AMANET VELIKOG NAUCNIKA Sa istinskim uzbudjenjem i postovanjem pristupamo danas otkrivanju spomenika Jovanu Cvijicu, velikanu srpskog roda,

utemeljitelju nase geografije i antropogeografije. Na spomeniku koji je izradio sjajni vajar Oto Logo, Cvijic je prikazan kao neumorni putnik, kao planinar koji je za trenutak zastao na nekom tek osvojenom visu. Umetnik je zabelezio njegov orlovski pogled po obzorju, pred kojim su se otvarale i iscezavale mnoge zavicajne zagonetke, a rasprostirala, kao po dlanu, sudbina naseg naroda. Jer, nije Jovan Cvijic do tancina poznavao iskljucivo geoloski sastav nase zemlje, njen reljef koji je tako bitno uticao na uoblicavanje nasih naravi, na pravce nasih vekovnih seoba i trazenja spokojnijih stanista. Treba reci da je Cvijic bio kadar da utire i oznaci puteve naseg duhovnog sazrevanja. Znao je da se duboko zamisli i nad elikim problemima etnickog, drustvenog i kulturnog jedinstva svih naroda koji zive na balkanskim prostorima i da se brizno nadnese nad njihovom buducnoscu i opstankom. Drugim recima, nije Cvijic svoje naporne naucne izlete od 1888. godine pa do smrti trosio iskljucivo na pisanje ucenih knjiga pristupacnih samo obavestenim pojedincima, vec je imao dovoljno snage da svom srpskom narodu sa izuzetnom odgovornoscu istinskog predvodnika pokazuje koji ga putevi izvode iz vekovne zaostalosti, siromastva, politicke iskljucivosti i skucenosti, i tako ubrzaju nasu duhovnu zrelost. Na svakom javnom poslu i u svakoj prilici Cvijic se u zivotu ponasao kao da odgovorno svedoci pred istorijom, a njegova rec, ponekad opora i ostra, izgovorena kriticki i bespostedno, ali uvek sa zeljom da oblagorodi, pouci i unapredi svoj narod. Bilo je to zalaganje da se na ovim prostorima preko prosvete izgrade slobodni, demokratski nastrojeni intelektualci, ciji ce kriticko-politicki pogledi biti sasvim usaglaseni sa najnaprednijim stremljenjima tadasnje Evrope. Zalazuci se neprekidno za visoke domete u naucnom stvaralastvu, Cvijic je u pretkumanovskoj petrovskoj Srbiji uspesno ustrojavao i takav sistem vrednosti koji je bio izjednacen sa strogim merilima velikog sveta. Tako je svojoj maloj zemlji osiguravao nepodeljeno postovanje i ugled, ucvrscivao njen polozaj Pijemonta u ocima svih juznoslovenskih naroda. Naucni projekti i citave biblioteke koje je Cvijic pokrenuo Naselja na primer postale su nezaobilazno stivo za svakoga koji se ozbiljno odlucio da udje u javni zivot, i da politicki deluje svestan kako ce se obavestiti o svim uslovima u kojima se razvijao celokupni zivot jednog naroda. Posedovao je sigurna znanja da tacno omedji prostore nasega etnickog prostiranja, i nije se zanosio megalomanskim i nestvarnim vizijama. Ta njegova odmerena mudra rec, prihvacena je i na mirovnim pregovorima u Parizu 1918. godine i ona je, silom dokaza, umnogome odredila i konacne granice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U javne poslove Cvijic je ulazio svesno, i cinio je to na jedan skoro asketski nacin. NJegova licna skromnost i cestitost osiguravale su mu u svim slojevima drustva tako neophodno poverenje, rasla je ona kod njegovih sledbenika ponekad i do prisnosti i retke odanosti. Gotovo naocigled citavog srpskog naroda, Cvijic je jos za zivota stekao mitsku velicinu kojoj neumoljivo vreme nije naudilo, vec, naprotiv, ono je samo potvrdilo

sudove onih koji su u njemu od pocetka prepoznali izuzetnu vrednost, snagu i vrline istinskog nacionalnog barda. Nije slucajno sto je ziri za lokaciju Cvijicevog spomenika izabrao bas Studentski trg, i mesto izmedju jos dva velika srpska putnika Josifa Pancica i Dositeja Obradovica. Izborom ovog pocasnog mesta dobijeno je izuzetno trojstvo licnosti koje, svaka u svom vremenu, obelezavaju sasvim odredjene stanice i raskrsnice naseg duhovnog sazrevanja. I dok nas je Dositej, do srzi obuzet misionarskim zarom, uvodio u savrmene tokove evropskog prosvetiteljstva, a Josif Pancic utemeljio modernu nauku u Srba, Cvijic je osvojio jedan od vrhova njenog prirodnog i skladnog uspinjanja. Sve nedoumice izmedju nacionalnih i univerzalnih vrednosti, koje tako cesto prate mlade drzave u usponu, Cvijic je razresio na najbolji moguci nacin; a visoki naucni i eticki zahtevi koje je on postavio srpskoj nauci i danas nisu nadmaseni. Od trajne su vrednosti i one Cvijiceve misli upucene studentima, kojima je porucio: "Na prvom mestu treba vaspitavati za mirnocu, prisebnost, takt, da biste vladali sobom, da radite kada naidju rdjave pojave. Mi smo za gornje osobine vrlo malo vaspitani." A na drugom mestu on kaze: "Narocito razvijajte u sebi odbojnost prema politickim sitnicama i infamijama. Ne mislim, dakle, da se treba oruzati odbojnoscu prema pravoj politici, prema politickim pogledima, principima i mnogobrojnim teskim pitanjima svoga naroda..." Vredi bas danas spomenuti da Cvijicev odnos prema Evropi nije bio kolebljiv ili snishodljiv. Kao malo ko, Cvijic je tacno znao koje smo mesto stekli u razvoju evropskog duha, opominjao je sta nam valja ciniti da ga zadrzimo ili cak unapredimo. Govorio je te svoje misli kao naucnik i kao patriota, kao covek koji je pronikao u dusu nasega naroda, koji je otkrio mnoge zakonitosti njegovog ugrozenog opstanka. Nasa je zelja da nemi dijalog s ovim spomenikom, i s licnoscu koju on predstavlja, traje sto duze. Zelimo da ga buduce generacije preobraze u svoje sto plodnije stvaralastvo, u korist napretka srpskog naroda i cele nase zemlje. Tek tada, smemo spokojno reci da verno izvrsavamo amanete Jovana Cvijica. (1994)