RAZGOVOR SA GOJOM Toplo i mirno popodne sputalo je prve senke na drum. Delilo me dvadesetak kilometara od Bor-doa.

Prolazei kroz Croix des Huins ugledao sam desno od druma velike stubove stanice za beinu telegrafiju. Kule od metalne pauine, fine kao ipka i tvrde kao gradovi. Vozei dalje, mislio sam neprestano na slinost izmedu vitih i prestarelih katedrala i ovih elinih tornjeva beine telegrafije. I oni imaju svoje stalne slubenike koji ih opsluuju kao svetenici hramove. I u njima gore, nou, celom duinom (zbog aviona koji lete u tami), crvene ili zelene lampe koje lie na svee i kandila u crkvama. Naravno da je kod onih telegrafskih kula sve na racionalnoj osnovi i sve slui jasno odreenoj praktinoj svrsi, dok su crkveni tornjevi danas samo luksuz i simbol. Ali, zar i oni nisu nekad postali iz potrebe i bili graeni na racionalnoj osnovi? Samo se ta racionalna osnovo pomakla, a svrha nestala, zaboravljena. Ta analogija me stalno pratila i od nje se u mojim mislima neobino jasno i ubedljivo vezivalo ono to mi naizvamo blizu sa onim to zovemo da-leko, moguno sa nemogunim. Nosei u oima sliku tih modernih crkava, u kojima se svakoga trenutka deava udo, inilo mi se da i moja misao i moja uobrazilja lake i bre prelaze i oivljuju prola vremena i pomrle Ijude. Velike i jo nesavrene katedrale naega vremena koje sam posle podne gledao u Croix des Huins bile su predmet toga razmiljanja jo pred vee, kad sam lutajui po velikoj vinarskoj varoi seo umoran pred jednu kafanu u predgradu. Takva predgrada postoje u svim gradovima sveta. Tu je kanalizacija jo rudimentarna, asfalt redak, a ulice nose imena lokalnih pesnika ili lekara filantropa, poznatih samo u ataru te optine. U tim kvartovima koji nastaju, gde jo nita nije utvrdeno ni stalno, gde nita ne zaustavlja i ne buni misao, tu je za stranca najlepe mesto za odmor i razmiljanje. Nedaleko od kafane, na jednoj utrini, pored grae odbaene sa poslednjih gradevina, podiu cirkusku atru. Cuju se udarci ekia, radnika vika i, s vremena na vreme, promuklo tektanje hijene ili neke druge ivotinje iza reetaka manaerije. Ove male kafanice po predgradima, u kojima nema nekog naroitog pokustva ni uresa, jednake su manje-vie svuda i ne menjaju se sa vremenom i modom. Stolovi, klupe, flae sa irokim grliem i ae od grubog mutnog stakla, gazda sa zasukanim rukavima i modrom keceljom, sve je to oduvek i svuda tako, u sve su to gledali mnogi i mnogi narataji gostiju. Na tom dekoru mogu se uvek izazvati Ijudi i nonje i obiaji iz raznih vremena, a da nimalo ne odudaraju od njega, i bez anahronizama koji bi kvarili iluziju i inili scenu neverovatnom. Da gospodine rekao je neko pored mene, potvrujui moje misli kao da sam ih glasno kazao. To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobinog kroja. Na glavi je imao crni eir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene ali ive oi. Prema meni je sedeo Don Francisco Goya

y Lucientes, bivi prvi ivopisac panskog dvara, a od 1819. godine stanovnik ove varoi. Da, gospodine ... mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o optim stvarima Ijudske sudbine. Ako vam se ovaj monolog i uini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se dri unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin ivot i njegovo slikarsko delo. Da, gosopdine, proste i uboge sredine su pozornice za uda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veliini i lepoti, u stvari su samo dogorevanje i docvetavanje onoga to je niklo ili planulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica budunosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica ivota. Nemoguno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajui jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dano da vidi oboje, teko mu je, gledajui jedno, zaboraviti drugo. Ja, lino, bio sam srcem uvek na strani jednostavnosti, na strani slobodnog, dubokog ivota oskudnog sjajem i oblicima. Ma ta govorili ljudi i ma ta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlaih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao. Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je leala, kao neto odvojeno i ivo za sebe, njegova desna ruka. Strana ruka, kao neki arobni koren-amajlija, vornovita, siva, snana a suva kao pustinjska humka. Ta ruka ivi, ali nevidljivim ivotom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija ije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajui je, ovek se sa strahom pita zar to moe postati od Ijudske ruke? Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ruke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomino na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost onoga to je starac govorio svojim muklim glasom iz grudi, to se samo na mahove peo u grlo, kao plamen koji se ne da priguiti ni sakriti. I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o Ijudima, o sebi, prelazei s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraeg utanja koje nisam prekidao drukije sem nemim pitanjem oiju, strepei neprestano da starac ne iili i nestane naglo i udljivo, kao to nestaju privienja. Vidite, umetnik to je sumnjivo lice, maskiran ovek u sumraku, putnik sa lanim pasoem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo vii nego to u pasou pie, ali ta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvolinim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu linost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja re? I kad bi pokazo svoj pravi paso, ko bi verovao da nema u depu sakriven neki trei? I kad bi skinuo masku, u elji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi jo i tada Ijudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko lii na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u ivotu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrenost za protivrenost. I oni mirni i

sreni kod kojih se to najmanje vidi i osea, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju. Kad sam iveo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom: Izmeu umetnika i drutva postoji, u malom, isti jaz koji postoji izmeu Boanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog. Vidite, to je bio njegov nain izraavanja. Na vie se naina moe kazati istina, ali istina je jedna i drevna. Ovako je Paolo, sluei se jednom fikcijom, kazivao nau zajedniku misao. Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo poziv? (A poziv jeste, jer kako bi inae mogao ispuniti ceo ivot jednog oveka i doneti mu tolika zadovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodoljiva i nezajaljiva tenja da se iz mraka nepostojanja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u ivotu, da se iz toga nitavila ili iz tih okova otima komadi po komadi ivota i sna ljudskog i da se uobliuje i utvruje zauvek, krtom kredom na prolaznoj hartiji? ta je nekoliko hiljada naih ruku, oiju i mozgova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu parad? Pa ipak, taj napor koji veini ljudi, i s pravom, izgleda bezuman i sujetan, ima neeg od velikog nagonskog uporstva kojim mravi podiu mravinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuen da bude razrovan ili pregaen. Po prokletoj muci i neuporedivoj drai ovoga posla, mi oseamo jasno da od nekog neto otimamo, uzimajui od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenosei iz niega u neto to ne znamo ta je. Zato je umetnik izvan zakona, odmetnik u viem smislu rei, osuen da natoveanskim i bezizglednim naporima dopunjuje neki vii, nevidljivi red, remetei ovaj nii, vidljivi, u kom bi trebalo da ivi celinom svoga bia. Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, zaustavljamo mladost, zadravamo pogled koji se u prirodi ve nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavijamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim znaenjem, oima buduih narataja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojaavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lano i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego ivi uz njega kao neki neprimetan ali stalan peat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i znaajniji ivot, i da se to udo desilo u nama, lino. Po tom viku koji nosi svako umetniko delo kao neki trag tajanstvene saradnje izmeu prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da e Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve to je i Bog stvorio, samo sa veom vetinom i sa vie savrenstva. Njegove pele nee imati aoke i njegovo cvee nee tako brzo venuti kao to vene ovo u naoj prirodi. Time e on namamiti lakome i lakoverne. Moda je umetnik pretea Antihrista. Moda se hiljade i hiljade nas igramo Antihrista, kao to se deca, usred mira, igraju rata. Ako je Bog stvorio i uvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj raun i utvruje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator po instinktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, slinih ali ne jednakih pojava i varljivih sve-

tova po kojima ljudsko oko moe da eta sa uivanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bliem dodiru, propada odmah u ambis nitavila. To je bila velika teorija moga druga Paola, Italijana sa slavenskom krvi u ilama. Treba biti sklon matanju i mistici kao to je on bio, pa sve to sroiti ovako. Za mene je bilo zanimljivo da moe neko tako da stvara i rastvara svetove iznad i ispod plana na kome ivi. Sasvim drugojae sadelan i sklopljen, ja nisam nikad mogao ui u njegov nain oseanja i izraavanja. Jer ja sam i tada oseao, kao to danas znam, da je sve to postoji jedna jedina stvarnost, a da nas samo nai instinkti i nejednake reakcije naih ula zavode da u mnogostrukosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje vidimo izdvojene i zasebne svetove, razline po osobinama i po sutini. A nita ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost sa veitom plimom i osekom nama samo delimino poznatih a uvek nesumnjivo istih zakona. Kad bih hteo da padam u greku i da zamenjujem proizvoljno uzroke sa posledicama, ja bih mogao za Paolovu tezu o antihristovskom pozvanju umetnika-tvorca nai novih i znaajnih dokaza. Samo to ja iz tih injenica ne povlaim zakljuke sline njegovima. Ja ne stvaram uopte nikakve zakljuke. Ali vidim injenice. Paolo je govorio: umetnik je proklet, jer je, kao to vidite, takav i takav. Ja se ograniavam da kaem: umetnik je takav i takav. I tu se slaem u svemu sa njim. U mojoj kui je ivela, pored svoje majke, mala Rosarito. (Kod toga imena, starac obori svoj otri pogled i oko njegovih sklopljenih trepavica obie neto kao magla.) Jednoga dana, kad joj je bilo pet godina, sluao sam razgovor izmeu nje i jednog deaka koji je bio tek poao u kolu i hvalio se pred devojicom svojim znanjem. A zna li ti ko je stvorio ljude? pitao je deak. Ljude? Znam. ika Francisko odgovorila je devojica i pokazivala na portrete razmetene po mom ateljeu. Deak koji je eleo da se hvali, kao da je odjednom zaboravio svoj katihizis, zamuckivao je. Bog... Bog je stvorio. Ali pogled nije skidao sa slika oko sebe, a devojica je, pokazujui mu jedan po jedan ljudski lik, pobedonosno izgovarala kod svakoga. ika Francisko ... ika Francisko. Iz cirkusa, koji se podizao na ledini pored kafane, javie se trube i doboi. Stari gospodin zastade u govoru. Sluao je jedno vreme ne pokazujui ni zlovolju ni nestrpljenje. Instrumenti su izostajali. Ostala je samo jedna tanka truba. Uz njenu svirku, starac je govorio tiho i razgovetno. Za mene je cirkus najpristojnija forma pozorita. On je najmanja beda u toj velikoj bedi. U svakom javnom nastupanju ima neeg kao nedoputenog i stidnog. Dok sam bio mlai, deavalo mi se dosta puta ovo: snivam da igram na nekoj pozornici, pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom, i sve se sa uasom pitam kako sam nepozvan i nespreman doao na scenu. A treba da igram neku ulogu koju pre toga nisam ni proitao i iz koje ne znam ni rei.

Nemoguno je kazati kakvo je muenje takav san. A snivao sam ga dosta esto. U ivotu sam dolazio u dodir i sa pozoritem i sa glumcima. I svaki put sam se mogao uveriti da je pozorite najjaloviji od svih naih napora. U dodiru sa scenom i glumcima mene ispuni takvo oseanje bede i uzaludnosti da se pitam: da li ova nitavost pozorita nije samo slika onoga to eka sve vetine, pre ili posle, na njihovom putu? Kad vidim sat meda, nainjen od kartona i naslikan ovla, koji slui u nekoj operi kao dar gortaka umskom boanstvu, ja jo sutradan niti imam volje da jedem ni da slikam. Po dvadeset i etiri sata me progoni slika toga mrtvog, gore nego mrtvog: neroenog predmeta, koji je podjednako daleko od varke kao i od stvarnosti. I ako treba da naem neki simbol za pozorinu umetnost, ja bih uzeo taj sat meda od kartona. Bedno pare rekvizita koje je pokualo po stotinu puta da u oima ljudi postane med i po sto puta se nanovo vratilo u sanduk za rekvizite, uprljano, neuspelo, izlino. I u najboljim pozoritima sve je prano i neisto. Glumaki poziv je najtei i najbedniji od svih poziva. Zato je njima potrebno da se u ivotu toliko provode, bane, jedu i piju, kao neki stalni osuenici na smrt, stalno na belom hlebu. Poznavao sam dobro jednu glumicu. (i stari gospodin neto provaka, kao da samo za sebe izgovara njeno ime, trepavke mu se sastavie i oko oiju mu zaigra opet neka maglica.) To je bila divna ena, srana i velikog duha u svemu osim u stvarima koje su se ticale pozorita. Zbog nje sam iao u teatar, iako je za mene bilo pravo muenje gledati je na sceni. Jednog dana, sedei u prvom redu, video sam kako joj je za vreme igre dugi skut bele haljine zapeo za neki nevidljiv ekser u podu. Osetila je da se zaplela, ali je recitovala dalje, samo je trzala oajniki nogom, nastojei da se oslobodi. Ti jadni pokreti uhvaene nemone ivotinje koja izgovara visokoparne stihove dok je obliva mrtvaki znoj i u oima joj sja ludaki strah od kiksera i skandala, pokazali su mi u munjevitom osvetljenju svu sujetu ove umetnosti. to je jo gore, sve je to dugo vremena kvarilo veliko zadovoljstvo koje mi je davalo druenje sa ovom divnom i nezaboravnom enom. Meni su govorili esto, govorili i pisali, da imam preteranu i nezdravu sklonost ka mranim predmetima, silovitim ili dvosmislenim prizorima. I to su ponavljali u govoru i pismu onako hladno i sve sa manje smisla i razmiljanja, kao to ljudi rade veinu stvari. Bilo je jedno vreme, u Madridu, pre ratova, kad su ljudi i ene u razgovoru sa mnom kriomice pogledali moje ruke. Govorilo se, znam, da slikam nou uz pomo Neastivog i da imam poroke kojima se ne zna tano ni ime ni sutina, ali koji su satanskog porekla. Meutim, u to vreme nije u celoj paniji bilo skromnijeg, plaljivijeg i normalnijeg, da, normalnijeg, oveka od mene. Nije to zanimljivo da li su Ijudi mislili ovako ili onako o meni ili govorili ovo ili ono, nego je to vano kao primer nerazumevanja umetnosti. A meni je lako objasniti moj stav. Svi ljudski pokreti proizlaze iz potrebe za napadom ili odbranom. One su im osnovni, u veini sluajeva zaboravljeni, ali istinski i jedini uzrok i pokreta. A priroda umetnosti je takva da nije moguno naslikati hiljadu sitnih pokreta koji, svaki za sebe, nisu mrani ni zlokobni. Ali svaki umetnik koji hoe da slika ono

to sam ja slikao, prisiljen je da prikae pokret koji je zbir svih tih mnogobrojnih pokreta, a taj zgusnuti pokret nuno i neminovno nosi na sebi peat svog istinskog porekla, napada i odbrane, besa i straha. I to je u jednom takvom pokretu vei broj pokreta utkan i zbijen, to je pokret izrazitiji i slika ubedljivija. Eto zato su moji likovi i njihovi stavovi i pokreti mrki, esto strani i jezivi. Zato to, u stvari, drukijih pokreta i nema. Moe se kazati da ima ljupkih slikara koji su prikazivali samo idiline scene i likove pune lake bezbrinosti. Ima i toga u ivotu, i sam sam to ponekad slikao, ali za svaki takav stav, osloboen instinkta straha i opreza, potrebno je nekoliko miliona onih drugih brih i borbenih pokreta, da bi ga u njegovoj neprirodnoj i kratkovekoj lepoti i slobodi podravali i branili. Inae, oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi. Ne treba zaboraviti da svaki korak vodi ka grobu. Ve to samo meni je dosta kao opravdanje. A to bar ne moe niko poricati. Jednom sam, igrajui se, nacrtao vodenu povrinu u veernjem sjaju i na njoj barku iza koje ostaje lepezasta brazda na vodi. Sve nejasno, bez pojedinosti, gledano izdaleka. Dao sam jednom prijatelju, vedrom i pametnom oveku, taj crte i ostavio mu da on sam nadene ime. Bez oklevanja, ovek ga je okrstio Poslednja vonja, iako se to ni po emu nije moglo videti. Ima jedan naroito teak zadatak kod izrade portreta, jedna velika muka slikareva, a to je: izdvajanje lika iz svega onoga to ga okruuje i vezuje za ljude i okolinu. To osloboenje jednog lika opet je, to bi rekao onaj moj Paolo, jedna vrsta antihristovske akcije, jedno protivstvaranje. Ceo put kojim je ila sudbina modela mi preemo ponovo, samo u protivnom pravcu, dok lice na koje smo bacili oko ne izvedemo na istinu na kojoj ga postavimo samo samcito, kao na gubilitu. I tek tu, mi ga ponovo stvaramo. U svakoj drugoj umetnosti, ovek je prikazan uvek u vezi sa ostalim ljudima, i to je originalniji i liniji, to je vie potrebno prikazati njegov odnos prema ostalima, da bi se tako podvukla njegova osobenost. Naprotiv, naslikani ljudski lik je sam, okovan, izdvojen jednom zauvek, jer portret nema ni oca ni majke, sestre ni deteta. On nema kue ni vremena ni nade, esto ni imena. Dok nas gleda ivim oima, on ve predstavlja bivi ivot, ugaen da bi mogao trajati. To je poslednje, ne poslednje, nego jedino ljudsko bie na svetu, u svom poslednjem trenutku. Nepomian, ovek vas gleda tuno, zaplaeno, kao bolesnik lekara, i pogledom, jedinim ime moe da se izrazi, govori: Ti odlazi dalje da ivi i radi i prenosi pogled po drugim likovima, a ja ostajem tu, osuen i okovan, svedok kome se znaju samo ime, zanimanje i godine starosti, a esto ni toliko, ostajem doveka samo slika, i to ne slika samoga sebe, nego slika jednog tvog pogleda. Osamljenost lika na portretu je tolika da slikar ponekad oseti potrebu da uz linost naslika i neki predmet koji je u vezi s njom, neki simbol koji je tumai i objanjava. Ja sam i sam u nekoliko sluajeva to inio, ali sam brzo uvideo svu uzaludnost toga postupka. Jer predmeti, instrumenti, oruja ili igrake, menjaju s vremenom ne samo oblik nego i znaenje, i posle stoje uz onaj usamljeni lik, zastareli i nerazumljivi; i sami usamljeni, jo vie ga izdvajaju i udaljuju. Jedno sam vreme tako ivo oseao tu okovanost, gluvo, veito utanje portreta, da sam padao u iskuenje, i podlegao mu, da uz portret napiem re-dve, jedno

ime ili neke druge znaajne rei koje tu linost karakteriu i koje bi je posle koliko-toliko objanjavale i povezale sa gledaocem. Brzo sam morao uvideti koliko je i to neukusno i uzaludno. Posle mi ni noi nisu davale mira te olako baene rei koje nisam imao moi da izbriem, jer portret nije bio vie u mojoj vlasti. Nemoan, gledao sam pred sobom kako te rei, kroz stolea, neizbrisive a liene potpuno nekadanjeg smisla i strane novom izgovoru, izazivaju saalan osmejak gledaoca, ako uopte neto izazivaju, i ine nesreni lik jo vie dalekim, tuim i samim. Najposle sam doao do uverenja da svemu tome nema leka ni pomoi. Portretiui oveka, mi ga ubijamo svakim pogledom pomalo, kao to biolozi ubijaju ivotinjicu koju prepariraju, i kad ga umrtvimo potpuno, on oivi na naoj slici. Samo to je samoa oveka na portretu vea od samoe kostura u zemlji. To je vetina portretisanja. I zato poetnici i ravi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, prepariraju. Ravi portreti po tome se i poznaju to je linost na njima pritenjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produuje jednim delom da ivi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvri teki posao izdvajanja i osloboenja, ubijanja i ovekoveenja linosti. Meni je uvek malko sumnjivo kad ujem gde se govori: ima hiljadu naina kako se moe slikati. Otkud hiljadu? I zato hiljadu? Ako ima vie od jednog, onda ima izvesno i vie od hiljade. Onda nema granice. I ta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan nain. Oni za koje postoji hiljadu naina, ti ne slikaju. Dakle smo kvit. Ja sam to jo kao mlad fiovek objanjavao u tertulijama zapenuenim debaterima i besposlenjacima. Ali ja se ni danas ne izraavam bogzna kako, a dok sam bio mlad, bio sam potpuno lien dara da se izrazim jasno i ubedljivo u razgovoru. Uostalom, tu vrstu ljudi i ne moe niko ubediti. A seam se da sam jo tada govorio ovo: za mene ima samo jedan nain slikanja. To je nain moje pokojne tetke Anuncijate iz Fuente de Todosa. Kao dete gledao sam kako ta moja tetka ui svoju ker, malo stariju od mene, da tka. Mala je sedela za vratilom a tetka pored nje. unak je leteo i vratilo lupalo, ali je glasnije od sve lupe vikala moja tetka pri svakoj niti i svakom udarcu. Zbijaj, zbijaj to bolje! to ga ali? Zbijaj to jae! Mala se povijala pod tim reima i udarala svom snagom, ali tetki nije tkanje nikad dosta esto ni zbijeno. Po ceo dan sedi nad devojicom, i u njen beli razdeljak u crnoj kosi vie otro: Zbijaj! Gue! Ne tka sito! Celog ivota ja sam slikao pod devizom te priproste i otre ene. (Svi koji neto vrede u svom poslu, otri su.) Ma koliko da su se alili madridski snobovi i reformatori i podsmehivali receptu tetke iz Fuente de Todosa, ja znam da sam svaki put kad sam pustio mati na volju i kad nisam sabio i saeo svoj predmet, dao ravu sliku. To ne znai da su sve one druge uspele, nego da sam ja uinio sve to sam mogao i umeo da uspeju. Istina, govorili su mi da sam zaobilazio tekoe i olako uticao na gledaoce podvlaei jedno mesto do karikature. Prvo nije tano, a drugo je samo de-

limino. Ja nisam zaobilazio tekoe, nego sam ih sve poteno reavao, ali jednom reene, utkao i sabio u ono -podvueno- mesto. Jer, znajte, na svakoj slici uvek je samo jedno mesto koje doarava iluziju stvarnosti, gledaoeve stvarnosti. Ono je jedino vano i odluujue, kao potpis na menici. To mesto mogu biti oi ili ruka, ili prosto metalno dugme osvetljeno na osobit nain. Ja se uvek zaprepastim i saalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako mnogo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad uao u ivot. U ono vreme misliti o osnovnim stvarima ivota, znailo je neoprostiv porok. Takvo je bilo drutvo. A meni, neukom i svega eljnom slikaru, to je bilo dobrodolo. Ali docnije, kad sam uo kako to isto drutvo kripi u svojim sastavcima, prolo je ispred mojih oiju toliko uda i pokora, da bi i ivine, na mom mestu, poelo da razmilja i stvara zakljuke. Ja sam u tekim trenucima video svu bedu neukih monika, ljudi od dela, kao i nesposobnost, slabost i zbunjenost sveta od pera i nauke. Video sam principe i sisteme koji su izgledali vri od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodunim ili zluradim oima svetine, a do maloas uistinu maglu kako se pred tim isitm oima krutne i izgrauje u neprikosnovene i svete principe, vre od granita. A video sam i smrt i bolest i ratove i bune. I pred svim tim ja sam se pitao koji je smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to deava, i koji je cilj kome vodi. I ma koliko da sam gledao, sluao i razmiljao, ja nisam naao ni smisla ni plana ni cilja svemu tome. Ali sam doao do jednog negativnog zakljuka: da naa lina misao u svom naporu ne znai mnogo i da ne moe nita; i do drugog, pozitivnog: da treba oslukivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stolea, i iz njih odgonetati, koliko se moe, smisao nae sudbine. Ima nekoliko taaka ljudske akitvnosti oko kojih se kroz sva vremena, sporo i u finim naslagama, stvaraju legende. Zbunjivan dugo onim to se neposredno deavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svoga ivota doao do zakljuka: da je uzaludno i pogreno traiti smisao u beznaajnim a prividno tako vanim dogaajima koji se deavaju oko nas, nego da ga treba traiti u onim naslagama koje stolea stvaraju oko nekoliko glavnijih legendi oveanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slau, i tako ga prenose kroz stolea. U bajkama je prava istorija oveanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi oveanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu oveijem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i o ukradenoj vatri... Poslednje rei, gluvi starac je vikao glasno. Sad je odjednom uutao i zagledao se nekud pored mene, kao to mornari motre puinu. Izgledalo je da u iznenadnoj tiini oslukuje glas svih bezbrojnih legendi kojima ne zna imena i ne ume sve da ih nabroji. Tako je utao dugo, dok opet ne spusti pogled na stol preda se. Bilo je kao da se odnekud vratio. Tada mu oko trepavki zaigra tanka maglica, sve to ostaje od nekadanjeg osmejka, i on nastavi tiho, najtiim glasom kojim gluv ovek moe da govori.

 U mojoj mladosti o tim se stvarima govorilo apatom, samo sa pouzdanim i bliskim licima, ponajvie u etiri oka. Danas, u 1828. .godini naeg veka, ve odavno moe da govori ko hoe i kako god hoe. To, naravno, ne znai da i dananji ljudi nemaju svoje teme za razgovor u etiri oka i apatom. Verujte mi da sam video sve i da nisam neosetljiv ni budala kad se niemu ne udim i kad me nita ne uzbuuje, nego da imam pravo na to. Ja sam to pravo iskupio time to sam video sve. A treba videti mnogo da bi se sagledalo sve. Video sam prirodu, video sam drutvo. Ah, drutvo! Znam mu zakone kristalizacije, toliko proste da nas zbunjuju i da e nas zbunjivati doveka. ujem mu hod koji je i pored velikog umora i lomljave samo tapkanje u mestu. Znam sirotinju, strpljivu, mirnu masu. Znam pobunjene, Ijude koji idu protiv struje, znam zlikovce, prosjake, javne ene. Znam kraljeve i prineve, nae i strane. Znam generale i ministre, panske i francuske, i to je vie, znam narednika koji mirie na kai i pomadu za brkove. Sve to znam i sve to nije teko poznati i razumeti. (Ja sam naslikao dosta ljudi, raznoraznih. A ja kad portretiem bveka, ja mu vidim minut roenja i samrtni as. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom da ne ostaje, stvarno, izmeu njih mesta ni za ta, ni za jedan dah ili pokret.) Ali ono pred ime se mora zaustaviti i pred im se ostaje u svetom nerazumevanju i nemom potovanju, to je svet misli. Jer svet misli, to je jedina stvarnost u ovom kovitlanju priina i aveti koje se zove stvarni svet. I da nema misli, moje misli koja ostvaruje i podrava lik koji radim, sve bi se survalo u nitavilo iz kojeg je i izilo, bednije od sasuene, opale boje i platna koje nita ne prikazuje. Nekako odmah posle tridesete godine, mnogo pre nego to u se razboleti i poeti da gubim sluh, usnio sam udan san. Jedna topla i prijatna soba, gospodska soba koja odaje ukus kolenovia, sa najboljim pokustvom i nekoliko dragocenih vaza i porculana. Tapete od bledoute hartije sa finom arom. Kad sam bolje zagledao tu aru, video sam da je sastavljena od samih slova rei mors ovako ispisane: MORS. Cela ara nije bila drugo do bezbroj puta ponovljena, sitno i fino ispisana, re: smrt. I te udne tapete nisu davale sobi nimalo neprijatan ni mraan karakter. Naprotiv, eleo sam da me to due ostave u njoj, prelazio rukom preko tkanina i porculana. Bio sam miran i zadovoljan, kako se moe biti samo u prostoriji koja odgovara svima naim potrebama. Prolo je osam, moda i devet godina. Bolovao sam, putovao, radio i potpuno zaboravio udni san. ivei potpuno sam i naputen, u vili pored Madrida, patio sam mnogo. Ne od zla, kojeg je pun svet, nego od svojih misli o tome zlu. Svaki dodir sa ljudima bacao me je u neobjanjiv i uasan strah. Svaki dan su se otvarale preda mnom nove i nesluene mogunosti zla i nesree. Za dvadeset i etiri sata svaka od njih bi mi stegnula stomak, uznemirila srce, otrovala dan i no i onda iezla kao izuna i potpuno neosnovana. Na njeno mesto dolazila je nova. Te strahote je raao svaki dodir, svaki pokuaj dodira sa svetom. A kad bih se usamio, one su nicale odnekud iz mene samog. Da bih zavarao strahove za koje sam, to me najgore muilo, znao da su uobraeni, poeo sam da po zidovima najvee sobe slikam protivstrahove. Prekrio sam bio slikama i crteima sve zidove, tako da nije ostalo prazna mesta ni koliko za nokat. Ostao je bio samo jedan mali trougao iznad prozora. Trougao je bio nepravilan (poto je soba bila pregraivana i taj prozor probijen naknadno)

i izgledao ovako: Ja sam bio odavno zaboravio nekadanji san od kojeg su me delile tolike godine i tolike noi ispunjene snovima koji vrljaju dok razum spava. Pa ipak nisam u taj mali prostor uslikao ni lik neki ni ornament, nego sam kao po dogovoru, kao na diktat, napisao re Mors. I to, po nudi prostora, kako je jedino bilo moguno i kako sam nekad video u snu: MORS. I tu je ta re ostala kao amajlija koja me je branila od strahota, sve dok nisam ozdravio i vratio se u mirnu vlast razuma, gde amajlije nisu potrebne. ivei meu ljudima, ja sam se pitao stalno zato je sve to je misaono i duhovno u naem ivotu tako nemono, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno drutvu svih vremena i tako strano veini ljudi. I doao sam do ovog zakljuka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog ivota, bez smisla i cilja, sa smru kao zavretkom svega. Sve to je duhovno i misaono u njemu, nalo se tu nekim sluajem, kao to se civilizovani brodolomci sa svojim odelom, spravama i orujem nau na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve nae ideje nose udan i tragian karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog drugog sveta iz kojeg smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde dovela, i stalne, uzaludne tenje da se novom svetu prilagode. Jer, one su u neprestanoj borbi sa tim novim, njima u sutini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobraavanju i prilagoavanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbena tuga u umetnosti i pesimizam u nauci. Bilo se posve smrailo. Ja to nisam ni primetio. Ali je moj sabesednik, kao svi stari Ijudi, bio osetIjiv za promene dana i vremena. Svi glasovi spolja i oko nas kao da su umukli nekako u isto vreme. A sa tiinom koja je nastupila gasio se i Gojin glas. U potpunoj tiini, digao se od stola. Ni pomicanje njegove stolice nije proizvelo ni najmanji um. Otiao je jednostavno, gotovo bez pozdrava, kao to odlaze iz kafane Ijudi koji su redovni gosti, rekavi samo, lako i prirodno: do vienja! eir mu je i inae bio za celo vreme na glavi, a tap u levoj ruci. Malo posle njega iziao sam i ja. A sutra sam ceo dan mislio sa izvesnim uzdranim uzbudenjem na starog gospodina i razgovor koji me uvee oekuje. im je sunce zalo za prve katarke u pristanitu, ja sam pohitao u udaljeno predgrade. Cirkus je bio potpuno gotov. Oko njega su se kupili radnici, besposliari i crni vojnici kolonijalnih trupa. Sa itanjem su gorele karbidske lampe na ulazu, iako je jo bilo vidno. Oko njih su se iskupljali prve leptirice i zadovoljna deca. U kafani je bilo mirno, gotovo pusto. Seo sam za isti sto za kojim smo sedeli sino i poruio jedno od onih junjakih pia koja su toliko uhladena da izazivaju ed, i koja u ustima ne daju ono zadovoljstvo koje svojom jarkom bojom obeavaju. Kratko, jedno od onih pia na kojima je najlepe njihovo ime. Sedeo sam neko vreme mirno, ali malo-pomalo moja izvesnost poe da se koleba i da prelazi u nervozno iekivanje. Razoaranje na koje nisam imao prava poe da me mui. Seao sam se svega to mi je stari gospodin jue govorio, i ponavljao u sebi sve ono o emu sam jo mislio da ga pitam. Tada prvi put pomislih da napiem ono to sam od njega uo.

Mrailo se napolju. Zapalie prvu sijalicu, pored ogledala, nad kasom. Da prekratim ekanje, zatraih mastilo i hartiju. To izaziva prilinu uzbunu i malo objanjavanje izmedu gazde i posluge. Bilo je kao da sam traio neko egzotino jelo. Kelner je, izgleda, hteo da mi odgovori: to ne drimo. Ali gazda ga posla u svoj stan, u koji su vodila vrata iz kafane. Otud je iziao snabdeven svim to je trebalo. Dosta krupne hartije koja je kupljena na rasprodaji neke propale firme. Crna i velika mastionica, kakva se sada ne via nigde. Crno i zaputeno francusko pero, tanko kao zmijski jezik. Iziao sam dockan iz kafane, poto sam proveo dva sata u pisanju, ekajui uzaludno sinonjeg sabesednika. Gazda je bio veerao i sad je sa svojim gostima igrao karata, na paretu zelenog sukna. Pred kafanom je bilo pusto, ali se oko cirkusa jednako skupljao grlat narod pod jarkom i neprijatnom svetlou karbidskih lampi, koja je licima davala bled i sanjiv izraz i oima nezdrav sjaj. Odjednom mi se uini da sam na kraju gomile, u polutami, ugledao pognutog starca u kaputu zastarelog kroja, sa tapom u ruci i velikim eirom na glavi. I odmah ga izgubih iz vida. Potrah kroz svetinu. Zagledani u cirkus, Ijudi se nisu sklanjali. Uvijajui se izmedu njih i gurajui ih, pretrao sam ceo prostor, ali od starca nije bilo ni traga. Jedan omalen ovek u sportskom odelu, pored koga sam zadihan zastao, grdio me je glasno: ta se gurate? Kakav je to nain? To su deparoka posla. Morao sam odustati od daljeg traenja onog to se ne moe nai. Vratio sam se umoran u varo. A drugog dana, ujutru, napustio sam Bordo zauvek.