1 DIO: SLAVO KUKIĆ 

FAZE PROCESA ZNANSTVENOG ISTRAŽIVANJA 
OPĆENITO O FAZAMA ZNANSTVENOG ISTRAŽIVANJA 

1. Faze znanstvenog istraživanja = pristupi 

Moguća klasifikacija faza: 

1.1 Izbor i definiranje predmeta istraživanja, 
1.2 Postavljanje hipoteza i sređivanje varijabli istraživanja 
1.3  Izrada projekta istraživanja, 
1.4 Prikupljanje, sređivanje i obrada empirijskih podataka 
1.5 Znanstveno tumačenje i interpretacija podataka, 
1.6 Izvještaj o rezultatima istraživanja. 
 
1.1 IZBOR I DEFINIRANJE PREDMETA ISTRAŽIVANJA 

Pod izborom i definiranjem predmeta istraživanja se podrazumijeva: 

a. Izbor predmeta istraživanja 
b. Određivanje ciljeva istraživanja  
 
a. IZBOR PREDMETA ISTRAŽIVANJA 
Problem koji se ne može riješiti ni učenjem, ni studiranjem 
Uočavanje problema, kojeg treba istražiti = najatraktivniji posao u ukupnom istraživanju   
Izbor predmeta istraživanja obuhvata: 
 
1. TRAŽENJE ZNANSTVENIH INFORMACIJA, NEOPHODNIH ZA FORMULIRANJE 
PREDMETA ISTRAŽIVANJA 
 
Centri za prikupljanje znanstvenih informacija: 
‐ Biblioteke 
‐ Dokumentacijski centri 
‐ Arhive 
‐ Internet 
Tri grupe izvora znanstvenih informacija: 
‐ Primarni  (originalni radovi) 
‐ Sekundarni  (registri, kartoteke, bibliografije ili katalozi 
biblioteka i centara za dokumentaciju) 
‐ Tercijarni (rječnici, leksikoni, enciklopedije…) 

 
 Postupak, koji se u traženju informacija primjenjuje:  

Sastavljanje radne bibliografije: 

‐ Za bibliografijama i bibliografskim bilješkama objavljenim u časopisima i 
publikacijama 
‐ Za različitim katalozima i indeksima znanstvenih biblioteka 
‐ Za enciklopedijama, leksikonima, fundamentalnim priručnicima, 
zbornicima radova 
‐ Razvrstavanje svih prikupljenih bibliografskih jedinica u zasebne grupe 
podataka: 
i. Knjige 
ii. Studije, referati, članci 
iii. Nepotpisani radovi 
iv. Ostale bibliografske jedinice (priručnici, konvencije, 
propisi) 

Posao prikupljanja, proučavanja i sređivanja prikupljenog materijala 

A. Prikupljanje literarnog materijala 
B. Proučavanje literarnog materijala 
‐ Vrste čitanja: 
i. Letimično  
ii. Potpuno  
iii. Studijsko  
 
C. Sređivanje prikupljenog materijala: 
‐ Vođenje različitih bilježaka u vezi s prikupljenim i proučenim materijalom 
‐ Selekcija, analiza i sinteza relevantnih činjenica 
 
2. FORMULIRANJE PREDMETA ISTRAŽIVANJA 

Najdjelotvorniji i najprihvatljiviji put i način formuliranja predmeta  istraživanja = 
postavljanje problema u obliku pitanja 

Kriteriji izbora predmeta istraživanja: 

‐ Da predmet istraživanja predstavlja novinu i da se izbjegne nepotrebno 
ponavljanje 
‐ Da izabrani predmet ima potrebnu važnost za područje ne koje se odnosi, ali 
i pravovremenost i praktičnu vrijednost obzirom na primjenu rezultata i 
njihove primjene u životu 
‐ Da za njegovo istraživanje postoji interes, intelektualna radoznalost i težnja 
istraživača da dođe do spoznaje, 
‐ Da za istraživanje tog problema postoji pristupačnost podataka i prikladne 
metode 
‐ Da je za istraživanje moguće osigurati pokroviteljstvo i suradnju različitih 
institucija (ministarstva, druge ustanove za prikupljanje podataka…) 
 ‐ Pokroviteljstvo zbog osiguranja drugih pretpostavki istraživanja, potrebna 
oprema i uvjeti rada, financije…) 
‐ Da opasnosti i teškoće, osobne, društvene i profesionalne naravi, koje 
proizlaze iz bavljenja istraživanjem izabranim problemom, ne ugrožavaju 
istraživačev dignitet ili život u okruženju u kojem živi 

Tipovi grešaka u formuliranju predmeta istraživanja: 

‐ Opasnost da se navede preširoka oblast,  
‐ Opasnost da se ode u suprotnu krajnost – sužavanje  
‐ Mogućnost upotrebe izraza neznanstvenog, retoričnog ili emocionalnog 
karaktera, ali i stavljanje naglaska na neobrađene podatke ili na “glas 
iskustva” 

 
B. ODREĐIVANJE CILJEVA ISTRAŽIVANJA  

Vrste ciljeva ZI: 

‐ Pragmatični (društveni) = markiraju: 
 Potencijalne korisnike rezultata istraživanja 
 Kako se oni mogu koristiti rezultatima istraživanja 
‐ Znanstveni (spoznajni) ciljevi = pet grupa znanstvenih ciljeva: 
 znanstvena deskripcija (opis pojave) 
 Znanstvena klasifikacija  
 Znanstveno otkriće 
 Znanstveno objašnjenje (eksplanacija)  
 Znanstveno predviđanje (prognoza) 
 
1.2 POSTAVLJANJE HIPOTEZA I SREĐIVANJE VARIJABLI ISTRAŽIVANJA 

Postoje različite definicije hipoteza: 

 Hipoteza je teorija u koju istraživači nisu sigurni“,  
 „Hipoteza predstavlja ono što  predviđamo“,  
 „Hipoteza je neki teorijski stav ili zaključak koji ima izvjestan stupanj vjerojatnosti“,  
 „Hipoteza je više ili manje vjerojatna pretpostavka da postoji neka pojava kao uzrok 
ili kao posljedica neke druge pojave“,  
 „Hipoteza pruža rješenje problema zbog kojega su istraživanja poduzeta i može biti 
provjerena u praksi“,  
 „Hipoteza je misaona pretpostavka o predmetima koji se istražuju, o njihovim 
svojstvima, ustroju, funkciji, stanju i odnosima s drugim predmetima“,  
 „Hipoteza pridonosi razvoju znanosti, jer je njena funkcija da usmjeri istraživanja na 
pravilan način među činjenicama“,  
 „Hipoteza nije drugo do li jedno pretpostavljeno objašnjenje koje izražavamo u obliku 
suda (pozitivnog ili negativnog) a koje moramo tek provjeriti“,  
  „Hipoteza je propozicija, uvjet ili princip koji je pretpostavljen, možda i bez uvjerenja 
u ispravnost, da bi se izvukle njegove logičke posljedice i pomoću te metode 
provjerilo njegovo slaganje s činjenicama koje su poznate ili koje mogu da se odrede“  
 

Zajenički imenitelj svih definicija:  

Hipoteza je svojevrsni misaoni odgovor o problemu istraživanja, manje ili više vjerojatnu 
pretpostavku da postoji neka pojava kao uzrok ili kao posljedica neke druge pojave.  

Izvori iz kojih se hipoteze mogu crpiti: 

‐ Situacije kada se nove hipoteze nužno moraju postaviti 
‐ Poteškoće pri postavljanju hipoteza 
‐ Elementi koje mora posjedovati jedna hipoteza da bi zadovoljila kriterij 
valjanosti 
‐ Vrste znanstvenih hipoteza 

Sređivanje varijabli 

Varijabla = obilježja, ili promjenljive veličine, koja omogućuju dinamiku društvenih pojava 

Varijabla = svaka veličina koja se može mijenjati i razlikovati u vremenu i prostoru, promjenljiva 
značajka neke pojave ili procesa o kojima se u hipotezi nešto tvrdi  

‐ Prvi posao istraživača je identificirati takve značajke ili obilježja koja se odnose na 
istraživanu pojavu    
Primjer: „Odnos građana prema suživotu i toleranciji bitno određuje vrijednosna 
orijentacija medija prema tim kategorijama“.  
Dvije varijable: 
‐ odnos građana prema suživotu i toleranciji, 
‐ vrijednosna orijentacija medija prema suživotu i toleranciji  
 

Uloga i ponašanje varijabli u jednoj društvenoj pojavi ili procesu različita:  

a. nezavisna varijabla 
b. zavisna varijabla 

Zadatak istraživača = izvršiti i klasificiranje varijabli ovisno o njihovom mjestu i ulozi u dinamici 
promatrane društvene pojave ili procesa 

Drugi oblici varijabli: 

‐ intervenirajuće 
‐ kondicirajuće (specifikatorne) 

Nakon specifikacije treba izvršiti i operacionalizaciju varijabli . 

 
1.3 IZRADA PROJEKTA ISTRAŽIVANJA 

Svako istraživanje prati i određeni projekt istraživanja 

‐ između teorijskog i empirijskog dijela istraživanja 

Vrste projekta: 

1. Orjentacioni = prati manja istraživanja 

Najveći dio istraživanja prate dvije vrste projekata: 

2. Idejni 
3. Izvedbeni 
 

Idejni  projekt istraživanja 

  Smisao i cilj izrade idejnog projekta = da se njime pokušaju osigurati uvjeti istraživanja 

  U idejnim se projektima najčešće susreću posebno razrađeni slijedeći elementi:  

‐ predmet ili problem istraživanja  
‐ cilj (ili ciljevi) istraživanja,  
‐ struktura projekta 
‐ metode i tehnike istraživanja 
‐ orijentacijski kalendar radova 
‐ sastav ekipe istraživanja 
‐ financijska i druga sredstva potrebna za istraživanje 
‐ projekcija rezultata i koristi koje se mogu očekivati od realiziranog 
istraživanja 
‐  

Izvedbeni  projekt istraživanja 

Radi se ako je idejni projekt naišao na adekvatnu društvenu potporu 

Izvedbenim projektom se odlučuje o najbitnijim detaljima istraživanja: 

‐ koje tehnike će se koristiti u prikupljanju podataka 
‐ tko može dati najbolje podatke, 
‐ da li istraživanje primijeniti nad cijelom populacijom ili nad određenim  
uzorkom, 
‐ ako je opredjeljenje za uzorak, kakav uzorak izabrati, 
‐ kada, gdje i u kojim uvjetima prikupiti podatke koji istraživača zanimaju, 
‐ koje će se tehnike obrade podataka upotrijebiti, 
‐ precizirati sastav ekipe koja provodi istraživanje, razdiobu dužnosti unutar 
nje, principe rada koje slijedi itd.,  
‐ odrediti detaljan kalendar pojedinih radova, te 
‐ utvrditi predračun predvidivih troškova istraživanja.  
 
Tipovi izvedbenog projekta: 

‐ deskriptivni (opisni) = omogućuje opći uvid u neko obilježje ili, u najboljem 
slučaju, klasifikaciju navedenog obilježja, bez ikakvih pretenzija da se upušta 
u njegovo objašnjenje.  
‐ kauzalni (uzročni)  = zadatak ispitivanja uzročno‐posljedičnih odnosa u 
predmetu istraživanja 
‐  
1.4 PRIKUPLJANJE I OBRADA PODATAKA 

Prikupljanje podataka podrazumijeva: 

‐ sređivanje podataka koji su na terenu skupljeni. To je, zapravo, i pretpostavka da se dođe do 
informacije o kvaliteti prikupljenog materijala, te 
‐ statističku  obradu  prikupljenih  i  sređenih  podataka.  Ona  je,  svakako,  nužan  preduvjet  za 
svako znanstveno tumačenje dobivenih podataka. Dakako, pri tome je bitno voditi računa da 
se u statističkoj obradi primijene adekvatni statistički postupci. 
 
1.5 ZNANSTVENO TUMAČENJE I INTERPRETACIJA PODATAKA 

Podaci  koji  su  prikupljeni,  sređeni  i  statistički  obrađeni,  služe  kao  dokazni  materijal  kojim  se 
postavljena hipoteza potvrđuje ili odbacuje  

Znanstveno  tumačenje  i  interpretacija  dobivenih  rezultata  istraživanja  obvezuju  istraživača  da  vodi 
računa o: 

‐ da dobivene podatke dovede u vezu s postavljenim hipotezama i ustanove da li ih ti podaci 
potvrđuju ili pobijaju, 
‐ da  dobivene  podatke  dovede  u  vezu  s  podacima  sličnih  istraživanja,  a  time  vrši  i  njihovo 
testiranje, bilo da osnaži njihovu valjanost ili izrazi sumnju u njihovu vrijednost, 
‐ da dobivene podatke dovede u vezu s primijenjenim postupcima u istraživanju, te 
‐ da potvrđenu hipotezu dovede u vezu s teorijom od koje je pošao u istraživanje 

Za  ispravno  znanstveno  tumačenje  i  interpretaciju  dobivenih  rezultata  istraživanja,  neophodne  su 
pretpostavke: 

‐ poznavanje područja koje se proučava,  
‐ poznavanje metodologije znanstvenog istraživanja 

U protivnom su moguće različite vrste pogrešaka: 

A) pogreške vezane za prebrzu generalizaciju ili neprecizno izraženu generalizaciju, 

B) Pogreške u vezi s dokazivanjem uzročno‐posljedičnih veza 

‐ Skok u zaključivanju 
‐ Prividna ili lažna konzekventnost 
‐ Prividna ili lažna disjunktnost 
‐ Zaključivanje na temelju nečeg što je i samo neistinito 
1.6 IZVJEŠTAJ O REZULTATIMA ISTRAŽIVANJA 

Cilj = upoznati javnost: 

‐ što je, i na koji način, rađeno u procesu istraživanja,  
‐ do kojih se rezultata u tom poslu došlo,  
‐ kako su rezultati dobiveni, obrađeni i tumačeni 
‐ Izvještaj mora imati osnovne dijelove: 
 Naslov 
 Sadržaj 
 Uvod 
 Primijenjene metode, tehnike i opis postupka pri istraživanju 
 Rezultati i interpretacija istraživanja 
 Zaključak 
 Sažetak,  
 Popis literature (bibliografija)  
 Indeks (kazalo) pojmova i imena 

Uz ove dijelove, izvještaj o provedenom istraživanju može sadržavati i: 

‐ Moto 
‐ Posveta 
‐ Predgovor 
‐ Prilozi 
 

2 DIO: SLAVO KUKIĆ 

TEHNIKE ISPITIVANJA 
Oblici tehnika ispitivanja: 

‐ prikupljanje podataka pomoću anketnog upitnika,  
dvije zasebne tehnike:  
1. anketa  
2. intervju 
‐ testiranje   
‐ skaliranje 
 
1. PRIKUPLJANJE PODATAKA POMOĆU ANKETNOG UPITNIKA 
 
1.1. Anketa 

Dvije bitne značajke ankete: 

a) podaci se prikupljaju pismenim putem uz pomoć upitnika, 

b) za prikupljanje podataka se koristi uzorak 
U vezi s anketom bitna dva pojma:  

pojam upitnika = tehničko sredstvo, instrument za provođenje ankete, za prikupljanje 
podataka, a sastoji se od niza pitanja u vezi s predmetom istraživanja na koja se traži odgovor 

a drugi pojam uzorka = dio ukupne populacije koji se podvrgava anketiranju. mora biti 
reprezentativan, tj. mora posjedovati sve značajke skupine koju predstavlja 

Pet načina realizacije ankete: 

1. Individualni dodir s ispitanikom 
2. Grupno anketiranje 
3. Poštanski upitnik 
4. Telefonsko anketiranje 

Povijest primjene ankete: 

‐ Mogućnost = pri popisu stanovništva u Mojsijevo doba  
‐ Za potrebe oporezivanja korištena u Starom Rimu 
‐ Intenzivnije se u XIX stoljeću u Engleskoj i SAD 
‐ U formi današnje ankete = početkom XX. stoljeća  

1. Prva = 1916. godine u SAD radi utvrđivanja predizbornog raspoloženje birača 
2. Otklanjanje te vrste pogreški  pojavom Georgea Gallupa sredinom tridesetih 
godina XX. Stoljeća 
3. Nastavak razvoja nakon Drugog svjetskog rata 
 
Vrste anketa (obzirom na njihov domet i sadržajnost):  

1. Opisne 
2. Analitičke  
 
1.2. Intervju 

Intervju = tip ankete  

‐ koristi pitanja da bi se došlo do odgovora o predmetu istraživanja 
‐ Razlike u odnosu na anketu: 
 u intervjuu se pitanja postavljaju usmeno, u razgovoru s ispitanikom.  
 pogodan samo za manje skupine ispitanika  
 u načelu podrazumijeva odgovor od najmanje jedne rečenice, a obično i od nekoliko 
njih ‐ To otežava obradu podataka 

Intervju nije isto što i razgovor = razlike: 

‐ Intervju se vodi s određenim ciljem i po tačno utvrđenom planu  
‐ U intervjuu nema ravnopravnosti osoba koje razgovaraju jer se zna tko je voditelj razgovora, 
a tko ispitanik  
‐ Intervju bitno obilježavaju napetost, rezerviranost, sumnja i bojazan. 
Tipovi intervjua: 

‐ Prema funkciji (dijagnostički, terapeutski i istraživački); 
‐ Prema broju osoba koje sudjeluju (individualni i grupni); 
‐ Prema duljini kontakta (kratki kontakt, duži kontakt); 
‐ Prema ulogama koje su prihvatili ispitivač i ispitanik u odnosu na sociopsihološki proces 
interakcije; 
 Slobodni intervju (nekontrolirani, koji nije vođen, nepripremljen) 
 Usmjereno intervjuiranje (dubinski intervju) 
 Ponovljeno, naknadno intervjuiranje,  

Relevantna posebice dva tipa intervjua:  

1. Standardizirani 
2. Slobodni (nestandardizirani)  

Drugi tipovi intervjua: 

‐ Intervju sa zatvorenim pitanjima  
‐ Ponovljeni intervju 
‐ Usmjereni (dubinski) intervju 

Motivi koji imaju utjecaj na intervju kao tehniku: 

Pozitivni motivi: 

‐ Ugled institucije koja provodi istraživanje 
‐ Znatiželja ispitanika 
‐ Uljudnost i pristojnost onoga tko intervju obavlja  
‐ Spremnost da se dade svoje mišljenje 
‐ Izravna materijalna stimulacija, 
‐ Prethodno obavještavanje o dolasku anketara i o svrsi istraživanja 

Negativni motivi intervjua: 

‐ da ispitanik odmah ne vidi cilj i svrhu intervjua, 
‐ strah od sudjelovanja u intervjuu zbog eventualnih posljedica, 
‐ Strah da se ne ispadne neznalica – zbog neznanja nekih odgovora 
‐ Revolt koji mogu izazvati neka pitanja  
‐ Zasićenost intervjuima = za kratkom vrijeme više intervjua, 
‐ Ometanje u nekom poslu 

Prednosti intervjua u odnosu na anketu:  

‐ Mogućnost uspostavljanja privatne atmosfere  
‐ Mogućnost da se u ispitivanje uključe i nepismeni 
‐ Omogućuje istraživaču da procjenjuje govori li mu ispitanik istinu ili ne 

Nedostaci intervjua u odnosu na anketu: 

‐ Poskupljuje ispitivanje 
 ‐ Intervjuom nije moguće osigurati standardne uvjete 
‐ Intervju relativizira i objektivnost dobivenih podataka  

Preporuke istraživaču koji koristi intervju:  

‐ Intervjuiranje provesti po napisanom planu:  
‐ Da početak razgovora ispitaniku bude zanimljiv i prijatan   
‐ Ako razgovor o osjetljivim pitanjima = obećati diskreciju  
‐ Eliminirati isljedničko i ocjenjivačko ponašanje anketara  
‐ Ispitanika treba uvjeriti kako su najbolji iskreni, a ne odgovori koji bi zadovoljili anketara 
‐ Ne pokazati da se dobiveni odgovor anketaru sviđa ili ne sviđa 
‐ Da je intervju što fleksibilniji, a formulacija i redoslijed unaprijed sastavljenih pitanja 
prilagođen individualnim osobinama ispitanika i tijeku razgovora 

UPITNIK 

Upitnik = instrument za provođenje ankete 

Predstavlja niz pitanja u vezi s predmetom istraživanja na koja se traži odgovor. 

Pravljenje anketnog upitnika 

Dva dijela upitnika ili anketnog lista 

1. Zaglavlje  
2. Drugi, središnji dio upitnika = dvije kolone 

Detalji o kojima se u pravljenju upitnika mora voditi računa: 

‐ Ko će ispunjavati konkretni upitnik. 
‐ Izgled upitnika  
‐ Je li upitnik prilagođen rječniku ispitanika, postoji li ili ne – ako se radi o intervjuu – slijed 
pitanja koji se strogo ima poštovati, od koliko je pitanja upitnik sastavljen, koji je cilj upitnika 
– utvrđivanje činjenica i znanja ispitanika ili, eventualno, njihovih vjerovanja, mišljenja i 
stavova, koji tip obrade podataka iz upitnika će biti primijenjen   

Detalji u vezi s izborom pitanja:  

‐ da se u upitnik uključe samo pitanja koja se neposredno odnose na problem   
‐ ne uključivati pitanja na koja se odgovori mogu pribaviti iz nekih drugih izvora  
‐ da se s pitanjima koja zadiru u osobni život postupa krajnje obazrivo  
‐ uključivati samo pitanja za koja se može pretpostaviti da ih zna većina ispitanika 

Vrste pitanja u upitniku po njihovu obliku: 

1. Otvorena pitanja  
2. Zatvorena (pitanja «fiksiranog izbora») 

Dvije vrste zatvorenih pitanja: 
 ‐ Pitanja s ponuđenim odgovorima nabrajanja.  
‐ Pitanja s ponuđenim odgovorima intenziteta.  

Vrste pitanja prema načinu postavljanja pitanja: 

1. Izravna ili direktna  
2. Neizravna ili indirektna  

Bitna upozorenja: 

‐ u formuliranju pitanja moraju se koristiti riječi koje mogu razumjeti svi ispitanici  
‐ da postavljena pitanja ne sugeriraju odgovore 

Formulacija pitanja s obzirom na njihov smisao: 

Izvori poteškoća u razumijevanju pravog smisla pitanja iz upitnika: 

‐ Mogućnost da se postavi neodređeno i nedovoljno jasno pitanje  
 Stereotipni stavovi i predrasude  
‐ Nacionalne, konfesionalne, rasne...  
‐ Previše pojednostavljena pitanja 
‐ Da je pitanje predugačko  
‐ Da je u odgovoru ponuđen prevelik broj mogućnosti  
‐ Neka pitanja mogu imati smisla samo za dio populacije  
‐ Pitanja na koja su logični stereotipni odgovori = u suglasju s općeprihvaćenim 
vrijednostima  

Verbalna formulacija pitanja: 

Problemi i poteškoće u vezi s verbalnom formulacijom pitanja: 

I. Problemi i poteškoće u vezi sa smještajem pitanja u upitniku  
Mjesto pitanja u upitniku izaziva razlike u percepciji o tome koliko je značajno  
 
II.  Problemi i poteškoće u vezi s ponuđenim alternativnim pitanjima 
A) Problemi u vezi s pitanjima s dihotomnim odgovorima („da“ – „ne“, „slažem 
se“ – „ne slažem se“, „dobro“ – „loše“) 
 
B) Pitanja s višestrukim izborom = mogućnost većeg broja odgovora, a ispitanik 
je stavljen pred obvezu izbora samo jednog od njih  
 
Važno = kako su pitanja postavljena 
 Ako se na posebnoj kartici na pitanje nude svi ponuđeni odgovori, 
većina je ispitanika, kod odgovora izraženim u brojkama, sklona 
odgovoru srednjih vrijednosti ili onom koji je ponuđen u sredini  
 u orijentacionom anketiranju, čiji zadatak testiranje upitnika, moguće 
da se određeni broj ispitanika opredijeli za one koji nisu ponuđeni  
 
 
 Jedno od značajnih je i pitanje unutarnje ravnoteže  

odgovori se ne smiju ponavljati u drugim varijacijama, jedan odgovor 
se ne smije poništavati drugim  

Pitanje kolika je mogućnost izbora?  

 rast broja ponuđenih odgovora ima i granicu  
 PREPORUKA = ograničavanje broja ponuđenih odgovora 

optimalno = do šest ponuđenih odgovora 
C) Mogućnost takozvanih otvorenih pitanja 

III.   Problemi i poteškoće  koje se odnose na odstupanja od objektivnog formuliranja 
pitanja:  

Razlozi odstupanja  
‐ Ugled 
‐ Tendeciozna ili pristrana pitanja 

Preporuke za verbalnu formulaciju pitanja: 

‐ Koristi jednostavne riječi koje su poznate svim potencijalnim ispitanicima, 
‐ Učini da pitanja budu sažeta koliko god je više moguće; 
‐ Formuliraj pitanje na način da sadrži točno željeno obavještenje; 
‐ Izbjegavaj višesmislena pitanja; 
‐ Izbjegavaj dvosmislene odgovore; 
‐ Izbjegavaj pitanja koja sugeriraju odgovor; 
‐ Vodi računa o utjecaju uglednih ličnosti; 
‐ Dopusti sve moguće odgovore, čak i drugačije od ponuđenih; 
‐ Alternative u pitanjima s višestrukim izborom učini realističnima 

Redoslijed pitanja u upitniku: 

Psihološka strategija 
a. Pretpostavke potrebne da bi upitnik mogao djelovati kao dobro povezana cjelina:  
‐ da interes raste postupno tijekom anketiranje 
‐ da je prijelaz od lakših na teža pitanja neprimjetan, bez velikih skokova; 
‐ izbjeći opasnost preuranjenog ili iznenađujućeg pitanja  
‐ izbjeći pitanja koja mogu izazvati zabunu  
 
b. Neophodno voditi računa i o specifičnostima pojedinih grupa pitanja  
‐ Znati što je zadaća i smisao početnih ili pristupnih, uvodnih pitanja  
‐ Ispoštovati logiku prijelaza od lakših na teža pitanja. 
 
Logička strategija  
profiliranja anketnoga upitnika = kako postupno prodrijeti u strukturu pitanja ili stavova koji nas 
zanimaju, a s ciljem dolaženja do što točnijih odgovora na njih.  
Odgovor = formiranje više nizova ili baterija pitanja.  
Pretpostavke značajne za konstruiranje niza ili baterije pitanja:  
 ‐ Slijed pitanja 
 stepen općenitosti pitanja 
1. Putanja lijevka  
2. Putanja izokrenutog lijevka  
‐ skale stavova 
 

Pravljenje upitnika ‐ zaključne sugestije: 

Osobni podaci o ispitaniku 
‐ odmah nakon kratke obavijesti ispitanicima 
 Mogu se naći i na kraju upitnika ‐ manje dobro rješenje  
 u principu, ne uključuju ime i prezime 
 
Prva pitanja 
‐ pitanja neutralnog emocionalnog značenja za ispitanike, ali u vezi s problemom koji se 
ispituje 
‐  
Logika redoslijeda pitanja 
‐ putanje od lakših prema težim pitanjima jer je ona najefikasniji 
 
Teška i delikatna pitanja = u dio upitnika kada se očekuje da ispitanik već dobro surađuje 
 
Način grupiranja pitanja  
‐ Način prijelaza = pogodno sročenim frazama 
 
Ako opredjeljenje i za otvorena pitanja – ostavi dovoljno prostora za odgovor. 
Završetak upitnika = podaci o datumu anketiranja, ime anketara,  
Izgled pitanja = da zauzmu što manje mjesta 
Terminologija i verbalni oblik pitanja = prilagođeni naobrazbi i rječniku ispitanika  
Ne tražiti anketom podatke koji se mogu pribaviti iz drugih izvora 
Raspored pitanja = da odgovor na jedno ne utječe i na odgovor na drugo pitanje  
Pitanja s dihotomnim odgovorima = nezgodna za opredjeljivanje između krajnosti  
‐ Dopuniti odgovore s npr „ne znam“. 
Pitanja pisati u trećem licu  
Čuvati se nejasnih pitanja jer ne omogućuju jasne odgovore  
Izbjegavati pitanja koja sadrže stereotipne stavove  
Izbjegavati pitanja koja se odnose samo na jedan dio ukupne populacije 
 
ANKETIRANJE 

Sastavnice anketiranja:  

1. predispitivanja,  
2. uvođenja u anketiranje  
3. provođenja ankete. 
1. Predispitivanje 
Prije izrade anketnoga upitnika  
Nakon izrade anketnoga upitnika, a prije provođenja ankete  
Funkcija predispitivanja = izbjegavanje mogućih posljedica. 
 
2. Uvođenja u anketiranje 

  Postoje dva dijela uvoda: 

I.          Sastavni dio samog anketnog upitnika  
II. Razgovor kojeg, prije samog anketiranja, s ispitanikom obavlja anketar 
 

3. Provođenje ankete 

Načini provođenja ankete:  
‐ individualni kontakt s ispitanikom,  
‐ grupno anketiranje,  
‐ poštanski upitnik,  
‐ telefonsko anketiranje  
 
Nastup anketara = ovisi o vrsti i sadržaju istraživanja 
     Tri karakteristična nastupa anketara: 
1. Blago ispitivanje (u predispitivanjima ili kao dodatno ispitivanje)  
2. Neutralno anketiranje = najučestalije  
3. Strogo istraživanje = anketar inzistira na odgovorima koji su konkretni i bez 
zaobilaženja 
 
UZORAK 
 
Uzorak = dio ukupne populacije koji se podvrgava anketiranju. Mora biti reprezentativan. 
Temeljne vrste: 
1. Slučajni 
2. Stratificirani (slojeviti) 
 
Do javnog mišljenja ili stavova u vezi s nečim moguće doći na dva načina: 

1. Potpunim popisom‐ rijetko se koristi 
2. Pomoću uzorka 

Pojmovi važni u vezi s odabirom uzorka: 

‐ Pojam osnovnog skupa: 
Odnos osnovnog skupa i podskupa (stratuma) 
Podskup ili stratum = dio šireg skupa  
skup = žitelji jedne zemlje 
Stratumi = muškarci i žene 
Odabiranje ili projektiranje uzorka: 

1. Odabiranje utemeljeno na računu vjerojatnosti ili slučajno odabiranje  
‐ jednostavni slučajni uzorak,  
svakom članu osnovnog skupa se osigura ista vjerojatnost da bude 
izabran u uzorak (Lutrijski izbor,Tabela slučajnih brojeva) 
‐ stratificirani slučajni uzorak, 
Prednost uzorka = onemogućava da iz istraživanja bude ispuštena i
  jedna iz populacije zanimljiva grupa 
Nedostatak uzorka = stratifikacija podrazumijeva dobro poznavanje 
raspodjele određenih obilježja u osnovnom skupu   
Vrste stratificiranog slučajnog uzorka: 
‐ Proporcionalni stratificirani slučajni uzorak 
‐ Neproporcionalni stratificirani slučajni uzorak 
‐ različiti tipovi grupnih uzoraka.  
 
2. Odabiranje koje ne počiva na računu vjerojatnosti : 
‐ Prigodni uzorak  
sastavljen od niza slučajeva do kojih se u određenom momentu jedino moglo 
doći ili su nam se slučajno, zahvaljujući određenoj prigodi, našli pri ruci. 
‐ kvotni uzorak 
‐ namjerni uzorak 
namjerni odabir slučajeva za koje se smatra kako su „najtipičniji“ za 
populaciju koja se istražuje. 

Reprezentativnost uzorka = da odražava svojstva čitave populacije u odnosu na obilježje koje je 
predmet ispitivanja 

Zonski uzorak kao vrsta mješovitog tipa uzoraka 

Način pravljenja = primjer: 

‐Predmet istraživanja stanovništvo cijele zemlje 
‐Zemlja se dijeli na veći broj regija ili zona, u kojima će se vršiti ispitivanje,  
‐Postupkom slučajnog odabira se bira izvjestan broj regija pravilno raspoređenih po cijeloj 
zemlji 
‐Odabrane zone se dijele na gradske i seoske  
‐U odabranim segmentima se pobroje sve stambene jedinice koje se nalaze unutar svakog od 
njih  
‐Anketarima se određuju blokovi, dijelovi sela ili stambene jedinice u kojima će anketiranje 
provesti po strogo utvrđenim uputama i bez mogućnosti da naprave bilo kakvu izmjenu. 
 
 
 
Greške i pristranosti u anketiranju: 

 Pogreške u interakciji između anketara i ispitanika  

Faktori od kojih ovisi interakcija: 

 Osobni = povezani s osobnim značajkama i anketara i ispitanika  

 dob jednog i drugog, njihov spol, religijska, nacionalna i rasna 
pripadnost, socijalno‐ekonomski status...  

 Psihološki = percepcije, stavovi, očekivanja i motivi koji ih pokreću.  

 Faktori ponašanja = javljaju se tijekom razgovora i razgovor mogu skrenuti 

 Kod anketara:  

 pogreške u postavljanju pitanja,  
 pogreške u produbljivanju,  
 u motiviranju ispitanika,  
 u bilježenju dobivenih odgovora… 
 Kod ispitanika 
 jesu li odgovori koje daje točni ili ne, adekvatni ili ne itd.  
 Socioekonomske i demografske značajke anketara kao uzrok pristranosti 

 Socioekonomski status anketara kao izvor određenih pristranosti  
 Demografske značajke kao izvor određenih pristranosti  
 Određena psihološka obilježja anketara kao izvor pristranosti u anketiranju  

 Stavovi anketara kao uzrok karaktera odgovora koje mu ispitanik daje  

Kako kontrolirati pristranosti koje se tokom anketiranja mogu pojaviti? 

1. Teorijski = moguće: 

 kontrola anketara  
 kontrola ispitanika,  
 kontrola i jednih i drugih 
  Stvarno = moguća samo kontrola anketara  

 Pažljiv izbor anketara,  
 Davanje potrebnih uputstava onima koji su izabrani  
 da svojim izgledom anketari ne izazivaju otpor,  
 da se za obrazovane ispitanike biraju i obrazovani anketari itd.  
 Da anketar zna uspostaviti atmosferu srdačnosti…  
 
TESTIRANJE 
Treba razlikovati testa od testiranja 

Testiranje = jedan od triju oblika prikupljanja podataka primjenom tehnike ispitivanja 

Dva osnovna načina testiranja su: 

1. Individualno  
2. Grupno  

Test = instrument testiranja ‐ niz međusobno povezanih zadataka čijim se rješavanjem neko svojstvo 
mjeri i ustanovljuje. 

Konstrukcija testa se sastoji od  većeg broja faza: 

1. Sastavljanje zadataka kojima će se mjeriti ono što se želi mjeriti  
2. Sastavljanje prve verzije testa 
3. Provođenje testa u njegovoj prvoj verziji na relativno malom i pažljivo odabranom broju 
ispitanika. 
4. Utvrđivanje metrijskih karakteristika testa 
5. Eliminiranje zadataka koji su se pokazali ili pretjerano laki ili pretjerano teški 
6. Testiranje reprezentativnog uzorka ispitanika konačnom verzijom testa 
7. Baždarenje testa i određivanje njegovih konačnih metrijskih karakteristika na osnovu ulaznih 
podataka 

Vrste testova: 

 Prema načinu rješavanja zadataka: 
 Usmeni  
 Pismeni („Papir‐olovka“) 
 Testovi radnji  
 Prema namjeni testa: 
 Testovi za mjerenje postojećeg stanja  
 Prognostički testovi  
 Dijagnostički testovi  
 Prema vremenu njegova ispunjavanja ili razini mjerenog svojstva:  
 Test brzine  
 Test razine  
 Razlikovanje standardiziranih i nestandardiziranih testova.  
 Standardizirani 
 Nestandardizirani testovi = nemaju tu mogućnost uspoređivanja 
 Prema onom šta se testira, što se mjeri  
 Testovi mogućnosti  
 Ostali testovi ili testovi ličnosti  
 
Testovi mogućnosti: 

 testiranje znanja, umijeća i sposobnosti 
 Ponekada ih se naziva 
 Testovi znanja,  
 Testovi umijeća  
 Testovi sposobnosti  
 
 dvije grupe testova mogućnosti = testovi ostvarenja i testovi sposobnosti 
 Testovi ostvarenja  
 mjere mogućnosti koje ovise od učenja, odnosno rezultati učenja 
 četiri vrste tih zadataka u testovima: 
 Zadaci biranja odgovora ili zadaci prepoznavanja,  
 Zadaci sparivanja, združivanja  
 Zadaci navođenja  
 
 Testovi sposobnosti= mjere mogućnosti koje ne ovise izravno od učenja, već od 
naslijeđa i općeg životnog iskustva 
 Testovi mentalnih sposobnosti  
 Testovi općih mentalnih sposobnosti (testovi inteligencije) 
 Testovi posebnih, specijalnih mentalnih sposobnosti  
 Testovi inteligencije  
 
Testovi ličnosti 

 = ispituju složenije osobine – stavove, interese, karakter, temperament, voljne osobine, 
emotivna svojstva itd.  
 Vrste: 
• Sociometrijski testovi = testovi kojima se dolazi do podataka o interpersonalnim 
odnosima u relativno malim grupama, a potom i statusu članova u tim grupama  
• Inventar (test) ličnosti = za ispitivanje karaktera i temperamenta  
• Projektivni testovi  
 

SKALIRANJE 
Instrument = skala, pomoću koje se procjenjuju stupnjevi izraženosti onih svojstava koje je teško, pa i 
nemoguće, kvantificirati  

proučavanje stavova, interesa, kvalitete određenih proizvoda i slično  

Način procjenjivanja osoba, stvari ili pojava: 

‐ Rangiranje, svrstavanje u rang‐listu, odnosno skalu rangova od najboljeg do najlošijeg = ako 
je njihov broj manji – do dvadeset  
 ‐ Ukoliko se broj osoba, stvari ili pojava koje se procjenjuju 20 – 30 = moguće primijeniti 
jednu od dviju procedura: 
1. prvo izdvojiti ekstreme, potom preostale rangirati po već opisanoj proceduri, i 
na koncu dobivenu rang listu dopuniti i izdvojenim ekstremima.  
2. da se osobe, stvari ili pojave koje se rangira rasporedi u tri grupe  
 
‐ Ako broj procjenjivanih veći od trideset umjesto rangiranja uputnije koristiti kategoriziranje 
 
Vrste skala: 

Deskriptivne  (verbalne)  =  riječima  se  opisuju  različiti  stupnjevi  procijenjenog  svojstva,  izborom 
između  kojih  procjenjivač  odabire  onaj  koji,  po  njegovu  sudu,  najbolje  odgovara  određenoj  osobi, 
stvari ili pojavi koje se procjenjuje  

Moguće su i druge pojavne forme deskriptivne skale: 

‐ Kontrolna lista  
‐ Skale stavova = za procjenu stavova i mišljenja ispitanika o pojavama, zbivanjima, 
shvaćanjima.Najpoznatije skale stavova i mišljenja su: 
1. Skala Likertova tipa  
2. Skala Thurstonova tipa 

Grafičke skale su najpopularnije.  

Vrste tih grafičkih linija:  

‐ Vertikalne  
‐ Horizontalne = češće se koriste 
 

Numeričke skale  

uz verbalni, opisni odnos prema sudu koji se procjenjuje stavlja se i određen redni broj – obično u 
rasponu 1‐7 (može i 1‐5): 
potpuno se slažem,                           1 – 2 – 3 – 4 – 5 – 6 – 7  
uglavnom se slažem,                        1 – 2 – 3 – 4 – 5 – 6 – 7  
niti se slažem niti se ne slažem,      1 – 2 – 3 – 4 – 5 – 6 – 7  
uglavnom se ne slažem                    1 – 2 – 3 – 4 – 5 – 6 – 7  
uopće se ne slažem                          1 – 2 – 3 – 4 – 5 – 6 – 7  
 
Pored ove tri  navedene, međutim, postoje i još neke, specifične skale.  
Skalogram  =  svaka  kategorija  je  kumulativna,  sadrži  u  sebi  sve  prethodne,  u  odnosu  na  nju  niže 
kategorije.  
S učenikom koji je _______________ nacionalnosti 
a) Prihvatio bih da ide u istu školu sa mnom. 
b) Prihvatio bih da bude u školi u istom odjeljenju sa mnom. 
 c) Prihvatio bih da zajedno sa mnom uči. 
d) Prihvatio bih da živi u istom stanu. 
e) Prihvatio bih da bude član moje obitelji. 
 
Skalu proizvoda (uspoređivanje s uzorcima na skali) = procjenjivač pomoću nje uspoređuje ono što 
procjenjuje s uzorcima koji se nalaze na skali 
 

3 DIO: SLAVO KUKIĆ 

PISANJE ZNANSTVENOGA DJELA 

DIJELOVI ZNANSTVENOGA DJELA 
Razlike među autorima: 

Mogući pristup: 

‐ Razlikovati strukturu znanstvenih knjiga i znanstvenih članaka,  
‐ Praviti razliku između dijelova koji se u strukturi znanstvenih djela podrazumijevaju i 
onih koji se u njima mogu naći 

Dijelovi znanstvene knjige (dijelovi koji znanstvenu knjigu obvezno prate, koji se u njezinoj strukturi 
podrazumijevaju): 

1. naslov,  
2. sadržaj,  
3. uvod,  
4. središnji dio (osnovni tekst, razrada),  
5. zaključak,  
6. sažetak,  
7. popis literature (bibliografija),  
8. indeks pojmova i imena 

Dijelovi koji se u znanstvenoj knjizi mogu, ali i ne moraju pojaviti su:  

1. moto,  
2. posveta,  
3. predgovor,  
4. popis tablica i ilustracija,  
5. dodatak (prilozi) 
 
 
 
OBAVEZNI DIJELOVI ZNANSTVENE KNJIGE 

1. Naslov  

Uslovi koje mora zadovoljiti: 

1. Da je jasan i maksimalno informativan 
2. Da je kratak, ali ne i prekratak (jer takav predmet znanstvenoga djela izražava suviše 
uopćeno)  
3. Ne smije biti ni predug (zamagljuje temu, zamara i izaziva dosadu) 
4. Naslov nije isto što i tema znanstvenoga djela 

Tema = ono s čim naučnik starta, s čim ulazi u istraživanje, na što se njegovo istraživanje,  

Naslov = tema u najužem smislu riječi, bit problema na koji se odnosi tema  

2. Sadržaj 

Francuski pristup = sadržaj na kraj knjige  

Američki pristup = sadržaj na samom početku knjige. Prihvatljivije = putokaz pa mu je pravo mjesto na 
početku knjige. 

Pojam = jasan i pregledan, u pravilu stupnjevito strukturiran, popis naslova pojedinih dijelova knjige, 
s pripadajući im brojevima stranica, glava, poglavlja, odsjeka i podosijeka  

Numerički redoslijed poglavlja sadržaja: 

                       Linijski princip                          Princip stepenovanja 

                         1.                                           1. 
                         2.                                           2. 
                         2.1                                         2.1. 
                         2.1.1.                                         2.1.1. 
                         2.2.                                         2.2. 
                         2.2.1.                                          2.2.1. 
                         2.2.1.1.                                            2.2.1.1. 
                         2.2.1.1.1.                                            2.2.1.1.1 
 

 
Slovno‐numeričko uređivanje sadržaja: 

Linijski princip                          Princip stepenovanja 

A.                                     A. 
I.                                          I. 
1.                                            1. 
a.                                                a. 
b                                                 b. 
ba.                                                   ba. 
bb.                                                   bb. 
2.                                            2. 
II.                                        II. 
B                                      B 
 
Gerhardsova skala mogućnosti uređivanja poretka građe u sadržaju: 

Sis/st.dubine  I II III IV  V

1.  1.  1.dio 1. odjeljak A.  I.

2.  1.1.  1.odjeljak A. I.  A.

2.  1.2.  2. Odjeljak B. II.  B.

1.  2.  2. Dio 2. Odjeljak B.  II.

2.  2.1.  1. Odjeljak A. I.  A.

3.  2.1.1.  A. I. 1.  1.

3.  2.1.2.  B. II. 2.  2.

4.  2.1.2.1.  I. 1. a)  a)

4.  2.1.2.2.  II. 2. b)  b)

5.  2.1.2.2.1.  1. a) aa)  (1)

5.  2.1.2.2.2.  2. b) bb)  (2)

1.  3. itd  3. Dio itd 3. Odjeljak itd C. itd  III. itd

 
3. Uvod 

Pojam  =  „ukusno  predjelo  koje  se  servira  čitatelju  prije  nego  mu  se  iznese  glavno  jelo,  tj.  razrada  i 
obrada autorova pisanog djela» (Zelenika) 

Elementi uvoda: (Midhat Šamić) 

‐ kratak historijat pitanja,  
‐ nastanak i glavne etape u njegovu razvoju i rješavanju,  
‐ odnos izabranog problema prema ranijim istraživanjima,  
‐ obim i granice osobnog istraživanja,  
‐ objašnjavanje i preciziranje problema koji se želi obraditi,  
‐ razlozi koji su znanstvenika potakli da predmet obradi,  
‐ osvrt na metodu koja je primijenjena u obradi teme itd 

Savjet za pisanje uvoda: 

1. Da ne bude ni predug, ni prekratak, da bude što kraći  
2. Da je jasan, jezgrovit, što življi i privlačniji 
3. U principu sa nekoliko stranica teksta, ali nikako ne više od „deset posto od opsega cijelog 
pisanoga djela 

Vrste uvoda:  

‐ Prema položaju u knjizi  
 Uvod na početku knjige,  
 Uvod svakom poglavlju  
 Uvod kao osnova neke znanosti, 
‐ Prema formi znanstvenoga djela:  
 uvod koji prate magistarske, disertacije, udžbenike, priručnike 
 

4. Središnji dio znanstvenoga djela 

Nazivi koji se za njegovo označavanje koriste su: 

‐ osnovni tekst,  
‐ razrada,  
‐ izlaganje materije i slično 

Sastavni dijelovi (cjeline): 

‐ Povijesno‐teorijski, retrospektivni ili eksplikativni dio  
‐ Analitičko‐eksperimentalni dio  
‐ Perspektivni dio 

Ako istraživanje ima za cilj dolazak do praktičnog rješenja, tekst se, u pravilu, sastoji iz dva dijela –  

1. Teorijski  
2. Praktični 
5. Zaključak 
Alternativni nazivi: 
‐ „riječ na kraju“, „umjesto zaključka“, „zaključne napomene“ i slično 
Bit zaključka = sinteza svega što je prethodno analizirano  
Zaključak nije uvijek nužan  
Dužina =  ni prekratak, ni preopsežan  
Struktura zaključka: 
‐ Svođenje na najviše osam do dvanaest zaključaka  
‐ Da se svaki od zaključaka i numerira – arapskim ili rimskim brojevima 
6. Sažetak 
Sažetak (rezime, summary, Zusammenfassung)  
Njime se naznačuju:  
‐ temeljna svrha i ciljevi istraživanja,  
‐ primijenjena metodologija,  
‐ postignuti rezultati,  
‐ bitni zaključci 
Razlike među sažecima su: 
‐ između uobičajenog i opsežnog sažetka ili sinopsisa 
‐ Razlike između summary‐a i abstract‐a 
Funkcije sažetka  
Sastavni dijelovi sažetka 
Pristupi u pisanju sažetka: 
‐ U znanstvenim člancima  
‐ U većim znanstvenim djelima – doktorskoj disertaciji, monografiji mogući različiti pristupi 
Neopravdano izjednačavati sažetak i zaključak  
Pravila u pisanju sažetka 
Moguće pogreške u pisanju sažetka  
Vrste sažetaka prema sadržaju 
 
7. Popis literature (bibliografija) 

Radna: (prethodna, orijentacijska) 
Konačni popis korištene literature (konačna bibliografija) predstavlja: 
‐ Ogledalo znanstvenog djela, dio koji, sam za sebe, govori i o autoru, njegovoj kulturi, 
odnosu prema znanosti 
‐ Svi izvori koje je autor, u izradi svoga djela, koristio –  
Pravila u popisu literature:  
‐ Da je potpun i tačan,  
‐ Da je savremen,  
 ‐ Da je sistematičan, urađen pregledno i po nekom usvojenom sistemu.  
Različiti pristupi sistematizaciji literature:  
‐ Koja slijedi tzv. alfabetski popis literature.  
‐ Prema vrsti djela = razlike prema autorima 
‐ Prema jeziku na kojem je djelo napisano.  
 po pripadanju istom jeziku 

Drugi kriteriji sistematizacije korištene literature su: 
‐ prema vremenu nastajanja konkretnog izvora.  
‐ prema zemljama porijekla izvora. 
 

Sastavni dijelovi svakog bibliografskog izvora (ili jedinice):  

‐ prezime i ime autora (ili grupe autora),  
‐ naslov djela,  
‐ izdavač,  
‐ sjedište izdavača (mjesto),  
‐ godina tiskanja djela 

Ako se radi o znanstvenom članaku: 

‐ prezime i ime autora,  
‐ naziv znanstvenoga ili stručnog članka,  
‐ ime znanstvenog časopisa ili zbornika radova,  
‐ izdavač,  
‐ godina tiska časopisa ili zbornika, 
‐ kod znanstvenog časopisa i broj (i mjesec izlaska iz tiska) časopisa,  
‐ stranice zbornika ili časopisa na kojima se članak nalazi 

8. Indeks pojmova i imena 

Moguće pojavne forme su: 

‐ indeks pojmova  
‐ indeks imena 

Postoje različiti pristupi: 

‐ da čini jedinstvenu cjelinu 
‐ indeks pojmova i indeks imena kao zasebni dijelovi 
‐ Indeks imena  
 abecedni redoslijed,  
 prezime, a potom ime (ili samo prvo slovo imena) – brojevi stranica na kojima se 
imena spominju 
‐ Ako je indeks pojmova i imena jedinstvena cjelina:  
 abecednim redoslijedom se navode i jedni i drugi.  
 sve ostalo isto 
 
Mogući su različiti pristupi u slaganju indeksa imena: 

Prvi primjer: (Kukić, S.: Sociologija, teorije društvene strukture, Sarajevo Publishing, Sarajevo, 2004., 
555.) 
Keynes, J., 528 
Khaldun, I., 68,69,93,496 
King, M.L., 308, 393 
Drugi  primjer:  (Hodžić,  Kadrija:  (Re)privatizacija  i  globalizacija,  Ekonomska  misao  privatizacije, 
privatnog vlasništva i slobodnog tržišta u globalnoj privredi, Forum Bosnae,  22/2003. Međunarodni 
forum Bosna, Sarajevo, 2003., 536.) 
Cheryl, L., 429n70 
Cheung, A., 140 
Chick, V., 249 
 

Indeks pojmova = popis pojmova čiji pregled se želi dati.   

‐ abecedni red.  

Različiti pristupi u slaganju pojmova:  

Prvi primjer: Kesić, Tanja: Integrirana marketinška komunikacija: oglašavanje, unapređenje prodaje, 
Internet, odnosi s javnošću, publicitet, osobna prodaja, Opinion d.o.o., Zagreb, 2003., str. 620.) 
Ilustracija, 56 
Imidž, 102, 103 
Imidž marke, 116,118 
 

Drugi primjer: (Milerlaj, D.: Organizacija industrije proizvodnje, Ekonomski fakultet, Osijek, 1977., 
333., preuzeto od Žugaj, M., K. Dumičić, V. Dušak: Temelji znanstvenoistraživačkog rada, Fakultet 
organizacije i informatike, Varaždin, 1999., 268.) 

Organizacija rada, 20,120, 628 = boldirana slova i brojevi.  

Treći primjer: (Šešić, B.: Osnovi metodologije društvenih nauka, Naučna knjiga, Beograd, 1974., 338.) 
pojam – 78 
dijalektička – 3, 78‐79, 82f 
vrste – 80f 
i analiza – 78ff = tri vrste podataka  
 
Ako indeks pojmova i imena predstavljaju jedinstvenu cjelinu: 

‐ abecednim redoslijedom se navode i jedni i drugi.  
‐ sve ostalo isto 

 
OSTALI DIJELOVI ZNANSTVENE KNJIGE 

1. Moto se nalazi: 

‐ na početku, odmah iza naslova  
‐ na početku svakog poglavlja, odmah ispod naslova poglavlja  
‐ doktorske disertacije i magistarski radovi –moto se ne prakticira 
Pojam = oštroumna ili duhovita izreka, citat, fraza, poslovica kojom se želi poslati određenu poruku ili 
izraziti karakter teme.  

2. Posveta  

Izraz potrebe autora da se nekome posebno zahvali za inspiraciju, potporu, iskazano razumijevanje ili 
ljubav.  

Ako je dio djela (knjige, monografije itd.), mjesto joj je na samom početku knjige, iza mota a ispred 
pregovora – ukoliko on postoji – i sadržaja  

3. Predgovor 

Pojam predgovora: 

‐ Preliminarno objašnjenje značenja djela i motiva rada, (Salitrežić, Žugaj) 
‐ Dio znanstvenog djela u kojem se obično iznose razlozi koji su autora potakli da djelo napiše, 
kao  i  eventualni  dug  koji  ima  prema  drugima  –  suradnicima  na  poslu,  starijem  kolegi, 
nastavniku ili rukovoditelju (Šamić)  
‐ Tekst  na  početku  knjige  koji  objašnjava  glavni  tekst,  daje  podatke  koji  olakšavaju  čitanje  i 
razumijevanje glavnog teksta“ (Anić). 

Značajke predgovora mogu biti: 

1. Formalne značajke: 
‐ Kratkoća  
‐ Općenitost  
‐ Po položaju u djelu = na prednjem dijelu znanstvenoga djela, a po redoslijedu 
pisanja on je, zapravo, pogovor budući se, u pravilu, piše posljednji 
‐ Pisac predgovora obično je autor. Ako ga, međutim, piše neka druga osoba, 
dobiva karakter svojevrsne recenzije i preporuke 
‐ Predgovor u novim izdanjima = ako novo izdanje djela  
‐ Ako se prevodi djelo stranog autora, prakticira se predgovor u prevedenim 
djelima, koji se objavljuje uz predgovor autora 
 
2. Sadržajne značajke: 
‐ Svrha, ciljevi i zadaci istraživanja 
‐ Motivi – razlozi, zbog kojih se je autor djela odlučio pisati o određenoj temi,  
‐ Kome je djelo namijenjeno 
‐ Upoznavanje čitateljstva s poteškoćama, na koje je autor pri pisanju naišao 
‐ Zahvalnost saradnicima 
4. Popis tablica i ilustracija 

‐ Ako  se  u  sastavu  znanstvenoga  djela  nalaze  i  različite  vrste  ilustracija  (tablica  i  slika), 
grafikona, fotografija, kratica i drugih priloga, njihov popis, sa brojem stranica djela na kojima 
se mogu pronaći, nalazi se odmah iza sadržaja djela  

5. Dodatak (apendiks, prilozi, dopune)  

‐ Ako  znanstveno  djelo  (knjiga)  ima  dodatak  (apendiks,  dopunu,  prilog)  on  dolazi  na  gotovo 
samom kraju znanstvenoga djela – iza popisa literature a ispred indeksa pojmova i imena (ili 
indeksa  pojmova  i  indeksa  imena).  U  dodatak  ulazi  sve  što  čitatelju  može  pomoći  u  čitanju 
osnovnoga teksta – zanimljivi prikazi, anketni upitnici, grafikoni, slike i tablice, abecedni popis 
najznačajnijih kratica s naznakom njihova značenja i slično. 
 

DIJELOVI ZNANSTVENOG ČLANKA 
Dijelovi svojstveni izvornom znanstvenom članku: 

‐ Naslov, tolerira se nešto dulji naslov, da ne prelazi pedeset slova (10‐15 riječi) 
‐ Autor ili autori. Autor = odmah nakon naslova  
‐ Sažetak , između naslova i teksta – što je prirodnije ‐ ili na kraju članka.  
‐ Uvod  
‐ Korištene metode  
 nakon uvoda,  
‐ Rezultati istraživanja  
‐ Diskusija  
‐ Popis citirane literature 

DOKUMENTACIJSKA OSNOVA RUKOPISA 
Postoje četiri sastavnice dokumentacijske osnove rukopisa: 

1. citati,  
2. podnošci (fusnote, napomene) 
‐  već tretirano u kontekstu dijelova znanstvene knjige 
3. konačna bibliografija i  
4. ilustracije. 
 
1. Citiranje 

Svrha citiranja:   Time se ilustrira neki problem 
Citat = često dokaz 
Pozivom na određeni autoritet se nerijetko argumentira i vlastita misao  
Nužna sugestija:  u citiranju treba imati mjeru.  
Pravila pri citiranju:  
‐ Citat se mora uklapati u tekst na način da se ne osjeća prijelaz  
 ‐ Citat u pravilu ne smije biti predugačak 
‐ U pravilu se, potom, citira „iz prve ruke“.  
‐ Odstupanje samo u posebnim slučajevima  
‐ Ukoliko citat u originalu napisan boldom i kurzivom, kod citiranja ga se u toj formi mora i 
prenijeti 
‐ Ako citat u originalu napisan običnim tekstom, a autor ga pri citiranju, ili samo jednu ili više 
riječi u njemu, želi boldom ili kurzivom istaći, u podnošku navesti „podvukao autor“ ili 
„kurziv je naš“ 
‐  
Temeljno pravilo kod citiranja:  
‐ preuzeti tekst drugog autora se stavlja među znakove navođenja („…“),  
‐ u fusnoti ili napomeni uz citirani tekst se navodi i djelo iz kojeg je citirano, ili iz kojeg je citat 
nekog drugog autora preuzet  
‐ Ako se u dijelu teksta koji se citira ispusti jedna ili više riječi 
 na mjesto ispuštenih riječi ili dijela teksta stavi se zagrada s tri točkice (…).  
‐ Citatu se ponekada može ponešto i dodati  
 dodatak se stavlja u zagradu, a uz njega je moguće staviti i inicijale autora  
‐ u citiranom se tekstu zadržavaju sve njegove posebnosti, pa i eventualne pravopisne ili 
materijalne pogreške  
 
Postoji više načina ili sistema citiranja:  
1. Harvardski,  
2. numerički,  
3. abecedno‐numerički   
 
Harvardski sistem: 
‐ u tekstu stavlja samo prezime autora i godina publikacije, primjerice (Kukić, 2004),  
‐ Moguće i proširenje brojem stranice u tekstu.  
(Kukić; 2004; str. 354) ili (Kukić; 2004., 354). 
‐ u popisu literature referenca bi se navela kao: 
Kukić, S. (2004). Sociologija, teorije društvene strukture. Sarajevo. Publishing 
Sarajevo.  
Nedostatak ovog sistema je  mogućnost da se među referencama nađu dva djela istog autora iz iste 
godine.  Tada se jedno od djela se označi s „a“, a drugo s „b“. 
 
 
 
 
 
 
Numerički sistem: 
‐ Redni broj reference se određuje temeljem redoslijeda njezina pojavljivanja u tekstu.  
‐ ako je citat iz udžbenika „Sociologija, teorije društvene strukture“ dvanaesti po redu u 
rukopisu nekog djela,  
= uz citat stavlja broj 12 u formi (12),  
= u popisu literature se, na rednom broju 12, stavljaju svi podaci uz citirano djelo,  
‐ Ako se navedeno djelo citira još koji put,  
 redni broj prvog citiranja (12) se uvijek zadržava  
 redni broj se može i dopunjavati brojem stranice citiranog djela  
 
Prednost ovog sistema je:  
‐ jednostavnost referenci u tekstu 
Nedostak: 
‐ u popisu literature ne slijedi abecedni red nego redoslijed prvog pojavljivanja, a to čitatelju 
otežava snalaženje 
 
Abecedno‐numerički sistem: 
= kombinacija dvaju prethodnih 
  
U rukopisu se citati navode po redoslijedu prvog pojavljivanja kao kod numeričkog sustava ( u našem 
slučaju to je br. 12).  
U popisu literature se slijedi abecedni redoslijed, a nakon njegova sređivanja vrši se korekcija i u 
citiranju na način da se na mjesto prvog po redu pojavljivanja određene reference stavlja redni broj 
reference iz abecednog redoslijeda u popisu literature.  
br. 12 u popisu može doći na redni br. 4.  
u svim navodima u tekstu, na mjesto broja 12 stavlja broj 4. 
 
Citiranje izvora s Interneta  
‐ danas sve prisutnije  
‐ veći broj poslužitelja na Internetu, koji se u popisu literature mogu citirati.  
 World Wide Web (WWW) poslužitelj,  
 GOPHER poslužitelj,  
 FTP (File Transfer Protocol) adresa,  
 Telnet adresa,  
 Sinkrone komunikacije i drugi.  
 
Pravila pri citiranju s interneta: 
‐ ime autora (ukoliko je poznato), 
‐ pun naslov dokumenta u navodnicima, 
‐ naslov kompletnoga rada (ukoliko postoji) u kurzivu, 
‐ datum publiciranja ili posljednje prepravke, 
 ‐ potpun URL (http adresa) unutar kutnih zagrada, 
‐ nadnevak „posjete“ u zagradama, koji je veoma važan jer jamči da je citirani 
dokument u momentu citiranja bio dostupan. 
Model: Crouse, Maurice, «Citing Elecrtonic Information in History papers.» 7. 
prosinac 1996. (http:/www.people.memphis.edu/čcrousem/elcite‐html)(16. 
prosinca 1996) 
 
2. Podnožak (fusnota, napomena) 
Vrste podnožaka (fusnota, napomena) 
‐ Prema sadržaju:  
 Dokumentarna (izvorna, bibliografska)  
 Eksplikativna napomena 
 Uputna napomena 
 
‐ Prema mjestu gdje se nalaze: 
 koje su sastavni dio teksta  
 koje se nalaze ispod teksta i na stranici na koju se odnose 
 Fusnote (podnožne napomene) iza svakog poglavlja ili na kraju knjige 
  
Označavaju li se podnožne fusnote:  
‐ arapskim brojevima = moguće da na svakoj stranici brojem 1.  
‐ Ako umjesto arapskih brojeva zvjezdice (*) = jedna ili više njih ovisno o tome koliko 
fusnota na dotičnoj stranici ima  
‐ Ako se fusnote odnose poglavlje = u svakom novom poglavlju fusnote počinju 
rednim brojem 1.  
‐ Ako jedinstvene za djelo = redni broj 1 stoji uz prvu fusnotu u djelu, a broj X uz 
posljednju  
Pravila korištenja fusnota: 
‐ Broj fusnote se obično označava arapskim brojem (1,2,3,…) 
‐ Broj fusnote dolazi na kraju citata, a ne odmah nakon navođenja autora 
‐ Ako na mjestu, koje je predviđeno za broj fusnote, postoji i određen interpunkcijski 
znak (zarez, točka itd.), broj fusnote dolazi poslije znaka 
‐ Ukoliko na kraju znanstvenoga rada postoji bibliografija, i kod prvog navođenja 
djela je moguće izvršiti skraćivanje  
‐ Ako je u tekstu dato prezime autora djela, ili i prezime i naslov onda se  
 ti podaci se ne moraju navoditi i u podnošku ili fusnoti.  
‐ Ako u djelu nije dato ime autora, napomena počinje naslovom djela 
‐ Ako se u fusnoti (podnožnoj napomeni) navodi više izvora, oni se obično rastavljaju 
točkom i zarezom.  
‐ Ako su djelo napisala dva ili tri autora, navode se imena svih 
‐ Ako je djelo plod rada više autora = navodi samo prvi od njih, a uz njega se stavi „i 
dr.“ ili „et al.“ 
 
Mogućnost korištenja različitih kratica u fusnotama: 
‐ Articulus (skraćeno, art.) = član 
‐ Confer (skraćeno, cf.) = usporedi 
‐ Et cetera (skraćeno, etc.) = i tako dalje 
‐ Ibidem (skraćeno, ibid. ili ib.) = na istom mjestu (u istom djelu, na istoj strani) 
‐ In fine = konačno, na kraju (knjige), na svršetku. 
‐ Infra (skraćeno, inf.) = ispod, niže (upućuje na ono što će doći kasnije) 
‐ Loco citato (skraćeno loc.cit. ili l.c.) = na navedenom mjestu 
‐ Opus citatum (skraćeno op. cit ili samo o.c.) = u navedenom djelu (u djelu koje je ranije 
već bilo spomenuto) 
‐ Pagina (skraćeno, pag. ili p.) = stranica u knjizi 
‐ Sine anno (skraćeno, s.a.) = bez godine izdanja (kod djela koja nemaju godinu izdanja) 
‐ Sine loco (skraćeno, s.l.) = bez mjesta izdanja (također kod znanstvenih djela) 
‐ Sic = tako (obilježava da je tako u originalu, može biti i čuđenje) 
‐ Supra (skraćeno, sup.) = ispred, prije (upućuje na ranije podatke) 
‐ Tomus (skraćeno t.) = svezak 
‐ Vice versa (skraćeno, v.v.) = obrnuto 
 
Najčešće korištene kratice: 
‐ ibid. (ibidem) = ako se isti izvor, isto djelo, citira, ili se na njega poziva u više navrata 
uzastopno.  
 glavni podaci o djelu navode samo kod prvog citiranja, a kod svih ostalih 
slučajeva, ako se nadovezuju na prvo citiranje bez prekida, koristi se kratica ibid. 
‐ op.cit. ili samo O.c. (Opus citatum) = ako se između citiranog djela pojavilo jedno ili više 
drugih djela, 
‐ loc. cit. (loco citato = citirano mjesto) = ako se u fusnoti hoće uputiti na isto djelo, isti 
svezak, istu glavu i istu stranu 
 
3. Ilustracije 
Pojam: svi prilozi koji su u funkciji reljefnijeg i zornijeg predočavanja čitatelju opširnih deskripcija i 
raznih složenih pojava 
Vrste ilustracija: 
‐ Tabela 
‐ Grafikon 
‐ Crtež 
‐ Slika  
‐ Fotografija 
 
 
 
 
 
Tabela  
=  sistematski  pregled  podataka  o  značajkama  promatrane  pojave,  dobivenih  grupiranjem 
pojedinačnih podataka koji su prikupljeni i obrađeni 
Vrste tabela : 
‐ Jednostavne   
‐ Složene  
‐ Kombinirane   
Sastavni dijelovi tabele su: 
‐ Naslov 
‐ Redni broj  
‐ Izvor podataka,  
‐ Zaglavlje, pretkolona, redovi i kolone čiji broj može biti različit, te 
‐ Napomena 
 
Grafikon  
Koriste se često za prikazivanje podataka koje sadrži određena tabela.  
Postoje različite varijante grafičkog prikazivanja podataka: 
‐ razdijeljeni stupci 
‐ dvostruko razdijeljeni stupci 
‐ linijski grafikon 
‐ strukturni krugovi  
 
Grafikon prate najmanje tri vrste podataka: 
‐ Redni broj  
‐ Naslov  
‐ Izvor podataka 
 
Crtež 
Crteži se klasificiraju prema različitim kriterijima:  
‐ sadržaju,  
‐ namjeni,  
‐ načinu prikazivanja i tehnici izrade. 
Slika 
Se koristi se u različitim značenjima  
Neki pod tim pojmom podrazumijevaju sve ilustracije osim tabela, drugi, opet, pod pojam slika svode 
sve moguće ilustracije. 
 
Fotografija 
moraju imati svoj redni broj, naslov i izvor 
4. Odlike dobrog znanstvenog stila 
Pravila dobrog pisanja po Wilsonu su:  
‐ Nikada ne upotrebljavaj veliku riječ ako ti je mala dovoljna  
‐ Nikad ne upotrebljavaj dvije riječi ako je jedna dovoljna  
‐ Izbjegavaj pasiv kao kugu (npr. pasiv: u odsudnoj utakmici naši su pobijeđeni. Aktiv: Naši su 
izgubili odsudnu utakmicu).  
‐ Pusti glagole da podnesu glavni teret 
 
Tri odlike dobrog stila i jezika (po Šamiću):  
‐ Jasnoća = sposobnost jezika da kod čitatelja razvija iste misli i osjećaje kao i kod autora u 
vrijeme dok je djelo pisao  
‐ Jednostavnost, prirodnost, odmjerenost  
 Dobar znanstveni stil je onaj:  
1. koji je jednostavan, prirodan i odmjeren,  
2. Kojem ne fali ni topline, živosti i duha. 
‐ Konciznost ‐ podrazumijeva racionalnost u izražavanju, te ekonomičnost i konciznost izraza 
 
Pretpostavke kako ove odlike ili svojstva dobrog stila postići 
‐ Izbor riječi, birati riječi kojima se najizrazitije i najefikasnije može saopćiti ono što se želi voditi 
računa i o kriteriju njihove raznolikosti, o tome da se izbjegne ponavljanje istih riječi, 
upotrebu klišeja, obrata i fraza    
‐ Svojstva rečenice ‐ da je krase određene osobine 
 Koherentnost = logičan odnos pojedinih dijelova i riječi u rečenici, koji omogućuje da 
njezin sadržaj čitatelj shvati brzo i bez većih napora 
 Raznolikost ‐ Da se varira rečenica na različite načine – variranjem koje se tiče 
strukture rečenica (da se kombiniraju proste i složene rečenice), njihove dužine, reda 
riječi u njima itd.   
 
Struktura i osobine paragrafa (stavka)  
Uslovi koje mora zadovoljavati jedan paragraf da bi bio valjan: 
‐ Jedinstvo paragrafa, da se u čitavom paragrafu, od njegova početka do kraja, razvija ista 
osnovna misao, da su sve rečenice koje ga čine toj misli ili temi usmjerene  
‐ Koherentnost paragrafa , da mu rečenice čine čvrstu logičku i organsku cjelinu, da je to 
očevidno i za čitatelje.  
‐ Prikladno isticanje 
 

 
1 DIO: RABIJA KAPETANOVIĆ‐SOMUN 
1. Tehnike prikupljanja i obrade empirijskih podataka  
2. Osnovne kvantitativne metode analize podataka: osnovne statističke metode, korelaciona i 
regresiona analiza, analiza varijanse, itd. 
3. Napredne metode kvantitativne analize podataka: multivarijaciona analiza i kvantitativne 
metode predviđanja. 
4. Kvalitativne metode: strukturalna analiza, metode posmatranja, studije slučajeva 
 
1. Tehnike prikupljanja i obrade empirijskih podataka  

Naučni  pristup  u  stvaranju  i  konstrukciji  znanja  se  bazira  vrlo  često,  ali  ne  samo  i  ekskluzivno,  na 
korištenju  podataka  o  varijacijama  masovnih  pojava.  Da  bi  mogli  biti  korišteni  podaci  moraju  biti 
obrađeni i analizirani.  

Etape naučnog pristupa u stvaranju znanju na bazi podataka su predstavljene u sljedećoj šemi: 

FAZE ISTRAŽIVANJA: 

  FAZE
ISTRAŽIVANJA

 
UOČAVANJE OGRANIČAVANJE POSTAVLJANJE PROVJERAVANJE PISMENI RAD PRIMJENA I
PROBLEMA(I) PROBLEMA (II) HIPOTEZA (III) HIPOTEZA (IV) (IZVJEŠTAJ) (V) KONTROLA

 
IZBOR ŠIREG IZBOR UŽEG
DEFINIRANJE
NAUČNOG NAUČNOG
PROBLEMA
  PODRUČJA PODRUČJA

ODREĐIVANJE PRONALAŽENJE
  SVRHA
ISTRAŽIVANJA
TEHNIKE
ISTRAŽIVANJA I
PRIKUPLJANJE I
SREĐIVANJE
UŽI IZBOR TEME
PLAN OBRADE
TEME
TIMA GRAĐE

 
CILJEVI I ZADACI PLAN PLAN IZRADE
TUĐI MATERIJAL
ISTRAŽIVANJA ISTRAŽIVANJA PISANOG RADA

 
ORIGINALNI
MATERIJAL
 
PREDMETI,
    KAZUSI,
SNIMLJENI
MATERIJAL

  VRELA,
DOKUMENTI
Metode za prikupljanje podataka: 

Podatak je je činjenica koja može ali ne mora biti brojčana i predstavlja informaciju koju koristimo u 
istraživanjima.  

‐ Direktno posmatranje 
‐ Anketa 
‐ Popis 
‐ Eksperiment 
‐ Izvještaji i ostale metode 

Anketa  

Anketa se realizuje ispitivanjem osoba cijele populacije ili dijela populacije. 

‐ Potrebno je precizno definisati populaciju. 
‐ Prikupljanje podataka ovom metodom podrazumijeva realizacuju više etapa. 
‐ Potrebno je precizno definisati potrebnu informaciju u funkciji cilja i predmeta istraživanja, 
sredstva sa kojima raspolažemo, rok za prikupljanje podataka.  

Anketa može uključivati sve osobe jedne populacije.  

Drugi tip ankete koji se češće primjenjuje u praksi je  anketa određenog broja osoba populacije koji se 
naziva uzorak. 

Načini realizacije ankete su takođe brojni: 

‐ Kako možemo postavljati pitanja?  
 Pripremiti upitnik i angažovati anketare koji će direktno realizovati anketu.  
 Postoji mogućnost slanja upitnika putem pošte ili telefonske ankete ali ovi postupci su 
manje pouzdani što implicira više metodoloških problema koje je potrebno riješiti. 

Anketna istraživanja: 

 Cilj ‐ obrazložiti opravdanost i mogućnosti primjene uzorka, navesti prednosti i nedostatke 
pojedinih planova uzoraka u anketnim istraživanjima pokrenutim znanstvenim, poslovnim ili 
privrednim motivima 

 Svrha ‐ pravilna primjena ankete, pravilno interpretiranje i korektna ocjena i opis kvalitete 
anketnih rezultata 

 Tri vrste statističkih dizajna:  

1. dizajn eksperimenta (eng. experimental design) 
2. dizajn ankete (eng. survey design) 
3. dizajn kontroliranih opažanja (eng. controlled investigations)  

 Anketa ‐ vrsta statističkog istraživanja koje proučava agregate jedinica, najčešće ljude, ekonomske ili 
društvene cjeline / institucije. 

‐ Ciljani osnovni skup ili populacija 
‐ Jedinica izbora  
 ‐ Okvir izbora 
‐ Uzorak 

Osnovne vrste anketa prema načinu prikupljanja podataka:  

‐ bez pomoći anketara, poštom (klasičnim pismom,putem časopisa, ili pomoću 
Interneta, ili e‐maila) 
‐ ili uz pomoć anketara, intervjuom (pomoću telefona ili izravno) 

Vrste anketa:  

1. Opisne ankete 
2. Analitičke ankete  
3. Opisno‐analitičke ankete 

Etape planiranja procesa anketnog istraživanja: 

 
Metoda uzoraka: 

Teorija uzoraka 

‐ Utvrđuje obilježja populacije iz obilježja uzorka  
‐ Procjenjuje parametre populacije na osnovu parametara uzorka i ocjenjuje pouzdanost 
te procjene 

Planovi uzoraka mogu biti:  

‐ Probabilistički uzorci (eng. probability samples) 
‐ Neprobabilistički – namjerni (eng. nonprobability samples) 

 
Tri su osnovne prednosti metode uzoraka su:  

1. u smanjenju troškova u odnosu na troškove koji su vezani za popis 
2. u većoj brzini prikupljanja podataka i dobivanja procjena 
3. u većoj kvaliteti rezultata, budući da ankete pomoću uzorka vode posebno obrazovani 
ljudi 

Tri su osnovna nedostatka metode uzoraka: 

1. uzorak ne daje podatak za svaku jedinicu od interesa 
2. izbor uzorka daje rezultate koji sadrže pogrešku uzorka koja nastaje uslijed korištenja 
uzoraka (eng. sampling error) 
3. potrebna i posebna obuka ljudi i rukovođenje statističara 

Osnovni pojmovi metode uzoraka: 

‐ Procjenitelj 
‐ Procjena 
‐ Distribucija procjenitelja ili sampling distribucija 
‐ Pouzdanost 
‐ Preciznost i statistička pristranost procjene 

Procjenitelj 

Procjenitelj (eng. estimator) ‐ postupak, tehnika, način, pravilo ili formula po kojoj se iz podataka 
uzorka računa procjena nekog parametra osnovnog skupa 

ˆ 
Općenito, neka je      procjenitelj nepoznatog parametra osnovnog skupa      , a koji predstavlja jednu 
od karakteristika rasporeda varijable Y (npr. aritmetičku sredinu, total, proporciju, količnik ili drugo) 
 
      y1 ,......, yn 

Procjena 

Parametri osnovnog skupa koji se procjenjuju mogu biti:  

1. aritmetička sredina, 
2.  total osnovnog skupa,  
3. varijansa osnovnog skupa,  
4. standardna devijacija,  
5. proporcija osnovnog, ... 

Razlikujemo dvije vrste procjena:  

1. procjene jednim brojem (eng. point estimate) 
2. intervalne procjene (eng. interval estimate) 

 
Probabilistički uzorci   

Neprobabilistički uzorci 

Preciznost i statistička pristranost procjene                          

 Statistička pristranost (eng. bias) ‐ razlika između očekivane vrijednosti procjenitelja i prave 
 vrijednosti karakteristike osnovnog skupa 

 pristrasnost (ˆ)  B (ˆ)  E (ˆ)   
 veličina pristranosti je za pojedine procjenitelje fiksna, a može biti jednaka nuli ili različita od 
nule 
 pristrane i nepristrane metode procjenjivanja 
 Srednja kvadratna pogreška ‐ MSE (eng. «Mean Square Error») ‐ mjeri disperziju oko “prave” 
vrijednosti karakteristike osnovnog skupa  
    
2
  
2

MSE    E     MSE    V    B 

             

 
Ukupna pogreška ankete 

Ankete:    

‐ Anketa o potrošnji domaćinstava u BiH u 2007.  
‐ Anketa o potrošnji domaćinstava u 2004. 
‐ Anketa o radnoj snazi 2008. 
‐ Anketa o radnoj snazi 2007.  
‐ Anketa o radnoj snazi 2006. 
‐ Anketa‐Živjeti u BiH. 
‐ Anketa o mjerenju životnog standarda u BiH  

 
Eksperiment 

Prikupljanje  podataka  eksperimentisanjem  podrazumijeva  sistematsku  i  kontrolisanu  realizaciju 

eksperimenta sa namjerom da se izučavaju razni fenomeni, porede situacije ili provjere hipoteze.  

Postupak realizacije eksperimenta se strogo kontroliše prema unaprijed razrađenom protokolu. 

Metode za prikupljanje podataka čija je zajednička karakteristika da ne analiziraju direktno jednu 
situaciju ili fenomen nego neke njihove posljedice.  

Najznačajniji su izvještaji. 

Izbor i adekvatno korištenje podataka 

‐ Značajan dio posla predstavlja prikupljanje, provjera i obrada podataka.  
‐ Neophodno je pri istraživanju shvatiti kojeg je tipa ekonomski fenomen koji se analizira i koje 
su karakteristike traženih podataka.  
‐ Podaci mogu imati vremensku dimenziju, mogu biti interindividualni (podaci u vremenskom 
presjeku) ili kombinacija ova dva tipa. 
‐ U prvom slučaju nastoji se formulisati stabilna relacija između  varijabli u posmatranom 
vremenskom periodu. 

Npr.  može  se  tražiti  objašnjenje  stope  nezaposlenosti    pomoću  evolucije    BDP  (GDP),  nivoa  plata, 
stope iskorištenosti kapaciteta u proizvodnji. Biće posebno važno da se indentifikuju frekvencije  
(dnevne, sedmične, mjesečne, trisemestralne, semestralne, godišnje itd.) podataka.  

U ovom slučaju  studije ‐ istraživanja se baziraju na vremenskim ili hronološkim serijama.  

U drugom slučaju će nastojati da formuliše stabilnu relaciju između varijabli  za jednu grupu 
individua‐  ekonomskih subjekata u datom trenutku.  

Može biti interesantno npr. da se istražuje i proučava nivo obrazovanja djece u funkciji nivoa 
obrazovanja roditelja, prihoda roditelja, socioprofesionalne kategorije, mjesta stanovanja, 
nasljedstva itd.  

Za sve podatke u vremenskom presjeku je dominantna individualna karakteristika.  

Moguće je ukrstiti ove dvije dimenzije vremensku i individualnu.  

Mogu se npr. analizirati relacije između ekonomskog rasta, nezaposlenosti i  inflacije za odabrani 
vremenski period za određeni broj zemalja. U ovom slučaju se govori o istraživanju na bazi panel 
podataka.  

 
Obrada prikupljenih podataka  

Obrada prikupljenih podataka podrazumijeva realizaciju tri osnovne etape koje prethode donošenju 
zaključaka i odluka: 

Vrste prezentacije statističkih podataka 

‐ Deskriptivna 
‐ Statističke serije (Serije strukture i Vremenske serije) predstavljaju nizove sređenih 
statističkih podataka koji prikazuju strukturu skupa prema obilježju, raspored skupa u 
prostoru ili promjene skupa u vremenu.  
‐ Tabelarna 
‐ Grafička  
‐ Modelska‐ korištenjem matematičkog instrumentarija. 

Vrste tabelarne prezentacije podataka: 

‐ Neuređena statistička serija 
‐ Uređena rangirana statistička serija 
‐ Statistička distribucija frekvencija 
‐ Intervalno grupisana distribucija 

Vrste grafičke prezentacije: Najčešće korišten oblik grafičkog predstavljanja su dijagrami koji se dijele 
na:  

‐ stigmograme,  
‐ linearne dijagrame, 
‐ površinske dijagrame i  
‐ stereograme. 

Excel nam pruža mogućnost konstrukcije 14 tipova, odnosno 73 sub‐tipa grafika.  

Statistički skup i njegove karakteristike 

 Statistički skup čine jedinice (elementi) čije su osobine predmet istraživanja statističkom metodom.  

Statistički skup se definira pojmovno, prostorno i vremenski. 

Vrste statističkih skupova: konačan ili beskonačan i realan ili hipotetičan  
Statistički skup i njegovi elementi 

‐ Statistički skup koji je predmet istraživanja se naziva populacija. 
‐ Elementi populacije se nazivaju statističke jedinice. 
‐ Broj elemenata koji čine populaciju naziva se veličina populacije.  

Osobine po kojima se razlikuju jedinice statističkih skupova nazivaju se obilježja ili varijable. 

Aplikacija  koja  svakom  elementu  populacije  pridružuje  jednu  vrijednost  naziva  se    statistička 
varijabla.  

Kategorije ili vrijednosti koje može imati jedna statistička varijabla nazivaju se modaliteti.  

Broj  elemenata  statističkog  skupa  koji  posjeduju  posmatrani  modalitet  naziva  se  frekvencija  tog 
modaliteta. 

Jedinicama skupa se prema određenim pravilima pridružuju prikupljeni podaci o njihovim osobinama.  
Pravila  pridruživanja  su  definisana  mjernim  skalama.  Mjeriti  varijablu  elementa    statističkog  skupa 
znači  konstruisati  podatak  o  toj  varijabli  koji  se  nalazi  na  mjernoj  skali.  Postoji  više  tipova  mjernih 
skala  koje  se  razlikuju  po  logičkim  i  matematičkim  operacijama  koje  se  mogu  primjeniti  na 
analiziranoj varijabli.  

Tipovi mjernih skala: 

1. Nominalna skala: obilježja mogu biti atributivna ili geografska.  
2. Ordinalna skala: obilježja opisno izražena se mogu porediti, rangirati  i klasirati prema 
nekom logičkom redosljedu.  
3. Intervalna skala: obilježjima jedinica populacije pridružuju brojevi. Operacije dozvoljene 
na ovoj skali su prebrojavanje, poređenje  i  oduzimanje.  
4. Numerička ili metrička skala: Obilježja jedinica osnovnog skupa su izražena brojevima. 
Ova skala posjeduje «prirodnu nulu». Na ovoj skali su dopuštene osnovne matematičke 
operacije. 

Statističke varijable mjerene na  nominalnoj i ordinalnoj skali nazivaju se kvalitativne varijable. 
 
Varijable mjerene na intervalnoj i numeričkoj skali su kvantitativne varijable. 
 

Modalitet jedne varijable određuje njen tip.  Varijabla je kvalitativna ako njeni modaliteti nisu 
brojčano izraženi.  

Kvalitativna ordinalna i Kvalitativna nominalna 

Kvantitativne varijable: modaliteti brojčano izraženi. 
Tipovi:          

‐ prekidne ili diskretne i  
‐ neprekidne ili kontinuirane.  

Kvantitativna prekidna varijabla može imati konačan ili prebrojiv broj vrijednosti‐modaliteti su 
prebrojivi.  
 
Kvantitativna  neprekidna varijabla može imati neograničen broj vrijednosti –modaliteti su rezultat 
mjerenja. 

Vrste ekonomskih modela:  

Statički i dinamični modeli  

Svi ekonomski modeli mogu biti statički i dinamički. 

Statički ekonomski model prikazuje skup međuzavisnosti između varijabli ekonomskog sistema koji 
se nalazi u stanju ravnoteže u određenom trenutku ili vremenskom razdoblju.  

Statički je ekonomski model predstavljen skupom običnih jednačina. Npr:   C=+Y  

U  dinamičkim  modelima  varijable  imaju  vremensku  dimenziju.  Dinamičkim  se  modelom  stvarni 
ekonomski  proces  adekvatnije  prikazuje  nego  statičkim.  Naime,  vrijednost  neke  varijable  u  jednom 
periodu  vrlo  često  zavisi  od  njene  vrijednosti  iz  prethdnog  perioda,  ili  od  vrijednosti  što  su  je  u 
prethodnom ili nizu prethodnih perioda imale druge varijable s kojima je ona međuzavisna.  

Takve su međuzavisnosti uvijek prisutne u realnom ekonomskom životu.  

Npr. veličina  potrošnje u vremenu t funkcija je dohotka u prethodnom razdoblju, ili u čitavom nizu 
prethodnih razdoblja, jer je potrošnja moguća tek pošto se ostvario dohodak.  

Zato agregatnu funkciju potrošnje u dinamičkom obliku možemo pisati ovako: 

Ct=+Yt‐1     ili      Ct=+1Yt‐1+2Yt‐2+…+nYt‐n.  

‐ Ovaj  vremenski  razmak  kod  varijabli  uslovljava  složeniju  matematičku  aparaturu  pri 
rješavanju dinamičkih modela.  
‐ Dinamički se ekonomski modeli, stoga, rješavaju pomoću diferencijalnih jednačina.  
‐ To  je  razlog  što  se  često  pribjegava  ispitivanju  međuzavisnoti  ekonomskih  varijabli  pomoću 
statičkog modela.  
Elementi modela  

     

Varijable ekonomskih modela i njihove međuzavisnosti 

Ekonomski model sačinjavaju  

‐ varijable,  
‐ relacije i  
‐ parametri. 

Varijabla  je  komponenta  ekonomskog  modela  koja  može  uzeti  bilo  koju  vrijednost  iz  skupa 
vrijednosti kojim je definirana. Varijable mogu biti endogene i egzogene. Vrijednost prvih se određuje 
pomoću modela, a druge ulaze u model kao poznate veličine. 

 Relacije modela  

Relacije pokazuju oblik odnosa između ekonomski varijabli.  

S obzirom na prirodu relacije, postoji matematički model koji se odlikuje funkcionalnom relacijom, te 
ekonometrijski model koji se odlikuje stohastičkom relacijom.  

Parametri  

Parametar je kvantitativni izraz međuzavisnosti ekonomskih varijabli.  

Dakle, model se može definisati kao skup relacija koji postoji u određenom skupu varijabli.  Njegov 
matematički izraz je skup jednačina i (ili) nejednačina. 

     
Formulacija modela potrošnje  

Relacija između prihoda i potrošnje se naziva funkcija potrošnje i izražava se na sljedeći način:  

  C = f (Y)  

Generalno se prihvata pretpostavka da je funkcija f  linearna, tako da se veza između potrošnje i 
prihoda izražava relacijom:  

  C = α + βY   

Simbol β predstavlja graničnu sklonost potrošnji.     0, 0    1.

Ova funkcija potrošnje je teorijska formulacija koja se bazira na određenom broju hipoteza:  

‐ veza između potrošnje i prihoda  
‐ linearna veza  
‐ postojanje neophodne pozitivne potrošnje  (α>0) i kada je prihod jednak nuli. 
‐ Ekonometrijska analiza će omogućiti da se testira pouzdanost ovih hipoteza u odnosu na 
ekonomsku realnost na osnovu  grafičke prezentacije prije primjene metode inferencijalne 
statistike.  

 
Ciljevi  inferencijalne statistike i ekonometrije su: 

‐ Testiranje ekonomske teorije 
‐ Korištenje ocjena modela u donošenju odluka  ekonomske politike 
‐ Predviđanje  

Načela izgradnje ekonometrijskih modela 

‐ Specifikacija modela  
‐ Ocjena modela  
‐ Vrednovanje ocjena parametara. Kriteriji za vrednovanje su: 
 Ekonomski 
 Statistički 
 Ekonometrijski 
‐ Vrednovanje modela sa aspekta primjene i predviđanja  

Programi i organizacija baze podataka  

EXCEL, SPSS, E Views, SAS, RATS  

Jednostavni linearni model 

‐ Analiza osnovnih elemenata ekonometrijske regresije pomoću jednostavne linearne veze. 
‐ Veza između konceptualnog ekonomskog modela i njegovog ekonometrijskog izraza. 
‐ Tehnike za ocjenu ekonometrijskog modela:  estimator (procjenitelj) metode najmanjih 
kvadrata. 
‐ Provjera statističke pouzdanosti ocijenjenih modela  
‐ Korisni indikatori za evaluaciju kvaliteta ocjena.  
Od ekonomskog do ekonometrijskog modela 

U prethodnom dijelu smo definisali funkciju  potrošnje u obliku linearne veze: C = α + Y gdje je C 
potrošnja , Y dohodak , α nužna potrošnja,  granična skladnost potrošnji.  

   
Y   0  1 X

Ako se koriste podaci vremenskih serija  model se izražava sljedećom relacijom:  Yt   0  1 X t

gdje indeks  t pokazuje da se analizira evolucija varijable Y kao funkcija varijable  X u toku vremenskog 
perioda  (godina, mjeseci).  

Ako se analizira evolucija posmatranog fenomena između različitih individua u vremenskom presjeku 
model se piše u sljedećem obliku:   Yi   0  1 X i

gdje indeks i označava da se istražuje promjena varijable Y u funkciji varijable X između različitih 
individua  (jedinica posmatranja, npr. zemlje, potrošači, preduzeća).  

Ukoliko se ekonomske pojave  analiziraju za više posmatranih jedinica u toku odabranog vremenskog 
perioda, radi se o modelu sa panel podacima koji se formalizira sljedećim izrazom:  Yit   0  1 X it

Svi faktori koji nisu (eksplicitno) uključeni u model se mogu grupisati u teorijskom modelu  sintetičkim 
izrazom koji predstavlja stohastički član ili grešku koji se označava kao: 

‐ t  za model sa podacima vremenske serije,  
‐ i  za model u  vremenskom presjeku  
‐ it za model sa panel podacima 

Ovaj izraz predstavlja grešku specifikacije modela zbog neuključivanja u model nekih eksplikativnih 
faktora i istovremeno uzima u obzir greške mjerenja podataka.  

Uvođenje ovog člana omogućava da se pređe sa teorijskog na ekonometrijski model i za vremensku 
seriju izraz je:   Y     X  
t 0 1 t t

Yt zavisna varijabla koja se objašnjava, egzogena              

 Xt  nezavisna varijabla kojom se objašnjava, endogena  

  0  1          je regresiona prava, 
Xt 0  konstantna, 1  nagib, a   stohastički član ili greška koja 
predstavlja razlike između teorijskog i ekonometrijskog modela. 

Zadatak je ocjeniti parametre 0   i 1 . Nije moguće poznavati njihove prave vrijednosti.  

 
Parametri  i pretpostavke o osobinama stohastičnosti modela 

Da bi se ocijenile vrijednosti parametara regresionog modela potrebno je odabrati formulu 
(procjenitelj, estimator) kojim će se doći do njihove najbolje procjene. 

 Procjenitelji trebaju imati sljedeće osobine: 

1. Nepristrasnost 
2. Konzistentnost 
3. Efikasnost 
4. Najbolja linearna nepristrasnost 

Zadatak regresione analize je istraživanje analitičkog oblika veze između pojava  kojem se najviše 
približavaju promjene analiziranih pojava. 
Zadatak korelacione analize je utvrđivanje stepena i smjera povezanosti pojava.   
Metod jednostavne regresije 
Analiza slučaja 1. Cilj: 
‐ izračunati koeficijent korelacije i testirati signifikantnost u odnosu na 0.  
‐ ocijeniti parametre modela jednostavne linearne regresije i seriju reziduala  
‐ ocijeniti rezidualnu varijansu i varijansu i standardnu grešku dobivenih parametara.  

Podaci za varijable Yt , Xt 

t               Y     X       

1          20         54      
2          19         53      
3         21         59  
4  21  66  
5  23  63  
6  20  62  
7  25  65  
8  24  60  
9  28  59  
10  27  65  
11  31  70  
12  33  65  
Ocjena modela: 

 
yt   0  1 xt   t

Ocijenićemo relaciju   yt  b0  b1 X t  et , t  1,..., n

b0  i b1 parametri modela koje treba ocijeniti i koji se još nazivaju regresioni koeficijenti, n broj 
podataka,  et  rezidual.  

PITANJA: 

P.1. Nacrtati grafikon i izračunati koeficijent korelacije. Da li je koeficijent korelacije značajno različit 
od 0?  

P.2. Objasniti značenje slučajnog člana, ocijeniti parametre b0  i b1 i kompletirati seriju reziduala. 

P.3. Ocijeniti neobjašnjenu  (rezidualnu) varijansu i standardne greške koeficijenata b0  i b1 .  

ODGOVORI:  P.1. 

Grafička prezentacija: oblak rasipanja Y  u funkciji X  (Excel u prilogu)  

Grafikon ukazuje na pozitivnu korelaciju varijabli  

Koeficijent jednostavne linearne korelacije je dat sljedećim izrazom:  
n
 
COV ( x, y )  ( x - x ) ( y
t t - y)
  rx , y   t 1

x y n n

 
 (x - x)
t 1
t
2
(y
t 1
t - y)2

 
n n n

  n xt yt   xt . . yt
157,00
 t 1 t 1 t 1
  0,62
2 2
   n 
n n
 n  274,25 230,67
n x    xt   n yt2    yt 
2
t

 
t 1  t 1  t 1  t 1 

rx,y= 0,62 

 x, y
Test hipoteze na          je sljedeći   H 0 :  x , y  0; H1 :  x , y  0
rx , y
Za ovaj test potrebno je primjeniti t  statistiku   t * 
(1  rx , y ) 2
   n2
Ako je t * > tn‐2   tj. t izračunato veće od tablične vrijednosti t za nivo  %  i (n – 2) stepena slobode 
odbacuje se H0  što znači da je teorijski koeficijent korelacije značajno različit od 0.  

Ako je broj stepeni slobode veći od 30 tada se Studentova distribucija može aproksimirati normalnom 
distribucijom.  
Veza se u opštem slučaju smatra signifikantnom ako je rizik da će se pogriješiti manji od 5% afirmišući 
da je koeficijent korelacije različit od 0. 

  t * = 2,52 > t 0,0512‐2= 2,228 

Odbacujemo  H0  koeficijent korelacije ρx,y  je značajno različit od nule na nivou rizika 5%.  

P.2. 

Estimator MNK,  pouzdan i konvergentan je jednak  

  Cov( X , Y )
b1 
   X2
n
   (x t  x )  ( yt  y )
b1  t 1
 0,572
  n

 (x
t 1
t  x) 2

  b0  y  b1 x  24,3  0,572  61,8 11,017

 

  yˆ t  b0  b1 xt  11,017  0,572 xt

 
et  yt  yˆ t
 

P.3.   Neobjašnjena varijansa 

 
Nastavak Analize slučaja 1 

Ciljevi: 

‐ statistički testovi  
‐ Studentov test za parametre (jednostrani i dvostrani)  
‐ račun kritične vjerovatnoće  
‐ test  analize varijanse  
‐ interval povjerenja parametara i objašnjenje varijanse  
‐ Interval predviđanja  

P.1. Testirati na nivou 5%  hipotezu: 

  H 0 : 1  0; H1 : 1  0

Zašto je ova hipoteza značajna za testiranje ? Dajte kritičnu vjerovatnoću testa.   

Odredite interval povjerenja za koeficjent  β1  sa pouzdanošću  95%.  

P.2.  Testirati sljedeće hipoteze uz  α =5%:  

  H 0 : 1  0,5; H1 : 1  0,5

i dajte kritične vjerovatnoće testa.  

P.3. Izračunati : 
n

 Ukupan zbir kvadrata odstupanja TSS (total sum of square):    (y
t 1
t  y)2

 Neobjašnjeno odstupanje kvadrata ili zbir kvadrata rezidualnih odstupanja RSS (residual sum 
n n
of square):   t 1

et2  ( yt  yˆ t ) 2
t 1
 Zbir kvadrata objašnjenih odstupanja ESS (estimated sum of square), objašnjeno odstupanje:  
n
   ( yˆ
t 1
t  y)2

 Izračunati koeficijent determinacije R2 i kompletirati tabelu analize varijanse. Testirati uz 
n
α=5%  sljedeće hipoteze: 
H1 :  ( yˆ t - y )  0
2

t 1
  

 Šta možete zaključiti?  

ODGOVORI: 
b1  1
P.1.  H 0 : 1  0 , H1 : 1  0 ~ t n -2
ˆ b1
 
b1  0
Prema   H 0 : ( 1  0)  ~ tn2
ˆ b1
 
b1 0,572
t* = = = 2,53 > t100, 05  2,228
  ˆ b1 0.226
Odbacuje se H0 nepoznati teorijski koeficijent je značajno različit od  0.   

Interval povjerenja je:  b1  1
 t n/22
 
ˆ b1
1  b1  t n/22  ˆ b 1
 
1  0,572  2,228  0,226
  1  0,07;1,08
Nepoznati koeficjent  β1 ima 95% vjerovatnoće da se nađe u tom intervalu.  

Konstatujemo da je nula van tog intervala što je u saglasnosti sa prethodnom hipotezom i 
donesenom odlukom.  

P.2. 
H 0 : 1  0,5 H1 : 1  0,5
  b1  0,5
H 0 ( 1  0,5) ⇒ t test ~ tn2
  ˆ b1
b1  0,5 0,572  0,5
  t*    0,32
ˆ b1 0,226
 
t*  0,32  t100,05  2,228
 

1
Ne može se odbaciti nulta hipoteza to znači da          nije značajno različit od 0,5  

P. 3.  
n

Ukupan zbir kvadrata odstupanja:  (y
t 1
t  y ) 2  230,67

 
n

Rezidualni zbir kvadrata odstupanja:  e
t 1
2
t  140,79

 
n
Objašnjeni zbir kvadrata odstupanja:   ( yˆ
t 1
t  y ) 2  89.88

  n n

 ( yˆt  y ) 2 e
2
t
Koeficijent determinacije:   R2  t 1
n
 1 n
t 1
 0,389

 
(y
t 1
t  y) 2
(y
t 1
t  y) 2

 
R 2  rx2, y  (0,62) 2  0,389
 

 
Tabela:. Analiza varijanse 

  STEPENI SLOBODE   ZBIR KVADRATA   SREDINA KVADRATA  

REGRESIJA                   1     89,88   89,88  

REZIDUAL                  10   140,79   14,08  

UKUPNO                 11   230,67    

Kako odrediti stepene slobode? Stepen slobode je jednak  broju parametara koji se mogu slobodno 
izabrati poslije realizacije statističke ocjene.  

Npr.  ako  je  raspoloživ  uzorak  od  6  podataka  i  ako  se  poznaje  aritmetička  sredina  uzorka  tada  se 
slobodno  može  odabrati  5  podataka  a  šesti  će  se  izračunati  iz  aritmetičke  sredine:  broj  stepeni 
slobode je dakle (n ‐1).  

Za ukupan zbir kvadrata odstupanja poznata je aritmetička sredina od Y što znači gubitak jednog 
stepena slobode  tj. (n‐1).  

Za rezidualnu sumu kvadrata odstupanja potrebno je poznavati dva parametra: 

   b0 i b1 (et  yt  b0  b1 xt )

što znači gubitak 2 stepena slobode (n‐2).  

   

Za objašnjenu sumu kvadrata odstupanja potrebno je poznavati b1  da bi se izračunala ESS:                     

  yˆ t  b0   b1.xt   i  y  b0  b1.x

 odakle slijedi    ( yˆ t                                    broj stepeni slobode jednak je 1.  
y )  b1 ( xt  x )

Testiranje 
n n
 H :
0  ( yt  y ) 2  0
t 1
H 1 :  ( yt  y ) 2  0
t 1
  n

(y t  y)2 /1
89,88 / 1
F test  F*  n
t 1
  6,38
(y
140,79 / 10
t  yˆ t ) 2 / n  2
  t 1

F  F1,n  2
* 0 , 05
Ako je                                    odbacuje se H 0  što znači da je objašnjena suma kvadrata odstupanja 
značajno različita od 0.  

Varijabla Xt  objašnjava varijablu Yt .   
Kritična vjerovatnoća (rizik da se pogrešno odbaci H0  je data vrijednošću vjerovatnoće α  takođe  

 Odbacujemo  nultu hipotezu jer je rizik manji od 5%. 

   c  0,03  F1,10  4,96

c