezna vlada je
manastiru poklonila kuću na korišćenje „za obavljanje misije manastira” (navodi prema:
„Blic”, petak 21. 11. 1997, str. 6). Smatram da navedeni podaci ne traže dnevno-politički
komentar, jer su i sami dnevno-političkog karaktera, ali za ugled manastira Hilandara i
srpski narod u celini imaju za sada vrlo složene verske, etno-psihološke i istorijske
posledice. (1)
Već odavno u našem svetu, ako ne i od uvek, nije bitno kome se daju odlikovanja, ali za
sistem vrednosti i kvalitet duha jednog naroda i društva svakako je važno ko i zbog čega
daje takva znamenja. Pravoslavni vernici i ljudi koji gledaju u Hilandar onako kako sam
približno pokušao da predstavim, šokirani su i kao da nemaju ideju kojom bi to objasnili.
Zapravo, niko ne želi da veruje u događaj, a to je trenutak kada oslabljeni imunitet svesti
nema snage da se izbori sa činjenicom i njenom stvarnošću. Ono što je dodatna i
otežavajuća okolnost u čitavom ovom slučaju je činjenica da predstavnici Hilandara dele
zlatnike, priznanja i konačno podršku predsedničkom kandidatu Srbije na jurisdikcijskom
prostoru Srpske pravoslavne Crkve. Bez obzira na obim svoje manastirske autonomnosti,
poznato je da se Hilandar nalazi pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije, pa je logično
da su predstavnici najvažnijeg srpskog manastira za legalitet svega morali dobiti
potrebne zvanične ili prećutne blagoslove obe patrijaršije. Takođe, hilandarski emisari su
i grčki državljani.
Efekat ovog krajnje politizovanog čina predstavnika manastira Hilandara je traumatičan,
jer ne treba smetnuti s uma da je kao najviša vrednost zapreten u lično i kolektivno
nesvesno svakog Srbina. Šteta je učinjena čoveku, jer mu se na ovaj način zamagljuje
pogled na tačku oslonca njegovog bića, cilja i smisla ličnog i kolektivnog postojanja,
opstanka i stvaralaštva. Javno licemerje i otvorena sablazan koji se danas u enormnim
količinama bacaju srpskom čoveku u oči i dušu prete da potroše sve njegove svetinje, te
na taj način sebe i zvanično do kraja legalizuju. Hilandar neće ništa izgubiti. Izgubiće
čovek ako ga u sebi i van sebe obesveti i ukine. Kada bi Hilandar i fizički prestao da
postoji, kada bi se ukinula mogućnost proslave njegovih rođendana, on je simvol,
duhovna vrednost i ideja živoga Boga i živog čoveka, te u svakom obličju predstavlja
energens blagodati i celovitost suštine srpskog pravoslavnog naroda. Kao što je rečeno,
živi simvol Boga manastir Hilandar je apsolutni sud nad svim oblicima nešeg života, pa
nije neophodno da srpski monaški etnos po svaku cenu opstaje u njemu.
Slava Bogu, jedina cena (vrednost) zbog koje Hilandar i dalje egzistira kao manastir u
rukama srpskih monaha je sistem sveukupnih pravoslavnih hrišćanskih vrednosti i svetost
onih koji su ga osnovali, da bi on osnivao nas kao istinske ljude mužestvene i istinite
vere.
\akon Milorad M. LaziĆ

75
----------

Kako zamišljam ulogu Hilandara danas

Srbima je poznata ili treba da je poznata uloga i mesto Hilandara u duhovnoj i

materijalnoj istoriji srpskog naroda, od njegovog osnivanja za vreme Svetog Save i
Stevana Nemanje - Simeona Mirotočivog, do naših dana. Istorija jednog naroda uči se u
osnovnim školama i gimnazijama, a za one koji su istoriju posebno zavoleli i na
fakultetima. Najupečatljivije se, međutim, uči, odnosno i nauči istorija svoga naroda, u
prisustvu žive slike. Otud, istoriju antičke Grčke, mladi Grci najbolje nauče na
Akropolju, u Delfima i na Olimpu, hrišćansku i pravoslavnu u crkvama Soluna i u
vizantijskim manastirima Grčke.
Najlepše i najimpresivnije časove iz srpske istorije slušao sam od već davno, blaženo u
Gospodu usnulog arhimandrita Simeona (Vasilijevića) u manastiru Studenici.
Inteligentan i obrazovan teolog, duševan i duhovit, otac Simeon Sima tokom niza godina
svoga kaluđerskog života u Studenici, pričao je s ljubavlju i znalački srpsku istoriju,
vodeći mlade ljude od freske do freske, kroz sve tri crkve predivne naše neveste, uvek
mlade Studenice. Nikad ga nisam čuo, dolazeći godinama sa mojom Jelenom u manastir,
da je svoju pravoslavnu srpsku besedu na isti način ponovio. Jedna je bila priča za
osnovce, druga za gimnazijalce, treća za studente. A freske hrišćanskih svetitelja scene iz
Starog i Novog zaveta, kao i portreti srpskih vladara - inspirisali su oca Simeona uvek
novim nadahnućem i otud, uvek novim kazivanjem o Srbiji i pravoslavlju. Studenica je
tada, u najateističkijem dobu u srpskoj istoriji sa oštroumnim i energičnim, duboko
religioznim igumanom, kasnije arhimandritom Julijanom (Kneževićem) i njegovom
idealnom dopunom, tihim i meditativnim arhimandritom Simeonom, pretpostavljala,
zajedno sa Hilandarom, čvrsto uporište, neosvojivu tvrđavu i poslednje pribežište sveg
srpskog pravoslavlja.
Ovaj opširniji uvod bio mi je potreban, ne samo da se sa blagodarnošću setim manastira
Studenice, i u njemu, u Bogorodičnoj crkvi freske Raspetog Hrista (kakvu nisu imale ni
najpoznatije vizantijske crkve 13. veka) kao i duhovnih razgovora sa ocem Julijanom i
ocem Simeonom koji su nas vraćali izvorima srpske istorije i Izvoru sveg života, već i da
bih načinio prirodniji prelaz na manastir Hilandar, koji, zajedno sa Studenicom (jer i po
zajedničkim utemeljivačima i organizatorima manastirskog života) predstavlja srpski
„ugaoni kamen” koji i dalje poziva zidare da nastave davno započetu i nikad završenu
gradnju pravoslavnog srpskog života, ili da ga nesmotreno izgube i prepuste novim
zidarima.
I Studenica i Hilandar doživljavali su kroz uvek nemirni, a i tragični hod kroz spsku
istoriju „svetle i tamne praznike”, svoje uspone i padove, opustošenja i „hododarja”. Nije
drukčije ni danas, na kraju 20. veka. Jedva sa nekoliko iskusnih i prekaljenih kaluđera u
Studenici, i sa malo više sličnih u Hilandaru, ove dve naše kule svetilje, na dobro
valovitom, muljem i algama uzmućenom moru srpskom, udaljene jedna od druge više
nego što bi trebalo, mogu li odoleti olujnim noćima koje dolaze i dnevnom pomračenju
sunca koje se sprema?
LJudi od vere uvek su znali: bez Boga ne možemo ništa činiti, a ako nam je Bog pastir i
pomoćnik, „ako je Bog s nama” - znao je iz iskustva još psalmopevac David, a i apostol
Pavle - „ko će protiv nas”. Što bude više ljudi u Srbiji koji će svoju pravoslavnu veru

76
kvalitativno popraviti, i uznegovati, veća je i nada svih nas da će se i u Studenici, i
naročito, u Hilandaru pojaviti novi blizanački parovi odani molitvenom i aktivnom
životu, i da će iz njih onda poteći „reke žive vode” prema svima Srbima koji će ih tražiti.
Umesto teško zamislivog spoja, pođednako delatnog, kao i molitvenog bića, u jednom
pravoslavnom, srpskom duhovniku, realnije mi izgleda da zamislim, danas i u
budućnosti, komplementarni par duhovnika, od kojih će jedan, vođen Božjim i
„nedremanim Okom” i svojom urođenom prirodom (temperamentnom i karakterom)
spontano i voljno biti okrenut ljudima, dok će drugi pokrenut, i dalje, upućivan od istog
Božjeg Oka, sklon mističkom životu, postati vrstan ispovednik i molitvenik. Nikakve
suprotnosti između ove dvojice Božjih izabranika nema, oni su u manastiru ono što su
bile i ostale u svetovnom životu - Marta i Marija.
Razlog zašto je ovakvih idealnih parova duhovnika u srpskim manatirima bilo kroz
istoriju tako malo je u odsustvovanju mističkog reda „staraca” u srpskoj crkvi i s, tim u
vezi, ne uvek dobro usklađen odnos, kod nas, između nacije, i vere, Crkve i Države,
politike i religije.
Naravno, za malu srpsku, pravoslavnu crkvu, ne bi se mogle primeniti iste mere i isto
procenjivanje, kao za pravoslavnu crkvu Rusije, na primer, koja je imala tu sreću da je još
početkom 16. veka (preko sv. Nila Sorskog i mistične struje „starčetstva”) bila u snazi da
prejakom uticaju, pa i pritisku carske državne moći protivstavi „mistični kaluđerski red
staraca” koji su u prvom redu hteli da budu i ostanu pravoslavni hrišćani, a onda tek i
Rusi (ne negirajući, naravno, svoju naciju). Za razliku od ovakve povoljne mogućnosti
razvoja u Rusiji, koja je, dakle, pored već, donekle, institucionalizovane „državne” crkve,
imala i takvo monaštvo koje je stalno bilo „mističko telo Hristovo” pravoslavna crkva u
Srbiji (naročito od vremena Prvog srpskog ustanka, mada najvećim delom i u toku
turskog ropstva) uvek je bila i ostala nacionalna crkva. Ona je takva i danas.
Ne ulazeći ovom prilikom u raspravu o zagonetnoj sklonosti (ili nesklonosti) nekih
naroda mistici (grčkog, ruskog i možda rumunskog naroda, s jedne strane, srpskog,
bugarskog naroda, s druge strane), nipošto ne želeći da neprirodno razdvajam naciju od
vere, ali vazda ubeđenja da ateista Srbin, nije dobar Srbin (prema narodnoj poslovici: Ne
bio ti čovek bez pameti putovođ, ni Srbin bez vere ortak) da je pravoslavni Srbin prirodno
i dobar Srbin - ali samo patriota, mnogo manje nacionalista i nikad šovinista - idealno
zamišljajući dva hilandarska duhovnika pođednako jakih i ubeđenih pravoslavnih
hrišćana (pre zdravim doživljajem, nego tradicijom ubeđenih) oslanjajući se na njihovu
ekstravertovanu i introvertovanu prirodu, dodeljujem im različite uloge u odnosu na one
Srbe koji dolaze u Hilandar (i Studenicu), znajući zašto tamo odlaze.
Šta Srbima danas (a prema vladiki Nikolaju Velimiroviću i ranije i mnogo ranije) najviše
i najpreče treba? Ne govorim kao političar, ekonomist, evropski progresist, srpski
nacionalist, niti kao pripadnik bilo koje svetske ili domaće organizacije, osim moje
pravoslavne, hrišćanske srpske Crkve kojoj jedino pripadam. Govorim samo kao
pravoslavni Srbin (samo patriota?), onoliko koliko sam kao takav, do ovih mojih
poodmaklih godina, upoznao svoj narod. Srbima su danas najpreča dva zbivanja:
ispovedanje i kajanje za svoje grehove i međusobno mirenje.
Kada govorim o ispovedanju i kajanju Srba, ne znam da li je potrebno podsetiti Srbe
(ateiste, agnostike i teiste) koji stvarno cene i vole Nikolaja Velimirovića, možda zbilja
najvećeg duhovnika koga smo posle Svetog Save imali, na ona brojna mesta u njegovom
Delu (već je trinaest knjiga dostupno srpskom čitaocu svakog obrazovanja) koja pozivaju

77
Srbe na ispovst i pokajanje zbog mnoštva učinjenih grehova (vladika doslovce i ubedljivo
navodi i kojih) pre Prvog svetskog rata, između dva svetska rata i posle Drugog svetskog
rata; dovoljno je pročitati samo nekoliko ovakvih stranica kod vladike Nikolaja, pa da
dobronameran, objektivan, i naravno, najpre, pravoslavan srpski patriota, (a ne, najpre,
srpski nacionalista, tradicionalno, znači običajno, znači polupaganski, pravoslavan
vernik) ublaži u sebi, ili, i sasvim prestane sa idealizovanjem „nebeskog srpskog naroda”,
najboljeg, najčestitijeg i najpravednijeg, od Boga „izabranog naroda”, a da pri tom ne
prestane da i dalje voli i ceni taj isti narod...
Zar treba još trošiti reči o mirenju srpske zavađene braće od Kosova do danas? Da li smo
bar nešto naučili od mudrih srpskih poslovica - zreo plod našeg izvornog drveta - od
kojih jedna keže: Složna braća nove dvore grade, a nesložna stare razgrađuju!
Ko je danas najviše pozvan da miri zavađenu srpsku braću od pravoslavnih srpskih
duhovnika? Završavam ovaj članak - hvala svima u „Književnim novinama” koji se
blagovremeno i blagočestivo setiše manastira Hilandara i tako nam dadoše priliku da
nešto prozborimo u ovom jubilarnom broju molitvama upućenim Bogu da nam danas
pošalje u Hilandar (i u Studenicu) dvojicu novih Zlatousta, od kojih će se onda umnožiti
dobro seme Istih. Jedan Jovan (zar nije Jovan na Hristovim grudima vesnik budućeg
pravoslavlja, Hrista ljubavi o kome je i Dostojevski sanjao!), molitvenik Jovan,
ispovedaće, pričešćivaće i moliti se za sve bolesne Srbe koji će mu dolaziti radi
pokajanja, i - drugi Jovan, ne manje Hristu odan i molitven od prvog Jovana, ali i lično
obdaren i sposoban da miri sve zavađene: muževe i žene, sinove i očeve, kćeri i majke,
braću i sestre, susede koji se do krvi posvađaše zbog zida u stanu ili parčeta njive u selu,
partizane i četnike, Srbe u dijaspori i Srbe na Balkanu. Utopijski san? Ne, jer ako imamo
veru kao „gorušično zrno”, činićemo čuda i veća od Hristovih (to nam sam Hristos
poručuje), a usplamtelo zaraćenim, opijenih prolivenom krvlju, koji bi da i dalje prolivaju
krv Sina čovečjeg, Aleksej Homjakov (1804-1860) u članku „Srbima: Pismo iz
Moskve”, poručuju sledeće: „Vera je delo duhovne slobode i ne trpi prinudu; istinska
vera pobeđuje svet, a ne traži mač svetski radi svoje pobede. Zato uvažavajte svaku
slobodu savesti i vere tako da niko ne može da vređa istinu govoreći da se ona pribojava
laži i da ne sme da se s lažju takmiči oružjem misli i reči”.
Vladeta JerotiĆ

-------

78