Alexandre Kojeve Kako citati Hegela Obino se kao Hegelova metoda imenuje tzv.

. dijalektika metoda, ali to je nesporazum, jer dijalektika nije metoda ve vlastita istinska priroda samih stvari, a ne umee izvan stvari. Sama konkretna stvarnost je dijalektika. Filozofska metoda moe biti samo pasivna kontemplacija stvarnog i njegovo isto i jednostavno opisivanje. Fenomenologija je fenomenoloka deskripcija, njen predmet je ovek kao egzistencijalan fenomen. ovek kako se on sam sebi pojavljuje u svojoj egzistenciji i kroz nju. Hegelova metoda je ideirajua apstrakcija. On posmatra konkretnog oveka i epohu, ali samo zato da zu njima otkrije mogunost (bit, pojam, ideju) koja se u njima ostvaruje. Fenomenologija razmatra sve mogue filozofske stavove kao egzistencijalne stavove. Svaki od njih poiva tek na jednoj jedinoj mogunosti. Svaki je, prema tome, izopaen ako eli da izrazi celu istinu. Fenomenologija zato je jedna filozofska antropologija. Njena tema je ovek, kao ljudski, stvarni bitak u istoriji. Filozofija mora biti znanstvena (mora biti izloena u formi naunog sistema). Znanost ili filozofija je nuna i potpuna, ona nije i ne moe biti individualna spekulacija. Zaokruenost je kriterijum filozofske istine (apsolutne). U tom smislu, Fenomenologija ima kruni karakter. Plan i struktura fenomenologije su takvi da je tekst podeljen u osam poglavlja. Podele A, B, C su uvedene naknadno. A i B slede logiki ali ne i vremenski (istovremenost). Ono to se razvija u istoriji je konkretni ovek. Vremenitost se javlja u svakom odseku, ali prva tri odseka nisu istorijske naravi, ovi su odseci istovremeni. A, B, i C opisuju tri strane Svesti u irem smislu: o sebi (svest u strogom smislu), za sebe (Samosvest), o sebi i za sebe (Um, sjedinjenje dveju prvih) A ovek se suprotstavlja svetu svest o vanjskim predmetima B ovek je svestan svoje suprotnosti prema svetu, svestan je sebe osamljeni ovek koji je odvojen: a) od sveta (moralni solipsizam): skepticizam, stoicizam b) od boga: nesrena svest C ovek biva svestan svoje interakcije sa svetom, biva svestan sebe u svetu: potpuna svest. Poglavlje VIII opisuje totalitet stvarnog, celokupna i konana istina. Krunost koja dokazuje totalitet tj. istinu celine. KOMENTARI FENOMENOLOGIJE ovek, shvaen u svom pasivnom, kontemplativnom stavu, ukoliko je spoznavajui subjekt, suprotstavlja se spoznatom vanjskom predmetu. ulna izvesnost. Hegelijanska filozofija je usmerena protiv gnoseolokog dualizma (kartezijanskog porekla). Radi se o ponovnom uspostavljanju Jedinstva protiv svakog dualizma. hegel poinje ublaavanjem tradicionalne opreke izmeu spoznavajueg subjekta i spoznatog objekta. Objektivna istina se razlikuje od subjektivne izvesnosti: Istina je totalitet svarnosti koji se u punini i potpuno sam sebi objavljuje. Izvesnost ima smisla samo sa gledita subjekta koji se suprotstavlja objektu. Izvesnost nije istina, ve je samo subjektivna. Fenomenologija u celini opisuje proces preobraaja Izvesnosti u Istinu. Za Hegela je senzualizam istinit ukoliko tvrdi da stvarni bitak jest. Ipak, on je laan po tome to eli svaku spoznaju da zasnuje samo na spoznajnom stavu oseta, koji osim toga ukljuuje kontradikciju. Za hegela nema apsolutno neracionalnih neposrednih datosti. Postoji uvek neki minimum racionalnosti tj. minimum negatorskog delovanja. Oset ukljuuje samo racionalne kategorije Bitak i Biti drugo. Oset objavljuje samo isti tj. neodreeni bitak. Istina sadrana u ulnoj izvesnosti je da stvarni bitak jest, i nita

vie. Prelaz od oseta na opaaj. Bitak je raskomadan u Ja i u predmet, s jedne strane, i s druge on je raskomadan prostorom i vremenom. To nije sam bitak ve primerci bitka. Razum razlikuje fenomen od istinskog bitka ali sauvan je objekat koji je suprotstavljen subjektu, to je natulni svet ili skrivena bit stvari. Na kraju poglavalja pojavljuje se ivot, prvi pojam gde se subjekt ne razlikuje od predmeta. ivot, i jedinstvo subjekta i predmeta uopte, objavljuje se Umom. Najpre se u pravcu predmeta pokazuje prazna Onostranost, bez sadraja, ista negacija ulnog fenomena. U pravcu subjekta se pokazuje silogizam. Zatim se interakcijom silogizma i onostranosti prispeva do misrnog sveta zakona - to je newtonovska znanost. Zatim dolazi kritika ove znanosti ona je samo tautologija (ovo je ovo... i nita vie m.m.) Ova tautologija se konkretizuje u ideji koja tei jedinstvu ivota to se pokazuje razumu koji je postao um. IV poglavlje. Zadobijanje samosvesti kroz udnju i delovanje. Otkriveni bitak svesti koja samoj sebi objavljuje svoj vlastiti bitak. Samosvest je Izvesnost i Istina: istina izvesnosti i izvesnost istine. Ovo pretpostavja jo jednu distinkciju izmeu predmeta i subjekta. U ovom poglavlju se samosvest suprotstavlja svesti-o-drugoj-stvari. Da bi se moglo govoriti o nekoj samosvesti valja razlikovati izmeu subjekta i predmeta. Ovo e gledite biti prevladano tek kada svest postane um. C Pretvaranje samosvesti u um. Samospoznaja ukljuuje: a) egzistencijalnu (emocionalnu, aktivnu) distinkciju izmeu subjekta i predmeta; b) spoznaju jedinstava subjekta i predmeta. ovek deluje protiv sveta ali deluje ipak u njemu. Nemogue je odeliti oveka (subjekt) od sveta (objekt): ni stvarno, ni u spoznaji. Ali, treba ih suprotstaviti i razlikovati. Jedinstvo oveka i sveta nije neka datost, ono treba da bude ostvareno putem delovanja. Delotvorno ukidajui stvarnost predmeta, ovek dolazi do svesti o svojoj vlastitoj konkretnoj stvarnosti. Drugost (priroda) daje oveku izvesnost o njemu samom. U udnji za ponitenjem predmeta, on nesvesno hoe potvrdu samog sebe. Prirodni ovek nije autonoman: on zavisi od spoljnog sveta, nije kadar da ga ukine ni da se potvrdi u svojoj nezavisnosti, u slobodi. ovek, budui slobodan i samostalan, priznaje da su i drugi jednako slobodni i samostalni. Obrnuto, on je isto slobodan i samostalan samo ako je kao takav priznat od drugih. Dijalektiki preokret: uzajamno delovanje i uticanje to je ono to ini drutvenog, istorijskog oveka. ovek pomou sile pokuava da bude priznat kao slobodan i samostalan, odatle: 1) borba na ivot i smrt 2) dijalektika gospodara 3) dijalektika roba 4) borba na ivot i smrt Polazi se od stanja bezline udnje. Kada ovek poinje da ivi u ljudskoj sredini ta udnja jo postoji ali je promenila predmet ona smera na drugog oveka, a drugi ovek je priznat samo kao predmet. Za njim kao takvim on udi, s namerom jedne negacije, prisvajanja. ovek nastoji da bude priznat od drugih, jednostavna udnja postaje udnja za priznanjem. Biti ovek znai ne biti sustegnut nikakvom odreenom opstojnou. ovek ima mogunost da negira Prirodu, i svoju vlastitu prirodu, ma kakva bila. Treba ostvariti negativnost, a ona se ostvaruje u delovanju i njime, ili kao Delovanje. Ako delatnot drugoga takoe ostvari ovu negativnost, onda svako trai smrt drugoga. Svako prihvata vlastitu smrt bar kao moguu. Biti ovek moe se samo ako se moe umreti, ali treba umreti kao ovek da se bude ovekom. Ako ovek umre ostvarivajui svoju primitivnu udnju za nekom prirodnom stvarnou, on se ne negira, ne oslobaa se, on ostaje zavsan od Prirode.

Dijalektiki prelaz as pozicije borba na ivot i smrt na poziciju gospodar-rob : ovek mora da ostane na ivotu, ali mora biti (ili postati) ovek Nakon borbe, u kojoj niko ne mora poginuti, jedan je pobednik a drugi pobeeni. Onaj ko je pobedio je gospodar: on je priznat priznanjem drugog, ali ne priznaje ovog drugog. Gospodar se razlikuje od oveka u stanju bezline udnje po tome to njegova svest ima vlastiti, konkretni ljudski sadraj. Ima odnos prema drugom oveku i prirodi. On je priznat od drugog oveka. ovek u stanju bezline udnje nije priznat: sadraj njegove svesti je priroda, pa je i on sam priroda tj. on je ivotinja. Ipak, svest od strane koje je gospodar priznat je svest roba. Gospodar postoji za oveka, ali taj ovek za koga on postoji je samo rob. Ropska svest je takva da je to samo isto prirodno, bioloko postojanje (bez negativnosti). Rob vie voli da ivi (kao rob) nego da umre (za slobodu). On je zavisan od organskog ivota, on daje prednost organskom ivotu i time on jeste taj ivot. ovek, ukoliko je ovek, bori se da bi potvrdio svoj posed, neki prirodni predmet, ne ne nuno da ga potroi. Troe ivotinje. Gospodar nije istinski ovek. On nikada nee biti zadovoljen priznatou jer njega priznaju samo robovi. Rob je onaj ko e postati istorijski ovek, istinski ovek. Rob je od prirodnog sveta podjarmljen jer je vie voleo da ivi. Gospodar koji je stavio svoj ivot na kocku, savladao je prirodni svet, time i roba. Rob zavisi o ivotu, o stvarima. Njegovo odbijanje smrti je ipak jedan ljudski stav, jer njegova ovisnost o stvarima je ljudska tj. negatorska. On izrauje, preobraava stvari.On vlada stvarima, ali isto tako i zavisi od njih. Negativna strana rada je to to on zarobljava. Rob radi za gospodara a ne za samog sebe. Stav gospodara prema starima je posredovan: sveu (tj. radom) roba. U tom smislu gospodar ne ivi vie u prirodnom svetu, ne zavisi vie od njega jer mu rob radnik slui kao zaklon od tog sveta. priroda se menja u istorijski svet onda kad ima borbe tj. hotiminog rizika smrti, onda kada se javlja negativnost, koja se ostvaruje kao rad. Istorija je povjest krvavih borbi za priznanje (ratovi, revolucije) i radova koji preobraavaju prirodu. Gospodar se bori kao ovek (za priznanje) ali troi kao ivotinja (a da nije radio ). U tome je klica njegovog neovetva. On time ostaje ovek u smislu bezline udnje. On je dokon, on ne radi, on ne negira zato on i ne moe premaiti stadijum bezline udnje. On moe umreti kao ovek ali moe iveti samo kao ivotinja. ovek u smislu bezline udnje ne moe biti priznat od drugog slobodnog oveka. Rob je iz straha pred smru, doivljavajui smrtnu teskobu, stekao iskustvo iste negativnosti tj. svoje slobode, svoje ljudskosti. Odatle on ima svest o postojanju u svetu, svest o konanosti ljudske egzistencije, svest o individualnosti. Smrtna teskoba objavljuje robu da ovek nije istinski vezan ni uz jedan od posebnih uslova egzistencije. Teskoba je nuni uslov osloboenja, ali nedovojan. Ona je tek mogunost slobode. Sluei gospodara rob se pokorava tuoj volji: njegova svest je posredovana.On ivi kao funkcija teskobe (koja je kao takva ljudska) a ne kao funkcija svoje ivotinjske udnje. Rob jo nije svestan oslobodilake vrednosti rada. Gospodar, s druge strane, ostaje rob prirode po svojoj udnji. Rob menja prirodu u svet. Time se oslobaa od prirode. Postaje svestan svoje slobode. Ova sloboda je jo apstraktna jer rob ne ivi zaista kao slobodan ovek, iako ima unutranju svest o svojoj slobodi. Slobodan je po svojoj misli i za svoju misao. Isprva veruje da e moi pri toj misli i ostati, ali dolazi do iskustva da ovaj stav nije sposoban za ivot. Dijalektiko iskustvo ropske svesti obistinjuje se u tri etape: 1. stoiki stav 2. skeptiki stav 3. stav nesrene svesti (hrianski) Stoicizam. Rob sebi objanjava svoju situaciju i zauzima stoiki stav naspram nje. Njegov princip je da je ovek slobodan jer misli. Stoik se, zasiujui svoje udnje, potinjava prirodi. On je mislei osloboen. Ravnoduan je prema vanjskom, ljudskom ili prirodnom svetu. Na prestolu ili u lancima, on je jednako slobodan Rob stoik nema svoju stvarnost u volji gospodara jer se on vie ne potinjava da bi ostao u ivotu, ne radi vie zato da bi se odrao u postojanju. On prihvata mogunost da ga gospodar kazni smru, on prihvata svoju vlastitu smrt: filozofsko samoubistvo. To je negativna sloboda, prema svetu i ljudima, za koje se

stoik ne zanima. Sloboda je apstraktna jer stoik misli ali ne deluje. Njegovo Ja ostaje jedno s njim samim, ono nije posredovano. Ono se suprotstavlja svetu, povlai se u misao, ali se ne bori protiv ovog sveta, protiv gospodara, da bi postigao da bude priznat kao slobodan. On je ovek, ali apstraktni ovek samo u misli, i to u svojoj misli. Svetu oprena misao je prazna, ona nema sadraja. Ako i ima neki sadraj ona ga je dobila od spoljanjeg sveta stav stoika je provizoran te e on postati skeptik. Stoicizam je apstraktna sloboda kao iluzorna nezavisnost od sveta. Stoik ne moe nita drugo nego da prizna nemogunost tog stava, da zanijeka (porekne) svet i drutvo. On svoj stav preobre u solipsizam, koji Hegel naziva skepticizmom. Skepticizam. Ovde se radi o negaciji prirodnog sveta. Individualitet je uzdignut. To je moralni egzistencijalni solipsizam bez teoretske dopune. Razliitost je negirana a sve to preostaje je isto Ja koje je samo na svetu i upravo zbog toga je i slobodno. Ovo Ja je jo apstraktno jer jo nema borbe za istinsko priznanje. Stoik primeuje da je njegova sloboda iluzorna i tada on postaje skeptik ili nihilist. Skeptik ostvaruje ideal stoika (apstraktnu slobodu) negirajui postojanje vanjskog sveta. Radi se o mudracu koji kontemplira ali ne deluje. Stoik, u osnovi, ima za ideal stav Gospodara, ali on svoj ivot ne stavlja na kocku u borbama radi prestia, ne deluje. Stav skeptika je negatorski kao onaj ovekaudnje, kao onaj stav koji ima rob koji radi. Skeptik ima negatorski stav jer on razara sam bitak spoljanjeg sveta, ali on to ne ini stvarno i aktivno ve samo i iskljuivo mentalno. Ni on ne deluje! Razlika stoika i skeptika je i u tome to je stoikova misao u stvarima, ona ne bi mogla negirati ove stvari a da samu sebe ne srui. Skeptikova misao je, naprotiv, okrenuta prema samoj sebi, ona moe da negira stvari. Skeptikovo miljenje je beskonano jer ono negira svako odreenje. Ipak, skeptik ne moe stvarno negirati svoju datu prirodu tj. svoje ropsko mesto u svetu gospodara. Njegova negacija je samo teorijska. ovek se razlikuje od ivotinje zato to je negatorsko bie, ali on je sintetiki bitak, on je totalitet (jedna konkretna stvarnost) samo ukoliko se sea onoga to je negirao: to ukljuuje svest u njenom najirem smislu. ovek ima beskrajne mogunosti; zato umire. ovek je iezavaua beskonanost, otvorena beskonanost. Skeptik ostaje u opaajnosti te podrezumeva distinkicju subjekta i objekta. On otkriva slobodu ali je osamljuje, hoe da misli negativnost u osami te negatinost zavrava u nitavilu negativnost ne postoji izvan totaliteta, odvojena od identiteta ona je isto nita, smrt. Krajnji rezultat skeptikog stava je samoubistvo isto Ja se izjednaava sa istim Nita. Skeptik ne negira neki sadraj, neku teoriju, neki moral, ve svaki sadraj, svaku teoriju, svaki moral. Negacija koju on ponavalja je uvek ista ona je trabunjanje. A njeov ivot, on je nuno kontradiktoran, te je njegova negacija samo verbalna: ako traje, ne ubija se, njegovo trajanje je kontradiktorno. Ako to shvati, on postaje: Nesrena svest. Ovde se radi o dranju koje nije saznajno ve oseajno (uvstverno). Poboni ovek je svestan sebe i svoje suprotstavjnosti svetu. Odvaja se od sveta, ali ovo osamljenje uzrokuje njegovu nesreu. Iako se osamljuje, on je jo rob koji ivi u jednom neprijatejskom svetugde nije priznat. On postaj rob boji. jednak je gospodaru u tom smilslu to su i on i gospodar podjednako boji robovi. Ipak, on jo nije stvarno slobodan: jednakost koju on postie je jednakost u ropstvu, u obostranoj nepriznatosti. Polazna taka za nesrenu svest je to to skeptik koji ivi sebi protivrei. Bivajui svestan ove protivrenosti, on postaje neto drugo: poboan ovek tj. hrianin. Poboni ovek prihvata svoja dva Ja, i zato je nerean. ovek, ukoliko ostaje rob, mora potraiti gospodara. Poboan ovek ostaje rob. Skeptik negira gospodara ali ostaje rob. A rob bez gospodara je buruj, koji je bitno hrianin (o ovome Hegel razglaba u VI poglavlju). Poboni ovek je gospodar i rob u isto vreme. Gospodar koliko i rob, rob koliko i gospodar. Gospodar sveta, rob boga. Poboan ovek bira izmeu dva Ja, on ih ne udruuje, on vri izbor i izabira transcendentno Ja. Odatle sledi opreka dvaju svetova: ljudski i boanski. Razapet meu njima poboan ovek nee moi da ukine protivrenost, ve e izabrati ali pritom ostati potpuno pasivan. Posvetie se jedino bogu. On hoe da transcendira svet, a ne da ga reobrazi delom borbe i rada.

Iz nemogunosti da pobona svest sintetizira individualno (posebno) i nepromenljivo (opte) raa se Trojstvo: 1. 2. 3. ili a) nepromenljiva sutina koja nalae pojedinanost - idovstvo b) nepormenljiva sutina koja postaje pojedinanost - hrianstvo c) duh u kojem svest s radou sebe ponovo nalazi imanencija uma, ateizam fenomenologija pobone svesti a ne teologija. Cilj je sjedinjenje individualiteta i apsoluta. Prvi pokuajje bogoovetvo. Hrist nije potpuno ovek, on je s jene strane transcendencija. Poboan ovek tei jedinstvu koje shvat a pre svega u Hristu. Opte treba spojiti s individualnim. Poboan ovek ini prvi korak u tom pravcu: on podrava oboje i oveka kao ono pojedinano, i Boga kao ono opte. U tome je njegova istina. Ipak, njegov nedostatak je u tome to je on to po sebi a ne za sebe. Poboan ovek nije uman! On poinje da deluje u svetu, ali deluje za onostranost i kroz nju. Deluje za Boga a ne za sebe. Njegovo delovanje je Boje a ne njegovo! Gospodar i rob u isto vreme to znai da je jo rob, i to rob bez gospodara. On zna da je gospodar prirode, ali on to nije jer je rob boji. Poboan ovek nalazi sebe radei, za njega je to jedina datost. Ipak, on radi zato to je tako naredio gospodar (Gospod). Isti je sluaj i sa robom. O ne zna da ovek radi zato da bi ostvario svoju individualnost na ovom svetu. Pobonjak ne zna da je njegovo delovanje njegovo delovanje. On veruje da je delovanje uspeno jedino po bojoj volji. Zahvaljuje bogu to mu je dozvolio da radi i da radi kroz njega. Bog je za njega jedini istinski delatnik. Pobonjak hoe da uniti svoju individualnost, ali je svojim radom zapravo potvruje, ak i onda kada se bogu zahvaljuje, jer taj je in njegov, on ga ostvaruje. Pobono delovanje je istinsko delovanje, ali je osloboenje apstraktno, intelektualno. Asketizam. pobono delovanje nema druvenog dometa, njegovo delovanje zanima samo njega, ali tada ono nije nita vie nego ivotinjska funkcija. Time ivotinjske funkcije postaju za asketu ono to je najvanije. Crkva. Ona nije istinska drava a verska zajednica nije istinsko drutvo. Zato to je svako za sebe, a bog za sve. Posrednik izmeu pojedinanog i opteg je sada ovek, i to svetenik, koji je prototip graanina. Crkva je klica drave. Svetenik nije vie rob nego sluga, ali jo nije graanin jer je poboan. Delovanje oveka je postalo dutveno u crkvi, ali ovek veruje da je ono verovanje nekog drugog, tj. Boga (utelovljenog u crkvi i njenim svetenicima). U oima pobonjaka bog igra ulogu koju igra druvo. Stigavi do vrhunca, poboan ovek je sauvao sve svoje karakteristike (nersrene svesti): nesreu i usamljenost jer veruje u onostranost. Nesrea, usamljenost i religija tvore jednu povezanu celinu. ovek je ateist. On vuie nije osamljen u odnosu na prirodu, on ivi u imanenciji: on je Um: jednog lepog dana, ovek primeti da njegov bog (imaginarni), u stvari, jest on sam: prepoznaje se u bogu. Odatle nastupa kraj njegovoj nesrei, odsada je ovek uma, on je postao uman. REZIME PRVIH EST POGLAVLJA FENOMENOLOGIJE DUHA U VIII poglavlju izloeno je apsolutno Znanje. Ono nije nita drugo nego kompletni sistem hegelijanske filozofije, koji je kasnije izloen u Enciklopediji filozofskih znanosti. Radi se o tome da se pokae ta treba da bude ovo znaanje, i ta treba da bude ovek obdaren ovim znanjem koje mu dozvoljava da na jedan kompletan i adekvatan nain objavi totalitet postojeeg bitka. U VII poglavlju je izloena religija. Treba napomenuti da je ono to se odraava u religioznim i filozofskim ideologijama, zapravo slika specifino ljudskih i drutvenih svetova. Ideologije su supra-strukture koje Rob trai gospodara (stranog) u onostranosti, jer se boji smrti. Bog Otac. idovstvo. Logos, individualni bog. Evanelje. Isus. Svest nalazi sebe u Nepromenljivom. Hrianstvo, Crkva, Duh Sveti.

nastaju kao funkcije realnih struktura. U tom smislu, apsolutno znanje, koje objavljuje totalitet bitka, moe biti ostvareno tek na kraju istorije, u poslednjem ljudskom svetu. Da bismo shvatili tu optu povest, moramo znati i ta su ljudi, jer ljudi su taj materijal od kojeg se istorija izgrauje, i on je taj koji istoriju ostvaruje. Da bi bilo samosvesti, potrebno je da prethodno postoji svest. Drugim reima, treba da se vri objava bitka reju, i to reju Biti. To je prva premisa Fenomenologije. Objava bitka je za sada neutralna, jer nema samosvesti pa ni neke opreke izmeu subjekta i objekta, Ja i Ne-Ja. Bitak e kasnije biti nazvan objektivni, vanjski, ne-ljudski Najelementarniji oblik svesti je svest o bitku i njegovoj objavi reju, i njega Hegel razmatra u prvom poglavlju pod imenom ulna izvesnost. ovek koji kontemplira neku stvar, koji hoe da je vidi onakvom kakva ona jeste i da u njoj nita ne promeni, je apsorbovan ovom kontemplacijom. Ona je izvesni samozaborav. ovek je utoliko manje svestan sebe ukoliko je vie svestan stari. U njegovom govoru se nikada nee pojaviti re Ja. Da bi se ona pojavila, mora postojati jo neto to je drugaije od isto pasivne kontemplacije, koja samo objavljuje bitak. Ovo drugo je udnja (poetak IV poglavlja). Time je postavljena druga premisa Fenomenologije. Kada ovek osea udnju (glad, e...= on postaje nuno svestan sebe. udnja se uvek objavljuje kao moja udnja. Dakle, u osnovi samosvesti, tj. istinski ljudske egzistencije, ne lei spoznaja niti pasivna kontemplacija, ve u njenoj osnovi lei udnja. Ipak, udnje nema gde nema ivota, zato je ljudska egzistencija mogua samo tamo gde ima neega to je samo bioloki, ivotinjski ivot. Da bi bilo istinski ljudske egzistencije, ne treba samo da postoji pozitivna, pasivna kontemplacija koja je objaviteljica bitka, ve treba da ima i udnje, aktivnog i negatorskog Ja, Ja koje menja bitak i koje stvara novi bitak razarajui onaj dati. Odatle dalje sledi da ovek ne moe biti bitak koji jest, koji je veito identian i koji sam sebi dostaje. udnja uvek podrazumeva neku prazninu, koja nije isto nita ve neto jeste u onoj meri u kojoj niti bitak, a koja se mora ispuniti: ovek je negatorsko delovanje koje menja dati bitak i koje samo sebe menja menjajui ga. ivotinjska udnja je nuan ali to nije dovoljan razlog ljudske i filozofske egzistencije (ivotinje nikada ne dolaze do samosvesti). To je zato to ivotinja, jedui biljku ili drugu ivotinju, od njih zavisi i ne dospeva do toga da ih uistinu premai. ivotinja se uzdie nad prirodom samo utoliko da bi iznova neposredno pala u nju kroz zadovoljenje ove udnje. ivotinja ne transcendira samu sebe kao dati bitak tj. kao telo. Ona se ne uzdie iznad sebe da bi se mogla vratitit u sebe tj. ne stoji u distanci prema sebi kako bi se mogla kontemplirati. Zato ivotinja najdalje moe dospeti do samooseaja, ali nikada do samosvesti. Da bi bilo samosvesti, i da bi bilo filozofije, treba da postoji transcendencija sopstva u odnosu na sopstvo kao dati bitak, a to je mogue samo ako udnja nema za predmet dati bitak nego ne-bitak. udeti za nebitkom znai osloboditi se bitka, ostvariti svoju samostalnost, svoju slobodu. Da bi bio ljudski, ovek ne treba da deluje s namerom da sebi podloi stvar, nego s namerom da sebi podloi jednu drugu udnju (za stvari). Na ovom mestu u Fenomenologiju se uvodi trea premisa kojom se tvrdi egzistencija mnogih udnji koje se mogu uzajamno udeti, od kojih svaka hoe da negira, da asimilira, da sebi prisvoji, da sebi podloi drugu udnju kao udnju. Samosvest i ovek nisu nita drugo nego udnja koja tei da se zadovolji time da bude priznata od druge udnje u svojem iskljuivom pravu na zadovoljenje. Ukoliko postoji mnotvo ovih udnji za optim priznanjem onda je oigledno da delovanje koje se raa iz njih ne moe da bude nita drugo nego borba na ivot i smrt. To je borba jer e svako hteti da sebi potini drugoga, sve druge, i to putem negatorskog delovanja. To je borba na ivot i smrt jer udnja koja ima za predmet udnju premauje bioloki dati bitak. ovek e rizikovati svoj bioloki ivot da zadovolji svoju bioloku udnju. Bie koje nije sposobno da svoj ivot izloi opasnosti kako bi postiglo ciljeve koji nisu neposredno vitalni, nije zaista ljudsko bie. Ovde se u Fenomenologiji nalazi etvrta i poslednja premisa: pretpostavlja se da e se borba zavriti tako da obojica protivnika ostanu u ivotu. Ipak, to e znaiti da je jedan od protivnika ustuknuo pred onim drugim i

da mu se potinio, priznajui ga ali ne bivi od njega priznat. Pretpostavka je da se borba zavrava pobedom onoga koji je spreman da ide do kraja nad onim koji suoen sa smru ne uspeva da se izdigne iznad svojeg biolokog istinkta odranja. Jedan od njih je pobednik, i on postaje gospodar pobeenog, a ovaj pobeeni postaje rob pobednika. Rob je podredio svoju ljudsku udnju za priznanjem svojoj biolokoj udnji za odranjem ivota. Pobednik je reskirao svoj ivot za jedan ne ivotni cilj za superiornost nad biolokim ivotom a tako i nad pobeenim.Razlika izmeu gospodara i roba se ostvaruje u egzistenciji pobednika i pobeenog i biva priznata od obojice. Potinjavajui sebi roba i silei ga da radi, gospodar sebi podlae prirodu i tako stvaruje svoju slobodu u prirodi. Njegova egzistencija je onda samo ratnika: on se bori ali ne radi. Robovska egzistencija se svodi na rad koji on vri u slubi gospodara. On radi ali se ne bori. Bie koje deluje da zadovolji svoje vlastite nagone koji su uvek prirodni, se ne uzdie iznad prirode, ono ostaje uvek prirodno bie, ostaje ivotinja. Rad je bitno ljudsko delovanje, delovanje u pravom smislu, jer je ono izvreno u slubi nekog drugog. Delujui da zadovoljim nagon koji nije moj, delujem ravnajui se prema onometo nije za mene nagon delujem prema ideji a ne prema biolokoj svrsi. ovek je roen i istorija je zapoela prvom borbom koja je dovela do pojave gospodara i roba. Da se bude ovek potrebno je da budu bar dvojica. Gospodar, vladajui nad robom radnikom, vlada nad prirodom i ivi u njoj kao gospodar. Ipak, odravati se u prirodi ne borei se protiv nje znai iveti u uitku, a uivanje do kojeg se dolazi bez svakog napora je ugoda. Na prvi pogled izgleda da gospodar ostvaruje vrhunac ljudske egzistencije, jer je on ovek koji je potpuno zadovoljen. Ipak, nije tako, jer on je zapoinjajui bitku hteo da iznudi priznanje od nekog drugog oveka. Na kraju borbe on je priznat, ali je priznat tek od roba. Ako biti ovek zanai biti gospodar, onda rob nije ovek, tako da ni gospodar nije priznat od strane drugog oveka. Gospodar nikada ne uspeva da ostvari svoj cilj gospodstvo je egzistencijalni orsokak. Sve to gospodar moe je da oglupi u ugodi ili da umre na bojnom polju. On ne moe da ivi svsno znajui da je zadovoljen onim to jeste. Istina gospodara jeste rob. Gospodar kao egzistencijalni orsokak je samo katalizator istorije koja e biti ostvarena dovrena i objavljena po robu koji je postao graanin. ovek je postao rob zato jer se bojao smrti. Ovaj strah objavljuje njegovu zavisnost u odnosu na prirodu, a isto tako opravdava njegovu zavisnost prema gospodaru, koji vlada prirodom. S druge strane, strah ima i pozitivnu vrednost koja uslovljava nadmo roba nad gospodarom. ivotinjskim srahom pred smru, rob je osetio uas i teskobu pred nitavilom, pred svojim nita. On je samog sebe susreo kao nitavilo, shvatio da je cela njegova egzistencija samo prevladana, ukinuta smrt, jedno Nita koje se odrava u Bitku. * ovde se istie hegelijanska ideja da ovek nije bitak koji je u venom identittu sa samim sobom, ve je to nita koji niti, koje negira i koje se menja, polazei od ideje ili ideala koji jo nije (aristotelovski shvaeno kao potentia) * Rob ima jo jednu prednost koja je uslovljena time to on radi i to radi u slubi nekog drugog. Raditi za drugoga znai raditi protiv instikata. Rob koji radi za gospodara postiskuje svoje instinkte radi jedne ideje, pojma. To je ono to pretvara njegovu delatnost u specifino ljudsku delatnost, u rad. On ne radi zbog neeg to je vano u biolokom smislu, ve radi jednog drutvenog, ljudskog, istorijskog pojma. On razvija i poseduje tehnike. Tehnika se raa iz ideje koja je kao takva nauni pojam posedovati naune pojmove znai biti obdaren razumom, sposobnou stvaranja apstraktnih pojmova. Razum, apstraktno miljenje, nauka, tehnika, vetine sve to vue poreklo iz prisilnog rada roba. Ali, jo vea prednost rada je i to to e on otvoriti put slobode, tj. osloboenja. Svojim radom rob dolazi do toga da ne zavisi vie od datih, prirodnih uslova egzistencije. On ih menja prema ideji koju sebi stvara o sebi samom. On postaje svestan svoje slobode, svoje samostalnosti, i stvara apstraktni pojam o slobodi. Taj pojam jo ne odgovara istinskoj stvarnosti, ve se rob oslobaa samo

mentalno. Da bi prestao da bude rob, on mora da nadvlada svoj strah pred smru. Da postane drugaiji nego to je. On to, nasuprot gospodaru, moe da uini upravo zato to je rad njegovo trajno odreenje, negatorska spsobnost. isto ratniki stav gospodara se ne menja tokom vekova i on ne moe prouzrokovati ni jednu istorijsku promenu. Kod roba koji radi, sasvim je drugaija situacija. On menja datu prirodu i kada god ponavlja svoj in on ga ponavlja u drugim uslovima, tako da je i sam in drugaiji. Tamo gde ima rada, ima nuno i promene, napretka, istorijskog razvoja. Ono to se menja putem rada nije samo prirodni svet, ve je to i sam ovek. Rad je dvostruko oblikovanje: on s jedne strane oblikuje i preobraava svet, sve vie ga prilagoujui oveku: s druge strane on preobraava oveka, obrazuje ga i ini ga sve slinijim ideji koju je sebi o samome sebi stvorio i koja je u samom poetku bila samo apstraktna ideja, ideal. Ovaj preobraaj roba je dugotrajan i bolan: Prvo se onuzdie do apstraktne ieje o svojoj slobodi, ali ne uspeva da je ostvari jer se jo ne usuuje da deluje za ciljem ovog ostvarenja, ne usuuje se da se bori protiv gospodara i stavi svoj ivot na kocku u borbi za slobodu. Tako e, pre nego to pomiri ideal slobode sa injenicom ropstva, rob izmiljati itav niz ideologija kojima e nastojati da se opravda i da opravda svoje ropstvo. Prva od ideologja je stoicizam: rob pokuava da uveri sebe kako je stvarno slobodan jedino time to se smatra slobodnim, tj. time to ima apstraktnu ideju o slobodi. Sloboda se identifikuje sa slobodom misli. Tu nema delatnosti, nema negatorskog delovanja. Stoika ideologija je pronaena da bi se osporavala robova nedelatnost, njegovo odbijanje da se bori za ostvarenje svog anarhoslobodarskog ideala. ovek nije neki fidsirani bitak, on je pre nita koje niti negacijom bitka. Negacija bitka je delovanje - istinski bitak oveka je njegovo delovanje. Ne delovati znai ne bitisati kao ljudski bitak, ve kao dato, prirodno bie gubljenje i otupljivanje, dosaivanje. Delovati znai menjati stvarost, negirati dato. U sluaju roba to znai negirati ropstvo i negirati gospodara. Ipak, rob se jo ne usuuje to da uini, on samo svoju misao ini negatorkom datog. Rob stoik postaje rob skeptik-nihilist. Novi stav je solipsistiki: negirana je vrednost i stvarnost svega to nije ja. Ipak, ovek nemoe opstati u ovom skeptiko-nihilistikom stavu. Uzeti nihilizam ozbiljno znai ubiti se, potpuno prestati delovati i shodno tome prestati iveti. Nihilist koji ostaje u ivotu mora da prihvati kontradikciju koja je sadrana u njegovoj egzistenciji to je kontradikcija izmeu ideje (ideala) slobode, i stvarnosti ropstva. Tako nastaje poslednja ideologija roba hrianska ideologija. U ovoj poslednjoj ideologiji, rob ne negira karakter svoje egzistencije ve pokuava da ga opravda govorei da je on nuan i neizbean, te da svaka egzistencija mora biti kontradiktorna. Sloboda ovde nije tek neki ideal, ona je stvarna, ali je stvarna tek na Onom svetu. Nema potrebe da se rob bori protiv gospodara, on je ve slobodan samo utoliko ukoliko sarauje sa onim drugim svetom kroz koji se on oslobaa. On je priznat od boga, zato i nema potrebe da se bori za priznanje gospodara. On je u tom drugom svetu, u jedinom svetu koji neto zaista znai, ve osloboen. Hrianin bez napora i borbe postie ideal roba jednakost sa gospodarem. Ipak, oslobaanje bez krvave borbe je metafiziki nemogue, jer rob je postao robom time to je odbio da stavi svoj ivot na kocku. Bog hrianina je nuno gospodar, i to apsolutni gospodar. Nemajui vie gospodara, hrianin ne prestaje biti rob. On je rob bez gospodara tj. on je rob sam po sebi on je ista bit ropstva. Hrianin prihvata boanskog gospodara iz istog razloga iz kojeg je prihvatio i ljudskog gospodara: iz straha od smrti. Prihvatio je prvo ropstvo jer je to bila cena njegovog biolokog ivota, prihvatanje drugog je zato jer je ono cena njegovog venog ivota. Hrianstvo sr raa iz robove teskobe pred nitavilom, njegovim nitavilom. Ukinuti nedostatak hrianske ideologije, osloboditi se apsolutnog gospodara, ostvariti slobodu i iveti u svetu kao ljudsko samostalno bie, mogue je samo ako se prihvati ideja smrti i sledstveno njoj, ako se prihvati ateizam. Ipak, da bi se uspelo ukinuti hrianstvo, treba da se najpre hrianski ideal ostvari kao jedan Svet, jer da bi jedna ideologija bila prevladana, ovek mora da iskusi ostvarenje ove ideologije u stvarnom svetu.

Ovaj problem se reava u odseku A VI poglavalja. Pagansko drutvo ima tu bitnu osobinu to je odreena kao drava tj. drutvo gospodara. Za graane ona priznaje samo gospodare. Graanin je onaj koji ratuje dok je rad odreen samo za robove koji se nalaze sasvim izvan sfere drutvenog. Drava je Drava-Gospodar i svoj smisao ne vidi u svom radu ve u svom prestiu, u ratovima iz prestia koje vodi da bi iznudila priznanje svoje samostalnosti i nadmonosti nad drugim dravama. Pojedinani element drave (predstavljen kao ropstvo) ostaje izvan drutva i drave u pravom smislu. * ovo treba gledati kroz prizmu aristotelovske politike * ovek od poetka eli priznanje, ne zadovoljava se da sam sebi prida neku vrednost. On hoe da ova pojedinana, njegova vrednost, bude priznata od sviju, optepriznata. To znai da istorija moe da stane samo stvaranjem drutva, drave gde je individualna vrednost svakoga priznata kao takva samo u svojoj pojedinanosti, priznata od sviju. Ipak, jedna takva drava mogua je samo posle ukidanja suprotnosti izmeu gospodara i roba. Gospodar nije samo gospodar robova i graanin drave. On je nuno lanjedne porodice i time je u njemu sarana i pojedinana strana egzistencije. Unutar porodice gospodar je otac, suprug, sin... on je ovaj odreen, jedan, poseban. Unutar porodice nema borbe, nema rizika, nema smrti. Pojedinana porodica je nuna dopuna opte i univerzalistike paganske drave. U dravi se priznaje njegova ljudska egzistencija, ali u dravi nije on taj koji biva priznat. Porodica, s druge strane, priznaje njegovu pojedinanu egzistenciju, ali ova nedelatna egzistencija nije uistinu ljudska. Onde gde se ljudska dela borbe i rada ne sintetizuju u jednom jedinom ljudskom biu ovek nikada nije potpuno zadovoljen Za porodicu je najvia vrednost prirodni bitak i boloki ivot njenog lana. Drava zahteva od lana porodice upravo rizik njegovog ivota i njegovu smrt za optu stvar. U paganskom svetu je nuan sukob drave i porodice, opteg i pojedinanog. Paganski svet propada, a to je Hegel objasnio na sledei nain: drava je ljudska drava samo ukoliko vodi veite ratove iz prestia, malo po malo, drava nadjaava ostalemanje drave i porobljava ih. Stanovnici metropole, graani u pravom smislu, su sada malobrojni da bi odravali integritet svog carstva, car mora da pribavi plaene vojnike. Zato graani grada drave nisu vie obavezni da ratuju i nisu vie u stanju da pruaju otpor partikularizmu Cara... On ih ukida i pretvara u pojedince, u privatne osobe. Nekadanji graani sada postaju robovi suverena, ali oni to postaju samo zato to to ve jesu. Graani koji su bili gospodari sada postali robovi rimskog Cara i zato prihvataju ideologiju svojih robova: stoicizam, skepticizam i na kraju hrianstvo. Doli smo do reenja problema: gospodari su prihvatili ideologiju svojih robova paganski ovek gospdstva postaoje hranski ovek ropstva i to bez borbe i bez revolucije u pravom smislu sami gospodari su postali robovi, ili pseudorobovi, jer oni vie nerade u slubi drugog. Ovaj rob bez gospodara, gospodar bez roba, je buruj, privatni vlasnik. Njegovo carstvo je porodino imanje (obiteljsko imanje, u tekstu). Suprotno grkom polisu, rimsko carstvo je jedan burujski svet i on kao takav postaje na kraju hrianski svet. Burujski svet razrauje privatno pravo, a ono ba kao i stoicizam daje apsolutnu vrednost istom i jednostavnom bitku oveka, nezavisno od njegove delatnosti. Vrednost koja se pridaje osobi ne zavisi od konkretnih uslova njene egzistencije: svugde i uvek ovek je jedna pravna osoba i svi su to jednako. Buroaska drava je osnovana na privatnom pravu koje je stvarna osnova stoicizma, ako se on ne shvati kao apstraktna ideja, ve kao drutvena istorijska stvarnost. to se tie skeptka nihilista, privatno vlasnitvo je njegova stvarna baza i njegova drutveno istorijska stvarnost. Istinska vrednost i istinski bitak se priznaju jedini samom sebi i to se ponovo javlja kod privatnog vlasnika koji podreuje sve, i samu dravu, apsolutnom vaenju svog vlastitog imetka. Najzad, buroaska bit Rimskog carstva pretvara hriansku ideju i hrianski ideal u jednu drutveno povesnu stvarnost. Evo kako se to deava: da bi bio ljudsko bie, buruj mora da radi. On ne mora da radi u slubi nekog drugog, ve za samog sebe. Ipak rad, ukoliko treba da bude specifino ljudsko delovanje, jeste rad samo ako se vri prema jednoj ideji, a ne prema datom bitku (koji je isto to i radnik). Buruj ne moe raditini za dravu jer nje jo nema, buroaski svet je samo aglomeracija privatnih vlasnika, posebnih, odvojinih jednih od drugih, onih koji nisu u istinskoj zajednici. Dakle, buruj mora da radi za drugog a moe da radi samo za samog sebe. oveku polazi da rei taj problem

pomou buroaskog principa privatnog vlasnitva. Buruj ne radi za drugoga, ali ne radi ni za samog sebe shvaenog kao bioloko bivstvo. On radi za sebe samoga kao za pravnu osobu radi za vlasnitvo kao takvo, tj. za vlasnitvo koje je postalo novac radi za kapital. Paganizam je religija gospodara, graana-ratnika koji pravo vaenje daju samo otosti. Za razliku od njega, Hrianstvo je religija Robova, tanije podanika-buruja, i daje apsolutno vaenje pojedinanosti, kao onome to je ovde i sada. Ovo se jasno oituje u mitu o utelovljenju boga u Isusu Hristu, i u ideji da bog ima neposredan i direktan odnos sa svakim ovekom zasebno. Hrianstvo je najpre posebina, porodina i ropska reakcija protiv paganskog univerzalizma gospodaragraanina. Osim toga, ona implicira ideju sinteze pojedinanog i opteg, gospodarstva i ropstva ideju individualiteta, ostvarenja optih vrednosti i stvarnosti u pojedincu i njime, i opteg priznanja pojedinca, koje jedino donosi najvie i konano zadovoljenje. Po Hegelu, hrianski antropoloki ideal se moe ostvarinti samo ukidanjem hrianske teologije: ovek hrianin moe stvarno postati ono to bi hteo da bude samo postajui ovek bez boga, tj. postajui ovekbog. On mora u samome sebi ostvariti ono to je u poetku verovao da je ostvareno u njegovom bogu. Da stvarno bude hrianin on mora postati sam Hrist. Po hrianskoj religiji, individualnost kao sinteza pojedinanog i opteg dogaa se jedino u Onostranosti, posle ovekove smrti. Ovo ima smisla jedino ako se pretpostavi da je ovek besmrtan, ali po Hegelu je besmrtnost nespojiva sa samom biti ljudskog bitka, pa time ni sa hrianskom antropologijom. Ljudski ideal moe onda biti ostvaren jedino od strane smrtnog oveka, oveka koji zna da je takav. Bog kao transcendentno opte, koje priznaje pojedinanost, mora da bude nadometeno onim optim koje je imanentno svetu. Po Hegelu, ovo imenentno opte moe biti jedino drava, i zato on kae da je apsolutna drava koju on ima pred oima (Napoleonovo Carstvo) ostvarenje hrianskog kraljevstva nebeskog. Istorija hrianskog sveta je onda istorija postepenog ostvarivanja idealne drave gde e ovek napokon biti zadovoljen, ostvarujui se kao Individualnost tj. kao sinteza Pojedinanog i Opteg, Gospodara i Roba, Borbe i Rada. Ovaj razvoj kojim se rui hrianska teologija je delo buroaskog intelelektualca. On moe da opstane samo u hrianskom buroaskom svetu, gde se moe ne biti gospodar (nemati robove i ne boriti se) a da ovek ipak ne postane rob. On je miroljubiv, ne bori se, ali se od buruja razlikuje po tome to on ne radi. On nema niti bitne odredbe roba niti bitne odredbe gospodara. To to nije rob dozvoljava mu da se oslobodi ropske strane hrianstva teolokog, transcendentnog elementa. Budui da nije gospodar on moe da ostane pri elementu pojedinanog, pri individualistikoj ideologiji hrianske antropologije. U svom nita on moe ostvariti sintezu gospodstva i ropstva moe je zamisliti, ali budui da se suzdrava od svakog rada i od svake borbe, on ne moe zaista ostvariti ovu sintezu koju otkriva. Njegova sinteza ostaje samo verbalna. Samo stvarnost sinteze moe da zadovolji oveka, da dovri istoriju i potvrdi apsoluntu znanost. Ostvarenje hrianske misli koju je pripremio intelektualac, mogue je samo uz borbu, drutveni rat, rizik ivota. Buruj radnik mora postati ratnik. (Viva la Revolucion!) Buruj nije ni rob ni gospodar, on je buduci da je rob kapitala svoj vlastiti rob. Ja ovo shvatam u smislu Marksovog fetiizma robe i novca if zou know what I'm sazin' Buruj se zato mora osloboditi samog sebe i oslobodilaki rizik ivota nije rizik na bojnom polju, ve rizik koji je stvorila Robespierreova Strahovlada (bz the waz, da li ti trebaju neki tekstovi koji se ticu francuske revolucije?). Postavi Revolucionar, buruj-radnik sam stvara situaciju koja u njega uvodi element smrti. Zahvaljujui strahovladi ostvaruje se ideja konane sineze. U strahovladi se raa drava u kojoj je postignuto ovo zadovoljenje, za Hegela je to Napoleonovo Carstvo. Napoleonje potpuno zadovoljeni ovek, ljudski individuum u pravom smislu, jer se njime kao odreenim i pojedinanim, ostvaruje ota stvar. Njemu jedino nedostaje samosvest, on je savreni ovek ali to ne zna (Ana, da li to moe da se kae i on je savreni ovek po-sebi, ali jo to nije i po-sebi i za-sebe?) Hegel je Napoleonova samosvest, i to je fenomen kojim se dovrava istorijski razvoj i omoguava apsolutna znanost shvatanje Napoleona po Hegelu. Ovom dijadom se obrazuje savreni ovek zadovoljen onim to jest i time to zna da to jest. To je ostvarenje ideala objaljenog mitom o Hristu, oveku-bogu. Kako kae Hegel: To je Bog koji se pojaljuje.

To je stvarni, pravi Hrist:

Stvarni svet ukljuuje oveka. ovek izvan sveta je samo apstrakcija, ovek ivi u svetu i moe da postoji jedno u njemu. Bitna stvarnost stvarnog, njegova bit, entelehija i ideja je ovek. Ali, to nije ljudski individuum ve oveanstvo uzeto u svojoj prostorno-vremenskoj celini. Religija je onda uenje o apsolutnoj bitnoj-stvarnosti, uzetoj o samoj sebi iza samu sebe. U VII poglavlju se radi o tome da se pokae i razume kako duh razume samog sebe kao takvog a ne samo u i po stvovima indivuduuma prema njemu. Ovo samo-razumevanje duha vri se u religiji. Sam sadraj VII poglavalja govori o optem procesu razvoja nesvesne, simbolike, mitske anropologije: izlae stav oveka koji govori o samome sebi verujui da govori o neemu drugome. Ljugi ga oboavaju kao dati-statiki bitak koji postoji za samoga sebe, i to je ono shvatanje koje se vri u mitskom obliku a izraava umentou ili teologijom. Treba znati da je svaka etapa od samih poetaka religijskih sistema napredak religije prema Hrianstvu a time i prema ateizmu. Svaki stadijum odgovara jednom ooveenju boga. U svakom napretku ovek je nadmoan bogu prethodne etape. Svaki put kada ovek radi za jednog boga on ga nadmauje, sve dok ne pone svesno raditi za samog sebe. U drutvu kome odgovara prirodna religija nema jo robova, to jedrutvo u kojem se gladuje i u kojem hoe da se vodi telesna ljubav: gozbe, sekslualne orgije... Onda kada se rob uzdie do razuma, stvaraoca apstraktnih pojmova, budui da on sam menja svet prema jednoj ideji, sklon je da veruje da i svet pokree neka ideelna, natulna pokretaka snaga. Bog onda nije samo iznad ulnog sveta, on je isto tako i ono nadljudsko, svemogui gospodar koji stvara svet i njime vlada (newtonovska fizika time dobija nunu teoloku dopunu koja daje mehanicistiku interpretaciju sveta... fiat lux! i ti sistemi) Nesrena svest je hrianska svest. Ona isto tako hoe da ostvari svoj ideal koji mu se pokazuje kao oseaj nedostatka i bola. On ostaje poboan sve dok ga ne ostvari. ovek zamilja boga jer hoe da se objektivira, zamilja ga transcendentnog jer ne uspeva da se objektivira u svetu. To znai odbacivanje mogunosti ostvarenja ideala u ovostranosti, smatrati se nesrenim na ovom svetu. Nalaziti se u hrianskom stavu znai hraniti nostalgiju, bolan oseaj nedovoljnosti stvarnosti. Egzistencija intelektualca je neposredna, nije posredovana naporom rada i borbe. Intelektualac nalazi sebe u neposrednoj sadanjosti. On ne eli da bude zadovoljen posle smrti, on to hoe odmah i sad. Nije poboan, nema oseaj nesree pa time ni misao i oseaj transcendencije. Ipak, ni on nije zaista zadovoljen jer usred neposrednosti svog stava on puta svet onakvim kakava je i zadovoljava se time da u njemu uiva. Obescenjivanje datog kao stvarnog karakterie religiozni stav. Pozitivno ocenjivanje datog je tipino za umentiki svet. Ovde svet, prestajui da bude smatran Zlim, moe da bude smatran samo Lepim. Intelektualac zato najdalje moe stii do iste radosti neaktivnog i miroljubivog umentika, a to je daleko od revolucionara. Ateizam e konano biti proglaen u VIII poglavlju, u samom zakljuku Fenomenologije. Tu je ovek, posle francuske refolucije, zahvaljujui Napoleonu, u situaciji da kae o samome sebi sve ono to je s pripisivao bogovima koji ne postoje nigde vie nego samo u polusvesnom miljenju ljudi koji su stvarali istoriju svojim delovanjem. U tom smislu je i religija neka samospoznaja, jer ovek verujui da govori o bogu zapravo sve vreme govori o samom sebi. Duh koji se oituje u religijama i o kojemu se u religijama govori, jeste duh koji spoznaje samog sebe. Svaka teologija je samo antropologija. ovek daje sebi najviu vrednost, ali se jo ne usuuje da je da sebi kao ivom biu. Ne usuuje se da prihvati ovaj svet kao ideal. Daje vrednost onome to je u njemu izvan-svetovno, isto mentalno. U ovom begu on nailazi na nadljudskog boga i njemu pripisuje vrednosti koje je hteo dati samom sebi. Religija se raa iz dualizma, raskoraka izmeu ideala i stvarnosti, izmeu ideje kojuovek sebi stvara o samom sebi i njegovog svesnog ivota u empirijskom svetu. Dok god ima raskoraka, ovek e teiti da ideal projicira

izvan sveta bie uvek religije, teizma, teologije. Isto tako, samo poto ovek prestane da projicira ideal u onostranost, on moe hteti da ga ostvari delovanjem u svetu, tj. on moe da die REVOLUCIJU . Dovrenje religije je njeno ukinue, jer cilj religioznag razvoja je celovito ostvarenje religije. To znai da ovek mora biti obuhvaen religijom u njenoj objektivnoj stvarnosti. Ali, kako je ovek samo oveanstvo koje ivi u svetu kao opta Drava, onda ovo ostvarenje mora znaiti ateizam ovek e morati o samom sebi rei ono to je govorio o bogu. Religija zato pretpostavlja, u logikom a ne vremenskom smislu, celinu konstitutivnih elemenata (momenata) koji su dati u prethodnih est poglavlja. Taj konkretni poboni ovek nije ni ista svest ni ista udnja ni isto delovanje ve je ovek-svesan-samog-sebe-u-svome-delatnom-ivotu-u-svetu. Religija logiki pretpostavlja celi ivot u svetu tj. celu istoriju. To znai a je ona uvek ideologija, ideelna nadgradnja koja se osniva na bazi tj. istorijskoj, svetskoj osnovi koja se ostvaruje kao borba i rad. U teologiji ovek postaje svesan stvarnog oveanstva, Naroda, Drave, drutvene, politike, istorijske stvarnosti. Religiozni razvoj i sam samo jedan konstitutivni element (momenat), stvarnog istorijskog razvoja. Ovaj stvarni istorijski proces odreuje pojedinane i razliite oblike religije, a cilj svekolikog religioznog razvoja je ateistika filozofja u kojoj i kojom duh posmatra kakav jest stvarno. Religija je projekcija obeleja ve formirane drutvene stvarnosti u onostranost. S druge strane, narod se uspostavlja kao homogena jedinica time to je izgradio Religiju koja je zajednika svim njegovim pripadnicima. Svaka religija je totalna vizija ljudske stvarnosti i ona nastaje jedino zato to nastaje ova stvarnost. Da bi bilo samosvesti u pravom smislu, da bi se ovek prema sebi mogao odnositi kao prema objektu, on mora da se ostvari, da se objektivira kroz Delovanje. Kroz negatorkso delovanje stvara se drutveni, politiki i istorijski svet koji je kao takav stvaran i objektivan i delo je oveka. Samo ukoliko je svestan svog objektivnog dela, ovek moe biti svestan sebe. To zna isvest o tome da on o to je on uistinu stvarno i objektivno, jer on nije nita vie od onoga to je njegovo delo. Ovo izvreno delovanje objektivirano iu njegovom delu i njemu samome je Duh. ovek zna da je on delovanje, zna da je predmet njegovo delo, zna da je on sam taj predmet, i spoznajui predmet on spoznaje samog sebe. Pre toga, ovek je samo izvanska svest, on veruje da su delo ili objekat jedno fiksirano, stabilno, od njega nezavisno i njemu suprotstavljeno bivstvo. U religiji je ovek kpojedinano bivstvo koje zato mora imati izvansku, optu dopunu boga. Ipak, opte nije izvan oveka, ono nije potpuno neljudsko. Ono je u oveku, ono je duhovno, ono je Duh. U pravom smislu se moe govoriti samo o jednoj religiji. Svaka pojedinaana religija sadrava sve elemente koji se nalaze i u svim drugima. U svakoj religiji je naglaen jedan od konstitutivnih elemenata (momenata) ili vie njih, a drugi ostaju nesvesni. Ovaj naglaeni element uvek odgovara elementu ljudske egzistencije koja se ostvaruje sasvim pojedinano u istorijskom svetu ili dravi koja proizvodi religiju. PRELAZ na APSOLUTNO ZNANJE ... VIII poglavlje U prvih sedam poglavlja Hegel je govorio o filozofiji, dok e u osmom poglavlju govoriti upravo o samoj sofiji tj. o mudrosti. Ukoliko se filozofija shvati izvorno kao filo-sofija, tj. ljubav i duhovna tenja ka mudrosti, jasno je zato upoglavlju o apsolutnom znanju hegel umesto o filozofu govori o mudracu. Mudrac je ovek sposoban da odgovri na sva pitanja koja mu se mogu postaviti, i to da odgovori tako da celina njegovih odgovora tvori koherentan, sveobuhvatan i zatvoren sistem Mudrac je sebe potpuno i saveno svestan ovek. Platon je odbijao da prihvati da je ideal mudraca ostvariv, ali to i nije udno ukoliko se zna da je smatrao da se nikada ne moe uspotaviti jedan celoviti znanstveni sistem a da se ne zapadne u regressus... na svako zato mogue je nadovezati neko novo zato. Znanje mudraca je takvo da je totalno, on objavljuje totalitet Bitka celim svojim miljenjem. A, kako se bitak pokorava principu identiteta sa samim sobom, moe imati samojean i jedini totalit Bitka, tj. samo jedno i jedino znanje koje ga potpuno objavljuje samo je jedan mogui tip mudrosti. Mudrac koji ostvaruje ovaj jedan jedini ideal je takoe u posedu moralnog savrenstva i zadovoljen je onim to jeste. mudrost je umee da se odgovori na sva pitanja a filozofija je umee da se pitanja postave (sokrat) mudrac je zadovoljen onim to jeste, dok je flozof bino nezadovoljen, on tei ka neem drugom... pojam

filosa, eros kod platona mudrac je uzor samom sebi i drugima, a filozof je negativni uzor on objavljuje svoju egzistenciju da bi ukazao da ne trea biti kao on, da ne treba biti filozof ve mudrac. Filozof se menja znajui ta ne treba da bude a ta treba da postane... On ostvaruje napredak Filozofija ima smisla i razloga da postoji samo kada se pokazuje kao put koji vodi mudrosti, samo kada je voena idealom mudraca. U tom smislu, ako se s Platonom porie mogunost ljudskog mudraca, mora se ili negirati filozofija ili tvrditi egzistencija boga. Odgovor na pitanje ta sam ja, na koje Hegel odgovara u Fenomenologiji, je odgovor na sva mogua pitanja koja se tiu ljudske egzistencije. Hegel smatra da je potpunost odgovora dokazana njegovom krunou. Postavljajui pitanje, polazei od njega i logiki napredujui, dolazi se nuno do polazne take. Time su iscrpljena sva mogua pitanja-odgovori, tj. postignut je potpuni odgovor: svaki deo krunog znanja ima za odgovor celo ovo znanje, koje je zahvaljujui svojoj krunosti celina sveg znanja. Koncepcija krunosti ima dvostruki aspekt: ideelni tj. apstrktni svet, i stvarni tj. konkretni ili egzistencijalni aspekt. Samo ova dva aspekta zajedno tvore konretni pojam. Ovakva koncepcija povlai i jednu bitnu konsekvencu: mudrost moe biti ostvarena samo na kraju istorije. Mudrac mora nuno biti graanin drave koja je univerzalna i homogena (neekspanzivna i nepromenljiva). Ona je kao takva realna baza krunosti apsolutnog sistema. U njoj graanin ostvaruje kao delatni graanin krunost koju objavljuje preko svog sistema kao konemplativni mudrac. Dakle, dvostruki je kriterijum za ostvarenje mudrosti: univerzalnost i homogenost drave u kojoj mudrac ivi i krunost njegovog znanja. Nuni prelaz od religije na mudrost postoji samo za filozofa, tj. za onog koji od poetka ide za istraivanjem samosvesti tj. za onoga ko je spreman da beskrajno proiri svest koju ima o samom sebi. Znanje hrianskog teologa je na vrhu pojavne svesti, ali ono ne objanjava stvarnog oveka koji spoznaje ta on jeste. Znanje teologa je svest (o spoljnom svetu) ali to nije samosvest. Dovoljno je da se desi preobraenje transcendencije u imanenciju da bi se doseglo apsolutno znanje mudraca koje je vrhunac samosvesti. Ovo preobraenje, prelaz teologije u mudrost kao apsolutno znanje je nuan i Hegel kae da se on ve dogodio u konkretnim oblikovanjima svesti, imajui u vidu oveka opisanog na kraju VI poglavlja Napoleona, napoleonskog graanina, i Hegela kao graanina Carstva Napoleona. U tome se ostvaruje savrenstvo o kome govori teolog a kod koga je ovo samo apstraktna ideja zbog toga to bog u kome se ova ostvaruje, ne postoji. Ipak, nita ne dokazuje da je dolazak ovog filozofa nuan. Nita ne dokazuje da graanin savrene drave ne moe ostati relativno nesvesan i prema tome podravati religiju, ne smatrajui dravu svojim vlastitim nego bojim delom. Hegel to tumai tako to smatra da je hrianska teologija teologija mrtvog boga kao boga. Hrianstvo je nesvesni, tj. simboliki ateizam. Apsolutno znanje onda ne ini nita drugo nego samo postaje svesno ovog ateizma, ovog antropo-teizma, i umno ga izraava putem pojma. To znai da se religija ne moe ukinuti u bilo kojem svom obliku, ona se definitivno moe ukinuti samo u svom hrianskom obliku. Da bi bog ieznuo potpuno on ne treba da se zameni nekim drugim bogom, ve on treba sam see da ukine, a tek se hrianski bog ukida kao bog da bi postao ovek. Potrebno je da se izvri izvesno samo-ukidanje. ovek koji samog sebe ukida u odnosu na nekog drugog, podlee tom drugom kao svome gospodaru. Da bi bilo apsolutnog znanja ovek mora da ukine samom sebe, a to na drutvenom planu znai da je potrebno da ima pojave ropstva i svega onoga to iz nje sledi tj. dijalektike gospodara i roba, i da je protekao celi istorijski razvoj oveanstva onako kako je on opisan u Fenomenologiji. Nije dovoljno samo rei kako neki bog ne postoji da bi on bio konano ukinut. Treba osim toga razumeti i zato se tvrdila njegova egzistencija tj. zato i kako je on stvoren pomou ljudske misli. Samo time to zna da je on negatorsko delovanje koje uspeva, ovek moe doi do mudrosti i tvrditi identitet s bitkom uzetim u njegovom totalitetu. Da se to desi, nije dovoljno samo da ovek bude stvaralako delovanje, graann radnik u savrenoj dravi, ve on treba i da zna da on to jeste, on treba da bude svestan sebe To hegel izraava govorei da samoukidanje objekta i njegovo postojanje po subjektu moraju postojati ne samo o sebi ili za nas, ve i za

samu samosvest. Mudrost proizlazi iz ovog napora. ovek stvara stvarni svet delovanjem samo zato da ga opet uzme u sebe putem razumevajue kontemplacije. Apsolutno znanje pre svega karakterie njegov totalitet. Ono je apsolutno tj. opte i definitivno. Ono u sebi implicira sva mogua odreenja spoznaje i bitka, subjekta i objekta. Ovaj totalitet se objavljuje svojom krunou. Mudrac zato dovrava proces istorijskog dolaska oveka, i moe se pojaviti samo na njegovom kraju. Samo zato to poseduje totalitet egzistencijalnim mogunosti, njegova svest je apsolutno znanje. Znanost mudraca je istinita, to znai da ona objavljuje stvarnost, a ono to je stvarno (to je umno : ) jeste ovek-u-svetu. Bez sveta bi ovek bio samo nepostojea apstrakcija. Znanje mudraca zato objavljuje bitak u njegovoj konkretnoj stvarnosti. Ne objavljuje ni oveka uzetog zasebno ni svet uzet zasebno, ve objavljuje oveka i svet. Najelementarniji oblik svesti je Oset. On je uvek pojedinaan. Oset je neto a ne jedna stvar. Oset otkriva isti bitak. Ipak, biti znai biti ovde i sada. Oset je samo konstitutivni element svesti i on se uvek upotpunjava u Opaaju. Opaaj je neto odreeno i uvek je odnos izmeu opaanika i opaenog odnos izmeu same stvari i njenih kvaliteta, i ovih kvaliteta meu sobom. Budui da se bitak uklapa u opaaj, biti uvek znai biti neto odreeno: ovakvo ili onakvo, postojati za sebe suprotstavljajui se i iskljuujui sve to nije, samim tim znai postojati za ovo drugo i po ovom drugom... Biti znai biti odreen ovim odnosom, biti odnos. Odnositi se prema sebi = razlikovati to se jest od onoga to se jest, znai biti drugo a da se jest. Biti ne znai biti samo neto ve biti znai biti jedna stvar koja je uvek odreena i specifina. Svest isto tako nije nikada samo Oset i Opaaj, ve je ona isto tako i Razum: Kada opaam ovaj sto ja ne opaam da je to sto; moje opaanje mi ne otkriva da je ovaj sto jedna realizacija stola uopte. Ipak, stvarni sto nije samo neka stvar koja ima opaljiv oblik, nego sto je odreena stvar koja odgovara rei sto. Rei imaju neki smisao one su pojmovi. Rei, ili pojmovi, rastavljaju sadraj od vremensko-prostorne odredbe Oseta sto uopte jeste uvek i nigde. Ipak, Razum u sebe ukljuuje i Oset i Opaaj, tako da je re sto koja odgovara stolu uopte opaena i osetovana ovde i sada. Re-pojam bitie kao to bitiu stvari ona pripada bitku. Stvarni bitak u jednom od svojih aspekata je Pojam. Biti znai biti opti, biti neto vie od posebnog odreenja svog bia. Svaka stvarna svest je celina koju ine oset pojedinanog opaaj posebnog i razum opteg. Ova celina je dijalektiko kretanje koje sabira pojedinane osete, specificirajui ih u opaaje, koje pooptava razum (ili vice versa, po elji publike)! Svaka od spomenutih etapa je pojedinaan oblik suprotnosti izmeu svesti i predmeta. U njima predmet nije objavljeni potpuni bitak, tj. duh ili logos. On to nije jer je u svakoj etapi objavljen samo jedan deo totaliteta. Jedino Mudrac izvrava totalno upotpunjenje i ukida u znanju filozofsku suprotnost spoznavajueg i spoznatog.Za Hegela se radi o tome da ukine suprotnost izmeu svesti i njenog predmeta. Potrebno je da svest shvati da je ona sama isti bitak kao i njen stvarno-bivstvujui-predmet. Svaka etapa je sabiranje prethodnih etapa, zato e poslednja etapa biti sabiranje svih etapa uopte. Totalitet jo nije postignut zato to se celina koju predstavlja ova poslednja etapa jo suprotstavlja elementima koje sabire. U poslednjoj etapi su svi aspekti bitka objavljeni, i to objavljeni u svom jedinstvu. To znai da je bitak objavljen u svom totalitetu a sadraj znanja je totalan, apsolutan tj. apsolutno istinit. Apsolutno znanje nije mudrost! Apsolutno znanje je, kako Hegel kae, jedan konkretni oblik tj. ono je Mudrac, ovek od krvi i mesa. Znanje vie nije ni subjektivno ni objekivno, ona nije vie ni subjekivna i pojedinana stvarnost koja se suprotstavlja optem Bitku. Ona jeste ovaj Bitak, ukoliko je objavljen u svom totalitetu tj. bitak-sam-sebi-objavljen-u-totalitetu-svoje-stvarnosti tj. objektivna stvarnost svesna same sebe ili objektivna samosvest DUH. Ipak, znanje je objava totaliteta bitka, a objavljeni totalni bitak je sam duh, a ne samo jedan konkretan oblik duha duh koji daje svojem potpunom i pravom ili istinskom sadraju, oblik osobnog Ja. Koliko se mudrac razlikuje od znanja on je ljudski individuum, jedno posebno Ja. Znanje je njegovo znanje, njegovo delo i rezultat njegovog delovanja znanje koje samog njega samom njemu objavljuje, znanje iji je sadraj on sam, znanje koje je samosvest. Njegov bitak je njegovo znanje o njegovom bitku, on je objava bitka jer on jeste objavljeni bitak Znanje koje

on ima o svom bitku jeste sam njegov Bitak, on je znanje i bitiui kao znanje on je mudrac. Na taj nain mudrac prestaje biti jedna pojedinanost jer on sam postaje opti, i to tako da ostaje ono to jeste, ostaje Pojedinac. Treba jo jednom ponoviti da se u istoriji znanje ne moe pojaviti bilo gde i bilo kada. Pre nego to moe da razvija znanost, ovek mora definisati sam sebe. Znanje se moe realizovati samo totalnim naporom oveka, celim kolektivnim ljudskim naporom ostvarenim kroz dovreni razvoj ote istorije. Pre toga nije mogue apsolutno znanje zato to nema totalne ili apsolutne stvarnosti koju ono treba da objavi. U tom smislu, znanje nta ne dobija spolja i ona sama nita ne stvara, ona samo objavljuje Bitak u njegovom vremenskom i prostornom totalitetu. Znanje potpuno objavljuje totalitet objektivne stvarnosti, i izmeu stvarnosti i znanja postoji samo jedna jedina razlika: u stvarnosti je Celina pre delova, a u znanju delovi prethode Celini. (krunost) Stvarnost je analitika a znanje je sitnetiko. U tom smislu, svaka objava naivne svesti govori o svetu ako to ga rastavlja na delove. Zato je svaka od ovih objava apstraktna, a time stvarnost ostaje nedokuiva. Na ovom mestu se nalazi jedno opirno i detaljno razglabanje o Heglovom shvatanju Vremena... Ne znam ba da li nam je to toliko neophodno... Ima dosta gnjavaa i uporeivanja sa Platonom, Aristotelom, Spinozom, Kantom... blah, blah... Trenutno mi se ini da je praktinije da ga preskoim u belekama... Za sad, nastavljam s pretpostavkom da svi razumemo zato Hegel identifikuje Pojam i Vreme... Prethegelijanska filozofija je suprotstavljala pojam (i vreme) stvarnosti. To nije sluajna zabluda, ona je definitivno istina, ali za svoje vreme. Pojam i stvarnost se ne podudaraju od poetka, oni se podudaraju tek na kraju. Radom e ovek ukinuti poetnu prepreku izmeu sebe i oteg tj. drutveno-politikog sveta. Sve dok se napor rada i borbe ne zavri, prepreka ostaje stvarna i u tom smislu je bilo razumljivo rei da pojam i stvar nisu jedno. Kada pojam (i vreme) koincidiraju s objektivnom stvarnou i prestaju biti spoljanji oveku, vreme prestaje biti istorijsko ili ljudsko. Mudrac se pojavljuje u vremenu, ali njegov dolazak na kraju vremena oznaava kraj vrmena jer rezultat njegovog vremenitog delovanja, koji je znanje, nije vie vreme. Znanje je venost koja sebe samoj sebi objavljuje. Vreme vie nije apstraktni pojam, ono je vreme kao takvo, kraj istorije. Vreme prestaje biti apstraktno i prestaje biti vreme jer se istorija zaustavlja konanim prevladavanjem suprotnosti pojedinanog i opteg. Menjanje i promena podrazumevaju budunost, ali sada kada je rezultat delovanja oveka totalan, rezultat mudraevog delovanja je savren. On se ne menja i ne moe vie biti premaen nema budunosti u pravom smislu. Ovaj rezultat nije vie istorijski dogaaj. udnja je potpuno zadovoljena, nema vie borbe i rada, istorija je zavrena jer vie nema niega da se uini. ovek je ovek samo utoliko ukoliko moe da ita i razume nepromenljivu knjigu u kojoj je izloeno apsolutno znanje, ali time on ne stvara nita novo... Vreme u kome traje ovaj ovek-italac jeste kruno vreme, a ne pravilinijsko-istorijsko vreme.eno apsolutno znanje, ali time on ne stvara nita novo... Vreme u kome traje ovaj ovek-italac jeste kruno vreme, a ne pravilinijsko-istorijsko vreme. Ova knjiga je veno sama sebi identina, nema budunosti, nije vreme... A to to se njen sadraj odnosi na nju samu, govori da ona nije samo vena ona je venost! Venost pretpostavlja vreme i iz njega proizlazi, ali ona moe biti objavljena jedino ljudskom reju, logosom. Ovo Hegel naziva pojava Duha u vremenu, a to nije nita drugo nego ovek u svom razvoju, Duh. Duh se pojavljuje u vremenu toliko dugo dok ne shvati ili ne razume svoj pojam, tj. dok ne uniti vreme. ovek vie nema potrebe da negira da bi se odrao u postojanju, a ovek koji ne negir a nema vie prave budunosti jer on zauvek prihvata datu sadanjost. On nije vie istorijsko vreme. On je graanin savrene drave, potpuno i definitivno zadovoljen ovom dravom. U njoj se vie nita ne menja. Nema istorije, budunost je samo prolost koja je ve bila, ivot u njoj je isto bioloki. U tom smislu, nema vie ni oveka u pravom smislu.Duh se posle kraja istorijskog oveka, sklonio u knjigu. Knjiga nije vie vreme nego Vensost. Duh se odrava kao duh koji se vie ne menja, i koji je na taj nain Venost. Dijalektiko kretanje koje je vreme ili istorija, je kruno kretanje. Znanje koje objavljuje ovo kretanje kao dovreno mora takoe biti kruno. Kretanje je krug koji se vraa u samog sebe, koji pretpostavlja svoj poetak, a postizava ga samo na svretku

Hegelovo (istorijsko ili ljudsko) vreme je krunica, i razlikuje se od Aristotelovog (ili biolokog) vremena samotime to nije ciklino: hegelijanska krunica moe da se obie samo jedanput. Poetak oveka, istorije i vremena, postoji za oveka tek na kraju vremena i istorije, ovaj kraj nije vie novi poetak ni za oveka ni oveka, on je zaista njegov kraj. Objavljeni identitet oveka i sveta ukida udnju, koja je poetak istorije, oveka i vremena. Krug vremena zato moe da se obie samo jedanput: istorija se zavrava, ali vie ne poinje ponovo. ovek umire i ne uskrsava!!! ALI, iako nije ciklino, vreme je kruno: to znai da se na kraju postie identitet poetka. Bez ovog identiteta istorija ne bi mogla poeti: ona se zavrava samo ponovnim uspostavljanjem ovog identiteta, ali tada se ona nuno zavrava. Vraanje na polaznu taku je opet nitavilo oveka. Znanje koje objavljuje sabrani totalitet oveka, zavreni tok istorije, mora takoe biti kruno. Ova krunost znanja jedini je kriterijum njene apsolutne istine njenog izjednaenja sa totalitetom stvari. DAKLE, znanje je kruno kao vreme, istorija i ovek, ali iako se istorijski krug obilazi samo jedanput, krug znanja je ciklus koji se veno ponavlja. Postoji mogunost ponavljanja znanja, ak je i nuno njeno ponavljanje: Naime, sadraj Znanosti odnosi se jedino na samog sebe: Knjiga je svoj vlastiti sadraj. No, sadraj Knjige je potpuno objavljen tek na kraju Knjige. Ali, ako je ovaj sadraj sama Knjiga, na kraju dati odgovor na pitanje to je ovaj sadraj ne moe biti nita drugo nego cijela Knjiga. Tako, stigavi do kraja, treba Knjigu ponovno itati (ili ponovno misliti); i ovaj se ciklus vjeno ponavlja. Shema istorijskog razvoja izgleda ovako: ovek deluje i menja dati svet. ivei u svetu on sam se menja prema ovom menjanju sveta. Budui da se menja, on postaje nuno svestan svoje promene. Budui da je sebe svestan, on konstatuje da se jo ne slae s datim svetom, da se ideja koju on sebi stvara o samom sebi, nezavisno od svoje egzistencije u svetu, razlikuje od njene stvarnosti u svetu. Trebe, dakle, iznova menjati dati svet da bi se on uinio konformnim. Tako se kretanje nuno nastavlja sve dok ovek ne ustanovi savrenu saglasnost izmeu sebe i sveta. Tada se istorija definitivno zaustavlja, a filozof je doao do svog cilja tj. do mudrosti. Sada je postalo nemogue da se ovek menja i da nadmai svest koju ima o samome sebi. Smrt istorije! Dakle, razvoj pretpostavlja delovanje i svest o ovom delovanju. Pretpostavlja samosvest. ivotinja ima jedino samooseaj, ak i da se menja, iako se premauje, njena se samosvest unitava umesto da se iri ona postaje nita, ona umire ili iezava svaki put kada se predrugojauje. Svet kao svet ukljuuje delatnog oveka. Mudrac moe potpuno ostvariti Duh objavljujui putem svoje znanosti totalitet bitka, ali on mora najpre pojmovno shvatiti postojanje Duha tj. istoriju, bitak koji jeste, objavljeni bitak samo ukoliko ukljuuje oveka. Objaviti bitak u njegovom totalitetu jeste objavljivanje oveka, a ovek je delovanje, delovanje je kretanje i postajanje, vreme i istorija... Znanje bitno pretpostavlja delovanje, zato je znanje veno kruno kretanje, ono je dijalektiko. Dijalektiko je, opet, samo zbog toga to je bitak koji ona otkriva dijalektian. Bitak je pak dijalektian zato to stvarno sadri oveka ili delovanje, zato to se bitak koji sadri oveka ostvaruje i objavljuje u vremenu u istorijskom ljudskom delovanju i njime. Delovanje mudraca na kraju prelazi u knjigu i dijalektiko kretanje prestaje biti kretanje sveta i istorije, ve postaje kretanje rei i pojma tj. dijalektike u obinom smislu rei. Svet i ovek ne mogu vie da se kreu. Svet je umro. Svet je proao. Budui da su svet i ovek u svetu mrtvi, oni vie nemogu sluiti kao materijalna podloga dijalektikom pojmu koji i dalje ivi i koji se i dalje kree. Materijalna podloga venog kretanja pojma je od sada Knjiga (Logika), veni utelovljeni Logos... Dolaskom mudraca zavrava se niz drutveno-istorijskih pojava. Dolazak mudraca je poslednji istorijski dogaaj.Istorija je trajala onoliko dugo dok ovek nije uspeo ukinuti suprotnost izmeu sebe i prirode. On to uspeva preko negatorskog delovanja borbe i rada. Kada se pojavljuje mudrac, suprotnost je ve prevladana. ovek vie nema udnje, on je potpuno i definitivno zadovoljen onim to jest, on vie ne deluje, ne preobraava i ne menja svet, a prema tome ni samog sebe. Nastupa Istina koja je slaganje stvarnog i pojma. Pojam je u mudracu stekao stvarnost. Pojam vie nije u

opreci prema svom predmetu, nije vie izvan njega. Ovaj pojam nema vie za materijalnu podlogu egzistenciju istorijskog i delatnog oveka. On vie nije vreme. Ovaj pojam se vie ne menja i ostaje veno identian sa samim sobom, tj. identian s identinim bitkom koji objavljuje u samom ovom bitku. Pojam koji se vie ne suprotstavlja bitku ne menja vie bitak. Ako jo ima kretanja, ono ne remeti venost, ono je cikliko kretanje, veno vraanje na samo sebe. Ovo cikliko kretanje je znanje. Sam duh je znanje. To je bitak objavljen logosom, govorom, pojmom. Znanje je objava bitka a bitak objavljen po znanju je duh. A sad, najjaa misao: Historija je, pak, povijest pogrenih Govora ovjeka, koji, malo po malo, postaju istine. Istorija nije ni bogatija ni siromanija od samog Bitka. U vremenu se moe razvijati samo ono to jest; a veni totalitet bitka nije nita drugo nego sve ono to je bilo u vremenu. Bitak se stvara, ali on sebe ne nadmauje, jer izvan Bitka je samo Nitavilo. Iz istog razloga, s gledita vremena nee vie biti budunosti, jer nema niega to bi jo moglo postati. Sistem Znanosti je nuno kruan ili cikliki. Iz Fenomenologije, italac je nuno gurnut prema Logici.