Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
19. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETOG MUČENIKA BONIFATIJA 

‐ ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG GRIGORIJA (GRIGENTIJA), arhiepiskopa 
Omiritskog 

‐ ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG BONIFATIJA MILOSTIVOG, episkopa Ferentiskog 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA POLIJEVKTA i TIMOTEJA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA ILIJE, PROVA i ARISA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA EVTIHIJA i TESALONIKE i sa njima 200 ljudi i 70 
žena 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA TRIFONA 

‐ SPOMEN PREPODOBNE MATERE AGLAIDE RIMLjANKE 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ILIJE MUROMCA 

 
STRADANjE SVETOG MUČENIKA 

BONIFATIJA 

  

BEJAŠE  u  Rimu  jedna  žena  bojarka,  po  imenu  Aglaida;  otac  joj  Akakije  ranije  beše 
načelnik  grada  Rima.  Mlada  i  lepa,  bogata  vlasnica  ogromnog  imanja  nasleđenog  od 
roditelja,  bez  zakonitog  muža,  Aglaida  provođaše  dane  svoje  u  bludočinstvu  i  gresima, 
pobeđivana strašću nemoćnog tela. Imađaše ona vernoga slugu, upravitelja njenoga doma 
i  imanja;  on  bejaše  mlad  i  vrlo  lep;  zvao  se  Bonifatije.  Sa  njim  ona  življaše  u  grešnim 
odnosima, zadovoljavajući svoju telesnu požudu. Govoriti o ovome nije sramno pošto će 
dalje  biti  reči  o  blaženoj  i  čudesnoj  promeni  njihovog  života;  jer  kada  hvalimo  svetitelje, 
onda  ne  prećutkujemo  i  ranije  grehe  njihove,  da  se  pokaže  da  nisu  svi  od  mladosti  bili 
dobri i pravedni, nego su, slično drugima, imali pokvaren život, ali se usavršiše istinskim 
pokajanjem, dobrom promenom duše i velikim vrlinama, i proslaviše svetošću. O tome se 
govori  u  Žitijima  Svetih  zato,  da  i  mi  grešni  ne  bi  očajavali  nego  da  bi  pohitali  da 
ispravimo sebe, znajući da i posle grehova, uz pomoć Božiju, možemo postati sveti, ako to 
samo  sami  poželimo  i  potrudimo  se.  I  zaista  divna  je  to  i  radosna  srcu  povest  u  kojoj 
čujemo  kako  grešnik,  koji  čak  ni  nade  na  spasenje  nema,  neočekivano  postaje  svet,  a 
pritom i mučenik Hristov. Primer toga je ovaj sveti Bonifatije. On najpre življaše u nečistoti 
i beše pijanica, a potom postade ispovednik i sjajni podvižnik i slavni stradalac za Hrista. 
No  Bonifatije  i  u  vreme  svog  razvratnog  življenja,  mada  robovaše  grehu,  ipak  imađaše 
neke,  dostojne  pohvale,  vrline:  beše  on  milostiv  prema  siromasima,  pun  ljubavi  prema 
putnicima,  i  žalostivan  prema  svima  koji  su  u  nevoljama;  i  on  jedne  obasipaše  bogatom 
milostinjom, druge s ljubavlju zbrinjavaše, treće samilosno i saosećajno pomagaše. Imajući 
svagda u srcu svom želju da se popravi, Bonifatije često uzdisaše k Bogu, da ga On izbavi 
iz đavoljih zamki i da mu pomogne postati gospodarem nad svojim požudama i strastima. 
I  Gospod  ne  prezre  stvorenje  svoje,  i  ne  ostavi  da  ovaj  delimično  dobrodeteljan  čovek  i 
dalje tone u ubitačnoj pohotljivosti, niti dopusti da on dela milosrđa svoga i nadalje kalja 
nečistim  gresima,  nego  blagoizvole  urediti  tako  da  skverna  dela  njegova  biše  omivena 
prolivanjem  sopstvene  krvi  njegove,  i  time  duša  njegova  bi  ukrašena  kao  carskom 
porfirom i ovenčana vencem mučeničkim. A to se dogodi na sledeći način. 

U  to  vreme  bejaše  silno  gonjenje  hrišćana,  duboka  tama  idolska  pokrivaše  sav  Istok,  i 
mnoštvo vernih bivaše mučeno i ubijano za Hrista. Gospođi pak Bonifatijevoj sinu u glavi 
spasonosna  misao,  a  srce  joj  obuze  neodoljiva  želja:  da  ima  u  domu  svom  mučeničke 
mošti.  I  pošto  među  slugama  svojim  ona  ne  nalažaše  drugoga,  sem  Bonifatija,  koji  bi  joj 
ovu  zamisao  verno  i  revnosno  ostvario,  ona  pozva  Bonifatija,  otkri  mu  svoju  želju  i 
nasamo  mu  reče:  Tebi  je  poznato,  brate,  kolikim  gresima  oskvrnavismo  sebe  ja  i  ti,  ni 
najmanje ne brinući o buduđem životu, i kako ćemo predstati Strašnom sudu Božjem, na 
kome  ćemo  po  delima  svojim  biti  osuđeni  na  teške  muke.  No  ja  sam  čula  od  jednog 

2
pobožnog  čoveka,  da  ko  ima  kod  sebe  mošti  mučenika  Hristovih,  i  poštuje  ih,  taj  dobija 
veliku  pomoć  ka  spasenju,  i  u  domu  njegovom  greh  se  ne  umnožava;  štaviše,  takav  se 
može  udostojiti  onog  večnog  blaženstva,  koje  su  se  udostojili  sami  sveti  mučenici.  A 
mnogi  i  sada,  kako  govore,  izvršuju  divne  podvige  za  Hrista,  i  predajući  tela  svoja  na 
mučenje dobijaju mučeničke vence. Stoga mi ti posluži u ovoj stvari: eto, došlo je vreme da 
ti na delu pokažeš koliku ljubav imaš prema meni. Otputuj brzo u o!ne zemlje gde se vrši 
gonjenje  hrišćana,  i  postaraj  se  doneti  mi  mošti  jednog  od  svetih  mučenika,  da  ih  česno 
položim kod sebe, i da podignem crkvu tome mučeniku, i da njega svagda imam kao svog 
čuvara i zaštitnika i stalnog posrednika pred Bogom. 

Saslušavši  Aglaidu,  Bonifatije  s  radošću  pristade  na  njen  predlog,  sav  gotov  za  takav 
pothvat. Gospođa mu dade mnogo zlata, pošto je bilo nemoguđe uzeti tela mučenika bez 
poklona i teškog zlata: jer neznabošci mučitelji, videći veliku ljubav i usrće hrišćana prema 
moštima, ne davahu ih zabadava nego ih prodavahu po skupu cenu, i time silne prihode 
sebi  sticahu.  Sa  tog  razloga  Bonifatije  uze  od  svoje  gospodarice  mnoštvo  zlata,  kako  za 
otkup  mučeničkih  moštiju  tako  i  za  razdavanje  milostinje  ništima.  Pripremi  on  takođe  i 
razne mirise, platna i sve ostalo što je potrebno za uvijanje i prenos svetih moštiju. Uzevši 
sa sobom i mnogo slugu gospođe svoje, a prijatelje svoje, i konje, on spreman već krenu na 
put. No polazeći iz kuđe on smejući se reče gospođi svojoj: A šta će biti, gospođo, ako ja ne 
nađem nikakvo telo mučenika, pa tebi donesu moje telo za Hrista namučeno, da li ćeš ga 
primiti  s  čašću?  ‐  Aglaida  se  nasmeja,  nazva  ga  pijanicom  i  grešnikom,  i  ukoravajući  ga 
reče mu: Brate, sada je vreme ne za šaljenje već za pobožno strahopoštovanje. Potrebno je 
tebi da na putu strogo čuvaš sebe od svake nepristojnosti i neozbiljnosti; sveti posao valja 
obavljati  česno  i  valjano,  i  putovati  u  krotosti  i  uzdržanju:  imaj  stalno  na  umu  da  ti  ideš 
poslužiti  svetim  moštima,  kojih  nismo  dostojni  ne  samo  kosnuti  se  nego  ni  pogledati  na 
njih. Putuj dakle s mirom: a Bog koji je uzeo na sebe obličje sluge i prolio krv Svoju za nas, 
neka  nam  prosti  grehe  naše  i  pošlje  ti  Angela  Svog,  i  neka  putovanje  ustroji  na  dobro  i 
napredak. 

Bonifatije primi k srcu savet gospođe svoje, i krenu na put. Razmišljajući o tome čega se on 
ima  doticati  svojim  oskvrnavljenim,  grešnim  rukama,  Bonifatije  stade  tugovati  zbog 
pređašnjih grehova svojih; i došavši u strah Božji on se poče postiti: ne jesti mesa, ne piti 
vina,  nego  se  usrdno  i  često  moliti.  Jer  strah  je  otac  straženju,  a  straženje  je  majka 
unutrašnjeg spokojstva; spokojstvo produbljuje savest; savest čini to, da duša kao u nekoj 
čistoj i neuzburkanoj vodi gleda svoju nelepotu; a to sve poraća početak i koren pokajanja. 
Tako Bonifatije posadi u sebi koren pokajanja, počevši od straha Božijeg, i od straženja nad 
sobom,  i  od  ispitivanja  svoje  savesti.  Svojim  postom  i  uzdržanjem  i  neprestanim 
molitvama on očigledno projavljivaše svoju želju za savršenim životom. 

Kada Bonifatije stiže do Male Azije i uđe u znameniti Kilikijski grad Tars,[1] u njemu tada, 
za  carovanja  Dioklecijana  i  njegovog  saupravitelja  Maksimijana,  zateče  žestoko  gonjenje 
hrišćana.  Ostavivši  sluge  u  gostionici,  on  im  naloži  da  se  odmore  od  napornog  puta,  a 

3
sam, ne odmarajući se, odmah pođe da vidi stradanje mučenika o kojima je ranije slušao. 
Došavši  na  mesto  mučenja,  on  ugleda  mnoštvo  naroda  koji  se  bio  slegao  da  posmatra 
mučenja, vršena na hrišćanima. Vide Bonifatije raznovrsna mučenja svetih: jedina krivica 
sviju njih beše hrišćanska vera i pobožan život. No stavljahu ih na nejednake muke: jedan 
je visio glavačke, a ispod njega je buktao oganj; drugi je bio krstoliko rastegnut, privezan 
za  četiri  stuba;  neko  je  ležao  prestrugan  testerom;  nekoga  su  mučitelji  strugalp  oštrim 
oruđima;  jednome  su  oči  vadili,  drugome  udove  odsecali;  jednoga  behu  nabili  na  kolac, 
koji  mu  do  grla  prolažaše;  nekome  behu  kosti  polomljene  i  smrskane,  drugome  ruke  i 
noge odsečene te se kao klupče valjaše po zemlji. No svima njima beše zajedničko: junačko 
trpljenje,  i  na  licima  sviju  njih  videla  se  duhovna  radost,  jer  ukrepljavani  blagodaću 
Božjom oni podnošahu nepodnošljive za ljudsku prirodu muke. 

Blaženi  Bonifatije  pažljivo  posmatraše  sve  to,  čas  diveći  se  junaštvu  mučenika,  čas  želeći 
sebi isti takav venac. Zatim, ispunivši se sav božanske revnosti, on stade usred mučilišta i 
poče grliti mučenike kojih već beše dvadeset na broju. Onda na sav glas uskliknu da ga svi 
čuju:  Veliki  je  Bog  hrišćanski,  veliki!  jer  pomaže  slugama  Svojim  i  ukrepljuje  ih  u  tako 
velikim mukama! 

Rekavši to, on ponovo stade grliti mučenike i s ljubavlju im celivati noge; a onima koji ne 
imađahu noge on celivaše ostale delove tela. Grleći mučenike, on ih pritiskivaše na grudi, i 
nazivaše  ih  blaženima,  jer  će,  junački  pretrpevši  kratkotrajne  muke,  oni  odmah  dobiti 
večni pokoj i utehu i beskonačnu radost. Pri tome Bonifatije se moljaše za sebe: da postane 
sadrug  mučenicima  u  istom  podvigu  i  zajedničar  venaca  koje  će  oni  dobiti  od 
Podvigostrojitelja ‐ Hrista. 

Sav  narod  uperi  svoje  poglede  na  Bonifatija,  naročito  sudija  koji  seđaše  na  sudištu  i 
mučaše svete stradalce. Videći pred sobom čoveka došljaka i (nepoznata, sudija upita: Ko 
je ovaj i otkuda je? ‐ I odmah naredi da ga uhvate i dovedu preda nj; i upita ga: Ko si ti? ‐ 
Hrišćanin, odgovori sveti. ‐ No sudija nastojavaše da on kaže svoje ime i poreklo. Svetitelj 
odgovori: Prvo i najmilije moje ime jeste hrišćanin, a došao sam ovamo iz Rima. Ako pak 
hoćeš da saznaš i ono ime koje mi roditelji nadenuše, ono glasi: Bonifatije. 

Sudija  onda  reče:  Bonifatije,  dok  ti  nisam  iskidao  telo  i  polomio  kosti,  pristupi  i  prinesi 
žrtvu  velikim  bogovima.  Prineseš  li,  udostojićeš  se  velikih  blaga,  umilostivićeš  bogove, 
izbavićeš se od muka koje ti predstoje, i dobićeš od nas mnoge darove. ‐ Na to Bonifatije 
odgovori:  Ne  bi  trebalo  čak  ni  odgovarati  na  tvoje  reči,  ali  ipak  ću  reći  ono  što  sam  već 
mnogo puta ponovio: hrišćanin sam. I samo ćeš to čuti od mene; ako pak ne želiš slušati to 
od mene, onda čini sa mnom što ti je volja. 

Kada Bonifatije to reče, sudija odmah naredi da mu svuku haljine, obese glavačke i silno 
biju. I svetitelj bi tako strahovito bijen, da mu od tela otpadahu čitava parčad mesa i kosti 
mu se provideše. A on kao ne osećajući bolove, ne obraćaše pažnju na zadavane mu rane, 

4
nego  upiraše  oči  svoje  jedino  na  svete  mučenike,  videći  u  njihovom  stradanju  primer  za 
sebe i utešavajući sebe time što se udostoji zajedno s njima stradati za Hrista. 

Potom mučitelj naredi da mu malo olakšaju muke, pa pokušavajući ponovo da ga rečima 
usavetuje,  govoraše  mu:  Bonifatije,  ovaj  početak  mučenja  neka  te  urazumi  šta  je  bolje  za 
tebe  izabrati:  već  si  iskusio  nepodnošljiva  stradanja,  zato  se  smiluj  na  sebe,  jadniče,  i 
prinesi  bogovima  žrtvu;  inače  ćeš  odmah  biti  stavljen  na  najveće  i  najstrašnije  muke.  ‐ 
Svetitelj odgovori: Zašto zahtevaš nepristojne stvari od mene, bezumniče? Ja ne mogu ni 
da čujem o tvojim bogovima, a ti mi nalažeš da im prinesem žrtvu! 

Tada  sudija,  besan  od  gnjeva,  naredi  da  mučeniku  zariju  oštre  igle  ispod  nokata  na 
rukama  i  nogama.  A  svetitelj,  uzdigavši  oči  i  um  k  nebu,  trpljaše  ćuteći.  Zatim  mučitelj 
izmisli  opako  mučenje:  naredi  da  se  rastopi  olovo  i  ulije  u  usta  svetitelju.  Kada  olovo 
topljahu, svetitelj podiže ruke k nebu i moljaše se govoreći: Gospode moj Isuse Hriste, Ti si 
me ukrepio u dosadašnjim mukama, budi i sada sa mnom olakšavajući mi bolove. Ti si mi 
jedina  uteha:  Pokaži  očigledno  da  mi  pomažeš  pobediti  Satanu  i  ovog  nepravednog 
sudiju, jer kao što sam znaš radi Tebe stradam. 

Završivši  molitvu,  Bonifatije  se  obrati  k  svetim  mučenicima  s  molbom,  da  mu  svojim 
molitvama  pomognu  pretrpeti  tu  strašnu  muku.  Mučitelji  pristupivši  otvoriše  mu 
gvozdenim  spravama  usta  i  nališe  mu  olovo  u  grlo,  ali  to  ne  povredi  svetitelja.  A  kada 
prisutni ljudi videše taku svirepost i mučenje, zgroziše se i stadoše vikati: Veliki si, Bože 
hrišćanski! Veliki si, Care Hriste! Svi verujemo u Tebe, Gospode! ‐ Tako vičući svi krenuše 
ka obližnjem idolskom hramu sa željom da ga sruše, a protiv sudije vikahu i kamenjem se 
na njega  bacahu da  ga  ubiju. Sudija pak napusti  sudište i sa  sramom  pobeže svojoj  kući, 
naredivši da Bonifatija drže pod stražom. 

Sutradan  izjutra,  pošto  se  narodna  vreva  beše  stišala  i  buna  prestala,  sudija  se  ponovo 
pojavi  na  sudištu,  izvede  preda  se  Bonifatija,  i  huljaše  ime  Hristovo  i  ismevaše  način  na 
koji je Hristos bio raspet. A svetitelj, ne podnoseći hulu na Gospoda svog, izgovori mnogo 
uvredljivih  reči  protiv  sudije,  i  uzvrati  mu  rugajući  se  bezdahnim  bogovima  njihovim  i 
izobličavajući  slepilo  i  bezumlje  onih  koji  im  se  poklanjaju.  Time  svetitelj  ponovo  razjari 
sudiju,  i  ovaj  odmah  naredi  te  uzavreše  kazan  sa  smolom  i  u  njega  vrgoše  svetog 
mučenika. Ali Gospod ne ostavi slugu svoga: Angeo iznenada siđe s neba, orosi mučenika 
u  kazanu,  a  smola  se  prosu  iz  kazana,  naokolo  suknu  silan  plamen  i  opali  mnoge  od 
prisutnih  neznabožaca;  sam  pak  svetitelj  iziđe  potpuno  zdrav,  bez  ikakve  povrede  od 
ognja i smole. 

Tada  mučitelj,  videći  silu  Hristovu,  uplaši  se  da  i  njega  ne  snađe  neko  zlo,  i  naredi  da 
Bonifatija  odmah  poseku  mačem.  Vojnici  uzeše  mučenika  i  odvedoše  na  posečenje. 
Svetitelj,  izmolivši  dozvolu  da  se  pomoli  Bogu,  okrenu  se  istoku  i  molja  še  se  govoreći: 
Gospode, Gospode Bože! udostoj me milosti Tvojih, i budi mi pomoćnik sada, da mi vrag 
zbog  grehova  mojih  u  bezumlju  počinjenih  ne  prepreči  put  k  nebu,  nego  primi  u  miru 
5
dušu moju i smesti je sa svetim mučenicima koji proliše krv svoju za Tebe i očuvaše veru 
do  kraja;  a  stado  koje  si  stekao  česnom  krvlju  Svojom,  ljude  Tvoje,  Hriste,  bliske  meni, 
izbavi od neznabožja i zablude mnogobožačke, jer si Ti blagosloven i postojiš vavek! 

Pomolivši  se  tako,  Bonifatije  prikloni  pod  mač  glavu  svoju  i  bi  posečen;  iz  rane  njegove 
isteče  krv  sa  mlekom.  Neverni,  videći  ovo  čudo,  odmah  se  obratiše  ka  Hristu,  njih  pet 
stotina  pedeset  ljudi,  i  odbacivši  odvratne  idole  prisajediniše  se  vernima.  ‐  Takva  beše 
končina  svetog  Bonifatija  koji,  polazeći  od  kuđe  na  put  predskaza,  smejući  se,  svojoj 
gospođi ono što stvarno dokaza i izvrši na delu.[2] 

Međutim  prijatelji  Bonifatijevi,  a  sluge  Aglaidine,  što  behu  s  njim  došli  radi  nabavljenja 
moštiju,  ne  znajući  ništa  o  onome  što  se  dogodilo,  seđahu  u  gostionici  i  očekivahu 
Bonifatija. No videći da se on do uveče ne vraća, oni se čuđahu; ali kad on ne dođe ni svu 
noć  ni  sutradan,  oni  stadoše  govoriti  između  sebe  i  osuđivati  ga,  ‐  kao  što  kasnije  sami 
pričahu  ‐,  pretpostavljajući  da  se  on  negde  napio  i  s  bludnicama  zaneo.  I  smejući  se 
govorahu: Eto kako naš Bonifatije traži svete mošti! 

No pošto se Bonifatije ne vrati i druge noći, pa i trećega dana, oni se uznemiriše, i počeše 
ga tražiti po svemu gradu hodeći i raspitujući za njega. Slučajno, ili bolje reći po promislu 
Božjem  oni  sretoše  čoveka,  koji  beše  brat  komentarisija  koji  vođaše  zapisnik  na  sudu  pri 
istjazavanju  mučenika  i  donošenju  smrtnih  presuda  njima,  i  upitaše  ga  da  nije  video 
jednog čoveka, stranca, koji je ovamo doputovao. On im odgovori da je juče jedan stranac 
na  mučilištu  bio  mnogo  mučen  za  Hrista,  pa  na  smrt  osuđen  i  mačem  posečen.  Pritom 
reče: Ne znam da li je to taj koga vi tražite. No recite, kakav izgleda taj čovek? ‐ Oni mu 
opisaše spoljašnji izgled Bonifatijev: nije velikog rasta, ima smeću kosu; ukazaše takođe i 
na druge osobenosti njegova lica. Tada im taj čovek reče: Zacelo to i jeste taj koga tražite. ‐ 
No  oni  ne  verovahu,  i  rekoše:  Ne  znaš  ti  toga  čoveka  koga  mi  tražimo.  ‐  I  razgovarajući 
među sobom oni spominjahu raniju narav Bonifatijevu, i ismevajući ga govorahu: Zar će 
pijanica  i  bludnik  stradati  za  Hrista?  ‐  Međutim  brat  komentarisijev  uporno  ostajaše  pri 
svome mišljenju, i govoraše: Takav po izgledu, kako ga vi opisujete, čovek juče i prekjuče 
bi  istjazavan  na  sudu.  Uostalom,  šta  vam  smeta  da  idete  i  vidite  njegov  leš  koji  leži  na 
mestu gde je on posečen? 

Oni onda pođoše za tim čovekom i dođoše na mesto posečenja, gde stajaše vojnička straža 
koja čuvaše tela svetih mučenika, da ih hrišćani ne bi ukrali. I taj čovek koji iđaše ispred 
njih  pokaza  im  posečenog  mučenika  i  reče:  Nije  li  to  taj  koga  vi  tražite?  ‐  A  oni  kada 
ugledaše  mučenikovo  telo,  odmah  počeše  raspoznavati  druga  svog;  naročito  pak  kada 
glavu  njegovu  koja  je  odvojeno  ležala  prisloniše  uz  trup,  tada  potpuno  jasno  poznaše  i 
ubediše  se  da  je  to  Bonifatije,  i  veoma  se  udiviše;  ali  se  ujedno  i  postideše  što  o  njemu 
rđavo  mišljahu  i  govorahu;  usto  se  i  bojahu  da  ih  ne  postigne  neko  zlo  što  su  osuđivali 
svetitelja  i  ismevali  njegovo  življenje,  ne  znajući  pomisli  srca  njegova  i  dobru  nameru 
njegovu. 

6
Dok  oni  posmatrahu  lice  svetiteljevo  i  zaprepašćeni  divljahu  se,  oni  odjednom  ugledaše 
gde  Bonifatije  polako  otvori  oči  svoje  i  s  ljubavlju  gledaše  na  njih  kao  na  prijatelje  svoje, 
usta  mu  se  osmehuju,  lice  mu  sija,  i  on  celokupnim  izgledom  kao  da  im  govori  da  im 
oprašta sve čime su se ogrešili o njega. Oni se užasnuše i ujedno obradovaše, i lijući tople 
suze  plakahu  nad  njim  i  govorahu:  Slugo  Hristov,  zaboravi  grehe  naše,  jer  nepravedno 
osuđivasmo življenje tvoje i bezumno te ismevasmo! 

Zatim  oni  dadoše  neznabošcima  pet  stotina  zlatnika,  pa  uzeše  telo  i  glavu  svetog 
Bonifatija; i pomazavši ih mirisima, uviše ih u čista, za to spremljena, platna, položiše ih u 
sanduk, i  krenuše  natrag u postojbinu,  vozeći telo  mučenika gospođi svojoj. Kada  se oni 
približiše Rimu, Angeo Božji javi se u snu Aglaidi i reče joj: Spremi se te primi onoga koji 
ranije beše sluga tvoj a sada je brat naš i saslužitelj; primi onoga koji beše sluga a sada je 
gospodin tvoj, i pobožno ga poštuj, jer je on čuvar duše tvoje i zaštitnik živoga tvog. 

Ona  probudivši  se  prepade  se:  onda  uze  nekoliko  uglednih  crkvenih  klirika,  pa  iziđe  u 
susret  svetom  mučeniku  Bonifatiju,  koga  ona  ranije  posla  na  put  kao  slugu,  a  sada  pri 
povratku  primi  ga  u  dom  svoj,  kao  gospodina  svog,  pobožno  sa  mnogim  suzama 
radosnicama.  I  spomenu  se  ona  svetiteljevog  proročanstva  koje  on  izgovori  polazeći  na 
put;  i  blagodaraše  Boga  koji  tako  ustroji  te  sveti  Bonifatije  postade  blagoprijatna  žrtva 
Bogu za svoje i njene grehe. 

Zatim Aglaida na imanju svom udaljenom od Rima deset kilometara podiže divnu crkvu 
u ime svetog mučenika Bonifatija[3] i položi u njoj sa velikom čašću svete mošti njegove, 
jer  molitvama  mučenika  bivahu  mnoga  čudesa:  isceljivahu  se  bolesnici,  izgonjahu  se 
đavoli iz ljudi, i ispunjavahu se molitve mnogih koji se moljahu na svetiteljevom grobu. 

Potom  i  sama  blažena  Aglaida,  razdavši  sva  svoja  imanja  ništima  i  ubogima,  odreče  se 
sveta,  i  požive  osamnaest  godina  u  velikom  pokajanju,  pa  s  mirom  usnu  u  Gospodu,  i 
pridruži se svetom mučeniku Bonifatiju, položena kraj njegovog groba. 

Tako  ovo  dvoje  svetih,  na  čudesan  način  promenivši  svoj  raniji  život,  dobiše  dobar  kraj; 
on,  krvlju  omivši  grehe  svoje,  udostoji  se  mučeničkog  venca;  a  ona,  suzama  i  surovim 
življenjem,  očisti  sebe  od  skverni;  i  oboje  se  javiše  opravdani  i  besprekorni  pred 
Gospodom našim Isusom Hristom, kome slava vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

GRIGORIJA (GRIGENTIJA),  

arhiepiskopa Omiritskog 

7
  

OVAJ božanski svetilnik beše najpre đakon u gradu Mediolanu, postavljen za đakona po 
naročitom otkrivenju Božjem. Kasnije on i drugim gradovima i selima bejaše propovednik 
imena  Hristova  i  iskorenitelj  idolopokloničke  zablude.  Beše  Grigorije  sin  pobožnih 
roditelja  Agapija  i  Teodotije,  vaspitan  u  pobožnosti  i  strahu  Božjem,  i,  od  mladosti 
ispunjen  blagodati  Gospodnje,  on  bi  čudotvorac  i  iscelitelj.  Gospod  ga  pripremaše  za 
arhijerejski  čin,  o  čemu  ga  i  obaveštavaše  preko  otkrivenja  i  prozorljivih  otaca.  Kada 
Grigorije  u  Mediolanu  ode  k  jednom  otšelniku,  ovaj  mu  predskaza  svu  njegovu 
budućnost,  jer  beše  prozorljiv;  on  provide  i  sam  dolazak  Grigorijev  k  njemu,  kada 
Grigorije beše daleko  od njega  trideset potrkališta, o čemu otšelnik i reče svome sluzi. A 
tamo  življaše  u  gori  usamljen  o  Bogu  jedan  drugi  starac  shimnik.  Doznavši  za  njega, 
Grigorije pođe k njemu. A kad se približavaše gori na kojoj boravljaše taj starac on ugleda 
ognjeni stub u vazduhu, i od straha pade na zemlju. Zatim ohrabrivši se ustade i krenu da 
vidi  kakva  je  to  ognjena  pojava.  Izdaleka,  to  mu  ličaše  na  plamen;  ali  kada  se  primače 
bliže, on ugleda otšelnika gde ide k njemu, i prišavši mu celiva ga i nazva ga Grigorijem, 
iako ga nikada video nije, niti znao. I provede Grigorije kod ovog velikog starca dva dana, 
i  udostoji  se  divnih  viđenja.  U  ponoći  vide  on  ovog  bogonosnog  muža  na  molitvi:  sa 
rukama  pruženim  k  nebu  stoji  u  vazduhu  iznad  zemlje.  Grigorije  se  divljaše  ovome 
prizoru. A sutradan izjutra starac prizva Grigorija k sebi, pa mu tihim n krotkim glasom 
reče: 

ʺHajde,  prijatelju  i  brate,  pričestimo  se  svekorisnim  miomirom  Božjim,  jer  si  ti  radi  toga 
došao k meni grešnome da saznaš ono što je meni otkriveno o tebi. Dakle, ti ćeš videti grad 
Rim, pomolićeš se u crkvi svetog mučenika Bonifatija i Aglaide; odatle ti valja otploviti u 
Aleksandriju;  zatim  u  Etiopiji[4]  propovedati  reč  istine,  pa  otići  u  Omiratski  grad 
Nagran,[5]  zauzet  od  strane  Omiritskog  cara  Dunaana,  i  u  Nagranu  blagovestiti 
apostolsko  učenje;  tamo  ćeš,  pošto  izvršiš  velika  i  slavna  dela,  umreti  i  preći  u  nebeska 
naselja pravednih. No mnoge ćeš muke doživeti od nepokornih Jevreja što žive u Omiriti, i 
mnoge  ćeš  od  njeh  obratiti  k  Bogu,  jer  će  ti  blagi  Gospod  biti  pomoćnik,  i  On  će  te 
umudriti  i  upućivati.  A  tamo  ćeš  biti  rukopoložen  za  arhiepiskopa  od  strane 
prepodobnjejšeg patrijarha Aleksandrijskogʺ. 

Čuvši  to  blaženi  Grigorije  stade  govoriti  da  on  nije  dostojan  toga  što  mu  predskazuje 
starac, i zažele da još ostane kod starca. Prozorljivi muž razjasni Grigoriju i javljenje, koje 
vide  sam  Grigorije.  A  vide  on  vrhovne  apostole  Petra  i  Pavla  gde  staviše  omofor  na 
ramena  Grigorijeva,  što  predznamenovaše  blagodat  arhijerejstva  koju  je  imao  dobiti 
Grigorije. Mnogo se divljaše blaženi Grigorije ovoj čudesnoj prozorljivosti starca, od koga 
se ne sakri ni ono što on sam vide nasamo, i reče: Slava Bogu koji tako dela u onima koji 
Ga ljube; neka bude volja Gospodnja! 

8
Nakon dva dana starac otpusti Grigorija s ljubavlju ga celivavši; i Grigorije ode tužan zbog 
rastanka sa takvim božanstvenim mužem, goreći k njemu plamenom ljubavi, i uvek ga se 
sećajući.  Grigorije  otputova  odatle  najpre  u  Kartaginu,  i  dugo  vreme  ostade  tamo, 
propovedajući  reč  Božiju  i  isceljujući  svakojake  bolesti.  Zatim,  po  promislu  Božjem, 
otputova u Rim i pomoli se hramu svetog mučenika Bonifatija i Aglaide. A kada dođe na 
grob svetog apostola Petra i sa suzama se baci na zemlju, njemu bi viđenje: vrata nebesna 
viđahu  se  otvorena  i  neizreciva  svetlost  sijaše;  i  gle,  sveti  apostol  Petar,  držeći  ključ  u 
desnoj ruci, izađe iz nebesnih vrata i ićaše k.njemu sa velikom slavom i blistava lica, i reče 
gledajući ga radosnim očima: ʺČedo Grigorije, sada doćoh ovamo po milosti Gospodnjoj, a 
pre  toga  bejah  sa  ostalim  apostolima  u  Nagranu,  Omiritskom  gradu,  služeći  onima  koji 
stradaju  za  Gospoda  našeg  Isusa  od  Dunaana  Jevrejina  i  ukrepljujući  svakoga  od  njih  u 
pobožnosti;  i  pomoću  Gosiodnjom  svi  se  oni  protivstaviše  volji  zakonoprestupnog 
Jevrejina, i junački se boriše za pobožnost, i postradaše za istinu, i sada su na nebesima sa 
ocima  koji  se  od  pamtiveka  udostojiše  besmrtne  časti.  Ja  dođoh  ovamo  da  posetim  ovaj 
grad, a brat Pavle, pobornik crkava po vaseljeni, rastade se sa mnom u Jerusalimu i ode u 
Persiju.  Ti  pak,  čedo,  gredeći  dobrim  putem,  postaraj  se  ugoditi  Gospodu,  svagda  se 
poučavajući u zakonu Njegovom, znajući da život i krasota ovoga sveta prolaze kao san i 
senka;  i  bićeš  blažen  ako tečenje svoje završiš kako  si počeo; hodeći po  volji  Gospodnjoj, 
mnoge ćeš privesti strahu Gospodnjem. Eto, tebi se već priprema presto na nebu od samog 
Vladike, i ti ćeš dobiti nagradu zajedno s namaʺ. 

Rekavši to apostol ode, i viđenje se završi. A Grigorije, došavši k sebi, opet pade na zemlju 
nazivajući sebe bednikom i grešnikom. Posle duge molitve on otide u svoje obitalište; i te 
noći on u  snu vide svetog apostola  Pavla koji mu daje sud  pun  jeleja,  što  beše predznak 
blagodati sveštenstva i arhijerejstva. Grigorije, primivši u snu taj jelej iz apostolovih ruku, 
tog  časa  se  probudi  i  radosna  srca  zapeva:  Polete  iz  srca  moga  reč  dobra,  jer  me  Bog 
pomaza jelejem radosti.[6] 

Posle  toga  Grigorije  napusti  Rim  i  otputova  u  Aleksandriju,  svaki  dan  ulazeći  srcem  k 
Bogu, i napredujući iz sile u silu, ispunjavajući se božanskih prevelikih darova.  

U  to  vreme,  kada  carovahu  blagočestivi  carevi:  u  Grčkoj  Justin1  a  u  Etiopiji  Elezvoj, 
Dunaan Jevrejin, koji carovaše u Omiritskoj zemlji, podiže gonjenje na hrišćane i staraše se 
da u svojoj carevini istrebi i samo ime Hristovo. On lukavstvom zauze slavni grad Nagran 
koji verovaše u Hrista, i pogubi ogromno mnoštvo hrišćana: jedne u ognju sažeže, druge 
mačem  poseče,  a  blagočestivog  kneza  Aretu  sa  najuglednijim  građanima  ubi.  Čuvši  o 
tome,  blagočestivi carevi Justin  i Elezvoj veoma se ožalostiše  zbog nevino  prolivene  krvi 
hrišćanske; i pisa Justin Elezvoju podstičući ga da ide u rat protiv poganog Dunaana, da 
osveti krv nevinu. Dostojan hvale car Elezvoj ispuni se revnosti, skupi svu svoju vojsku i 
krenu u rat protivu skvernog Dunaana. U toku tog velikog rata Elezvoj, uz pomoć Božiju, 
razbi  pukove  Dunaanove  i  svu  vojsku  njegovu  uništi  potpuno,  a  njega  samog  i  njegove 
srodnike poseče mačem. Osvojivši Dunaanovo carstvo, Elezvoj ga stade revnosno čistiti od 

9
jevrejskih  i  neznabožačkih  zabluda,  rasprostirući  u  njemu  slavu  imena  Gospoda  našeg 
Isusa Hrista. I mnogi od Jevreja i tamošnjih Omiritskih neznabožaca poželeše da se krste, 
ali  u  njih  tada  ne  beše  ni  episkopa,  ni  sveštenika,  ni  đakona,  niti  ijednoga  klirika,  jer 
skverni  Dunaan  beše  u  Omiritskom  carstvu  uništio  sve  ljude  duhovnoga  zvanja.  Zbog 
toga  se  blaženi  Elezvoj  obrati  molbom  Aleksandrijskom  patrijarhu.  Obaveštavajući  ga 
podrobno o tome kako mu je Bog pomogao da vaspostavi hrišćanstvo u Omiritskoj zemlji, 
car  moljaše  patrijarha  da  mu  izabere  čoveka  mudra,  rečita,  dobrodeteljna  i  dobra 
poznavaoca  Starog  i  Novog  Zaveta,  da  ga  rukopoloži  za  episkopa  i  pošalje  k  njima  u 
Omiritsku zemlju sa svim onim što je potrebno za Crkvu. 

Kada ovakvo pismo stiže u Aleksandriju, patrijarh se sa svima hrišćanima obradova zbog 
pomoći  Božje,  poslane  s  neba  hrišćanima  protivu  neznabožaca,  i  stade  brižljivo  tražiti 
čoveka  dostojna,  da  ga  posveti  za  episkopa  i  što  pre  pošalje  Elezvoju.  Mnoge  ljude 
privođahu  k  patrijarhu,  ali  mu  ni  jedan  od  njih  ʹne  izgledaše  dostojan  episkopskog  čina. 
Stoga  se  patrijarh  noću  obrati  plamenom  molitvom  Gospodu,  da  sam  Gospod  izabere  i 
ukaže  čoveka,  dostojnog  takvog  zvanja  i  dužnosti.  U  vreme  takve  molitve  patrijarhu  se 
javi  u  viđenju  sveti  apostol  Marko,  narećujući  mu  da  nađe  đakona  Grigorija,  koji  je 
nedavno  došao  u Aleksandriju i  stanuje kod  nekog Leontija, da  ga posveti  za episkopa i 
pošalje Elezvoju, pošto je Gospod upravo radi toga i doveo Grigorija u Aleksandriju. 

Sutradan izjutra patrijarh odmah posla da pronađu Leontijevu kuću. Kuća bi pronađena i 
Grigorije priveden patrijarhu. Patrijarh ga stade raspitivati, ko je on i otkuda je. Zatim mu 
ispriča  svoje  viđenje,  i  obavesti  ga  o  potrebi  Crkve,  pa  ga  stade  podsticati  da  se  primi 
episkopskog čina. Grigorije se opomenu onog starca shimnika iz okoline Mediolana kako 
mu  proreče  da  će  primiti  arhiepiskopski  čin  od  Aleksandrijskog  patrijarha,  oči  mu 
zasuziše,  i  on  reče:  Neka  bude  volja  Gospodnja!  čini,  vladiko,  kako  hoćeš,  po  zapovesti 
Gospodnjoj. 

Patrijarh  odmah  poeveti  Grigorija  za  prezvitera,  a  zatim  i  za  arhiepiskopa.  Pri  tome 
dogodi se neobično čudo: u toku službe lice Grigorijevo se izmeni, postade svetozarno kao 
oganj,  sijajući  blagodaću  Svesvetoga  Duha,  a  od  odjejanja  njegovog  izlažaše  dim 
miomirisnog mira i izvanrednih mirisa, i svu crkvu ispuni divnim mirisom. To je trajalo za 
sve  vreme  Božanstvene  službe;  oči  behu  uperene  na  svetog  Grigorija,  i  svi  se  divljahu 
takvome  čudu.  Videše  to  i  izaslanici  Elezvoja,  i  čuđahu  se;  a  kasnije  o  svemu  tome 
obavestiše i cara. 

Posle  posvećenja  i  duhovnog  razgovora  s  patrijarhom,  sveti  Grigorije  bi  otpušten  s 

poslanicima Elezvojevim, imajući sa sobom potreban mu klir i sve neophodno za uređenje 
Crkve. Brzo oni stigoše do Etiopije, a zatim i do Omiritske zemlje. Blagočestivi car Elezvoj 
se  veoma  obradova  dolasku  arhiepiskopa  Grigorija,  a  naročito  kada  saznade  da  je  on 
izabran po otkrivenju Božjem i da se u vreme hirotonije na čudesan način obelodani živeća 
u njemu blagodat Svetoga Duha. On srete Grigorija sa velikom čašću, primi ga s ljubavlju i 

10
poveri mu svu svoju državu. I obilazeći s arhiepiskopom Grigorijem gradove u Omiritskoj 
zemlji, car zidaše svete hramove, ukrašavaše grobnice svetih mučenika, ubijenih za Hrista 
od nečestivog Dunaana, i privođaše neverne krštenju. U gradu Nagranu Elezvoj postavi za 
kneza  sina  svetog  mučenika  Arete,  i  podiže  velelepnu  crkvu  u  čast  svetog  Vaskrsenja 
Hristovog, drugu u čast Prečiste Bogorodice, treću u ime svetog mučenika Arete i onih s 
njim, i to nedaleko od kuđe gde je nekada živeo sveti mučenik. I po drugim gradovima bi 
brzo sazidano mnogo crkava, koje sveti Grigorije sam osvećivaše i postavljaše prezvitere i 
đakone, poveravajući im dobru pastvu ovaca Hristovih. 

Blaženi car Elezvoj zadrža se u zemlji Omiritskoj trideset šest meseci posle smrti Dunaana, 
i  pošto  sve  dobro  uredi  i  ustroji,  namisli  se  vratiti  na  svoj  presto  u  Etiopiju.  Sazvavši  sa 
svetim Grigorijem sve velmože, knezove, bojare i savetnike, on se stade savetovati s njima 
kojeg  bi  blagovernog,  razumnog,  krotkog  i  bogobojažljivog  muža  izabrali  i  postavili  na 
Omiritski carski presto. Svi savetnici odgovoriše caru: ti znaš, i koga Bog tebi otkrije, toga i 
postavi,  pošto  u  nas  nema  ni  jednoga  koji  je  sličan  tebi  po  pameti  i  dostojan  carskoga 
venca. ‐ Tada se car obrati arhiepiskopu i reče: Ovo je tvoj posao, časni oče i učitelju naš! 
eto pred tvojim licem su svi knezovi, velmože, vojnici, mali i veliki; koga ti hoćeš prizovi, i 
u ime Gospoda našeg Isusa Hrista pomaži na carstvo, jer svi mi koji smo došli iz Etiopije, 
ako  hoće  Bog,  želimo  se  vratiti  natrag.  ‐  Sveti  arhiepiskop  odgovori:  Dobro  si  rasudio, 
blagočestivi care! jer kao što je srce tvoje u ruci Božjoj, tako i reč tvoja bi ti dana od Boga. 
Zato je dobro svagda odnosno svakog posla najpre pitati Oca našeg koji je na nebesima, i 
kako On naredi tako i raditi. 

Rekavši  to,  blaženi  ustade  sa  svoga  mesta,  malo  se  udalji  od  njih,  pa  okrenut  istoku 
prekloni  kolena  na  molitvu.  Uzdigavši  oči  i  um  na  nebo,  i  podigavši  ruke  uvis,  on  se 
usrdno  i  dugo  moljaše,  da  sam  Bog,  koji  zna  život  i  misao  svakoga,  pokaže  im  čoveka, 
dostojnog da bude car. Dok se arhiepiskop moljaše, nevidljiva sila Božija odjednom podiže 
u  vazduh  nekog  muža,  po  imenu  Avramija,  prenese  ga  i  postavi  pred  cara  Elezvoja. 
Zaprepašćeni, svi dugo vreme klicahu: Gospode pomiluj! ‐ A arhiepiskop reče: Evo, koga 
zahtevaste  pomazati  na  carstvo,  njega  i  ostavite  ovde  za  cara,  i  mi  ćemo  biti  s  njim 
jednomišljenici,  i  Gospod  će  nam  pomagati.  ‐  I  velika  radost  obuze  sve  zbog  ovakvog 
Božjeg promišljanja. 

Posle toga car Elezvoj uze ukazanog Bogom muža Avramija, odvede ga u crkvu Presvete 
Trojice  što  je  u  carskom  gradu  Afari,  obuče  ga  u  carsku  porfiru,  i  stavi  mu  na  glavu 
diademu; onda sveti Grigorije izvrši nad njim carsko pomazanje, i prinesena bi Beskrvna 
žrtva  za  careve  i  za  sve  ljude,  i  oba  se  cara  pričestiše  Božanskim  Tajnama  iz  ruku 
arhiepiskopa.  A  po  završetku  svega,  svi  prisutni  kliknuše:  Mnogaja  ljeta  Elezvoju,  caru 
Etiopskome!  ‐  Zatim:  Avramiju,  hristoljubivom  caru  Omiritskom,  mnogaja  ljeta!  ‐  I  opet 
obojici  zajedno:  Elezvoju  i  Avramiju,  blagočestivim  i  bogoljubivim  carevima,  mnogaja 
ljeta! ‐ I svi pevahu ʺMnogaja ljetaʺ po triput. Potom svi uskliknuše: Grigoriju, svjatjejšem 

11
arhiepiskopu našem, nastavniku i učitelju mirna i zdrava mnogaja ljeta! ‐ Posle toga: Svoj 
hrišćanskoj vojsci i svima verujućim ljudima mnogaja ljeta! 

Zatim,  ušavši  u  carske  palate,  svi  se  veseljahu  i  pirovahu,  radujući  se  o  Gospodu  Bogu 
Spasu svome i o blagočestivim carevima svojim. 

Elezvoj ostade još trideset dana u Omiritskoj zemlji, poučavajući i upućujući novoga cara 
da  pobožno  i  pravično  rukuje  i  upravlja  carstvom  i  da  u  svemu  sluša  svjatjejšega 
arhiepiskopa  Grigorija, duhovnog oca svog. Izabravši iz  Etiopske vojske petnaest  hiljada 
hrabrih  ljudi,  Elezvoj  ih  ostavi  novome  caru  za  pomoć  i  zaštitu  carstva,  i  vrati  se  u 
Etiopiju. Tamo, nakon malo dana, ostavivši Boga radi svoje zemaljsko carstvo, on otide u 
pustinju, i u blizini jednog manastira zatvori se u tamnoj keliji, i ne iziđe iz nje do blažene 
končine svoje; hranu pak primaše kroz prozorče od tamošnjih monaha. I tako poživevši još 
mnogo godina surovim isposničkim životom, on pređe u Carstvo nebesko.[7] 

Toliko slavan i bogat car, ostavi svima takav primer smirenja i dragovoljnog siromaštva! A 
po prestavljenju njegovom onamošnji monasi ispričaše ovakvu stvar. Jedan mladi brat, slat 
iz  manastira  na  poslušanje,  zalažaše  u  krčmu,  i  opijajući  se  vinom  padaše u  greh  nečiste 
strasti  telesne.  A  jednoga  dana,  učinivši  uobičajeni  greh  i  vraćajući  se  preko  pustinje  u 
manastir, on zaluta u neku dubodolinu, i tamo nasrnu na njega ogromna zmija da ga ubije. 
Mladi  monah  naže bežati, vrdajući tamo‐amo, da bi se izbavio  od zmije,  ali ga ova  hitro 
sustizaše. Kada se na monaha, pritešnjenog odasvud, ustremi zmija da ga proguta, monah 
se  opomenu  blaženog  cara  Elezvoja,  obrati  se  zmiji  i  reče  joj:  Molitvama  pravednog  i 
svjatjejšeg Elezvoja odstupi od mene! ‐ A zmija, kao postidevši se svetog imena Elezvoja, 
zastade,  i  po  Božjem  naređenju  dobivši  glas  čovečji  reče  monahu:  Kako  mogu  da  te 
poštedim,  kada  mi  se  Angeo  Božji  javi  i  naredi  mi  da  te  pojedem  zbog  nečistote  tvoje  i 
greha:  jer  ti  si  dao  zavet  da  služiš  Gospodu  u  čistoti,  a  sada  skvrnaviš  telo  svoje  i  time 
razgnjevljuješ Duha Svetoga. 

Monah, čuvši zmiju gde govori čovečjim glasom i izobličava njegova dela, oseti da nema 
izgovora, i s trepetom moljaše zmiju i preklinjaše je da ga poštedi. Zmija mu na to reče: Što 
me tako preklinješ? Najbolje je: zakuni se ti meni, da više nećeš ispunjavati svoju telesnu 
želju, i ja ću te pustiti. ‐ Monah se stade kleti, govoreći: Kunem se Bogom koji živi na nebu 
i  molitvama  česnog  cara  Elezvoja,  da  više  neću  gnjeviti  Gospoda  moga,  koga  sada  ljuto 
gnjevljah telesnom nečistotom.  

Čim  to  monah  izgovori,  oganj  pade  s  neba  i  spali  pred  njim  zmiju.  Obuzet  strahom  i 
trepetom, monah ode u svoj manastir, i više ne učini greh bluda nego okonča svoj život u 
dobrom pokajanju. 

Za vreme carovanja u zemlji Omiritskoj blagočestivog cara Avramija, blaženi arhiepiskop 
Grigorije, postavivši po gradovima za episkope ljude učene i krasnorečive, savetova caru 
da svima Jevrejima i neznabošcima što ih beše u njegovom carstvu naredi da se krste ili da 

12
se  podvrgnu  smrtnoj  kazni.  A  kada  takva  naredba  iziđe  od  cara,  mnoštvo  Jevreja  i 
neznabožaca  sa  ženama  i  decom,  iz  straha  od  smrti,  stadoše  pristupati  svetom  krštenju. 
Tada  najstariji  i  najiskusniji  u  Zakonu  Jevreji,  sabravši  se  iz  svih  gradova,  održaše  tajni 
sabor i savetovahu se šta da preduzmu. I govorahu među sobom: Ako se ne krstimo, onda 
ćemo po carevom naređenju biti pobijeni i mi i naše žene i deca. ‐ Neki od njih govorahu: 
Da ne bismo umrli prevremenom smrću ispupimo carevu volju, a tajno ćemo držati našu 
veru.  ‐  Drugi  pak  savetovahu  držati  se  svog  Jevrejskog  zakona  ne  licemerno  nego 
otvoreno; i govorahu: da ne bismo pali u ruke Boga Odmazditelja, i još gore nastradali. ‐ 
Neki  prigovarahu:  Mi  vidimo  da  Bog  naš  ne  zahteva  više  od  nas  taj  podvig,  jer 
blagorečivog cara našeg Dunaana i svu vojsku njegovu On predade u ruke Elezvoju; i šta 
da radimo, mi ne znamo. ‐ Nekoji predlagahu: Ako hoćemo i da sačuvamo naš Zakon i da 
ostanemo čitavi, onda uklonimo se tajno, jedan po jedan, iz ove zemlje, svaki uzevši svoje, 
da  ne  bismo  sa  telom  pogubili  i  duše  svoje.  ‐  Drugi  primećivahu:  Ako  želimo  pobeći, 
doznađe za to hrišćani, i nesumnjivo nas pobiti. 

I  svi  behu  u  strašnoj  nedoumici,  šta  da  rade.  A  bejaše  među  njima  jedan  veoma  mudar 
zakonoučitelj, po imenu Ervan, koji znađaše sav Stari Zavet, odličan poznavalac svetovne 
filosofije;  i  on  im  reče:  Svi  vi  govorite  ništarije,  i  nikakve  koristi  nema  od  toga  što  vi 
predlažete.  Stoga  ako  hoćete  da  poslušate  mene,  onda  hajdemo  svi  skupa  k  caru  i 
arhiepiskopu  Grigoriju  i  predložimo  im  da  oni  odrede  svoje  učitelje  koje  hoće,  da  se 
prepiru  s  nama  o  veri  i  zakonu.  Ako  nas  oni  pobede,  onda  ćemo  mi  sa  opravdanim 
razlogom postati hrišćani; a ako nas ne pobede; onda đe sami uvideti da nas nepravedno 
primoravaju  da  odstupimo  od  zakona  našeg.  Ispitajmo  ih,  i  doznajmo  kakva  je  njihova 
vera. Ako je istinita, onda da poverujemo da je Mesija veđ došao, a mi to nismo znali. Ako 
se pak njihova vera pokaže lažna, onda đe nam biti jasno da za Boga umiremo i sa radošću 
primamo smrt. 

Kada Ervan to izgovori, svi se uplašiše i rekoše mu: Vidimo da ti hrišćanima pomažeš. Zar 
ne znaš da je vera naša istinita; kako ćemo je ostaviti? ‐ Ervan odgovori: Ni jednu rđavu 
reč ja ne izgovorih pred vama, brađo. Ali znajte, ovako ili onako mi ćemo biti prisiljeni od 
njih da se krstimo. Stoga, ako me ne poslušate, neću biti kriv ni za jednoga od vas, pošto, 
ako i ne ispitate putem prepirke veru njihovu, vi ćete je morati i bez ispitivanja primiti, i 
postupiti kako oni narede. Ako pak ne primite njihovu veru, oni će vas nesumnjivo ubiti. 

Čuvši  to,  svi  poslušaše  Ervana,  i  napisavši  molbu  poslaše  je  caru.  Pročitavši  je,  car  se 
razjari i beše gotov da ih sve preda na smrt. Ali se uzdrža, ne želeći ništa preduzimati bez 
saveta  arhiepiskopa  Grigorija,  kome  i  posla  molbu.  Pročitavši  je,  blaženi  odgovori  caru: 
Izvrsno i odlično kažu Jevreji, da je bolje verovati dragovoljno, po ubeđenju, nego nasilno, 
po prinudi. Stoga ih ostavi, care, da najpre obave prepirku s nama, pa posle toga postupi s 
njima kako hoćeš. 

13
Car  pristade  na  savet  svetiteljev,  i  Jevrejima  bi  dato  četrdeset  dana  radi  pripremanja  za 
prepirku, da bi oni u toku tih dana našli među svojim učiteljima kakve žele, i bez bojazni 
došli na prepirku. A kad isteče taj rok sabra se bezbrojno mnoštvo Jevreja, imajući u svojoj 
sredini ne malo veoma mudrih ravina (= učitelja), odličnih poznanika Zakona, spremnih i 
vičnih za prepirku. I prepirka o veri održa se u prestonom gradu Atari, u prisustvu cara i 
vascelog  senata  njegovog,  arhiepiskopa  i  svega  klira  crkvenog,  i  mnogobrojnog  naroda 
hrišćanskog  koji  dođe  da  sluša  prepirku.  Dođoše  i  Jevreji  sa  svojim  književnicima  i 
zakonoučiteljima,  silnima  u  reči.  Jevreji  postaviše  prema  arhiepiskopu  Ervana,  kao 
najglavnijeg  i  najrečitijeg  govornika,  odličnog  poznavaoca  Zakona  i  proročkih  knjiga,  i 
izvrsnog  znalca  svetovne  filosofije.  Kada  na  dati  znak  nastade  tajac,  otpoče  razgovor  i 
prepirka između arhiepiskopa i Ervana.[8] 

Uglavnome,  prepirka  je  tekla  na  sledeći  način.  Posle  dugog  ćutanja  sveti  arhiepiskop 
Grigorije  otpoče  razgovor  uputivši  premudrom  učitelju  jevrejskom  i  svemu  zboru 
njihovom  ovakvo  pitanje:  Pošto  je  prošla  noć  i  granulo  Sunce  Pravde,  zašto  se  prepirete, 
protiveći  se  Svetlosti  Njegovoj  i  ne  verujući  u  Njega?  ‐  Ervan  odgovori:  Ako  je  Sunce 
Pravde  granulo,  i  mi  se  protivimo,  kako  ti  kažeš,  svetlosti  Njegovoj,  verujući  u  Boga 
zakonitoga, onda utoliko više vi kao neznabošci, držeći tuđe učenje, protivite se svetlosti 
pravde,  ukoravajući  Božanski  zakon,  dani  nam  od  Boga.  ‐  Arhiepiskop  reče:  Mi  smo  od 
neznabožaca,  ali  čije  smo  mi  sazdanje  i  tvorevina?  ‐  Ervin  odgovori:  Očigledno  je  da  ste 
Božje  sazdanje  i  tvorevina.  ‐  Arhiepiskop  upita:  Ako  smo  mi,  kao  i  vi,  Božja  stvorenja, 
onda  kakvo  to  veliko  preimućstvo  stekoste  vi  u  poređenju  s  nama?  ‐  Ervan  odgovori: 
Onakvo  kakvo  imamo  nad  Egipćanima.  ‐  Arhiepiskop  reče:  Dobro  je  što  si  se  setio 
Egipćana,  onda  pokaži  svoje  preimućstvo  nad  njima.  ‐  Ervan  odgovori:  Zar  nisi  čitao  o 
velikim čudesima u Egipatskoj zemlji, u Crvenom moru, u pustinji, koja Bog činjaše preko 
Mojsija, po izlasku Izrailja: potopi Egipćane a spase Izrailj? ‐ Arhiepiskop na to reče: 

Nema nikakve razlike između vas i Egipćana, jer njih Bog potopi u moru, a vas za zloću 
vašu  pogubi  na  zemlji.  Prešavši  Crveno  more  kao  po  suhu,  vi  potonuste  u  pristaništu, 
žestoko  u  pustinji  skončavši:  jer  od  preko  šest  stotina  hiljada  ljudi  samo  se  njih  dvojica, 
Halev i Isus Navin, udostojiše videti obećanu zemlju.[9] Evo kako vas je Bog pretpostavio 
Egipćanima! ‐ Ervan upita: A kome Bog posla manu u pustinji? ‐ Arhiepiskop uzvrati: A 
tebi  šta  izgleda  dragocenije:  meso  koje  jedoste  u  Egiptu,  ili  mana  poslana  u  pustinji?  ‐ 
Ervin  odgovori:  OčigleDno  je  da  je  mana  dragocenija.  ‐  Arhiepiskop  upita:  Zašto  onda 
udariste mišlju nazad, poželevši svinjsko meso i beli luk i raznovrsnu egipatsku hranu,[10] 
a manu omrzoste? 

Posle  toga  otpoče  prepirka  o  Presvetoj  Trojici.  Ervan  govoraše:  Hrišćani  ispovedaju  tri 
Boga:  Oca  i  Sina  i  Svetoga  Duha.  A  Bog  je  rekao  na  Sinaju:  Čuj  Izrailju,  Gospod  naš, 
Gospod je jedini, i nema drugoga Boga osim njega.[11] Znači: hrišćani postupaju protivno 
zakonu  Božijem,  štujući  ne  Jednoga  Boga  nego  Tri.  ‐ Arhiepiskop  pobijajući  to  govoraše: 
Mi počitujemo Jednoga Boga, Tvorca svih, samo u Tri Lica: Oca i Sina i Svetoga Duha, no 

14
u jednom Božanstvu. I za dokaz navođaše ove reči Davidove: Rečju Gospodnjom nebesa 
se  utvrdiše,  i  Duhom  usta  njegovih  sva  sila  njihova  (Psal.  32,  6).  ‐  A  smisao  ovih  reči 
arhiepiskop  objašnjavaše  ovako:  Gospod  jeste  Bog  Otac;  Reč  Njegova  jeste  Bog  Sin:  Duh 
usta  Njegovih  jeste  Bog  Duh  Sveti;  na  taj  način  se  otkrivaju  tri  Božanska  Lica  a  jedno 
Božanstvo: jer Sin i Duh je Ocu saprirodan, sabespočetan, savečan i saprestolan. 

Zatim sveti Grigorije navođaše o krstu i smrti Gospodnjoj starozavetna pisanija, proroštva 
i praslike, kao: I život će tvoj biti kao da visi pred očima tvojim (5 Mojs. 28, 66); ‐ i o tome 
da  kovčeg  Nojev  bejaše  praobraz  krsta,  i  šuma  Sadekova  sa  ovnom  koji  bi  prinesen  na 
žrtvu mesto Isaka (J Mojs. 22, 13); o žezlu Josifovom, kome se Jakov pokloni (1 Mojs. 47, 
31); o krstolikom blagoslovu sinova Josifovih od strane Jakova (1 Mojs. 48, 13‐15); o žezlu 
Mojsijevom koji razdvoji more (2 Mojs. 14, 11‐29); o Mojsijevom podizanju ruku uvis radi 
pobede nad Amalikom (2 Mojs. 8, 14); o bakarnoj zmiji, podignutoj u pustinji (4 Mojs. 21, 
4‐9);  o  drvetu  koje  zasladi  gorku  vodu  u  Meri  (2  Mojs.  15,  22‐26);  i  o  mnogim  drugim 
tajanstvenim praslikama koje se nalaze u Zakonu. 

I produži se prepirka sve do uveče, silno vođena i od jedne i od druge strane; ali se ipak u 
svima pitanjima arhiepiskop pokaza kao pobedilac, jer pre njega govoraše Duh Sveti, kao 
što  je  rečeno  u  Svetom  Pismu:  Vi  nećete  govoriti,  nego  Duh  Oca  vašega  govoriće  iz  vas 
(Mt.  10,  20).  Pošto  nastupi  veče,  a  prepirka  se  još  ne  beše  završila,  car  ustade  sa  svoga 
prestola, kao i arhiepiskop, i sabor se raziđe odloživši prepirku do sutradan. 

Jevreji  pak  okružiše  Ervana,  radosno  ga  grleći,  celivajući  i  veličajući  što  je  kako  valja 
odgovarao hrišćanima. Na to im Ervan govoraše: Molite se da nam pomogne Zakoni Bog, 
pošto  sami vidite da  je  arhiepiskop  vrlo  promućuran čovek, i nije lako  pobediti ga.  ‐  No 
oni sokoljahu Ervana da bez bojazni i smelo vodi prepirku s arhiepiskopom. 

Sutradan opet se sabra sabor; car i arhiepiskop sedoše; Jevreji sa Ervanom takođe dođoše. 
I  ponovo  nastade  prepirka,  ali se ne  okonča  ni tog  dana,  ni trećeg,  ni četvrtog,  pa  čak ni 
petog.  Svih  tih  dana  car  sa  celim  senatom  prisustvovaše  prepirkama,  sa  zadovoljstvom 
slušajući  šta  se  govori  i  radujući  se  bogodanoj  premudrosti  i  razumu  svjatjejšeg 
arhiepiskopa  svog.  I  stvarno,  imalo  se  šta  čuti  i  šta  zapamtiti  kada  su  tumačena  mnoga 
proročka i objašnjavana mnoga tajanstvena mesta Svetoga Pisma. U besedi o ovaploćenju 
Gospoda  Isusa  Hrista  i  o  Prečistoj  Djevi,  arhiepiskop  navođaše  reči  proroka  Isaije:  Eto 
devojka će zatrudneti i rodiće sina (Is. 7, 14). Na primedbu Ervana da je Marija rodila samo 
prostoga  čoveka,  a  ne  Boga,  arhiepiskop  odgovaraše  ovim  rečima:  I  nadenuđe  mu  ime 
Emanuil, koje će reći: s nama Bog (Mt. 1, 23 = Is. 7, 14). ‐ Ervan govoraše: Kako je ženska 
utroba smestila strašno veličanstvo Božanstva? ‐ Arhiepiskop odgovaraše: Onako kako je 
šator  Avraamov  smestio  Boga  pod  Mavrijskim  dubom,  kada  Bog  siđe  da  obeduje  s 
Avraamom (1 Mojs. 1‐33). ‐ Ervan uzvrati: Kako to oganj Božanstva ne sagore žensko telo? 
‐ Arhiepiskop odgovori: Kao što oganj ne sagore kupinu na Sinaju (1 Mojs. 3, 2‐4), tako i 
Božanstvo  ne  povredi  devičansku  utrobu:  Ajeva  rodi,  i  Djeva  ostade.  ‐  Ervan  na  to  reče: 

15
Rođenje  od  Djeve  bilo  je  prividno  a  ne  stvarno,  jer  je  nemoguđe  da  se  pri  porođaju  ne 
poremeti utroba, i jasno je svima da je to netačno. ‐ Arhiepiskop odgovori: U vreme kada 
Avakum uđe u lavlju jamu, a vrata jame behu zaključana i pečatima zapečaćena, reci mi, 
kako je on ušao i izišao ne otvorivši vrata i ne povredivši pečat?[12] 

U treći dan posle prepirke Ervan pokuša da beži, ali ga ostali Jevreji zadržavahu govoreći: 
Ako nas ti ostaviš, onda ćemo svi poginuti. Zato ostani s nama boreći se na sve moguđe 
načine,  ne  bi  li  nam  Bog  pomogao.  A  ako  i  budemo  pobeđeni  u  prepirci,  onda  imamo 
druge  načine  protivljenja,  u  kojima  nas  neće  moći  pobediti.  ‐  Na  molbu  njihovu  Ervan 
ostade. 

Kada  u  toku  prepirke  Ervan  poče  prekoravati  hrišćane  što  se  klanjaju  svetim  ikonama  i 
stade  svete  ikone  nazivati  idolima,  a  bne  koji  im  se  klanjaju  idolopoklonicima  i 
protivnicima Božjeg zakona, i govoraše da je Bog zapovedio ne graditi ʺlikove rezane niti 
kakve slikeʺ,[13] tada ga arhijerej upita: 

Kada  u  dane  Noja  bi  potop,  na  koji  se  način  on  spase?  ‐  Ervan  odgovori:  Spase  se 
kovčegom,  načinjenim  od  drveta.  ‐  Arhiepiskop  uzvrati  pitanjem:  Je  li  mogao  Bog  bez 
kovčega spasti Noja od potopa, ili nije mogao, kako ti misliš? ‐ Ervan odgovori: Mislim da 
je mogao, jer je rečeno da je Bogu sve moguđe. ‐ Arhiepiskop na to reče: Ako je Bog mogao 
to, zašto je onda zahtevao kovčeg da bi spasao pravednika? Ne sledi li iz toga zaključak, 
da je Noje trebao za spasenje svoje uzneti blagodarnost kovčegu a ne Bogu? ‐ Ne, . nipošto! 
odgovori Ervan; hvalu treba uznositi Gospodu a ne mrtvoj stvari. ‐ Arhiepiskop onda reče: 
Ipak  ti  priznaješ  da  je  Bog  pomoću  mrtve  stvari,  kovčega,  ustrojio  spasenje  Noju.  Tako  i 
nama  Bog  ustrojava  naše  preko  ovih  vidljivih  ikona,  jer  one,  iako  su  bezdahne,  ipak  su 
određene  za  Naše  spasenje.  Gledajući  na  ikone,  mi  se  umom  uznosimo  ka  Prvoliku  i 
zapaljujemo  u  sebi  želju  za  Bogom  i  bogougodnu  revnost;  a  slikamo  mi  ne  idole  nego 
Gospoda našeg Isusa Hrista, i to po Njegovoj čovečanskoj prirodi, a ne po Božanskoj koja 
je  neopisiva  i  neuobličljiva.  I  kao  što  Noje  zbog  spasenja  svog  u  kovčegu  prinese 
blagodarnost  Bogu  načinivši  žrtvenik,  tako  i  mi  blagodarimo  Hrista  Boga  izobražavajući 
lik Njegov, ikonu Njegovu, jer se mi Njegovim telesnim domostrojem spasenja izbavismo 
mislenoga  potopa;  i  Njegovu  čovečansku  prirodu  mi  smatramo  kao  drugi  kovčeg,  kojim 
On ponese grehe naše, i oboživši nas Svojim Božanstvom uznese nas na nebo. Njega, koji 
beše  vidljiv  za  telesne  oči,  mi  slikamo  bojama,  izobražavajući  prečisto  obličje  Njegove 
čovečanske  prirode,  i  pod  vidom  telesnog  obličja  Njegovog  mi  se  ujedno  poklanjamo  i 
Božanstvu  Njegovom,  i  počitujemo  u  Njemu  doličnim  poklonjenjem  podjednako  Oca  i 
Svetoga Duha. 

Međutim  Ervan,  huleći  i  nadalje  svete  ikone,  govoraše:  Čudim  se  vašim  hrišćanskim 
basnama  koje  kažu  da  Bog  daje  Svoju  blagodat  ikonama,  namalanim  na  zidovima  i 
daskama,  koje  nikada  hodile  nisu  niti  govorile.  ‐  Opovrgavajući  to  tvrđenje,  arhiepiskop 
upita: Reci mi, Ervane, zašto Bog dade plaštu Ilijinom Svoju blagodat koju ne dade Jeliseju, 

16
i  pretpostavi  mrtvi  plašt  živome  proroku?  To  bi  zato  što  prorok  sam  ne  mogaše  preći 
Jordan nego vodu njegovu razdeli plaštom i pređe po suhu; i tako, čudo koje ne mogade 
učiniti Jelisej, učini mrtvi plašt.[14] Isto tako, i Mojsiju koji činjaše čudesa u Egiptu, zašto 
Bog ne darova njemu već štapu njegovom čudotvornu silu, te on štapom pretvori vodu u 
krv,  razdvoji  more,  i  izvrši  druga  strašna  i  slavna  čudesa?  Osim  toga,  skinija,  kovčet 
zaveta, zlatni sud sa  manom, tablice, žezal Aronov, žrtvenik, kadionica i svetnjak; sve te 
stvari ne imaćahu li veliku blagodat Božiju, iako behu mrtve, načinjene rukama ljudskim 
od vidljive i opipljive graće? Međutim one behu obasjavane slavom Božijom, ispunjavane i 
okružavane  oblakom,  i  nedostupne  nikome  sem  sveštenicima  i  levitima,  i  niko  ih  nije 
smeo dodirnuti, pošto one behu božanstvene i svete. A kad je tako bilo u Starom Zavetu, 
zašto se onda čuditi u Novom Zavetu blagodati koja se daje svetim ikonama? 

Ervan opet primeti: U psalmima je rečeno: Idoli neznabožaca su srebro i zlato, delo ruku 
čovečijih (Psal 113, 12). ‐ Arhiepiskop uzvrati: I ja ne osporavam to da idoli neznabožaca, 
koji  ne  znaju  Boga,  jesu  idoli,  pošto  su  oni  slike  onih  koji  bezbožno  provedoše  život  u 
svakojakim nečistotama: vračari, čarobnjaci, ubice, bludočinci, i svi oni od takvog življenja 
ljuto  izgiboše;  za  uspomenu  na  njih  neki  i  načiniše  idole;  a  docniji  naraštaj,  prelašćen  i 
oslepljen Satanom, pretvori ih u bogove i klanja im se. A i vi to isto činjaste, klanjajući se 
kipovima, prinošaste im na žrtvu sinove i kćeri, prolivaste nevinu krv, krv vaših sinova i 
kćeri  koje  prinošaste  na  žrtvu  hananskim  kipovima,  koji  su  idoli.  A  što  mi  sada 
izrađujemo  slike  svetitelja  Božjih,  to  nisu  idoli  već  česne  ikone.  Jer  mi  izrađujemo  ikone 
onih  koji  znađahu  Boga,  i  verovahu  u  Njega,  i  ugodiše  Mu  svetošću  i  pravdom,  i  behu 
ljudi  česni,  sveti  i  mili  Bogu,  i  blagodaću  Božjom  satvoriše  premnoga  čudesa:  oni 
vaskrsavahu  mrtve,  isceljivahu  bolesne,  slepe,  hrome,  gluve,  raslabljene,  gubave, 
izgonjahu  demone,  končina  im  bivaše  česna  i  spomen  slavan  i  večan;  jer:  Česna  je  pred 
Gospodom smrt svetaca njegovih;  spomen  pravednika je s  pohvalama, i pravednik  će  se 
spominjati večito (Psal. 113, 12; 115, 6; 111, 6). 

Kada  Ervan  opet  poče  bulazniti,  govoreći  da  se  ikone  ni  po  čemu  ne  razlikuju  od  idola, 
arhiepiskop  reče:  Tvoja  odeća,  Ervane,  i  skinija,  obe  su  načinjene  od  vune  i  lana,  a  da  li 
imaju  podjednaku  silu?  Tvoj  žezal  i  žezal  Aronov  koji  je  procvetao,  imaju  li  podjednaku 
čast?  Krčag  u  kući  tvojoj  i  sud  sa  manom,  jesu  li  podjednaki  za  tebe?  Kovčeg  tvoj  u  koji 
stavljaš  što  je  potrebno  za  tebe,  i  kovčeg  zaveta,  imaju  li  podjednaku  slavu?  Oganj  i  jelej 
koji ti zažižeš u kući svojoj radi osvetljenja, zar ćeš uporediti sa zlatnim sedmosvetnjakom? 
Kuća  u  kojoj  živiš,  i  hram  koji  podiže  Solomon,  zar  ćeš  sličiti  jedno  s  drugim?  Nipošto, 
nego  ćeš  sve  to  počitovati  neuporedljivo  više,  jer  u  njima  ponekad  blagodat  Božija 
prebivaše.  Na  takav  način  shvati  i  to,  da  je  jedna  stvar  idol  ‐  obličje  pagubnoga  lica  i  u 
paklu  pogruženoga,  a  drugo  je  ikona  svetog  ugodnika  Božijeg,  od  koje  nam  se  izliva 
blagodat Gospodnja molitvama izobraženog na njoj. 

Govori  Ervan  i  o  anđelima  da  su  oni  bestelesni,  kao  što  Pismo  kaže:  Gospode,  činiš 
duhove da su ti anđeli (Psal. 103, 4), no hrišćani se i pored toga ne stide da ih malaju na 

17
ikonama, dajući bestelesnim duhovima telesno obličje. ‐ Na to arhiepiskop odgovori: Ti ne 
znaš  šta  govoriš,  jer  mi  smo  od  vas  naučili  izobražavati  anđele.  ‐  Ervan  se  usprotivi: 
Nikada u nas nije bilo toga. ‐ Arhiepiskop upita: Ti si proučio ceo Stari Zavet, i to li nisi 
saznao? ‐ Ervan odgovori: Živ  mi Gospod, ja ne znam da su ikada kod nas bila rađena i 
počitovana  izobraženja  anđela!  ‐  Arhiepiskop  na  to  reče:  Nema  sumnje,  vi  otpočeste  tu 
stvar:  Kada  Solomon  podiže  hram  Bogu,  ne  načini  li  on  nad  svetilištem  heruvime  slave 
koji  zaklanjahu  oltar?  Isto  tako  ne  izradi  li  on  heruvime  i  nad  prvim  vratima  svetilišta  i 
nad drugim? Pa i u skiniji, ustrojenoj Mojsijem, ne behu li likovi heruvima nad kovčegom 
zaveta?  Takođe  i  na  zavesama  ne  behu  li  izvezena  lica  heruvima?  I  sve  te  slike  anđela, 
zajedno  sa  skinijom  i  hramom,  ne  behu  li  počitovani  od  vas?  Kada  vi,  dakle,  izobrazivši 
bestelesna  bića,  ukazivaste  im  poštovanje,  zašto  onda  ukoravate  nas  što  izobražavamo  i 
počitujemo lica onih svetih ljudi, koji u telu ugodiše Bogu? 

To  i  mnogo  slično  tome  govoraše  se  u  četvrti  dan  prepirke!  A  kad  pade  veče  i  car  sa 
arhiepiskopom  ustadoše  sa  svojih  mesta,  sabor  se  raziđe  u  očekivanju  da  se  sutradan 
okonča prepirka i dočeka slavlje pobednika. Jevreji se radovahu zbog Ervana što je dobro 
odgovarao i zadavao pitanja arhiepiskopu, i bodreći ga govorahu mu: Ti se dobro boriš, ne 
boj  se,  nego se još čvršće  drži,  jer vidimo  da je Bog s tobom! Neka  se ne plaši  srce  tvoje; 
očigledno je, car vas obojicu sluša sa zadovoljstvom. ‐ Ervan im odgovori: Braćo, taj čovek 
me  mNogo  prevazilazi  razumom  i  rečitošću,  i  meni  je  nemoguđe  pobediti  ga;  vi  sami 
slušate kako on sva moja rasuđivanja, opovrgnuvši ih i posramivši, pretvori u ništa. 

Sutradan rano zorom, kada najmudriji Jevreji ponovo dođoše k Ervanu, on im reče: Braćo, 
iskreno  vam  tvrdim,  mene  će  pobediti  arhiepiskop,  jer  noćas  ja  u  viđenju  videh  proroka 
našeg  Mojsija  i  Isusa  o  kome  se  među  nama  vodi  prepirka.  Ja  ih  videh  kao  da  stoje  na 
krovu nekog hrama i razgovaraju; i videh Mojsija gde se klanja Isusu sa rukama složenim 
na  grudima,  kao  da  su  svezane,  i  sa  strahom  stoji  pred  Isusom  kao  pred  Gospodom 
Bogom svojim. Ja se čuđah tome, i kada mi se otvoriše usta rekoh: Gospodine Mojsije, je li 
dobro to što radiš?‐ A on se okrete i zapreti mi govoreći: ʺPrestani, ne grešim ja klanjajući 
se  mome  Vladici,  jer  nisam  od  sličnih  tebi  i  ispovedam  Tvorca  mog  i  Gospoda,  Zašto 
zadaješ  muke  pravednom  arhiepiskopu  protiveći  se  istini?  No  narednog  dana  ti  ćeš  biti 
pobeđen od njega, i poklonićeš se, kao i ja, Gospodu Isusu Hristuʺ. ‐ To videh, braćo, a šta 
znači  ne  znam,  ali  ja  neću  klonuti  u  borbi  za  naš  Zakon,  dok  sam  Bog  ne  ustroji  onako 
kako hoće. 

Mnoge, čuvši to, zahvati sumnja i obuze nedoumica. A kad se razdani i sabra sabor, dođe 
car  sa  senatom  i  arhiepiskop  sa  klirom,  i  sleže  se  mnoštvo  naroda,  pojavi  se  Ervan  sa 
mnogim pomoćnicima svojim zakonoučiteljima, i opet otpoče prepirka, kao i ranijih dana. 
A jedan učeni notarije[15] arhiepiskopov, koga on beše doveo iz Aleksandrije, brzopisac, 
prisustvovaše tamo i zapisivaše sve reči i arhiepiskopove i Ervanove. Uz pomoć Svetoga 
Duha, dejstvujuđeg u ustima arhiepiskopa, protivnička strana doživljavaše poraze a naša 
odnošaše  pobedu  o  Gospodu.  Arhiepiskop  se  u  svima  rasućivanjima  javljaše  kao 

18
pobednik,  a  Ervan  malaksavaše,  malakeavahu  i  jevrejski  zakonoučitelji  koji  mu 
pomagahu. Ipak zloća ih oslepi, te ušima teško slušahu i oči svoje zatvarahu pred istinom. 
I  beše  potrebno  da  svetiteljeve  reči  proprati  sila  vere  i  čudo  koje  bi  izobličilo  zloćom 
otvrdoglavljene i posramilo njihovo neverje, pggo se stvarno i dogoDi na sledeći način. 

Kada  Ervan  u  prepirci  bi  već  potpuno  pobeđen,  on  uzviknu:  Zašto  gubimo  vreme  u 
dugim govorima i rasuđivanjima? Ja ću završiti ovu prepirku. Ako hoćeš, arhiepiskope, da 
ja bez pretvaranja verujem u Isusa tvoga, da je On istiniti Bog, onda mi pokaži Njega živa, 
da bih video i govorio s Njim, i tada ću priznati da nas vi hrišćani savladaste i pobediste.. 

Kada Ervan to reče, okup Jevreja povika k njemu: Molimo te, učitelju naš, nemoj obmanuti 
sebe i postati hrišćanin, nego budi junak i drži se istine, jer ti znaš da nema ničeg istinitijeg 
od Jedinog Boga otaca naših. ‐ Ervan im sa gnjevom reče: Šta vi bulaznite? pa čujte: ako me 
on uveri da postoji Onaj o kome predskazaše proroci, šta onda drugo hoćete da očekujete? 

Arhiepiskop, videći da on govori iskreno a ne pritvorno, reče mu: Ervane, ti unosiš veliko 
iskušenje i tvoj zahtev je iznad sila, jer ti tražiš ne ljude nego Boga. Ipak, da bi se uverio ti i 
oni što su s tobom, i da bi se utvrdila srca verujućih, Gospod je moćan i to učiniti. Samo 
reci konačno, kako želiš da te uverim? ‐ Ervan odgovori: Umoli Vladiku tvog, ako je On na 
nebu,  kao  što  kažeš,  neka  siđe  ovamo  i  javi  se  meni  da  razgovaram  s  Njim.  I  kunem  se 
Gospodom da ću odmah poverovati u Njega, i krstiću se. 

Kada  Ervan  to  reče,  onda  svo  mnoštvo  Jevreja  povika  govoreći:  Stvarno,  arhiepiskope, 
dokaži nam na delu istinitost tvojih reči, pokaži nam Hrista tvog, da bismo mi, nemajući 
više šta da prigovaramo, poverovali u Njega sa strahom. ‐ I svi sa vikom navaljivahu na 
svetog Grigorija, da im Hrista pokaže opipljivo, ako je On živ posle raspeća i smrti. Zatim 
Jevreji  stadoše  govoriti  među  sobom:  A  ako  nam  arhiepiskop  pokaže  Hrista  svoga,  šta 
ćemo onda raditi? Teško nama, mi ćemo i protiv volje morati postati hrišćani. ‐ Jedni od 
njih govorahu: Ako nam on pokaže Hrista, zašto onda ne poverovati u Njega? ‐ Neki pak 
zborahu:  Kako  je  moguđe  pokazati  Onoga  koji  je  kao  ubijen  čovek  umro,  i  već  je  toliko 
godina  prošlo  od  dana  Njegove  smrti?  Gde  će  se  naći  telo  i  duh  Njegov,  kada  su  se  sve 
kosti i žile davno rasuli? 

Međutim arhiepiskop, uviđajući ogromnu važnost ovoga dela, i videći silno nastojavanje 
protivnika,  svom  se  dušom  osloni  na  Gospoda,  i  razmišljajući  u  sebi  da  ako  ne  zamoli 
Vladiku Hrista da ispuni njihov zahtev, onda će silno uzlikovati protivnička strana, Jevreji 
će  izaći  kao  pobednici,  i  neprijatelji  će  se  rugati  hrišćanima  i  sramotiti  ih.  I  on  sa  nadom 
reče  jevrejskome  zboru:  Ako  htedne  Hristos  moj,  ja  ću  vam  Ga  svakako  pokazati.  No  vi 
dobro znate ako vam pokažem Njega, a vi ne ushtednete poverovati u Njega, onda će vas 
sve  mač  odmah  pogubiti;  a  ako  vam  zbog  nedostojnosti  svoje  ne  uzmognem  pokazati 
Gospoda mog, onda postupajte nadalje po svojoj volji. 

19
Jevreji, čuvši to, postadoše u isto vreme i žalosni i radosni: žalosni, jer se bojahu da, ako im 
pokaže Hrista, moraće i protiv volje verovati u Hrista; radosni, jer se nadahu da im neće 
pokazati Hrista, i oni će onda slobodno ostati u svojoj veri. Arhiepiskopove pak reči behu 
prijatne  Ervanu  i  najmudrijim  zakonoučiteljima  što  se  nalažahu  s  njim;  i  oni  govorahu 
između sebe: Potpuno je nemoguđe da je posle pet stotina godina živ čovek koji je ubijen 
od naših otaca, i umro, i bio zapečaćen u grobu, i ukraden od svojih učenika,  

Sveti  pak  otac  naš  Grigorije,  znajući  reči  Gospodnje  rečene  u  Evanđelju:  ʺako  imate  vere 
koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će; i ništa neće vam 
biti nemoguđeʺ (Mt. 17, 20); i držeći te reči u umu, a imajući nepokolebljivu veru u Boga i 
čvrsto se uzdajući u Njega, ustade sa svoga prestola; i odmače se malo ustranu, na mesto 
zgodno  za  molitvu.  A  car  sa  svim  narodom  čuđaše  se  i  divljaše  takvoj  arhiepiskopovoj 
velikoj smelosti k Bogu i veri, jer se usuđuje na to strašno delo; i sa strahom očekivahu šta 
će se zbiti. Svetitelj, uklonivši se malo podalje od sabora, oseni sebe krsnim znakom i stade 
na molitvu. Smireno i blagoumilno preklonivši kolina, i svega sebe ustremivši k nebu, on 
dugo moljaše na sav glas da svi prisutni čuju, spominjući u molitvi sve tajne ovaploćenja 
Boga  Reči  i  svo  Hristovo  življenje  među  ljudima,  od  Njegovog  rođenja  do  dobrovoljnog 
stradanja,  krsta,  smrti,  tridnevnog  vaskrsenja  i  vaznesenja  na  nebo.  I  naposletku  reče: 
Vladiko,  na  očigledan  način  pokaži  sebe  živa  ovIm  zloćom  okamenjenim  i  oslepljenim 
ljudima;  pokaži  sebe živa  radi  slave  svetog  Imena  Tvog,  da  oni  telesnim  očima  ugledaju 
Tvoje životvorno čovečanstvo, u koje si se radi nas obukao, i sa kojim si se na nebo uzneo, 
da bi oni, ugledavši Te, poverovali u Tebe istinitoga Boga i u poslavšeg Te Oca i Svetoga 
Duha. 

Kada pak svetitelj završavaše molitvu, i svi na njega pažljivo gledahu, odjednom nastade 
veliki zemljotres i prolomi se strahovita grmljavina sa istoka tako da se zemlja uskoleba i 
svi popadaše od straha. A kad se malo pribraše od straha i pridigoše, i pogledaše na istok, 
oni ugledaše gde se otvorilo nebo i svetli oblak sa plamenom ognjenim spušta se otuda na 
zemlju: usred pak oblaka vidi se Čovek, divniji od svih sinova čovečijih, Gospod naš Isus 
Hristos, lice Mu neiskazano sija i haljine Mu blistaju kao satkane od munja, a On na neki 
izvanredan  način  krećući  se  po  oblaku  približavao  se  zemlji  i  stade  gore  prema 
arhieliskopu na oblaku, privlačeći oči i srca svih k Sebi Svojom lepotom, koju jezik iskazati 
ne  može.  Od  strahotne  slave  Njegove,  koju  ne  behu  u  stanju  gledati,  kao  nekada  na 
Tavoru  učenici,  svi  popadaše  ničice  na  zemlju,  i  car  i  velmože  i  sav  narod  od  mala  do 
velika.  A  Jevreji,  obuzeti  velikim  trepetom,  osvrćući  se  tamo‐amo,  nagoše  bežati,  jer  ih 
obasjanje  Božanske  svetlosti  opaljivaše,  i  slava  Gospodnja,  koju  oni  ne  mogahu  gledati, 
kolebaše ih velikim strahom. Ali im beše nemoguđe pobeći, niti se s mesta pomaći, jer ih 
nevidljiva sila  držaše. Arhiepiskop pak,  okrepljen,  gromko  viknu  ka  Ervanu: Ervane, eto 
Onoga  o  kome  si  slušao  mnogo  priča,  pogledaj  Ga  i  uveri  se  da  je  Jedan  Svet,  Jedan 
Gospod,  Isus  Hristos  na  slavu  Boga  Oca,  amin.  ‐  A  Ervan,  sav  premro,  ne  mogaše  ništa 

20
promolviti.  I  dođe  glas  od  velelepne  slave  Gospodnje  koji  govoraše:  ʺZbog  molitve 
episkopove isceljuje vas Raspeti od vaših otacaʺ. 

Od  ovog  glasa  svi  se  oni  još  više  uplašiše,  i  padoše  na  zemlju  obuzeti  užasom.  I  kao  što 
nekada Savle, na putu za Damask, kada ga obasja svetlost s neba i dođe glas odozgo, pade 
na  zemlju  i  s  otvoreiim  očima  ništa  ne  viđaše,  tako  i  ovi  oslepiše,  i  pri  otvorenim  očima 
svojim  ne  viđahu  već  samo  tugovahu  i  gorko  ridahu.  Kad  se  sve  ovo  tako  zbi,  nastade 
pred  licem  Gospodnjim  neki  božanstveni  šum,  i  svetli  oblak  koji  beše  pod  stopama 
Gospodnjim sakri Ga od očiju svih, i postepeno se zgušnjavaše sa svih strana za Njim pri 
Njegovom uzlaženju na nebo, sve dok slava Gospodnja ne iščeze nebesima i ne sakri se od 
očiju sve ono što se viđaše. A car i svi hrišćani, ispunivši se smelosti, dugo vreme vapijahu 
put Gospoda: Gospode pomiluj! ‐ A uvaženi arhiepiskop ležaše licem na zemlji, sa suzama 
uznoseći Gospodu molitvu za ljude. 

Posle  toga  svi  sabrani  na  sabor:  car  sa  senatom  i  narod  stadoše  svjatjejšeg  arhiepiskopa 
Grigorija  počitovati  izuzetno  i  sa  osobitim  strahopoštovanjem,  diveći  se  tolikoj  svetosti 
njegovoj i sili molitve njegove. A Jevreji pitahu jedan drugog: Vidiš li što, brate? ‐ I svaki 
odgovaraše: Ne vidim ništa. ‐ I ovi zavapiše ka Ervanu: Teško nama, učitelju naš, šta ćemo 
da radimo? ‐ Ervan odgovori: Eda li mi jedini oslepismo ugledavši Boga hrišćanskoga, ili i 
hrišćane to isto snađe? ‐ A hrišćani, čuvši to, rekoše: Mi, blagodaću Gospoda našeg Hrista, 
dobro vidimo, i oči su naše sada zdravije nego što su bile, a vi ste jedini slepi zbog neverja 
vašeg. Jer: Gospod je Bog osvete; Bog osvete neće propustiti (Psal. 93, 1); On uništi vid vaš, 
jer vi, budući nedostojni, videste Njega. 

Tada  Ervan  sa  svima  Jevrejima  stade  moliti  arhiepiskopa  sa  suzama,  da  im  isceli  oči  i 
podari sveto krštenje. Arhiepiskop ih upita, da li istinski veruju u Gospoda Isusa Hrista. I 
oni svi tvrđahu da veruju bez ikakve sumnje. Tada ih arhiepiskop, i episkopi i prezviteri 
što  behu  s  njim,  odmah  oglasiše  i  izvršiše  svetu  tajnu  krštenja.  A  kad  Jevreji  ulažahu  u 
svetu  krstionicu,  tog  trenutka  im  sa  očiju  odpadaše  kao  neka  krljušt,  i  svi  progledahu  i 
telesnim  i  duhovnim  očima:  srcem  verujući  za  pravdu  a  ustima  svojim  ispovedajući 
Gospoda našeg Isusa Hrista za spasenje (Rm. 10, 10). I svi biše kršteni u ime Oca i Sina i 
Svetoga Duha, počevši od Ervana, kome sam car beše kum, i kome na svetom krštenju bi 
dato ime Lav; i car ga, kao čoveka pametna i dostojna odlikovanja, postavi za člana svoga 
senata  i  načini  patricijem.[16]  I  kajaše  se  Ervan  silno  zbog  svoje  pređašnje  zablude;  i 
imajući svagda na umu javljenje Gospoda, on užasno osuđivaše sebe što je govorio: Kako 
je  živ  na  nebu  Gospod  Isus  Hristos,  koga  oci  naši  raspeše  i  pogreboše,  i  koga  mi 
smatrasmo  za  mrtva?  ‐  I  sa  suzama  govoraše:  Gospode  Isuse  Hriste,  Sine  Boga  Živoga, 
oprosti  mi  što  u  svome  neznanju  sagreših  Tebi!  ‐  Svjatjejšeg  pak  arhiepiskopa  Ervan 
počitovaše kao angela Božija, i ne željaše da se odvoji od njega. 

I tako se sva Omiritska zemlja prosveti svetlošću svete vere: po svima gradovima i selima 
biše kršteni ne samo Jevreji nego i neznabošci. I bi velika radost po svoj zemlji Omiritskoj; 

21
zajedno sa ljudima radovahu se i anđeli na nebu zbog takvog obraćenja i pokajanja duša 
ljudskih, i slavljaše se Bog koji svima ljudima želi spasenje. 

Potom  sveti  arhiepiskop  Grigorije  savetova  caru  da  naredi  Jevrejima  da  im  kuđe  i 
obitalište ne budu izdvojeni nego da se nastane među hrišćanima, da ne bi održavali tajne 
skupove  i  dogovore.  Car  izdade  ovakav  zakon:  ʺNeka  niko  od  Jevreja  na  uzima  svojoj 
kćeri muža iz jevrejskoga roda, nego neka uzima sebi zeta između hrišćana; i sin jevrejski 
neka ne uzima nevestu između jevrejskih kćeri nego neka ište između hrišćanskih. Ko se 
usudi prekršiti ovaj zakon, taj neka bude mačem posečenʺ. 

Arhiepiskop učini to zato, da bi jevrejski narod, izmešavši se sa hrišćanima, zaboravio za 
nekoliko godina na svoju starozavetnu veru i običaje. I svuda zavlada spokojstvo i duboko 
smirenje,  i  sijaše  pobožnost  sa  svih  strana;  car  sa  arhiepiskopom  usrdno  služahu  Bogu, 
vršeći  svunoćna  slavoslovlja  Vladatelju  Hristu,  brinući  se  o  spasenju  duša  ljudskih  i 
upravljajući  carstvom  milostivo  i  pravedno.  Blagočestivi  car  Avramije  prožive  u 
Omiritskoj  zemlji  trideset  godina  i  usnu  u  Gospodu,  prethodno  obavešten  svetim 
Grigorijem o danu svoje smrti; i bi svečano pogreben u gradu Afari. 

Nakon malo vremena po carevom prestavljenju sveti otac naš Grigorije dobro rukovodivši 
stado  svoje,  utvrdivši  veru  na  temelju  apostola  i  proroka,  i  satvorivši  mnoga  znamenja  i 
čudesa  u  slavu  Božju  pređe  iz  ovog  života  devetnaestog  decembra,  i  česno  bi  u  istom 
gradu položen u počivalnici velike crkve.[17] Sva Omiritska zemlja oplaka svog arhijereja, 
naročito kršteni Jevreji: jer on svima beše otac dobar i milostiv, mio ljudima i blagoprijatan 
Bogu, kome i predstade u broju drugih svetih jeraraha, slaveći s njima Oca i Siia i Svetoga 
Duha vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

BONIFATIJA MILOSTIVOG,  

episkopa Ferentiskog 

  

SVETI  Bonifatije[18]  beše  rodom  iz  Tuskijske  oblasti,  u  Italiji.[19]  Još  od  detinjstva  on  se 
odlikovao ljubavlju prema siromasima. Jer kada se dešavalo da vidi naga siromaška, on je 
skidao sa  sebe  odelo i odevao nagoga. Zato se vraćao kući  ponekad  bez  plašta,  ponekad 
bez donje odeće; i majka njegova, sama uboga udovica, često se ljutila na njega i govorila: 
Čedo, ti nepravedno postupaš, jer odevaš siromahe a sam si siromah. 

22
Jednom majka njegova uđe u svoju žitnicu, u kojoj beše spremila hranu za celu godinu, i 
nađe  je  praznu:  jer  sin  njen  Bonifatije  krišom  beše  razdao  sve  siromasima.  I  poče  majka 
plakati udarajući se po licu i jadikujući: Teško meni, kako ću se snabdeti hranom za čitavu 
godinu,  i  čime  ću  prehraniti  sebe  i  svoju  porodicu?  ‐  A  Bonifatije  došavši  k  njoj  stade  je 
tešiti.  No  pošto  je  rečima  ne  mogaše  odvratiti  od  silnoga  plača,  on  je  zamoli  da  za  neko 
vreme iziđe iz žitnice. A kada ona izađe, Bonifatije zatvori vrata od žitnice, pade na zemlju 
i stade se moliti Bogu. I odmah se žitnica napuni pšenicom. Bonifatije zablagodari Bogu, 
pa dozva svoju majku. Kada ona ugleda žitnicu punu pšenice, ona se uteši i proslavi Boga. 
Od toga vremena ona ne branjaše sinu da daje siromasima koliko hoće, pošto vide njegovu 
preveliku veru, zbog koje on ne osiromašuje razdajući i dobija od Boga onoliko koliko ište. 
Majka Bonifatijeva imađaše u svojoj kući kokoške, koje kraćaše lisica, nanoseći time štetu 
ubogoj udovici. Jednom dečko Bonifatije stojeći pored kapije ugleda kako lisica dođe, i po 
običaju svom ščepa jednu kokošku i pobeže u goru. A on žaleći što će to ucveliti njegovu 
majku,  otrča  u  crkvu,  pade  na  zemlju  i  u  molitvi  se  žaljaše  Bogu  na  lisicu,  govoreći: 
Gospode moj, zar je Tebi po volji što ja ne mogu da jedem od truda majke moje, a eto lisica 
dolazi i tamani hranu našu? ‐ Posle molitve Bonifatije se vrati kući i ugleda onu istu lisicu 
gde  ulazi  u  njihovo  dvorište  sa  ukraćenom  kokoškom  u  zubima,  dođe  pred  Bonifatija, 
spusti živu kokošku pred njim, a sama tog trenutka uginu. Tako Bog one koji se uzdaju u 
Njega  sluša  i  u  malim  stvarima,  imajući  veliko  promišljanje  o  nama,  da  bismo  mi, 
dobijajući od Njega male stvari, nadali se dobiti, po mogućnosti, i veće. 

Sveti  Bonifatije  bi  docnije  postavljen  za  episkopa  u  gradu  Ferentinu,[20]  i  o  mnogim 
čudesima  njegovim  kazuje  prezviter  Gaudijencije,  koji  bejaše  sluga  svetiteljev  i  svojim 
očima  gledaše  sve  što  svetitelj  činjaše.  Ferentiska  episkopija  bejaše  veoma  siromašna,  a 
siromaština drži pobožne ljude u smirenju: episkop za svoju prehranu ne imađaše nikakvo 
crkveno imanje osim jednog vinograda crkvenog. No jednom udari strašan grad i pobi sve 
loze  sa  grozdovima,  tako  da  jedva  preostade  nešto  malo  loze  sa  grozdićima.  Blaženi 
Bonifatije, ušavši u vinograd i videvši da je grad sve pobio, uznese blagodarnost Bogu što 
u svome siromaštvu doživljuje još veću siromaštinu. A kada grožđe poče zreti, Bonifatije 
po običaju postavi čuvara naredivši mu da budno čuva to nešto malo preostalog grožđa. 
Jednoga  pak  dana  on  naredi  prezviteru  Konstanciju,  svome  unuku,  da  svu  burad  u 
episkopiji opere i po običaju zasmoli. Čuvši to prezviter se veoma začudi naređenju da se 
pripreme  sudovi  za  vino  kada  vina  nema.  Ali,  ne  usuđujući  se  da  upita  čega  radi 
pripremati burad, on postupi po naređenju i pripremi sudove. 

Tada  čovek  Božji  Bonifatije,  ušavši  u  vinograd  i  obravši  to  nešto  grožđe,  odnese  ga  u 
muljaonicu,  pa  naredi  svima  da  izađu  odatle,  a  sam  ostade  sa  jednim  malim  dečakom, 
kome  naredi  da  to  malo  grožđa  izmulja  u  muljaonici.  Kada  vino  poče  pomalo  teći  iz 
muljaonice,  svetitelj  ga  natoči  u  jedan  mali  sud  i  razli  po  vrlo  malo  u  svu  pripremljenu 
burad  radi  blagoslova,  tako  da  jedva  okvasi  vinom  burad.  Blagoslovivši  na  taj  način  sve 
sudove, blaženi Bonifatije pozva prezvitera i naredi mu da sazove sve prosjake, te da oni, 

23
kao što je običaj, dobiju od novog vina što je u buradima. Tada se vino u muljaonici poče 
umnožavati, tako da svi sudovi što ih prosjaci doneše biše napunjeni. I svetitelj videvši da 
svi oni dobiše vina u dovoljnoj količini, naredi dečaku da izađe, a sam zaključa vinarnicu i 
zapečati  je  svojim  pečatom,  pa  ode  u  crkvu.  Posle  tri  dana  svetitelj  prizva  prezvitera 
Konstancija, i pomolivši se otvori vinarnicu, i oni ugledaše ovaj prizor: sva burad i sudovi, 
u  koje  blagoslova  radi  beše  uliveno  pomalo  vina,  behu  prepuni  penušavog  vina,  koje  se 
prelivalo  te  i  zemlju  nakvasilo.  I  da  je  episkop  nekim  slučajem  malo  zakasnio,  sva  bi 
zemlja  u  vinarnici  plivala  u  vinu.  A  kada  se  prezviter  stade  čuditi  tome  i  diviti,  svetitelj 
mu zapreti da nikome ne govori o tome, bojeći se i izbegavajući sujetnu slavu ljudsku. 

Drugom  prilikom,  o  prazniku  svetog  mučenika  Prokla,[21]  jedan  blagorodni  čovek  iz 
istoga  grada  po  imenu  Fortunat,  moli  svetitelja  Božjeg  Bonifatija  da  posle  službe  svetom 
mučeniku dođe njegovoj kući i dade blagoslov. Svetitelj to ne odbi, jer ga Fortunat moljaše 
s  verom  i  istinskom  ljubavlju.  I  kada  svetitelj  odsluži  Božanstvenu  službu  u  spomen 
svetog mučenika, on dođe kod Fortunata na trapezu. I pre no što se on po običaju pomoli 
pred  obed,  jedan  komedijaš  stade  pred  kapijom  s  majmunom  i  poče  udarati  u  kimvale.1 
Čuvši  zvuke  kimvala  svetitelj  se  rasrdi  i  reče:  Avaj,  mrtav  je  taj  nesrećnik,  mrtav  je;  ja 
dođoh da obedujem, i još nisam uspeo da otvorim usta svoja za uobičajenu hvalu Bogu, a 
on preduhitrivši to dođe s majmunom i udari u kimvale! ‐ Pri tome svetitelj dodade i ovo: 
Idite, dajte mu da jede i pije, ali znajte da je on mrtav. ‐ I taj nesrećni čovek, uzevši hleb i 
vino,  htede  da  izađe  iz  kapije,  ali  tog  trenutka  veliki  kamen  odpozadi  iznenada  pade  i 
udari  ga  po  glavi;  komedijaš  pade  na  zemlju,  i  polumrtav  bi  odnesen  kući  njegovoj,  a 
sutradan  umre  kao  što  i  predskaza  čovek  Božji.  Jer  strašni  su  svetitelji  Božji,  i  treba  ih 
pobožno  poštovati:  oni  su  hramovi  Božiji,  i  Bog  živi  u  njima.  Kada  se  svetitelj  razgnjevi, 
zajedno s njim razgnjevljuje se i Bog koji živi u njemu, i tada svetitelj može jednom rečju 
nakazati onoga koji ga je uvredio. 

Jednom  prilikom  taj  isti  prezviter  Konstantin,  unuk  svetiteljev,  prodade  svoga  konja  za 
dvadeset zlatnika, metnu zlatnike u kovčežić, pa ode nekuda poslom svojim. No dogodi se 
tada da neočekivano mnogo prosjaka navali na episkopa, uporno proseći od njega da im 
ma čime pomogne. A svetitelj, nemajući im šta dati, tugovaše u srcu ne želeći da ih otpusti 
prazne.  No  opomenuvši  se  Konstancijevih  zlatnika,  uzetih  za  konja,  on  uđe  u  njegovu 
sobu  gde  bejaše  njegov  kovčežić,  i  pobuđen  pobožnom  nuždom  on  slomi  katanac,  uze 
zlatnike i razdade ih prosjacima. A kad se prezviter vrati s posla i ugleda kovčežić otvoren 
i ne nađe u njemu zlatnike, on se veoma ožalosti, diže veliku graju i jarosno vikaše: ʺMeni 
je nemoguće živeti ovde!ʺ ‐ Na tu viku njegovu slegoše se svi što behu u episkopiji; a dođe 
i  sam  episkop  i  stade  ga  tešiti  krotkim  rečima  i  blagim  savetima.  A  on  s  prekorom 
odgovaraše  svetitelju:  Svi  u  tebe  žive  dobro,  jedini  ja  nemam  mesta  i  ne  mogu  da  živim 
spokojno; vrati mi zlatnike moje i ja ću otići od tebe. 

Tada sveti episkop ode u crkvu Prečiste Bogorodice, metnu na sebe felon, i podigavši uvis 
ruke i uperivši oči k nebu, moljaše se da mu Gospod pošalje otkuda zna Onoliko zlatnika 

24
koliko  je  on  uzeo  prezviteru  Konstanciju,  da  bi  mu  ih  vratio,  i  tako  stišao  gnjev  njegov. 
Moleći se, svetitelj svrnu svoj pogled na sebe i ugleda na felonu gde se iznenada pojaviše 
između njegovih uvis podignutih ruku dvadeset zlatnika, koji su toliko blistali kao da su 
tog trenutka bili iskovani i iz ognja izvađeni. Svetitelj odmah uznese blagodarnost Bogu, 
iziđe  iz  crkve,  ode  i  baci  zlatnike  na  odeću  razgnjevljenom  prezviteru,  rekavši:  ʺEto  ti 
zlatnika zbog kojih si jadikovao, i neka ti je znano da posle smrti moje ti zbog tvrdičluka 
svog nećeš biti episkop ove Crkve!ʺ 

I stvarno, tako i bi: prezviter je radi toga i zlatnike spremao, da bi episkopstvo dobio, ali 
reč, rečena čovekom Božjim, ne ostade prazna, jer Konstancije završi svoj život na zemlji u 
prezviterskom činu. 

Jednom dva Gota, putujući za Ravenu,[22] biše gostoljubivo primljeni i ugošćeni od svetog 
Bonifatija  u  episkopiji.  Pri  polasku  njihovom,  sveti  Bonifatije,  ispraćajući  ih,  blagoslova 
radi  svojom rukom  nali im vina u malu drvenu čuturicu,  da  im se nađe  usput. Čuturica 
beše tako mala da je vina u njoj bilo samo za jedan obed. Putnici otputovaše, i celim putem 
prema potrebi piše vino iz čuturice, ali se vino u čuturici uopšte ne umanjivaše, i čuturica 
beše stalno puna vina. Pošto provedoše u Raveni nekoliko dana, putnici krenuše natrag, i 
opet  svratiše  k  svetom  Bonifatiju,  zablagodariše  mu  što  ih  sa  blagoslovom  napoji  vinom 
izobilno, i vratiše mu istu čuturicu punu onim istim vinom. Pri tome rekoše svetitelju da 
na  celome  putu  oni  ne  okusiše  drugo  vino  već  svaki  dan  piše  iz  čuturice  koliko  im  beše 
potrebno, a vino se ipak ne potroši. 

Ne treba prećutati ni to što ispriča jedan od klirika te zemlje, čestit čovek. A on ispriča ovo: 
Jednom sveti Bonifatije uđe u svoj vinograd i ugleda tako ogromno mnoštvo gusenica, da 
sav vinograd beše pokriven njima, i one uništavahu svu zelen. I reče svetitelj gusenicama: 
Zaklinjem vas imenom Gospoda našega Isusa Hrista, otidite odavde, i ne usuđujte se više 
jesti ovu zelen. ‐ I tog časa na reč čoveka Božija iziđe iz vinograda svo mnoštvo gusenica, 
tako da nijedna ne ostade unutra. 

Tako Gospod Bog proslavlja svetitelje Svoje ispunjujući volju onih koji Ga se boje. Neka i 
sam bude proslavljan u njima vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

POLIJEVKTA i TIMOTEJA 

  

SVETI  mučenik  Polijevkt  beše  rodom  iz  Kesarije  Kapadokijske,  gde  on  sa  velikim 
uspehom  propovedaše  Hrista,  obraćajući  neznabošce  od  idolosluženja  u  svetu  veru 
25
hrišćansku.  Zbog  takve  propovedi  svoje  on  bi  uhvaćen  i  vrgnut  u  tamnicu.  Posle 
mnogobrojnih nagovaranja da se odrekne Hrista, on ne hte ni da čuje za to. Zbog toga mu 
svo telo strugaše železnim noktima; zatim mu razbiše vilice, pa ga u užarenu peć vrgoše. 

U to vreme u Mavritaniji[23] s uspehom propovedaše veru Hristovu đakon Timotej. Zbog 
toga  on bi  stavljen  na  mnoge i teške muke. On  bi bačen  u tamnicu,  moren glađu  i  žeđu. 
Potom,  izveden  iz  tamnice  on,  nakon  uzaludnih  nagovaranja  da  prinese  žrtvu  idolima, 
uđe s molitvom u spremljeni za njega oganj, i predade duh svoj Bogu. Mošti njegove verni 
česno sahraniše u Mavritanskoj oblasti.[24] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

ILIJE, PROVA i ARISA 

  

OVI  sveti  mučenici  behu  rodom  iz  Egipta.  Kao  revnosni  hrišćani,  oni  poseđivahu  po 
tamnicama stradalce za Hrista, tešeći ih i lečeći im rane. Jednom oni pođoše u Kilikiju,[25] 
i  pri  ulazu  u  grad  Askalon[26]  stražari  neznabošci  zadržaše  ih  na  gradskoj  kapiji, 
smatrajući  ih  za  uhode,  i  odvedoše  ih  pred  kneza  Firmilijana.  Pri  isleđenju  oni  izjaviše 
knezu  da  su  hrišćani.  Zbog  toga  ih  knez  podvrgnu  žestokim  mučenjima.  Posle 
raznovrsnih mučenja sveti Aris bi spaljen u ognju, a Prov i Ilija biše posečeni mačem.[27] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

EVTIHIJA i TESALONIKE 

i sa njima 200 ljudi i 70 žena 

  

POSTRADALI za Hrista mačem posečeni. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

TRIFONA 
26
  

OBEŠEN o vrbu postradao za Gospoda Hrista. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNE MATERE 

AGLAIDE RIMLjANKE 

  

ZBOG strogih samopregornih podviga udostojila se dara čudotvorstva.[28] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ILIJE MUROMCA 

  

MONAH  Kijevopečerski.  Skončao  1188.  godine.  Njegove  netljene  mošti  čudotvorne.  Na 
njegovoj desnoj ruci i do sada stoje tri prva prsta sastavljena za molitvu. Iz toga se vidi da 
je na molitvi umro. I to je izobličenje onih koji se ne krste s tri prsta. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Kilikija  ‐  jugoistočna  rimska  pokrajina  u  Maloj  Aziji.  Tars  ‐  veliki  i  mnogoljudan 

grad, u južnom delu te pokrajine, u plodnoj ravnici, kraj reke Kidne, koja nedaleko 
od njega uvire u Sredozemno more. 

2. Sveti mučenik Bonifatije postrada 19. decembra 290. godine. 

3. Iznad hrama svegog Bonifatija u Rimu, podignutim Aglaidom, kasnije bi podignut 
prostraniji  hram  u  ime  sv.  Aleksija,  Čoveka  Božija,  i  mošti  obojice  svetitelja  biše 

27
 12116. godine preneseni iz donje u novu crkvu, u čijoj se riznici i sada čuvaju česne 
glave njihove. 

4. Etiopija,  zemlja  u  Africi,  odgovara  današnjoj  Abisiniji.  Nalazila  se  u  gornjim 

tokovima  reke  Nila;  graničila:  sa  severa  Tivaidom,  sa  zapada  Livijom,  sa  juga 
Južnom  Etiopijom,  sa  istoka  Arabijskim  zalivom  i  Crvenim  morem;  prestonica  ‐ 
Avksumi. U prvim vekovima hrišćanstva Etiopija bila moćna carevina. Hrišćanstvo 
primila u četvrtom veku. 

5. Omiriti  ‐  žitelji  južne  Arabije.  U  prvim  vekovima  hrišćanstva  u  Arabiji  živelo 

jedanaest  raznih  plemena;  od  njih  samo  dva:  Omiriti  i  Saveji  bili  hrišćani.  Ostala 
plemena  većim  delom  držala  Jevrejsku  veru.  ‐  Nagran  ili  Anagran,  veliki 
mnogoljudan grad na obali Arabijskog zaliva; svi njegovi stanovnici bili hrišćani 

6. Psal. 44, 2. 8. 

7. Blaženi Elezvoj upokojio se oko 553‐555. godine. Spomen njegov Crkva praznuje 24. 
oktobra. 

8. O  ovoj  prepirci,  ‐  kako  piše  sveti  Dimitrije  Rostovski,  ‐  u  Minejima  mitropolita 

Makarija nalazi se posebna knjiga 

9. 4 Mojs. 14, 24. 30; 26, 65; 32, 1. ‐ 5 Mojs. 1, 36 

10. 4 Mojs. 11, 4‐15 

11. 5 Mojs. 6, 6‐7; 2 Mojs. 20, 2‐5 

12. Dan. 14, 30‐40. 

13. 1 Mojs. 20, 4. 

14. 2 Car. 2, 8‐15. 

15. Notarije  ‐  brzopisac,  pisar;  tako  su  se  nazivali  carski  sekretari,  koji  su  vodili 
delovodnike najvažnijih državnih savetovanja, a i sekretari patrijaraha. 

16. To jest uvrsti ga u viši stalež, u plemiće. 

17. Sveti Grigorije upokojio se oko 552. godine. 

18. Sveti Bonifatije Milostivi živeo u šestom veku. 

19. Tuskija ‐ inače Etrurija ‐ drevna oblast srednje Italije, na severu od Rima. 

20. Ferentin ‐ grad u drevnoj Etruriji, sada razvaline Feronto. 

21. Spomen svetog mučenika Prokla Crkva praznuje 12. jula. 
28
22. Ravena ‐ grad sa pristaništem na Jadranskom moru. 

23. Mavritanija ‐ rimska primorska pokrajina na severu Afrike. 

24. Ovi sveti mučenici postradali u početku četvrtoga veka. 

25. Kilikija ‐ jugoistočna primorska oblast Male Azije. 

26. Askalon ‐ drevni grad Filistimski, u Palestini, kraj Sredozemnog mora. 

27. Postradali 308. godine. 

28. O njoj opširnije u Žitiju i stradanju sv. muč. Bonifatija pod današnjim datumom  

29