Доследну упорност папизма у његовим догматима потврђују током времена римске папе. Папа
Павле VI је нпр. после свог избора, првом својом посланицом (енцикликом) „Ecclesiam suam"
(6/8/1965), током II Ватиканског концила изјавио: „Варају се они који верују да ћемо ми укинути
наше привилегије, које су Богом дате кроз апостола Петра" . И папа Јован Павле II, својом
енцикликом „Lumen Orientalis" (25/3/1995) наставља истим путем, као што коментарише
блаженоуснули проф. Јоанис Панајопулос: „Енциклика поново наступа са непомирљивошћу и
крутошћу у објави о екуменизму II Ватиканског концила... Сваки разговор о црквеном јединству
претпоставља безусловно прихватање папског првенства, које је Бог установио као трајни и
видљиви почетак и основ јединства'' .
Тако, дакле, не треба да гајимо лажне наде да је могућ некакав договор на основу неновотарене
апостолске вере, која се одржала до данас у Православној цркви.
Проучавајући пожљиво етапе које прате односе православних и римокатолика, може се уочити
да постоји нацрт Ватикана, који се поступно примењује док се не оствари „уједињење". О плану
Ватикана за напредовање ка унији пише блаженопочивши проф. Јоанис Кармирис: „Папа
Павле VI и око њега римокатолички теолози обрадили су добро изучени широки програм
римоцентричног екуменизма, сагласног са латинском еклисиологијом". Високопреосвећени
Митрополит Перистерија, г. Хризостом, разјашњава начин планираног сједињења: „Браћа
римокатолици, посредно или непосредно, дају да се схвати да Православна црква може да се
уједини са римокатоличком таквим видом сједињења, који је исти или сличан оном који постоји
између ње и црквених унијатских група. Па и о. Јоанис Романидис је изнео да му се
римокатолички бискуп поверио да, према нацрту Ватикана, сједињење неће бити са врха, тј, од
1
епископа, геолога и дијалогом, већ вероватно кроз тзв лаички (световни) екуменизам, односно,
преко узајамних контаката и постепеног примењивања светотајинских служби (intercommunio)
које се, барем од Рима, већ остварује.
б) Размена посета поглавара и уступање светих моштију од стране Ватикана. Тако се ствара
утисак да Ватикан изражава наклоност према православнима;
Све ово, наиме, признавање римокатолика од стране православних као потпуне и истините
Цркве, догодило се и поред пажљивог чувања догматских раздвајања од вере Православне,
Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве!
д) После застоја прекида Дијалога због проблема уније (VIII Скупштина, Балтимор 2000), обнова
Дијалога, без да је решен проблем уније, штавише, са учествовањем унијата у Дијалогу као
легалних саговорника православних. Потпуно је јасно да је унија, осуђена на речима као метод
уједињења, прописана, међутим, од римокатолика као једини пут његовог остваривања,
сагласна са начелима II Ватиканског концила, и бива толерисана од право-славних. Независно
од усаглашеног у Дијалогу, Папе подржавају унију. Садашњи папа бенедихг XVI је, у свом
писму унијатском архиепископу Украјине Љубомиру Хузару, хвалио борбе унијата за чување
њихове особености, и за унију је додао следеће: „Унутар заједнице са наследницима апостола,
којих видљиво јединство гарантује наследник апостола Петра, Украјинска католичка заједница је
успела да сачува живо свето предање у његовој це-ловитости... Двострука је мисија која је задата
Гркокатоличкој цркви, која се налази у пуној заједници са наследником апостола Петра: са једне
стране, да унутар Католичке цркве видљиво сачува источно предање; на другој, да буде
наклоњена спајању два предања, сведочећи да се она не само слажу међу собом, већ и образују
једно дубоко јединство унутар њихове различитости"... Такође је у Ефесу, приликом његове
последње посете Турској и Фанару, подржао унију, рекавши да „...према томе, најбољи начин за
сједињење у Цркви јесте унија".
Нажалост, иако су православни на III Свеправоелавном скупу изјавили да „...су унија и дијалог
истовремено непомирљиви", од оваквог почетка православно-римокатоличког дијалога догађају
се недопустиви уступци захтевима Ватикана:
2
- признавање унијатских „цркавава'' „текстом Баламанда": „Што се тиче Католичких цркава
источног обреда јасно је да, као чланови Римокатоличке (црквене) заједнице, имају право да
постоје и да делују са циљем задовољавања духовних потреба својих верних".
Упорност папизма, не само да одржава унију, већ и да је спроводи преко унијатске парохије Св.
Тројице у Атини и под унијатским епископом (као да нису довољни латински епископ Атине и
папски нунције), представља саблазан за православне, не мањег значаја
од саблазни инквизиције и сапостојања световне и црквене власти у личности папе, и поред
изричите Господње заповести - „дајте цару царево и Богу Божје".
Пре отприлике четрдесет година учествовао сам на скупу православних теолога у Атини, на
коме нам је позвани, познати римокатолички клирик и угледник Ватикана, Пјер Дипре, рекао:
„Првенство ћемо изразити на такав начин да ћете га прихватити". Крити-ковао сам га да нас не
интересује формулација, већ суштина примата. Не долази у обзир да прихватимо примат у
смислу који поима римски папа.
3
Овде бих најпре желео да приметим да свест Православне Саборне Цркве никада није
прихватила да после раскола православни и римокатолици имају заједничку веру и заједничко
Предање. Сведоци те свести јесу велики јерарси и богоносни Оци, као Св. Григорије Палама, Св.
Марко Ефески, Св. Мелетије Пигас, Св. Никодим Свеотогорац, Св. Нектарије Пентапољски,
Доситеј Јерусалимац, и многи други, као и Синодска изјашњавања Православних патријараха
1848, 1868, 1895. Али и прост православни народ, и поред патњи за време туркократије, и поред
систематске латинске пропаганде и притисака које су повремено трпели од Уније, није се
одрекао - осим мањих изузетака - већ је остао веран догматима и вери своје Цркве.
Уз то, сједињење које се остварује, иако се већ више деценија добро припрема од Ватикана, неће
бити прихваћено од већине православних, али ће допринети њиховом расколу, пошто ће бити
без суштинског решавања догматских разлика, без одрицања римо-католика од јеретичких
догмата (Filioque, примат, тварна благодаг итд.), већ са њиховим претумачењима, на начин
безболан за Ватикан и прихватљив од православних.
Наравно, наше посветовњачено друштво, задојено идејама глобализације и Новог доба, нема
догматску осетљивост православних који некада нису прихватили одлуке „уједињујућег''
Ферарско-Флорентинског сабора. Међу таквима и данас постоји народ Божији, пророковани
остатак савесних православних, који ће се супроставити било којем облику уније која не буде у
истини православне вере. Узнемиреност многих православних због онога што се збило у
последње време, потврђује да православна савест дела.
Нека, дакле, припазе они који журе ка унији, да можда уместо да Сједине разједињено, не
разјуре сабрано православно стадо. Драма непрекидних подела, која је пратила исхитрено
наметање новог календара у Грчкој цркви, треба да упозори наше црквене вође. Треба још да
нас поучи и опрез многих Православних цркава које за државају стари календар, како се не би
цепало њихово стадо,