Szentségtelen létedre nem félsz

Angyali pitvarokat tapodni?

Ki vagy, miért vagy, hol lakol? és kinek
Szavára mozgasz? s végre mivé leszel?
Mig ezt ki nem vizsgálod, addig
Por vagy az is leszel.

Bezbožnik kad si ne bojiš se

Anđeoska predvorja gaziti?
Ko si, zašto si i gde prebivaš? i kome
Na reč se krećeš? na kraju šta ćeš biti?
Ne otkriješ li, do tada
Prah si i bićeš.

Mihalj Vitez Čokonai

Kaći za podršku
 Bela Duranci

AUTOBIOGRAFIJA
sa Belom Kondorom
 Kao dečak sedeo sam kraj arteskog bunara u Baču. Ubrzo, sve je bilo drugačije. Neki zapisi ostali su traj-
Voda ledena, stalno teče. Imala je specifičan miris, vero- ni belezi neponovljivih ili neželjenih događaja. Ispostavilo
vao sam da je to miris dubine. Strasno sam želeo da i vidim se da ubrzanjem svakodnevice življenja, sećanje postaje
taj nedohvatan, tajnovit bezdan, odakle voda stalno na- potrošna roba, niko se ne trudi da pamti, nadolazeće sen-
dolazi. To je nemoguće, no ja sam fantazijom domislio ne- zacije iz časa u čas potiskuju ono što se, koliko juče, činilo
što neopisivo, ali za mene stvarno. Taj neponovljivi osećaj dostojnim nezaborava.
me prati kao miris nedokučive tajne. Slutim ga u predme- Uostalom, nagle i neočekivane promene, pucanje po
tima koji su nekad davno nekom pripadali; ruševine tvrđa- šavovima nečeg što nam se činilo nepromenljivim, lebde-
ve u Baču i toranj samostana zrače nezaborave samo meni lo je u vazduhu 1993. godine u mađarskom gradu Đeru.
dostupne; vidim u živopisu crkve bođanskog manastira – Naredne godine, prilikom susreta u Kečkemetu 4.
freskama, slikama, skulpturama i građevinama – taj miris marta 1994, dr Ištvan Dobrik i ja nastavili smo razgovor na
tajne; doživljavam kao neponovljivo lebdenje u čamcu, temu dnevničkih zapisa. Složili smo se da možda mogu biti
među krošnjama vodom potopljene šume u monoštorskoj štampani. Dr Dobrik – sve više prijatelj, a ne samo kolega,
mrtvaji Dunava, koja je isušena. Vremenom, odrastanjem kako se naše okruženje raspadalo, sve čvršće uz nas – po-
širio se vidokrug, uvećavao broj doživljaja koje nisam hteo tvrđivao je želju za saradnjom. Naredne godine postale su
zaboraviti. Primetio sam da neki datumi minulih vremena nezaboravi. Miškolc nam je postao blizak, iako ranije to ni-
kao da se nanovo pojave u tajnovitoj vezi sa meni važnim smo ni snevali. Onda se ispostavilo da se slučaj može do-
događanjima. Počeo sam pratiti uobičajene rubrike „do- gađati kao da ništa i nije slučajno.
godilo se na današnji dan“. Datumi koje sam sebi povre- U Kečkemetu, dogovorili smo: „A Béla visszaemléke-
meno beležio, sve su više ličili, a potom se ustalili, pretvo- zéseit ki is lehetne adni!“1 Kao radni naslov, rekosmo:
rili u dnevničke beleške. Zatim, postale su za mene redov- „Bélának Béla, naplórészletek...“2
na aktivnost, prihvatio sam ih skoro kao obavezu.
Odavno to i jesu. Potom, shvatiću da mi one služe kao Subotica, 2. juna 2009.
podsetnici, izvorišta ili ishodišta, oslonci u radu, potvrde u
razmišljanju. Kad-kad kao jedini tragovi nadasve meni važ-
nih događanja – dnevničke beleške traju kao međaši, kraj-
putaši vremeplova. Odjednom, prvi put u životu, otisnuo
sam se preko državne granice.
Poput „mirisa dubine“, prati me osećaj rastanka! Isku-
sio sam to! Ispratim nekog na stanicu, nikada više se ne
sretnemo; otputujem iz nekog grada, sticajem prilika ni-
kad se tamo nisam vratio. Očevidno i neću. Primeri se nižu
u nedogled. Zato pokušavam da pamtim; od toga je trajni-
ji i najsigurniji način zapis, beleška, pribeleženi „putokazi“
prisećanju, citati pročitanog – kada se uklope kao armatu-
ra u građevinu trajanja.
Naravno, odlazak u Budimpeštu 12. avgusta 1962. bio
je nezaobilazna beleška. Ko zna da li ću ikad opet putova-
1 „Beline uspomene bi se mogle objaviti!“
ti?! Tada još „svet“ nije bio tako dostupan kao potom. Bar
sam ja tako osećao, tada. 2 „Beli od Bele, dnevničke beleške...“

7
 Rodio sam se na sredokraći. Kao i Bela Kondor, kao i
oni nama slični. Prvi rat već nije boleo, zastrt blagotvor-
nim i selektivnim zaboravom starijih stigao je do nas u for-
mi prepričavanog sećanja njime rovašenih. Drugi – ni lu-
dom se nije priviđao, bar ne onima či­je pamćenje grozo-
tama natopljeno traje. Svi su bili prvenstveno zaokupljeni
svetskom privrednom krizom, stvarnošću koja teskobnom
neizvesnošću i čemernom svakodnevicom permanentno
izaziva bol.
Pitaju me zašto opisujem stvarnost, čak potvrđenu
krho­tinama dnevničkih zapisa, datumima, koincidencija-
ma i misterijama. Zato jer je ona snoviđenje, kada prođe
vreme potrebno da nju samu rastereti „nestvarnog“ talo-
ga svojedobne realnosti. Tek onda se oblikuje pročišćena
stvarnost vredna pamćenja, istinitija od realizma proživlje-
nog života.
Svetski rat – onaj prvi – zvanično je okončan 1918. go-
dine. Međutim, nije se završio! Trajao je dugo, nanovo iza-
zovnim posledicama besmisla. Pamtile su ga žrtve koje nisu
bile te sreće da umru na vreme. Drugi je započeo, navod-
no, 1. septembra 1939. godine, kada nemačke trupe ulaze
na poljsku teritoriju. Stvarnost je posve druga­čija. Započeo
je svakom onda kada dotiče njegov vlastiti prag. Lis­tajući
stare dnevne listove i nedeljnike, utvrdio sam da je svug-
de ravnodušnost bila obeležje vremena. Vesti su stizale sa
zadrškom, poput jeke i zato razblaženog dejstva. Niko nije
bio uzne­miren pretećim događanjima u Nemačkoj, još ma-
nje neshvatljivim suro­vostima terora u Sovjetskom savezu.
Anonimni – s pravom vizionar – u dnevniku „Napló“ 11.
oktob­ra 1939. piše: „/.../ hamarosan megkezdődik a min-
den idők legnagyobb háborúja“.3 U Subotici niko ga nije
shvatio ozbiljno. Ni drugde u Vojvodini! Slična letargija vla-
dala je i u državama nezahvaćenim ratom. Naročito su po-
litičari, svesni strahota prethodnog, uspavano negirali ra-
splamsavanje narednog svetskog sukoba.
Mnogo kasnije doznaćemo: istog dana, već pomenu-
tog 11. oktobra 1939. godine, Albert Ajnštajn obavestio je
predsednika SAD, Ruzvelta, da je moguće proizvesti atom-
sku bombu.
3 „/.../ ubrzo počinje najveći rat svih vremena“.
8
Za mene rat je počeo atrakcijom! Ranije sam jednom
sedmično viđao dvokrilac u preletu na liniji Borovo–Novi
Sad. Tada, 6. aprila 1941, u nedeljno prepodne nadletala
su nas jata „gvozdenih ptica“. Avioni u zadivljujuće preci-
znim formacijama vra­ćali su se nakon bombardovanja Be-
ograda u zoru! Potom, viđaću leševe koji nisu, nalik umr-
lim bližnjima, okićeni cvećem i svećama između dva pro-
zora „čiste sobe“. Neka meni najdraža mrtva bića neću
videti ni ovako niti onako. Čak ni grobove njihove. Moje
odrastanje u ratom žigosanu generaciju međašeno je stre-
ljanjem prvog i odlaskom u nepovrat drugog, početkom
1942, odnosno s jesenjim danima i noćima 1944. godine.
Između, događaji u stvarnosti nadrasli su do neslućenih
razmera besmisao prethodnog rata.
Tako su mi se u svest urezale reči slojevitih značenja:
stvarnost, snoviđenje, ravnodušnost, naročito – umesto
nemogućih mogućnosti – realnost mogućih nemogućnosti,
poput savesno planiranih pogroma, koncentracionih logo-
ra i apokaliptične vizije proizvedene atomskom bombom.
Decenija ispred pomenutih godina-međaša (1941/42)
priviđa mi se kao misterija. Tada je Dunav još bio opto-
čen srebrom u bljesku sedefa bezbrojnih školjki odumr-
lih u dragulje prirodnog reda stva­ri i ekološke ravnoteže.
Kotlićem se iz Dunava i drugih voda zahvatalo da bi riblja
čorba bila najbolja. Neshvatljivo je da Dunav, kao jedin-
stven i neponovljiv koloplet evropskog zajedništva, danas
predstavlja simboličnu mrtvaju zagađenu otpadom „pro-
gresa“ civilizovane ravnodušnosti. Očevidno, rat kao zna-
menje besmisla traje! Zato se, valjda, ratom trajno obe-
ležena generacija prepoznaje misterioz­nom privlačnošću
nikad osnovanog bratstva samotnjaka.
PREVRAT
Detinjstvo pored sedefastih obala dunavskih, otisnulo
se u nepovrat prevratom. Za Uskrs 1941. godine bio sam
u gostima. Ta­da u Sonti, posmatrajući mimohod duge uni-
formisane kolone, nisam bio svestan sveprožimajućeg dej-
stva prevrata! Bio sam uzbuđen prizorom, gledao sam prvi
put u životu izbliza moćne samohotke (terepjáró) – ove su
imale ime: „botond“. Sedeli su u njima nepomični vojnici u
šlemovima. Pozadi na gumenim točkovima topovi, potom
konja­nici, biciklisti, kazani pokretne kuhinje i razne druge
skalamerije vojske u pokretu.
Istoga dana poslepodne, skriven u šipražju dvorišta,
posmatrao sam i shvatio užas rata. U dvorištu opštinske
kuće odvija­la se tortura. Oficiri i mesni advokat, koga sam
dobro poznavao, iz skrovitog prikrajka posmatrali su žr-
tve. On i one, koliko juče, za­jedno su uživali u ribljoj čorbi.
Bivao sam prisutan kao svedok i učesnik idile. Družeći se
uvek na isti način, menjali su se kao do­maćini iz nedelje u
nedelju. Odnosno, svi zajedno odlazili smo na obalu Duna-
va kod Bogojeva. Bili su to nezaboravni izleti. Tamo sam
skupljao školjke uz obalu. Kroz ogradu između pošte i op-
štine spoznao sam prevrat!
Posle – nisam se čudio promenama. U školi učitelji
su govorili drugim jezikom, ja sam već podnošljivo govo-
rio mađarski. Međutim, za mene prava promena dogodila
se na zidu. Pre, visila je tamo slika mladića sa razdeljkom
u sokolskoj uniformi. Bio je to kralj Petar II, sin u Marse-
lju ubijenog kralja 1934. godine. Bio sam mu privržen baš
zato što je ostao bez oca. Kao neki drugovi, koji su ostali
bez oca ili matere, bio je siroče i uživao je poseban sta­tus
među decom. Sada, umesto njega na zidu visi fotos star-
ca u meni nepoznatoj uniformi. Ne posmatra me sa zida
osamnaestogodišnjak već sedamdeset i dvogodišnji oficir!
***
Pohađao sam školske 1941/42. godine peti razred
osnovne škole prvo u Sonti (koja je preimenovana u
Szond), potom u Selenči, koja je dobila novo ime Bácsúj-
falu. Čisto slovačko mesto, zavičaj moga oca. Stekao sam
tu tri divna školska druga i prijatelja: Rusa Sergeja, Duška
Srbina i Pištu Slovaka.
Sledeće, 1942/43. godine, već sam bio u Somboru
đak gimna­zije, upisan u prvi, mešoviti razred. Naredne,
1943/44. završio sam drugi i nisam krenuo u treći. Slutila
se završnica, možda i pogibelj­na. Približavao se kraj Dru-
gog svetskog rata. Kroz tri školske go­dine i pripadajuće im
raspuste, oblikovao sam trajno, na svoj način naslućivano,
ono viđeno i doživljeno. Prvo i drugo leto proveo sam u
Selenči, treće sam ovde započeo, a kraj dočekao u Bajmo-
ku i na đurđinskim salašima nadomak Subotice.
9
Početak 1942. trajno me je rovašio besmislenim umi-
ranjem u masovnim pogromima. Novosadska racija po-
stala je neizbežna u svakoj pomisli na rat kroz sve nared-
ne decenije.
Jedan datum – 20. avgust 1942. godine – stekao je po-
sebno mesto u mome pamćenju. Kao pilot, poginuo je sin
uniformisanog i meni antipatičnog starca sa zida učionice.
Odjednom sam promenio mišljenje o njemu jer je i sam
postao žrtva rata!
Početkom 1943. jedna reč – Donkanyar 4 – zgusnula je
u sebi neizrecivu tragediju i smestila se trajno u red međa-
ša koji su već označavali besmisleno ludilo ratovanja. Oko
sto pedeset hiljada ljudi izgub­ljeno je u Voronyezsi csatá-
ban5 samo na jednoj strani sukobljenih.
Drugog februara 1943. pao je Staljingrad. Izginulo je
užasno mnogo ljudi. Sutradan je izbezumljeno trčao od ra-
zreda do razreda profesor fiskulture, raspamećeni zlotvor
koji se drao: „Ki védte Sztalingrádot?!“6 Ko nije znao odgo-
voriti na pitanje dobijao je divljački šamar uz reči: „Von Pa-
ulus, soha ne felejtsed el!“7 Ja sam znao, ali do mene nije
stigao. Bio sam ispunjen sladostrašću jer sam naslući­vao
strah ovoga sadiste, koji je spoznao početak kraja.
On je, naime, ubrzo potom divljački ponižavao đake
sa žutom zvezdom. Pre aprila 1943. iživljavao se nad svi-
ma nama. Potreba za surovošću i ponižavanjem žrtve deo
je njegove izopačene prirode, a bio je pedagog! Kasnije,
shvatiću da nije jedini, spoznaću beznađe civilizacije jer će
uvek biti njemu sličnih u datim prilikama i na odsud­nim
pozicijama. Posle rata, video sam ga kako se blaženo sun-
ča na klupi u somborskom parku, oslikanom najlepšim je-
senjim bojama.
Avgusta 1943. bio sam gost kod rođaka u Subotici, po-
veli su me na Palić. Nikada takvu lepotu nisam video kao
što je skupina zgrada na obali jezera. Na štrandu, prvi put
u životu, video sam li­kovnog umetnika u akciji. Jedan sre-
4 Okuka na Donu.
5 Voronješkoj bitki.
6 „Ko je branio Staljingrad?!“
7 „Fon Paulus, nikada nemoj to da zaboraviš!“
dovečni slikar kredama u boji slikao je portrete, u trenu!
Formirao se red kupača u iščekivanju da vidi sebe na beloj
hartiji. Novac se gomilao. Ja sam kao opčinjen posmatrao
i divio se, totalno zanemarivši kupanje. Svaki portret je bio
prepoznatljiv. Zgotovljen hitro sa nekoliko energičnih po-
teza i prstom, odnosno dlanom razmazanim površinama.
Na kraju u desnom uglu potpis: „Kondor“. Fascinantno i
nezaboravno!
U Somboru, doduše, na spratu kuće zvane Il foro već
sam video prvu slikarsku izložbu u svome životu. Dok sam
strpljivo i uporno, duže od valjda uobičajenog, razgledao
izložbu, prišao mi je slikar. Pitao me je šta mi se sviđa, a
ja sam odgovorio: „Óltárkő“,8 objašnjavajući da mi veličan-
stveno deluje kamena gromada iznad zelenila gustih šu­ma,
kao neka od prirode stvorena crkva. Potom, uz razgovor o
slika­nju i obećanje da ću sutra doneti moje crteže i slikarije,
dao mi je da se potpišem u spomen knjigu. Iznad je već bilo
ime: Antal Magaši. Prepoznao sam potpis direktora gimna-
zije. Isti je u đačkoj knjižici, kada sam dobio ukor. Tada sam
prvi (i poslednji) put zakasnio u školu, baš se on našao na
ulazu da trenira strogoću!
Tako mi je bilo pomućeno uživanje u slikarstvu Andraša
Đerđei Brašaija, verovatno slikara iz Erdelja, čije ime više ni-
kada nisam sreo. Kasnije, čuveni slikar Milan Konjović, prili-
kom neobaveznog ćaskanja u ateljeu, pričao mi je nešto što
ću upamtiti. On, takođe kao đak iste gimnazije, nije voleo
pomenutog, tada mladog profesora. Bilo je to u godinama
Prvog svetskog rata!
Početkom aprila 1944, počele su da nas nadleću forma­
cije „srebrnih ptica“, odjednom po više desetina četvoro-
motornih „liberatora“. Počelo je bombardovanje Budimpe-
šte, sve učestalije bile su légiriadó9 i nas su sprovodili u po-
drum koji je prozvan óvóhely.10 Pamtim sa radošću uzbu-
nu na samom početku pismenog iz latinskog. U nastavku
svi smo „znali“ sve! Bili smo srećni. No, profesor, verovatno
zato što je „mrzeo đake“, sredio je da se taj pis­meni poništi.
8 „Kameni oltar“.
9 Vazdušne uzbune.
10 Sklonište.
10
Jednog jutra, dežurni đak raportirao je prvom profe­
soru – koga od učenika nema na času. Nabraja imena, pro-
fesor zapisuje u dnevnik, dežurni izgovara ime devojčice
koja mi je par u klupi. Profesor naglo diže glavu i tiho, ali ve-
oma razgovetno, da svi upamtimo, reče: „Az ő nevét többé
nem kell diktálni!“11
U trenu, shvatio sam! Odjednom, debela, ružna i
dobro­ćudna Jevrejka postala mi je bliska i simpatična. Grlo
mi se steglo, bio sam na ivici plača. Godinama potom, čita-
jući Orvela, ponovo sam proživljavao trenutke otpisivanja
ljudskih bića. Kao sunđerom sa table, izbrisan je čovek zau-
vek i nikom ništa. Zar je to moguće? To i slična pitanja pra-
tiće me nadalje kroz ceo život. Sada već znam – nema nade
da će takva pitanja izgubiti aktuelnost.
Već početkom juna, čitali smo u nadasve zanimljivim
časo­pisima vesti o iskrcavanju u Normandiji. Otvoren je
drugi front. Od istoka, nakon pada Staljingrada, nadirali
su nezadrživo Rusi. Sada od zapada kreću Englezi i Ameri-
kanci. Uzbudljivi fotosi u „Magyar futáru“ i još impresivni-
ji, maestralno crtani prizori umetnika očevidaca u „Signa-
lu“, predstavili su nam stravične scene gubitaka invazio-
nih trupa, odnosno klanicu na ruskoj strani. Kao ekskluziv­
ni bljeskovi „megtorlása“12 objavljivani su fotosi „tajnog
oružja“ – nemačke rakete „fau“. Ratna propaganda, mal-
tene, obznanila je „čas definitivne pobede“. Noću, zane-
marivši strogu zabranu slušanja stra­nih radio programa,
čuli smo i drugu stranu medalje. Obaveštavani smo o pre-
ćutkivanim činjenicama surove stvarnosti: bitkama, pora-
zima, odnosno stravičnim bombardovanjima gradova.
Iz dana u dan – igrajući se ipak bezbrižno u Selenči –
zabav­ljali smo se posmatranjem eskadrila i slušanjem zlo-
slutnog brujanja avionskih motora iznad nas u odlasku
prema Budimpešti i povratku u baze.
Brzo sam shvatio da prizor posmatramo na razne na-
čine. Légiriadó je podsticao kod svakog drugačije emoci-
je. U magnovenju otkrio sam prikrivani užas na licu malog
Peštanca.
11 „Njeno ime više ne treba da diktirate!“
12 „Represije“.
 Tog poslednjeg ratnog leta igrao se sa nama vršnjak
pridošlica. Decu iz bombardovanjem ugrožene Budim-
pešte mogli su prihvatiti dobronamerni ljudi iz bezbedne
provincije. Vlasnik birti­je u centru sela, simpatični Mor-
genštern, primio je dečaka naših godina. Meštani njegov
jezik nisu znali, krčmar i supruga natucali su već samo ono
što su Nemci zaboravili. Sergej, Duško i ja naročito, govori-
li smo mađarski. Mali Peštanac, istrgnut iz vlastite sredine,
građanin u selu, preplašen među tuđincima, svaki dan je
strahovao zaokupljen sudbinom roditelja i bližnjih. Za nje-
ga preleti smrtonosnog tereta nisu bili zanimljive „ratne
igre“. Potvrdiće se, kasnije, da ovi vesnici kraja rata pripre-
maju i nama iznenađenja.
Tog leta, možda baš istih dana, događaji daleko jedni
od drugih mogu se posmatrati međusobno povezani.
Možda je proviđenje baš tako htelo da se učesnici me-
đusobno „znaju“, iako se nikada nisu sreli. Jedni drugima
su u stvarnost zalazili – iako nisu – da bi naseljavali trajno
snoviđenja, oblikujući ih istinitijima od zbilje.
Naime, tada je prisilno sleteo jedan oštećeni liberator
nadomak sela. Posmatrajući zblenuto posadu dok je čeka-
la da se i zvanično preda, primili smo od Crnca čokoladu.
Potom su nas i ostali nasmejano nutkali, a mi smo u slast
jeli. Bili smo baš ljuti kada se sjatiše naoružani vojnici da
zarobe neprijatelje – naše prijatelje.
O sličnom susretu sa liberatorom, ali mrtvom posa-
dom, pričao mi je poznati slikar i grafičar Jožef Beneš, jedne
uz­budljive noći u svome senćanskom ateljeu, davnih šezde-
setih godina sada već prošlog veka.
Možda je Peštanac jeo čokoladu iz ruke nišandžije koji
mu je toga dana gađao porodicu? Mi u Selenči, odnosno
Bácsújfalun, nismo mogli znati šta se toga dana par sati
ranije događalo u Budimpešti. Kasnije, zapravo 1968, od-
nosno 2002. godine, pouzdano ću znati šta se dogodilo 2,
odnosno 3. jula 1944. godine u prestonici.
Kada sam kao kustos subotičkog muzeja priređivao
izlož­bu slikara Činčaka (1893–1944) u proleće 1968. godi-
ne, doz­nao sam deo prve priče. Slikar je u bombardovanju
2. jula ranjen. Preminuo je ne dolazeći svesti dva dana ka-
snije. Četvrt veka potom, doznao sam drugi deo priče. Vi-
deo sam neosporivu dokumentaciju!
Činčakov životni san bila je samostalna izložba u Budim­
pešti. Imao je sreće! Potvrdan odgovor od Muzeja stigao je
11
skoro istovremeno sa pozivom u vojsku. Kao grafičar, raspo-
ređen je na rad u Ministarstvo narodne odbrane u Budim-
pešti. Zato je tamo stigao prvog dana jula u subotu. Prema
vojnom rasporedu, na dužnost se imao javiti u ponedeljak.
U nedelju ujutro napisao je dopisnicu supruzi.
„Az első éjszaka azonban már is lent jártam az óvóhel-
yen. Mondhatom meglepően fegyelmezettek a lakók. Min-
denki a saját helyére ül és igy azonnal láthatni ki hiány-
zik. A falakon szentképek lógnak megható és naiv szöveg-
gel. Ennek dacára kétsegtelen hogy itt senki más meg nem
védheti az embert egyedül az ács Fia. /.../ Ma vasárnap.
2-án elmegyek a Káptárba. Jó lenne ha ittlennétek Ti is.
/.../ Jó lett volna magammal hozni a kazettámat, hogy do-
lgozhattam kicsit, most ahogyan látom lesz majd időm rá.
Napi 2,50 et kapok ellátasi célra. Tiz naponként fizetnek.
/.../“13
Slikar koji je „imao sreće“ došao je u Muzej lepih
umetnosti da vidi i doživi prostor gde će izlagati.
Oko 9.30 uzbuna! Pretrčao je u Varošliget...
Sutradan, odnosno ponedeljak za njega više nije po-
stojao. Ipak, poštanska uputnica – po svim pravilima bez-
dušne i precizne birokratije – stigla je na odredište! Upla-
ćeno je 30 penga i 30 filera. Na poleđini obrazloženje:
Zsold14 1944. VII 1 - 10-ig 6.00 P.
Étkezési pénz15 « « 24.80 «
Összesen16 30.80 P.
Portokölts. levonva17 - 50 P.
13 „Već prve večeri bio sam u skloništu. Mogu da kažem
da su svi bili iznenađujuće disciplinovani. Svako seda na svoje me-
sto te se odmah može videti ko fali. Po zidovima vise svete slike
sa ganutljivim i naivnim natpisima. Uprkos tome, nesumnjivo je
da ovde čoveka može da spase sam Sin drvodelje. /.../ Nedelja je.
Drugog idem u Galeriju. Dobro bi bilo da ste i Vi ovde. /.../ Šte-
ta što nisam poneo sa sobom kasetu, mogao bih malo da radim,
kako vidim imaću vremena za to. Dnevno dobijam 2,50 za lične
potrebe. Plaćaju na svakih deset dana. /.../“
14 Vojnička plata.
15 Topli obrok.
16 Ukupno.
17 Skinuta poštarina.
 Žigom pošte od 8. jula 1944. potvrđeno! Pomenuta do-
pisnica, pisana neposredno pre kraja, bila je među ličnim
stvarima pokojnika. Negde tamo, od nas daleko, jedan pi-
sac beležio je u svoj dnevnik: „Július harmadikán reggel fél-
tizkor kezdődik a légitamadás mely minden eddigi között
a legkomolyabb - s valószinüleg csak előjátéka még va-
dabb támadásoknak. Az ég valóban olyan most mint egy
jégpálya melyet a korcsolyák éle telekarcolt szeszélyes vo-
nalakkal, vagy egy tükör, melyre részeg kezek gyémánttal
görbe vonalakat rajzoltak. Nagy magasságban néha me-
gvillan néhány tucat ezüstszárnyú pillangónagyságú gép
a napsütésben. Két óra hosszat zúgnak a gépek. Némelyik
közel hull le a Dunába. A kertrenyiló szobában ülök, innen
nézem a nyitott ablakon át a támadást, mely - estére me-
gtudom - elpusztitotta a városligeti villanegyed nagyrészét,
az Új Lipotváros sok házát.
Reggel fülledt sirokkóban megyek a bombázott váro-
sba. /.../ Útközben a budakeszi téglagyár mellett megy el
a vonat. Hétezer Pest környéki zsidó várja itt a téglaszáritó
pajták között hogy deportálják őket. A töltésen katonák áll-
nak gépfegyverekkel.
Mindezt látni kell; hallomás, elbeszélés nem ad képet a
valóságról. Orvosnál járok, majd lakásomon. Újabb adag
morfint szerzek hogy egészen biztos lehessek ha már na-
gyon unalmas és céltalan az egész.“ 18
18 „Ujutro trećeg jula u pola deset počinje vazdušni napad
najozbiljniji od svih dosadašnjih – on je verovatno samo uvertira za
mnogo žešće napade. Nebo zaista liči na klizalište izgrebano oštrim
sečivima klizaljki koje stvaraju hirovite linije, ili na ogledalo po ko-
jem su neke pijane ruke iscrtavale linije dijamantom. Veoma visoko na
nebu, obasjano sunčevim sjajem, povremeno bi bljesnulo tuce aviona
srebrnih krila veličine leptira. Čitava dva sata zuje avioni. Neki padaju
veoma blizu, u Dunav. Sedim u sobi sa pogledom na baštu, kroz otvo-
ren prozor posmatram napad, koji je – saznajem to tek uveče – razorio
veći deo onog senovitog dela grada gde su vile; mnoge kuće u Novom
Lipotvarošu.
Ujutru odlazim u bombardovani grad praćen zagušljivim jugom.
/.../ Usput, voz prolazi pored ciglane u Budakesu. Sedam hiljada Jevre-
ja iz okoline Pešte čeka među senicima za sušenje cigle da bude de-
portovano. Na nasipu stoje vojnici sa mitraljezima u rukama.
Sve ovo treba da se vidi; priče i kazivanja ne mogu da pruže pra-
vu sliku. Idem kod lekara pa u stan. Nabavljam novu količinu morfi-
juma da bih se osigurao za slučaj da sve postane dosadno i bez cilja.“
12
Nešto stariji dečak od mene, vršnjak Pište, u bezimenoj
gomili sedam hiljada otpisanih, kasnije će potvrditi u sop-
stvenom dnevniku neopisivo zadovoljstvo, čitajući zabeleš-
ku od 3. jula 1944, rečima: „Látott engem Márai Sándor!“19
On, nedvojbeno, tada nije znao ko je Šandor Marai
(1900–1989), niti da je pisac toga imena u vozu, jednom od
onih koji su zatočenim Jevrejima blažili skočanjenu teskob-
nu slutnju. Ja u Bácsújfalu, verovatno baš toga dana po-
smatrajući „leptire srebrnih krila“, nisam mogao znati da
iste avione na nebu gleda pisac. Baš kao što ni Marai nije
imao pojma da ću ja 2002. godine doznati ime petnaestogo-
dišnjeg Židova, potonjeg nobelovca Imrea Kertesa (1929),
koga je on gledao, a nije znao da ga vidi.
Naravno, sklopiću sve to u jedinstvo različitosti ja, 22.
juna 2004, kada su već danima mirisale lipe. Naime, u 14.30
došao je kolega Đeze Bordaš, donoseći obećanu knjigu. Po-
tom, tražio sam u njoj i na 173. strani pronašao deo o 3. julu
1944. Nikada to ne bih tražio da prethodno nisam u knjizi
Besudbinstvo čitao predgovor Janoša Banjaija. Sada, dok s
vremena na vreme prelistavam Márai Sándor, Napló 1943-
1944,20 proživljavam nedokučivo, baš kao stvarnost.
Vicinális vonat21 klopara na relaciji Bácsújfalu–Buda-
kalász–prolazeći kroz Budimpeštu–potom dalje do Aušvi-
ca i nazad do klupe u második vegyes osztály22 somborske
gimnazije!
Krhotine dnevnika odzvanjaju, izranjaju i prepliću se
zapisi Maraijevih zdvajanja u bezdušnoj klimi neprihvat-
ljivih događanja.
„Reggel pőrén fekszem a dombtetőn, villogó augu-
sztusi napsütésben, gyümölcsfák között, s Montaigne-t ol-
vasom. A háború utolsó, legborzalmasabb pillanatainak
egyikében ér ez a boldog nyári reggel, s nem tudom miatta
magam szégyelleni.“23
19 „Video me je Šandor Marai!“
20 Šandor Marai, Dnevnik 1943–1944.
21 Lokalni voz.
22 Drugo mešovito odeljenje.
23 „Razgolićen ležim ujutru na vrhu brda, u svetlucavom
avgustovskom sunčevom sjaju, oko mene su voćke, čitam
Montenja. U jednom od poslednjih i najstrašnijih trenutaka
rata doživljavam srećno letnje jutro; i nije me stid zbog toga.“
 Opet se vraćam u avgustovske dane letnjeg raspusta
među svoje drugove. Sve češće čitamo u novinama i sluša-
mo na radiju novu kovanicu: „tervszerű visszavonulás“!24
Nakon euforične tirade o gubicima neprijatelja, sledi oba-
veštenje o „planskom povlačenju na nove polo­žaje...“ Zna-
či, početak kraja sve je izvesniji, ali i divljanje ranjene zveri
postaje žešće i krvoločnije.
Sasvim je sigurno da neću septembra krenuti u treći
raz­red somborske gimnazije. Otići ćemo u Bajmok. Tamo i
na đurđinskom salašu, među rođacima sa majčine strane,
verujemo – bićemo bezbedniji. Opraštam se od drugova.
Sergej mi u poverenju priznaje da se njegovi roditelji, iz-
begli pred „crvenim oktobrom“ ne raduju sve izvesnijim
oslobodiocima, sovjetskim vojnicima; Duško i ne sluti da
će oslobodioci – partizani – ubrzo streljati njegovog oca i
dedu; Pišta, ravnodušan, čeka budućnost kao što se i proš-
losti sećao, nikada do tada nije selo napuštao; Peštanac će
se posve odomaćiti, trajno je ostao u Selenči.
Ja sam otišao. Iste avione posmatrao sam najčešće
sunčajući se kraj dola, pročišćenog dela močvare podno
salaša. Odavde, ali sa uzvišenja, slušao sam potmulu gr-
mljavinu i gledao bombardovanje Subotice 18. septem-
bra. Vratili smo se u Sombor, hitno u konspira­tivnoj misiji.
Uzalud! Otac nije imao hrabrosti da se krije, odazvao se
pozivu. Ispratio sam ga na voz za Baju. Kasnije, svaki put
kada sam u toj varoši, odstojim na obali, gledajući Šugovi-
cu, verujući da vidim humku njegovog groba u nedogledu
močvare, klanice „planskog besmisla“ suprotstavljanja ne-
prijatelju živim mesom otpisanih.
Očev nepovrat za mene je bio 28. septembra, iako po-
uzdano znamo da je do 21. oktobra bio živ u Baji. Potom,
vreme je stalo, iako je potajna nada trajala sve do biro-
kratskog praznoslovlja: „... stoga se kao datum smrti utvr-
đuje... “, a bol izbledi u ravnodušnost.
U međuvremenu teku događaji, podjednako slični i
razli­čiti, tu i tamo.
Proglas starca koji nas je posmatrao sa zida u školi bio
je komičan i tragičan u isti mah. Nama već bez značaja jer
u Bajmoku znamo da je Subotica oslobođena 10. oktobra.
24 „Plansko odstupanje“.
13
Toga 15. oktobra odavde još kolone izbeglica traže spas od-
lazeći na sever. Oni, naravno ne znaju šta tada beleži Šandor
Marai: „Horthy proklamációját délben fél kettőkor olvassa
fel a rádió. Fél öt felé az első gyanus jel: a vezérkari főnök
bejelentése mely további verekedésre buzditja a csapato-
kat. Este kilenckor Szálasi ’Hadparancsa’. Ez a történelem
leghosszabb ’hadparancsa’. Dagályos, bombasztikus, ér-
telmetlen, üres szócséplés; svádáján érzik, hogy az elmeba-
jos, aki sokáig halgatott, örül, mert végre beszélhet. Aztán
nyilas versikét szavalnak a ’talajgyökérről’. Mindez inkább
kinosan mulatságos, mint komoly; ugyanakkor végzetes, el-
kerülhetetlen; a magyarság megeszi e keserű főzet minden
fogását. Kezdte Daranyi, aki ’a szeleket iparkodott kifogni
a vitorlából’ és Gombos, aki pontosan ilyen üres dagályos
szólamokkal bűvőlte a nemzetet, s a paralitikus Sztojay után
az elmebajos Szálasi talán utolsó e karénekben.“25
Posle svega, bila je to najava apokaliptičnog razdoblja,
užasa koji će zahvatiti prvenstveno Budimpeštu. Sunovrat
svake nade da se može zaustaviti besmislena klanica.
U našem selu, pak, zavladao je čudan spokoj iščekiva-
nja neminovnog, uznemiren dva puta kada je raspameće-
na formacija bežala prema Somboru. Zatim se uspaničena
vojska vratila i bezglavo odju­rila preko Madaraša na sever,
pravo u okrilje Salašijevih „njilaša“ i nemačkih hazardera,
koji se kockaju mađarskim životima.
***
25 „Na radiju se objavljuje Hortijeva proklamacija, u
podne i u pola dva. Oko pola pet slede prvi sumnjivi predznaci:
izjava šefa generalštaba samo podstiče jedinice da nastave sa
borbama. Uveče u šest Salašijeva ’Vojna zapovest’. Ovo je najdu-
ža vojna zapovest u istoriji. Poput plime, bombastično, besmisle-
no, prazno brbljanje; po besedi mu se oseća da je umobolnik koji
je dugo ćutao, i sada se raduje jer napokon može da govori. Posle
recituju njilaške pesmice o ’tlu i korenima’. Sve ovo je nekako pre
neprijatno smešno nego ozbiljno; a istovremeno i fatalno, neiz-
bežno; Mađari će progutati do poslednjeg zalogaja ono gorko što
su spravili. Počeo je Daranji koji je ’pokušao da zgrabi vetrove u
jedrima’, pa Gomboš koji je upravo tim ispraznim i obimnim bese-
dama opčinjavao naciju, a posle paralitičnog Stojaija sledi umo-
bolni Salaši valjda kao poslednji u ovoj horskoj tiradi.“
 Devetnaestog oktobra 1944. u četvrtak, negde posle
18 časova, videli smo sovjetske vojnike kako protrčavaju
ulicom, preskaču ogradu i odlaze kroz naše dvorište na pa-
ralelnu ulicu, pucajući iz mašinki s vremena na vreme. Na
rafale niko nije odgovarao. Bajmok je bio oslobođen. Mi-
slio sam da je to kraj rata.
Odmah smo dobili nekoliko vojnika i jednog lekara u
kuću. Lekaru samom soba sa ulice, vojnicima dve naredne.
Nama ukućanima ostala je sobica pozadi i prostrana kuhi-
nja. Vojnici su mahom sedeli sa nama. Kuhinja je postala
scena nezaboravne „seoske idile“ koja je trajala danima.
Doznali smo sve o njihovim porodicama. Mene su učili da
pucam iz nemačkog „šmajsera“, mama me je šamarala jer
sam rafalima gađao naš čardak.
Uzgred, video sam njihove vojničke novine i meni do-
bro poz­nate fotografije. Dešifrovao sam tekst i shvatio da
se radi o masov­nom streljanju više hiljada poljskih oficira.
Sve sam to već znao. Čitao sam u „Magyar futaru“ i u ne-
mačkom „Signalu“ koji je izlazio na mađarskom. Radilo se
o masovnom zločinu u Katinskim šumama, gde su Sovjeti
pobili oficire Poljake. Jok! Sada piše da su to učinili Nemci,
kojima je to samo jedan od brojnih zločina.
Poverovao sam, pamteći da mi je moj tetak Mile, dan
pre no što je i sam streljan na obali Tise, pričao o nemač-
kim koncentra­cionim logorima, pogromima i planovima za
uništavanje čitavih naroda. O svemu tome čuo je u Ne-
mačkoj, odakle se nedavno vratio iz zaroblje­ništva. Ni-
sam verovao, znači, Nemcima, a sada sam poverovao So-
vjetima. Kasnije ću doznati da su prvi govorili istinu jer su
ovi sami priz­nali zločin. Što, naravno, ne znači da svi oni i
mnogi drugi nisu vinovnici bezbrojnih zločina!
U noći između 1. i 2. novembra 1944. u Bajmoku je
streljano 229 meštana. Neke smo – komšije i druge – od-
lično poznavali kao oduvek poštene i blagorodne ljude bez
obzira na njihovu nacionalnost. Sakupljeni su, odvedeni i
pobijeni, zakopani na kraju sela u njivu.
Kasnije, zaposlen u varoškoj administraciji, često sam
sretao dva simpatična starija i ugledna činovnika. Mahom
su bili na rukovodećim položajima, sve do odlaska u miro-
vinu. Tek nedavno doznao sam da su oni bili „presuditelji“.
One krvave noći u Bajmoku određivali su ko odlazi levo, a
14
ko desno. Iza blago­rodnog lika oni su bili isti kao sonćanski
advokat, somborski pro­fesor fiskulture i mnoštvo drugih
koje svakodnevno srećemo.
Dok je moj Bajmok proživljavao iluziju da je ratu kraj,
Šandor Marai je zapisivao u dnevnik: „Budapesttől nyol-
cvan kilométerre állanak az orosz seregek. S a város
félelmetesen nyugodt. Valaki Shaw ’Candidá’-ját nézte
meg egyik szinházban; kétharmad ház volt. Néhány kom-
promittált közéleti ember menekül, s a kicsik is, akik pár-
tokban vagy a zsidórablásban ügyeskedtek nemrégen; a
sarki kocsmáros, egy ügyvéd, hangos szinészek és újsági-
rók sündörögnek a végek felé. De máskülömben titokza-
tos nyugalom.“26
Čudan i zagonetan spokoj natapa čoveka i okruženje u
tre­nucima iščekivanja preteće nepoznatog. U gluvom be-
zglasju spoznaje nemoći u svest naviru jedva čujni šumo-
vi, od iskona do beskraja uvek isti. Oni čine muk zagonet-
nim stanjem spokoja, što nije ništa drugo do neobjašnjiva
teskoba koja vapi za bilo kakvim razrešenjem.
Ne znam šta je osećao Marai, ali znam da mene taj-
noviti spokoj uvek podseti na završnicu Remarkove knji-
ge: „Elesett 1918 oktoberében, egy olyan napon, amely az
egész fronton oly nyugodtan és csöndesen telt el, hogy a
hadijelentés mindössze erre a mondatra szoritkozott: nyu-
gaton a helyzet valtozatlan.“27
Knjigu, čije je drugo izdanje na mađarskom objavljeno
1929. u Budimpešti, čitao sam u godinama rata kao dečak.
Napokon, 4. aprila 1957. postala je moja. Kao poklon Ku-
mice, iz čijeg sam dvorišta krišom posmatrao poniža­vanje
i mučenje u Sonti, aprila 1941. godine.
26 „Na osamdeset kilometara od Budimpešte stacionira-
na je ruska vojska. Neko je u jednom pozorištu pogledao Šoovu
Kandidu; dve trećine sale je bilo popunjeno. Beži nekoliko kom-
promitovanih javnih ličnosti, i oni mali ljudi koji su donedavno bili
aktivni u partijama ili u pljačkanju Jevreja; krčmar sa ugla, jedan
advokat, ’glasni’ glumci i novinari se šunjaju prema svom kraju.
Van toga vlada tajanstveni mir.“
27 „Poginuo je oktobra 1918. godine, a toga dana je na
celom frontu bilo mirno i tiho, toliko mirno da je vojni izveštaj bio
sveden na rečenicu: mirno je, stanje je nepromenjeno.“
 GODINE „MIRA“
Decembar je, stegla oštra zima, a potom pao izdašan
sneg. Živimo na salašu sa desne strane dola. Zabave radi,
odlazimo na levu stranu beskrajne močvare u salaš Šva-
bovih. Ugledna familija Stipić od pamtiveka ima nadimak
Švabovi. Oba salaša, nabijena davno na gredi iznad oba-
le dola, spadaju među najstarije u đurđinskoj pustari. Po
konfiguraciji tla znamo gde su bile drevne „žitne jame“,
stariji još pamte gde su urušene poslednje zemunice. Ma-
lo-malo pa neko pominje „tursko doba“, bežanje u okrilje
močvare, strahova­nje među trskom u ritu dok opasnost,
pretnja zapaljenom trskom prođe. Gluvo doba zastrto sto-
lećima protkalo je rit nitima mitova, „istinitim neistinama“
ili obratno. Još smo deca, osećamo se kod kuće tu i tamo.
Između je prostranstvo ispunjeno tajnama. Odlazimo i do-
lazimo, iščekujući u strahu da nam se obznani ono što do
sada drugima nije. Činimo to radi uzbuđenja koje izaziva
neizvesnost tumaranja po jedva prepoznatljivim stazama,
kroz istovetan milenijumski šušanj trske. Tišinu remete
samo iznenadni šumovi uznemirene prirode, krikovi, lepet
krila, cijuk preplašene zverke...
Kao da tek utihla ratna buka i štropot beskrajne kolo-
ne tenkova nisu ostavili dovoljno straha, čemera i nezabo-
rava. Oslo­bodioci su poput nepročitane knjige. Partizani,
zakićeni oružjem, nadmeno ljubazni. Rusi, vetrovima rata
ovamo doneseni, baš su kao deca – nepredvidljivi. Dare-
žljivi, nasmejani, blagorodni dok ne po­divljaju. Blagogla-
goljivost, omamljena rakijom, izrodi se u ostrašćenost. Bo-
reći se sa strahovima u sebi, nasrnuće na sve oko sebe.
Permanentna bliskost smrti uzvitlava instinkte preživlja-
vanja. Uzav­rela strast izliva se u nasilje...
Kroz pustaru se brzo pronose vesti. Učestale su otima-
čine, pominju se i silovanja. Gostoljubivost domaćina izro-
di se u nesreću. Dugo iščekivana sloboda polako se izvito-
piruje u suprotnost. Teskobna slutnja obistiniće se u na-
stupajućim godinama „mira“.
Zatekli smo se na Švabovom salašu s razlogom. Svinjo-
kolj je! Nesvakidašnji događaj, žamor razdraganih ukuća-
na i gostiju. Uživaju deca, raduju se psi i mačke. Mirisi i
15
zvuci prizivaju zanos­ni osećaj razbibrige, bude iluziju sala-
šarskog izobilja. „Disnotore“ uvek pamtim kao svetkovine
rada, gozbe i druženja.
Negde oko podne, banuše u salaš Rusi, buljuk naoru-
žanih vojnika na sankama, prva, druga, treća zaprega –
ima ih oko trideset. Nastaje grljenje, podvriskivanje, čuje
se i gdekoji pucanj.
Kao da su znali, kao da su zvani! Naravno, uputile su ih
„ljubazne“ komšije da ih se blagovremeno otresu.
Šta je – tu je. Treba se radovati nezvanim gostima, uo-
stalom oni su oslobodioci. Ubrzo, svinjokoljski red poslo-
va se rasturio, priprema se gozba. Pečenja ima u izobilju,
jedu gosti i vesele se, domaćini sa njima, nema im druge!
– Davaj votke! – klikću vojnici.
– Nažalost, nema. Evo, ima samo toliko, žao nam je, ni-
smo očekivali toliko gostiju – prenemažu se domaćini, glu-
meći iskrenu žalost što nema pića.
No, tu priskače široka ruska duša! Vojnici grle i teše
uku­ćane, trče do saonica. Donose benzinske kante „vatre-
ne vode“ nalik špiritusu, kotrljaju bure vina koje su „zabra-
li“ negde usput. Nude ukućane, počinje nazdravljanje: „za
Rođinu! za Staljina! za Tita, za hrabre partizane, za jednog,
drugog, trećeg... bratka za stolom, za Mamušku...“
Vrag je odneo šalu! Veče se ubrzano spušta, salaš tone
u mrak. Ženska čeljad se iskrada, ubrzo samo je Babuška
ovde među vojnicima i ukućanima. Strahujemo da će ubr-
zo pijani crvenoarmejci krenuti u potragu za „barišnjama“.
Domaćin, ujo Ive Švabov, donosi odluku i pita:
– ’Oćeš znati po mraku otić’ na onaj salaš?!
– ’Oću! – rekoh brzopleto, ne razmišljajući!
Pošao sam tako na čelu kolone ženskinja, svestan
odgovor­nosti predvodnika u bespuću! Uzbuđen i prepla-
šen zaputio sam se u neizvesnost. Srećom, starije devojke,
prave salašarske „amazonke“, zna­le su put. Neprimetno
su me usmeravale. Doživeo sam tada nezaboravnu avan-
turu zajedništva sa autentičnom prirodom. Uveren da
sam do­takao istinski „štimung“ iskona čovečanstva, pred
netaknutom priro­dom uvek slutim božansku harmoniju.
Doživljavao sam to kasnije u planinama. Od nedavno, obo-
gaćen sam novim iskustvom.
 Čitam belešku Šandora Maraija, pisanu verovatno kra-
jem ok­tobra 1944. godine u Leanjfaluu, str. 236: „A ker-
tész nyugtalan a világhelyzet miatt: disznóját félti, melyet
a világhelyzet mindképpen fenyeget. Egyszerre félti a dis-
znót a portyázó német katonáktól s az új világrendtől, a
kommunista orosz megszállóktól. Gyanuja mély, történel-
mi, alapos.
Délelött meglátogatom óljában a disznót, alaposan
megnézem. Végül is mindig erről a disznóról van szó. Ez a
valóság. A többi, a mi reáépül: világrend, világnézet, társa-
dalmi szervezet – ingó ködkép.“28
Bio je u pravu!
Našu svinju na Švabovom salašu ubrzo potom Rusi su
pojeli. Nismo ni mislili da je to bila zloslutna najava „novog
poretka“. Stolećima na iskustvu građen sistem potkopan
je ubrzo nadobudnim mešetarenjem demagoga, skoro-
jevića, odnosno uvođenjem zadruga po primeru ozlogla-
šenih sovjetskih kolhoza. Paori su proglašeni „kulacima“
i nenarodnim elementima, kao i građanski stalež. Poče-
le su na­cionalizacije, konfiskacije, „otkup poljoprivrednih
viškova“ i ostale forme legalizovane otimačine. U ime so-
cijalističke iluzije o „lepšoj budućnosti“ počelo se sa rasta-
kanjem svih vrednosti. Razorena je pri­vreda, dotučen je
agrar. Maraijev baštovan bio je u pravu, očevidno „uvek je
o istoj svinji reč“ – ona je znamenje. Ljudi, s ove i one stra-
ne granice, nisu ni slutili da je poredak efemeran, „ingó
ködkép“.29 Stvarnost je na strani iskustva baštovana i nje-
govih predaka!
28 „Baštovan je nemiran zbog situacije u svetu, plaši se
za svoju svinju, ova situacija joj je velika pretnja. Mnogo je razlo-
ga zbog kojih se plaši za tu svinju; plaši se zbog nemačkih vojnika
koji krstare unaokolo, pa zbog novog svetskog poretka, zbog ru-
skih komunističkih okupatora. Sumnjičavost mu je duboka, istorij-
ska i potpuna.
Popodne posećujem svinju u svinjcu, detaljno je pogledam.
Na kraju krajeva, uvek je o toj svinji reč. To je realnost. Ostalo što
se na nju nadograđuje: svetski poredak, pogled na svet, društveni
sistem – sve je to klimava maglovita slika.“
29 „Klimava maglovita slika“.
16
„Ma Luca-napja, december tizenhárom. Aki feláll a
székre, meglátja a jövőt“,30 piše Marai na strani 275, i na-
stavlja: „Nem kell székre állani: elég az ablakhoz lépni. Az
ablak előtt, a Duna tulsó partján lángol a háború. Ez a je-
len, melyből csalhatatlanul következik a jövő. A részletek
elképzelhetetlenek, de a jövő szerkezetet, mely e feltéte-
lekből épül fel, nem nehéz elképzelni. A pusztulásból nyo-
moruság lesz, hosszú ideig; aztán a megrázkodott társada-
lom rétegeinek lassú megüllepedése. Sok mulik természe-
tesen azon, milyen méretű ez a rázkodtatás? Régi törvény,
hogy minden forradalom annyit ér, amennyire át tudja
menteni a múltból a használható értékeket.“31
„A rádióban egy hörgőhangú nyilas szónok Pest el-
pusztulását igéri s követeli a lakosságtól ’ne legyen szen-
timentális, viselje el mindazt, amit az elpusztitott magyar
városok lakossága elviselt már’.
A hang ismerős. Ez az ámokfutó eszelős önkivületi
hangja. Ezek az emberek, ezen a hangon, mindaddig üvöl-
töttek, amig az ország idejutott.“32
„Első hó. Egy hét multán karácsany. /.../
Pesten az utcán véres húscafatok, csomagolópapirral
sebtiben letakart hullák. A bombák váratlanúl esnek, elő-
30 „Danas je dan svete Lucije, trinaesti decembar. Ko sta-
ne na stolicu, može da vidi svoju budućnost.“
31 „Nije potrebno da se stane na stolicu, dovoljno je da
se stane kod prozora. Ispod prozora, na drugoj strani Dunava be-
sni rat. To je sadašnjost iz koje se bez greške može predvideti bu-
dućnost. Detalje je teško zamisliti, ali strukturu budućnosti koju
kreiraju različiti uslovi, nije teško zamisliti. Razaranje stvara bedu,
i to dugotrajnu; potom sledi sporo smirivanje uzdrmanih društve-
nih slojeva. Sve zavisi, naravno, od toga do koje mere je društvo
bilo uzdrmano. Staro pravilo glasi: kvalitet svake revolucije zavisi
od toga koliko je korisnog iz starog sistema vrednosti uspelo da se
sačuva i prenese u novi sistem.“
32 „Na radiju jedan njilaš hrapavog glasa drži govor,
obećava da sledi uništenje Pešte i zahteva od građana ’da ne
budu sentimentalni jer moraju da podnesu sve to, kao što su to
već učinili stanovnici mnogih mađarskih gradova’. Glas je poznat.
Ovo je glas suludog besomučnika u delirijumu. Ti ljudi su ovakvim
glasom urlali sve dok država nije dospela u ovu situaciju.“
zetes jelzés nélkül. A pesti rádiót már napok óta nem lehet
hallgatni, csikorog és zörög.“33
Bela Kondor, prijatelj koga ću upoznati 1962. godine,
to proživljava iz dana u dan.
Decembra 24. u Budimpešti se vode teške borbe, mi
slavimo Božić u miru.
***
1945.
Prvih dana januara 1945. krenuo sam u treći razred gi-
mnazije u Subotici. Zgrada je, doduše, sovjetska vojna bol-
nica. Naša učionica je u dnevnoj sobi jednog stana u po-
znatoj Najamnoj pa­lati odmah iza zgrade pozorišta.
Nastava je krenula, nalik partizanskim školama negde
u vrletnim bespućima oslobođene teritorije. Bez udžbeni-
ka i školskog nameštaja, sa profesorima na stolici bez ka-
tedre. No, samo sedenje na časovima u iščekivanju zvona
koje objavljuje odmor već znači mirno­dopski štimung po-
hađanja škole. Ipak, radije smo sedeli u bioskopu i gledali
ratne filmove. Posebno sam doživljavao žurnale, autentič­
ne storije, naročito one snimljene na frontovima.
Radio-vesti slušali smo kao što narkomani koriste dro-
gu. Bila je to navika iz godina ra­ta, odnosno zabrane sluša-
nja vesti inostranih radio-stanica.
U vestima sam čuo da je Budimpešta oslobođena, a
potom u filmskom žurnalu video kako grad izgleda.
Krajem januara u vestima se pominje Aušvic, govori se
o užasnim scenama viđenim prilikom oslobađanja koncen-
tracionog logo­ra. Kasnije, sve to – i više od toga – slušaću
od školskog druga koji je preživeo strahote logora.
Prizori iz tog pakla, kao scene filmskih žurnala, bače-
ni su u lice civilizaciji. Svaki put nanovo priviđao mi se te-
tak Mile sa pričom o nacističkom planu uništavanja, 3. ja-
33 „Pao je prvi sneg. Za nedelju dana je Božić. /.../ Na uli-
cama Pešte krvavi dronjci ljudskog mesa, leševi u žurbi prekriveni
papirom za pakovanje. Bombe padaju neočekivano, bez bilo ka-
kvog znaka upozorenja. Radio Budimpešta se već danima ne čuje,
krči ili odaje zvuk sličan škripi.“
17
nuara 1942. godine. Sada – krajem zime i u proleće 1945
– gledam te fabrike smrti na film­skom platnu kao zapre-
pašćujuću stvarnost. Potom ću sticati prija­telje koji su to
preživeli. Jedan od njih, Lazar Merković, lo­goraš sa bro-
jem 36374, vratio se iz konc-lagera Dahau. Počeo je da
piše 1956, a tek 1963. objavio je roman Put dug pet života.
Tada već, pamtio sam njegova kazivanja, zgrožen doživot-
no onim što sam čuo i već od 1945. gledao.
U noći 30. aprila ubio se Adolf Hitler (1889–1945), a
9. maja u 00 sati okončan je Drugi svetski rat. Borbe su
još i potom vođene, pričali su mi kasnije povratnici o po-
ginulima u nastupajućim danima nakon objavljenog mira.
Naravno, ludilo se nastavljalo. Civilizaciju će rovašiti 6. av-
gusta 1945. atomska pečurka nad japanskim gradom Hi-
rošimom.
***
Pouzdani znak svršetka rata u našem gradu uočili smo
8. oktobra 1945. godine. Tada je vojna bolnica napustila
veliku, dvospratnu zgradu gimnazije. Istovremeno, štam-
pa je objavila početak specifičnog ratnog stanja. Na go-
dišnjicu oslobođenja, 10. oktobra, aktuelizovane su parole
nove vrste: „prijavljujući ratne bogataše pomažemo obno-
vu zemlje!“ Cinkarenje sugrađana uzelo je maha, otkrivani
su „saradnici okupatora“ i „špekulanti“.
Oktobra 29. počela je redovna nastava u gimnaziji.
Naša učionica, sada već IV/a razreda, bila je u prizemlju,
prva do bočnog ulaza. Sedeo sam u poslednjoj skamiji na-
domak prozora sa odličnim pogledom na široku ulicu.
Prošlo je desetak dana. Gledam kroz prozor u toku
časa i vidim – ulicu prelazi čudna spodoba. Starmali de-
čak velike glave u letnjoj uniformi kafa boje, nalik Romelo-
vim soldatima u afričkoj pus­tinji. Doduše, ima avijatičarski
bluzon sa krznom, ali iz nogavica kratkih pantalona strše
duge, neprirodno tanke noge, kost i koža. Kao da zna, ide
pravo prema ulazu. Gubim ga iz vida, a potom kuca i ulazi
u naš razred. Predstavlja se profesoru – Stjepan Fenjveš –
i biva upućen pravo u moju skamiju. Postali smo drugovi,
ubrzo smo svi zapazili broj na podlaktici dečaka povratni-
ka iz Aušvica!
 Polovinom decembra, novine su objavile početak pr-
vog sud­skog procesa „prikrivačima žita“. Progon seljaka
uzeo je maha, zlo­glasni „otkup“ trajao je dovoljno dugo da
razori tradicionalnu poljo­privredu i trajno uništi romanti-
ku salašarskog življenja.
Naredne, 1946. godine, 7. januara je svečano krenuo
brzi voz iz Subotice. Prvi put od rata moglo se putovati rav-
no do Beograda. Podignut je opet most na Dunavu kod
Novog Sada. Nije se išlo kroz tunel, već je voz od strane
Novog Sada prolazio ulicom Petrovaradina. Ni metar od
prozora kuća, tutnjao je svaki voz kroz javu i san ukućana
dugo. Godinama, sve dok pruga nije izmeštena, odnosno
izgrađen novi železnički most.
Potom sam 17. januara poslepodne u subotičkom
„Népkőru“ prvi put prisustvovao nesvakidašnjem događa-
ju. Urezaće mi se trajno u pamćenje. Bio je to „javni čas“
nakaradno usmeravane „volje naroda“, podgrevanje iluzije
o slobodi i novom poretku jednakosti.
U velikoj dvorani dupke punoj naroda, pozornica ukra-
šena zastavama i prigodnim fotografijama, za stolom pred-
stavnici narod­ne vlasti. Javno, „narodnom voljom“ rešava-
ju se žalbe nesretnika koji se opiru oduzimanju zemlje.
Čita se glasno žalba, potom podnosilac žalbe izlazi na
po­zornicu i okreće se licem prema masi da ga narod vidi,
prepozna i odluči. Žagor kulminira u paklenu buku, već pre-
ma slučaju. Čuju se odgovarajući komentari. Žalbe se od-
bijaju aklamacijom, retke su one koje bes mase uvažava.
Prozvan je katolički svećenik, popularan među žite-
ljima Subotice i okoline, župnik crkve Sv. Roke. Sam je iz-
danak siromašnih roditelja, zemljišni posed mu je potre-
ban jer izdržava decu svoje takođe siromašne mnogobroj-
ne rodbine. Blaško Rajić (1878–1951), tada krepki starac,
uglednik koga su gledali 15. jula prošle godine na ovdaš-
njem stadionu pored Maršala Tita, nije bio običan slučaj.
Među onima za stolom prekrivenim crvenim platnom, ve-
ćini je bio nepoznat. Uskomešana masa se zloslutno pri-
tajila.
Kršna figura u crnoj reverendi stoji pred komisijom.
– Pope, okreni se da te narod vidi! – izusti predsedava-
jući. Očevidno je da nema pojma ko je pred njim.
18
– Ko me ne pozna s guza, ne mora me upoznat’ ni spri-
da! – grmne karakterističan glas, ali se pop Blaško ne po-
meri. Ko je ikad prisustvovao bogosluženju u katoličkoj cr-
kvi, gde svećenik misi pre­težno leđima okrenut vernicima,
znao je na šta aludira Rajić! Svi drugi, zatečeni stavom au-
toriteta, ostali su nemi. Potom – prolomio se aplauz. Prvo
samo nekoliko, zatim cela dvorana počela je da kliče: „Ži-
veo pop Blaško Rajić!“
Nastala je gužva, glasovi su se izrodili u nerazgovetnu
dreku, predstavnici vlasti su ustali gestikulirajući. Niko ni-
kog nije slušao niti razumeo. Neopisivo stanje, nalik gro-
tlu vulkana, učinilo mi se poznatim. Tako sam zamišljao
da izgledaju završnice krvavih igara u drevnim cirkusima
Rima. Zgađen, pobegao sam napo­lje, nisam dočekao gest
surove moći sa palcem usmerenim dole ili gore. Setih se
progona i deportacija, primedaba ostrašćene gomile, vo-
zova sa bodljikavim žicama na prozorima, zatvora i logo-
ra, odvođenja u nepovrat, streljanja... Očigledna nastava,
upečatljiva, rekao bih trajnija od časova u gimnaziji!
Naredna, impresivna ludila mase, doživljavaćemo u
raznim prilikama. Već 22. maja 1946. godine, počela se tr-
čati „Titova štafeta“. Trčale su desetine hiljada učesnika,
godinama kroz de­cenije, svaki put u završnicu na stadio-
nu. Tada je onaj poslednji, ovenčan slavom, „pred očima
naroda i narodnosti“ uručivao štafetnu palicu „voljenom
Titu“. Sve do poslednje, 1980. godine, kada je šta­feta po-
ložena na odar preminulog vođe.
Potom su oduševljeni nosioci štafete sve to zaboravili.
U međuvremenu, živelo se kao u purgatorijumu, išče-
kujući „ognjem i mačem“ propagirani socijalistički raj. Pri-
padali smo tome taboru, podjednako smo „uživali“ blago-
deti novog, socijalističkog poretka. Međutim, svinja Mara-
ijevog baštovana doživljavaće suptilnu meta­morfozu, čas
tu čas tamo. Mađarska i susedne zemlje potpisale su mi-
rovni ugovor februara 1947. godine, a 6. decembra 1947.
Maršal Tito doputovao je u Budimpeštu, potpisan je me-
đudržavni ugovor o saradnji. Bio je to znak trasiranja puta
u „lepšu budućnost“. Naročito za one koji su živeli sa jedne
i druge strane granice. Naime, ovde se u jednom ljudskom
veku upamtilo pomeranje granice tri puta. Bu­dimpešta i
Beograd su na smenu bivali središta događanja, naročito
u kulturi i umetnosti.
Čelnici umetničke scene – likovni stvaraoci, književni-
ci, pa i arhitekti – odlazili su u Evropu na školovanje preko
Budimpešte. Vrativši se u Vojvodinu, baš sad posle Drugog
svetskog rata, doseg­li su vrhunac kreativnosti i ugleda. Su-
botica je arhitekturom stek­la posebnost još na prekretnici
vekova. Sombor, Novi Sad, Veliki Bečkerek i druge urba-
ne sredine očevidnim rezultatima potvrđuju komunikaciju
sa Evropom i početak istinskog povarošenja beleže u po-
slednjim decenijama devetnaestog stoleća. Veze sa likov-
nom scenom Budimpešte trajale su u decenijama između
dva svetska rata. Prema tome, ovde u Bačkoj umetnička
događanja ozračena su sa dva središta, Beogradom i Bu-
dimpeštom.
Godina 1948. bila je po mnogo čemu presudna. U Ma-
đarskoj smatrala se godinom zaokreta („a fordulat éve“),
na svim poljima društvenih događanja prevladao je soci-
jalizam. Jugoslaviju je 27. juna 1948. Kominform na sed-
nici u Bukureštu „osudio zbog skretanja“, postala je „crna
ovca“ socijalističkog tabora i krenula svojim putem. Josip
Broz Tito postao je „láncos kutya“34 kapitalizma, a dosko-
rašnje simpatije prema Jugoslaviji proglašene su najvećim
grehom pravovernika. Pokrenuti su montirani sudski pro-
cesi „neprijateljima komu­nizma“ u sopstvenim redovima,
Laslu Rajku i drugima. Isto tako, na jugoslovenskoj strani,
mnogi dojučerašnji učesnici jedinstvenog socijalističkog
kolopleta „na čelu sa SSSR-om i velikim Staljinom“, inter-
nirani su u zloglasni koncentracioni logor na pustom ostr-
vu, poznat kao Goli otok.
Međudržavna granica postala nam je tvrđa nego što
je ikad bila. Naš socijalizam bio je manje rigidan od njiho-
vog. Kod Mađara, čuveni Maćas Rakoši proglasio je sebe
„najboljim Staljinovim učenikom“, uveden je kult ličnosti.
Naredne, 1949. godine, po­čela je teška mora „proleterske
diktature“. Mađarsko stanovništvo gledalo je preko grani-
ce sa čežnjom, tu im se priviđalo priželjki­vano stanje bli-
že Evropi.
34 „Pas na lancu“.
19
Mi smo, potom, godinama prepričavali mađarski vic.
Pored svih sopstvenih nevolja, bila je to razgaljujuća du-
hovitost naroda, podjednako bliska žiteljima na obe stra-
ne granice. Taj rečit i poru­kom slojevit vic glasi:
Razboritog, iskusnog i vremešnog gazdu, sada člana
zadruge, pitaju novinari da iskreno kaže svoje mišljenje
o socijalizmu. Priklješten „slobodom mišljenja“, nadasve
pošten, ali životnim nedaćama poučen, mudri paor luka-
vo odgovara: „A szocializmus, ugyebár elvtársak, bizto-
san csak valami jó lehet. De, ahogyan azt én hallottam, a
tudósok rendszerint minden új találmányt elősször a ku-
tyákon és nem az embereken szokták kiprobálni mindenütt
a világon!“35
Naime, u nas je već ta kolhozna zabluda prošlost (do-
duše sa trajnim posledicama), njima je, međutim, najsu-
rovija zbilja.
***
Bela Kondor maturirao je u peštanskoj gimnaziji 1949.
godi­ne. Ja sam tada još kao gimnazijalac pohađao kurs fi-
guralnog crta­nja u Subotici.
Posle mature, Kondor se zaposlio kao priučeni elektri-
čar u brodogradilištu GANZ. Tu se u večernjem likovnom
kružoku pripremao. Položio je prijemni ispit i primljen
je na Képzőművészeti Főiskola36 u jesen 1950. godine. Ja
sam toga leta maturirao i u jesen dobrovoljno pošao na
odsluženje vojnog roka. Proveo sam nezaboravnu godi-
nu u Šibeniku i Splitu. Divio sam se spomenicima umetno-
sti, arhitekturi antike, romanike, gotike, renesanse – au-
tentična umetnost bila mi je svakodnevno nadohvat ruke.
Služio sam u Domu mornarice u Splitu, bavio se skulptu-
rom, imao slobodan pristup ostvarenjima Ivana Meštrovi-
ća (1883–1962) u čuvenoj vili, rado sam priman u muzej i
arheo­lošku zbirku, posećivao sam ateljee umetnika.
35 „Socijalizam, drugovi, može da bude samo nešto do-
bro. Ali, kako sam ja čuo, naučnici svugde u svetu, po pravilu, sva-
ko novo otkriće najpre primenjuju na psima, a ne na ljudima!“
36 Likovnu akademiju.
 Vratio sam se 1951. u jesen, bio bez zaposlenja, kasni-
je počeo da radim, sklopio brak sa Kaćom Malagurski, ko-
leginicom u školi gde smo oboje bili zaposleni. Upisao sam
vanredno istoriju umetnosti, rodio nam se sin – Budimir –
leta 1954. godine.
Godine 1956. Kondor „jelesen diplomázott a Ju-
hász Ferenc ’Tékozló ország’ cimű éposza ihlette Dózsa-
sorozatával“.37 Oženio se vajarkom Agotom Kaufman i
potom otišao na odsluženje vojnog roka. Moja Kaća i ja
toga leta izgubili smo sina Budimira. Ubrzo zatim usledili
su „oktobarski dani 1956“ („Ötvenhatos októberi napok“).
Kon­dor se u nastalom bezvlašću vraća peške sa ma-
đarsko-jugoslovenske granice. Dolazi kući u Budimpeštu
da nanovo doživljava strahote rata. Mi smo, tugujući, po-
red otvorenog radio aparata proživljavali i bezmernu ne-
sreću srodnih nam stradalnika. Revolucionarni bunt se to-
pio u beznađu, izbeglice su u grupama pristizale prelazeći
grani­cu. Nakon oporavka, uprkos teskobnoj neizvesnosti,
odlazili su „na zapad“. Posle svega, kao i uvek, stanje se
smirilo, a gorčina spoz­naje beznađa sizifovskog dopunje-
na je svežim primerom do narednog iskustva u permanen-
tnom ludilu civilizacije.
Kondor će 1959. godine, stipendijom Derkovits, doži-
veti umetničku scenu Pariza. Tamo je Alber Kami (1913–
1960), pošto je video njegove grafike, poželeo otvoriti
izložbu mladom umetniku. Naslutio je srodnost. Ostva-
renja Bele Kondora isijavala su opredeljenost usamljenog
borca da kreativnim činom na strani ugrožene je­dinke na-
drasta apsurdnu svakodnevicu minulim ratom žigosane
generacije osuđene da strepi od budućnosti. Pariska izlož-
ba nije realizovana. Propovednik egzistencijalizma, pisac
Kuge Alber Kami, pogi­nuo je u slupanom automobilu 4. ja-
nuara na samom početku 1960. godi­ne.
U godini zlosrećnog boravka Kondorovog u Parizu, ja
sam zahvaljujući slučaju i dobronamernom personalcu
gradske administra­cije doživeo preokret. Iz poreske upra-
ve, gde sam bio činovnik, 1. aprila 1959. godine preme-
šten sam za kustosa umetničke zbirke Gradskog muzeja u
37 „Diplomirao je sa odličnim uspehom na eposu Ferenca
Juhara Rasipna zemlja inspirisan ciklusom Doža“.
20
Subotici. Od početka 1960. sam i poverenik Narodnog od-
bora sreza Subotice za nadzor zakonom zaštićenih spome-
nika kulture u gradu Subotici i okolini.
Godine 1960. Bela Kondor će prirediti prvu samostal-
nu izložbu. Atelje mu je u Budimpešti, Becsi utca 1. Redov-
no odlazi u Miškolc gde u litografskoj radionici umetničke
kolonije otiskuje svoja ostvarenja.
Iste godine, sada već odomaćen u subotičkoj Rajhlovoj
palati – izgrađenoj 1904. godine – gde se nalazi Muzej, raz-
mišljam o tome šta mi je činiti. Duboko sam uveren da ku-
stos ne bi smeo biti samo činovnik. Isto tako, smatram da
je „poverenik“ izazov za slo­ženiji angažman. Na uglu subo-
tičkog korzoa je Gradska izložbena sala, gde sam dosta za-
poslen organizovanjem raznih izložbi. Upoznajem tu broj-
ne umetnike i moj vidokrug se širi. Sklapaju se prijatelj-
stva, upoznajem Beograđane. Počinje saradnja sa Pokra-
jinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture u Novom
Sadu. Zalaganjem dinamičnog i veo­ma zanimljivog Imrea
Devića, čelnika bačkotopolske umet­ničke kolonije, sve če-
šće gostuju izložbe umetničkih kolonija u Gradskoj izlož-
benoj sali.
Ponajviše tu, na uglu subotičkog korzoa, počinju kon-
takti sa kolonijama i brojnim učesnicima ovih specifičnih
stecišta stva­ralaca. Naime, kolonije započete osnivanjem
senćanske, 1952. godine, postale su zaštićene oaze savre-
mene umetnosti. Njihovu autonomiju svesrdno su štitili
moćni funkcioneri partije. Bili su to, mahom, predratni ak-
tivisti okupljeni oko časopisa „Hid“, koji je osnovan u Su-
botici 1934. godine. Njihovi intelektualni horizonti bili su
neuporedivo dalekosežniji od skočanjenih vidokruga stan-
dardnih poslušnika Komunističke partije. Zapravo, ostrv-
ljeni protivnici avan­gardnih uzleta i apstrakcije bili su ma-
lograđani preoblikovani u komuniste. Nije Centralni komi-
tet KPJ ograničavao slobodu stvaralaš­t va, već je to činio
mentalitet aparatčika u provinciji.
Uz svakodnevni rad, doduše veoma usporeno, pola-
gao sam jedan po jedan ispit. Studije istorije umetnosti
primicale su se odavno iščekivanoj završnici.
Naredne, 1961. godine, zamenom stanova iseljavamo
odavno nasleđenog stanara iz susedne zgrade koja tako-
đe pripada muzeju. Doseljavam se sa porodicom i tako –
radnim mestom i stalnim boravkom – bukvalno sam uvek
u muzeju! Tu, kancelarija mi je neposredno uz stan, posle-
podne nije muzej. Učim za ispite, odnosno „mudrujem“ sa
Imreom Devićem i drugima oko svestranijeg angažmana.
Počinjemo raz­mišljati o zasnivanju „likovnih susreta“, go-
dišnjih izložbi učesnika pokreta umetničkih kolonija.
Na izložbi Milana Konjovića Ljudi, 23. aprila 1961. go-
dine, prijatelj mog pokojnog oca, Janoš Herceg (1909),
poznati književnik, prepoznaje u meni „a Jánkó barátom
fiát“38 što će postati bitan momenat u mom daljem intere-
sovanju za umetnost Mađara u Vojvodini. Konjović i Her-
ceg, nadalje kao trajna ohrabrujuća podrška, često će mi
savetima iskusnih, odnosno znalaštvom starijih pomoći u
radu.
Iste godine u Miškolcu na Prvom bijenalu grafike do-
bitnik velike nagrade je Đula Hinc (1904), svestrana ličnost
mađarske umetničke scene. Prvu samostalnu izložbu imao
je pre no što smo se mi rodili. Trenutno je direktor Ipar-
művészeti Főiskola.39 Grafička ra­dionica umetničke koloni-
je poverena je kao rukovodiocu Đuli Felediju (1928), mla-
dom grafičaru koji je diplomirao u Krakovu.
Bila je to zaista simbolična godina! Aprila 12. lansiran
je Jurij Gagarin (1934–1968) poput znamenja nedoglednih
domašaja čovekovog uma. Avgusta 13, pak, postavljanjem
Berlinskog zida izgrađen je prizeman simbol ograničenosti
mržnjom i sujetama podeljenih čopora ljudske vrste.
Oktobra meseca u Somboru, otvorena je prva izlož-
ba Likov­ne jeseni, smotra recentnog stvaralaštva, autori-
tetom Konjovića okupljenih umetnika iz svih krajeva jugo-
slovenskog kulturnog prosto­ra. Priređivaće se u jesen, iz
godine u godinu.
Početkom decembra u Rijeci, učešćem na Savetovanju
o zaštiti spomenika kulture na teritoriji Jugoslavije, opre-
delio sam se za tu problematiku trajno.
No, jedan događaj, naizgled običan, biće presudan za
moju profesionalnu orijentaciju i učiniće mi naredne de-
cenije sa­držajnim, ispuniti mi život nezaboravnim druže-
38 „Sina prijatelja Janka“.
39 Akademije primenjenih umetnosti.
21
njem sa više dragih prijatelja i saradnika. Naime, oktobra
1961. stiglo je posve obično pismo jednog studenta istori-
je umetnosti, Gabora Papa (1939) iz Budim­pešte. Adresi-
rano na Gradski muzej, pismo je predato meni na dalji po-
stupak. Mladi kolega tražio je informacije o boravku po-
znatog slikara pastela Ištvana Nađa (1873–1937) u Bačkoj
tridesetih godi­na, uoči izbijanja Drugog svetskog rata.
Naravno, mi ništa o tome tada nismo znali. Pokušao
sam da nešto doznam. Kolekcionari su sa podozrenjem re-
agovali na sva moja zapitkivanja. Poučeni ranijim „legali-
zovanim otimačinama“ energično su otklanjali svaku sa-
radnju sa državnim institucijama. Naročito kada je bila u
pitanju privatna svojina veće umetničke vrednosti. Stra-
hovali su od toga da im se predmeti iz zbirke, ne daj bože,
„zaštite zakonom“ kao dragoceni spomenici kulture. Jed-
nostavno, strahovalo se od bilo koje vrste registrovanja
jer je to bio znak kontrole, onemogućavanja prodaje, na-
ročito u inostranstvu gde bi se mogle postići primerene
cene.
Tako, molba Gabora Papa naišla je prvo na zid ćutanja,
nije mogla biti blagovremeno realizovana za potrebe nje-
govog dip­lomskog rada. Međutim, ona je pokrenula pro-
ces tihog i strpljivog sticanja poverenja, prvenstveno kod
prezrenog građanskog staleža! Dopisivanje se nastavilo
uzvratnom molbom. Ja sam od njega tražio pomoć. Pla-
nirao sam tražiti vizu i otputovati u Budimpeštu radi pri­
kupljanja građe za moj diplomski rad. Tema, po dogovo-
ru sa profe­soricom dr Jovankom Maksimović, bila je: „Ro-
manska arhitektura i skulptura u Mađarskoj“.
 1962.
12. 8. 1962, nedelja
Voz iz Subotice polazi u 0.15 časova. Prvi put odlazim u
inostranstvo. Sa one strane, pretpostavljao sam, nalazi se
neki drugi svet. Onaj koji je, svojedobno, 13. aprila 1941.
u nedeljno prepodne u Sonti, nedaleko Sombora, ušao u
moj život. Potom, bio mi je svakodnevica sve do 19. okto-
bra 1944. godine u Bajmoku pored Subotice. Ubrzo, već
smo sa one strane državne granice u stanici Kelebija.
„Ceremoniju“ prelaska granice pamtiću trajno. Posle,
bi­će to manje-više sve isto i uvek drugačije. No, bio je to
zaista nov i ranije nepoznat doživljaj ispunjen nedefinisa-
nom strepnjom. Škripa kočnica, potom gluva tišina u noći.
Oko voza, uniformisani i ruskim „mašinkama“ naoružani
stražari kao preteće sablasti, kao nepomični putni međaši
na svakih tridesetak metara. Carinici u vozu, pak, iznena-
đujuće ljubazni. Nakon otvaranja i temeljnog pretresanja
prtljaga uz šaljive komentare, nakon dužeg stajanja voz je
polako nastavio put sada već kroz mađarsku ravnicu. Upi-
njao sam se da u tami spoznam razliku. Uzalud!
Pravi doživljaj inostranstva bila je natkrivena železnič-
ka stanica Keleti. Prvi put čujem da uobičajena izvikivanja i
Bela Duranci ispred Keleti stanice u Budimpešti
22
nužna obaveštenja putnicima imaju jeku. Žamor prispelih i
odlazećih putnika takođe.
Avgustovsko osunčano jutro kakvo se samo poželeti
može, šest je sati i petnaest minuta. Ispred stanice prostra-
ni park sa nadasve raskošnim cvetnim lejama, spomenik u
središtu – Baross tér! Prizor kao umiven jutarnjom sveži-
nom srdačno me pozdravlja. Znači – stigao sam. Na drugoj
strani tramvaj. Poučen uputstvima iz pisma studen­ta Gabo-
ra, znao sam broj odgovarajućeg, ukrcavam se.
***
Krenuo sam u jedinstvenu avanturu, koja će mi u mno-
go čemu promeniti usmerenje, trasirati profesionalnu ori-
jentaciju. Trajaće to neponovljivo razdoblje zaista neza-
boravnu deceniju, od avgusta 1962. do decembra 1972.
godine. Potom će u ozračju ove uslediti veoma sadržajne
dve, do septembra 1991. kada se naredne godine utapaju
i nadalje plutaju kroz sadržajno drugovanje sa galerijama u
Miškolcu! Nove kolege – maltene da su mi ih u amanet osta-
vili prethodni nezaboravni prijatelji. Sve do zapisa nastalih
ovih dana. No, krenimo redom!
***
U tramvaju sam se počeo osećati kao istinski stranac.
Svi su prema meni bili predusretljivi i ljubazni, izuzev kon-
duktera koji se ophodio korektno, ali „službeno i važno“.
Ipak, on je bio prvi koji me je upozorio kada treba da si-
đem. Tako sam stigao u Thököly út 117/B.
Zvonim! Vrata se u tom trenu otvaraju.
„Stigao je!“, klikne majka Gaboru. On se užurbano spre-
ma da pođe. Sticajem prilika upao je u višednevni izlet stu-
denata, sad putuju u Berlin! Čekajući me do zadnjeg trenut-
ka, već zabrinjavajuće kasni. Pozdravljamo se i on odlazi.
– Kaži mi bar dva imena pažnje vrednih mlađih umetni-
ka, nekog iz generacije, mogućeg kontakta – rekoh.
– Piši Tibor Černuš i Bela Kondor, oni su najbolji! Čer-
nuš je na adresi Budapest XIII, Dráva utca 12, a Kondora
ćeš naći u „Narcis“ presou na početku Vaci ulice, svako pre-
podne - bile su to poslednje reči. Odjurio je i srećom sti-
gao na vreme.
 ***
Takođe, otišao je iz mog života. Sreli smo se znatno
kasnije na jednom savetovanju u Kečkemetu, pozdravi-
li se kao da nije prošlo skoro dvadeset godina. Znali smo
se uzajamno, učestvujući u aktivnostima zajedničke nam
struke, kao da nije bilo prekida.
***
Popio sam jutarnju kafu sa Gaborovom majkom i tako
doznao sve pojedinosti o iznenadnoj ekskurziji. Gabor nije
mogao da mi javi, sve je bilo na brzinu. No, moje peštan-
sko konačište svakako nije bilo uslovljeno njegovim prisu-
stvom. Pozdravio sam se i vratio na Keleti. Odatle, znao
sam broj autobusa kojim ću stići do porodice Kuti na adre-
si IV, Irányi Dániel utca 44.
Očekivali su moj dolazak. Upoznavanje je bilo veoma sr-
dačno. Uručio sam dogovorene poklone – három pár para-
fatalpú szandál40 – za Jeneove ćerke. To je izazvalo veliku
radost. Naime, mađarsko tržište nije raspolagalo artiklom
ove vrste. Odnosno, staležu kojem smo pripadali nije u ma-
đarskim uslovima bila baš dostupna tako „luksuzna“ obuća.
Odjednom, s ponosom sam naslutio da pripadam slobod-
nijem svetu, trenutno ili za dogledno vreme njima uskra-
ćenom.
Naredni pokazatelj razlike – i te kako očigledne – tek
će uslediti. Morali smo hitro do uličnog poverenika (utca-
biztos) da se blagovremeno prijavim!
Nedelja je, približava se podne – kasnije biće neučtivo
remetiti privatnost odgovorne ličnosti. Uostalom, moj do-
lazak je blagovremeno najavljen, bio sam očekivan.
Stigoh sa sinčićem Kutijevih, mojim vernim pratiocem
do prizemne kuće. Otvaramo ulaznu kapiju. Vidimo u dru-
gom kraju dvorišta sedi žena na šamlici i priprema neko
povrće za ručak. Učtivo, ali naglašavajući svoj autoritet,
domaćica briše ruke, uzima pasoš i ćutke lista. Vadi iz dže-
pa na pregači kutiju i minijaturnim pečatom overava svoj
paraf. Vraća mi pasoš uz autoritativno upozorenje: „Sutra
40 Tri para sandala sa đonom od plute.
23
se obavezno javite u policijsku stanicu, najbolje već pre
- podne!“
Kasnije, prepoznavaću ovu „instituciju“ u ličnosti ku-
ćepazitelja (házmester) peštanskih spratnica.
Posle ručka dečak me je odveo do obale Dunava. Bilo
nam je lepo, uživali smo bezbrižno i zaboravio sam na epi-
zodu uličnog poverenika – znamenja tragikomične budno-
sti režima!
Porodica Kuti, ljubaznošću istinskih domaćina, priredi-
la mi je iste večeri lepo iznenađenje. Poveli su me na Mar-
gitsiget. Toplo letnje veče, razdragano mnoštvo, muzika sa
zvučnika i zaista zadivljujuće prirodno okruženje. Štimung
za stolom uz čašu piva i nadasve iskreno gostoprimstvo
doživeo sam kao „prvomajsko slavlje“. Kao nekad, još pre
rata doživljeni „majališ“, negde u zaumlju pohranjenog
detinjeg sećanja na bezbrižno radovanje. Ostali smo dugo,
vratili se posle ponoći.
***
Moj prvi dan u inostranstvu, odnosno u Budimpešti,
ponudio mi je tri posve različita doživljaja. Naprasni odla-
zak Gabora Papa, koliko god mi se tada činio šokantnim, za-
pravo je rezultirao savršenim usmerenjem. Što ću, narav-
no, spoznati znatno kasnije. Ljubaznost porodice domaćina
dala mi je toliko potrebnu sigurnost i osećanje pripadnosti.
Kuti je Subotičanin, prijatelj moga dragog kolege, spone sa
mojim polazištem u neizvesnost avanture. Doživljaj Margit-
sigeta – očevidno skromna, ali iskrena i spontana „narod-
na zabava“ i tamo prisutnog mnoštva, nalik već viđenom u
zavičaju pre, u toku i posle rata – ublažio je osećaj poniže-
nja nadziranog tuđinca. To veče, postupno, počeo sam se
u Budimpešti osećati „kao kod kuće“. Od samog prispeća
na železničku stanicu Keleti, sve do smiraja u gostoljubivom
domu, instinktivno sam doživljavao nevidljiv, ali svugde pri-
sutan raskorak zvaničnog i privatnog, Slutio sam da je bla-
gonaklonost građana prema strancu iskren i svestan „ak-
tivizam“ – nemi protest prema zvaničnoj politici, odnosno
naglašeni iskaz samopoštovanja. Bilo je to tiho, ali odlučno
nemirenje sa nametnutom „socijalističkom stvarnošću“ tu-
đinskog diktata!
 13. 8. 1962, ponedeljak
Prvo sam otišao u policiju. Nakon kraćeg čekanja, opet
podozrivo razgledanje pasoša, uobičajena pitanja o razlo-
gu dolaska. Sve strogo i službeno, ali korektno. Zaveden
sam u debelu knjigu evidentiranih lica. Potom mi je „nad-
ležni organ“ zastrašujuće ozbiljna lica vratio pasoš. Tek po-
tom, nasmešio se i poželeo mi uspešan i prijatan boravak.
Napokon, formalnosti su bile obavljene. Autobusom
odlazim do Keleti stanice. Odatle, kao od prepoznatljivog
orijentira, zaputih se peške u deo grada koji mi je poznat
sa fotografija. Hodam ulicom Rakoci, osmatram zgrade,
sve sam bliže iščekivanom središtu mojih aktivnosti u na-
rednim danima. Hoću sve da upamtim, idem desnom stra-
nom u nameri da se vraćam onom suprotnom. Uzbuđen
sam, kao u zanosu tumaram i gledam, gledam...
Odjednom škripa, oglasiše se sirene automobila, bu-
dim se iz zanosnog sna i vidim da sam nasred kolovoza,
doduše u zoni pešačkog prelaza. Očevidno, pošao sam na
crveno. Prekršaj! Prilazi mi policajac spreman da „trenira
strogoću“ i to s pravom. U magnovenju shvatam šta mi je
jedina odbrana.
„Ja daltanjist!“, rekoh skrušeno, gledajući zvanično
lice pogledom čoveka koji ne razume mađarski.
Dežurni policajac do tada žustrih pokreta i odgovara-
jućih namera, iznenađeno zastade. Salutira i prihvati me
blago ispod ruke, sprovede me do trotoara, kao zavere-
nički se ovlaš nasmeši i ostavi me zapitanog. Do danas tra-
je dilema. Da li je znao da blefiram? Ipak, toga momenta
stekao sam korisno iskustvo. U određenim prilikama, sa
odgovarajućim naglaskom, biće dobro ne znati mađarski.
Dan sam proveo upoznajući okolinu Univerzitetske bi-
blioteke (Egyetemi Könyvtár), uveren da će to biti moj sva-
kodnevni teren dokle god budem u Pešti boravio.
Naravno, šetao sam najviše ulicom Vaci od „Narcisa“
do Verešmarti trga. Ulazak u preso odložio sam za sutra,
kad budem spremniji za susret sa umetnikom. Spomenik
na trgu, pak, posmatrao sam kao delo subotičkog vajara
Edea Telča. Usput, prolazio sam pored „Aeroflota“, moćne
institucije na uglu, odakle se moglo putovati u svet. Dodu-
24
še prema istoku. Na trgu ispred, bilo je dosta parkiranih
automobila, a u Vaci ulici živahna reka šetača ličila mi je
na subotički korzo. Od izloga najviše sam zapažao knjižar-
ske. Maltene, da sam imao novca, mogao sam pokupovati
većinu meni potrebnih publikacija!
Kao savestan državljanin, otišao sam do jugosloven-
ske ambasade. Tamo međutim, niko nije bio impresioniran
mojim dolaskom. Odmah na ulazu, valjda portir, „primio je
k znanju“ da sam ja u Mađarskoj. Otpustio me je uz napo-
menu da se javim samo u slučaju preke potrebe.
Zašao sam, potom, malo u Varošliget. Tu negde bio je
smrtno ranjen subotički slikar Elemer Činčak. Sa stepeni-
šta Szépművészeti Múzeuma41 osmatrao sam zamišljenu
putanju njegovog bežanja pravo u smrt. Da nije u parku
tražio spas od bombi, možda bi preživeo to bombardova-
nje 2. jula 1944. godine. Zatim sam skrenuo pogled prema
zgradi naše ambasade. Baš tu, negde na trotoaru ispred
mene, stajao je sovjetski tenk koji je pogodio ambasadu u
krvavim danima „pedeset šeste“. Kao da je ova, ničim obe-
ležena lokacija, sudbinski predodređena da izazove smrt.
Krenuo sam, zatim, Putem Đerđa Dože. Oduvek vo-
lim da na autentičnim lokacijama zamislim i „doživim“ ona
istinska i potresna događanja, avers ili revers sveobuhvat-
ne medalje ljudskosti. Baš tamo preko stajao je bronzani
kolos – Staljin. Tu, na ovom širokom bulevaru, narodni bes
je ritualno sekao omraženi spomenik. Nalik drevnom „ubi-
janju“ neprijatelja!
14. 8. 1962, utorak
Počeo sam raditi u čitaonici Univerzitetske biblioteke.
U 10 časova otišao sam kod Tibora Černuša (1927), sli-
kara koga mi je preporučio Gabor Pap. Primio me je ve-
oma ljubazno, pokazivao mi slike, govorio o stanju u li-
kovnom životu Budimpešte.Očevidno ispunjen gorčinom,
kazivao je svoju priču sa bezgraničnim poverenjem u ne-
znanca. Delovalo mi je to nadasve neoprezno! Jesam ja ta-
kođe brzoplet i reči mi znaju biti brže od pameti, ali Čer-
41 Muzeja lepih umetnosti.
nuš je delovao zaista nezadovoljan i očemeren društve-
nim prilikama u Mađarskoj.
Slikarstvo ovoga nezadovoljnika, međutim, nalik viđe-
nom u nas, nije me uzbuđivalo. Jednostavno, slutio sam
da nije uspostavljena trajnija komunikacija. Mislim da sam
i ja izneverio njegove nade. Brzo je shvatio da sam samo
student, orijentisan prema srednjovekovnoj arhitekturi i
skulpturi. Njemu je, očevidno, bio potreban sagovornik
koji osluškuje damare recentnog stvaralaštva.
Ako se dobro sećam, na štafelaju je bila slika sjajna u
koloritu, znalački umiven prizor pijace, kristalisan u svoje-
vrstan magični realizam. Sve je delovalo precizno, savrše-
no, univerzalno. Maltene, isijavalo je neku nadrealističku
poetiku.
No, kada sam odlazio, bio sam bez onog specifičnog
osećaja ispunjenosti doživljajem viđenih ostvarenja. Vra-
ćao sam se autobusom bez priče koja bi učinila dan do-
stojnim pamćenja.
Opet sam na Vaci ulici, ali bez volje da se vratim u čita-
onicu i nastavim listanje jutros otkrivene knjige Đule Mo-
ravčika Bizánc és a magyarság.42
Neplanski skrećem i ulazim u „Narcis“. Osmatram pri-
sutne, niko mi ne liči na uglednog slikara. Prilazi konobari-
ca i veoma neposredno pita:
– Koga tražite?
– Rekoše mi da da ovde mogu sresti Belu Kondora, po-
znatog slikara – rekoh, iznenađen njenim pitanjem.
– Zakasnili ste, sada je već prošlo podne, ali odmah ću
ga pozvati telefonom.
Odjednom, sve počinje da se odvija previše brzo, po-
kušavam odložiti sa „doći ću sutra“, mahnem rukom u for-
mi pozdrava uz izvinjenje. Uzalud!
– Čekajte! – veli konobarica, potom u telefon kazuje
Kondoru da ga traži „jedan stranac“ i pruža mi slušalicu.
– Ja sam student istorije umetnosti, uputio me je ta-
kođe student Gabor Pap... – objašnjavam, ali me Kondor
hladno prekide:
– Dođite gore! Sada će Vam devojka objasniti gde sam,
lako je naći, svega par minuta odatle!
42 Vizantija i Mađari.
25
Tu ja odmah u startu zabrljam stvar. Umesto da pri-
hvatim i pođem, predlažem da susret bude sutra. Narav-
no, u vreme kada bi njemu odgovaralo – pokušavam da
budem uviđavan i nenametljiv.
Očigledno iznerviran mojom neodlučnošću, skraćuje
razgovor:
– Dođite kad hoćete, samo recite u koliko sati!
– Doći ću sutra u dva posle podne.
– Dobro! – reče glas i spusti slušalicu.
Stekao sam prvi utisak na neviđeno, rekao bih da mi
predstoji susret sa ne baš druželjubivim namćorom.
Odlazim ošamućen iz „Narcisa“, pomalo se i stidim.
Slutim da me konobarica smatra nadasve smetenim i tra-
pavo učtivim provincijalcem. Naravno, ona savršeno po-
znaje slikara i njegov direktan i neposredan nastup. Pret-
postavljam da ja nisam na Kondora ostavio povoljan uti-
sak. Černuša sam, nedvojbeno, već izgubio.
Vratio sam se u čitaonicu i radio do zatvaranja. Pogled
mi se zaustavio na stranici gde Moravčik, povodom krsta
na pločici („a honfoglaláskori bezdédi tarsolylemez“43) go-
vori o mogućem susretu Metodija sa poglavicom Mađara
Arpadom.
Sveta braća Ćirilo i Metodije, dobro nam znani „slo-
venski apostoli“ rodom iz Soluna, pohodili su Moravsku na
traženje tamošnjeg kneza Rastislava (846–870). Udovolja-
vajući njegovoj molbi, vizantijski car Mihajlo II poverio je
braći pokrštavanje Slovena u dalekoj zemlji Moravskoj.
Umni i nadasve revnosni posvećenici zadatku, oslanjaju-
ći se na pismo koje je Ćirilo sačinio, bili su veoma uspešni.
To je, kao i obično svaki uspeh, izazvalo podozrenje pako-
snika. Nemački crk­veni velikodostojanstvenici, osetivši se
ugroženim u sferi vlastitih uticaja, braću su – kao vizantij-
ske špijune – „cinkarili“ rimskom papi.
Potom su braća morala na put u Rim da bi se pred pa-
pom opravdali. Njihov rad je u Rimu visoko ocenjen. Ćirilo,
koji je tu preminuo 14. februara 869, sahranjen je uz naj-
veće počasti. Metodije se vratio da nastavi započetu misi-
ju, ali kao panonsko-sremski nadbiskup. Očevidno, sedište
43 „Krst na pločici iz doba doseljavanja Mađara.“
mu nije bilo u tada razorenom Sirmijumu (Sremska Mitro-
vica), već u lepo izgrađenom Baču, od ranije već biskup-
skom gradu, zaštićenom rekom Dunav, močvarama Mo-
stonge i bujnim šumama.
Zlosrećni Metodije biće u Moravskoj zlostavljan i pro-
ganjan. Kneza Rastislava kao zaštitnika više nije bilo, Rim
je daleko, a ne­mački sveštenici i te kako odlučni da štite
sopstvene interese. Meto­dije, nedvojbeno zaslužnik civili-
zacije, umro je 6. aprila 885. godine.
Mađarski čelnik Arpad koji je u Podunavlje doveo svo-
je podanike, utemeljivši tako novu domovinu pokorava-
njem starosedelačkih slovenskih plemena, umro je 907.
godine.
Negde, u decenijama između 863. i 885. godine – tu-
mači istoričar Moravčik – možda su se sreli Metodije i Ar-
pad. Naime, Mađari u devetom veku trguju sa Vizantijom,
trampe Slovene-robove za raskoš­no izrezbarene predme-
te i luksuzne tkanine. Sve u svemu, krst kao centralni motiv
umetnički oblikovane dekorativne pločice za ukraša­vanje
torbe, uverljivo svedoči o mogućim vezama. Možda je to
znak mogućih pokušaja pokrštavanja Mađara, samim tim i
Metodije je „u igri“ lako prepoznatljiv uticajni učesnik.
No, u mojoj igri scenario je drugačiji!
Ja sam rođen u Baču, igrao sam se po ruševinama tvr-
đave, hodao sam po kamenim pločama drevne katedra-
le, doduše one izgrađene posle Metodija. U vrelom pe-
štanskom popodnevu, u zagušljivoj čitaonici, pokrenuo
se u mislima „vremeplov“. Još dublje u prošlost, kada se
Bač pominje u doba Justinijana, 535. godine, odnosno u
ne tako davna leta dečačkih kupanja u Mostongi pod zidi-
nama tvrđave, odnosno u nezaboravna junska proštenja
kod kapele Svetog Antuna Padovanskog, neda­leko Bača u
živopisnom okruženju šume i močvare, ispunjenih šumo-
vima minulih stoleća. Osetio sam se ukorenjen, zauvek
prožet bliskošću nedogledne prošlosti, obgrljen trajno za-
gonetnom toplinom neposrednog komuniciranja sa istori-
jom. Bač mi se priviđao kao ishodište i stecište mogućih,
maštom u stvarnost pretočenih doživljaja. Zašto ne, čak
i svedoka pri susretu Metodija i Arpada! Možda sam baš
tada, zagledan u stranice Bizánc és a magyarság spoznao
beskraj kosmosa panonskog. No, jedno je sigurno. Postao
26
sam svestan da se neću utopiti, proučavajuću umetnost
romanike, u dalekoj prošlosti. Koncentrič­ni krugovi, šireći
se iz moga zavičaja, klizili su prostranstvom u kojem sam
pretpostavljao bezbroj tema mogućih istraživanja. Znao
sam da mnogo štošta ne znam, slutio sam da je mnogo
toga zagubljeno u pomeranjima državne granice i prome-
nama uticajnih sfera. Uostalom, Moravčik naglašava vi-
zantijske uticaje, Gerevič, pak, primarnima smatra plodo-
tvorna strujanja italijanska. On je u svojoj revnosti i do-
sta preterivao. Na primer, Radovana, jedinstvenog kipara
iz 13. veka, o kome u nedostatku podataka svedoči trajno
mo­numentalni portal katedrale u Trogiru, preimenovao je
u Radvány mestera. Za mene, ipak, ličnost se ovekovečuje
delima, a ne pripadnošću.
Svojedobno, sekretar mog rođaka bačkog biskupa Laj-
če Budanovića – posle i sam biskup – Matiša Zvekanović
(1912), rekao mi je baš prošle godine: „Bačka biskupija di-
rektno ili indirektno ima svoje poreklo od sv. Metodija.“
Uostalom, rado smo u razgovorima pominjali slavu drev-
nog grada Bača kao stecišta i boravišta umnih glava huma­
nističkog doba. Naročito kada je tamo stolovao nadbiskup
Peter Varadi (oko 1450–1500). Meni je posebno draga nje-
gova grandiozna akci­ja prokopavanja močvarne reke Mo-
stonge od opkopa bačke tvrđave do reke Dunav. O tome
je sam pisao biskupu u gradu Vacu, Batoriju, daleke 1497.
godine. Tada, moglo se od Bača, šajkom veslajući, direk-
tno do Budima!
Bač, veliki grad poznat u Evropi, sa „dunavskim prista-
ništem“, danas je najsiromašnija opština Vojvodine.
Pomenuti nadbiskup Varadi imao je kontakte i sa mo-
jom Suboticom. Iste 1497. godine, „dopisivao se“ sa zlo-
srećnim župnikom Lukom oko pretnji interdictumom zbog
neplaćenih dažbina. Nažalost, crkvu subotičkog župnika
Luke još nismo pronašli. Da nije bilo crkvenog poreza koji
ubogi Subotičani nisu mogli da plate, nesrećnog plebano-
ša davno bi progutao zaborav.
Sada, ovde nad knjigom Moravčika, lutam kroz veko-
ve. Sedim u čitaonici, a Dunav je par stotina metara odav-
de, Vac malo severnije. Da, svet je zaista mali, sve je nado-
hvat. Puno toga, eto, čeka baš mene da se zabavim davno
zaboravljenim stvarima.
 15. 8. 1962, sreda
Danas je sreda, radiću u čitaonici, posetiti slikara Kon-
dora, potom otići do Muzeja lepih umetnosti. Posle toga
častiću sebe šetnjom po Varošligetu. Videću da li se može
ući u Vajdahunjad koji deluje poput razglednice uživo.
Stigao sam u 8 časova, rešen da završim Bizanc és a
magyarság. Nakon još kod kuće pročitane knjige Tibo-
ra Gereviča, Magyarország románkori emlékei (1938),44
meni Moravčik iz 1953. godine deluje nekako logičnije: „A
bizánci hatások egész sereg művészeti emléke van. Ezek
egyrészt zsákmányolás, ajándékozás vagy kereskedelmi
behozatal utján került hazánkba, de mindenesetre bizonyi-
téka azoknak az élénk kapcsolatoknak, melljek Bizáncot a
X-XI századok folyamán Magyarországhoz fűzték.“45
Pominje Lehelov rog iz Jasberenja kao vizantijski rad iz
osmog veka. Meni je dobro znana reprodukcija još iz pe-
tog raz­reda osnovne škole. Tada sam verovao da je pred
smaknuće njim pos­lao neprijatelja da mu služi na dru-
gom svetu. Otud oštećenje na zaista sjajnom umetničkom
predmetu.
„Az István király korában épült székesegyházak elren-
dezése nyugati, román stilus elötti lombardiai hatásokra
vall, de a dekorativ részletek kidolgozásában és s diszitő ele-
mekben határozottan bizánci formakincsre ismerünk!“46
Podvlači kao primere: „/.../ főleg az egykori esztergo-
mi, székesfehérvári, veszprémi és pécsi székesegyházak
ránk maradt töredékes kövein egyes diszitőelemek (oszlo-
pfők, domborművek, faragványok, akantusok, palmetták,
44 Romanički spomenici u Mađarskoj.
45 „Umetnički uticaj Vizantije se oseća u čitavom nizu
umetničkih dela. Ova dela su u našu domovinu stigla delom kao
deo plena, kao pokloni ili putem trgovine, u svakom slučaju dokaz
su intenzivnih veza koje su postojale između Vizantije i Mađarske
tokom 10. i 11. veka.“
46 „Raspored katedrala građenih u doba kralja Stefana
je zapadnjački i svedoči o lombardijskom uticaju iz vremena pre
pojave romanskog stila, ali u izdradi dekorativnih detalja i ukra-
snih elemenata prepoznajemo nedvosmisleni uticaj vizantijskih
formi!“
27
rozetták) alkalmazásában mutatkozik /.../“47
Očigledno, dobijam upute – moraću otići do pomenu-
tih gradova i pogledati u originalu. Naravno, ako stignem.
Listam knjigu Dežea Derčenjija, Az Árpádkori magyar
művészet problémái...,48 potom nalazim Derčenjijev tekst:
„Az esztergomi porta speciosa“.49 Tu nalazim: „Esztergom-
ban nem elősször találkozunk hasonló jelenséggel. A ka-
putipus a délfrancia protorenesánsra megy vissza, a diszi-
tő tehnika bizánci eredetű, stilusát pedig hatarozott antik
vonzódások alakitják.“50
Odmah potom: „A porta speciosa különleges tehnikája
Bizánc felé mutat, de szellemét a nyugati ikonográfia, sti-
lusát pedig helyi adottságok és az antik örökség alakitja,
határozza meg.“51
Pronalazim mišljenje Antala Kampiša, Jožefa Čemegi-
ja, Zoltana Kadara – očevidno koloplet se ubrzava, upao
sam u nadasve uz­budljivo „vrzino kolo“ sa središtem u Pa-
noniji! Šta se ovde sve sus­retalo i ukrštalo, potom samo-
stalno bokorilo i nama u amenet prosle­dilo?
Opet, najviše me opčinjava zamišljeni prizor; smerni i
po­nizni samotnjaci, živopisci i klesari radom zatočeni go-
dinama u jednom mestu, isijavaju beskrajan kosmos uni-
verzalnih i trajno aktuelnih vrednosti. Da li nesvesno niču
na oporom i surovom bunjištu krajnje monotone zbilje,
kao besmrtne, mahom bezimene ličnosti zagonetnog po-
47 „/.../ manifestuje se u primeni pojedinih ukrasnih ele-
menata (kod kapitela, reljefa, rezbarija, akantusa, palmeta, roze-
ta) pogotovo u slučaju očuvanih delova kamenih blokova neka-
dašnjih katedrala iz Estergoma, Sekešfehervara, Vesprema i Pe-
čuja /.../“
48 Problemi mađarske umetnosti u doba dinastije Arpa-
dovih...
49 „Porta speciosa u Estergomu“.
50 „Ovo nije prva prilika da se u Estergomu srećemo sa
sličnim pojavama. Tip portala nas vraća na južnofrancusku pro-
torenesansu, tehnika ukrašavanja je vizantijskog porekla, a stil joj
definišu nedvosmisleno antički uzori.“
51 „Specifična tehnika porta speciose upućuje na Vizan-
tiju, ali duh joj pripada zapadnjačkoj ikonografiji, a stil joj oblikuju
i definišu datosti same sredine kao i antičko nasleđe.“
rekla? Slava njihove kreativnosti, pak, otvara im sada sve
granice. Stvaralačkom tajnom akumulirani uticaji, zapra-
vo, podstiču isijavanje autentične osobne prepoznatljivo-
sti. Smerni i poniz­ni, oni su slobodni i nadmoćni, besmrtni
ostvarenjem.
No, vreme je krenuti!
Stižem brzo pred spratnicu Bécsi utca 1. Kako to obič-
no biva, lift ne radi. Posle ću čuti: i da radi, nikakve koristi
– nisam imao ključ od lifta!
Danas je, valjda, najtopliji dan u godini! Povrh svega
14 časova. Na moj predlog! Stižem gore i zvonim. Ništa...
Odnekud, pojavi se u vrućini prilično razgolićena žena,
nosi poveću palicu. Udari njom snažno nekoliko puta u
vrata i reče: „Igy kell itt kopogni!“,52 i ode hitro, kako je
i došla.
Ubrzo, vrata sa neuglednom ceduljicom „Kondor“ se
otvaraju.
Stoji mlad čovek, istih godina kao ja, malo klempavih
ušiju i rošava lica, samo u belim gaćicama. Pogled setan i
lukav u isti mah, ustima blago najavljen osmeh. Ćuti i čeka.
– Ja sam... – počinjem da objašnjavam ko sam i šta
sam, odeven od glave do pete, u sakou, sa pedantno za-
kopčanom košuljom i dobro zategnutom kravatom.
– Látom!53 – i pokretom ruke daje znak da uđem.
Sada se ja opet pravim fin, predlažem da on ide na-
pred. Ja, naravno, ne znam kuda treba ići...
Okreće se i polazi. S leđa, upamtio sam taj hod lakog
ko­raka i jedva primetnog klaćenja ramena poput morna-
ra na brodu. Iz predsoblja ulazimo u veliku prostoriju sa
ogromnim prozorima na zapad­noj strani, levo i desno vide
se omanja vrata. Skrećemo desno, iz „velikog ateljea“ ula-
zimo u manju odaju.
Levo prema prozoru ogroman radni sto, ispred komo-
da sa više fijoka, desno ležaj na kome supruga (Agota) pati
od nesnosne vrućine i posmatra me doduše ljubopitljivo,
ali i prekorno. Valjda zato što sam tako „uspešno“ odabrao
vreme dolaska!
52 „Ovde se ovako kuca!“
53 Vidim!
28
Nakon uobičajenih i kratkih formalnosti, Kondor gur-
ne jednu hoklicu u sred sobe i ponudi mi da sednem, on
se smesti za sto. Sedim tako između njih. On me posma-
tra s leva, osećam da se uzdržava i glumi ozbiljnog znati-
željnika, ona leži raskomoćena, učtivo postav­lja konven-
cionalna pitanja, gleda me pravo u oči i naslađuje se. Ja,
uštogljen i zakopčan, patim obilno se znojeći. Kud puklo
da puklo! Naglo ustajem, skidam sako, odvezujem krava-
tu, skroz ras­kopčavam košulju i zavrćem rukave. Odlažem
garderobu na komodu i opet sedam. Lakše mi je.
Niko reč da progovori, tajac. Odjednom će Kondor
iznebuha:
– Meginna valamit?54
– Igen!55 – uzvratim, obradovan promenom.
– Én is, de nincs!56 – kaže on.
– Majd én leszaladok csak merre van az üzlet?57 – kažem.
– Nem! Ági megy, csak neki adnak hitelre.58
Agota se već zaodenula i nestala. Ubrzo, vraća se sa
fla­šom poljske votke („wodka wyborowa“).
U međuvremenu, taman je stigao da me pita zašto mi
je ko­ža iznad desne obrve upaljena. Objasnio sam vlastitu
„kalvariju“ sa dermatitisom. Ležao sam u bolnici, maltene
do samog polaska. Kre­nuo sam sa zakašnjenjem, viza mi
uskoro ističe. Od nesnosne vrućine, eto, opet mi upaljena
koža najavljuje možda povratak tegoba.
Kucnemo se sa: „Na zdravlje!“ i dok Agota objašnja-
va uspešnu akciju nabavke, Bela Kondor prekopava fijo-
ku svog radnog stola. Pobedonosno diže traženi predmet:
već korišćeno minijaturno pakovanje specijalne „švajcar-
ske masti“.
– Azonnal nagyon vékonyan kenje be! 59 – kaže, odno-
sno poči­nje da me uverava sa „nema problema“ jer će on
54 Želite da popijete nešto?
55 Da!
56 I ja, ali nema ništa!
57 Skoknuću ja, gde je prodavnica?
58 Ne! Otići će Agota, samo njoj daju na veresiju.
59 Odmah nanesite tanki sloj!
već danas srediti da se i meni za sutra obezbedi ta efika-
sna, uvozna pomada.
– Jaj! Samu, hátha ez neki nem jó...60 – klikne Agota!
– Biztosan jó! 61 – reče on samouvereno, ozarena lica i
nastavlja – Ő is Béla! Ha nekem jó, neki is jó!62 ...
– Ismered a dagadt Sztojánt?63 – obraća mi se pita-
njem sa „ti“, bez ikakvog uvoda. Pošto sam odrečno mah-
nuo glavom, nastavlja – Az itteni szerb pap fia, nagyon jó
barátom és kövér. Mingyárt megismered!64 – saginje se i
podiže telefon.
Tek tada sam primetio telefon pod stolom sa neuobi-
čajeno dugim gajtanom. Valjda zato da ga vuče iz prostori-
je u prostoriju. Počinjem da osmatram zidove, gledam sli-
ke, asociraju na ikone... Prenem se, začuvši Kondorov glas!
– Sztoján! Van itt nálam egy jugoszláv művészettör-
ténész. Gyere, majd te vezetsz bennünket vacsorára.
Várunk, szerbusz!65
Napokon, kao da je sve došlo na svoje mesto, počinje-
mo da razgovaramo. Zapravo, Kondor mene ispituje gde
sam se smestio, šta nameravam da radim, da li nekoga
poznajem i kako nameravam da sprovedem zamišljeno
bez odgovarajućeg poznanstva i podrške...
U predahu – dok opet podižemo čaše – koristim priliku
da pitam (kad sam već ovde zbog slika njegovih): njava ko su njihovi prijatelji i kako ja nema šta da brinem
– Šta je ona velika slika, desno pored vrata u prethod-
noj prostoriji?
– Čokonai! – kaže on i nastavlja da me propituje.
Shvatio sam da razgovora o slikama neće biti. Infor-
macija „Čokonai“ baš mi ništa nije značila. Međutim, slika
sama po sebi, sedeća figura sa krilatim čovečuljkom u kri-
60 Ajoj! Šamu, možda to njemu ne odgovara...
61 Sigurno mu je dobra!
62 I on je Bela! Ako je meni dobra, dobra je i za njega!
63 Poznaješ debelog Stojana?
64 Sin je ovdašnjeg srpskog popa i moj dobar prijatelj.
Debeo je. Sad ćeš ga upoznati!
65 Stojane! Kod nas je jedan jugoslovenski istoričar umet-
nosti. Dođi, vodiš nas na večeru. Čekamo te, servus!
29
lu, rukopis koji označava, a ne podražava, prigušen kolorit,
odnosno boje kao zarđale, privid freske u vremenu odtra-
jale, jasno mi kazuju o nepokolebljivoj samosvoj­nosti. Pri-
zor – ničemu znanom nalik. Baš kao one manje slike nasu-
prot, okačene bez ikakvog reda. Jedna je, zaista, baš „iko-
na“, centralni motiv u sredini, uz rub simbolične scene.
Druga je nalik oltaru sa dva krila sa natpisom „St. Martyr“;
dva su prizori sa zlatnom podlogom, ali na njima fascinira-
ju ruke; uniformisana figura u rukama drži ne­ku skalame-
riju nalik vetrenjači sa četiri krila; druga kao da je prs­tima
pridržavala mali aviončić. No, sve su one podjednako oso-
bene kreacije – specifična koloristička jeka koja asocira na
enterijere manastirskih hramova.
Očevidno, sve do sada viđeno potvrđuje suvereno vla-
danje zanatom u smislu oblikovanja čvrste i jedinstvene
scene. Poetika je osobeni i prepoznatljiv iskaz autentične
leksike. Okružen sam „kondorovskim svetom“ koji se ne
može uklopiti u meni poznate fijoke. Samo slutim neku za-
jedničku „talasnu dužinu“, ali nema nade da o to­me raz-
menjujemo mišljenje. On je zauzet posve drugim pitanji-
ma, neš­to kombinuje sa Agotom, a ja nikako da pohvatam
konce.
Štimung je posve domaći. Sada već Agota meni objaš-
– „Lajoš će sve da sredi...“ Priča mi da je i ona vajar, ali eto
baš ne radi. Kondor telefonira i ugovara neki sastanak za
sutra poslepodne. Potom opet nešto dogovaraju sa Ago-
tom.
Napokon! Sada već po drugi put sve se sređuje samo
od sebe. Neko lupa na ulazna vrata. Stiže Stojan Vujičić
(1933). Ulazi ispred Kondora. Korpulentan, iznenađujuće
hitrih pokreta uprkos nesnosnoj vrućini. Širi ruke, grli me
onako srdačno kao doma­ćini u nas i pozdravlja – pomalo
arhaično – srpski: „Dobro nam došao, kako si putovao...“
Seda i on na drugu hoklicu koju je Kondor odnekud do-
neo. Počinje da me propituje, pominjući uzgred imena ne-
kih Beograđana koje ja ne poznajem. Reč po reč, nalazimo
zajedničke teme pa ih on na mađarskom tumači Kondoru
i Agoti. Odjednom, shvata komiku situacije i počinje gro-
hotom da se smeje.
 „Ja počeo da se ponašam kao prevodilac!“, reče.
Razgovor dalje teče neusiljeno. Stojan je uneo poza-
mašnu dozu vedrine, formalno isijava dobro raspoloženje.
Sa nekim, obično sveštenim licima primerenim autorite-
tom, postavlja Agoti i Beli razna pitanja. Pominju se ime-
na, slutim neku zajedničku „akciju“ koja se u nešto uklapa.
Govore o Sentandreji i sigurno lepom vremenu. Shvatam
da je u pitanju naredna nedelja.
„Naravno, vi vodite računa o Jugoslovenu!“, govori nji­
ma i obraća se meni: „Ti, prijatelju, dolaziš sa Agikom i Be-
lom, mo­ji ste gosti na crkvenoj slavi. Upoznaćeš tamo za-
nimljive i korisne ljude. Biće veselo, planiraj ceo dan! Bio
si u Sentandreji? Nisi? E, pa sad ćeš biti, upoznaćeš nepo-
novljiv grad na najbolji način.“
Kao da je sve bilo unapred planirano!
Smeje se, organizuje, izdaje naređenja...
„Idemo! Spušta se veče, svi smo gladni!“, reče Stojan.
Ošamućen sam neposrednošću domaćina, još više
eksploziv­nim nastupom pridošlice. Tu već odavno niko ne
primećuje da sam ja ovde prvi put! Naprosto, osećam se
„kod kuće“, vreme leti i spušta se veče. Pokušavam pred
polazak da se informišem o narednom „pro­gramu“ u želji
da se uklopim u polazak, možda poslednjeg, autobusa za
Rakošpalotu.
„Kakav autobus? Nema autobusa, spavaš tu. Na su-
protnoj strani ateljea je Agikina soba. Ona je već posle-
podne rekla da je tebi ustupa. Ponesi samo pasoš, ništa ti
drugo ne treba. Idemo!“, govori Kondor, navlačeći panta-
lone, potom košulju i sandale.
Polazimo, ne znam gde. No, miran sam jer znam da se
noćas vraćamo ovamo.
Idemo, usput Stojan objašnjava, pokazuje mi gde je
Srpska ulica... Agika mi (sa nešto prezira) skreće pažnju na
izloge... Kondor korača sa rukama u džepovima, s vremena
na vreme ubaci neku opasku i nastavlja da ćuti.
Dosta smo hodali, izgubio sam orijentaciju... Stigosmo
pred jednu spratnicu. Ulazimo u karakteristično dvorište
najamnih palata sa kraja devetnaestog veka. Nasuprot, u
dnu dvorišta, vrata kao sa izvaljenim šarkama, odškrinuta,
očevidno se ne pomeraju. Otvor u mrak je dovoljan, de-
30
beli Stojan lako prolazi prvi. Ja sam sledeći i vidim savrše-
no osvetljen svaki nogostup stepenica koje se u podrum
spuštaju. Nasuprot „ugođaju“ neurednog dvorišta, iza na-
krivljenih vrata sve je čisto, zidovi belo okrečeni. Silazimo
u mraku, stupajući na osvetljene stepenice... Potom levo,
ulazimo u prostran, zasveden podrum. Ni nalik ugostitelj-
skom objektu socijalističkog tabora. Nadasve skromno
uređen enterijer, nekoliko stolova je zauzeto. Uvek gru-
pe, niko ne sedi sam. Stojan, opet levo, seda za sto, mi ga
sledimo. Ono drugačije i posebno su očigledno Kondoro-
ve kompozicije na zidovima. Rukopis viđen u „velikom ate­
ljeu“, ali vedrijih boja. Kao da je na brzinu oslikao zidove
figurama koje dodatno naseljavaju ovaj podrum. Među-
tim, „kafanski svet“ koji nas sa zidova posmatra, karikiran
i nestvarno (cirkus­ki) odeven, meni nije delovao veselo.
Rekoše mi da je ovo „Klub arhitekata“ u koji ima-
ju pristu­pa prijatelji, odnosno „umetnički svet“. Shvatih:
određeni intelek­tualni duh korisnika načinio je sebi pri-
meren kosmos, različit od vanjskog i stvarnog štimunga.
Znači, vrata sa izvaljenim šarkama, osvetljene stepenice u
tami i sve drugo, znamenja su želje da se tu živi različitost
u zajedništvu istomišljenika. Svi su se međusobno pozna-
vali, prilazili su našem stolu i pozdravljali se. Predstavljen
sam nekima, ali mnoštvo utisaka ovoga dana izbrisalo mi
je iz sećanja imena, fizionomije... Pamtim gust dim poput
magle i žamor koji nije nalik kafanskom.
Po izvedbi, očigledno, dekoracija zidova je urađena
površno, možda kao privremena scena koja će dopuniti
novogodišnje slavIje. No, smišljenost autorske intervenci-
je bila je očevidna. Kao da su motivi zapravo povećavali
podrumski enterijer, ali ne iluzionistički. Scenama je slikar
označio površinu sa namerom da stvarnost prevede u na-
slikane scene ili obratno.
Celo veče, dok smo tamo večerali, redom nazdravljali
– ne pominjući kome, samo dižući čaše – razgovarali, gle-
dao sam oslikane zidove. Bio je to nestvarno-stvaran svet,
leksikom, koloritom, samosvojnim iskazom dočaran u re-
alnost kluba. Stalno mi se priviđalo da smo svi mi ovde pri-
sutni deo toga i zapravo utopljeni u nasli­kanu cirkusku zbi-
lju. Čak onamo nasuprot stolu, kroz dim, jedna scena mi je
neodoljivo ličila na standardni motiv raspetog Isusa sa fi- mester bácsi tu bio i četrdesetih godina u istoj ulozi. Setih
gurama oko krsta. Na svodu videh krilate spodobe. se da je reč „tetszik“ ili „tetszett“ 70 i kod nas ušla u modu
Negde u cik zore raziđosmo se. Agika, Kondor i ja vra- 1941. godine, doneli su taj izraz činovnici i pridošlice iz Pe-
tili smo se u Becsi utca 1, odnosno atelje koji će meni po- šte.
stati baza. Rekoše mi da sutra ujutro odem po svoj prtljag! „Tartalmas szórakozást kivánok a művész uraknak!“,71
naglašavajući svaku reč, dao nam je na znanje da je sve ra-
16. 8. 1962, četvrtak zumeo i da je sa njegove strane sve u najboljem redu, kao
uzgred pomenuvši: „Az éjszaka ’korán’ tetszettek jönni!“72
Odmah ujutro otišao sam kod Kutijevih, pokupio svoje
Prateći me do čitaonice, Kondor mi je pojasnio da tre-
stvari i pozdravio se sa gospođom Kuti. Bila je iznenađena
ba biti „udobro“ sa kućepaziteljima jer su oni „hivatásos
tako brzim sklapanjem poznanstava, ispratila me sa napo-
besugók“,73 ali ovaj naš je nadasve redovan, blagorodan
menom da se mogu vratiti.
čovek starog kova, može se imati u njega poverenja.
Brzo sam stigao nazad. Uspinjući se liftom, odmeravao
Rastali smo se uz važno upozorenje da iz čitaonice od-
sam nezamislivu uštedu vremena. Naime, sada mi je Uni-
mah dođem kući. On će dotle obezbediti dolazak Lajoša
verzitetska čitaonica maltene u komšiluku. Odavde u bilo
Nemeta koji će sa velikim zadovoljstvom – jer je onako
kom pravcu stizaću lako i brzo. Bilo je to, zaista, primarna
„fontoskodó természetű“74 i voli da organizuje – sve meni
činjenica jer su mi se preostali dani brzo trošili.
potrebno srediti.
Kondor me prati dole, ide i on u grad, kaže poslom. Us-
Nešto posle 16 časova, stigao sam gore u atelje dosta
put, skrećemo u dvorište „naše“ kuće gde u suterenu živi
za­brinut. Shvatio sam, naime, radeći u čitaonici, da ja neću
házmester bácsi.66 Očevidno su njih dvojica u dobrim me-
imati vremena hvatati beleške (ispisivati). Malo je dana, a
đusobnim odnosima.
građa je nepregledna! Povrh svega, osetio sam potrebu da
– Prijatelj mi je stranac! Takođe Bela, iz Jugoslavije. Tu
nešto od toga vidim u stvarnosti. Puno je toga što bih oba-
će stanovati dok ne ode... – kaže Bela, a ja mu pružam pa-
vezno da stavim u diplomski rad. Slutim da moja profeso-
soš.
rica o tome pojma nema, kao što je i za mene sve to nešto
Portir, koji nedvojbeno ovde ima ulogu uličnog pove-
posve nepoznato! Doduše, kao vanredni student, nisam
renika, lista pasoš od pozadi i vidi oznaku, potom čita ime:
mogao bilo šta čuti na predavanjima, ali od studenata sam
– Duránci Béla, magyar tetszik lenni?67
doznao – „što se Mađarske tiče, pominje se samo Mihalj
– Nem68 – odgovaram.
Munkači“.
– A neve megyarosan hangzik és tisztán beszél magya-
Već su me čekali Agika i Kondor, odnosno pominjani
rul, azért gondoltam...69 – obraća mi se i jasno ispoljava
Lajoš koji mi je odmah prišao bez ikakvih formalnosti upo-
simpatije.
znavanja. Zagrlili smo se kao prijatelji koji se duže nisu vi-
Setih se sumnjičavog pogleda žene – uličnog povere-
deli. Seli smo, a Kondor, zadovoljno se smešeći, objašnjava
nika – prvog dana po dolasku. Pade mi na pamet da je ház-

70 Fraze ljubaznosti u mađarskom jeziku poput želite, bu-

66 Domar. dite ljubazni, molim vas, izvoljevate...
67 Bela Duranci, Vi ste Mađar? 71 „Želim gospodi umetnicima da imaju sadržajnu zabavu!“
68 Nisam. 72 „Sinoć ste izvoleli ’rano’ da se vratite kući!“
69 Vaše ime zvuči mađarski, i tečno govorite mađarski, 73 „Doušnici po profesiji“.
pa sam mislio... 74 „Po prirodi voli da se pravi važan“.

31
mi kako je bio u pravu. Lajoš, pak, ponosan na sebe, bez
ikakvog uvoda, važno „raportira“.
„Ugovorio sam ti sastanak za večeras, primiće te u
svom stanu profesor Deže Derčenji, vrhunski ekspert
oblasti koju ti sada proučavaš. Uzgred on je ’az Épitési Mi-
nisztérium Műemléki Osztályának vezetője’,75 ima pristup
fotoarhivu gore u Budimu na Disteru. Sve spomenike moći
ćeš videti snimljene. Jest da je on stariji, rođen još pre Pr-
vog svetskog rata, ali je neposredan i divan čovek. Tu ti je
adresa (Högyes Endre 10) u zgradi Iparművészeti Múzeu-
ma.76 Sad reci u koliko sati ćeš stići...“, maša se za telefon
i poziva Derčenjija, najavljuje me za 19 časova. Potom mi
objašnjava gde je to i kako ću tamo stići.
Sve je sređeno; Agika je spremila da se nešto preza-
logaji; ja pripremam (iz mog muzeja pozajmljen) fotoapa-
rat, Kondor se smeje, zna unapred da snimci neće uspeti
jer nema dovoljno svetla. Fotografiše Lajoša i mene kod
prozora uz napomenu: „Meg kell örökiteni a művészettör-
ténészeket az utókor számára, elég bajt hoznak a fejünkre
életükben!“77
Potom, fotografišem ja Belu Kondora, malo se izma-
knem i okinem još jednom, ali sada poziraju Agota i Bela.
Ostalo nam je još malo vremena, ćaskamo... Lajoš
mora da ide, videćemo se...
Spremam se i ja da pođem kod profesora Derčenjija.
Kondor veli da će me čekati bez obzira kada budem došao.
Zvonim na bočnom ulazu u zgradu muzeja. Otvara mi
nasmejan i ljubazan Derčenji.
– Szerbusz, vártalak, miért nem jött a Lajos is, mon-
dtam neki hogy egyedül vagyok!78 – pokazuje mi pravac,
odlazimo u sobu, sedamo za niski stolić na kojem je go-
mila knjiga.

75 Rukovodilac Odeljenja za spomenike pri Ministarstvu

građevinarstva.
76 Muzeja primenjenih umetnosti.
77 „Trebalo bi ovekovečiti istoričare umetnosti za buduća
pokolenja, za života nama prave i previše problema!“ Fotografije snimljene 16. 8. 1962:
Bela Duranci i Lajoš Nemet; Bela Kondor;
78 Servus, čekao sam te, zašto nije došao i Lajoš, rekao
sam mu da sam sâm! Agota Kaufman i Bela Kondor

32
 – Kavét, vagy inkább egy pohar bort?79 – pita i već nam
toči vino, pokazujući na zdelu sa pogačicama.
Prirodno, trema mi nestaje. Posle mog profesora Laze
Trifunovića, ovo je prvi istinski profesor i naučnik sa kojim
sedim za istim stolom. Zrači iskrenom naklonošću, željom
da mi bude od pomoći.
„Spremio sam ti ove knjige, ponećeš ih da ne gubiš vre-
me ovde ih čitajući. Bolje da odeš i vidiš ono najvažnije u
Estergomu, Sekešfehervaru, Pečuju... Naravno, ako ti se
bude uklapalo u raspoloživo vreme. Za svaki slučaj, spremio
sam ti vizitkartu sa molbom da budu od pomoći tamo gde
dođeš. Dogovorićemo se, ovih dana ćeš doći u Műemlékvé-
delmi felügyelőség80 na Disteru par sati da gledaš fotografi-
je. Biće ti od koristi. Sad sam ti sve potrebno rekao, opus­
timo se i mirno razgovarajmo. Pitaj šta želiš, vreme nam nije
određeno, stojim na raspolaganju.“
Prvi put u životu sam u inostranstvu, prvi put razgova-
ram sa čuvenim profesorom za oblast koja mi je diplomski
rad. Snebivam se, ne znam gde bih počeo. On je, nedvojbe-
no, autoritet, ali me posmatra toliko dobronamerno da se
zaista prepuštam uzbudljivoj avanturi.
„Kod vas, kad se čovek o nešto spotakne, malo kopa
i eto spomenik kulture! Mi ih imamo manje, možda zato
obraćamo više pažnje na njihovo proučavanje. Vi biste mo-
gli imati turističku privredu na svetskom nivou, zahvaljujući
nadasve atraktivnim spomenicima kultur­ne baštine u pre-
krasnom prirodnom okruženju. Jadranska obala sa drev­nim
gradovima, srednjovekovni manastiri... Mogao si da prime-
tiš, za sada naš je turizam ’privlačna mađarska kuhinja’ i, na-
žalost, samo ’ciganska muzika’...“, govorio je sa prizvukom
gorčine.
Pomenuo sam mu da u nas baš ne govore mnogo o
srednjovekovnim spomenicima u Mađarskoj. Složismo se
da je tome kriv problem tumačenja granica. Rekoh da na-
meravam obuhvatiti spomenike u grani­cama „hiljadugodiš-
nje Mađarske“, na šta mi on reče da „to neće ima­ti dobar
kraj“. Baš time podstaknuti, govorili smo (pošto je on prvi
pomenuo) o tekstu Ljube Karamana „O potrebi povezivanja
79 Kafa, ili želiš čašu vina?
80 Inspektorat za zaštitu spomenika.
33
rada arheo­loga, historičara umjetnosti i historičara u pro-
učavanju ranosrednjovekovnog perioda sjeverne Hrvatske“
(objavljeno u Historijskom zborniku 1952. godine). Pominjao
je tekst Tamaša Bođaija o iskopa­vanjima u Zalavaru, objav-
ljen u našoj stručnoj literaturi. Pominjali smo Velenrajtera,
Kolarića, zanimanje Čemegija za fragmente u Panoniji.
Derčenji mi je tako sugestivno pričao o Porta speciosi
u Estergomu da sam poželeo to videti u stvarnosti. Skre-
nuo mi je pažnju da u Pečuju „provedem vreme u Kőtáru“,
a za sve ostalo biće vremena i drugi put. Na moje primed-
be o Gereviču samo se smeškao, ali nije komentarisao. Sve
u svemu, veče je bilo nezaboravan doživljaj i velika pomoć
u daljem radu.
Dogovorili smo se da dođem 20. avgusta u Műemléki
felügyelőség u Budimu, Disztér 4-5, biće on tamo oko 8, do-
zvoliće mi da razgledam fototeku.
Vratio sam se kasno, Agota je već spavala. Kondor me
je čekao u sada „mojoj“ sobi, sa večerom i flašom vina, uz
napomenu: „Znam da je Derčenji vinopija.“
Razgovor se odužio... Malo o dobrim savetima Derčenji-
ja, odnosno o uputama za putovanje u Sekešfehervar i Ester-
gom. Potom o prilikama u likovnom životu.
Složili smo se u tome da na likovnu scenu velik pritisak
vrše mediokriteti – mešetari koji zapravo trguju znalaštvom.
Rekoh da je u nas soc-realizam kao slikarski pravac nestao
davno, ali ga ko­riste konzervativni „kultur-tregeri“ u provin-
ciji. To im je oružje u „borbi protiv apstrakcije“. Njihova ostrv-
ljenost često predstavlja istinsku opasnost po avangardne
umetnike. Usput, govorio sam mu o našim umetničkim ko-
lonijama gde vlada slobodan duh. Začudo, baš pod zaštitom
svemoćnih aktivista komiteta KP. Doduše, nisu ni svi komi­teti
baš blagonakloni, ali je svakako „država“ zaista tolerantna i
ne meša se u umetnost. Govorio sam mu o izložbi Umetničke
kolonije Bačka Topola u Splitu. Ja sam je nosio i tamo otvo-
rio 9. juna, po­tom na Radio Splitu govorio o izložbi 11. juna.
Skrenuli smo malo na lepote mora, pomenuli Dioklecija-
na, Meštrovića, čari drevnih varoši, Trogir i Dubrovnik...
– Nálatok járt a Csontvári, festette a „római hidat“ de
nem tudom a város nevét81 – kaže Kondor.
81 Kod vas je bio Čontvari, slikao je „rimski most“, ali ne
znam ime grada.
 – Čontvari?! – priznajem da pojma nemam ko je taj slikar.
Dobio sam informacije odmah iz prve ruke, uz napomenu
da njegove slike moram videti neizostavno jer ga je „a vi-
lág felfedezte 1958-ban a Világkiállitáson!“82 Svejedno, ja
ipak nisam znao ko je Čontvari. Prešli smo na drugu temu.
Napokon, sada kada smo sami, govorio je Kondor o
mađar­skim prilikama i o „botcsinálta kritikusima“.83 Počeo
sam da shvatam razloge gorčine i strasti u dijalozima, na-
ročito razgovorima u klubu gde smo večerali kada su po-
minjana imena o kojima ja nisam imao pojma i nisam shva-
tao suštinu.
Stigli smo tako do Kondorovog pisma povodom članka
izvesnog Šandora Lanca, odnosno odgovora Đule Bencea,
slikara pedesetogodišnjaka, Beli Kondoru.
Odnekud Kondor pronađe novine, malo smo komen-
tarisali, pominje se i Tibor Černuš, Pikaso i Henri Mur...
„Olvasd el alvás előtt, azután tedd el, nekad adom.“84
(Odložio sam kao dokumentaciju: „Két hozzászólás a
képzőművészeti vitához“,85 Élet és Irodalom 1962. jan. 20)
Zaista, oba pisma veoma slikovito odražavaju stanje
u likovnom životu Mađarske. Očevidno, socijalistički rea-
lizam je ovde dirigovani pravac! Čini mi se, ipak, problem
je u provincijalizmu, poput našeg, samo ovde tradiciona-
lizam „u ime naroda“ ima snažnu podršku vlasti. Samim
tim, kočenje je brutalnije, efikasnije, opasnije. Počeo sam
da razumem ogorčenost Tibora Černuša. Zaista, Pijaca na
štafelaju sigurno nije naišla na odobravanje kod nema-
štovitih, ukalupljenih kritičara. Teško da bi oni takvu sli-
ku mogli preporučiti „narodu“ koji po nalogu žele – krat-
kim demagoškim kursom – preoblikovati u suptilne znalce
umetnosti nove „socijalističke stvarnosti“. Černuševa Pi-
jaca, kako mi se sada priviđa, zapravo je automatizam u
zanosu osluškivanja pijačnog žamora, vrhunski zanat oslo-
bođen stega, verizam razlaganja i pre­takanja forme u na-
dasve stvaran prizor. Povrh svega, to je kolo­ristički vrtlog
demijurške fascinacije, delo istinskog slikara!
82 „Svet otkrio 1958. godine na Svetskoj izložbi!“
83 „Nadrikritičarima“.
84 „Pročitaj pre spavanja, onda ga odloži, poklanjam ti ga.“
85 „Dva komentara za likovnu debatu“.
34
Otišao sam na počinak, sve manje uveren da mi je sud-
bina izučavanje srednjovekovne umetnosti.
17. 8. 1962, petak
Agika i Kondor su spavali kada sam otišao.
U čitaonici sam od osam sati, radim ubrzano, nemam
vremena!
Odlučio sam da pođem redom, služeći se knjigom A
magyarországi művészet története, szerkesztette Dercsé-
nyi Dezső,86 Képzőművészeti Alap Kiadóvállalata, Buda-
pest 1956. Prva knjiga je: A magyarországi művészet a
honfoglalástól a XIX századig.87
Derčenji je obradio tri – za mene – kapitalna poglavlja:
I „A honfoglalás és az államalapitás korának művésze-
te“ („Umetnost u doba doseljavanja i stvaranja države“).
To je svega devetnaest strana, moram pročitati, ne mogu
samo tako uskočiti u romaniku. Nije puno.
II „A pécsi műhely kora“ („Radionica u Pečuju“). Svega
četrnaest strana, ali mislim da će me to ubiti, tim pre što
sam čvrsto odlučio da odem i to vidim, opipam. Slutim da
je tamo prava skulptura!
III „A román stilusú művészet fénykora“ („Zlatno doba
romanskog stila u umetnosti“) – od 12. veka do najezde Ta-
tara. Hvata me panika! Poglavlje „Radionica u Estergomu“
jeste nešto veličanstveno. Kako to savladati za par dana?
Naredno poglavlje – „Francia izlésű emlékek“ („Francuski
ukus“). Kao rđav đak smišljam kako to da zaobiđem. Na
kraju, „Nemzetiségi monostorok – bencés épitőműhely“
(„’Nacionalni’ samostani – benediktinske građevinske ra-
dionice“). To mi se opet čini posebnim i zanimljivim, ali je
obimno!
Sve u svemu, sluđen sam, buljim u prazno i smišljam
neki plan, unapred znam da je neizvodljiv vremenski...
Kad ono – smireno i polako hoda kroz sredinu prostra-
ne čita­onice Kondor. Košulja vezana na čvor, sandale na
bosu nogu, prilazi mom stolu i stavlja ceduljicu. Bez reči se
86 Istorija umetnosti Mađarske, uredio Deže Derčenji.
87 Umetnost Mađarske od doseljavanja do 19. veka.
okrene i u tempu usporenog filma odlazi tiho, zatvarajući
vrata za sobom.
Čitam: „Horváth Dénes, Alma utca 12 (?) sarok“; 19
bus, ispod crtež okuke i strelica koja iz okuke izleće pravo,
pa ćošak označen kao slovo L. Znači, tamo treba da dođem
po zatvaranju čitaonice.
Očevidno, postoji program za veče u koji uklapa i mene.
Pojma nemam ko je i gde je. Svejedno, radim do 18 časova
i potom odlazim na autobus koji vozi negde gore u Budim,
gde nikad nisam bio.
S početka, u autobusu kao i obično. Potom, biva nas
sve manje i preostali putnici me posmatraju ljubopitljivo.
Jedan reče:
– Ön külfőldi?88
– Igen!89 – odgovaram i odmah koristim priliku da se
informišem gde je moje odredište.
Uključuju se svi putnici, neki su nastanjeni u okolini.
Počinje licitiranje oko ulica Ráth György, odnosno Rosko-
vics. Tu je negde i moj cilj. Problem je gde da siđem. Jedni
predlažu sta­nicu odakle treba malo da pešačim uz brdo,
naravno nije daleko. Dru­gi smatraju pametnijim da pro-
đem taj ugao sa moje ceduljice i potom se vratim. Malo je
duže, ali i ravnije. Uglavnom, zapodenusmo srda­čan raz-
govor, skoro da mi je svejedno ako odem i dve stanice.
Vese­li me briga svih ze mene. Ono bitno već znam, to je
Kissvábhegy u Budimu, a pokazaće mi iz autobusa kuda
tačno treba da stignem. Vozi­mo se. Odjednom, škripa koč-
nica i autobus se naglo zaustavlja.
– Vidite onu malu belu kuću, odmah preko?
– Vidim! Kako ne bih video kada mi je na dohvat ruke.
– Izvolite ovde sići, prijatno Vam veče želim.
Silazim zahvaljujući se, vozač se smeši, putnici me po-
zdravljaju. Ispraćam ih pogledom mašući rukom u znak
„do viđenja“, kao da smo svi stari znalci. Lepo mi je.
Povlačim ručku i čujem prijatan cilik malog zvona. Ubr-
zo, otvara se kapidžik, nasmešeni muškarac kaže: „Szerbu-
sz! Már vártunk és azon vitatkoztunk tudsz - e majd ide
88 Vi ste iz inostranstva?
89 Jesam!
35
találni. Csak előre és azután jobbra az utcai szobába.“90
Spušta se veče, soba nameštena poput seoskih, izme-
đu dva prozora sto, svetlo nije upaljeno, tama i dim od
cigareta. Prisutno je desetak osoba, ljubazni domaćin me
smešta u fotelju leđima oslonjenu na pomenuti sto. Znači,
posađen sam u sred prostorije i okružen prisutnima.
„Melletted van egy demizson kisüsti a hátad mögött
pogácsa az asztalon. Itt senkit sem kinálgatnak. Szolgáld
ki magad!“91
Tako je počelo nadasve prijatno veče. Kondor sedi u
ćošku, lukavo žmirka smeškajući se. Domaćin se ponaša
kao da se znamo odav­no, ali mi više ne poklanja poseb-
nu pažnju. Ostali takođe. Kasnije, pali se žmirava sijalica,
a veče tone u noć, razgovor poskakuje sa teme na temu.
Moje prisustvo kao da je bilo podsticajni razlog upore-
đivanju. Nakon kraćeg pominjanja sloboda u Jugoslaviji,
uzgred­nog osvrtanja na stanje u društvu, ćaskanje se pre-
tvorilo u, rekao bih, ozbiljne monologe nekolicine prisut-
nih. Govorilo se o mnogo čemu, likovna umetnost jedva
da je pomenuta. No, sam pomen razloga koji me je u Ma-
đarsku doveo bio je dovoljan da se govori o hramo­vima.
Tu smo se svi našli na liniji, pa sam i ja govorio o srednje-
vekovnom freskoslikarstvu u nas, odnosno o skulpturi u
šibenskoj katedrali. Nedvojbeni uspeh moje „tačke“ bili su
Juraj Dalmatinac i Nikola Firentinac, dva graditelja i kipara.
Prvi je rođen u Zadru početkom 15. veka, drugi je Italijan
iz Firence. Prvi je gradio katedralu do smrti 1473, a drugi
će nastaviti od 1477, takođe do smrti 1505. godine. Juraj
je ostavio venac glava na spoljnjem zidu apsida, kao da ih
je modelirao po likovima u okruženju svakodnevnom; Ni-
kola je, pak, pokrio katedralu bačvastim svodom od kame-
nih ploča užljebljenih u moćna kamena rebra. U Šibeniku
sam služio vojsku i u slobodnom vremenu uživao otkriva-
jući vrednosti katedrale. Prisutni su sa uživanjem slušali,
90 „Servus! Čekamo te, usput smo raspravljali o tome da
li ćeš znati da dođeš dovde. Samo pravo i onda desno do sobe sa
ulice.“
91 „Pored tebe je demižon prepečenice, a na stolu iza tvo-
jih leđa su pogače. Ovde nikoga ne nudimo posebno. Posluži se!“
ali im je to poslužilo za početnu temu o hramu kao – danas
neponovljivom – mestu ushićenja i kreativnog nabo­ja, što
rezultira jedinstvenim ostvarenjima.
Kondor i ja vratili smo se taksijem, dobrim posle pola
noći. Zahvalio sam mu na uzbudljivom doživljaju, ali ni-
sam doznao gde smo bili i ko su bili prisutni. Upamtio sam
samo to da je s po­nosom naglasio – „To su moji prijatelji!“,
objašnjavajući da se najlepši razgovori vode u takvim kuć-
nim sedeljkama (mislim da je re­kao házi összejövetel). „Itt
az emberek főképp beszélnek és isznak, nem forditva mint
máshelyen!“92
18. 8. 1962, subota
Dan proveden u čitaonici. Završavam beleške, vraćam
knjige. Dosta toga sam pribeležio, ali i utvrdio da imam
materijala u knji­gama dobijenim od profesora Derčenjija.
Vraćam se nešto ranije i već zatičem Lajoša Nemeta.
Pita me za razgovor sa Derčenjijem, odnosno da li treba
još nešto da pre­duzme. Rekoh mu da u ponedeljak imam
opet susret sa profesorom, ali gore na Disteru.
Ubrzo su stigli u atelje novi prijatelji, Juli Silađi i njen
brat Piću. Simpatična devojka, teško se kreće i poseduje
auto. Prava „amazonka“. (U to doba, imati automobil bilo
je ravno snoviđenju.) Došla je, pored ostalog, ponuditi
uslugu. Sutra se, naime, ide u Sentandreju. No, odlučismo
se za javni prevoz, putovaćemo grupno.
Priča se o svemu i svačemu, ali s vremena na vreme
čujem „Gerloci“. Lajoš Nemet je došao na ideju da sredi
posetu čuvenom kolekcionaru koji poseduje slike Tivada-
ra Čontvari Kostke (1853–1919). Nažalost, razgovor je za
mene bio „špansko selo“, trudio sam se da ćutim, stideći
se što ne znam ništa o slikaru koji njih sve, očevidno, odu-
ševljava. Julika se unapred raduje! Lajoš je galan­tno pred-
ložio da nas sve vodi kod kolekcionara, a ne samo „gosta
iz inostranstva“. Sve u svemu, shvatio sam da je umetnik
dobio Gran Pri na briselskoj Svetskoj izložbi 1958. godine.
Povezujem informacije sa „Atomijumom“, još ne tako dav-
92 „Ovde ljudi prvenstveno razgovaraju i piju, a ne obrnu-
to, kao na drugim mestima!“
36
no svetskom atrakcijom, koja je sada postala znamenje Bri-
sela. Bila je to izložba najsavremenijih domašaja arhitekture
odnosno savremene likovne umetnosti. Učestvovala je us-
pešno i Jugoslavija. No, ja za Čontvarija čuo nisam.
„Tim pre moramo ići kod Gerlocija!“, zaključuje Lajoš.
Veče je proteklo u ćaskanju, ništa posebno nisam čuo ni
upamtio. Pri rastanku rekoše Julika i Piću da jedan dan pla-
niramo – bićemo Kondor i ja njihovi gosti.
Nastavili smo razgovor Agika, Lajoš, Kondor i ja. Potom
je i Agika otišla na počinak.
Ostadosmo sami. Pričamo zaista obične stvari... Izne-
buha, Lajoš predloži:
– Bela, mi imamo poverenja u tebe! Šamu i ja smo se
dogo­vorili, ako se slažeš, da grafike iz Amerike budu vraće-
ne tebi u Suboticu!
– Slažem se, ali koje grafike? – velim iznenađen.
Prasnemo u smeh sva trojica. Ispostavilo se da je Kon-
dor zaboravio da me obavesti o problemu ranije. Radi-
lo se, naime, o izložbi grafika Bele Kondora. Bili su u Pešti
neki stranci, među njima i znalci umetnosti. Prilikom pose-
te Kondorovom ateljeu dogovoreno je da odnesu kolekci-
ju grafika. Listovi, prirodno, nisu „kabasta roba“! Smatra-
li su da grafike treba izložiti, pošli su kraćim putem. Otišla
su tako ostvarenja iz zem­lje ilegalno. Ubrzo će biti priređe-
na izložba u Majamiju (Miami Museum of Modern Art), oni
su obećali. No, dogovora o vraćanju grafika nije bilo, ako ih
pošalju poštom stvar se neće dobro završiti po Kondora. Ja
sam, znači, idealna prilika.
– Očevidno, sklopljeno je trajno prijateljstvo. Kad-tad
opet ćeš doći u Mađarsku, pre ili posle grafike će se vratiti u
ovaj atelje. Dotle, dobro će im biti i u Subotici. Sve je u redu
– Lajoš Nemet je veoma zadovoljan!
– Šta ako ih ja izložim u Subotici? – pitam bez ikakvog
razmišljanja.
– Bilo bi to lepo, ali sumnjam da bih dobio pasoš i mo-
gao prisustvovati, iako nije daleko – primeti Kondor.
Naravno, odmah je dogovoreno: Lajoš će napisati pred-
govor. Ja ću prevesti na srpskohrvatski jezik. Jedino nismo
znali da li će izložbe uopšte biti, kako u Americi tako i u Su-
botici. Razišli smo se kao trgovci nakon dobro obavljenog
posla!

Deplijan izložbe grafika Bele Kondora
u Muzeju moderne umetnosti u Majamiju
Ležim i gledam u plafon...
Pitam se da li ću moći ispuniti obećanje i prirediti iz­
ložbu u Subotici. U Gradskom muzeju sam od 1.aprila 1959.
godine, izložbu stranog umetnika do sada nismo priredili u
Gradskoj izlož­benoj sali. Strani umetnici gostovali su u gra-
du pre Drugog svetskog rata, bilo je to davno! No, posle
rata ovde su priređivane samo lokalne smotre, odnedav-
no priređuju se izložbe u saradnji sa Narodnim muzejom
u Beogradu, odnosno donosimo izložbe okolnih slikarskih
kolonija. Jednostavno, ne znam koja je praksa priređivanja
izložbi stranih umetnika!
Usnio sam uveren da će nekako biti. Neizmerno sam
se radovao poverenju i „trajnom prijateljstvu“! Mislim da
od večeras imam dva prijatelja kakvima se ni u snu nisam
nadao.
37
19. 8. 1962, nedelja
Divno jutro i biće lep, sunčan dan. Kondor i ja pošli
smo rano. Vozili smo se nekom vrstom železnice. Usput,
pričao mi je o Sentandreji, tamošnjim umetnicima, pozna-
toj umetničkoj koloniji, po­sebno o Jeneu Barčaiju.
„Pošli smo ranije zato da posetimo Njenje bačija u ate-
ljeu. Zanimljiv je slikar. Najavio sam dolazak ranije, čeka
nas!“
Slikar je mali rastom, ogromnog ispupčenog čela. Baš
sam takvo čelo modelirao Lenjinu, kada sam u subotičkoj
gimnaziji, svo­jedobno, radio bistu kao đak Milana Mijače-
vića. Barčai ima belu i znatno dužu bradu, ali deluje nežno,
starački. Od razgovora najviše pamtim njegove žalopojke
o zdravstvenim tegobama.
Sve to, naravno, nije se slagalo sa viđenim slikarstvom!
Znao sam već za moćne crteže (Művészeti anatomia,93
1953). U ateljeu gledam slike manjih formata, iznosimo ih
na sunce pa vraćamo. Snaž­na konstrukcija, neko svedeno
slikarstvo geometrijske – nazovimo – apstrakcije koja je,
očevidno, krajnje zgusnuta stvarnost. Kolorit dubokih to-
nova, zahvaljujući nadasve promišljenom crtežu, svemu
tome daje utisak monumentalnog. Možda bolje reći lapi-
darnog, jezgrovi­tog, nalik govoru seljaka. Setih se Ištvana
Nađa, umetnika za kojim tragam po Vojvodini po želji mla-
dog kolege Gabora Papa. No, ćutim da ne pogrešim. Mož-
da se Barčaiju ne bi svidelo upoređivanje.
Prijatan je čovek, očevidno uvažava mladog kolegu
Belu Kondora. Maltene, hvali ga meni kao da smo on i ja
došli u pohode Kondoru. Ipak, najviše je opsednut zdrav-
ljem.
Pošli smo rastajući se sa „do viđenja!“. Žurimo na sli­
kovit trg pred pravoslavnom crkvom, tamo ćemo čekati
ostale. Oslonje­ni na zid, gledamo od gore živopisni gradić,
krovove, tornjeve...
To je, znači, Sentandreja, staro srpsko naselje, valjda još
iz petnaestog veka, ali posle Velike seobe svakako (1690).
Bio je to centar privredni, bogat gradić uz Dunav sever-
93 Anatomija za umetnike.
no od Budima. Moćna srpska kolonija, brojni umni ljudi,
imućni trgovci na sredokraći između Beča i Novog Sada.
Valjda su i oni imali udela u formiranju Matice srpske u
Budimu 1826. godine. Sada je ona u Novom Sadu, a tu
oko mene niko da prozbori srpskim jezikom. Setih se Jaše
Ignjatovića (1824–1884), pisca iz školske lektire. Opisao je
dekadenciju srpskog građanskog društva, rodom je baš iz
ove Sentandreje, koju gledam naslađujući se štimungom
stare varoši.
Stiže Stojan Vujičić, progovara srpski i prelazi na ma-
đarski, pozdravljamo se i odlazimo u crkvu da pre gužve
pogle­damo ikonostas. „Slikao ga je Vasa Ostojić, novosad-
ski živopisac, oko 1780. godine“, kaže Stojan, objašnjava-
jući da je ovo Saborna ili Beogradska crkva. Shvatih da on
to, zapravo, sve meni priča jer – vidim – Kondor to već zna.
Vodi me znalački i pokazuje de­talje koji se njemu poseb-
no sviđaju.
Pristižu vernici u velikom broju! Neki ulaze u crkvu, a
mnogi ostaju na trgu. Očevidno, oni su „gledaoci“. Stičem
utisak da je ovo događaj koji privlači pažnju peštanskih
građana. Većina prisutnih su izletnici.
Naravno, posle crkvenog obreda u porti igralo se kolo.
Hvatali su se u kolo pored nazovimo vernika i pomenu-
ti izletnici. No, meni se čini, bilo je tu pravih folkloraca!
Nekako, suviše dob­ro su igrali za obične meštane. Prizor
nadasve slikovit, neuobiča­jen, odiše prošlošću. Vašarski
koloplet šarolikog sveta. Podsetilo me to na svetkovine u
porti bođanskog manastira, doživljaja iz mog detinjstva,
nedaleko drevnog Bača. Bio sam zahvalan Stojanu i Kon-
doru što su mi ovo upriličili. Izuzev mene, konstatujem, svi
Stojanovi gosti nisu ovde prvi put. Maltene to je ritual koji
se, s vremena na vreme, ponavlja i prilika je za okupljanje.
Povrh svega, vreme je izmišljeno. Sunce je pripeklo!
„Elég volt. Megyünk a ’Görög kancsóba’...“,94 kaže
Kondor i kreće dole u grad. Stojan će doći nešto kasnije.
Hodamo, razgledamo, napuštajući crkvenu portu
ostavljamo iza sebe žamor ustreptalog događanja. Ubr-
zo, Sentandreja počinje da liči na uspavanu varošicu. Na
94 „Dosta je. Idemo u Görög kancsó...“
38
trgu manje skupine razgovaraju, tu i tamo promiču šetači.
Utisak svakodnevice, nešto usporeniji ritam jer je nedelja.
Nadomak obale, pseudo-modernistička građevina
ugostiteljskog objekta „Görög kancsó“ nam je sa desne
strane, levo je isto neka birtija, ali u starijem zdanju. Du-
nav se ne vidi od nasipa. Osećam se kao bilo gde, ali ne
pored reke.
Za prilično dugim stolom već nas čekaju. Svi se znaju,
a ja bivam predstavljen nekima koje do sada nisam upo-
znao. Seda pored mene jedan upadljivo mršav čovek du-
gih nervoznih prstiju. Drugačiji je, ili se to meni tako čini.
Uglavnom, većina mu se obraća sa mnoš­t vom pitanja. On
očevidno uživa i svesrdno odgovara. Nije ni čudo! To je sli-
kar koji je izbivao, nedavno se vratio iz Pariza. Svaki po­
vratnik iz inostranstva je senzacija. Sve što govori osluš-
kuju prisutni sa izuzetnom pažnjom. Endre Balint je „zve-
zda“! Priča im o uspehu i odjeku svojih izložbi, pominje
neka imena znana i drugim srećnicima koji su bili napolju,
posebno naglašava kontakte sa galeris­tima...
Pošto Stojan, dovoljno glasno i nadjačavajući žamor,
upozo­rava prisutne na „Jugoslovena“, uključuju se u raz-
govor njegovi poznanici za susednim stolom (verovatno
meštani).
Nekolicina demonstrira znanje srpskog jezika, manje-
više neuspešno. Pamtim dvojicu starijih, govorili su tečno,
ali nekim arhaičnim srpskim, ostali su baš teško sklapali
suvisle rečenice. Bilo je potresno i tužno. Ni nalik zabav-
nom štivu Jaše Ignjatovića. Bio je to očigledan čas neumit-
ne realnosti nekada srpske varoši!
Slavna prošlost Sentandreje možda se dala naslućiva-
ti gore u porti crkve, ovde nikako! Posebno me je nervira-
lo pitanje: zašto se ova gostionica zove „Görög kancsó“?
Truckajući se kroz dijalog sa Srbima, neki su naglašavali da
su iz obližnjeg Pomaza, slušajući o njihovim naporima da
očuvaju tradiciju počeo sam se osećati neprijatno. To što
oni govore neko bi trebalo da čuje, ali to svakako nisam ja!
Gledao sam okolo u nadi da će me neko izbaviti. Pri-
mećujem, sada već treći put, Kondor se izmakne, sedi
i puši negde u prikraj­ku, povremeno digne čašu prema
meni lukavo se smešeći. Očevidno uživa samujući, posma-
tra i naslađuje se, zapravo povlačeći se prepušta me sve
novijim doživljajima.
Pomoć mi je, nenadano, stigla odakle je nisam očeki-
vao. Endre Balint – verovatno nije naviknut da bude stati-
sta – ščepa me za nadlakticu i predloži da izađemo.
Pronašli smo klupu i seli...
„Bent nagy a zaj! Van egy ajánlatom, holnap gyere ho-
zzám. Mutatok Vajda Lajos alkotásokat, főleg fantasztikus
rajzokat, azokat ritkán láthatta valaki. Irom a cimet, majd a
Samu utbaigazi... Rottenbiller utca 1/II – 17.“95
Sreća moja, znao sam o Lajošu Vajdi! Listao sam kod
kuće časopis „Hid“. Nadao sam se u njemu naći „poštapa-
lice“ eventualnih razgovora sa Peštancima, Gaborom Pa-
pom ili kolegama koje ću upoznati. Sigurno neću razgova-
rati o fudbalu jer sam neuk, o politici ne želim jer ne znam
šta se sme, a šta ne sme...
No, Endre Balint više nije pominjao Vajdu. Ostavio ga
je za sutra. Počeo je da mi priča o szentendrei festőkolo-
nia96 i slikarima. Pomenuo je Belu Cobela... Tu sam se brzo
uhvatio za činjeni­cu da je Milan Konjović poznavao Cobe-
la! Tako sam ja došao u priliku da Endreu Balintu govorim
o Konjoviću, našim umetničkim kolonijama i odgovaram
na brojna pitanja koja mi je postavljao.
Potom smo ožedneli i vratili se. Kondor nas je željno
iščekivao. Odmah me je upoznao sa Đarmatijem. To je sli-
kar istih godina kao i Endre Balint, ali tih i očevidno po-
vučen. Skromno i nenametljivo, nudi da „mladom kolegi“
pokaže svoje radove. Pošto je sa Kondorom, naravno po-
kazujem „interes“. Zapravo, mislim da je to promašeni ne-
deljni piktor, a umetnici ga, eto, simpatišu i tolerišu.
– Odlično! Posle mene, nastaviš pravo kod njega, nije
da­leko. Čak se i „programski“ sve podudara. Hát nem
csodálatos?!97 – klikne Endre Balint.
Sad je nastao problem kako sve usaglasiti. Naime, mo-
95 „Unutra je prevelika galama. Imam predlog, dođi su-
tra do mene. Pokazaću ti dela Lajoša Vajde, prvenstveno fanta-
stične crteže, njih je veoma malo ljudi videlo. Napisaću ti adresu,
Šamu će ti objasniti put... Ulica Rotenbiler 1/II – 17.“
96 Likovnoj koloniji u Sentandreji.
97 Zar to nije divno?!
39
ram prvo gore u Budim. Već imam dogovoreno sa Derče-
njijem za sutra. Tu se umešao Kondor:
– Délig legyen a Disztéren, azután megy as Endréhez, a
Tihamér úgyis otthon lesz és vár, neki mindegy...98
Sve savršeno štima, svi smo zadovoljni, društvo je
raspo­loženo, spušta se veče. Vratili smo se istom železni-
com.
U ateljeu, Kondor mi je dugo pričao o Barčaiju, Balintu,
Đarmatiju, pominjao Lajoša Kašaka, Korniša i druge slikare
koje nisam upamtio. Svi su oni pripadali „Evropi“, drugo-
vali sa čuvenim umetnicima... „Most, néha tudnak alkal-
mi munkához jutni, képet eladni nem. Mintha nem is léte-
znének! Például a Gyarmathy...“99 Govo­rio mi je potom o
načinu prodaje. Postoji neka komisija, tamo se predaju ra-
dovi i u određenim vremenskim razmacima se ostvarenja
otkupljuju ili „átveszik bizományba“.100 Nikada ranije ni-
sam čuo! Postoje „ügynökök“101 koji prodaju slike po za-
drugama u provinciji i drugim kupcima. Samo, tu je osnov-
ni problem, ta publika sigurno ni­kada ne bi kupila sliku po-
minjanih umetnika. Naravno, komisija ne bi njihove rado-
ve ni preporučila, čak ni za „bizomány“.102
– Kako ti prodaješ? – pitam ga prvi put od kako se zna-
mo.
– Itt ott kapok megbizást, könyvet ilusztráltam, meg
egy bányának is dolgoztam. Ott volt a legjobb a munkások
között!103
Noć je već dobro odmakla, razgovor nam se polako us-
porava. Sviđa mi se to što obojica znamo da zajedno ću-
timo...
98 Do podneva budite na Disteru, onda idite kod Endrea,
Tihomir će svakako biti kod kuće i čekaće, njemu je svejedno...
99 „Sada, ponekad nađu neki privremeni posao, ali ne
mogu da prodaju slike. Kao da i ne postoje! Na primer Đarmati...“
100 „Preuzimaju u komisionu prodaju“.
101 „Agenti“.
102 „Komisionu“.
103 Tu i tamo dobijam neke poslove, pravim ilustracije za
knjige, radio sam i za neki rudnik. Tamo je bilo najbolje; među
radnicima!
 – Šteta što je stari tako bolešljiv – rekoh misleći na Bar-
čaija – žao mi ga je, nikako mi ne ide u pamet on i njegovo
slikarstvo, zajedno. To su dva sveta!
– Nyenyő bácsi beteg?! Dehogy. Meglátod ez bennün-
ket túlél biztosan! Nem is olyan öreg úgy hatvan éves, pár
évvel több talán... Nagyon szereti megjátszani a gyengél-
kedőt, szereti ha szeretik, gondját viselik... Furcsa figura,
ugye? De jó festő az öreg...104
Naravno, složio sam se da je pravi slikar, ali rekoh da
mene istinski fascinira njegovo znalaštvo, anatomija, moć-
ni crteži. Nekako, podseća me na našu „Decembarsku gru-
pu“, Lazu Vozarevića, Miodraga B. Protića, Stojana Ćelića.
Zapravo, to su mlađi sli­kari od njega, ali slično zaokupljeni
geometrizmom. Uglavnom, otis­nuo sam se u vode upore-
đivanja i zaključio da lično više cenim strast, osećajnost...
– Svakako više fantazije nalazim u onome što ti pro-
življavaš od racionalne obrade sebi zadate senzacije u
geomet­rijskom duhu! – objašnjavam Beli.
– Mit tudom én... valahogy én csak „firkálok“, na de
abba nem kezdünk bele most. Megyünk aludni, lesz neked
elég bajod holnap az Endrével és a Tihamérral...105
20. 8. 1962, ponedeljak (Alkotmány ünnepe106)
Prvo odlazim autobusom gore u Budim, Dister, preko
puta od stajališta autobusa je zgrada Műemléki felügye-
lőséga.
Čim sam otvorio kapiju izašao je pred mene dr Derče-
nji, već je bio tamo. Odmah u prizemlju levo, postavio me
je pred orman sa pre­gradama i objasnio šta da radim. Po-
tom je otišao s tim da će se vrati­ti za oko dva sata.
104 Čika Njenje je bolestan?! Ma kakvi. Videćeš, sve će nas
on nadživeti, sigurno! I nije toliko star, ima oko šezdeset godina,
možda koju više... Voli da glumi bolešljivog, voli kada ga vole, kad
se brinu za njega... Čudak, zar ne? Ali matori je dobar slikar...
105 Šta znam... ja samo „škrabam“, ali o tome nećemo
sada. Idemo na spavanje, imaćeš ti sutra dovoljno problema sa
Endreom i Tihomirom.
106 Dan ustavnosti.
40
„Addigra fiam megunod a fényképeket!“,107 reče, uz
napomenu da se ne rasplinjavam u znatiželji već, bolje,
posmatram one koje sam odaberem. Svakako, preporu-
čio mi je one gde ću ići: Estergom, Sekešfehervar i Pečuj.
Bio je u pravu! Gledam u mnoštvo naziva lokaliteta i
posta­jem svestan opasnosti. Kao u galerijama – ako po-
kušavaš videti svaku sliku, na kraju izađeš, a da nisi upam-
tio ni jednu.
Naravno, sledeći šok su bile fijoke. Gomile fotografi-
ja snimljenih u različitim dobima o istom spomeniku. Po-
čeo sam da upoređujem i odmeravam oštećenja proto-
kom decenija... Brzo sam shvatio da se neću maknuti od
početka...
Smirio sam se i odredio metod. Dobro sam osmotrio
zanim­ljive fragmente, komotno odgledao objekat (crkvu)
u celini uz pomoć više fotosa. Setih se da ja na terenu neću
imati vremena da svaki obigravam, možda se i vreme po-
kvari.
Praveći beleške, skicirajući, udubio sam se u nadasve
za­nimljivu rabotu otkrivanja meni bliskih vrednosti, zani-
mljivosti. Nisam ni primetio kako je brzo prošlo vreme.
Derčenji se vratio. Popili smo kafu uz razgovor, dade
mi na rastanku posetnicu sa beleškom: „Duranci Bela ko-
llegánk a magyar románkori emlékeket tanulmányozza,
kérem legyetek segitségére VIII. 20. Dr Dercsényi D“.108
Otišao sam srećan, uveren da mi se srećna zvezda sme-
ši i da svi čekaju samo na priliku da meni pomažu u radu!
Ukrcao sam se u autobus i pošao nazad. Odmah mo-
ram ići kod Endrea Balinta. Usput, počeo sam intenzivno
da mislim na tekst u „Hidu“ koji sam čitao u Subotici. Na-
ravno, bilo mi je žao što ga nemam pri ruci kada idem baš
tamo gde će se govoriti o Lajošu Vajdi, jedinstvenom sli-
karu.
Stigao sam kod Endrea Balinta. Nikoga osim njega
nema, po­sadio me na otoman i bez ikakvog uvoda počeo
donositi blokove i omote. Nekako baš oko podne počeo se
bokoriti neponovljiv doživljaj!
107 „Do tada će ti, sinko moj, dosaditi fotografije!“
108 „Molim Vas da budete od pomoći kolegi Beli Duranciju koji
proučava spomenike romanike u Mađarskoj VIII 20. Dr Derčenji D.“
 Endre, jedno za drugim, vadi i stavlja na stolić ispred
mene skice, crteže, kolaže, kad-kad sliku malog formata i
naslađuje se utiskom. Ja zaista iskreno uživam upoznava-
jući do tada neviđen svet Vajdinih nadrealističkih snoviđe-
nja. Usput, na svoj žustri način Endre priča o svom „rođaku
Vajdi“ trepereći nervozno zbog ravnodušnosti nadležnih.
Očevidno, neizmerno ceni slikara. Isijava čemer, naročito
pri upoređivanju doba stradalaštva Vajdinog i trenut­ka sa-
dašnjeg. Pominje Kašaka, Korniša i druga imena koja mi –
toga momenta – ništa ne znače...
Divim se pretapanjima skiciranih motiva u jedinstve-
nu scenu. Najviše mi se sviđaju listovi (mnoštvo manjih
formata) na kojima razaznajem prepoznatljivosti vlastitog
okruženja: čamce, zabate seoskih kuća, barokne tornjeve,
lukove ambetuša, ljude u sim­biozi sa okruženjem, prozore
i fragmente koji izrastaju u samosvojne odrednice kreativ-
ne poruke ili treperave zagonetke.
Doduše, očevidna je Vajdina inspiracija uzbudljivim
pre­poznatljivostima sentandrejskim, oseća se čudesno
zastrt mediteran­ski štimung (?!) usporenog življenja sta-
re varoši. Podseća me to na ulice primorske i na Sremske
Karlovce, bođanski manastir i monoštorsku obalu Duna-
va. Svakako, svestan sam da je Vajda doživljavao Sentan-
dreju na jedan specifičan, složen i sveobuhvatan način.
Poput filma, vraćao je sveprožimajuće i celovito dejstvo
brojnih udruženih, čak raznorodnih kadrova. Zapravo, list
po list, Endre mi je servirao neponovljiv osobni doživljaj
pitoreskne varoši!
Sentandreja je zaista samosvojan i poetičan ansambl
patrijarhalnog spokoja varoši i sela u isti mah, nekad imuć-
nih građana, trgovaca i lađara koji su gradili crkve i puto-
vali, sputavani tradicijom živeli u priželjkivanju novog, ali
štedljivo-raskošnog. Očevidno, koliko videh juče, Sentan-
dreja je sve više slikovito izletište Peštanaca, istovremeno
meštanima je veliki grad u neposrednom susedstvu inspi-
racija.
Slušam i nažalost odmah zaboravljam šta mi sve usput
priča Endre. On mi, zapravo, govori iz prve ruke o sentan-
drejskim druženjima umetnika... Kad-kad naglo pređe na
tumačenje crteža, pominje neposredne izazove njihovog
nastanka, ukazuje na čudesnu igru pre­oblikovanja viđe-
41
nog u samosvojan prizor. Potom, vadi fotokolaže i priča
o Vajdinom boravku u Parizu, a meni se priviđaju fotoko-
laži našeg Ivana Tabakovića, koje sam nedavno imao prili-
ke razgledati. Slede potom crteži tušem nalik svojevrsnim
neprepoznatljivim spodobama. Samo asociraju na bića, ali
mi se priviđa namera da bude kreirana apstrakcija. Tamne
partije su zasenčenja ostvarena bezbrojem crtica, gušće
ili ređe poslaganim. Sve u svemu, meni su nalik...? Poku-
šavam se prisetiti... Očevidno, neka „tajna veza“ postoji
između njih i teksta u „Hidu“ koji je pisao Đerđ B. Sabo,
kolažiraju­ći viziju Lajoša Vajde za osobne potrebe! Ovi cr-
no-beli Vajdini pri­zori, svojevrsne arabeske na čisto beloj
površini neodoljivo asoci­raju na upečatljive listove velikih
formata iz dobro mi znanog cik­lusa „Hungaria“. Prvi koji
mi je na njih skrenuo pažnju bio je poznati čelnik senćan-
ske kolonije Geza Tripolski, bliski prijatelj Đerđa B. Saboa.
No, Endre Balint već mi priča o savremenim zbivanji-
ma i peripetijama likovnog života Pešte...
Ja, iskreno oduševljen, insistiram da mi priča o Lajošu
Vajdi. Usput, izvinjavam se što očevidno malo znam o nje-
mu i drugima.
Priznajem mu skrušeno da se o likovnom stvaralaštvu
Mađarske na fakul­tetu baš i ne govori... Za ovih nekoliko
dana, iako se moram baviti romanikom za diplomski rad,
doznao sam puno i stekao utisak o potrebi međusobnog
upoznavanja. Maltene više za sebe, počeo sam govori-
ti kako bi vojvođanske umetničke kolonije mogle odigrati
posredničku ulogu. Možda su one prilika za uzajamna go-
stovanja stvaralaca i, svakako, istoričara umetnosti. Učini-
lo mi se da u datim uslovima baš kolonije mogu pružiti one
skromne uslove, neophodne da se mi razmahnemo. Ništa
jednostavnije! Uputimo poziv, a potom gost – tamo gde
jedu svi prehraniće se i on – naći će prijatelje i saradnike
na licu mesta, među učesnicima saziva.
– Slično je razmišljao jedan pre tebe, oduševio se Vaj-
dom, beskrajno puno beležio i raspitivao se – kaže Endre.
– Ko je to bio?
– Zaboravio sam kako se zove, imam negde zapisano.
No, rekao je da će se javiti, pokušaće inicirati saradnju. Tu
je sedeo baš gde ti sada sediš...
– Probaj se setiti. Eventualno, opiši mi ga, možda ću ga
po opisu ja prepoznati – našalih se – nacrtaj ga ako možeš!
– Olyan ázott varjú figura volt...109
– B. Szabó György! – kažem ja.
– Nem tudom, talán ez a neve...110
Naravno, složili smo se da sada ne traži posetnicu. Ja
sam ga uveravao da sam siguran (misleći na tekst „Irás
Vajda Lajosról“,111 objavljen u prvom ovogodišnjem bro-
ju „Hida“). Uzgred, rekoh Endreu da je to uticajna ličnost,
misleći na umetničke kolonije, prvens­t veno na Gezu Tri-
polskog, ali i na bačkotopolsku koloniju. Takođe, pričao
sam mu o desetogodišnjici vojvođanskih kolonija, odno-
sno o Prvom likovnom susretu – Palić, koji se ovih dana
otvara. Pokušao sam mu dočarati klimu u sazivu bilo koje
kolonije, naglašavajući tamo vladajući štimung i stvaralač-
ku slobodu...
Shvatio sam, međutim, veoma brzo da je Endre Balint
potpuno nezainteresovan. Potom, shvatio sam da pojam
„umetnička kolonija“ nije istog značenja ovde i tamo!
Naime, mađarske umetničke kolonije podrazumevaju
duži bo­ravak, nalik stanovanju sa ateljeom. Naše imaju na-
glasak na eventual­no dvonedeljnom druženju, uz mušku i
žensku sobu gde se spava, sa doruč­kom, ručkom i veče-
rom, kolektivnom uživanju u blagostanju, zajedničkim ate-
ljeom i, pretežno, slikanjem u prirodi.
Endre, izgleda, nije razumeo moj pojam stvaralač-
ke slobode u kolonijama. Naravno, on nije mogao videti
lice i naličje sta­nja. Znao je da smo slobodniji od prilika u
Mađarskoj, ali je on poznavao od svega bolje – pravo ino-
stranstvo i Pariz!
No, danas to i nije bitno. Zato i nije bio posebno za-
interesovan ni za Đerđa B. Saboa, verovatno ni za mene.
Svakako, uči­nio mi je nezaborav! Lajoša Vajdu nikada neću
zaboraviti. Sreća moja što sam se sećao teksta u „Hidu“,
nisam ispao totalna neznalica. Ipak, ono najvažnije, imao
sam ključ za uspostavljanje komunikacije sa ostvarenjima
Lajoša Vajde! Sigurno je i Đurka B. Sabo isto tako fascini-
109 Izgledao je kao pokisla vrana...
110 Ne znam, možda se tako zove...
111 „Tekst o Lajošu Vajdi“.
42
ran sedeo u ovoj prostoriji. Verovatno, poput mene, ni on
nije primećivao ostvarenja Endrea Balinta. Međutim, oči-
gledno je Endre Balint – ishodištem u Lajošu Vajdi – ostva-
rio samosvojnu poetiku, svakako posve drugačiju od slikar-
stva koje sam posmatrao u galeriji prekoputa „Narcisa“ u
Vaci ulici. Pomenuo sam to Endreu, rekoh: „Ilyent nem látni
kirakatban a Váczi utcán!“112
Obradovao se i smatrao to povodom da razgovaramo
o nje­govom slikarstvu. No, veoma brzo, kao i prethodnih
dana, isprečio se zid. Znali smo obojica da je problem u sre-
dini kojoj ne odgovara sloboda umetničkog iskaza ako je
izvan ustaljenih modela. U glavi, vrzmao mi se termin „bizo-
mány“. Skoro, mislio sam, identičan je sa beznađem. Endre
je to odbio. Verovao je u šanse „napolju“!
Rastali smo se kao prijatelji, odnosno istomišljenici u
vezi sa Lajošem Vajdom (1908–1941), slikarom autentične
nadrealističke vizije.
Zaputio sam se peške do Tihamera Đarmatija u ulici Da-
mjanics. Pratio me je u mislima Lajoš Vajda. Setih se da u
tekstu B. Sabo pominje Zemun, odnosno dečaka Vajdu na
pristaništu. Porodica se vraćala u Mađarsku. Pitam se šta je
dečak u zaumlju poneo od tada viđenog, doživljenog. Se-
ćam se, boravio sam u Zemunu uoči rata par dana kod ro-
đaka. No, od Zemuna nisam upamtio ništa. Nadvladali su
doživljaji Beograda, kuda me je sestra vodila da vidim Na-
rodni muzej i Međunarodni sajam. Sada, na Sajmištu mogu
da se u mislima vratim i sve prepoznam, ali ne mogu da se
setim gde je bila ta „železničarska kolonija“ u Zemunu gde
sam boravio. No, Vajda je u Beogradu stasao, sigurno mu
se u zaumlju uvrežilo mnogo toga. Zemun mu je bio sa one
strane, dalek i stran, kao i meni uostalom. Ali, nije mi jasno
– zašto su koristili lađu?
Đarmati je sedeo u dvorištu, sunčao se i čekao mene da
dođem od Endrea Balinta.
„Éppen jókor érkeztél a nappali fény most a legjobb!“,113
kaže Tihamer pozdravljajući me. Odmah silazi u suteren i
112 „Ovako nešto se ne može videti po izlozima u Vaci ulici!“
113 „Stigao si u pravo vreme, dnevna svetlost je sada naj-
bolja!“
već izlazi sa slikama, a mene upućuje da sednem i posma-
tram. Okrenuo je par puta. Desetak slika oslonjenih na zid i
savršeno osunčanih. Donosi još jed­nu hoklicu, sedimo i ćut-
ke posmatramo. Pita čime da me ponudi, ja sve odbijam.
Zahvaljujem se i drago mi je da ničim ometani ovde sedimo
i gledamo. Spremio je i pregršt fotografija. Gledamo, prebi-
ramo, razgovaramo. Pred nama su slike, rekao bih geome-
trijska apstrakcija, poetika samosvojnih „svemirskih“ boja,
svet posve drugačiji od onog u kojem živimo. Ćutimo.
Nakon izvesnog vremena, Đarmati se razvezao i po-
čeo da priča. Obrazlagao mi je prizore svoga sveta koji su
„nedvojbeno isto tako stvarni kao i sve oko nas“, ali pri-
padaju „kosmičkim prostran­stvima“. Zapravo, jesu te nje-
gove slike čudesna prostranstva bez ograda i granica, na-
seljena znakovljem kristalisanim u kolorističke senzacije.
Očevidno, stvarao je vlastiti kosmos bez i trunke nagodbe
sa konvencionalnim ukusom.
Doznao sam kroz priču da je dugo izbivao, pre rata, u
evrop­skim centrima, upoznao Mondrijana... Pominjao je
„Europai Iskola“, odmah posle rata, gde je skupa delovao sa
Mártin Ferenccel és Kállai Ernővel...114
– Nekem van könyvem Kállai Ernőtől, „Új magyar piktu-
ra“, régi kiadás, vettem nekem Szegeden115 – kažem ja, sre-
ćan da konačno nešto uklopim, a ne da stalno deluje kao da
sam s Marsa pao.
– Kállai nagyon jó volt hozzám, tanárom és barátom.
Sokat dolgoztunk együtt. Meghalt...116 – tek tada počeo je
Đarmati da govo­ri o smutnim vremenima i besomučnim
napadima „ljudi od struke“ na umetnike koji su slikali „ap-
straktne slike“.
– Mint bikának a vörös posztó... szidták az absztrakto-
kat, szolgálták a Pártot!117 – reče pun čemera. Potom, po-
114 Ferencom Martinom i Erneom Kalaijem.
115 Imam knjigu Ernea Kalaija Novo mađarsko slikarstvo,
staro izdanje, kupio sam je u Segedinu.
116 Kalai je bio veoma dobar prema meni, bio mi je i pro-
fesor i prijatelj. Mnogo smo radili zajedno. Umro je...
117 Iritiralo ih je kao bika crvena boja... napadali su ap-
straktne slikare, služili su Partiju!
43
menuo mi je zlu sud­binu odbačenih. Pomenuo je Balinta,
Korniša, Kašaka...
Na rastanku, dao mi je u koverti nekoliko fotosa svojih
ostvarenja, „da mi se nađe“, ispratio me, posebno nagla-
šavajući da pozdravim Kondora!
Nisam krenuo nazad već sam izišao na Dózsa György
út, široki bulevar poznat po događanjima 1956. godine.
Pričao mi je rođak koji je tih oktobarskih dana bio u Pešti
kako su građani turpijama sekli oboren spomenik Staljina.
Stajao sam tako, domišljajući veličanstvenu scenu
narod­nog gneva, pokušavao sam sebi dočarati taj nepo-
novljivi događaj. Video sam zanos mase koja je kidisala na
bronzu. Shvatio sam da spomenici nisu samo trajna umet-
nička ostvarenja. Daleko više, oni su ikone koje kad-tad
stihija nezadovoljnika razara – ubijajući omrznutu ličnost i
sve ono što ta kreatura personifikuje. Pitam se – da li su u
tome učestvovali umetnici koje sam upoznao?
21. 8. 1962, utorak
Odlučio sam da još jednom odem u čitaonicu. Hoću
da dopunim beleške iz Moravčikove knjige, Bizánc és a
magyarság. Meni je njegova priča nekako verodostojnija
nego Gerevičeva. Neće mi trebati mnogo vremena.
Uz jutarnju kafu dogovaramo se Kondor i ja o mogu-
ćem prog­ramu. Naći ćemo se u „Karpatiji“ oko 11 časo-
va. Mogu da radim mirno, Kondor će mene čekati dok ne
stignem.
Došao sam na vreme. Kondor je pričao sa jednim viso-
kim čovekom koji se nedavno vratio iz Moskve, proveo je
tamo tri meseca kao stipendista.
„Baš kao i ti ovde: sedeći u čitaonici. Ništa od Moskve
nisam video“, reče neznanac. Očevidno, Kondor mu je re-
kao koga čeka i zašto sam tu.
Tako, umesto upoznavanja odmah smo zapodenuli
razgovor o tome šta je pametnije – potrošiti vreme u čita-
onicama i arhivima ili upoznati život ulice...
Meni se čini da je druženje i sticanje prijatelja zabavni­
je, ali zbog diplomskog moram sedeti u čitaonici. On u Mo-
skvi, nažalost, nije stekao prijatelje, a nije baš ni bilo prili-
ke za druže­nje. Nego, veli on: „Barátkoztam a folyóirato- ulici, onako uzgred, reče Kondor da je to „Korniss, nagyon
kkal! Olvasgattam a szomszédos országokból érkezet ol- ismert festőművész, maszek pingálással potolja a me-
vasmányokat, amikor meguntam a témát. Lapozgattam gélhetésre szükséges pénzt“121 – i ni reči više. Ni­je gun-
jugoszláv, cseh, román... folyóiratokat. Nem kellett őket đao, niti je pomenuo svoju novčanicu – baš ozbiljnu sumu
különösen keresni, ott voltak a polcokon, csak a legujabb – koju je ostavio na stolu. Išli smo dalje i potom navratili u
számok. Valószinű az év végén rendszereztek... Lapoztam jednu kafanu. Ubrzo, kao snebivajući se, Kondor iz džepa
ott szabadkai és újvidéki folyóiratokat is!“118 izvadi omanju knjigu, gurne je prema meni.
To me je baš uzbudilo. Ispunilo me ponosom što je naš „Neked, ajándékba, az öreg halász aki nem adta fel...“122
„Ru­kovet“ stigao čak tamo. Izvadio sam odmah knjigu iz omota da bih ga molio za
No, brzo smo se rastali. Kondor je rekao da moramo pos­vetu. Međutim, već je bilo upisano „Duranci Bélának
krenuti. Pošli smo, a ja nisam pitao kuda. szeretettel123 62. aug. 21. Kondor B“.
Nismo dugo hodali, stigli smo pred stan. Kondor je
zvonio, a iznutra se neko oglasio: „Nyitva van!“119
Ušli smo, prošli pored kuhinje i stigli u sobu. Na kre-
vetu je sedeo – očigledno bolesnik – Kondorov prijatelj.
Tokom razgovora shvatio sam da je mršavi čovek u
pidžami slikar. Pun gorčine, pričao nam je o tome kako,
eto, nema sreće. Taman je dogovorio sa jednim uglednim
lekarom molovanje stana, pa se razboleo. No, nada se br-
zom ozdravljenju. „Elvégre a gazdám doktor, talán gyror-
san lábra álok!“,120 pokušava da se našali. Međutim, slu-
tim da se ovde radi o nečemu daleko ozbiljnijem. Pored
ostalog, ispostavi­lo se da nema novca.
Sve u svemu, Kondor je pokušavao da ga zabavi. Ve-
rovatno mu je prijalo što smo razbili samovanje, izvinja-
vao se što nema čime da nas ponudi. Eto, sve je došlo tako
iznenada...
Prilikom odlaska, Kondor je na tren skrenuo u kuhi-
nju i pod jednu šolju stavio novčanicu od 100 forinti. Otiš-
li smo, dovi­kujući se sa bolesnikom još i sa praga. Tek na Posveta Bele Kondora Beli Duranciju u knjizi „Starac i more“

Bila je to knjiga Hemingway, Az öreg halász és a ten-

118 „Proučavao sam časopise. Čitao sam literaturu iz su-
sednih zemalja, na kraju mi je sve to dosadilo. Prelistavao sam
jugoslovenske, češke, rumunske... časopise. Nije trebalo posebno
tragati za njima, bili su tamo na policama, ali samo najnoviji bro-
jevi. Verovatno su ih na kraju godine sređivali... Listao sam tamo
i subotičke i novosadske časopise!“
119 „Otvoreno!“
120 „Na kraju krajeva, gazda mi je lekar, nadam se da ću
brzo ozdraviti!“
ger124 („Magyar Helikon“ 1962), sa drvorezima Bele Kon-
dora.
121 „Korniš, veoma poznat slikar, slika privatno i tako zarađuje“.
122 „Tebi na poklon, matori ribar koji se ne predaje...“
123 „Beli Duranciju s ljubavlju“.
124 Starac i more.

44
 Naravno, doznaću to tek listajući, kada su se ukazale ilu- Vraćajući se Ulicom Rakoci, predložio je da odemo do
stracije. U međuvremenu, razbijajući nastalu tišinu, Kondor obale, pokazaće mi u novom luksuznom hotelu manju zid-
se šali: „Nézd meg hátul, nem akármi hanem a 22 számozott nu sliku koju je on tamo radio. Stigli smo potom kući i nasta-
példány!“125 Tamo, pored ostalog piše i to da je „az eredeti fa- vili razgovor o „starom ri­baru“, odnosno metafori upornog
metszeteket Kondor Béla készitette“.126 Ali, pročitah tu i da je istrajavanja, Hemingveju koji je savršeno ispričao „najljud-
„felelős szerkesztő: Geréb Béláné“.127 skiju“ čovekovu osobinu.
Podstaknut ovim imenom, počnem da pričam Kondo- Predveče stigao je Lajoš Nemet da proveri treba li nešto
ru o sticaju okolnosti. Za mene je to dobar znak! Bela je ilu- preduzeti povodom mog sutrašnjeg odlaska u Estergom.
strovao, potom Beli poklonio knjigu čiji je urednik supruga Veče smo proveli ćaskajući, Agota, Lajoš, Bela i ja. Po-
nekog Bele čije prezime Gereb veze priču dalje. Naime, mati red ostalog, bilo je reči o poseti Gerlociju, kolekcionaru
moga školskog druga Fenjike zvala se Klara Gereb i bila je slika Čontvarija. Tim povodom Lajoš je govorio o „nerazu-
vrstan grafičar, udala se za Fenjveša, subotičkog novinara.
Moj prijatelj, njihov sin, Joška Fenjveš po­vratnik je iz Aušvi-
ca. Mati se nije vratila, otac je preminuo ubrzo na­kon po-
vratka u Suboticu.
Fenjika i ja, sve dok on nije otišao definitivno u Ameriku,
zabavljali smo se do iznemoglosti listajući njihovu biblioteku
prepunu knjiga o likovnim umetnostima. Iz tih knjiga i časo-
pisa, svoje­dobno objavljivanih u Londonu, Beču, Minhenu i
Parizu, sticao sam prve informacije o Leonardu, Mikelanđe-
lu, Direru, Rembrantu... renesansi i remek-delima arhitektu-
re, impresionizmu i secesiji. Jednostavno rečeno, na krilima
stranica te literature putovali smo Evro­pom kroz vreme, di-
vili se dometima ljudskog uma, zadivljeno posmatrali snimke
međaša civilizacijskog hoda. Uporedo, moj drug sa utetovira-
nim brojem pričao mi je o strahotama konc-lagera, krema-
torijumima i strahovima posve smireno, kad-kad i sa osme-
hom prisećajući se nekih ličnosti, posebno Rusa zarobljenika
po imenu Nikolaj. On je vodio brigu – koliko je to uopšte bilo
moguće – o deci. Fenjika se uvek sa ushićenjem prisećao za- Ilustracija (drvorez) Bele Kondora u knjizi „Starac i more“
logaja hrane koju je ovaj blagorodni paćenik pribavljao i de-
lio deci. mnim postupcima“ nadlež­nih u vezi sa Čontvarijevom zao-
Baš ovaj zadnji deo sticaja okolnosti posebno je zanimao stavštinom, ali je usput govorio i o nekim aktuelnim „pro-
Kondora. Sećao se i on nekih situacija koje ostaju nezaborav- mašajima“ što je meni nepoznat teren. No, za mene bit­no
ne, pam­tio je rat, još više „az ötvenhatos eseményeket“.128 je to da kod Gerlocija idemo u petak. Sutra, u Estergomu,
treba da se javim kod Andraša Mučija, kustosa istoričara
umetnosti u Keresztény Múzeumu,129 to je Berényi utca 2,
125 „Pogledaj nazad, nije ovo bilo šta već jedan od 22 nu- Primási palota.
merisana primerka.“ Pre spavanja, čitao sam Hemingvejevog Starca i more
126 „Originalne drvoreze pripremio Bela Kondor“. i gle­dao ilustracije. Posmatram prvu, dirljiva slika bri-
127 „Glavni i odgovorni urednik: supruga Bele Gereba“.
128 „Događaje iz 1956. godine“. 129 Hrišćanskom muzeju.

45
ge mladića za starca, dečak sa ćebetom kao zaleđe star-
cu zaspalom na stolici sa otvorenim novinama u krilu. Cr-
no-bela dostojanstvena tuga, ali sa naglašenom vertika-
lom uspravnog i u čemeru. Kao svojevrsna ikona. Slede-
ća je kompozicija sa ribama, maltene apstraktan prizor
geomet­rijski armiranog treperenja sveta u kome je zago-
netni suparnik. Treće, skoro klasično idiličan prizor, kada
ne bi bio znalački pomrežen crno-belim iskazom samot-
njačke rezignacije. Dve strane potom, čitam: „/.../ össze
vagyunk boronálva szépen, már dél óta. És nincs senki, aki
segitsen rajtunk, egyikünknek sincs senkije.“130 I tako re-
dom, jedno za drugim, prepoznatljiva i samosvojna poe-
tika oporog, rasnog grafičarskog iskaza o ponosu samot-
njačkog – uprkos svemu – ljudskog trajanja. Prizori lapi-
darni i dramatični sve do poslednje scene, moćne i smire-
ne dok isijava legendu belinom glave „velike ribe“ – oglo-
danog kostura u luci. sa vizantijskim uzorima, a ne samo sa italijanskom i fran-
Očevidno, Kondor je slikar i grafičar koji nedvojbeno,
likovnim iskazom sjajnog i samosvojnog zanata, govori o
čoveku danas. Znalaštvo mu je utemeljeno na jedinstve-
nim uzorima i remek-delima istorije umetnosti, priča izvi-
re iz njega samoga, a sećanja sežu u detinjstvo i svakodne-
vicu življena. Uostalom i Kondor je u detinjstvu spoznao
rat, ludilo ratnih i poratnih godina, živi u vremenu potiski-
vanja jedinke u ime jednoumlja dresirane gomile. Povrh
sve­ga, lično je doživeo „pedeset šestu“, a sada trpi samo-
volju socijali­stičkog realizma. Srećom, u nas je definitivno
zavladala sloboda stvaralaštva u umetnosti. Doduše, pro-
vincija će dugo trajati u gla­vama političkih moćnika i nji-
hovih aparatčika.
Pitam se zašto mi je Hemingveja poklonio usput, a ne
ovde u ateljeu, recimo jutros ili juče.
22. 8. 1962, sreda
Potražio sam u Keresztény múzeumu (Primási palota)
kustosa Andraša Mučija. Bio sam mu najavljen pre dolaska
u Estergom. Primio me je ljubazno.
130 „/.../ sva nam je imovina spremna i spakovana, već od
podneva. Niko da nam pomogne, ni jedno od nas nema nikoga.“
46
Očevidno, ogromna katedrala sa kupolom građena je
uz temeljno rušenje ranijih, dragocenih delova tvrđave u
Estergomu.
Obišao sam kraljevsku palatu, zadivljen sam restaura-
cijom. No, setih se primedbe profesora Derčenjija. Zaista,
oni što imaju znaju da prezentuju. Mnogo više takvih vred-
nosti imamo mi uz jad­ransku obalu.
Razgledao sam sa uživanjem delove (portale) u
kraljev­skoj palati i kapeli i ostao posle svega zbunjen. Ni-
sam uspeo sebi načiniti sliku stanja iz doba kralja Bele III
(1172–1196). Bela se vaspitavao na vizantijskom dvoru i
potom zavladao kao kralj, odnosno graditelj u tvrđavi
estergomskoj. Više nego verovatno, njegov ukus formi-
rao se tamo u tada jedinstvenom, raskošnom okruženju.
Prema tome čuvena Porta speciosa, jedinstveni portal tzv.
„lepe crkve“, estergomske bazilike, mora da ima neke veze
cuskom romanikom.
Sve u svemu, obišao sam iskopine i trajno ću pamtiti
svetište restaurisane kraljevske kapele. Ona me je fascini-
rala skladom, proporcijama, osvetljenjem. Veličanstveno!
Razgledao sam i muzej koji je zaista bogat. Video sam
puno vrednih ostvarenja. Prvi put Direra, na primer. Zbog
brzine, sve mi se izmešalo.
Nisam se zadržavao, žurio sam nazad u Peštu.
Poslepodne, Kondor i ja bili smo gosti u vili roditelja
Julike Silađi i njenog brata. Otac je – koliko sam shvatio –
ambasador (bio ili je sad) negde na zapadu, valjda u Ho-
landiji. Njega, naravno, nisam video. Bili smo baš raskošno
ugošćeni. Kao da smo diploma­te. Vratili smo se taksijem.
23. 8. 1962, četvrtak
Sekešfehervar.
Sa železničke stanice otišao sam prvo u István Király
Múzeum.131 Pokazao sam posetnicu profesora Derčenjija,
potom me je službenik uveo kod upravnika. Jene Fic, po
struci arheolog, bio je predusretljiv, prijateljski raspolo-
131 Muzej kralja Stefana.
žen, razgovarali smo uz kafu o sarkofagu Szent Istvána.132
Nastao je oko 1040. godine, klesali su ga majstori, došljaci
iz Italije. Ja rekoh da mislim kako je to rim­ski sarkofag pre-
oblikovan za nove potrebe, možda su ga i klesali vizantijski
umetnici, kojih je tada i ovde moralo biti. No, Fic je, svaka-
ko, veći stručnjak i to mu je uža specijalnost.
Ponuđenu pratnju i svaku drugu pomoć odbio sam sa
zah­valnošću. Molio sam isključivo upute da stignem do
sarkofaga. Drugo me nije interesovalo. Volim sam razgle-
dati ostvarenja iz prošlosti, onda u mašti domišljam sop-
stvene zaključke na osnovu viđenog. Kada je neko prisu-
tan, više pričamo, a manje se kroz posmatranje doživ­ljava.
Otišao sam u Romkert, lepo uređen lapidarijum, de-
lom ispod kolovoza. Prvi put vidim tako nešto. Sve se do-
bro vidi od gore sa ulice. Kao nacrtani prostiru se temeljni
zidovi trobrodne bazilike. Građena je u vreme kralja Ištva-
na, preoblikovana i dograđivana u 14. veku.
Lepo je ceo lokalitet obrađen. Bočno je pokriven deo
lapidarijuma sa ulomcima dekorativne plastike sa lica me-
sta i okoline. Sarkofag, smešten kao pod nadstrešnicu
(Mauzolej), izdvojen, očevidno cenjen više od ostalih ar-
tefakata tog razdoblja mađarske istorije. Dok ga posma-
tram u originalu, sve sam više uveren da je rimski. Kada
je kralj Ištvan preminuo, čini mi se ništa nije bilo razumni-
je od posezanja za već gotovim raskošnim sarkofagom iz
rimske zaostavštine. Potom, klesari – možda baš vizantij-
ski, kojih ovde odavno ima – dobili su zadatak da preobli-
kuju pagansku dekora­ciju u hrišćansku simboliku. To mi se
čini sve više verovatnim dok posmatram na uglovima mo-
tive „drvo života“. Priviđaju mi se figure preklesane u nova
znamenja. Tu je i tročlani prevashodno vizantijski ukras –
traka – kojim su opervaženi svi detalji ukrasa. Sa jedne uže
strane je, opet vizantijski, prizor letećeg anđela sa dušom
pokojnika u vidu malog deteta. Međutim, ono što me naj-
više navodi da razmišljam na temu ovde prisutnih klesara
u datom momentu jes­te očevidno izostajanje obrade. Jed-
nostavno, kao da su klesari radili na licu mesta u bazilici,
132 Svetog Stefana.
47
kada je već postavljen sarkofag sa grubo obijenim površi-
nama. Delovi pri dnu, verovatno spušteni u kamenom po-
pločani pod, nisu obrađivani. Sve su to moja razmišljanja
koja neće promeniti ništa. Moje je da sačinim diplomski
rad, oslanjajući se na zaključke iskusnih eksperata!
Napustio sam lapidarijum, ipak sa nezaboravnim doživ-
ljajem. Meni je sarkofag delovao kao istorijski međaš koji
izazovno isija­va svoju tajnu. Majstorski je klesan, lepo izgle-
da i dostojno je kralja u vremenu koje nije ni nalik našem.
Vratio sam se u muzej tek nakon obilaska i drugih zna­
menitosti grada. Upoznao sam istoričara umetnosti Pete-
ra Kovača, kustosa u muzeju. On zna Kondora. Proveli smo
izvesno vreme u pri­jatnom razgovoru.
Putovao sam u Peštu razmišljajući o tome da sam ja
bezna­dežan slučaj za izučavanje romanike. To je period
monumentalnih domašaja ljudskog znalaštva i nadasve
zadivljujućih ostvarenja. No, čini mi se, kao kustos subo-
tičkog muzeja teško da ću ikada prepoz­navati finese i razli-
ke. Ovde na razmeđi vizantijskih i italijan­skih uticaja, fran-
cuskih uzora i autentičnih lokalnih prepoznatlji­vosti ose-
ćam se izgubljen. Sve mi se čini da kad-kad nadvladavaju
simpatije i antipatije istraživača, a ne prepoznavanje „ru-
kopisa“ mahom bezimenih klesara, pojedinih radionica i
škola. Mene fascinira tajna – nedokučivost događanja – i
domišljatost drevnih neimara. Divim se znalaštvu, duhovi-
to osmišljenim prizorima i pokušavam stalno prepoznati
klesara, veštog zanatliju i maštovitog stvaraoca u isti mah.
Da li je on slobodan u kreaciji ili pokorni izvođač?! On je
manualni radnik, maltene u statusu roba, a istovremeno
mislilac tanane osećajnosti i savršene koncentracije. Jed-
nostavno, opčinjen sam stvaralačkom ličnošću, a ne tu-
mačenjem uticajnih sfera po nekim meni sumnjivim kri-
terijumima.
Stigao sam „kući“, čekali su me Agota i Kondor. Na-
metnuo sam temu jedinke-stvaraoca. Mislim da smo na
kraju zaključili da je sve „veoma jednostavno i zastrašuju-
će složeno“! Kondor je možda najviše u pravu kada nagla-
šava spontanost i kritikuje – često učitana – tumačenja.
On smatra da su klesari učeći zanat usvajali i određene
„šablone“ svojstvene majstoru. Potom su i sami poprimali
neku osobnu prepoznatljivost i kreirali svoj mali svet vla-
stitom senzibilitetu primerenih oblika. Kada ih nisu uspe­li
sputati, oni su ostvarivali autentična dela, „kao da su na-
stala sa­ma od sebe“. Ističući tu tajnovitu zakonitost jedin-
ke u ne baš dobro­voljnom sazvučju sa diktatom moćnih
gazda, nicala su zadivljujuća kolektivna ostvarenja. Danas
ih smatramo remek-delima riznice čovečanstva. Pominja-
li smo i piramide, ali energiju koja ih je gradila prepozna-
li smo kao drevni sistem savremenih koncentracionih lo-
gora!
Sutra, čeka nas jedinstven doživljaj. Ići ćemo kod Ge-
deona Gerlocija u Galamb utca 3. Nije daleko. Lajoš Ne-
met je ugovorio naš dolazak za 18 časova.
24. 8. 1962, petak
Morao sam odmah ujutro (8.30) otići na Dister u Budi-
mu. Dobiću od Derčenjija njegovu studiju o Porta speciosi
u Estergomu, verovatno i još neke separate.
Derčenji tamo nije bio. Dobio sam knjižicu: Dercsényi
Dezső, Az esztergomi porta speciosa, Budapest 1947. Jako
me to raduje. Biće to poen kod prof. Jovanke M. kada joj
neke delove prevedem na srpskohrvatski!
Pošto sam imao dosta vremena, seo sam kod Mátyás
temploma i gledao dole prema Pešti. Listao sam Porta spe-
ciosu i naslađivao se prizorom Dunava, Parlamenta i mo-
stova.
Posle jučerašnjeg razmišljanja baš sam bio ljubopitljiv,
čitao sam Derčenjijev tekst, obeležio neke detalje za pre-
vod: „A porta speciosa márványképeinek technikája bizánci
eredetű ugyan, stilusa azonban az általunk ismert hasonló
technikáju bizánci, vagy bizantinizáló olasz emlékanyagból
le nem vezethető s igy feltételezhetjük, hogy helyi fejlődés
eredménye. /.../ A porta speciosa és a francia székesegyhá-
zak kapuinak ikonográfiai felépitése hasonló, sőt elvi elren-
dezésük nagyjában azonos, csupán a technikai kivitel el-
térő, mert szobrok helyett vésett márványképek hordozzák
a gondolatot. /.../ Bárki is készitette a kapu márványdiszét, a
porta speciosa művészi programmja a korszerű francia iko-
48
nográfiai elvek figyelembevételével alakult ki és tervezője
speciális magyar, sőt helyi esztergomi hagyományok teljes
birtokában alkotta meg művét.“133
Sviđa mi se temeljan i svestran pristup, baš cenim
prof. Derčenjija, žao mi je što nemam pojma o mišljenju
našeg profesora Svetozara Radojčića na istu temu. On je
objavio „Porta speciosa i njene srpske paralele“ još 1952.
u Klagenfurtu. Pominjao ga je Derčenji kada sam bio kod
njega u stanu, ali brzo smo promenili temu. Doduše, tada
ja o portalu zvanom „porta speciosa“ nisam imao pojma.
Zapravo, znaću nešto tek kada odem kući i sredim beleške,
odnosno pažljivo iščitam pribeleženu i sakupljenu građu.
Imam puno slobodnog vremena. Otišao sam u Muzej
lepih umetnosti (Szépművészeti Múzeum). Zasitio sam se
čitanja literature o romanici, a dobio sam dovoljno materi-
jala za diplomski rad. Raduje me što nosim sa sobom knji-
gu Arpada Šomođija Az esztergomi bizánci sztaurotéka134
– to će sigurno zanimati moju profesoricu, svakako profe-
sora Radojčića.
U muzeju sam se opet divio od svega drugačijoj
egipat­skoj umetnosti, ali sam ipak najviše vremena od-
sedeo pred Rafaelom, Brojgelom, Halsom i Rembrantom,
Gojom... Bili su to za mene „bogovi“, veličanstveni i nedo-
hvatni. Sada, pred njihovim slikama, naslu­ćivao sam neku
bliskost. Posmatrajući izbliza kao da sam bio pri­sutan kod
133 „Mada je tehnika mermernih reljefa na porta specio-
si vizantijskog porekla, stil joj se ipak ne može svesti na sličnu vi-
zantijsku tehniku, ili tehniku vizantiziranih italijanskih materijala,
naime ove su tehnike kod nas tada bile poznate, na osnovu ovoga
pretpostavljamo da je delo proizvod lokalnog razvoja. /.../ Struk-
tura ikonografije porta speciose i portala francuskih katedrala je
slična, šta više, načelno, raspored im je u velikoj meri isti, odstu-
panja postoje samo u primeni tehnike, umesto skulptura javlja se
klesani mermerni reljef kao nosilac glavne misli. /.../ Ko god da je
napravio mermerni ukras na portalu, formirao je svoj umetnički
program porta speciose tako što se pridržavao principa savreme-
ne francuske ikonografije i posebne mađarske, odnosno lokalne
estergomske tradicije (čiji je poznavalac nesumnjivo bio) te je na
ovaj način stvarao svoje delo.“
134 Estergomska vizantijska stauroteka.
nastajanja. Stalno mi se vrzma po glavi knjiga Vaskrsli bo-
govi od Dimitrija Mereškovskog i ubedljivost atmosfere
doba Leonarda da Vinčija. Čitao sam tu knjigu kao đak še-
stog razreda gimnazije i zavoleo renesansu, postao i ostao
omamljen svestranošću tog itali­janskog zagonetnog geni-
ja. Sada sam povratno, gledajući slike, ja sebi dočaravao
vreme u kojem su oni stvarali.
Tumarao sam po dvoranama, zapisivao imena i ose-
ćao da mi se sve to meša po glavi i verovatno ništa neću
zapamtiti. Iznenadio sam se, danas kao nikad pre! Naišao
sam na poznato ime: Avgust fon Petenkofen. U našem mu-
zeju imamo dve njegove slike. Ništa ne zaos­taju po kvali-
tetu za ovde viđenima. Samo, naše bi trebalo stručno oči-
stiti.
Među skulpturama pronašao sam Frangeša Mihanovi-
ća i jed­no delo Ivana Meštrovića (Majčina briga). No, naj-
više mi se sviđa Roden i Majol.
Mogao bih tu provoditi dane. Naravno, kad nisam op-
terećen obavezama i ako me ne ganja vreme. Sada mi je
dobro i uživam, sedim na klupi i sređujem beleške.
Odavde se vraćam kod Kondora. Obećan mi je jedin-
stven doživljaj. Idemo na 18 sati kod Gerlocija, jedinstve-
nog kolekcionara. Čuven je po Čontvariju!
Agota, Kondor i Lajoš su me već čekali, ubrzo su sti-
gli Juli Silađi i njen brat. Potom nam je svima Lajoš Nemet
održao „kratak kurs vladanja kod Gerlocija“.
Obzirom na činjenicu da je Gedeon Gerloci „predrat-
ni gos­podin“, ugledna ličnost određenih principa do kojih
drži, malo krut, ozbiljan i već u godinama (bliže sedamde-
setoj), ima da se pridržavamo sledećeg:
– pod jedan: nema pušenja u Gerlocijevom stanu, gos-
podin ne podnosi dim i prezire pušače;
– pod dva: „ako ponudi, a sigurno neće“ neko piće, po-
željno je odbiti jer ne voli alkoholičare; neke druge even-
tualne ponude prihvatiti s merom i skromnošću, biti raci-
onalan.
Ono najbitnije, treba biti tih i nenametljiv, skoncentri-
san na cilj dolaska. Moramo se truditi da ga ne zadržava-
mo dugo, budimo kratki. Ni pod kojim uslovom se raspri-
čati, dugo sedeti i dangubiti.
49
„Mislim da ste me razumeli“, reče Lajoš, gledajući
stro­go Kondora i mene, zaključujući pouke, „to je stariji,
pravi gospodin strog prema sebi i prema drugima! Nije baš
razgovorljiv, budimo stoga obazrivi i ne oduzimajmo mu
puno vremena. To ne znači da treba biti površan pri ra-
zgledanju eksponata zbirke, on je s pravom na kolekciju
neizmerno ponosan!“
Ja sam bio zbunjen, hvatala me je trema, unapred sam
se plašio matorog namćora, mislim da se i ostali tako ose-
ćaju. Jedino je Kondoru svejedno, kao da unapred sve zna.
Julika će kolima, ja ću joj praviti društvo na toj razdalji-
ni od dve-tri ulice. Ostali će peške.
Naravno, stigli su pre nas. Sada smo grupa pred ula-
zom, ima jedan više! Nemam pojma ko je taj nepoznati čo-
vek, nije moje da pitam. Ulazimo!
Stigosmo pred stan, Lajoš pritiska zvonce. Osećam se ne-
prijatno, kriv sam što će nas ovoliko remetiti mir starcu.
Vrata se iznenađujuće brzo otvaraju! Pred nama je sta-
rac oštra pogleda, ljubazan i vedar, očevidno nije namćor i
čini mi se rad je našem dolasku. Hitrih pokreta, rukuje se i
prelazi na „ti“, gestom dobrodošlice upućuje nas – ulazimo
u dnevnu sobu.
Na stolu u sredini prostorije flaše s vinom, rakija kajsi-
jevača, „wodka wyborowa“, nekoliko vrsta keksa, pogačice
i klasična staklena tacna na visokoj nožici, koja služi za voće,
opremljena sa više kutija raznih cigareta i šibicama! Na sto-
lu nekoliko pepeljara, čaše za vino i rakiju, svrdlo za vađenje
čepova.
Nasmejan, kao prekorno reče: „Ovako star, morao sam
da strčim u prodavnicu, ne znaju­ći šta pušite, kupio sam više
vrsta, valjda sam neke pogodio. Piće bi­rajte, tu sam siguran
da nisam omanuo!“
Stojimo iznenađeni kao zločesti dečaci, gledam zbunje-
nog Lajoša Nemeta, pa Gerlocija, čuvenog arhitektu i profe-
sora, jedinst­venu ličnost, zaslužnika što je zaostavština sve
čuvenijeg umetnika sačuvana od propasti.
„Osvežite se prvo, pa da gledamo!“, reče Gerloci.
No, Lajoš se već osvestio, opet drži konce u rukama i
pred­laže da se odmah razgleda „Čontvari“ jer je to jedinstve-
na prilika ne samo za kolegu Jugoslovena, već i za ostale.
 Tada je počela jedinstvena predstava! Gerloci, uva-
žavajući mene kao „centralnog gosta“, počinje da donosi
crteže, akvarele, fotose, dokumente... Izvlači slike ispod
otomana, pronalazi ih iza ormana. Nas dvojica klečimo na
podu, ostali su okolo, Gerloci se saginje pa izvlači narednu,
potom blok sa crtežima i stalno nam tumači, daje informa-
cije, skreće pažnju na detalje. Zrači neskrivenom privrže-
nošću, nedvojbeno opčinjen je Čontvarijem, pokreti su mu
nadasve brižni. Uz svaki novi predmet sledi i naredna priča,
ali i neskrivena gorčina zbog odnosa prema zaostavštini.
Usput, on i Lajoš vode dijalog meni nedokučiv. Narav-
no, jedino je Lajoš ovde u sve već upućen, sve poznaje. Ču-
jem da ob­jašnjava Lajošu: „Nisam se složio da sve transpor-
tuju istim avionom, tra­žio sam da se slike otpreme i vrate
u dva leta, isključujući tako totalnu nesreću, ne daj bože.“
Mislim da su pominjali prezentaciju slika u Moskvi, ali
odmah su pominjali „zagubljene eksponate“ kao potpuno
neshvatljiv primer nebrige i neodgovornosti. Govorili su – i
grdili – koliko sam mogao da shvatim, prvenstveno nadlež-
ne u ministarstvu, ali i Szépművészeti Múzeum! Sve u sve-
mu, zanemario sam odgonetanje nji­hovog razgovora, udu-
bljujući se u razgledanje. Siguran sam da mi se ova prilika
neće opet pružiti, ali sam pouzdano osećao da me taj ču-
dak – zaista jedinstven, rekao bih, naivac – privlači neo-
doljivo.
Preturajući po fotografijama vidim Római hid
Mosztárban,135 motive iz Trogira, Gerloci mi pokazuje ulja
malih formata. Naravno, tako počinje razgovor sa temom:
Jajce, vodopad, električna centrala, Mostar, Trogir, Du-
brovnik... Boravci Čontvarija u tim prostorima. Čujem da je
bio apotekarski pomoćnik u Osijeku...
Kada smo se definitivno zamorili, sedosmo svi za sto.
Priča se, prirodno, nastavlja...
Pitam Gerlocija kako je baš on sakupio svu zaostav­
štinu zlosrećnog slikara.
Neverovatno! Kao mlad arhitekta, tragajući za ate-
ljeom, nabasao je u „izdaje se atelje“, gde se pripremala
dražba zaostavštine. Slikar je preminuo u leto, par meseci
135 Rimski most u Mostaru.
50
potom, 1919. godine. Gerloci je potrošio nasleđen novac
kupujući ogromne slike Čontvarija! Da nije, bile bi proda-
te kao platna za pokrivanje kola peštanskih prevoznika. U
zadnji tren, sprečio je da slike postanu šatori za špeditero-
še. Zgrozio sam se, zapitan: da li je moguće da je to bila baš
samo slučajnost? Tom prilikom, iz ateljea koji se naprasno
morao isprazniti, Gerloci je pokupovao i „papire u korpi“,
odnosno pisma, skice, predstavke vlastima i naravno ek-
sponate manjih formata. Što je mogao – spasio je, naslutiv-
ši da je to vrednost. Koja je to intui­cija da spoznaš autentič-
nost nepoznatog ostvarenja, uprkos svemu?
Posle, uvrežilo se mišljenje da je taj Čontvari lud! Ču-
jem, međutim, njegove slike bile su izlagane u Parizu 1949.
godine. Tada, zapazili su ga neki inostrani stručnjaci.
Zašto je potom opet zaturen ovaj autentičan stvara-
lac, baš u vlastitoj domovini? Setih se Kondorove opaske,
pre par dana, o „botcsinálta kritikusokról“. Navodno, sliku
Čontvarija za „pedeset godina modernog slikarstva“, koja
će zatim dobiti Gran Pri 1958. na Svetskoj izložbi u Briselu,
tražili su inostrani stručnjaci, sećajući se one pariske izlož-
be iz 1949. godine.
Šta se to dogodilo sa mađarskom likovnom scenom iz-
među 1949. i naših dana? Izgleda, u odnosu na naše prilike,
ovde je za­vladala ludnica u kojoj vedre i oblače mediokri-
teti u službi po­litičkih moćnika dresiranih u socijalističkom
realizmu. Imali smo i mi taj period, ali je kraće trajao.
Sluđen sam viđenim, skoro ništa ne razumem. Znam da
ću se pozabaviti očevidno uzbudljivom istorijom i zagonet-
nim zrače­njem samosvojnog vizionara! Čontvari bi i danas
bio u pravom smis­lu savremen slikar.
Nema, međutim, vremena da se meditira! Gerloci sma-
tra da treba da sednemo oko stola. Nudi svakog i prekoreva
nas što ne pušimo. Zna on dobro da smo pušači. „Uostalom,
vidi se!“, reče lukavo se osmehujući. Kondor i ja mahinalno
pogledasmo požutele prste! Naravno, jedva smo čekali da
pripalimo. Opredelili smo se odmah za votku. Ostali, svako
prema svom ukusu... Gerloci je natočio sebi vino!
Gledam u zabezeknutog Lajoša Nemeta, naravno zbu-
njen sam i ja. Kondor, nasuprot meni, žmirka i naslađuje se
nastalom situacijom, zlurado namigujući i pokretom glave
pokazuje na Lajoša. Naše drage devojke – Julika i Agota –
ćaskaju, svejedno im je...
Gerloci ustaje držeći čašu vina, očevidno odlučan da
drži zdravicu, uozbiljivši se poče: „Radujem se što ste doš-
li, uvek mi je drago zanimanje za neponovljivog Tivada-
ra Čontvari Kostku. Ne moram naglašavati da je susret sa
njegovom zaostavštinom meni promenio život, što nika-
da nisam požalio. Pozdravljam u svome domu mladog pri-
jatelja Jugoslovena, koji je izrazio želju da vidi ovo što se
danas ovde može videti. Siguran sam da je sa njim jedan
više među poklonicima Čontvarija... No, ja sada ’emelem
poharamat Maršal Tito és kedves felesége egésségére...’“
(„dižem čašu u zdravlje Maršala Tita i njegove drage su-
pruge...“)
Sledile su još neke prigodne rečenice, uz obraz­loženje
da je imao čast biti na prijemu, čak razgovarati sa njima,
osvedočivši se tom prilikom koliko su neposredni i ljuba-
zni. Plene čoveka na prvi pogled – „nije mi ostalo drugo
nego da im se divim i susret pamtim“. Potom je osuo pa-
ljbu na domaću zbilju, pominjao aktuelne političare, bez-
bojne kreature društvene scene...
Lajoš Nemet, u želji da spreči tok monologa prema ne-
željenim posledicama, uveren da Gerloci smatra uljeza na-
šim prijateljem, u znak upozorenja ispod stola gurnuo je
Gerlocija dobronamerno. Međutim, kao da je dolio ulje na
vatru! Gerloci, sa još više strasti, nastavlja:
„Znam ja“, osvrnuvši se prema Lajošu, „neka sluša,
neka izveštava! Što govorim, kazujem sa ponosom i ne-
zaboravom, žao mi je što mi nemamo takve šarmantne,
hrabre i jedinstvene, nesvakidašnje ličnosti na odgovor-
nim funkcijama, koji bi nas dostojno predstavljali svetu...“
Okusio je vino, ali nije ispio čašu.
Nakon trenutka tišine, nazdravismo i mi. Počeo je za-
ista spontan razgovor, Gerloci je posebno hvalio Jovanku
Broz, raspiti­vao se o njima, Jugoslaviji uopšte, umetnosti
i prilikama. Soba se ispunila dimom od zapaljenih cigare-
ta...
Dugo smo se zadržali, više no što je Lajoš predviđao.
Gerloci ga je u par navrata prekorio „što hoće da mu sve
nabavke ostavi nepotrošene“. Rastali smo se sa iskrenim
51
„do viđenja, prvom prilikom!“ Gerloci je naglasio da mu je
susret bio drag, naročito stoga što se podsetio na nezabo-
ravan prijem.
Po izlasku iz zgrade, Galamb utca 3, dok smo se opra-
štali od Julike i Pićua Silađi, uljez je volšebno nestao! Sada
je po­čelo nagađanje, svako je mislio da ga je neko dru-
gi pozvao. Tek u stanu Gerlocija shvatili su da ga niko ne
poznaje. Možda je samo Gerloci znao, ili je i njemu taj tip
ostao samo uljez.
Vratili smo se, polako šetajući, gore u atelje. Lajoš je
dugo ostao. Razgovarali smo, doduše, o zagonetnom Čon-
tvariju, ali u vazduhu je trajno lebdela zagonetka uljeza.
Meni, naravno, susret sa Gedeonom Gerlocijem i zaostav-
štinom Čontvarija pretvarao se u doživljaj koji, mislim, ni-
kada neću zaboraviti. Pre spavanja, grozničavo sam bele-
žio u nadi da kasnije sve tačno rekonstruišem.
25. 8. 1962, subota
Subota je. Krajnje vreme da pokušam produžiti vizu.
Odla­gao sam iz dana u dan, grči mi se želudac kada pomi-
slim na torturu birokratije koja – unapred znam – mrzi Ju-
goslovene. Ulični poverenik, na samom početku boravka,
objasnila mi je gde se nalazi ta stroga i preteća institucija.
Bio sam, video sam šetajući spratnu zgradu na uglu. Nika-
da neću zaboraviti dve ogromne table sa obe strane ulaza.
Sa desne strane bile su upute za zemlje „istočnog bloka“,
na levoj nižu se zemlje „mrskog zapada“, a kao poslednja
u nizu na samom dnu table piše: „Jugoslavija“! Na samom
ulazu je razmeđa. Zna se ko su ti što traže pasoše za od-
lazak na zapad! Mogu misliti kroz kakvu tortu­ru prolaze
građani kada skupe hrabrosti da pokušaju! No, ja kao dr-
žavljanin Jugoslavije, očevidno, treba da sam svestan kuda
pripadam. Nema šta da se mešam sa pravovernima.
Moj upit: „Gde mogu da produžim vizu samo za par
dana?“, bio je razlog dodatnih komplikacija! Verovatno to
nije bilo često pitanje ovde. Zapravo, imao sam uredno iz-
datu vizu, sve je bilo u redu, ali sam u zemlju došao kasno.
Uzalud sam objašnjavao da sam ležao dugo u bolnici. Čim
su me pustili kući, odmah sam putovao i nisam mogao od-
lagati putovanje uz eventualno traženje nove vize u be-
ogradskoj ambasadi. Želeo sam što pre da diplomiram...
Sve u svemu, moja priča delovala je šalterskom službeniku
neuverljivo. Rečen mi je broj sobe i upućen sam „na da-
lju nadležnost“. Tamo već nije šalter, čeka se na red. Ko-
načno sam ušao i opet počeo da objaš­njavam... Brzo sam
upućen u sledeću kancelariju. Nakon određenog čekanja,
prosleđen sam dalje! Kancelarije se nižu, a vreme prolazi,
skazaljke na satu kao da se sve vrtoglavije okreću, hvata
me panika.
Napokon, stižem pred vrata koja i lokacijom izazivaju
stra­hopoštovanje, nisu na spratu gde ima stranaka. Stojim
u malom pred­soblju sam, gledam u vrata. Tu sam upućen,
ali nije mi rečeno da li ću biti pozvan ili treba da zakucam i
uđem. Svestan sam da sam stigao na kraj. Tu će, definitiv-
no, uslediti konačna odluka.
Pokucao sam i ušao. Ambijent raskošan, fotelje i stolić
Durancijev pasoš sa mađarskom vizom
preprečiše se između mene i monumentalnog stola. Tamo
sedi nedvojbeno „važan drug“; mlađi crnokos i korpulentan njom da nastavim priču. Uz par ljubaznih pitanja i nekoliko
čovek podiže strog pogled i gleda me ljubopitljivo. Ponavlja- prijatelj­skih napomena rukovao se i poželeo mi – mislim
jući usput priču, ja prilazim stolu i pružam svoj pasoš. veoma iskreno – da i posle diplomiranja nastavim sa upo-
Drug, primereno svakom presuditelju, ćutke lista pa-
znavanjem, istraživanjem i da češće dolazim...
soš i postavlja pitanje: „Razlog?!“
Vratio sam se na ulicu u svakodnevicu obasjanu sada
Shvatih da nema potrebe opet ponoviti molbu za pro-
duženje vize, već moram obrazlagati moje prisustvo u Ma- već podnevnim suncem. Hodao sam Rakocijevom ulicom,
đarskoj! kao na početku, samo, čini mi se, zaista želim opet doći,
Drug je, naime, već bio ustao i rukom mi pokazujući nastaviti i proširiti poznanstva. Pešta mi se priviđa baš
fote­lju, sam se spustio u drugu kod okruglog stolića na ko- druželjubivom!
jem je bila po­zamašna pepeljara. Otišao sam u Nemzeti Múzeum.137 Pregledao sve pri-
Video sam, tačnije čuo sam kada je ustajući bučno lično površ­no, potom izišao, seo na klupu i dugo posma-
udario pečat u pasoš. Jedino nisam znao da li je moj za- trao zid sa kojeg je Šandor Petefi, pesnik i revolucionar,
htev uslišan ili od­bijen. Seo sam objašnjavajući da mi je 15. marta 1848. recitovao „Talpra magyar“...138 Učili smo
trebalo samo baš dan-dva kako bih mogao otići i do Peču- tu rodoljubivu pesmu za vreme okupacije, nisam zabora-
ja... Radim diplomski rad, mađarsku romansku arhitektu- vio stihove. Sada, pokušavam sebi dočarati taj istorijski
ru i skulpturu, obavezno treba doživeti eksponate, videti dan, tiho recitujem i čujem žamor mladih buntovnika. No,
spomenike... Video sam, rekoh, još i drugih veoma drago- ja baš ne volim revolucije i prevrate. Ludi su to dani! Lič-
cenih umetnina... no, svedok sam dva prevra­ta: aprilskih dana 1941. i okto-
Slušao me je pažljivo, kao uzgred izustivši: „Csak ta- barskih događanja 1944. godine. Bilo je ubijanja nedužnih,
nulmányozd elvtárs, most és továbbra is. Sok sikert
kivánok neked!“,136 gurnuvši pasoš prema meni, ali sa kret-
137 Narodni muzej.
136 „Samo ti proučavaj i istražuj, druže, i sad i ubuduće. 138 „Na noge, Mađari“ (prevod prevodioca; prevod Jova-
Želim ti mnogo sreće!“ na Jovanovića Zmaja: „Na noge, Mađari, vreme zove!“).

52
streljanja „u ime naroda“ jednih pa drugih, sve po pravdi,
neodgovorno i ostrvljeno. Razmišljam i o mađarskoj trage-
diji, tzv. „ötvenhatos események“. Ova tema neprekidno
mi se vraća u misli, naime tragovi po zidovima, naročito
ruševine u Budimu stalno me podsećaju na rat uopšte, ali
više na 1956. godinu!
Ne žurim „kući“, čini mi se da sam dosta vremena odu-
zeo mojim domaćinima u proteklim danima. Vrzma mi se
po glavi izreka: „Svakog gosta tri dana dosta!“, iako sam
ja baš bio stalno odsutan.
Kada sam se vratio, malo smo se radovali produženju
vize i u to ime nazdravili. Rekoh da sam potom navratio
u muzej. Agika je bila nezainteresovana, Kondor, ne baš
oduševljen, reče: „Érdemes volt az időt pocsékolni?“,139
očevidno je imao neke zamerke, pretpostavljam zbog po-
stavke. No, ja o tome ne mogu prosuđivati, iako se maglo-
vito sećam nečega iz prvog i drugog razreda gim­nazije u
Somboru. Zato i rekoh da sam se više zabavio Petefijem,
od­nosno gledanjem zida sa kojeg je recitovao. Primetih da
me čudi kako niko nije uradio skulpturu Šandora Petefi-
ja tamo postavljenu. Pomenuh međutim ratove, pogrome
i oktobarske dane 1956. godine, pa i mnoštvo izbeglica-
-prebega koji su našli sklonište u prihvatilištima na Paliću.
Odatle, mahom, kretali su na zapad...
Izgleda pogodivši temu, podstakao sam Kondora, po-
čeo je da mi priča o tim događajima, svom tumaranju od
Nagykanizse, gde je bio na odsluženju vojnog roka, kući u
Peštu.
Agika je ubrzo otišla na spavanje. Mi smo nastavili.
Slušao sam potresan Belin monolog o budimskoj obali Du-
nava, tamo su kontrolisali-legitimisali one koji su hteli pre-
ko u Peštu. Redo­vi otegnuti, čeka se sa teskobom i strep-
njom. Video je kako pojedine građane tržu iz redova, div-
ljački udaraju i odvode, čuo je pucnje koji reskim zvukom
obznanjuju nečiji usud...
Očevidno, imao je sreće. Prešao je... Inače ne bi danas
ovde razgovarao. Rekoh mu da ja znam one koji nisu imali
sreće. Poz­navao sam ih. Maltene direktno u smrt ispratio
sam svoga tetka. Oti­šao je iz mog života u jutro, a nared-
139 „Da li je vredelo da se protraći vreme?“
53
ne noći bio je streljan u masov­nom pogromu. Da nije po-
šao tim vozom, bio bi živ. Ispratio sam svoga oca na voz,
otputovao je u Baju, nikada više ni vesti o njemu. Da je iz-
begao obavezu, da se nije odazvao pozivu, možda bi pre-
živeo tu smrt. Sovjetske jedinice i partizani stigli su nakon
dve nedelje.
Kondor je počeo da kazuje svoja sećanja. Smenjivali
smo se, čas on meni priča, potom ja njemu, obojica ka-
zujući sa gorčinom, ali očevidno opčinjeni ludilom i be-
smislom. Zaključili smo, zadirući du­boko u noć, da smo
ispisnici specifične „ratne generacije“, dovoljno odrasli
da spoznamo užas i bezumlje, nedovoljno stasali da nas
odve­du na klanicu...
26. 8. 1962, nedelja
Toplo jutro. Agika i Kondor još spavaju. Primiče se kraj
mome boravku u Pešti. Neočekivano, dobio sam produ-
ženje vize, ali to ne znači da mogu produžiti boravak. Sre-
đujem kofer, jedva da ću moći spakovati dobijene knjige,
časopise i beleške. No, ono najbitnije – imam toliko gra-
đe da ću sigurno moći napisati diplomski rad. Mogao bih
skoro i ne ići u Pečuj. Sve što mi treba tu je u koferu. Čak
masa novih podataka. U odnosu na literaturu kojom ras-
polažemo na fakultetu o mađarskoj romanskoj arhitektu-
ri i skulpturi – moj kofer je prava riznica. Ipak, verovatno
sutra, putovaću za Pečuj, a odatle preko Belog Manastira
i Sombora vraćam se kući. Ko zna kada ću opet dolaziti u
Budimpeštu?
Pečuj se navodno „mora videti“, u tome se slažu svi,
čak i ovi savremeni oko mene. Posve je prirodno da pro-
fesor Derčenji smatra kako se „a kőtárt okvetlenül meg
kell nézni, nem csak keresztül szaladni“,140 ali Lajoš Nemet
tvrdi da su reljefi iz pečujskog lapida­rijima zaista moder-
ni i fascinantni. Svemu tome kad dodam Kondorovo mi-
šljenje da „Pécs dzsámival a központban igazi orientális
város...“,141 bojim se da ne propustim jedinstven doživljaj.
Uzgred, samo razmišljam na temu Dobrovića. Možda ja
140 „Lapidarijum obavezno mora pogledati, nije dovoljno
protrčati kroz njega“.
141 „Džamija u centru grada čini Pečuj pravim orijental-
nim gradom...“
tamo uspostavim vezu za traga­nje, kao što je Gabor Pap
podstakao mene da tražim pastele Ištvana Nađa u Voj-
vodini. Znam, putovaću svakako u Pečuj makar na jedan
dan i gotovo. Pokušavam onako bez veze dopuniti beleš-
ke, prisećajući se minulih dana. Nažalost, sve mi se pome-
šalo, zapravo sudaraju se po važnosti događaji i podaci.
Naime, znam da sam ovde zbog romanske umetnosti, ali
ipak nadvladava savremeno. Hvatam sebe kao profesor
lošeg đaka, onog u muzeju koga sve drugo više interesuje
od priče muzejskog vodiča. Vrzmaju mi se po glavi imena:
Čontvari, Vajda, Derkovič, Egri, Ripl-Ronai, Cobel, naravno
Kondor, Kašak, Adi, Bartok, Kodalj...
Video sam u Budimpešti zanimljive građevine. Jedno-
stavno, zgrada muzeja (Iparművészeti Múzeum) gde sta-
nuje Derčenji, koja je srodna mojim subotičkim kućama,
bliža mi je od srednjovekovnih spome­nika. Uznemirava
me Čontvari, ne znam kuda da ga stavim, to nije naiva na-
lik onoj u nas popularnoj. Napokon, dolazi Kondor: „Gyere,
megisszuk a kávét és megyünk barangolni, bámészkodni
és beszélgetni. Találkozunk a Sztojánnal is...“142
Dok pijemo kafu i pušimo, ja pokušavam da mu obja-
snim moje dileme. Očevidno, ne interesuje ga. Tvrdi da
sam kao „mali mrav“ na­kupio svega i svačega, znači – ono
zbog čega sam došao je sređeno! Njega interesuje šta su
moji dalji planovi. On, naime, misli da se ja neću baviti
srednjim vekom. Prema tome, očekuje da ću dolaziti če-
šće, ali na liniji „žive umetnosti“ i saradnje umetnika.
Agika ima drugi program. Nas dvojica krećemo u „Kár-
pátia söröző“143 gde nas čeka ili ćemo mi čekati Stojana Vu-
jičića. Ubrzo biće 11 časova, vreme dogovoreno.
Stigli smo prvi, ubrzo je pristigao Stojan i kao gromada
strovalio se na stolicu uz primedbu da je jako vruće.
„Dobro što je vruće, a ne kiša! Sada se baš na Paliću
otva­ra Prvi likovni susret učesnika umetničkih kolonija“,
rekoh ja, a Stojan i Kondor toga momenta prihvatiše temu!
Taman smo razvezli razgovor o izložbi, kolonijama, a
naročito o jedinstvenoj izložbenoj sali na spratu Velike te-
rase, kada je, neočekivan, banuo prijatelj. Kondor i Stojan
142 „Dođi, popićemo kafu i idemo da lutamo, razgledamo
i pričamo. Videćemo se i sa Stojanom... “
143 „Pivnica Karpatija“.
54
su – iskreno se radujući – ustali, raspitujući se o mnogo
čemu prizvali ga stolu.
Bio je to, prepoznao sam ga, isti onaj bolesni slikar
koga smo bili posetili. Napokon sad znam – to je Korniš,
čuvena i poštovana figura; nešto, onako uzgred, rekao mi
je Kondor posle posete. Međutim, sada, zaključujući po
ophođenju, očevidno sedim sa „istorijskom ličnošću“. On
se malo tako i ponašao. Mi smo bili oni obični, on je lič-
nost. Uostalom, bio je u pravu.
Korniš je seo i proizveo sebe za čelnika! Prvo je Kondo-
ru objasnio da se oseća bolje, pa je krenuo da prošeta. Po-
tom je govorio o mnogo čemu što nisam razumeo. Imeno-
vao je neke sa gorčinom, bio je iznenađen nekim postupci-
ma, žalio se na razne neprilike u svakodnevici... Iznenada,
trgnuvši se, zapita: „O čemu ste razgovarali?“
Stojan ga je izdašno obavestio, ali ne o Prvom likov-
nom susretu već o umetnosti u Beogradu. Očevidno, bio
je dobro informisan, naglašavao je slobodu stvaralaštva
i raznovrsnost umetničkih poetika u savremenoj jugoslo-
venskoj umetnosti.
Ja sam pokušao da dočaram „palićku scenu“ u tre-
nutku. Bio sam siguran da su baš sada na Paliću prisutni
čelni kolonisti: Joška Ač, Milan Konjović, Zoran Petrović...
Pomenuh Miću Popovića i njegovu sliku Obala, što mi je
poslužilo da govorim o enformelu i otporu prema njemu,
kombinovanim tehnikama kao sve češćim iskazom ovdaš-
njih umetnika, apstrakciji. Naravno, pominjao sam Proti-
ća, Vr­sajkova, Faragoa i Šafranja i pričao im o Đerđu B. Sa-
bou, kao sjaj­nom crtaču i poborniku apstrakcije, usput po-
minjući primedbu Endrea Balinta o „pokisloj vrani“.
Tako je, zapravo, Đerđ B. Sabo probudio interes baš
Korniša, koji se počeo zanimati za pomenutu Obalu Miće
Popovića. Stojan i Kondor za to nisu pokazali zanimanje.
No, Kondor se stvarno zainteresovano raspitivao o kolo-
nijama. Dopalo mu se to da kolo­nije u manjim mestima
bez umetničke tradicije mobilišu meštane baš prema sa-
vremenoj umetnosti. Sviđa mu se takav „socijalistički me-
cenat“, odnosno podrška uticajnih „partijaša“ baš slobodi
stvaralaštva. To se, naravno, dopalo i Kornišu. Samo, on
je nadasve skeptično primetio da je blagotvorna klima od
dve nedelje u kolonijama kra­tak period za ozbiljne domašaje.
Sve u svemu, za njega, „Pariz je nezamenljiv!“
Primedba o Parizu bila je pun pogodak! Ja sam odmah re-
kao da su pedesetih godina brojni učesnici kolonija informa-
cije o Parizu dobijali iz prve ruke baš u tih nekoliko dana pro-
vedenih u kolonija­ma. Retki su bili umetnici koji su do 1952.
godine, odnosno do osni­vanja prve vojvođanske kolonije u
Senti, mogli govoriti o Parizu.
Korniš je smatrao da se „mora živeti u Parizu“, odnosno
provesti izvesno vreme u ozračju istinskih živih stvaralaca.
Potom, treba se vratiti i „europai szemmel kutatni és értékel-
ni a nemzeti örökséget!“144 Pominjao je Bartoka, Pikasa, sa-
moga sebe i Lajoša Vajdu, „Europai Iskola“ i druge stvaraoce.
Tu su se sva trojica temperamentno složila da to o čemu
govore nije „népies irányzat“145 koji protura zvanična umet-
nička poli­tika već nešto sudbonosnije i složenije. Sada sam
prvi put čuo veoma čemernu osudu magyar cigány zene.146
Kondor je obrazlagao da je ona „kispolgári erzelgősség“147 za
turiste u narodnjački ukrašenim čardama. Polako, kritikujući
lažnu folklornu ponudu, stigli smo do naivne umetnosti, od-
nosno ja pomenuh Čontvarija!
Već u par narednih trenutaka shvatio sam da je Čontvari
samo za mene otkriće. Doduše, oni takođe nisu znali za Ivana
Generalića, odnosno za Emerika Feješa. Svi smo, međutim,
znali za onu čuvenu izložbu u Briselu – 50 godina moderne
umetnosti – 1958. godine. Tako se razvila nadasve zanimljiva
diskusija o naivi, zapravo o tome da je slikar podjednako vre-
dan ako je autentičan stvaralac, bio on „naivac“ ili ne. Čon-
tvari je primer. Smatrali su ga ludim. Ipak, vrhunski i nepri-
strasni stručnjaci odabrali su njega, a ne njegove daleko ču-
venije „pametne“ savremenike.
Doznao sam tako da je Kalai (1890–1954) baš studio-
zno pisao o njemu u knjizi Új magyar piktúra148 1925. godine.
Imam knjigu, ali nisam pročitao. Očevidno, nije mi to jedini
propust. Sigurno neće biti ni poslednji!
144 „Okom Evropljanina istraživati i vrednovati nacionalno
nasleđe“.
145 „Nacionalni pravac“.
146 Mađarske ciganske muzike.
147 „Malograđanska emotivnost“.
148 Novo mađarsko slikarstvo.
55
Ispostavilo se da je „Europai Iskola“ – kuda pripada i
Korniš – veoma cenila slikarstvo Čontvarija. Neko je po-
menuo, u redosledu avangardnih, Ferencija (1862–1917),
Gulačija (1882–1932), Čontvarija i Vajdu. Baš tim redom,
pominjući knjigu Forradalom a művészetben...,149 pisanu
ubrzo posle Drugog svetskog rata. Ja sam od ove četvo-
rice znao nešto konkretnije samo o Ferenciju. Veoma sam
se iznenadio kada rekoše da je o Čontvariju u Parizu vlada-
lo dobro mišljenje 1949. godine. Navodno, pohvalno su o
njemu govorili Žan Kasu, Pikaso i Šagal!
„Zašto je onda kod Gerlocija govoreno o Čontvariju
kao iznenadnoj senzaciji 1958. godine?“, pitao sam zbu-
njen.
Objasnili su mi potom. Nakon izložbe u Parizu 1949.
godi­ne, pričalo se mnogo toga: slike su se izgubile u Pari-
zu... Zapravo, greškom su dospele u podrum Szépművés-
zeti Múzeuma i tamo ležale zaturene godinama. Vlasnik,
Gerloci, uzalud se raspitivao gde su.
Problem je aktuelizovan kada su organizatori izlož-
be u Briselu izrazili želju da na 50 godina moderne umet-
nosti izlože baš sliku Čontvarija pod nazivom Tengerparti
sétalovaglás!150 Potom se klupko počelo odmotavati. Na-
ravno, posle Brisela Čontvari je postao čuveni slikar i više
se nije mogao „zaturiti“.
No, razgovor u „Karpatiji“ pamtiću sigurno zbog Kor-
niša. Nisam ništa rekao, ali sam o njemu razmišljao. Pri-
padao je „Evrops­koj školi“ kao i Barčai, Endre Balint, Jožef
Egri i drugi. Onda je „Europai Iskola“ administrativno uki-
nuta jer nadrealizam i avangardna nastojanja nisu mogla
opstati uz zvanični socijalistički realizam. Znači i Korniš je
bio „zaturen“ negde 1949. godine, kao i Čontvari. Jedno-
stavno, partijski dušebrižnici i arbitri otpisali su neke stva-
raoce. Ukinuli su im pravo da budu umetnici „u ime naro-
da“ i „lepše budućnosti“.
Pilo se pivo, doduše ja u pivu nikada nisam uživao, ali
pivo je i najjeftinije piće, može se piti polako i dugo. Uosta-
lom, tako smo se zapričali da nam je bilo svejedno.
149 Revolucija u umetnosti...
150 Jahanje na morskoj obali.
 „Na, irjunk alá a Bélának emléket, mondta hogy sze-
reti az ilyesmit“,151 reče iznenada Kondor. Odmah je uzeo
podmetač za pivo i prvi napisao: „Budapest aug. 26. Kon-
dor Béla“, potom ga gurnuo Kornišu, koji je baš ozbiljna
lica, kao da potpisuje dokument, stavio svoj potpis: „Kor-
niss D“, a potom se potpisao kao sledeći Stojan D. Vujičić.
Podmetač iz „Karpatije“ sa potpisima
Kondora, Korniša, Vujičića i Durancija
Na kraju, potpisao sam se i ja.
Korniš je potom, kao da glasno razmišlja, govorio ne-
što na temu ovog potpisivanja kao „akciji“ čiji se kraj ne
može predvideti. Naime, sad smo se potpisali, a pitanje je:
kada će isti ljudi u istom sastavu izvesti istu akciju? Prema
njemu, ovo je neiskazana želja da „a papir maradandó ér-
ték legyen“.152 Onda mu je Stojan objasnio da smo se pre
151 „Potpišimo se Beli za uspomenu, rekao je da voli ova-
ko nešto.“
152 „Papir ostane večna i neprolazna vrednost“.
56
nekoliko dana prvi put sreli i da se sutra rastajemo. Narav-
no, želja nam je da ovaj susret bude početak trajnog dru-
ženja u saradnji. Usput, obavestio je Korniša da sam ja stu-
dent i pripremam diplomski. Mislim da me je Korniš otpi-
sao kada je čuo da se bavim srednjim vekom.
Prvi je otišao Korniš. Potom je Stojan malo govorio o
rastanku, dao mi je svoju vizitkartu s napomenom da uvek
mogu da mu se obratim za pomoć.
Ostali smo sami Kondor i ja. Potom smo otišli na ručak
u kafanu, nešto skromniju i bližu stanu. Tamo smo i pre ru-
čali. Mislim da je ona Kondoru bila omiljena. Valjda zbog
tišine i običnih građana koji su tamo navraćali, osećao se
u njoj kao kod kuće.
Posle ručka nismo pošli kući, šetali smo Rakocijevom
uli­com, hodali smo kao da nekuda idemo. Skrenuli smo
potom levo, pa opet levo i konačno stigli gore u našu Bécsi
utca 1. Spuštalo se veče. Našli smo poruku da će se Agota
brzo vratiti. Jedino nismo znali kada je poruku napisala. To
nam je bilo smešno.
Raskomotili smo se, lakše ćemo podnositi vrućinu. Kon­
dor nam je nasuo „wodku wyborovu“ i pripremio bokal
hladne vode. Dok se time bavio, palo mi je na pamet da on
uvek stavlja na vrata jed­nu istu cedulju: „rögtön jövök“.153
To ima smisla ako se na vrata okači neposredno pre dola-
ska očekivanog gosta. Počeo sam da mudrujem o svrsis-
hodnosti te poruke u ostalim prilikama.
Telefonom se javio Lajoš Nemet. Pošto je utvrdio da
smo tu, najavio se i ubrzo došao. Malo potom stigla je i
Agota. Sedeli smo i razgovarali... Agota se prva setila da
smo opet u istom sastavu, kao onda kada smo se fotogra-
fisali. Složili smo se da je sve isto, samo onda je bilo posle-
podne, a sada je već veče. Lajoš je primetio da je i vreme
baš tako brzo prošlo.
Prebirajući o tome šta se sve zbilo za ovih nekoli-
ko dana, šta sam sve video... prošao je i ovaj susret. Laj-
oš se izvinjavao što nije mogao da mi posveti više vreme-
na... Kondor se šalio da smo i ovako proveli puno uzalud-
nih sati, samo nam je to trebalo da nas Lajoš prisili na još
neko naukovanje!
Odlazeći, Lajoš je izrazio što želju što nadu da će uspeti
priređivanje Kondorove izložbe u Subotici. Naravno, po-
153 „Odmah se vraćam“.
želeo mi je da uspešno diplomiram. Ispratili smo ga i otišli vatno po sećanju. Pitao sam čija je to pesma, nije mi od-
na počinak. govorio. Morali smo poći, platio je „ceh“ i odosmo na voz.
Pre spavanja sređivao sam utiske, pravio beleške, po- Baš smo dugo jedno drugom mahali!
smatrao podmetač za pivo iz „Karpatije“ sa potpisima. Ni- U Pečuju, prvo sam potražio Evu Harš Šarkadi, istori-
sam mogao da izbijem iz glave Korniševo meditiranje o ak- čarku umetnosti, upravnicu galerije. Još u Budimpešti re-
ciji čiji se kraj ne može predvideti. Zaspao sam sa rečeni- čeno mi je da se njoj obratim.
com: „Kada će isti ljudi u istom sastavu izvesti istu akciju?“ Brzo mi je sredila prilaz u lapidarijum pored katedra-
le; razgledali smo postavku u galeriji. Razgovarali smo o
27. 8. 1962, ponedeljak eventualnoj saradnji oko istraživanja Petra Dobrovića, sli-
kara koji je svojedob­no bio veoma aktivan učesnik mađar-
Kondor me je ispratio na stanicu (Déli pályaudvar).
skog likovnog života, potom poznato ime jugoslovenske
Pret­hodno smo sedeli u jednoj kafani i meditirali o vre-
umetnosti.
menu koje je i suviše brzo isteklo. Više nego ja, Bela je
Upoznala me je potom sa više kolega. U prijatnom
verovao u ponovni, skori susret. Bili smo, međutim, tuž-
razgo­voru dobio sam brojne upute za predstojeće puto-
ni. Ja sam, prebacujući i njemu i sebi, pominjao neopro-
vanje u Italiju.
stivo malo vremena potrošenog na njegovo stvaralaštvo.
Zanimljiv detalj je, međutim, predlog u vezi sa Balato-
On me je tešio tvrdnjom da u njegovom „firkálásu“154 baš
nom. Prvi put sam u Mađarskoj, nisam video „mađarsko
i nema na šta da se troši vreme. Naglašavajući da umet-
more“. Setiše se kolege da je baš pogodna prilika. Sada je
nost obznanjuje, a ne tumači, obrazlagao je: „To što si vi-
balatonska nedelja vina („Balatoni borhét“). Prilikom ku-
deo trajaće ako je vredno pamćenja. Kao kad zađeš u neku
povine vozne karte ako idem zbog pomenute manifesta-
manastirsku crkvu, pojma nemaš šta je i zašto je baš tamo
cije, imam znatan popust na železnici. Sve mogu da oba-
predstavljeno, pa ipak ne zaboravljaš neke scene. Ne po
vim u istom danu, objasniše mi red vožnje. Putovaću pre-
ulozi u naručenom ’stripu’ već kao izazovnu i samostalnu
ko Dombovara i Kapošvara do Fonjoda na obali. Odatle
vrednost. No, jedno je neosporno, a to je sledeće: bezime-
imam voz nazad poslepodne u 17.32 i uveče sam opet u
ni ikonopisci nisu hteli naslikati delo večnog trajanja već
Pečuju! Šteta bi bila, kada sam već ovde, da ne vidim je-
pošteno uraditi posao! Sada je u modi da se o slici govori i
zero Balaton.
ono čega u njoj nema.
Prenoćište sam našao kod Julije Vanča, Szent István
Evo, ponesi ovu Bogomoljku (Ájtatos manó). Kada sam
tér br. 11, nasuprot katedrali. Imao sam divnu sobicu u
crtao ovu grafiku, nisam znao da ću list tebi pokloniti. Biće
staroj kući, par minuta do lapidarijuma.
ti podsetnica na provedene dane, sigurno nećeš razmišlja-
U lapidarijumu sam proveo celo poslepodne. Odlučio
ti o tome šta ona znači. Uostalom, to je proždrljiv insekt,
sam, naime, da sutra otputujem do Balatona, a prekosutra
čak nije ni lep.“
rano putujem vozom u Beli Manastir, odnosno kući.
Potom je, malo razmišljajući, olovkom napisao: „Nem
Naravno, lapidarijum je moj osnovni cilj boravka u
égi / mindaz, ami holt / s nem olcsó, régi / minden, ami
Pečuju. Ostalo, valjda ću videti nekom drugom prilikom.
vólt.“155 Nije napisao konvencionalne reči, uobičajene tek-
Mnogo je toga! Tre­ba posvetiti pažnju – pored turske ba-
stove za takve prilike. Jednostavno, napisao je stih, vero-
štine – čuvenoj „žolnai“ kera­mici koja krasi i subotičku
Gradsku kuću i mnogo toga još.
Lapidarijum, desno od katedrale, zapravo liči na gro-
154 „Škrabanju“.
blje nadasve zanimljive i uzbudljive drevne skulpture. Ču-
155 „Nije s nebesa sve / što sad mrtvo je / bez vrednosti i var mi je skinuo lokot sa ulazne kapije i ostavio me, poka-
trošno nije / ono oko čeg’ se smrt vije.“

57
zujući gde u svako doba mo­gu da se javim. Mogu ostati
„dok vidim“!
Zaista sam ostao do sumraka! Razgledao, pravio be-
leške, najviše razmišljao o drevnim klesarima, divio se
ostvarenjima, često „raspričanim“ u zaista duhovita reše-
nja!
U ovoj riznici surovo oštećenih ulomaka figuralne plas­
tike ima šta da se vidi. Stalno mi je na umu jedna rečeni-
ca Tibora Gereviča: „Soha annyira nemzetközi nem volt az
europai művészet, mint épp a román korszakban s mégis
ekkor alakultak ki a nemzeti iskolák.“156
Baš Gerevič ovde u Pečuju razlikuje prepoznatljivost
dva vodeća majstora u 12. veku, starijeg „majstora serije
o Samsonu“ i mlađeg „majstora detinjstva Isusovog“. Prvi
je pod uticajem italijanske, a drugi francuske romanske
skulpture. U scenama prvog ima više elementarne snage,
drugi je elegantniji.
No, jedna od najstarijih skulptura svakako je Adam. To
je karakteristično, sumarno i snažno oblikovana zdepasta i
glavata figura romanske plastike, nastala u 11. veku.
Dopadaju mi se scene priče o Samsonu. Naročito one
u kojima moćni Samson iščupa stablo iz korena, a ptice
usplahireno prhnuše iz gnezda. Zanimljiv reljef, oštro za-
pažanje, pitoreskna ilustracija snage sa uplašenim ptica-
ma i gnezdom. Ispred, slepac koji obazrivo korača, pridr-
žavajući se figure ispred sebe. Naredna scena, verovatno
opet Samson kako drma stub. Ali, ono što sigurno neću za-
boraviti – nadasve živopisan friz, očigledno zanimljive pri-
če, a na sve četiri figure uništene glave. Ne može biti slu-
čajno da su baš glave-portreti – odnosno ljudska prepo-
znatljivost – jedino što je ljudima smetalo! Inače, reljef je
neoštećen iako su prošli vekovi.
To me podseća na nedavnu prošlost. Spomenik Jova-
na Nenada Crnog u Subotici srušen je 1941. Samo su glave
cara Jovana Nenada, Fabijana Literate i Subote Vrlića od-
lomljene i u jezero Palić bačene.
156 „Evropska umetnost nikada nije bila toliko internaci-
onalna kao u doba romanike, a ipak se baš u to vreme formiraju
nacionalne škole.“
58
Zaista je vidljiva razlika između rukopisa. Gledam os­
tvarenja majstora Isusovog rođenja: Poklonjenje tri kralja
– figure su izdužene, odeća majke Isusove urađena pažlji-
vo i znalački, elegantno ukrašena; San tri kralja – tri usnula
lika pod jednim pokrivačem, majstorski modelirane fizio-
nomije. Betlehemski pastiri osmatraju nebo. Gledam nji-
hovu odeću pažljivo klesanu i mislim na slične prizore vi-
đene na reprodukcijama fresaka u srpskim manastirima.
Kao da su pastiri „uniformisani“ od Balkana do Francuske!
Figura Anđela baš mi deluje monumentalno, a kosa sa
razdeljkom posred glave čini lik stvarnim.
Glava biblijskog kralja je kamena gromada veoma mo-
derno stilizovana, ali deluje portretno.
Tumaram po lapidarijumu i divim se moćnom iska-
zu ruke neznanih klesara. Kao da mi kroz mozak odjekuju
zvuci oblikovanja iz sedam-osam vekova unazad. Očevid-
no mašta i znalaštvo, tada i sada, ne zavise od vremena.
Možda onda, kada je klesan „narodni oltar“ i reljefi do-
nje crkve pod pečujskom katedralom, nije ni trebalo da
prizori budu kitnjastiji. Vernici, fascinirani svetim mestom,
sami su u mislima dograđivali lapidarno kazivanje klesa-
ra. U svakom slučaju, opčinjen sam viđenim, sve mogu da
dodirnem, mnogo toga da zagledam sa svih strana. Bila je
ova skulptura moćno sredstvo crkve, zadivljujuće i zastra-
šujuće u isti mah. Međutim, klesari-vajari ovih umetničkih
tvorevina bili su u stvari neuki, ali vešti „rukotvorci“. Ipak
su, čini mi se, stvarniji od školovanih ideologa toga doba.
Njihov „kameni teatar“ deluje mi kao upečatljivo štivo o
12. veku, ovde pod Mečekom, pre Turaka i onih koji su de-
finitivno, dobronamerno razgradili katedralu, restaurira-
jući je u 19. stoleću.
Zasićen, ali stvarno umoran, tumarao sam malo ulica-
ma Pečuja. Veče je, ulice se prazne i dok se vraćam u moje
konačište posmatram džamiju u centru ovog grada. Delu-
je monumentalno zbog konfiguracije terena, kao da dža-
miju-crkvu posmatram iz žablje perspektive. Ispred mene
kao da je istorija počela da raste u prostranstvo nedoku-
čivog. U šta će se pretvoriti ova građevina? Tu je bila sred-
njovekovna crkva i nad njenim ruševinama oblikovana je
džamija Gazi Kasim paše. Preoblikovana u crkvu, sačuva-
na je džamija kao spomen-beleg jednog razdoblja. Sada je okupati u „mađarskom moru“. Današnji dan, vreme u la-
ona u državi najveći spomenik turskog graditeljstva. pidarijumu intenzivno provedeno, nalik mi je usiljenom
Setih se Čontvarija! On je remek-delo mostogradnje, maršu vojnika.
tursku ćupriju u Mostaru, slučajno preimenovao u „rim-
ski most“. Ovde, na mestu drevne rimske varoši i značaj- 28. 8. 1962, utorak
ne raskrsnice puteva, zvane Sofijana (Sopianae) nikao je
Veče je, protekao mi je dan u vozu i jurnjavi, čak sam
Pečuj (Pécs). Razvijao se iz ranohrišćanskog središta, na-
se i okupao u Balatonu, ali na kratko. Nije mi žao! Mislim
stalog zbog blizine Sirmiuma koji je bio moćni centar kr-
da sam uspešno okončao svoj boravak u Mađarskoj. Ovaj
šćanstva! Na trgu ispred mog konačišta sada iskopavaju i
poslednji izlet, neočekivano, bio je sjajna završnica. Do-
restauriraće ranohrišćanske kripte. Malo iznad stoji sada
stojna pamćenja!
monumentalna građevina sa četiri tornja – čuvena pečuj-
Stigao sam u Kesthelj na obali jezera koje stvarno liči
ska katedrala. Nažalost, slavu je stekla zbog katedrale koja
na more. Naravno horizontom, jer je uz obalu često trska.
je građena u 11. veku, ali je današnji izgled zatrpan inter-
Kada posmatram obalu, kao da sam na Đurđinu uz obalu
vencijama u 19. veku.
meni tako dragog dola, naše tajnovite i slikovite ogromne
Ipak, na centralnom trgu, dok sam gledao džamiju kao
močvare. Kada, pak, dignem pogled, voda i nebo spoje se
moćni volumen, nisam mogao videti zgradama zakriljenu
u nedogled primeren morskoj pučini.
katedralu. Na trgu je Pečuj turska varoš! U šta će se pre-
Od železničke stanice krenuo sam u gradić sa name-
tvoriti ovaj turski beleg kroz sto ili dvesto godina? Mno-
rom da tamo nađem plažu. Odjednom, primetim građe-
go spomenika prošlosti poruše­no je u Drugom svetskom
vinu, shvatim da je to muzej. Skrenem i konstatujem da
ratu: Varšava, Roterdam, Drezden; Budim je u ruševina-
ima retrospektivna izložba slika. Naime, slikar Jožef Egri
ma; beogradska biblioteka sa svim neponovljivim doku-
(1883–1951) preminuo je pre jedne decenije. Malo sam se
mentima nestala je u trenu 6. aprila 1941. godine; Hiroši-
kolebao, ali sam se ipak odlučio za izložbu.
ma 6. avgusta 1945. primer je izbrisanog grada kao mrlje
Ako su Mađari imali slikara koji pripada četvrtoj dece­
odstranjene gumicom sa hartije. No, posle atomske bom-
niji evropske umetnosti, to je po mom mišljenju nesumnji-
be verovatno neće biti takvih katastrofa u svetu.
vo Jožef Egri, sja­jan majstor, naročito pastela. Ni na koga
Ovde u Pečuju vrzma mi se u mislima kitnjasta subo-
ne liči. Jedinstven je sli­kar svetla, rekao bih podjednako
tička Gradska kuća, ukrašena pečujskom „žolnai“ kera-
čarolije prašine i vodene pare. Kolorit – očevidno dozreo
mikom. Od nje, vazdušnom linijom, tačno na sto metara
tu na obali kroz dijalog sa pučinom i nebeskim plavetni-
prema franjevačkom samostanu, koji je preoblikovana su-
lom, žarkim suncem, vetrovima i nepogodama. Njegovi li-
botička tvrđava, stajala je barokna kurija sa kružnim i ku-
kovi iskazuju simpatije autora prema ribarima, odnosno
polastim akcentom na uglu. Bila je srušena bombom sep-
prema sirotinji. Neuhvatljive vibracije, jedinstvena saživ-
tembra 1944. godine. Samo za sto metara izbegla je njenu
ljenost autora sa predelom, osoben potez i prozračnost,
sudbinu naša Gradska kuća. Sigurno, nikada više ne bi bila
čine njegov opus autentičnim, neponovljivim i zapanjuju-
nanovo ukrašena „žolnai“ crepovima i ukrasima. Verovat-
će savremenim!
no bi bila zamenjena novijom, kao što je i ova početkom
Njegove „omorine“ („delelések“), „duge“ („szivár-
veka smenila prethodnu.
ványok“), „ribari“ i vodene površine sjajno su doživljene.
Prijatno se osećam u mom sobičku, pišem beleške, ali
Mislim da je vrhunski majstor slikanja svetlosti! Ako je Mi-
se bliži ponoć. Ujutro rano probudiće me gazdarica da sti-
lan Konjović slikar vojvođanskih za­talasanih žitnih polja
gnem na voz! Nije mi žao što ću sutrašnji dan proćerdati
guste paste i plamtećih boja, od Egrija nema boljeg, istini-
zbog Balatona. Dosta mi je srednjeg veka, možda ću se i

59
tijeg i samosvojnijeg slikara balatonskog doživljaja!
Čini mi se da ću ugođaj susreta sa ovim „morem“ za-
pravo uvek pamtiti po slikama Jožefa Egrija, a ne po da-
našnjem doživljavanju ove prirode. Čak je i dan vruć kao
njegove slike!
Dok razmišljam o Egrijevom koloritu, ne mogu se otr-
gnuti od Čontvarija. Obojica su samosvojno osunčanim
bojama neponovljivi!
Ništa lepše mi se nije moglo dogoditi kao završnica!
Kondor, Čontvari, Egri na kraju! Ipak, završio sam razgle-
danje izložbe i žurno krenuo u potragu za plažom. Odjed-
nom, bilo mi je baš važno da se u tom Ba­latonu okupam.
Začudilo me je da ima manje kupača nego što sam mi-
slio. Iznenadio sam se što je voda plitka. Nisam baš imao
vremena da se sunčam i dangubim.
Malo sam razgledao grad. Ušao sam u crkvu, spolja mi
je delovala kao gotička, iznutra više nije. Očevidno, menja-
na je kroz vekove više puta.
Vraćajući se, primetio sam zanimljivu kapiju kroz koju
videh ogroman masiv dvorca sa tornjem u sredini. Ovde se
ne doz­voljava ulaz. Bio sam opomenut i zato sam se vra-
tio do obližnje kafane čije je dvorište baš prijatna terasa sa
hladom. Seo sam i očekivao konobara.
Na pitanje šta želim, pokazao sam na tečno osunčano
zlato u čašama za susednim stolom. Kao da je Egri u čašu
zarobio svetlo!
Konobar reče: „Badacsonyi szürkebarát!“157
Ja dodadoh: „De kétdecis pohárban kérem!“158
Uz zaista ukusno vino opraštao sam se od Balatona.
Proverio sam sadržinu novčanika i molio još jednu čašu.
Odmarao sam se, usput čekajući da istekne vreme do
voza. Potom, žurio sam na stanicu prolazeći ponovo pored
Balatoni Múzeuma,159 tamo je ostao Jožef Egri, verovatno
poslednja ličnost koju sam u Mađarskoj upoznao.
157 „Badacsonyi szürkebarát“ – vrsta vina (grožđa) iz Ba-
dačonja.
158 „Ali u čaši od dva deci, molim!“
159 Balatonskog muzeja.
60
29. 8. 1962, sreda
Stigao sam u Beli Manastir u 9.40 časova, vozom u ko-
jem je osim mene bila jedna žena sa detetom i jedan sta-
riji bračni par.
Jutros, vozio sam se od Pečuja do granice uživajući u
zatalasanosti pejzaža i praskozorju, odnosno nastupaju-
ćem lepom danu. Žao mi je što se završila prva inostra-
na avantura.
Na granici – pregledi!
Uniformisan mlađi čovek sa uobičajenim pitanjem!
Šta nosite? Naravno, odgovorio sam „ništa“ i rekao zašto
sam bio u Mađarskoj. Prema tome – „imam knjiga“.
Sumnjičavo gledajući kofer, nakon par minuta reče:
„Nyissa fel a böröndöt!“160
Nema druge, skidam težak kofer i otvaram ga. Carinik
gleda zabezeknuto, nasmeši se i sedne. Otvori prvu knjigu,
kad u njoj neke ceduljice, napomene uz rub stranica, pod-
vlačeni redovi. Uzme u ruke jednu svesku, tamo još više
zagonetnih zapisa!
„Miért vannak két nyelven irt mondatok?“161
Objašnjavam mu da ja, doduše, govorim i mađarski ali
ima kada prepisujem, a drugi put prevodim odmah na srp-
skohrvatski. Ako koju reč u trenu ne znam, pišem je u ori-
ginalu, posle ću se pozabaviti prevodom...
Klima zvaničnik glavom i nastavlja pregled. Puno većih
listova i manjih ceduljica, ispisane školske sveske, crteži
(zapravo skice) fragmenata, tlocrti i zabeleške (da se lak-
še orijentišem kod sređivanja), datumi i mnoštvo adresa!
Adrese i tlocrti ulica sa strelicama, brojevima tramvaj­
skih i autobuskih linija, zaokruženim lokalitetima, odno-
sno zgradama, bili su najsumnjiviji „hijeroglifi“ za carinika
i videh da se koleba, verovatno razmišlja o traženju pomo-
ći. Sve mu je zagonetno. Vidim da je „vrag odneo šalu“.
Skrušeno mu ponudih pomoć, da objasnim! Uostalom,
ne bih dobio produženje od veoma važnog šefa da se ba-
vim sumnjivim poslom. Brzo sam mu izdeklamovao epi-
160 „Otvorite kofer!“
161 „Zašto postoje rečenice napisane na dva jezika?“
zodu sa traženjem produženja vize. Naglasio sam ono –
„Csak tanulmányozd elvtárs, most és továbbra is!“
Stav zvaničnog organa promenjen je u trenu. Počeli
smo srdačno razgovarati, odjednom je mladić postao za-
interesovan i veoma blagonaklono se raspitivao o mađar-
skim spomenicima kulture. Naro­čito je bio ljubopitljiv o
prošlosti Pečuja. Maltene, ispričao sam mu istoriju od So-
fijane do „četiri tornja“ – utisnutog žiga – na „žolnai“ ke-
ramici! Rastali smo se sa „do viđenja“ i „srećan Vam put“.
Sve je trajalo ravno 45 minuta, kao jedan školski čas. Izgle-
da, obojica smo nešto novo naučili na graničnom prela-
zu. Samo što sam napravio reda i stavio kofer gore, voz
je krenuo. Na jugoslovenskoj strani moj kofer nije bio in-
teresantan.
Ubrzo, našao sam se u našoj staničnoj restoraciji.
Čeka­jući voz da nastavim za Suboticu, počeo sam beležiti
simpatičnu epizodu sa mađarskim vámosem.
Večeras, već ću biti među svojima, sa Kaćom i Bucom
u našem stanu pored Rajhlove palate. Sada sam već posve
siguran da je zgrada našeg muzeja primer graditeljske ba-
štine prvog reda.
11. 9. 1962, utorak
Danas je na moju adresu, odnosno Gradski muzej, sti-
gla poštanska pošiljka. Na temelju jedva čitljivog žiga, Bela
Kondor mi je pisao 5. septembra.
Ono što me iznenadilo, zapanjilo i zbunilo, nalazi se na
žutoj koverti. Pored uobičajene poštanske marke od 60 fi-
lera (ovoga puta sa motivom tvrđave i natpisom „Sáros-
patak“) ima još jedna veća. Krajnje meni neočekivana!
To je dodatna marka: „Labdarugó világbajnokság – Ma-
gyar posta“162 okružuje globus. Levi donji ugao: nogomet-
na lopta, ispod „CHILE – 1962“ i nadasve sitno ime auto-
ra koji je dizajnirao marku (Jožef Vertel), pored 40 filera.
Dijagonalno, jarbol preko cele marke i dve zastave: gore,
crvena zastava SSSR, ispod plavo-belo-crvena sa petokra-
kom – Jugoslavija.
!?
Ništa više ne razumem. Pre desetak dana, tačno 25.
162 „Svetsko prvenstvo u fudbalu – Mađarska pošta“.
61
avgusta u Budimpešti, pred ulazom u moćnu zgradu gde
se presuđuje o vizama i pasošima, gledao sam dve table.
Pri dnu one prezrene table, znamenja „trulog zapada“, či-
tao sam: „Jugoslavija“. Kao da je to neka crna ovca gurnu-
ta iz plemenitog tora socijalističkih zemalja. Sada, dva sim-
bola, dve zastave na istom jarbolu mađarske pošte. Oče-
vidno, sve je relativno i podložno promenama, ništa nije
definitivno. No, to je sport, kažu „lopta je okrugla“!
U omotu kratko pismo bez datuma.
Bela obaveštava Belu da je dobio nekoliko fotosa vra-
ćenih iz Švajcarske, šalje meni nekoliko: „Hátha használni
tudod.“163
Očevidno, razlog je održati vezu, ranije uspostavljenu.
Rastali smo se, naime, u ponedeljak 27. avgusta.
Zaista sam se obradovao, ispunjen nadom da će ovo
prija­teljstvo potrajati u obostranom interesu! Odložio
sam pažljivo pošiljku da se ni slučajno negde ne zaturi! U
omotu su bile četiri fotografije Kondorovih eksponata:
1. Crtež kredom – Ponizni kmet skrušeno pognute gla-
ve koji gužva rukama kapu. Iza njega, nazire se drugi čo-
vek uzdignute glave, a vidi mu se i jedna šaka stisnuta u
pesnicu.
2. Mladić sedi tužno zamišljen – glave oslonjene na
nadlakticu desne ruke. Iza njega osoba koja nad njim bdi.
Na crtežu, zapravo, Kondor istražuje izražajnost šake: re-
zigniranost i brižan gest prve, odnosno druge predstavlje-
ne ličnosti.
Oba su crteži kredom, naziva i godine nema. Na jednoj
je signatura „KB“, a na oba postoji zabeleška poput datu-
ma „II. 18“. Možda su to skice sa akademije.
3. Grafika – bakropis na poleđini označen kao: „rés-
zlet! eredeti réz“164 i dimenzije. Predstavljen je prizor mu-
čenja. Čoveka testerom raspolućuju uzdužno, naravno
isti takvi ljudi. Pri vrhu jedva čitljivo tükörirással: „Éljen a
szent szüz“.165
4. Majka – već naglašeno kostur sa narednim potom-
kom u materici, vodi ćerku koja u ruci drži korpicu. Ona je
163 „Možda ih možeš koristiti za nešto.“
164 „Deo! u originalu bakar“.
165 Pisanje obrnuto kao u ogledalu: „Neka živi Sveta devica“.
crna, nalik makazama izrezane senke spodobe u crnom.
Kao da je kontrast onome iza! To je tananim potezima is-
crtan neprikosnoveni autoritet sa šibom u ruci i u stavu sa-
mouverenog diktatora koji je uvek u pravu. Deluje kao zlo-
kobni simbol detinjeg odrastanja. Možda je to prizor „po-
rodice“ – kako je sa gorčinom vidi autor?
Držim četiri fotografije kao karte. Izmešam ih, pa opet
lepezasto u ruci držim. Posle svakog mešanja, rezultat je
uvek is­ti – porazan – iako je redosled drugačiji. Uvek je
neko, sa početka ili kraja, možda iz sredine – gubitnik!
Predstavljeni su samo ljudi, jedva se naslućuje barjak Sve-
te device, ali na prizoru mučenja je i jedan, nadasve zna-
lački predstavljen, suncokret.
(Naknadna beleška: Četrdeset i dve godine kasnije,
ovoga leta, dok sređujem zabeleške i kompletiram građu,
prisećajući se proveravam i dopunjavam:
– koristeći katalog velike retrospektive KONDOR BÉLA
/1931–1972/, Magyar Nemzeti Galéria, Budapest 1984 (A
katalogust összeállitotta, irta és a kiállitást rendezte Bol-
gár Kálmán és Nagy T. Katalin166), utvrdio sam sledeće: cr-
teži kredom su iz 1956. godine; prizor mučenja detalj je
bakropisa: Előkészületek a nagy vár védelmére167 iz 1956.
godine. Posebno mi je zanimljiv bakropis ko­ji sam ja naslo-
vio „porodica“. U katalogu na strani 98. reprodukovan je
pod nazivom Különös család (rézkarc).168 Međutim, ovde
je u poglavlju radova nastalih 1963. godine! Pošto je fo-
tos Különös család sa ostala tri meni stigao 11. septembra
1962. sa napomenom da su fotosi vraćeni iz Švajcarske,
znači da je bakropis – verovatno – već 1962. nastao!
18. avgusta 2004.
Očigledno, Különös család, Kondorov bakropis iz 1962.
godine, ništa nije izgubio na aktuelnosti. Prizor je izazo-
van, likovno uobličen, podstiče zapitanost kao posve sa-
vremen grafički list angažovanog umetnika danas!)
166 Sastavili katalog, napisali tekst i priredili izložbu: Kal-
man Bolgar i Katalin T. Nađ.
167 Pripreme za odbranu velike tvrđave.
168 Neobična porodica (bakrorez).
62
17. 9. 1962, ponedeljak
Danas u 13 časova vozom polazim za Italiju. To je drugi
deo priprema diplomskog rada. Put u Mađarsku bio je više
nego uspešan, stekao sam prijatelje, nadam se za trajno.
Talijanska avantura biće teža. Znanje mađarskog u
Budim­pešti omogućilo mi je kontakte, obezbedilo pomoć
u radu i sklapanje prijateljstava. Sada, cilj mi je prvenstve-
no Venecija. Doduše, kupio sam voznu kartu koja mi omo-
gućava da noću putujem (spavam), a danju obilazim muze-
je, zalazim u crkve i tabanam ulicama. Jedan moj kolega,
slikar, činio je slično. Spavao je u vozu u jednom pravcu do
ponoći, vraćao se drugim vozom i nastavljao razgledanje.
Tako iz grada u grad po Italiji.
Stigao sam u Veneciju tokom noći, zapravo u zoru na-
rednog dana.
18. 9. 1962, utorak
Sa železničke stanice krenuo sam u jutarnjim suncem
oku­panu Veneciju. Sa druge strane Kanala Grande, odmah
desno od mosta, vidim firmu prodavnice. Postoje dve na
koje sam još u Subotici upo­zoren, vlasnici su „naše gore
list“. Negde na putu do središta biće „Olga“, kod nje pr-
venstveno kupuju Jugosloveni koji sada već masov­no do-
laze u Trst, odnosno u Veneciju. Ova, pred kojom sam za-
stao čim sam prešao most ima zelenu firmu. To je „Mitke“,
naš Makedonac, takođe prodavnica svega i svačega, na-
ravno i „šuškavaca“ – tananih i ne­promočivih kišnih ogr-
tača, sada u modi!
Jutro je! Venecija poput izumrlog grada. Nigde nikoga,
tu i tamo po neko žurno promakne, retko ko gluvari bez
cilja poput mene. Rano je i grad još spava. Poučen onim
„samo pravo, nema da zalutaš“, otis­kujem se u avanturu.
Namera mi je – pridržavajući se uputa iz moje Subotice –
stići na čuveni trg Pjaca san Marko preko nadasve slikovi-
tog mosta Ponte Rialto, prepunog malih prodavnica. Uo-
stalom, moja staza je svakako opervažena prodavnicama,
to su staze naših švercera, većina nikada ni ne skrene sa
nje! Ide se tamo do San Marka i nazad, pa u voz za kući.
Radilo se to učestalo, bila je to unosna forma specifičnog
privređivanja godinama. No, sada je sve pusto. Instinktiv-
no, ili možda opažajući firme usput, ho­dao sam bez greš-
ke i prešao Kanal Grande, diveći se Rialtu i starim palata-
ma koje se kupaju u vodenom ogledalu. Stigao sam potom
na prostrani trg poznat sa razglednica i našao se na obali.
Malo desno sa one strane vode, zaista nezaboravan pri-
zor i moćna barokna kupola koja se završava vitkom lan-
ternom! Tamo ću otići svakako – obećavam samome sebi.
Sedeo sam na obali i čekao da se Venecija probudi.
Vreme je brzo proticalo, a ja sam se osećao srećan. Ovo je
zaista snoviđenje ničemu nalik. Ubrzo, trg i ulice su zažive-
li, ispuniše se mnoštvom. Krenuo sam da potražim preno-
ćište. Nakon par uzaludnih pokušaja, moje prvobitno ras-
položenje pretvorilo se u posve suprotno stanje. Naime,
slobodnih soba bilo je na pretek. Međutim, sve su dvo-
krevetne i sa odgovarajućom cenom. Meni je velikoduš-
no ostavljeno da nađem se­bi partnera i tako prepolovim
iznos, naravno meni svakako velik! No, nisam bio obeshra-
bren. Odlučih da noćas krenem dalje i spavam u vozu.
Prepustio sam se čarima drevnog grada nad vodom,
načinio plan i pošao u obilazak. Ono glavno ostaviću za
kraj, kada se opet vratim u Veneciju.
Otišao sam u Duždevu palatu i na ulazu, umesto pla-
ćene ulaznice, dobio besplatnu – nalik novčanici! Potom
sam temeljno razgledao baziliku Svetoga Marka. Zasićen,
krenuo sam u razgleda­nje grada, otkrio moćni konjanički
spomenik Koleoniju čuvenog Verokija (1435–1488), koji je
slikarstvu poučavao još znamenitijeg Leonarda da Vinčija.
Zaputio sam se nekim novim uličicama i stigao na jedan
slikovit manji trg (San Pantalon).
Pronašao sam ovde gostionicu nalik drevnim i popu-
larnim konobama sa naše obale Jadranskog mora. Jedna
prostorija, klupa uz zid, nasuprot pult, zapravo oveći sto
gde se poslužuje, a iza nalazi se kuhinjski deo. Pojeo sam u
slast izdašnu porciju prženih lignji uz pola litre crnog vina,
slušajući usput veselo ćaskanje gostiju, naravno domaćih
osoba sa poslugom. Očevidno, svako svakoga poznaje, do-
laze i odlaze kao kod svoje kuće. Ja sam bio jedini stra-
nac, s vremena na vreme neko podigne čašu, nazdravlja-
jući meni u čast.
63
Nakon predaha i okrepljen, nastavio sam i otkrio tablu
sa izazovnim natpisom: „Scuola di S. Rocco“. Tu, naravno,
moram ući da bih se divio brojnim slikama čuvenog Tin-
toreta. Pozvonio sam, otvoriše mi, rekoh šta želim. Ljuba-
zan starčić me je uputio i potom ostavio. Razgledao sam
ostvarenja čuvenog maestra u primerenom ambijentu i u
tišini samovanja doživljavao autentičan štimung druge po-
lovine 16. stoleća. Prilikom odlaska, ljubazni domaćin me
je upozo­rio da ne propustim otići u susednu crkvu Santa
Maria dei Frari, tamo je Assunta Ticijanova. Poslušao sam
ga sa zahvalnošću! Vrtelo mi se u glavi od veličanstvenih
doživljaja, osećao sam prezasićenost i zamor. Uputio sam
se do železničke stanice da vidim vreme polaska voza do
Ravene! Potom sam se opet vratio i tumarao Venecijom.
Na Trgu sv. Marka doživeo sam čudo neviđeno: svaka te-
rasa, jedna po­red druge sa obe strane trga, imala je vlastiti
orkestar. Gosti su sedeli, naslađivali se slatkišima ili veče-
rali, opuštali se uz piće i slušali muziku. Svaka terasa svoj
orkestar u koegzistenciji! Niko nikome nije smetao.
Venecija je gospodstveno uživala u samo njoj primere-
nom ugođaju. Ne baš kasno, ulice su počele da se prazne.
Opet sam ostao sam. Zaputio sam se na stanicu da pre-
dahnem, beležim utiske i čekam polazak voza. Zašao sam
već u naredni dan.
19. 9. 1962, sreda
Ravena! Prebogata graditeljskom baštinom. Od rim-
skih na­činjene ranohrišćanske crkve isijavaju vreme jed-
nog sveta koji je potom preoblikovan u posve drugačiji.
Povrh svega, ovde na italijanskom tlu očekuju me remek-
dela vizantijske umetnosti. Sve sam manje okupiran te-
mom diplomskog rada, a sve više, možda presudno, op-
sednut sam neizmernom lepotom, skladom raskošnih pri-
zora koje je oblikovao čovek davno.
Prvo odlazim do jedinstvene građevine – San Vitale.
Ova nadasve zanimljiva oktogonalna crkva sa kupolom ra-
zlog je mom dolas­ku u Ravenu. Stojim pred njom, okupa-
nom jutarnjim suncem. Doživljaj kakav se samo poželeti
može.
 Nigde nikog. Tako mi niko ne smeta da se prebacim u
po­lovinu šestog veka i naslađujem zamišljenim prizorom!
Jutro je, po­ranio sam i moram čekati da se crkva otvori.
Usput čitam još kod kuće spremljene beleške, odmaram
se i pripremam dnevnu maršrutu. Svestan sam šta me
čeka.
San Vitale je građen od 526. do 547. godine. Napokon,
sti­že službeno lice i otvara ulaz koji mi se čini nekako bez
veze, baš neprimeren ovakvoj građevini.
Opet već pripremljen moj govor o tome da spre-
mam diplom­ski i obilazim spomenike. Opet, sledi ljubazan
osmeh i dobijem bes­platnu ulaznicu. Prvi sam posetilac,
ulazim opčinjen prizorom: sun­čevi zraci u slapovima, poput
reflektora obasjavaju enterijer prožet tišinom netaknutih
vekova. Hodam obazrivo da ne uznemirim zaustav­ljeno
vreme. Pronalazim caricu Teodoru sa svitom, tu čudnu i
odlučnu, nedvojbeno slavoljubivu i sigurno umnu ženu. Da
li je ona videla ovaj mozaik, da li je bila svesna besmrtno-
sti koju će joj podariti ovo remek-delo u neponovljivom
enterijeru često ovako obasjanom? Po­tom, okrećem po-
gled prema Justinijanu, vizantijskom caru, njenom supru-
gu. Okružen je i on pratnjom. Čini mi se njegovo okruže-
nje umnije od njega samoga. Ne može se međutim sporiti
da je Justinijan graditelj bez konkurencije! Uostalom, San
Vitale je mozaicima sa Teodorom i Justinijanom zapravo
jedinstvena galerija za to doba posve novog ideala lepo-
te čoveka. Sve su to vitke i dostojanstvene figure, obliko-
vane kao po nekom uzoru nadstvarnih bića. Liko­vi, među-
tim, iako daju naslutiti tipičnu fizionomiju primerenu ide­
alu vladajućeg carskog ukusa, deluju kao portreti, tim pre
jer me niko ne ometa da vodim sa njima nemi dijalog, „oči
u oči“! Tako, dolazim do zaključka da je carska radionica
vizantijskog dvora svesno modelirala zagrobnu stvarnost
u večnost prosleđenih besmrtnika. Tak­vi kakvi su ovog ju-
tra, žive oni već četrnaest stoleća nepromenjeni, uvek isti
poput božanstvenih fizionomija nadstvarnih ličnosti, pro­
dornih pogleda.
San Vitale je zaista dragulj u riznici civilizacije i doživ-
ljaj kakav se teško može ponoviti!
Nema, međutim, predaha. Moram u San Apollinare in
64
Classe, tamo ću detaljno osmotriti baziliku kao građevinu.
Dogodilo se sve kao u prethodnom hramu, opet sam opči-
njen mozaicima. Možda i više nego u San Vitaleu. Naime,
ovde dok posmatram scene u apsidi stvarno uživam u ljup-
kom „teatru“ sa belim ovčicama koje se ponavljaju kao po-
sve moderan detalj nastojanja da se osmisli i poveže sve
u celinu. Ima u tome neke vedrine i čak radosti, scena zra-
či sazvučje čoveka i prirode. Neodoljivo se nameće privid
nadstvarne harmonije, valjda primerene raju, kakvim ga
vidi stvaralačka imaginacija umetnika, re­kao bih prosto-
dušnog naivca.
U obilasku i razgledanju vreme brzo odmiče. Ubrza-
vam i sam jer sam odlučio da vidim Mauzolej Gale Placidi-
je, građen u petom veku, odnosno Teodorikovu grobnicu.
Do nje treba dosta hodati.
Zaista minijaturna kapela me je oduševila. Čovek se u
njoj oseća kao smešten unutar dragog kamena primere-
nog dimenzijama čoveka. Dojam je pojačan i osvetljenjem
usmerenim od poda prema gore. Opet čarobno prosijava-
nje mozaika. Modro nebo sa treperavim zvezdama neću
nikada zaboraviti, kao ni Dobrog pastira među belim ov-
cama. Ako je ova jedinstvena kapela zaista građena kao
mauzolej i ako je stvarno ovde sahranjena Gala Placidija,
kći rimskog cara Teodosija Velikog, svaka joj čast na izboru
večnog konačišta.
Napokon, stojim pred Teodorikovom grobnicom. Na-
lik je tvrđavi snažnih zidova. Dvospratna kula, samujući u
prostoru, doživ­ljava se zagonetnom građevinom. Možda
i zato što se naslućuje su­mrak. Tišinu smiraja dana reme-
ti jedan stariji bračni par i ja. Građevinu niko ne čuva, ali
se održava veoma urednom. Nekada je služila i kao crkva,
sada je prazna.
Posmatram kupolu zbunjen. Prvo stoga što je to ogro-
man kameni monolit prečnika jedanaest metara! Potom
zato što sam čuo da je ova gromada ovamo dopremljena iz
nekog kamenoloma u Istri, s one strane mora. Pravo da se
nazove kupolom stekla je oblikovanjem. Sada taj istarski
krečnjak modeliran kao kamena kupola u jednom komadu
isi­java zapitanost. Kako i zašto je čak izdaleka ovamo do-
vlačen? Šta je graditelja podstaklo da građevinu „poklo-
pi“ ovom trajnom zagonetkom užasno teškom i krajnje ne-
objašnjivom? Da li će se ikad zna­ti šta je razlog da se jedno
parče stene spolja zaobli, a iznutra iz­dubi nalik kupoli; odla-
zim zaokupljen tajnovitim razlogom.
Na stanici sređujem misli, pravim zabeleške i odma-
ram se. Dan mi je prošao zaista lepo! Vozom stižem u Fe-
raru, spustio se mrak. Noć je!
Tako sam i planirao. Provešću noć u vozu, prekidaju-
ći putovanje za Bolonju boravkom u ovom gradu. Nemam
drugu želju, hoću samo da vidim – i to spolja – katedralu!
Katedrala u Ferari je sjajan primer lombardijske romanike
(građena je od 12. do 14. veka), znam ja o njoj sve što mi
je potrebno. Zvonik je dozidan kasnije u 15. veku. Barokna
unutrašnjost me ovom prilikom ne interesuje! Bitno mi je
da doživim taj monumentalni korpus građen i oblikovan
kroz dve stotine godina u zanosu vere.
Stojim pred katedralom u 22 sata! Planiranje je oma-
nulo. Svetlo nije dovoljno da razgledam detalje, samo na-
zirem dekoraciju na fasadi. Sve u svemu, moja katedrala je
grandiozan volu­men u noći uz žmiravo noćno osvetljenje
primenjivano za ulice. Sama katedrala nije posebno osvet-
ljena. Uostalom noć je, jedva da se neko kreće ulicama,
grad spava!
Preostalo mi je da samujem i razmišljam o Đirolamu
Savonaroli (1452–1498), zagonetnom i gnevnom domini-
kancu, rođenom u Ferari, možda zaslužnom što će Firen-
ca ostvariti svojevrsnu gradsku republiku, na kraju živom
spaljenom! Kakva je to snaga ili opsednutost duha, da
odbije ponuđenu mu čast da bude kardinal? Ovaj fratar,
asketa i samozvani prorok bio je, nedvojbeno, sjajan go-
vornik! Kao propovednik i reformator, očevidno je imao
moć da podstakne strast u masama, probudi nagomilanu
energiju stvaranu nezadovoljstvom. Spaljen je po naređe-
nju pape Aleksandra IV, bolje znanog kao Bordžija. Taj iz-
danak moćne porodice španskog porekla, Rodrigo (1431–
1503), obdaren ljudskim manama izdašno, potom kamu-
fliran papskom tijarom, zapravo je jedan od izazivača besa
zlosrećnog fratra! Papin sin je Ćezare Bordžija (1470–
1507), sinonim za pojam razvratnika, koga istorija pamti
skupa sa sestrom Lukrecijom (1480–1519), ne baš po kr-
šćanskim vrlinama! Ona je umrla iste godine kada i pleme-
65
niti Leonardo da Vinči! Pravi li Bog, ako ga ima, neku razli-
ku među pomenutima, kada ih raspoređuje na nove duž-
nosti onog sveta zagrobnog?
Vremena imam na pretek, tumaram gradom, odu-
ševljavam se jedinstvenim prizorom: moćnom tvrđavom
okruženom vodom. S one strane mosta kroz kapiju prosto
se izliva svetlost, brojni prozori svetle takođe. Očevidno,
ova monumentalna građevina živi i noću! To je dvorac Ca-
stello Estense, koji je svoj izgled dobio u 15. sto­leću. Val-
jda je sada muzej – toliko atraktivan da je otvoren i noću
zbog nekih specifičnih sadržaja.
Obradovan srećom u nesreći, žurno sam se zaputio
preko mosta u čarobni dvorac, ušao kroz osvetljenu ka-
piju. Ubrzo, vidim stepenice i popnem se na sprat. Ente-
rijer mi postaje sumnjiv, više je nalik državnom nadleštvu
nego muzeju. Čujem korake, pravim se da nešto tražim i
preturam po tašni. Pored mene prođe žurno jedan unifor-
misani muškarac. Odlučan da što pre napustim zgradu po-
đem i ja za njim, onako „poslovno“ ležeran. Na stepeništu
vidim dvojicu kako se uspinju ćaskajući veselo. U nadi da
me neće primetiti, ipak strepim u mimohodu. Dokopam
se izlaza, pređem most i nađem se na ulici dr­hteći, srce mi
bije u grlu, a stomak grči. Sada sam već svestan da su uni-
forme bile policijske, a da je dvorac njihova centrala (Pre-
fettura). Podilazi me jeza. Pomišljam šta bi me snašlo da
mi se isto dogodilo kod nas, možda i u Mađarskoj. Sreća
moja što se muzejski fotoaparat, možda pokvaren prvoga
dana u Budimpešti, nije popravio.
Više nisam tako spokojan i bezbrižan. Stalno mi se
mota po glavi kako sam mogao biti sumnjiv, možda i pri-
tvoren. Našoj policiji sigurno ne bih mogao objasniti za-
bunu. Tamo je sumnja, odnosno podozrenje, primarna ka-
tegorija u postupku obezvređivanja ličnosti. Imao sam u
tome iskustva. Nije mi se, međutim, ništa dogodilo. Ovde
oče­vidno nisu toliko oprezni. Valjda je ovo drugačiji svet.
No, meni je sada svega dosta, ponoć je prošla i potražio
sam sigurnost na železničkoj stanici.
20. 9. 1962, četvrtak
Bolonja, stigao sam veoma rano. Krećem u grad umo-
ran i bez želja. Iscrpljen sam i žudim za snom, pravim spa-
vanjem kada je čovek opružen u krevetu! Dopadaju mi se
tremovi uzduž ulica, stižem do crkve San Petronio, gotič-
kog monumenta obikovanog počev od 14. veka. Imam
toliko snage da posmatram lunetu iznad srednjeg porta-
la sa skul­pturama (Jakopo dela Kverča, 1374–1438). Ovaj
podsticajni uzor Mikelanđelu mene nije mogao pokrenuti.
Drago mi je što je rano pa ni Pinacoteca (Accademia di Be-
lle Arti) nije otvorena. Malo sam se od­marao kod Neptu-
nove fontane, dela Đovanija da Bolonje (1529–1608). Obli-
kovana je pre četiri veka, od 1563. do 1567. godine. Po-
smatram jutarnju vrevu na trgu, hoću da doživim Bolonju
jer se spremam da nastavim put za Firencu. Posmatrajući
nekako trapavo-teatralnog Neptuna, poželeh što pre vide-
ti Mikelanđelovog Davida.
Stigao sam u Firencu, grad mojih snova. Baš sve mi je
lepo! Prošao me je umor, žurim do trga sa Davidom.
Napokon, stigao sam i gledam delo, a kroz misli mi se
pro­vlače scene pročitanog sa stranica Vaskrslih bogova
Dimitrija Mereškovskog. Međutim, ovo je kopija, original
je u Akademiji!
Odlučan sam prvo naći prenoćište, potom ću krenuti,
naravno prvo Davidu u pohode! Zaputih se ulicom i osma-
tram firme. Nisam dugo hodao i vidim „Albergo“, neka ko-
šta šta košta. Kuća stešnjena između susednih, mala ula-
zna vrata, odmah potom desno sobičak sa običnom klu-
pom, jednim manjim stolićem i neki običan orman u dnu.
Pitam za sobu. Sledi tajac, a čovek me posmatra ćutke,
duže od uobičajenog pre odgovora. Nije me odbio! Izvi-
njavajući se, zaklju­čava sobičak i polazi ispred mene. Prvi,
drugi, treći sprat škripavim stepeništem. Zatim još jedan –
znam da smo u tavanskom prostoru. Sijalica bez štitnika u
pretprostoru, nazirem vrata koja moj domaćin otključava,
stalno se izvinjavajući.
Nasuprot otvorenih vrata mansardni prozor. Kroz blje-
štavu čipkanu zavesu, pričvršćenu mašnicama na staro-
vinskom karnišu, sunčani zraci obasjali gvozdeni krevet sa
snežno belom krevetninom, tre­pere mesingani, savršeno
uglancani ukrasi. Na zidu anđeo štiti ses­tricu i brata na ra-
sklimatanom mostu, baš kao u sobama moga zavičaja. Tu
je i umivaonik sa secesijskim bokalom u lavoru, ispod uo-
66
bičajena kofa. Sve nalik enterijeru u kaštelu na Tomori pu-
stari. Pod od cigala savršeno „ošikaren“. Prava „devojačka
soba“ građanskih kuća austrougarske prošlosti. Jedinstve-
no snoviđenje kakvom se nisam mo­gao nadati.
Moj se vodič snebiva, ja hitro vadim iz tašne flašu
„žup­skog rubina“, dohvatam čašu, nudim ga vinjakom, i
molim da sedne na krevet, pripaljujem cigaretu iz tvrde
plave kutije „rovinjske morave“, sedam i ja... Kucnemo se,
ispijamo čašu!
Domaćin, shvativši da sam zadovoljan, opet uz izvinja-
vanje obaveštava me da je kupatilo i toalet na spratu is-
pod.
Klimam glavom, smešim se, nutkam ga cigaretom, no
moj doma­ćin ne puši. Dohvati moj pasoš, lista...
„Subotica!“, reče zagledan u mene, potom kao da pita,
izusti: „Szeged...“, posve čisto i mađarski razgovetno!
Gledam ga upitno, on počinje da priča. Nešto razu-
mem, drugo naslućujem, najviše mi kaže pantomima i mi-
mika uzbuđenog lica mog Italijana. Shvatio sam, kristal-
no jasno, da je on italijanski vojnik, austrougarski zaro-
bljenik, koji se „Szegeda“ seća po nezaboravnim danima
tamo provedenim, još više po blagorodnim ljudima. Tamo
je doživeo kraj rata 1918. godine. U to ime, natočim čaše
opet. Tada moj domaćim okrete moju kutiju od cigareta
i napiše „800“.
Ja pogledam i kažem spontano „naški“: „Znam, već si
mi rekao!“ Italijan poče da maše glavom, kao smiruje me
i usmerava mi pogled na kutiju. Gledam, on prevlači cifru
pa ispod piše „400“ i posmatra me sav ozaren. Ja se zahva-
ljujem, kucnemo se i ispijamo. Slutim da mu je prijatno,
očevidno ne žuri dole u „portirnicu“ jer sada već, zaista u
bukvalnom smislu reči, nema slobodnih soba! Tu i tamo
priseća se nekih reči na mađarskom, pominje imena...
Naspem treći put „župski vinjak“ u čaše, razgovaramo
uvereni da se savršeno razumemo. On se energično neć-
ka, ali ipak polako, gutljaj po gutljaj, ispija čašu. Ja pušim
i uživam, prožima me top­lina međuljudske komunikacije.
Antonio se sprema da pođe, ponovo uzima olovku i
kutiju, piše „400“ zatim prevlači cifru i piše „200“, zatim
podvlači, pruža mi kutiju i odlazi uz pozdrav!
 Odmoran, obrijan i svež krenem posle podne „da se
vidim“ sa Davidom. Prolazim kraj portirnice, Antonio me
ispraća, dajući mi pa­soš i ključ od ulaznih vrata, ako do-
đem kasno, a on baš onda nije tu!
Iziđem, pogledam gde stanujem, San Antonio 18. Zna-
či kao moj prijatelj, neću zaboraviti.
Ubrzo sam pred ulazom Galleria dell’ Accademia, bez
teško­ća dobijam besplatnu ulaznicu. Stižem pred Mikelan-
đelovog Davida, remek-delo genijalnog skulptora, međaš
civilizacije, nastao 1504. godine. Postavljen je sam u kruž-
nom prostoru ispod kasetirane kupole, vidljiv iz daljine
tako monumentalan, savršen kao ostvarenje i simbol re-
nesanse! Posve razumljivo zašto je najpopularnija statua i
znamenje. On zaista isijava duh svoga vremena i traje kao
svevremeni ideal. Posmatram ga sa svih strana dugo, hoću
da ga upamtim iz vizura koje fotografi ne prezentuju ni-
kad. Ko zna kada ću opet biti ovde? Zasićen, a sam, gonjen
znatiželjom, krenem desno u mračni pro­stor, neosvetljen
je i očevidno nije namenjen publici. Iza stuba, omanji Se-
deći torzo, u glini, pod staklom. Može se promatrati sa svih
strana iz neposredne blizine. Uzbuđen sam poput grafolo-
ga, uživam iščitavajući dijalog ruke i blata. Odjednom, vi-
dim posve čisto – otisak palca uz sam rub drvene ploče na
kojoj je vajar radio figuru! Vraćao sam se Davidu i ponovo
dolazio da posmatram otisak. On mi je bio istinitija i ne-
posrednija spona. Kao da prisustvujem nastanku dela pre
četiri i po stoleća. Sva sreća što je postament sa zastaklje-
nom studijom neposredno uz stub, pa je jedna strana be-
sprekorno osvetljena. Pitam se kada će i ovaj prostor biti
aranžiran, osvetljen i dostupan.
Otisnuo sam se potom u obilazak ostalih znamenito-
sti. Prvo idem u Casa Buonarroti, hoću da doživim kuću po
kojoj se kretao čuveni umetnik. Bio sam razočaran. Tu ima
mnoštvo reprodukcija Mikelanđelovih dela, videh samo
dva njegova autentična ostvarenja, mlada­lačke reljefe. Ni-
sam uspeo da doživim ambijent, možda malo u polu­tami
stepeništa. Tu sam video umornog genija posutog mra-
mornom prašinom kako se teškim koracima uspinje na
sprat radi počinka. Ipak, nije mi krivo, baš zbog tog do-
življaja, što ovde nema „gratuito“ ceduljice. Ulaz se plaća!
67
Sve ostalo bilo je za mene – i meni sličine – besplatno
uz najljubazniji osmeh! Valjda državna administracija sma-
tra da će biv­ši studenti, jednoga dana, biti propagatori kul-
turne i umetničke baštine! Firenca je zaista prepuna. Neću
imati vremena za sve što bih želeo videti, niti novaca da
beskrajno ovde boravim. Možda nekom drugom prilikom.
Na trgu kod katedrale (Santa Maria del Fiore), prvi put
od kada sam u Italiji, vidim organizovanu grupu koju vodi
„čičerone“, baš im objašnjava nešto i potom kreće prema
krstionici. Znači, ja idem prvo u katedralu. Zatim, na krat-
ko bacim pogled na čuveni Baptisterij i žurim preko jedin-
stvenog mosta (Ponte Vecchio) i hitam gore do bazili­ke
San Miniato al Monte, građena je početkom 12. veka. Nje-
na fasada – obložena raznobojnim mramornim pločama –
je čaroban prizor. U crkvi samo jedna turistkinja posmatra
fratra koji svira na harmonijumu. Sunčani zraci u slapovi-
ma, kao u San Vitaleu, ovi međutim najavljuju smiraj dana.
San Miniato al Monte, građevina koja isijava prošlost,
odjednom postaje most između dva sveta. Posmatram iz
prikrajka turistkinju i fratra. Zna on da ga gleda zaista pri-
vlačna osoba, valjda stoga i muzicira tako zanosno. Pri-
zor nagoni gledaoca da se­bi dočara bliskost i udaljenost.
Odjednom – klik! Snimila ga je i odmah se udaljila žurno.
Mladi fratar je nastavio da svira. Meni, međutim, više nije
bilo prijatno da budem prisutan. Izašao sam i pošao u obi-
lazak groblja, neposredno pored crkve.
Vraćajući se potom, zaustavio sam se pokraj fontane
u čijem je centru u bronzu odliveni David. To je već treći
„David“ danas ako ne mislim na figure koje nude prodavci.
No, pravi doživljaj je onaj pod kupolom, iako je drugi po-
stavljen na autentičnoj lokaciji. Ovaj treći, pak, zaustav-
lja me posebnim razlogom. Odavde je nezabo­ravan po-
gled na Firencu sa druge strane reke. Rekao bih, odavde
se najbolje doživljava Bruneleskijeva kupola nad katedra-
lom. No, majstor nije video to što mi danas gledamo, Fili-
po Bruneleski (1377–1446) nije uspeo dočekati da se nad
kupolom dovrši lanterna (1447). Ja sada, vraćajući se od
San Miniato al Monte, koja je koloritom inspirisala velikog
graditelja, posmatram kompletno delo pri zalasku sunca i
do­mišljam sebi život Firence pre nastanka Davida.
 Posmatram odavde još stariji most Ponte Vecchio, na- dominikanca koji iskreno veruje. Bio je to nezaboravan do-
stao vek pre kupole, žurim da šetajući po njemu doživim življaj. Zaputio sam se potom u Palazzo Pitti da se rastere-
savremenu vrevu kupaca nakita i bižuterije, gledam stu- tim pre odlaska u Uffizi. Brzo sam protrčao kroz izložbene
dente kako slikaju za sitan novac sujetne turiste. dvorane, iznenadio se videvši slike Đorđa de Kirika koje
Razočarao sam se. Niti je na mostu baš neka vreva, su nastale pre onih dobro znanih, metafizičkih. Odmorio
niti studenti znaju da crtaju, nema baš ni mnogo zainte- sam se uživajući u parku. Potom, vratio sam se i otisnuo
resovanih turista. Uostalom, krajnje sam umoran, šetam u Galleria degli Uffizi. Očevidno, ova privlači najviše turi-
malo bez određenog cilja i odoh na počinak. Spavaću u sta, ima ih mnogo, mahom gledaju u bedekere, osmotre
pravom krevetu! sliku, idu dalje do sledeće. Mislim da im ništa neće osta-
ti u sećanju. Zaista – u tom mnoštvu šta odabrati, gde se
21. 9. 1962, petak zadržati? Skoncentrisao sam se na Botičelija i Leonarda,
uzalud. Na kraju video sam mnogo toga, pojma nemam
Probudio sam se rano, razmišljam o jučerašnjoj pose-
šta ću upamtiti.
ti Casa Buonarroti. Pada mi na pamet kako sam u njoj „vi-
Krajnje zamoren, našao sam se napokon opet na uli-
deo“ umornog vajara posutog mramornom prašinom, a to
ci, zaputih se u obilazak crkava. Dugo sam stajao pred fi-
– naravno – nije moguće. Mikelanđelo tamo nikada nije
gurom Sv. Jurja, jedinstvenog skulptora Donatela (1368–
stanovao! To je jedna od više kupljenih kuća za njegov no-
1466), to je zaista nov pristup figuri, dobrim pre Mikelan-
vac, ali ne u doba kada je klesao Davida. No, svejedno, ali
đelovog Davida!
su on, Leonardo, Rafael, Botičeli, Donatelo i drugi hoda-
Poseban doživljaj za mene je Mikelanđelova Pieta u
li ulicama ove čarobne varoši iz dana u dan svojedobno!
katedrali, klesana navodno kao vlastiti nadgrobni beleg,
Znači, treba da ustanem i doživim Firencu u svitanju kada
pa razbijena pre no što je završena. Pomišljam na njegove
me niko ne ometa.
nedovršene robove. Da li su oni slučajno ostali nezavrše-
Hodao sam ulicama i domišljao zgode i susrete znala-
ni? Čini mi se da ih je hotimično ostavio tako. Naime, do-
ca. Posmatrao sam palate i u njihovom obliku prepoznao
življavam to kao prizor iskonske borbe duha i materije, kao
doba. U gradu čestih nemira i smenjivanja čelnika, očevid-
da forme u grču rađanja napuštaju bezobličje mramorne
no, nastajale su palate primerene događanjima. Prizemlje
gromade. Nekako su vitalnije od figura onih do perfekcije
im je nalik tvrđavi, prvi sprat primeren utvrđenoj građe-
klesanih. Isti dojam tragične životnosti nalazim u toj Pieti,
vini, prozori drugog sprata već raskošnije oblikovane bi-
potresnoj vertikali smeštenoj u katedralu.
fore. Unutar tvrdih ulaznih kapija otvaraju se krasna dvo-
Spušta se polako veče, sve sam bliže spoznaji da sam
rišta opervažena tremovima. Znači, trebalo je pregrmeti
u Firenci prvenstveno „drugovao“ sa Mikelanđelom, tra-
noć narodnog besa, a kada se strasti smire život teče dalje.
gao za renesansnim štimungom na ulicama, domišljao li-
Dan moram maksimalno koristiti. Mnogo toga treba
kove od ranije već znane, divio se Botičelijevom Rađanju
videti! Otišao sam prvo do samostana San Marco da vi-
Venere podjednako kao i slikama Fra Anđelika, odnosno
dim ostvarenja Fra Anđelika (1387–1455), prostodušnog
Poklonjenju kraljeva Leonarda da Vinčija u Galeriji Ufici.
fratra. Uspelo mi je, zazvonio sam pre uobičajenog vreme-
No, Firencu sam doživeo u globalu kroz nekoliko stoleća.
na, pušten sam u osunčani klaustar, upućen prema ćelija-
Stajao sam dugo zadivljen pred vratima Baptisterija,
ma i ostavljen da uživam. Njegovo slikarstvo – rekao bih
posmatrao ostvarenje Lorenca Gibertija (1378–1455), va-
naivno prikazivanje nadzemaljske „stvarnosti“ – okupano
jara, zlatara, graditelja i slikara koji je ova „rajska vrata“
prozračnim bojama, svetloplavim i ružičastim kombinaci-
(„porta del paradiso“), što za njih reče Mikelanđelo, mo-
jama, zasićeno pozlatom, zapravo je stvaralačka molitva
delirao kroz pola veka (1425–53), a „usput“ kreirao mno-

68
go toga još, i to ne samo u Firenci! Kakvi su to bili ljudi i
stvaraoci, otkud im znanja, energije i vremena za sve što
su učinili u nekim za nas i naše pojmove nemogućim uslo-
vima, nadasve oskudnim sredstvima? On je bio prvi od ta-
kozvanih „univerzalnih ljudi renesanse“, posle će ih biti još
ali kuda da svrstam Đota (1266–1337), takođe svestranog
njihovog prethodnika?
Tu je ovaj jedinstveni toranj, zvonik katedrale. Nalazi
se između Baptisterija i kupole katedrale koju je osmislio
Bruneleski! Đoto je kao graditelj postavio temelje zvoni-
ka, a već je poznat kao slikar. Potom kao vajar radi reljefe
za njega. Čuveni „kampanil“ firentinske katedrale – zavr-
šen posle njegove smrti – građen je po njegovom mode-
lu uprkos kritikama pakosnih savremenika. Ova vertikala,
prizma sazdana od mramora, čistog oblika i jasno osmi-
šljenih detalja – traje! Zvonik, kupola, krstionica kao celi-
na opstoje baš nalik neponovljivom simbolu, prepoznatlji-
vost su Firence!
Veče provodim sedeći u Lođi dei Lanci (Loggia della
Signoria, 1376–81), tu pod svodovima su ostvarenja koja
mogu da posmatram odmarajući se. Persej sa glavom Me-
duze, rad Čelinija (1500–1574), ipak meni nije ni blizu uti-
ska koji se čoveku nameće dok posmatra Davida postav-
ljenog nedaleko. Da li su isto tako mislili savremenici jed-
nog i drugog kao ja večeras?
Gledam u Palatu Vekjo (Palazzo della Signoria, 1298–
1314). Toranj ove građevine, nalik tvrđavi iz vremena go-
tike, visok je skoro stotinu metara. Stoji poput uskličnika
nad ovim nekadašnjim sedištem grada, države. U njoj su
se svojedobno „nadigravali“ dometom stvaralačkim, dvo-
jica genija, Leonardo i Mikelanđelo. Građani su sa strašću i
uzbuđenjem čekali da odmeravaju rezultat. Nema, među-
tim, Bitke kod Angijarija, niti suparničke slike mlađeg Mi-
kelanđela. Leonardova „bitka“ poznata je po kopiji, koju je
navodno uradio Rubens. Bio je to okršaj četvorice jahača
oko zastave, propinju se četiri konja koji su podivljali na-
lik borcima.
Konji što se propinju! Takav konj naslikan je u drugom
planu slike Poklonjenje kraljeva, koju sam gledao u Galeriji
Ufici. Takav je mali konj u Szépművészeti Múzeumu koji se
69
smatra Leonardovim ostvarenjem. Uostalom, motiv konja
u propinjanju dominira rešenjem konjaničkog spomenika
Frančeska Sforce, koji nije bio odliven u bronzi, uništili su
ga francuski strelci. Rasturili su glineni model gađajući ga
strelama, obesno se zabavljajući 1499. godine. Konj koji se
propinje bio je nova koncepcija u oblikovanju konjaničkog
spomen-belega! Inovacija u odnosu na tradicionalan pris-
tup, poput Gatamelate Donatela na trgu u Padovi, koji je
postavljen 1453. godine ispred bazilike Sv. Antuna. Sutra
ću ga videti u originalu, putujem ujutro u Padovu, doduše
prvenstveno zbog Đota, odnosno njegovog čuvenog an-
sambla u Kapeli delji Skrovenji!
Radio je tamo nešto pre 1305. godine, tačno dva veka
pre no što je David bio postavljen na ovom trgu gde ja da-
nas meditiram. No, nameće mi se još jedan, nadasve bitan
datum: nastanak Belog anđela oko 1228. u manastiru Mi-
leševi, nedaleko Prijepolja u brdovitom balkanskom pre-
delu! Ovo remek-delo evropskog slikarstva, jedinstveno i
„moderno“ u odnosu na sve drugo tada naslikano, nastalo
je pre no što se Đoto rodio! O slikarstvu Đota se piše uče-
stalo, zna ga ceo svet, autor Belog anđela je anoniman,
očevidno genijalan Balkanac! Valjda tako mora biti sve dok
umetnička baština našega prostranstva ne bude poznata
u svetu.
Sada sam, međutim, u Firenci; ko zna kada ću ovamo
opet doći? Trudim se da u sebe upijem sve što me okružu-
je u stvarnosti, što sam video ili što ovde sedeći domišljam
kao „stvarnost“. Pokušavam sebi dočarati sednicu komisi-
je u sastavu: Leonardo da Vinči, Sandro Botičeli, Filipino
Lipi, Peruđino i Pjero di Kozimo. Oni su godine 1504. od-
redili da Mikelanđelov David bude postavljen baš na ovu
lokaciju. Da li bi neka komisija danas znala smisliti nešto
bolje?
Dosta za danas. Moram na počinak, treba da zamolim
Antonija da me probudi. Putujem u Padovu, jedva čekam
da odatle stignem u Veneciju!
22. 9. 1962, subota
Stigao sam rano. Pravo u baziliku Sant’ Antonio, zvanu
Santo koja je grobna crkva sv. Antuna Padovanskog; gra-
đena je od 1232. do 1307. godine kao trobrodna bazilika
romanskog stila, ali i sa dosta gotičkih elemenata, vreme-
nom dosta menjana. Stao sam i ja u red koji se dosta brzo
kretao da vidim „jezik sv. Antuna“. Potom sam razgledao
u crkvi, a zatim na trgu posmatrao Gatamelatu, spomenik
zaslužniku mletačke vojske. To je zaista moćna konjanička
statua, setih se da i mora biti snažan teretni konj jer tre-
ba da nosi čoveka u oklopu! Rađena je od 1445. do 1455.
godine. Deceniju ranije, modelirao je Donatelo svoga Da-
vida, golog dečaka u čizmama i sa šeširom na glavi. Čud-
na je to kombinacija! U to doba, čini mi se, neuobičajena.
Sada, dok gledam ovu gromadu snažnog naboja što ras-
pinje volumen konja, oklop i nedvojbeno istinit portret,
priviđa mi se razgolićeni dečak meke modelacije nekako
„ženskasto“. Naročito kada dečaka uporedim sa impresiv-
nom figurom Proroka još ranije oblikovanog. Vremena za
meditiranje, međutim, nije bilo! Morao sam žuriti u kapelu
Arena, koju je oslikao Đoto po narudžbi jednog poslovnog
čoveka (Enriko Skrovenji), znači običnog građanina, ali –
rekao bih – mecenu nove vrste. Cappella degli Scrovegni,
nedvojbeno, novi je međaš slikarstva.
Kada sam stigao pred kapelu došlo mi da proplačem!
Rade restauratori baš na zidnim slikama Đota, znači nema
pristupa. Izgleda sažalili su se, rekoše mi da uđem. Tako,
čak sam neka ostvarenja posmatrao sa skela iz neposred-
ne blizine. Nisam nikome smetao, restauratori, pak, nisu
na mene obraćali pažnju. Prošao sam bolje no što sam
mogao i pretpostaviti.
Đotov osećaj prostora! Pokret, izraz lica, rečiti pogledi
u dijalogu njegovih likova jesu posve jednostavni, deluju
prirodno, a zapravo traju kao monumentalne scene novog
viđenja sveta. Više je moderan nego što je blizak ranijim
gotičkim prizorima.
Ovde u Padovi Đoto slika od 1303. do 1305. godine.
Tada je četrdesetogodišnjak, samosvojan i prepoznatljiv,
iskusan i nedvojbeno ugledan slikar. Freske u Areni delu-
ju kao filmski žurnal sa dokumentarnim snimcima koji se
trajno pamte. Zahvaljujući skelama, gledao sam iz nepo-
sredne blizine Joakimov san i Joakima među pastirima.
Međutim, skele su i smetnja da dožim monumentalnost
scena, naročito piramidalnu gromadu usnulog Joakima.
70
Poseta Marije Elizabeti je pravi svakodnevni prizor,
čak i našem okruženju kada susret zrači setu i toplinu ko-
munikacije. No, Judin poljubac biće mi sigurno nezabora-
van! Kao da čujem žamor besne gomile, poznat mi je iz
ličnog iskustva. Ali, ovde je nadjačan trajnom jekom suo-
čavanja licem u lice: plemenite pomirenosti u spoznaji ne-
izbežnog zla i podmuklog čina koji se iščitava na licu Jude.
Dva profila kao savršeno oslikana suprotnost dobra i zla,
lapidarno znamenje rečitije od ispričane scene sa mnogo
likova. No, predstavljena skupina podseća me na Maza-
ča (1340–1428) u firentinskoj kapeli Brankači (Chiesa del
Carmine). Fresku Poreski novčić je Mazačo naslikao 1427,
godinu dana pre smrti! Đotov Juda u Padovi slikan je sto
i dvadeset godina ranije. Očigledan vremenski razmak, ali
i kontinuitet prepoznatljivog stvaralačkog naboja! Maza-
čo je prvi slikar renesanse sa ishodištem u Đotu. Umro je
mlad, znači bio je posebno nadaren kada je nepogrešivo
znao prepoznati uzor, ali ipak bio je skroz u vlastitom vre-
menu. Zapravo, između kapele Arena i kapele Brankači,
između Đota i Mazača promenio se svet. Prvi je najavio, a
drugi ostvario novi način predstavljanja čoveka. Definitiv-
no, čini mi se, njihovi sveci u pravom smislu postaju ljudi.
Kao što su u antici bogovi imali sve mane i vrline ljudske ili
obratno. Oplakivanje Isusa je zaista originalno koncipira-
na scena u kojoj prirodno razmeštene figure čine potresan
i tužan, realistički predstavljen igrokaz ljudskog odnosa
prema smrti. Opet, jezgro priče su dva profila: Hrist i Maj-
ka (Bogorodica)!
Đoto je učinio napor da svece obdari ljudskošću, a Ma-
začo da ih načini dostojanstvenim, pravim ljudima vlastitog
vremena; čovek je postao opet merilo stvari – što je davno
rekao grčki mislilac Pitagora, odnosno u šta će verovati Leo-
nardo, Mikelanđelo ili Leon Batista Alberti, takođe „univer-
zalni čovek“ koji je počeo studirati pravo i teologiju u godini
Mazačove smrti. Priviđa mi se Izgon iz raja, Mazačovo pred-
skazanje ljudskog usuda, odnosno gledam razliku između
drame oplakivanja posve ljudske smrti u donjem delu i vra-
golastog lepršanja anđela u gornjem, nalik pticama u priro-
di, Đotove kompozicije. Razmišljam o razlici u oblikovanju
firentinskih palata. Albertijevo ostvarenje (Palazzo Ruce-
llai, 1446–51) kao da više ne računa na bes gomile, već više
obraća pažnju na ukus građanskog staleža.
No, očevidno, građani su bili različitog ukusa. Kao da
sve, ipak, aranžira puka slučajnost. Ovaj Đotov mecena
Skrovenji, verovatno špekulant kao i njegov zbog lihvare-
nja kažnjavani otac, liči mi na svojedobne trgovce svinja-
ma u nas koji su se obogatili goneći stoku iz Šumadije u
Beč. Posle, bili su dobrotvori i mecene, upamćeni po za-
dužbinama. Mislim da je Đotov trgovac mogao načiniti i
raskošniju kapelu od Arene, ali on o genijalnosti Đota poj-
ma nije imao. Verovatno ni graditelji naših srednjovekov-
nih manastirskih crkava nisu pretpostavljali da će te freske
postati čuvene u svetu. Iako za to nemam nikakvog razlo-
ga, jer se radi o različitim svetovima ipak mi se stalno privi-
đa monumentalni prizor Uspenja Bogorodice iz manastira
Sopoćani, slikan u 13. veku.
Iz Arene, prožet nezaboravnim utiscima, morao sam
žuriti na voz za Veneciju. Ono što sam hteo – video sam.
Padova nudi mnogo više! No, prokletstvo ovakvog brzog
„listanja“ istorije umetnosti je u tome da ću se posle seti-
ti šta sve propuštam žureći. Ali, ograničeno mi je vreme
mogućnostima. Svakako, srećan sam i ovako, ošamućen
viđenim. Naravno, gutam sve, možda bih morao gledati
više ono što mi je tema rada. Da, to je lako reći, ali je teško
odoleti izazovima.
Stižem u Veneciju!
Sišao sam s voza i odmah, nasuprot stanici odlazim u
prodavnicu „Mitke“. To je naš Makedonac, kažu rado po-
maže Jugoslovenima. Ušao sam u prodavnicu prepunu
mušterija i viknem:
– Mitke!
Oglasi se jedan stariji gospodin i reče:
– Šta se dereš, bratko?
Počinjem da mu objašnjavam ko sam i šta sam, zašto
sam ovde i kako baš ne raspolažem sa velikim parama.
Trebalo bi mi prenoćište, što jeftinije tim bolje, ne tražim
nikakav komfor, samo krov nad glavom!
Mitke me sasluša, pozove jednog dečaka i preda me
njemu. Odosmo odmah iza ugla, u tesni prolaz pored cr-
kve S. Simeone Piccolo. Dobio sam minijaturnu sobicu sa
krevetom i umivaonikom, daleko od ulične vreve. Očevid-
71
no, ova susedna crkva nije u funkciji, deluje mi zanemare-
no. Srećan sam! Odmah me je prošao umor, tek je prošlo
podne, imam pred sobom pola dana u Veneciji. Ostavim
torbu, uzmem samo notes i krenem već poznatim putem.
Pređem Ponte di Rialto i odmah potom spazim plakat sa
meni poznatim imenom: Bernard Buffet.
Bernara Bifea (1927) znam sa izložbe francuskog sli-
karstva u Beogradu. Išao sam u Beograd samo zbog te
izložbe, meni prve istinske smotre prave umetnosti – sa-
vremene, a ne muzejske! Video sam mnoštvo slika, išči-
tao meni nepoznata imena o kojima ću potom čuti da su
vrhunska imena savremene likovne scene. No, mene je
tada fascinirao jedan pravi čaršav, rekao bih krevetski, a
na njemu izdužen muški akt: Autoportret Bernara Bifea,
živi kostur kožom prekriven. Crtan tankim pravim potezi-
ma crne pisaljke, figura koja mi se priviđa kao znamenje
posleratnog čoveka, uspravnog paćenika u zastašujućem
svetu posleratnom! Tada, krajem februara 1952, rat nam
je bio još uvek veoma blizak, uostalom ni posleratne godi-
ne nisu bile bolje od onih ratnih. Za mene Bernar Bife bio
je otkriće, slikar našega doba.
Sada, očevidno, videću njegovu veliku retrospektivu!
Izložba Bernara Bifea nije me oduševila. Mahom ve-
dute prikazuju lice savremenog grada date u oporoj po-
etici i njemu svojstvenom crtačkom konstruktivizmu. No,
meni to ovako u mnoštvu više je svojevrstan manirizam, a
manje potresna ispovest slikara suočenog sa ratom osra-
moćenom civilizacijom. Kompozicije sa figurama, pak, de-
lovale su mi kao vešto aranžirane „žive slike“ na sceni po-
zorišta.
Nastavio sam put i stigao na Trg svetog Marka, svestan
da ću dan provesti diveći se, ali ne i pamteći viđeno. Utisci
iz Padove, Bernar Bife koji me je razočarao, učiniše da se
osećam zasićenim.
Odlučio sam da danas više ne radim ništa! Znači, osta-
tak dana provešću u šetnji i razgledaću bez obaveza. Se-
deo sam na obali i posmatrao divnu crkvu sa druge strane,
znam sa karte da je to Santa Maria della Salute.
Otišao sam opet do monumentalnog konjaničkog spo-
menika Koleoniju. Divio sam se ostvarenju, upoređujući
ga u mislima sa Donatelovim Gatamelatom u Padovi. Iz-
među ova dva „konja“ su tri decenije! Onaj u Padovi vuče
na antičke spomenike, ovaj je drugačiji. Bartolomeo Kole-
oni bio je venecijanski kondotjer, renesansni ratnik svestan
sebe, maltene kao božanstva. Očevidno, Verokio je znao da
predstavi sugestivnu ličnost koja kroti svog konja i predvo-
di vojnike u ime moćne Venecije. Nažalost, autor nije video
svog moćnog konjanika tako kako ga ja gledam! Smrt ga je
1488. iznenadila dok je završavao Koleonija. Bio je zanimlji-
va figura umetnosti. On je kao slikar usmerio Leonarda; kao
vajar, tvorac ovog konja, sada mi opet vraća misli na Leo-
narda i na njegov nikada zgotovljeni konjanički spomenik.
Setih se Verokijovog Davida (Firenca, Bargello) iz 1472. go-
dine, modeliranog slikarski, da bi u parku bio milovan sve-
tlošću. Naravno, neizbežno je misliti na Donatelovog Davi-
da, starijeg oko četiri decenije, odnosno videti stalno pred
sobom Mikelanđelovog Davida, postavljenog početkom
narednog stoleća. Sviđa mi se ova igra međašenja vreme-
na skulpturama!
Nastavio sam da šetam i razgledam palate, uživam u
jedinstvenom gradu. Pade mi na pamet besni Atila koji je
razorio Akvileju polovinom petog veka. Stanovništvo pre-
plašeno, strahujući od divljih hordi „Biča božjeg“, izbeglo
je na ostrva. Potom, znatno kasnije, kažu, izgrađeno je na-
selje, kasnije grad koji ću ja upoznati kao jedinstvenu i ne-
ponovljivu Veneciju. Da li treba da budemo zahvalni Atili?
Prelazim čudesni most Ponte di Rialto, izgrađen je
osamdesetih godina šesnaestog veka i traje do danas ispu-
njen vrevom i žamorom prodavaca i kupaca. Zatvorim oči
i mislim, zvuci su nedvojbeno isti kao onda. Verovatno su
i trgovci – odnosno mušterije – isti, samo drugačije ode-
veni. Nastavljam šetnju da bih gledao sa one strane vode
snoviđenje od graditeljstva: Ca’ d’Oro, palatu, vrhunsko
ostvarenje „gotico fiorito“ koja je građena oko 1430. godi-
ne. Čipkastu fasadu koja se kupa u ogledalu Velikog kanala
(Canal Grande) sigurno neću nikada zaboraviti!
Otišao sam potom do Palate Pezaro, nije daleko. Po-
gledao sam koje je radno vreme. Tu je izložba Nagrađeni
na Bijenalima od 1948. do 1960. Plan mi je da sutra odem
na Bijenale i naravno da vidim i ovu izložbu.
Krajnje je vreme da idem u svoju sobicu. Nisam u sta-
nju praviti beleške na ulici. Jednostavno, sve mi je zani-
72
mljivo, sve bih da gledam, ne mogu da se skoncentrišem.
Stigao sam u konačište. Pišem, ali sve skraćeno. Umo-
ran sam, sutra rano dopuniću.
23. 9. 1962, nedelja.
Opet, kao i prvog dana u Veneciji, hodam putem naših
kupaca koji drugo i ne vide od Venecije. Od stanice, preko
Rijalta, do Svetog Marka. No, odatle nastavljam žurno uz
obalu do Đardina (Giardini). Nije daleko, valjda kilometar.
Tamo je velika i poznata izložba: XXXI bijenale!
Sa ulazom nisam imao nikakvih problema, nisam tre-
bao platiti ulaznicu. Krenuo sam u obilazak paviljona. Poj-
ma nemam koliko ih je, krenuo sam redom! Ubrzo, shva-
tio sam da ovde ne treba gledati svaki eksponat redom jer
i tako neću uspeti da upamtim šta sam video. Treba doći
posebno, možda danima navraćati, opredeliti se za nešto i
tada to razgledati, a ostalo zanemariti. No, sada sam ovde
prvi put, valjda ću još dolaziti narednih godina.
Naleteo sam na mađarski paviljon!
Izlaže više umetnika. Vajar Šomođi (1916) izložio je
Radnika iz 1953. godine, očevidno vrstan konstruktivista
koji se savršeno prilagodio aktuelnom socijalističkom re-
alizmu i rečniku spomenika u svojoj zemlji. Ništa o njemu
ne znam, ali sigurno je angažovan! Gador (1891), vajar i
keramičar, predstavljen je dekorativnim formama, reljefi-
ma (konj i čovek), radovima nastalim u periodu od 1936.
do 1950. godine. Zar nisu imali nekog savremenijeg? Izg-
leda zaista nisu imali jer i „udarne“ vrednosti izložbe – sli-
kari – takođe su ličnosti afirmisane pre rata, verovatno su
proveli godine u Parizu na međunarodnoj sceni! Martina
(1899), uglednog slikara, znam – čuo sam o njemu dosta
pohvalnog u Pečuju. Meni se baš dopadaju crteži tušem,
ilustracije za Servantesovog Don Kihota. Sledeći je Aurel
Bernat (1895), poznati slikar između dva rata, profesor
na akademiji. Izloženo je nekoliko pejzaža, par portreta i
mrtvih priroda. Slikarstvo vrednosti „proverenih“ između
dva rata. Mislim da im je ovde on centralna ponuda. Za
Kmetija (1889) znam, on je takođe profesor na peštanskoj
akademiji. Malo mi je smešno da mu je izložen Autopor-
tret iz 1913. godine. Ima jedan zanimljiv slikar – Ištvan Ku-
ruc (1914); izgleda da je to neki nadasve talentovani na-
ivac? Tehnika mu je malo opora, crtež nekako oštar, op-
šti utisak mi se posebno dopada, kao neko dotrajavanje u
vremenu, slike isijavaju žućkasto (zlatasto) zrenje. Nedvoj-
beno, pripada onom „nizijskom“ slikarstvu (alföldi festé-
szet), nekada popularnom u nas. Samo, ovo je poetika do-
vedena u prepoznatljivost ličnog iskaza. Uglavnom, meni
se sviđa. Ima samo tri pejzaža. Mali pejzaž naročito! Redu-
ciran je na toplu smeđu zemlju i sivkasto (ne baš gostol-
jubivo) nebo. On ovde deluje drugačije, prethodni su već
viđeno na likovnoj sceni.
Ima još tri učesnika izložbe (Ignac Kokaš /1926/, zatim
Laslo Ridovič /1925/, odnosno Šandor Večeši /1930/). To
su mladi! No, ovde kao da su nekako sporedni. Kao da su
uvršteni naknadno. Valjda je nekoga bilo sramota! No, Ko-
kaš mi se čini vredan pomena, druga dvojica mi ne kazuju
ništa. Neki gorak ukus osećam jer sam siguran da bi među
ovim mladima savršeno dominirao – kao najmlađi – moj
prijatelj Kondor! No, to je znak da i u umetnosti diriguju
neki soc-realistički političari!
Uspeo sam „protrčati“ ceo Bijenale!
Pre nego što napustim Đardine, moram sesti i odmo-
riti se.
Dok sam sedeo, zapisao sam na prikupljeni reklamni
materijal sledeće:
„ Bienale XXXI 1962. 23. IX
Obilazim paviljone i svugde nalazim isto: traže se obli-
ci, konstrukcije, forme, kontrasti, harmonije, disharmoni-
je, začuđujuće, monotono, dinamično, zaleđeno, raspada-
juće i – sve skupa mi nekako liči na vašar ljudske taštine,
jedni stvaraju da bi frapirali nerazumljivošću, a drugi ’razu-
meju’ da bi se tako približili bogovima-stvaraocima. I tako,
dok mi noge otiču od neprekidnog hodanja, panično shva-
tajući da od svega vrlo malo shvatam, da samo tu i tamo
nalazim duh čoveka koji je svoje misli znao da izrazi i fiksira
materijom – slušam jednolično tik-tak koje proizvodi uda-
ranje jedne flaše koka-kole o druge dve takođe prazne,
pokretane ’duhovitom’ drvenom konstrukcijom koja ’kra-
si’ švedski paviljon, jedan od nekoliko koji stvarno preds-
73
tavljaju osveženje i svedoče da nije sve u skladu sa platni-
ma i oblicima izloženim u paviljonima i izvan njih tako dob-
ro potcrtanih dosadnom melodijom praznih flaša.
Ovoga momenta umukli su zvuci švedske naprave...“
Odlučujem da zapis – nastao na klupi, a pribeležen
na poleđini propagandnog letka: Art actuel du Japon lis-
te des oeuvres / Présentées á la XXXIéme Exsposition Bien-
nale de Venise – sačuvam tako sa greškama, kao original
moje zbunjenosti pred ovom umetničkom smotrom. Ali,
hoću da to bude i svojevrstan dokument. Naime, japan-
ski umetnici: Tadaši Sugimata, Kinuko Emi, Minoru Kava-
bata, Kumi Sugai i Rjokiči Mukai izložili su radove nastale
1960–1962. godine. Samo jedan eksponat Kumi Sugai na-
slikan je 1957.
Napuštam Đardine, polako se vraćam prema Trgu sv.
Marka. Otići ću na Trg svetog Pantalona, gde sam već bio,
okrepiti se lignjama i crnim vinom! Potom idem u Palatu
Pezaro da pogledam izložbu Nagrađeni na Bijenalima od
1948. do 1960. godine.
Palata Pezaro je monumentalno zdanje! Izložba za-
ista doživljaj. Uživao sam, naročito pred delima Henrija
Mura, Šagala, Matisa, svakako Zadkina i Kaldera, naravno
i ostalih. Zabrinjavajuće je to da se ovde osećam prijatno,
a među recentnim delima Bijenala, tamo u Đardinu, hva-
tala me je panika pred eksponatima! Da li je moguće da ja
nemam osećaja za ono što se stvara danas? Proveo sam
ovde dosta vremena, umoran sam. Odlučujem da opet
gledam i naslađujem se fasadom jedinstvene Ca’ d’Oro.
Odmarao sam se često, posmatrao grad u sumraku.
Divio sam se Veneciji koja je sama po sebi jedno neponov-
ljivo umetničko ostvarenje nepokorivog ljudskog duha.
Stigao sam kasno. Okrepio sam se „župskim rubinom“,
zapisao dan i legao da se napokon ispavam i odmorim. Su-
tra ću već moći razgledati usporenijim tempom.
24. 9. 1962, ponedeljak
Nemam više nikakvih obaveza. Bojim se da više i ne
bih mogao pamtiti. Sve mi se meša, osećam u sebi sudar
svetova! S jedne strane, danima se divim remek-delima
renesanse, a na drugoj strani, poput oblaka koji donose ne-
pogodu, gomila mi se pred očima enformel, slikarstvo ma-
terije. Apstraktni ekspresionizam i lirska apstrakcija su kao
neka znamenja pokreta umetničkih kolonija u nas.
Prvi likovni susret u dvorani Velike terase na Paliću,
ovog leta, kao da je jeka onoga što sam sreo tu. Velika sli-
ka Miće Popovića (1923) Obala, koja visi na Paliću, savrše-
no se uklapa ovde. Dok razmišljam o delima Poloka (1912–
1956) ili Dibifea (1901), padaju mi na pamet naši enfor-
melisti sa palićke izložbe. Vedova (1919) me nagoni da mi-
slim na Jugoslovena Edu Murtića (1921), moćnog koloristu
i gestualca.
Imena Tapies, Fontana, Hartung, Šumaher, mešaju se
u mislima sa učesnicima naše likovne scene. To su savre-
menici ovog našeg doba. Iščitavam ih na svoj način, kao
zagonetne hroničare trenutka u kome živimo. Da li su na
isti način rezonovali na svoje doba oni kojima sam se divio
svih ovih dana?
Obilazio sam celoga dana crkve i zbirke, hodao do
iznemoglosti od slike do slike. Odjednom, osećam da ću
sutra već putovati, da ću mnogo toga propustiti da vidim!
No, posmatrao sam opet Ticijanovu Assuntu, zapravo da-
leko više Madonu sa članovima porodice Pezaro i zaključio
da je genijalac savršeno znao ugoditi naručiocima. Sa dva
monumentalna stuba, skromno prisutne donatore nena-
metljivo je učinio monumentalnima. Naravno, tada bio je
to vrhunac moguće popularnosti! Ima toga mnogo, obra-
ćam na to pažnju. Setih se Ticijanovog prijatelja (Pjetro
Aretino), portreta u firentinskom Pitiju. Da li su njih dvo-
jica, kada je slika nastajala, znali da će taj lik meni posluži-
ti da razmišljam koliko on svedoči o svome vremenu? Ne
znam zašto, opet mi se nameće misao – da li je Munkači
video Tintoretovog Hristosa pred Pilatom slikanog za Ve-
necijance (Scuola di San Rocco)?
Dan sam proveo razgledajući, nisam se opterećivao
beleženjem, nemam ambicija da pamtim. Drago mi je što
uživam!
25. 9. 1962, utorak
Moj poslednji dan u Veneciji. Napokon, idem do one
crkve Santa Maria dela Salute, koju sam posmatrao od
Duždeve palate kao jedinstven prizor!
74
Na karti izbeležio sam posve novi put do nje. Ići ću uli-
cama „obične“ Venecije. No, svakako moram proći preko
Trga svetog Pantalona koji mi dođe kao konoba sa jadran-
ske obale. Danas ću opet tamo ručati pre odlaska!
Prvo sam otišao u Galeriju Akademije (Galleria dell’
Accademia). Jednostavno, smatram da to ne mogu izosta-
viti iz programa, iako osećam da mi se masa slika, juče vi-
đenih, već izbrisala iz sećanja.
Drago mi je što sam ovamo ušao. Video sam mnogo
vrednoga. Tri stvari moram odmah pribeležiti. Prvo, već
na samom početku, video sam restauratore pri radu. Oče-
vidno da su skinuli sloj laka ili možda prljavštine. Kako bilo
da bilo, slika je sasvim drugačija! Baš sam razočaran. Oče-
vidno, pravi izgled stare slike, kakvu su videli savremenici
njenog nastanka, meni deluje napadno šaren! Nema one
gospodstvene patine, utišane poetičnosti. Sve je nekako
kričavo. Drugo je ogromna kompozicija Paola Veronezea
Hrist u Levijevoj kući. Veroneze (1528–1588) je, rekao bih,
pravi realista. Ima u tome i Leonarda, Rafaela, Ticijana,
ali ipak to je autentično viđenje svoga doba okom jedin-
stvenog slikara. Doduše Isus je u centru, znači gost je! Me-
đutim, sve ostalo je realistički prizor gozbe u raskošnom
okruženju sačinjenom od tada svakom znanih detalja. Va-
ljda su tako izgledala slavlja u Veneciji. Može mu se vero-
vati. No, to što se vidi na slici – verujem – nije stvarnost,
svakako ne svakom pristupačna. To je izmaštan, rekao bih
nadstvaran prizor u realnosti grada i događanja u njemu.
Scena dobro plaćena da bi udovoljila sujeti moćnih.
Ono treće, svakako najuzbudljivije, jeste mala slika:
Đorđoneova (1477–1510) Oluja, slikana oko 1505. godine.
Znači, kada je maltene istovremeno u Firenci bio postav-
ljen David. Mikelanđelova skulptura je, nedvojbeno, zna-
menje renesansnog poimanja čoveka koji je nadasve sve-
stan sebe! Ova mala slika (oko 50 x 70 cm) jeste slikarsko
ostvarenje u pravom smislu te reči! Umetnik, mlad čovek,
sjajan slikar, kao i svaki dvadesetosmogodišnjak – voli ži-
vot. On je naslikao sliku u ime apsolutnog slikarskog iska-
za. Podseća me na čuveni Doručak na travi, koji sam gle-
dao na reprodukcijama. Samo, Mane (1832–1883), slikao
je svoje „sablažnjivo“ delo 1863. godine kada se deo publi-
ke uznemirio prizorom.
 Iz galerije veoma brzo stigao sam do crkve, ali sada iz
posve druge vizure. Našao sam se pred monumentalnom
gromadom. To je oktogonalna građevina, barokno raskoš-
na, nad kojom dominira kupola sa lanternom. Graditelj
ove crkve je isti onaj koji je projektovao Palatu Pezaro gde
sam juče bio, Longena (1598–1682). Zgrada je zapravo sa-
činjena od skladno ujedinjenog izbora klasičnih elemena-
ta: antičkih kapitela i kaneliranih pilastara, moćnih fron-
tona, arhivolti i upečatljivih voluta, niša i drugih slikovitih
detalja sa zaista velikim stepeništem ispred portala.
Tu je iznenađenje za mene! Stepenište je prekriveno
golubijim izmetom, očito da se ne čisti. Znači, portal nije
u funkciji. Ući nisam mogao. Sedeo sam na stepenicama i
posmatrao onu drugu stranu, odakle mi je građevina de-
lovala čarobno.
Monumentalna crkva, zapravo njena kupola, pred-
stavlja jedinstven akcenat lica Venecije. Posmatrana od
Duždeve palate gonila me na pomisao o genijalnosti Lon-
gene. Kako je samo mogao znati da će to biti takav prizor?
No, očevidno, nije običan ili beznačajan! Znam pesnika
našeg, Lazu Kostića, živeo je u Somboru. Ovde u ravničar-
skom gradu ispevao je čuvenu pesmu, meni jednu od naj-
lepših – Santa Maria della Salute. Bilo je to davno, 1909.
godine u leto! Ona se smatra danas modernom, u sazvuč-
ju sa evropskom poezijom prekretnice vekova. Za nju je
vrhunska intelektualka Isidora Sekulić svojedobno rekla
da je „najsilnija ljubavna pesma srpske književnosti“. Zna-
či, čuveni boem, pesnik, Evropejac u pravom smislu reči,
rekao bih autentična ličnost evropske secesije na prekret-
nici vekova, bio je oduševljen prizorom! Međutim, siguran
sam da on nije došao ovamo na stepenište koje golubovi
revnosno prljaju!
Odmarao sam se među pticama i razmišljao o tome
kako ista stvar različito može da deluje ako se drugačije
posmatra.
Brzo sam pošao dalje. Znao sam da je ovde u blizini
privatna galerija Gugenhajm. Doduše, firentinska Kaza Bu-
onaroti me je razočarala. Možda je i ovo nešto nalik. Ipak,
pošao sam. Bio je ovo posve drugačiji kraj, ima stabala na
trgu, prave ulice kao u običnim primorskim gradićima.
75
Brzo sam stigao pred visok zid sa prekrasnom kapi-
jom! Prava „rajska vrata“ savremene primenjene umetno-
sti. Nalik paučini ili gustoj mreži načinjenoj od međusob-
no zavarenih šipki. Međutim, završni akcenat ovoj nekon-
vencionalnoj kreaciji daju „kapi“ raznobojnog muranskog
stakla koje su uglavljene i čine jedinstven dojam sa me-
talnim šipkama. Kroz staklo prosijava svetlo, pa tako rusti-
ka mreže isijava kolorit koji se, nedvojbeno, menja u toku
dana. Kroz kapiju vidim lep park, čak i stariju gospođu sa
kučićima pod nekakvim baldahinom. Vidim – nažalost – i
tablu. Jesam na dobrom mestu, ali u loše vreme! Galerija
je otvorena za publiku ponedeljkom, sredom i petkom od
15 do 17 časova. Čak i da nije danas utorak – ne valja, pri-
bližava se podne.
Odjednom, „rajska kapija“ se otvara, jedna mlađa gos-
pođa me pita šta želim, ja se snebivam i pokazujem na ta-
blu sa radnim vremenom, usput ipak objašnjavam da sam
student i da večeras putujem za Jugoslaviju. Očevidno,
ona nije impresionirana mojom pričom, ali vedro i dobro-
namerno, teatralnim gestom pokazuje da uđem. Zaključa-
va kapiju i vodi me prema zgradi, ja se poklonim gospo-
đi sa kučićima, a ona mi osmehom otpozdravi. Stigosmo
pred ulaz, ljubazna domaćica mi pokaže da uđem, razgle-
dam do mile volje, a kada budem hteo otići, ona će me
pustiti. Okrete se tada i vrati kod pomenute gospođe. Ja
uđoh u kuću i krenem da razgledam.
Znači, nalazim se u kući Pegi Gugenhajm, kolekcionar-
ke i prijatelja umetnika. Verovatno se nagodila sa gradskom
upravom i dozvoljava da se vidi njena zbirka, možda jedan
deo. Gugenhajmovi su poznati skupljači umetnina! Čuveni
arhitekta Rajt (1869–1959) projektovao je u Njujorku Guge-
nhajmov muzej moderne umetnosti još četrdesetih godina.
Pre nekoliko godina pisalo se o njemu mnogo.
Vidim da sam posve sam u kući, krenem u obilazak.
Penjem se stepenicama na sprat. Svugde na zidovima sli-
ke čuvenih imena koja sam sretao juče u Palati Pezaro. No,
ono što najviše fascinira i pamtiću – trpezarija ili dnevna
soba, svakako velika prostorija. Nameštaj star, škrinje,
ogledala, masivan sto, a sa plafona visi Kalderov mobil,
odnosno na jednoj takvoj hrastovoj površini, koja isijiva
energiju brojnih stoleća, krhka i vitka skulptura Đakome-
tija. Na zidu slika Žorža Braka. Očevidno, Pegi Gugenhajm
ima smisla za šalu i nekonvencionalne postupke. Ušao sam
u kupatilo, na vratima crteži, naravno da su nenametljivo
zaštićeni staklom, potpis: Picasso. No, čini mi se da je ovaj
aranžman, koji asocira na vrata staničnih klozeta u provin-
ciji, zaista pun pogodak! Ne deluje prosto, naprotiv. Oče-
vidno, pored nekih zidnih površina poput galerijskih po-
stavki, sve je tako da podstiče doživljavanje savremene
umetnosti u okruženju tradicionalno proverenih vredno-
sti. Zaista, Polok u posve privatnom enterijeru, kraj sasvim
konvencionalnih detalja, meni deluje prirodno. Ta furio-
zno pomrežena površina, odnosno koloplet boja zrači im-
presivan vitalitet. Oslikana ploha živi gestualnu energiju
sebe same! Ona ne predstavlja vitalan prizor već je sama
autentičan život, kardiogram jednog uznemirenog slikara.
Nalik vraču koji u frenetičnom plesu priziva zaumne moći
i svemoćna božanstva! Ovde, baš u prostoru svakodnevi-
ce, nameće gledaocu štimung hrama i svojevrsnog raspo-
loženja.
Hodam tako iz prostorije u prostoriju, srećan sam što
mi se ovo desilo. Utisak kakav se ne može nikada doživeti
u galerijskom prostoru.
Vrata su otvorena, može se izići. Vidim Konja i jaha-
ča (1950), delo vajara Marina Marinija. Tako sam se našao
na raskošnoj terasi, otvorenoj prema Kanalu Grande. Si-
đoh do vode. Sedeo sam na stepenicama i pušio. Razmi-
šljao sam o konju. Video sam ih nekoliko iz više stoleća.
Ovaj Marinijev se dobro uklapa u terasu Gugenhajm pala-
te, isto tako i Koleonijev tamo gde se nalazi, odnosno konj
Gatamelate u Padovi. Međutim, ova bela palata od mra-
mora, ko zna kad započeta, svojom nezavršenošću deluje
u okruženju nadasve moderno. Zato je Marinijev Konj i ja-
hač ovde baš u svom elementu.
Nastavio sam razgledanje vraćajući se na početak.
Spazio sam stepenice za dole. Pošao sam i dospeo u po-
drum (?), odnosno lepo okrečene prostorije verovatno su-
terena, ovde takođe ima slika na delu zidova, ali i regala,
nalik onima u depou muzeja. Nekoliko slika sam izvukao i
pogledao. Nažalost, meni nepoznata imena, očevidno sa-
76
vremenika. Zaključio sam da je ovo deo zbirke Pegi Guge-
nhajm gde se čuvaju najnovije akvizicije, verovatno mla-
dih umetnika.
Nevoljno, morao sam krenuti, vreme mi je bilo isteklo!
Starija gospođa – po svoj prilici Pegi Gugenhajm – je
nestala. Nije bilo ni kučića.
Mlađa, odnosno moja „domaćica“, sedela je za stolom
pod jednim stablom u hladu, pisala okružena gomilom
knjiga. Kada sam se pojavio, ustala je, ljubazno i sa osme-
hom ispratila me do „rajskih vrata“. Dok je otključavala,
rekoh: „Paradis portail!“ Bilo joj je valjda smešno, glasno
se nasmejala, pružila mi ruku.
Rastali smo se sa „Au revoir!“
Morao sam zaista požuriti! Preko Trga S. Pantalon...
Porcija liganja i crno vino na mom već standardnom me-
stu. Razmišljam o tome da li ću ikada opet dolaziti. Žurim.
Brzo sam se spremio, navratio kod Makedonca, blagorod-
nog Mitkea, zahvalio mu na ljubaznosti.
„Kada dolaziš opet?“, pita kao stari znanac, uz napo-
menu da na njega ovde uvek mogu računati, biće mi od
pomoći. Ispratio me je – zaista želim opet doći – rečima:
„Preporuči i drugima, reci im, odmah preko od stanice, ve-
lika zelena slova ’Mitke!’“
Voz za Jugoslaviju krenuo je u 17.35 časova. Kratko
smo se zadržali u Trstu, par sati tumarao sam ulicama,
grad mi se nije sviđao.
Krenuli smo. Došla je carinska kontrola.
– Šta unosiš, druže? – pita ozbiljan zvaničnik.
– Oružje! – odgovaram.
– Ma nemoj! Da vidim.
Pokazao sam mu „pravu“ vojničku pušku sa istinskim
zatvaračem. Seo je da i sam isproba „mauzerku“. Kupio
sam kao poklon sinu Buci, petogodišnjem „ratniku“. Voz
klopara kroz noć, ja pokušavam praviti beleške „da ne za-
boravim“ – uzalud! Svestan sam da će veći deo nezabo-
ravnih doživljaja ubrzo početi da se topi i gubi u nepovrat.
26. 9. 1962, sreda
Voz je u Suboticu stigao u 16.30 časova. Moje „teren-
ske“ pripreme za diplomski su okončane. Bio sam u Ma-
đarskoj, proputovao nekoliko italijanskih gradova. Video
sam mnogo vrednih stvari. No, najiskrenije, prvenstveno
se radujem prijateljima koje sam stekao u Budimpešti. Beli
Kondoru i Lajošu Nemetu na prvom mestu. Nadam se da
će to potrajati!
No, sada me čeka veliki posao. U petak počinje Prvi
skup slikara Jugoslavije, prvi put u istoriji ove države i to u
našoj organizaciji, ovde u Subotici!
27. 9. 1962, četvrtak
Došao sam na posao u 7.00, danas se pripremamo za
Prvi skup slikara Jugoslavije, održaće se ovde u Subotici
i to u Velikoj većnici Gradske kuće. Tokom dana dolaziće
učesnici iz svih krajeva zemlje. „Likovni susret/Képzőmű-
vészeti Találkozó“ zapravo je institucija bez redovnih stal-
nih službenika, sa Imreom Devićem na čelu, direktorom
kome je stalno radno mesto u subotičkom pozorištu. Karlo
Engi opslužuje administraciju, stalno je zaposlen u muzeju
kao sekretar. Ja sam kustos umetničke zbirke muzeja i još
nemam diplomu. Stalni saradnik je Šandor Torok, samou-
ki slikar sa završenom ekonomskom srednjom školom. Sli-
kara i pedagoga Gabora Silađija koristimo kao našeg fo-
tografa. Isto tako i mnogi drugi iz raznih gradova naši su
saradnici! No, ovoga puta, posebno telo – Organizacioni
odbor Prvog skupa slikara Jugoslavije – predstavljaju naše
kolege, mahom revnosni učesnici umetničkih kolonija, sli-
kari i vajari: Bogomil Karlavaris, Isidor Vrsajkov, Milan Ke-
rac, Milivoj Mića Nikolajević, Aleksandar Zarin, Zoran Pet-
rović, Vojin Stojić, Nandor Glid i naravno Imre Dević. Po-
red imenovanih i brojni drugi, kao na primer diplomira-
ni inženjer Laslo Bala, predsednik Saveta „Likovnog sus-
reta“, i ostali članovi: Danica Abramović, Jožef Ač, Jožef
Ipač, Milan Konjović, Katarina Sokolović, Dragoslav Stoja-
nović Sip...
Drago mi je što učestvujem u svemu ovome. Skup je
jedinstven događaj, nikada ranije likovni stvaraoci Jugos-
lavije u ovakvoj formi nisu se okupljali. Pored ostalog, ja
ću biti zapisničar (koristiću muzejski magnetofon) iako je
Organizacioni odbor angažovao za ovu priliku stenografe!
Sumnjičav sam, bojim se da stenografi baš neće dobro čuti
77
neke izraze koje će u diskusijama izgovarati učesnici sku-
pa. Imam više poverenja u tehniku koju je naš arheolog La-
cika Sekereš doneo iz Nemačke!
Veče smo proveli sa gostima, ali i proveravajući da sve
štima narednih dana.
28. 9. 1962, petak
Prvi dan Skupa slikara Jugoslavije u Velikoj većni-
ci Gradske kuće. Sve štima kao podmazano. Prisutne je
pozdravio u ime grada Laslo Bala, ležerno, prijateljski, ni
nalik uobičajenom šablonu, rekao bih, dao je osnovni ton
ovom skupu. Moram pomenuti i očevidno iznenađenje
onih koji ranije nisu videli Gradsku kuću, zapravo njene
raskošne enterijere.
Uvodni referat održao je Miodrag B. Protić, slikar i li-
kovni kritičar, upravnik Muzeja savremene umetnosti u
Beogradu. Nedvojbeno stvaralac savremene orijentacije,
kao slikar učestvovao je na bijenalima u Tokiju (1955) i Ve-
neciji (1956). Učesnik je umetničkih kolonija u Bačkoj To-
poli (1955) i Ečki pored Zrenjanina (1957), a sada izlaže na
Prvom likovnom susretu na Paliću.
Izlaganje Miodraga B. Protića, „Problemi i perspektive
savremenog slikarstva“, podelilo je učesnike skupa u dve
dominantne struje. Sve u svemu, odmah smo znali da će
izazvati nadasve plodnu diskusiju prisutnih! Ostala izlaga-
nja bila su sadržajna, ali nisu podstakla strasti. Već u toku
zajedničkog ručka vođeni su temperamentni dijalozi. Oče-
vidno, skup će biti uspešan!
Povrh svega, druženje kolega prispelih sa svih strana,
ostaće nedvojbeno svakom u lepoj uspomeni. Meni naro-
čito. Upoznao sam više poznatih umetnika, do sada znanih
samo iz daleka. Postao sam blizak sa nekim likovnim kriti-
čarima. Posebno sam uživao slušajući svog profesora La-
zara Trifunovića. Kažu neki da sam likom sličan njemu. No,
bitno je da je Lazo T. moj uzor, zaista jedinstvena i borbena
ličnost struke, jasno i bez okolišanja opredeljen za savre-
meno stvaralaštvo.
Nedvojbeno, moj najsnažniji doživljaj ovog skupa osta-
će njegova diskusija, kada je kao prorok ili sudija karakte-
rističnim „rapavim“ glasom govorio o tome „da je auten-
tičnost premisa umetnosti, da je to preduslov, da je to prvi
uzrok za stvaranje jednog umetničkog dela, jer bez nje, sa-
svim razumljivo, umetnosti nema.“
Pamtiću, takođe kao nezaboravno, izlaganje kolege
istoričara umetnosti Alekse Čelebonovića, njegov izne-
nadni osvrt na enterijer Velike većnice!
Naravno, puno zanimljivog, inspirativnog i meni pouč-
nog čuo sam tokom ovih dana. Podjednako u dvorani dok
sam snimao na magnetofon i slušao govornike, kao i van
Gradske kuće. Veoma mi je drago što sam ovde neposred-
no posle Venecije. Sve o čemu se govorilo video sam koli-
ko juče! Nešto sam odgledao (zbunjen) na samom Bijena-
lu, drugo sam veoma pažljivo posmatrao u Palati Pezaro,
a u Zbirci Gugenhajm sam doživeo sazvučje savremenog
stvaralaštva sa okruženjem u kojem je recentna umetnost
živela ravnopravno sa klasičnim vrednostima. Slušajući
polemičare dok su pominjali imena, ja sam, kao na filmu,
odmah video njihova ostvarenja!
Tridesetog septembra kasno uveče isključio sam ma-
gnetofon. Prvi skup slikara Jugoslavije završen je čitanjem
„Deklaracije prvog skupa“. Meni sročen tekst nije bio ni
nalik kreativnoj klimi koja je ovde vladala. Ipak, nama je
bilo najdraže što je jedan pasus ušao u deklaraciju: „Umet-
ničke kolonije predstavljaju produktivan elemenat u ra-
zvoju savremene jugoslovenske likovne umetnosti, pa ih
treba negovati i razvijati. Preporučuje se osnivanje umet-
ničkih kolonija u svim komunama u zemlji gde za to po-
stoje realne mogućnosti...“ Naravno, bio nam je drag i po-
slednji pasus: „Skup slikara Jugoslavije odaje puno prizna-
nje gradu domaćinu i svim onima koji su svojim radom i
svestranom pažnjom doprineli uspehu ovog sastanka sli-
kara Jugoslavije.“
Posebno mi je značajna diskusija Alekse Čelebonovi-
ća. Da nije bilo ovog skupa, možda nikada ne bih čuo tako
nedvosmislenu podršku mome razmišljanju o stilu Grad-
ske kuće, Rajhlove palate u kojoj je muzej, i građevinama
na Paliću. Ne samo on, već i drugi, ukazivali su na potrebu
da se „izučava i populariše“ ova jedinstvena i na jednom
mestu okupljena secesija.
Skup je završen, gosti i učesnici su otišli. Narednih
dana moraću da prepisujem na magnetofonu snimljeno!
78
Biće to ogroman i zamoran posao. No, biće i prilika da bo-
lje obratim pažnju na delove izlaganja i diskusija, pribele-
žim sebi ono za mene najvažnije.
1. 10. 1962, ponedeljak
Poslepodne počeo sam prepisivanje snimljenog na
magnetofonu. Trajaće to danima, radiću svaki dan dubo-
ko u noć.
Danas smo već sa Devićem skupa razgovarali (prvo sa
Josom Klarskim): narednih dana utanačićemo sa ostalima
u „Rukovetu“ – materijal Prvog skupa biće štampan kao
sveska 11–12, novembar-decembar 1962. Razlog više da
radim brzo.
Sredio sam sve obaveze tako da u narednim danima
najviše vremena posvetim „dešifrovanju“ izlaganja uče-
snika skupa u nadasve zanimljivim diskusijama. Kako sam
i predviđao, beleške stenografa neće biti od velike koristi!
Mahom učenici, uzgred rečeno iz srednje ekonomske ško-
le, uložili su napor vredan pažnje. Samo što kažu i sami:
„Nismo čuli dobro neke reči! Puno toga nismo razumeli“,
i naravno, sada bi trebalo da prvo „dešifrujemo“ njihove
beleške. Zato, odlučio sam, slušaću magnetofonske trake
i sam ću pisati, odnosno kucati na pisaćoj mašini. Moram
stoga požuriti dok mi je sve u glavi sveže.
4. 10. 1962, četvrtak
Napisao sam pismo Kondoru. Pored ostalog, obaves-
tio ga o Skupu slikara, usput pomenuo da sam čuo mnogo
zanimljivog. Tada mi je obično on padao na pamet jer sam
mislio da se to odnosi na njega, tj. na situaciju u kojoj se
on nalazi tamo.
10. 10. 1962, sreda
Nakon zaista napornog rada, ali i veoma uzbudljivog,
završio sam prekucavanje diskusija, sredio i pročistio refe-
rate (tekstove dobijene otkucano). Sve je gotovo!
U 11 časova predao sam Imreu Deviću zapisnike, sve je
otkucano. Predložio sam da se i snimljene trake sačuvaju.
Kucao sam u više primeraka. Za sebe jedan primerak, iako
će ubrzo sve biti štampano kao posebna sveska „Rukoveta“.
 23. 10. 1962, utorak
U redakciji „Rukoveta“, otkucan komplet Skupa slika-
ra, predat radi štampanja u 9 sati. Malo smo prodiskuto-
vali o vinjetama Dragoslava Stojanovića Sipa, on je radio
i naslovnu stranu časopisa „Rukovet“. Insistirao sam po-
sebno na prilogu „Skup slikara Jugoslavije Subotica – Palić
28-30. IX 1962.“ Naime, Sipov crtež izveden kao pano na
glavnom trgu najavljivao je izložbu Prvi likovni susret na
Paliću i bio je senzacija! Postoji posebna priča o dušebriž-
niku koji je već prvog jutra trčao u komitet da se požali na
„apstrakciju“. Isti pano sa izmenjenim tekstom najavljivao
je Prvi skup slikara.
Mene će priča o panou uvek podsećati na klimu vre-
mena kada je Prvi skup slikara bio organizovan i održan.
Zato će mi i poneki citati biti dragoceni, rečiti i slojeviti se-
gmenti dostojni pamćenja. Beležim ih sebi:
M. B. Protić („Problemi i perspektive savremenog ju-
goslovenskog slikarstva“): „Umetnost je svakako više od
igre, ali je i igra, vrlo sublimna, koja rezimira ne samo lič-
nost kreatora, već rezimirajući nju, rezimira i kulturu jed-
ne sredine, njene mitove, drevne i nove, svesne i podsve-
sne. Budući slobodna, ona je fantazija i lirizam: to je veliko
saznanje današnjeg trenutka u kome se već zameće kli-
ca sutrašnje umetnosti. Dogme su konačno mrtve. Dogme
starog, ali i dogme novog akademizma. Ubila ih je istorij-
ska svest. Svi putevi su otvoreni. Jer pobeda lirizma u stva-
ri je pobeda slobode.
/.../ kao stvaraoci svi smo slobodni u granicama svojih
mogućnosti. Onoliko koliko imamo snage, fantazije, oseća-
nja, ideja. Ali jedno je biti slobodan u stvaranju, a drugo u
preuzimanju stvorenog. To su dve slobode. /.../ Jer nama
danas ne nedostaje savremenost, već autentičnost, a sa-
vremena neautentičnost jedva da nešto više vredi od nesa-
vremene neautentičnosti. Po nekoj čudnoj logici autentič-
nost je uvek savremena. /.../
Iako su se izmenili repertoar i pozornica – navike su
ostale skoro nepromenjene: podvrgavanje viđenom. U tom
smislu dobar deo naše apstraktne umetnosti u stvari je fi-
gurativan, ne apstraktan: ako ne predstavlja predmete po-
stojeće u prirodi, predstavlja slike postojeće u slikarstvu.“
79
M. B. Protić u preobražaju naše umetnosti, razmatra-
jući sticanje „fizonomije“, ne odmerava apstraktnu nasup-
rot figurativnoj umetnosti već ističe – potrebno je da svaki
stvaralac, koji oseća svoje vreme i pati njegove patnje, učini
napor da sam pred sobom i za sebe reši ovaj problem.
Čini mi se da moj peštanski prijatelj (Kondor), kao i
više njih ovde čije stvaralaštvo pratim sa zanimanjem
(Endre Farago, Joška Beneš...) pravilno postupaju traga-
jući za prepoznatljivostima osobne poetike. Baš na izložbi
Likovni susret na Paliću, bliski su mi Joška Ač, Miloš Bajić,
Olga Jevrić i Vida Jocić, Mića Popović, M. B. Protić, Đ. B.
Sabo, Imre Šafranj, Tivadar Vanjek, Matija Vuković i Alek-
sandar Zarin. Svako je na svoj način samosvojan, a u vrtlo-
gu savremenih eksperimenata!
Aleksa Čelebonović, istoričar umetnosti koga zaista
cenim, osvrnuo se u svojoj diskusiji na brojne iskrsle pro-
bleme, ali i na jednu oblast posebno zanimljivu nama oko
umetničkih kolonija. To je sinteza arhitekture i likovnih dis-
ciplina prilikom gradnje novih zgrada: škola, dispanzera,
motela... Bačka Topola je nastojanja da se oplemeni pro-
stor sintezom maltene ozakonila. Godine 1956. u Statut
opštine unesena je odluka: „U slučaju podizanja zgrada:
prilikom izgradnje administrativnih, sudskih, društvenih,
kulturnih i drugih objekata na teritoriji opštine, investito-
ri su dužni da u namenskim troškovima osiguraju sredstva
koja će se prema propisima Skupštine opštine upotrebi-
ti za likovnu obradu određenih površina na zgradama, u
duhu sinteze arhitekture i likovnih umetnosti i u interesu
ispunjavanja opštih estetskih zahteva.“
Čelebonović je tako, pored ostalog, rekao: „Hteo bih da
kažem nekoliko reči o sintezi koja je ovde dotaknuta. Mislim
da tu postoji izvesna, da tako kažem, mogućnost za nespo-
razume. Nije sinteza, kao što je već rečeno u našoj javnosti,
primena i ostavljanje jednog slobodnog prostora na zidu za
neku sliku i onda se ona tamo stavi, to nije problem sinte-
ze. Hoću da govorim o tom problemu zato što se nalazimo
u jednoj zgradi (Gradska kuća, Velika većnica), koja je jedan,
možda, od najboljih primera sinteze koji možemo naći. Pot-
puno bez obzira šta mislimo o ukusu, šta mislimo i da li mi
volimo umetnost iz 1900, da li volimo liberti stil i jugend stil
i kako god se ti stilovi nazivali, bez obzira na to, ova zgrada
je, ja nalazim, fenomenalan primer te sinteze umetnosti.
Ovde sve od oblika, formi, od fasade, od koncepcije pro-
stora do kvaka, lampi, do svih ukrasa, sve je potčinjeno
jednoj ideji, jednoj ideji sinteze. U takvom jednom ambi-
jentu dolazi do izražaja jedna ovakva lampa, koju mi vero-
vatno ne bismo nigde stavili u naš stan jer ne odgovara na-
šem ukusu, ali kad je u ovakvom sklopu mi je priznajemo
kao umetničko delo. Isto tako jedna kvaka, isto tako jedan
drugi element iz ove arhitekture. Dakle, ja taj primer navo-
dim zato što smatram da se kod nas često sa dosta iluzija
govori o sintezi i tamo gde sinteze zapravo uopšte nema.“
Meni, mislim, izlaganje Alekse Čelebonovića dolazi
kao podrška. Znači, nisam sam kada ukazujem na samo-
svojne vrednosti Gradske kuće, ovdašnje sinagoge, palate
u kojoj je Gradski muzej, zgrada na Paliću i sličnih građe-
vina – od mnogih prezrene – secesije! Gradska kuća je si-
gurno fenomenalan primer, znači treba se time baviti. Tim
pre, jer se o secesiji, posebno baš o ovoj Gradskoj kući i
njoj sličnim zgradama, govori sa omalovažavanjem. Eto
meni tema za dalji rad!
Nastup dr Lazara Trifunovića, profesora, za mene (ali
i za mnoge druge) bio je ipak najuzbudljiviji. Laza, poznat
kao beskompromisan borac za umetnost u pravom smislu
te reči, nadasve je sugestivna ličnost. Nema dlake na jezi-
ku i elokventan je!
„Ja znam, drugovi, kao i svi vi, da ovakvi skupovi, upr-
kos željama organizatora i mislima našeg druga predsed-
nika Saveza da su se problemi nagomilali i da ih nekako
treba rešiti, ne mogu da reše sve ono što stoji pred slika-
rima i vajarima Jugoslavije i što danas stoji pred našom li-
kovnom umetnošću. /.../ Želim da kažem suprotno od re-
ferata druga Miodraga Protića i ljudi koji su ovde govorili,
da je autentičnost premisa umetnosti, da je to preduslov,
da je to prvi uzrok za stvaranje jednog umetničkog dela,
jer bez nje, sasvim razumljivo, umetnosti nema. Možemo
da razgovaramo da li kod nas ima umetnosti ili, možemo
govoriti o umetnosti ili neumetnosti, možemo govoriti o
poplavi osrednjih talenata, o popravi mediokriteta koji
su danas vrlo ozbiljno zapretili da zaguše naše umetnič-
80
ko stvaralaštvo, ali o autentičnosti teorijski, dijalektički,
estetički ne možemo raspravljati, jer se u ovakvim raspra-
vama o umetnosti ne može diskutovati o premisama. Ne
može upravo na ovakvim skupovima koji nisu pozvani da
raspravljaju pitanje premisa.
Druga stvar koja je doprinela uzaludnosti naših debata
i razmišljanja – to je bilo pitanje o slobodi umetnosti danas
u svetu i kod nas. Hteo bih da o tome nešto više kažem. Na
osnovu rezultata do kojih je došao savremeni svet sasvim
sigurno možemo da kažemo, bar za uslove naše male so-
cijalističke Jugoslavije, da je naš čovek, a samim tim i naš
umetnik, postao društveno slobodan. /.../ Pitam se da li je
naš čovek – namerno želim da proširim ne samo naš umet-
nik nego i naš čovek danas – individualno slobodan. Da li je
on slobodan kao ličnost, da li je oslobođen svih veza, ob-
zira, istorijske svesti, tradicionalizma, itd, itd, svega ono-
ga – dakle – što jednom pravom umetničkom stvaraocu
može da predstavlja veoma ozbiljan teret. Pitanje slobo-
de umetnika kod nas bi trebalo tražiti pre svega tu, u tom
oslobođenju umetnika kao ličnosti, u ličnim slobodama.
Otuda je i došlo do smešne situacije da je država danas
avangardnija nego što su umetnici, da je ona smelija nego
što su umetnici, da je država postala takav činilac u ovom
životu da daje podstreka, daje novac, daje ideje čak i za
neke veoma ozbiljne avangardističke poduhvate. Razlog je
u tome što što kod nas ne postoji osećanje lične slobode
čoveka koji stvara.
Mi smo – dozvolite da to kažem – danas jako veliki ko-
smopoliti i kosmografi, a jako malo etički obrazovani ljudi.
/.../ Vidite, i ovde se (naročito u centralnom referatu, a to
su koreferenti ozbiljno i stalno ponavljali) pošlo od jedne
pogrešne premise, pošlo se od onog kineskog shvatanja
’neka živi 100 cvetova jer sto cvetova lepše miriše nego je-
dan’. /.../ Ovo iznosim samo kao drastični primer, jer teza
’neka cveta sto cvetova’ je veliko i sigurno utočište ma-
lim talentima. Ta teza je uteha osrednjim umetnicima, bez
stvarnog potencijala, bez prave kreativne moći. /.../ To je
ta masa ’stvaralaca’ koji postavljaju pitanje otkupa, soci-
jalne zaštite, stipendija, odlaska u inostranstvo, osnivanja
velikih akademija, itd, itd. Dakle, koncepcija ’neka miriše
i cveta 100 cvetova’ postala je kod nas utočište za jedno 4. 12. 1962, utorak
mlako i osrednje slikarstvo, za poplavu mediokriteta koji
Sastanak predstavnika vojvođanskih muzeja. Obave-
su počeli da guše pravu umetnost. /.../ Mi nismo ovde rekli
stio sam kolege da ću se posebno baviti mađarskim slikar-
ni jednu ozbiljnu reč o tome šta je avangardizam u umet-
stvom u Vojvodini. Trenutno sam jedini istoričar umetno-
nosti. Mi nismo ni jednu ozbiljnu reč rekli o tome šta je to
sti koji govori mađarski jezik. Rekao sam i to da će mi se-
što predvodi umetnost danas. Šta je to što predskazuje,
cesija biti posebno drag angažman. Baviću se prvenstveno
što predviđa, što mora da nasluti i što mi kao društvo i kao
građevinama mađarske secesije u gradovima Vojvodine.
država možemo da prezremo i da ne primimo, ali što će si-
gurno otići kao progres.“ 13. 12. 1962, četvrtak
Naravno, Laza je izazvao duhove i diskusija je posta-
Beograd. Podneo sam prijavu za diplomski. Ispiti poči-
la još temperamentnija, a on je stekao nove neprijatelje!
nju 21. januara 1963.
Govorio je još jednom, rekavši pored ostalog: „/.../ da
ne bih bio potpuno destruktivan, ja želim da ovom Skupu 18. 12. 1962, utorak
predložim sledeće:
Mi smo dosta govorili o potrebi koju čovek ima da Plenum muzealaca u Zrenjaninu. Prilikom sedeljke u
dođe do umetničkog dela. Ja mislim da bi u našim zaključ- Ečki dogovarao sam se sa Tivadarom Vanjekom, rukovodi-
cima na prvom mestu trebalo da stoji nešto sasvim drugo. ocem kolonije, slikarom, o budućoj saradnji kolonije Ečka
Moramo jednom vrlo odlučno i vrlo jasno da kažemo sa „Likovnim susretom“. Sviđa mi se Vanjek! Moći će se sa
da čovek ima pravo na umetnost. njim dobro sarađivati.
Ne potrebu nego pravo!
Dozvolite mi da to objasnim. Istorija umetnosti nije ni-
šta drugo do istorija borbe čoveka za to pravo da do umet-
nosti dođe. /.../ Danas u 20. veku, danas i ovde u Jugosla-
viji, kad stvaramo društvo koje se bitno razlikuje od svih
društava zapadnog i istočnog sveta, mislim da možemo
slobodno reći da je naš čovek stekao pravo na umetnost!“
Dosta toga izrečenog meni se čini bitnim, naročito me za-
nima pojam „pravo na umetnost“. Mislim da ću kao kustos
pokušati da na tome radim, da ostvarim pravo na umet-
nost gradeći mostove između publike i umetničkih ostva-
renja. No, pre svega, moram raditi na zaštiti secesije. Mo-
ram obezbediti „pravo“ građevinama secesije u Subotici
da traju ravnopravno sa drugim, priznatijim građevinama
– spomenicima kulture!
8. 11. 1962, četvrtak
Pisao sam Devenjiju u Estergom i Beli Kondoru u Bu-
dimpeštu. Poslao sam im fotose Barčaija, prilikom posete
kod njega u Sentandreji. Kondoru sam obećao poslati ka-
talog Oktobarskog salona.

81
 1963. korzou. Taj deo na uglu stare zgrade, građene kao dvojni
objekat – hotel „Pešta“, odnosno Gradsko pozorište, ob-
7. 2. 1963, četvrtak novljen je sa posebnim razlogom. Naime, enterijer je ure-
đen baš „evropski“ maja 1960, na brzinu. Moralo se brzo
Napokon, kompletiran diplomski rad predao sam dr Jo-
delovati! Dana 27. maja, predsednik Josip Broz Tito sa Jo-
vanki Maksimović, profesoru opšte istorije umetnosti sred-
vankom došao je u posetu Subotici oko 17 časova. Pred
njeg veka. Na prethodnom dogovoru izrazila je želju da
Gradskom kućom dočekao ih je predsednik Subotice Ivan
neka poglavlja iz literature na mađarskom jeziku stavim u
Vuković. Nakon kraćeg boravka, iz Gradske kuće su prešli
napomene, sam da ih prevedem na srpskohrvatski jezik.
sa pratnjom u obnovljeni enterijer stare kafane. Ovde, na
Dr Jovanka Maksimović diplomirala je 1949. godine i
svečanoj večeri, Jovanka je primila kao poklon „ćilim“, za-
potom se usavršavala u Parizu. Doktorirala je na Filozof-
pravo tapiseriju slikara Milana Konjovića izrađenu u „Tvor-
skom fakultetu u Beogradu 1956, a već od naredne godine
nici Jovan Mikić“.
profesor je Univerziteta u Beogradu. Izučava prvenstveno
Posle Titove posete, ostala nam je „Gradska kafana“
srpsku i vizantijsku srednjovekovnu skulpturu. Romansku
kao svojevrsno kultno mesto, osećali smo se ovde neka-
arhitekturu i skulpturu na teritoriji Mađarske poznaje is-
ko evropski. Smatrao sam primerenim da ovde i mi veče-
ključivo iz literature na francuskom jeziku, studija ranije
ramo. Sticajem prilika, sretoh kolegu sa studija, prijatelja
objavljenih. Potpuno je razumljiva njena želja da se infor-
Cvetana Grozdanova. Iznajmio je baš sobu u subotičkom
miše i direktno iz mađarskih tekstova. Dodao sam to, moja
hotelu sa namerom da ovde neometan sprema ispit! Na-
je profesorica zadovoljna, ispit polažem 11. i 12. februara.
ravno, pozvao sam i njega na večeru. Pored moje Kaće,
12. 2. 1963, utorak školskog druga Jose, njegove Milke, potom Mite i Julke,
Mire i Steve, bilo je još zvanica. Slavili smo dugo, zatim
Klauzuru „Skulptura 11. i 12. veka u Severnoj Italiji“ pi-
smo nastavili u našem stanu u zgradi muzeja, tamo nismo
sao sam juče, 11. februara, od 9 do 13 časova. Danas u 9
nikome smetali. Trajalo je do nedelje na jutro.
branio sam diplomski rad. Bilo je zanimljivo i dosta je tra-
jalo. Naš dragi dr Svetozar Radojčić, šef katedre, koga smo 21. 2. 1963, četvrtak
iz milošte zvali čika Toza, bio je nadasve ljubopitljiv. Poseb-
Otputovao za Sarajevo. Dogovoreno je da se tamo u
no ga je interesovala Porta Speciosa i vizantijska stauroteka
Umjetničkom paviljonu priredi izložba Umetničke kolonije
u estergomskom Kršćanskom muzeju nadbiskupije, morao
Vojvodine. Zapravo, eksponati, koji su prethodno izlagani
sam mu na licu mesta prevoditi neka poglavlja iz novije li-
u Gradskoj izložbenoj sali (XV izložba umetničke kolonije u
terature.
Bačkoj Topoli, od 10. do 19. februara), spakovani su i od-
Sve se lepo završilo, diplomirao sam, sada ću moći da se
neseni u Sarajevo. Ja pratim izložbu, odnosno idem radi
bavim onim oblastima koje sam sebi odabrao. To svakako nije
aranžiranja, eventualno da novinarima budem na raspola-
oblast koju sam spremao za diplomski. Svejedno! Klauzura je
ganju ako su zainteresovani.
ocenjena sa 7, domaći (diplomski) rad sa 8, odbrana sa 9.
U 10 sati (22. februara) imam susret sa Brankom Subo-
U vozu za Suboticu zaista sam se osećao rasterećen, va-
tićem, akademskim slikarom, predstavnikom Udruženja
ljda i srećan.
(ULUBiH) u hotelu „Evropa“. Tamo mi je rezervisana soba.
16. 2. 1963, subota
22. 2. 1963, petak
Uspešno okončane studije proslavili smo večerom.
Smestio sam se. Branko Subotić i ja otišli smo u izlož-
Okupili smo se u novom delu gradske kafane „Beograd“ na
benu salu. Eksponati su već raspakovani i razmeštaju ih po

82
sali. Otišli smo preko parka u kafanu, sreli smo tamo sta-
rog i mudrog slikara Petra Šaina (1885). On mu dođe kao
neka znamenitost, Branko se obradovao što smo ga našli!
Predstavljen sam bardu likovne scene, seli smo za njegov
sto. Razgovor će mi ostati nezaboravan doživljaj.
Pomenuta je i najaktuelnija tema – Titovo nezadovolj-
stvo stanjem u savremenoj umetnosti Jugoslavije. Branko,
očigledno zabrinut, pominjao je i moguć „progon veštica“
uz sve druge prateće odjeke. Stari Šain baš se nije poka-
zao impresioniran. Ubrzo je prešao na njemu blisku temu
– proricanje. Branko je to i očekivao, upozorio me je na tu
osobenost slikara o kome se ispredaju skoro neverovatne
priče. Pravi vidovnjak!
Meni je prorekao da ću živeti 54 godine!
– Koliko predviđate sebi? – upitah.
– Osamdeset godina – odgovorio je.
Vreme nam je proteklo brzo, bilo je zanimljivo, počelo
je da me kopka ono „pedeset četiri“. Vratili smo se u Pa-
viljon. Nije bilo potrebe da se nešto menja, izložba je de-
lovala, meni se čini, nadasve impresivno. Mahom je sve
prošlogodišnja produkcija. Ponosan sam! Uživam i gledam
slike i skulpture: Joška Ač, Miloš Bajić, Endre Farago, Milan
Konjović, Momčilo Krković, Petar Mojak, Pal Petrik, Zoran
Petrović, Zoran Pavlović, Imre Šafranj, Matija Vuković, Ti-
vadar Vanjek – bili bi u svakoj prilici moj izbor, povrh svega
većina spada u red osnivača i stalnih učesnika u sazivima
vojvođanskih kolonija. Tu su i ostali, ali oni meni nisu baš
tako značajni, odnosno bliski.
Veče smo proveli u „Evropi“. Kako to već biva, veći-
na mi je nepoznata. Tokom večere razgovarao sam prven-
stveno sa Brankom i Smiljom Šinik, istoričarkom umetno-
sti koja će sutra otvoriti izložbu. Bila je veoma ljubopitlji-
va, očevidno zadovoljna što će publici predstaviti pokret
umetničkih kolonija. Uostalom, vojvođanske kolonije, na-
kon deset godina delovanja, sve su popularnije u zemlji.
Uzor su i drugima. Pominjali smo „Likovni susret“ u Subo-
tici koji je osnovan prošle godine. No, brzo smo prešli na
„Likovnu jesen“ u Somboru, kojoj je čelnik neponovljivi
maestro Konjović! Veoma oprezno postavljalo se pitanje
njegove pozicije u svetlu najnovijih događaja. Naime, „Li-
83
kovna jesen“ je oktobra 1962. priredila veliku izložbu – Ap-
straktno slikarstvo Jugoslavije!
Sedeli smo dugo, razišli se sa „do viđenja sutra u
Umetničkom paviljonu“. Plan je da ja u prostoru izložbe
govorim predstavnicima štampe o pokretu umetničkih
kolonija. To je Branko već dogovorio za podne. No, on će
doći po mene u hotel znatno ranije da bismo prošetali gra-
dom, nešto videli...
23. 2. 1963, subota
Sve je teklo prema dogovoru, nije nam smetao sneg
i hladan dan. Šetali smo Baščaršijom, naravno posetili i
Umjetničku galeriju. Otvorena je 1959. godine. Tu sam vi-
deo i slike Petra Šaina, našeg jučerašnjeg sagovornika.
Stigli smo u Paviljon na vreme. Došlo je par novina-
ra, vidim kamerom snimaju eksponate, verovatno za film-
ski žurnal, možda televiziju. Potom sam govorio o našim
kolonijama, prvoj koja je osnovana u Senti 1952. godine,
pa Bačkoj Topoli i Ečki kod Zrenjanina. Naglasio sam ulo-
gu Milana Konjovića, Joške Ača i ostalih osnivača, poseb-
no govorio o tome da su kolonije škola mladih umetnika.
Sve se lepo završilo, nije bilo nezgodnih pitanja. Otiš-
li smo na ručak, malo sam se odmarao. Opet skupa sa
Brankom Subotićem, sada već zaista prijateljem i nadasve
ugodnim domaćinom, došli smo u Umetnički paviljon. Čim
smo stigli, udarna vest: Smilja Šinik neće otvoriti izložbu!
Javila je telefonom, izvinjava se.
Ubrzo sam shvatio da joj ni zamenu niko ne nudi. Jed-
nostavno „nema ko“ i time je načinjen nedvosmislen ot-
klon. Svestan da bi to bilo neprijatno i Branku, kažem:
„Otvoriću ja!“
Svima je laknulo, opet smo bili dobro raspoloženi.
Shvatio sam. Ja sam sa strane, domaćim „dušebrižnicima“
nisam nadohvat. Otputovaću i nikom ništa.
Publike baš nije bilo preterano mnogo u 18 časova u
Umetničkom paviljonu u Sarajevu. Imao sam utisak da pri-
sutni baš ne drže mnogo do „kritike sa najvišeg mesta“.
Valjda su to iskreni ljubitelji umetnosti, koji nisu optereće-
ni „apstrakcijom“.
Govorio sam slično onome u podne sa naglaskom na
pokretu umetničkih kolonija, koji je u sredinu komune-do-
maćina, gde prethodno ni izložbe nisu priređivane, dovo-
dio autentične stvaraoce i pravu slobodnu likovnu umet-
nost prezentirao narodu. Posebno sam govorio o druže-
nju meštana sa umetnicima i stvaranju „malih kolekcija“
u njihovim domovima. Uveren sam da su svi prisutni sve-
sni toga da apstraktna umetnost, enformel, dominira na
likovnoj sceni već par godina. Tokom ne baš kratkog izla-
ganja nisam ni jednom pomenuo reč „apstrakcija“, ali sam
zato izdašno koristio reči „umetničke kolonije“, spomi-
njujući ih kao formu socijalističkog mecenata, posle rata
ostvarenu i stalno potvrđivanu slobodom stvaralaštva u
slobodnoj zemlji. Imao sam na umu, ne pominjući reči Ed-
varda Kardelja, ono: „Niti su komunisti tu zato da kao ko-
munisti prosuđuju koje su umjetničke škole dobre, a koje
loše, niti da propisuju granice i pravac /.../“.
Svojedobno, 1954. godine, kada je to govorio Kardelj
na Trećem kongresu Saveza komunista Srbije, bili smo po-
nosni da je soc-realizam sovjetskog tipa kod nas prognan
sa scene! Žalili smo umetnike susednih zemalja koji su bili
sputavani i ponižavani. Sada, odjednom, kao iz vedra neba
– „nije to socijalistička kultura i umetnost“.
Ne tako davno, prošle godine na Skupu slikara Jugosla-
vije u Subotici, čule su se reči: „/.../ krajem 1961. godine
poznati francuski kritičar Mišel Ragon napisao je da je u
Jugoslaviji živa umetnost, tj. avangardna moderna umet-
nost u stvari oficijelna umetnost“, a sada se ta umetnost
optužuje.
No, veče je prošlo bez incidenata. Nije se oglasio ni je-
dan borac za umetnost koja će biti „razumljiva za narod i
radničku klasu“.
Vraćajući se vozom u Suboticu, razmišljao sam o pla-
vom vozu kojim je Tito kroz Suboticu prošao 21. decem-
bra 1962. uveče, vraćajući se iz SSSR-a. Tada nam nije ni
palo na pamet da će on, ugledajući se na sovjetske čelni-
ke, početkom ove godine u više navrata, januara i febru-
ara, ponoviti da je „nezadovoljan stanjem u umetnosti“.
To, samo po sebi, ne bi bilo strašno. Uostalom, svako ima
pravo na vlastiti ukus i stav, zašto ne i Tito. Međutim, nje-
gove reči deluju kao signal, poziv mediokritetima, „zabri-
nutim“, sada osokoljenim poslušnicima, koji bi u svim re-
84
žimima zdušno kidisali na avangardu! Pušteni s lanca, po-
put pasa čuvarkuća, ostrvljeno će iskazivati mržnju prema
svemu što se ne uklapa u njihov suženi konzervativni vido-
krug. Naravno, već prema poziciji u društvu, oni će „brani-
ti narod“ od svake ozloglašene „apstrakcije“.
5. 3. 1963, utorak
Dobili smo kamionet od Štamparije jugoslovenskih že-
leznica. Ivan Latki, nadležni službenik, zaista želi da pomo-
gne. Otišao sam u Beograd kod Ane Bešlić, rodom Bajmo-
čanke, po skulpture. Volim odlaziti u njen atelje, sviđaju mi
se ostvarenja. Posebno me oduševljava jedan aranžman
na zidu: obešen je okvir za slike na jedan ekser, potom je
u sredinu praznog prostora umetnuta motika bez držalja.
Deluje kao uramljeni grb!
Očigledno, Ana Bešlić je ponosna na svoje poreklo,
oseća se ukorenjenom u bačku ravnicu, voli salaš svoga
detinjstva – „Šaru pustaru“. Meni je takođe najdraže vre-
me provedeno na đurđinskim salašima, uvek ću pamtiti
monumentalnost tih dolova i greda, te čoveku primerene
građevine, naročito horizont u trenucima zalaska sunca.
Ovoga puta nismo se baš zadržavali, spakovali smo
skulpture i krenuli nazad. Želja mi je da za dana sve bude
u izložbenoj sali.
U povratku, razmišljao sam o Aninim skulpturama kao
skupini oblutaka kotrljanih kroz vreme do konačnog oblika
– savršene forme, lišene svakog viška. To mi deluje kao lo-
gičan sled zbivanja. Naime, moderna arhitektura sazdana
u racionalne volumene stakla i betona, sjajno se druži sa
kreativnim akcentima koji isijavaju naboj prirodne ener-
gije. Taj unutrašnji naboj koji ističe njenu samosvojnost,
nedvojbeno, izvire iz sećanja na bubrenje hlebnog testa,
kao i svima nam znane loptaste plodove ravnice. Antro-
pomorfne asocijacije očevidno dolaze prepoznavanjem vi-
taliteta koji je zajednički ljudskoj figuri i prirodnim volu-
menima. Šljunkovitost tih zaista njenih, autentičnih oblu-
taka, podseća na neizmerno dug protok vremena. Obline
asociraju na ljudske prepoznatljivosti, plodolike forme na
prirodan tok stvari od klijanja do zrenja. Meni su baš kao
znamenja života: Materinstvo iz 1956. godine, potom Dve
forme (1957), i svakako sjajna kompozicija Spojene forme
(1959). One i još nekoliko sjajnih, autentičnih ostvarenja,
biće svakako zaokružena celina samosvojnog opusa naše
vajarke.
7. 3. 1963, četvrtak
Samostalna izložba Ane Bešlić u Gradskoj izložbenoj sali!
Izložbu sam ja otvorio pred ne baš mnogo posetilaca.
Očevidno, običnim danom građani baš nisu voljni dolaziti.
No, sve se dobro završilo. Kada pomislim kako je sve poče-
lo, kraj je izvanredan!
Postamente za izložbu pravio je „najbolji stolar u gra-
du“, bar tako reče Lacika Sekereš. Kada su doneli posta-
mente u salu, ono neki baš liče na noćne ormariće kakve
obično vidimo u građanskim spavaćim sobama. Gore plo-
ča malo „starija“, od kvadera, a dole se vide četiri nožice
od oko deset centimetara. Majstor je hteo biti „veći kato-
lik od pape“, samo je malo dodao vlastite „kreativnosti“.
Ana Bešlić je – preneražena izgledom „nahtkasni“ – skoro
pala u nesvest! Naravno, odmah je glasno reagovala, što je
sujetnog majstora starog kova duboko povredilo. On, koji
je udovoljavao „zahtevnom ukusu prave gospode“, misli
da je uradio nešto najbolje. Sa očiglednim prezirom, ne-
voljno, izvršio je nalog i sa svojim pomoćnikom testerisao
nožice. Zbog cajtnota odustali smo od testerisanja ploče,
već bez nožica postamenti su ličili na ono što je trebalo
da budu.
No, događaj me je naveo da razmišljam o promenama.
Šta se sve dogodilo od one prve izložbe u ovoj dvorani? Tu
su Ana Bešlić i Đorđe Bošan izložili skulpture i slike 19. sep-
tembra 1954. godine. Bila je to neuobičajena svečanost za
ovaj grad. Doduše, bilo je i ranije priređivanja izložbi, ali
ovim činom gradske vlasti iskazale su nedvojbeno želju da
približe umetnost narodu. Tačno na uglu palate na samom
početku korzoa, takorekuć na udarnoj lokaciji, Subotica je
dobila prvu istinsku izložbenu dvoranu!
Danas, međutim, „remek-delom“ stolara koji je ceo ži-
vot radio za građanski ili malograđanski stalež, potvrdilo
se da prošlost pritajeno živi u busiji. Samim tim, potvrdilo
se da i konzervativan odnos prema umetnosti daje pred-
85
nost akademskom realizmu nad svim ostalim „izmima“. Ja-
sno, apstrakcija izaziva prezir, čak mržnju! Poput stolara,
svako smatra svojim pravom da osudi sve što se ne uklapa
u njegov suženi vidokrug. Taj i takav „narod“ smatra slikar-
stvom samo čitljivost zašećerenog prizora! Tu je potvrda
smisla pokreta umetničkih kolonija! One uspešno menja-
ju odnos meštana prema likovnom stvaralaštvu. Dokaz su
građani Bačke Topole, njihova „mala sinteza“. Naročito su
dragoceni pokazatelji zbirke slika koje polako nastaju u ku-
ćama onih Topolčana koji se druže sa slikarima učesnicima
kolonije iz godine u godinu.
27. 3. 1963, sreda
Beograd, vraćam skulpture Ane Bešlić. Zadovoljna je
izložbom u Subotici. Kako i ne bi bila zadovoljna! Od 1955,
kada je oblikovala nadasve moderan spomenik nedaleko
(u Aleksandrovu), ubrzo nazvan među meštanima Maj-
ka i sin, sada se opet razmišlja o tome da Spojene forme
treba otkupiti i postaviti kod nove Gradske kuće, zgrade
projektanta Aleksandra Kelemena, koja se sada podiže.
Ova kompozicija, već izlagana u Rodenovom muzeju 1961.
godine, zatim posle Pariza i u Rimu, jako bi dobro stajala
ovde. Geometrizam zgrade i asocijativna forma savršeno
će se slagati. Prošle godine su Ana Bešlić, Mira Sandić i
Olga Jančić radile za Suboticu biste istaknutih komunista:
Matka Vukovića, Lazara Nešića i Ištvana Kizura. Tada sam
i počeo češće navraćati u njihove ateljee u Vasilija Gaćeše
ulici, u divnom prirodnom okruženju Dedinja.
Navratio sam potom na katedru za istoriju umetnosti
kod Miće Jovanovića, uzeo moju diplomu, zatim posetio
Dragoljuba Mićunovića, takođe asistenta, ali na katedri za
sociologiju, znamo se od januara prošle godine, držao je
nezaboravno predavanje u Subotici.
Potom, otišao sam poslom u Galeriju fresaka do Nade
Komnenović. Vidim tamo pravi haos. U centralnom pro-
storu razmešteno na desetine ogromnih kopija fresaka iz
naših srednjovekovnih manastira, monumentalan prizor!
– Šta je ovo? – pitam Nadu.
– Eksponati pripremljeni za veliku izložbu u Americi –
odgovara kustoskinja.
 Ubrzo, morali smo kod upravnice Lepe Perović. Sedi-
mo u njenoj kancelariji i razgovaramo. Pored ostalog, po-
menuh nezaboravnu noć u Splitu. Tada sam – leta 1951.
godine, kao dežurni od ponoći do jutra u Domu ratne mor-
narice – nekoliko nezaboravnih sati razgovarao sa njenim
suprugom, legendarnim Kočom Popovićem. Kao uzgred,
sada se osmelih i pomenem: „Baš bih voleo da izložim ove
freske u Subotici!“
Iznenađujuće brzo nastavili smo razgovor na tu temu.
Kao garanciju da će sve biti u redu i da će freske biti vra-
ćene neoštećene blagovremeno, uz napomenu da ću lič-
no doći kamionom, sam pakovati, isto tako vratiti, izjavio
sam samouvereno: „Poneću uže, ako se išta desi freska-
ma, obesiću se na neki od dudova pored puta!“
To je izazvalo smeh. Sve u svemu, Lepa Perović se slo-
žila, meni je ostalo da to najhitnije rešavam u Subotici.
Vremena je malo!
Bio sam još u Masarikovoj br. 4, gde je velika izložba Ti-
vadara Čontvari Kostke, jedinstvenog mađarskog slikara!
Kako je svet mali, kako vreme brzo protiče, kako se sve
menja! Malo više od pola godine je prošlo od kako sam u
Budimpešti prvi put čuo za njega, gledao njegove slike u
stanu simpatičnog arhitekte Gerlocija zahvaljujući mojim
novim mađarskim prijateljima, kolegi Lajošu Nemetu i sli-
karu Beli Kondoru!
U povratku razmišljao sam da li će ovaj kamionet žele-
zničke štamparije biti dobar za transport ogromnih kopi-
ja fresaka. Nisam ni pomišljao na to da bi neko mogao ili
hteo sprečiti priređivanje izložbe.
28. 3. 1963, četvrtak
Napisao sam pismo Beli Kondoru, mom peštanskom
prijatelju. Pomenuh izložbu Čontvarija, koja me je podse-
tila na nezaboravne dane u Budimpešti. No, nije to razlog
mom pismu. Sa Imreom Devićem, upravnikom „Likovnog
susreta“, već u više navrata raspravljamo kako prirediti
izložbu Kondoru ovde. Imre Dević, opet, misli da bi trebalo
videti kako da ga prvo pozovemo u koloniju u Bačku Topo-
lu. Za sada, smislili smo da bi kao prvi potez bio poziv da
dođe na Drugi likovni susret. Otvaranje će biti verovatno
krajem juna. Onda, tu na licu mesta videti sve mogućno-
86
sti, eventualno razmenu izložbi sa njihovim Savezom li-
kovnih umetnika. Uglavnom, Dević bi da sve nekako sme-
stimo u pravno ispravnu kolotečinu i zbog dalje saradnje.
Sve u svemu, obavestio sam Belu Kondora o tome da će ga
prvom prilikom kada bude poslom u Budimpešti posetiti
moj direktor i prijatelj Imre Dević, inače redovno zaposlen
u pozorištu, što češće iziskuje odlazak u Mađarsku. Kada
se budu sreli on i Dević, raspraviće pojedinosti, eventual-
no otići zajedno kod nadležnih i sve utanačiti. Važno je da
sve to o čemu smo pričali u Budimpešti napokon krene.
Dević će, kada bude u Pešti, ako treba i više puta pozivati
telefonom. Sada, niko od nas nema pojma kada bi to – tač-
nije fiksirajući datum – moglo da se dogodi.
29. 3. 1963, petak
Lacika Sekereš se složio, odmah je prihvatio da će
izložba za petnaestogodišnjicu muzeja biti najprimerenija
akcija! Nacrtali smo tlocrt svih izložbenih prostorija. Teza
Bukvić u naredni petak ide u Beograd, poći ću i ja, pa ću
plan prostorija predati Nadi u Galeriji fresaka i dogovoriti
pojedinosti. Profesorica Teza Bukvić, nedležna za tako šta
u našem komitetu, još juče se oduševila. Znači, neće biti
problema. Estera Ivković, koja je u komitetu zadužena za
kulturu, takođe je saglasna.
Da bi otvaranje bilo što svečanije, dogovoren je mu-
zički program! U subotu, 6. aprila, moram otići u Muzič-
ku školu, Kora Milko će pripremiti program muzičkog dela
svečanosti u muzeju. Lacika Sekereš je obavestio i redakci-
je. Gal iz lista „Magyar Szó“ doći će u ponedeljak, 8. aprila.
Naravno, moramo celu stalnu postavku demontirati, sve
će se na spratu skloniti. Lacika će od pozorišta pozajmi-
ti plišanu zavesu da bismo ispred ogromnih figura Jovana
Nenada Crnog, Subote Vrlića i Fabijana Literata načinili što
raskošniju zaleđinu freskama na centralnoj poziciji. Skulp-
ture (gipsani originali) u ratu srušenog spomenika suviše
su teške da bismo ih iznosili.
12. 4. 1963, petak
Nada Komnenović došla je juče da bi aranžirala izlož-
bu, dopremljenu prethodnog dana bez problema. Danas u
13 časova auto je otišao po upravnicu Lepu Perović i meni
najzanimljiviju ličnost cele „parade“ – dr Milana Kašanina
(1895), istoričara umetnosti.
Kašanin je stari predratni gospodin u pravom smis-
lu te reči. Možda je, nekada pre rata, „mog kralja“ Petra
Karađorđevića II oslovljavao sa „ti“. Svojedobno, 1937. on
je bio upravnik Muzeja kneza Pavla, a četrnaestogodišnji
kralj sa braćom motao se tamo oko muzeja u parku.
Danas sam upoznao dr Kašanina. Odmah nakon dolas-
ka prešli smo u malu salu pozorišta, tamo je dr Milan Kaša-
nin, mudro i biranim rečima, o našem srednjovekovnom
slikarstvu održao predavanje. Divio sam se ovom znalcu
materije i vrsnom govorniku. Takav treba da bude kus-
tos-istoričar umetnosti! Naravno, pripremajući se za ispi-
te puno sam toga pročitao. On je čelna figura naše likov-
ne kritike između dva rata. Studirao je na Sorboni. Muzej
kneza Pavla je njegovo delo, moderna muzeološka kon-
cepcija bila je tada novitet. Organizovao je i veliku Izložbu
italijanskog portreta 1938. godine, odnosno Francuskog
slikarstva XIX veka 1939. u Beogradu.
Sada, dr Milan Kašanin, kao savetnik u Galeriji fresa-
ka, deluje povučeno. Tokom večeri doznao sam da baš nije
omiljen u političkim krugovima. Njegov je „greh“ izgleda
to što je „služio kralju i nenarodnom režimu“ pre Drugog
svetskog rata. Naravno, nije kao ekspert mogao biti od-
stranjen, ali je nedvojbeno skrajnut. Galerija fresaka mu
pruža zaštitu, mislim da ga Lepa Perović štiti od naše stvar-
nosti. Uostalom, njen muž Koča Popović je takođe bio stu-
dent na Sorboni, pričao mi je o tome u Splitu.
Ovih dana trudiću se da provedem dosta vremena u
razgovoru sa dr Kašaninom, to je jedinstvena prilika koja
mi se pruža sad i možda nikada više!
14. 4. 1963, nedelja
Izložba Srednjovekovne freske (kopije iz zbirke Galerije
fresaka u Beogradu) svečano je otvorena u 10 sati. Prisut-
ne je pozdravio Laslo Sekereš, upravnik Gradskog muze-
ja koji slavi petnaest godina postojanja. Govorio je potom
Ivan Vuković, predsednik NOO Subotica. Samim tim, do-
gađaj je dobio na značaju, teško da će se neko drznuti da
isteruje „pravovernost“ zbog omrznutog „crkvenog ka-
87
raktera“! Možda je slučajno sve dobro ispalo i zato što ova
izložba nije „apstrakcija“ već nešto posve drugo. Govorila
je potom Nada Komnenović, kustos Galerije fresaka, kao
organizator postavke ovde u Subotici. Autor teksta u kata-
logu, dr Milan Kašanin, nije govorio.
Potom, svečani trenutak je učinjen još svečanijim,
nastupio je kamerni hor naše Muzičke škole, dirigovala
je Gabrijela Egete, potom je Matija Molcer izveo nekoli-
ko kompozicija na klaviru. Ako ja dobro znam, ovo je prvi
put da na otvaranju izložbe u Subotici upriliče muzički pro-
gram.
Publike je bilo mnogo (sigurno oko petsto osoba).
Malo ih je stalo u centralnu dvoranu, ostali su se tiskali u
okolnim prostorima.
Izložba zaista deluje veličanstveno. Devedeset i jedna
sjajno izvedena kopija na platnu krasi zidove našeg muze-
ja. Više od deset je monumentalnih dimenzija većih od 3
x 2 metra! Većina eksponata je jednom stranom viša od
dva metra. Malo je „običnih“, recimo standardnih formata
od 1 x 1 metar ili nešto većih. To su, mahom, čuvene fre-
ske već u svetu poznate, iz takođe znamenitih manastir-
skih hramova: Sv. Sofije u Ohridu; tu je čuveni Sv. Trifun iz
1164, dragulj Sv. Pantelejmona u Nerezima; zatim Stude-
nica i Mileševa; vrhunska ostvarenja evropske baštine iz
manastira Sopoćani; fragmenti iz Gračanice, prizori iz ma-
nastira Dečani...
Rekao bih da je ovo najveća i najatraktivnija izložba u
našem muzeju ikad priređena! Malo je čudno da „Subo-
tičke novine“ u petak, 12. aprila, izložbu nisu pomenule!
„Magyar Szó“ je u četvrtak, 11. aprila, najavila predavanje
Milana Kašanina i otvaranje izložbe.
17. 4. 1963, sreda
Danas prepodne Juca blagajnica je sva usplahirena
utrčala u moju kancelariju:
– Bela, šta da radim, puno popova je pred ulazom, da
naplatim ulaznice?!
– Naplatite kao za kolektiv.
Dočekao sam da to obavi, potom sam izašao da vi-
dim. Dva po dva, kao đaci, katolički sveštenici predvođe-
ni biskupom Matišom Zvekanovićem tiho su se uspinjali
na sprat. Očevidno, biskup Zvekanović, koji me je znao još
kad sam bio dete, nije hteo da mi najavi njihovu posetu.
Želeo je da me zaštiti od neprijatnosti da mi neki pako-
snik prebaci „šurovanje s popovima“. Baš zato, pošao sam
i ja gore, pozdravio se sa Zvekanovićem i ponudio pomoć.
Uostalom, moj je zadatak ovih dana da budem na raspo-
laganju zaista sve brojnijoj publici. Moja ponuda odbijena
je učtivo.
„Došli smo pripremljeni“, reče on tiho. „Sada ćemo se
pokloniti u tišini, bez da trošimo riječi, velikoj smotri čo-
vjekovog stvaralaštva u čast Svevišnjeg...“
Poštujući njihovu želju, povukao sam se, ali nisam od-
mah sišao. Tek tada čuo sam ono što do tada nisam – traj-
no prisutnu tišinu. Nije bilo uobičajenog žagora, brojna
publika se ponašala kao u crkvi! Počeo sam se i sam ose-
ćati kao u nekom od manastirskih hramova gde sam op-
činjen živopisom osluškivao vekove prohujalog vremena.
Sada sam opet, kao toliko puta već, pokušavao sebi domi-
sliti i predstaviti srednjovekovnog slikara, negde u nedo-
hvatu kupole na primer, kako oblikuje „živopisanu poru-
ku“ u budućnost. Da li su ti nekadašnji smerni rukotvorci
bili svesni da kreiraju neprolazne vrednosti? Da li je bilo i
to moguće da oni samo veštinom sjajnog zanatlije „odra-
đuju“ povereni im posao? Bliže mi je da verujem u zanos
nadarenih umetnika. Ta zapitanost pred ostvarenjem stal-
no mi se nameće.
Počelo je u lapidarijumu pečujske katedrale gde sam i
rukama milovao neke skulpture drevnih majstora. Mislim
da sam ostvario trajnu vezu, ozračen demijurškom tajnom
umetničkog dela, prošle jeseni u Raveni, Firenci, naročito
Padovi na skelama u kapeli, dok sam iz neposredne blizine
vodio dijalog sa prizorima Đota. Potom u kući Pegi Gugen-
hajm, naslutivši sazvučje prošlog i savremenog. Očigledno,
demijurška tajna čovekove kreativnosti obznani se vanvre-
menskom životnošću kad se za to steknu uslovi. Kada stva-
ralac, možda i nesvesno, uspostavi dijalog sa svojim vre-
menom, iskustvom minulog prožet, a neizvesnostima na-
dolazećeg uznemireno zapitan. Da li to može da se primeni
prilikom odgonetanja srednjovekovnog živopisa?
88
Helenistička tradicija je sigurno ugrađena u monu-
mentalnost fresaka crkve u manastiru Sopoćana (1265).
U pravu je dr Kašanin: „Uistinu, ne preteruje se kad se go-
vori o genijalnosti njihovog majstora i kad se on ubraja u
najveće slikare 13. veka. Sloboda i smelost njegove ruke,
ozarenost njegovih boja, elegantnost i ljupkost njegovih fi-
gura, pagansko shvatanje umetnosti, zadivljuju u vremenu
u kome se nisu očekivali. Slutnje renesansa? Ne! Te freske
ne vode ka antici, već iz nje proističu.“
Freska koja me oduševljava – ali se ne uklapa – je Beli
anđeo. On, doduše, sedi nad praznim grobom Isusa, ali je le-
potom znamenje radosti življenja. Baš kako kaže dr Kašanin:
„Potpunu ideju o lepoti i značaju slikarstva u 13. veku daju
freske u manastiru Mileševi (oko 1236) /.../ Nije moglo biti
male kulture društvo koje je poručivalo i volelo freske na
kojima vojnici u Judinu izdajstvu i anđeo na Hristovu grobu
evociraju reljefe i statue imperatorskog Rima.“
19. 4. 1963, petak
Današnja „Magyar Szó“ kratkim, ali jezgrovitim napi-
som izveštava: „Négy nap alatt több mint két ezer látoga-
tó a Városi Múzeumban“.169 Zaista, više od 500 posetila-
ca dnevno se beleži na blagajni. Dolaze i takvi koje ovde
ranije niko nije video. Simpatične su stare, crnim marama-
ma zabrađene žene. Ulaze smerno, prekrste se prilikom
ulaska u veliku dvoranu. Bać-Gušto, čuvar, zabrinuto mi
saopštava da kod jedne freske više, kod drugih manje, ce-
livaju ruke naslikanih svetitelja. Pred onu najviše „ugrože-
nu“ morali smo da postavimo – kao pred izričitim dragoce-
nostima – gurtnu između dva stubića. Tako smo upozora-
vali suviše revnosne poštovaoce da pristup nije dozvoljen.
26. 4. 1963, petak
Napokon „Subotičke novine“ danas pišu o izložbi.
Obaveštavaju javnost da će se povodom zatvaranja izlož-
be fresaka (28, u nedelju) održati koncert sa početkom u
11 sati.
169 „U periodu od četiri dana više od dve hiljade posetila-
ca u Gradskom muzeju“.
 Izložbu držimo otvorenu svakoga dana od 8 ujutro do
7 uveče. Grupe učenika se smenjuju neprekidno, ali mno-
go je Subotičana, pa i salašara, odnosno meštana iz okoli-
ne koji dolaze pojedinačno i samoinicijativno. Dosta ih je
tražilo da govorim o izložbi. Baš su odrasli bili ljubopitlji-
vi, više nego grupe učenika, njima su mahom govorili nas-
tavnici. Dovođene su čak i grupe vojnika. Njima sam go-
vorio ja.
29. 4. 1963, ponedeljak
Izložba – Srednjovekovne freske, kopije iz zbirke Galeri-
je fresaka – napokon je juče završena. Danas skidamo, pa-
kujemo, prebrojavamo posetioce. Više od 7.000 osoba je
prošlo kroz muzej od 14. aprila do juče! Teško da će ubrzo
neki događaj privući toliko posetilaca opet.
Svojedobno, izložba Milana Konjovića pod nazivom
Ljudi, otvorena u našoj Izložbenoj sali na uglu korzoa 23.
aprila 1960. godine, okupila je oko 6.500 posetilaca za je-
danaest dana! Zatvorena je 4. maja.
Zanimljiva tema moglo bi biti razmišljanje o posetioci-
ma ovih izložbi. Oni jesu činjenica, broj pribeležen u toku
trajanja izložbe. No, sumnjam da su ove dve izložbe na isti
način bile privlačne.
Freske su razgledali ljubitelji umetnosti, nedvojbeno
i vernici, kako pravoslavci tako i katolici, svakako učenici
koji su dovođeni organizovano, verovatno i znatiželjnici iz
posve nelikovnih razloga. Izložba je van svake sumnje bila
svojevrsna senzacija – dimenzijama eksponata! Retko kad
se vidi toliko ogromnih slika na jednom mestu. Muzej je
stvarno delovao impresivno.
Izložba Ljudi Milana Konjovića nešto je sasvim drugo.
On je sigurno poznat i onima koje umetnost ne interesuje,
svakako ga znaju kako stariji tako i mlađi građani. Tu je bio
i pre Drugog svetskog rata. Mnogima je „Konjović“ sino-
nim slikarstva, odnosno umetnosti uopšte. On je pravi voj-
vođanski umetnik! Međutim, ja mislim da su brojni poseti-
oci na izložbi predratni građanski stalež. Za te ljude koji su
surovo bili skrajnuti, nacionalizacijom i kojekakvim konfis-
kacijama obezvređeni, Milan Konjović je bio neki simbol.
Bio je građanin, ukorenjen u ravnicu kao paori, gospodin
89
koji je „video sveta“, a povrh svega jedinstven slikar, ona-
ko razmahnut, temperamentan. Pričalo se o tome da su ga
viđali u sred vrelog letnjeg dana kako slika zrelo žito. Po-
put ratara koji kose žito, i ovaj slikar je trpeo žegu. To je im-
ponovalo ne samo Somborcima koji su ga i lično poznavali,
već i ostalim žiteljima, takođe ukorenjenim u ovoj panons-
koj ravnici. Milan Konjović bio je za mnoge onaj istinski
vojvođanski slikar koji podseća na neka druga, za ravniča-
re dostojanstvenija vremena. Naravno, gledali smo ovoga
slikara i na filmskim žurnalima, pamtim ga! Slika na som-
borskoj ulici, oko njega buljuk dece, ali i neki odrasli Som-
borci gledaju u sliku koja pred njima nastaje. Potom, osni-
vanjem kolonija, kao čelnik pokreta postao je još popular-
niji, naročito u Senti, Bačkoj Topoli, Bečeju i Ečki kod Zren-
janina. Još početkom 1951, u Beogradu priredio je izlož-
bu pod nazivom Ljudi. Tada su ekspresionističkim zama-
hom iznedrena platna, potresne figure i predeli panonske
ravnice u kojoj ključa koloplet uzavrelih boja, bili kamen
međaš naše nove likovne scene! Bio je to posve novi od-
nos prema predmetu, energija koja je izazvala preporod
vojvođanskog slikarstva. Konjović je bio primer, uzor mla-
dima kao angažovan, zavičajno ukorenjeni umetnik.
Godine 1958. obeležena je Konjovićeva šezdesetogo-
dišnjica života, odnosno četiri decenije na likovnoj sceni.
Skoro trideset godina on je stalno u Somboru, a sada se
proslavlja kao „svetski“, ali stalno prisutan u zavičaju! Pos-
tao je mit! Nije stoga čudo da je i 1960. u Subotici – baš
oko prvog maja kada se praznuje – njegova izložba prava
atrakcija.
Kopije fresaka bile su takođe atrakcija do tada neviđe-
na! U oba slučaja, međutim, igralo je ulogu i neko pritaje-
no osećanje koje nije dirigovano zvaničnim, od „komiteta“
usmeravanim ukazom. Slike su bile znamenja za ovdašnje
žitelje koji su se na neki način osećali zakinuti. Treperilo je
u vazduhu sazvučje ljudi i slikarstva. Bio je to pravi krea-
tivni angažman! Niti je srednjovekovno fresko-slikarstvo
umetnički vredno zato što su scene bile čitljive, niti je kon-
jovićevski bekrijaški razmahnut ekspresivni gest oblikovao
zašećerene naturalističke predele. Naprotiv! Srednjovekov-
ni živopisci su stvaralačkim instinktom, znalaštvom iskust-
va i zanosom, prosledili trag o sebi – svesno. Doduše retko,
osmelili su se i negde u nedohvatu zapisali svoje ime. Mi-
lan Konjović, pak, slikao je sa strašću nadigravanje čoveka
sa prirodom, njemu je sudbinski paorski dijalog na razmeđi
neba i zemlje bio u krvi, trajno je pamtio jedinstveni doživl-
jaj svog boravka na porodičnom salašu u Čonoplji. Mahom
je i slikao Bačku svog detinjstva, koje u stvarnosti ima sve
manje.
Pitanje „apstrakcije“ u oba slučaja je bez ikakvog znača-
ja! Svako je na svoj način sam nalazio smisao dijaloga sa
umetničkim ostvarenjem! Aktuelna demagogija „narodu i
radnim ljudima čitljive umetnosti“, nedvojbeno, nije uopš-
te potrebna iskrenim gledaocima bez obzira na pripadnost
ovom ili onom staležu. Očevidno, ni iz čega stasali, pa nap-
rasno u inženjere ljudskih duša prozvedeni mediokriteti,
zapravo poslušnici koji su se dokopali moći, vlastitu zbunje-
nost prikrivaju ostrvljenim kidisanjem na njima nedohvat-
ne vrednosti.
29. 6. 1963, subota
Sutra u nedelju, inženjer Laslo Bala će na Paliću u sali
nad Velikom terasom otvoriti Drugi likovni susret. Biće to
smotra slikarstva u kolonijama, sada već jugoslovenskim,
a ne kao prošlog leta – izložba povodom desetogodišnjice
vojvođanskih, dopunjena eksponatima iz kasnije nastalih
kolonija u drugim krajevima. Ovo je, znači, nama prvi sa-
mostalno urađen Likovni susret. Gabor Silađi, slikar sarad-
nik, ali i sjajan fotograf, Šandor Torok, samouki slikar, i ja
odradili smo posao, maltene sami. Gabor i ja smo išli birati
radove po ateljeima, pakovali u kamion, aranžirali postavku
na Paliću. Gabor je radove snimio, ja pripremao katalog, a
Šandor uradio veći deo posla u štampariji. Stari bać - Gušto
Nađčilag, preparator u muzeju, pomagao je kod raspakiva-
nja i aranžiranja, posle će biti čuvar dok izložba traje. Dani-
ma smo na Paliću bili od ranog jutra do mraka.
Danas takođe rano odlazim na Palić. Otišao sam zato
odmah ujutro preko puta muzeja u komitet do Estere Iv-
ković. Poslednji dogovor pred sutrašnju „paradu“, raport o
urađenom.
Kad tamo, pred Esterinom kancelarijom na hodniku,
naš kolega kulturaš, jako ozbiljan, nisam ga ranije takvog
90
video, čeka Esteru. Nadasve je zvaničan iako smo stari pri-
jatelji, očevidno nema nameru da mene informiše o razlo-
gu tako ranog dolaska u komitet.
Stiže Estera, on napominje da je prvi došao i kaže da
želi poverljiv razgovor. To znači da nećemo ući skupa i kao
obično, posve neformalno, zajedno prodiskutovati ono
zbog čega smo se ovde našli. Čudno, samim tim što i on
godinama deluje u kulturi.
Nije se dugo zadržao, otišao je ne baš zadovoljan, re-
kao bih više goropadan, ali i uzdržan.
Ušao sam.
Revoltiran viđenim, došao je da se žali. Uznemiren je
„apstrakcijom“ plakata za Drugi likovni susret! Smatra to u
„ovoj situaciji“ smišljenim bezobrazlukom.
– Taj pano nije nov, idejnu skicu radio je Dragoslav Sto-
janović Sip još prošle godine za Prvi skup slikara – rekoh
iznenađen.
– Znam, rekla sam mu!
Tema je tim skinuta sa „dnevnog reda“, nastavili smo
razgovor o sutrašnjem otvaranju izložbe, potom sam oti-
šao na Palić.
Ceo dan mi se jutrošnji događaj vrteo u glavi. Bio sam
zbunjen, ne toliko samom „dušebrižničkom intervenci-
jom“, već ličnošću koja se žalila.
Kolega i prijatelj (kome hotimično izostavljam ime)
očigledno je uzorak, a ne izdvojen slučaj. U ratu parti-
zan, demobilisao se kao ne baš visoki oficir. Sticajem prili-
ka našao se u kulturi jer je „od ranije pokazivao smisao za
to“, pisao je i pesme, pa je tako bio i „stvaralac“, naravno
bez odgovarajuće naobrazbe, više kao „izvorni talenat“. Ni
u snu ne bih pretpostavio da će on uložiti žalbu zbog Sipo-
vog amblema kreiranog i korišćenog prošle jeseni. Tada
je na trgu kod Gradske kuće isti pano sa dve figure koje su
predstavljale slikare, prepoznatljive po kistu i paleti, na-
slovljen: „Skup slikara Jugoslavije Subotica–Palić 28–30
IX 1962“. Sada na istoj trostranoj gvozdenoj konstrukci-
ji, koja je tamo trajno radi postavljanja reklamnih panoa,
osvanuše tri panoa sa natpisom Drugi likovni susret – Palić
Subotica, jul–avgust–septembar 1963.
Bilo pa prošlo. Hodao sam izložbenom dvoranom, pa-
žljivo posmatrajući da uočim eventualne propuste, gle-
dao eksponate. Od 117 eksponata 52 pejzaža, jedva šest
za koje bih mogao reći da su približno „realistički“. Najim-
presivnije su kompozicije enformela, a delo koje mi delu-
je zaista kao prava „apstrakcija“ jeste Kompozicija, 1962,
sada već pokojnog Đerđa B. Saboa (1920–1963). Preminuo
je iznenada, 14. juna. Sada gledam njegov filigranski tkan
crtež velikog formata (80 x 60 cm); treperi vitalitet ruke, a
znam da ga više nema. Prisećam se Pešte, slikara Endrea
Balinta, koji ga je opisao kao „ázott varjú figura“, a ja sam
u vrani prepoznao slikara i profesora koga, eto, više nema.
Kao da je vrana bila zloslutni znak. Pitam se sada – da li
mu je Geza Tripolski ikada pomenuo tu moju peštansku
zgodu?
Sećajući se Pešte, počeo sam da tragam za ekspona-
tima u kojima bih mogao da otkrijem sličnosti sa ostva-
renjima Bele Kondora. Bezuspešno! Baš nikakve srodnosti
nisam naslutio, kao da on i ovi ovde pripadaju različitim
svetovima.
26. 7. 1963, petak
Rijeka, tu smo nakon okončanog planinarenja, sutra
brodom putujemo za Split. Užasna vest jutros. Katastro-
falan zemljotres u 5.17 sati pogodio Skoplje! Navodno je
grad uništen, mnogo je mrtvih. Dan smo proveli veoma
potišteni, stalno osluškujući nove vesti, opterećeni razmi-
šljanjem o neizvesnosti života. Eto, jedan tren, sve se sur-
va u ništavilo. Mogli smo i tamo ići na godišnji odmor, od-
nosno mogao je ovde biti, iznenada, zemljotres.
11. 8. 1963, nedelja
PD „Panonija“ nedaleko Bajše. Nekad ugledan posed
bogatog veleposednika, u središtu imanja kaštel i zapu-
šten divan park. No, zahvaljujući sposobnom direktoru,
ovo je poljoprivredno dobro „prava mala Amerika“, istin-
sko snoviđenje vrednog i uspešnog gazdovanja. Retko vi-
đen primer. Zaposleni tu kao da ne žive u našoj stvarnosti!
Danas se, čak i za ovdašnje prilike, dogodilo nešto po-
sebno i nesvakidašnje. Matija Vuković (1925), jedinstveni
vajar, golja – „siromašan kao crkveni miš“ – priredio na le-
91
dini pred kaštelom reprezentativnu izložbu, doduše sve
skulpture su veliki formati, ali u gipsu. Ovde su njegov već
čuveni Ranjenik, Žena sa mrtvim detetom i, naravno, As
nastao 1958. godine.
Za mene, As je nešto posebno, a i sve ostalo nije ni-
čem već viđenom nalik! To su ostvarenja modelirana u gli-
ni tako da se stiče utisak kako svaka forma uslovljava na-
redni oblik i sve tako u krug do konačne celine, sazdane
od same sebe kao neki samonikli organizam. Tajnovit, a
u isti mah prepoznatljiv kao ljudski usud, svakako i auto-
biografski zapis samosvojnog kreatora, humaniste. As je
nalik steni koju je tiho i uporno glačalo i dubilo vreme od
iskona, možda i nalik korenu hrasta ljudskog obličja. Delu-
je kao znamenje čovekove neuništivosti, kao totem opo-
re lepote.
Sada u travi, sočnoj od noćašnje kiše, priviđao mi se
krhotinom kostura mitskog bića erozijom obznanjenog!
Šta se zapravo dogodilo?
Matija, vajar nedvojbeno jedinstven i neponovljiv na
jugoslovenskoj likovnoj sceni, priznat je kao vrhunski stva-
ralac, ali njegova ostvarenja nisu dopadljiva za aktuelne
naručioce. Nije on apstraktan, ali nije „realan“! Matijina
stvarnost niče iz realnosti kao najiskreniji, bolni dama-
ri spoznaje tragičnog dostojanstva ljudskog istrajavanja.
Jedinka, bačena u zbilju svakodnevice, beznadežno i pat-
njom nadmoćno izrasta u simbol. Teško da to mogu shva-
titi demagozi koji gradnjom monumentalnih spomen-be-
lega žrtvama rata i mrtvim junacima, kupuju privid trajno-
sti za vlastitu efemernost.
Skulptor Matija je svojeglav i nepotkupljiv, zato je i
bez „rentabilnih poslova“. Neumorno radi, uveren da je
u pravu. Stasavao je prožet ratnim iskustvima, ranjavan,
da bi u miru živeo teskobnom slutnjom novih katastrofa.
Učio je diveći se nezaboravnim delima prošlosti, uzor mu
je bio Mikelanđelo. Akademiju je završio 1951. u Beogra-
du. Tradiciju je, međutim, shvatao na svoj način, prven-
stveno kao putokaz da stvaralački izazov treba nalaziti u
sebi i oko sebe. Posve prirodno, sve ostalo nadvladalo je
– kao prepoznatljivost vremena – tragično osećanje da je
čovek trajno na nišanu ljudskog nečoveštva! Mislim da su 26. 12. 1963, četvrtak
u tome, pa i u mnogo čemu drugom, slični Kondor i Matija.
Stiglo je danas dugo očekivano pismo od Bele Kondo-
Odjednom, skopska katastrofa 26. jula!
ra. Izgleda, nismo se dobro razumeli, susret sa Imreom
Matija, potresen ljudskom patnjom, odmah je napisao
Devićem baš nije uspeo. To sam i mogao očekivati, Imre
pismo Imreu Deviću, koga zna kao organizatora i domaći-
je tip organizatora koji je uvek u „cajtnotu“ jer hoće da
na bačkotopolske umetničke kolonije. Od 1957. Matija je
stigne na više mesta odjednom. Žao mi je, sad čitam da je
učesnik kolonija, prvo ove, potom ečanske, pa senćanske.
postojala mogućnost da Bela bude ovde na otvaranju Dru-
Traži od Devića da pod hitno organizuje njegovu izložbu!
gog likovnog susreta. Tada bismo sigurno našli vremena za
Dogovoreno je da to bude na PD „Panonija“ s određenim
konkretne dogovore.
razlogom. Matija je, naime, doneo odluku da ponudi kao
Svejedno, valjda će to jednom krenuti! Možda ću ja
svoju donaciju postradalom Skoplju sledeće: sve njegove
naći načina da opet putujem u Peštu. Bela nas zove – „/.../
izložene skulpture na raspolaganju su onima koji žele pra-
szállás itt van, feleséggel is. Várlak“170 – u potpisu „másik
vo odliva u trajnom materijalu. Naravno, pod uslovom da
Béla“171 i na kraju „üdvözlöm: Ági“.172
svi autorski honorari koji pripadaju Matiji Vukoviću budu
Bila bi velika šteta da ne ostvarimo izložbu Bele Kondora.
uplaćeni na račun postradalih u skopskom zemljotresu!
Izložba je bila nadasve uspešna. Prisutni su bili prethod-
no pozvani funkcioneri preduzeća i čelnici gradova u okoli-
ni. Pravo na odliv otkupili su donacijom Skoplju, koju bi sva-
kako morali „dobrovoljno“ uplatiti, a da ništa za uzvrat ne
dobiju. Tako je, mislim, humani gest umetnika pretvoren u
„robu“, a da toga Matija nije bio ni svestan.
Ja sam, naravno, počeo agitovati kod Subotičana i us-
peo. Pravo na odlivanje Asa je otkupila Subotica! Matija,
Dević i ja bili smo srećni. Već sam unapred video travnjak
pred novim hotelom¸ koji je jula konačno dobio ime „Pa-
lić“, ukrašen potresnom figurom Asa koja će čuvati seća-
nje na skopski zemljotres, odnosno biti trajan beleg do-
stojanstva ljudske patnje! Oporo znamenje, memorijal pri-
meren našem vremenu.
8. 11. 1963, petak
U Gradskoj izložbenoj sali (sada Zimskom salonu „Li-
kovnog susreta“), otvorena je danas izložba slika pozna-
tog umetnika Ivana Radovića (1894). Svojedobno, bio je
on učesnik umetničke kolonije Nađbanja, koja je počet-
ni kamen međaš mađarskog i ne samo njihovog moder- 170 „/.../ kod mene ima dovoljno mesta, pa čak i za tvoju
nog slikarstva, počev od 1896. godine. Mislio sam da će ženu. Čekam te.“
otvaranju prisustvovati i umetnik pa ću doznati više, što 171 „Jedan drugi Bela“.
se kaže „iz prve ruke“. No, on nije mogao doći, bolestan je. 172 „Pozdrav: Agi“.

92
 1964.
19. 1. 1964, nedelja
Tekst naslovljen „Problem publike“, pisan za novosad-
ski „Dnevnik“, prvo nije bio objavljen, potom danas vidim
da je ugledao svetlo dana, ili crnilo štampanih slova.
Ne tako davno raspravljalo se na „Tribini Dnevnika“
o brojnim aktivnostima i pravilnom odnosu prema kultu-
ri, naglašavan je intenzivan likovni život u Vojvodini baš u
proteklim godinama, ali se retko pominjao problem publi-
ke. Organizovanje same izložbe, naime, još ne znači pro-
dor umetničkog dela do onih kojima je likovna izložba na-
menjena.
U tekstu za „Dnevnik“ koristio sam kao primer proš-
logodišnji Likovni susret na Paliću: „/.../ Izložba učesnika
umetničkih kolonija Jugoslavije, po svom značaju i razno-
vrsnosti likovnih traženja svakako predstavlja izvanredan
umetnički događaj. Otvorena je u turističkom centru koji
tokom leta vrvi kao košnica. Šta je rezultat? Izložbu je po-
setilo oko 8.000 posetilaca. Ugostitelji na Paliću izložbu
nisu smatrali atrakcijom nego teretom. Ni jedan radni ko-
lektiv izložbu nije posetio! Čak su organizatori ’Vikenda na
Paliću’ zaboravili (?!) da je izložba otvorena te su radi ’sve-
stranosti’ vikenda organizovali i smotru amatera slikara da
bi i umetnost našla svoje mesto u ’kulturnoj zabavi’! Na-
ravno, posetioci su morali da se iščuđavaju jer je u manjoj
dvorani bilo ’lepih i razumljivih slika’, a gore u većoj dvora-
ni ’svega i svačega’...“
Šta se zapravo dogodilo?
Zbilo se ono što nema nikakve veze sa proklamova-
nom slobodom stvaralaštva, niti je u sazvučju sa proš-
logodišnjom Titovom opaskom kako nije zadovoljan sta-
njem u savremenoj umetnosti Jugoslavije. Bauk „apstrak-
cije“ dobro je došao onim minornim ličnostima, pakosni-
cima i zavidnicima koji ne mogu da podnesu uspešan pro-
dor „Likovnog susreta“ na jugoslovensku scenu. Pod de-
magoškom parolom „umetnosti razumljive narodu“ isko-
ristili su i jedinstvenu manifestaciju na Paliću.
Uveren sam da je na palićkoj Velikoj terasi prostor koji
je dole svesno i hotimično popunjen diletantskim ruko-
tvorinama subotičkih amatera. Zla namera je očevidna po
93
tome što je „zaboravljeno“ razgraničavanje donje i gornje
izložbe! Publika, naime, mora prvo proći kroz diletantsku,
a tek kada se popne na sprat, stiže u izložbu Drugog likov-
nog susreta. Organizatori su „propustili“ da istaknu negde
na vidnom mestu natpis koji upućuje posetioce na to da su
u prostoru amaterske izložbe.
Palić je u znaku Drugog likovnog susreta, prema tome
iz datoga sledi da su i diletanti učesnici iste smotre. Neki
su se čak i fotografisali pored plakata Drugog likovnog
susreta (iako je on „apstrakcija“) da bi sačuvali uspome-
nu na leto kada su bili „učesnici“. Naravno, dušebrižnici-
ma „umetnosti za narod“ nije bilo važno što je dezinfor-
macijom devalvirana likovna manifestacija jugoslovenske
umetničke scene samo zato da bi se progurala njihova idi-
otska zamisao.
Problem je u tome što su ovi tzv. „organizatori“ ma-
hom plaćeni, čak i ugledni „radnici u kulturi“ grada i sre-
za, koji pored ostalog treba da unapređuju turizam! Teško
subotičkoj kulturi i turističkoj privredi koje kreira, vodi i
opslužuje takav „stručni kadar“ kojem bi „narod“ treba-
lo da veruje. Između umetnosti i ljubitelja umetnosti ne-
ophodan je most – to svakako ne mogu biti mediokriteti.
Problem publike, samim tim, nisu ljubitelji umetnosti već
glup, zlonameran i konzervativan tumač!
Imao sam prilike, ne jednom, pred slikom u izložbe-
noj sali razgovarati sa ljudima, naročito decom. Oni veoma
brzo nalaze put do umetnosti. Teško je, međutim, polemi-
sati sa poluobrazovanim „intelektualcima“ koji svoje pra-
vo da se „razumeju u umetnost“ potežu iz pozicije pravo-
vernosti, odnosno svojevoljnog tumačenja izjava moćnika,
te tako „propisuju“ ispravnost mišljenja.
26. 2. 1964, sreda
Beograd, učestvovao sam u emisiji Radio Beograda
„Upoznajmo našu zemlju: Bačka“. Govorio sam o salašima
i arhitekturi secesije, umetničkim kolonijama. Pominjao
sam saživljenost paora sa ravnicom, kućama nabijanicama
koje niču iz zemlje, a potom se rastroše i opet zemlji vrate;
građevinama secesije koje su ukrašene zemljom – „žolnai“
keramikom; kolonijama i zavičajnoj ukorenjenosti slikara.
 8. 3. 1964, nedelja treba da probudi zapitanost i podstiče želju za dijalogom
sa umetničkim ostvarenjem bez predrasuda. To nije ni lak
Održao sam predavanje sa temom „Apstrakcija i re-
ni kratkotrajan proces. Uostalom, muzika je apstrakcija i
alizam u slikarstvu“ danas u 19 sati (Tribina mladih, Ha-
niko ne traži od nje „da liči“.
rambašićeva ulica br. 4). Nije bilo puno slušalaca, nije bilo
ništa vredno pomena. Prisutnima i nije bilo potrebno tu- 12. 3. 1964, četvrtak
mačiti.
Boravim u Beogradu, danima sam na stanu kod kole-
No, mene je celo vreme zaokupljala jedna sasvim dru-
ge Dobrivoja Popovića Dobre. Odlazim svakodnevno u Na-
ga misao. Ovde sam ja bio đak III/a razreda gimnazije u
rodni muzej, istražujem u biblioteci izložbe održavane iz-
proleće 1945, a nešto kasnije – 1949 – u večernjim sati-
među dva rata.
ma tu sam bio učesnik kursa figuralnog crtanja. Prošlo je
Danas, čujem ovde, preminuo je veliki slikar Jovan Bi-
skoro dve decenije, nije puno, čak ni malo, ali u umetnosti
jelić, rođen daleke 1886. godine. Bio je jedna od central-
se za mene štošta dogodilo! S početka, akademizam/na-
nih figura na likovnoj sceni tog neponovljivog razdoblja
turalizam ili diletantizam su „prirodna pojava“ meni kao
naše umetnosti. Boravio je već kao oronuo starac u slikar-
dečaku koji to u okruženju iz dana u dan viđa, dok i učitelji
skoj koloniji Ečka 1961. i 1962. godine, pamte ga po isija-
podstiču kopiranje tih „lepih“ slika. Tek u gimnaziji, listaju-
vanju optimizma, dok je tamo slikao skoro slep! Izlagao je
ći knjige i stručne časopise u biblioteci prijatelja, otkrivaću
kao učesnik pokreta umetničkih kolonija na Prvom i Dru-
sebi likovne vrednosti, ali prvenstveno renesanse, malo i
gom likovnom susretu na Paliću.
drugih razdoblja, no isključivo u „realističkim“ prizorima.
Upoznao sam njegovog sina, popularnog filmskog
Tek na izložbama posle 1950. godine – Novija francuska
glumca Severina Bijelića, ranije poznatog sportistu plivača,
umetnost iz zbirke Umetničkog muzeja (mart–april, 1950),
jednog nadasve vrelog dana leta 1962. godine. Stigao je u
potom Izložba savremene francuske umetnosti (Beograd,
muzej donoseći slike svoga oca Jovana Bijelića. Radio sam u
Umetnički paviljon, februar–mart, 1952) i na kraju Hen-
depou obliven znojem. Brzo smo našli zajednički jezik i spri-
ry Moore – skulpture i crteži (Beograd, aprila 1955) – bio
jateljili se, potom smo autom odneli slike na Palić u izložbe-
sam primereno i dobro informisan, samim tim i prijem-
nu salu, a zatim otišli na kupanje. Mnogo zanimljivog o Jo-
čiv za nešto drugo, a ne samo za „lepe“ prizore i skulptu-
vanu Bijeliću čuo sam to popodne od sina Severina. Uzgred,
re u svakodnevnom okruženju (enterijeri, trgovi, groblja,
tada na „štrandu“, Severin me je naučio skok salto unazad.
crkve). Uz, svakako, evidentan interes ili možda talenat,
Otišao je kasno uveče autom za Beograd.
imao sam i sreće!
Sutradan, verovatno od vrućine i znojenja, primetio
Šta reći za bezbroj drugih vršnjaka koji su sticali isto
sam poznate simptome, otišao u bolnicu. Dani provede-
takvo iskustvo, a da nikad nisu bili suočeni sa autentičnim
ni na lečenju skoro da su mi ugrozili odlazak u Budimpeštu
ostvarenjima umetničke baštine? Njima se u svest uvreži-
radi pripremanja diplomskog rada. Sada razmišljam o bo-
lo u detinjstvu viđeno, za njih je ta stvarnost – umetnost.
ravku u Budimpešti. Upoznao sam tada očevidno trajne pri-
Sve ostalo samo je odbojna nepoznanica koja, u jednom
jatelje – Belu Kondora i Lajoša Nemeta. Vrti mi se u mislima,
trenutku imenovana sumnjivom i neprijateljskom, bude
rekao bih, nešto zaista smešno: skok salto! Da li su mi u Pe-
potom sa „najvišeg mesta“ anatemisana kao „apstrakci-
šti – Bela, Lajoš, profesor Derčenji i svi ostali – pomažući mi
ja“! Njima, potom đacima škola, ali i drugim zaintereso-
svesrdno, pokazali salto napred – skok iz romanske skulptu-
vanim ljubiteljima umetnosti (nikom se ne može uskratiti
re u prekretnicu vekova, odnosno savremenu umetnost,
pravo na taj interes prema umetnosti) nuditi samo izložbe
posebno u likovno stvaralaštvo Vojvodine i arhitekturu se-
– čist je promašaj! Mislim da je uloga kustosa muzeja pr-
cesije? Otići ću na sahranu kada sam već ovde u Beogradu.
venstveno u tome da premosti prirodno nastali jaz! Kustos

94
 ***
Bio sam na sahrani Jovana Bijelića. Tmuran dan, ma-
lo-malo kiša, hladno. Sve se odvijalo po već uobičajenom
redu. Ništa iznimno, vredno dužeg pamćenja. Razmišljao
sam o nadasve autentičnom slikaru, ali i čoveku koga ni-
sam lično poznavao. No, sećam se i kazivanja subotičkog
slikara Gustava Matkovića (1922), svojedobno smo skupa
bili učesnici kursa figuralnog crtanja. Posle, bio je privat-
ni učenik Jovana Bijelića, proveo je dosta vremena u beo-
gradskom ateljeu. Rado je pričao o blagorodnom slikaru
koji nije bio opterećen slavom, nezaboravnim sedeljkama
u omiljenoj birtiji sa običnim ljudima, svakodnevnim sa-
govornicima.
Stojim malo po strani, imam pregled ceremonije, vi-
dim i čujem govornike koji se smenjuju kod otvorenog gro-
ba. Ono što se u scenu ne uklapa jeste čovek odrpanac koji
nervozno gužva kapu u rukama, prisutan od početka uz
raku. Možda je unajmljen radi ukopavanja, mislim ja, ve-
rovatno i ostali.
Posle svih govornika, odjednom, iznenadivši sve prisut-
ne, počne da govori klošar. Žurno, strahujući da ga ne pre-
kinu, kazivao je isprekidano o zahvalnosti njega i drugih sa-
govornika opore svakodnevice koji se ponose jer su sa njim
drugovali. „Poznavali smo te bolje od svih, kao dobrog čo-
veka, koji kada je imao i drugom je davao, često i nemaštinu
sa nama je delio, uvek govorio da se treba radovati životu...
Voleo si svakog od nas, mi smo te poštovali. Slava ti...!“ Niko
ga nije prekinuo! Uspeo je završiti govor, naglo se okrenuo
i brzo udaljavao. Vidim, čekaju ga dvojica i oni kreću ali, po-
štujući brzinu jednog bez noge, beže – iako ih niko ne pro-
goni – trojica Bijelićevih čemernih prijatelja. Očevidno, dva
kompanjona čuvala su strah govornika, biće svedoci ispra-
ćaja kada se bude – ko zna koliko dugo – prepričavao doga-
đaj, kada se iz dana u dan budu prisećali, prosleđujući svoje
nezaborave sebi sličnima. Ja sam upamtio njih, zaslugom
govornika, jekom iskrenih, drhtavih reči!
26. 3. 1964.
Beograd. 10 sati, Osnivačka skupština Društva istori-
čara umetnosti. Bio sam i do Nandora Glida (1924), vajara
rodom iz Subotice, sada je on u Savezu Društava likovnih
umetnika Jugoslavije, razgovarali smo o Beli Kondoru, gra-
95
fikama koje su kod mene i nameri da napravimo izložbu.
Naime, posle Kondorovog pisma stiglog krajem prošle go-
dine, ipak je sledećom prilikom Imre Dević doneo novije
grafike i revers za njih. Ostavio sam revers u Savezu kod
Čakarevićke, da izložba dobije „službeniji“ izgled. Sada je,
napokon, potencijalna izložba dobila konačnu formu, do-
bio sam kataloške podatke u redosledu, Kondor je odre-
dio šta će se izlagati, stigao je i predgovor Lajoša Nemeta.
13. 4. 1964, ponedeljak
Danas u 9 sati 30 minuta i 27 sekundi osetio se u Subo-
tici zemljotres! Sedeo sam baš u kancelariji Lacike Sekere-
ša. Odjednom, zabezeknuti, vidimo da njegovi arheološki
krčazi na vitrini poskakuju, luster se ljulja, ispod nas kao
da je tle zadrhtalo.
Setih se Skoplja. Izgleda, život je zaista lutrija, nikad se
ne zna šta donosi naredni trenutak.
30. 4. 1964, četvrtak
Danas je otvoren napokon završen novi hotel, nazvan
„Palić“, građen po projektima diplomiranog inženjera ar-
hitekture Dragutina (Karla) De Negrija (1931). U dogovoru
sa njim, uspeli smo ubediti investitora da se u enterijerima
da prostora „maloj sintezi“. Radili su zidne panoe u kafa-
ni, odnosno restoranu, Dragoslav Stojanović Sip i Bogomil
Karlavaris, mozaik levo od ulaza Jožef Ač, zgrafito u baru
Milivoj Nikolajević, vitraže u stepeništu Karel Zelenko.
Nasuprot hotelu, sa druge strane raskrsnice na kojoj
su prvi subotički semafori postavljeni novembra 1961.
godine, stoji nova zgrada Skupštine sreza Subotice. Pored
nje je skulptura Spojene forme Ane Bešlić. Nedaleko, kraj
ukrasnog bazena ispred centralnog ulaza, planira se mo-
numentalna kompozicija takođe rodom Subotičanina, va-
jara Nandora Glida. Unutar bloka sa dvoranama za sedni-
ce, zastakljena bašta ili svetlarnik u holu dobiće skulpturu
Vojina Stojića. Velika skupštinska sala, nakon odluke žirija,
dobiće veliku zidnu kompoziciju Aleksandra Zarina ili Ota
Logoa, nekada mog školskog druga, a sada beogradskog
skulptora.
 4. 6. 1964, četvrtak je izvan dvorane. To je prva izložba skulpture u slobodnom
prostoru u Subotici ikada otvorena!
Napisao sam danas za novosadski list „Dnevnik“ tekst
– Grafika Jugoslavije je smotra deset poslednjih godi-
„Skulptura i grafika na Paliću, uoči otvaranja Trećeg likov-
na. U okviru Trećeg likovnog susreta priređena je kao am-
nog susreta“. Želja mi je da skrenem pažnju na to da će
biciozna izložba zato što Prvi skup grafičara Jugoslavije
– prvi put od kada postoji – palićki park prigrliti desetinu
treba da se održi u Subotici krajem septembra. Ugovorom
skulptura velikog formata koje treba videti kao mogući an-
između našeg Saveza likovnih umetnika i Saveza likovnih
sambl u budućnosti. Namera nam je (ako bude sredstava)
umetnika NR Mađarske, izložba će potom biti priređena i
da eventualno jednu ili više otkupljenih skulptura, izvede-
u Budimpešti. Ova zaista jedinstvena prezentacija grafike,
ne u odgovarajućem materijalu, zadržimo trajno na loka-
nazvana još i „Zlatno doba jugoslovenske grafike“, sadrži
ciji gde će biti izložene ovoga leta. Za desetak godina bila
234 lista od sedamdeset grafičara.
bi to jedinstvena smotra skulpture u slobodnom prostoru!
Palić je danas, nedvojbeno, likovni centar. Učesnici ovog
„Mesto pod suncem“ za skulpturu i nenametljivo sta-
„susreta“ izlagali su na čuvenim međunarodnim izložbama
klo za grafiku pored raskošnog nameštaja, mekih tepiha i
od Tokija do Venecije, od Buenos Ajresa do Ljubljane. Vaja-
raskalašnih figurica u vitrinama, predstavlja mali podstrek
ri, pak, radili su na brojnim simpozijumima skulpture: Por-
našoj savesti pred otvaranje Trećeg likovnog susreta. Kada
torožu, Kostanjevici, Dečanima, Prilepu i drugde. Izlagali
budemo ovih letnjih dana razgledali skulpture i grafike, se-
u Veneciji i Parizu, Njujorku, podizali spomenike u zemlji i
timo se da u senci umetnički vredne Gradske kuće sa po-
van nje. Mnogi od njih prisutni su ovde, dive se Paliću i ra-
četka ovog veka, treba da živi umetnost naših dana.
duju se druženju.
28. 6. 1964, nedelja Palić je danas zaista nikad ranije viđeno stecište „pre-
stoničkih uglednika“ koji su se ovde sjatili. Kao nekad, uoči
Palić. Otvoren Treći likovni susret.
Prvog svetskog rata, kada je Palić bio popularno i rado po-
Radili smo zaista mnogo. Juče, zato što je zakazao se-
sećeno kupalište i letovalište. Tada su „gvozdenim putem“
kretar i nije obezbedio potrebnu radnu snagu, sami smo
iz Budimpešte dolazili. Sad većina isto dolazi vozom iz Beo-
prali stakla, uramljivali grafike i vešali sve do minut pre
grada, samo funkcionere dovoze službeni automobili. Ali,
otvaranja danas. Teturali smo od umora! No, bilo je nečeg
danas ovde ima umetnika iz Prilepa, Titograda, Sarajeva,
lepog i uzvišenog u tom naporu do iznemoglosti. Iznenađi-
Zagreba i Ljubljane i drugih gradova.
vao nas je svo vreme Milivoj Nikolajević (1912), slikar i gra-
Da li će ideja Imrea Devića – da Palić bude na trome-
fičar, upravnik Galerije Matice srpske, umetnik više puta
đi država, međunarodni „likovni susret“ umetnika – ikada
nagrađivan, trenutno član Umetničkog saveta ove izlož-
postati stvarnost?
be. Mića, koga smo svi znali kao komotnog, nadasve finog
i gospodstvenog, radio je poput nadničara, potvrdilo se 10. 7. 1964, petak
da najlepše pere stakla, iako je među prisutnima najstariji,
Buco, Kaća i ja otputovali na godišnji odmor vozom za
bio je neumoran. No, sve se dobro završilo! Pred nama je
Split. Boravićemo u Sumartinu na Braču, a na kraju dva
zaista veličanstvena smotra umetničkih ostvarenja. Sasto-
dana u Solinu kod prijatelja slikara Mila Skračića. Na posao
ji se iz dva dela, ima i dva kataloga:
se vraćam 8. avgusta.
– Treći likovni susret je izložba skulpture, manji formati
su u izložbenoj dvorani na spratu, velike skulpture razme- 3. 8. 1964, ponedeljak
štene su u slobodnom prostoru palićkog parka. Dvadeset i
Vratili smo se sa odmora, proveli smo na moru dvade-
osam vajara izložilo je šezdeset i sedam ostvarenja, deset
set i dva dana.

96
 Skračić i ja smo tumarajući po antičkoj Saloni razmi-
šljali na temu tragova. Naime, sve oko nas svedočilo je o
milenijumu i stolećima pride, isijavalo prošlost akumulira-
nu u osunčanim kamenim oblicima. Mene je najviše im-
presionirao protok vremena užlebljen tragovima točkova
u kamenim pločama kolovoza. Dve linije, paralelne i du-
boko usečene, tamo gde jesu – među ruševinama – nisu
samo mehanički nastali ožiljci. To su tragovi koji pokreću
vremeplov i podstiču bokorenje mašte čak i kada ništa ne
znamo o istoriji prizora. Rečiti su, raspričani ili lapidarni,
kako kad, ali razgovetni samo prijemčivim sagovornicima.
Kao što ni muzika nije svakom uhu dostupna.
Mile stanuje nadomak antičke Salone. Pišući predgo-
vor izložbi u Salonu Tribine mladih u Novom Sadu, maja
ove godine, to mi je bilo na umu. Skračić živi u dosluhu sa
drevnom Salonom, oblikujući slike kombinovanom tehni-
kom i naziva ih Tragovi čoveka, Ostaci nečega, Govor vre-
mena... ili samo Tragovi. Skračićev enformel meni se stal-
no priviđa kao drevne iskopine Salone. Njegove strukture
oslikanih površina kao da isijavaju tu slojevitost natalože-
nog vremena i događaja. Uostalom, prisutna je tu i nečuj-
na jeka krika umirućih kršćanskih martira u areni, miris pa-
ljevina i garež razmeđe između ostrvljenih budućih i bivših
gospodara koji su orgijali kroz istoriju.
„Taj silni grč u kome slika života umire, a rađa se ži-
vot slike, pokreće jezivi i bolni ples oko i u slikarstvu da-
nas. Oko i u slikarstvu Mila Skračića...“, napisao sam u ka-
talogu.
Mislim da je posve nebitna leksika kojom stvaralac ob-
znanjuje vlastitu spoznaju teme ako je kreativni iskaz au-
tentičan, zrači univerzalnu humanu poruku i podstiče traj-
no čovekovu zapitanost i zabrinutost nad usudom ljudskim.
Dočekalo me je pismo Ivana Devenjija iz Estergoma,
zamolba da mu nabavim i nekako pošaljem knjigu: Sinkó
Ervin, Egy regény regénye.173 Videću u Novom Sadu.
4. 8. 1964, utorak
Amerikanci počeli bombardovanja u Vijetnamu. Opet
se rasplamsava jedan besmisleni rat, bombe ne razlikuju,
ginuće većinom nedužni, nikad podstrekači.
173 Roman jednog romana.
97
Takođe 4. avgusta, ali 1889. bila je nedelja. Prvi dan
Palićkih sportskih igara. Napušteni zamak, zvani „Bagoly-
vár“, koji je izgradio propagator sporta Lajoš Vermeš ne-
daleko obale, ćuti mudro. Posmatram ga često, na Paliću
sam zbog Likovnog susreta maltene svaki dan. Zna se da je
tada, na tom prostoru gde je izgrađen slikovit dvorac, od
jutra do večeri veselo žamorio ogroman broj Subotičana.
Bilo je trčanja, plivanja, mačevanja, vožnje bicikla, grom-
kog navijanja, skokova u dalj...
Skok u dalj!
Četvrtog avgusta 1936. baš kao danas bio je utorak!
Džesi Ovens, američki sportista, Crnac, na Olimpijadi u Ber-
linu skočio je u dalj 8.06 metara i bio prvi. Osvojio je tako
četiri zlatne medalje.
Adolf Hitler, promašeni moler, potom ostrvljeni rasi-
sta, uspaljeni kancelar, ali i miljenik naroda Nemačke, koja
je domaćin međunarodnog sportskog nadmetanja – be-
san zbog uspeha Crnca – demonstrativno ustaje i napušta
stadion naočigled celog sveta!
Nekome je ovaj krajnje nevaspitan postupak bio sme-
šan, drugom idiotski, trećem beznačajan... Da li je iko u
tome nazirao pretnju civilizaciji?
Ubrzo potom, izbio je do sada najstrašniji – Drugi svet-
ski rat! Izazvao ga je baš taj uspaljeni drekavac istorijske
scene.
Sada se opet negde bombarduje, umiru nedužni, a
ostaju da žive osakaćeni...
10. 8. 1964, ponedeljak
Pisao sam danas Kondoru. Zamolio me jedan kolega u
Beogradu da se raspitam. Navodno, na reljefu postamen-
ta spomenika Eugena Savojskog nekada je mladi Ivan Me-
štrović modelirao jednu ili više figura. Što dalje, i mene to
sve više kopka – da li je ili nije istina.
11. 9. 1964, petak
Od danas do 16. septembra predsednik Josip Broz
Tito je u Budimpešti. Voleo bih znati da li će na prijemu
opet biti arhitekta Gerloci, čuven po zbirci slika Tivada-
ra Čontvari Kostke. Smeo bih se kladiti da neće biti prisu-
tan! Sada su neka druga vremena, važni su neki drugi ljudi,
cene se neke druge ličnosti i pozivaju na prijeme, a mislim Sada, prisećajući se, moram priznati, pamtim kao ne-
da i Tito nije tako popularan u Budimpešti kao nekad. zaboravne dve stvari:
Uostalom, to me se ne tiče. Meni sada predstoji rad – prostoriju, toplu i tajnovitu, slike na zidovima, arte-
na izložbi Bele Kondora i, još više, dosadni poslovi oko or- fakte sa iskopavanja u okolini kao i mnoštvo knjiga u vitri-
ganizacije Prvog skupa grafičara Jugoslavije, krajem ovog nama; naročito mi je bio drag masivni kožni trosed u koji
meseca, a potom demontiranje Likovnog susreta, vraćanje smo prosto utonuli Tibika Hiter, ja, a ponekad i Lacika Se-
skulptura i sve ostalo. kereš;
Lajošev tekst sam preveo, katalog je u štampi. Žao mi – pisaći sto kada je za njim sedeo Maća Evetović, go-
je što je kataloščić tako bedan. No, izložba će nesumnjivo vorio i pušio, osvetljen stonom lampom čudnog oblika sa
biti lepa. Postavićemo grafike u zaista prikladan prostor. staklenim abažurom zelene boje, ispod bila je velika pepe-
ljara, a Maća je cigarete, jednu za drugom, pripaljivao na
24. 9. 1964, četvrtak
žeravici prethodne.
Izložba Bele Kondora danas je postavljena! Sada sam ja kustos, secesijska stona lampa nalazi se na
Smeštena je levo od ulaza u Gradski muzej. Prostorija mom pisaćem stolu, rado sedim i radim pod njenim sve-
je, svojedobno, bila kancelarija prvog upravnika Gradskog tlom i pušim, pušim prisećajući se onda nedostižnog, a pri-
muzeja, dr Mirka Šulmana. Kada smo bili đaci gimnazije, željkivanog, što mi se ostvarilo!
ovde smo pohađali kurs za muzejske poverenike na tere- Posmatram grafike Bele Kondora. Prostorija je kada
nu. Muzej je bio otvoren 29. novembra 1948. godine. Tada sam ja došao u muzej već bila izložbena sala umetničkog
je u štampi objavljen proglas, a u gimnaziji čitana u svim odeljenja (galerija). Iz nje se stepeništem silazilo u veću
razredima okružnica, zapravo poziv zainteresovanima da dvoranu prizemlja susedne zgrade, pripadala je takođe ga-
se prijave. Bilo nas je nekoliko. Od njih, sada je Lacika Se-
kereš baš upravnik muzeja, ja sam kustos.
Sećam se, dolazili smo poslepodne, zimsko doba i sneg
po ulicama. Tu je lepa gvozdena peć imala neke prozor-
čiće na vratima, treperila je kroz njih vatra. Bilo je veo-
ma toplo, osećao sam se prijatno. Prijavio sam se na kurs
na srpskohrvatskom i mađarskom jeziku, slušao dr Mirka
Šulmana, govorio nam je mađarski, pretežno o arheologi-
ji – ona mu je bila miljenica – manje o etnologiji, likovnu
umetnost je zapostavio. Naš drugi predavač bio je dr Ma-
tija Evetović, nedavno još upravitelj gimnazije. Dobro smo
znali Maću Evetovića, ali tada nam je postao blizak. Po-
smatrao sam ga dok smireno govori, veoma rado o grčkoj i
rimskoj arhitekturi i skulpturi, odnosno o narodnom gradi-
teljstvu, a skoro ništa o arheologiji. Tako, rekao bih, manje
smo slušali na srpskohrvatskom ono što je govorio Šulman
o dalekoj prošlosti, ali smo zato čuli o salašima. No, ni je-
dan ni drugi nisu pomenuli Sinagogu, Gradsku kuću, zgra-
de na Paliću, ne daj bože kuću u kojoj smo sedeli. Očevid-
no, slikarstvo im takođe nije bila jača strana. Naslovna strana kataloga Kondorove izložbe u Subotici 1964. godine

98
leriji. Tu sam ja izlagao slike i skulpture iz naše umetničke zbir-
ke, sve dok nam nije oduzeta ta veća sala. Potom smo otvor
zazidali, dobio sam prostorije na suprotnoj strani, opet smo
probili zid u susednu zgradu i tuda ulazili među slike.
Prostorija koja budi toliko uspomena sada je takozvani
„Pionirski likovni salon“, zidovi su obloženi bogato nabra-
nom svetlosivom draperijom, osvetljenje je savršeno, baš
galerijsko. Sve je bilo – po mojoj želji – opremljeno i pla-
ćeno iz posebnih fondova. Tu smo priređivali izložbe deč-
jih radova.
Sada je ovde postavljena izložba mog prijatelja. Od rata
naovamo, prvi put izlažu se dela jednog umetnika iz ino-
stranstva. Baš sada – zato što se ovde održava Prvi skup gra-
fičara Jugoslavije – prezentiramo listove samosvojnog ma-
đarskog grafičara Bele Kondora.
Tu u prostoriji mojih maštanja od pre šesnaest godina!
25. 9. 1964, petak
Danas u 10 sati sednica Organizacionog odbora Simpo-
zijuma grafičara. Dogovor i za osvetljavanje Gradske kuće.
Pristižu i gosti sa strane. Obzirom na to da stanujemo u
zgradi muzeja, Džonika (Karolj Engi) i ja smo stalno dežurni.
Zgrada se od stanice vidi, gosti dolaze ovamo pravo s voza.
Tu sam svakako, ne sedim u kancelariji, vreme mi brže pro-
lazi na Kondorovoj izložbi, odatle vidim ulaz.
Posmatrao sam Beline bakropise danima, opremajući
ih pod stakla. Potom, ovde sam ih raspoređivao, sada če-
kajući učesnike skupa grafičara zabavljam se gledanjem,
uspostavljanjem međusobnih veza, iščitavanjem poruka,
kao i odgonetanjem skrivenih značenja. Zaista sam zadiv-
ljen znalaštvom, majstorstvom vrsnog grafičara, ali mi se
neodoljivo nameću upoređivanja sa onim izloženim listo-
vima u dvorani na Paliću, koje sam gledao iz dana u dan,
odnosno imajući svaki list u rukama. – Pokolbeli kocsma (Paklena krčma) – izazovna figu-
Nadam se da će autori grafika na Paliću – biće ih dosta
prisutnih – ovih dana sa zadovoljstvom razgledati izložbu
kolege, ovde u muzeju.
Ja, uz najbolju volju, nisam našao sličnosti – Kondor i
Jugosloveni izgleda da ne pripadaju istom svetu. Bakropis
Prostor Stojana Ćelića (1925), gustim tkanjem linija u kon-
99
trastu sa belinom podloge, blago asocira na Kondorovo
„muziciranje“ na razmeđi svetlog i tamnog. Željko Hege-
dušić (1906), takođe rado priziva jeku autentičnih majsto-
ra prošlosti, ugrađujući tu „varku“ u samosvojnost vlasti-
te poruke. Branko Miljuš (1936) nije sličan, ali mi se stalno
nameće „srodnost duša“. Bio je Branko nagrađen na Bian-
co e nero u Luganu 1962, a Kondor je u Luganu bio 1958.
godine. Baš bih voleo da se njih dvojica sretnu. Možda u
nekoj koloniji, videćemo! Možda perfekcija Boška Karano-
vića (1924) pripada Kondorovom svetu, iako su njihovi li-
kovni iskazi potpuno različiti. Ništa se ne zna, uostalom u
samosvojnosti je smisao. Riko Debenjak (1908) je nagrađi-
van na Bijenalu u Tokiju 1957. i 1962. godine. Japanci su ga
videli već u tri verzije na Prvom, Drugom, Trećem bijena-
lu. Kako sam čuo, sada će na Bijenalu u Tokiju učestvovati
i Bela Kondor. No, ako ponudu grafike u Subotici ovih dana
budem posmatrao kao celinu, nemamo se čega stideti –
Kondor pripada čelnoj grupi!
Gledam listove serije: ilustracije za pesme Vilijama
Blejka. Na otisku malog formata, natpis „Egy emlékeze-
tes ábránd“,174 Blejk večera sa prorocima. Očevidno, go-
sti su u Blejkovom ambijentu. On iz svoga sveta ne može,
proroci kao gospodari vremena, prošlog i budućeg, mogu.
Zato oni dolaze, prstom upozoravajući podjednako Blejka
i Kondora. Obojica su slikari i pesnici u isti mah, bolje re-
čeno poetični grafičari, liniju im usmerava imaginacija koja
balansira, treperi na sredokraći nadrealizma i prozaične
stvarnosti. Oni vide s onu stranu mogućeg – a to je nada-
sve opasno! Zapitanost u zanosu ili teskobi, žudnja da se
dokuči nepoznato, razazna suština, osobenosti su ljudske
– koje su zalupile vrata raja pred čovekom nepovratno!
Zanimljiva su mi dva lista sa nazivima rečitim baš zbog
sličnosti:
ra za šankom, krajnje učtiv konobar sa ubrusom preko
ruke prebačenim, indiferentno iščekuje goste. Ceo pri-
zor je nadstvaran, ljudski je samo gest upozorenja – za-
pis na pultu: „hitel“ (veresija). Svaki će pijanac već iz prve
174 Iluzija vredna sećanja.
reči shvatiti nevidljivo prisustvo sledeće – „nincs“ (nema),
ipak uvek ulazi s nadom! Dolazi, uspinje se stepeništem
koje vijuga između humanih vrednota, kroz enterijer go-
tičke prepoznatljivosti sve do praska – koji ostavlja samo
privid. Meni taj privid, oštrinom oblika, neodoljivo asoci-
ra Kondorovu monumentalnu kompoziciju: Örangyal175 iz
1957. godine.
– Pokolbeli nyomda (Paklena štamparija) – nudi ču-
dan prizor: čovek sedi na tlu, melje boju strpljivo u čanku,
kao da sprema oslikavanje Altamire; odmah pored, knjige
nose egzaltirano gole (vanvremenske) osobe, valjda slave-
ći Gutenberga. Iza, slično prethodnom „paklenom“ prizo-
ru, identičan je mrmor svetlo-tamnih kolopleta „paklenih
vizija“, kako u krčmi tako i u štampariji.
Tema je u obe „paklene vizije“, nedvojbeno, uspinja-
nje čoveka kroz znamenja ljudskog stvaralaštva. Oba pri-
zora svedoče o ljudskoj potrebi da se uspinje u zanosu pri-
merenom samo čoveku, prividom olakšavajući teret suro-
ve svakodnevice. Čak i arhitektura u pozadini je maltene
identična. Samo u „štampariji“ asocijacija na Anđela ču-
vara je poput slike na zidu, a u „krčmi“ uspinjanje se ra-
zara praskom buđenja na vrhu stepeništa. Da li je i knji-
ga samo opijum, poput čaše? Likovno, oba prizora, iako
nadasve košmarna snoviđenja, primeri su sjajno uravno-
težene kompozicije, prvenstveno nadigravanje „varijacija
slutnje“ u sudaru svetlosti i tame.
Drago mi je da se ispunila Belina želja iz pisma: „/.../
Nekem azért lenne jobb a hivatalos – (esetleg csere) kiálli-
tás mert újabb dolgokat küldhetnék akkor.“176
Izložene su tako i Romantične studije (Romantikus ta-
nulmányok, I, II, III) nastale ove, 1964. godine. Očevid-
no, one su novi zvuk u stvaralaštvu Bele Kondora! Sigur-
no jače od prethodnih, zaista impresivne scene njegove
samosvojne vizije. Drama, izražena suptilnom gradacijom
svetlo-tamnog, kliktavim akcentima nadasve prepoznat-
ljivog gesta i nadstvarnom temom, razlistava se u prizor
175 Anđeo čuvar.
176 „/.../ Meni je zato bolja zvanična izložba (može i raz-
mena) jer bih onda mogao poslati novija dela.“
100
koji prvenstveno leksikom grafičke izražajnosti isijava sen-
zibilnost i raskošnu uobrazilju; samosvojan gest, pak, au-
tora unapređuje vokacijom u svestrano angažovanog inte-
lektualca! Nema na ovim listovima više one nezaobilazne
fascinacije znalaštva, oslonjenog na prepoznatljive uzore.
Tu je sad ispred svega uverljiva prepoznatljivost autoro-
ve samosvojnosti – neponovljiv damar osobne zapitanosti
i strepnje nad usudom ljudskim! Povrh svega, ovaj stva-
ralački lament zrači bolnu osećajnost savremenika, bače-
nog u ovo vreme i prostor, koji se kreativnim buntom ne
ograničava regionalno, nacionalno i ne opredeljuje poli-
tički, već samo ljudski i vanvremenski. Doduše, tu u ovom
prostoru i datim prilikama, njegova se poetika bokori u
iskren i aktuelan likovni iskaz primeren našem trenutku.
Angažovan baš kako bi to, svojedobno, rekao umetnik
aktivista, Lajoš Kašak, još između dva rata: „Éljünk a mi
időnkben!“177
Ovim rečima, izgovorenim mađarski, predstavio mi se
večeras, tokom sasvim spontane drugarske sedeljke, je-
dan od pridošlih učesnika – Mika Petrov.
Mihajlo S. Petrov (1902), poznati grafičar, sada redovni
profesor na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogra-
du, učesnik je izložbe. Znao sam ga samo kao „legendu“, pri-
padao je avangardi između dva rata, sarađivao sa Zoltanom
Čukom (1901), prevodio Kandinskog, organizovao VI jugo-
slovensku umetničku izložbu u Novom Sadu 1927, pa bio
učesnik i savremenik dadaističkog pokreta u Novom Sadu.
Sada je to vedar i elokventan sagovornik, ponosan što
me je iznenadio „znanjem“ mađarskog jezika. Potekla je za-
tim bujica sećanja o divnim dvadesetim godinama i aktiviz-
mu, avangardnim časopisima, Kašaku i drugim mađarskim
umetnicima, „saradnji sa celom Evropom“. Čuo sam masu
stvari o kojima nisam pojma imao! Pričao mi je i o samostal-
noj izložbi u Budimpešti 1958. godine, kada su posle otvara-
nja „sve do u sutra evocirana sećanja na Pariz i doba divnih
druženja“. Srećom, danas nismo stigli u sutra, predstoji nam
težak dan – Prvi skup grafičara Jugoslavije.
177 „Živimo u svom vremenu!“
 26. 9. 1964, subota Oni su posle ručka stavili u program razgledanje izlož-
be mladog grafičara, što je za mene odmah bio znak da
U dvorani Zavoda za socijalno osiguranje, građevine
nisu čuli za Belu Kondora! Jakac je uzgred, već na samom
nastale 1959. po projektima diplomiranog inženjera ar-
početku razgovora, pomenuo da je u Mađarskoj „tragao
hitekture Baltazara Dulića, počeo je u 10 sati Prvi skup
za motivima“ još 1936, ali nije provodio vreme u Budim-
grafičara Jugoslavije. Funkcionalna, obična administrativ-
pešti. Stele se odmah zaputio prema grafikama, pažljivo ih
na zgrada, uklještena u starije urbano tkivo gradskog jez-
posmatrajući redom. Ubrzo je ućutao i Jakac te počeo da
gra, ni nalik Gradskoj kući koja je nasuprot, gde su održa-
razgleda eksponate. Potrajalo je! Već je četiri sata, red bi
na prethodna dva simpozijuma: Prvi skup slikara, odno-
bio da sam u „socijalnom“, ali nemam nameru da odem.
sno Prvi skup likovnih pedagoga Jugoslavije. Samo tri slike
Pokušao sam, naivno, upozorivši ih na vreme.
velikog formata u sali, ostvarenja Andraša Hanđe (1912),
„Mi svakako nećemo diskutovati!“, reče profesor Stele.
podsećaju nas na to da nije obična konferencija u nekoj
Potom, nakon dužeg razgledanja, sedoše za sto. Prvo
još običnijoj konferencijskoj sali. No, slike Andraša Hanđe
Stele, potom Jakac, mirno zapisuju utiske, pišući baš duže,
baš ne služe autoru na čast. Naručene su svojedobno kao
a ne reda radi. Drago mi je što sam se setio da stavim knji-
donacija ovom slikaru Subotičaninu, koji „gladuje“ u svom
gu utisaka. Dva uglednika naše umetnosti prvi su koji u nju
zagrebačkom ateljeu. Nadajmo se da će danas okupljene
zapisuju.
ličnosti, odnosno Sumpozijum grafičara biti onaj pravi ra-
Stigli smo u konferencijsku salu taman na vreme, dis-
zlog koji će događaj i dvoranu čuvati od zaborava.
kusije su se završavale, trebalo je poći na prijem kod pred-
U pauzi posle ručka, pre početka diskusije u 16 časova,
sednika, preko u Gradsku kuću u 18.30. Izbegnuta su su-
očekivao sam učesnike u muzeju, kako bi mogli razgledati
višna pitanja u slučaju da se čelnici simpozijuma nisu po-
izložbu Bele Kondora. Od novog hotela do Socijalnog osi-
javili na vreme. Brzo sam otišao kući. Bio sam zadovoljan.
guranja, uz malo dobre volje može se skrenuti do muzeja.
Danas je Kaći i meni godišnjica braka, jedanaest godi-
Kad sam stigao, čuvar bać-Gušto obavestio me je o
na smo zajedno!
tome da je pre podne bio samo jedan posetilac – „onaj br-
kati od juče“. Znači, Mika Petrov, nije se prekinuo od žur- 27. 9. 1964, nedelja
be da stigne u „socijalno“ na vreme. „Proveo je ovde dosta
U 8 sati sastaćemo se u Zavodu za socijalno, naredila
vremena...“, reče Gušto.
Teza Bukvić, profesorica filozofije, ali i „glavna“ za kulturu!
Dok smo pušili i uzalud čekali, dok sam razmišljao o
Koleginica Julka Džunić, istoričarka umetnosti, dok idemo
tome da izložba nije dobro locirana, možda je do nje jako
tamo, kaže da je morala pripremiti sinoć cenovnik izlože-
„zaobilazno“... – ulaze dvojica, verovatno najstarijih!
nih grafika. Laknulo mi je, bilo mi je jasno da je Teza Bukvić
Prvi je France Stele (1886), istoričar umetnosti, šef ka-
uspela nagovoriti odgovorne. Znači, uspeće nam ideja (o
tedre za istoriju umetnosti u Ljubljani od 1938, verovat-
kojoj se strogo ćutalo). Naime, Imre Dević je prvi naba-
no učitelj svih slovenačkih istoričara umetnosti koje znam,
cio, dosta ranije, kao temu „opremanje kancelarija likov-
akademik, pravi mudrac, nedvojbeno njihov najveći ek-
nim eksponatima“ po ugledu na takozvanu „bačkotopol-
spert za grafiku, pisac uvodnog teksta u katalogu Trećeg
sku malu sintezu“, odnosno statutom opštine propisanu
likovnog susreta – Savremena jugoslovenska grafika.
obavezu svih investitora da nove zgrade imaju opremiti li-
Drugi, nešto mlađi, Božidar Jakac (1899), Umetničku
kovnim ostvarenjima. Naša „nova zgrada“ bila je – prošle
akademiju je završio u Pragu, sigurno najpoznatiji grafičar
1963. godine građena, ne tako davno useljena – Skupšti-
starije generacije. Osnivač ljubljanske Akademije likovnih
na, ogromna spratnica sa mnoštvom kancelarija.
umetnosti, njen prvi rektor, mnogim danas poznatim gra-
Lako smo se dogovorili. Tokom prepodnevnog rada
fičarima bio je profesor, član Slovenačke akademije zna-
prisutni su obavešteni da će od svakog učesnika izložbe
nosti i umetnosti. Učesnik Trećeg likovnog susreta.

101
Grafika Jugoslavije na ovogodišnjem Likovnom susretu biti
otkupljen po jedan eksponat! To nema nikakve veze sa već
izvršenim otkupom eksponata sa izložbe iz raznih fondova
po već uobičajenoj praksi.
Ovaj iznenadni otkup obrazložen je veoma efektno –
namera je da se sačuva kao celina na jednom mestu ova
jedinstvena smotra grafike! Naravno, grafike će biti stalno
izložene u radnim prostorijama Skupštine sreza Subotice.
Vest je prihvaćena kao senzacija! Bio je to jedinstven
primer mecenata.
Skup grafičara se završio, gosti su otišli. Izložbu Bele
Kondora malo je njih htelo videti. Očevidno, kao i do sada,
većina stvaralaca je puna sebe. Naročito mlađi nemaju
potrebe da gledaju druge. Uostalom, Milan Konjović je če-
sto predmet „kritike“, naročito avangardnih pisaca.
Ispostavilo se, međutim, da je bilo onih koji su pažljivo
razgledali izložbu. Slikar Joška Ač, na primer, sa Gezom Tri-
polskim (osnivači Senćanske kolonije) traže da sredim sa
autorom kako bi se izložba postavila i u Senti!
Naravno, obećao sam. Znao sam da ništa ne moram
pitati, moram samo sa Gezom Tripolskim dogovoriti ter-
min. Geza je, naime, preduzimljiviji od mnogih drugih, on
već veoma konkretno preduzima pripremne mere, hoće
kontinuiranu saradnju senćanske kolonije sa sličnima u
Mađarskoj.
14. 10. 1964, sreda
Smenjen Nikita S. Hruščov, nadasve moćna figura svet-
ske politike, prvi čovek velesile zvane SSSR. Koliko juče, mi-
slili smo da je nedodirljiv! Svojedobno, daleke već 1956. go-
dine, 24. februara, za govornicom XX kongresa KP Sovjet-
skog saveza, čitao je „tajni izveštaj“, koji će iznenaditi svet.
Odjednom, staljinistička strahovlada postala je istinita či-
njenica. Pre toga – naravno – svi smo znali, naročito posle
razlaza sa Staljinom, ali o tome se obično ćutalo. Doduše, i
taj Hruščov je prethodno pripadao Staljinovom timu, teško
da je baš on bio „jagnje među vukovima“.
Pada mi na pamet „mađarska pedeset i šesta“. Tada
je bio rehabilitovan Laslo Rajk koji se 14. oktobra 1949.
spremao da bdi poslednju noć pred egzekuciju. Bio je
proglašen „titoistom“ na montiranom procesu, osuđen i
102
streljan. Tito je bio u Budimpešti decembra 1946. godi-
ne. Hvaljen i slavljen! Leta 1948. na sednici KOMINFORM-
a, takođe u Budimpešti, Jugoslavija je bila „ekskomunici-
rana“. Tito, smatran do tada jedinstvenim herojem an-
tifašističkog rata, postao je odjednom, opet u Budimpe-
šti, „láncos kutya“. Već narednog leta, Staljinov „najverniji
učenik“, Maćaš Rakoši, pokrenuo je aferu!
Laslo Rajk, poznat kao heroj španskog rata, i drugi zlo-
srećnici preimenovani su u špijune i „neprijatelje u vlasti-
tim redovima“ po isprobanom staljinističkom receptu za
odstranjivanje nepoćudnih saradnika. Potom, nestao je sa
scene i Maćaš Rakoši, ja ga pamtim samo zato što u Tol-
stojevoj ulici, gde smo još ne tako davno stanovali, postoji
kuća za koju se priča da je u njoj živeo ili se možda i rodio
Rakoši. Sada je otpisan i Hruščov, koga se sećamo da je
cipelom lupao po stolu naočigled sveta u dvorani palate
Ujedinjenih nacija. Odlaze tako svojedobno nadasve po-
pularni, čak i simpatični, a na površinu ispliva da su bili pri-
mitivni i okrutni. Sve pokrije zaborav i nikom ništa. Ume-
sto Hruščova na scenu se uspinje Brežnjev, po fotografiji
sudeći tipičan je mrgud. Šta se može očekivati od takvog?
Kao po nekom stravičnom pravilu, posle skoro svih, kada
im vreme prođe, otkrivaju se gadosti i širi se zadah ne-
čoveštva. Ko ima čega da se seća, tom se priviđaju naj-
češće bolne uspomene, vidi pred sobom „mala ništavila“
iz vlastite sredine, koji su sami sebe modelirali da budu
nalik obožavanim uzorima. Znam dosta takvih, nosili su
dugo maske blagorodnih osoba, bili uglednici ili „mali lju-
di“, svejedno. U prevratima – doživeli smo ih više – oni
se odjednom preobrate u nadmene, ostrvljene, besne pse
koji laju i grizu nemilosrdno. U narednom prevratu malo
se primire, potom nastupaju. Neke od njih stihija uzdigne
opet, ostali traju – poput uzročnika kuge – pritajeno, do
naredne epidemije.
Lepše mi je da mislim na Martina Lutera Kinga, borca
za ljudska prava Crnaca, koji je baš danas dobio Nobelovu
nagradu! Sumnjam da bi se on, odnosno njemu slični hu-
manisti ikad mogli preobraziti u „Hitlere“ ili „Staljine“, čak
ni one „male“ iz našeg i svačijeg komšiluka.
Sve sam više siguran u to da su impresivni košmari li-
nija, svetlih i tamnih partija, kao i treperavi kolopleti ljud-
skih spodoba u Kondorovim grafičkim listovima, zapravo
jeka doživljenog i spoznaja da se ništa ne menja od izgona
iz raja do naših dana i od nas u nedoglede beskrajnog te-
turanja civilizacije.
11. 11. 1964, sreda
U 10 sati na poluspratu Gradske kuće počeo je sa ra-
dom žiri za vrednovanje radova prispelih na Konkurs za
idejno rešenje centra Subotice.
Predsednik žirija je Marko Poljaković, predsednik SO
Subotice. Naravno, on je veoma brzo otišao. Ja sam u žiri
dospeo zahvaljujući načelniku Odeljenja za komunalne
poslove. Radivoje Terzin mi je prijatelj, no značajnije je to
da je istomišljenik, ali rekao bih pritajeni. Naime, ovdašnji
arhitekti, političari, privrednici, valjda i obični građani, svi
zaluđeni budućnošću, kidišu na sve što je staro. Prošlost
nije u modi.
Proveli smo prilično vremena razgledajući radove
prispele na konkurs. Naravno, svi predlažu „Potemkinova
sela“, na sve strane nove zgrade, mahom „moderne“, da
ne kažem šifre „za hvatanje majmuna“, silna „rešenja“ za
regulisanje saobraćaja u centru grada, „prosecanja“ ulica
i nastajanje novih trgova. Sve u svemu, kao po komandi,
svi menjaju prepoznatljvost u šablon univerzalnog izgle-
da neke konfekcije, koja bi se mogla navući kao uniforma.
Grad budućnosti! Da li je to put „idejnog osmišljava-
nja“ lica Subotice?
Prvi dan je prošao u „mudrom“ vrednovanju elebora-
ta pod šiframa, za koje valjda jedino ja nisam znao ko su
autori.
Devet elaborata, zapisao sam ih redom: 12345; 57417;
77777; 14141; 12221; 47474; 67576; M-1234; 27772.
Drugi dan, četvrtak, protekao je u prijatnijem razgovo-
ru, Rade Terzin, prihvaćen od svih kao domaćin, sve češće
je „razmenjivao mišljenje“, pitao me nešto, osetio sam da
mislimo slično. Tako smo postali, bez suvišnih reči, „zave-
renici“ u odnosu na članove sa strane. Oni su, naime, ma-
hom razgovarali o nekim stručnim dilemama koje ja nisam
uspevao razaznati.
Petak, odmah kada smo počeli, rekoh da ja zastupam
krajnje strogo očuvanje starih i vrednih zgrada, nisam
103
ovlašten da od toga odstupim. Rade Terzin je podržao
moj stav na taj način što je rekao: „Drug iz muzeja je pove-
renik zaštite spomenika kulture iz sreza!“
Izgleda, tako sam, kao „poverenik“, neočekivano ste-
kao poseban ugled. Shvativši to u magnovenju, nisam više
ispustio „šnur“, nastavio sam da govorim! Osetio sam ubr-
zo da nisu načisto sa stilovima u arhitekturi, odnosno da
znaju samo to da „starine iz prošlih vekova treba uvažava-
ti“. Govorio sam o Gradskoj kući, Sinagogi, zgradi muzeja
i zgradi „Putnika“ na korzou kao četiri nezaobilazne tačke
između kojih i oko kojih se nalaze „subotičke starine“ iz
kojih je izrasla za grad karakteristična secesija. Dodao sam
da „takve u državi na drugom mestu nema“! Na kraju, re-
koh da zastupam samo ono rešenje koje u centru zadržava
pomenute građevine i okolinu u kojoj su nikle!
Nažalost, izbor baš nije velik, samo jedan elaborat (ve-
rovatno su autori od nekog unapred „poučeni“) zaobišao
je dosta starog, iako je grubim rezom probio novim bule-
varom baš onu najstariju Suboticu.
Znao sam i ja, još od ranije, rekao mi je i Joža Geler iz
Zavoda za urbanizam, da Subotica „ima potrebu“ za bule-
varom koji će „od nove železničke stanice pravo izbiti kroz
grad sve do takozvane somborske kapije“!
Zašto? To, naravno, nisam mogao znati, priviđaju mi se
cardo i decumanus antičkog uređenja gradova, odnosno
u Subotici ukrštanje dva bulevara: Dudova šuma–Stadion,
odnosno Somborska kapija–nova železnička stanica, ako
ikad bude izgrađena.
Sve u svemu, idejno rešenje pod brojem 27772, čini mi
se, najmanje ruši jer novi bulevar delom prolazi baš kroz
bombardovani deo centra, gde su stare zgrade svakako
već porušene. Procenio sam da u ovoj situaciji to najmanje
šteti, odnosno, „pitaj boga“ kada će se predloženo idejnim
rešenjem ostvariti, možda nikad! Ostali su takođe, bilo je
očevidno, taj elaborat smatrali najzanimljivijim!
Četvrtog dana on je izabran, složili smo se. Pored
predsednika, članovi su bili: Grgo Kolić, inženjeri Laslo
Bala, Miodrag Nastasović, Nikola Gavrilović, Aladar Guljaš
(direktor Urbanističkog zavoda Subotica), Radivoje Ter-
zin (načelnik Odeljenja za urbanizam i komunalne poslo-
ve Opštinske skupštine) i ja kao kustos Gradskog muzeja.
 15. 11. 1964, nedelja doprinos i očuvati panonsko lice kao nasleđe. Ustreptala
igra krovova i usklici pravih zvonika u leno poleglom gra-
U Gradskom muzeju Sente otvorena je izložba Bele
du, širokom kao ravnica iz koje je nikao, ostaće neuzne-
Kondora. Nisam bio u Senti na otvaranju. Posle, u senćan-
miravani brzopletom hukom ’buldožerskog urbanizma’ na
skoj Gradskoj izložbenoj sali otvorena je i redovna izlož-
’čast i diku’ svojih mnogonacionalnih žitelja.“
ba senćanske umetničke kolonije. One su uvek događaj za
grad! Prema tome, pored učesnika izložbe, bilo ih je četr- ***
naest, gostiju sa strane i građana Sente, izložbe su imale
Danas, na otvaranju Izložbe senćanske umetničke ko-
dosta posetilaca! Posle otvaranja, već po običaju, učesnici
lonije u Zimskom salonu, koji smo zvali „Gradska izložbe-
i predstavnici kolonije, gradski funkcioneri i gosti otišli su
na sala“, Geza Tripolski vratio je Kondorove grafike. Izlož-
na zajednički ručak.
ba grafika Bele Kondora u Senti trajala je zvanično od 15.
6. 12. 1964, nedelja novembra do 6. decembra, ali pošto je on danas dolazio
na otvaranje, doneo je eksponate. Usput, kaže mi da je
Danas je novosadski „Dnevnik“ objavio moj tekst „Ur-
izložbu kolonije, koja je bila otvorena istoga dana (15. no-
banizam bez buldožera“. Pisao sam ga radujući se što nije
vembra), pogledalo oko 5.000 posetilaca do 1. decembra.
rasturen centar Subotice graditeljskim nebulozama. Po-
Izložbu Bele Kondora koja je bila u muzeju, videlo je – na
red ostalog, smatrao sam bitnim podsećati: „/.../ Retki su
blagajni registrovanih – 792 posetioca! Očevidno, greška
slučajevi studioznog i veštog uklapanja novih elemenata
je bila i u Subotici to što je izložba bila u zgradi muzeja.
u stare celine, preplitanja i ukrštanja nasleđenog i novog.
Jedno su znatiželjnici koji posećuju muzejske postavke, nji-
Mnogi monumenti naših srednjovekovnih neimara postali
ma dela savremenih umetnika izgleda nisu baš interesan-
su žrtve solitera (Zadar) i mnoge gradove nisu uništile ta-
tna. Drugi su posetioci koji idu na izložbe kolonija. Među-
tarske i turske najezde, ali su ih deformisali urbanisti i br-
tim, kako objasniti da u Subotici izložba Kondorovih grafi-
zopleti graditelji naših dana (Split, Varaždin itd). Nedavno
ka profesionalne grafičare nije zanimala kao umetnost ko-
je poznati istoričar umetnosti i kulture dr Grga Gamulin
lege? Oni nisu bili „posetioci“, odnosno brojke obično do-
(ne znam po koji put) opominjao na stranicama ’Politike’
vođenih indiferentnih osoba (đaka, vojnika, radnika).
da ’buldožerska politika’ nanosi nepopravljivu štetu našim
Mislim, problem je u nečem drugom. Možda je u nar-
gradovima.“
cizmu većine savremenih umetnika, naročito naših, koji
Pomenuo sam izložbu konkursnih radova uoči 29. no-
su opterećeni predrasudama u odnosu na stvaralašto u
vembra u predvorju Velike većnice Gradske kuće, nagla-
zemljama gde vlada socijalistički realizam. O savremenoj
sio da je „nagrađeni rad dipl. ing. arh. Milutina Glavickog i
umetnosti Mađarske ovde ne vlada neko mišljenje, većina
grupe saradnika prišao zadatku sa vanrednim osećanjem
je neobaveštena i smatra našu umetnost u odnosu na nji-
za suštinu. Projektanti su uočili i dalje razvili specifičnost
hov položaj slobodnijom, „evropskom“. No, nisam baš ni
igre malobrojnih vertikala i izraženu horizontalu panon-
ja pre 1962. bio nešto drugačiji. Meni su „otvorili oči“ Bela
skih gradova!“
Kondor i Lajoš Nemet!
Završio sam na kraju, srećan što slutim saradnike u
Prosto mi u ušima odzvanja uvodna reč Lajoša Neme-
drugu Terzinu, kao i nekim kolegama u Urbanističkom za-
ta u katalogu: „Szenvedélyes művész, a néző sem marad-
vodu Subotice, rečima: „Ovoga puta, zahvaljujući studio-
hat szenvtelen képei és grafikai lapjai elött. Már első zsen-
znom sagledavanju, poniranju u skrivene lepote i osobe-
géiből is látszott, hogy többre vágyik a puszta festőségnél.
nosti grada, vrednovanje nasleđenog i nadahnuto novo
Ha van magyar művész, akinek életelve, lételeme és embe-
– slilo se u celinu koja će nositi pečat našega doba kao
risége példázza József Attila verskötetének mottóját: ’Aki

104
dudás akar lenni, pokolra kell annak menni ...’ – ő az.“178
No, naši stvaraoci ne moraju u „pakao“ odlukom da
budu samosvojni. To smo nadrasli, bez obzira na mržnju
prema „apstrakciji“, koja tinja u svesti poslušnika koji se
pokušavaju dodvoravati...
U Mađarskoj, još i danas, riskantno je opiranje vlada-
jućoj „umetnosti“ iskorakom u prepoznatljivost samosvoj-
ne poetike! U nas to neki pamte, osećaju na vlastitoj koži,
kao na primer, svojedobno, Imre Šafranj (1928). Danas i on
može da radi šta hoće. Tu i tamo grakću neke minorne vra-
ne koje niko ne sluša!
16. 12. 1964, sreda
Kupio sam u prodavnici „Merkur“ u Subotici pravu
kožnu tašnu braon boje, proizvod preduzeća iz Bačke Pa-
lanke, kao uspomenu na pozitivno okončanje urbanistič-
kog konkursa za centar grada Subotice.
Doduše, honorar je takođe bio znatan! Sada tek vidim
koja smo beda mi u likovnoj umetnosti. Učešće u žiriju, ko-
misijama, otvaranje izložbi, aranžiranje, razna predavanja,
procene... Niko ni ne pomišlja da bi to trebalo platiti!
Arhitekti su pametniji. Sve nešto „predračunska vred-
nost“, pa onda „procenat“, idi mi-dođi mi, niko ni ne po-
minje iznos. Onda, odjednom, to je baš pozamašna svota.
18. 12. 1964, petak
„Subotičke novine“ objavile posebnu stranicu „100
lica jednog grada“, povodom izložbe konkursnih elabora-
ta, odnosno mišljenja sa okruglog stola stručnjaka.
Prezentirano je i nekoliko izjava učesnika konkursa,
članova žirija, ali i mišljenje upravnika Gradskog muzeja,
odnosno i jednog „građanina“ – iskusnog inženjera.
178 „Strastven umetnik, kao i posetilac ne mogu ostati ne-
zainteresovani gledajući njegove slike i grafičke prikaze. Već se iz
prvih pokušaja vidi nastojanje i težnja ka nečemu većem od jed-
nostavnog slikanja. Ako postoji mađarski umetnik čiji smisao ži-
vota, postojanje i čovečnost može da se poistoveti sa glavnim mo-
tom iz zbirke pesama Jožefa Atile: ’Ko najbolji želi biti, taj u pakao
mora ići...’ – to je on.“
105
Lacika Sekereš ukazao je na „usko grlo“ gradskog i tran-
zitnog saobraćaja – problem podvožnjaka prema Paliću!
Inženjer Bolto Dulić, iskusni subotički graditelj, projek-
tant Letnje pozornice na Paliću, ukazao je na „četvrtu di-
menziju“ – vreme i novac!
Mislim da je u pravu, sumnjam da će biti novaca da se
sve planirano sprovede.
Inženjer Petar Jankov, jedan od učesnika na konkursu:
„Pitam se šta bi bilo kada bi se sa toliko sentimentalnosti
odnosili prema svemu što je staro. Naime, ako bi to čini-
li, šta bi naša generacija ostavila ovome gradu? I ne samo
ovome gradu.“
To je karakteristična izjava današnjih arhitekata. Ne
razlikuju „staro“ od vredne graditeljske baštine. Veoma
su zabrinuti šta će „ostaviti njihova generacija“ za budu-
ća pokolenja. No, veoma indiferentni prema ravnim kro-
vovima, odnosno „sandučarama“, oni ih i sami oblikuju ne
vodeći računa o tkivu u koje usađuju vlastiti „doprinos“!
Govorio je i diplomirani inženjer arhitekture Milutin
Glavicki, čelnik pobedničkog tima. Odgovorio je na „četvr-
tu dimenziju“ – „/.../ shvatili smo čini mi se dobro. Naime,
u našem idejnom rešenju dali smo i predloge etapne grad-
nje. Drugim rečima, naš projekat omogućuje bezbolno i si-
stematsko građenje, što znači da se Subotica može graditi
i danas i sutra i kroz 10, 15, 30 godina.“
Braneći novi bulevar kao frekventnu saobraćajnicu,
naglasio je: „Kako pomiriti pešake sa tim saobraćajem?
Tvrdim da je to jednostavno. U projektu je dat predlog o
izgradnji podzemnih, suterenskih pešačkih prelaza...“
Sve u svemu, onaj detalj koji je pomenuo Bolto Dulić
– vreme – pokazaće nam šta će od svega biti i ko je bio u
pravu. Za mene, najbitnije je da sve više ima onih koji su za
čuvanje; kako piše i u novinama: „Postoji, takođe, intenci-
ja da grad, barem u svom najužem (i najvrednijem) delu,
odnosno centru – zadrži i očuva odlike stare arhitekture,
toliko karakteristične za period njegovog kratkotrajnog,
ali zato vanredno intenzivnog razvoja.“
Jedan od učesnika, inženjer Dragoljub Momčilović, re-
kao je pored ostalog i sledeće: „Mom se radu, na primer,
prebacuje nedostatak širine, ali sa nekontrolisanom širi-
nom, gubi se po mom mišljenju, intimna atmosfera jednog
grada i čoveka, građanina u njemu.“
Da li smo pravilno odlučili, odnosno da li će iko po-
štovati naš izbor? Možda će se to znati kroz izvestan broj
godina.
U svakom slučaju, „intimna atmosfera jednog grada i
čoveka“ u slučaju našeg centra grada, mogla bi se ostvari-
ti i ne baš skupim zahvatom – restauriranjem fasada, vra-
ćanjem izvornog izgleda pročeljima sa autentičnim porta-
lima lokala.
Možda bismo najviše postigli, što se „intimnih“ slikovi-
tih detalja tiče, akcijom koju stalno predlaže u novije vre-
me diplomirani inženjer arhitekture Joža Geler, takođe je-
dan od učesnika. On je svakako ličnost sa kojom sam naj-
više razgovarao o gradu, arhitekta koji sigurno zna više od
drugih. Joža se zanosi vizijom „uređenih dvorišta“, često
govori o tome šta bi se sve dobilo: poslovni prostori, novi
lokali, živopisne pjacete, zelene površine i mnogo šta dru-
go. Trebalo bi iz dvorišta odstraniti razne šupe i magaci-
ne, adaptirane stanove u sporednim zgradama i druge za-
ostatke nekih ranijih potreba. Dobili bismo veoma drago-
cen prostor novih, inventivnih realizacija!
U pravu je, zaista je to „rudnik prostora“ u najužem
centru, sada ruglo. Samo, pitam se kako će reagovati kori-
snici stanova u dvorištima, srećni što imaju krov nad gla-
vom, a još srećniji što žive u centru grada? Valjda će i ta
tema jednom postati aktuelna.
106
1965.
6. 1. 1965, sreda
Pisao sam u Baju. Sekereš i ja imamo ideju o jednoj ve-
ćoj izložbi kod nas o vajaru Edeu Telču (1872–1948). Po-
nudićemo Muzeju u Baji saradnju da zajednički ostvarimo
prikaz Telčovih skulptura u Subotici.
Ede Telč rođen je doduše u Baji, ali je porodica potom
prešla u Suboticu, tu je dečak pohađao školu, potom je
otišao na studije u Beč. Postao je ugledan vajar, radio je
za Bačku Topolu i Svilojevo, modelirao bistu kraljice Eliza-
bete, supruge Franca Jozefa, za subotičku kasarnu negde
početkom veka.
Lacika Sekereš poznaje njegovog brata Mirka Telča.
Starac stanuje u stanu koji se nalazi u dvorišnom delu ne-
kadašnje čokoladare „Ruf“. Sam je, namerava se iseliti, ako
sam dobro čuo, u Švedsku, tamo mu je porodica. Seke-
reš je sa njim imao aranžman oko zamene jedne skulpture
Edea Telča i neke stare slike. Tako su se upoznali.
Sve u svemu, zaista bi bilo lepo prirediti izložbu Telča
u Subotici. Međutim, biće to teško! Skulpture nisu grafike.
Transport će sigurno biti skup.
Videćemo! Ako ne krenemo, nikada nećemo stići. Ono
što se meni već odavno i sve češće vrti u glavi jeste zago-
netka „zagubljenih imena“. Počelo je sa pastelima Ištvana
Nađa, koga nam je prvi pomenuo Gabor Pap, onda sam
kod dr Joce Milekića, na Paliću, imao prilike videti nada-
sve zanimljive slike Stipana Kopilovića i dosta drugih ime-
na prekrivenih zaboravom. Stalno otkrivamo nešto što je
bilo baš vredno pažnje na ovoj našoj likovnoj sceni, samo
je skrajnuto. Da li slučajno ili hotimično? Jedno je sigurno,
ima mnogo toga čime se moramo pozabaviti.
11. 1. 1965, ponedeljak
Imre Dević danas poslepodne izložio plan saradnje „Li-
kovnog susreta“ i sličnih institucija u Csongrád megye.179
Razmenjivaćemo izložbe, pozivati umetnike u ovdašnje ko-
lonije. On smatra da u Segedinu ima baš zanimljivih ličnosti.
179 Županiji Čongrad.
 20. 1. 1965, sreda
Pojavio se u muzeju jedan visok čovek, ne sećam se
da sam ga ikad video. Došao je da ponudi saradnju. Kaže
da rado pregleda stare novine, ispisuje ono što se odnosi
na kulturu, prvenstveno ga zanima Subotica, posebno li-
kovna umetnost. Stekao sam utisak da ga naročito zani-
ma slikar Bela Farkaš, koji se svojedobno ubio, 13. oktobra
1941. godine, tako što je izašao pred tramvaj na Paliću.
Geza Vojnić ne traži ništa zauzvrat, rado bi ponudio
svoje ispise ako ih ja mogu koristiti, želeo bi da se s vreme-
na na vreme sa mnom posavetuje. Očevidno, želi da se na
neki način uključi u plansku saradnju sa nama oko likov-
nog stvaralaštva u Subotici. To me je obradovalo, nadam
se saradnji, videćemo. Stanuje u Kalničkoj ulici br. 6. Može
se dobiti na telefon 1763.
Bilo bi dobro imati takve saradnike. Mnogo mi znači
što Blaško Vojnić, upravnik Gradske biblioteke, isto tako
voli da istražuje prošlost. Dosta sam toga već čuo od nje-
ga. Puno mi je pomogao, više od svakog drugog.
24. 1. 1965, nedelja
Čujem na radiju – preminuo je Vinston Čerčil. Bio je
predsednik engleske vlade u razdoblju 1940–1945. i još
jednom 1951–1955. Posle je dobio Nobelovu nagradu za
memoare iz Drugog svetskog rata, 1953. godine.
Razmišljam o liku tog čudnog „mrguda“ sa cigarom.
Tokom rata imao je auru, Englezi su ga obožavali, verova-
li mu u najtežim trenucima bombardovanja Londona, kad
su ga slušali bilo im je lakše, ulivao je nadu, iako nije ništa
olako obećavao.
Svrstavam ga u galeriju likova koje vidim kada pome-
nem rat. Na jednoj strani su fizionomije Čerčila, Ruzvel-
ta, Staljina, a na drugoj Hitler, Musolini i Horti. Te „ikone“
mog detinjstva, urezane u svest, trajale su i posle dok je
vreme sa njih ljuštilo oblande dirigovanih osobina, otkri-
vajući postupno njihovo pravo lice.
Frenklin Delano Ruzvelt izvukao je SAD reformama iz
privredne krize 1933. godine, preminuo je prvi, bio je ce-
njen u svetu. Iste 1945. Benita Musolinija, nadmenog klov-
na, italijanskog diktatora koji se skrivao, pronašli su italijan-
107
ski partizani i streljali. Ja sam ga upamtio kao pajaca koji na
čelu fašističke gomile trčeći osvaja Rim 1922. i uvek glumi
moćnika isturene brade, pun sebe. Adolf Hitler, nemački fi-
rer, ubio se sam, izbegao je suđenje i ostao nekažnjen zato
što je pokrenuo Drugi svetski rat. Pamtim drekavca, ali i
nepreglednu gomilu u delirijumu koja se palila na njegove
govore, narod ga je obožavao i „niko nije znao“ za fabrike
smrti u kojima su ubijeni milioni nedužnih.
Staljin, Josif Džugašvili, koji je posle Lenjina prigrabio
vlast i postao sovjetski diktator, umro je u krevetu 1953.
godine, iako je bio ubica bez premca, koji gulazima tamani
vlastiti narod decenijama! Brkat, uniformisan, zakopčan,
uvek odbojan, meni nikad nije bio simpatičan, čak ni pre
otkrivanja njegovih zapanjujućih zločina.
Mikloš Horti Nađbanjai, najstariji, rođen još 1869, re-
gent Mađarske od 1920. godine, zapravo je austrougarski
kontraadmiral. Priča se da je nadasve surovo gušio revo-
luciju Bele Kuna, ali posle je bio pomalo smešan. Narod ga
je u potaji nazivao „lovas tengerész“ („mornar konjanik“).
Nije imao snage da se odupre Hitleru, postao mu je sarad-
nik u ratu, na kraju ga je Hitler ponizio i skrajnuo sa istorij-
ske scene. Umro je 1957. godine, doznao sam tek nedav-
no. Više mi je tragična nego komična figura.
Sada je otišao i Čerčil, na fotografijama obično nabu-
sit, nalik ostarelom buldogu. Meni je on ostao u sećanju
simpatičan, kao čovek sa vrlinama i manama, intelektua-
lac i boem, rekao bih „najljudskiji“ u ovoj mojoj galeriji.
Uostalom, kao nobelovac, pamćen će biti u društvu ce-
njenih ličnosti.
Na današnji dan 1458. godine, krunisan je kralj Mati-
ja Korvin (Mátyás király), sin Janoša Hunjadija (Sibinjanin
Janka), koji je od Turaka odbranio Beograd uz pomoć Ivana
(Đovanija) Kapistrana, italijanskog franjevca, 22. jula 1456.
Tada je Turčina koji je isticao pobedničku zastavu obgrlio
Titus Dugović i, žrtvujući sebe, sunovratio u ambis. Posle
toga sve se preokrenulo, Turci su morali da se povuku.
Matija Korvin je kao kralj organizovao uređenu dr-
žavu, snažnu zajednicu koja je odolevala turskoj najezdi.
Dvor kralja bio je središte kulture, cvetala je u njemu na-
uka i umetnost renesanse. Kada je vojskovođa, zakonoda-
vac, mecena, umro 5. aprila 1490. godine, uoči Uskrsa, imao
je svega četrdeset i sedam godina, ubrzo potom u narodu
se odomaćila izreka: „Meghalt Matyás, oda az igazság!“180
Kako to već obično biva, ljudska nezajažljivost poput
epidemije zahvatila je sve segmente višeg društvenog
staleža. Mediokriteti pritajeni, potisnuti, sputani zakons-
kim odredbama i skrajnuti sa društvene scene fascinaci-
jom jedinstvene ličnosti kralja zaista poštovanog, digli su
glave i počelo je mešetarenje koje će se završiti rasulom.
Potom, sve sledi kao u prirodnom redu stvari.
Na papin poziv u krstaški rat protiv Turaka, obnaro-
dovan 16. aprila 1514. godine, beznađem življenja pokre-
nuto seljaštvo, predvođeno Đerđem Dožom, umesto Tu-
raka, lako je prepoznalo vinovnike svog paklenog usuda.
Naravno, dogodiće se pobuna kmetova, ljudi će podivlja-
ti i ostrvljeno kidisati na sve u čemu vide uzročnike vla-
stite nesreće. Tada će plemstvo, napokon strahom ujedi-
njeno, načiniti krvoproliće, ali ništa neće naučiti. Umesto
na pripreme protiv Turaka, usredsrediće se na kažnjava-
nje vlastitog naroda. Doža će biti na zverski način usmr-
ćen, desetine hiljada pobijeno, zadugo kmetovima će biti
još gore. Na kraju, 29. avgusta 1526. godine, maltene u
trenu, Mohačka bitka će potvrditi šta je to što umni ljudi
nikako da nauče, iako im se samo od sebe nudi. Nikad da
shvate, promišljajući slične primere u prošlosti, šta im je
činiti u budućnosti. Od tada pa do dana današnjeg, uvek
iz početka!
Očigledno, čovek je prirodom svojom predodređen da
samome sebi priređuje, oduvek i zanavek, košmarno biti-
sanje između dva apokaliptična znamenja – onoga što se
već dogodilo i onoga što će se dogoditi neminovno, če-
mernog iskustva i teskobne slutnje. Kondor je, sve više ve-
rujem da sam u pravu, odabrao za diplomski rad Đerđa
Dožu baš zato što je znao sve potrebno o renesansnom
usponu države u doba Matije Korvina, ali i sunovratu kada
je nestalo razuma koji je u njoj vladao.
Rekao bih, Bela Kondor se suočio sa izazovom, po
identičnom scenariju, sticao je i neposredna iskustva ži-
veći u vreme rata, samo bez onog „istorijskog kostima“ na
razmeđi 15. i 16. veka. Rat, možda još više „hiljadu devet-
180 „Umro je Matija, a sa njim i pravda!“
108
sto pedeset i šesta“, odnosno ko zna šta nas čeka, a da se
tome i ne nadamo, svakako je posve dovoljno „građe“ sva-
kom stvaralačkom promišljanju umetnika tanane senzibil-
nosti, koji je i permanentno, bolno zapitan o svrsishodno-
sti besmisla što ga doživljavamo, a ipak – uporno i sa na-
dom – nazivamo „hodom civilizacije“.
30. 1. 1965, subota
Rade Terzin, Nesto Orčić, Subotičanin, vajar koji živi u
Zagrebu, i ja primljeni smo kod biskupa Matiše Zvekano-
vića. Povod je izmeštanje spomenika Sv. Trojstva sa cen-
tralnog trga.
Sveto Trojstvo je postavljeno na pijačni trg kao dar Ma-
tije Bajšai Vojnića 20. avgusta 1815. godine. U prvo vreme,
do postamenta spomenika bilo je par stepenica. No, nasi-
panjem pijačnog trga, stepenice su vremenom zatrpane.
Godine 1879. trg je bio i popločan. Tada piše Ištvan Iva-
nji: „Gradski savet je imao nameru ceo spomenik odneti i
na manje neprikladno mesto postaviti; međutim to je iza-
zvalo otpor kod nekih žena i naroda, stoga je ostavljen i u
1887. nanovo ofarban.“
To je valjda neko pročitao i zainatio se. Traži se izmeš-
tanje. Sa biskupom smo lako našli zajednički jezik. Složili
smo se da je spomenik u stanju raspadanja. Pažljivo smo
naveli biskupa Zvekanovića da energično zahteva restau-
raciju! Znači, spomenik će biti postavljen u park kod Sv.
Terezije, ali mora biti restauriran. Tako je započet proces
prećutnog spašavanja.
13. 2. 1965, subota
Kod Vitomira Ružića, načelnika za kulturu, razgovori o
preseljenju Gradskog muzeja u Gradsku kuću.
Ukidanjem sreza, nova zgrada postala je opštinska!
Sada administracija dobija „novu gradsku kuću“, a stara
odjednom postaje „suvišna“. Traži se njena nova namena.
Verovatno će muzej i druge institucije tamo dobiti smeštaj.
27. 2. 1965, subota
U 12 sati stručni kolegijum. Tražio sam odsustvo, even-
tualno i novčanu pomoć. Nameravam otputovati do Beča,
eventualno Praga, radi boljeg upoznavanja arhitekture
secesije. Očevidno, Subotica ima vrednu graditeljsku ba-
štinu kojom se treba ozbiljno baviti, staviti zgrade pod za-
štitu. Prvenstveno Gradsku kuću!
13. 3. 1965, subota
Beli Kondoru poslao u Budimpeštu 20 kataloga njego-
ve izložbe u Subotici i u Senti. Doduše, senćanska izložba
je došla naknadno. Joška Ač i Geza Tripolski su tražili. Na
kraju, imala je više posetilaca tamo nego ovde u našem
muzeju.
14. 4. 1965, sreda
Autom pošli u Budimpeštu, krenuli oko 11 časova. Ga-
bora Silađija i mene vozi Imre Dević svojim automobilom.
Stigli smo u Budimpeštu u 17 časova. Poneli smo i grafike
Bele Kondora. Posle svojedobnog dogovora u Budimpešti
1962. godine, baš kako su onda najavili Lajoš i Bela, grafike
su iz Amerike stigle kod mene. Stigla je i ponuda da ekspo-
nate otkupe. Kondor je, međutim, odbio da grafike proda
muzeju u Majamiju! Priređena je bila izložba u Subotici,
koju smo dogovarali u Kondorovom stanu sa Lajošem Ne-
metom. Stvari se polako normalizuju. Čuo sam, Bela Kon-
dor je na Četvrtom međunarodnom bijenalu u Tokiju do-
bio nagradu krajem prošle godine! Znači da su Subotičani
i Senćani, naravno i grafičari Jugoslavije, imali prilike gle-
dati grafike koje su tada bile vrhunska ostvarenja trenutka
na likovnoj sceni!
Dok smo putovali video sam mnogo toga zanimljivog.
Prošli smo kroz Segedin, zatim kroz Kiškunfeleđhazu (veo-
ma zanimljiva Gradska kuća, secesija!), Kečkemet ima još
više interesantnih građevina.
Sada smo u Budimpešti službeno, smešteni smo u ho-
telu „Szabadság“, nasuprot železničke stanice Keleti. Došli
smo zbog grafike! Kada sam avgusta 1962. prvi put ova-
mo kročio, na pamet mi nije palo da ću jednoga dana opet
doći poslom vezanim za savremeno stvaralaštvo! Ovom
prilikom, to je posle dugog dogovaranja, ostvarivanje gos-
tovanja izložbe Grafika Jugoslavije u Budimpešti. Tu smo
radi aranžiranja izložbe u ovdašnjem Muzeju Ernst. Kažu
da je to elitno mesto za priređivanje izložbi.
U sobi 503 na petom spratu, stojim i gledam kroz pro-
zor spomenik koji stoji na Baross téru, ispred Keleti stani-
109
ce. Pred spomenikom sam se fotografisao 1962. godine.
Onda nisam slutio šta mi život sprema kao iznenađenje.
Bio sam tu zbog prikupljanja građe za diplomski rad. Pri-
premao sam se da budem kustos u muzeju!
Naravno, samim tim podrazumevalo se da ću u Grad-
skom muzeju u Subotici ja obavljati poslove koji spadaju u
delokrug umetničkog odeljenja. Raspolagaću fondom sli-
ka i par skulptura, priređivati izložbe i truditi se da publika
stekne naviku posećivanja muzeja.
Dogodilo se nešto što se nije moglo predvideti i plani-
rati. Zaista slučajno, u magnovenju, zamolio sam studenta
Gabora Papa: „Reci mi bar dva imena...“
Stigao sam tako do Bele Kondora, sprijateljili smo se u
trenu! Razgovarali potom dugo u noć, nizali su se događa-
ji, ja sam se neprimetno zaputio u nešto meni izazovno i
vredno truda. Lajoš Nemet, svesrdno mi pomažući, zapra-
vo je postao moj nezaobilazni oslonac u svim narednim
planiranjima. Srećom, te 1962. godine osnovan je i „Likov-
ni susret“.
Sada sam opet ovde, ovom prilikom kao kustos mu-
zeja na radnom zadatku u tom „Likovnom susretu“. Soba
dvokrevetna, sa kupatilom, delimo je Dević i ja. Cena je
186 forinti (3720 dinara).
Pozvao sam telefonom Kondora (184-707), ubrzo sam
otišao do njih. Bio sam na kratko sa Belom i Agikom, dogo-
vorili smo susret za sutra.
Otišao sam. Potom sa Devićem i Silađijem gledali re-
vijski program, zatim smo bili u Rátrkay szinházi klub.181
Upoznao sam glumca Tivadara Horvata i ostale prijatelje
Imrea Devića. Pošli smo na spavanje u 2 sata posle ponoći.
15. 4. 1965, četvrtak
Dević, Silađi i ja, posle doručka, otišli u Ernst Múze-
um. No, Mađari, očevidno organizovaniji od nas, održali
su nam prvu lekciju!
Jedna nešto starija i ozbiljna prava gospođa, koju je
grupa saradnika nedvojbeno smatrala kustosom autorite-
tom, postavila nam je par pitanja, potom izložila šta i kako
ona namerava da uradi. Zatim, rekla nam je da možemo
181 Pozorišnom klubu Ratrkaj.
reći svoje primedbe, odnosno dala nam na znanje – može-
mo otići i sutra doći da pogledamo urađeno!
Naravno, složili smo se i napomenuli „da ona u svojoj
kući najbolje zna, imamo poverenja i sve je u redu, doći
ćemo sutra“, a zatim smo se razišli, svako svojim putem.
Otišao sam kod Bele Kondora!
Naravno, kada sam tamo stigao već je bio prisutan i
Lajoš Nemet. Najiskrenije smo se radovali ovom susretu,
nazdravili u tu čast vinjakom „župskog rubina“.
– Mi az hogy vinyak?182 – pitao je Lajoš.
– Ugyanaz ami a cognac fanciául!183 – odgovorio sam.
Beli je sve bilo jasno od samog početka, osmotrio je
flašu stavljenu na sto i znao koje čaše treba da donese.
Ja sam znao, Bela i Lajoš su znalački potvrdili da je
„vinyak nagyon jó ital“,184 Agota nije komentarisala, raz-
govor je počeo kao da se nastavlja naša prva sedeljka, ona
od 15. avgusta 1962. godine. Nema samo debelog Stojana,
videćemo ga kasnije, sada on nije mogao doći.
Tokom razgovora, već na samom početku, razgova-
rajući o nagradi u Japanu, čuo sam o Miškolcu, odnosno
velikoj nagradi Drugog bijenala grafike u Miškolcu 1963.
i o Kondorovoj retrospektivi u Sekešfehervaru, početkom
marta 1964. godine.
Lajoš mi je objasnio značaj nagrade u Miškolcu, pričao
o retrospektivnoj izložbi u Sekešfehervaru, nagradi u Toki-
ju. Kako sam shvatio, ishodište svemu narednom bilo je u
dodeljivanju nagrade Beli Kondoru u Miškolcu!
Naime, postojala je umetnička kolonija u Miškolcu još
od pre rata. Posle, ovde je osnovana grafička radionica
koju su pohađali nadareni studenti. Posle, ugledni umet-
nici, prvenstveno grafičari, insistirali su na osnivanju bi-
jenala grafike. Za čelnika postavljen je Đula Feledi (1928).
Bijenale grafike uživalo je podršku „društvenih struk-
tura“, ta zvanična institucija je, međutim, uporište avan-
garde, pod okriljem zvučnih imena: Jene Barčai, Janoš
Kmeti, Karolj Kofan, Đerđ Konečni i mahom drugih profe-
sora akademije.
182 Šta je to vinjak?
183 Isto što i konjak na francuskom.
184 „Vinjak veoma dobro piće“.
110
Đula Feledi se vratio sa Umetničke akademije u Krako-
vu 1953. godine, već kao samosvojna stvaralačka ličnost,
potvrđena nagradom u Helsinkiju 1952. Biće svakako jed-
na od vodećih ličnosti nastupajuće generacije, kao školo-
van u Krakovu otporan na socrealističke šablone. Od 1955.
živi u Miškolcu. Naravno, osnivajući bijenale, odnosno gra-
fičku radionicu koju je vodio, Feledi se oslanjao na poljska
iskustva koja su posve suprotna socijalističkom realizmu
sovjetskog diktata.
Na Prvom bijenalu u Miškolcu 1961. godine, velika na-
grada je dodeljena legendi mađarske likovne scene Hincu
(1904), profesoru grafike na Umetničkoj akademiji, slika-
ru i grafičaru poznatom u svetu i nadasve uglednoj lično-
sti u zemlji.
Godine 1963. na Drugom bijenalu grafike, velika na-
grada je dodeljena mladom grafičaru Beli Kondoru!
Mislim da sam shvatio. Bijenale u Miškolcu je stekao
ugled, znači dobitnik velike nagrade je ličnost koju nije
preporučljivo napadati iz prizemnih busija socrealističkog
provincijalizma. Verovatno u dosluhu uglednika, mlađih i
naprednih snaga, odnosno onih oko radionice u Miškolcu,
Bela Kondor – „crna ovca“ mađarske grafike – stekao je za-
štitu i „društveno verifikovane institucije“. Samim tim, kao
dobitnik nagrade, bio je kandidat za učešće na Četvrtom
bijenalu grafike u Tokiju. Prema tome, Miškolc je dogo-
vorom zaverenika učinio čudo i poslao Kondora da primi
glavnu nagradu! Ko zna da li bi Kondor, da nije tada, ikad
stigao na tokijsku izložbu. Nagrada, pak, sigurno mu i te
kako treba u narednom periodu. On je, naime, kako i pre
tako i sada, samosvojna stvaralačka ličnost koja nadrasta
gomilu poslušnika, kako osobenom poetikom tako i tem-
peramentom koji se ne da krotiti demagogijom. Kondor se
ne uklapa u prosek, samim tim biće uvek na meti ostrašće-
nih nezadovoljnika koji ne podnose različitost.
Što se naše izložbe tiče, zanimljivo je to da nisu zaintere-
sovani. Lajoš je rekao da će izložbu razgledati u tišini, kada
prođe gužva. Bela je pak kratko odgovorio na poziv: „Te ell
leszel foglalva, a többieket ugy sem ismerem!“185
185 „Ti ćes biti zauzet, a ostale i onako ne poznajem!“
 Međutim, nije moglo ostati na tome. Ja sam imao za-
datak da dogovorim posetu njegovom ateljeu. Imre Dević
je svakako imao nameru da ga poseti, oni se već znaju, tu
je i Gabor Silađi, slikar koji neće propustiti priliku da upo-
zna kolegu. Ono najbitnije bila je želja Boška Karanovića
(1924), profesora na akademiji u Beogradu, vrsnog grafi-
čara, slikara, koji je specijalku za grafiku završio kod pro-
fesora Mihajla S. Petrova još 1949. godine, da upozna Belu
Kondora.
Bela je zahtev da primi goste rezignirano prihvatio. Mo-
žemo doći kada nam se ukaže prilika.
Lajoš je morao da ode, videćemo se poslepodne.
Idemo na ručak. Agota je sebi smislila drugi program.
Očevidno, ona ne voli taj restoran u produžetku ulice. Mi-
slim da se zove „Korzo“, tamo smo Kondor i ja ručali i 1962.
godine. Pošli smo sami, kao i onda. Malo smo tumarali uli-
cama, tu i tamo navratili, bili u „Karpatiji“, podsetili se, po-
tom otišli da ručamo.
Poslepodne kod Kondora nastavili razgovor. Vratio se i
Lajoš, došao je i Stojan Vujičić. Predveče, ja sam prvi napu-
stio društvo. Morao sam prema dogovoru sa mojima otići
u „Negró, espresso“, tamo će me čekati Dević i Silađi sa ilu-
stratorom dečjih knjiga Rajhom (1922). Dević insistira da ga
upoznam, o njemu ima veoma dobro mišljenje istoričarka
umetnosti Žuža D. Feher. Ona je, izgleda, Deviću, a naroči-
to Gezi Tripolskom u Senti, posebno važna osoba. Verovat-
no u vezi saradnje Hodmezevašarhelj–Senta, odnosno Se-
gedin–Subotica.
Bilo nam je prijatno. Upoznao sam Rajha. Bar prema
knjigama koje je doneo, to je izvanredan crtač! Mislim da
mu dobro ide, stekao sam takav utisak. Pomenuta su brojna
imena, mahom takva koja nisam čuo kod Kondora, ni pre ni
sada. Verovatno su to predstavnici „zvanične“ umetnosti.
Želeo sam da zapamtim veče, predložio sam da potpiše-
mo cenovnik, to nam je bilo pri ruci.
Potom smo se zaputili na počinak.
16. 4. 1965, petak
Bili smo u Ernst Múzeumu. Sve je „pod konac“, naravno
da nismo imali šta da primetimo. Ljudi rade, vešaju grafike.
Ponuđeni smo kafom, Imre Dević dogovara nešto oko zva-
111
ničnog dela i protokola za sutra. Otišli smo do generalnog
sekretara Saveza kući, bilo je prijatno kod Karolja Plesnivog.
U vlastitom stanu nije bio „služben“, naprotiv! Mislim da se
raduje saradnji.
Gabor Silađi i ja napuštamo Imrea Devića, on ide da sre-
đuje poslove pozorišta. Mi idemo potom na Vaci ulicu, gle-
damo izloge, ulazimo u knjižare.
Vreme je ručku, Gabor i ja idemo u „Matyás pince“, to
je nedaleko, preko puta, restoran na glasu.
Posle ručka, predložio sam Gaboru da odemo do filo-
sofa Đerđa Lukača (1885). Imam adresu, Belgrád rakpart
2/V, zapravo, dala mi je pismo u Subotici profesorica koja
ga prevodi na srpskohrvatski jezik. Zamolila me je da mu
pismo predam lično, ako ne stignem doneću ga nazad.
Vremena sada imamo na pretek. To je tu, nedaleko.
Zvonimo na vratima, otvara nam stariji mršav čovek
sa naočarima. Čim sam pomenuo Suboticu, odmah nam je
rekao da uđemo. Potom smo se predstavili, rekli ko smo,
zašto smo u Budimpešti... Sve to u hodu, dok smo ulazili u,
nedvojbeno, radnu sobu. Seli smo, profesor za pisaći sto,
maltene izgubio se s one strane. Iza njega, polica krcata
knjigama do plafona.
Odmah nam je predložio kafu. Naravno, prihvatili smo,
otišao je da donese. Očevidno, Đerđ Lukač je sam u stanu.
Pijemo kafu. Imam običaj da pratim „dogodilo se...“,
uvek me uzbuđuje što znam nešto meni zanimljivo, a ve-
zano za dan. Kao da se vraćam vremeplovom, bivam ne-
čemu savremenik.
„Na današnji dan 1828. godine, preminuo je veliki sli-
kar Francisko Goja“, rekoh ja iznenada, uveren da ću time
podstaći razgovor.
Bio je to pun pogodak, počeli smo razgovarati o datu-
mima koji nam nešto znače, koji kad-kad menjaju tokove
istorije! Goja je bio, izgleda, pogodna ličnost. Bez proble-
ma odveo nas je na teren likovnog stvaralaštva kao teme.
No, ja sam bio više zainteresovan ličnošću jedinstve-
nog filozofa nego temom razgovora. Fasciniralo me je ne-
što što me je i posebno zabavilo!
Lukač, osamdesetogodišnjak, tokom razgovora odluči
da mi nešto pokaže „crno na belo“, hitro ustane, okrene se
prema polici i tu nastaje ono iznenađujuće!
 Polica za knjige, možda planski, tako je građena da ot-
prilike na metar razdaljine postoje vertikalne „štangle“
kao podupirači horizontalnih površina. Profesor se uhva-
tio levo i desno za „štangle“, stavljajući noge naizmenično
na police, i za tren oka stigao pod sam plafon. Pružio mi
knjigu i podjednako hitro, kao po razmaknutim stepenica-
ma, vratio se na isti način dole. Naravno, nije to smatrao
nikakvom akrobacijom, već običnim postupkom.
Tokom razgovora, mislim iskreno zainteresovan, pitao
nas je štošta u vezi sa našom izložbom grafike u Budimpe-
šti. To nas je još više podstaklo da samoinicijativno na naj-
svečaniji moguć način pozovemo Đerđa Lukača da dođe
sutra na otvaranje izložbe u Ernst Múzeum!
On je, nedvojbeno, znao ono što mi nismo ni slutili.
Naše najiskrenije napore da ga pridobijemo, uvereni da je
to naš genijalan potez, odbio je ljubazno izvinjavajući se:
„Prehlađen sam, a to u ovim godinama nije bezazleno, ne-
mojte shvatiti kao neku kritiku usmerenu izložbi, ali neću
doći!“ Rekao je to i nastavio razgovor, kao da i nismo upu-
tili poziv. Bio je predusretljiv, razgovorljiv i pravi domaćin.
Bilo nam je prijatno, trudio sam se da sve zapazim, da
upamtim. Lukač, ponekom kontroverzna ličnost, deo je
istorije. Ne pruža se čoveku baš svakodnevno prilika da
vodi razgovor sa „istorijom“ uživo. Bio je učesnik revolu-
cije 1919. godine, što znači svakako i učešće u „diktaturi
proleterijata“. Moja skromna iskustva što se toga tiče, kod
nas posle 1944. godine, govore o otimačinama, bezobzir-
nom uništavanju paorskih gazdinstava, zna se dosta o ma-
sovnim egzekucijama, hapšenjima, prekim sudovima. Sve
u svemu, za mene ta diktatura proleterijata više asocira
na ostrvljenost nego na intelektualni prevrat. Da li je ovaj
simpatičan uglednik duha bio i nešto drugo?
Vraćamo se na Vaci ulicu i odjednom, pada nam na pa-
met – kako prehlađen kada je delovao potpuno zdrav, nije
ni kihnuo?!
Uveče sa Boškom Karanovićem dugo smo šetali, naj-
više Vaci ulicom. Odjednom će Boško:
– Ljudi, kako biste se vi osećali da vas rođena supruga
celo vreme posmatra sa svih strana!
– ???
Tek potom primetili smo da u svakom izlogu brojnih
112
knjižara stoje prezentirani primerci knjige o Jugoslaviji. Na
naslovnoj strani portret lepotice u crnogorskoj narodnoj
nošnji – supruga Boška Karanovića!
Šetajući Rakoci ulicom, polako smo otišli u hotel „Sza-
badság“ na spavanje. Sutra je veliki dan, otvaranje izložbe
Jugoslovenska grafika.
Tamo, svakako, moramo biti od samog jutra. Takav
je dogovor. Posle otvaranja izložbe biće priređen ručak u
„Gundelu“, to je nedaleko naše ambasade.
17. 4. 1965, subota
U 10 sati bili smo u Ernst Múzeumu. Došli smo ranije,
pogledali pre otvaranja. Kada se približilo vreme, domaći-
ni se uznemiriše. Zvaničnika nema, niti je ko javio o mogu-
ćem kašnjenju. Jednostavno tajac!
Publika nema pristup u izložbu, ovde je takav običaj,
ulaze prvo „predstavnici države i društvenih struktura“.
Njih, međutim, nema.
Stojim i pušim, prilazi mi kustoskinja i kao u poverenju
kaže: „Fenn van a Kassák Lajos!“186
Shvatio sam da me, kao jednog od organizatora, upo-
zorava na prisustvo ugledne ličnosti struke i da bi lepo bilo
pridružiti mu se.
Otišao sam gore u izložbu, vidim osobu prepoznatljivu
iz literature. Baš je takav na portretima, naglašeno ispup-
čenog čela, ide i pažljivo razgleda eksponate. Prilazim mu
i predstavljam se, pozdravljamo se. Kašak kaže: „Gondol-
tam megnézem csendben, mielőtt megjön a ’tömeg’.“187
Moglo se shvatiti kao izvinjenje što mu je dozvoljen
pristup, ali i kao šala. No, ja odmah nastavljam, kako mi
nije jasno zašto kasni otvaranje, još više kako nema nikak-
vog objašnjenja. Kašak to prihvata uz opasku: mnogo toga
nije ni nama jasno!
Nasmejali smo se i krenuli skupa u razgledanje. Kašak
je imao mnogo pitanja, ali i komentara. Stekao sam uti-
sak da se najiskrenije raduje izložbi, da uživa. Odjednom,
baš pred grafikom Rika Debenjaka Motiv br. 27 (1962/63,
186 „Lajoš Kašak je gore!“
187 „Pogledaću u tišini, dok ’masa’ ne stigne.“
akvatinta), Kašak pogleda u mene, a potom se opet zagle-
da u grafiku, govoreći: „Maguk itt vannak, de mi még nem
vagyunk itt!“188
To mi je nekako poslužilo da komentarišem: Riko De-
benjak (1908), stariji umetnik koji je sada profesor na
Akademiji za likovne umetnosti u Ljubljani, bio je na Bian-
co e nero u Luganu 1953, a dvadesetsedmogodišnji Bela
Kondor 1958. godine. Debenjak je nagrađivan u Tokiju dva
puta, Kondor je na Međunarodnom bijenalu grafike u To-
kiju takođe nagrađen prošle godine. Kašak je primetio:
„Én azt mondtam – itt!“189
Zatim je objasnio da zvanična javnost rado čuje kako
se „naši umetnici dobro drže na međunarodnoj sceni“, ali
se više raduje kada isti umetnici „verno služe našoj stvar-
nosti veličajući dostignuća na putu u socijalističku buduć-
nost“. Naravno, šta smo mogli nego zaključiti „hogy nem
lehet egyidejűleg előre és hátra lépni“!190 Po Kašaku, na
izložbi Jugoslovenska grafika očigledan je polemički ton,
raznovrsnost prilaza, sloboda izraza. Sukob mišljenja je
znak vitaliteta, učtivo povlađivanje samo je dosadno mrt-
vilo. Raduje se izložbi, takve su izložbe potrebne, naroči-
to kada osrednjost ovlada, odnosno zavlada apatija. Sve u
svemu, poželeli smo jedno drugom da se opet sretnemo,
Kašak se našali u smislu – onda ćemo diskutovati u pole-
mičkom tonu!
Čuo se žagor, to je znak da će ubrzo otvaranje izložbe.
Kašak se pozdravlja uz izvinjenje da se baš dugo zadržao, a
ima još neodložnog... Do skorog viđenja, nadajmo se! Po-
tom je nestao.
Posle, stigosmo do „Gundela“ nedaleko naše ambasa-
de. Vreme je iznenađujuće lepo, može se sedeti u bašti.
Razgovor teče učtivo, primereno heterogenom sasta-
vu. Kasnije se počelo pričati sve više spontano, pa Gaboru
Silađiju pade na pamet da ispriča zanimljiv događaj koji se
nama dogodio juče: „Pozvali smo Bela i ja na najlepši mo-
gući način Đerđa Lukača da dođe na otvaranje izložbe, a
188 „Vi ste već tu, ali mi još nismo ovde!“
189 „Ja sam rekao – tu!“
190 „Kako se ne može istovremeno koraknuti napred i nazad“.
113
on nas je odbio s razlogom da je ’prehlađen’. Nije, sami
smo se uverili da je stari zdrav, ne može biti zdraviji...“ Ga-
bor nije uspeo da završi rečenicu, mađarski zvanični deo
prisutnih, kao po komandi, odjednom je spoznao kako je
„vreme brzo proteklo, toliko obaveza još čeka...“ i mi os-
tadosmo sami. Naš ataše za kulturu, kao riba bačena na
obalu, hvatao je vazduh i zatim „osuo drvlje i kamenje“ na
Gabora i mene.
„To ste, znači, vi bili kod Đerđa Lukača?!“, kliknuo je.
Usledilo je objašnjenje, ne znam koliko prekorno, a koli-
ko vedro, ali u svakom slučaju za njega je to bilo veliko
olakšanje. Naime, još juče počeli su telefonski pozivi, prvo
kao zaobilazni, a potom sve direktniji. Jutros, već su bili
zahtevni i nadasve zapanjeni, kako je to moguće da niko u
ambasadi ne zna ko je zvanično pozvao Đerđa Lukača na
otvaranje izložbe Jugoslovenska grafika u Ernst Múzeumu!
Sada je sve jasno, ispostavilo se da nije diplomatski pro-
mašaj, bila je to posve „neodgovorna inicijativa“, a stari li-
sac je to shvatio i odbio! Izgleda, samo žbiri koji su verovat-
no danonoćno budni oko stana poznatog filosofa, nisu bili
„načisto“ sa posetom dva neidentifikovana pojedinca!
Meni je bilo drago što je izložba kasnila jedan sat. Raz-
govarao sam lepo sa jedinstvenim aktivistom likovne sce-
ne. Ko zna kada ću ga opet sresti?
Jedva sam čekao da se sedeljka u „Gundelu“ zavr-
ši. Lako i brzo sam stigao nazad u centar do Kondorovog
ateljea. Potanko sam sve ispričao Beli, žmirkao je lukavo
i zaista se veselio, naravno već u toku razgovora, telefo-
nirao je Lajošu Nemetu: „Gyere minél hamarabb, ilyesmit
nem hallani mindennap... majd a Béla azt neked is szépen
előadja“,191 a potom tražio da mu govorim o Kašaku.
Vreme nam je brzo proticalo u razgovoru, ja sam bio
rasterećen, izložba je bila otvorena. Onaj zvanični deo
posla je urađen. Verovatno negde isto tako prepričavaju
sada Imre Dević i Gabor Silađi. Možda su otišli u pozorište,
a posle u pozorišnom klubu sa nekim Devićevim prijatelji-
ma zbijaće šale na račun prepodnevnog događaja.
191 „Dođi što pre, tako nešto se ne čuje svaki dan... pa će
ti Bela to lepo predstaviti.“
 „A Lukács György nyolcvanéves, a napokban volt a
születésnapja, április 13-án“,192 čuje se Nemetov glas, dok
sa Belom prolazi kroz veliki atelje i dolaze. Naravno, on je
daleko više uzbuđen događajem nego flegmatični Kondor.
Počinje razgovor. Sada je Lajošu žao što nije bio na
otvaranju, propustio je da vidi kako se neki nervira-
ju, a drugi zlurado naslađuju. Meni prebacuje što mu ni-
sam pominjao da ću ići kod Đerđa Lukača. Bela se sme-
julji i kaže: „Te talán lebeszélted volna hogy ne mennyen
a Lukácshoz?“193 Setili smo se onog neznanca kada smo
1962. išli da gledamo slike Čontvarija kod inženjera Ger-
locija. Svako je mislio da onaj drugi poznaje tog tipa. Sada
mene pita Lajoš da li smo mi videli neke „sumnjive osobe“
kada smo stigli pred kuću gde stanuje Đerđ Lukač. Onda ja
pomenem da sam sa Lukačem razgovarao o rođendanima.
„Gratuláltál neki?“,194 spontano će Lajoš. To je Beli bilo na-
ročito smešno. Ja, naravno, nisam ni znao da mu je rođen-
dan bio tri dana pre posete.
Potom, pita me za imena nekih „zvaničnika“, naravno
ja pojma nemam o njima, mahom ne pamtim imena onih
koji mi ne znače ništa. Uostalom, političari su prolazne
osobe, ako nisu pretvaraju se u diktatore. Polako „senza-
cija“ postaje i Lajošu manje vredna. Prelazimo na onog svi-
ma nam značajnijeg – Kašaka. Malo me pita, više mi priča
o Lajošu Kašaku, vidim da Lajoš sve o njemu zna.
– A mai nap neked egy élmény, nem fogod elfelejteni!195
– konstatuje Lajoš. Mislim to i ja, ali za mene je doživljaj i
razgovor sa Kondorom i sa njim. Polako zalazimo u noć, ja
krećem u „Szabadság“.
– Maradhadsz itt is!196 – kaže Kondor. Morao sam da
im objašnjavam kakvu zbrku bi izazvalo kada bi se Imre
Dević probudio, a mene nema.
192 „Ðerd Lukač je napunio osamdesetu, pre nekoliko
dana je imao rođendan, 13-og aprila.“
193 „Ti bi ga valjda nagovorio da ne ide kod Lukača?“
194 Da li si mu čestitao?
195 „Ovaj dan je za tebe jedno prijatno iskustvo, nećeš ga
zaboraviti!“
196 „Možeš da ostaneš i ovde!“
114
Stigao sam u hotel, mislim da je prošla ponoć. Imre
spava snom pravednika. Kako i ne bi posle onih prepod-
nevnih uzbuđenja. Tih sam, trudim se da ga ne probudim,
mala svetiljka gori na stolu, vidim knjigu! Imre Dević mi
je poznat po knjigama, ne znam osobu koja toliko ludu-
je za njima, kancelarija mu je puna knjiga. Opet je otkrio
pa kupio neku novu. Vidim na omotu ove crtež – nekoliko
polugolih žena; baš dobro, malo ću se zabaviti čitanjem
pre spavanja. Cseres Tibor, Hideg napok,197 nikad čuo! Po-
činjem da listam, čitam i shvatam da je to knjiga o novo-
sadskoj raciji početkom 1942. godine, završnici onog po-
kolja, kada je na samom početku moj tetak Mile streljan
na obali Tise, nedaleko Žablja. Pročitao sam knjigu do ju-
tra, taman se Imre počeo buditi. Kaže da je ta knjiga bila
na Könyvhétu198 u Budimpešti. Navodno je pisac iz Vojvo-
dine rodom, knjiga je izazvala pažnju iskrenošću tretira-
nja zločina.
Pod utiskom pročitanog nisam ni pomislio na spava-
nje. Spremili smo se, idemo na doručak i tamo ćemo se
dogovarati za današnju maršrutu.
Tek sada meni počinje novi dan!
18. 4. 1965, nedelja
Lepo jutro! Nema žurbe, prvo moramo u Ernst Múzeum.
Tamo će biti i naši jako predusretljivi domaćini: Karolj Plesni-
vi, Agamemnon Makris i Rajh.
Karolj Plesnivi (1930) samo je malo stariji od mene, gene-
ralni sekretar Saveza mađarskih umetnika, čovek koji je mož-
da najzaslužniji što je izložba ostvarena. Primenjeni umetnik,
bavi se uspešno tapiserijom, profesor. Dugo je u Savezu, oče-
vidno je njegovo savršeno poznavanje svih zavrzlama biro-
kratskog i demagoškog uplitanja i „upravljanja“ političara
umetničkom scenom. To njegovo iskustvo je dragoceno. Čini
mi se da je tapiserija njegova istinska poetika! Bilo bi blago-
tvorno njegovo (neprimetno) dejstvo na Milana Konjovića,
recimo u bačkotopolskoj koloniji. Kao čovek, sviđa mi se, ali
ne zato što je navodno Slovak. Mi ovde osećamo da nam je
197 Tibor Čereš, Hladni dani.
198 Sajmu knjiga.
nezamenljiv kao domaćin, naklonjen je saradnji, dobroname-
ran. Bili smo mu u stanu, pozvao nas je kao goste.
Agamemnon Makris (1913), Grk, partizan za vreme rata
u Markosovom pokretu otpora, aktivista na međunarodnoj
političkoj sceni, našao utočište u Mađarskoj. Rekao bih, spa-
da među najbolje mađarske skulptore, veoma je angažovan.
O njegovoj poetici nisam uspeo formirati mišljenje, ali mi se
veoma dopada kao samosvojan boem, govori smešno ma-
đarski, pun je energije i vedrog duha. Očigledno da nam je
naklonjen.
Karolj Rajh dođe mu kao veoma predusretljiv aktivista
Saveza umetnika, mislim da mu dobro ide.
Ubrzo posle ručka, Boško Karanović, Gabor Silađi i ja
odosmo kod, prvenstveno grafičara, Čohanja (1925). Do nje-
ga se, na budimskoj strani, lako stiže gradskim autobusom.
Kada smo izišli, pred kućom u Kapy utca, kao da je kertva-
ros199 ili lepša varošica. Ulazni kapidžik, nakon potezanja zvo-
na prizemne kuće, otvara nam jedan brkati gorostas, narav-
no u pravim opancima. Rekoh mu odmah da se u nas za ovoli-
ke opanke kaže „odjednom da zgazi kvočku sa pilićima“.
„Azért nem tartunk itt elől kotlóst csirkékkel“,200 kaže
Čohanj srdačno nasmejan i grli se sa Boškom, znaju se od
juče sa otvaranja izložbe. Obojica govore istovremeno kao
da se razumeju, doduše svako na svom jeziku, srećom ni
Boško nije mali, ali je Kalman masivniji, šaka kao lopata na
Boškovom ramenu. Niko me ne sluša, a ja „zadužen“ kao
prevodilac za njihov dijalog. Napokon, stižemo u dnevnu
sobu, četvorica za četvrtastim stolom. Sa leve strane mi
Boško, sa desne Kalman, nasuprot Gabor Silađi. Sada već
kao uspevam da prevodim. Boško bi da se zahvali Čohanju
što nas je pozvao u svoj dom, ja okrećem glavu da bih to
preveo, Kalman već naveliko tera svoje, okrećem se pre-
ma Bošku. Baš kao da gledam stoni tenis, klimam glavom
levo-desno.
Čohanj, valjda pretpostavljajući da smo posle ručka
popili, ne nudi nam kafu. Sedi i raduje se gostima bučno,
odjednom ustane i pođe prema velikoj polici s knjigama.
199 Predgrađe.
200 „Zato ne držimo tu napred koku sa pilićima.“
115
Pomislih, sada će da nam pokazuje neke svoje ilustracije.
Zaista, izvadi jednu, drugu, treću podeblju knjigu, odloži ih
u stranu i gurne ruku unutra iza knjiga. Potom, izvuče po-
bedonosno – duguljastu bocu vina! Flaširano je, kaže, te i
te godine kada je berba bila izvrsna!
„Nem mindenkinek való, azert itt őrzöm. Az e fajta tol-
vajok a könyvek között nem turkálnak!“201
Pamtiću prizor! Ogroman, dobroćudan žitelj panon-
skog prostranstva, pogled mu se iskri blagorodnom topli-
nom. Stoji kao spomenik, drži u ogromnim šakama „bo-
čicu“ i, kao dečak pticu, miluje. Prvo shvatih – to je flaša
standardnih dimenzija, potom gledajući prste, zbunjeno
se pitam kako on filigranska tkanja grafičkih prepeva na-
rodne poetike smešta u male formate.
Nažalost, Karanović ne može kušati vino! Primio je te-
tanus, prst mu je i sada još u zavoju. Radio je u bašti i po-
vredio se. No, nikom ništa, razgovor teče dalje.
U vatri dijaloga i silnog htenja da se saopšti, pita i pro-
diskutuje, obrazloži svoj stav, polako se zaboravljaju jezič-
ke barijere. Mislim da svako najbolje čuje ono što sam go-
vori. Ja se takođe žurim biti sa njima ukorak. U trenu, spo-
znajem zašto me sve češće, čas Boško, čas Kalman, gledaju
zabezeknuto. Kao da ne razumeju šta kome prevodim. Oni
takođe u magnovenju shvatiše. Ja sam u silnoj žurbi Bošku
govorio na mađarskom ono što je on rekao Kalmanu, od-
nosno Čohanju sam na srpskohrvatskom saopštavao ono
što je on Bošku upućivao. Silađi, kao četvrti, navodno, pri-
mećivao je da nešto nije bilo u redu, ali nije znao šta! Na-
ravno, svi smo odjednom prasnuli u smeh, odlučivši po-
tom da se dijalog mora usporiti. Kalman se još jednom
„obratio biblioteci“, ali samo on i ja smo uživali u vinu, koje
sazreva u njegovom zavičaju, valjda u brdovitim predelima
s one strane Matre, oko rodnog grada Pasto, gore na se-
veru. No, koliko ja znam, on pripada „hodmezevašarhelj-
skoj školi“, dole, malo iznad Segedina, gde se zvuk u gra-
fiku prepevanih balada njegove samosvojne grafike ukla-
pa u zavičajnu ukorenjenost, sad najhomogenije slikarske
201 „Nije to stvoreno za svakoga, zato ja to čuvam na
ovom mestu. Ta vrsta lopova ne pretura po knjigama.“
kolonije. Baš sa njima kolonija u Senti sve više unapređu-
je saradnju.
Vreme nam je isteklo, morali smo napustiti štimung
i enterijer gde nenametljivo vlada duh Panonije i narod-
nog, rukotvoračkog znalaštva.
Vraćamo se, idemo kod Kondora, naravno uručićemo
mu Čohanjev pozdrav!
Penjemo se, lift je u kvaru, Kondorov atelje je – kao i
većina – gore pod krovom. Zvonimo, otvara nam Bela, po-
smatra Boška Karanovića sa simpatijama, Gabora ne. Pre
nas stigao je Imre Dević. Agota, Bela i on, prekorevaju nas
zbog kašnjenja. „Morali smo razgovarati bez vas“, kažu.
Sedi se u Agotinoj sobi, znači na drugoj strani velikog
ateljea, ne u Belinoj koja bi se mogla nazvati i „mali atelje“.
Izgleda, ovako je gospodstveniji doček najavljenih gostiju.
Odjednom nas je duplo više u maloj, zaista ukusno uređe-
noj odaji. Razgovor se naravno usmerava na grafiku. Ovde
smo po izričitoj molbi Boška Karanovića, nismo u kurtoa-
znoj poseti. Razgovor teče, ali ja sam svestan da Boško nije
zadovoljan. Prvo, ništa od svega njega ne interesuje. Pešta
nije njegov svet, a ovde se pominju imena i događaji nama
razumljivi, njemu daleki. Uostalom, on je tu zbog grafika
jednog kolege, prema tome, očigledno, on bi da vidi, a ne
da sluša neki trapavi prevod. Bela je takođe svestan da ko-
legi grafičaru više znače listovi koje može da osmotri. Mi-
slim da smo mi suvišni kako Bošku tako i Beli. No, tu ja ni-
šta ne mogu promeniti.
Odjednom, Bela gnječi cigaretu u pepeljaru, ustaje i
takne Boška po ramenu, pa klimnuvši glavom u pravcu ve-
likog ateljea izlazi, Boško za njim. Mi nastavljamo, bez da
se zapitamo kuda odoše.
Nakon izvesnog vremena osvrnem se, kroz poluotvo-
rena vrata vidim ih, hoću da pođem. Imre me zadržava:
„Gledam ja, snašli su se, ostavi ih na miru.“ Ja, međutim,
ipak izlazim. Boško i Bela sede na podu prekrštenih nogu
po turski, pred njima je ogromna mapa, Kondor objašnja-
va i gestikuliše, Karanović komentariše, ukazuje prstom,
pita ili zagleda list, potom uzimaju sledeći...
Ja ponudih pomoć, uplićući se u razgovor prevodeći
rečeno. U istom trenu, Bela i Boško, kao po dogovoru, sva-
116
ko na svom jeziku, šalju me nazad u sobu. Odlazim, oni
pak nastavljaju gde su stali uznemireni mojom ponudom.
Imre i ja sedeli smo i posmatrali dva grafičara, jedan
drugom govoreći da istinska umetnost saopštava na svim
jezicima, prema tome Beli i Bošku nije potreban tumač.
Zaista, njihov dijalog je potrajao. Uopšte ne pamtim šta
smo mi razgovarali međusobno, opčinjen prizorom znam
da ću to pamtiti! Boško i Bela su različiti temperamenti,
prvi i stariji je iz Bosanske Krupe stigao u Beograd, počeo
studije 1943, a potom bio ratnik, sada je profesor na aka-
demiji, razborita i smirena, ugledna ličnost. Drugi je znat-
no mlađi buntovnik, gradsko dete, svedok pakla budim-
peštanskog na razmeđi 1944/45, odnosno sluđenih dana
„pedeset i šeste“. Nikada se nisu videli, sada raspravlja-
ju „razgovetno“ sa međusobnim uvažavanjem, zagledani
u grafike na podu, vodeći dijalog na dva jezika, a tako da
je i jedan i drugi podjednako nerazumljiv za sagovornika!
Ipak, oni su potpuno, sjajno razumeli šta sagovornik sa-
opštava.
Meni će veče biti nezaboravan doživljaj.
Boško je potom, dok smo se vraćali u hotel „Szabad-
ság“, rekao da se raduje ovom susretu sa Belom Kondo-
rom. Nije pominjao Čohanja. Kao da je ovaj drugi susret na
njega ostavio veći utisak. Doduše, onamo smo išli kao po
nekom programu, ovde smo bili na drugačiji način.
U hotelu, vreme nam je poodmaklo, dan je bio sadr-
žajan, ali i težak. Nismo puno mudrovali. Otišli smo na po-
činak. Ja sam već imao iza sebe jednu neprospavanu noć!
No, dva dana u jedan spojena biće mi zaista nezaboravan
doživljaj.
Imre je takođe legao pun utisaka.
19. 4. 1965, ponedeljak
Skoro do ručka bili smo u hotelu, odmarali se. Potom
išli na ručak.
Posle, otišao sam do Kondora sam, hteo sam čuti juče-
rašnje utiske, izviniti se ako nešto nije bilo u redu. Naravno,
prvenstveno razgovarati, približava se dan našeg odlaska.
Sedeli smo sami u „malom ateljeu“, Agota je nekud otiš-
la. Nismo zvali ni Lajoša, veče i tako nećemo provesti za-
jedno.
 Napokon, imamo vremena da se međusobno informi-
šemo o razdoblju koje je proteklo. Jednostavno, 1963, pa
1964. godina, kao da nisu ni postojale; razdoblje između
avgusta 1962. i aprila 1965. prošlo je u trenu. Doduše, do-
godilo se mnogo toga!
Obećavam Beli da ove godine sigurno dolazim opet.
Naime, Kaća i ja ići ćemo na duži put. Već sam tražio i do-
pust. Namera nam je da odemo u Beč, želimo i do Praga
stići ako budemo imali novaca. Biće to studijski boravak
da malo u originalu doživim secesiju. Baviću se njom te-
meljnije. Kažem Kondoru da će mi oblast rada biti nadalje
i likovno stvaralaštvo Mađara u Vojvodini. Naravno, neću
hteti da izbegnem ni pokret umetničkih kolonija u Jugosla-
viji, očigledno (primer ove izložbe) u „Likovnom susretu“
imaću više prilika za putovanja i komuniciranje sa „živom
umetnošću“.
„Mi az hogy vajdasági magyarok művészete!?“,202 izne-
nađeno će Kondor. On ne razume to da se kod nas „slikar-
stvo deli po nacijama“. Morao sam mu objasniti da je to
moja tema istraživanja razdoblja kada je zaista bila zapo-
stavljena, period pre rata. I prošlost, unazad do druge po-
lovine devetnaestog veka. Govorio sam mu o zaista čud-
noj pojavi. Posle 1918. godine, kada je povučena državna
granica, likovne stvaraoce Mađare u Vojvodini nisu više
obrađivali ni sa jedne ni sa druge strane. Izgubili su vezu sa
Peštom, a većina njih nije odmah tražila „priključenje“ u za
njih novim likovnim centrima. Tako, zanimljiva umetnička
događanja u Bačkoj, još više u Banatu, pala su u zaborav.
– A Nagy István jó példa! Ha akkor nem érdeklődik a
Papp Gábor, soha nem is keresném azt a kitünő pasztel
mestert.203
– Valószinű soha nem jöttél volna fel ide a Bécsi utcai
műterembe...204 – dodaje tom „primeru“ i Bela svoj prilog.
Počeli smo da se prisećamo...
Gledam opet zid na kojem su visile slike tada, onog vre-
202 „Šta je to umetnost vojvođanskih Mađara!?“
203 Ištvan Nađ je dobar primer! Da se tad Gabor Pap nije
raspitivao, nikad ne bih tražio tog izvrsnog majstora pastela.
204 Verovatno nikad ne bi došao u slikarsku radionicu u
Bečkoj ulici.
117
log avgustovskog dana. Sada, na istom zidu, ali više desno
prema unutra, opet visi jedna nevelika slika rađena uljem,
otprilike 35 x 30 cm. „Naziv joj je Darázskirály“,205 kaže Bela.
Nisam oka skidao sa nje, kako sam sedeo bila je stal-
no ispred mene. Sve više, ona me je privlačila, izazivala...
„Baš je kao ikona, ima kod nas za neke ikone izraz ’ne-
rukotvorena’“, objašnjavao sam Beli prevedeno „’nemkéz-
zelalkotott kép’ értelmét, mint valami tulvilági üzenetet,
de szerintem lehet az jóslat is!“206
Kondor nije bio impresioniran mojim mudrovanjem.
No, ja sam ipak kasnije seo i zapisao šta sam tada raz-
mišljao, gledajući sliku na zidu: „Darázskirály je prizor koji
se doživljava kao ostvarenje ikonopisca, isijava misteriju
srednjevekovnog živopisa, rađenog rukom i zanosom ’slu-
ge božjeg’ koji zna svoj zanat u smislu posvećenosti pozi-
vu, a ne samo kao profesiju. Živopisac, najčešće anonimni
znalac, predočava i obznanjuje tajnovite poruke o usudu
sveta, uveren da je samo posrednik. On, naime, iskustvom
’zna’ ono površinsko, ali intuicijom ’naslućuje’ slojevitost
čovekove duše. Tako mu kreativni domašaj deluje vizio-
narski. Kondor je savremeni ’ikonopisac’, koji u startu po-
seduje neuporedivo više egzaktnog ’znanja’, a zapitanošću
o usudu ljudskom, njegovo stvaralaštvo snažno i perma-
nentno isijava teskobni naboj čoveka danas. Samim tim,
na sredokraći čoveku urođenog verovanja i zdvajanja in-
telektualca, između smernosti živopisca i erupcije buntov-
nog nemirenja, iznedren je Darázskirály 1963. kao zaista
potresno znamenje šeste decenije krcate događanjima.
Njegova ’ikona’ prvenstveno govori o tome da su ikone
zemaljskih ’bogova’ nadasve potrošne vrednosti. Stoga je
očigledno da je ’kralj osa’ sačinjen od krhotina razbijenih
iluzija u najlepšim bojama kao u vremenu odtrajalim, ali
sam prizor isijava ’zlato’ večitog raskola snevanog i stvar-
nog! Gnezdo-osinjak, oduvek je arhetipski znak upozore-
nja na preteću opasnost, zrači misteriju okidača katastro-
fe. Osinjak može na dodir posve nežan ili ’sam od sebe’ da
se rasprši u nepregled raspamećenosti haosa, bezumlja i
205 Kralj osa.
206 „Smisao slike ’ne rukom stvorene’, kao neka vanze-
maljska poruka, ali po mom mišljenju može biti i proročanstvo!“
beskrajnog bola. ’Osa’ i ’kralj’ su antipodi, šake prekrštene
u znaku uzvišene kontemplacije, spremaju se da usmere i
podstaknu osu u bezumlje koje se ne može civilizacijski ni-
čim opravdavati.
Zapravo, Kralj osa je sredokraća uzleta i sunovrata ’kra-
ljevske’ ljudskosti i ’animalne’ ostrvljenosti ljudskog bića, ra-
skošan prizor, savršena likovno obznanjena slutnja, teskobno
predočavanje mogućih ’plodova’ svakog neodgovornog de-
lovanja savremene civilizacije.
’Krhotine’ kao prepoznatljivost rukopisa, poetika ove
moderne ikone sazdane od njih, zapravo su kardiogram
teskobno zapitane kreativnosti, uzvišena jeka minulog, ali
i grčevit gest trenutka, ’raspamećena’ slagalica krhotina
oblikovana kao mozaik očitog beznađa i očaja novih po-
četaka...
Darázskirály, sjajno osmišljenom nadrealnom defor-
macijom i osobenom naivom crteža protkana celovitost,
zrači autentično umetničko ostvarenje. Slika jeste jedin-
stveno sazvučje srednjovekovnog i savremenog u isti
mah! Filigranskim detaljisanjem ikona ’kaluđerskog zano-
sa’, odnosno najsavremeniji damar nervoznog srca van-
vremenskog ’ikonopisca’ bolne osećajnosti. Neponovljiv
likovni iskaz apsolutno našeg trenutka.“
Razlog da tako razmišljam pred slikom – rekoh Beli –
nije običan. Današnji datum, devetnaesti april, ali 1943.
godine, bio je dan oružane pobune u varšavskom getu. U
mnoštvu nepodnošljivih, paklenih svakodnevica poniže-
nih, nedvojbeno smernih i ni malo buntovnih Jevreja, mi-
steriozni trenutak podstakao je agresivnost osinjaka!
Ose, naime, unezvereno napadaju i ne razmišljaju o is-
hodu! One, kao i svaki živi stvor, slede iskonski nagon u
sebi...
Bio je to okidač našeg razgovora o identičnim „osi-
njacima“, prvo o „pedeset i šestoj“, Matiji Gupcu i Đerđu
Doži, stigli smo i do Spartaka i pobune rimskih robova, ali i
jedinstvenog znamenja „pobune žrtvovanjem“, jedinstve-
ne simbolike „raspetog“!
Rastali smo se uvereni da imamo pred sobom još bez-
broj razloga za ovakav ili sličan razgovor.
Ako budem mogao, doći ću i sutra, no ovoga leta si-
gurno!
118
20. 4. 1965, utorak
Danas će biti poslednji dan u Pešti. Naravno, bili smo
do izložbe u Ernst Múzeumu, potom išli na ručak. Ja nisam,
otišao sam do Kondora da se pozdravim, pridružio sam se
društvu u „Matyás pince“. Vratili smo se u hotel, potom
do Karolja Plesnivog, kući. Išli smo Imreovim „fićom“. Ple-
snivi stanuje nedaleko od naše ambasade, valjda je tamo
u blizini i likovna akademija. Danas sam se veoma iznena-
dio, mislim da je u istoj zgradi, kao sused porodice Plesni-
vi, onaj profesor dr Đula Moravčik, čiju sam knjigu (Bizánc
és a magyarság) čitao najpažljivije i iz nje prepisivao avgu-
sta 1962. godine. Kratko smo bili, došli smo na „sastanak
pred rastanak“. Imaju malo dete, čuo sam plač, kao iz su-
sedne odaje. Rastali smo se mislim baš kao iskreni prijate-
lji, a ne samo saradnici na zadatku.
Pred nama je još noćno razgledanje Budimpešte, tu
avanturu su obećali glumci (Iren Šuto) izričito Bošku Kara-
noviću. On je seo u auto sa njima, Imre, Gabor i ja pratili
smo ih „fićom“. Vožnja je dugo trajala, sa pauzama, naro-
čito radi pogleda sa Budima na drugu, peštansku stranu.
Tamo smo se i rastali sa društvom, Boško je prešao kod
nas. Pošli smo i ubrzo stali. Nema benzina! Šta ćemo sad?
Prošla je ponoć!
Imre Dević trijumfalno iziđe uz napomenu – „pametan
vozač nosi sa sobom uvek rezervnu kantu“ – pokazujući
žutu plastičnu kanistru!
No, naš auto nije hteo da krene! U gluvo doba, pošto
je čuo uporne pokušaje, priđe nam milicioner, na službi.
On, pošto se navodno razume, i Imre koji priznaje da se
ne razume u aute, rastaviše motor – uzalud. Nas trojica
sedimo na bankini i uživamo u krasnoj budimskoj noći bez
igde ikoga na vidiku. Tišina je sablasna, ceo svet već spava.
„Elvtársak van egy jó ötletem, a hivatalos telefonról hi-
vok egy taxit. Úgyis itt leszek az éjjel, vigyázok rá. Reggel
jőjjön valaki aki ért hozzá!“,207 rešava „Gordijev čvor“ ma-
đarski milicioner.
U hotelu, sada već bliže jutru, Imre poziva suprugu u
Subotici, pitanjem: „Rado, šta je bilo u žutoj kanti?“, a po-
207 „Drugovi, imam dobru ideju, preko službenog telefo-
na ću pozvati taksi. I onako ću biti ovde preko noći, čuvaću ga.
Ujutro neka dođe neko ko može da ga popravi!“
tom sledi jauk. Imre me gleda, kao da su mu potonule sve
lađe, i kaže – bila je voda!
Dočekali smo jutro, javili u ambasadu problem sa au-
tom, zamolili njihovog šofera da nešto preduzme. Svanuo
nam je novi dan!
21. 4. 1965, sreda
Odjavili se u hotelu, taksijem otišli u ambasadu. Boško
Karanović otputovao je u Beograd vozom, kako je i došao.
Napokon, stigao je naš „fića“ iz radionice, ali praznog
akumulatora od noćašnjih pokušaja da motor pokrenemo
vodom!
Učestalo pokušavajući „na guranje“ po dvorištu amba-
sade, sada smo uspeli, kako i treba, „opranim motorom“,
ali na pravi benzin! Kratko smo se zadržali u Segedinu,
predveče stigli u Suboticu.
Dani provedeni u Budimpešti biće mi nezaboravni. Do-
godilo se mnogo toga što je dostojno pamćenja. Svakako,
prva izložba u čijoj sam organizaciji u inostranstvu i ja uče-
stvovao.
25. 5. 1965, utorak
Motornim vozom u 16.10 pošao za Beograd. Putujem
u Skoplje i Ohrid na Kongres muzealaca Jugoslavije.
Iz Beograda voz polazi u 22.27 časova, na stanici sre-
ćem Gezu Tripolskog, upravnika Muzeja u Senti i organi-
zatora (osnivača) senćanske umetničke kolonije. Putovaće-
mo zajedno sa istim ciljem. Usput, potanko sam mu ispri-
čao dogodovštine iz Budimpešte, predao mu pozdrav Bele
Kondora, koga i ne poznaje, a priredio mu je izložbu u sen-
ćanskom muzeju.
26. 5. 1965, sreda
Stigli smo ujutro, nešto posle pet u Skoplje. Užas ze-
mljotresa još je prisutan u mnoštvu potresnih tragova,
kao na primer zaustavljene skazaljke staničnog časovnika.
Skoro u isto vreme, ali kobnog julskog jutra 1963, u 5.17
časova grad je razoren.
Odlazimo u kancelariju za prihvat učesnika kongresa,
dobijamo smeštaj, ali i čujemo da je većina smeštena u
„Saraju“, izletištu kuda se ide autobusom. Nakon kraćeg
119
odmora u hotelu pošli smo u razgledanje Skoplja. Ubr-
zo, sedeći pred kafanom, kao po dogovoru, zaključimo da
odavde treba „bežati“. Geza Tripolski bez oklevanja – kao
da je čekao znak – ustaje i zaputi se prema taksiju. Odo-
smo u „Saraj“. Tamo će sutra početi kongres. Većina naših
kolega biće tamo danas.
Odluka nam je bila mudra. Već posle ručka, formirali
smo grupu za odlazak do manastira Nerezi, naravno peš-
ke, „planinareći“ po divnom vremenu. Dalje je nego što
smo se nadali!
Prilazeći crkvi Sv. Pantelejmona, međutim, sve tegobe
smo zaboravili. Prizor je zaista rajski. Prekrasno, stoleći-
ma patinirano zdanje je nadohvat ruke ispod nas. Gleda-
mo pet kupola nad volumenom upisanog krsta kao oveću
maketu smeštenu u veličanstvenu prirodu. S one strane
zbog udaljenosti nalik snoviđenju, kao na dlanu demijur-
ga, Skoplje, popodnevnim suncem obasjano. Nekad je u
toj kotlini bio antički grad Scupi. Usledio je potom zemljo-
tres 518. godine. Vizantijski car Justinijan I podigao je ne-
daleko ruševina grad – Justiniana Prima. Sloveni su osvojili
grad 695. i dali mu ime – Skoplje. Potom, u 12. veku pu-
topisci ga pominju kao „bogat grad“, koji će 1555. godine
opet biti uništen zemljotresom. Zatim je 1689. bio spaljen!
I tako redom... Sve tamo dole u daljini ispod nas kao da
protiče vremeplovom!
Crkva Sv. Pantelejmona podignuta je 1164. godine!
Primerena čoveku, ni mala ni velika, ali veličanstvena.
Osam stoleća je između mene i portreta svetog Pantelej-
mona. Tu, rekao bih, na skrivenom mestu naslikan, pregr-
meo je i urušavanje kupola i sve druge nedaće. Sada tra-
je kao nadstvaran lik, dočaran imaginacijom, koloritom
i znalačkim rukopisom živopisca koji je od svetitelja bio
udaljen isto toliko vekova! Baš tako je on video portret
305. godine u progonima hrišćana usmrćenog mučenika.
Za života on je lečio bolesti zemaljske, nikad ne naplaću-
jući od boga dobijenu moć isceljenja. Sada ja pokušavam
videti portret tog smernog, anonimnog živopisca. Njegov
svetitelj je mlad, samouveren i mudar, zaista ličnost koja
uliva poverenje. Možda nije mogao izlečiti telo ali je, ned-
vojbeno, paćeniku udelio spokoj pred tajnom smrti. Da li je
možda živoposac, zagledan u vodeno ogledalo, osvežavajući
se uoči novih izazova kreativnog u sebi, video crte lica sve-
titelja?
Od prvobitno nastalih fresaka očuvalo se i Skidanje s
krsta. Poslednji poljubac majke mrtvom sinu rezultat je ne-
posrednog opažanja i doživljavanja dostojanstvenog i be-
zglasnog bola, nikako teatralnog i ritualnog naricanja. Isto
je tako i u kompoziciji Oplakivanje plač Bogorodice zaista
potresan i realistički naslikan prizor. Sada u trenu, prizivam
sebi scenu Oplakivanja slikanu rukom Đota u Padovi, oko
140 godina kasnije. Ljudska osećajnost živopisa crkve ma-
nastira Nerezi traje među najistaknutijim domašajima vizan-
tijske umetnosti 12. veka u samom vrhu srednjovekovnog
slikarstva.
Meni susret sa ovim ostvarenjima, crkvom, prirodnim
okruženjem, odnosno sveukupnost jedinstvenog doživlja-
ja, predstavlja demijuršku tajnu. Stojim i razmišljam, ispred
je nedogled kotline, onda uoči gradnje maltene netaknuta
monumentalnost prirode, iza jedinstvena zaravan poput te-
rase nad njom. Pitam se ko je, kako podstaknut, imao ljud-
ske smelosti da baš ovde predvidi, prosledi u večnost građe-
vinu, živopis, manastir? Naime, ništa mi ne znači natpis po
kojem je Aleksije, sin Teodore, ćerke cara Aleksija I Komni-
na, „dao novac“, pa omogućio 1164. godine nastanak ovog
ansambla. Zaokuplja me tajna nastanka neponovljivog bise-
ra u riznici čovekove uljuđenosti, izvorište kreativnog nabo-
ja koji traje!
Sunce je već davno zašlo kada smo se vratili, kasnimo i
na večeru. Vidim da u punoj dvorani baš i nema nikog dru-
gog do učesnika kogresa, koji se ovde sjatiše iz svih krajeva
Jugoslavije. Štimung stvara zabavni orkestar, svi mladi, delu-
ju kao profesionalci i naglašeno ozbiljni. Tokom večeri, prili-
kom jedne pauze, dok smo razgovarali Tripolski i ja u hodni-
ku, čujemo: „Jó estét kivánok!“208 Iznenađeni smo. Geza se
zagleda u mladića koji prolazi, pita:
– Hát te, hova valósi vagy?!209
– Kassai! Mind magyarok vagyunk...210
Bio je to jedan iz orkestra, kroz par minuta već smo i
ostale znali.
208 „Dobro veče želim!“
209 Odakle si ti?!
210 Iz Kaše! Svi smo Mađari...
120
Kada je objavljen „fajront“, muzika nije prestala, niko
nije pošao na spavanje. Sve se nastavilo, ali u familijarni-
jem raspoloženju. Muzealci su nazdravljali „Mađarima“,
neko je pominjao „Košice“, drugi su pitali zašto „Kaša“.
Geza i ja smo objašnjavali da je taj grad poznat po kate-
drali građenoj kroz 14. i 15. vek (1382–1497) na francuski
način, pominjali kao jednog od graditelja Nikolu Kromp-
holca (Krompholtz Miklós) iz Šlezije sa tromeđe Nemač-
ke, Poljske i Češke, zatim jedinstvenog graditelja i skulpto-
ra po imenu Ištvan Kašai (1430–1499), čiji je tabernakul u
njoj remek-delo gotičke skulpture. Potom, biće Ištvan Ka-
šai budimski građanin, umetnik u službi kralja Matije Kor-
vina, a njegovo delo, kao i pomenuta katedrala, trajaće u
riznici najboljih u to doba u Srednjoj Evropi.
Vreme je odmicalo, poslednji autobus je otišao! Mi, sa
rezervisanim smeštajem u skopskim hotelima, vratili smo
se iz „Saraja“ u praskozorje autobusom koji je prevozio
personal. Rajko Nikolić, poznati etnolog, upravnik Vojvo-
đanskog muzeja, postavio je pitanje u ime nas: da li uop-
šte ići na spavanje?
27. 5. 1965, četvrtak
Kongres je radio u Skoplju.
U Subotici od juče u Gradskoj izložbenoj sali gostuje Iz-
ložba mađarske grafike i plakata. Posle Beograda i Zagre-
ba, stigla je u naš Zimski salon „Likovnog susreta“, gde je i
nastala inicijativa o razmeni, podstaknuta valjda i „proble-
mom izložbe Kondor“.
28. 5. 1965, petak
U 7 časova krenuli smo za Ohrid, stići ćemo po svoj pri-
lici u 19 sati. Usput, svaka prilika bila je povod za prepriča-
vanje neočekivano uspešne večeri uz samo našu muziku u
„cvetnoj sali“ izletišta „Saraj“.
29. 5. 1965, subota
Kongres radi u Ohridu. Smešteni smo u hotelu i neza-
dovoljni restoranom. Na obali čuvenog Ohridskog jezera,
udaljeni od grada, nismo i nećemo moći biti posluženi ri-
bom! Mislili smo da ćemo ovde svaki dan jesti pastrmke,
kad ono jelovnik koji nas podseća na one posleratne men-
ze. Tripolski i ja odlučismo da ipak jedemo pastrmke. Negde
mora da ih bude. Još od ranije, kada sam kao đak bio u Ohri-
du, znam da postoji jedno drvo sa veoma debelim stablom.
Tamo, pored tog atraktivnog stabla, postojala je gostionica.
Našli smo, pitali i dogovorili kada i koliko porcija nam treba;
ako javimo – biće!
Ipak, dan je lep, sunčan iako ne baš vruć. Bilo nas je
nekoliko koji smo se u 15 časova okupali u jezeru, doduše
uz cvokotanje zubima.
Dok smo se mi kupali, Geza Tripolski je upoznao dr Ba-
lašu, direktora muzeja u Budimpešti. To je muzej, valjda pol-
joprivredni, nalazi se u Varoš ligetu u tzv. Vajdahunjadvaru.
On je ovde u svojstvu delegata mađarskih muzealaca.
Vraćamo se s kupanja i izdaleka vidim Gezu za sto-
lom kako sa nekim razgovara nadasve glasno i prijateljski.
Naravno, čujem, znaju se uzajamno već odavno, ali su se
ovde sreli. Sada mudruju.
Posle popodnevnog rada, zvanični prijem za učesnike
kongresa u 20 časova. Tu već moja dva etnologa otkrivaju za-
jedničku ljubav prema baladama i drugim narodnim pesma-
ma. Malo-malo, pa Geza zapeva neku staru pastirsku... Na-
ravno, Balaša zna i tu počinje natpevavanje.
Nema mi druge, odveo sam ih u noć, duboko na molo
u jezeru. Tu su oni uz nas par slušalaca pustili glasove, a mi
smo uživali. Bilo je lepo i nismo nikome smetali. Vreme je
brzo prošlo. Posle ponoći, uz obećanje da više nema pe-
vanja, krenuli smo na počinak u najvećoj tišini.
Mi u predvorju hotela, kad u holu baš zatišje – general
Basta, predsednik Sobranja Makedonije Sejfula i još par
„osvedočenih pevača“ sa prethodnih skupova, dočekuju
„Mađara“ – misleći na Gezu Tripolskog – koji je pevao u
„Saraju“, pa se „dobar glas“ čuo nadaleko. Samo je to fa-
lilo!
Tripolski i Balaša pogledali su me s prezirom, trijumfal-
no se pridružujući ovim već raspevanim „slavujima“.
Bilo je zaista nezaboravno: Basta nenadmašan u sev-
dalinkama, Sejfula je mislim bolji pevač makedonskih
pesama nego političar, nisu zaostajali ni neki poznati mu-
zealci. Drago mi je bilo što su Balaša i Tripolski držali korak
sa ovim jedinstvenim kolopletom višenacionalne razdra-
ganosti i osećajnosti.
121
Niko da zaustavi koncert, ja – antitalenat – reših da se
izgubim pre no što neki spavači budu protestovali. Usta-
nem, poći ću i pogledam slučajno gore. Kad ono na stepe-
ništu, kao lastavice na žici, muzealci oslonjeni na gelende-
re stepeništa sve do vrha u tišini slušaju i uživaju. Seo sam
postiđen. Nakon izvesnog vremena, spontano digoše se i
pevači kao na komandu, predvođeni generalom Bastom
zapevaše „Mujo kuje...“ Potom, nastalu tišinu razbio je ap-
lauz oduševljenih slušalaca koji se retko kad čuje. Zora je!
Svi na spavanje.
30. 5. 1965, nedelja
Kongres je radio prepodne, pauza za ručak, nastavak
i zaključci. Znači, posle se ide pravo kod „debelog drveta“
u starom delu grada. Geza i ja smo u pauzi za ručak bili i
dogovorili. Biće nas oko dvadeset! Na večeri, slučajno, po-
red mene se našao nepoznat čovek. Geza mi reče da je to
predstavnik poljskih muzealaca, došao je skupa sa dr Iva-
nom Balašom. Šta sada sa njim, sa Balašom je stalno, kako
ga ostaviti.
Poljak, dr Janus Durko, direktor muzeja (Warsawa,
Muzeum historycznego, Rynek Starego Miasta 28) je sim-
patičan čovek, osećao se prijatno, lepo smo razgovarali.
Veče je bilo zaista nezaboravno, pravi skup prijatelja. Ote-
glo se do duboko u noć. Napokon – pastrmke i to izvrsne,
koliko nam srce želi!
Plaćamo Geza i ja, posle će se obračunati. Dr Janus
Durko hoće da učestvuje.
– Ne može! – rekoh. Durko negoduje, objašnjava da je
„dobio dnevnice“...
– Vi ćete platiti u Varšavi – rekoh opet ja, a kolega Dur-
ko će na to:
– Kada dolazite u Varšavu?
– Ne znam, možda ni ne dođem nikad! – odgovaram.
On gleda iznenađeno.
No, tu su zato Balaša i Tripolski, smeju se i objašnjava-
ju kolegi da, eto, baš danas gradimo „savez“ uzdužno kroz
Evropu, uostalom Tripolszky su navodno nekad davno bili
Poljaci, Balaše su takođe „sumnjive“, a Bela zapravo i nije
Jugosloven već „Tot“, što bi se reklo Slovak, tako Poljak
bolje razume. Sve u svemu, nema problema, prijatno mu
bilo, važno je da mu se svidelo.
Ne svidelo, kolega Durko je oduševljen, svi se radujemo!
31. 5. 1965, ponedeljak
Išli smo brodom do Sv. Nauma. Manastir sa crkvom
nalazi se na južnoj obali Ohridskog jezera, uz samu držav-
nu granicu. Tu je sahranjen sv. Naum, prosvetitelj, učenik
Ćirila i Metodija, decembra 910. godine. Posle progonstva
iz Moravske, došao je ovamo i tu nastavio širiti slovensku
pismenost. Nekada je ovo, kao i Ohrid, bio centar pisme-
nosti i kulture! Koja li udaljenost, Moravska u Čehoslovač-
koj i obala prelepog jezera nadomak Grčke! Pre više od
jednog milenijuma, odavde tamo stigli su Ćirilo i Metodije,
prolazeći kroz moj Bač. Možda je sv. Naum tuda prolazio
na putu ovamo. Tada se veliki deo života potrošio puto-
vanjem, sporim i pogibeljnim. Ipak, neke ličnosti stigle su
učiniti mnogo toga trajnog, pominjemo to i danas.
Zaokuplja me tema putovanja, dok brodom – čini mi
se sporo – menjamo predele i uživamo u beskrajnim lepo-
tama prirode oko nas. Opet mi pada na pamet zagonetka
– kako su donosili odluku o lokaciji na kojoj će podići cr-
kvu? Možda je sam „bog“ onda usmeravao ljude da grade
hramove u sazvučju sa prirodom. Zašto danas ne prosve-
tli neke urbaniste koji razaraju ostvareni sklad?
Večeras, vraćamo se, puni utisaka. No, mislim da ću
trajno pamtiti onu crkvu u Nerezima, ne samo zbog jedin-
stvene lokacije već i primerenosti čoveku – kroz vekove.
6. 6. 1965, nedelja
U novosadskom „Dnevniku“ danas je objavljen moj
tekst „Mađarska grafika i plakat (povodom izložbe u subo-
tičkom Zimskom salonu)“.
Naravno, meni su najupečatljivija trojica vrsnih grafi-
čara: „Barčai, učitelj većeg broja mađarskih grafičara, na
ovoj izložbi daje samo da se nasluti doslednost principi-
ma jednog snažnog konstruktivizma izraslog u decenijama
kreativnog življenja.
Kalman Čohanj raspevanom linijom prati osećanja
koja blude ravnicom, preko poleglih sela, kroz legende i
simbole, poput drevnih balada koje setno odjekuju negde
122
na prostorima između dve velike i ćudljive reke.
Ako je narodni melos ono što izdvaja Čohanja, nemir
svojstven čoveku našega vremena našao je najbolji izraz
u listovima Bele Kondora. Opori humor što ispunjava ma-
štu ovoga stvaraoca, na granici vizija jeze i sitnih ljudskih
radosti, rađa kontraste izražene specifičnim, markantnim
izrazom. Listovi ovoga grafičara svakako ispunjavaju svoju
ulogu vaspitača i propagatora, ali istovremeno vrše i sna-
žan prodor u pravcu, iscizeliranog, savremenog grafičkog
izraza.“
27. 6. 1965, nedelja
U izložbenoj dvorani na spratu Velike terase na Pali-
ću otvoren Četvrti likovni susret, slikarstvo umetničkih ko-
lonija.
Nakon zamašnog posla, otvorili smo – mislim – dobru
izlobu! Izloženo je 119 slika od 66 autora. Radujemo se jer
imamo nameru sa ovom izložbom gostovati u Ljubljani,
negde na jesen.
Vreme pripremanja ove izložbe podudarilo mi se sa pri-
premama za jedan oveći zahvat – pokušaću ostvariti ono
što je svojedobno (1962) tražio kolega, tada student iz Pe-
šte, Gabor Pap! Polako, zaista sporo, prikupljaju se „ka-
menčići“ mozaika. Srećom, pomenuo sam problem u druš-
tvu Janoša Hercega, književnika iz Sombora, i njegovog pri-
jatelja, poznatog somborskog slikara Milana Konjovića.
Ispostavilo se da je Janoš Herceg poznavao suprugu Iš-
tvana Nađa, jedinstvenog majstora pastela. Seća se kako
je ona tridesetih godina, obično u letnjim mesecima, po
bačkim selima i varošima teglila blokove sa pastelima i
prodavala ih zainteresovanima. Tako je i on nju upoznao,
kada je obijala pragove Somboraca. Konjović, pak, reče mi
da u depou somborskog muzeja ima Nađevih pastela, ali
i poznaje neke Somborce na čijim su zidovima uramljeni
Nađevi pasteli. Da se nismo petljali sa velikom tapiserijom
Milana Konjovića, Sunce nad Krivajom (1962), koju smo
nameravali izložiti na ovogodišnjem Likovnom susretu, ne
bi došlo do razgovora o pastelima Ištvana Nađa. Ubrzo po-
sle tog razgovora, već 15. juna, javio mi se porukom Bela
Gomboš, Sombor, Mrazovićeva 2, i traži da ga obavestim
kada ću doći. Čuo je od Konjovića da nameravam praviti
izložbu. Reći će mi za još neke koji poseduju Nađeve pa-
stele. Počelo je! Kada malo „pospremim“ nakon današnjeg
otvaranja, moram u Sombor do Gomboša.
29. 7. 1965, četvrtak
Juče u 13.30 smo Kaća i ja pošli vozom u Beč. Jutros u
osam sati smo stigli. Na stanici, valjda čuvši jezik kojim go-
vorimo, prišao nam je stariji čovek i ponudio sobu. Tako
smo stigli kod Adama Gajde, Quellenstrasse 58/3. Ljuba-
zna starica, njegova žena, odvela nas je na sprat kuće. Ima-
mo sobu, kuhinju, kupatilo. Sve nam je na raspolaganju.
Potom smo sišli kod domaćina da popijemo kafu. Adam
je ubrzo ponudio da me vodi u susedstvo. Tamo stanuje
komšija, 1914. godine šofer auta, znači živi učesnik svoje-
dobne drame – sarajevskog atentata na Ferdinanda! Tada
nismo otišli. Žurili smo da pođemo što pre u centar. Od-
mah na uglu je tramvajska stanica, stići ćemo pred Bečku
operu. Istim putem nazad.
Već oko podne bili smo u centru, kako to biva iščuđa-
vali se i divili gradu za koji nam nije dovoljno toliko dana
koliko smo planirali.
Odšetali smo do čuvene zgrade Secesije (Jozef M. Ol-
brih, građena 1897–98). Tu je i prvo, neprijatno iznenađe-
nje. Zgrada je zatvorena, renovira se i ne može se nika-
ko unutra. Svejedno, ono najbitnije sam doživeo – zgradu
„secesije“ kao volumen. Gledao dekoraciju, naročito ku-
polu između četiri pilastra nad ulaznim prostorom. Pribe-
ležio sam sebi čuveni zapis: „Der Zeit ihre Kunst – der Kunst
ihre Freiheit“.
Naravno, divili smo se prodavnicama, naročito do
tada neviđenim snoviđenjima izloga bečkih poslastičar-
nica, razgledali katedralu Sv. Stefana, taj čudesni akce-
nat bečke prepoznatljivosti, koja je i jedan od najznačaj-
nijih spomenika kasne gotike u podunavlju. Bili smo i da
posmatramo „točak“ u Prateru, koji podseća na melodiju
Karasove citre iz nezaboravnog filma Treći čovek sa Orso-
nom Velsom.
Tokom boravka u Beču, bili smo u Albertini (oko 100
listova, Pisanelo, Rubens, Ticijan, Rembrant, Rafael, Di-
rer...); Kunsthistorisches Museumu (Brojgel, Tintoreto, Ve-
roneze, Rembrant /autoportreti!/, Rubens, Hals...), vide-
123
li smo retrospektivu velikog slikara Gustava Klimta, slike
Egona Šila i, naravno, neke od čuvenih secesijskih fasada.
Uglavnom, mnogo toga ranije neviđenog, zapanjujuću ra-
skoš nekih minulih doba, mnogo lepog u svakodnevici gra-
da koji sam do sada poznavao kao „istorijsku odrednicu“,
varoš čuvene Marije Terezije, prethodnog baroka, potom
klasicistički smirene forme iz doba njene vladavine (1740–
1780). Svakako i „francjozefovsku“ eklektiku – koja je svo-
jedobno bila uzor i graditeljima u našim varošima.
Sa Adamom i njegovom suprugom (subota, 31. jula),
sedeli smo malo uveče uz oproštajnu čašicu pića i razgova-
rali. Bili su nam zaista dobri domaćini, mi njima dragi gosti.
Rekosmo da ujutro odlazimo za Prag! U razgovoru dozna-
dosmo – Adam je Čeh iz Praga, supruga Poljakinja. Nostal-
gično se prisećaju, upozoravaju nas na ono što smatraju
da bi trebalo videti i smatraju velikim propustom što mi ne
idemo i u Poljsku, gde ima mnogo toga nezaboravnog. Na-
ravno, odavno su u Beču, sve ono podseća ih na mladost i
kao takvo zrači neopisive vrednosti. Mislim da se to odno-
si na sve i na svakog. Koliko puta nam se već dogodilo da
u ponovnim susretima znano od pre doživljavamo u posve
drugačijem svetlu. Sećam se iznenađenja kada sam se kao
odrastao prvi put vratio u selo svog ranog detinjstva. „Ve-
lika“ glavna ulica i razdaljina između kuće i škole tada su
se smanjile u stvarnu meru, a škola se, maltene, preselila
u komšiluk! „Dugi put“ do manastira bođanskog, kuda me
tata vodio često nedeljom posle ručka, sada je nedaleko!
1. 8. 1965, nedelja
Pošli smo vozom iz Beča u 7.45 a u Prag stigli u 13.19
časova. Približavajući se, već smo znali da će nam Prag biti
nezaboravan, da će biti u pravu oni što govore uvek sa
oduševljenjem „zlata Praha“.
Planirajući put u Beč, Prag je „uskočio“ kao jedinstve-
na mogućnost. Naime, naša putovanja uvek zavise od nov-
ca, zastrašujućih deviza! Za sve moraš imati dolare, oni pak
nisu dostupni svakome! Drugovi u Savezu društava likov-
nih umetnika, ne samo u nas već i nekim sličnim zemljama,
dogovorili su se nedavno o svojevrsnoj „ilegalnoj“ akciji za
„prevazilaženje deviznih barijera“. Sistem je bio pošten,
jednostavan, efikasan i nije dao da se zloupotrebi. Ko je že-
leo negde putovati, bio je dužan u valuti svoje zemlje, na-
ravno u svome Savezu, deponovati u standardnoj koverti
iznos prema vlastitom nahođenju, koji je dovoljan za troš-
kove skromnog desetodnevnog boravka u prestonici. Ko-
verat je potom odlagan u kasu Saveza, bez posebne ozna-
ke. Donosilac je dobijao potvrdu o tome da je predao ko-
verat. Osim njega niko nije znao iznos, prema tome sve su
koverte potpuno bile „ravnopravne“. Tri odgovorne osobe
znale su samo broj koverata u kasi. Potom, noseći potvr-
du, umetnik (korisnik) je odlazio u kancelariju Saveza do-
tične zemlje, identifikovan je pomoću pasoša. Zatim, nje-
gova potvrda zamenjena je jednom kovertom u kasi toga
Saveza.
Ja sam u Beogradu deponovao koverat, potvrdom ću
preuzeti koverat od nekog deponovan u Pragu, ko zna ko
će dobiti moj koverat kada dođe u Beograd i tako uvek
u beskonačnom kruženju kolegijalnog poverenja. Stvo-
ren je način „bezdeviznog“ boravka u onim državama čiji
su umetnici pristupili ovom „sistemu“ uzajamnog potpo-
maganja. Svi smo bili srećni što ćemo putovati, odnosno
boraviti na način dostojan čoveka. Bili smo, s pravom, uve-
reni da svako u svojoj sredini najbolje zna koliko je potreb-
no jednom skromnom čoveku za deset dana!
S takvom potvrdom smo se Kaća i ja otisnuli na put
u Prag! Stigli smo, tramvajem pravo u Međunarodni stu-
dentski dom, gde je prenoćište uz skroman komfor svega
21 kruna. Prohtevi nam i nisu bili veći. Ubrzo, već smo se
vratili u centar, šetali slikovitim ulicama kafkijanskog šti-
munga, sedeli ispred Narodnog muzeja i divili se Pragu.
Doživeli smo lepotu grada u noći, kada je lako dočarati mi-
nula vremena jer tama kao da skida naslage našega sto-
leća. Karlov most nad Vltavom, uprkos baroknim skulptu-
rama, doživljavamo kao prizor iz 1390. godine kada je, na-
pokon, premostio reku.
2. 8. 1965, ponedeljak
Prvo smo otišli u Savez likovnih umetnika. Bili smo
lepo primljeni, ugošćeni smo kafom. Predao sam potvr-
du dobijenu u našem Savezu. Potom, uručena mi je iz kase
prva plava koverta na dohvatu ruke!
124
Nešto kasnije, sedeći u pitoresknoj, staroj pivnici is-
pod jedne od kula Karlovog mosta, otvorio sam kover-
tu. Anonimni kolega, koga nedvojbeno nikada neću moći
lično upoznati, odnosno zahvaliti mu se – deponovao je
1200 kruna! Toliko je on smatrao da je potrebno za dese-
todnevni boravak u Pragu. Hvala mu!
Očevidno, obezbedio nam je bezbrižan boravak. Dok
smo ručali, planirajući našu maršrutu razgledanja, doneli
smo odluku da posle Praga nastavimo do Varšave. Ko zna
kada ćemo opet biti u ovim krajevima.
3. 8. 1965, utorak
Odlučili smo se za Hradčane.
Već na samom ulazu u taj raskošan istorijski ansambl
građevina – izložba! Plakati koje su radili Pikaso, Šagal,
Brak i drugi umetnici. Zatim, češka umetnost, a potom
opet izložba: Francusko slikarstvo 19. i 20. veka (Van Gog,
Gogen, Renoar, Brak, Pikaso, Difi, Šagal, Bernar Bife...).
Nešto dalje u Narodnoj galeriji Veroneze, Ticijan, Rubens,
Rembrant.
Katedrala Sv. Vita na Hradčanima, započeta 1334,
pa građena i dograđivana kroz vreme. Ispred, Sveti Đor-
đe ubija aždaju, remek-delo evropske rane renesanse,
ostvarenje zagonetne braće, Martina i Đorđa (Kolozsvári
Márton és György) iz druge polovine 14. veka. Svojataju ih
Mađari i Rumuni, ovde im je delo ponos češke umetničke
baštine, oni, međutim, Evropljani kreativnim domašajem!
Divimo se biserima neprocenjive zaostavštine, okolo
istorija isijava dostojanstvo čovekove kreativnosti koja ne
poznaje granice, vode nas table i strelice, tumaramo kroz
atraktivnu izložbu porcelana i odjednom se suočavamo sa
tablicom – „Kabinet predsednika Republike“. Nigde straže,
niko nas ne posmatra sumnjičavo, nigde natpis „zabranje-
no“. Sada je ovo izložben prostor, samim tim pristup je slo-
bodan do pred sam „prag“ protokola.
Posmatrali smo Prag, odavde je kao snoviđenje, neš-
to ispod je zaista kao san! To je Zlata ulička, u turističku
atrakciju preimenovana igračka monarhove ćerke iz neke
nama već nedokučive forme življenja. Čoveka prožima di-
van osećaj dok hoda kroz nešto zaista građeno, a da nije
korisno u smislu prozaične funkcionalnosti.
 Ručali smo u pivnici podno Karlovog mosta, gde smo
i juče bili.
Kupili smo mali šator za dve osobe, biće komotan za
nas troje. Još kao dečak želeo sam spavati pod šatorom.
Ostvariće nam se san da možemo boraviti u prirodi ne st-
rahujući od kiše.
Bili smo u starom jevrejskom groblju, impresivan
doživljaj protoka vremena koje grli okamenjena sećanja
živom prirodom. Najstariji grob ovde je iz 1439. godine.
Nešto kasnije, kao i svi turisti, stajali smo pred tornjem
iz 1474. godine, čekajući da proradi čudesan satni meha-
nizam drevnog majstora Hanuša, koji pokreće figure Isusa
i apostola, odnosno planete! Napravljen je 1490. godine!
Te godine preminuo je Matija Korvin, jedinstven i ne-
ponovljiv vladalac. Ista ta godina podsetila me na Pete-
ra Varadija, svojedobno nadbiskupa kaločkog, čije je pis-
mo subotičkom plebanošu Lukaču 1497. godine neospo-
riva potvrda da je tada ovo naselje imalo katoličku crkvu.
Između 1490. i 1497. godine prokopan je kanal od Dunava
do tvrđave u Baču, koju je grlila Mostonga.
Prisećam se dela njegovog pisma biskupu Batoriju u
Vacu: „/.../ Főtisztelendő Atyaságod megdicsér bennün-
ket, mivel a Dunából átvezettük a vizet a Bácsba, bizony
ha látná, nagyobb dicséretekkel is magasztalná a művet,
mivel mindaz a régi, posványos kigőzölgés letisztult, és a
legtisztább Duna-vizünk van, amelyből nem hiányzik a tö-
mérdek friss hal. /.../ Kelt bácsi várunkban, Szent György
mártir szombatján, az Úr 1497. esztendejében.“211 (Tačan
citat upisan kasnije, 1975. godine.)
Danas, gledao sam Sv. Đorđa, ostvarenje braće Marti-
na i Đorđa, modelovano za Nađvarad (Oradea, Rumunija).
U Nađvaradu se rodio Peter Varadi, on je kao dete tamo
mogao videti njihova remek-dela, statue kraljeva pred ka-
tedralom!
211 „/…/ Vaša Uzvišena Svetost nas je pohvalila, pošto
smo odveli vodu iz Dunava u Bač, kada biste videli naš rad sa ve-
ćom pohvalom biste ga veličali, svo to staro kužno isparavanje se
očistilo i sada imamo najčistiju dunavsku vodu iz koje nema manj-
ka sveže ribe. /…/ Čika Kelt iz grada, u subotu na dan Svetog Đor-
đa mučenika, leta Gospodnjeg 1497.“
125
Koliko slučajnosti oko sv. Đorđa, odnosno godine nas-
tanka sata sa planetama!
4. 8. 1965, sreda
U našem „hotelu“ jutros bilo tople vode, divno smo
se tuširali!
Krenuli smo u obilazak u 7.30. Sam, otišao sam na
novo jevrejsko groblje, tamo je grob Franca Kafke (1883–
1924). Nisam želeo propustiti da odem danas, vizionaru
da se poklonim. Njegov roman Proces završava se rečima:
„/.../ reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.“ Baš na da-
našnji dan, 1944. godine, otkriveno je sklonište u kojem je
Ana Frank, Jevrejka, devojčica dve godine starija od mene,
pisala svoje dnevničke zapise, bez straha da će ih nacisti
otkriti. Neko ih je „cinkario“ i sigurno nije presvisnuo od
stida. Kao i drugi, koje i sam znam, on živi među nama.
Niko ne zna koliko je onih koji jesu i koji bi, ako im se uka-
že prilika, učinili isto, koji možda to čine baš danas. Tada,
početkom avgusta 1944. godine, znao sam da neću krenu-
ti u treći razred somborske gimnazije, septembra mese-
ca. Čekali smo kraj rata! Ana Frank ga nije dočekala. Na-
žalost, mislim da se naša civilizacija ne stidi te neshvatlji-
ve industrije smrti. Ne tako davno, doznao sam, advokat
iz Sonte, koga sam za Uskrs 1941. posmatrao iz prikrajka
kako se naslađuje mukama svojih dojučerašnjih prijatelja,
živi kao „blagorodan“ građanin u Mađarskoj. Ipak, deluje
mi ohrabrujuće što je grob pisca Kafke, na kraju parcele u
uglu prema ogradi, negovan. Okolo, svi su grobovi zara-
sli u travu.
Vratio sam se u centar, nastavili smo razgledanje. Veče-
ras u 19 časova polazimo vozom za Varšavu.
Nismo se nadali, voz je dupke pun kao kutija sardina. Jed-
va smo se skrasili među drugim prignječenim putnicima u za-
ista uskom hodniku. Predstoji nam duga, mukotrpna noć sta-
janja. Tu se ne može sesti ni na pod. Putujemo i umorni ću-
timo. S vremena na vreme prozborimo koju reč. U jednom
momentu otvaraju se vrata kupea, dva Poljaka baš naših go-
dina, nude nam svoja sedišta. Iznenađeni smo, ali odbijamo
njihovu ljubaznost. No, oni ne odustaju – raduje ih da mogu
ustupiti svoja mesta Jugoslovenima!
 Počelo je međusobno „nadmudrivanje“, ali se završilo
na obostrano zadovoljstvo, složili smo se. Smenjivaćemo
se, malo stajati i sedeti. Noć je brzo proticala u razgovoru.
Bili smo ponosni što Jugoslavija uživa takav ugled među
Poljacima. Ujutro, već je bilo mnogo lakše, posmatrali smo
poljske predele, povećao se i broj sagovornika.
U Varšavu smo stigli u 9.20 časova. Koristeći se noćaš-
njim uputama, brzo smo našli konačište, nedaleko od spo-
menika Koperniku u Turističkom hotelu, nažalost samo u
sobi sa osam kreveta. Platili smo po 41 zlot za noć po oso-
bi, ali i taksu za obnovu ratom uništene Varšave. Problem
je bio u tome što naše češke krune ovde ne važe! Tako se
istopila poslednja zaliha svemoćnih dolara.
Pominjem svog prijatelja iz Ohrida! Kaća odbija da od-
mah idemo kukati, tražiti pomoć. Razgledaćemo Varšavu,
prespavati već plaćenu narednu noć, pozdraviti se sa dr
Janusom Durkom i, verovatno, sesti u voz za povratak.
Šetali smo ulicama Varšave, sedeli na obali Visle i gle-
dali na drugu stranu. Tamo je bila moćna sovjetska Crvena
armija i čekala da nemačka vojska uguši varšavski ustanak,
koji je buknuo 1. avgusta 1944, i razori grad!
Ustanici nisu mogli pretpostaviti da će crvenoarmej-
ci spokojno sedeti na obali, posmatrajući uništavanje Var-
šave. Staljin, bezobzirni diktator, na zaprepaštenje svojih
saveznika, nije odobrio čak ni sletanje engleskih aviona
na sovjetske aerodrome! To je pomoć iz vazduha znatno
otežalo, maltene onemogućilo. Naime, engleski su avioni
uvek morali umanjiti koristan tovar, zbog goriva i za povra-
tak do italijanskih baza.
Neshvatljiva je to surovost za normalan ljudski um! U
ime kojih nebuloza je propuštena prilika da se pređe reka
i učini prodor, koji je svakako planiran i neizbežan? Dok
sam posmatrao drugu stranu reke, zapitan, prisećam se
fragmenata iz pročitane knjige: „/.../ Posle Lenjinove smrti
na njegovo mesto dolazi suhi, suhoparni partijski sekretar
Staljin, jedan potpuno prost, tehnički potpuno neobrazo-
van seljak. /.../ Jedan čovek čija priroda potpuno i u svemu
odgovara idealu bezličnosti boljševizma. Sa glavnim se-
kretarom Staljinom pojavio se ovaploćeni birokratski me-
hanizam. Na to mesto, koje je doskora zauzimala kao vođ
126
ličnost puna samovolje, došao je čovek koji je bio samo
partijski sekretar, a čija se dužnost ili služba sastojala u
tome da nižim vlastima, ćelijama i ustanovama otprav-
lja odluke Politbiroa. U toj diktaturi Politbiroa i njegovog
sekretara ne živi više ni najmanji ostatak ličnoga.“ Pisac
knjige Stada i pastiri, R. F. Miler, rodom iz Banata (Karán-
sebes), pišući svoje delo Führer, Schwarmer und Rebellen,
valjda nije još znao da je „partijski sekretar“ postao nepri-
kosnoveni gospodar života i smrti, suroviji od bezobzirnog
prethodnika koji je još 1889. kao student po imenu Vladi-
mir Iljič Uljanov, izjavio: „/.../ svaka mera i pokušaj koji idu
za tim da se u Rusiji umanji beda i nevolja označava poma-
ganje i podržavanje postojećeg poretka, a na taj se način
u beskonačnost odlaže onaj veliki i strašni sukob iz kojega
jedino može za svet da nastupi jedno bolje doba. Napro-
tiv – iznosi on – što je veći broj gladnih, što je gore i teže
njihovo stanje, to je sve bliži trenutak poslednje katastro-
fe koja svet spasava.“ Kada je Milerova knjiga u Beogradu
objavljena na srpskom, 1934. godine, Staljinove čistke, od-
nosno stravični gulazi u sibirskom beznađu, gutali su mili-
one žrtava.
Deset godina kasnije, njemu Varšavljani nisu pred-
stavljali ništa. Šetamo ulicama, svugde viđamo tragove,
ponegde ostavljene su ruševine kao znamenja nezabora-
va, ploče na mestima nekadašnjih streljanja ustanika, pa-
pirnate zastavice poput cvetova svedoče o 1. avgustu ove
godine, danu sećanja.
Na prostranom memorijalnom trgu stoji položena i
osvetljena tabla sa brojkama: 6.000.000 podseća na Po-
ljake žrtve rata; 800.000 na poginule Varšavljane. Tabla
je označena ukrasnom posudom, nedvojbeno izvorištem
„večnog plamena“ koji se pali u određenim prilikama. Vidim
u posudi – ubačen pikavac ispušene cigarete! Taj gest ano-
nimnog pušača, vraća mi u svest poslednji pasus Kafkinog
„Procesa“: „/.../ na K.-ov grkljan položiše se ruke jednog od
gospode a onaj drugi zari mu nož duboko u srce i dvaput ga
okrete. Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik
pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju
izvršenje presude. ’Kao pseto!’, reče on, i činilo se da će ga
stid nadživeti.“
 Sećam se posleratnih i kasnije viđenih dokumentara-
ca, filmova nastalih tokom razaranja Varšave, ruševina koje
su trajale posle rata. Učinjeno je mnogo, Varšava se delom
restaurira, nastaju novi blokovi modernog grada, traju kao
dostojanstveni ožiljci patnje ostavljeni fragmenti ruševina.
Užasno mi bode oči monstrum građevina, kojoj su Varšav-
ljani nadenuli ime „slon u čipkastim gaćama“. To je Palata
kulture i nauka, 234 metra visoka. Građena je od 1952. do
1955. godine, projektant je Lev Vladimirovič Rudnev, jedan
iz tima koji je osmislio grozomoran monument staljinskog
doba, ansambl Moskovskog univerziteta. Koje li licemerje
u poklonu SSSR-a, „bratskoj pomoći“ uništenom, pa „oslo-
bođenom“ gradu?!
Dok hodamo ulicama i čitamo brojne memorijalne ta-
ble, posmatramo i ostatke brojnih sveća, paljenih u nede-
lju na mestima tragičnih događaja 1944. godine – koje još
pamte preživeli, odnosno njihovi bližnji! No, i njima će ubr-
zo „dogoreti sveća“, zaborav će početi da razjeda sećanja,
sve do negiranja da se tako šta sramotno ikad događalo.
Čudno, pod teretom utisaka nemam želju da posetim
muzeje ili galerije. Možda sutra, videćemo. Danas pokuša-
vam da doživim grad u kojem je tokom okupacije bilo do te-
melja uništeno preko 80% građevina, skoro svi istorijski ar-
hitektonski spomenici. Posle 1945. Varšava se planski gra-
di i restaurira, verno se rekonstruišu najvredniji objekti u
prvobitnim oblicima. Grad je primer jedinstvenog pristupa
zaštiti graditeljske i druge spomeničke baštine. Međutim,
bojim se da neke nastupajuće generacije – kojima obnova
ponosne Varšave neće značiti isto što i generaciji koja pamti
– ne ospore uložene napore, rušeći restaurirano u ime ne-
čeg njima značajnijeg!
„Slon u čipkastim gaćama“ već u startu ustupak je ne-
primerenim, rogobatnim „interesima“, svakako ne ispunja-
vanje želja Varšavljana. Najava je tihe, dobro smišljene or-
velovske erozije identiteta, pretnje svim gradovima čiji će
vitalitet privući najezdu skorojevića bezobzirnog stremlje-
nja u „lepšu budućnost“.
6. 8. 1965, petak
Odlučili smo jutros da tokom prepodneva posetimo dr
Janusa Durkoa, otići ćemo svakako u njegov Istorijski muzej.
127
Sunčamo se kod simbolične ruševine, gledamo Vislu.
Pišemo razglednice našima i prijatelju Imreu Šafranju, su-
botičkom slikaru. Imam sa njim dogovor: bilo gde da se na-
lazimo na „dan Hirošime“ (6. avgust 1945), jedan drugom
šaljemo razglednicu. Sećamo se atomske pretnje, savre-
mene Pandorine kutije koja je bila samo malo odškrinuta
nad japanskim gradovima.
Nedaleko je Istorijski muzej (Muzeum historycznego,
Rynek Starego Miasta 28), ulazimo kod sekretarice i traži-
mo dr Durkoa. Nije bila nama oduševljena, počinje nas od-
bijati jer nismo najavljeni, očevidno on je „velika zverka“,
a sebe smatra čuvarem. Srećom, gospodin Durko, prepo-
znavši glas, izlazi i sve je u redu. Radujemo se ponovnom
susretu. Pita koje su nam namere, ali i obaveštava da smo
došli „kao poručeni“, nikad bolje! Naime, kustosi Katarina
i Jan Kosim planiraju odmor na Jadranskom moru. Zove ih,
oni stižu, počinje druženje kao da se oduvek znamo.
Mi ne menjamo odluku, rešeni smo uveče putovati.
Durko predlaže neizostavnu posetu Krakovu, to je usput-
na stanica. Siđemo, boravimo koliko hoćemo, potom ide-
mo dalje do Bratislave. Dok razgovaramo sa Kosimovima,
on piše pismo za direktora Muzeja u Krakovu, Stanislava
Czerpaka. Potom, vodi me Jan Kosim u izložbene prostore
jer sam pominjao Varšavski ustanak. Razgledali smo ek-
sponate, dao mi je na poklon jedan fotos iz dokumenta-
cije, potom me odveo u prostoriju gde je maketa buduće
Varšave. Rekao mi je da se postavim u odgovarajuću vizu-
ru. Čučnuo sam i tada video da su projektom predvideli
solitere tako postavljene da zaklone i ublaže nametljivost
„slona u čipkastim gaćama“. Pitam se da li će to ikada biti
ostvareno?
Dan smo proveli sa Kosimovima, bili u njihovom stanu
(spolja istorijska zgrada, a iznutra moderan enterijer), sku-
pa smo ručali. Posle smo Kaća i ja još obilazili znamenite
objekte, bili u klasicističkom kraljevskom dvorcu (obnov-
ljenom), razgledali „letnji salon“ poljskih likovnih umetni-
ka i odmarali se kod spomenika Šopenu (Vaclav Šimanov-
ski, 1907), obnovljenom 1958. godine. Spomenik je veoma
impresivno delo secesije u Poljskoj!
Kosimovi su nas ispratili na voz koji polazi za Krakov u
21.05. Videćemo se!
 7. 8. 1965, subota
Stigli smo u Krakov u 1.30 – još je noć! Ostali smo u že-
lezničkoj stanici, nešto kasnije prešli smo u park. Bio je to
jedinstven doživljaj! Sviće dan i sunce obasjava preostale
zidine drevnog utvrđenja, svugde vrane, čak i na susednoj
klupi! Crne ptice „zloslutnice“ stvaraju poseban štimung,
kao da smo u opustošenom Krakovu posle tatarske najez-
de. Samo mi i vrane! Nigde nikoga. U neko doba polazimo
u grad, tražimo Muzeum, odnosno direktora da mu pre-
damo pismo dr Janusa Durkoa. Posle dužeg čekanja, na-
pokon, uspevamo predati pismo, ali ne naslovljenom Sta-
nislavu Czerpaku. Međutim, ubrzo stiže nas jedna osoba,
vraća natrag u muzej, čeka nas sada već veoma ljubazan
direktor. Pročitao je pismo! Dobijamo kao pratnju Ceciliju
Bak, koja je kustos u muzeju. Ona će nam pokazati Muze-
um, Katedralu, Sukjenice, pa odvesti na Vavel u raskošan
dvorac gde ćemo dobiti apartman na korišćenje dok smo
u Krakovu.
Vavel je svakako jedinstven doživljaj, istorija u konti-
nuitetu, stilovi se ukrštaju i dopunjavaju, na sve strane vr-
hunska ostvarenja. Opčinjen sam osunčanim dvorištem
i kitnjastim tremovima, renesansna dvorana sa tapiseri-
jama je lepota koja se jedva može zamisliti. Katedrala sa
grobnicama kraljeva isijava prošlost.
Stigli smo ovamo umorni i puni utisaka. Video sam u
Muzeumu Czartoryskich i Damu s hermelinom Leonarda
da Vinčija.
Zahvalili smo se koleginici, a potom pali u krevet. Na-
kon odmora, opet smo pošli u obilazak grada.
Uveče smo doneli odluku da sutra putujemo u Oswie-
cim (koncentracioni logor Aušvic).
8. 8. 1965, nedelja
Vozom u 9.10 pošli smo iz Krakova. Želimo videti lo-
gor Aušvic, fabriku smrti, strahotu koju je izmislio savrše-
no pedantan ljudski um. Tamo se kao na traci „prerađivao
živi materijal“ u pepeo, od dečice do staraca, invalidi i zdra-
vi bezobzirno su uništavani po planu „konačnog rešenja“.
Svet je, manje-više, znao šta se tamo događa, ali su se svi
pravili blesavi.
128
Stigli smo u 11 sati. Vreme lepo, kao „izmišljeno“ za
izlet nedeljom. Pred ulazom, nadomak grotla krematori-
juma sa položenim cvećem u znaku pijeteta na spaljene
žrtve, nadasve idiličan prizor – izletnička porodica na pro-
strtom ćebetu, zelena trava kao da treperi posuta belim
„krajcarkama“, deca se igraju obasjana suncem, priprema
se za njih užina.
Koncentracioni logor Aušvic, ravan Danteovom paklu,
preimenovan 1947. u Memorijalni centar, očevidno po-
stao je izletište!
Januara 1945. sovjetski vojnici zatekli su ovde oko
7.600 živih kostura i 7,7 tona ljudske kose pripremljene
za transport. Ovde, odnosno u kasnije završenom odelj-
ku Birkenau, gasne komore su usmrtile, a krematorijumi
u pepeo pretvorili daleko više od milion živih, nedužnih
bića. Navodno, 70% prispelih kompozicija iz raznih kraje-
va Evrope, prvenstveno Jevreji, odmah nakon „klasiranja“
prosleđeni su u gasne komore. Nepojmljivo, ali istinito!
Lično znam povratnike iz ovoga pakla.
Sada smo tu. Prolazimo kroz kapiju nacističkog ciniz-
ma: „Arbeit Macht Frei“, piše nad njom. Znaju oni, ali za-
tvorenici ne, da „rad oslobađa“ iscrpljivanjem do smrti!
Memorijalni centar dokumentovano svedoči o grozo-
tama, uništavanju, perfidnim metodama da se zatvoreni-
ci usmrte sa što više patnje. Svako, zapanjen pred činjeni-
com da samo čovek čoveku može da stvori pakao, pita se
kako je moguće da monstrume koji su ovo priredili neko
smatra istorijskim ličnostima!
Barake, preoblikovane u muzejske vitrine, krcate su
invalidskim pomagalima, dečjim igračkama, ljudskom ko-
som i drugim predmetima koji su pripadali likvidiranim žr-
tvama „konačnog rešenja“. Na svakom koraku bezdušni
birokratski mehanizam koji drobi ličnost, a potom cedi po-
slednje sokove vitaliteta. Sve u skladu sa pravilima, počev
od registarskog broja utetoviranog kod preuzimanja „ži-
vog materijala“, pa do samoga kraja, „oslobađanja“ kroz
dimnjak krematorijuma.
Uveče vratili smo se u Krakov, stigli u dvorac Vavel. Iz
jednog sveta u posve drugačiji. Znam, međutim, da Aušvic
nikada neću moći zaboraviti. Pratiće me doživljaj neshvat-
ljive surovosti i pedanterija bezdušnog birokratskog me-
hanizma sistematskog uništavanja ljudskih bića kao sra-
mota civilizacije kojoj pripadam. Stalno mi se priviđa Franc
Kafka.
Odlučili smo da sutra putujemo za Bratislavu.
9. 8. 1965, ponedeljak
Divno jutro. Još jednom razgledamo dvorac, naslađu-
jemo se prizorom gledajući kroz prozor na stari grad Kra-
kov. Pozdravljamo se sa zaista predusretljivim domarima,
Stepienom i njegovom suprugom. Do viđenja, možda jed-
nog dana!
Voz nam polazi u 9.01, žurimo na stanicu. Putovali smo
ceo dan, divili se predelima i stigli u Bratislavu uveče u se-
dam sati. Iznenadio nas je grad svojom tihom, nenametlji-
vom lepotom. Nije velik, puno je novog, ali ipak dominira
patina i oblici stare varoši.
U tramvaju smo upoznali starijeg čoveka, on je zapo-
čeo razgovor. Ovde živi već odavno, rodom je iz Bačkog
Petrovca, naš je zemljak. Kaže, bio je ovog leta u zavičaju,
deluje pomalo tužan.
Potražili smo hotel „Karlton“, dobili sobu, 89 kruna za
jednu noć. Novaca imamo više no što nam treba. Naime,
poučeni „bratskom“ praksom socijalističkih zemalja, sad
već znamo da moramo sve potrošiti ovde, kao što smo u
Krakovu morali potrošiti zlote, koje su nam dali Kosimovi.
Mi ćemo njima dati dinare, kada ubrzo stignu u Suboticu.
Veče smo proveli u razgledanju Bratislave.
10. 8. 1965, utorak
Tokom prepodneva otišli smo u stari grad, utvrđeni
dvorac na brdu. Zaista moćno deluje, restaurira se. Narav-
no, pogledali smo i muzej, galeriju. No, osećam se već za-
moren. Najviše mi prija neobavezno gledanje barokne ar-
hitekture nekadašnjeg, nama dobro znanog Požuna (Po-
zsony).
Seli smo u voz za Budimpeštu u 19 časova.
Stigli i odmah otišli u hotel „Szabadság“, tu sam bio ne-
davno. No, kao da se ovde nešto promenilo. Recepcioner
nas ismeva na sam pomen dinara!
129
„Kinek kell a dinár, az nem pénz! Sokat kell majd
beváltani...“,212 govori nam on nadmeno. Maltene, tretira
nas „kao Cigane“! Uvređen sam, no svestan da je provo-
kator, tipičan ávós besugó,213 ostajem miran, tražim sobu
sa dva kreveta.
11. 8. 1965, sreda
Odmah ujutro otišao sam u Savez umetnika po svoj no-
vac. Dobio sam 2.500 forinti. Potom pravo kod Kondora.
Ispričao sam mu avanturu sa recepcionerom, rekao
da ne želim da boravim u tom hotelu. Naravno, predložio
je da pređemo kod njega, napominjući: „Találjam ki hogy
tegnap este miért nem jöttetek egyenesen ide?!“214
Ubrzo, Kaća i ja smo stigli. Platio sam noć u hotelu,
bez reči isplativši 280, dok sam u ruci držao svotu od pre-
ko 3.000 forinti.
Bela Kondor nas je čekao sam. Kaća i on se prvi put u
životu vide, grle se, sedam na moje uobičajeno mesto, kao
da sam kod kuće. Bela prstom poziva Kaću i kreće u Ago-
tinu sobu. Idem za njima. Otvara sanduk za veš, vadi kre-
vetninu i slaže na stolicu, a potom kao dečak „uvređen“ i
lukavo se smeškajući, kaže Kaći: „Ágyazz meg magad mert
nem jöttetek az este egyenesen a vonatról ide!“,215 potom
nam je objasnio da Agota nije ovde, otputovala je. Prema
tome, sobu smatrajmo svojom, možemo ostati koliko že-
limo i dade nam ključ od stana. Kao uzgred, rekao je da
sada živi sa jednom blagorodnom osobom, muzičarka je.
Trenutno nije tu.
Sredili smo se i ubrzo pošli u grad. Poslepodne imamo
program. Moramo izići na Keleti i dočekati voz iz Subotice,
dolazi naš kolega slikar Toša Šebeković u 16.36 sati. Veče
smo proveli sa njim. Posle, samo se pozdravili sa Belom i
njegovom prijateljicom Evom Bagi, profesoricom muzike.
212 „Kome su potrebni dinari, to nije novac! Moraćete
mnogo novca da zamenite...“
213 „Avoš“ doušnik (poput doušnika UDBE u Jugoslaviji).
214 „Otkud znam zašto sinoć niste došli?“
215 „Sama sebi namesti krevet pošto sinoć kada ste sišli sa
voza niste došli pravo ovde!“
Bila je prilično zatvorena, povukli smo se da ne bismo bili
nametljivi. Uostalom, odmor nam je bio potreban!
12. 6. 1965, četvrtak
Prepodne bili smo sa Šebekovićem u Szépművészeti
Múzeumu, a zatim smo na Budimskoj strani sa Halászbás-
tyae216 posmatrali Peštu, potom ispratili Tošu Šebekovića na
voz, otputovao je za Beograd. Veče smo proveli sa Belom
Kondorom, pričali o izložbi koja se otvara u Ernst Múzeumu
prekosutra. Biće to velika retrospektiva. Očigledno što se
struke tiče, uprkos svemu, Bela je priznat umetnik.
Mi sutra putujemo u Balatonfired i Sekešfehervar.
Nećemo se videti ceo dan! Bela nas upozorava da ne pro-
pustimo izložbu Tibora Vilta (1905).
13. 6. 1965, petak
Otputovali smo u Sekešfehervar, vozom sa Déli pálya-
udvar na budimskoj strani. Dan je lep, biće nam to divan
jednodnevni izlet. Sekešfehervar je lep grad, tamo je sar-
kofag sv. Ištvana, mađarskog kralja, koji sam ja išao vide-
ti 1962. godine. Bilo je to pre tri godine, mnogo toga se u
međuvremenu dogodilo.
Razgledali smo izložbu vajara Tibora Vilta, zaista sa-
mosvojnog skulptora. Setih se Kašakovog – „Mi még nem
vagyunk itt.“ Po meni, Tibor Vilt je zaista „itt“!217 Nedvoj-
beno, to je savremen umetnik, prepoznatljive i autentič-
ne poetike!
Tibor Vilt, jedna od vodećih figura Europai Iskola, sku-
pa sa Boršošem (1906) i Šomođijem (1916), predstavlja
čelnu skupinu savremene mađarske skulpture. Viltov Ken-
taur iz 1956. je primer ekspresionističke poetike, a isto
Kentaur iz 1965. je igra volumena koji isijavaju samosvo-
jan govor materije. Podseća me na našeg Branka Ružića
(1919).
Iz Sekešfehervara otputovali smo do Balatonfireda.
Pravi ugođaj „primorske obale“, nije čudo što Balaton na-
zivaju „mađarsko more“.
216 Ribarske kule.
217 „Tu“.
130
14. 8. 1965, subota
Danas je veliki dan! Otvaranje izložbe Bele Kondora
u 12 sati, takođe u Ernstu gde je 17. aprila Jožef Šomođi,
poznati vajar, tada u svojstvu potpredsednika mađarskog
Saveza likovnih umetnika, otvarao našu izložbu grafike.
Bela Kondor je grafičar i slikar! Sada mu se priređuje
retrospektiva. Prostor je zaista krcat publikom. Očevidno
je da su došli poklonici njegovog stvaralaštva, odnosno oni
koji pripadaju avangardi koja diše u sazvučju sa recentnim
umetničkim damarima evropskih centara. Prvu samostal-
nu izložbu imao je 1960, a 1963. dobio je nagradu Bijenala
grafike u Miškolcu, koja je „potvrđena“ nagradom u Tokiju
1964. godine! To je, nedvojbeno, znak njegove pripadnosti.
On je evropski stvaralac, ozračen zapitanošću koja podsti-
če kreativnost danas. Sartr kaže, pročitao sam u prošle go-
dine prevedenoj knjizi Egzistencijalizam je humanizam, sle-
deće rečenice: „Nikada ne govorimo o bezrazložnosti ne-
kog umjetničkog djela. Kad govorimo o nekom Picassovom
platnu, ne kažemo nikada da je ono bezrazložno; mi vrlo
dobro razumijemo da se on, takav kakav jest, izgrađivao
istodobno dok je slikao, da se sveukupnost njegova djela
utjelovljuje u njegov život.
Isto je tako na moralnoj razini. Zajedničko između
umjetnosti i morala jeste to da, u oba slučaja, imamo
stvaralaštvo i iznalaženje. Mi ne možemo a priori odlučiti
o tome što valja činiti. /.../ Čovjek je svagda isti pred situa-
cijom koja se mijenja i izbor ostaje svagda izbor u situaciji.
/.../ Ako je čovjek jednom priznao da u napuštenosti sam
postavlja vrijednosti, on može htjeti samo jedno; slobodu
kao temelj sviju vrijednosti. /.../ Prije no što živite, život
nije ništa, ali na vama je da mu date neki smisao, i vrijed-
nost nije ništa drugo nego taj smisao koji izaberete. /.../
Nema drugog svemira do ljudskog svemira, svemira ljud-
ske subjektivnosti.“
Baš na današnji dan 1934. godine sprovedeni su prvi
zatvorenici u zloglasni logor Dahau! Tada niko nije smat-
rao da je to signal za početak „industrije smrti“. Isto tako,
nama danas, ovde, ne pada na pamet veza između tog da-
tuma i ove izložbe.
Bela Kondor se – kao i generacija kojoj pripadamo – iz-
građivao kroz protekle decenije, „gradi se istodobno dok
slika“, samim tim – „sveukupnost dela je u njegovom živo-
tu“. Doduše, situacija se menjala, ali je i ova retrospekti-
va „njegov izbor u situaciji“, kao i sve ostalo. Spoznao je
iskustvom napuštenost čoveka, opredelio se za osamlje-
nost u slobodi izbora. Tako je osmislio vlastiti život ispun-
jen kreativnim nabojem, opervažen je ostvarenjima zapi-
tanosti o usudu čoveka danas, potvrdilo se – to je i njego-
va sudbina. On traje, raspet svemirom osobnog nemiren-
ja, iskazivanog obznanjivanjem u teskobi!
Odabrao je poziv stvaraoca nalik živopiscu minulih ve-
kova, prožet odgovornošću za ono što čini, uprkos svemu.
Samim tim njegova dela isijavaju teskobu. Što reče Žan-Pol
Sartr: „Riječ je o jednostavnoj tjeskobi koju poznaju svi oni
koji su imali odgovornost“.
Uostalom, Kondor u ostvarenjima za Stalnu izložbu
u Aušvicu (Auschwitz Haláltábor állandó kiállitás, 1965–
1980) predočava stradanje ne u opisnoj formi, već sim-
boličnim otporom jedinke koja i u smrti, ukočenim trup-
lom, premošćava tajnovitu provaliju između demijurškog
zanosa i nagona ostrvljenosti. To je, očevidno, lajtmotiv.
Podjednak, kako na panou Auschwitz I. Sirbatétel218 (130
x 375 cm), tako i na bakropisu Auschwitz I. Haláltábor I219
(148 x 394 mm). Naročito zanimljiv pristup vidimo na bak-
ropisu Auschwitz II. Haláltabor II (385 x 146 mm). Pri dnu
levo je „Eingang“, nešto više „Ausgang“. Nema dvojbe,
bespomoćne žrtve ulaze bez protesta u gasnu komoru.
Međutim, prizorom dominira „uskličnik“ poput eksplozi-
je. To nije dim već gestualnost, kristalno jasnim likovnim
postupkom predočen koloplet linija, teskobnom zapita-
nošću izazvan naboj silovite energije nemirenja. Smero-
kaz, upućen ravnodušnoj civilizaciji, s nadom da će, pre-
dočenom energijom humanističke akcije, prevazići očaj
beznađa. Samo tako se može braniti dostojanstvo žrtava.
Izložbu je otvorio prijatelj, Janoš Pilinski, pesnik.
Šetamo prostorom, srećem eksponate znane sa subo-
tičke izložbe, odnosno one viđene u ateljeu još 1962. go-
dine.
218 Polaganje u grob.
219 Lager smrti.
131
Posebno me privlači Pléh Krisztus220 (1964) neugled-
nog formata, pa ipak monument raspet s kraja na kraj, od
majčinog krila do lika usamljene starice, od kolibe do kuće
u kojoj zjapi prazan prostor trajno istrgnutog. Pozadi, sa-
vremena spratnica, prepoznaje se u njoj doba u kojem ži-
vimo, da ne bude greške. Od pleha isečen pa ofarban i na
križ prikovan Isus jeste znak kraj seoskih puteva našeg de-
tinjstva i paorskog siromaštva većine stanovništva. Ali,
on, takav kakav jeste, zaista je trajan beleg na raskršću mi-
nulog i budućeg. Usud raspete jedinke je znamenje sud-
bine svih žitelja – simbol koji plamti nad bezglasno skoča-
njenim predelom kojem preti ljubičasti šapat teskobnog
nedogleda. Poput srednjovekovne ikone temom, ali i sa-
vremenom funkcijom saobraćajnih poruka žurbi i perma-
nentno pretećem haosu svakodnevice.
Izložena je i grafika nagrađena u Miškolcu: Newton hi-
tétől mentsen meg az Isten221 (bakropis u boji, 137 x 150
mm), savršeno uravnoteženog crteža i kolorita u perfekt-
nom znalaštvu grafičara. Tu je i slika Régi repülőgép, Ble-
riot emlékére, Repülés,222 nastala pre godinu dana. Prvo,
nenametljivim skladom boja doživljavamo „ropotarni-
cu“, izvorište i poligon maštarija koje nadrastaju stvar-
nost u ime istinitije realnosti nekih nastupajućih vreme-
na. Iz prikrajka, nadomak „aeroplana“ kao celine stegn-
ute paučinom fantazije, Blerio (1872–1936) gleda predeo
koji nadleće brzinom 76,95 km na sat! Ovde, baš kao i na
velikom platnu (230 x 187cm) A géprepülés szimbóluma,
A géprepülés géniusza223 (1964), na tlu je – kao početni
međaš – mašina. Kod „simbola letenja“ to je lokomobi-
la čarolijama anđela „unapređena“ u leteći stroj, rečitim
protokom vremena iskazanim čarobnim presijavanjem i
prozračnošću kolorita. Blerio, koji će prvi preleteti kanal
Lamanš, već vidi automobil, koji će vlastito „srce“ pozaj-
miti letećim spravama u procesu genijalnog promišljanja.
220 Limeni Krist.
221 Neka nas Bog spasi Njutnovog uverenja.
222 Stari aeroplan, Uspomena na Blerioa, Letenje.
223 Simbol letenja mašinom, genije letenja mašinom.
Ostvarenja menjaju ime, odnosno imaju više naziva. Na-
ravno, slikana su tako da nude maštovito „iščitavanje“,
slobodom izbora u datoj situaciji.
Čak je i prizor (310 x 430 mm) Kondorovom oznakom
naslovljen, nedvojbeno, sugestivno – A pokol H. Bosch
után224 – rađen olovkom, kredama, akvarelom, toliko ko-
loristički raskošno snoviđenje da se u „datoj situaciji“
može proizvesti u privid drogom podstaknutog zanosa, u
cilju suprotstavljanja žabokrečini svakodnevice.
Izložba kao celina deluje moćno, samosvojna je, ni jed-
noj drugoj nalik!
Posle otvaranja izložbe, Juli Silađi, prijateljica još iz
1962. godine, želi da Kaću i mene vodi u Sentandreju. Pri-
premila je čitav program! Posle razgledanja varoši, poseti-
li smo i Srpski crkveni muzej, potom išli kod slikara Baloga
(1930) na večeru. To je bilo iznenađenje, on živi u kući, ima
baštu pa će večera biti u prirodi uz razgovor i druženje. Bio
je prisutan i Kalman Čohanj.
Domaćin, Laslo Balog, bio je učenik Barčaija, tu živi i
pravi je sentandrejski umetnik, njegove vedute ove slikovi-
te varošice su dobre, očevidno su rađene sa puno ambicija
da rešava slikarske probleme, a ne da proizvodi „sentan-
drejske motive“ na dopadljiv način. Bilo nam je prijatno, ra-
dovao sam se razgovoru sa Čohanjem. Julika nam je stvar-
no učinila dan kompletnim. Posle izložbe, dobro je došlo
opuštanje uz prisećanje na dane iz 1962. godine. Julika nas
je i vratila svojim autom.
15. 8. 1965, nedelja
Pozdravili smo se sa Kondorom, zahvalili na gosto-
primstvu i otputovali vozom u Segedin. Smestili smo se u
hotel „Béke“ na Trgu Košuta, otputovali smo na kratko do
Hodmezevašarhelja. Bili u muzeju, videli i zanimljivu izlož-
bu francuske keramike.
16. 8. 1965, ponedeljak
Iz Segedina stigli u Suboticu oko 13 časova. Pored neza-
boravnih utisaka, doneli smo i nekoliko praktičnih stvari! U
224 Pakao posle H. Boša.
132
Beču kupili smo naš prvi tranzistorski radio aparat. Prag će
nam ostati u sećanju po našem prvom, vlastitom, a ne po-
zajmljenom šatoru. Stekli smo nove prijatelje, obnovili rani-
ja poznanstva.
Od sutra nastavlja se moja svakodnevica na relaciji
Gradski muzej i „Likovni susret“. Mnogo toga mi predstoji,
pored redovnih poslova, sednice Organizacionog odbora
Simpozijuma „Likovna umetnost i komuna“, koji će se 2. i
3. oktobra održati u Subotici. To znači više putovanja, pr-
venstveno u Beograd i Zagreb. Predstoji mi tri dana borav-
ka u Zrenjaninu (umetnička kolonija Ečka) krajem septem-
bra. Novi prijatelji Katarina i Jan Kosim iz Varšave biće nam
gosti 25. i 26. septembra. Posle simpozijuma, 17. oktobra
putujem u Istru radi transporta skulpture vajara Branka
Ružića iz Portoroža u park na Paliću (poklon autora). Izlož-
bu umetničkih kolonija Jugoslavije otvaram u Ljubljani 22.
oktobra...
6. 11. 1965, subota
Pošao sam sa grupom istoričara umetnosti, mojih ko-
lega mahom iz vojvođanskih muzeja, na ekskurziju u Ma-
đarsku. U brojnim prilikama pričao sam im o muzejima i
galerijama u Budimpešti, romantičnom izgledu budim-
ske strane, bogatstvu Szépművészeti Múzeuma, velegrad-
skom izgledu Vaci ulice, spomenicima i mađarskim resto-
ranima.
Sekcija istoričara umetnosti Društva muzejskih radni-
ka Vojvodine zainteresovala se i dogovorila sa turističkom
agencijom. Mene su zamolili da im budem vodič i, naravno
u datim prilikama, tumač, prevodilac. Stigli smo u Segedin,
smešteni smo u hotel „Tisza“. Već na prvom koraku odu-
ševljeni su Mađarskom, naročito koleginice.
7. 11. 1965, nedelja
Rano smo pošli za Budimpeštu. Smeštaj nam je rezer-
visan u „Astoriji“. Stigli smo da posetimo Nemzeti galeri-
ju, da vidimo izložbu (Csók István, emlékkiállitás225). Ištvan
Čok (1865–1961), slikar popularan i u Vojvodini od pre
225 Izložba Ištvana Čoka.
rata, zanimljiv je našim kustosima. Naime, muzej u Vršcu
ima njegovu sliku. Tako je već prvi dan u Budimpešti bio
„pun pogodak“. Naravno, veče su proveli šetajući Vaci uli-
com i Rakocijevom, peške od hotela i nazad u hotel. Malo
je hladno, ali greje ih oduševljenje Peštom.
8. 11. 1965, ponedeljak
Danas idemo autobusom prvo u Sentandreju, potom
u Estergom, a u povratku Višegrad. Na kraju, večera u
„Mátyás pince“. Uzbuđenje je veliko, čuli su da tamo svira
„najčuveniji ciganski orkestar, Lakatoš“.
Sentandreja ih je oduševila. U muzeju su veoma pa-
žljivo razgledali eksponate, problem je bio pokrenuti ih za
dalje.
Estergom ih je ostavio hladnima, bilo im je zima. No
u muzeju (Keresztény Múzeum) otkrili su mnogo zanimlji-
vog. Najviše ih je oduševila jedinstvena riznica u bazilici
(Egyházi kincstár226).
Višegrad je bio doživljaj, ali ipak umanjen zbog hlad-
nog vremena.
Uveče, vreme provedeno u „Matyaš pince“ uz muziku
nadoknadilo im je ono „izgubljeno“ zbog hladnoće.
9. 11. 1965, utorak
Danas smo, po planu, posetili Nemzeti Múzeum, a za-
tim bili u Iparművészeti Múzeumu.
Nacionalni muzej je skupini bio zanimljiv, no Muzej pri-
menjene umetnosti je ostavio daleko snažniji utisak. Već
sama zgrada bila je posle povod za razgovor o našoj se-
cesiji, prvenstveno subotičkoj. Ova je poseta podstakla i
temu o bečkerečkoj fabrici tepiha sa prekretnice vekova.
Rekao bih, danas su počeli zaista sadržajni kolegijalni
razgovori o našoj vojvođanskoj situaciji. Vukica Popović,
kustos Narodnog muzeja u Zrenjaninu, obećala je ubrza-
ti rad na izučavanju „mađarske“ baštine u bečkerečkoj li-
kovnoj umetnosti. Isto tako, Mira Mareš, kustos iz Vršca,
namerava obraditi i prezentirati mađarski materijal. Slično
razmišljaju i ostali, naročito Novosađani.
(Naknadna beleška: Vukica Popović za Narodni muzej
226 Crkvena riznica.
133
u Zrenjaninu pripremila je Velikobečkerečki slikarski ate-
ljei, 1740–1940, 1969. godine; Mira Mareš za Narodni mu-
zej u Vršcu pripremila je Mađarski likovni umetnici u juž-
nom Banatu, 1971. godine; Olga Mikić, Mirjana Džepina i
Ljiljana Živanović, kustosi Galerije Matice srpske i Muze-
ja grada Novog Sada pripremile su Novosadske umetničke
radionice 18–20. veka.)
Poslepodne, otišao sam do Kondora. Iznenadio se. Obja-
snio sam mu da ovom prilikom dolazim nenajavljen, čak ni-
sam bio siguran da ću ga uopšte posetiti. Ispričao sam mu
moju sadašnju ulogu u ekskurziji, naglasio oduševljenje ku-
stosa vojvođanskih muzeja ciganskom muzikom. Naravno, to
ga je oneraspoložilo. Razgovarali smo o tome kako mađarski
turizam svodi vrednosti ove zemlje na „čarde i Cigane“, a vlast
rastura, zloupotrebom i uništavanjem skupih enterijera, bez-
brojne kaštele. Istorijske dvorce pretvara u zadružne magaci-
ne čak i kada su oni okruženi divnom prirodom, pogodnom za
odmarališta. Šta drugo, kao i obično, mogli smo konstatovati
da su „pogrešni ljudi“ na vlasti. No, šteta koju čine je nepo-
pravljiva i neprocenjiva. To je cena svakog primitivizma.
10. 11. 1965, sreda
Današnji dan je rezervisan isključivo za Szépművészeti
Múzeum! Svima sam unapred objasnio da je to za nas ne-
pojmljivo bogat muzej. Može se proučavati danima, svaka
zbirka posebno. Prema tome, idemo skupa, ali posle svako
neka po svom izboru odluči koliko će se zadržati. Potom,
„slobodno vreme“ do posle večere.
Ja sam imao nameru otići autobusom na budimsku stra-
nu, negde gore, Kondor mi je objasnio. Tamo jedan mladi,
izuzetno nadaren skulptor kleše u kamenu kompoziciju koju
je vredno videti. Pošlo nas je nekoliko zainteresovanih. Sti-
gli smo gore, videli slikovitu gostionicu, iako je vreme ručku
prošlo, bili smo posluženi. Zgrejali smo se i pre ručka otišli
do kamene gromade. Liči mi na način rada Matije Vukovića
(1925), ime mu je, ako sam dobro upamtio, Meloko. Groma-
da je tek površno obrađena, no očevidan je savremen pri-
stup oblikovanju.
Uveče u „Astoria Grill“, okupili smo se, jedni nakon po-
vratka iz „Mátyás pince“, drugi iz svojih soba jer su već
pali s nogu, mi iz Budima. Naravno, našim govorom izazva-
li smo pažnju domaćih, nehotice čujem razgovor kod su-
sednog stola. Grupa mlađih Mađara, očevidno intelektu-
alaca, baš iza mojih leđa, podstaknuti su našom pojavom.
Njihov razgovor ubrzo prelazi na temu o „Delvideku“. Po-
minju se Čurug, Žabalj i Temerin, upoređuju se događa-
nja tamo sa novosadskom racijom. Kako čujem, zverstva
neposredno posle ulaska partizana, oktobra 1944, znatno
su nadmašila ona masovna streljanja u zimu 1941/42. go-
dine. Slušam zapanjen, nisam to znao, iako sam mogu da
govorim o streljanju Bajmočana. No, mislio sam da je to
bio jedan od ređih incidenata izazvanih osvetom. Doduše,
nikako nisam mogao da shvatim ko je imao nekog razlo-
ga da se sveti našem blagorodnom Švabi, samotnjaku iz
ulice. O događaju se i u Bajmoku ćutalo, kao da se nikada
nije ni dogodio.
Sada, slušam razgovor na tu temu i verujem! Govore
ljudi bez strasti i mržnje, ali – očevidno – oni znaju, rasprav-
ljaju o činjenicama.
Brzo smo zapodenuli dijalog, čuli su da sa konobarom
govorim mađarski, pitali odakle dolazimo, nazdravili smo
jedni drugima. Nikle su druge teme, naročito posle mog
objašnjenja da smo muzealci iz Vojvodine, posetili smo Bu-
dimpeštu, osim mene svi su ovde prvi put. Kasnije, pitao
sam ih o prethodnoj temi razgovora, ali u to nisam uplitao
moje vojvođanske kolege. Govorio sam šta ja znam, odno-
sno šta sam danas ovde od njih čuo prvi put!
Rekoše mi, prijateljski, s pravom: „A Cseres Tibor me-
girta a ’Hideg napokat’, most a másik oldalon van hogy
vallja be a saját ’hideg napjait’, úgy kellene folytatni, na
még a Svábok szenvedése is, nálunk is meg maguknál is,
várja az irót, ugyanúgy a többi ’amiről nem illik beszélni’,
azaz ma muszáj halgatni.“227
Pričali smo još o brojnim temama, bili su mi baš prijat-
ni sagovornici. Ono što me je oduševilo, brzo smo uspo-
227 „Tibor Čereš je napisao Hladne dane, a sad se nala-
zi na drugoj strani kako bi priznao svoje ’hladne dane’, tako bi
trebalo da se nastavi, pa još i patnje Švaba, kod nas pa i kod vas,
čekaju pisca, kao i ostalo ’o čemu ne priliči govoriti’, odnosno o
čemu se danas mora ćutati.“
134
stavili uzajamno poverenje, razgovaramo kao da se odav-
no znamo. Na kraju, razišli smo se – „Laku noć, proveli
smo zaista sadržajno veče!“
Naravno, moji su me pitali o čemu sam sa Mađarima
toliko razgovarao. Nisam im objašnjavao. „Dok ste se vi za-
bavljali, ja sam sticao informacije“, rekoh.
11. 11. 1965, četvrtak
Boravak u Budimpešti je završen. Posle doručka pola-
zimo za Rackeve. Tamo se nalazi jedina očuvana srednjo-
vekovna pravoslavna crkva. Srbi su je gradili 1487. godine.
Očuvan je veliki broj fresaka iz razdoblja od šesnaestog do
osamnaestog veka.
Postoji i Savoyai kastély228 građen oko 1700. godine,
ali tamo sada nećemo imati pristup, navodno se obnavlja.
Dočekani smo u hramu, bio je sveštenik koji je iscrpno
govorio, svi su bili veoma zadovoljni. No, zadržali smo se
manje no što su kolege želele.
Morali smo dalje. Idemo u Hodmezevašarhelj. Čekaju
nas u fabrici keramike.
Naročito su koleginice bile oduševljene. Meni se tako-
đe jako dopalo sve što smo videli u fabrici. Prvi put sam
gledao proces oblikovanja „uživo“, divio se veštini rada na
keramičarskom vitlu. Po izlasku iz fabrike, opšta želja je da
se ide u prodavnicu, novac je potrošen na vaze i tanjire.
Kupio sam jednu veliku zelenu vazu tradicionalnog obli-
ka, još i nekoliko ukrasnih tanjira koji će biti divni na zidu.
Iz Hodmezevašarhelja prešli smo u Segedin, malo pro-
šetali gradom i nastavili put. Prešli smo granicu, spušta
se noć. Sišao sam u Subotici, ostali su nastavili do Novog
Sada. Mislim da su svi zadovoljni, nadam se da će mnogo
toga upamtiti.
Drago mi je što su organizovali ovu ekskurziju. Čini mi
se da su kolege promenile mišljenje o mađarskim likov-
nim umetnicima. Sada su videli i ona bolja ostvarenja sli-
kara koji su izlagali u vojvođanskim gradovima između dva
rata. Naime, tada je vladala kriza kakva se ne pamti. Razni
prodavci i preprodavci krčmili su svašta. Na zidovima na-
228 Dvorac Savojski.
ših građana ima zaista vrednih umetničkih ostvarenja, ali i Radojević, dr Sreten Petković i ja. Formirali smo „Odbor
mnoštvo plagijata. Čuo sam u Mađarskoj od kolega da su za razmišljanje“. Treba nešto da smislimo konkretno, sle-
i poznati umetnici bili spremni slikati replike vlastitih dela, deći sastanak biće negde posle 15. januara naredne godi-
onih traženih na sumnjivoj pijaci umetnina. Teško se žive- ne. Tada ćemo formirati organizacioni odbor i početi pri-
lo, mnogi su gladovali. Ovde u Vojvodini, navodno, tržište preme.
je postojalo. Zato je i bilo dosta izložbi koje su priređivali
preprodavci pretežno slika. Mađarski umetnici bili su „na
ceni“, verovatno ih se publika nostalgično sećala iz rani-
jih godina.
Meni, biće to izazov. Prvo, baviću se zaista Ištvanom
Nađem, tražiću njegove pastele. Ima mnoštvo znakova da
postoje! Onaj Ištvan Čok, slika iz Vršca o kojoj se na ovom
putu govorilo, valjda nije jedina u našem prostoru. Vukica
mi pominje više imena za koje je ona čula iz doba kada je
Veliki Bečkerek bio likovno središte zahvaljujući fabrici te-
piha i došljaku, profesoru Štrajtmanu, koji je navodno bio
„umetnički mozak“ fabrike.
Očevidno, pored arhitekture secesije, prvenstveno
ove u Subotici, biće tu vrednih imena slikarstva. Pitam se
šta se dogodilo sa javnim spomenicima, rušeni su i skla-
njani, prvo posle 1918. godine, potom opet 1941. godine.
Sumnjam da je u kratkom periodu okupacije nastalo nešto
vredno pažnje, no srušeno jeste odmah posle oslobođe-
nja. Počev od Edea Telča pa naovamo, bilo je i Meštrovića,
Augustinčića i drugih. Trebalo bi videti i slike nad oltarima
katoličkih crkava, ne samo ikonostase pravoslavnih.
15. 12. 1965, sreda
Kod Lazara Trifunovića, upravnika, u Narodnom muze-
ju u 8.45 sati. Danas ovde u Beogradu počinjemo razgovo-
re oko organizovanja Prvog skupa istoričara umetnosti Ju-
goslavije. Planiramo ovaj simpozijum za septembar 1966.
u Subotici. Pitam se da li će nam uspeti. Naime, ima otpora
kod nekih funkcionera republičkih društava.
17. 12. 1965, petak
Opet sam u Beogradu. Ovoga puta u Gradskom zavo-
du za zaštitu spomenika kulture Beograda, na Kalemeg-
danu, kod Jovana Sekulića, dogovaramo se o Skupu isto-
ričara umetnosti. Na okupu smo Momčilo Pavlović, Nada

135
 1966. nom, ostadosmo nas dvojica sami. Soba je u prijatnom po-
lumraku, Bela mi priča dragocenu priču o Ištvanu Nađu,
5. 1. 1966, sreda posle ćemo gledati slike, kada se zgrejem ići ćemo kod su-
setke jer vremena imamo, voz za Suboticu polazi kasno
Posetio me u muzeju jedan visok, markantan čovek,
uveče. Bela Pehan je već sve sam uradio, izmerio dimenzi-
deluje mi kao penzionisani oficir. Predstavio se: Jožef
je, moje je da odaberem ili se odlučim za sve. Posle će se
Olah. Bio je to brat Šandora Olaha, našeg slikara, čelnika
pakovati jer i tako ne nosim sada. Znači, radujemo se raz-
likovne scene Subotice između dva rata, poznatog naroči-
govoru! Pijemo kuvano vino.
to među ljubiteljima umetnosti Mađara Vojvodine.
Bili smo u komšiluku. Zaista, veliki pastel Vrbe slikan
Proveli smo vreme u zaista prijatnom razgovoru, go-
kod Gardinovaca, kaže nam vlasnica, nedvojbeno jedin-
vorili na temu zaostavštine, pominjao sam mu moju ideju
stveno ostvarenje, dramatično je i monumentalno.
o intenzivnijem proučavanju likovnog stvaralaštva Mađa-
Drugi eksponat – Selo sa crkvom – istih dimenzija, sja-
ra Vojvodine. Sve u svemu, rastali smo se sa željom da se
jan je pastel, ali se ne može smatrati ravnopravnim. Na-
opet sretnemo i razgovaramo o načinu očuvanja ugleda
ravno, starica se slaže da pastele da za izložbu, ima pove-
njegovog brata u ovoj sredini. Složili smo se u tome da je
renja u Pehana. On je ugledna ličnost, profesor generaci-
ovaj grad njegov zavičaj i da je on prvenstveno slikao Su-
jama ovdašnjih gimnazijalaca.
boticu i njene građane. Znači, trajno mesto mu je u su-
Vratili smo se. Reče mi Pehan da ima još jedna porodi-
botičkom muzeju. Pomenuo je Olahove slike u Mađarskoj,
ca Nađeve pastele. On je već dogovorio, daće za izložbu.
rekao da bi želeo da i one dođu ovamo. Dao mi je adresu i
Sada tamo ne možemo ići, daleko je, čak u fabrici.
pozvao da ga posetim: Budapest, Kiss József utca 14.
Odlično! Razgovaraćemo do voza.
21. 1. 1966, petak Onako u polumraku nazirem slike, maltene jedna po-
red druge ispunjavaju zidove, a jedan, očevidno portret
Juče sam u Somboru evidentirao pastele Ištvana Nađa
slikara u punoj snazi, levo od mene i najbolje osvetljen,
za izložbu. Bio sam kod Jolanke Kantor, Radišićeva 7. Ima
baš je delo pravog umetnika!
zaista nekoliko izvrsnih pastela. Posetio sam i Janoša Her-
– Čiji je to portret? – pitam zainteresovano.
cega, odnosno Konjovića u muzeju. Sa Gombošem, imam
– To je autoportret moga oca Jožefa Pehana, slikan
više od 10 eksponata. To je već dovoljno da bi se ostvarila
1918. godine – potom rukom usmeravajući abažur stoje-
uspešna izložba!
će lampe, osvetli drugi portret – a ovo sam ja, slikao me
Danas, iz Sombora u 14.31 pošao sam šinobusom u Vr-
je 1916. godine.
bas. Idem kod slikara Bele Pehana (1906), prijatnog sedo-
– Čije su ostale slike na zidovima? – pitam i ustajem da
kosog umetnika, studirao je u Minhenu slikarstvo. Porodica
upalim luster na sred plafona u nadi da ću videti nešto više
Pehan se družila sa Ištvanom Nađem. Slikar je i duže bora-
uz pojačano svetlo.
vio u njihovoj kući, u više navrata koristio i atelje. Naravno,
– Sve su tatine, ne samo u ovoj sobi, ako želiš pogleda-
imaju Nađevih pastela, komšinica poseduje dva za koje se
ćemo i ostale!
može reći „kapitalna“, ali mene je najviše uzbuđivala činje-
Tu počinje ono čemu se nisam nadao. Gledamo slike,
nica da je slikar Pehan poznavao slikara Nađa! Verovao sam
doduše ne baš u primerenom svetlu. Iznenađujuće! Nasta-
da će on meni biti dragocena riznica podataka.
lo ranije od već viđenih. Izlazimo napolje u predsoblje, ali
Stigao sam kod Pehanovih oko 16 časova, zimski je
tu je velika slika, portret očevidno dobroćudno poreme-
dan, debeo sneg, polako pada mrak. Smrznut, obradovao
ćenog, sa gitarom. No, ovo je opet, nekako, „klasično“, u
sam se toploj sobi. Nakon kraćeg čavrljanja sa Belom i že-
narednim prostorima tek iznenađenja! Slika Pobeda, valjda

136
zbog zastave koju nosi jahač na belom konju, potom Kupa-
čice koje, poput prethodne slike, nikako ne spadaju u reali-
zam! Sve više slika, iznenađujuće intenzivnog kolorita! Na-
ročito gore u ateljeu, gde ih Bela izvlači sa svih strana pred
napokon odgovarajuće svetlo! Tu je, međutim, zima kao u
ledenici. Vraćamo se. izložba Bele Kondora u nas, naše savremene grafike u Pe-
Sada počinje nova priča! Doznajem za slikara Jožefa
Pehana (1875–1922), koji je studirao u Minhenu, potom
u privatnoj slikarskoj školi Šimona Hološija, bio učesnik
čuvene slikarske kolonije u Nađbanji (Nagybánya, danas
Baia Mare u Rumuniji). Imao je atelje u Budimpešti. Dru-
žio se sa Cobelom, Ciferom, Egrijem, Tihanjijem i naravno
sa Ištvanom Nađem, poznavao svakoga na likovnoj sceni
peštanskoj, baš onih presudnih, avangardnih godina, prve
decenije našega veka.
– Da li je nešto od ovoga bilo izlagano u našim gradovi-
ma? – pitam, a smišljam izložbu u našem muzeju.
– Posle Budimpešte, imao je veliku izložbu skupa sa va-
jarom Međešijem u Vrbasu, početkom 1913. godine. Izlož-
ba je prikazana i u drugim gradovima – priča Bela spokoj-
no, kao da ne govori, čini mi se, o prvoj modernoj slikar-
skoj izložbi koja je bila priređena u Bačkoj i Banatu!
– Pa nema ga ni u enciklopediji! – kažem zapanjen.
– Nema! Nema ga ni u mađarskoj – kaže Bela Pehan,
misleći da sam ja mislio na neku našu enciklopediju.
Izgleda, danas sam u Vrbasu otkrio nešto meni zani-
mljivije od Ištvana Nađa!
No, vremena više nemamo. Razgovaraćemo kada bu-
dem dolazio po pastele, uoči izložbe. Bela Pehan se radu-
je, želeo bi da priredimo izložbu slika njegovog oca, sve-
srdno će mi pomagati. Zna gde ima još ostvarenja i to onih
najznačajnijih!
Dok sam putovao za Suboticu, vozom kroz noć, privi-
đa mi se čudesno snoviđenje kao ostvarljivo – Galerija li-
kovnog stvaralaštva Mađara Vojvodine. Mislim, trebaće
to staviti u plan rada za naredne godine, početi otkupljiva-
nje dela u privatnom posedu bez žurbe i „talambasa“. Pr-
venstveno, moram zainteresovati neke ljude da nam po-
mognu u tom nadasve skupom poduhvatu, pokrajinskim
sredstvima! Tako nešto nikada neće moći prihvatiti Subo-
tica sama, vlastitim finansijama.
137
Sedim u vozu i pravim kalkulacije, gradim „kulu u vaz-
duhu“! Ipak, siguran sam da je zamisao ostvarljiva. Na pa-
met mi ne pada da, recimo, nema umetničkih dela, ili da
ih vlasnici neće hteti prodati. Izložba pastela Ištvana Nađa,
zapravo, predstavlja početak, a ipak je pre nje ostvarena
šti, a mađarske grafike u Jugoslaviji. Čak je i zagonetni
Čontvari imao izložbu u Jugoslaviji.
Očevidno, sve se može, samo treba vremena i potre-
ban je angažman ličnosti koje žele da se zamisli ostvaru-
ju! Znači, prvo moram „aktivirati“ Jošku Ača, slikara koji
piše redovno za „Magyar Szó“, poznat je kao aktivista
umetničkih kolonija, znaju ga u svim „forumima“ politike i
upravljanja. Atelje mu je, kao simbolično baš u „Forumu“,
kući izdavačkoj, gde su redakcije, kuda navraćaju „misleće
strukture“ našeg društva, kao na primer i Janoš Herceg.
15. 4. 1966, petak
Danas je otvorena Izložba umetničke kolonije iz Hod-
mezevašarhelja, trajaće do 25. aprila. Prethodno je izložba
bila u senćanskom muzeju, krajem februara. Tada sam na
izložbi pribeležio, a potom napisao tekst za štampu, pored
ostalog i sledeće: „/.../ Štene jedinog skulptora na izložbi,
Katarine Šamu (1934), snažno je u izrazu i asocira na pla-
stiku srednjovekovne arhitekture.
/.../ Ištvan D. Kuruc (1914), arhaičnim i disciplinovanim
tretmanom svoju ravnicu i ušorene seoske kuće izdiže u
pomalo čudnu, setnu, poetsku viziju sela bez žitelja.
Po dimenzijama skromna slika Jožefa Nemeta (1928),
Kamare, sumarnim crtežom i koloritom – kao u vremenu
dotrajalom, sugeriše nam autentičan doživljaj ravničar-
skog predela. Preko ove slike približavamo se delima Đer-
đa Kohana (1910).
Žena sa guskama kao da nosi u sebi pouke Rudnaija.
Figura žene, zloslutna belina gusaka sa vratovima koji stre-
me u visinu, potenciraju stav figure izdignute nad liniju ho-
rizonta kao u nemom iščekivanju poruke skrivene negde u
dubokim plavim ponorima gde se susreću nebo i zemlja.
Još snažnije deluje Suton koji pokriva usamljenu kuću,
sjedinjujući predeo u rapsodiju tamnih plavih, ljubičastih i
zelenih tonova. Samo još krvavo sunce živi, rasipajući svoj
odsjaj zvonko u svečanom obeležavanju završetka dana.
Baršunasta faktura kao pastel, prigušeno treperenje,
jedva naznačen motiv u celini čisto slikarskog doživljaja
ravnice izdvaja ovo slikarstvo u malo zakasnelu ali auten-
tičnu sintezu vrednosti i napora nekadašnjih članova – u
pejzaž zaljubljene, duboko humane grupe velikih usamlje-
nika – panonskih slikara (alföldi festők).“
25. 4. 1966, ponedeljak
Demontiramo izložbu umetnika iz Hodmezevašarhelja
u Gradskoj izložbenoj sali, sutra se ovde otvara Dvadeset i
prva izložba subotičkih umetnika. Već smo skinuli slike od
prethodne, aranžiramo sutrašnju, subotičku. Bili smo sko-
ro pri kraju, stiže vest da je preminuo Šandor Olah!
Naravno, prvo nam je da iz muzeja donesemo nekoli-
ko reprezentativnih slika ovog hroničara Subotice i nada-
sve poštovanog umetnika. Znači, treba „prekomponova-
ti“ celu postavku. Svakako, pet slika Šandora Olaha sta-
vićemo na čelni zid u dnu sale, ostalo će biti raspoređeno
levo gde raspolažemo neprekinutim zidom, odnosno de-
sno gde je površina isprekidana prozorima. Nasuprot čel-
nom zidu je ulaz, ali i deo zida koji među sobom nazivamo
„šok soba“ jer deluje zatureno.
U neko vreme, dolazi nam u posetu ugledni starac, po-
znati slikar Arpad G. Balaž, raspoložen i nasmejan. Kada je
video čelni zid, a svoje slike levo na bočnom zidu, smrači
se i revoltirano mi se obrati:
– Moja ni jedna slika nije mogla dobiti mesto na glav-
nom zidu?!
– Most nincs esélye, Uram! Jövőre, a magáe a főfal! Én
garantálom!229 – kažem mu.
– De legalább egy képet tehetett vólna az idén230 – pre-
lazeći na mađarski, pokušava da se cenka sa mnom stari
šeret, sada već pomirljivijim, familijarnijim tonom.
229 Sad nema mogućnosti, gospodine! Sledeće godine
glavni zid je Vaš! To ja garantujem!
230 Mogli ste izložiti makar jednu sliku ove godine.
138
– Az idén már lekésett, csak jövőre ha egyezik...231 –
no, prekine me Balaž, sada opet ozbiljno, odnosno „zva-
nično“: ali, zašto ne sada?!
– Zato, jer je Šandor Olah pre nekoliko sati umro! – na-
ravno, znam da je Šandor Olah rođen 1886. godine, odno-
sno da je A. G. Balaž mlađi od njega 11 meseci i 26 dana,
pa nastavljam – znači, iduće godine, eventualno da izložbu
pomerimo za par dana!
Moj dragi prijatelj Arpad pravi se da ne čuje, udubljen
u osmatranje slika, ćuti... Odjednom će, lukavo me po-
smatrajući, tiho da drugi ne čuju:
– Ezentúl, a képeimet oda a bejárattól balra akasszák!
Egyezik velem?232
Posle, postavljao je pitanja u vezi sa Olahom, komen-
tarisao izložbu i ponašao se kao da ga ta tema apsolutno
ne zanima. Dočekao je da obesimo i lovorov venčić, odsto-
jao pred slikama kolege i potom otišao.
8. 5. 1966, nedelja
Danas, otvorio sam izložbu: Nagy István (1873–1937),
Pasztellek u Gradskoj izložbenoj sali. Znatan deo publike
bili su vlasnici pastela, njihovi bližnji i poznanici. Govorio
sam o genijalnom samotnjaku, koji je sa podjednakim ža-
rom vodio dijalog sa brdovitim predelima svoga zavičaja,
oduševljavao se nedogledima „Donje zemlje“, „Alfölda“,
bačkom ravnicom, vrbacima kod Gardinovaca, žiteljima
Šajkaša, odnosno cvećem iz bašte Pehanovih u Vrbasu.
Podsetio sam prisutne na to da je Ištvan Nađ svojedob-
no boravio i u Subotici. Tom prilikom je „Napló“, 23. marta
1930, objavio tekst pod naslovom: „Akiről mindent tudunk
és mégsem tudunk semmit/Kosztolányi Dezső cikke Nagy
István festőművészről.“233 Potom sam pročitao pesnikovu
rečenicu: „Képek, kazlak, boglyák, vörhenyes, örömtelen
231 Za ovu godinu ste zakasnili, samo za sledeću ako Vam
to odgovara...
232 Od sada moje slike stavite levo od ulaznih vrata! Ako
se slažete sa mnom?
233 „O kome znamo mnogo, a zapravo ništa“, novinarski
članak Dežea Kostolanjija o slikaru Ištvanu Nađu.
napsűtésben, melyen érzik a pogány ég és a föld közönye.
Nem Fényes Adolf, nem is Nyilassy Sándor. Senki más, csak
ő. Ő, akiröl semmit sem tudok. Ő, akiről mindent tudok.
Nagy István, aki van. Nagyszerű, nagyszerű.“234
Posle otvaranja izložbe upriličen je prijem za vlasnike
Nađevih pastela. Naravno, želja mi je bila da progovore
oni koji su ga znali, da se međusobno podsete na Marišku,
koju su maltene svi oni poznavali, od nje su kupili pastele.
Čekajući da počnu spontani monolozi sećanja, ja sam
se prisećao vremena od onog prvog pisma, datiranog 10.
septembra 1961. godine, kojim mi se obratio Pap Gábor
müv. tört. hallgató iz Budimpešte, pa do današnjeg dana.
U međuvremenu smo diplomirali i on i ja.
Na početku, zaboravom prekrivene decenije pokopale
su Ištvana Nađa. Niko se ničega nije sećao, ili se – možda
– nije hteo sećati. Verovatno, ni ja sam nisam izgleda znao
prave ljude kojima se treba obratiti. Potom, klupko je po-
čelo da se odmotava kada sam pomenuo slikara velikim
Somborcima, Hercegu i Konjoviću. Doduše, nešto ranije,
moj prijatelj Oto Gal, saradnik „Magyar Szoa“, objavio je
u listu od 15. aprila 1965. pod naslovom „Fehér folt egy
életműben“235 lep tekst. S početka ništa, potom kao da su
duže razmišljali, počeli su se javljati pismom građani, vla-
snici Nađevih pastela. Moje koleginice, kustosi muzeja, ja-
vile su da u zbirkama imaju nekoliko njegovih pastela. Sve
u svemu, od septembra 1961. prošlo je manje od pet go-
dina, od teksta u „Magyar Szou“ godinu dana, od boravka
kod Pehanovih manje od četiri meseca intenzivnog rada!
Izložba je ostvarena. Danas je ovde predstavljen izbor
od trideset listova! Ostale smo registrovali. Akcija je bila
plodna, sada znamo za preko sedamdesetak. Katalog baš
nije „reprezentativan“, nažalost nisam imao odgovaraju-
ća sredstva. Transport sam ja obavio u „sopstvenoj reži-
ji“, šinobusom po nekoliko komada zapakovano. U Vrbasu
234 „Slike, snopovi, plastovi obasjani žarkim, otužnim sun-
čevim sjajem, duboko osećaju ravnodušnost paganskog neba i ze-
mlje. Ne Adolf Fenješ, niti Šandor Njilaši. Niko do on. On, o kome
ništa ne znamo. Ištvan Nađ koji postoji. Divno, divno.“
235 „Bela mrlja u životnom delu“.
139
sam bio zle sreće, kondukter me nije pustio u voz sa „ka-
bastom robom“, morao sam čekati naredni i manje nad-
menog konduktera. Ipak, sve se na kraju dobro završilo,
izložba je tu. Očigledno, Ištvan Nađ je umetnik vredan ulo-
ženog truda! Nekoliko eksponata smatram remek-delima
panonskog slikarstva, posebno pastela.
Bela Pehan nam je ispričao – onako kako je od oca Jo-
žefa čuo – priču o nastanku pastela Pereces lány236 (1922,
62 x 43 cm). U peštanskoj „Abbazia“, društvo slikara,
među kojima se našao i Jožef Pehan, nagovaralo je Ištvana
Nađa da naslika devojku koja je prodavala perece. Nećkao
se i na kraju pristao. Devojka se složila, naravno uz obeća-
ni honorar za poziranje, koji su pokrili „nagovarači“. Od-
mah po zatvaranju kafane, otišli su u atelje koji je bio naj-
bliži. „Pista az álvány elé ált, ránézett a modellre és azután
villámgyorsan azt festett amit ő akart... Kész! – mondta
nemsokára. A ’Pereces lányt’ a kollegák dicsérték a Pista
meg halgatott. A lány elégedetten ment haza“,237 kazuje
Bela, pamteći reči svog oca.
Na ovo kazivanje nadovezuje se Subotičanin Šimon
Beniš, sadašnji vlasnik slike. Priču znam, kazivao je kada
sam na njegov poziv došao kod njega u stan da vidim sli-
ku. Naime, kupio je pastel u Bačkoj Topoli od supruge Ma-
riške, jednog vrelog letnjeg dana 1936. godine. Došla mu
je u kancelariju, oznojena i očajna, tegleći dva teška bloka
sa listovima pastela. Molila je da kupi jer joj je suprug na
samrti. Ali, kaže Šimon Beniš: „Rögtön magabisztosan ho-
zzáfűzte: ’Vigyázzon ezekre a képekre, mert egy napon na-
gyon keresettek lesznek!’“238
Zbog toga, kada sam ja kročio u sobu Šimona Beni-
ša, stari gospodin je umesto uobičajenog pozdrava prvo
236 Prodavačica pereca.
237 „Pišta je stao pored štafelaja, pogledao je model, a
zatim je velikom brzinom počeo slikati ono što je hteo... ’Gotovo!’
– rekao je ubrzo. Kolege su hvalile Prodavačicu pereca dok je Pišta
ćutao. Devojka je zadovoljna išla kući.“
238 „Odmah je dodala samouvereno: ’Pazite na ove slike,
jednom će biti vrlo tražene!’“
kliknuo: „Beteljesült!“239 i tek potom ustao od stola i pri-
šao da me pozdravi, radosno nastavljajući, ali sad već „bu-
njevački“ – „Radujem se što sam živ dočekao ovaj trenu-
tak!“ Nažalost, druge kupljene slike – bio je to pejzaž – više
nema. Izgubila se u minulim godinama. Ovu je pažljivo ču-
vao jer je Mariška rekla da je njen muž veoma retko slikao
aktove, pa je ova zato i dragocenija.
Nizale su se i druge priče o zgodama i nezgodama, na
kraju i ja sam ispričao meni najdražu epizodu iz Šajkaša.
Kada sam došao u Šajkaš, naravno, otišao sam u osnov-
nu školu; prema pismenom dogovoru, dočekao me je upra-
vitelj Stevan Mojić, očevidno spreman da mi pomogne. Tu
su, naime, živeli roditelji Mariške. Mati Karlina Unštat bila
je babica u Šajkašu.
Upravitelj mi je omogućio da u nekoliko razreda razgo-
varam sa učenicima. Potom su deca kod kuće i kod komši-
ja odigrali ulogu malih novinara „reportera“, postavljajući
više pitanja starijima koji pamte Karlinu i njenu porodicu.
Dobio sam tako dosta zanimljivih podataka. No, najviše
me raduje spremnost dece da učestvuju u „istraživanju“,
odnosno upraviteljevo nastojanje da mi pribavi što više
podataka. Od njega sam tako doznao o druženju meštana
sa slikarom. Ištvan Nađ bio je rado viđen gost kod pravo-
slavnog popa u Gardinovcima, često je sedeo u kancelariji
opštinskog beležnika u Šajkašu i crtao njega, odnosno me-
štane koji su dolazili poslom.
Bela Pehan, pak, kao slikar govorio nam je o načinu sli-
kanja ostarelog bolesnog umetnika, prilikom boravka u
Vrbasu. Mariška uzbere par cvetova u bašti, stavi u vazu i
kaže: „Itt van, Pista, nézd milyen szép, fessél!“240
Pehan se seća kako se lice Ištvana Nađa tog momen-
ta preobrazi, izvadi iz levog džepa sakoa šaku pastela. Ne
gledajući, uvek odabere prstima odgovarajuću kredu, slika
potpuno predan radu. Čim završi, tog momenta povlači se
u sebe i ćuti zagledan...
Očigledno, slikar je u Vojvodini boravio duže, dolazio
češće nego što je ranije pisano. Naime, Ištvan Nađ oženio
239 „Obistinilo se!“
240 „Tu je, Pišta, pogledaj kako je lepo, slikaj!“
140
se Marijom Unštat godine 1926. U sećanjima, meštani Šaj-
kaša pominju ga najčešće baš oko 1930. godine. Na foto-
grafijama sa protom iz Gardinovaca vidimo ga juna, odno-
sno avgusta 1932. godine.
Dva portreta – Portret A. Petrocija, odnosno portret
njegove žene – nastali su u Vrbasu 1934. godine, slikao ih
je Nađ kod Pehanovih, bio je prisutan Bela. Petrocija je
slikao sa velikim zadovoljstvom. Stari gospodin, pomalo
odsutan duhom, posađen u fotelju, samo je sedeo i ću-
tao. Slikar takođe! Posmatrao je model, s vremena na vre-
me kao da je emitovao neke znake, podsticao je Petroci-
ja. Starac se kad-kad i nasmešio. Njegova žena, valjda ne-
zadovoljna dužinom „seanse“, odnosno zahtevom da sta-
rog opet dovede jer „slika nije gotova“, nekoliko se puta
obrecnula na Marišku, usput zahtevajući požurivanje sli-
kara. „Tu smo“, priča Pehan, „morali da se umešamo, upo-
zoravajući gospođu da bi to bilo na štetu same slike.“
Potom, došla je i ona na red. „Onako debela, sela je u
fotelju, poučena iskustvom unapred se prepuštajući du-
gom i dosadnom poziranju, prezirući umetnika koji je po-
put njenog muža očevidno već bolestan.“, kazuje Bela Pe-
han, a ja vidim kako se unapred naslađuje rečenicama koje
će izreći! „Pišta-bači je turio ruku u džep, izvadio pregršt
patrljaka od pastelnih kreda, pogledao Petrocijevu i počeo
da slika. ’Seansa’ nije dugo trajala! Radio je brzo i odjed-
nom, kredom zapisao ’1934.’ i signirao. Gotovo! Stavio je
krede u džep, okrenuo se i kao uvređeno dete izišao na
dvorište, seo je okrenut leđima, nije se ni pomerio dok
gospođa nije otišla. Petrocijeva, prvo zapanjena, činilo joj
se da je na njenom portretu ’malo radio’, potom zadovolj-
na jer su ukućani, a naročito uplašena Mariška, hvalili por-
tret koji je izvanredno uspeo, otišla je zadovoljna i plaća-
nje slika potvrdila, najavom dolaska – sutra. Kada, narav-
no, želi da budu slike i uramljene.“
Svedočenje Šimona Beniša o kupovini u Bačkoj Topoli
leta 1936, takođe potvrda je boravka u Bačkoj, jer se seća
da mu je Mariška rekla: „Stanujemo u selu nedaleko Tite-
la.“ Naravno, Titel je veće i poznatije mesto od sela Šajka-
ša. Znači, porodica boravi u vojvođanskom prostoru, duže
ili kraće, u više navrata. Bio je Ištvan Nađ i u Subotici, Ma-
riška, pak, išla je od varošice do varošice prodajući pastele
u Bačkoj Palanci, Novom Sadu...
No, jedno je sigurno. Ištvan Nađ se nije trudio da us-
postavi kontakte sa ovdašnjim umetnicima. Nije pokuša-
vao da sa njima zajedno izlaže. Možda su i oni njega izbe-
gavali. Bile su to godine privredne krize i nemaštine. Vero-
vatno je on njima bio konkurencija.
To je sada već prošlost! Ono što mene zanima jeste či-
njenica da će, verovatno, ova izložba biti preneta u Sege-
din. Bilo bi mi drago da pastele vide tamošnje kolege. Zna
se, međutim, izložba sigurno ide u Hodmezevašarhelj. Ja-
noš Demeter, upravnik tamošnje galerije, odnosno muze-
ja, to je već i potvrdio.
Urađen je vredan posao! Sve pomišljam, kakva bi to
senzacija bila, na primer, da neko „otkrije“ samo desetak
ostvarenja, recimo Save Šumanovića?! Sada, treba smisli-
ti kako otkupiti bar one najvrednije pastele i sačuvati ih u
zbirci našeg muzeja!
5. 6. 1966, nedelja
Hodmezevašarhelj, otvorena je izložba Nagy István,
Pasztellek, u muzeju je prisutno mnogo ljubitelja stvara-
laštva Ištvana Nađa. Označivši izložbu kao „značajan do-
gađaj u istoriji umetnosti Mađarske“, dr Janoš Demeter,
direktor Tornyai János Múzeuma, predstavio me je publici.
Potom sam govorio o tome kako je do istraživanja došlo,
pomenuo Gabora Papa, onda studenta, njegovu molbu i
sve što je usledilo zatim do ovoga dana, kada možemo sa-
opštiti da je „otkriveno više od šezdeset nepoznatih paste-
la, a ovde izloženo trideset“ – koji se meni čine najvredniji.
Janoš Demeter je čovek pun energije, pravi „aktivista“,
najiskrenije spreman na saradnju, neposredan, otvoren i
direktan! Sviđa mi se, uveren sam da mu je likovno stvara-
laštvo i naša saradnja najiskrenija želja, a ne poza! Tripol-
ski ga zna i veoma ceni. Oni već ostvaruju zajedničke akcije
dve kolonije, senćanske i hodmezevašarheljske.
Posle otvaranja izložbe, priređen je mali skup zainte-
resovanih, posluženo je piće i pogačice. Prisutni su pre-
težno domaći slikari, od „stranaca“ tu smo Šandor Torok
i ja. Počelo je Ištvanom Nađem, nastavljeno zavičajnom
141
ukorenjenošću. Na kraju, tema je „alföldi festészet“.241 Mi
(Torok i ja) mislimo da je nešto posve drugo „piktura ve-
likih samotnjaka“, kuda ja ubrajam Đulu Rudnaija (1878–
1957), Janoša Tornjaija (1869–1936), Ištvana Nađa, odno-
sno autentične nastavljače kao što su Đerđ Kohan, odno-
sno Ištvan D. Kuruc, od „narodnjačkog programa“ (népies,
„parasztpiktúra“242) agrarne tematike.
Po meni, monumentalno ništavilo, međašeno zname-
njima oporog, paorskog istrajavanja u sonornom koloritu
najiskrenijeg doživljaja, zapravo je potresna i autentična
drama ratarskog življenja. Razmeđa najdublje tuge i po-
božnog ushićenja, nalik nedohvatnom sučeljavanju neba
i zemlje, iskazana lapidarno-raskošnim damarima samo-
svojne ljudskosti „ukorenjenih“. To ne može biti nikad „u
rangu“ dirigovanih programa i demagoških proklamacija.
„Alföldi festészet“ je neponovljiv, autentičan i posve indi-
vidualan kreativni iskaz paorskog usuda od davnina. Na-
rodnjački program je soc-realizam namenjen „zadrugari-
ma“.
Bilo je mišljenja koliko „za“ toliko i „protiv“, ali je na-
dasve polemičko druženje u muzeju prešlo u naredni dan i
trajaće kao trajno prijateljstvo.
9. 7. 1966, subota
Granični prelaz Horgoš/Röszke. Po odobrenju jedne i
druge strane, na prostoru tzv. „ničije zemlje“ izvršili smo
pretovar izložbe pastela Ištvana Nađa iz jednog u drugi
auto. Tako sam upoznao upravnika Türr István Múzeuma
iz Baje, dr Edea Šoljmoša. Rukovali se i zagrlili, jedno dru-
gom, reda radi, rekli svoja imena i pristupili pretovaru. On
je meni predao, ja sam primio na poverenje. Ako nešto
nije u redu, javiću mu sutra telefonom. Opet smo se zagr-
lili, Ede mi se zahvalio na izložbi i na trudu oko nje. Uzgred,
rekao je, otprilike, „nadam se da će Ištvan Nađ ostati u se-
ćanju kao prvi korak jedne plodne i duge saradnje!“ Naš
prvi susret nije trajao duže od deset minuta. Auti se okre-
nuli i vratili svaki na svoju stranu.
241 „Slikarstvo ravnice“.
242 Narodne, „seljačke slike“.
 Tako se i završila velika akcija traganja za delima Ištvana
Nađa u Vojvodini.
Posle Subotice (8–18. maj), izložba je gostovala u Hod-
mezevašarhelju (5–26. jun) i Baji (1–7. jula). U Segedin nije sti-
gla – nije mogao biti pronađen izložbeni termin!
Sada mi predstoji vraćanje eksponata vlasnicima. Potom,
moram razmišljati o načinu da se neki eksponati otkupe.
1–3. 9. 1966, četvrtak – subota
Zrenjanin. Boraviću ovde tri dana, pozvao me Tivadar
Vanjek (1910), upravnik ečanske umetničke kolonije. On
je nekada bio najmlađi član grupe „Velikobečkerečki im-
presionisti“. Doduše, kada je stasao za članstvo u njoj, više
nije bilo osnivača Antala Štrajtmana (1850–1918), slikara,
dizajnera, likovnog pedagoga, učesnika slikarske kolonije
Nađbanja i profesora. Predstavio me je prisutnoj legendi,
uglednom čika Todošu (Todor Manojlović, 1883), pesniku
i likovnom kritičaru doba između dva rata, koji je matu-
rirao kod Štrajtmana 1900. godine. U istoj gimnaziji, kao
đak istog profesora, maturirao je 1902. čuveni Lajoš Filep
(1885), istoričar i teoretičar umetnosti.
Proveo sam vreme prvenstveno slušajući čika Todoša,
znalca umetnosti, koji je poznavao mnoge „međaše“ kul-
ture i umetnosti. Družio se sa jedinstvenim Adijem (1877–
1919), bivao u društvu pesnika, filozofa, umetnika i teo-
retičara umetnosti, koje je predvodio Benedeto Kroče
(1866–1952), ali i poznavao lično osobe koje su mene po-
sebno zanimale, kao na primer slikara Belu Farkaša (1894–
1941), odnosno likovni život u Vojvodini uoči Drugog svet-
skog rata.
Čika Todoš, očevidno, nije želeo razgovarati o prekret-
nici vekova, ali je zato rado pominjao „blagorodnog profe-
sora Štrajtmana“. Brzo smo se složili u tome da je profesor
oblikovao likovnu klimu Bečkereka, usmerio interesovanja
kako njega tako i „Mađara nalik Isusu“, misleći na mlađeg
kolegu, takođe đaka, Lajoša Filepa. Pominjao je i neka dru-
ga imena koja meni nisu značila ništa, a možda je trebalo
da ih pamtim.
Kada smo obično „bivali oko stola“ u ečanskom re-
storanu, čika Todoš se, kao u trenu, povodom neke teme
142
znao setiti nečega prikladnog. Usledilo bi tada pominjanje
imena i događaja. Pamtio je Firencu, prisećao se galerija i
kafana, nabrajao ličnosti koje je sretao, polemike o umet-
nosti i događaje vezane za umetnike. Pričao nam o futuri-
stima, lepotama koje je doživljavao, Veneciji i Rimu... Po-
tom bi iznenada zaćutao, slušajući i očevidno uživajući u
društvu. Sedeo je poput zadovoljnog starca – člana poro-
dice. Tiho se obraćao Vanjeku, koji ga je strpljivo slušao.
Bila mi je potresna ta briga šefa kolonije, odnosno njego-
vo zadovoljstvo što nam je upriličio susret sa jedinstvenim
sagovornikom i doživljaj kakav možemo samo priželjkivati.
Todor Manojlović, naime, dragocena figura kulturnog pro-
stora, bio je orvelovski skrajnut voljom svemoćnih u ko-
mitetu posle oslobođenja. Živeo je na teret svoje sestre,
tu pored svih događanja, otpisan nebulozama skorojevi-
ća. Srećom, stanje je blagovremeno izmenjeno. Kolonija
je sjajno okruženje avangardnom pesniku prethodnog raz-
doblja, da proživi starost u sličnoj, blagotvornoj stvaralač-
koj klimi, povremeno se družeći sa istomišljenicima.
Kada smo sedeli sami, stari znalac umetnosti i ovdaš-
njih prilika radovao se što smo s vremena na vreme govo-
rili i mađarski, tražeći prikladniji izraz. Naime, nalazili smo
sličnosti. „Kao i u nekadašnjem Bečkereku i drugde, tako
i ovde u koloniji“, kaže čika Todoš, „ljudi od duha rado su
polemisali, razmenjivali misli u omiljenoj ’instituciji’ koja
se zvala ’asztaltársaság’ – društvo oko stola. Postojao je
građanski stalež, čak i u njemu poseban sloj koji je sma-
trao obavezom da čita knjige, govori jezike, prati vesti o
zbivanjima u svetu umetnosti, posećuje pozorište...“ Do-
padalo mu se okruženje, Vanjekova ideja da ovde pored
slikara i vajara borave muzičari i pisci, kritičari i ljubitelji
umetnosti. Smatrao je – zahvaljujući povremenim koncer-
tima, knjževnim večerima i drugim formama druženja po-
red izložbi – da će ovde „zavladati zajedništvo nalik dru-
ženjima tada...“, misleći na godine svoje mladosti, susrete
u Nađvaradu, Firenci, Beogradu i Novom Sadu oko 1930.
godine, druženje sa dragim prijateljima kojih više nema ili
su daleko pa nema više prilika za susrete. Razgovarajući o
građanskom staležu, primetio sam kako nam se prepliću
opservacije na temu mobilijara upamćenih u enterijerima,
vezanih za događaje oko stradanja toga staleža. Pomenuo 1–2. 10. 1966, subota i nedelja
sam mu svetlije mrlje – kao ožiljke u građanskim enterije-
Subotica. Prvi skup istoričara umetnosti Jugoslavije.
rima, govorio o primerima kada otkupimo sliku za muzej i
Okupilo nas se više od stotinu istoričara umetnosti, no
skinemo je sa zida. Naime, to su, rekoh, prostori dugo ne-
najviše je onih koji su bili studenti beogradske katedre.
taknuti – vlasnici bez sredstava, čak i za goli život, nisu mo-
U Velikoj većnici nove zgrade Skupštine opštine, sedeli
lovali dodeljeni im „stambeni prostor“ u nekad raskošno
smo kao đaci prvaci, slušajući našeg dragog profesora dr
opremljenim sopstvenim kućama. Nužda je učinila da ta-
Svetozara Radojčića, koji nam se nesvesno, zaista sponta-
kvo okruženje čuva iluziju dostojanstvenog življenja! Sve
no obratio sa „draga deco“ i potom kazivao svoju uvodnu
dok svetla mrlja skinute slike ne poprimi značenje zloslut-
reč: „Mesto istoričara umetnosti u savremenom društvu“.
nog simbola definitivnog rastakanja i poslednjeg utočišta,
Drago mi je što sam sebi mogao podvući, radi pam-
koje je bilo nalik životu od pre.
ćenja, dva citata: „Kada sam rekao da ne verujem u Ra-
Otkrili smo potom zajedno opštu prepoznatljivost gra-
skinove teorije mislio sam pre svega na jednu Raskinovu
đanske kuće, ali i njenu posebnost nastalu u ozračju snaž-
ideju: on je mislio da umetnost ulepšava život; danas se
nih ličnosti, članova familije. Pečat predaka i njihovih inte-
sve više uviđa da je umetnost (u najširem smislu) neod-
resovanja, ljubav za putovanja, kult prema uspomenama
vojiva potreba svakog – i najprosečnijeg – čoveka. Prema
koje isijavaju predmeti, razglednice, suveniri, čak i školjke
tome istoričari likovnih umetnosti, sa ostalim tumačima
podignute iz peska na obali...
ostalih umetnosti ni u kome slučaju nemaju neku podre-
Pored mnogo čega drugog, razgovarali smo o zado-
đenu, perifernu ulogu pri formiranju i podizanju savreme-
voljstvu izazvanom dragim predmetima, „toplini koju zra-
nog čoveka.“
če ’nepotrebne’ stvari, uvek neizbežne kao podsetnici“.
„Ma koliko bio danas svet granicama i ideološki po-
Dotakli smo kao temu surovost iznajmljenih soba, koje
deljen, u oblasti duhovne kulture on je znatno bliži jedan
ukusom/neukusom vlasnika, terorišu iz dana u dan kori-
drugome nego što se to priznaje. Ni mi nipošto ne treba da
snike. Ali, maltene trijumfalno, čika Todoš je naglasio, po-
se zavaravamo da naši problemi ma koliko izgledali vezani
sve suprotno – „Znao sam i drugačije primere iznajmljenih
za tipično naše prilike predstavljaju neku posebnost. /.../
soba, one koje se pamte!“ Tako smo se prisećali krasnih
Kriza humanizma i kriza društvenih nauka opšta je i svet-
enterijera, mobilijara, slika na zidovima, čak i sitnica koje
ska pojava i nikako se ne može rešavati na sada već sasvim
se dugo pamte ili nikada ne zaboravljaju.
veštačkim parcelama nacionalnih kultura.“
Sve u svemu, zaključili smo da je druženje prava svrha
Posle uvodnog referata našega profesora, usledili su
i slikarskih kolonija, da nije dobro pozivati samo umetnike
koreferati i saopštenja. Govorili su redom: dr Kruno Prija-
i od njih očekivati da „rade“ – jer to oni u svojim ateljeima
telj iz Splita, dr Boris Kelemen iz Zagreba, dr Lazar Trifuno-
mogu daleko efikasnije. „Ovde treba da je društvo šaroli-
vić iz Beograda, Danica Abramović iz Beograda, Marjan Tr-
ko, kao ’oko stola’, onda vrcaju ideje, iniciraju se korisne
šar iz Ljubljane, Bela Duranci iz Subotice, dr Leontije Pavlo-
akcije udruženih“, govorio je mudri starac.
vić iz Smedereva, Mirjana Lesek iz Sremske Mitrovice i Pe-
Zahvalan sam Tivadaru Vanjeku što mi je priredio
tar Momirović iz Novog Sada. Sadržajnošću diskusija, znat-
trodnevni nezaborav, potpuno različit od klime u dru-
no su doprineli svrsishodnosti skupa kolege: Jovan Sekulić
gim umetničkim kolonijama. Doduše, ovakav se doživljaj
iz Beograda, Živko Brković iz Šida, Vlado Maleković iz Za-
i može ostvariti u okruženju koje pogoduje takvom razmi-
greba, Milorad Dželebdžić iz Beograda, Stanislav Živković
šljanju, a to je stari ečanski dvorac, nažalost bez tragova
iz Beograda, Dubravka Beritić iz Dubrovnika, Zdravko Kaj-
svoje raskošne prošlosti.
maković iz Sarajeva, Vida Grandić iz Banja Luke, Miodrag
Jovanović iz Beograda i dr Miodrag Kolarić iz Beograda.

143
 Prvi skup istoričara umetnosti Jugoslavije protekao je
u radu i zasta prijateljskom druženju kolega okupljenih sa
svih strana našeg kulturnog prostora. Bilo je to, zaista i
bukvalno, prvi put u takvom sastavu! Nažalost, pritajena
opstrukcija nekih republičkih društava, koliko god „upako-
vana“ u navodne administrativne smetnje da se ovaj skup
„pravovaljano organizuje“, izazvala je teskobnu zapitanost
prisutnih – da li je moguće da ne želimo zajedno, udruženo
ostvarivati istovetne ciljeve?
Razišli smo se s nadom u skoro „do viđenja“, možda u
nekom drugom gradu.
(Naknadna beleška: Tek 1976. okupiće se istoričari
umetnosti opet, ne pominjući subotički skup, na „prvom
kongresu Saveza društava istoričara umetnosti Jugoslavi-
je“ u Ohridu, a potom će se održavati redovno, do raspa-
da Jugoslavije.)
Miodrag Jovanović, na samom kraju skupa u svojoj
diskusiji rekao je: „Budimo svesni da naše probleme ne
možemo rešiti bez kompaktnog jugoslovenskog tela isto-
ričara umetnosti, i svakako ne sada ovde. Predložimo da
što pre, u jednom skorom datumu započnu razgovori o
formiranju Jugoslovenskog društva istoričara umetnosti.“
Nažalost, ostali smo i mi u „Likovnom susretu“ neza-
dovoljni. Mislim da naši istoričari umetnosti nemaju inte-
resa za angažman u pokretu umetničkih kolonija. Skloni su
komotnijem, tradicionalnom „kabinetskom radu“ u muze-
jima i galerijama.
18. 12. 1966, nedelja
Pošli smo u Budimpeštu Torok Šandor i ja, vozom. Po-
zvani smo od strane institucije za potporu mladih likovnih
umetnika, naziv je: Fiatal Képzőművészek Stúdiója.243 Osno-
vani su 1958. godine, ako je Šanjika dobro informisan.
Ovo je zapravo u potpunosti Šandorova akcija. Ne-
mam pojma kako je do toga došlo. No, bitno je sledeće:
bićemo smešteni u „Ibus-sobi“ u samom centru, dobiće-
mo dnevnice, a zadatak će nam biti da posetimo nekoli-
ko ateljea mladih umetnika, pogledamo šta rade, posve
prijateljski da kažemo šta o tome mislimo, razgovaramo
o temama koje su nam zajedničke. Čini mi se da je sušti-
243 Studio mladih umetnika.
144
na zamisli to da putem razgovora sa nama oni ostvare ka-
kav-takav uvid u ono što se događa u umetnosti izvan nji-
hovog „lagera“.
Naravno, sve je to u vidu saradnje i međusobnog upo-
znavanja. Mi ćemo upoznati njihov „sistem rada“, imati
prilike posetiti i neke ugledne stvaraoce, videti izložbe...
Oni će, verovatno u nekoj budućnosti, isto tako delegirati
svoje predstavnike u neki „studio“ u nas. Pretpostavljam
da bi to mogla biti „Tribina mladih“. Samo, koliko ja znam,
mi nemamo taj sistem finansiranja, odnosno „mladi umet-
nici“ ne raspolažu sredstvima. To pretpostavljam Torok
zna kako se može rešiti.
Putovali smo prvo do Kiškunhalaša, potom do Baje,
odseli u hotelu „Duna“. Ovde sutra idemo u muzej, pozva-
li su nas radi dogovora o mogućnostima saradnje.
19. 12. 1966, ponedeljak
Türr István Múzeum, Baja.
Ugostili su nas zaista prijateljski. Opet smo razgova-
rali o eventualnoj izložbi skulptura Edea Telča u Subotici.
Sada smo u prilici i da vidimo čime oni raspolažu. Dok smo
u depou razgledali skulpture, video sam jedan sjajan Žen-
ski portret (Hedi Singer) iz 1908. godine, prava secesija!
(Naknadna beleška: Izložba je ostvarena tek oktobra
1997. u okviru jubileja gimnazije u Subotici, čiji je đak bio
i Ede Telč.)
Razgovarali smo ipak najviše o Ištvanu Nađu, raspiti-
vali su se o mogućnosti da se nešto od otkrivenih pastela
otkupi. Rekao sam im da to, verovatno, ne dolazi u obzir.
No, obećao sam, ako nama uspe da sakupimo sredstva za
otkup, dela će im uvek biti dostupna radi izlaganja.
Iz Baje stigli smo u Budimpeštu u 19 časova, čekao nas
je Ištvan Benčik (1931), čelnik Studija, vajar, moj vršnjak.
Sa Torokom, izgleda, zna se od ranije.
Dobili smo adresu, malo posedeli, družili se, dogovori-
li program za sutra. Smeštaj, soba preko „IBUS-a“ u jednoj
bočnoj ulici. Iz nje, pravo na Rakocijevu, odmah preko već
je Váci utca. Zaista u samom centru. Soba u pravom ne-
kadašnjem građanskom stanu. Gazdarica i njen muž, sta-
rija gospoda (Helle B.), ljubazni su i nenametljivi. Mobili-
jar u sobi, knjige u vitrinama, slike na zidovima, suveniri
nadohvat, kao i sve ostalo, zrači ono već nestalo vreme
„gospodstvene Pešte“. Setih se čika Todoša, razgovora vo-
đenog u ečanskoj koloniji o iznajmljenim sobama koje se
pamte. Otresam pepeo prve cigarete u maštovito obliko-
vanu secesijsku pepeljaru, pričam Toroku o Todoru Ma-
nojloviću i onom što mi je pričao u Zrenjaninu, razmišljam
o nepovratno izgubljenom vremenu, sličnim enterijerima
familija koje sam poznavao ili im još u stanove zalazim, koji
su sve izgubili. Pokušavam dokučiti šta je razlika između
ugođaja njihovih prostorija i ove sobe velevaroškog gra-
đanina.
Gospođa nam je zakucala na vrata, pita da li smo zado-
voljni. Zadržali smo je i molili da nam posudi čaše, ponudili
smo i nju vinjakom, kucnuli se i malo sedeli. Hteli smo do-
znati šta je „kućni red“ – njihov osobni, da bismo poštovali
navike domaćina. Rekli smo da ćemo najčešće izbivati, ret-
ko ćemo u sobi boraviti.
Potom, Šandor i ja završismo dan! Sutra ću zapisati
ono što je vredno nezaborava.
20. 12. 1966, utorak
Odmah ujutro morali smo žuriti na sastanak sa Ben-
čikom. Vodio nas je negde, prošli smo pored kuće gde
je Kondorov atelje. Po programu, dobili smo dozvolu da
budemo prisutni radu žirija pri instituciji koja nosi naziv
Képzőművészeti Alap,244 a ima složenu delatnost. Jedna
od njih je „a képzőművészet népszerüsitése“.245 To je na-
dasve važna aktivnost opstanka, da ne kažem egzistenci-
jalne nužde likovnih stvaralaca. Naime, preko ove čudne
„institucije“, slikari, vajari i grafičari imaju mogućnost pro-
daje svojih ostvarenja! Njihovo je da svoje radove donesu
i predaju, poštujući termine. Komisija se sastaje u unapred
određeno vreme u dobro znanim intervalima. Tada treba
da su eksponati „zaprimljeni“.
Komisija se sastoji, mislim, od pet „stručnih“ člano-
va, čija je dužnost „hogy elbirálják a begyűjtött anyagot,
ostályozzák és rendszerezzék mi megy megvételre vagy át
lesz véve bizományba...“246
244 Umetnička fondacija.
245 „Širenje popularnosti likovne umetnosti“.
246 „Odlučiti o prikupljenom materijalu, klasifikovati i si-
stematizovati šta ide u prodaju, a šta u komisionu prodaju...“
145
Reč – bizományba – podsetila me na razgovor sa Kon-
dorom 1962. godine! Tada mi je on pričao o „komisijama“.
Znači, ovaj današnji „zsürizés“247 je rad svemoćne komisije
koja može da preporuči, odabere, razvrsta, primi ili odbije,
odnosno „pranjem ruku“ – nalik rimskom namesniku Pon-
tiju Pilatu u Judeji – presudi, a da ostane „čistih ruku“. To
je postupak: preporuka da se delo uzme – „bizományba“.
Tako zaprimljena ostvarenja se evidentiraju, izdaje se re-
vers, a umetniku ostavlja da čeka kada će se ukazati po-
treba za njegovim ostvarenjem, odnosno kada će ono biti
„ponuđeno tržištu“, možda potom i otkupljeno. To, opet,
zavisi od posrednika (trgovačkog putnika), koga je Kondor
pominjao kao „ügynök“.248
Bili smo lepo primljeni, predstavljeni kao „gosti iz Ju-
goslavije“ članovima žirija. Sedeli smo i posmatrali rad ko-
misije-žirija.
Valjda zbog predrasuda, sećanja na razgovor sa Kon-
dorom, sve mi je izgledalo kao Proces Franca Kafke.
„Presuditelji“ su sedeli sa beležnicama i olovkom u
ruci. Ispred štafelaj, radnik u tamnoplavom radnom man-
tilu stavlja sliku. Ona se identifikuje na spisku, sledi oce-
na. Članovi žirija vrednuju eksponat, razmišljaju, klimaju
glavom, proveravaju svoje beleške, daju primedbe, glasa-
ju, donose odluku. Eksponat se odlaže „tamo“ ili „onamo“,
nešto se odbija uz navođenje razloga. Nažalost, upamtiću
samo najčešće razloge: prošli put mu je primljeno toliko i
toliko, otkupljeno, odnosno uzeto u komision; prodaja ne
ide, uložen novac se ne vraća, tržište je prezasićeno. Ili,
jednostavno, posrednici odbijaju!
Potom naredni eksponat, postupak sličan, tako re-
dom, delo po delo kao roba! No, to me podseća na nešto
što ističemo kao primer: u Velikom Bečkereku (danas Zre-
njaninu) u godinama prekretnice vekova banka je odobra-
vala kredit za kupovinu slika!
Ovde se događa neki sličan proces! Preuzete slike po-
srednici nude kupcima, preduzećima, zadrugama, privat-
nicima i osobama u radnom odnosu – koji mogu da kupe
sliku i na kredit, mesečno otplaćujući. Svlači im se s plate
247 „Odluka“.
248 „Agent“.
svakog prvog kao i za sve druge otplate robe kupljene na
kredit. Posrednici, naravno, znaju šta se traži i šta ide u ko-
joj prilici. Ne kupuje se kao svadbeni dar isti motiv kao za
poklon prilikom odlaska „zaslužnog trudbenika“ u penziju;
nije ista tema prikladna za spavaću sobu i za kancelariju
„uglednog gosta“ koji je obišao zadrugu i pohvalno se izra-
zio o radnim uspesima kolektiva. Naravno, sve se to od-
nosi na „umetnička dela“ razumljiva narodu i ostvarenja
sa tematikom „socijalističke izgradnje“. Tu je lako „uložiti
društvena sredstva“ jer će se ona vratiti. Međutim, šta či-
niti sa onim kreacijama koja se ne uklapaju?
Komisija, glumeći saosećanje sa nesrećnim umet-
nikom koji se ne zna prilagoditi, blagonaklono presudi –
„Átvenni bizományba, majd kiderül...“249
Sedimo i gledamo. Na štafelaju se smenjuju slike: cve-
ća, predeli, aktovi, vedute u maniru onoga što traje kao
eho „a nagybányai szabad iskola“,250 zatim slede već po-
znati motivi „soc-realističkih ushićenja na putu u lepšu bu-
dućnost“, ima čak i slika koje me podsećaju na kič „szalon-
cukros festészeta“251 iz predratnog, odnosno ratnog peri-
oda. Tu su „mace koje se igraju sa klupčadima vune“, ima i
„pijanih fratara“, odnosno „jelena koji riču“ – sve mi se pri-
viđa u vidu snoviđenja davno prošlog vremena.
Komisija – ozbiljnih lica, svesnih da obavljaju nadasve
važnu društvenu aktivnost – zastrašuje. Vidim kako čudna
bolest neumoljivo i ljigavo, poput zmije, vijuga u sve pore
društva. Povlađujući nekadašnjem malograđanskom uku-
su paora, koji su građani postali povarošenjem u kapita-
lizaciji kroz prekretnicu vekova, istorija se ponavlja. Sada
se ista vrsta poslušnika dodvorava sujeti skorojevića koji
demagoški usmeravaju „narod“ u dirigovanu vododerinu
socijalističkog „puta u lepšu budućnost“. Oni nisu vlast, ali
usmeravaju nevidljivu moć svemoćne erozije, poput pri-
rodnog toka stvari! Niko nije kriv! Sazvučjem „ponude i
potražnje“, nadasve savesno, činovnici duše izvršavaju po-
verene im zadatke. „Umetnička dela“ se vrednuju, razvr-
249 „Predati u komisionu prodaju, videćemo...“
250 „Slobodne škole u Nađbanji“.
251 „Sladunjavog slikarstva“.
146
stavaju, nude i prodaju. Sve u skladu sa zakonitostima trži-
šta i programa „umetnost narodu“. Ostvarenja se popula-
rišu i umetnička dela stižu tamo gde nikad nisu u prethod-
nom nenarodnom režimu.
Iluzijom „pranja ruku“, stvaralaštvo – kao prepoznatlji-
vost humane zapitanosti mislećih bića – skrajnuto je i ne za-
gađuje likovnu scenu.
A bizományba átvett alkotások, kiadott elismer-
vényekkel bisztositva, várhatnak!252 Negde u depoima insti-
tucije koja deluje u „interesu“ umetnika, autentična ostva-
renja krajnje legalno isključena su iz svakodnevice i one
iskonske potrebe mislećeg čoveka za umetnošću!
Sve je potpuno u redu, „niko nije kriv“, društvo „po-
svećuje pažnju“ svojim umetnicima, ako se oni dobrovolj-
no uklope u pravila koja su u njihovom interesu, što je za
njih „najbolje“. Žiri neumoljivo i najsavesnije radi i svesrd-
no izvršava zadatke, čini ono što treba. Nema propusta, sve
je po propisu. Članovi nisu korumpirani! Oni su samo bića
okoštalih emocija, zatamnjenih vidika, zagubljeni konvenci-
onalnim spokojem uvek podobnih mediokriteta. Daleko od
„politike“, oni su neimari politike – nevidljive poput prirod-
nog toka stvari – beznadežne, nalik tradicionalizmom zastr-
tog horizonta. Publika, naime, potrebu za umetnošću udo-
voljava oslanjajući se na „eksperte“ i modu vremena. Navi-
ke se teško menjaju, demagogije su iste, samo menjaju ime
prema potrebi. Likovno vaspitanje odavno je zaboravilo
pouke bečkerečkog blagorodnog pedagoga, slikara Antala
Štrajtmana, iz prvih godina našega stoleća.
Očevidno, žiri i posrednici, prodavci kao kormilari estet-
skog prosuđivanja, već su nalik „presuditeljima“ ljudskih
duša. Samodopadno i bez griže savesti, završili su posao da-
nas, spakovali svoje beležnice i opušteno ćaskaju, službenik
odnosi ostvarenja, odlaže ih u dosuđene pregrade. Pada mi
na pamet, kao simbolika, razvrstavanje tokom rata na levu
i desnu stranu ljudskog usuda.
Torok i ja smo se zahvalili ljubaznim domaćinima što su
nam dozvolili da pratimo tok rada komisije, pozdravili se i
pošli. Podne je!
252 U zalog preuzeta dela dobijaju priznanice i mogu čekati!
 Ručali smo, a potom se razišli. Šanjika je imao neki svoj
program, ja sam jedva čekao da se popnem kod Bele Kon-
dora.
Već na ulazu rekoh mu da nalije čaše „votkom viboro-
vom“, donosim potresnu priču! Seo sam i kazivao „zsüri-
zés“ od 9 do 12 sati!
Podsetio sam ga na naš razgovor, ovde na istom me-
stu uz isto piće na istu temu, ali 1962. godine. Tada rekoh:
„Slike su stavljane na ’apel plac’ (štafelaj), potom usmera-
vane na putanju nade, odnosno ’bizományba’. Arbeit Ma-
cht Frei!“
Bela me je posmatrao, ja sam govorio, opisivao ekspo-
nate koji su išli na jednu ili drugu stranu, odnosno bili od-
bijani. Ja sam, takođe, posmatrao Belu. S početka, delo-
vao je kao onaj kome je sve jasno pa je ravnodušan. Onda
je pokušao da od mene dozna više, postavljao pitanja u ci-
lju identifikacije slike, odnosno prepoznavanja članova ko-
misije. Uzalud! Ja sam – možda potresen „teatrom razvr-
stavanja“, govorio uopšteno, što se imena tiče apsolutno
sam nepouzdan. U startu već nisam imao želju da pamtim.
Doduše, nisam se ni trudio, uveren da nemam prava izno-
siti na videlo pojedinosti iz rada žirija.
No, kako meni, tako ni Beli nije bilo stalo do detalja.
Osetili smo monumentalnost podzemlja u načetoj temi.
Zaista, nisu potrebne gromoglasne naredbe i zastrašuju-
će komande da bi se sprovodile surove akcije, preusmera-
vali tokovi istorije, podsticala ostrvljenost izvršitelja, pali-
le knjige na trgu u Berlinu ili proturao kič na uštrb kreaci-
ja! Dovoljno je poslušniku upriličiti privid vlasti, a medio-
kritete unaprediti u prosudioce, tada kompleksi skrajnute
jedinke zrače neslućenu destruktivnu energiju. Revolucije
su najslikovitiji primeri!
Prema tome, svakako korisna, humana zamisao posre-
dovanja između umetnika i ljubitelja umetnosti, populari-
sanje stvaralaštva čak i kupovinom na otplatu u formi kre-
ditne politike zvanične institucije, izrodi se u vlastitu su-
protnost „zaslugom“ jedinke koja se sticajem prilika nađe
u neprimerenoj poziciji. Pitanje je da li se to može izbeći.
Na kraju, počeli smo se smejati. Učinilo nam se ovo na-
lik razgovoru „sveznalica“ koji o fudbalu sve bolje znaju od
selektora reprezentacije.
147
Ipak, ostala je gorčina beznađa! Počeli smo razgovara-
ti o nedokučivoj tajni izbora u nekim davnim vremenima.
Pomenuh tajnu izbora lokacije srednjovekovnih manastira
i njihovih crkava u optimalnom prirodnom okruženju. Bela
pak, pominje nepoznat sastav komisije koja je rimskim pa-
pama i drugim nalogodavcima preporučivala koga treba
angažovati za oslikavanje Sikstinske kapele, odnosno obli-
kovanje kupole nad bazilikom Sv. Petra.
Naš boravak u Pešti, ovom prilikom u aranžmanu Stu-
dija mladih umetnika, nije Belu impresionirao. Jednostav-
no nije to komentarisao. Kad imam vremena on je tu,
samo neka zvrcnem telefonom.
Po dogovoru, Torok i ja našli smo se u stanu. Po pla-
nu, večeras ćemo u jednom ateljeu sresti zanimljive mla-
de umetnike.
Bilo ih je nekoliko, pamtiću jednog nadasve zanimlji-
vog Grka!
Andreas Papahristos rodio se 1937. godine, mislim da
je u Mađarsku dospeo sa roditeljima, grčkim partizanima
koji su 1948. našli ovde utočište. Od Šandora Toroka je
mlađi godinu dana, ovde je završio likovnu akademiju, već
nagrađivan. Izlaže od prošle godine. Kad smo ušli u atelje,
odmah levo prema uglu, na podu video sam jednu kame-
nu glavu, mramor kao da se sam oblikovao u lik Sokrata,
kotrljajući se bespućima istorije. Naravno, glava je njego-
vo ostvarenje, moćna gromada autentičnog skulptora.
Lepo smo se ispričali na temu skulpture!
Sve ostalo bilo je večernje druženje, razgovor o bez-
brojnim temama.
Dan je bio zaista sadržajan, ali i zamoran.
21. 12. 1966, sreda
Vesprem. Ranije nisam bio, a i Toroku se išlo, otputo-
vali smo u Vesprem. Nisam oduševljen, možda i zato što je
zima. Po povratku, otišli uveče u bioskop, gledali film Zor-
ba a Görög.253
253 Grk Zorba.
 22. 12. 1966, četvrtak čuvene stihove „Talpra magyar...“, podstakao revolucio-
narnu ushićenost.
Ujutro otišli u Studio, sedeli i razgovarali sa Benčikom.
Sviđa mi se ovaj „100 éves étterem“, zaista je pogođen
Upoznali smo dva mlada umetnika: Đulu Faboka (1942) i
štimung, oblikovan baš samosvojan enterijer. Rekoh Šanji-
Karolja Vađockija (1941). Prvi je slikar, nisam o njemu for-
ki kako sam već više puta razmišljao na temu spomen-be-
mirao mišljenje, zapravo nisam video baš njegovih slika.
lega „nacionalnoj pesmi Petefija“. Nikako mi ne ide u glavu
Drugi je navodno isto tako veoma talentovan. Njega po-
da nikada nisu na onom bočnom zidu centralnog stepeni-
znaje Torok, ima zaista pohvalno mišljenje o njemu kao
šta modelirali figuru pesnika, a ispod stavili bronzanu plo-
grafičaru.
ču sa tekstom. Svaki put kada vidim zgradu muzeja, pomi-
Upoznali smo Mikloša Meloka i skulptorku Edit Rac. Edi-
slim kakav bi to jedinstven i slikovit spomen-beleg mogao
ta je, vidim, vrstan portretista, a radi i sitnu plastiku, figura-
biti u sazvučju sa autentičnom istorijskom lokacijom.
tivac je. Lirski nastrojena. Baš mi je zanimljivo njeno ispiti-
Danas sam upoznao slikara, majstora velikih zidnih
vanje forme kroz figuru trudnice, koja je neuobičajen motiv,
kompozicija. Zna ga Šandor od pre – Erne Fot, predavač na
ali je rezultat nadasve poetičan. Očevidno, ona traga za sa-
likovnoj akademiji, mojih je godina. Razgovarali smo o en-
zvučjem čoveka i prirode, pronalazi lepotu u običnom.
formelu, mogućoj i savršenoj izražajnosti apstraktne po-
Meloko mi se dopada kao stvaralac koji pred sobom
vršine koja kazuje poetičnim kolopletom nadasve rečite
ima jasan cilj. On skulpturu vidi prvenstveno kao spomen-
raznovrsnosti materije. Jezik materije je internacionalan,
beleg, želi da ostvarenje čitljivošću poruke svedoči. Zna
uvek aktuelan.
da govori i objasni svoju ideju, nije samo rukotvorac, već
i sjajan tumač. Ono što sam video govori o majstorstvu fi- 24. 12. 1966, subota
guracije.
Danas je Badnji dan, u detinjstvu meni najlepši praznik,
Nije mi palo na pamet da ga upitam za onu prošlogo-
koji se slavi u krugu porodice. Sada sam daleko od kuće!
dišnju skulpturu, gore u Budimu. Kasno smo stigli „kući“.
Iako nam niko nije pominjao, Šandor i ja smatramo da
23. 12. 1966, petak ne trebamo smetati nikom na ovaj dan. Možda u tajno-
sti drže Božić, možda ne. Svakako ne bi nam to rekli, ali
Bio sam do Kondora prepodne, dogovorili da u uto-
bi nas prezirali ukoliko im dosađujemo. Zato, danas „slo-
rak poslepodne dođemo sa Torokom. Bela će zvati i Lajoša
bodno zanimanje“! Otići ćemo na jednu izložbu u Kultur-
Nemeta da skupa provedemo malo vremena.
kapcsolatok Intézetének kiállitóterme.256 Tamo izlaže Laslo
Sa Torokom se našao u Vaci ulici u podne. Predložio je
Bornemisa, slikar.
da ručamo u „100 éves étterem“. Nikada pre tamo nisam
Kada smo stigli, shvatio sam da sam ga pomešao sa
bio, a tu je iza ćoška u jednoj staroj, divnoj baroknoj kuriji.
slikarom Tiborom Boromisom, koji se rodio u Bačalmašu
Zvala se Peterffy palota,254 čujem od konobara. Mora da je
1880, a nedavno je umro. Pripadao je koloniji Nađbanja,
negde iz polovine 18. veka, sada je već niža od trotoara sa-
čuo sam za njega od starog Pehana, učinilo mi se zani-
vremene Pešte. Tu sam na zidovima video uramljen štam-
mljivim.
pan materijal vezan za „Március 15-e“.255 Toga jutra 1848.
Laslo Bornemisa, na čiju smo izložbu zabunom stigli,
godine, Šandor Petefi sa grupom ushićenih buntovnika
čak je i prisutan. To je pedesetogodišnjak, niži rastom, će-
otišao je pred Nemzeti Múzeum, gde je, recitujući svoje
lavko dugog nosa. Izložba je, moram priznati, atrakcija ka-
kvoj se nisam nadao. Ima tu polokovskog slivanja boja, en-
254 Dvorac Peterfi.
255 „15. mart“. 256 Izložbeni prostor Instituta za kulturu.

148
formelistički asocijativnog, filigranski izvedenog nadre-
alizma natopljenog humorom, ali i seksualnim optereće-
njem. Sve skupa, malo je šareno. Deluje mi kao kombina-
cija Polokovih vitalnih površina i fino crtane raspričano-
sti Zuke Džumhura. Tašizam udružen sa opisnom, pedan-
tnom figuracijom. No, retrospektiva je bila vredna dola-
ska, drago mi je i to što smo ga upoznali, ali me je zamara-
lo njegovo „moraliziranje“. Imam ja toga u slikarstvu Bele
Pehana u našem Vrbasu.
Na kraju, posle svega, zamoreni besciljnošću provede-
nog dana, odlučimo vratiti se „kući“. Bićemo tihi, naspava-
ćemo se napokon!
Kad smo stigli, čekali su nas domaćini, gospođa i gos-
podin Hele, snebivajući se, svečano odeveni. Eto, izvinja-
vaju se ako su pogrešili, ako ne, onda će im biti drago što
ćemo prihvatiti da sa njima podelimo skromnu večeru kao
članovi porodice. Danas je Badnje veče, kažu – „takav je
običaj“. Bili smo ganuti, naravno prihvatismo poziv na ve-
čeru. U nedostatku prikladnog poklona, predadosmo im
poslednju flašu „župskog rubina“, našeg vinjaka čuvanog
za kraj godine.
Bilo nam je na večeri prijatno, imali smo utisak da nas
miluju svojom pažnjom kao da smo im sinovi. Odvijalo se
sve po redu, kako je to i običaj u kućama gde se ovaj blag-
dan poštuje.
Šandor i ja smatramo da je najprikladnije posle veče-
re ustati od stola sa obrazloženjem da ćemo otići u crkvu.
Pošli smo! Tu, od nas nedaleko, na uglu Karolyi Mihalj utca,
nalazi se ferenciek temploma,257 barok građen od 1727. do
1743. godine, znam to jer je u susedstvu bila univerzitetska
čitaonica gde sam 1962. radio, odmah pored je „Karpatija“.
Spušta se noć, prošlo je devet sati, ulazimo u crkvu
koja je dupke puna! Ugurali smo se u poslednje redove.
Obred je nalik ponoćnicama iz mog detinjstva. Posle rata
nismo odlazili. Prvi put, potom, skoro u isto vreme, ušao
sam u crkvu, zvanu „senćanska“ koja se nalazila nedale-
ko od moje iznajmljene sobe, 24. decembra 1946. godine.
Odlučio sam se kako ne bih bio u sobi, pored kuhinje u ko-
257 Franjevačka crkva.
149
joj je gazdarica sa sinom Bandikom, mojim školskim dru-
gom, spremala večeru za Badnje veče. Bilo me je sramota,
strahovao sam da će me iz sobe pozvati, a ja bih se sigurno
rasplakao. Otišao sam stoga u crkvu! Bio sam iznenađen,
jedva sam se ugurao u zadnje redove prepune crkve. Bilo
mi je lakše, nisam se osećao usamljen.
Sada je isto, specifičan božićni štimung, sveće tre-
pere, svi pevaju „Mennyből az angyal le jött hozzátok
pásztorok...“,258 samo – prošlo je dvadeset godina, mno-
go događaja se nanizalo u sećanje. Smanjio se broj verni-
ka, međutim, indikativno je to da u obredu, kada ljudi nisu
sputani radnim vremenom, crkva je puna i u Subotici i u
Pešti. Stojimo Šandor i ja, osećam kako treperi energija
zajedništva, valjda mi se to priviđa!
25. 12. 1966, nedelja
Božić. Ništa nismo imali u programu, proveli prepodne
u Szépművészeti Múzemu.
26. 12. 1966, ponedeljak
Bili u Sekešfehervaru, pogledali izložbu Nagy István.
Traje od 4. decembra do 1. marta naredne godine. Orga-
nizovale su je kolege iz Sent Istvan Múzeuma. Peter Kovač,
koga sam upoznao 1962, a predgovor katalogu napisao je
Gabor Pap! Pored ostalog, u katalogu pročitao sam i sle-
deće: „/.../ Jugoszláviában is megfordul, itt többnyire fe-
lesége szülőfalujában, Sajkásszentivánon dolgozik. Képei:
páratlan tömörségű és kifejezőerejű, utánozhatatlanul
egyéni Nagy István-i remekművek.“259
Drago mi je. No, čudi me da nije pomenuo našu izlož-
bu! Čak ni u literaturi! Na izložbi smo upoznali jednog na-
stavnika crtanja. Čudan čovek, nezadovoljnik. Preziva se
Borbelj. Nismo ulazili u kancelariju muzeja, nismo nikoga
potražili. Po povratku, veče proveli u „100 éves étterem“,
kasno stigli „kući“.
258 „Iz raja među vas, pastiri, došao je anđeo...“
259 „/…/ Bio je i u Jugoslaviji, ponajviše u rodnom selu svo-
je žene, radi u Šajkašu. Slike su dobro kompozirane i vrlo izražajne,
neponovljiva, jedinstvena dela Ištvana Nađa.“
 Torok je, takođe, primetio da u katalogu izložbe Ištva-
na Nađa nema ni reči o našoj. Čudno je i njemu da pu-
blici nije data informacija o gostovanju izložbe u dva gra-
da: Hodmezevašarhelju, odnosno Baji, koje su priređene
juna/jula ove godine! Nije istina da za njih nisu znali, niti
je prihvatljivo da nisu imali vremena uneti kratke podatke
u katalog. Prvenstveno u interesu daljeg istraživanja opu-
sa Ištvana Nađa.
27. 12. 1966, utorak
Poslepodne, po dogovoru, otišli smo Šandor i ja kod
Bele Kondora, došao je i Lajoš Nemet. Nekako, posve pri-
rodno, smatrao sam da trebamo „referisati“ o našoj ak-
tivnosti u proteklim danima. Lajoš je slušao zaintereso-
vano, imao sam utisak da sve pomenute osobe poznaje,
Bela se uključio u razgovor kada je pominjan Mikloš Me-
loko. Lajoš, rekao bih, deli mišljenje Toroka da je bio do-
bar potez upriličiti razgovore ovih mladih umetnika sa
nama kao „strancima koji se kreću u drugačijem svetu“.
Bela, pak, misli da se sve na kraju završi „piálással és üres
dumával“.260 Po njemu, to bi imalo nekog smisla da mi
imamo šta pokazati tim mahom jučerašnjim studentima.
Samo što nije rekao: „A ko ste mi pa vas dvojica da soli-
te pamet nekom?“ Mislim da je bio u pravu! Mi smo ovde
zaista neki „usputni“ sagovornici – „estére kitűzött találka
résztvevői“,261 a nikako stručnjaci čije se reči imaju uvaža-
vati već stečenim ugledom.
Sve u svemu, slažem se, umetničko ostvarenje (makar
i na fotografiji) svojim „redom stvari“, dosegnutim sazvuč-
jem svih obznanjenih činilaca, nudi celovitost i osmišlje-
nost koja može biti izazovna, usmeravajuća! Kao auten-
tičan domašaj kreativnog nastojanja, predstavlja primer
koji može biti ishodište mnogo čemu. Mi razgovorom mo-
žemo izazvati interesovanje i želju da se vidi – ali mi poka-
zujemo „ništa“, a tražimo da nam se veruje!
Razgovaralo se o slikarstvu materije – enformelu, me-
đutim, trebalo bi gledati obrađenu površinu, pa dokučiti
260 „Opijanjem i praznim razgovorima“.
261 „Učesnici naimenovani za večernji susret“.
150
njenu svrsishodnost. Isto i sa skulpturom, umesto „teatra
koji izvodi modelirana figura“, danas vladaju posve druga-
čija pravila, prvenstveno je to oblik sam po sebi, odnosno
sazvučje materijal – masa – prostor.
Primera radi, govorim o enformelu Miće Popovića
Obala (1961) u našoj zbirci, koja je bila izlagana 1962. na
Likovnom susretu, o čemu sam im pričao u „Karpatiji“ kad
smo sedeli sa Stojanom Vujičićem i Kornišem. Enformel se
u Beogradu pojavio krajem pedesetih godina, poput bun-
ta protiv otuđenja jedinke u društvu. „Kolektivna sreća“
na putu u „lepšu budućnost“ već se izjalovila. Zavladala je
kriza, spoznajom da je sve bilo uzalud. Suprotstavljajući se
tradicionalizmu, razočarani umetnik umesto slikane mate-
rije kao likovnog iskaza, materiji samoj prepušta značenje.
Ona će podsticati filozofske asocijacije. Površina je nalik
taloženju znakovlja, sugeriše protok vremena. Površinom,
kao paljenom, razaranom, zloslutno dotrajajalom u nijan-
sama crno-belim, kao da pluta mnoštvo tragova ljudskog
prisustva koje je izgubilo osobnost. Otuđenje!
„Jednostavno“, rekoh, „enformel je izraz sumnje u
postojeće vrednosti! Traganje za novim mogućnostima
objavljivanja samosvojnih, osobnih ’istina’.“ Potom sam
rekao da ih ima više, od tada naovamo, koji su izražajnost
neslikarskih materija ugradili u sopstvena ostvarenja kao
prepoznatljivu fakturu vlastite poetike. Ima toga kod Još-
ke Ača, Jožefa Beneša, Endrea Faragoa, Pala Petrika i dru-
gih slikara, pominjući samo ona imena koja se pojavljuju
na palićkim Likovnim susretima.
Pomenuh, naravno, posebno skulpturu! Kao primeri
poslužili su mi Olga Jevrić, Vida Jocić i Matija Vuković sa
Prvog likovnog susreta 1962. godine, odnosno učesnici Pe-
tog likovnog susreta ovoga leta na Paliću.
Olga Jevrić (1922) izlagala je na Bijenalu u Veneci-
ji 1958. godine. Nedvojbeno, predstavlja autentičnu po-
javu u našoj skulpturi, bila je zapažena i od stranih kriti-
čara. Ona je kreator apsolutnih plastičkih tvorevina! Izra-
žava se cementom i železnim šipkama. Ne dozvoljava čak
ni asociranje na nešto prepoznatljivo. Njene kompozicije,
rekao bih da su amorfne gromade u prostoru, koje svoju
„ljudskost“ potvrđuju konstruktivnom osmišljenošću pra-
vih železnih nosača. Obično nose nazive „predlozi za spo-
menik“ i mogu se zamisliti kao moćni volumeni, izdignuti
u ekspresivnu igru sazvučjem mase, materijala i prostora.
Kao spomenici, bili bi monumentalni belezi koji nadrasta-
ju tle i ocrtavaju se na horizontu, dominiraju prostorom i
njime plutaju kroz vreme. Očevidno, delovali bi – ako ipak
sebi dozvolim asociranje – kao milenijumskim protokom
glodane građevine, „oslobođene svega“ do gromoglasnog
krika ljudskog očaja, ruševinama prepoznatljive civilizaci-
je. Zaista, kao neko znamenje razarajuće tuge, spomen-
belezi Olge Jevrić isijavaju energiju plastičke tvorevine, ču-
desne magije govora forme same po sebi.
Nijedan „predlog za spomenik“ nije realizovan. Pita-
mo se zašto nije. Naravno, baš zato što je toliko lapidar-
no rečit i trajno aktuelan beleg na razmeđi čovekovih ne-
imarskih i destruktivnih prepoznatljivosti. Istinom o čove-
ku koju zrače ove kreacije, one su apsolutno neprikladne
da deluju kao usmerene demagoške poruke. Naprotiv!
Posve drugom poetikom, identičan, potresan anga-
žman u ime tragičnog usuda surovo ponižene jedinke, ob-
znanjuje se samosvojnom figuracijom. Različitim pristu-
pom, ali humanim nabojem autentične izražajnosti, mo-
deliraju dvoje vajara: Vida Jocić (1921), odnosno Matija
Vuković (1925).
Vida Jocić, logorašica koja je preživela, stalno mode-
lira i multiplicira lik i figuru u skulpturu, koja u sebi saži-
ma svu patnju i strahote u logoru Aušvic! Umnožene, na-
lik koloni paćenica, njene do kostura sasušene žene, upr-
kos svemu, nisu ružne. One traju „samrtnički graciozne“,
opominjući vidljivom razmeđom – „bogom dane“ i samo
ljudskom ostrvljenošću „stečene“ – prepoznatljivosti. Kao
čovek sam! Obasjan i osenčen, aversom i reversom ljud-
ske prirode. Plastička poruka, u likovni iskaz kristalisane
patnje.
Matija Vuković, trajno ozračen ratom, ali i kao čovek
koji se ne snalazi baš u bespućima egzistencije, okrenut
je skulpturi bez ostatka. Ostvarenja su potresna, krajnje
ogolela iskrenost kreacije! Sigurno jedna od najupečatlji-
vijih skulptura jeste njegov As (1958), poput vetrom i vo-
dom dubljene i glačane stene, možda gromovima deljan
hrastov panj-samotnjak ljudskog obličja. To je, nedvojbe-
151
no, znamenje opore, neuništive i moćne „lepote“ surovo
odgurnutog čoveka.
Srećom, bio sam u prilici da Lajošu i Beli pokažem ne-
što od toga o čemu sam govorio. Naime, poneo sam kata-
loge od Prvog do Petog likovnog susreta, onako da mi se
nađe, ako zatreba.
Tu smo se našli sa Kondorom, doduše i Lajoš je potvr-
đivao, koliko su snimci – slika i skulptura, naročito spome-
nika – „rečitiji od izgovorenih reči“. No, za reprodukcije u
našim katalozima nisu rekli da su „izvrsne“.
Vreme nam je isteklo! Po programu, morali smo ići u
atelje kod mladih umetnika.
Veče – provedeno sa Erikom Ligeti (1934), vajarkom
koja izlaže od 1955. godine, bila je i profesor umetnosti,
odnosno sa Đulom Kovačem (1926), koji je bio đak Lajoša
Filepa, radi u uredništvu „Művészeta“ – ostaće nam sigur-
no u sećanju. Bilo je prijatno veče!
Erika i Đula su odlični sagovornici. Ona je očevidno u
kontaktu sa umetničkom kolonijom u Hodmezevašarhe-
lju. Nju Torok verovatno odatle poznaje. Tako je razgovor
odmah krenuo, kao da se svi odavno znamo. Đula ima „no-
vinarski nerv“, tako je i pošao odmah sa pitanjima! Narav-
no, skulptura je tema.
Nama je to došlo kao nastavak razgovora kod Kondo-
ra. Đula je baš direktno to hteo: „Govorite nam o savreme-
noj jugoslovenskoj skulpturi!“
Neko je pomenuo Džamonju!
Setih se da sam u Rijeci, 1959. na izložbi u „Salonu“, vi-
deo Ranjenog jelena, čudnu skulpturu – drvo, staklo, me-
tal – konstrukciju u kojoj mi je pažnju privuklo mnogo sta-
klenih pločica složenih u oblik. One su, u „geometriji“ ap-
straktne forme, delovale kao ugrađeni dragi kamen. Drvo
i metal, staklo kroz koje struji svetlo, bili su objedinjeni
materijali, vešto podstaknuti svetlosnim efektom, celovi-
to plastičko dejstvo života forme same po sebi. Naravno,
tu sam odmah nadovezao sličnu igru – bezbroj u drvo zabi-
jenih eksera. Samim tim, nameće se simbolična vrednost
„kugle“, loptast oblik sjedinjenih eksera zrakasto okrenu-
tih unutra. Naime, Džamonja zakucava eksere, potom im
glave vatrom spaja u celinu i sagoreva drvo, što rezulti-
ra razgolićavanjem zrakaste strukture. Potom, on uvodi
u igru lance i opeke. Kao što multipliciranjem industrijski
oblikovanih segmenata „proizvodi“ zrake, tako i lancima,
odnosno opekama, sugeriše ćelijasto zajedništvo, nudi
nam simboliku kontinuiteta i celovitosti. Naravno, sferoid-
na forma sugeriše naboj iznutra, koji kreiranoj formi daje
vitalitet. Tako, njegova nadasve plastička tvorevina perma-
nentno isijava slojevita značenja simbola. Džamonjin život
forme prvenstveno je slojevitost, sazdana od dramatičnog
zajedništva čovekovog rada, samosvojnog dejstva materi-
jala, simbolike umnožene istovetnošću činilaca strukture i,
naravno, svega toga u monumentalnim dimenzijama razli-
stane humane poruke spomen-belega.
Spomenici su, uostalom, znakovlje našega trenutka, po-
dižu se na sve strane, mahom su to demagoški osmišljeni
igrokazi. Kada se autorima posreći da ideolozi koji drže sve
konce u rukama dozvole slobodu stvaralaštva, dogodi se da
prostori budu oplemenjeni istinitim, potresnim međašima
univerzalnih humanih poruka svevremene aktuelnosti.
Zanimljivo je, ne verujem da je slučajnost, svi pomenu-
ti vajari, naročito autori autentičnih predloga spomen-be-
lega ili realizovanih spomenika, obeleženi su ratom i patnja-
ma sramnog razdoblja civilizacije od polovine tridesetih do
polovine četrdesetih godina. Primera radi, Olga Jevrić, kao
i Mića Popović, odnosno Zoran Petrović i neki drugi, znači
očevidno okrenuti tematici stradanja jedinke i ludilu koje
je žigosalo civilizaciju, bilo da su slikari enformela ili promi-
šljaju tematiku spomen-belega, imaju ateljea u kompleksu
beogradskog Starog sajmišta! Ovde, krajem tridesetih u sa-
vremeno koncipiranim građevinama, održavani su među-
narodni sajmovi modernih dostignuća. Tamo sam kao de-
čak 1939. godine gledao događanja toga trenutka na televi-
zijskom ekranu! Potom, u istom prostoru, doduše načetom
šestoaprilskim bombardovanjem 1941. godine, a potom za-
nemarenom u okupiranom Beogradu, Nemci su formirali
koncentracioni logor koji je radio naredne godine i slao u
smrt desetinu i više hiljada, s početka dece, žena i staraca
Jevreja, potom ostalih žrtava.
Interesantan simbol! Prvo, sajmište kao reprezentativ-
na smotra humanih domašaja, potom stratište, a odmah
152
zatim središte kreativnih uzleta generacije – one iste koja
je stasavala i ostvarivala se istovremeno kada i jedinstve-
na lokacija, koja će po tri osnova sticati međunarodno zna-
čenje.
Imali smo kod sebe kataloge Likovnih susreta, listali ih
i tako stalno obnavljali teme.
Đula Kovač je ponudio da se napiše i objavi tekst o ju-
goslovenskoj savremenoj skulpturi u časopisu „Művés-
zet“. Ja sam predložio da se prevede tekst Ješe Denegrija,
„Skulptor Olga Jevrić“, objavljen u časopisu „Umetnost“
(1965, april–maj–jun). No, znao sam, ići će to teško! Pre-
vod na mađarski nema ko da plati!
Obećali smo da ćemo pokušati. Razgovaralo se o mno-
go čemu, ali smo se ipak vrteli oko memorijalne plastike.
U Mađarskoj je problematika identična, spomenike „proi-
zvode“ ličnosti u dosluhu sa moćnicima iz vlasti. Naravno,
to nije put do vrhunskih ostvarenja kreativnog tragalaš-
tva. Pomenuta su imena i jednih i drugih. Mislim da sam
dobro upamtio ona kreativna! To su bili stariji, maestro
Laborc, potom Eržebet Šar, Mikloš Boršoš (za koga sam
znao), Tibor Vilt, Imre Varga (koga sam primetio u Spomen
muzeju Aušvic), Katalin Šamu i Jožef Šomođi koji je mode-
lirao upečatljiv spomen-beleg Szántó Kovács koji sam vi-
deo u Hodmezevašarhelju. Pomenut je i Tamaš Vig, narav-
no Meloko i još nekoliko. Ja sam dodao one koje sam već
upoznao prethodnih dana.
Razgovor je trajao duboko u noć. Čini mi se, bio je ovo
najsadržajniji dan od kako smo došli Šandor i ja.
28. 12. 1966, sreda
Benčik je sredio, obezbeđen nam je doček Nove godi-
ne u popularnom sastajalištu umetnika koji se zove Fészek
Művészklub.262 Osnovan je valjda još početkom veka.
Bili smo u „oproštajnoj poseti“, primio nas je Jožef Ba-
njai, finansijski direktor Képzőművészeti Alapa. Zaista lju-
bazan, strpljivo nam je objasnio strukturu institucije. Oni
su zaista „sve“. Bave se zaštitom autorskih prava, stipen-
dijama, rešavaju penzije za umetnike i, naravno, socijal-
262 Umetnički klub Gnezdo.
nu pomoć kada zatreba. Oni održavaju „domove umetno-
sti“ (Alkotohaz), što je zapravo institucionalizovana forma
umetničkih kolonija u kojoj se može „trebovati“ atelje i
smeštaj na duže vreme. Oni su, naravno od ministarstva
– što bi se reklo – „zaduženi“ kao komesari za „nadziranje
umetničkog nivoa ostvarenja“ (?!), putem raznih – pretpo-
stavljam birokratskim aktom imenovanih – komisija. Shva-
tio sam da je to „zsűrizés“! Naravno, nisam komentarisao.
Uostalom, mi nemamo ni sve ono ostalo što je nadasve
korisno. Bilo mi je drago sve to čuti. Kada sam mu uzgred
pomenuo da sam ja pre no što sam postao istoričar umet-
nosti bio poreski inspektor sreza Subotice sa položenim
stručnim ispitom za računovođu, Banjai je revnosnije tu-
mačio i finansijsku konstrukciju, izvore prihoda i sve osta-
lo, naslutivši u meni „kolegu“.
Otišli smo potom kod Benčika i sa njim išli u najavljenu
posetu kod poznatog i uglednog vajara Ferenca Laborca u
Rakošheđ. Usput nam je Benčik ispričao sve što je potreb-
no da ne bismo ispali glupi. Laborc, rođen 1908. godine,
diplomirao je pre rata, izlaže od 1940. godine. Nedavno
je imao retrospektivu. Naravno, privržen je figuraciji, či-
tav život je proveo modelirajući. Primio nas je ljubazno,
lepo smo razgovarali. No, za mene tu nije bilo ničeg novog.
Sada su mi bliži skulptori savremenijih nastojanja i sa po-
sve drugim pristupom životu forme.
29. 12. 1966, četvrtak
Bili smo u poseti kod skulptora Tamaša Viga. Atelje mu
je na budimskoj strani, levo od tunela. Rodio se 1926. go-
dine, na studijama profesor mu je bio Beni Ferenci (1890),
vajar velikog ugleda, nekada đak Burdela i Arhipenka. Vig
nas je ljubazno primio. Razgledali smo po ateljeu, zapazio
sam samosvojnu studiju, tri figure trubača drugačije od
svega ostalog. Nalik papirnatim figurama, modelirane od
blago gužvanih ploča, zapravo su volumeni – nalik ljudima
– koji sa dugim cevastim trubama čine celinu. Kompozici-
ja ima naziv Kürtösök.263 Mene asocira na trubača u tornju
katedrale grada Krakova, podseća me na zvuke praskozor-
263 Trubači.
153
ja moga detinjstva, kada govedar javlja seljanima da mar-
vu priključe „čordi“ na putu za ispašu. Vidim vatrogasce
u tornjevima seoskih crkava u godinama rata, koji su tru-
bom objavljivali požar, dežurajući u strahu od partizanskih
paljenja još nepokošenog žita. Ali, pošto kürt znači rog,
pada mi na pamet Lehel kürtje264 – legenda o neustraši-
vosti. Kao dečak, 1943. godine crtao sam poglavicu kako
svojim rogom ubija cara, pre no što će sam biti pogubljen.
„Zato je rog i oštećen“, verovao sam tada! Sve u svemu,
skulptura Kürtösök obznanjuje, prosleđuje nadasve važnu
vest, odzvanjaće vremenom i prostranstvom zauvek! Pre-
ma tome, ona i nije samo modeliran prizor trojice trubača.
Skulptura je likovno oblikovan vanvremenski simbol, znak
u zaumlju ljudskom pohranjenog zvuka, humano zname-
nje oduvek i zanavek. Po tome, rekoh, Kürtösök su univer-
zalni spomen-beleg!
„To i jeste skica spomenika koji će biti postavljen!“,
kaže Tamaš Vig. Vreme smo potom zaista prijatno proveli
u razgovoru o memorijalnoj plastici. Šandor je zatim otišao
svojim poslom, ja sam navratio do Kondora. Pričao sam
mu o „trubačima“. Temu smo do beskraja razlistavali, Bela
ceni Tamaša kao vajara i reče mi: „A Vigh Tamás nem az
emlékművekgyártók csoportjába tartozik, ő szobrász!“265
Posle smo u našem omiljenom restoranu dočekali Toroka.
Ručali smo zajedno „za rastanak u ovoj godini“. Posle smo
Šandor i ja imali sastanak sa Benčikom.
30. 12. 1966, petak
U 10 sati otišli smo u Nemzeti Galéria. Dočekala nas
je istoričarka umetnosti, kustos Eržebet Čap. Po dogovo-
ru, provela nas je kroz depoe, gledali smo ostvarenja koja
nisu u stalnoj postavci. Bilo nam je zanimljivo. Nema čovek
često prilike da se nađe u tako bogatim depoima. Pomeša-
lo mi se sve u glavi. Čuo sam dosta toga o problemima ču-
vanja slika Mihalja Munkačija. Video mnogo skulptura, od
Ede Telča pa do novijih autora, Mikloša Boršoša i drugih.
264 Lehelova truba.
265 „Tamaš Vig ne pripada grupi koja pravi spomenike, on
je kipar!“
Bista slikara Jožefa Egrija, rad Boršošev, zaista mi se do-
pada, ali portret Lorinca Saboa iz 1961. godine smatram
jedinstvenim ostvarenjem Mikloša Boršoša. Isto tako, ne-
nametljivo postavljenu figuru buntovnika-paora Szántó
Kovács, koju sam video u Hodmezevašarhelju, delo Jožefa
Šomođija, svrstavam u vrsne primere memorijalne plasti-
ke. Moćna, ekspresivno modelirana figura zrači još prita-
jenu, ali već preteću pobunu jedinke, uspravljene u dosto-
janstveni znak povređenog staleža. Nisam video u skupini
meni znanih memorijala lapidarnije, paorski rečito zna-
menje, da je značenjem tako monumentalno, iako je be-
leg skromnih dimenzija.
Posle Nemzeti galerije, Šandor i ja vraćali smo se pola-
ko peške. Nikuda više nismo žurili. Razgovarali smo o na-
šoj „misiji“. Čini nam se da nismo proveli vreme uzalud.
Šandor je uveren da smo bili „korisni sagovornici mladim
umetnicima“, a ja u to baš nisam siguran. Međutim, meni
se čini da sam ja imao koristi od razgovora sa njima. Prven-
stveno, smatram korisnim razgovore na temu savremenih
spomenika. Počelo je kod onog temperamentnog Grka Pa-
pakristosa, nastavilo se kod Meloka, usijalo kod Bele Kon-
dora u divnoj polemici sa njim i Lajošem, potom sa Erikom
Ligeti i Đulom Kovačem, da bi se završilo na najlepši način
kod Tamaša Viga.
Šandor sve to opravdava, ali smatra vlastitim doživlja-
jem za pamćenje susrete sa Belom Kondorom. Naravno,
on misli da ostvarena saradnja sa Benčikom, odnosno Stu-
diom čiji smo bili gosti, te umetnicima koje smo posetili,
otvara i nama samima neke nove mogućnosti. Naročito u
povezivanju mađarskih mladih umetnika sa našim umet-
ničkim kolonijama. Svakako i gostovanje naših u njihovim.
Samo kada bi naši čelnici kolonija imali više afiniteta za to.
Poslepodne u 16.30 stižu Kaća i Šandorova devojka
Olga. Skupa sa novim poznanicima čekaćemo narednu
1967. godinu u „Fészeku“.
154
1967.
3. 1. 1967, utorak
Jutros smo se vratili iz Budimpešte, vozom. Vreme
koje smo proveli kao gosti Studija mladih bilo je korisno.
Torok i ja bili smo u ateljeima mladih umetnika, stigli smo
i družiti se sa Kondorom.
Dočekali smo i Novu godinu na ulicama Budimpešte
uz zaglušnu buku pištaljki. Takav je tamo običaj. Sreli smo
na ulici i vajara Agamemnona Makrisa, znam ga od pre.
Izgleda i za njega je ovo neuobičajeni doček Nove godine.
U ponedeljak, 2. januara, bili smo Torok i ja u Studi-
ju na „oproštajnoj sedeljki“. Rastali smo se sa Benčikom i
ostalima u nadi da ćemo i mi sa svoje strane doprineti da-
ljoj saradnji.
Trajno ću pamtiti „ceremoniju žiriranja“ i preuzimanja
slika u „bizomány“; Grka Papakristosa; naročito samosvoj-
nog skulptora Mikloša Meloka, odnosno studiju za spo-
menik – Kürtösök – u ateljeu Tamaša Viga. Nezaboravan
mi je i susret sa Portretom Sabo Lorinca, radom Mikloša
Boršoša iz 1961. godine.
16. 1. 1967, ponedeljak
Beograd. Dogovarali smo program izložbi za naredni
period. Prvo sam bio u Narodnom muzeju, potom u Gale-
riji reprodukcija. Tu sam obavešten o planiranoj ekskurzi-
ji u Pariz. Namera je da se autobusima ide u Pariz na Re-
trospektivu Pabla Pikasa. Boravilo bi se tamo dva, tri dana.
Prijavio sam se!
U povratku, kod Zobnatice, imali smo sudar. Sedeo
sam na sedištu br. 10 u autobusu. Sve se dobro završilo.
19. 1. 1967, četvrtak
Preselio sam svoju kancelariju u prostor koji je done-
davno bio naš stan u zgradi pored muzeja (Đure Đakovi-
ća br. 1). Sada je ovde na spratu sekretarijat (Karolj Engi),
upravnik (Lacika Sekereš), biblioteka u dve prostorije pre-
ma ulici, a prema dvorištu moj radni prostor. U prizemlju
smo dve prostorije uredili kao stalnu postavku galerije,
ostalo su depoi.
 Svojedobno smo trojnom zamenom stanova uspeli
odstraniti stanara iz ove zgrade koja je pripadala muze-
ju, ali se nije mogla koristiti. Kada sam ja došao na mesto
prethodnog stanara, stanje se izmenilo. Prostorije smo
postepeno uređivali za muzejske namene. Prošle godine,
napokon, dodelom jednog stana muzeju (meni), oslobodili
smo sav prostor za potrebe muzeja.
Nažalost, time problemi muzeja nisu nestali. Električ-
ne instalacije, prilagođene muzeju 1948. kada je otvoren
za javnost, traju još iz predratnog doba. Krajnje je vreme
da se brojnim intervencijama muzej osavremeni, dotrajalo
zameni. Međutim, očevidno, Opština nema nameru ulaga-
ti sredstva u revitalizaciju Gradskog muzeja. Gurnuti smo
na rub društvene brige. Stalno su neke druge potrebe u
prvom planu, mi smo skrajnuti beznadežno.
4. 2. 1967, subota
Beograd. Četiri autobusa umetnika, muzealaca i likov-
nih kritičara krenulo je na dugi put do Pariza.
Vozili smo se ceo dan kroz Jugoslaviju, noću prešli u
Austriju i stigli do nemačke granice.
5. 2. 1967, nedelja
Ušli u Nemačku s jutra i oko podne stigli u Minhen. Na-
ravno, parkirali smo se nedaleko Pinakoteke. Odmah smo
pošli u Staru Pinakoteku, iskoristivši besplatan ulaz nede-
ljom. Kasnije, posmatrao sam nadasve bučni karneval kod
katedrale. Nastavili smo put do granice na Rajni. Prespa-
vali smo u autobusima, sedeći.
6. 2. 1967, ponedeljak
Prešli smo francusku granicu rano ujutro. Oko 10 sati
stigli u Strazbur, gde smo razgledali katedralu.
Impresivna građevina, već na prvi pogled isterala je
umor neprospavane noći uz Rajnu. Građena je od 1176.
stolećima, kroz romaniku i gotiku do u renesansu zvonika,
koji je završen oko 1440. godine na visini od 142 metra.
Monumentalna, trobrodna crkva sa dva tornja i veličan-
stvenim transeptom na čijim portalima su nezaboravne
skulpture, pa jedinstvena propovedaonica i vitraži, jeste
155
ansambl vremena i stvaralaštva, romanike i gotike, fran-
cuskog i nemačkog kreativnog domašaja kroz vekove.
Nažalost, tihi grad sa veličanstvenom katedralom i ži-
vopisnim ulicama oko nje morali smo brzo napustiti.
U Pariz smo stigli oko ponoći, mrtvi umorni, prihva-
ćeni u dogovorenom svratištu bez tople vode, u internat-
skom smeštaju, nalik đačkim ekskurzijama u poratnim da-
nima nestašica svih vrsta.
7. 2. 1967, utorak
U ranu zoru, dok je većina spavala umorom skrhana,
vidim da nekolicina „naših“ pije kafu sa primusa u tišini.
Priđem i opojni miris sapuna, specifičan ugođaj koji zra-
če u toploj vodi okupani, golica mi nozdrve! U poverenju,
saopštena mi je tajna! Džonika, naš sekretar muzeja, koji
se „čeličio u ratu“, noćas, dok su drugi spavali, uspešno je
razmrsio Gordijev čvor i kupao se do mile volje toplom vo-
dom! Malo je njuškao okolo po zgradi, otkrio „šaraf“ od-
govarajuće namene i došao do tople vode. Zato su tako
opojno mirisali na sapun, a ne na jutarnju rakiju Joška Ač,
Džonika Engi, Tivadar Vanjek i drugi iz kompanije. Pridru-
žih se, potom okupan predadoh tajnu ostalima. Trajalo je
sve dok se domar nije dosetio i zavrnuo neki drugi „šaraf“.
Zapravo, tu počinje naš prvi dan u Parizu. Napusti-
li smo svratište i krenuli u potragu za nekim konačištem,
snalazili smo se svako prema vlastitom džepu. Naravno,
svi tragajući za jeftinijim hotelima, ali u jezgru zbivanja, a
ne na periferiji Pariza.
Uzgred, muzeji su utorkom u Parizu zatvoreni! Nema
druge, razgledali smo što se moglo gledati. Prvo smo otišli
na Monmartr. Tamo smo ubrzo pronašli kafanu u kojoj je
odsedao naš slikar, grafičar, ilustrator Milivoj Uzelac. Od
1923. stalno živi u Parizu, stekao je ugled kao ilustrator,
rodio se u Mostaru 1897. godine. Naravno, njega nismo
sreli, ali u kafani na zidu, okačena je njegova slika – Auto-
portret. Videli smo i vinograd, očuvan kao turistička zna-
menitost, valjda je to poslednji od nekada brojnih ovde.
Slikari na trgu ne slikaju portrete dokonih turista, ali ima
izvešanih slika, radi prodaje. Po učinku, rekao bih, ovi ne
spadaju u one umetnike koji su proslavili Monmartr.
 Bili smo u crkvi Sakr Ker (Sacre Coeur), grаđena je od
1875. do 1899. godine, ona je takođe atrakcija Monmar-
tra. Nije me impresionirala. Potom smo tumarali po „buv-
ljoj pijaci“; pešačili smo puno i stigli u Notr Dam (Notre
Dame), znamenje Pariza i remek-delo francuske gotike.
Pali smo s nogu i prepuni utisaka pošli na spavanje.
8. 2. 1967, sreda
U 10 sati, izložba Pabla Pikasa u prostorijama Grand
Palais i Petit Palais. Sreća moja što smo prvo došli ovamo.
Dok smo (svakako površno) razgledali ovu grandioznu re-
trospektivu, glava mi je već bila prepuna, nadam se traj-
nih utisaka!
Pikaso je od oktobra prošle godine star osamdeset i
pet godina! To se vreme poklapa sa kapitalnim prevratom
u slikarstvu. On je ne samo učesnik, već čelnik, inicijator
većine inovacija. Doduše, dva rata su takođe progrmela
svetom, oba su zvana „svetski“ i temeljno su razarala baš
Evropu. Na svoj način, ratovi su takođe oblikovali fiziono-
miju savremene umetnosti.
Kad sam završio razgledanje, kupio sam jednu publika-
ciju jer nisam poneo svoju beležnicu, seo i na brzinu zapi-
sao sledeće redove: „/.../ moram priznati da sam fascini-
ran grandioznošću dela, stalnim prisustvom u našem veku
i gvozdenom stvaralačkom logikom umetnika.
Mislim da je umetnost Pikasa, u stvari, neprekidna
igra čoveka kome je igra životna potreba, a sve kreacije
nastale su kroz duhovito okušavanje svojih moći i eksplo-
zije neiscrpne mašte.
Tu fantastičnu igru i egzibiciju mašte održava izvanre-
dan crtež, osećanje forme, ukus i smelost razbijanja skle-
rotičnih tradicija. Zbir svih elemenata daje retko celovita
dela sa jasno uočljivim pečatom autorove ličnosti i speci-
fičnog stila.
Bezgranično treperenje duše Pikasa kroz decenije na-
šeg veka i stalno ulagan napor da okuša sebe u svim toko-
vima stvaralaštva i želja da se okuša čak i u nemogućem,
unelo je stvaralački nemir u naše doba u neslućenim raz-
merama, ali istovremeno i haos egzibicionizma. Pikaso je
genije zaslužan za domete našega veka – Pikaso je krivac
za grehe našega vremena. Pariz, 8. II 67.“
156
Odmah smo se i potpisali na jednu od stranica La Re-
vue du Louvre, 1966. br. 6, nas nekoliko koji smo zajedno
prošli ovom fascinantnom izložbom i skupa tumarali Pa-
rizom: slikar Tivadar Vanjek, moj prijatelj; Milorad Balać,
slikar restaurator; kolege Lovor Dragojević i Dobrivoj Po-
pović, istoričari umetnosti kao i ja, te supruga slikara Luki-
jana, Sonja Luković.
Posle Pikasa, pitali smo se – šta činiti?! Ipak, moramo
nastaviti jer nam vreme ističe. Ubrzo, razgledajući ekspo-
nate Bonarove izložbe (1867–1947), bilo nam je jasno da
svako doba ima svoje domašaje! Potom, u Muzeju impre-
sionista, suočio sam se sa mnoštvom slika do sada znanih
samo sa reprodukcija. Na kraju, opet smo se našli pred ka-
tedralom Notr Dam. Sada smo razgledali enterijer, divili
se vitražima.
Uveče, šetali smo Pigalom, hodali do Mulen Ruža. Na-
pokon, vratili smo se u hotel. Popio sam čašu vinjaka i po-
šao na počinak bez večere, nisam imao snage ni da jedem.
Sutra nas čeka Luvr!
9. 2. 1967, četvrtak
Luvr. Danas je muzej otvoren od 10 do 14 časova. Ima-
ćemo malo vremena. Ne može se stajati pred svakim ek-
sponatom. Zato, grupa nam se raspada, svako posmatra šta
hoće, a na kraju, videćemo se napolju, nakon zatvaranja.
Naravno, prvo sam gledao više od planiranog u Niku sa
Samotrake. Potom sam krenuo u obilazak ostalog. Mona
Liza me je razočarala. Mislio sam da će susret sa tako ču-
venim delom biti impresivniji doživljaj. Doduše, nervirala
me je i gomila koja se sjatila pred Leonardovim jedinstve-
nim ostvarenjem.
No, u mnoštvu viđenog, pamtiću veliku sliku na koju
sam naleteo slučajno. Impozantna tabla, visine oko jedan
i po i širine preko dva metra, Pieta, jednostavne i čvrste
koncepcije. Pre svega, potresan prizor oplakivanja bez pa-
tetike. Dostojanstveni ritam i upečatljiva igra svetlih ak-
cenata na tamnoj sceni događanja, ispred krajnje lapidar-
nog, nazovimo – pejzaža, kazuje večnu temu bola majke u
motivu ponovljenom bezbroj puta. Ipak, sve je do nepo-
novljivosti samosvojno. Ne znam zašto, malo mi u svest
priziva Đota, viđenog u Padovi.
 Svakako, ovo je simbioza italijanskog znalaštva i reali-
stičke pričljivosti gotike. Čak i onaj segment „orijentalne“
vedute u pozadini kao da priča gde se ova tragedija svoje-
dobno dogodila. Donator, pak, zaista, kao da je pokraj sli-
ke koju je dao načiniti. Očevidno, bio je svestan činjenice
da i sam „kleči u večnost“ obasjan svetlošću, koju isijava
prizor čovekovih stradanja u liku božijeg sina, sa njim ili
bez njega, oduvek i zanavek. (Pieta iz Vilnev–le–Avinjona,
Majstor iz južne Francuske, oko 1470; autor je, navodno,
lokalni slikar iz avinjonske škole, Pjer Vilet.)
Sin božji, surovom torturom ubijen, obličjem je čovek.
Patnja je samo ljudska, a ne božja. Samo čovek od patnje
unapred strahuje, ali se njom i krvoločno naslađuje. Niko
je osim njega ne razaznaje, samo on poznaje patnju. Naža-
lost, samo čovek bol zadaje sebi sličnom – svesno, sa na-
merom da izazove patnju i stradanja. Sva druga živa bića
u bašti božjoj, instinktom praiskonskog straha – brane se,
bežeći ispred opasnosti. Samo čovek, hotimice izazivajući
strah kod drugih – preti, napada i teroriše!
Setih se knjige, odnosno pritajenog straha dok sam je
čitao. Pripadala je biblioteci moga tetka Mileta, listao sam
tu knjigu, iako mi je rečeno da je zabranjena od vlasti, kako
u godinama rata tako i prvim danima mira. Moja je svojina
od 1942. godine (Rene Filep Miler, Stada i pastiri /Führer,
Schwarmer und Rebellen/, preveo sa nemačkog M. Pavlo-
vić, Narodno delo, Beograd 1934).
U knjizi posebno me je impresionirala gravira Iskuše-
nje svetog Antonija, delo Šongauera (1430–1491), nasta-
lo verovatno u deceniji pre smrti. Na dostojanstvenog
redovnika s bradom (svetog Antuna) sa svih strana kidi-
šu neke karakondžule zastrašujućeg izgleda. Mene su te
strašne spodobe istinski strašile, ali sam prizor je bio su-
gestivan čudesnim „zavitlanim“ ritmom i bezbrojem ma-
štovitih detalja. Pričao sam o tome Beli Kondoru. Nedavno
u Budimpešti, dok sam posmatrao njegov bakropis, Szent
Antal megkisértése,266 rekao sam mu da ima isto tako „za-
vitlan“ ritam, ali sasvim drugačije značenje prizora. Avi-
njonsku Pietu, koja je nastala verovatno negde kada i Šon-
266 Iskušenje svetog Antuna.
157
gauerov otisak, ne pamtim, nisam je pre uočio na nekoj
reprodukciji. Za mene pravo otkriće! Posebno mi je drago
što u prostoriji nema publike. Ova jedinstvena Pieta, izgle-
da, još nije postala prava turistička atrakcija pred kojom se
tiskaju gledaoci. Osećao sam se kao u tajnovitom, posve-
ćenom prostoru neke zabačene manastirske bogomolje,
sam sa znamenjima usuda ljudskog, odnosno potresnim
dostojanstvom uljuđene tuge. Opčinjen sugestivnom po-
rukom meni posve nepoznatog umetnika.
Slutim da je Avinjonska Pieta naredna tema mojih raz-
govora sa Kondorom, kada se opet nađem u Budimpešti.
Naime, „Majstor iz Avinjona“, na sredokraći između Itali-
je i Nizozemske, pod uticajem jedne i druge strane, izne-
drio je samosvojno ostvarenje trajne vrednosti. Baš kao
što je Bela Kondor, podstaknut grafikom Martina Šongau-
era, komponovao i ostvario bakropis na istu temu, ali na-
dasve primeren našem vremenu.
Mene, jedanaestogodišnjaka, zaista su plašila strašila,
izmišljena imaginacijom sa kraja 15. veka! Čopor iz Soto-
ninog zverinjaka u san mi se vraćao. Šongauerov sveti An-
tun, međutim, suprotno savremenicima, ignorisao je iza-
zove đavola, on je trpeo smirenog lika i bez straha, osna-
žen verom u boga.
„Bojazan od boga i strah od đavola su suština i bitnost
hrišćanstva; tu se i dalje ogleda avetinjsko dejstvo niskih
demona iz davnih kultura“, podseća čitaoce pisac, Rene Fi-
lep Miler, koji se 1891. rodio u Karansebešu, sada u rumun-
skom delu Banata, četiri veka posle smrti Šongauerove.
Kondorov sv. Antun i te kako poznaje strahove druge
vrste. Sticao je iskustva, prvenstveno u paklu međuljud-
ske ostrvljenosti. Očevidno, njega razjeda i patnja iznutra,
daleko strašnijeg učinka od glupiranja Šongauerovih „ba-
baroga“. Kojima se, uzgred rečeno, današnja deca smeju!
Vremena se, naravno, menjaju. Strahovi takođe! Rene
Filep Miler u svojoj knjizi pominje pokajničke besede i nji-
hovo dejstvo zastrašivanja narodnih masa.
„U pokajničkoj svečanosti, koju je izazvao i razvio gnev
Savonarolin, cela varoš Florencija postala je žrtva ove sve-
čanosti. O danima karnevalskih svečanosti 1497. godine
na Trgu sinjorije bila je podignuta jedna ogromna pirami-
da.“ Opisujući detaljno ovu „piramidu“ nagomilanih dra-
gocenosti, Rene Filep Miler završava: „/... / dalje su se na
toj gomili nalazili muzički instrumenti, šahovske table, kar-
te. Na vrhu se nalazila velika gomila slika lepih žena. Trube
su objavile dolazak gradskog poglavarstva i sudija na bal-
kon palate Vekio i uz klicanje jedne ogromne gomile gle-
dalaca Savonarola je zapaljenu buktinju ubacio u ovu naj-
skupoceniju lomaču, kakva je ikada podignuta.“
Gorela je, znači, „najveća lomača ljudske kreativnosti“
– 1491. godine.
Bela Kondor i ja rodili smo se posle četiri i po stole-
ća, 1931. godine. Deset i više godina potom, plašila su me
svim narodima sveta oduvek zajednička strašila, spodobe
praiskonskog straha. Generacija kojoj smo pripadali, po-
stepeno je spoznala mnoštvo novih strahova – odrastaju-
ći u susret ratu.
Desetog maja 1933. godine, ne u Firenci već u Berli-
nu, tamu noći je opet zloslutno obasjala lomača ritualnog
spaljivanja!
Gorele su knjige! Oko lomače nije pokajnički mrmorila
zaplašena i bezoblična gomila neukih. Divljali su studen-
ti, podstaknuti demagogijom sugestivnog drekavca, koga
je masa – poratnim strahovima baznađa – proizvela u „fi-
rera“. On će ih povesti u strašniji rat od prethodnog, na-
očigled sveta koji nije shvatio poruku lomače, kao ni ras-
pomamljene krike i drugo znakovlje Kristalne noći 9. no-
vembra 1938. godine. Nešto ranije, 31. maja, izglasan je
u Nemačkoj – „zakon protiv moderne umetnosti“! Nešto
kasnije, 2. oktobra, nemačke trupe su ušle na teritoriju Če-
hoslovačke.
Devetog novembra „Napló“ objavljuje stihove Lorin-
ca Saboa: „Hát vedd bisztosra s halj meg. / Csak ne félj! /
Mond hogy: vége lesz! / Pár nap pokol, aztán semmi...“267
Prvog septembra 1939. godine počeo je drugi svetski
rat u jednom veku! Tada će početi iz dana u dan, iz godine u
godinu da se umnožavaju ranije nikom znani, novi strahovi!
Oplakivanja, odnosno Piete, potresna znamenja odu-
vek znanog bola majke, biće i nadalje izazovi stvaralačkom
267 „Uzmi za gotovo pa umri. / Samo se ne boj! / Kaži: da
se bliži kraj! / Nekoliko dana pakla, a zatim ništa...“
158
angažmanu, naročito onih umetnika koji u simbolu „ras-
petog“ uvek vide usud ljudski, patnju i stradanja jedinke u
raspomamljenom čoporu koji se zaklanja „civilizacijom“.
Posle Luvra morali smo se odmoriti. Uveče, šetali po
Monparnasu, popili kafu u kafani gde je nakada zalazio sli-
kar Modiljani (1884–1920). Negde u drugoj deceniji veka
u ovom lokalu sigurno ga nisu primećivali. Sada, osim fo-
tografije ispod koje piše njegovo ime, ništa mi ne govori o
njegovom prisustvu. Ugostiteljski objekat bez „fizionomi-
je“, kao bezbroj drugih, turistima je svejedno.
Radije smo šetali bez određenog cilja. Usput pogledali
smo izložbu Rene Magrita, sjajnog nadrealiste, izvanred-
nog slikara „magijskog realizma“.
Neko od mojih je znao gde se nalazi, odšetali smo i
pogledali, doduše u mraku, upečatljiv Spomenik Balzaku,
gromadu sugestivnog vitaliteta, dočaranog pokretom koji
se tek naslućuje. Roden (1840–1917) je ovim moćnim be-
legom, poput drevnih znakova u prostoru, nadrastao me-
morijale svoga vremena 1897. godine.
Duboko smo zakoračili u noćne sate, zaista smo mno-
go toga već videli, želja nam je da doživimo mnogo toga
još. Drago mi je što Vanjek, rođen 1910, odnosno najstariji
među nama, Balać (1905), neumorno hodaju u želji da „sve“
vide. Lovor, Dobra i ja, opet, izmišljamo sve novije „destina-
cije“ uzbudljivih – najčešće – pešačenja. Još pre dolaska u
Pariz, ja sam pripremio neke neizostavne punktove. Vidim,
ostali samo dodaju i nikako ne odustaju. Svakako, lakše je
u grupi! Srećom, sutra ne ustajemo rano, cilj nam je opet
Luvr! U razgovoru, svako je nešto opisao kao „nezaobila-
zno“, sada i ostali nameravaju baš to videti. Odnosno, „pro-
trčati“ kroz neke zbirke u koje danas nismo stigli zaviriti.
10. 2. 1967, petak
U 10 sati Luvr. Posle, negde oko podne, odlučismo se
za Rodenov muzej.
Muzej Ogista Rodena. Divna zgrada sa parkom u ko-
jem su Paklena vrata, skulptorova preokupacija od 1880.
do smrti. Ova monumentalna kompozicija, koja je zapravo
ishodište potonjih skulptura, istovremeno priziva u svest
Porta del Paradiso Gibertija sa Krstionice u Firenci, a sa-
mosvojnom leksikom podseća na „stil 1900“ u Parizu.
Meni je poseta ovom muzeju nezaboravan doživljaj. Na-
pokon, neke od njegovih skulptura mogu da osetim dodi-
rom, zatvorenih očiju. Osim nas, ovde jedva da ima nekog.
Čuvar kod ulaza sedi i čita novine.
Sam Roden je rekao: „Skulptura je umetnost ispupče-
nja i udubljenja, umetnost oblika u igri svetlosti i senke.“
Po njemu, bitna je „unutrašnja istinitost“. Međutim, ja mi-
slim da je to vizuelna senzacija, koja doduše obmanjuje,
ali je bliža utisku stvarnosti od doslednog realizma. Roden
je, nedvojbeno, shvatao da je pokret iluzija života. Narav-
no, pokret koji se nazire i sluti, ono „između“ što postiže
modeliranjem u sazvučju sa igrom svetlosti i senke. Tek
ovde može se stvarno doživeti sugestivnost Rodenovog ži-
vota forme, majstorstvo modeliranja, njegova samosvoj-
na modernost koju često mešaju sa impresionizmom u sli-
karstvu. To jedinstveno treperenje oblika, nadasve vidlji-
vo u delu Bronzano doba (1877), jeste njegov impresioni-
zam. Balzak (1897), pak, njegov je posve autentičan sim-
bolizam.
Nedaleko, nalazi se atelje Burdela, tu preko puta. U
određene sate, ne svakog dana, može se razgledati po-
stavka dela Antoana Burdela (1861–1929), nekad glavnog
pomoćnika Rodenovog. Učenik se razlikuje od učitelja. Po-
kret jeste uočen kod Rodena, ali je Burdel skulptor ekspre-
sivnog zamaha.
Bilo bi dobro videti dela u ateljeu, ali tu smo pogreš-
nog dana. No, Lovor – bez da je razmislio – pozvoni! Ubrzo,
pojavi se jedan gorostas sa bradom, gleda nas prekorno,
ali i ljubopitljivo. Pokušavamo se izvinjavati, ali je domaćin
shvatio ko smo. Nasmejao se i baš gostoljubivo, gestom
dobrodošlice, pokaže nam da uđemo. Stari vajar Rus, ko-
risnik, ali i domaćin Burdelove zbirke, odnosno ateljea, is-
postavilo se odmah, bio je prijatelj našeg skulptora, Sre-
tena Stojanovića (1898–1960). Drugovali su u ovom ate-
ljeu davno, kao saradnici majstora, godinama potom bili u
vezi. Ubrzo, bili smo počašćeni pićem, nazdravljajući vre-
me je u trenu prošlo.
Za danas, umetnosti je dosta! Šetaćemo bez unapred
određenog cilja. Videćemo ono što nam se samo pokaže,
prevashodno arhitekturu.
159
Otišli smo do Trijumfalnog luka (Arc de Triomphe) i po-
tom pešačili širokim trotoarom Elizejskih polja (Avenue
des Champs Elisees). Tumaramo tako bez cilja, gledamo,
a ništa ne vidimo. Lovor Dragojević odlutao je napred, mi
smo zaostali. Kad odjednom, vidim Lovor gestikulira ras-
pomamljeno, očevidno hoće da nam na nešto skrene pa-
žnju. Mi ga posmatramo zbunjeno. Potom, čućemo, prola-
zila je Brižit Bardo, samo što se nismo sa njom sudarili. Lo-
vor ju je primetio, potom pokušavao da nam to javi. Kada
smo se okrenuli, onako s leđa bila je samo jedna u mnoš-
tvu pripadnika generacije koju na filmu predstavlja.
Kasnije, na Sen Žermen d’ Preu gledao sam baš pažlji-
vo šetače u nadi da ću možda videti Žan-Pol Sartra, narav-
no uzalud. Ali smo zato videli Bernara Bifea (1927), sedeo
je i potpisivao kataloge, verovatno posle otvaranja svoje
izložbe. Nismo ušli, pretpostavljamo da ovde dolaze danas
samo zvanice. Gledali smo slike dobro nam znane opore
poetike egzistencijalizma, kroz staklo sa ulice.
Dan nam je bio zaista ispunjen, još malo pa će po-
noć! Krenuli smo na počinak. Usput, kafana nam se uči-
nila skromna, seli smo da predahnemo, hodajući prema
našem hotelu. Uz čašu vina, meni je pala na pamet ideja.
Sad ili nikad, mogli bismo polako s noge na nogu, odšeta-
ti do pijace, čuvenih Halles centrales, koje je svojedobno
pisac Emil Zola (1840–1902) pominjao kao „trbuh Pariza“.
Gradnja ovih paviljona započeta je 1851. godine. Slutim da
bi to bio nezaboravan doživljaj. Tamo se tokom noći isto-
varuju kamionima pristigle namirnice sa svih strana. Rade
beskućnici, ljudi bez zaposlenja, studenti, namernici „svih
boja i rasa“ kojima je za preživljavanje u Parizu i te kako
dobrodošla mukotrpno zarađena nadnica, koja se ispla-
ćuje odmah, na licu mesta! Znam, pričao mi je Kondor o
tome. On je 1959. godine navraćao u „Hale“, noću kada se
tržnica sprema za naredni radni dan. To je ona druga, ne-
vidljiva strana pariske svakodnevice, svojevrstan košmar
koji isijava tajnovitu energiju preživljavanja. Prava „džun-
gla“ – ali sa civilizovanim pravilima borbe za opstanak. U
neopisivom kolopletu zvukova, radi se ubitačnim tempom
celu noć. S jutra, oko pet sati, odjednom prethodni žamor
utihne, nadvladaju drugi zvuci. Veći deo učesnika seli se
u okolne birtije i počinje doručak – „čorba od luka“ (vre-
la ukusna tekućina, nadasve hranljiva, sa lukom i šajtom),
uz to hleb.
Vanjek je bez razmišljanja bio za odlazak do tržnice.
Lovor i Dobra su uvek za sve što će trajati kao nesvakidaš-
nji doživljaj. Pošli smo! Ubrzo, već smo ušli u subotu.
11. 2. 1967, subota
Stigli smo u „Hale“. Nakon hladnih, maltene izumrlih
ulica, odjednom larma u prividno bezglavom metežu ljud-
skog mravinjaka. Poput reka i potočića, kolone ljudi. Koli-
cima, na ramenu ili u rukama svi nešto nose do tezgi i žur-
no se vraćaju na polazišta. Stajao sam dugo, opčinjen pri-
zorom. Pogrbljeni pod teretom, ljudi u koloni sa polutka-
ma goveđim, svinjskim, ovčijim. Kad-kad tovar mesa preti
da zgnječi nosača; koloristički impresivne trake vijugaju,
granaju se i kao da nestaju među tezgama. Nema kraja,
stalno se obnavlja i teče nesaglediva količina robe kroz
prostor. Sve će to da se izgubi tokom dana u „trbuhu Pari-
za“. Impresivan je utisak haosa koji isijava red! Sve kao da
se događa „s brda-s dola“, nalik uzbuni u razorenom mra-
vinjaku. Odjednom, čovek postaje svestan da je bezgla-
vost samo privid, metež se pretvara u igru kojom vladaju
pravila. Tržnica deluje kao svet u malom, zrači zagonetnu i
preteću moć usmeravanih masa.
„A forradalom eszeveszettsége“268 – što bi rekao Bela
Kondor. Bio je u pravu kada mi je u razgovoru naglašavao
da će za mene poseta tržnici noću biti nezaboravan do-
življaj. Ispostavilo se, svi smo zadovoljni što smo se ovde
našli! No, nismo bili sami, tu i tamo primećujemo još zna-
tiželjnika. Odudaramo od zatalasane mase koja radi! Mož-
da nas i preziru zato što se od njih razlikujemo neradom.
Odabrali smo jednu živopisniju birtiju, ušli smo na vre-
me i zauzeli sto. U trenu, sva su mesta bila zauzeta!
Poručili smo, po prethodnom dogovoru, „sve isto kao
i većina“. Ispostavilo se da niko u prostoriji nije birao ništa
što bi se razlikovalo. Svi prisutni, kao po nekom ritualu, sr-
čemo čorbu od luka!
268 „Besmisao revolucije“.
160
Skoro istovremeno, počeli smo da se smejemo. Za-
pravo, mi pripadamo „dušom i telom“ ovoj masi krajnje
umornih i nadasve gladnih! Niko oko nas nema pojma ko-
liko smo mi „šljakali“ od juče ujutro do sada, neprekidno.
Pio sam crno vino, naslađivao se oporim prizorom koji me
je podsećao na vlastite dane teskobe, oskudice, rabotova-
nja u godinama školovanja.
Posve sam siguran da ću trajno pamtiti Halles centrales,
ako ikad dođem, tu ću opet učestvovati u „ritualu čorbe od
luka“. No, tražiću sličnost doživljaja na tržnicama i drugih
gradova, u zoru na razmeđi nevidljivog i vidljivog radnog
dana. Očevidno, nigde opora poetika preživljavanja ne po-
tvrđuje kontinuitet na tako potresan, surovo privlačan na-
čin.
Stigli smo u naš hotel i pali u krevet. Nisam se dugo
odmarao. Danas polazimo kući, odmaraću se u autobusu.
Ustao sam, nedaleko je čuveno groblje Per-Lašez (Père-
Lachaise). Pošli su i kolege Lovor i Dobra.
Bilo je to nezaboravno jutro. Nigde nikog! Šetali smo
memorijalnim prostorom. Videli grobove Balzaka, Žeri-
koa, Šopena, stajali pred „Zidom streljanih komunara“.
Uvek isto, kao da se sve završava streljanjem nekoga u ime
nečega od čega uvek imaju koristi neki treći. Nemam sve-
ću. Upalio sam na tren svoj upaljač, radi plamička sećanja
na žrtve. Krivci uvek prežive.
Vratili smo se u hotel sa usput kupljenim namirnicama
za put.Danas idemo do Ajfelovog tornja, pogledaćemo Pa-
riz od gore. Potom u Muzej moderne umetnosti.
Na Ajfelov toranj penjali smo se peške, ali ne skroz
do vrha. Ono što smo hteli, videli smo. Očevidno, svi naši
punktovi interesovanja bili su rasuti u impozantnom pro-
storu. Obišli smo mnogo toga!
Otišli smo potom u Muzej moderne umetnosti. Vre-
mena imamo, nema žurbe. U mnoštvu remek-dela, slučaj-
no, zapazio sam dva mala eksponata Moholj-Nađa (1895–
1946). Baš mi je drago u Parizu videti trag mladića, koji
je nekad u nama nedalekom Molu, odnosno Adi, poha-
đao osnovnu školu, kasnije preko leta boravio kod rođa-
ka, advokata u Molu. Dan je lep, sunčan. Nakon razgleda-
nja muzeja, dadaističke izložbe, zatim izložbe Baumajstera
(1889–1955), vratili smo se u hotel po stvari. Potom šetali i 13. 2. 1967, ponedeljak
sedeli, čekajući autobuse.Kolege su se isčuđavale šta smo
Jutro je, zaustavljamo se u Milanu, rano smo stigli da
sve obišli u par dana. Mi smo jedva čekali da se u autobusu
bismo bilo šta videli. Oko podne stižemo u Veneciju. Zadr-
opustimo. Svega mi je dosta! Krenuli smo iz Pariza u 20.40
žaćemo se do 21 sat, tako većina želi. Ponedeljak je, svi su
časova u noć, pravo dole prema Eks an Provansu.
muzeji zatvoreni. Našu granicu prešli smo u ponoć.
12. 2. 1967, nedelja
14. 2. 1967, utorak
Stigli smo oko podne u Eks an Provans, bolje rečeno
Stigli smo u Beograd u 15 sati. Dobrivoj, Lovor i ja ne-
prošli, i u Nicu stigli u 15 časova. Tu smo postali svesni da
ćemo zaboraviti druženje, brojne doživljaje kroz posete
nam se jedan autobus usput „zagubio“. Odlučeno je da se
galerijama i tumaranje Parizom. U našem autobusu niko
ide do Mentona (granični prelaz), zapravo u Monte Karlo!
osim nas nije video „Hale“, nisu bili u Rodenovom muzeju,
Ima kolega koji su uvereni da će u kockarnici – dok dangu-
groblju Per-Lašez... Moj dragi Vanjek, slikar iz Zrenjanina,
bimo čekajući – zaraditi nešto novca.
zahvaljivao se zbog posete Sen Šapelu, primeru sjajne go-
Parkirali smo se, neki su se zaista vratili. Jedan slikar iz
tike, koja je građena od 1243. do 1248. godine. Jedinstve-
Sarajeva imao je sreće! Njemu je automat „darovao“ pre-
ni vitraži, čija je lepota već tada zračila do Engleske i Ne-
gršt novca u metalu.
mačke, Vanjeku su nezaboravan doživljaj. Pre nije ni znao
Ja sam odšetao nešto dalje obalom, seo u otvor za top
da ova kapela postoji. Stari Balać uveren je da bi bez nas
jednog napuštenog bunkera i posmatrao nedogled uzne-
mnogo vremena proveo u hotelu. Nekima je žao što nam
mirene pučine sa azurne obale. Koji li slojevit i rečit splet
se nisu pridružili. Nama je, pak, drago što se nismo morali
znamenja: more, ogroman bunker zaostao iz svetskog
prilagođavati heterogenom sastavu neke „složenije“ sku-
rata, belosvetsko stecište kockara, desno od mene, ali se
pine. Uveče u osam ja sam bio u Subotici. Danima ću mo-
ne vidi – Kan, prošli smo kroz grad filma, levo na drugoj
rati da sređujem beleške sa puta.
strani državne granice, proći ćemo kroz San Remo kasni-
je, simbol zabavne muzike. Sve je ovde nadohvat, a nedo- 14. 3. 1967, utorak
stižno. Rat je prošao – nadamo se zauvek – bar što se tiče
Subotička Gradska kuća, građena po projektima Jaka-
„svetskih“ razmera sukoba. Nikada mi kockarnice nisu bile
ba i Komora od 1908. do 1912. godine, upisana u registar
bliske, uostalom i nisu za moje prihode. Ja sigurno neću
spomenika kulture, pod br.: 466/66. u Pokrajinskom zavo-
u Kan dolaziti zbog filma. Ni sa pevanjem ne stojim bolje.
du za zaštitu spomenika kulture. Bila je to prva zakonom
Bunker, izgrađen u stenovitoj obali da bude neprimetan i
zaštićena secesijska građevina u Vojvodini i jedna od naj-
efikasan, trajaće neuništiv, ali beskoristan. Neke nove ge-
ranije zaštićenih u Jugoslaviji.
neracije neće u njemu naslućivati upozoravajuće zname-
Napokon, stručna javnost počinje obraćati pažnju na
nje bezglavih postupaka civilizacije.
jedinstvenu graditeljsku baštinu, prepoznatljivost Suboti-
Ubrzo, pridružili su mi se Dobra, Lovor i nekoliko kole-
ce! Nisam radio uzalud.
ginica. Njima je palo na pamet da je ova slikovita lokaci-
ja najpogodnije mesto da prezalogajimo i popijemo čašu 11. 5. 1967, četvrtak
francuskog vina, čekajući. Napokon, s mrakom skupa sti-
gao je i zagubljeni autobus. Prelazimo granicu i nastavlja- U muzej došao jedan visok čovek, ravno sa stanice, tra-
mo put. Dok se vozimo kroz San Remo – u mimohodu – žio je izričito mene. Predstavio se – Ištvan Šoljmar. Ponu-
vidim kako je festivalska dvorana zapravo u krajnje neu- dio sam da sedne. Čekam da kaže razlog posete. On me po-
glednoj zgradi. smatra nekako ispitivački, potom pređe na stvar.

161
 „Nagy István ügyben vagyok itt, Belgrádból jövök,
üdvözli a Dr Trifunovics, a Nemzeti Múzeum igazgatója,
azt tanácsolta hogy a Bélával beszéljek elősször. Akkor hát
kezdhetem!“269
„S neba, pa u rebra“, direktno, bez uvoda i okolišanja,
ni kafu da mu spremim nije čekao. Radi se o dve slike. Prva
se nalazi u Budimpešti (Nemzeti Galéria), druga je negde
kod nas.
Prva: delo poznatog srpskog slikara iz Novog Sada, Pa-
vla Simića (1818–1876), na kojoj je predstavljen peštanski
Lanchid,270 pohranjena je u depou Nacionalne galerije, čiji
je – uzgred doznajem – umetnički direktor Ištvan Šoljmar,
moj današnji gost.
Druga: pastel Vrbe/Füzfák (50 x 70 cm), slikane oko
1930. kod Gardinovaca, čiji je autor Ištvan Nađ, nalazi
se „tu negde, a to Bela u subotičkom muzeju sigurno zna
gde“, rekao je dr Lazar Trifunović – moj prvo profesor, a
potom i prijatelj – svom peštanskom kolegi, Ištvanu Šolj-
maru, juče u Beogradu.
Razgovor je započet ranije. „Beogradska strana“ je
već od pre zainteresovana da zamenom dobije pomenuto
platno Pavla Simića, Lanchid.
Dr Ištvan Šoljmar nadasve temeljno proučava stvara-
laštvo slikara Ištvana Nađa. Naravno, video je izložbu Pa-
steli Ištvana Nađa u Hodmezevašarhelju, odnosno Baji,
gde se ona nalazila od 5. juna do 7. jula 1966. godine. Ni-
šta čudno da je baš pastel Vrbe odabrao kao moguću sliku
zamene! Obavestio je o tome dr Lazu Trifunovića, koji se
sa takvom zamenom složio.
Juče, dogovorili su da ja vidim proceduru kupovine
Vrba od vlasnika. Narodni muzej u Beogradu bi potom pa-
stel otkupio i sredio sve oko postupka zamene eksponata
između dve ustanove. Šoljmar je ponudio da u povratku
siđe sa voza, lično razgovara, a potom nastavi za Peštu.
269 „Tu sam zbog Ištvana Nađa, dolazim iz Beograda, gos-
podin dr Trifunović, direktor Narodnog muzeja, Vas pozdravlja,
preporučio mi je da porazgovaram prvo sa Belom. Ako dozvolja-
vate, počeo bih!“
270 Lančani most.
162
Njihov dogovor nije imao mane. Omanuo sam ja, nisam se
složio!
Isto tako, direktno i bez okolišanja rekao sam da ću
tražiti način da pastel otkupim za Galeriju likovnog stvara-
laštva Mađara u Vojvodini, pri Gradskom muzeju u Suboti-
ci! Posle toga, nemam ništa protiv da potpišemo pozajmi-
cu na dugotrajnije izlaganje Vrba u Nemzeti galeriji u Bu-
dimpešti. Naime – uveren sam – Vrbe su jedan od najdra-
gocenijih eksponata naše „Galerije Mađara“. Zamenom za
sliku Pavla Simića, ovaj pastel postaće jedan među slični-
ma u Mađarskoj.
Umesto da nastavi započetu temu „rafalnog dijaloga“,
Šoljmar kaže:
– Az elöbb kavét kinált, a Trifunovics kollégával „vinya-
kot“ ittunk, Belgrádban!271
– Tudom! „Zsupski rubin“ volt, azonnal mutatom az
üveget remélem meg fogja ismerni.272
– Igen, ugyan ilyen volt...273
Natočio sam nam u čaše, kucnuli smo ih i nazdravili...
Džonika je ubrzo doneo kafu, pušimo i – rekao bih – reči-
to ćutimo i on i ja.
– Mint idősebb, Pista vagyok!274 – podigne čašu, kli-
mne glavom prema meni...
– Béla! – odgovorim, kucnemo se i dokrajčimo piće u
čašama.
Potom, razgovor je krenuo uobičajenim tokom. Narav-
no, krenuli smo od početka. Nakon uobičajenih rečenica,
usledila je tema: pasteli Ištvana Nađa. Zamenu slika Šolj-
mar više nije pomenuo! No, brzo je stigao dotle da postavi
pitanje „o toj galeriji likovnog stvaralaštva Mađara u Voj-
vodini“. Potanko sam mu izložio ideju osnivanja galerije,
govorio o problemima koji sa tim idu, nedostatku sredsta-
va. Šoljmar mi je, opet, skrenuo pažnju na moguće falsifi-
271 Malopre ste nudili kafu, kolega Trifunović i ja smo pili
vinjak u Beogradu!
272 Znam! To je bio „župski rubin“, sad ću vam pokazati
bocu, nadam se da ćete je prepoznati.
273 Da, bila je upravo takva...
274 Kao stariji, zovem se Pišta!
kate. To smo mi, međutim, već znali. Rekoh mu da je udru- 2. 6. 1967, petak
ženje 1923. godine maltene i bilo formirano da bi vojvođan-
Antun Kovačić Bata, upravnik Doma kulture Gradska
ski slikari i udruženje u Mađarskoj zajedno nastupali protiv
kuća, organizuje odlazak u Budimpeštu. Krenuli smo au-
tih falsifikatora, odnosno sumnjivih preprodavaca slika, koji
tom prepodne. Posle nas, poći će svojim autom kolege,
su organizovali umetničke izložbe u vojvođanskim gradovi-
arhitekti iz Zavoda za urbanizam. Videćemo se uveče u po-
ma. Naravno, bilo je reči i o Jožefu Pehanu, Nađbanji, Ola-
zorištu.
hu, Juhasu...
Bata i ja smo se smestili u hotel. Telefonirao sam Kon-
Pominjao sam moje prijatelje u Budimpešti, Kondora i
doru, najavio se za sutra. Potom išli na dogovoreni sasta-
nedavni duži boravak sa Torokom u Pešti, čak i dan kada
nak da dobijemo karte za pozorište. Gledaćemo komad
smo izvesno vreme proveli u Nemzeti galeriji.
Ha elmondod letagadom,277 pozorište Madács. Sve je to
Tome smo se nasmejali, uz napomenu da je današnji raz-
u okviru saradnje Doma kulture sa peštanskim glumcima.
govor mogao biti već i obavljen u Pešti, decembra meseca.
Malo mi je bilo dosadno, no šta da radim kada sam Kon-
Na kraju ugodno provedenog vremena, ispratio sam Ištva-
doru rekao – sutra.
na Šoljmara na stanicu, nastavio je vozom za Budimpeštu.
Čak ni u pauzi nema naših kolega! Bata otišao da se
Boravak u Subotici nije bio zaludan. Dogovoreno je da deset
raspita, telefonom. Vraća se, vidim da je sav izobličen. Naš
pastela sa izložbe uvrstimo negde na jesen u retrospektivu
kolega, arhitekta Palfi, poginuo je u saobraćajnoj nesreći
Ištvana Nađa, koju će prirediti Nemzeti galerija u Budimpe-
negde kod Kečkemeta. Neko rusko vojno vozilo se sa njim
šti. Naravno, pastel Vrbe „okvetlenül megy Pestre“!275 Sači-
sudarilo na raskrsnici.
nili smo spisak, ja sam preuzeo na sebe da sredim sa vlasni-
Svega nam je dosta. Odsedeo sam ostatak predstave
cima i dobijem pastele za novu izložbu. Pišta je ljubazno po-
duhom odsutan. Posle, jedva sam dočekao da se nađemo
nudio da napišem nešto za časopis „Művészet“. Rastali smo
u hotelu, sami. Nerviralo me je okruženje, svaki razgovor
se kao prijatelji koji se godinama znaju!
mi je delovao glupo i neprimereno, naročito pričanje vice-
21. 5. 1967, nedelja va na temu kako je sada „Mađarska najveseliji konc-lager“
jer je, navodno, ovde dozvoljeno ismevanje „vlasti“. U ho-
Segedin. Horváth Mihály utcai Képtár,276 12 sati, „tačno
telu, mislio sam, razmišljaću i pisaću. Skočanjen od pomisli
u podne“, otvorio sam pred dosta publike Izložbu likovnih
na prolaznost života, jedva sam sročio belešku...
umetnika Subotice. Pre izložbe, meni veoma koristan razgo-
vor sa istoričarem umetnosti segedinskog muzeja Zoltanom 3. 6. 1967, subota
Selešijem (1920). Veoma ljubazan čovek, ponudio svu mo-
Sa Batom bili u Nemzeti Múzeumu, potom je on otišao
guću saradnju, ako mi šta treba da mu javim!
poslom, a ja sam pošao kod Bele Kondora.Naravno, prvo
Poslepodne, poseta ateljeu slikara Vinklera (rodio se
sam mu govorio o jučerašnjoj tragediji koja se dogodila
1912. godine u Subotici). Veoma zanimljiv slikar, Zolika je
maltene istovremeno sa našim telefonskim razgovorom.
bio u pravu, ali poslepodne nije došao sa nama u posetu.
Otišli smo potom na ručak, a zatim u „Kárpátia“ da
Vodio nas je slikar Joška Pinter, navodno profesor mu je
pijemo hladnog piva. Sami. Nismo se javljali ni Lajošu ni
bio Vinkler. No, odmah u startu, ispostavilo se, Laslo Vin-
Stojanu. Uzgred, Bela kaže da se Korniš veoma „aktivi-
kler nije u srodstvu sa našim Imreom Vinklerom, subotič-
rao“ i zanima ga film. Pomenuo sam mu susret sa Ištva-
kim slikarom.
nom Šoljmarom u Subotici, rekao da će neki naši pasteli

275 „Obavezno ide u Peštu!“

276 Galerija u Ulici Mihalja Horvata. 277 Ako kažeš nekome, poreći ću.

163
biti na izložbi Ištvana Nađa u Nemzeti galeriji. Bela mi je
objasnio da Šoljmar posebno ceni Ištvana Nađa, proučava
„az alföldi festőket“,278 ali zanimaju ga i savremeni umetni-
ci Mađari koji žive u Rumuniji. U Nemzeti galeriju postav-
ljen je kao zamenik generalnog direktora, valjda pre dve
godine. Urednik je u časopisu „Művészet“, prvo je diplo-
mirao pravo, posle istoriju umetnosti. Onako usput, rekao
mi je da Lajoš Nemet i moj novi prijatelj, Šoljmar, nisu baš
bliski. Inače, Bela smatra da će meni Šoljmar mnogo po-
moći oko „Galerije Mađara“ jer je „jóravaló nagy darab
ember“.279 Shvatio sam i to da Kondor ne pripada baš kru-
gu oko Šoljmara.
Dobro je znati! Znači, neću insistirati na nekom za-
jedništvu. Ipak, rekoh: „Ezentúl nehézségeim lesznek
a ’vinyakosüvegekkel’ a határon. Hármat hozni már
törvényellenes!“280
To je Kondora razveselilo! Odmah je primetio da je
„metod“ svakako nerealan. Još nekoliko dolazaka u Bu-
dimpeštu pa ću morati da se školujem kod nekih švercera.
Razgovarali smo malo i o Parizu. Pomenuo sam „Hale“
i Avinjonsku Pietu, rekao mu za Bernara Bifea. Najmanje
smo govorili o Pikasu, iako je baš on bio razlog našeg pu-
tovanja u Pariz. Kondor me je potom pratio Rakoci ulicom
do „Sabadšaga“. Tamo me je trebao čekati Bata, radi po-
vratka u Suboticu.
16. 8. 1967, sreda
Svojim „fićom“ išao u Sombor i Batinu. Divan, sunčan
dan. Dobio sam pismo od Šoljmara pisano 4. avgusta, traži
spisak odabranih pastela Ištvana Nađa za peštansku izlož-
bu koja će biti otvorena 22. septembra. Vreme je i da po-
kupim eksponate, sredim carinu i na vreme prebacim u
Segedin.
Krenuo sam tako od Sombora. Četiri slike su u Som-
boru, jedna kod Hercega na Batini. Kod Hercega bilo mi je
278 „Slikari ravnice“.
279 „Veliki dobronamerni čovek“.
280 „Od sada ću imati poteškoća sa bocama vinjaka na
granici. Protivzakonito je da se prenese tri boce!“
164
lepo. Jeli smo riblju čorbu na obali u čardi, nedaleko skele
sa batinske strane. Ispričao sam mu sve detaljno u vezi sa
izložbom pastela Ištvana Nađa. Naravno i epizodu sa Iš-
tvanom Šoljmarom u Subotici, oko zamene slika.
Smatra da sam ispravno postupio. „Očevidno i sam
Šoljmar tako misli“, kaže mi Herceg, „zato ste se i sprija-
teljili. Izložbom u Pešti te će se veze još učvrstiti. On tre-
ba da ti bude glavni savetodavac oko ’Mađarske galerije’
u Subotici.“ No, iz dalje priče naslutio sam, Janošu Herce-
gu bilo bi milije da je A vajdasági magyar képtár281 ume-
sto Subotice u Novom Sadu. Kaže da tako misli i Joška Ač,
pa i neki drugi. Na kraju, uz nadasve ukusnu ribu i baranj-
sko vino, Herceg se našalio: „Végül is az a fontos hogy a
képtárat a János barátom fia fogja – remélem – sikeresen
vezetni!“282
9. 9. 1967, subota
Segedin. Predao sam slike – pastele Ištvana Nađa – za
izložbu u Budimpešti u Mora Ferenc Múzeum. Odavde će
biti transportovane u Nemzeti galeriju.
14. 9. 1967, četvrtak
Promenile se „snage“ u subotičkoj kulturi! Palanački
duh nadvladao. Pre kraja, izložba Šesti likovni susret (sli-
karstvo umetničkih kolonija) morala je biti zatvorena.
Velika izložbena sala („balska dvorana“ nad Velikom
terasom) na Paliću, otvorena 1962. kao jedna od najvećih
u Jugoslaviji za izložbu Prvog likovnog susreta, oduzeta je
zato da bi u njoj bili lagerovani neprodati bicikli, proizvodi
fabrike bicikala „Partizan“.
Danas smo demontiranu izložbu, prenesenu u grad,
ovde nanovo postavili! Šesti likovni susret, otvoren na Pa-
liću 2. juna, trajao je do 10. septembra. Potom su slike pre-
nesene i postavljene u predvorje Gradske kuće, odnosno
prostorije Gradskog muzeja, gde je od 15. septembra, sve
do zvaničnog zatvaranja 5. oktobra, Šesti likovni susret bio
dostupan publici. Sramota!
281 Galerija likovnog stvaralaštva Mađara u Vojvodini.
282 „Važno je da će galeriju voditi sin moga druga Janoša,
nadam se uspešno!“
 20. 9. 1967, sreda
U pet sati krenuo za Budimpeštu, kao gost Šoljmarov,
povodom otvaranja Nagy István emlékkiállitása, Nemzeti
Galéria, szeptember–október 1967. Otvaranje je u subotu
23. septembra.Na izložbi, od naših eksponata, biće pre-
zentirani pasteli: Pereces lány (1922, vl: Šimon Beniš, Su-
botica), B. P. portréja283 (1927, Bela Pehan, Vrbas), Füzfák
(1930, P. Horovic, Vrbas), Menyecske284 (1930, K. Borbelj,
Novi Sad), Falusi utca285 (1930, I. Varga, Subotica), Anya
gyermekével II.286 (1930, Janoš Herceg, Sombor), A. Petró-
czi portréja287 (1934, K. Gemeri, Vrbas), Csavargók288 (S. Ča-
njevac, Sombor), Patak289 (J. Kantor, Sombor), Fehérruhás
lány290 (J. Kantor, Sombor), Gyilkos tó (J. Kantor, Sombor).
(Naknadna beleška: U zbirku pri Gradskom muzeju u
Subotici, ubrzo posle izložbe, preuzeti su pasteli: Füzfák,
A. Petróczi portréja, Fehérruhás lány i neki drugi ekspo-
nati. Pastel Pereces lány naslednici su poklonili, ne zna
se gde. Pokušaj da se izložba pastela Ištvana Nađa pono-
vi 2002. nije uspeo. Vlasnici se nisu odazvali.) Stigao sam
oko 14 sati. Javio se kod Šoljmara u galeriju. Smeštaj imam
u hotelu „Szabadság“, kako smo se i bili dogovorili.
Posle ručka otišao do hotela, potom sam se vratio. Veče
proveo sa Šoljmarom, dugo smo ostali u njegovoj kancelari-
ji, odvezao ga potom kući da bih znao gde stanuje.
21. 9. 1967, četvrtak
Navratio sam u Nemzeti galeriju i potom otišao kod
Bele Kondora. Dan ću provesti sa njim. U galeriju dola-
zim tek sutra. Bela je dobro raspoložen predložio – pošto
imam auto – da odemo u Sentandreju. Vozili smo se prvi
put mojim „fićom“, Bela je znao put, ja sam upravljao.
283 Portret P. B.
284 Mlada devojka.
285 Seoska ulica.
286 Majka sa detetom II.
287 Portret A. Petrocija.
288 Lutalice.
289 Potok.
290 Devojka u beloj haljini.
165
U Sentandreji potražili smo Stojana Vujičića, ali ga ni-
smo našli, sa Lajošem N. imamo dogovor za poslepodne
u Bécsi utca kod Kondora, ostalo nam je nekoliko sati da
lutamo. Uputili smo se pravo u „Görög kancsó“, radi pod-
sećanja na 1962. godinu, ali smo ipak odabrali terasu su-
sedne kafane, odmah pored. Dopalo nam se tamo, odlučili
smo i da ručamo.
Sedeli, pušili i gledali u nasip, Dunav se ne vidi! Pričali
o Parizu, zapravo o „halama“, odnosno o pijacama uopšte,
kao stecištu najraznovrsnijeg sveta. Zatim smo razgovarali
o tome kako se mnogo štošta dogodilo od one „avgustov-
ske nedelje, u gostima kod našeg debelog Stojana Vujiči-
ća“. Odjednom, Kondor veli: „Tudtam én már akkor, hogy
nem fogsz te kisseprővel a középkori templomromok között
guggolni! Hála a Pap Gábornak és a Nagy Istvánnak, nél-
külük nem is jöttél volna a Bécsi utcába. Most, megint a
búskomor festő hozott őssze bennünket itt.“291
Bio je to krasan povod da nabrojimo „međaše“ mog
profesionalnog delovanja, da ishodištem smatramo prvi
boravak u Pešti.
Lako smo se složili da u tome ima znatnog udela Lajoš
Nemet. Ja sam još i to primetio: „És a tartalmas beszélge-
tések a ’Bécsi utcai műteremben’...“,292 a Bela dodao:
„... ami külön fog tetszeni a Lajosnak! Most meg a Solymár
a soros ami a ’vajdasági magyar képtárat’ illeti.“293
No, bitno je da smo se nas dvojica složili u tome kako
je „a Kondor műterem“294 polazna tačka mog profesional-
nog opredeljenja, a ne a románkori szobrászat.295
Nismo imali nameru osporavati izazovnu tajnu sred-
njovekovne kreativnosti niti omalovažavati klesare i gradi-
telje romanike, već smo naglašavali otklon od bilo kakvog
291 „Znao sam ja već tada da nećeš čučati na ruševinama
srednjovekovne crkve! Hvala Gaboru Papu i Ištvanu Nađu, bez njih ni-
kad ne bi došao u Bečku ulicu. Sad nas je opet tužni umetnik približio.“
292 „I sadržajni razgovori u ’slikarskom studiju u Bečkoj ulici’...“
293 „... što će se posebno sviđati Lajošu! A sada je Šoljmar na
redu što se tiče ’galerije slika vojvođanskih Mađara’.“
294 „Slikarski studio Kondor“.
295 Romanska skulptura.
bavljenja vremenski ograničenim prostorom, bilo kojim,
radilo se o srednjovekovlju ili modernoj umetnosti.
Uostalom, svako je delo savremeno ako njegovu poru-
ku nije osporilo vreme. Na primer, Avinjonska Pieta je isto
tako potresan prizor, nastao oko 1470. kao i Pieta mladog
Mikelanđela u Rimu, četvrt veka kasnije. Izgledom, među-
tim, ista kompozicija kao da je iz dva različita sveta. Prva je
bliža gotici, s verom poniznog bića u blaženstvo na onom
svetu. Druga isijava pouke antičke plastike, stavljajući ljud-
sku patnju u vreme sadašnje.
To se događa i sa motivom raspetog, naglašavanjem
fizičkih muka, izazvanih ostrvljenošću ljudi. Ističe se čovek
u centar pažnje, a ne simbolika „žrtve sina božjeg“! Taj po-
stupak mi izgleda kao pobuna – svojstvena samo nadasve
kreativnoj jedinki, zapravo saosećajnom biću bolno zapi-
tanom nad usudom ljudskim!
Mislim da je taj čin pobune – znamenje čovekovog uz-
dizanja i u patnji – možda najupačatljivije iskazan u Izen-
hajskom oltaru i to baš u sceni Raspeća, kada su krila ol-
tara zatvorena, u najpotresnijem prizoru raspetog čoveka
do tada naslikanom, remek-delu hrabrog slikara Grineval-
da (?–31. avgust 1528).
Koliko znam, slikar, dugo poznat kao Matthias Grünewald,
radio je oltar za crkvu samostana i bolnice reda antonita u
Izenhajmu. U vreme dok je tamo slikao, pre 1515. godine,
on je i stanovao sa braćom Reda sv. Antonija, koji su opslu-
živali i lečili paćenike koje je tresla groznica, a tela su im bila
prekrivena gnojnim ranama. Zastrašujući realizam ljudske
patnje, stalno pred očima, očuvao se u brojnim skicama,
nastalim istovremeno sa Raspećem, odnosno sa svim sce-
nama jedinstvenog Izenhajmskog oltara.
Slikar je, doduše, poštovao dogmu. Na levoj strani pri-
zora Raspeća predstavio je grupu svedoka smrti na križu,
Bogorodicu pridržavanu od vernog sledbenika Isusovog
sv. Jovana, i Mariju Magdalenu, skrhane najprirodnijim
zemaljskim bolom. Oni oplakuju ljudsko biće! Na desnoj
strani, pak, sv. Jovan Krstitelj, nebeski smiren prstom po-
kazuje – „Ecce homo“, naglašavajući tako božansku žrtvu
Spasitelja. Umetnik, svakog dana nanovo zgrožen očevid-
nom patnjom, neizmiren, a usudom ljudskim revoltiran,
166
sablasnom upečatljivošću raspetog stradalnika, upuću-
je pitanje i Bogu i ljudima. Njegov raspeti čovek nadrasta
učesnike prizora, križ nije na brežuljku obične golgote, već
se uzdiže nad horizontom u znamenje čovekovih stradanja
oduvek i zanavek. Kao da je genijalni slikar-pobunjeni čo-
vek Izenhajmskim raspećem podigao trajni spomenik bezi-
menim pacijentima iskazujući i najdublje poštovanje požr-
tvovanim redovnicima.
Pobuna! Bela, kao izazvan pobunom čoveka, glasno
razmišlja o tajnovito istovetnim događanjima na raznim
stranama. Kao da je „sve“ međusobno povezano.
Na primer, Hijeronim Boš (oko 1450–1516) naslikao je
oko 1500. godine Vrt uživanja. Triptih. Levo – raj sa Ada-
mom i Evom, desno – pakao, a u sredini je centralna sce-
na kao „földi paradicsom“.296 Ljudi žive i uživaju čulno na
sasvim zemaljski način. Slede primer Adama i Eve, iako su
ovi zbog požude iz raja prognani, opredeljujući se da budu
„grešno čovečanstvo“, uprkos strahu od kazne božje.
Direr (1471–1528), savremenik Grinevalda, između
Četiri jahača Apokalipse (oko 1498) i gravire Vitez, Smrt
i Đavo (1513), stavlja Adama i Evu 1504. godine. Sa jed-
ne strane je strah, a na drugoj preteća smrt, ipak u sredi-
ni je savršen primer ljudskog para, uzor zemaljske lepote.
Sam Direr, Autoportretom nastalim 1500. godine, promo-
više sebe u svojevrsnu „ikonu“ stvoritelja „proporcija sa-
vršenstva“.
Mikelanđelo baš 1504. u Firenci završava Davida, bo-
lje rečeno „oslobađa“ iz bezobličnog mramora primer sa-
vršene figure čoveka pobednika. Između 1508. i 1512,
pak, slika u Sikstinskoj kapeli Stvaranje Adama, trenutak
kada prvi čovek prima „božansku iskru“ – dušu. Adam,
bogu nalik izgledom, ali nemoćan, iščekuje dodir koji će
ga poravnati sa Stvoriteljem. Da se naslutiti drama suprot-
stavljanja! Adam vidi opružen na zemlji, pokraj Boga na
nebu, još nerođenu Evu, sa kojom će odabrati greh kao
znak osamostaljenja po cenu izgona iz raja poslušnih.
Sve nam je nadasve zanimljivo, uživamo u oblikovanju
„galerije“ koja potvrđuje kreativni instinkt oduvek svoj-
296 „Raj na zemlji“.
stven čoveku, nezavisan od „tudálékos kritikusoktól“297
koji „mudruju“ u nečijem interesu.
Vreme nam ističe, no nastavićemo mi „mudruvanje“
ako nas Lajoš, zbog koga moramo žuriti u Peštu, odmah ne
poklopi i sve na drugačiji način nam ne objasni. Sve u sve-
mu, zaista dobro raspoloženi, stigli smo na vreme i doče-
kali dolazak Lajoša Nemeta.
Kao i ranije, Lajoš je prvo Beli govorio o zbivanjima na
svakodnevnoj sceni, obično uzbuđen nekim besmislenim
postupcima, meni svakako nepoznatih ličnosti što, bar ko-
liko sam mogao zaključiti, Kondora nije uznemirilo. Mislim
da je on već davno izgradio neki štit, otklon, živeći tako
svojevrstan gorko-bezbedan samotnjački status prezira-
nog i cenjenog „čudaka“. Više čudnog okruženju, kojem je
baš takav trebao, nego onima iz neposrednog kruga bli-
skih. No, Lajoš se takođe brzo opustio.
Jedva smo dočekali, pa mu je Kondor počeo izlagati
naše dogodovštine dok smo „ültünk és a töltést néztük,
amely eltakarta elöttük a Duna és az idő folyását...“298
Naravno da smo mu prvo tumačili „otkriće“ kako je
sve jedno s drugim povezano, a kreće od „Kondor műte-
rem“, leta 1962. godine.
Iznenađujuće brzo je Lajoš prihvatio „bačenu lop-
tu“ i vratio nam istom merom: „Például Fülöp Lajos a ta-
nárom becskereki, azután jön onnan a Béla a Bélához. Is-
znak wodkát, azután a Dercsényi borral kinálja a Bela Du-
rancit. Később ’vinyak’ hatól az előtérbe, ahogy most is. A
wodka és a bor közé. A Dercsényi borral kinálta igy hát a
Béla elállt a középkortól és átállt a wodkával jelzett kor-
társ művészethez, amely kozelebb áll a vinyakhoz, ami
igazában borpárlat.“299
297 „Sveznajućih kritičara“.
298 „Sedeli i gledali nasip koji je pokrio Dunav, i prolazak
vremena...“
299 „Na primer, nastavnik Lajoš Filep je iz Bečkereka, a
zatim dolazi Bela kod Bele. Piju votku, a zatim nude derčenjskim
vinom Belu Durancija. Kasnije vinjak dolazi u prvi plan, kao i sada.
Između votke i vina. Bela je nuđen derčenjskim vinom, stoga se
maknuo sa srednjovekovne na votku koja simboliše savremenu
umetnost, koja stoji bliže vinjaku, koji je pak isparenje vina.“
167
Sve u svemu, dan nam je prošao u vedrom raspolože-
nju, rastali smo se dosta kasno. Vratio sam se u hotel. Vre-
me provedeno sa Kondorom, a posle i sa Lajošem, bilo je
zanimljivo i sadržajno.
Zaista, pet godina je prošlo! Ostvarena je izložba Ištva-
na Nađa, od koga je sve počelo, doduše sa zakašnjenjem.
Ono što je Gaboru Papu bilo potrebno onda, sada mu i
nije više važno. Međutim, tu je Šoljmar, sigurno nezaobi-
lazna karika za dalji angažman oko „Galerije Mađara Voj-
vodine“. Kako god okrenem, „a búskomor festő“300 na čiju
sam retrospektivu došao sada u Peštu, dođe mu kao ka-
men temeljac građevine koju sam počeo oblikovati pripre-
majući diplomski ispit. Slučajnost je bila smerokaz u atelje
Bele Kondora, bez koga ne bi bilo Lajoša Nemeta i svega
ostalog po redu. Eto, nedavno, proglašavanjem subotičke
Gradske kuće zaštićenim spomenikom graditeljske bašti-
ne, moje bavljenje „mađarskom secesijom“ urodilo je plo-
dom. O njoj se do sada nije ni govorilo, mislim da će se još
mnogo toga čuti. Doduše, da nije dr Jovanka Maksimović
predložila da kao diplomski rad uzmem romansku umet-
nost u Mađarskoj, verovatno do svega sada pominjanog
ne bi došlo ili bi to kasnije postupno naviralo u prostore
moga interesovanja. Možda i ne bi. Ko to zna? Vrzino kolo,
koje se, eto, plelo ko zna od kada i zašto, stiglo je dovde.
Mogu reći – drago mi je.
Današnje beleške su mi važne, kao da podvlačim crtu
pre sabiranja (prvo pismo meni upućeno od Gabora Papa,
datirano je 10. septembra 1961; do mene je stiglo počet-
kom oktobra).
Počelo je, znači, pre šest godina, došao sam u Peštu
pre pet godina, izložba grafika Bele Kondora otvorena je u
Subotici 24. septembra 1964, to jest pre tri godine, izlož-
ba Ištvana Nađa u Subotici otvorena je 8. maja 1966. go-
dine. Znači, skoro pet godina od zamolbe Gabora Papa, ali
je zato posle toga odmah bila prezentirana u Mađarskoj, a
sada su već neki pasteli ovde u Pešti.
300 „Tužni slikar“.
 22. 9. 1967, petak
Danas ću ceo dan provesti u Nemzeti galeriji kod Pište
Šoljmara. Navodno, biće novinara koji će želeti više znati
u vezi sa Ištvanom Nađem, odnosno njegovim boravkom
pre rata u Vojvodini, zapravo Šajkašu. Ne treba da stignem
rano, tumaraću gradom, obaviti nabavke, kupiti poklone i
razgledati, videti knjige po knjižarama u Vaci ulici.
Stigao sam kod Šoljmara u podne. Prvo smo išli „u vizi-
tu“ kod Gabora E. Poganja. On je főigazgató,301 zovu ga iz
milošte Pög. Ljubazan pedesetogodišnjak, bez okolišanja
odmah prešao na „ti“, pitao da li sam zadovaljan gosto-
primstvom i „Pištom koji baš ne spada u red finih ili pre-
dusretljivih domaćina“, ali – što je mnogo važnije – rekao
je da „ide ezentúl továbbra haza jársz, Pistának telefonálsz
és minden időben örömmel fogadunk.“302 Znači, mogu ra-
čunati na saradnju i pomoć institucije, „odobrene sa naj-
više instance“.
Negde u popodnevnim satima, više nas niko ometao
nije, sedeli smo u Pištinoj kancelariji i lepo razgovarali o
svemu.Naravno, doznao sam da je Pög istoričar umetnosti,
bavi se mađarskom umetnošću prošlog i našeg veka. On
je, zapravo, „osnivač“ Nemzeti galerije pre desetak godina.
Raspitivao se Pišta, podrobnije, kako smo se Kondor i
ja zbližili. Smatra da je Bela Kondor „a kortárs képzőmüvés-
zetünk nagkimagaslóbb kapacitása, de elég durván szokta
kitessékelni a neki unalmas személyeket. Érdekes, ti ketten
olyan jól összefértek egymással.“303
– Ha emlékszel304 – velim ja na to – a Pogány főigazga-
tó nemrégen azt mondta hogy te sem vagy „finomkodó“
hogy ne használjam a kifejezést hogy „parasztmodorú“
vagy valami hasonlót...305
301 Direktor.
302 „Od sada, ovde si kod kuće, telefoniraj Pišti, a mi te u
svako doba očekujemo s radošću.“
303 „Najistaknutiji predstavnik naše savremene umetno-
sti, ali dosta grubo otpušta njemu nesimpatične osobe. Iznenađu-
juće, ali vas dvojica ste toliko usklađeni jedan sa drugim.“
304 Ako se sećaš.
305 Direktor Poganj je nedavno rekao da ni ti nisi „fin“, da
ne koristim izraz „seljački“ ili nešto slično...
168
– Jól tudsz magyarúl!306 – kaže Pišta smejući se. Vreme
nam je brzo proticalo, veče nam je stiglo za čas, razišli smo
se baš kasno. Zaista, postali smo prijatelji.
Sutra je otvaranje izložbe, moram se naspavati, posle
zvaničnih programa želim krenuti kući za Suboticu, što ra-
nije.
23. 9. 1967, subota
Nagy István emlékkiállitása307 otvorena je u prize-
mnim prostorijama Nemzeti galerije (Kossuth Lajos tér
12). To je monumentalna palata nasuprot kitnjastog „am-
blema“ Budimpešte – Országháza.308 Do sada nikada ni-
sam prisustvovao otvaranju jedne, rekao bih „samostal-
ne“ izložbe umetnika na kojoj je bilo toliko publike. U svim
prostorijama ljudi se tiskaju kao sardine.
Setih se Pištine priče o Ištvanu Nađu. Živeo je sa po-
rodicom u jednoj sobici prizemljuše nabijenih zidova – kao
podstanar. Bez prihoda, ogreva, bolestan, čekajući smrt
u izbi bez patosa. Preminuo je 13. februara 1937. godine
u Baji.
Mi smo tada živeli u Bođanima, krenuo sam u prvi razred
osnovne škole. Znam na šta liče sirotinjske kuće seoske, bio
sam očevidac slične bede krajnje siromašnih.
Sada, posmatram gomilu gledalaca, kažu da ih je pre-
ko hiljadu! Gde su bili svi ti „ljubitelji umetnosti“ onda?
Uvek je tako! Slike se posle prodaju po principima koji
važe za ponudu i potražnju robe. Nakupci poput lešina-
ra čereče opuse nesrećnika, dižu cene i žive lagodno. Ko
može novcem, hvali se kupljenom slikom na zidu, kao lovci
prepariranim žrtvama.
A „búskomor festő“ čemerom građenih monumental-
nih prizora, ekspresivnom poetikom dostojanstveno ubo-
gih, opirao se usudu majstorstvom ruke i samosvojne ima-
ginacije, oporom nadarenošću poput rečitog govora raz-
boritih paora gladnih u „žitu“ nedohvatnog izobilja.
306 Dobro govoriš mađarski!
307 Izložba Ištvana Nađa.
308 Parlament.
 Treba da se osećam ponosan, ovde je ugrađen i deo
mog angažmana. Nažalost, sve mi ovo deluje prizemno i
palanački. Ceo ovaj „vašar taštine“ nalik je uginuloj ptici
koju obleće roj muva. Sve sami „znalci“ koji se nadmeću
mudroslovljem pred slikama. Većina nikada nije čula da-
mare srca koji naviru iz ostvarenja neshvaćenih autora.
Nehotice, setih se velike slike Bernara Bifea koju smo s
Kondorom pominjali. Ko uopšte primećuje likovno do sa-
vršenstva kristalizovanu nemoć beznađem skrhanih, obli-
kovanu osećajnošću nadarenog mladića ozračenog doživ-
ljenim?
Njegova Pieta (1946) je možda samo smrt jedinog hra-
nioca porodice na nekom gradilištu. No, ona potmulom
jekom zbori tragediju „raspetih“, nesrećom natopljenu i
onemoćalu viziju nadrastanja usuda. Istinski potresen, sli-
kar je surovom linearnošću i potresnim šapatom ugaslih
boja dočarao pustoš četrdesetih godina veka sa dva rata!
Uspešan kao slikar, posle nije mogao nadmašiti samo-
ga sebe! Gledam sada na zidu najprestižnije galerije, pa-
stel Füzfák, naslikan u jednom dahu, kod sela Gardinovci u
predelu koji stalno kvasi Dunav, oduvek preteći poplavom.
Moćne krošnje zaista monumentalnih vrba kao da su zna-
menja konstantne pretnje!
Ištvan Nađ ih je slikao baš u vreme najsurovije privred-
ne krize na sredokraći dva rata, tragom u iskustvu stari-
jih, odnosno strepnjama u svesti mlađih. Permanentnoj
teskobi koja parališe čoveka Ištvan Nađ se suprotstavljao
kreativnim istrajavanjem svemu uprkos, do samoga kraja.
Maltene identična poetika najiskrenije stvaralačke po-
bune može se iščitavati u delu mladog slikara 1946. godi-
ne, kada razočarana civilizacija samo pustoš vidi na obzor-
ju. Posle izložbe, ne čekajući veče, pošao sam kući u Subo-
ticu. Sa Šoljmarom rastali smo se kao stari prijatelji, veru-
jemo da će brojne ideje o kojima smo razgovarali ubrzo
početi da se ostvaruju.
6. 11. 1967, ponedeljak
U okviru preseljavanja Gradskog muzeja u Gradsku
kuću, od danas prenosimo predmete umetničke zbirke.
Posao mora biti okončan do 11. novembra.
169
13. 11. 1967, ponedeljak
Muzej je dobio izložbeni prostor na prvom spratu, de-
poi i kancelarije biće smeštene na drugom spratu Gradske
kuće.Prostor namenjen umetničkom odeljenju – galeriji –
već se adaptira.
Danas počinjem odabir eksponata za prvu postavku u
galeriji, otvaranje će biti krajem decembra. To će biti prvi
segment muzeja dostupan posetiocima na novoj lokaciji.
Do kraja godine biće posla preko glave!
21. 11. 1967, utorak
Šok! Naš kolega, slikar Imre Vinkler, omiljeni profe-
sor gimnazije, izvršio je samoubistvo. Obesio se na lestve
između stana i ateljea u potkrovlju. Rodio se u Subotici
1928. godine. Akademiju likovnih umetnosti završio je u
Beogradu.
7. 12. 1967, četvrtak
U gimnaziji su odlučili da ponude meni održavanje
časova umetnosti, kako u srpskohrvatskim, tako i u ma-
đarskim odeljenjima. Prihvatio sam pod uslovom da traže
profesora, a dotle ću ja predavati umesto kolege i prijate-
lja Vinklera. Danas prepodne u 09.30 počinjem u III b na
mađarskom, potom u dva odeljenja na srpskohrvatskom,
pa opet na mađarskom. Poslepodne imam dva časa. Biće
gusto, no nadam se da će brzo naći zamenu.
22. 12. 1967, petak
Večeras u 18 časova otvorena Galerija Gradskog mu-
zeja u Subotici. Prostorije su na prvom spratu. Kada se
uspnemo svečanim stepeništem, levo od bloka većnica,
ugao prema zapadu. Pored galerije levo nalazi se sekre-
tarijat. U sklopu galerije, prostorija u samom uglu sada je
„kancelarija upravnika“ jer sam ja vršilac dužnosti od 1.
jula ove godine. Prostor za izložbenu postavku je dovoljan.
To je osam kancelarija i predvorje, sve dobro preoblikova-
no, zaista pretvoreno u galerijski prostor sa posebnim ula-
zom, odnosno izlazom na drugom kraju.
Moja kancelarija na uglu nekada je bila kabinet na-
čelnika Uprave prihoda NO sreza Subotice. Ispred, sada u
delu izložbenog prostora, bila je kancelarija u kojoj sam
ja radio kao poreznik 1955–57. godine. U istom prostoru,
kao izložbeni eksponat nalazi se trosed iz nekadašnjeg sta-
na subotičkog novinara Fenjveša. Svojedobno, družeći se
sa mojim školskim drugom Joškom Fenjvešom, 1946. go-
dine sedeo sam na ovom trosedu, dok smo listajući knji-
ge u mašti hodali kroz muzeje i galerije evropskih centara.
Predmet nameštaja, eksponat primenjene umetnosti,
projekat i ručni rad Klare Gereb (1901–1944), majke Fenji-
kine, svakodnevno će mi evocirati prošlost! Podsticati me
na razmišljanje o zagonetnim ishodištima zvanim – slučaj!
Da li je zaista sve slučajno, ničim usmeravano, poput
toka vode koja se nakon izvora razlije, a potom „nađe“ smer
i vremenom ustali kao moćna reka što teče svojim koritom
milenijumima, bez obzira na hirovita izlivanja i povremena
vrludanja?
Dok smo u toploj sobi masivnog zdanja provincijskog
baroka, kuće sa početka devetnaestog veka ili nešto rani-
je građene, prizivali međaše ljudske kreativnosti, pojma ni-
smo imali šta nam budućnost priprema.
Kada sam ovde, nadomak vrata svoga šefa čika Steve
Vukomanovića, premetao poreske spise tokom radnog vre-
mena, samo je on, blagorodan, bivši partizan, lovac i peca-
roš, zakleti ljubitelj prirode, znao reći: „Dragi moj Bela, nisi
ti za činovnika, niti ćeš postati poreznik. Kao što se ni ja ni-
sam za poreznika pripremao... a eto šta sam postao.“
170
1968.
20. 3. 1968, sreda
Na sednici Saveta Gradskog muzeja u 13 časova, ime-
novan sam za upravnika. Na istoj sednici pročitana je in-
formacija: zgrada muzeja (Đure Đakovića 1) gde smo izve-
sno vreme stanovali na prvom spratu sekretar Engi Karolj
Džonika, odnosno ja sa porodicom, prodata je!
25. 3. 1968, ponedeljak
Gradska izložbena sala (Zimski salon „Likovnog susre-
ta“). Izložbu likovnih umetnika Segedina otvorila istoričar-
ka umetnosti dr Žuža D. Feher.
27. 3. 1968, sreda
Poginuo je Jurij Gagarin, rodio se 1934, a 1961. godi-
ne kao prvi čovek obleteo je zemlju. Astronaut koji je po-
ginuo „banalno“, leteći običnim avionom koji se srušio!
Koje li komedije „slučajne sudbine“!
4. 5. 1968, subota
Bajmok. Išao sam da pogledam slikarije u crkvi. Ra-
dio ih je Stipan Kopilović, slikar rodom iz Bajmoka (1877–
1924). Bio je berberski pomoćnik, potom je otišao u Bu-
dimpeštu, radio kao berber, ali dospeo na likovnu akade-
miju. Posle, položio je i prijemni ispit te školovanje nasta-
vio u Minhenu, no i tamo on nakon izvesnog vremena na-
pušta Minhensku akademiju i nastavlja studije u Parizu,
gde se takođe izdržava kao berberin. Jedno vreme studi-
rao je u Firenci i Rimu. Vratio se potom u Peštu. Odmah
nakon rata, došao i skrasio se u Bačkoj Topoli kao činov-
nik. Tamo je iznenada umro.
U zbirci dr Joce Milekića zapazio sam tri izvanredne
impresionističke slike! Čika Joca ga je znao, kupovao nje-
gove radove. Pričao mi je o njemu. No slikar se posle smr-
ti „izgubio“! Nema njegove udovice, nema rođaka, nema
nigde njegovih slika! U novoj postavci umetničkog odelje-
nja u Gradskoj kući, tri slike Kopilovića sada izložene tre-
pere kao pravi biseri, privlače pažnju.
 Nedavno, prilikom kratke posete novootvorenoj ga-
leriji, Lazo Trifunović, moj profesor, iznenađen zapita:
„Bela, gde si nabavio ovog ’Markea’?!“, gledajući slike Sti-
pana Kopilovića. Uporedio ga je, naravno u šali, sa francu-
skim umetnikom (Albert Marke, 1875–1947), zato što de-
luje zaista sjajno! Odgovorio sam da su te tri slike nastale
1907, odnosno 1908. godine (Pejzaž, 1907, ulje; Pristani-
šte, 1907, ulje; Brod na Seni, 1908, ulje; u Muzej preuzete
iz „Bačke galerije“ dr Joce Milekića na Paliću, negde počet-
kom šezdesetih).
„Brod na Seni potvrđuje da je on jedan od naših naj-
boljih impresionista. Ko ti je taj Stipan Kopilović?“, reče
Lazo. Potom sam Lazi Trifunoviću potanko ispričao sve što
za sada znamo, a to je da baš ništa ne znamo. Naložio mi je
kao svom „studentu“ da razrešim slučaj!
Sada sam u Bajmoku, gledam jedinstvene slikarije na
plafonu i razmišljam o autoru, siromašnom bajmočkom
berberu. Otišao sam potom u opštinu, tamo radi Ante
Merković, prijatelj. Nekada smo kao „đaci putnici“ sva-
kodnevno putovali u Suboticu.
Reč po reč... Ante mi kaže da on zna za Kopilovića, ali
„još više zna moja rođaka, Janković Marija u Somboru,
Vojvođanska 40.“ Imam, znači, polaznu tačku!
5. 5. 1968, nedelja
Sombor. Buco i ja otišli „fićom“ kod majke! Ja navratio
u Vojvođansku kod Jankovićke. Baka je imala goste. Izvinio
sam se – tim pre što je nedelja – ali smo ipak dogovorili da
jednom narednom prilikom navratim. Daće mi neke adre-
se u Mađarskoj.
26. 5. 1968, nedelja
Gradska izložbena sala. Prepodne otvaranje izložbe
slikara i profesora iz Segedina Vinklera, koga poznajem od
prošle godine. Bili smo u njegovom ateljeu u Segedinu 21.
maja 1967. godine. Tada sam mu pominjao našega Imrea
Vinklera.
Pre izložbe, Laslo Vinkler pita mene da li će imati pri-
liku da se vidi sa Imreom Vinklerom. Kažem mu, naš Imre
Vinkler neće doći na otvaranje, nema ga više! Od 21. no-
171
vembra 1967. je pokojni. Ubio se! Stari Laslo Vinkler je za-
ista bio šokiran. Pogledao me: „Hát ez volna az élet?“309
28. 5. 1968, utorak
Već je bilo prošlo podne, došao je u galeriju stariji
čovek, nadasve živahan, mršav, očigledno provodi dosta
vremena u prirodi. Zakucao je na vrata moje kancelarije i
predstavio se: „Ja sam slikar Luka Đelmiš.“
Tu je na proputovanju, ima rodbinu u Subotici, ide na
Jadransko more gde voli da slika. Stidljivo, maltene izvi-
njavajući se, tokom razgovora počeo je da se raspituje za
mogućnost izlaganja u Subotici, eventualno nakon povrat-
ka s mora.
„To ne dolazi u obzir“, odbrusio sam energično, „može
samo retrospektiva!“ Sada je on mene gledao iznenađe-
no i zabezeknuto. Naravno, objasnio sam mu da ja njega
znam od pre. Čuo sam o njemu od dr Joce Milekića, čitao
u staroj štampi...
Počelo je druženje, nastavljeno dogovaranjem, traže-
njem termina za izložbu koji bi nam odgovarao. Njegova
neostvarena želja, zaostala iz 1934. godine kada je želeo
da priredi samostalnu izložbu u Subotici, gradu gde je ro-
đen, sada dobija konture!
Biće priređena kao druga po redu u već planiranoj se-
riji prezentacije „zavičajnih umetnika“, možda da kažemo,
tačnije, izgubljenih ili zanemarenih, odmah posle Jožefa
Pehana (1875–1922), slikara iz Vrbasa. Pehana planiramo
1969. godine, znači da Đelmiša treba pripremati negde za
kraj te godine.
Luka Đelmiš je zadovoljan, otišao je veoma raspolo-
žen, dogovorili smo se da ga posetim, adresa: Budapest II,
Pesthidegkút, Lomb utca 33.
3. 6. 1968, ponedeljak
Danas poslepodne pričao mi kolega koji se vratio vo-
zom iz Beograda da su tamo izbile prave studentske de-
monstracije! Trećeg maja u Parizu počeli su studentski ne-
miri. Mladi su na svim stranama sveta nezadovoljni. Oče-
309 „Zar je to život?“
vidno, starija generacija im ostavlja u amanet sluđenu ci-
vilizaciju koja ništa nije naučila od najstrašnijeg rata. Čak
ni atomska bomba u Hirošimi, avgusta 1945. sa preko
100.000 mrtvih u jednom trenu, nije svet ničemu naučila!
Bunt mladih, nedvojbeno, zahvatio je i našu omladinu.
Drugog juna, negde uveče je počelo, trajalo kroz noć i da-
nas. Milicija se sukobila sa studentima, bilo je puno povre-
đenih! Pucali su na studente, mlatili ih pendrecima!
Setih se Bose Milićević (1917–1940), studentkinje iz
Žednika! Ona je ranjena u studentskim demonstracijama
u Beogradu 14. decembra 1939. godine. Ubrzo potom je
umrla.Na kući u Novom Žedniku gde je živela, 1951. po-
stavljena je spomen ploča na kojoj piše: „Ovde je živela
Bosa Milićević herojski borac...“
Ako je juče neko ubijen, da li će pisati slično?Tada, pu-
cao je u studente „reakcionarni režim“. Bio je to svakako
teror siledžija „nenarodne vlasti“. Sada, pucala je u stu-
dente „narodna vlast“. Oba puta i u nebrojeno mnogo
puta – pucala je vlast! „Narodna“ ili „nenarodna“, ali sva-
kako vlast koja koristi silu, a to je, koliko se ja razumem,
uvek teror.
30. 6. 1968, nedelja
Otvoren Sedmi likovni susret – grafika i skulptura – u
bivšoj zgradi muzeja, sada je to sedište dokumentacio-
nog centra umetničkih kolonija i galerija „Likovni susret
– Képzőművészeti talalkozó“. Nema više „susreta“ na oba-
li Palića! Pobedio je malograđanski mentalitet nekih „po-
drepaša“ koji se uvlače moćnicima u komitetu. Palić će,
nadalje, opet biti samo tiha „banja“ kao i nekad, samo bez
nekadašnjeg građanskog staleža.
1. 7. 1968, ponedeljak
Godišnji odmor. Krenuli smo „fićama“ – porodica Bu-
kvić i mi. Pošli u 9 sati. Preko Segedina i Hodmezevašarhe-
lja, prema Debrecenu...
2. 7. 1968, utorak
Debrecen. Posetili Deri Múzeum. Ecce homo Mihalja
Munkačija! Neke manje slike mi se više sviđaju. Ova velika
je bila „lepša“ u reprodukcijama manjeg formata. Potom,
172
dvorana malih skulptura, impresivno (Ferenc Međeši).
U muzeju baš izložba Ištvana Nađa! Buco vozio čamac
u divnom debrecenskom parku. Bili smo i do Hortobađa i
mosta sa „devet rupa“, gledali čikoše. Spavali u dobrom
kampu.
3. 7. 1968, sreda
Išli do Tokaja. Lep, slikovit gradić. Muzej vina, potom
„borkóstoló“.310 Nastavili i stigli u Miškolc. Miškolc, odavno
znan kao „veći“ od Subotice, nije mi se baš svideo. Ostaće
mi u sećanju kao moćan industrijski centar sa beskrajno
dugačkom glavnom ulicom kroz koju ide tramvaj! Spavali u
Miškolc Tapolci u kampu.
4. 7. 1968, četvrtak
Miškolc Tapolca. Ostajemo danas ovde radi odmora i
kupanja u termalnoj banji. Ja sam otišao sam „fićom“ do
Šarošpataka. Razgledao dvor Rakocijevih i novouređeni
muzej. Bio je to doživljaj! Video sam A bezdédi tarsolyle-
mez sa krstom!
5. 7. 1968, petak
Krenuli ujutro preko živopisnih brda Bik za grad Eger.
Ima minaret! Razgledali smo tvrđavu. Nekad, kao gimnazi-
jalac, čitao sam knjigu koja mi se dopala, sad sam tu – Geza
Gardonji, Az egri csillagok!311
Nastavili smo put. Prošli kroz Peštu, ručali u Sekešfe-
hervaru, stigli potom u „naš“ Kilián telep, podigli šator. Dan
je bio sunčan, veoma vruć. Danas mi je rođendan. Napo-
kon, stigli smo kuda smo krenuli, hotimice zaobilaznim pu-
tem, kroz celu Mađarsku. Ovde ćemo se odmarati i kupati.
15. 7. 1968, ponedeljak
Iz Kilián telepa krenuli za Jugoslaviju. Uveče odseli u
kampu „Pivka jama“. Divan, savremeno uređen kamp! Su-
tra ćemo razgledati Postojinsku špilju.
310 „Degustacija vina“.
311 Zvezde Egera.
 17. 7. 1968, sreda Navodno, kolonija je u Budvi. Lepo, pre šest godina još
smo razgovarali o tome da li će ikad dolaziti u našu zemlju.
Venecija! Došli smo da razgledamo 34. bijenale. Izlaže
Sada ide u koloniju. Nadam se da će imati dobro društvo.
i Kondor! Ne želim biti pristrasan. Ipak, meni je mađarski
Biće tamo dve nedelje.
paviljon bliži od mnogi drugih. Sećam se, septembra 1962.
bio sam ovde. Sve je bilo malo „s brda-s dola“. No, tada 12. 9. 1968, četvrtak
među mladima, primetio sam Ignaca Kokaša. Bilo mi je kri-
U muzej, valjda danas, stigla razglednica Bele Kondora
vo što takođe mladi Bela Kondor nije bio među „izabrani-
iz Budve. Radujem se! Izgleda uspelo je, Beli se sviđa, nika-
cima“ žirija. Danas, tri imena! Opet Ignac Kokaš, ali sada
da nisam do sada kod njega uočio oduševljenje. Sada, či-
je tu i Bela Kondor. Prošlo je od tada sedam leta. Paviljon
tam prvi put „/.../ nikada nisam tako nešto video!“
je bliže „Evropi“, ovo tu kao da odslikava i stanje u državi.
Izlaže skulptor Tibor Vilt. Šezdesetogodišnjak! Skoro du-
plo stariji od Kondora, za trećinu od Kokaša, pa ipak nje-
govi eksponati su maltene „minijature“! Očigledno, ovaj
gorostas mađarskog vajarstva danas baš nije omiljen, ali
ga ne mogu ignorisati. Suviše je samosvojan, rekao bih,
najbliži recentnim nastojanjima, sjajan majstor rečitosti
materije koja isijava formom naše doba! Vidi se to ovde u
par većih eksponata. Naročito kod Doroteje (1967), ovom
prilikom visoke tri i po metra; Kentaura malo masivnijeg
od meni već znane skice, odnosno već viđenih i upamće-
nih, upečatljivih i monumentalnih Kategorija (1966), koje
su ovde primereno uvećane i označene 1968. godinom.
Sve u svemu, „trio autora“ dostojan evropske scene,
brani čast mađarske umetnosti na ovoj smotri, koja naža-
lost sve više meni liči i na „vašar ispraznosti“.
21–22. 8. 1968, sreda – četvrtak
Upad sovjetskih trupa u Čehoslovačku, Prag! Jasno i
nedvosmisleno, „veliki brat“ okupirao zemlju kada je ose-
tio da su njegovi interesi ugroženi! Naličje socijalističke
idile „ravnopravnih“ i udruženih u Varšavskom paktu.
6. 9. 1968, petak
Prolazi Bela Kondor na proputovanju za Beograd. Na
kratko, videli smo se kod voza, dao mu nešto novca da mu
se nađe za početak. U Beogradu odmah treba da ide u Sa-
vez društava likovnih umetnika Jugoslavije. Odatle, pro-
slediće ga avionom u Titograd, ide u umetničku koloniju,
kao gost.
Razglednica koju je Kondor iz Budve poslao Duranciju

173
 Da se ne zagubi: „Kedves Béla, megérkeztünk és 21.-ig
leszünk az Avala hotelban. Ilyen, különös és szép vidéket
még sohasem láttam. Egyenlőre kapkodom a fejemet és
semilyen nyelven nem tudok megszólalni. Az emberek na-
gyon kedvesek (Novakovič) Szóval furcsán érzem magam
mint a falusi a nagyvárosban! Béla“312
Znači, sve teče po planu, priređen je Kondoru doživ-
ljaj. Vidim mog „mrguda“, koga znam samo da se eventu-
alno kárörvendően vigyorog,313 kako ovih dana sija sa trep-
tajima sreće u očima.
21. 9. 1968, subota
Dočekao Kondora, stigao vozom iz Beograda. Prvo mi je
u ruku tutnuo jednu adresu. „Okvetlenül, minél előbb...“314
da pošaljem beznačajnu sumu novca.
Popeli smo se u stan. Dogovor je da Buco (jedanaest
godina), ustupi svoju sobu Beli dok je kod nas gost. Naš sin
je to ozbiljno shvatio: čim smo stigli, preuzeo je Belu i sve
mu u sobi objasnio i potom ga ostavio da se raskomoti.
Veče je proteklo uobičajeno. Dogovorili smo sutrašnji
program. Pokazaću Beli Gradsku kuću i našu galerijsku po-
stavku. To imamo, za sada, od muzeja. Pošto ja u ponede-
ljak imam obaveze u Senti, ići će i Kondor da vidi Sentu.
Prepodne, poseta „Likovnom susretu“ u staroj zgradi mu-
zeja, videćemo i Gabora Silađija. Zna ga Kondor, doneo mu
je grafiku na poklon.
22. 9. 1968, nedelja
Jutro, nismo ustali rano. Kaća i ja u kuhinji pripremamo
doručak, Buco je u sobi. Idem po Kondora. Ulazim, imam
šta videti. Bela sedi na kauču törökülésben,315 što mu je omi-
312 „Dragi Bela, stigli smo, do 21. ćemo biti u hotelu ’Ava-
la’. Ovako lep i neobičan predeo još nikad nisam video. Za sad
gledam na sve strane i ni na jednom jeziku ne umem progovoriti.
Ljudi su vrlo prijatni (Novaković). Jednostavno rečeno veoma se
čudno osećam, kao seljak u velikom gradu! Bela“
313 Zlobno smeška.
314 „Ako je moguće što pre...“
315 U turskom sedu.
174
ljena poza. Buco sedi na tepihu, oponaša Kondora, isto tako
je noge ukrstio. Taman „razgovaraju“, to se vidi.
Buco ne zna mađarski, objašnjava svome gostu šta je
šta, koja igračka kako funkcioniše, pokazuje mu kolekci-
ju značaka. Kondor ne zna srpskohrvatski, izlaganje svog
domaćina prati sa zanimanjem. Govore i jedan i drugi, ge-
stikuliraju prema potrebi, savršeno se razumeju. Buco je
u transu od sreće što Bela iskazuje zanimanje za njego-
ve značke, čak i zna koje su vredne i vrednije. Nudi Beli
duplikate. Ovaj ne prihvata, smatra da ih treba čuvati za
„csencs“.316 Sve u svemu, oni vode pravi dijalog. Očigled-
no, Buci se jako sviđa Kondor, nema dvojbe – Bela je Bucu
prihvatio kao druga vrednog poštovanja.
Nešto kasnije, pošao sam sa Kondorom u Gradsku
kuću. Napokon, počinje Bela da mi detaljno priča dogo-
dovštine od samog početka. Bila je to avantura, vredna
pamćenja – učešće u „radu“ slikarske kolonije u Budvi.
U Beogradu je dočekan i lepo primljen, ponuđen ka-
fom i pićem, ispraćen na aerodrom. Otputovao je za Crnu
Goru. Nadletao je surove i čarobne predele, uživao i ubrzo
stigao. Prepoznali su ga odmah, izgrlili, izljubili, tapšali po
ramenu. Dva druga posedoše ga u auto i pravo u Budvu.
Tamo, smestili ga u hotelsku sobu na obali mora, objasnili
da se umije i sredi i odmah siđe. Shvatio je po gestikulaciji
da ga čekaju na večeri. Kada je stigao – dugi sto, sva mesta
zauzeta, samo su njega čekali. Govorilo se i nazdravljalo,
raskošno blagovalo dugo u noć...
„Mintha én lettem vólna a ’marsal Tito’, mindenki ked-
ves hozzám, rájöttem hogy azért mutogatnak sürűn a re-
cepció felé hogy ha van panaszom vagy óhajom csak ott kell
jelentkezni. Aztán, egyszerre, mindenki felkelt, sorban el-
búcsúztak tőlem, magamra maradtam... “317
Kondor je takođe otišao na počinak! Sutradan, sišao je
dole, seo za sto i dobio doručak. Nigde nikog od poznatih
316 „Trampu“.
317 „Svako je prijatan prema meni kao da sam ja ’Mar-
šal Tito’, shvatio sam da mi svaki put pokazuju prema recepciji
zato što tu treba da se javim ako imam problema ili nekih želja.
Odjednom su svi ustali, redom su se oprostili od mene i ostao sam
sam...“
lica. Pošao je, klimnuvši u znak pozdrava prema recepciji, i
zaputio se prema obali. Tamo je otkrio odgovarajuću klupu
i seo okrenut prema pučini!
U narednim danima, ritual će biti posve isti, svako jutro
redom. Sve do ručka. Tada se vraćao, ručao, odmarao i po-
tom – „bolyongtam, élveztem, csodáltam a látottakat, itt-
ott bementem, senki nem szólt rám...“318
Sve se zbivalo po ustaljenom redu, ali se ritual trećeg -
- četvrtog dana „obogatio“!
„Amikor, már szokás szerint ráköszöntem a recepcióra,
az elvtárs igen erélyes mozdulattal nagyon is érthetően a re-
cepcióhoz hivott, maga mellé invitált és a székre mutatott.
Leültem. A pult alá nézett és rámszolt!“,319 priča mi Kondor.
„Loza! Moja...“
Kondor je shvatio da je to recepcionarova rakija – „kisü-
sti“ – i da ga Crnogorac želi ugostiti domaćinski!
Sedeli su, gustirali i pušili, „rečito ćutali“...
Naravno, Bela je razumeo prijateljski gest, rakija je bila
zaista izvanredna. Čak je i to na svoj način shvatio „hogy va-
lahol a hegyekben, az istenháta mögött...“320 Sve u svemu,
Bela je i vrlo ozbiljno obrazlaganje sagovornika protumačio
kao da se rakija peče negde gde „vlast ne vidi“. Znači, i ovde
treba diskretno gucnuti ispod pulta da „niko ne vidi“.
Međutim, ispostaviće se potom, recepcioner je Belu
pokušavao upozoriti da ništa ne planira za nedelju (15.
septembra) jer mu on priprema jedinstven program koji
će mu se sigurno sviđati. „Srećom“, moj Bela, samujući,
nije ni imao nikakvih programa, osim sedenja na obali i tu-
maranja po ulicama grada.
Prema tome, nije moglo doći do nesporazuma. U nede-
lju ujutro, došao je drug Radoslav Komadinović sopstvenim
autom, pokupio Kondora i krenuo „u nepoznato“. Beli je,
naravno, bilo sasvim svejedno, radovao se promeni.
318 „Lutao, uživao, divio se onom što sam video, tu i tamo
sam ušao i niko me nije oslovio...“
319 „Kada sam već po običaju pozdravio recepcionera,
drug me je energičnim pokretom ruke pozvao da priđem, poseo
me je kraj sebe pokazavši mi stolicu. Pogledao je ispod pulta pa
mi se obratio!“
320 „Negde u brdima, bogu iza leđa...“
175
Nakon izvesnog vremena, skrenuli su sa pravog puta
i zaputili se „kacskaringós utakon ahol talán a lovak is rit-
kán járnak...“321 i stigli do par kuća, što je Bela, onomad,
shvatio kao „negde u brdima, bogu iza leđa“. Bilo je to do-
maćinstvo – pretpostavljam – Komadinovićevih predaka,
valjda roditelja ili rodbine...
Moj Bela Kondor je, verujem, bio van sebe od sreće!
Siguran sam u to sve više, slušajući Belinu priču i njegovo
„objašnjavanje“, šta je video i doživeo!
Naravno, ne bih mogao isto tako interpretirati, ali su-
ština je da su tamo proveli dan! Bela je meni obrazložio
ko je bio ko u skupu porodičnog slavlja, šta su jeli i šta pili,
šta se kako zove, kako se pršut suši na vetru koji struji kroz
potkrovlje kuće...
Kuća ga je oduševila, „kövekből rakott a sziklás tájban,
mindha egyidőben a hegyekkel képződött isteni terem-
tmény lenne...“322
Uglavnom, Rade je Belu vratio u kasno veče u hotel.
Bela je zaista imao doživljaj! Tvrdi da to nikada neće zabo-
raviti. Naravno, on se posebno čudio „de mennyit tudnak
az emberek megenni...“323 Uživao je, siguran sam, više u vi-
đenom nego u kušanom: siru, pršuti, mesu s ražnja, lozo-
vači i vinu, pogači... Ali, ono što me je iznenadilo – uživao
je u razgovoru! Nešto je razumeo, a nešto nije, ali ga je op-
činjavala dikcija i „szerteáradó nyugalom amikor az öregek
mondták a magukét...“324 Bio je ganut pažnjom koja je nje-
mu ukazivana, zapazio je da vlada specifičan „ünnepi han-
gulat, nem olyan eszeveszett zabálás és piálás...“325
Uglavnom, drago mi je da smo se iz prve složili kako je
u krševitom predelu, u okruženju gde se valjda ništa nije
pet stotina godina menjalo, sve jedinstveno. Kako se sve
321 „Krivudavim putevima po kojima, verovatno, i konji
retko prolaze...“
322 „U stenovitom pejzažu napravljenom od kamenja, kao
da je neko Božje stvorenje koje se istovremeno stvorilo kad i pla-
nine...“
323 „Koliko ljudi mogu pojesti...“
324 „Mir koji se širio kada su stariji govorili...“
325 „Praznični ugođaj, kada se ne jede i pije prekomerno...“
od prirode i čoveka sazdano kristalisalo u očevidnu celo-
vitost i sazvučje segmenata. Po Kondoru, kako je zapazio,
„amikor az ember az ajtó elött meghajol – mert az ajtó
alacsony – úgy tetszik mintha minduntalan tisztelegn ea-
ház elött a mindent átfogó szimbólum elött“!326 Naravno,
samim tim, kao da smo dokučili toj i takvoj harmoniji pri-
meren stvaralački odnos živopisca. Možda svest o delu
prosleđenom u večnost, ali svakako u zanosu skromno-
sti „raba božjeg“, koji je predodređen za ovu čast, u skla-
du sa onom Kondorovom: „A festészet rögzit és megjele-
nit, nem ilúziót kelt.“327 Svakako, bilo je nezaobilazno po-
minjanje Belog anđela u manastiru Mileševi. Naravno da
nisam očekivao da u toku kolonije u Budvi neko napravi
izlet do Prijepolja i Mileševe. Ali, nije bilo izleta ni do ne-
čeg sličnog, radi doživljavanja sazvučja čoveka, okruženja
i beskraja.
Bilo je, srećom, porodično drevno ognjište Kondoru
naklonjenog recepcionara Crnogorca, koji je smatrao da
je to vredno nezaborava! No, Bela i ja smo se dogovori-
li da će jednom biti prilike, sešćemo u „fiću“ i obići neke
manastire, možda posetiti i čudesnog Belog anđela, koji
je davno pre Đota obznanio najlepšu stranu čoveka, po-
put Adama sazdanog „po liku božjem“. Doduše, opet smo
stigli tamo „hogy az isten ’tükörképe’ a felebarátait fes-
ziti keresztre, vagy karóba húzza őket hogy sokáig szen-
vedjenek, tüzes koronával pusztitja, atombombákkal irtja,
gázkamrákba küldi, vagy kajánúl élvezve késsel szúrja le
mint az állatot a disznótorban.“328 Ostaće, verovatno, taj-
na za sva vremena zašto je čovek toliko svirep i bezoseća-
jan, a istovremeno obdaren božanskom kreativnošću! Isto
326 „Kao kada se čovek pokloni pred vratima – pošto su
vrata niska – čini to kao da iskazuje poštovanje pred kućom, jed-
nim sveobuhvatnim simbolom!“
327 „Slikarstvo ne pravi iluzije, ono čuva trenutak i prika-
zuje ga.“
328 „Onaj koji je kao ’nalik’ Bogu, svoje drugove razapinje
na krst, ili ih navlači na kolac da što duže pate, užarenom krunom
uništava, atomskom bombom trebi, šalje u gasne komore, ili sa
uživanjem kolje životinje kao na svinjokolju.“
176
tako, traje zagonetka zadivljujućeg svojstva običnih ljudi
da u savršenom skladu žive sa prirodnim okruženjem, a vr-
hunskim domašajima genijalnosti uništavaju sve oko sebe.
Sedeli smo u Gradskoj kući i razgovarali, vreme je da
pođemo kući. Jedva da smo i razgledali secesijske enteri-
jere, vitraže. Galerijska postavka je Belu više zanimala. Ali,
sve u svemu, nisam uspeo da mu priredim nezaboravan
doživljaj, jedino sam izazvao priznanje. Uveren je da smo
uradili mnogo, čak – po njemu – mi više cenimo mađarsku
umetnost (secesiju) nego što to čine peštanske nadležne
službe. Ostatak dana posle ručka prošao je uobičajeno.
23. 9. 1968, ponedeljak
Prepodne otišli u Rajhlovu palatu, posedeli malo sa
Gaborom S. i razgledali zgradu. Dogovoreno je da ga po-
slepodne posetimo u ateljeu na ćošku Rudić ulice. Posle
„Likovnog susreta“, otišli u Gradsku kuću, proveli neko
vreme u Velikoj većnici i mojoj kancelariji. Poslepodne
otišli u Rudić ulicu. Zvonili, ali našeg kolege nije bilo. Čekali
smo i potom morali otići da ne zakasnimo u Sentu.
Dočekao nas je Geza Tripolski, veoma ljubazno i do-
maćinski. U 19 časova ja govorim na „prikazu slika“. To je,
rekao bih, Gezin senćanski specijalitet iz prvih dana osni-
vanja kolonije 1952. godine. Umesto drugde uobičajenog
otvaranja izložbe, ovde se to zove „prikaz slika“ zato što
otvaranje nije šablonsko. Naime, moja je dužnost – kao i
ranijih „otvarača“ – da duže govorim direktno o slikama
koje su izložene, približim meštanima prezentirana ostva-
renja učesnika slikana u prethodnom sazivu slikarske ko-
lonije. Ovom prilikom, ja sam govorio nešto više i o kolo-
nijama, odnosno baš o ovoj senćanskoj, zvanično prvoj!
Naime, posle mog izlaganja, biće projekcija dokumentar-
nog filma Slikari na Tisi, naravno o radu i svakodnevici ove
kolonije.
Film je publika odgledala sa zanimanjem, čak i Kondor,
međutim neki su ga već videli ranije. Tako sam se i ja, sku-
pa sa Gezom, našao izvan dvorane u susednoj odaji. Tu ču-
jemo razgovor koji se vodi za stolom gostiju iz Hodmeze-
vašarhelja. Slikari oko stola razgovaraju:
 – Ki az az ember a Duránci Bélával?329
– Egy budapesti grafikus, nem tudom a nevét, az aki
összevissza firkál de vannak olyanok akik azt dicsérik...330
– odgovara jedan od slikara na pitanje drugog.
Geza i ja smo se nasmejali, kasnije i Bela sa nama kada
smo mu ispričali. Veče smo, doduše na kratko, proveli sa
Gezom jer smo morali žuriti nazad. Sutra što ranije mora-
mo krenuti za Peštu. U toku vožnje pričali smo o Tripol-
skom, koloniji, Kondorovoj izložbi koja je tamo bila posle
subotičke.
24. 9. 1968, utorak
Krenuli za Peštu u zoru, „fićom“. Vreme je lepo, ne žu-
rimo, niko nas ne ometa, lepo razgovaramo. Bela, malo-
malo, pa govori o moru. Meditira na temu sedenja na oba-
li kao jedinstvenom doživljaju, horizontu, beskrajnom pro-
stranstvu o usamljenim plovilima na pučini, čoveku koji se
nadigrava sa moćnom prirodom, šumu talasa i specifič-
nom zvuku kotrljanja šljunka – što je zapravo milenijumski
huk, oduvek i zanavek isti, rečit porukom, prividno neraz-
govetnom, vanvremenskom. Uveren je da čovek ima po-
trebu dijaloga sa prirodom što mu je u svakodnevici civili-
zacije samo nedostižna želja.
Možda su nekad pustinjaci, opredeljujući se svesno na
beskrajno samovanje, tako pothranjivali nadu u ostvariv
dijalog s bogom. Isto tako, živopisci, među zidovima hra-
ma tek izgrađenog, negde u još nenaseljenom predelu,
daleko od prostog žamora svakodnevice, valjda su iskreno
verovali da ih bog posmatra dok rade.
Stigli smo u Peštu, kako sam planirao. Morao sam od-
mah do Šoljmara, treba da dobijem potvrdu za dve slike
Šandora Olaha (Gitáros nő,331 47,5 x 58 cm; Palics,332 55 x
45 cm) koje sutra nosim u Suboticu.
329 Ko je taj čovek sa Belom Durancijem?
330 Jedan grafičar iz Budimpešte, ne znam mu ime, firka
na sve strane, ima onih koji to cene...
331 Gitaristkinja.
332 Palić.
177
Bio sam na kratko sa Šoljmarom, ispričao mu Kondoro-
ve dogodovštine u Budvi, malo smo razgovarali o mađar-
skom učešću na Bijenalu u Veneciji. Navratiću sutra. Kad
sam se vratio u Kondorov atelje, nalazim cedulju: „Vásárólni
mentem, rögtön jövok. Béla.“333
Dugo ga nije bilo. Vratio se sav ozaren: „Jártam a
várost, vásáróltam a Bucónak jelvényeket!“,334 pokazujući
trijumfalno punu kesu raznih značaka. Kupovao ih je po tra-
fikama u okolnim ulicama, stalno proširujući krug „lovišta“
jer je pronalazio sve novije i drugačije.
Otišli smo na Margitsiget, ja još nisam video Szent Mar-
git legendája.335 Nalazi se u hotelu. Parkirali smo, ušli unu-
tra. Ne znam zašto, ali Bela je otišao do recepcije, valjda
da nas „legitimiše“ kako ne bismo delovali sumnjivo. Potom
smo seli i posmatrao sam zidnu sliku zaista velikih dimenzi-
ja. Sviđa mi se, ali nisam oduševljen! Nedvojbeno, prizor je
veličanstven, oblikovan znalački u maštovitu priču. Među-
tim, možda je tako moralo biti, deluje mi pomirljivo. Jeste
to Belina poetika, ali nekako uglađena, možda prilagođena
„nečijem“ ukusu. Rekao sam mu da mi se sviđa i da je „le-
genda“ majstorski urađeno koherentno delo, samosvojno
ostvarenje. Ali, rekao sam mu i to da mi nedostaje „a me-
gismételhetetlen kondori firkálás“,336 baš ona drhtava, stra-
stvena gestualnost, koju je bezveznjaković u Senti prepo-
znao, ali i koristio u nameri obezvređivanja najvrednijeg u
kondorovskoj leksici. Bela je moju kritiku odćutao, nije se
naljutio, nije polemisao.
Lajoš N. došao je na kratko, samo da nas pozdra-
vi. Ipak, tema je posve prirodno bila Budva, doživljaj Ja-
dranskog mora i nezaboravan izlet „az Isten háta mögött,
ahol a természet és az ember megőrizték az egyűttélés
méltóságát...“337
333 „Otišao sam u kupovinu, odmah se vraćam. Bela“
334 „Lutao sam gradom, kupovao sam značke Buci!“
335 Legendu svete Margite.
336 „Neponovljivo Kondorovo slikanje“.
337 „Iza božjih leđa gde su priroda i čovek sačuvali dosto-
janstvo zajedničkog življenja...“
 Lajoš je naše priče slušao sa zanimanjem, ali mislim ne
sa takvim zanosom kako mi doživljavamo zajedništvo čo-
veka i prirodnog okruženja. On je očevidno gradsko biće i
manje se prepušta emocijama. Sa prekorom je postavio
Kondoru pitanje zašto nije seo na autobus i otišao do Du-
brovnika ili Kotora.
Naravno, Bela je odgovorio da su mu srednjovekovne
uličice sa malim trgovima bile nezaboravni prizori, kao i
renesansni ukrasi palata. Sa tvrđave, pak, kaže Kondor –
„megint csak a tengert néztem!“338
No, složili smo se Lajoš i ja u tome da Kondor, očevid-
no, nije bio ni u kakvoj koloniji. Društvo likovnih umetnika
Crne Gore je prihvaćenu obavezu rešilo tako da je gostu-
jućeg umetnika smestilo u hotel, pa neka se sam snalazi
kao na letovanju.
Ja ipak mislim, sticajem prilika, sve je ispalo bolje, čak
neočekivano dobro! Kondor, da je hteo, mogao je raditi u
sobi ili u eksterijeru bilo gde. Njemu je, naprotiv, baš ova-
ko boravak u Budvi postao nezaboravan doživljaj! Lajoš je
otišao, ostadosmo sami. Ubrzo, oglasilo se zvono na ulazu.
Pomislili smo da se Lajoš vratio. Bela ode da otvori.
Ništa se ne događa, ne dolaze, onda se Kondor vratio,
mahnuo mi, otišao do svoje komode, izvukao gornju fijo-
ku, rukom zahvatio nešto novčanica i opet izašao. Ubrzo
se vratio i seo.
– Ki csöngetett?339 – pitam.
– Egy egyetemista, valamennyi pénzt kért kölcsön...340
– ravnodušno mi odgovara.
– Láttam vittél ki pénzt, ismered, mi a neve?341
– Nem tudom!342
– Hát ez nem hozza vissza a kölcsönkért pénzt!343
338 „Ponovo sam gledao samo more!“
339 Ko je zvonio?
340 Jedan student koji je tražio nešto novca u zajam...
341 Video sam da nosiš pare, poznaješ ga, znaš mu ime?
342 Ne znam!
343 Ovaj sigurno neće vratiti pozajmljeni novac!
178
– Tudom!344
Dijalog je time bio okončan, kao da se ništa nije ni do-
godilo. Ustao sam, prišao još uvek otvorenoj fijoci, upitno
ga pogledavši.
– A „Szent Margit legendának“ a pénze345 – tiho izusti
pripaljujući cigaretu.
25. 9. 1968, sreda
Spavao sam kod Kondora.Prepodne navratio još jed-
nom do Šoljmara, a potom otišao u posetu Lukaču Đelmi-
šu, upoznao i suprugu koja je takođe slikarka.
Nisam ostao dugo, pošao sam za Suboticu. Važno mi je
bilo znati gde Lukač stanuje radi daljih kontakata u pripre-
manju izložbe. Stigao sam kući uveče. „Ovim autom su oni
hteli da me stignu!“
6. 10. 1968, nedelja
U zgradi „Likovnog susreta“ (Rajhlova palata), u 11 sati
otvorena je izložba Prvi trijenale jugoslovenske keramike!
To je ideja Imrea Devića, realizovana kao zajednička ak-
cija „Likovnog susreta“ i Muzeja primenjene umetnosti u
Beogradu. Smatra se Sedmim likovnim susretom, kao na-
stavak nedavno demontirane postavke, koja je imala na-
ziv Sedmi likovni susret (grafika i skulptura u umetničkim
kolonijama).
14. 10. 1968, ponedeljak
Juče je otvoren Bijenale keramike u Pečuju.Jutros rano,
mojim „fićom“ otišao sam u Pečuj na savetovanje „100
éves a pécsi porcelángyár“,346 naravno i da vidim izložbu,
malo da razgovaram sa kolegama. Naime, sa Batom Kova-
čićem (upravnikom Doma kulture Gradska kuća) već izve-
sno vreme odmeravamo potrebu uspostavljanja čvršćih
poslovnih veza, pre ili kasnije moraće se raditi na restaura-
ciji „žolnai“ dekoracije na Gradskoj kući.
344 Znam!
345 Novac Legende svete Margite.
346 „100 godina fabrike porcelana u Pečuju“.
 Stigao sam na vreme (preko Baje), dobrim pre 8 sati, jenom molbom jednog studenta koji priprema diplomski.
tako da sam bio od samog početka na savetovanju. Narav- Nastavilo se zaista iznenađujućim bokorenjem, upoznava-
no, odmah sam sreo profesora Anđala, upoznali smo se u njima, izložbama, trajnim prijateljstvima.
Novom Sadu, čak smo tada i sobu delili u hotelu. Govori Nekoliko trošnih pastela ubogog slikara, samotnjaka i
srpskohrvatski, poznaje Krležu, recituje Prešerna na slo- lutalice, na sedištu iza mene spakovano, zapravo su počet-
venačkom, sve živo zna. Studirao u Pešti, Nemačkoj, Italiji. ni „kamen međaš“ mog profesionalnog usmerenja.
Već u Novom Sadu nabio je komplekse i meni i Laciki Seke-
rešu. Kraj njega mi smo glupi k’o đaci prvaci!
Razgovor smo nastavili družeći se poslepodne i uveče
na prijemu. Tamo mi je doneo i knjigu, svoju studiju: An-
gyal Endre, Petar Dobrović. Az ember, művész és politikus,
Pécs, 1968. MTA Dunántuli Tudományos Intézete.347
15. 10. 1968, utorak
Pečuj. Drugi dan savetovanja. U međuvremenu posetili
smo fabriku. To mi je baš drago, videli smo sve uz stručno
tumačenje. U Suboticu krenuo poslepodne. Stigao bez pro-
blema, opet preko Baje. Usput, razmišljao o „žolnai“ kera-
mici na zgradama u našem prostoru. Moraću se time ozbilj-
nije baviti.
16. 11. 1968, subota
Ujutro pošao za Budimpeštu na poziv Pište Šoljmara.
Izložba Ištvana Nađa je završena, treba da preuzmem naše
pastele i vratim u Jugoslaviju.Stigao sam nešto pre deset
sati, tačno po dogovoru. Ponuđen hotelski smeštaj za noć
nisam prihvatio. Dogovorio telefonom spavanje kod Bele
Kondora.Veći deo dana proveo sa Šoljmarom. Išli smo i na
kupanje na Margitsiget. Veče sa Kondorom, sami u ateljeu
pričajući o svemu i svačemu.
17. 11. 1968, nedelja
Došao je kod Kondora i Lajoš Nemet, razgovarali do
podne. Lajoš otišao. Bela i ja „fićom“ do Nemzeti Gáleria,
preuzeo slike na porti, ručali u bifeu iza galerije. Krenuo
sam za Suboticu da ne bih vozio kasno u noć. Duga „epi-
zoda“ sa Ištvanom Nađem se završava. Počelo je uobiča-

347 Endre Anđal, Petar Dobrović. Čovek, umetnik i političar,

Pečuj 1968. godine, MTA Naučni institut.

179
 1969. ka kulture. Diplomirani arhitekti Joža Geler, Karlo Deneg-
ri, Žika Ivović, potom građevinski inženjer Ico Poljaković,
19. 1. 1969, nedelja koji je i šef tehničke službe Gradske kuće, peti sam ja – is-
toričar umetnosti. Već 1968. radili smo intenzivno na pro-
Završavam tekst za fotomonografiju Subotica. Nije ko-
jektu revitalizacije Gradske kuće kao spomenika kulture.
načan, ali će nam biti kao „scenario“ u pripremi i obliko-
Naš rad – idejni projekat „Atrium“ – je sačinjen. Treba ga
vanju predračuna. Još 20. decembra prošle godine počeli
srediti i potom predati Bati Kovačiću. Ako prođe, radiće se
smo razgovore. Bio je petak, kraj radnog dana. Navratio u
dalje i možda realizovati.
Dom kulture Milenko Vuksanović Čiča, moj drug, Bajmo-
čanin, sada dizajner, bolje reći putujući agent beograd- 27. 1. 1969, ponedeljak
skog preduzeća „Interpublik“. Nudi usluge, sklapa ugovo-
Bio sam u Somboru, posetio mamu. Potom, otišao Mi-
re i štampa razne materijale za propagandu, kataloge...
lanu Konjoviću u njegovu galeriju. Volim tamo otići oko
Dok smo sedeli i ćaskali Bata Kovačić, Čiča i ja, iskrsla
dvanaest ili posle, posedimo malo pre nego što Maestro
je ideja o publikovanju reprezentativne fotomonografije
pođe preko trga na ručak kući. Popijemo rakiju, jer je nje-
o Subotici sa malo teksta i dosta kvalitetnih kolor fotogra-
gova uvek „najbolja“, sigurno je prirodna, strast mu je da
fija. „Interpublik“ sarađuje sa štamparijom u Trstu, rade
nabavlja rakiju kod proverenih paora, proizvođača na gla-
najsavremenijom tehnikom. Mogli bismo snimiti i štam-
su. Sada je ovo rakija negde sa Hajdukova, nedaleko Su-
pati prvoklasne razglednice sa detaljima iz Gradske kuće.
botice. Valjda Somborci ne znaju da peku rakiju. Pričamo
Biće to prvi put da se stvarno na atraktivan način pre-
o tome kako je ovo lep običaj. Naime, od kada je Galeri-
zentiraju subotičke vrednosti. Naročito Gradska kuće koja
ja „Milan Konjović“ u Somboru otvorena, 10. septembra
je jedinstvena! Dom kulture je ustanova koja se brine baš
1966. godine, navraćam češće, uvek ovde sedimo.
o Gradskoj kući, prema tome i red je da bude izdavač.
– Jednog dana, takođe ovde, sedećemo i pričati o ovim
Sa puno entuzijazma smo prionuli poslu, svako u svo-
sedeljkama, prepričavati anegdote o Konjoviću, prisećati
joj oblasti. Bata će tražiti novac, Čiča oblikovati publikaciju,
se događaja koji će tada biti istorija! – kažem ja.
ja ću osmisliti sadržaj i napisati tekst u skladu sa našim do-
– Ako se neko bude sećao toga vremena, ljudi su tem-
govorima. Sad sedim i razmišljam da li će od toga išta biti.
pirani samo za određene godišnjice. Eto, prošle godine za
Šesnaestog januara u Pragu – na trgu gde smo svoje-
rođendan nešto se događalo, sada – sutra mi je rođendan,
dobno sedeli Kaća i ja – polio je sebe benzinom i spalio se u
možda se neće dogoditi ništa... – razmišlja Milan.
znak protesta zbog sovjetske okupacije Čehoslovačke jedan
Razgovaramo o izložbi Ljudi, koja se priprema. Podse-
mladi Čeh – Jan Palah. Nemam pojma ko je on, možda je i
ćamo se na njegovu već ranije priređenu izložbu Ljudi, koja
lud, no jedno stoji: njegov čin jeste zastrašujući gest očajni-
je 1951. bila prekretnica! Sa preko pedeset slika, tada u
čkog otpora. Kakav požar može izazvati ova jeziva i simbo-
paviljonu na Kalemegdanu, uzdrmala je Beograd, ali i pod-
lična varnica na Vaclavekovom trgu kod muzeja? Stalno mi u
stakla preporod likovne umetnosti u Vojvodini: naredne,
pamet navire mađarska buna, „az ötvenhat októbere“, pod-
1952. godine biće osnovana slikarska kolonija u Senti.
seća me 1956. i na našu tragediju u porodici.
Usput, setih se da je upravitelj škole u Bajmoku, Ljubin-
21. 1. 1969, utorak ko Ižipac, rekao onomad kako bi oni da zamole Milana Ko-
njovića da priredi izložbu u Bajmoku.
U 16 časova okupili smo se u depou umetničke zbir-
– Zašto da ne! – kaže Konjović, proslavljen i poznat u
ke nas petorica, članovi radne grupe „Petokur“, znaju nas
Parizu svojedobno, sada polaskan idejom jedne male sre-
prijatelji, ali i u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomeni-
dine na sredokraći puta Sombor–Subotica.

180
 – Ti ćeš otvoriti, kao Bajmočanin! – nasmeje se Milan,
napominjući da to bude negde u leto. No, oni će se svaka-
ko javiti i dogovorićemo se.
25. 2. 1969, utorak
Došao mi je u posetu Joška Ač, slikar, ali u svojstvu
saradnika lista „Magyar Szó“, očevidno traži temu za svoj
obavezni nedeljni prilog. No, već s vrata rekao je da dolazi
radi „našeg“ razgovora o „Vajdasági magyar képtár“. Raz-
govarao je dosta o tome sa Janošem Hercegom i drugima.
Ali, on ima izdvojeno mišljenje – zašto samo do tridese-
tih godina? Po njemu, „magyar képtár“ treba da obuhvati
Mađare i posle rata i danas. Misli, najbolje bi bilo da pre-
đem u Novi Sad, tamo da se osnuje, a onda ja to da vodim.
Nismo se složili! Za mene to je „studijska galerija“, za-
nemarena materija iz bog te pita kojih razloga. Treba gale-
rija da istraživanjem dokaže postojanje kreativnosti i kod
Mađara u ovim prostorima. Odnosno, prikupljenim de-
lima, prezentacijama, potvrdi nivo stvaralaštva. Galeri-
ja mora da bude očevid postojanja likovnog stvaralaštva
Mađara u ovim prostorima, a ne samo „bavljenja slika-
njem“ na diletanskom nivou. Što se tiče onih koji će se ško-
lovati krajem tridesetih, koji će na scenu stići posle rata,
za mene su samo učesnici savremene likovne scene, čiji se
rad prati i vrednuje skupa sa svim ostalima koji oblikuju li-
kovnu umetnost, kako Vojvodine tako i Jugoslavije.
Sve u svemu, Joška misli da nisam u pravu, a ja sma-
tram da njegova zamisao ne stoji. No, jedno je sigurno,
Galerija likovnog stvaralaštva Mađara u Vojvodini svakako
će postojati. Prvenstveno zato da bi se potvrdilo njihovo
učešće u oblikovanju likovne scene Vojvodine u prošlo-
sti. Na savremenoj umetničkoj pozornici, napokon, prati-
mo stvaralaštvo svih učesnika sa podjednakom pažnjom.
7. 6. 1969, subota
Sombor, većnica u nekadašnjoj „varmeđi“, sada som-
borskom administrativnom središtu. Na zidu ove sveča-
ne odaje visi uljana slika 4 x 7 metara, odnosno dvadeset
osam kvadratnih metara oslikane površine čuva jedan pri-
zor istorije, urađen rukom nadarenog slikara.
181
Pred nama je popularno delo: Ferenc Ajzenhut, Bitka
kod Sente 1697. godine. Radi se, naravno, o istorijskom do-
gađaju. Svojedobno, princ Eugen Savojski, vojskovođa au-
strijski, krajem septembra pomenute godine izvojevao je
slavnu pobedu nad Turcima. U milenijumskom slavlju ma-
đarske države, Sombor je poručio sliku kod poznatog min-
henskog umetnika Ferenca Ajzenhuta, Švabe, birtaševog
sina iz „naše“ Bačke Palanke. Poznat kao mađarski slikar,
omiljen među peštanskim sladokuscima „lepe slike“, ču-
ven je i u paorskom zavičaju. Naročito po tome što mu
je Senćanska bitka plaćena novcem koliko je potrebno da
se kupi preko dvadeset hektara bačke crnice – najplodni-
je oranice na svetu! Slika je dopremljena iz Minhena, po-
stavljena 20. februara 1898. godine. Autor je preminuo 2.
juna 1903. godine.
Sombor je bogata varoš, od 1869. godine „gvozdenim
putem“ za Evropu vezana. Okončanjem prvog svetskog
rata, ulaskom srpske vojske 13. novembra 1918, varoš gubi
svoj raniji status, ulazi u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca i prestaće biti bogato središte županije. Sombor,
zasut prašinom leti i neprohodan blatom zimi, sve više biće
poznat kao ravničarska varoš sa vencima raskošnog zeleni-
la – koja je sve siromašnija.
Danas i ti venci „bođoša“ ili „gelegunja“ ne obnavlja-
ju se, prestariće ubrzo! „U tom Somboru“, eto danas, pod
slikom „slavne prošlosti“ sedimo okupljeni na razgovoru o
kulturnoj saradnji gradova Sombor–Osijek–Subotica.
Političari izmislili povremene „manifestacije“ koje će
se naizmenično održavati u ova tri grada, naravno uvek
uz pozdravne govore i u prisustvu „predstavnika narod-
ne vlasti i društveno-političkih...“ Učesnici ili kreatori nisu
važni, a svrsishodnost tih i takvih sklepanih događanja
samo su privid zajedništva. U kulturi, odavno se zna, ako
se radi o saradnji – to je permanentan proces u zajednič-
kim naporima do istog cilja. Nikako povremene manife-
stacije.
Kao jedan od „diskutanata“, rekao sam baš to – što
smo mnogi mislili – glasno i javno. Ideju sveznajućih „druš-
tvenih struktura“ o putujućem i gostujućem kulturnom te-
atru nazvao sam „S.O.S. saradnjom“! Posve prirodno, to je
izazvalo bes političara, koji verovatno kulturu pamte kao get mint sok minden ami naponta történik a világon.348
priredbe na kraju školske godine u osnovnoj školi! – A kés talán a legborzasztóbb szimbóluma a „szép“ em-
Oni, svakako, nisu primetili – obično leđima okrenuti ber kegyetlen mivoltának. Megfélemlitő és megalázó...349 –
slici u pročelju – da je na prizoru Senćanske bitke u prvom kažem.
planu, akademskim manirom čitljivo, naslikano puno ko-
nja i mrtvih Turaka oko časnog vojskovođe i dičnih juna-
ka! Ono vrednije nalazi se u drugom planu. Ravnica, hori-
zontalom raspolućena! Dole – prirodno bogato, nadasve
plodno tle. Nad njim u raskošnom kolopletu boja impresi-
onistički slikano naslućivanje veka, koji tek što nije nastu-
pio. Znamenje raspolućenosti, poput dve strane iste me-
dalje: dnevnopolitički čitljiva „prizemna“ poruka i nebeska
tajna kreativne slutnje.
28. 6. 1969, subota
U Bajmoku, otvorio sam izložbu slika Milana Konjovi-
ća. Okupilo se dosta sveta u 16 časova. Nalik svetkovini,
devojčice u narodnoj nošnji. Upravitelj škole Ižipac, kao i
nastavnik crtanja Pajo Kečenović, koji je „odradio“ feštu
za pamćenje, srećni su do neba. Publika, međutim, mislim
da ovo vrednuje kao i sve druge „priredbe“ koje se s vre-
mena na vreme priređuju. Sumnjam da je bilo kome tu
palo na pamet kako je ovaj umetnik zapravo čuveni slikar,
što znači da je njegovo prisustvo – primerenije značajnim
likovnim centrima – ovde događaj, a ne samo seoska zaba-
va subotom poslepodne. Drago mi je što se Milan Konjović
raduje. Voli on to!
18. 7. 1969, petak
Poslepodne otišao u Peštu. Spavaću kod Kondora. „Presuditelj“ u Kondorovom ateljeu
Ulazim u atelje, desno, oslonjen na velike slike, pokraj
vrata za „mali atelje“, stoji uspravljen Belin „anđeo“ sa no- Uzgred, govorim mu o zverskom ritualu „klanja“ u bal-
žem u zubima. Okrenem se i kažem: kanskim prostorima, još mu pominjem da ta reč nema
– Tu je stajao, kada sam prvi put došao 1962, Čoko- adekvatan, podjednako jeziv prevod na mađarski, bar ja to
nai, odnosno sedeo je! Sada Mileševski anđeo umesto da
sedi – stoji...
348 Lepi anđeo manastira je obmanjivao narod nadom da
Bela me gleda, žmirka i lukavo se smeši:
će uskrsnuti, a ovo je sadašnjost, u vremenu i pod pretnjom smrti,
– A kolostori szép angyal feltámadás reményével ámi- slično svemu ostalom što se iz dana u dan događa u svetu.
totta a népet, ez viszont jelenkori, időszerű és halállal fenye-
349 Nož je, valjda, najužasniji simbol okrutne suštine „le-
pog“ čoveka. Zastrašujuće i ponižavajuće...

182
ne znam. Uostalom, Mileševski anđeo nastao je u takvom
krvoločnom okruženju! Na to Bela dodaje: Rimljani su uži-
vali gledajući kako zveri komadaju živu decu i žene, a njiho-
va umetnost je u temeljima evropske kulture.
Ušli smo, seli i nastavili razgovor. Ispričao sam mu, slo-
bodnim prevodom po sećanju, dva detalja o nožu iz knjige
Dobrice Ćosića, Deobe, gde se dosta govori o međusob-
nom klanju četnika i partizana po Srbiji tokom rata.
„/.../ savesno propipajte svoja grla i uvek nezaštiće-
ne vratove. Ako vam noževi nisu u njima, zagledajte svoje
ruke: možda je nož u vašim šakama. Odbrana nije, ni dokaz
takođe, ako samo tvrdite: Mi smo dobri ljudi, mi nikada
ne možemo da postanemo ubice, mi živimo u dvadesetom
veku. /.../ I oni koji danas po svetu kolju isto tvrde, čujete
li ih? Zar su nas jednom obmanuli, zar smo jednom obma-
nuli? /.../ Vaše kosti su davno sive i – one ćute. To bi treba-
lo da znači: mrtvi ste. Ali, srećemo se u snovima. Srećemo
se svuda. Čujem vas. Svakog jutra novine govore o vama,
o ubijanju o ratu. Mnogo vas je po svetu. Oštrite noževe. I
radite noževima svuda. /.../“
„Tražim da me pop opeva i hoću lično da čujem svoje
opelo. A moja želja, neću kuršum. Tražim nož i da gledam
Moravu. I ja hoću nož. Al’, pobratime Podoficiru, da radiš
pošteno. Bio nož, nek bude nož, baš me briga. Svi smo za
nož, on nam priliči.
Podoficiru, šta bleneš. Na posao.
Pomozi bože, zbogom moja braćo.
Čekaj, uzmi moju kamu, znaš da je najlepša u korpusu.“
Kondor ćuti i gleda me. „Hát, voltaképp ez volna
az...“,350 ne znam da li je to rekao kao pitanje ili konsta-
taciju.
Otvoren je „župski rubin“, natočili smo po čašu vinja-
ka... Očigledno, Kondor nije bio raspoložen za dalja „mu-
drovanja“ o umetnosti. Ipak, nastavili smo o umetnosti.
Ispričao sam mu otvaranje Konjovićeve izložbe u Bajmo-
ku. Bela glasno razmišlja: „Lehet hogy a bajmokiak me-
gcsodálták! A városiak ma hasonlitanak a botcsinálta kri-
tikusokhoz! Mindenki szakértő mint a labdarúgásban.“351
350 „U suštini, to bi bilo to...“
351 „Može biti da su se Bajmočani divili! A građani danas
liče na improvizovane kritičare! Svako je stručnjak, kao u fudbalu.“
183
19. 7. 1969, subota
Bela i ja popili kafu, čuli se sa Lajošem telefonom. Od-
lazim kod Lukača Đelmiša na budimsku stranu. Na žalost,
izložba Đelmiševa neće biti nikakva „retrospektiva“! On
jednostavno nema radova iz predratnih godina. Ono naj-
vrednije, slikano tokom boravka u Italiji, negde se pogubi-
lo, veze su izgubljene, a prodate slike ko zna gde su. Ima on
podosta slika koje letom slika na jadranskoj obali posled-
njih godina. No, to je za mene „tanka“ produkcija. Njemu
bi odgovaralo da se to izlaže, verovatno se nada prodaji jer
„marine“ su u modi, uopšte pejzaži. Problem je što u Mu-
zeju nemam nameru priređivati prodajne izložbe.
Ipak, uspeli smo sakupiti nešto eksponata, i to počev
od 1932. godine. Doduše jako malo, svega deset do 1941.
godine. Raduje me što je među njima Veliki akt (1941, 100
x 120 cm), ulje velikih dimenzija, tada izlagano u Novom
Sadu na izložbi udruženja likovnih umetnika „Délvidéka“.
Jedva nekoliko iz poratnih godina, ostalo je slikano u po-
slednjih pet. Nema nam druge, dogovorili smo još desetak
skica i crteža da mi prostor ne zjapi prazan. Tako se moja
ideja da prezentiram Subotičanina, učesnika Dvadesetog
bijenala u Veneciji (1936. u italijanskom paviljonu), sve-
la na tri crno-bele reprodukcije trajno zagubljenih slika.
No, dve mrtve prirode nastale 1936. su majstorski urađe-
na „cveća“, što potvrđuje da je kolekcionar dr Joca Mile-
kić znao tada da proceni vrednosti mladog slikara. Izložbu
ćemo otvoriti, verovatno, krajem decembra ove godine.
Oko podne pošao sam u Suboticu.
20. 7. 1969, nedelja
Spremamo se da uveče gledamo na televiziji „osvaja-
nje“ Meseca!
21. 7. 1969, ponedeljak
U 2 sata, 56 minuta i 31 sekundu (po našem vreme-
nu u 3 sata, 56 minuta i 31 sekundu) čovek se spustio na
Mesec! Nil Armstrong: „Mali korak za čoveka, veliki za čo-
večanstvo!“ („That’s one small step for a man, one giant
leap for mankind.“) Svemirski brod „Apolo 11“ ukotvio se
u istoriju! Bio je to veličanstven prizor!
 Ceo događaj ipak malo „bazdi“. Svrsishodnost ovog,
nedvojbeno jedinstvenog, sjajnog domašaja nauke i uigra-
nosti bezbroja učesnika, zagađena je nadigravanjem dve
svetske velesile! Smrdi iz svega politika, utrkivanje nad-
menih!
25. 8. 1969, ponedeljak
Galerija savremene likovne umetnosti u Novom Sadu
namerava prirediti izložbu slikaru Arpadu G. Balažu, ugled-
niku jugoslovenske likovne scene između dva svetska rata.
Rodio se nedaleko Košica u Višnjetejkešu (Felsőtökés) 1.
novembra 1887. godine. Rođen u učiteljskoj porodici, dos-
peo je sa roditeljima u naše krajeve. Po želji roditelja, i
sam je završio učiteljsku školu. Potom, preko naukovanja
u Nađbanji, kratkog studiranja u Budimpešti, nakon okon-
čanja Prvog svetskog rata, stigao je u Prag i tamo diplomi-
rao 1924. godine. Vratio se potom u Vojvodinu, nastanio u
Subotici. Sa Zoltanom Čukom, piscem, ovaj slikar priredio
je „Vojvođansku galeriju“ sa 350 portreta 1927.
Bio je samosvojan slikar obespravljenih, predstavnik
socijalnog realizma među prvima u Jugoslaviji. Od 1927.
do 1941. naizmenično živi u Beogradu i Subotici, poznat je
u Vojvodini i u Beogradu. Kao član grupe „Oblik“ od 1930.
godine, izlaže sa poznatim umetnicima: Petrom Dobrovi-
ćem, Jovanom Bijelićem, Savom Šumanovićem, Milanom
Konjovićem, Ivanom Radovićem i drugima.
Sve u svemu, njegov životni put međaši impozantan
opus neumornog stvaraoca, zbog tematike valjda, sličan
je svojim modelima, više gladan nego sit. Poput nadniča-
ra koje je slikao, Balaž je predano radio, priređivao samo-
stalne, učestvovao na kolektivnim izložbama, ilustrovao
za novine, crtao karikature.
Kada je Drugi svetski rat stigao u Jugoslaviju, Balaž se
vratio u Suboticu. U godinama rata je nastavnik crtanja.
Od 1947. živi u Segedinu, a 1957. vraća se i živi u Horgošu.
Atelje mu je u Subotici, kuda skoro svakodnevno, kao či-
novnik, dolazi tačno na vreme.
Dok je živeo u Segedinu, operisano mu je grlo, smatra-
ju ga tada „otpisanim“, može da konzumira samo tečnu i
bistru hranu, govori jedva čujno, šišteći. No, to mu izgle-
184
da ne smeta da bude najvitalniji, nadasve vedar umet-
nik, društven, večito u poslu – pripremajući uvek nared-
nu izložbu. Sada je u transu, sprema mu se retrospektiva!
U skladu sa ranijim dogovorom, Slobodan Sanader,
upravnik Galerije savremene likovne umetnosti u Novom
Sadu, i ja pošli smo rano iz Subotice. Dogovorili smo, us-
put, da neće biti pauza! Od sramote, kako da se zaustav-
ljamo, osvežavamo, ili ručamo, a starac da sedi i gleda.
Ukoliko on traži odmor, u redu. Mi nećemo predlagati, iz-
govarajući se da je zbog „racionalnog korišćenja vreme-
na“, da ne bi pomislio kako ga sažaljevamo. Oko devet sati
stigli smo u Horgoš u kuću gde živi sa suprugom. Već nas
je čekao, spreman za polazak. Seda i on u moj mali auto,
nastavljamo put prema Kanjiži. Cilj je pronalaženje slika iz
predratnog razdoblja!
Uveren je i niko ga ne može razuveriti da neke „kapi-
talne“ eksponate neće moći da pronađe, odnosno dobi-
je za izložbu od svojih nekadašnjih prijatelja. Nekada, još
kao mlad, bio je učitelj, prvo u Temerinu, potom u Bač-
kom Petrovom Selu. Odavde je 1913. prvi put otputovao u
tada već poznatu umetničku koloniju Nađbanja. Iz Bačkog
Petrovog Sela je pošao na Umetničku akademiju u Prag
1920, potom je samo navraćao u ove krajeve pre odlaska
u Beograd. Sada ima osamdeset i dve godine!
Već u Kanjiži bili smo zapanjeni! Nepogrešivo me je
usmeravao, potom hitrim korakom ulazio u sobe domaći-
na i pronalazio slike na zidovima na istom mestu gde ih je
sam nekad okačio! Grlio se sa retkim ispisnicima kao da su
se juče rastali, raspitivao za druge ličnosti i za određene
slike koje smo potom pronalazili.
Sve se to ponavljalo u Bačkom Petrovom Selu i u Be-
čeju. Svakoga je on prvi prepoznavao i oslovljavao. Potom
su sledile potresne scene i evociranje uspomena i na kra-
ju pronalaženje slika koje nam je prethodno u kolima opi-
sao u detalje.
Bilo je neverovatnih scena! Od ulaska kroz baštenski
kapidžik, ko zna kada poslednji put korišten, do posve dru-
gačijih. Pošto domaćin zvono nije čuo, „star je i gluv a živi
sam“ – komentarisao je Balaž i odmah kretao u komšiluk,
predstavljao se i objašnjavao zašto ide kroz njihov grunt
prijatelju, koga nije video četrdeset i tri godine. U velikom
domaćinstvu, sa kućama na dve ulice, žive dve starice koje
se nisu nikada udale. Susret sa Arpadom bio je događaj,
radovale su se neizmerno. Slikar nas je u obe kuće vodio
do svojih slika na zidovima, ponosan što je sve tako kako je
bilo. Dok nije usledila scena: jedna sestra je stavila na sto
crvenom trakom unakrst vezan svežanj pisama. Druga je
sedela, ćutala i zadivljeno posmatrala „Arpada“. On, pak,
napokon – ostao je bez reči.
Ponude na stolu učtivo smo odbili, kao zbog žurbe. Ba-
laž je, pak, morao objasniti svoju operaciju, one opet po-
tanko ko je sve u selu umro od tada naovamo, u proteklih
pet decenija.Jurnjava od kuće do kuće, garnirana radova-
njima i slojevitim razgovorima, kao i odabirom eksponata,
trajala je do zalaska sunca.
Napokon, krenuli smo istim putem nazad. Žurimo, Sa-
nader istinski umoran, kaže sa strepnjom: „Kako je tek nje-
mu, samo da ga živog isporučimo...“
Stigli smo! Međutim, izjalovila se nada da odmah na-
stavimo do prve čarde gde će nam glad biti utoljena.
„Morate ući, čeka nas večera, uvredićete domaćicu
ako odbijete!“, govori Balaž i žuri unutra veselo.
Sto postavljen za svečanu gozbu, pročelje rezervisano
za Arpada Balaža, odmah stiže za njega šolja sa toplom su-
pom, a nama sve ostalo. Lepo nam je, osećamo se prijat-
no, mom umornom Sanaderu očni kapci sve češće se po-
lako spuštaju. Gurkam ga ispod stola! Balaž pun utisaka,
prepričava događaje dana. Spušta se noć...
Odjednom, uz kratko izvinjenje, Arpad i supruga od-
laze. Ubrzo se vraćaju. Supruga u dugoj crnoj haljini sa cr-
venim somotskim cvetom, nekada operska pevačica. Nju
prati slikar, stari šarmer u smokingu sa neizbežnom lepom
maramom koja skriva vrat. Arpad seda za klavir, u noćnoj
tišini polegle varošice, iz prizemljuše u širokoj ulici prhnu-
še kao ptice poznate melodije iz opereta.
Ponoć je! Sedimo iznenađeni i posramljeni, slušamo.
Koncert je u našu čast, malo i u znaku radosti zbog pred-
stojeće retrospektive. Par na sceni, živahan i veseo, upr-
kos naporima dana koji se otegao. Slobodan i ja kao dva
pokisla vrapca.
185
Ispratili su nas potom, uz napomenu da budemo pa-
žljivi. U svetlu farova, vidim ih oboje i sad dok pišem be-
lešku. Želim pamtiti znamenja radosti življenja i rada kako
trepere poput upozorenja da je život samo jedan, živimo
ga intenzivno u svakom trenu! (Naknadna beleška: Arpad
G. Balaž prvo je ispratio suprugu, potom živeo kod sina
u Segedinu; pisao mi je da priprema, „ali sada već zaista
poslednju izložbu...“ Preminuo je naredne godine, 9. sep-
tembra 1981.
Dopisao sam ovde, na vest da je umro, kraj predgovo-
ra retrospektivi /april–maj 1970/ koju smo zajedno pripre-
mali: „Tu i tamo bljesne sa zida ateljea po koji mladalački
akt baršunaste puti ili oštar u prošlost zagledani pogled
autoportreta.
Kao da je umoran? Ne! On seda za klavir i hitrim prsti-
ma podstiče zvuke koji se klikćući razlivaju blatnjavom uli-
com Horgoša. Ponesen muzikom, stari majstor se u misli-
ma sreće sa onima što skrhani radom i sitnim zadovoljstvi-
ma znaju udahnuti sjaj velikih ljudskih radosti...“)
30. 9. 1969, utorak
Rano krenuo za Budimpeštu. Javio sam Šoljmaru, pri-
premiće mi potrebnu literaturu o mađarskim slikarima i
umetničkim prilikama u Budimpešti u godinama prekret-
nice vekova. Radiću tamo danas i sutra prepodne. Veče ću
provesti sa Kondorom, možda dođe i Lajoš Nemet.
U 10 sati sam kod Pište Šoljmara.Razgovor nam se ote-
gao, vreme nam brzo prolazi... Dogovorili da izbeležim, pa
će mi sve potrebno fotokopirati i poslati.
Ručali smo u malom bifeu iza galerije. Potom sam još
malo radio. Rastali smo se oko 18 časova. Videćemo se su-
tra! Kondor me je već čekao, doći će i Lajoš malo kasnije.
Veče smo proveli zaista u divnom raspoloženju. Lajoš
je nadasve zainteresovan za sve oko izložbe Jožefa Peha-
na. Ali, njega posebno zanima Antal Štrajtman, slikar i pe-
dagog u Velikom Bečkereku. Ni njega ni Kondora, bogami
ni Šoljmara prepodne, baš nisam impresionirao pominja-
njem priprema izložbe Lukača Đelmiša! Ispričao sam im
„noćni koncert“ u Horgošu, odnosno avanture toga dana
sa Arpadom G. Balažem. Njegove slike Kondor je već do-
bro znao, zapazio ih je u postavci galerije kada je bio u
Subotici. Lajoš se nije sretao sa njegovim imenom, nije
mu poznat. Koncert u Balaževoj kući Beli je bio zanimljiv
događaj, tokom večeri pomenuo ga je još nekoliko puta,
nazirao je u tome slojevitu i višeznačnu simboliku. Lajo-
ševu pažnju nije privukao, nije ga zanimao ni Balažev so-
cijalni realizam. Rekao bih, Lajoš je od nas više raciona-
lan, „sa obe noge na zemlji“. Govori Beli o nekim sigurno
važnim svakodnevnim aktuelnostima, informiše ga o „šta
je ko rekao“ verovatno o nečemu važnom. Nažalost, to je
meni strana materija, a stid me je da stalno tražim dodat-
na objašnjenja. Nisam u toku i to je to.
Međutim, dok sređujem beleške u dnevnik o peštan-
skom boravku 30. septembra i 1. oktobra, razmišljam: za-
ista ne pamtim da smo Bela i ja ikad u „Kondor műterem-
ben“ slušali radio! Sedim, prizivam izgled „malog ateljea“
i ne mogu da se setim gde je radio aparat. Naravno, sada
se isčuđavam i na tome da nismo ni jednom rečju te večeri
pominjali iskrcavanje čoveka na Mesecu.
To je, nedvojbeno, tema u mnogim razgovorima. Tim
pre što se sada već „lome koplja“ oko toga da li je čovek
zaista kročio na Mesec ili je to majstorska montaža. Baš
kao što ima „nevernih Toma“ koji sumnjaju da je Aušvic
ikada bio stvarnost! No, jedno je sigurno, prisećajući se,
znam da Kondor i ja nikada nismo razgovarali o fudbalu,
niti smo pominjali cene bilo čega, uspešno smo izbegava-
li razgovore o političarima i otpadu demagoškom u štam-
pi. No, svaki put kada su bilo iz kog razloga te teme bile
neizbežne, Kondor je uvek jasno i glasno iskazivao prezir,
„okitivši“ odgovarajuće čelnike svojim mišljenjem, kratko
i jezgrovito.
10. 10. 1969, petak
U predvorju Gradske kuće otvorena Izložba cveća. Po-
vodom Dana oslobođenja grada 1944, Gradsko zelenilo
napravilo „smotru“ najraznovrsnijeg živog cveća. To se do-
godilo u 12.30 uz prisustvo uglednika i mnoštva građana.
U 13.00 sati, gore na spratu u vestibilu, prostoru
ispred Velike većnice, muzej je otvorio izložbu Henrija
Mura (1898), u svetu čuvenog engleskog skulptora i grafi-
čara. Posredstvom Kulturnog centra u Beogradu upriliče-
186
na je zanimljiva putujuća izložba: grafike, fotosi reprezen-
tativnih skulptura u prostoru i sitna plastika (desetak skica
u materijalu). Mi smo izložbu dobili od Sombora, tamo je
bila prethodno.
Vestibil kao pretprostor svečane većnice, zapravo ra-
skošan enterijer iz kojeg se ulazi u „žutu“, „veliku“ i „ze-
lenu“ većnicu, odnosno nekad kabinete velikog župana i
gradonačelnika, obično služi i kao odaja za prijeme i kok-
tele u svečanim prilikama.
Tako je i sada, obeležava se godišnjica oslobođenja Su-
botice. Zvanice koje su okupljene na prijemu neposred-
no posle otvaranja pomenutih izložbi, sve sami uglednici,
predstavnici narodne vlasti, društveno-političkih organiza-
cija, rukovodeće garniture i čelnici ustanova i preduzeća,
jedan „značajniji“ od drugoga! Okruženi su panoima sa gra-
fikama, prizorima sazvučja skulptura i okruženja, belim po-
stamentima na kojima se iskre poput zlatnog nakita bron-
zane skulpture malog formata, radovi velikog umetnika!
Gužva je neopisiva, tiska se mnoštvo u prostoru, dva
duga stola uvijaju se pod teretom đakonija i raznih pića,
slatkiša...
Mi iz muzeja strahujemo za sudbinu skulptura Henrija
Mura! Mali format lako se može neprimetno izneti.
Posle prijema kontrolišemo „razbojište“! Skulpture re-
dom okićene „šeširićima“ pojedenih minjona, zatrpane
tanjirićima preostalim nakon upotrebe sa ostacima, čaše
prazne ili nepopijene, papirnate salvete... Postamenti kao
bogom-dana skladišta nadohvat ruku, čokoladom i ma-
snoćama označeni tragovi stampeda „birane“ publike!
28. 11. 1969, petak
Gradska kuća. Galerijski prostor muzeja, 18 časova. Uz
nekoliko prigodnih reči, predao sam reč Marku Peiću, pot-
predsedniku SO Subotica, koji je potom otvorio Gradski
muzej, sada u novom sedištu – Gradskoj kući. Istovreme-
no, otvorena je retrospektivna izložba Jožefa Pehana, sli-
kara iz Vrbasa, prva u programu Galerije likovnog stvara-
laštva Mađara u Vojvodini. Pehan Jožef (1875–1922) rodio
se u Čibu (danas Čelarevo), između Bačke Palanke i Novog
Sada. Otac, po zanimanju šumar, doseljenik iz Moravske,
majka je Marija Pardon iz obližnjeg švapskog sela Obrov-
ca, zabavilja. Ubrzo po rođenju sina rastali su se zauvek.
Vaspitavan kao nadasve ubogi seoski dečak, nadarenošću
privukao je pažnju čuvenog slikara Ferenca Ajzenhuta, ro-
dom iz Bačke Palanke. Tako je stigao u Minhen, potom na
Bavarsku kraljevsku akademiju koju napušta, zatim u ate-
lje Šimona Hološija, odnosno u Nađbanju. Izložba koju otvaramo danas, nadam se, vratiće Jožefa
Kao fotograf u Vrbasu, odnosno slikar koji drži atelje
u Budimpešti, kuda putuje vozom, Jožef Pehan je postao i
član-osnivač Művészháza krajem 1909. godine. Izlagao je i
drugovao sa poznatim ličnostima toga vremena, Jožefom
Egrijem, Šandorom Ciferom, Ferencom Međešijem, kri-
tičarima Miklošem Rožom, Karoljem Likom, Elekom Pet-
rovičem i drugima na aktuelnoj likovnoj sceni. Naravno i
sa „neošima“ u Nađbanji, Cobelom, Tihanjijem i ostalim
učesnicima kolonije u tim godinama.
Nedvojbeno, Jožef Pehan, koji je kraće boravio i u Pa-
rizu, bio je – od umetnika u Vojvodini – ličnost u jezgru
najmodernijih događanja! Bela Cobel, prijatelj Anri Mati-
sa, izlagao je u dvorani fovista (Salon d’ Automne) 1905, a
tih godina u Budimpešti nižu se izložbe na kojima se mogu
videti ostvarenja čuvenih, poput Manea, Sezana, Gogena,
Rodena ili futurista i ekspresionista na čuvenoj izložbi ja-
nuara 1913. godine.
Iste, 1913, izložba Jožefa Pehana (101 ulje) bila je pred-
stavljena prvo peštanskoj publici u Művészházu, a potom
u gradovima Vojvodine: Novom Sadu, Vrbasu, Kuli, Bačkoj
Palanci i Somboru. Bila je to, van svake sumnje, prva izlož-
ba moderne umetnosti u Vojvodini! Na izložbi, sa nekoli-
ko manjih skulptura, gostovao je prijatelj, skulptor, kasni-
je čuveni umetnik Međeši (1881–1958), koji se usavršavao
baš prethodnih godina u Parizu, opredeljen za modernu
skulpturu.
Sada, izložba u Subotici. Petnaestak slika Jožefa Peha-
na savršeno nam ilustruje šta je vojvođanskoj publici pre-
zentirano daleke 1913. godine! Ostali eksponati, nažalost,
takođe su potresna dokumentacija stanja na likovnoj sce-
ni! Državnom granicom odvojen od umetničke svakodne-
vice u dosluhu sa modernim umetničkim centrima Evro-
pe, Pehan u Vrbasu kopni poput snega. Iznenadna smrt uz
prepodnevnu kafu sa prijateljima kao da je označila kraj
jedne nadasve zanimljive i autentične stvaralačke karije-
187
re. Priredili su 1926. u Vrbasu, verovatno u cilju prodaje,
retrospektivu. Izložena ulja, pasteli, akvareli i crteži tražili
su kupce, foto-atelje koji je vodila udova nije mogao obez-
bediti studije sina Bele na minhenskoj akademiji. Potom je
sve prekrio zaborav.
Pehana na likovnu scenu, kad-tad on će se opet pominjati
među imenima značajnim za umetnost Vojvodine u našem
stoleću. Uveren sam da bolji početak rada „galerije Mađa-
ra“ nismo mogli zamisliti! Pada mi na pamet da sam ga pri-
metio u jedva osvetljenoj sobi, tragajući za pastelima isto
tako „zagubljenog“ zlosrećnog umetnika, Ištvana Nađa!
Izložba će trajati do 19. decembra, potom ide u Gale-
riju Matice srpske u Novom Sadu, a zatim i u druge grado-
ve Vojvodine.
Bliži se ponoć, gledam skroman katalog, ali ipak – ka-
talog sa rednim brojem 1. i jedva vidljivim „Zavičajna gale-
rija“ na amblemu trouglastom, koji je za ovu priliku izmis-
lio Šanjika Torok.
Jožef Pehan, slikar koji je kasno otkrio okruženje ko-
jem pripada, školu Hološija i koloniju Nađbanja, možda
nije sada „zakasnio“ da napokon bude proizveden među
zaslužnike slikarstva Vojvodine dvadesetog veka!
21. 12. 1969, nedelja
U sada već zaista aktivnoj Zavičajnoj galeriji Gradskog
muzeja, u 11 sati otvorili smo izložbu slika i crteža pod na-
zivom: Lukács Gyelmis. Nisam mogao pisati „retrospekti-
va“ jer nismo mogli ostvariti zamišljeno. Ipak, drago mi je
i ovako kako je.
Publike baš nema mnogo. Došli su oni koji su ga zna-
li nekad kao mladog slikara Luku Đelmiša, pomenutog u
zbirci dr Joce Milekića 1931, odnosno na izložbi koju je
ovaj kolekcionar priredio pod naslovom Bački umetni-
ci, oktobra 1932. godine. Tom je prilikom, pišući o izlož-
bi, Klara Gereb (1901–1944) istakla nadarenost umetnika.
Naravno, deo publike čine rođaci, no Đelmiš je srećan!
Meni je žao, osećam neku prazninu, prevarile su me de-
cenije u kojima se, eto, zagubilo, trajno nestalo ono najvred-
nije – tako impresivno u onih par ostvarenja iz tridesetih go-
dina! Šteta!
 1970.
15. 1. 1970, četvrtak
Slobodan Sanader i ja otvorili izložbu Jožefa Pehana u
prostorijama Galerije Matice srpske u Novom Sadu. Jed-
va pedesetak prisutnih znatiželjnika! Očigledno, moj slikar
je nepoznat ovdašnjim ljubiteljima umetnosti. No, meni je
današnji dan poseban, Pehan je opet ovde! U Novom Sadu
Jožef Pehan je izlagao 1913. godine, potom, kao i neki dru-
gi, nestao je sa scene pomeranjem državne granice. Slu-
čajno, kao mrtav, našao se među živim učesnicima šeste
jugoslovenske izložbe 1927. godine, opet u ovome gradu.
Decenijama prekriven zaboravom sa ove i sa one stra-
ne državne granice, on je sada nanovo ličnost istorije
umetnosti ovih prostora. Čuće se o njemu još, nedvojbe-
no. Skoro sam siguran da je bio prvi zaista moderan slikar
Vojvodine! Ispunjava me to ponosom, ta spoznaja da sam
ja izvukao na svetlo dana zaista nesvakidašnje vrednosti.
Usmerio sam pažnju struke na ovdašnju arhitekturu sece-
sije, odnosno slikare Stipana Kopilovića, Ištvana Nađa, Jo-
žefa Pehana. Secesijske građevine sigurno su jedinstveni
dragulji našeg urbanog tkiva. Kopilović i Pehan, pak, stva-
raoci kojima se možemo ponositi. Desetine pastela Ištva-
na Nađa čamilo je skrajnuto na zidovima onih koji nisu
bili svesni vrednosti, među njima bili su i pravi biseri. Sre-
ća moja što sam od srednjovekovne umetnosti gurnut u
umetnička zbivanja dvadesetog veka, savremena događa-
nja u Vojvodini, odnosno istraživanje likovnog stvaralaš-
tva Mađara.
20. 1. 1970, utorak
Javio Šoljmaru da ću verovatno doći 28. januara i za-
početi studijski boravak u Pešti; prema dogovoru, „sedi-
šte“ biće mi kod njega u Nemzeti galeriji.
Spremam se da koristim stipendiju, dugo ću boraviti
van kuće, daleko od svojih, ali ću „fićom“ često dolaziti.
Imati auto je blagodet, Pešta nije daleko.
28. 1. 1970, sreda
Otputovao rano u Budimpeštu, stigao sam za četiri i
po sata. Prvo kod Pište Šoljmara, potom odatle nedale-
ko u Szalai utca 10, Müvelődésügyi Minisztérium, Múzeu-
188
mi osztály, IV emelet,352 kod Lasla Farkaša. Prijavio sam se,
dobio uput za moje konačište dok sam u Pešti. Biće to Ko-
legijum na Thököly út (Nemzetközi Kollegium,353 tel.: 226-
-857). Javio sam se telefonom od Šoljmara, dogovorili za
sutra da preuzmem sobu posle 16 časova.
Otišao kod Kondora. Auto sam parkirao na malom trgu
kod „Aeroflota“, odmah pored je prodavnica kuda je sišla
Agota po flašu votke na veresiju leta 1962. godine, ni sto
metara od Kondorovog ateljea. Voleo sam se tu parkirati,
to me je uvek podsećalo na prvi susret. Sada sam ovde i
biću duže u Pešti, radujem se. Čekao me je, dogovor je da
danas spavam kod njega.
Veče je, zima, a u ateljeu divno toplo. Ne mrdamo
odavde. Referisao sam gde ću biti smešten. Bela mi je
tokom razgovora detaljno objasnio gde se tačno nalazi
„moja kuća“ na uglu, kako joj se najbolje prilazi. Treba sa
Tököly úta skrenuti na raskrsnici levo prema Varoš ligetu,
tamo skrenuti desno, pa opet desno i tako dolazim u malu
ulicu baš iza kolegijuma.
– Thököly út!? To je ista ulica kao 1962. kada sam
tramvajem išao do stana Gabora Papa – kažem. – Onda je
to bilo do kućnog broja nešto preko sto...
– Csak ez közelebb van354 – odgovara Kondor, nastav-
ljajući nizanje korisnih uputa. Ali, smejemo se jer sada moj
prvi duži boravak u Budimpešti ima identičnu maršrutu
koja „szintén a Bécsi utcába vezet mint akkor, csak mellő-
zni kell a ’Nárcist’ idejövet“,355 kaže on, prisećajući se epi-
zode sa mojim dolaskom onda. Pada nam na pamet mno-
go toga iz doba prvog susreta, tadanjih razgovora...
Naravno, kao i najčešće u našim sedeljkama ovde u
„malom ateljeu“, misli nam se vraćaju u neke rane, ratne i
poratne godine, ponajviše se vraćamo 1956. godini, ima-
mo osobne razloge da nam baš ona bude okosnica.
352 Ministarstvo za obrazovanje, Odeljenje za muzeje, IV
sprat.
353 Internacionalni kolegijum.
354 Samo je ovo bliže.
355 „Kao i pre vodi u Bečku ulicu, samo ’Narcis’ treba zane-
mariti usput“.
 Bela je pomenuo Kerepesi temető,356 ja se setih Dana
mrtvih, odnosno praznika Svi Sveti/Minden Szentek napja
i počela je priča o svećama u večernjim satima, buketima
hrizantema, specifičnom štimungu. Bela je započeo kazi-
vanje, mislim o godišnjici, posle „ötvenhatos események“,
povorkama žena u crnom sa buketima belih hrizantema na
putu prema groblju...
29. 1. 1970, četvrtak
Prepodne kod Šoljmara, određena mi je radna soba u
suterenu u kancelariji jednog starijeg istinskog gospodina.
Nećemo smetati jedan drugom. Veoma je ljubazan, bojim
se čak previše. Nisam na to navikao.
Vodio me Pišta Šoljmar u jedan mali bife nasuprot mi-
nistarstvu, hrana je veoma ukusna. On smatra da ovde
treba da jedemo u podne kada sam u galeriji. Zaista je do-
bro. Jeo sam „brassói apró pecsenye“,357 zalili smo ručak
vinom „szürke barát“. Bila je to moja želja. Naime, kada
sam 1962. prvi put bio u Kesthelju na obali Balatona – i
tada sam to pio. Neka mi to bude i sada za sreću i uspe-
šan rad u Pešti.
Naravno, nije to „előkelő étterem“,358 već mala birti-
ja ispunjena šarolikim svetom. Baš nam se to sviđa! Kaže
Pišta: „Ennek a kiskocsmának adunk nevet amelyet csak
mink használunk – ’Aranykapca’! Hátha egyszer az itt től-
tött időt is emlegetni fogjuk.“359
Sobu sam u kolegijumu preuzeo u 16 časova. Nisam se
dugo zadržavao, pošao sam kod Šoljmarovih kući. Pozvan
sam da večeras budem njihov gost, to je na budimskoj stra-
ni nedaleko Gelerta. Naravno, poneo sam flašu „župskog
rubina“. Pišta me je dočekao sa mojih 2.000 forinti, to mi
je mesečna stipendija. Veče je zaista bilo prijatno. Vratio
sam se kasno. Morao sam zvoniti. Hazmešter mi je otvo-
356 Kerepeško groblje.
357 „Sitno pečenje iz Brašoa“.
358 „Ekskluzivni restoran“.
359 „Daćemo ime ovoj maloj krčmi koju mi koristimo –
’Aranjkapca’! Možda ćemo jednom ovde provedeno vreme spomi-
njati.“
189
rio, plaća se neka simbolična svota. Takav je ovde običaj.
Ja sam se izvinjavao što sam došao kasnije, on me je smiri-
vao. Tako smo se sprijateljili!
Seo sam da pišem dnevnik, ali sam brzo shvatio da će
to biti teško, sada i nadalje u toku boravka ovde. Mislim
da će biti suviše događanja, oduzelo bi mi puno vreme-
na. Moraću beležiti samo najbitnije događaje. Inače, pre-
tvoriće se boravak u Pešti u pisanje dnevnika nakon dana
koji će se, mahom, svoditi na pisanje beležaka tokom rada.
Pomirio sam se sa tim i sav srećan legao da spavam.
Ponoć je davno prošla, brzo će početi moj prvi radni dan!
O svemu ću razmišljati kada se probudim, uostalom
nisam ja službenik Nemzeti galerije da moram stići tačno
na određeno vreme.
30. 1. 1970, petak
Juče, kada je minuli dan već bio prešao u danas, mislio
sam da će posle sna uslediti „radni dan“. E, nije!
Iznenadio me je kvar moga „fiće“. Nisam se zabrinuo.
Gradom je krstarilo bezbroj identičnih vozila taksi službe,
bili su to mali fijati kao moj „fića“, zvali su se „Volán-taxi“.
Samim tim, logično je, mogu se dobiti rezervni delovi. Zau-
stavio sam prvog koji je prošao, pitao ga. Dobio sam adre-
su, ali i obespokojavajuću informaciju: „De nem hiszem
hogy van nekik.“360
Tako je bilo! Išao sam prvo u Ipoly utca (Vali), potom
u Vágo utca (Kozma). Navratio sam i u ambasadu gde sam
takođe tražio pomoć. Usput, razgovarao sam sa našim
atašeom Špirom Skendžićem (druguje sa Kondorom). Do-
govorili smo se da skupa slušamo kod Kondora rok operu
Kosa, kada ja donesem iz Subotice snimljeno na magneto-
fonskoj traci. Tu su mi predložili da tražim u „Fiat servis“,
to je na Váci út 82, od naše ambasade Dožom dole pa levo,
nakon podvožnjaka, tramvaja...
Nincs!361
Fiat servis, Dévai utca 17 – da probam tamo.
Nincs!
360 „Mislim da nemaju.“
361 Nema!
 Vratio sam se u uličicu pored Kolegijuma, sa čijeg sam
telefona jednostavno zvao Autómentés, 207-119; 208-
-208. Došao je auto „pomoć na drumu“. Srećom, bio je to
ljubazan čovek, nešto je čačkao, očevidno zna neke „špe-
cije“ za nevolju. Uglavnom – sve je sredio na najbolji način.
Želim da platim...
„Ugyan, hagyja, semmi! Csak, amikor Szabadkára ér
azonnal menjen az ottani autó-szervizbe!“362
Objasnio mi je potom kako ovdašnji taksisti kubure.
„Volan-taksi“ uvek kruži propisanom maršrutom. Znači,
ako čekam proći će előbb-utóbb363 njihovo vozilo. Odbaci
putnika i opet se vraća na svoj kružni tok. Ali, kada se auto
pokvari, počinje zaludno traganje za delovima, možda čak
i danima. És akkor nincs fuvar, nincs kereset!364
Izgubio sam skoro ceo dan! No, sve se dobro završilo.
Usput, kupio sam Buci patike po ceni od 74 forinte. Telefo-
nom javio Šoljmaru i Kondoru kako provodim dan, odno-
sno da se danas nećemo videti. Napisao sam pismo kući,
bacio u poštansko sanduče u 17 časova. Tek sada sam sve-
stan koliko je ljubazno ophođenje sa domarom kolegijuma
bilo korisno. Bez reči mi je njegova supruga ustupila tele-
fon (nije dozvolila ni da platim), predložila je i da mi sku-
va čaj. Dok sam pio vruć čaj, još smo se više zbližili. Sada
mi je ona, uzgred, pričala o svakodnevnim tegobama, plati
koja nikada ne može da se „rastegne“ od prvog do zadnjeg
dana u mesecu.
Napokon, auto funkcioniše. Nisam imao volju da idem
u grad. Uvukao sam se u sobu da se zgrejem, smirim po-
sle nerviranja. Slutim da sam se prehladio. Dan je zaista
bio leden, sneg stoji na sve strane. No, najviše sam ozebao
gledajući po ciči zimi kako mi blagorodni majstor, uprkos
hladnoći, popravlja „fiću“ bez naknade! Očevidno, „mali
ljudi“ imaju veliko srce, kada čovek ima sreće da baš njih
sretne u nevolji. Dan je istekao, ništa nije bilo kako sam
juče planirao. Sve u svemu, boravak u Pešti nije počeo baš
362 „Ostavite, nije to ništa! Samo, kad stignete u Suboticu,
odmah idite u servis! “
363 Pre ili kasnije.
364 Nema prevoza, nema zarade!
190
kako treba. Ipak, stekao sam neka nova iskustva, prven-
stveno za slučaj kada mi se, ne daj bože, auto u Mađar-
skoj pokvari. Povrh svega, kroz razgovor u recepciji, do-
znao sam da i nakon odlaska, ako se najavim telefonom,
mogu računati na konačište u kolegijumu.
31. 1. 1970, subota
Dugo sam ostao u krevetu. Potom otišao u centar.
Prvo da kupim rezervni antifriz za „fiću“ ako mi opet dođe
neki nepredviđeni kvar. To košta 270 forinti! Usput, vidim
vreće za spavanje. Trebaće nam za kampovanje! Kupio
sam dve, cena: 45 – ni 100 forinti za dve, ne može biti jef-
tinije! Uzeo sam i komplet za ping-pong Buci, cena: 130.
Pogledao sam izložbu grafičara Đule Kajarija (1926).
Sećam ga se, sreli smo se u Hodmezevašarhelju, mislim
da je iz Martelja, zanimljiva ličnost. Ovde u Nemzeti gale-
riji sada izlaže valjda oko 500 eksponata! Očevidno sjajan
crtač, isijava dramu, nostalgično je privržen agrarnim pre-
poznatljivostima ravnice koje nestaju. Sviđa mi se!
Sa Šoljmarom posle posla bio na Margitsigetu. Ja se ni-
sam kupao zbog jake prehlade. Posle sam odneo Pištu kući
autom, a zatim otišao u kolegijum. Dan mi je proleteo baš
zaludno. Ništa nisam radio. Ležim, a ne spava mi se, nisam
raspoložen ni za šta.
1. 2. 1970, nedelja
Bio sam na izletu sa porodicom Šoljmar. Išli smo fićom
do Sentandreje, potom u Višegrad. Dan je sunčan – po-
gledali smo kraljevsku palatu, nažalost samo spolja. Sve je
bilo zatvoreno.
Dok sam gledao raskošnu fontanu, pade mi na pamet
da je gradnju ove palate započeo kralj Karlo Robert, onaj
isti koji je podigao „moju“ tvrđavu u Baču! Kada je kasnije
Matija Korvin kraljevsku palatu učinio renesansnom lepo-
ticom, Bač je takođe bio jedinstveno stecište umnih lju-
di. Tada su ovi prostori imali kulturu ravnu evropskoj, bo-
jim se da više nikad to neće postići. Nastavili smo put do
Estergoma. Setih se da mogu posetiti Devenjija, odavno se
znamo putem pisama, nikada se nismo sreli. Šoljmarovi će
posetiti svog prijatelja koji tamo živi (Bodrogi).
 Otišao na adresu Ivana Devenjija, živi u malom stanu u
novogradnji nedaleko od fabrike cigala i keramike. Malo
sam posedeo sa njim, razgovor je kratko trajao. Čini mi se
da sam došao u nevreme, imao sam utisak da čeka kada
ću otići. Sve u svemu, siguran sam da mi se nije obrado-
vao. Ne znam zašto.
Brzo sam otišao, pokupio Šoljmarove, pošli smo nazad
za Budimpeštu. No, dan ćemo pamtiti, bilo je dosta zani-
mljivih sadržaja. Na kraju, sedeli smo i razgovarali u nji-
hovom stanu. Vratio sam se potom u kolegijum, imam još
dosta vremena do spavanja, sređujem mnoštvo radnih za-
dataka iz muzeja koje moram uraditi iako sam na stipendi-
ji, odsutan iz kancelarije.
Na kraju, pisao pisma. Prvenstveno, morao se javiti,
„referisati“ Vukosavi Tatić. Ona je, kao direktor Pokrajin-
skog zavoda za zaštitu spomenika kulture, bila inicijator i
najzaslužnija je što sam ovamo stigao.
Nadam se da će boravak biti koristan. Zacrtao sam
sebi mnogo toga što želim u Sečenji biblioteci naći i proči-
tati, napraviti ispise.
2. 2. 1970, ponedeljak
Baš kao mali đak koji ne voli da uči, počinjem od pone-
deljka! Došao sam u moju radnu sobu, temeljnije se upo-
znao sa dr Miklošem Kišem sa kojim delim kancelariju. On
je, mislim, penzioner, valjda radi skraćeno nešto u admi-
nistraciji. Voli prirodu, rado ide u planine. Pričao sam mu
o Triglavu i transverzali u Sloveniji, Pohorju, uspinjanju na
sve vrhove redom čak do Jadrana, jeftinim konačištima u
planinarskim domovima. Bio je srećan, željan da pođe...
Sumnjam da će u Sloveniju stići, treba mu pasoš i nešto
više novca od penzije.
Ovde u radnoj sobi telefon je 124-360, lokal 55. Dr Kiš
kaže da će on za mene poruke primati i stavljati mi na sto.
Od 9 sati radio sam u biblioteci galerije, prikupljam
podatke za uvodni tekst i natpise za slike izložbe Mađar-
ski spomenici kulture u organizaciji Galerije reprodukcija
u Beogradu.
Telefonirao sam kući (66,80 forinti). Po glasu sam ose-
tio da su Kaća i Buco neraspoloženi. I mene prožima neka
191
nedefinisana tuga. Dao sam im telefon kolegijuma (226 -
- 857); izdiktirao adresu: IV k. Thököly út 82.
Kupio sam sebi jednu posudu, džezvu i šolju za kafu,
dve „univerzalne“ čaše...
Čujem na radiju – preminuo Bertrand Rasel (1872 -
- 1970), čuveni filozof, živeo je devedeset i osam godina.
Koliko znam, nije bio izlapeli starac! Kako je to divno – biti
živi svedok vremena koje je savremenicima već duboka
prošlost. Retki su učesnici minulog doba koji mogu živom
rečju govoriti vlastita sećanja!
Video sam sedokosog starca s lulom, na filmskom žur-
nalu, naravno i na fotosima. Od sada pa nadalje čitaćemo
njegove, trajno žive, tekstove.
Takođe 2. februara, ali 1943. godine, završena je Sta-
ljingradska bitka, jedna od najvećih klanica naše civilizaci-
je. Slavi se kao ključna „pobeda“ bitke protiv fašizma. Pi-
tam se koliko je druga strana ovog besomučnog ubijanja
(žrtvovanja) nedužnih vojnika bila manje zlo u istoj civili-
zaciji?
3. 2. 1970, utorak
Sneg je padao ceo dan! Stigao sam „na posao“ u 9.15,
prvo sam vratio pozajmljene knjige u biblioteku. Radim
tekst za Galeriju reprodukcija u Beogradu.
Sreo sam se danas sa Janošem Demeterom iz Hodme-
zevašarhelja. Lepo smo se ispričali, kao stari prijatelji.
Vratio sam se dosta rano, parkirao fiću, obišao okolinu
kolegijuma, video koje prodavnice postoje, kupio mastila i
jednu svesku. Potom bio u bioskopu.
4. 2. 1970, sreda
Ceo dan radio tekst za izložbu Arpada G. Balaža, listao
časopis „Kalangya“ (godište 1934. i 1942, 1943), „Nyugat“
(1932) i „Tiszatáj“ (1956).
Napisao sam tekst o spomenicima Mađarske. Oko 15
časova otišao Đelmiševima, ali nikoga nije bilo. Vratio sam
se u kolegijum i odlučio da siđem u „društvenu prostori-
ju“ sa televizijskim aparatom. Setih se da nikoga – osim
domara – nisam upoznao. Poneo sam bocu vinjaka, moj
poslednji „župski rubin“ iz zalihe i dve prekjuče kupljene
čaše. Biće to prilika da se čaše „posvete“ u sklapanju pri-
jateljstva sa nekim stanarima kolegijuma koji su ovde pri-
sutni, poput mene, na sličnom poslu. Ako nas bude više,
tim bolje, koristićemo čaše za vodu, uostalom i ove moje
su velike.
Dole, jedna devojka, dvojica za drugim stolom, malo
dalje jedan samac pa opet drugi samac, gledaju televizij-
ski program.
Pozvonih ključem po čaši da skrenem na sebe pažnju i
rekoh: „Tisztelt kollegák, jugoszláv művészettörténész va-
gyok, új lakótárs a Kollegiumban és szeretnék magukkal
meginni egy pohár ’vinyakot’...“365
Tajac! Čuje se samo mrmor televizora, niko se ne okre-
će prema meni.
Seo sam, natočio sebi, kucnuo o drugu – praznu – čašu
i gledao program, s vremena na vreme neko je izlazio i vra-
ćao se, odlazio...
Kontakt nije uspostavljen.
Dvojica za stolom razgovarali su ruski – koliko sam mo-
gao da razaznam. (Sutradan od domarke doznao sam: de-
vojka i jedan od „samaca“ bili su Čehoslovaci.) stavam „Kalangyu“, „Tiszataj“, „Nyugat“. Može se dolaziti
Nakon povratka u sobu, sedim i razmišljam o događa-
ju. Brzo sam odbacio misao na temu „straha“. Apsurdno
je bojati se „stranca“ kada si i ti sam stranac u tuđoj ze-
mlji. Da li su me oni smatrali „provokatorom“? To mi de-
luje još gluplje. Na kraju, smirio sam se u uverenju da sam
im ja bio, jednostavno, antipatičan ili možda nametljiv po-
nudom.
5. 2. 1970, četvrtak
Iz kancelarije u Nemzeti galeriji nazvao sam Šandora
Erdeija, slikara poreklom iz našeg kraja (rođen je u Pači-
ru 1917. godine). Jedan je iz „grupe mladih“ 1938. u „Nép-
kőru“, skupa sa Hanđom, Đerđem B. Sabom, Almašijem i
drugima. Studirao je u Beogradu, zatim za vreme rata u
Budimpešti gde je diplomirao, a potom i ostao. U vreme
Informbiroa, posle 1948, on se „proslavio“ kao karikaturi-
sta u „Ludas Matyi“. Navodno, crtao je tada veoma uspeš-
365 „Poštovane kolege, ja sam jugoslovenski istoričar
umetnosti, novi stanar u kolegijumu i voleo bih sa vama da popi-
jem jednu času vinjaka...“
192
no Josipa Broza Tita kao popularnu figuru smešnih epizo-
da repertoara – „TITO a láncos kutya“!366
U Jugoslaviju ne dolazi, boji se da ga ne uhapse. Mislim
da ga danas više niko ne bi ni primećivao. Doduše, komu-
nisti kojima je od pre poznat preziru ga, a mlađima je sve-
jedno, mahom i ne znaju ko je on. Stanuje u Bajza ut. 17,
treba pozvati oko 16 časova (tel: 429-676). Dogovorili smo
susret u narednim danima. Javiću se! Sa Šoljmarom, ruča-
li u „Aranykapca“, kasnije išli na Margitsiget, kupali se u
otvorenom bazenu.
Uveče u kolegijumu radio bibliografiju za izložbu Ar-
pada G. Balaža. Potom sam sišao i na televiziji gledao –
klizanje na ledu! Bez ikakvog „teatra“ upoznao sam zaista
simpatičnog građevinskog tehničara iz Miškolca po imenu
Zoltan Kozmar. Doduše, on nije ovde „stranac“, a čini mi se
da mu Jugosloveni nisu mrski, naprotiv!
6. 2. 1970, petak
Danas sam se upisao u Széchenyi könyvtár,367 dolazi-
ću ovamo često. Sada čitam u vezi sa A. G. Balažem, preli-
ponedeljkom od 12 do 21, ostalim danima već pre podne
od 9 pa do 21 sat. Sviđa mi se ovde, svašta mogu da na-
đem. U podne, izašao sam i prešao preko ulice, ručao pola
pileta sa ražnja i to zalio crnim vinom i potom mirno radio
do predveče. Kasnije, u kolegijumu, pisao sam tekst za ka-
talog izložbe Arpada G. Balaža.
7. 2. 1970, subota
Prekucao sam tekst o Arpadu G. Balažu i oko 14 časova
pošao. Stigao sam kući u Suboticu u 18.15. Bio u Subotici
u nedelju i ponedeljak.
10. 2. 1970, utorak
Pošao za Budimpeštu u 8. Radio u kolegijumu, pravio
plan eventualnih putovanja po Mađarskoj. Pisao tekst „Jo-
žef Pehan“, možda bude štampan u „Rukovetu“.
366 „TITO, pas na lancu“.
367 Biblioteku Sečenji.
 11. 2. 1970, sreda od svakodnevice i neke drugačije zbilje koju svi glumimo iz
dana u dan beznadežno.
Prepodne u Nemzeti galeriji.Posle ručka otišao kod
Doznao sam da Kati radi u Madács szinházu, može naba-
Kondora. Dugo se nismo videli, s Lajošem pitaj boga kad
viti karte za pozorište ako mi zatrebaju, ona obično navrati
smo se sreli!
pre ili posle predstave u Kondorov atelje.
Dočekao me je sa tim da imamo poziv – kad se ja po-
Dugo smo se zadržali u kući dr Gergelja, ispraćeni smo sa
javim – i da dođemo kod jedne porodice kući (Gergelj). Da
„do viđenja“, vratili smo se u našu Bécsi utca.
li ćemo ići „a fityóval, vagy hivunk taxit?“368 Naravno, ići
„Hagyd a fityót az ’Aeroflotnál’, most már nem érde-
ćemo našim autom. Na putu do „fiće“ Kondor je kupio fla-
mes a ’kolostorba’ menni, reggel innen mész a Nemzeti
šu „votke viborove“. Divio sam se u prodavnici kako pro-
Galériába, közelebb van“,369 kaže Bela.
davačica pakuje flašu: stavila je popreko na hartiju, potom
Nastavili smo razgovor, prisećali se zimskih večeri, pre-
s jedne strane presavila, zakotrljala bocu i pri vrhu zamo-
pričavali upamćene zgode i nezgode. Složili smo se u čudno-
tala kraj. Bela je „izvežbanim“ pokretom ruke spustio u
vatoj činjenici: lepi zimski ugođaji zrače intenzivno, baš kao
duboki džep „montgomerija“, drugom rukom pružio no-
i oni surovi, ledeni doživljaji zime. Ipak, žive u sećanju jasni-
vac i već smo krenuli napolje, on napred, a ja za njim.
jom slikom oni lepi, a ružni su kao zamagljeni. Kao da se čo-
Stoji debeo sneg, zima, vozimo se na budimsku stra-
vek od patnje brani zaboravom!
nu, Kondor usmerava... Razmišljam kako se bez njega ne
„Az ember ámitja magát romantikus ábrándokkal, ez
bih znao vratiti. Stigosmo negde gore, u predeo gde ima
talán ösztönös védelem! De a fantáziának két tulajdonsága
samo kuća rasutih u zimski ugođaj šumovitog „kert-varo-
van: ámit de könyörtelenül felfedi a múltat és végül belát a
ša“. Kroz prolaz između ograda gde se jedva može provu-
jövőbe, ami talán a legborzasztóbb.“370
ći jedan pravi auto, stigosmo pred kapidžik. Na kapijici od
Jutro se preteći približavalo! Morali smo prestati, pošli
letvica, tabla „Lidérc köz“, mislim da je broj 6. Nazire se
smo na spavanje, ja na drugu stranu u Ágota szobájába,371
velika kuća, otvaraju se vrata kroz koja nadire svetlo. Sti-
koja je odavno moje konačište, nazivom upamćenim još
gli smo.
1962. godine.
Pred nas je izašla Kati. To je, znači, sadašnja Kondoro-
va devojka. Očigledno je da nas rado primaju, ubrzo smo u 12. 2. 1970, četvrtak
toploj sobi, Bela seda pravo pored vruće crepane peći kao
Kod Šoljmara u Nemzeti galeriju stigao oko 9 sati. Šoferu
mačak koji zna da je to njegovo mesto! Pravi porodični šti-
galerije dao flašu vinjaka. Uzvratio sam mu ljubaznost. On mi
mung, zimsko veče, a peć isijava toplotu. Žagor, ima nas
je, naime, bez pitanja odneo kola na pranje, tankovao benzin
petoro u malom prostoru.
i rekao da „više nikad“ ne petljam sam ako imam problem.
Počinjem se osećati kao u dragom ambijentu snegom
Samo da nazovem galeriju, on je na vezi, uvek znaju gde je i
pokrivenog đurđinskog salaša, u misli mi naviru sećanja na
javiće mu dežurna osoba. Sve što treba on će sređivati!
jaku zimu 1944/45. Domaćinima ista zima ne deluje tako
idilično kao meni, njima su sećanja drugačija. Kondor sedi i
oslanja se na peć sa osmehom na licu, ćuti. Posmatram ga! 369 „Ostavi fiću kod ’Aeroflota’, više ne vredni ići u ’mana-
Oči mu trepere „zvezdicama“, slutim da mu nadasve godi stir’, ujutro ćeš odavde ići u Nacionalnu galeriju, bliže je.“
igrokaz prijatnosti bez velikih mudrovanja. Mislim da ovo 370 „Čovek obmanjuje sebe romantičnim snovima, što
doživljava kao pravi spontani ugođaj zimske večeri daleko može biti spontana odbrana! Fantazija ima dve osobine: obma-
njuje, ali bez milosti otkriva prošlost, a što je možda i najgore – na
kraju stiče uvid i u budućnost.“
368 „Fićom ili da zovemo taksi?“ 371 U Agotinu sobu.

193
 Radio sam na bibliografiji; sa Šoljmarom u „Aranykap-
ca“; telefonirao domaru u kolegijum da ću tek kasno uve-
če doći.Posle posla kod Kondora. Već me je čekao! Ger-
gelj Kati mi je donela kartu od 19 časova. Gledao sam u
Madács szinházu Šekspirovu predstavu Ričard III. Glumila
izvrsno Iren Pšota, ostali takođe, baš sam uživao. Glumicu
Pšota upoznao sam kada smo ovde bili sa Imreom Devi-
ćem, on sa njom sarađuje.
Uveče kasno, kad sam stigao u kolegijum, sreo Mak-
su Banjanina, subotičkog političkog funkcionera – i on je
ovde odseo.
13. 2. 1970, petak
Radio u Nemzeti galeriji, potom smo u 11 sati Šoljmar
i ja išli na sajtó bemutató – Varga Mátyás.372 Priređena mu
je retrospektiva. Šezdesetogodišnjak, grafičar, profesor,
odnosno primenjeni umetnik-scenograf, izražava se mo-
dernom poetikom, radi monotipije. Sviđa mi se! Popular-
na ličnost.
Danas se u Budimpešti obeležava Dan završetka juri-
ša na Budimpeštu, februara 1945. godine. Pišta i ja smo to
„proslavili“ u „Aranykapca“. Tu sam doznao da je i Pišta
izgleda bio neka vrsta „mađarskog partizana“, ako sam do-
bro shvatio pripadao je pokretu otpora nacizmu.
Danas sam se preselio iz sobe 45 u 32 (jednokrevet-
na). Čim sam stigao, to mi je radosno saopštila domarka!
Usput, najavio sam rezervaciju sobe 45 za 1. april, doći će
i kolega iz Novog Sada, Dinko Davidov. Sređujem dnevnik,
pišem pisma i uživam u novoj sobi.
14. 2. 1970, subota
Stigao u galeriju rano, oko 7 sati. Radim. Kad, oko 8
sati stigla spremačica! Uznemirila se jadna, rekoh joj da
se ne nervira. Malo je pospremila, rekoh joj da ovde i tako
niko ne pravi nered.Radim slikara – Karolj Jakobei (1826–
1891). Poreklom je iz naših krajeva. Sada otkrivam štošta
o njemu. Pored ostalog i gde je oslikavao crkve u Vojvodi-
ni. Građe o njemu puno! Radujem se, ali mislim da nikada
372 Pres konferenciju – Maćaš Varga.
194
neću pokušati da mu pravim neku izložbu. Nemam želju
da se zamlaćujem sa raznim plebanošima oko pozajmlji-
vanja slika.
Pisao Dinku D. u vezi sa rezervacijom sobe, Joški Aču
povodom sednice žirija za „Forumovu“ nagradu (senćan-
skoj koloniji), javio se Sanaderu...
Oko podne dolazi dole u kancelariju Pišta Š. i veo-
ma ozbiljno, posve službeno, kaže: „Jó az ha az ember-
nek van elfoglaltsága, csak vigyázni kell hogy munkává ne
fajuljon!“373
Došao je da pita kada ćemo u „Aranykapcu“, odno-
sno da me upozori. Pozvan sam uveče kod njih, pa da ne
pravim neki drugi program. Oko 15 sati završio sam plani-
rano, otišli smo na ručak, a potom na Margitsiget. Divno
smo se iskupali, plivali u otvorenom bazenu, a krupne pa-
hulje snega padaju po nama.
Potom ravno kod Šoljmarovih.Došao je i Pištin brat Jo-
žef, on je, mislim, pisac, te njegova supruga. Pridružio nam
se i Farkaš iz ministarstva, koga sam tamo upoznao.
Bilo je prijatno, dugo smo pričali, kasno sam se vratio
u kolegijum, morao sam zvoniti. Izvinjavao sam se i, narav-
no, platio više nego uobičajen iznos. Nama su forinte jako
jeftine kada ih kupujemo na ulici.
15. 2. 1970, nedelja
Prepodne otvaranje izložbe u Nemzeti galeriji: Var-
ga Maćaš, scenograf. Na otvaranju muzicirao Ferenc Far-
kaš na klaviru. Glumac Besenjei recitovao – Húzd rá ci-
gány.374 Bilo je prisutno oko 800 posetilaca! Meni je to de-
lovalo kao prava svečanost! Kaže mi Lajoš Karadi, Nemze-
ti Galéria gazdasági igazgatója,375 da u Nemzeti Múzeumu
prilikom takvih otvaranja često upriliče i svečane prijeme!
Po završetku svega otišao sam do Szépművészeti Mú-
zeuma, pogledao prigodnu izložbu Dvadeset pet godina
Mađarske.
373 „Dobro je ako se čovek nečim bavi, ali treba da se pazi
da to ne pređe u posao.“
374 Sviraj, Cigane.
375 Finansijski direktor Nemzeti galerije.
 Kako je to bedno! Da neko izmeni slova i tekstove, bilo 17. 2. 1970, utorak
bi to kao i propagandne izložbe u nas ranije. Srećom, mi
Danas je rođendan Bele Kondora! Radio sam u Nemze-
smo ovu fazu zamajavanja naroda već prebrodili. Oni još
ti galeriji do 13.40 – tada je došao Špiro Skendžić, ataše za
nisu. Gledam snimljena lica „radnika, seljaka i poštene in-
kulturu. Zvao me da idemo kod jednog umetnika (mislim
teligencije“. Ono što zapažam jeste neko iskreno odušev-
da želi moje mišljenje o njemu). Dole u automobilu čekala
ljenje! Celo vreme sam mislio na Kondorovo kazivanje na
nas je dr Iboja Uri Čibi, radi u Műcsarnoku. Idemo kod sli-
temu ámitása376 naroda, odnosno ljudskog samoobmanji-
kara rođenog u Pečuju, zove se Emil Gador.
vanja kao odbrane od većeg zla. Ne mogu da zamislim ma-
Stariji slikar, nešto preko pedeset godina. Slika sve-
đarskog seljaka, ponosnog na vlastitu, pa i minijaturnu gru-
dene, malo „kubističke“ plohe bez kontura, šarene i pljo-
du zemlje, kako se „raduje“ što može robovati poput stoke
snate. Zapravo realista koji naglašava konstrukciju. Mene
zatvoren u neki „TSz“ (zadrugu)!
baš ne uzbuđuje. Špiro bi da organizuje manju izložbu kod
Posle u kolegijumu (što reče Kondor – „a kolostorban“377)
Silađi Gabora u „Stilu“. Mislim da od izložbe u Subotici
radio sam Jakobeija, a potom sišao da gledam televiziju. U
neće biti ništa! Posle Skendžić, sekretarica Saveza likov-
21.15 prva emisija serije: Vasárnapi látogatás.378 Daje se po-
nih umetnika Adriene Fenjveš i ja došli smo kod Kondora.
seta kod Mikloša Boršoša, vajara.
Sedeli, pričali o prolaznosti života, osećanju kada je
Ovaj poznati skulptor ima kuću u Tihanju. Kamera se
smrt preteći bliska. Špiro je kazivao vlastiti doživljaj bliske
zaustavila, čitam tekst ispod figure psa koji „čuva“ ulaz:
smrti u minulom ratu, Kondor je pretežno ćutao... Adrie-
„Nem haragom – alakom, őrködik e falakon“.379 Zapis po-
ne je pominjala kako bi volela leto provesti u Grožnjanu
znatog pesnika Đule Ilješa.
u Istri. Kada su gosti otišli, gledali smo televiziju, a potom
Emisija je lepo vođena, govori se o prisustvu muzike u
slušali muziku.
životu i stvaralaštvu umetnika. Boršoš voli Vivaldija, violi-
Sada sam ja pričao Beli o Grožnjanu, srednjovekov-
nu i orgulje...
nom, slikovitom malom gradiću koji se prvi put pominje
16. 2. 1970, ponedeljak 1103. godine, gde ima očuvanih građevina iz razdoblja od
15. do 18. veka. Ceo grad ne zauzima puno veći prostor od
Došao sam u Nemzeti galeriju još pre 7 sati. Radim sli-
fudbalskog igrališta. Kada stojiš na rubu drevnog tvrđav-
kara Petera Silea (1886–1944), čuo sam da ima njegova sli-
skog zida ovde na vrhu brda, onda si na granici kontinen-
ka, mislim u Bečeju. Počeo sam da čitam i knjigu istoričara
talne i mediteranske klime. Grožnjan/Grisignana gradić je
umetnosti, čoveka koji sjajno piše: Karolj Lika (1869–1965),
kontrasta. Tu sa nadmorske visine od 200 metara posma-
Magyar művészélet Münchenben, 1867–1896.380 Štampa-
traš dole mesto drevne luke odakle su brodići rekom Mir-
na je 1951. godine.
nom plovili do mora, pa beskrajnom pučinom do Vene-
Poslepodne u kolegijumu radio do kasno obaveze iz
cije i drugde. Nedaleko gradske kapije nalazi se oronula
muzeja (Pravilnik Likovnog odbora Zajednice kulture; po-
železnička stanica i tunel, ali nema tračnica. Ovde je car
čeo sam raditi i referat o amaterizmu za Zajednicu kulture).
Franc Jozef 22. oktobra 1908. prisustvovao puštanju u rad
železničke pruge. No, tada niko nije mogao predvideti da
376 Obmane.
će Musolini 1935. godine demontirati prugu zbog potre-
ba vojske prilikom osvajanja u Africi. Na putu za Abisini-
377 „U manastiru“.
ju brod je potonuo, pa su tračnice grožnjanske završile na
378 Nedeljna poseta. dnu Sredozemnog mora.
379 „Stražarim na mestu ovom – baš likom, a ne gnevom“. Od 1. aprila 1965. drevna varoš Grisinjana je grad
380 Mađarski umetnički život u Minhenu 1867–1896. umetnika Grožnjan, sada već ima preko sedamdeset ate-

195
ljea. Pored devedeset i dva građanina i manje od petnaest
đaka u hrvatsko-italijanskoj školi, ovde se trajno naselilo
desetak slikara i keramičara. Ima svoju zgradu i subotički
„Likovni susret – Képzőmüvészti találkozó“.
Kada smo, svojedobno, boravili u Grožnjanu, s večera
bismo išli nešto niže u jedno osamljeno domaćinstvo – da
ne kažem „salaš“ – po domaće vino. Istranin, kao ljubazni
domaćin, kada smo došli prvi put, sprijateljio se sa nama
i poveo nas je da vidimo gazdinstvo. Sunce se već skrilo
iza brda, mrak se ubrzano spuštao. Uvodeći nas u drevnu,
kamenom slaganu štalu, morao je upaliti baterijsku lam-
pu da vidimo njegovo „blago“. Svetlo je bljesnulo, ugledah
prema meni okrenutu glavu goveda sa ogromnim rogovi-
ma. Trgnuo sam se iznenađeno – cimeres magyar ökör!381
Setih se knjige, negde iz četrdesetih, tamo je ista ovakva
ogromna životinja na fotografiji imala te reči u potpisu.
Domaćin je primetio moje iznenađenje, potom nam je
uz čašu vina kazivao priču. Deda i otac su radili na izgrad-
nji pruge. Tegleća marva je ovamo dopremljena negde iz
austrougarskih krajeva. Moćna i istrajna, poput traktora,
vukla je teret uspešnije od konja i transport se bez njih
nije mogao ni zamisliti. Po okončanju radova, životinje su
mogle da se otkupe. U štali su potomci njihovi, ima ih još u
nekoliko domaćinstava. Niko ih ne prodaje!
Pričao sam, naravno, o jedinoj birtiji u Grožnjanu, šti-
mungu na terasi, osećaju da sedimo na kamenim klupa-
ma, hodamo kolovozom kojim su proticala stoleća, mile-
nijum. Jednostavno, Grožnjan je grad u kojem je minulo
vreme „opipljiva“ stvarnost! Naravno, prirodno okruženje
jeste zaista jedinstveno, a sam grad kao da je preobliko-
van klesanjem stena na vrhu brda. Na more stiže se lako
„fićom“, ako želi ići ćemo ovog leta!
„Az idén szó sem lehet róla, majd egyszer megyünk...“,382
kaže Bela. Siguran sam da mu se svidelo, uveren sam da bi
rado išao. No, odlučio je da ove godine neće. Njegov je iz-
bor, njegovi su razlozi. Zanimljivo je to da je „rođendan“,
tokom popodneva i večeri, pomenut samo kada smo došli
i veselo obrazložili dolazak čestitajući!
381 Vo iz Mađarske starog porekla.
382 „Dogodine sigurno nećemo ići, možda jednom...“
196
18. 2. 1970, sreda
Ujutro rano, valjda prvi u Nemzeti galeriji, stigao sam
na posao. Radio, odnosno čitao i beležio o Milenijumskoj
izložbi 1896. godine. Sa Šoljmarom bili na Margitsigetu,
plivali. Bilo je divno, plivamo u otvorenom bazenu, a veje
sneg, pahuljice nam padaju na glavu.
Uveče u „kološtoru“ radio Mora Tana (1828–1899).
Rođen je u Bečeju. Čitam knjigu Gizele Vilhelmb, veoma
iscrpno, popis njegovih radova u crkvama...
19. 2. 1970, četvrtak
Rano sam stigao na posao. Špiro mi telefonirao da po-
đem sa njim kod grafičara Adama Virtca, javiće se kada
dogovori vreme.
Došao po mene Šoljmar, išli smo u Sajtóház.383 Bila
je promocija filmova. Gledali Đerđ Z. Gač, slikar. Meni se
film čini dosta naivnim. Rubljov, najznačajniji slikar ruskog
srednjeg veka, lepo snimljena dela i loš tekst. Konj Leonar-
da da Vinčija, film o maloj konjaničkoj skulpturi koja se na-
lazi u Pešti, u Muzeju lepih umetnosti. Savršeno urađeno!
Amerigo Tot, vajar. Malo pretenciozno o skulptoru, ali sjaj-
no snimana ostvarenja. Vasarelly, dobro urađeno, autor
je ličnost! Életfa,384 mnogo zanimljivih spomenika kulture.
Jedan film o narodnoj ornamentici u reformatskim crkva-
ma, za mene sve novo i lepo, iznenađujuće (cveće, navod-
no reminiscencija na renesansu).
Posle, bio sam kod Kondora. Malo sam sedeo sa njim i
Agotom. Došla je iz Beča danas u posetu. Bilo je prijatno,
prisećali smo se minulih događaja. Otišao sam da im ne
oduzimam vreme svojim prisustvom. Špiro nije došao po
mene, nije verovatno dogovorio termin.
Veče u „kološtoru“ proveo u razgovoru sa profesorom
Bercijem Revesom, sedeli smo dole u „društvenoj prosto-
riji“. On je iz Čehoslovačke, veoma simpatičan, zanimljiv
kao sagovornik. Posle sam u svojoj sobi čitao, sređivao be-
leške. Ima toga već dosta.
383 Novinsku izdavačku kuću.
384 Stablo života.
 20. 2. 1970, petak zu isključeno je efikasno kočenje. Skrećem levo, udaram u
prednji točak, a potom odmah desno da se ne sudarim sa
U 7 sati već sam u kancelariji. Moram napisati taj refe-
autom iz suprotnog smera i završavam delimično u jarku.
rat o amaterizmu, poneti ga u Suboticu. Oko podne – na-
Moja „žrtva“ leži na putu nepomično. Iz njegovog pravca
pokon – bio je prekucan. Gotovo!
pristiže i kompanjon, takođe na biciklu. Drugi auto uspeva
Dolazi Pišta Šoljmar, mislim zvaće me u „Aranykapcu“
stati na rubu kolovoza.
na ručak. Kad on smrtno ozbiljan, strog, kao pravi direk-
Izbezumljen, saginjem se nad ležećim čovekom, pri-
tor: „A munkahely nem kocsma ahol állandóan bent kell
trčavaju njegov drug i vozač auta. Prvi se oglasio njegov
ülni!“,385 prekoreva me što nisam navratio do njega da
kompanjon: „Hát ez ahogy lefordúlt a bicikliről mán el is
prodiskutujemo filmove od juče. Otišli smo potom na ru-
aludt. Tavaly ugyanitt egy autó elütötte a feleségét annak
čak i vratili se. Morao je i on duže raditi, ja takođe.
se lett kutyabaja!“387
Ostao sam dugo. Iz galerije išao sam pravo na koncert
Drmusam ga, budi se, dižemo ga, a on se maša za bi-
simfonijskog orkestra u Konzervatorijum. Betoven, Čaj-
cikl i hoće da pođe. Sprečio sam ga pretnjom da ću ga pre-
kovski, Hendl... Mladi pijanista izvrstan!
biti. Naredili smo mu da sedne pod jedno stablo. Kolega
Po završetku, otišao na Budim u restoran „Pest-Bu-
u nevolji autom je otišao po miliciju. „Žrtva“ je zaspala,
da“. Prijatno i tiho mesto, jeftino. Jedan veliki mačak spa-
kompanjon i ja zapalismo, pušimo cigaretu, čekamo, a ja
va pred kaminom u dnu male sale. Samo jedan klavirista
se tresem u šoku.
prebira po dirkama u maltene praznom lokalu. Svira me-
Saobraćajci su stigli brzo, zahtevao sam da ga odvezu
lodiju iz filma Doktor Živago...
kod lekara. Jedan je ostao. Ponuđenu cigaretu prvo nije
Upoznao sam konobara, starijeg čoveka. Ako sam do-
prihvatio, potom se predomislio. Postao je pričljiv, žali se
bro shvatio, valjda je on bio nekad vlasnik ili zakupac ovog
da subotom često imaju slične nezgode, kad-kad sa po-
restorana. Gebines se kaže, valjda to znači nešto kao „dr-
sledicama. Ljudi primaju nadnice, potom se zapiju i ovuda
žavni službenik u sopstvenoj krčmi“. Klavirista, takođe sta-
žure kući tako pijani.
riji, mislim penzioner, kaže da je nekad muzicirao „po sve-
Smrzli smo se, posedasmo u „fiću“ doduše bez šofer-
tu“. Karijeru je završio u Helsinkiju, a sada je ovde. Znaju
šajbne, ubrzo stigao je nazad miliconer sa pijanom „žr-
se njih dvojica još iz mladih dana „amikor még igazi szép
tvom“. Potom smo otišli u Kištelek. Dok su kucali zapisnik
világban hölgyek és urak jártak esténként zenét élvezni
da bih mogao preći granicu, ugostili su me toplim čajem.
a vacsora mellett...“386 Uzeo sam broj telefona: 360-768.
Pušili smo i razgovarali da se ja smirim. Rastali smo se kao
21. 2. 1970, subota prijatelji. Stigao sam kući u 21.30 još uvek pod teretom –
šta se moglo dogoditi!
Prepodne radio sam Mora Tana. Sa Šoljmarom na ku-
panje išli tako da u 16 časova krenem za Suboticu. 25. 2. 1970, sreda
Kod Kišteleka, u svetlu farova vidim: sa desne strane
Popravljen auto sam dobio oko 15 časova, krenuo za
uleće biciklista, prelazi put, a ne gleda ni levo ni desno,
Budimpeštu u 17 sati, stigao tek oko 22 časa.
sa druge strane takođe dolazi vozilo. Na klizavom kolovo-

385 „Radno mesto nije krčma da se mora tamo stalno se-

deti!“ 387 „Kako je pao sa bicikla, tako je i zaspao. Prošle godi-
386 „Kada su, u starim lepim vremenima, gospođe i gospo- ne na istom ovom mestu je auto udario njegovu ženu i ništa joj se
da za večerom slušali muziku i u njoj uživali...“ nije dogodilo!“

197
 26. 2. 1970, četvrtak nekim ranim autobusom jer nikako da stigne pre mene. Re-
koh joj da ne menja ono kako je navikla. Ja se mogu prila-
U 9 sam stigao u Nemzeti galeriju. Naravno, prvo sam
goditi, samo neka me obavesti kad namerava da sprema.
otišao Šoljmaru da ispričam događaj na putu. Nije bio baš
Bio sam do Lukača Đelmiša. Za njegove dinare kupili
impresioniran. Pohvalio me je što sam znao izbeći nesre-
su mu 1.200 forinti po 25 u Subotici. Doneo sam mu. Malo
ću; smatra da sam imao sreće u uslovima koji vladaju „a
posedeo i vratio se u Peštu, pravo u krčmu „Matrózcsár-
vidéken ahol egy új feudális korszak alakul és neki megfe-
da“ koja se nalazi na samoj obali. Kažu da je tamo pose-
lelő parasztok elmaradottsága.“388
ban štimung. Turistička atrakcija Pešte! Navodno kafanski
Dugo sam radio, još i posle ručka. Potom sam navra-
svirci „trágár nótákat muzsikálnak és énekelnek hozzá“,394
tio kod Kondora. Opet ista priča. Informisao sam ga šta
svakako za prikladnu klijentelu. No, kako to i biva sa „turiz-
se dogodilo i šta je moglo da se dogodi u subotu na kliza-
mom“ u socijalističkim zemljama, ovde ništa nije zabavno.
vom putu. Belina reakcija bila je drugačija! Prvo, „mi ma-
Ima u nas gorih birtija, pravih lebuja,395 na svakom koraku.
rad más a kinn élő parasztnak a kilátástalan helyzetben
Sede za par stolova kreature u grupama – očevidno
mint hogy szombaton leigya magát.“389 Zatim, gleda me
naivni turisti željni senzacije – ali mornarskoj čardi prime-
i pita: „Kiss hiján te most börtönben lehetnél?“,390 pa na-
renih figura tu nema. Naprotiv, tu su povučeni ljudi, umor-
stavlja na temu na putu stalno vrebajućih opasnosti. Na
ni od rada, sirotinja iz one Kondorove kategorije bezna-
kraju kaže: „Hasonló helyzetben nem tudom mi lenne
dežnih, nikako očekivane pitoreskne kabadahije mornar-
velem?!“391 Iskreno se radovao što su me „a magyar ren-
skog sveta. Svirači, pak, banda promuklih i rashodovanih
dőrök megvendégeltek“392 i par puta je u toku večeri pono-
nesrećnika, baš se upinju iz petnih žila da budu atrakcija.
vio – „Hogy nem kináltak rumos teát, mikor a magyar ren-
Naravno, bez uspeha. No, siguran sam da će mi dugo od-
dőrök isznak és szeretik a piját? Őket is a parasztok között
zvanjati u sećanju taj kreštavi lelek u kafanskom dimu za-
verbuválják.“393
gubljenih glasova.
27. 2. 1970, petak Malo sam „uživao“ posmatrajući turiste. Jad i beda!
Čini mi se da prepoznajem onu vrstu koja retko putuje
Išao sam da kupim akumulator za „fiću“. Kupio, po sa-
negde izvan stalnog mesta boravka. Kada se otisne, misli
vetu šofera u Nemzeti galeriji, jedan akumulator za „mo-
da se svugde „nešto događa“, jedino u domicilnom okru-
skvič“, dobar je za moj auto (prodavnica u Bókay utca,
ženju vlada čamotinja. Zaista, čovek je sve više kao neki
cena 647 forinti). U kancelariju gledao sam da ne stignem
dresirani debil, usmeravan propagandom totalitarnih dr-
rano. Nikako pre 9.30! Došao sam u 11 sati. Juče sam se,
žava. Uostalom i ja sam naseo toj, u nacizmu usavršava-
naime, dogovorio sa spremačicom. Htela je jadna da dođe
noj, propagandi! Inače, zašto sam ovde večeras? Šta sam
mogao tu očekivati? Kako sam mogao i pomisliti da ima
388 „U provinciji, gde se stvara novi feudalni sistem, a sa „nečega“ u sistemu gde se vino u birtiji servira u čaši od
njim i odgovarajuća zaostalost seljaka.“ jednog decilitra, naliveno iz baždarene limene merice, a
389 „Šta drugo preostaje seljaku u bezizlaznoj poziciji, samo na izričit zahtev dobijaš „dva deci“! Ovde se ništa
nego da se napije subotom.“ ne može dogoditi izvan reda zvanično propisanog i nad-
390 „Malo je nedostajalo da završiš u zatvoru?“ ziranog okom „velikog brata“. Mislim da je pravi turistički
391 „U slučaju poput ovog ne znam šta bi bilo sa mnom?!“ nezaborav kada se u neuglednim, malim i skromnim gosti-
392 „Mađarski policajci ugostili“.
393 „Kako nisu ponudili čaj sa rumom, kada mađarski poli- 394 „Pevaju bestidne pesme i sviraju“.
cajci piju i vole piće? I njih regrutuju među seljacima.“ 395 Jazbina.

198
onicama uz čašu vina nudi „zsiros kenyér“396 – posoljen, a
po želji i „opaprikan“! Poput jeke znamenja nekog „blago-
stanja“ u navikama naroda, sviklog na male radosti i velika
ushićenja. Toga danas ovde u „Matrozčardi“ nema, bilo je
sigurno pre no što je postala turistička destinacija. Teško
da bi „mašćom hleba“ razumeli zalutali turisti, koji se sjate
„kao muve na govno“.
„Zsiros kenyér“ je – sve više – deo rituala u svakodne-
vici jednog posve novog „staleža“. To nije „radnička kla-
sa“, ni njeni predstavnici. Naprotiv! To su obespravljene
rabadžije, zatim fosili građanske klase bez milosti skraj-
nuti, kao i žilavi, uporni poput korova – intelektualci, oni
istinski i nepotkupljivi.
28. 2. 1970, subota
U Nemzeti galeriju došao u 9 sati. Radio ceo dan, imao
sam spremljenih knjiga iz biblioteke gomilu! Šoljmar i ja
išli na plivanje.
Uveče bio u pozorištu, gledao Feješ Endre, Vonó Ignác
(u Madács kamara terem397); Manji Kiš izvrsna glumica!
U „kološtoru“ čekala me poruka Lajoša Nemeta. Kaže
portaš-bači da „reggel de korán, okvetlenül hivjam fel tele-
fonon a Kondort!“398 Ponudio mi je da rano ujutro dođem
u portirnicu da telefoniram. Umirio sam ga da reč korán399
ovde ne znači isto kao u njegovom i mom svetu – biće do-
voljno pozvati kada se probudim. Eventualno ako se slaže,
da pijemo skupa kafu koju ću ja kuvati, a posle ću telefo-
nirati. Složio se rado. No, kopka me malo – šta je to Lajošu
tako hitno? Šta nije mogao reći portiru, već treba meni da
prenese Bela? Doznaću ujutro, nije daleko.
1. 3. 1970, nedelja
Pozvao Kondora. Obavestio me je da moram biti u
holu hotela „Szabadság“ u 9.30 časova. Tamo će me po-
396 „Hleb sa mašću“.
397 Kamernoj sceni Madač.
398 „Rano ujutro treba obavezno da pozovem Kondora!“
399 Rano.
199
kupiti Špiro kolima. Znači, svoj auto treba da ostavim kod
kolegijuma.
Navodno, juče me nije mogao naći Špiro Skendžić! Lajoš
je došao na spasonosnu ideju da „poruku treba ostaviti Kon-
doru – tamo će se Bela sigurno pojaviti u toku večeri“, što je,
slučajno, zbog odlaska u pozorište, omanulo.
Sve u svemu, sa našim ambasadorom treba da idemo
na ceo dan u Sentandreju. U ovoj ekipi biće i Lajoš Nemet.
Naravno, ide Špiro, potom Adriena Fenjveš i Imre Varga,
vajar „delegiran“ od strane mađarskog saveza umetnika,
te dvoje predstavnika Zagreba (Udruženja likovnih umet-
nika Hrvatske). Cilj je poseta umetnika u Sentandreji.
Bili smo u ateljeu slikara i grafičara Ištvana Đ. Molnara,
umetnika mojih godina koji od nedavno živi u szentendrei
művésztelepen.400 Zanimljiv grafičar.
Posetili slikara i grafičara Pala Dajma, sjajnog umetni-
ka koji će sigurno postati „evropsko ime“. Zanimljivo! Ču-
jem od njega da je bio učesnik Internacionalne kolonije u
Prilepu (Makedonija) 1968. godine.
U Prilepu je slikarska kolonija osnovana 1957. godine.
Umetnici borave u konaku manastira u tri saziva po dve
sedmice, tokom leta. Od 1963. i Skulptorski simpozijum
„Mermer“ okuplja učesnike koji klešu gromade u skulpture
za slobodan prostor. Tako je Prilep preko leta prava „košni-
ca“ u kojoj vredno deluju umetnici, slikari i vajari, družeći se
u nadasve pitoresknom okruženju. To je stari grad, 1014.
bio je poslednja rezidencija čuvenog cara Samuila, ma-
nastir Sv. Arhanđela je iz 12, a ima očuvanih spomenika
islamske umetnosti iz 15. veka. Tu je i primer savremene
memorijalne plastike iz 1961. godine, delo Bogdana Bog-
danovića, jedinstvenog neimara u vremenu sadašnjem.
Kolega Boško Babić, upravnik muzeja, čest gost „Likovnog
susreta“, bio je osnivač kolonije, potom i simpozijuma. Pi-
tam se – zašto je Bela Kondor, istog leta, poslat u Crnu
Goru, a ne u ovu jedinstvenu zajednicu?
Bili smo potom kod takođe mlađeg slikara, Feren-
ca Koke. Interesantno je to da ne posećujemo „državne“
umetnike, već naprotiv: ovi su baš svi u sazvučju sa evrop-
skom recentnom likovnom scenom!
400 Sentandrejskoj umetničkoj koloniji.
 Stigli smo i kod Erike Ligeti, autentične vajarke, nju već
poznajem! Tu je, takođe poznanik, Đula Kovač, istoričar
umetnosti. Baš mi je drago da ih opet vidim, nakon četi-
ri godine.
Na kraju, stigosmo i do poslednje „stanice“. Atelje An-
dreasa Papahristosa, Grka, vajara čiji su mi se radovi naj-
više sviđali kada smo bili gosti u Fiatalok Stúdió, krajem
1966. godine. Nije se sećao našeg susreta, morao sam da
ga podsetim. No, ovom prilikom ni tu ni u prethodno po-
sećenim ateljeima nije bilo one klime koja isijava sponta-
nitet! Ovo je, očevidno, „protokolarno“ i uglađeno, odme-
reno, kako je red u ovakvim prilikama.
Ono, što je odskakalo od uobičajenog bilo je odsustvo
vajara Imrea Varge. Tu je trebao biti kao predstavnik Sa-
veza umetnika, znači zvanično! No, šta je tu je, sigurno je
zbog nečeg opravdanog izostao. Više ga i ne očekujemo.
Meni je žao. Čuo sam da je to čovek bogate prošlosti, zani-
mljive biografije, bio je i pilot u ratu!
Vreme za ovo doba godine iznenađujuće toplo, sunča-
no. Pravo proleće!
Pade predlog da se, na samom ulazu u grad sa puta,
sedi na terasi. Doduše, Dunav se od nasipa ne vidi. Pose-
dasmo, ja tako da gledam u „Görög kancsó“ nasuprot, to
me podseća na avgust 1962. kada smo ovde bili gosti Sto-
janovi. Sada se sa njim retko vidim jer je navodno „više
kod nas nego ovde“.
Razgovor teče, svima nam je prijatno. Posmatramo
put da nam Imre Varga ne promakne, ali ga, zapravo, više
i ne očekujemo. Sunčamo se!
Odjednom, užasno brz auto spektakularno skrene sa
puta, trubne i nestane u pravcu urbane strukture sa uliči-
cama živopisne Sentandreje.
– Razbiće se na prvom uglu! – pomislio sam i to promr-
mljao skoro za sebe.
– Dehogy! Ez a Varga Imre volt...401 – odgovara, isto
tako uzgred, Lajoš.
Razgovor je nastavljen, iako je svako od nas primetio
tu akrobaciju. Kao da se ništa nije dogodilo. Valjda ga osta-
li nisu prepoznali.
401 Ma kakvi! To je bio Imre Varga...
200
Nakon izvesnog vremena, iza ugla pojavljuje se peš-
ke Imre Varga. Nasmejan, seda i počinje da se izvinjava.
Okasnio je jutros, zbog toga vozio je „nešto brže“ od uo-
bičajenog.
– To se saobraćajcima nije svidelo (kifogásólták és
megállásra invitáltak402) i pošto nisam stao, krenuli su za
mnom! – kaže Varga i nastavlja priču: kojim je sve ulicama
jurio i zavaravao saobraćajce. Naravno, uživao je pričajući,
kao što se pre toga naslađivao jurnjavom! Na kraju, uzeo
je pravac za Sentandreju i nagazio!
Taman je stigao na kraj priče, stiže auto, saobraćajci
kao da se kolebaju, skreću levo i ulaze u Sentandreju. Ubr-
zo se vraćaju i nastavljaju prema Višegradu. Dok mi tako
posmatramo igrokaz verodostojnosti Varginog kazivanja,
naš vajar i svojedobno ratni pilot, ljubitelj brzina, klimne
glavom u njihovom pravcu: „Ezzel az autóval akartak ők
engem utólérni!“403
Nakon prijatno provedenog vremena na prvom pro-
lećnom suncu, vratili smo se u Budimpeštu. Lajoš i ja pra-
vo kod Kondora. Naravno, ispričali smo mu dogodovštine.
Beli sam najavio dolazak beogradske istoričarke umet-
nosti Vanje Kraut. Ona vodi Kabinet grafike u Narodnom
muzeju u Beogradu. Izrazila je želju da vidi grafike Bele
Kondora, čula je za njega (pretpostavljam od Boška Kara-
novića).
Uveče, otišao sam na Keleti da dočekam Vanju K. Po-
tom, otpratio u hotel „Szabadság“ preko puta. Imala je od
Nemzeti galerije rezervisanu sobu 672. Doći ću sutra uju-
tro i odvesti je kod Pište Šoljmara.
2. 3. 1970, ponedeljak
Navratio po Vanju, stigli u Nemzeti galeriju u 10 časo-
va. Posedeli kod Šoljmara. Dobiće od njih pratioca sa ko-
jim se može sporazumeti. Dogovaraju program.
Ja ću se sa Vanjom videti sutra u 16 sati. Ići ćemo kod
Kondora. Radio na spisku umetnika školovanih u Beču, za-
tim konceptirao članak o Jožefu Pehanu. U Nemzeti galeri-
ji zadržao sam se do posle podne.
402 Nije im odgovaralo, pa su me hteli da me zaustave.
403 „Ovim autom su oni hteli da me stignu!“
 Bio dugo kod Kondora, pomagao mu oko paspartua,
ima izložbu 7. marta, sada je u velikom poslu. Sutra pre-
podne – gotovo. Potom se drugi brinu o svemu.
3. 3. 1970, utorak
Radio na spisku školovanih u Beču. Zanimljivo! Dosta
njih iz Apatina oko 1840. godine otišlo je u Beč da studi-
ra vajarstvo! Čini mi se da će oni posle biti kamenoresci,
a „studije“ su samo dobra preporuka za majstore, kasni-
je u poslu.
Vanja me čekala kod Šoljmara. Otišli smo na četiri kod
Kondora u Becsi utca. Čekao nas je. Kad smo ušli, Vanja
se raspričala hvaleći ga i zahvaljujući se što nas je primio
(očevidno, čula je već od nekog da je Kondor mrgud oštra
jezika). Srećom, Bela od svega ništa ne razume i smeška se
dobroćudno kao pravi domaćin i upućuje nas prema ma-
lom ateljeu. Vanja Kraut seda pa ustaje, razgleda ekspona-
te na zidovima, pita da li može nazad u veliki atelje da gle-
da šta tamo ima. Rekao bih da je ona zaboravila kako on
ne razume njen srpski. Napokon sedimo, gledamo se, Kon-
dor dolazi do reči i pita šta nameravamo popiti (očigledno,
snabdeo se pre našeg dolaska).
Šta drugo, već po običaju, Vanja bi kafu. Na to, Bela
pobedonosno pita lukavo se smeškajući: „Tursku kafu?“,
na čistom srpskohrvatskom jeziku! Sada opet Vanja žmir-
ka iznenađeno, potvrđujući. No, Bela nije ni čekao odgo-
vor, odlazi u kupatilo gde je i naša kuhinja.
U Belinom odsustvu, Vanja meni tiho, kao da bi on mo-
gao da razume, saopštava da Kondor nije babaroga!
Nakon potrebnog vremena da pripremi, stiže Bela sa
tacnom, obloženom – poput cveta – raznobojnim salveta-
ma. Stigla je kafa i čaše za votku ili vodu, već prema želji
ili potrebi. Okreće se i odlazi uz napomenu da će doneti i
jedno i drugo.
Opet smo na kratko Vanja i ja sami. Ona, zapanjena,
izusti: „Ti vidiš da je on salvete odabrao i uskladio sa boja-
ma moje odeće?!“
Sedeli smo potom, ja sam prevodio, gledali grafike...
Nešto kasnije, pita me Vanja da li bi smela sa Belinog
telefona da se javi svome mužu – Idrizu Čejvanu – koga ja
201
dobro poznajem. Htela bi mu reći da je sa mnom i još sa
jednim Belom, sada se najlepše oseća od kada je u Peštu
stigla. Naravno da se Bela nije protivio telefoniranju, ali
kada je tokom razgovora Vanja počela da plače, onda je
na svoj način progunđao: „Mond meg neki hogy beszélni
lehet de az én telefonomba sirni nem lehet!“,404 uz sve pra-
teće komentare takvog postupka, zapretio je: „Kihúzom a
zsinórt a falból!“405 Naravno, nisam joj to prevodio, dodu-
še nije nas ona ni primećivala dok nije bila gotova sa raz-
govorom.
Posle, nismo se dugo zadržali, Vanja nije bila raspolo-
žena kao pre. No, sve se dobro završilo, pozdravili smo se
sa – „do viđenja“. Rekoh Beli da ću sutra doći oko 10 sati;
„fićom“ odvezao Vanju u hotel, želela je da bude sama.
Ja sam imao kartu, od Katike, otišao sam na predstavu
Kalakshetra, indijskog baleta. Bilo je divno! Estetika jed-
nog drugog i drugačijeg sveta.
4. 3. 1970, sreda
U „kološtoru“ radio skoro do 10 sati, prepisujući imena
apatinskih Švaba u Beču. Stigao potom kod Bele. Zanimalo
ga je da li sam zadovoljan – „a tegnapi modorommal“.406
Pitao je i za Vanjinu naglu promenu raspoloženja. Nisam
zaista znao, ali očevidno bilo je u vezi sa dijalogom putem
telefona. „A tanulság hogy a telefonálást kerűlni kell. Va-
lamikor az öregek telefonon csak a halálhirt közvetitették
vagy valami szépet üzentek!“,407 reče Bela i time je stavio
tačku na jučerašnji događaj.
U podne sam stigao kod Šoljmara, ručali smo u „Aranj-
kapci“, a kasnije išli na plivanje. Otišli potom kod njega,
razgovarali. Sutra putujem u Suboticu, vratiću se tek u ne-
delju.
404 „Kaži joj da se u moj telefon može govoriti, ali plakati ne!“
405 „Izvući ću žicu iz zida!“
406 „Jučerašnjim ponašanjem“.
407 „Pouka je da se telefon manje koristi. Nekada su ljudi
telefonom javljali samo smrtne slučajeve ili nešto veoma lepo.“
 5. 3. 1970, četvrtak
Prepodne išao u kupovinu, pošao za Suboticu u 12
sati. Stigao bez problema. U Subotici se zadržao do nede-
lje. U subotu, 7. marta u 12 sati u Műcsarnoku otvorena
izložba Bele Kondora. Nisam bio na otvaranju. U Budimpe-
štu sam se vratio u nedelju, 8. marta oko 20 časova.
9. 3. 1970, ponedeljak
Radio u Nemzeti galeriji. Išao u Sentandreju sa gosti-
ma galerije, službenim autom. Poslepodne u kolegijumu.
Radio, nisam išao ni kod koga.
10. 3. 1970, utorak
Radio u Nemzeti galeriji. Koncipirao tekst o Jožefu Pe-
hanu. Bio sa Šoljmarom na kupanju. Sutra putujem sa dr
Žužom D. Feher, znam je od pre, i Vanjom Kraut, službe-
nim autom Nemzeti galerije do Sekešfehervara, Vesprema
i Balatona. Sredio Šoljmar za auto.
11. 3. 1970, sreda
Iz Nemzeti galerije pošli u 9 sati. Vreme suvo, ali i hlad-
no. U Sekešfehervaru, napokon, video sam iznutra i pravo-
slavnu crkvu koja se baš restaurira.
Meni je ovde, ipak, najzanimljiviji događaj u izložbe-
nom prostoru Szent István király Múzeuma!408 Tu je izlož-
ba Menjherta Tota, starijeg slikara, rođenog 1904. godine
u Morahalomu kod Segedina. Studirao je u Pešti kod pro-
fesora Vasarija početkom tridesetih. To je zaista poseb-
no slikarstvo! Opet iznenađenje poput Lili Orsag. Samo,
za ovoga ja nisam pre ni čuo da postoji. Peter Kovač, isto-
ričar umetnosti (koga znam iz 1962), skrenuo mi je pažnju
na njega.
Predložio sam da Vanja i Žuža Feher razgledaju po gra-
du jer sam ja to sve već video pre. Zadržao sam se sam na
izložbi Menjuša, o kome mi je Peter K. ispričao zanimlji-
ve stvari. Prvenstveno o odnosu „zvanične struke“ prema
umetniku koji se ne uklapa u šablone socijalističkog rea-
408 Muzej Svetog kralja Stefana.
202
lizma, ni u svest mediokriteta koji vladaju likovnom sce-
nom. Setih se „žirija“ u Képzőművészeti Alapu, decembra
1966. godine, odnosno preporuke komisije da se ostvare-
nja preuzmu „bizományba“. Kada i kome se mogu proda-
ti slike ubogog Menjuša?! Izložba je, međutim, „strašna“.
To je halucinantna vizija paorske stvarnosti malih naselja,
velikom pustom od sveta izolovanih. Nadasve osobenom
imaginacijom iznedreni koherentni prizori jesu potresne
„ikone“ opore poetike svojevrsne naive, ali je kolorit sno-
viđenje rafiniranih gradacija i samosvojnog prosijavanja
unutrašnje svetlosti! Ovaj Menjuš zaista je jedinstvena
pojava likovne scene! Kao da se čuje iz njegovih slika lelek
balada, poput melanholičnog vanvremenskog huka nad
beskrajem alfeldskih pustara. Naravno, mene posle izlož-
be Menjherta Tota ništa više nije zanimalo. Uostalom, tu
sam maršrutu ja već bio prošao.
Vratili smo se uveče, taman da stignemo večerati u
„Pest-Buda“, gde na klaviru prebira Doktor Živago moj gos-
podstveni kafanski svirač iz zagubljenog vremena, koje nam
je otela zauvek zbilja sve prizemnija i prostija. Ovaj ću dan
ipak pamtiti po Menjušovoj izložbi i štimungu „Pešt-Buda“,
a ne po spomenicima kulture koji su međašili prošlost od
Sent Ištvana naovamo.
12. 3. 1970, četvrtak
Grupa Vojvođanskih muzealaca – etnolozi – pozvala
me telefonom u Nemzeti galeriju. Potom su neki od njih
došli. Malo sam u njihovom interesu telefonirao. Komple-
tirao im obilazak Pešte. Pozvao me u kancelariju dr Gabor
E. Poganj, malo smo razgovarali, popili rakiju. Interesovao
se da li sam zadovoljan kancelarijom, uslovima rada, dobi-
jam li pomoć...
Bio sam danas u Kiscelli Múzeumu.409 Imaju zaista bo-
gatu zbirku mađarskih slikara. Video sam gravure Mara-
stonija (1804–1860). Pored Mikloša Barabaša, on je bio
najistaknutiji portretista, osnovao 1846. prvu mađarsku
slikarsku akademiju! Jedan od njegovih učenika je bio i ču-
veni Karolj Loc (1833–1904), slikar pejzaža i monumental-
409 Muzeju u Kišcelu.
nih zidnih slikarija. Locovi ovde izloženi crteži su impresiv-
ni. Očigledno, znalo se tada crtati! Uostalom, bez znanja
crtanja, prve stepenice znalaštva, kako se može i zamisli-
ti umetnička vrednost? Meni to dođe kao muzičar koji ne
zna note!
13. 3. 1970, petak
U „Népszabadságu“, Đula Roža: „Kondor Béla kiállitá-
sa a Műcsarnokban“.410 Danas sam čitao i skoro pročitao
knjigu Imrea Šarkadija, Oszlopos Simeon.411 To je pisac koji
se ubio iskočivši kroz prozor Kondorovog ateljea.
14. 3. 1970, subota
Prepodne, napokon, iz kolegijuma pošao sam prvo da
ja u Műcsarnoku vidim izložbu Bele Kondora! Potom sam
otišao u atelje.
Bela me je dočekao potišten. Nikada ga takvog nisam
video! Obično je otvarao vrata jedva primetno nasmešen,
pomalo lukavo žmirkajućim pogledom. Bez rukovanja,
mali naklon i pokret dobrodošlice. Uvek je ovaj naš „tea-
tar susretanja“ propraćen nekom prigodnom rečenicom,
nikada nije dočekao uobičajeni pozdrav. U trenu, započi-
njali smo razgovor, maltene prolazeći kroz predsoblje, ve-
liki atelje, ulazeći u „mali“, odnosno u sobu gde smo pro-
vodili vreme, već smo u potpunosti odredili temu oko koje
će nam se ceo susret vrteti. Ovoga puta nije bilo tako. Ću-
tao je! Valjda prvi put, pošli smo našom uobičajenom mar-
šrutom, ali posve u tišini skrećući levo. „Beteg vagyok, de
nem vészes, ágyban maradtam...!“,412 kaže mi usput.
Seo je na razmešten krevet u njegov omiljeni turski
sed, u bade-kaputu, spreman za razgovor. No, raspolože-
Rukopis pesme koju je Kondor poklonio Duranciju
nje nije bilo uobičajeno. Jeste mi delovao klonulo, mislio
sam bezvoljno. Počeo sam pominjati odlazak... talos forditónak. Én mégis csak jobban hiszek neked! Ha
„Szóba se jöhet. Jelentkezett a Spiró, hoz ide valami eszébe jut, talán felhoz valami piát a Spiró hogy megven-
minisztert. Annak biztosan a mieink adtak valakit hiva- dégeljük, ha nem úgy is jó, remélem...“413 Nastavili smo raz-

410 „Izložba Bele Kondora u Umetničkoj galeriji“. 413 „Ne dolazi u obzir. Javio se Špiro, dovodi jednog ministra.
Njemu su sigurno naši dali zvaničnog prevodioca. Ja nekako više ve-
411 Simeon Stolpnik. rujem tebi! Nadam će se Špiro setiti da donese neko piće, da ga ugo-
412 „Bolestan sam, ali nije strašno, ostao sam u krevetu...!“ stimo, ako ne donese, onda je dobro i tako, bar se nadam...“

203
govor, vreme dolaska gosta nismo znali, prema tome – tu
smo, pa kad dođu, naći će nas.
Rekao sam mu, napokon, da sam bio na izložbi, Bela je
to prokomentarisao na svoj način: „Ha a Frank valamit meg
akar csinálni akkor azt meg is csinálja!“414 Nisam stigao ni da
mu kažem da mi se izložba sviđa. Shvatio sam da je to „me-
tod“ da čoveka onemogući da o izložbi pregvažda.
Nakon izvesnog vremena, Bela se iznenada nagne pre-
ma sanduku na kojem je bilo nešto papira i pisaljke, izvuče
iz toga list: „Nesze, az előbb irtam!“ 415 Bila je to stranica is-
pisana stihovima, verovatno prva verzija sa ispravkama. Ja
ga pogledah upitno, a on kaže: „Neked adom!“416
Naravno, odlučio sam da odmah glasno pročitam, nag-
lašavajući da sam „1944. évben, első voltam szavalásban a
zombori gimnáziumban!“ 417
Történet: Ó jaj, képek, képek! / egy üres teremben, fe-
hér falon / mindent elhordtak a munkások / a barátok hagy-
tak sarat / magam is fáradt és meglepett / döglött állat a fe-
hér falon / az asztalon pohár-töredékek / az ágyban szisze-
gő hiú nő hanyatt / én egy szűk széken ülök le / lábamnál
macska tekereg, enyém / ime valami elmúlt magától / nem
kellenek a satnya évek / kifosztott, becsapott sündörgők /
semmi se nem kell, de nézni / egy fehér teremben, üres fa-
lon / hogy mi látható abból ami maradt. / forradalmi kap-
kodások, lopott holmi / Állok, labomnál tócsa nő / A bará-
414 „Ako Frank nešto želi da uradi, onda on to i učini!“
415 „Pogledaj, malopre sam ovo napisao!“
416 „Daću tebi!“
417 „1944. godine bio prvi u recitovanju u somborskoj gi-
mnaziji!“
204
tommal egy ágyban lakom.418 Pročitao sam. Tajac!
„Mi volt a zombori gimnáziumban?“,419 prozbori Bela.
Ispričao sam mu da je išlo tako da se birao najbolji u razre-
du, nižim razredima: prvom, drugom, trećem i četvrtom;
najbolji pojedinac u svim nižim razredima u nadmetanju
sa najboljim pojedincem iz viših razreda. Tada sam baš za-
vršavao drugi, a pobedio sam jednog iz osmog razreda. Ja
sam, potom, recitovao na svečanoj priredbi.
– Hát te akkor már tudtál magyarúl! A nyolcadikos bi-
ztosan Magyar volt420 – kaže.
Potom smo se smejali mom odgovoru:
– Igen! De az én hangom sokkal jobban felelt meg az
időnek, rekedt volt a sok gyakorlástól. Közeledett a háború
a pusztitásaival mifelénk, de végét is éreztük már. Szava-
lásom időszerű volt. A szervező tanárok ezt biztosan sokkal
jobban tudták mint én, valószinű a közönség is.421
Napokon, smeje se i Bela. Govorimo o izložbi, nije više
toliko depresivan, vraća mu se raspoloženje. Prezalogajili
smo, uspeo sam i njega navesti da malo jede. Čekamo, ve-
driji smo. Stigao je i Žika Berisavljević, republički sekretar
za obrazovanje i kulturu. Nekad se to govorilo „ministar
za kulturu u Srbiji“. Mlad čovek, očevidno od nas mlađi,
418 Pripovest: O joj, slike, slike! / u praznoj prostoriji, na
belom zidu / sve odneli radnici / prijatelji ostaviše za sobom bla-
to / a ja umoran i iznenađen / uginula životinja na zidu / na stolu
komadi razbijene čaše / na krevetu na leđima šišti tašta žena / se-
dam na skučenu stolicu / oko nogu mi se mota mačka, moje, / gle,
nešto prošlo samo od sebe / nisu mi potrebne izgladnele godine /
orobljen, prevaren vučem se / ništa mi ne treba, samo da posma-
tram / u beloj prostoriji, na praznom zidu / što se od preostalog
videti može. / žurba revolucionarnog žara, kradene stvari / Stojim,
oko nogu mi sve veća bara / Sa prijateljem u zajedničkom krevetu
živim
419 „Šta je bilo u somborskoj gimnaziji?“
420 Ti si već onda znao mađarski! Učenik osmog razreda je si-
gurno bio Mađar.
421 Da! Samo moj glas je bolje odgovarao situaciji, promukao
sam od mnogo vežbanja. Bližio nam se rat, a sa njim i uništavanje sve-
ga, ali osećali smo i njegov kraj. Moja recitacija je bila aktuelna. Uči-
telji koji su organizovali bolje su to znali nego ja, a verovatno i publika.
nasmejan! U pratnji su mu naš Špiro Skendžić i drugari-
ca-prevodilac. Nisam upamtio ime, nisam zapravo ni čuo
kada je rekla.
Drug Žika se nije zbunio što Kondor sedi na krevetu
razodeven, pruža mu ruku i pri rukovanju on Belu „naški“
uverava da će ozdraviti – nešto u smislu onog „neće grom
u koprivu“. Tako sedim da gledam lice Kondorovo, sviđa
mu se ministar Berisavljevljević, to je očevidno.
Sedimo, razgovor se zahuktava, ali traljavo. Žika govo-
ri o izložbi, nema dvojbe da mu je zanimljiva. To je očigled-
no. U prevodu, međutim, deluje kao kurtoazno nabrajanje
šablonskih rečenica. Kondor više razume gledajući druga
Žiku nego što sluša prevod.
Naš ministar obrazlaže želju da priredi izložbu Bele
Kondora u Beogradu...
„Minek?!“,422 neočekivano promrmlja Bela.
Drug Žika čita sa lica Kondorovog i bez okolišanja kaže:
„Reci mu: zato jer ja želim, jer mi se njegove slike sviđa-
ju!“ Ode nam „protokol“ i uobičajeni metod. Sada već i ja
prevodim, čas jednom čas drugom – dok naša „prevodili-
ca“ stigne da uobliči rečenicu, već je na redu nešto treće.
Špiro doprinosi na svoj način štimungu pošto se on ovde i
oseća kao kod kuće.
Razgovor sve je manje primeren poseti diplomate jed-
nom ateljeu. Svi govore u glas i svi se razumeju međusob-
no. Baš kao među prijateljima, u nekoj sedeljci. Već je oči-
gledno da Bela uživa, nema ni traga onom mrgodnom me-
todu komuniciranja sa „zvaničnicima“.
Odjednom, iznebuha, Kondor kaže: „Kérdezd meg
gondolja e ő is hogy az Aczél hülye.“423 Naravno, pominja-
nje aktuelnog ministra kulture u Mađarskoj u ovakvoj for-
mi, izazvalo je pometnju! Naša „prevodilica“ odjednom
nije dobila vazduha i dok je tražila neki „zaobilazan“ pri-
stup, ja sam već rekao jasno i glasno „naški“: „Pita Kondor
da li i Vi mislite da je Acel blesav?“ To je već i Špiru Sken-
džića, koji je svojedobno čekao da bude ubijen, uzdrmalo.
Samo se drug Žika Berisavljević, takođe ministar kulture,
baš ni malo nije uzbudio.
422 „Zašto!?“
423 „Pitaj ga da li i on misli da je Acel budala.“
205
Kao da je iščekivao neku takvu provokaciju „u stilu
Kondora“, uzvraća u trenu, nasmešen: „Reci mu da ja svog
domaćina još ne poznajem tako temeljno da bih mogao
ispravno prosuditi!“
Dok ja prevodim, Žika i Kondor se gledaju oči u oči, kao
saučesnici u zločestoj igri... „Értem! Értjük egymást! Nem
is kellett forditani...“,424 izusti Kondor lukavo...
(Naknadna beleška: U više navrata kasnije, Kondor se
prisećao Žike Berisavljevića. Nedavno /2000. godine/ pri-
likom jednog slučajnog susreta, Žika B. vedro me je pod-
setio na epizodu, raspitujući se o Kondoru, žaleći što izlož-
bu on nije ostvario. Izložba Bele Kondora posve drugim
povodom otvorena je u Subotici 19. maja, a u Beogradu
25. juna 1985. Jedan zanimljiv detalj smatram nezaobila-
znim. Oktobra 2006. čitao sam knjigu: Enes Čengić, S Krle-
žom iz dana u dan (1956–1975)... Na stranici 172 u dnev-
ničkim beleškama 29. marta 1974, Miroslav Krleža kaže:
„U Madžarskoj je kulturu vodio György Aczél i bio jedan
od sekretara Partije. Aczel je jedan od mojih prijatelja, a ja
njegova simpatija. Sastajali smo se nekoliko puta i izmenji-
vali pisma. Prilično liberalan, okupio je u svom poslu veći
broj istomišljenika. Sada su i njega i njegove pristalice sve
redom rasporedili na druge poslove. Dolaze druge snage.
Novi, mlađi ljudi, što je uostalom sasvim normalno...“)
Razgovor je nastavljen kao da se ništa nije dogodilo.
Meni se stalno vrti u glavi kako su se svojedobno savrše-
no razumeli Boško Karanović i Kondor u proleće 1965, baš
kao sada sa drugom Žikom B.
Naš ministar Berisavljević zanosi se idejom o „deceniji
kulturnih akcija“, valjda je zato i zagrejan za veliku izložbu
Kondora u nas. Pretpostavljam da nas vidi negde u kolo-
pletu međunarodnih događanja na umetničkoj sceni. Do-
duše, ima „Acela“ i kod nas, a ne samo ovde. Očevidno,
svet živi punim plućima, moramo se i mi uhvatiti u to kolo,
a ne živeti izolovano, usporeno ili jalovo. Drug Žika B. oče-
vidno želi ostvariti „maksimalno pogodnu atmosferu za
angažovanje svih snaga, već postojećih institucija i orga-
nizacija“. Ovde, rekao bih, traje „soc-realizam“, brojni mali
424 „Razumem! Razumemo se! Ne treba da se prevede...“
„Aceli“ diriguju svim zbivanjima i stvaraju „obore“ da bi
držali pod ključem kreativne slobode. No, znam ja takve i
kod nas. Ima ih u Subotici nadasve uticajnih!
15. 3. 1970, nedelja
Subotica. Sinoć sam došao iz Budimpešte, zbog tele-
grama – ukradena slika sa izložbe u galeriji. Sutra će biti
sednica povodom slučaja.
16. 3. 1970, ponedeljak
Sednica u muzeju bila nepotrebna! SUP javio da je sli-
ka pronađena. Kojem je to bedniku trebala slika Jožefa Ku-
bata, Dvorište?! Kubat je samouki „slikar-radnik“, doduše
u kružoku pri Radničkom univerzitetu najpopularniji.
17. 3. 1970, utorak
Vratio sam se prepodne u Budimpeštu. Moj „fića“ pre-
šao 40.000 kilometara! Navratio sam do Šoljmara, nisam
radio baš ništa. Zbog „Kubata“ maltene tri dana odoše
uzalud. Radujem se što sam bio neplanirano kod kuće. Pi-
tam se, međutim: da li je glupi lopov (čije nam ime „su-
povci“ nisu saopštili) svestan da slika ne vredi toliko koliko
je utrošeno benzina, da ne pominjem i zaludno utrošenog
vremena?
Iz Nemzeti galerije otišao kod Kondora, posetu mini-
stra Žike Berisavljevića još nismo komentarisali zbog mog
iznenadnog odlaska. Nije se Kondoru javljao ni Špiro S. od
tada. No, problema sigurno nema, otišli su veoma raspo-
loženi, čak je i „prevodilica“ bila vedra i opuštena.
Naravno, doneo sam novu zalihu „župskog rubina“ i
uz vinjak započeli smo razgovor sa već unapred doneše-
nom odlukom da ostajem tu, večeras se ne vraćam u moj
„kološtor“.
Rekoh Beli da je „sutra“, 18. marta 1871, počela prva
proleterska revolucija u Parizu, upamćena kao Pariska ko-
muna! Setih se i da je istoga dana, ali 1780. godine, ro-
đen Miloš Obrenović (1780–1860), vođa Drugog srpskog
ustanka, istorijska ličnost! Zapravo, hteo sam Beli da ispri-
čam krvavu priču politike. Naime, taj isti Miloš bio je uče-
snik Prvog srpskog ustanka 1804. godine, koji je predvodio
206
Karađorđe (1768–1817). Naravno, Karađorđe je kao vođa
prvog srpskog ustanka protiv Turaka, istorijska ličnost pre
Miloša. Nakon propasti prvog, Miloš je pokrenuo drugi
ustanak 1815. godine. No, za mene danas bitno je sledeće:
Miloš je platio ubicu koji je sekirom na spavanju dokrajčio
Karađorđa u noći 13. jula 1817. godine. Istorija istog na-
roda slavi podjednako prvog i drugog zaslužnika. Bilo je
to podmuklo ubistvo! Žrtva je s poverenjem otišla na po-
činak. Dotučen kao pseto, biće kasnije ličnost. Slaviće ga
isti oni koji slave i zločinca kao ličnost! Istorija, očevidno,
prema dnevnim interesima vladajućih, zločin proglašava
kreativnim činom i obratno. No, žrtvama je svejedno. Ve-
rovatno, partizanski heroji su svi mrtvi, kao i većina istin-
skih predvodnika jedinstvenih revolucionarnih događaja u
Pešti 1956. godine. Žive i slave oni koji su znali kako tre-
ba preživeti, odnosno izvući korist iz antifašističkog rata.
Na drugoj strani, pak, kao što se svet pravio blesav dok je
Hitler spaljivao Jevreje, demokratska svetska javnost nije
učinila ništa za mađarske ustanike. Čak i na prevaru uhap-
šenog Imrea Nađa nisu spasili od vešala!
Sve u svemu, načeli smo temu koja je beskrajna, nema
nade da će ikad prestati njena aktuelnost. Nama se zalo-
milo da od detinjstva budemo svedoci, a na izvestan način
i učesnici poglavlja krvavog teatra koji se naziva istorijom.
Očigledno, doživljaji našeg detinjstva, oni najupečatljiviji,
traju neizbrisivo. Naročito prizori vezani za smrt!
Ja naglašavam dva motiva. Prvo onu „idiličnu smrt“
sećanja uz brojne upaljene sveće u porodičnom krugu.
Kao deca, doživljavali smo Svisvete/Mindenszentek na-
pja kao nezaboravnu „zabavu“. Drugi motiv su nasilne
smrti, prizori leševa koje smo gledali „uživo“, smrti koje
nas direktno rovaše neizbrisivo, fotosi i filmski žurnali za
koje smo i te kako znali da su autentični dokumenti ubija-
nja. Naravno, posebno poglavlje su lični doživljaji straho-
ta koje se završavaju nasilnim smrtima. Meni je posebno
upečatljiv progon Jevreja, odnosno proživljavanje onoga
što sam čuo o masovnim streljanjima. Ono par scena ve-
šanja, odnosno streljanja, koje sam odgledao u masi kao
znatiželjnik, nisu me potresale. Naprotiv, zločinac mi je bio
simpatičan u dostojanstvenom suočavanju sa neminov-
nim krajem. Pričajući, zašli smo u noć. Kao i ranije u nekim
posebnim prilikama, Kondor je seo za harmonijum i počeo
da muzicira, odnosno prebira po dirkama. Odjednom pre-
stade i pogleda me.
„Tudod azt a széles felvonuló utcát ahol ötvenhatban
ledöntötték az óriás Sztálin szobrot. Ott, Mindenszentek
napján...“425
Onako iznebuha, bez nekog očiglednog povoda, Bela
je počeo da priča. Naslutio sam da mu je stalo do toga da
nekom kazuje doživljaj koji mu je na umu. Slušao sam pa-
žljivo. Kasnije, beležeći ispričano, brzo sam shvatio da to
neću znati prepričati na mađarskom, uradio sam po seća-
nju „mojim rečnikom“.
Tako, beležim nastavak srpskohrvatski – „/.../ poput
vrana na zavejanim oranicama odnekud se pojaviše žene u
crnom, svaka je u rukama imala buket belih hrizantema! Iz
okolnih ulica dolazile su manje ili veće skupine u crno ode-
venih žena. Majke, sestre, verenice, devojčice i starice sa
buketima belih hrizantema. Ubrzo, Dózsa György út bio je
ispunjen crno-belim kolopletom. Crnina odeće i belina cve-
tova činili su jedinstven i rečit ugođaj. Poput crne i preteće
reke koja se talasa čipkastom belinom zapenušenog nemi-
ra. Korota, slično poplavi, naplavinom se izliva u pravcu koji
daje naslutiti cilj. Dostojanstvena skupina, očevidno, hoda
u pravcu groblja Kerepeši. Usput, dotoci novih, crnih prito-
ka uvećavaju naboj ovom tradicionalnom znamenju tuge u
nezaboravu, odavanju pošte mrtvima. A hömpölygő gyász
vésztjósló csendbe fagyassza a környezetet. A gyászoló nők
némán lépkednek és egy utcában, egyszerre három szov-
jet harckocsival szembesülnek. A fiatal ruszki gyerekek ku-
kucskálnak a félelmetes masinák kupoláiból, vagy cigaret-
táznak nekitámaszkodva a tankoknak.426
Pred znakovljem bezobzirne sile kao da je ustuknula
energija ljudske tuge. Stoje i uzajamno se posmatraju. De-
425 „Da li znaš onu široku ulicu gde su pedeset šeste srušili
Staljinov veliki kip? Tamo, na dan Svih svetih...“
426 Kovitlava pogrebna tišina preteći troši okoliš. Žene u
tišini i žaljenju koračaju ulicom, odjednom se nađu oči u oči sa tri
ruska tenka. Mala ruska deca proviruju kroz kupole strašnih ma-
šina ili naslonjeni na tenk puše.
207
čaci u sovjetskim uniformama skameniše se ozračeni taj-
nom spokoja žena u crnom. Kao da su shvatili zastrašujuću
moć ćutljive mase nasuprot kojoj su tenkovi, zapravo bez-
dušni predmeti – koji nisu uplašili žene!
Prošao je trenutak dug kao večnost. Monolitno crnilo
koje prikriva emocije i namere, a sugestivnošću tihovanja
daje naslutiti eksploziju, jedinke unapređuje u čestice je-
dinstvenog i nepredvidljivog naboja.
Neočekivano, istupila je žena, polako, ali odlučno priš-
la ozloglašenom strašilu naše civilizacije i položila na prvi
tenk belu grudvu miroljubivog cveta iz buketa namenje-
nog pokojnicima. Potom je između dve grdosije prošla i
nastavila prema groblju. Učinila je isto sledeća, naredna i
sve ostale. Svaka polažući jedan cvet iz svog buketa. Crna
reka se granala pred simbolima zabrane prolaza, izlivajući
se na drugu stranu, zatim opet kao monolitna tekla je da-
lje prema svome cilju.
Svaka učesnica ove kolone nadstvarne i zagonetne
moći bezglasnog otpora, ostavljala je po jedan cvet. Kada
je dostojanstvena i neustrašiva povorka zamakla u groblje
među humke svojih bližnjih, scena događaja, ulica obo-
gaćena rečitim monumentom, ostaje da traje kao svedok
onoga što se nije dogodilo, a moglo je! Kao slojevito zna-
menje – u memoriji očevidaca s vizijom.
Na mestu tri sovjetska tenka stajao je upozoravajući
prizor dostojan pamćenja ili čak trajnog belega – brdo hri-
zantema kao tri humke impresivnih dimenzija! Tenkovi za-
strti belim grudvama nežnih latica prestali su biti čelična
strašila. Preteće cevi u rastresitoj cvetnoj strukturi nalik
su pobodenim iglama u ogromna klupka vune. U idiličnom
štimungu cvetnog ’trobrda’ samo ’nyakig virágba fojtott
ruszki fiúk voltak a különleges látvány ünneprontói’.427 Nji-
hovi ukočeni pogledi izmešanih osećanja – ravnodušnosti,
straha i znatiželje – nisu dali naslutiti da li oni znaju smisao
i svrhu ove povorke! Očevidno, nisu bili svesni ni činjenice
da su baš oni lično u tom trenu mogli biti – zapravo bili –
usmerivači i tvorci toka istorije.“
427 ’Od glave do pete u cveću, ruski mladići su kvarili pose-
ban prizor...’
 „Emberfejek ’virágos köritésben’,428 posmatrajući me
lukavim i rečitim pogledom, „sok mindent jelképeznek!“429
Nastavio je potom meditiranje na temu „nisu, ali šta bi
bilo da jesu postupili, bilo po naredbi ili samostalno pro-
suđujući situaciju“. Potom je sve kristalizovao u izazovnu
rečenicu: „Mi az ami ott, Mindenszentek napján, történt
és milyen következményei lehettek volna az eseményeknek
ha a szembesülés ’szikrája’ mást idéz elő és az történik a
torténtek helyett?!“430
Da li stvaralac, obznanjivanjem na primer ovakvog pri-
zora, može proizvesti okosnicu promišljanja o usudu, da li
može uticati na tokove sudbonosnih zbivanja ili samo upo-
zorava? Može li ovaj trenutak poslužiti kao tema slojevitog
sadržaja čitljivog za gledaoca? Ubrzo, već smo pričali o Aj-
zenštajnu i potresnim kadrovima stepeništa, prevrnutim
dečjim kolicima i drugim nezaboravnim prizorima viđenim
u antologijskim filmskim sekvencama...
Setih se spomen-belega Balada obešenih, bronza-
ne vertikale visoke samo 380 centimetara na minijatur-
noj plinti – postolju u travi, na autentičnoj lokaciji strati-
šta gde je obešena grupa antifašista 18. novembra 1941.
godine. Spomenik je otkriven „istoga dana“ 1967. godine
i remek-delo je u svetu poznatog skulptora Nandora Gli-
da, rođenog Subotičanina. Ugledao je svet na Paliću 1924.
Kondor zna ovaj spomenik, video ga je u Subotici 1968.
godine. Glid, inspirisan epitafom pisanim oko 1462, obli-
kovao je kompoziciju Balada obešenih. Pomenute stiho-
ve pisao je čuveni francuski pesnik Vijon, očekujući da sa
drugovima bude obešen. Skulptor našega doba modelirao
je memorijal na mestu pogibije svojih drugova iz mladosti.
Porodica Nandora Glida nestala je u Aušvicu, a on sam, ta-
kođe uhapšen, pobegao je sa prisilnog rada i priključio se
partizanima. Bio je potom teško ranjen u borbama na kra-
ju Drugog svetskog rata. Posle će studirati na Akademiji za
428 „Ljudske glave u ’vencu cveća’“.
429 „Simbolišu mnogo toga!“
430 „Šta se to tamo, na dan Svih svetih, dogodilo i kakve bi
posledice bile da je ’iskra’ suočavanja stvorila neke sasvim druge
događaje, a ne one što su se desili?!“
208
likovne umetnosti u Beogradu. Danas je umetnik! Njego-
va ostvarenja su neizbrisivi doživljaji – stvarnost preobli-
kovana u simbole vanvremenskog značenja. Poznajem ga,
pričali smo na tu temu, jedan sam od učesnika koncipira-
nja „balade“, zapravo onih koji su njemu predložili da izra-
di beleg na lokaciji koja trajno zrači događaj autentičnim
mestom tragedije.
Kao ishodište Glidove leksike su, nedvojbeno, šokan-
tni fotosi i filmovi autentične dokumentacije koji su se
trajno urezali u svest svima nama neposredno po završet-
ku rata. Bili su to prizori pakla, mrtvi i živi kosturi nateče-
nih zglobova i presvučeni kožom koje industrija smrti na-
cističkih konc-lagera nije uspela na vreme „preraditi“! Glid
je sproveo „kristalizaciju“ tih zastrašujućih oblika u čiste,
skulptorski nadasve vitalne forme.
„Ugyanúgy van akinek az ötvenhatos ’adattár’ rögzi-
tve van az emlékezetében minduntalan...“,431 glasno prebi-
rajući po sećanjima kaže Kondor.
Zaključujemo da ratom rovašene generacije mogu
iznedriti potresna ostvarenja koja isijavaju stvarnost –
samo poetikom samosvojnih kreacija koje postanu, po-
tom, jedinstvena remek-dela vanvremenskog značenja.
Međutim, njih – možda više od drugih – opterećuje baš
to što su „videli i znaju“, pa im je time imaginacija znatno
sputavana. Ipak je tajna stvaralaštva, zapravo, nerešiva.
„Hiába csámcsognak rajta...“432
Kod Balade obešenih ovi plastični akcenti oštrih brido-
va – „obešeni“ uspravno i olakšani perforacijama – čine
kompoziciju. Vertikala zrači potresan vitalitet, asocira na
vešala, ali je i trajno upozoravajući uskličnik namenjen sa-
vesti živih. Isto tako, podseća i na vitku vrbu – znamenje
žalosti u zatravnjenom prostoru nekadašnjeg dvorišta ka-
sarne, tačno na mestu egzekucije. Balada jeste beleg se-
ćanja na 18. novembar 1941, ali je i univerzalni znamen
ljudskih stradanja. To je simbol koji se otrgao faktografiji
i sveobuhvatnošću poruke nadrastao ideologiju i vreme,
431 „Postoje i oni kojima su sećanja na pedeset i šestu go-
dinu neizbrisivo prisutna u uspomenama... “
432 „Džabe razglabaju o tome...“
postao spomenička baština preoblikovana u trajno, sva-
kom prepoznatljivo znamenje. Ona je krik humanog ne-
mirenja! Rekao bih da se spomenik više ne doživljava kao
pomen na jedan doživljaj već budi otpor prema svakom
bezumlju. Nažalost, ono je imanentno ljudskoj prirodi, be-
znadežno.
„Az emlékmű megrendelői – politikusok – nem igy gon-
dolkoznak. Sajnos!“,433 reče Kondor, ja se naravno slažem.
Tu smo: baš kao prizor tenkova zasutih sa hrizantemama
na Mindenszentek napján. Poruka je sveobuhvatna, zaista
slojevita, upućena promišljanjima o usudu ljudskom, iskri
koju, oduvek i dokad, isključivo samo čovek kresne, izazi-
vajući katastrofalne posledice strašnije od svih prirodnih
nepogoda.
Iskra kao upaljač Apokalipse, atomska pečurka nad Hi-
rošimom da li kao „umetničko delo“ beslovesnih gospoda-
ra ratovanja ili slojevita i sveobuhvatna vizija demijurških
moći čoveka?
Pogledamo se, dignemo čaše „župskog rubina“: „Na
zdarovje!“, kaže mi Kondor; „Egész seggünkre!“,434 odgo-
varam na zdravicu.
– Ennek soha nem lesz vége! Vagyis amig a világunk el
nem tünik a világűrben435 – glasno razmišljamo, sami sebi
smešni kao „vizionari“.
– Proféták keserű szájizzel!436 – mrmlja Kondor.
Stvaralaštvo bi moglo uticati na tokove sudbonosnih
zbivanja kada bi čovek, kome je umetničko delo name-
njeno, raspolagao imaginacijom, kada bi u sebi doživljaj
ostvarenja nadograđivao u zapitanost o vlastitoj ulozi u
svemu što nam se događa. Međutim, doživljavanje umet-
ničke kreacije zahteva maltene toliko nadarenosti koliko i
sam čin stvaranja. Svakako iskrenog proživljavanja onoga
što permanentno zaokuplja stvaralački nagon u čoveku.
433 „Naručioci spomenika – političari – ne razmišljaju tako.
Nažalost!“
434 „Na zdravlje!“
435 Ovome nikad neće biti kraja, sve dok naš svet ne ne-
stane u univerzumu.
436 Proroci sa gorkim ukusom u ustima!
209
Većina populacije u svetu ne svojom krivicom gmiže kroz
svakodnevicu, opterećena nametnutim i vlastitim straho-
vima, gonjena nagonom opstanka, ali i podložna manipu-
laciji od demagoga svih vrsta. Omamljivan izdašno broj-
nim „eliksirima“, poput lažnog rodoljublja, uvek „jedine
istinite“ ideologije ili religije, mitovima svakovrsnim, čo-
vek hoda stazama istorije opervaženim na krst raspetih,
na kolac nabijenih, često sakaćenih – sebi sličnih – paćeni-
ka. Smrad truljenja javno obešenih iz doba pesnika Fran-
soa Vijona, dim bezbrojnih lomača u ime Boga revnosno
spaljivanih „veštica“ i mislilaca, do zadaha koji kulja iz dim-
njaka krematorija „konačnog rešenja“ vekovima se uvlači
i trajno natapa zidove neponovljivih katedrala, potresnih
spomenika i galerija ispunjenih primerima ljudskog stva-
ralaštva neprocenjivih vrednosti. Očigledno, neizmerna
ljudska stradanja, nepojmljiva zverstva istih i nedohvati
kreativnih uzleta, zapravo, trajne prepoznatljivosti čove-
kove prirode jesu doista – celina zagonetna i neshvatljiva
ako smo sazdani „po liku božjem“!
Postavljati pitanje svrsishodnosti bavljenja umetno-
šću bilo bi takođe nerazumno jer je neosporno da ostva-
renja međaše sve puteve očovečenja. Meni se čini da ona
potiru onu drugu stranu medalje, potiskujući stidne mrlje
sa lica civilizacije.
Stvaralaštvo ne priznaje status quo – omiljeni credo
svake palanke – već istrajno preispituje stvarnost, traga-
njem udovoljava čoveku svojstvenoj zapitanosti. „Kori-
snik“ umetnosti, ako nije u palanačkom duhu pristalica za-
uvek gotovog rešenja i ustaljenog obrasca, pred delom je
u stanju permanentne zapitanosti. Umetničko ostvarenje,
znači, kako u nastanku tako i u zračenju, plod je samo čo-
veku primerenog nemirenja postojećim, izazov promišlja-
nju. U toj uzajamnosti je valjda pohranjeno dejstvo ljud-
ske kreativnosti na njegovo „nadigravanje“ sa sudbinom.
Na počinak smo otišli bliže jutru, zaokupljeni temom
koju je nametnuo zamišljeni prizor – trenutak pred od-
luku, nesagledive posledice suočavanja! Uveren sam da
neću nikad zaboraviti prizor susreta žena u crnom i sovjet-
skih tenkova, odnosno brda hrizantema kao katalizatore.
Kondor je već jednom zborio o ovim hrizantemama, oče-
vidno i on je trajno zaokupljen iskrom suočavanja hrizan-
tema i čelika.
18. 3. 1970, sreda
Jutro! Pokušavam zabeležiti Kondorovu priču od si-
noć, neke rečenice pamtim i zapisujem na mađarskom.
Beznadežno! Taman mislim da sam sve složio, a nedosta-
je mi „ključna reč“. Umesto nje, kao muve obleću mi glavu
odgovarajuće zamene. Očevidno, znaću na srpskohrvat-
skom prepričati sve. Nažalost, bez one potresne slikovito-
sti kojom je Bela interpretirao događaj. No, sve ću to ura-
diti u kolegijumu.
Šumovi mi kazuju da se i Bela probudio. Ali ne dola-
zi iako zna da se ja budim uvek pre njega. Znam, odlazi
dole da kupi doručak. Sigurno će kupiti ribe! U posled-
nje vreme, to je prva hrana za koju bih mogao reći da je
i njemu ukusna, zaista su izvrsne. Uvozne su, nema ih u
élelmiszerboltokban,437 samo u delikatesnim prodavnica-
ma. Otkrio ih je Bela! Često jedemo od tada ove ribe iz Se-
vernog mora, već sam i kući nosio. Znači, ubrzo će se vrati-
ti napakovan. Veselo će me pozvati na doručak, počećemo
gozbu, ali će veoma brzo „zasićen“ odgurnuti tanjir i zapa-
liti cigaretu. Onda će gledati – uživajući – kako ja slasno je-
dem. Uvek je tako, jedino kada su ove ribe na trpezi, Kon-
dor duže posluje u tanjiru i kasnije pali cigaretu.
Kondor užasno malo jede, očevidno s naporom. S po-
četka, stiče se utisak da se raduje predstojećem obedu.
Pojede prvih nekoliko zalogaja, onda se sve ređe maša za
sledećim, na kraju kao da razmišlja hoće li nastaviti i brzo
uzima cigaretu, pripaljuje i više ga niko ne može nagovoriti
da nastavi sa jelom.
Sećam se, svojedobno, Bela je odlučio da me iznenadi
„na mom terenu“ pošto zna da uživam u hrani, možda više
u samom pripremanju i druženju oko ognjišta. Vraćam se
iz Subotice i posle Nemzeti galerije stižem u Bécsi utca.
Kondor nešto posluje u kupatilu, čuje se lupa posuđa. Zna-
tiželjno, zapravo iznenađeno, provirujem unutra.
437 Prodavnicama.
210
– Gyere, készitem az ebédet!438 – obaveštava me Kon-
dor okružen posuđem, veselo držeći u rukama novu tavu
iznutra sivo ofarbanu! Čita uputstvo za upotrebu i objaš-
njava mi da se mora raditi drvenom kašikom.
– Ezzel nincs veszély hogy odaég a sült de nam szabad
a belsejét kikaparni. Nem kell a sütéshez zsir. Vettem májat
és vártalak hogy kiprobáljuk. Ha sikerül mást is sütünk be-
nne! 439
– Kitől kaptad ezt a csodabogár serpenyőt?440 – pitam
Belu zapanjen.
– Vettem az üzletben az utca túloldalán a bejáratun-
kkal szemben. Ott sok minden van ami máshol nem talál-
ható. Ez valami új találmány. Majd kisérletezünk, fő hogy
nem ég oda a serpenyő aljához...441
Pekli smo džigericu isečenu u šnite na malo vode, do-
dali smo ubrzo i malo ulja i zaista – naša džigerica je bila
ukusna! U toku rada pijuckali smo „župski rubin“ sve dok
ručak nije bio zgotovljen. Ispržili smo u saftu i nešto hleba,
spremili salatu...
Radovao sam se našoj prvoj zajednički pripremljenoj
gozbi, uveren da će Kondor jesti slasno i puno! Uostalom,
celu ovu akciju je on izmislio, sve nam je mirisalo na kuhi-
nju. Otvorili smo i bocu vina, a to smo retko činili.
Počeli smo blagovati i nakon par zalogaja, Kondor je
zapalio cigaretu! Prvo sam mislio da mu nije ukusno. No,
ubrzo sam shvatio da je zaista imao nameru da učini sve
u ime lepog doživljaja, ali on nema apetita, beznadežno.
Naredni pokušaji su takođe propali. Naša tava se sve ređe
upotrebljavala. Najbolje je prolazio Belin mačak Kukac!
438 Dođi, pripremam ručak!
439 Nema opasnosti da će pečenje zagoreti, samo se ne
sme grebati unutrašnji deo. Nije potrebna mast za pečenje. Kupio
sam jetru; čekam te da je isprobamo. Ako ovo uspe, peći ćemo i
nešto drugo u njoj!
440 Od koga si dobio ovu neverovatnu tavu?
441 Kupio sam je u prodavnici na drugoj strani ulice, na-
spram naših ulaznih vrata. Tamo ima mnogo toga što ne možeš
drugde naći. Ovo je neki novi izum. Eksperimentisaćemo, ali naj-
važnije je da neće zagoreti...
Sada, ova dimljena riba kao da Beli više odgovara. Stigao je
Kondor iz kupovine, popili smo vinjak i seli za doručak! Po-
sle, moramo ići u Műcsarnok. Lajoš će na izložbu dovesti le-
gendarnog profesora Filepa. Stari je izrazio želju da Kondo-
rovu izložbu razgleda u tišini kada nema puno publike. Sre-
šćemo se tamo u podne.
Lajoš Filep (1885) bio je gimnazijalac u Velikom Bečke-
reku (Zrenjaninu), pisao je 1902. godine još kao đak o An-
talu Štrajtmanu, profesoru gimnazije, u lokalnoj štampi.
Štrajtman je prvi u tadašnjoj državi priredio izložbu dečjeg
crteža! O njemu i Lajošu Filepu pričao mi je čika Todoš u
slikarskoj koloniji Ečka. Poznati pesnik i likovni kritičar iz-
među dva rata, takođe je nekad bio Štrajtmanov đak. Od-
mah posle oslobođenja, 1944. godine, bio je skrajnut or-
velovski, socijalistička vlast smatrala ga je nepodobnim!
Rukovodilac kolonije, Tivadar Vanjek, pozivao ga je, samo-
inicijativno, kao gosta. Svi smo rado slušali kazivanje jedin-
stvenog intelektualca čika Todoša.
Lajoša Filepa videću danas prvi put! Obožava ga Lajoš
Nemet, bio mu je profesor i svi ga neizmerno cene. Kao li-
kovni kritičar, stekao je glas davno, početkom našeg veka,
već pišući o Štrajtmanu, a potom izveštavajući iz Pariza o
značaju Sezana i Gogena! Lajoš je pominjao i citirao napi-
se u publikaciji „Szerda“ iz 1906. godine. Tamo je o njima
izveštavao nadasve afirmativno, posebno o Sezanu povo-
dom smrti (22. oktobar 1906): „Az elmúlt héten irván Ce-
zanne-ról, még tele voltam azzal a rajongó lelkesedéssel,
amellyel az ember egy élő és szüntelenül alkotó nagy
művészre gondol. /.../ Ez a folyton fejlődő ősz fejű em-
ber, tegnap még legnagyobb élő művésze a világnak, ma
halott. /.../ Ma is még, hány ember van tisztában annak
az eseménynek a jelentőségével, hogy egy Cézanne nevű
művész élt és meghalt?“442
442 „Prošle nedelje, pišući o Sezanu, bio sam ispunjen
onim oduševljenjem obožavaoca u kom čovek misli na jednog ži-
vog stvaraoca koji neprekidno stvara i koji je veliki umetnik. /.../
Ovaj sedi čovek koji se neprekidno usavršava, juče je još bio naj-
veći živi umetnik sveta, a danas je mrtav. /.../ Pa i danas, koliko je
ljudi svesno značaja toga da je umetnik sa imenom Sezan živeo i
umro?”
211
Ili o Gogenu u izveštaju sa izložbe u Salon d’ Auto-
mne: „Az utolsó szó eddig, ezen a fejlődési vonalon Gau-
guiné, aki a legszabadabb, legegyénibb és leggazdagabb
konzekvenciákat tudta levonni Cézanné-nak, mint mon-
dom, nem eredményeiből, hanem a természethez való
állásfoglalásból.“443
Sve u svemu, zahvaljujući Lajošu, znao sam mnogo
toga o Filepu. Često je bio pominjan, naročito kao kriti-
čar oštra jezika, strog, ali i sa sjajnom osobinom da pre-
pozna stvarne vrednosti. Mnogo toga napisanog kasnije
se potvrđivalo kao tačno. Posebno mi se sviđa izrečeno
povodom stare grčke umetnosti: „Ez a legegyetemesebb
művészet egyúttal a legnemzetibb“444 ili na primer: „Ha a
művészetben van nemzeti, úgy magának a formának kell
annak lennie...“445
Dobio sam par ispisa – citata Lajoša Filepa. To me je
podstaklo na razmišljanje o intelektualcima koji su se for-
mirali, nedvojbeno, baš u školskim klupama vojvođan-
skim. Na primer, Sava Šumanović u zemunskoj gimnaziji!
Ili, Milan Konjović u somborskoj gimnaziji, pa književnici
Geza Čat ili Deže Kostolanji u subotičkoj. Očevidno, nije
provincija udaljenost od prestonice. Nekadašnji profeso-
ri, nesumnjivo, bili su posvećeni svojoj profesiji, a ne samo
„činovnici“ kao danas, većinom.
Idemo sada u Műcsarnok, tamo će Lajoš doći sa pro-
fesorom, akademikom, seoskim svećenikom (valjda refor-
matskim), ličnošću iz generacije u kojoj su se kretali En-
dre Adi, Đerđ Lukač, pa i naš Todor Manojlović, početkom
veka. Naravno da sam znatiželjan i jedva čekam podne!
***
443 „Poslednja reč na ovoj liniji razvoja pripada Gogenu,
koji je znao najslobodnije, najjedinstvenije i na najbogatiji način
izvući pouku Sezana, kao što sam rekao, ne po rezultatima, nego
prema stavu o prirodi.“
444 „Ovo je ujedno najnacionalnija i najuniverzalnija
umetnost“.
445 „Ako u umetnosti postoji nacionalno, onda to mora
biti sama forma...“
 U predvorju Műcsarnoka dočekali smo Lajoša Filepa u
pratnji Lajoša Nemeta. Tu smo Janoš Frank, Bela Kondor i
ja. Upoznao sam živu legendu mađarske likovne umetnosti,
teoretičara i kritičara koji je stasao u vojvođanskoj gimna-
ziji!
Nakon kraćeg predaha, pustili smo malo napred Kon-
dora i njegovog zaista dragog i cenjenog gosta. Pratili smo
ih sa pristojnog odstojanja da ne ometamo starca u do-
življaju. Ja sam više posmatrao Lajoša Filepa nego izložbu,
koju sam već video i još ću je gledati.
Filep je zaista markantna osoba – opisivao ga je, do-
duše kratko, čika Todoš – ali je nedvojbeno ličnost koja
zrači. Očevidno je starac oštrih crta lica i jedva primetne
sete čovek koji se nije saginjao. Vidi se to po izvesnoj gor-
čini izraza na licu osobe koja je mnogo toga preturila pre-
ko glave. Povrh svega, ima u njemu onog svojstvenog po-
povima ili bolje rečeno propovednicima – nadasve je su-
gestivan, rečit i kada ćuti. Hoda kroz izložbu, zagleda ek-
sponate, rekao bih najviše ćuteći bez komentara. Jedno je
sigurno, izložba Bele Kondora spada u kategoriju vredno-
sti koje on uvažava. Starac je, naime, poznat po tome da
dosta grubo odbija i da se osvrne na ono što ne smatra vr-
hunskim domašajem. Mislim da on stvaralaštvo Kondora
smatra istorijskom činjenicom. Za njega je ono nešto što
se moralo dogoditi kao neizbežan i autentičan iskaz o na-
šem dobu.
Nakon razgledanja izložbe, opet je usledio predah za
okruglim stolom u predvorju uz obaveznu kafu. Tada je
Lajoš Nemet pomenuo da sam ja iz kraja njegovog detinj-
stva. Profesor je učtivo prozborio par reči na tu temu, za-
mislio se i kao za sebe samog rekao: „Becskerek...“, nedvoj-
beno otiskujući se na tren u minule decenije, zagledan u
nešto samo njemu dostupno. Potom, nije pokazivao volju
da se ta tema nastavi.
Ćutali smo, poštujući njegova neizrečena prisećanja.
Uostalom – pomislih – sa dva svetska rata i dve revoluci-
je pride, između Bečkereka kao početnog međaša i ovoga
trenutka, imao je šta u magnovenju da premetne u mi-
slima. Usledio je potom neočekivani sud o izložbi. Sa oči-
glednim simpatijama prema slikaru, ali na način paorskog
212
milovanja grubim i žuljevitim dlanom, jedinstveni znalac i
kritičar je izrazio – lapidarno, kao i sveobuhvatno – svoje
mišljenje o viđenom: „Borzasztó fickó ez a Béla...“446
Možda je to bio privid, ali ja mislim da sam video kako
je bljesnula varnica u oku „mladića“ iz Bečkereka. Filep je
na tren opet bio onaj junoša koji je prezirao „čaršijski red“.
Bio je – baš kao i Kondor sada – samosvojan i svojeglav,
neponovljiv. Pre odlaska je izrazio želju da sa Kondorom
prošeta.
Dan je hladan, ali sunčan. Dva prgava, ponosna i svo-
jeglava čoveka hodaju, ubrzo zamakoše levo na kraju Mű-
csarnoka. Pade mi na pamet da se oni, kao samosvojne
ličnosti, sada šetaju po trgu (Dózsa György út) koji je au-
tentična lokacija istorije, paradne prošlosti gde je propagi-
ran socijalistički raj kao „savršena životna sredina“. Sve to,
naravno, pred očima i obespravljenih pojedinaca – međa-
ša kulture, nasilno stopljenih u bezličnu gomilu, koju vođe
„u ime naroda“ vode ili sprovode u „lepšu budućnost“. Tu
na trgu je autentičan narod, nedvojbeno ogorčen, srušio
23. oktobra 1956. figuru vođe Staljina, megalomanski kon-
cipiranu. Ogromna brkata glava kotrljana je potom ovim
trgom kao jedinstveno znamenje veličanstvene pobune!
Bronzani kolos Šandora Mikuša svečano je otkriven de-
cembra 1951, a samo nepunih pet godina potom je nada-
sve svečano razoren. Pamtimo ga u komadima, kao sim-
bol, a ne kao umetničko ostvarenje! Na njegovom mestu
sada je – pre pet godina postavljen – Lenjin, delo Mikuše-
vog učitelja Pala Pacaja. Sve se to dogodilo u samo dve de-
cenije koje su iza nas. Znaju to naši „šetači“, siguran sam!
Pominjem Lajošu Nemetu tiho, dok gledamo za nji-
ma, priču koju sam kazivao Kondoru – obezglavljivanje Ka-
rađorđa 13. jula 1817. Tada je drugi vođa ubio prvog, ve-
rovatno u ime dobrobiti naroda. Ovde na trgu, doduše u
drugoj sredini, bronzanog drugog – simbolično – obezgla-
vio je narod sam. Zašto je „neko“ istom ogorčenom na-
rodu na mesto srušenog „drugog“ postavio „prvog“ vođu
socijalizma? Da li je to šegačenje i kada će svemu biti kraj?
446 „Strašan tip je ovaj Bela...“
 „Tényleg, van-e tovább...?!“,447 izusti šapatom i pogleda
me Lajoš, počeli smo se smejati. Ja mu objašnjavam da naši
šetači na autentičnoj lokaciji takođe pripadaju istoj istoriji,
ali njih neće „rušiti“. Stariji je autoritet koji je pregrmeo ra-
tove i revolucije i nije oboren sa postamenta časti! Mlađi je
izrastao i bokori se bolnom osećajnošću i oporim cinizmom
kao samosvojan izdanak „pedeset šeste“. Lajoš me gleda,
mislim da ne vidi isto što i ja. Valjda me ne razume. Pokuša-
vam: „Aki a forradalomban látottaktól megcsömörlik annak
a humora keserűségében lenyűgöző, felismerhető mint izzó
vassal megbélyegzett örökké...“448 Uzalud!
Šećkamo pred monumentalnim ulazom u Műcsarnok,
iščekujući povratak ostarelog lava nekada britkih „kandži“,
ali i u poznim godinama oštrog kritičkog duha, i za polovinu
mlađeg slikara, koji uprkos nerazumevanju sredine krči put
vlastitom izrazu i egzistenciji. Razmišljam o prizorima i liko-
vima – simbolima – koji su, najdublje sam uveren, istinske
šifre za iščitavanje trenutka našeg bivstvovanja.
Očevidno, mahom zaodenuti u „istorijski kostim“ minu-
log vremena, ličnosti iz Kondorovog teatra naše stvarnosti
jesu tragični gubitnici, svedeni u ravan jednakih i običnih,
ravnopravnih u ništavilu! (Meni je to egzistencijalizam, a ne
„a magyar nemzet sors kérdése“,449 baš prema onom: „A le-
gegyetemesebb művészet egyúttal a legnemzetibb“,450 kako
je rekao svojedobno Lajoš Filep, to mi je ravno sa „ötvenha-
tos“ kako ja Kondora doživljavam.)
Čim otvoriš katalog, poput rekapitulacije već davno ste-
čenog iskustva u drugoj godini posle „1956“, reprodukcija
Szárnyas farkas451 – čovekolika krilata spodoba asocira me
na onu poznatu „Čovek je čoveku vuk!“ Potom sledeći koji
me potresaju, jesu „anđeli“ monumentalnih dimenzija: je-
447 „Stvarno, ima li dalje...?!“
448 „Ko se ispuni čemerom zbog onoga što je video u revo-
luciji, njegov humor impresionira gorčinom, prepoznaje se kao da
je usijanim gvožđem obeležen zauvek...“
449 „Sudbonosno pitanje mađarske nacije“.
450 „Najuniverzalnija umetnost je ujedno i najnacionalnija.“
451 Krilati vuk.
213
dan, sunovraćen u ambis stvarnosti i nazvan – očevidno s
ciljem – Bukás,452 odnosno još upečatljiviji Itélkező453 sa no-
žem u zubima, koji me uvek vraća na „metamrfozu“ jedin-
stvenog Mileševskog anđela iz 13. veka u ovog pretećeg an-
đela Kondorovog, slikanog 1968/69. godine. Oni i sve osta-
lo, savršeno se uklapaju u ledeni štimung Tájkép454 (1966),
odnosno u kulisu zastrašujuće ogoljenog horizonta, zatara-
bljenog pred čovekom danas i ovde.
Nije to moglo izmaći pažnji lucidnog mislioca, ozrače-
nog iskustvom maltene stoleća, koji je svedok svetskih rato-
va, revolucija, atomskih eksplozija i drugih oblika masovnih
uništavanja ljudske vrste. Savršen znalac tajne zvane stva-
ralaštvo, jedinstven i nepotkupljiv, donoseći sud o Kondoru
– vidi sebe u njemu – posve prirodno, reći će jezgrovito: fic-
kó.455 Isto tako, potresno sveobuhvatnu kreativnu poetiku i
nije mogao slikovitije okarakterisati nego sa – borzasztó.456
Nedvojbeno, Filep vidi bitno jasnije od mnogih. Uostalom,
napisao je još 1918. godine: „A művészet egyetemes sorsa
és végzete attól függött, hogy mennyire válik egy nép nem-
zeti sorsává és végzetévé.“457 Prema tome, on zna da je Kon-
dor posle ratnog iskustva neizbrisivo ozračen i žigosan, da
je „az ötvenhatos események müvésze“458 suštinom, bojom
i formom. Njegovim celim stvaralaštvom dominira znalaš-
tvo starih živopisaca koji su u kreativnoj groznici videli boga
i usud ljudski unapred, poput mitskih šamana (setih se ka-
taloga izložbe Bele Kondora u Subotici, 1964), neponovljiv
je njegov osobeni drhtav potez, kompozicija i prizori kao u
svest ugrebani trajni ožiljci.
Pojaviše se Filep i Kondor. Nasuprot jugoslovenske
ambasade, kraj trotoara, akademika je čekala crna limu-
452 Propast.
453 Presuditelj.
454 Pejzaž.
455 Tip.
456 Strašno.
457 „Sudbina umetnosti je zavisila od toga u kojoj će se
meri ona podudarati sa sudbinom jednog naroda.“
458 „Umetnik događaja iz pedeset i šeste“.
zina koja mu je za ovu priliku stavljena na raspolaganje.
Osamdesetpetogodišnji bard likovne scene, autoritet ra-
đanja, trajanja i lutanja mađarske moderne umetnosti, za-
dovoljan viđenim oprostio se od nas – odlazeći u debelim
vunenim čarapama i otvorenim sandalama „apostolka-
ma“, čak i u tome, očito, suprotstavljen uobičajenom „čar-
šijskom redu“. Na trotoaru, bilo je još zaostalog snega koji
se polako topio. Naknadna beleška: Lajoš Filep je premi-
nuo iste 1970. godine, 7. oktobra. Kondor, Nemet i ja vrati-
li smo se podzemnom železnicom do Vörösmarty téra, Lajoš
je potom otišao u Budim, Bela i ja gore u atelje.
Katalog izložbe Bele Kondora sa posvetom Duranciju
Dugo smo pričali, „župskim rubinom“ nazdravili „ma-
torom iz Bečkereka“, Kondor mi je čitao svoje pesme. Pi-
214
tao sam ga, uzgred, zašto stari Filep hoda u debelim vune-
nim čarapama i apostolskim sandalama. Bela nema poj-
ma, ali čuo je od Lajoša da, valjda, stari pati od nekih ekce-
ma. Sumnjam! Meni se čini da je njemu ovako komotnije.
Uostalom, gledao sam za vreme rata u Somboru franjev-
ce. Uvek, čak i po najvećem snegu, viđao sam neke od njih
u apostolkama i debelim čarapama.
Negde predveče javio se Špiro Skendžić, čekaće me dole
autom da idem sa njim do Đerđa Z. Gača, slikara. Samo na
kratko, vratićemo se brzo.
Bili smo, zanimljiv slikar, eksperimentiše sa mobilima,
radi puno sa staklom. Dobio sam na poklon jednu lepu
spljoštenu plavu loptastu bocu, elemenat jedne veće kom-
pozicije, može poslužiti i kao vaza za cveće, samo moram
napraviti neki stalak.
Vratili smo se, napokon, do mog „fiće“ kod „Aeroflo-
ta“. Potom sam otišao u moj kolegijum. Veče sam proveo
beležeći i sređujući utiske sakupljene u protekla dva dana.
Baš se dosta toga sakupilo, dostojno nezaborava.
Preturajući po papirima i zabeleškama, nekim pozaj-
mljenim knjigama, došao mi je u ruke i katalog Kondorove
izložbe sa ubačenim listom (da se ne izgužva). Na njemu
je rukom pisana pesma Történet. Kad smo čekali u subo-
tu ministra, stavio sam u torbu sa još nekim časopisima.
Sada listam i vidim – Kondor mi je potpisao katalog izlož-
be, uoči otvaranja na kojem nisam bio prisutan: „Bélának
Béla 70. III. 7“. Baš sam se obradovao! Volim takve slučaj-
nosti, naročito sa datumima koji potom mogu da poslu-
že slojevitim sećanjima, vremeplovima. Sedmi mart je ro-
đendan Buce, našega sina, a Kondorovog malog prijatelja!
Bela je to znao, potpisao je katalog „štosa radi“, da osta-
ne trag. Dao mi je katalog 14. marta, kada i pomenutu pe-
smu, samo ja tada nisam ni prelistao katalog.
Ponoć je već dobrim prošla! Završavam pisanje za da-
nas. Mislim da će ovo biti sadržajan zapis. Sumnjam da ću
ikad sresti starog profesora, nekad bečkerečkog gimnazi-
jalca. Nisam mu baš bio zanimljiv. Čika Todoš je već pokoj-
nik, šteta što nisam imao prilike češće sa njim razgovarati.
Sa Kašakom sam čak, svojedobno, ugovorio naredni susret
koji nikada nije ostvaren. Pretekla nas je smrt! Vreme ne-
umoljivo teče, moram više beležiti jer ću sve zaboraviti, a
film se ne može vrteti unazad. Ističu polako i moji peštan-
ski dani...
19. 3. 1970, četvrtak
Umoran sam, nisam ustao rano. Ići ću prvo do Kondo-
ra, pozvani smo u posetu kod Kalmana Čohanja, na budim-
skoj strani, Kapy utca 3, ići ćemo „fićom“.
U slikovitoj, maltene „seoskoj“ kući, dočekao nas je
Kalman kao pravi domaćin uvek rad gostima. On i Bela su
posetu ugovorili dobrim ranije. Sada, samo smo zvrcnuli
telefonom pred polazak, tu smo!
Naravno, prvo smo se podsetili na moj prvi boravak
u ovoj kući sa Boškom Karanovićem i Gaborom Silađijem.
Bilo je to 1965. godine. Pre pet godina! Onda je bio april,
sada je mart. Ja sam, kao i obično, bio pripremljen. Se-
tio sam se „slučajno“ da je to bilo tačno 19. aprila, samo
mesec dana kasnije nego ovaj sastanak, ali istoga dana;
kada bi vreme teklo unazad, kao da je između dva satanka
prošlo samo mesec dana! Godine smo jednostavno otpi-
sali. Setismo se, svako iz svog iskustva, sastanaka sa istin-
skim prijateljima nakon više godina pauze, kada se dijalog
nastavlja kao da vremenska distanca ne postoji. Sada isto,
Kalman odmah pita za Karanovića koji se onda bio povre-
dio na trn ruže, pa nije ništa smeo popiti zbog primljenog
tetanusa. Bela se setio kako smo kod njega potom stigli
Silađi i ja. Pričali smo zatim o svemu i svačemu, ja pored
ostalog o prasetu na ražnju! To je oduševilo Čohanja, a
Kondor je u svemu tom učestvovao kao lažni sladokusac.
No, ispostavilo se da njima ova tema nije strana. Odjed-
nom, počeše se dogovarati, pominjati meni nepoznata
imena, Miškolc i grafičarsku radionicu kao i njenog šefa
Đulu Feledija, zatim nekog Bugarina (ili samo oženjenog
Bugarkom) takođe iz Miškolca koji je „mestere a nyárson
sütésnek...“459 Sve u svemu, dogovoreno je da se „mora ići
u Miškolc“ i tamo u dvorištu grafičke radionice naložiće se
vatra, pa će se peći nešto na ražnju. Može se otići vozom
i vratiti se vozom. Nikako ne ići „fićom“! Dan ćemo pro-
459 „Majstor pečenja na ražnju...“
215
vesti u Miškolcu. Biće to nezaboravno druženje, ogromni
Čohanj se raduje kao dečak, ja takođe. Kondor je umeren,
ali čini mi se da zaista želi ići u Miškolc. On i Čohanj počeli
su da se prisećaju grafičke radionice, kolega, izložbi i rada.
Od Čohanja smo se vratili pričajući o Miškolcu. Kada
smo prešli Dunav, Kondora sam ostavio, ići će dalje peške,
ja odoh u Nemzeti galeriju.
Pišta Šoljmar je predložio – ako se i ja slažem – da od-
mah pođemo na kupanje. Kada se vratimo, radićemo dugo
u Nemzeti galeriji jer i on ima mnogo posla. Naravno da
sam i ja bio saglasan.
Radili smo do 19 sati. Dok sam vozio Šoljmara kući,
predložio mi je da napišem nešto o izložbi Bele Kondora
za „Művészet“. Pišta je u redakciji časopisa „glavni“. Tekst
mora biti gotov do 1. aprila. Odmah je predložio: „Majd
találunk valakit aki a szöveget ’átpofozza magyarra’ ha ne-
ked nincs javaslatod.“460 Naravno da sam ja već imao svog
„ličnog“ prevodioca Šandora Toroka, samo nisam znao da
li će se sve moći srediti. Vremena je malo.
U kolegijum sam stigao oko 20 časova. Domarka se
čudi gde sam nestao, nema me ceo dan. Zapravo, priča-
lo joj se sa nekim, muž joj leži bolestan. Telefonirao sam
oko 21.30 Kaći i Buci, ubrzo potom otišao u sobu. Razmi-
šljam kako ću srediti sa Torokom prevod nečega što još
nije napisano.
20. 3. 1970, petak
Ustao sam rano i otišao u Nemzeti galeriju. Završavao
tekst o Jožefu Pehanu, slikaru iz Vrbasa. Tražili su za „Ru-
kovet“, sutra u Subotici moram dati na prekucavanje. Sa
Šoljmarom bili u „Aranjkapci“ na ručku, potom se vratili i
radili do večeri.
Posle, navratio kratko do Kondora da se pozdravim
pred odlazak u Suboticu. Rekao sam mu da treba da pišem
„o izložbi Kondora“. Nasmejao se: „Na, még egy hülyeség-
gel több lesz megirva!“461
460 „Naći ćemo nekoga ko će da preradi tekst na mađarski,
ako ti nemaš neki predlog.“
461 „Biće napisana jedna glupost više!“
 21. 3. 1970, subota
Radio do podne. Sa Šoljmarom ručao, potom otputo-
vao za Suboticu.
22. 3. 1970, nedelja
Subotica. Slovenački vajar Peter Černe, naš prijatelj,
došao u Suboticu. Bili smo sa njim na Paliću. Oduševljen
je, sviđa mu se arhitektura uz obalu. Naravno, „k’o Nemci
tralala“, šta drugo nego smo razgovarali o tome kako bi se
palićki park mogao osmisliti kao divan park skulpture. Ide-
ja, doduše, nije nastala danas. Sa Imreom Devićem sanja-
mo o tome od samog početka, od prvog Likovnog susreta
na Paliću. Nažalost, ne nalazimo podršku. Što dalje, sve joj
se manje nadamo!
23. 3. 1970, ponedeljak
Bio u Zavodu za osiguranje, potom odneo „fiću“ na far-
banje. Biće gotov 25. marta u sredu. Pronašao sam Šanji-
ku Toroka, dogovorili smo prevod teksta o Beli Kondoru.
26. 3. 1970, četvrtak
Vratio se u Budimpeštu. Počeo pisati tekst o izložbi
Kondora. Nisam ni navraćao u Nemzeti galeriju.
27. 3. 1970, petak
Došao rano u Nemzeti galeriju. Poklonio dr Miklošu
Kišu, starom kolegi u kancelariji, jednu fotomonografiju
Subotice. Nova je! Pravili smo je zajedno moj školski drug i
„kladivaš“, primenjeni umetnik, nameštenik u „Interpublik
Beograd“, Bajmočanin Čiča, i ja. Izdavač je Dom kulture
u Subotici, zaista savršene fotografije – Cikota (stari, sedi
fotograf, putuje s malim kučetom koje ga svuda prati). Ra-
dim tekst „Kondor“. U podne sa Šoljmarom na ručku. Posle
posla, oko 17 časova otišao kod Kondora. Pita me kako na-
predujem sa pisanjem „Kondora“, šali se na moj račun. Ali,
vidim da mu je drago što je to Šoljmar predložio.
Rekao sam mu da sam uspeo naći Toroka u vezi sa pre-
vodom, ali i to da ću pokušati pisati na mađarskom ono što
budem znao. Torok se složio i tvrdi da će on to znati dove-
sti u red. Na to Bela, neočekivano, reče: „Én is szivesen elo-
216
lvasnám, ha beleegyezel segithetek a szöveged ’megma-
gyarositásában’. Talán annyira ismerlek mint a Torok.“462
Smejali smo se tome i zaključili – najpametnije će biti
da ja napišem na svom jeziku, Torok neka prevede, a on će
sa Šanjikom „uštimavati“ mađarski jezik ako mu se bude
činilo da „škripi“.
Baš će biti zanimljivo! Tako nešto još nismo radili. No,
zaključismo: bio bi red da ja prvo napišem tekst, a posle
ćemo se lako dogovarati.
„Ne igyunk előre a medve bőrére!“463 – reče Kondor,
očevidno raspoložen, unapred se zabavljajući.
28. 3. 1970, subota
Radio sam u Nemzeti galeriji, ali više na drugim poslo-
vima, a ne na „Kondoru“. Sa Šoljmarom potom bio na ku-
panju. Posle, u kolegijumu radio tekst „Kondor“.
29. 3. 1970, nedelja
Danas je Uskrs. Radio sam u kolegijumu. Negde oko
podne javio se Kondor telefonom na portu i ostavio poru-
ku da ga pozovem. Naravno, pozvao sam ga. On bi da danas
poslepodne idemo „fićom“ izvan Pešte u Budakesi. Narav-
no, složio sam se. Seo sam u auto, došao do „Aeroflota“,
već me je čekao. Prvo smo otišli na ručak, a potom je Bela
„pilotirao“ jer nisam imao pojma kako se tamo stiže. Vozi-
li smo na drugoj strani Dunava, kroz Budim, potom lepim
predelima po zaista krasnom vremenu.
Zapravo, posetili smo jednog Kondorovog prijatelja
koji tamo stanuje. Razgledali smo njegov podrum, sedeli
malo sa njim na terasi, a potom uživali obilazeći slikovite
stare podrume u okolini. Razgovarali smo o čarima prošlih
stvari i domišljanju kako je život ovde mogao izgledati ne-
kad. Vratili smo se veoma zadovoljni. Dan nam je bio baš
ispunjen sadržajem. Retko kad je Kondor ovako smiren i
očevidno – rekao bih – srećan. Pričao mi je o starim za-
462 „I ja bih rado da pročitam tekst, ako se slažeš, mogu
da ti pomognem u tome da tekst doradimo kako bi zvučao ’više
mađarski’. Poznajem te, valjda, koliko i Torok.“
463 „Nemojmo se radovati unapred!“
natima, pecanju, narodnom znalaštvu i upotrebnim pred-
metima koji dugotrajnim iskustvom, razborito oblikovani,
postaju umetnost. To nije isto kao one šarene laže koje se
prodaju turistima kao folklor.
30. 3. 1970, ponedeljak
Sa grupom studenata etnologije (Belina devojka Kati
i kolege) bio do Balašađarmata, zapravo u selu Orhalom,
gore na samoj granici prema Čehoslovačkoj. Išli su da sni-
maju uskršnje običaje. Prošli smo kroz grad Vac, nikada
tamo nisam bio. Od jednog seljaka (Paloc), koji je otišao u
penziju kao seoski zadružni svinjar, dobio sam na poklon
njegov bič. Bio je to znak priznanja da sam znao rukova-
ti i „pucati“ bičem kao pravi seoski svinjar! Nije to daleko
od istine, bio sam dugo svinjar na Đurđinu, kod uje Laj-
če na salašu. Nezaboravno doba! Neprimetno, stavio sam
u džep starcu protuvrednost biča u forintama. Naravno,
veću od stvarne.
Po povratku bio kod Lukača Đelmiša, samo na kratko.
Udovoljio sam pozivu da ih posetim baš na uskršnji pone-
deljak, hteo je Luka da se podseti na detinjstvo i o tome
sa nekim popriča. Zaista, da li će Uskrs i drugi praznici po-
tonuti u zaborav? Bojim se da na neki način hoće. Suviše
se „modernizujemo“, a na drugoj strani naš „put u socija-
lizam“ je prostački dirigovan. Ljudi se boje da proslavljaju.
Špiclovi ih potkazuju „komitetlijama“. Naročito su ostrv-
ljeni na prosvetne radnike. Ljudi se kod kuće uzdržavaju da
ne bi deca u školi pričala i sama sebi škodila.
31. 3. 1970, utorak
Danas sam se dugo zadržao na izložbi Kondora, potom
pisanje nastavio u kolegijumu. Mislim da mi dobro ide. Na-
ravno, neću napisati sve što bih želeo.
1. 4. 1970, sreda
Prepodne bio na Kondorovoj izložbi, zatim gore kod
njega. Poveo sam ga na ručak u Obudu, na Glavni trg, u
restoran „Postakocsi étterem“. Čudi se Bela toj mojoj ide-
ji! Odobrovoljio se kada sam mu objasnio da je baš da-
nas rođendan mog auta „fiće“. Tačno je dve godine kod
mene i prešao je 41.000 kilometara. Ne mogu reći da je
bio fasciniran restoranom: „Bűzlik belőle az idegenforga-
217
lom izlésére formált történelem“,464 tako je nekako Bela
prokomentarisao izgled ovog popularnog ugostiteljskog
objekta.
Pomenuli smo i to da sam ja baš 1. aprila 1959. od po-
reznika postao muzeolog. Tada sam prešao na rad u Mu-
zeju. Tome je sada jedanaest godina. Da nisam, verovatno
danas ne bismo sedeli ovde.
2. 4. 1970, četvrtak
Radio na tekstu „Kondor“, malo ga prevodio na ma-
đarski. Neka skraćena verzija sada postoji i na mađar-
skom. Dao sam u podne Beli na čitanje.
Uveče bio na „sedeljci“ u Kulturkapcsolati Intézet Ko-
llegiuma465 (XII Maros utca 16) sa kolegama koje sam upo-
znao u Pešti, takođe su ovde radi studija. Italijanka Mar-
gita, Rusi Boris, Nina, Lidija, Nikola (Francuska), Danielo
(Italija), Janoš Sanji, pisac... Taj „kološtor“ je zaista evrop-
ski, moj je primeren socijalizmu. Tamo su kao u hotelskim
apartmanima, a u našem se osećaš kao đak u internatu.
3. 4. 1970, petak
Radio prepodne, navratio kod Kondora, pokupovao
neke stvari (teflon, kukta, 6 zanimljivih noževa...). Oko 16
časova krenuo za Suboticu.
4. 4. 1970, subota
Subotica. Ostavio sam tekst za Toroka, radi prevoda.
Nije tu, treba da se vrati sa puta.
5. 4. 1970, nedelja
Dan je lep. Bio sam sa porodicom u Kelebijskoj šumi.
Pekli smo meso na štapovima sedeći oko vatre, sunčali se.
Uživali.
6. 4. 1970, ponedeljak
Novi Sad. Sednica komisije za dodelu „Forumove“ li-
kovne nagrade. Dodelili smo nagradu za prošlu godinu
omladinskoj likovnoj koloniji „Čurgo“ („Csurgó“), koja se
464 „Zaudara na istoriju koju oblikuje turizam.“
465 Kolegijumu Instituta za kulturne veze.
potuca negde na Hajdukovu, uvek u nekom privremenom
smeštaju. Torok i njegovi kompanjoni zaista su vredni i us-
pešni. Uostalom, oni su prva jugoslovenska omladinska
umetnička kolonija!
Posle sednice, sa slikarom Joškom Ačem, razgovara-
li o mom prelasku u Novi Sad. Oni su zainteresovani da
se iz Subotice „moja“ Galerija likovnog stvaralaštva Ma-
đara/Vajdasági Magyar Képzőművészek Képtár preseli u
Novi Sad, otvori kao samostalna institucija, a ja da budem
kustos.
Mislim da od toga neće biti ništa! Ač smatra da bi ga-
lerija trebalo da obuhvati i danas aktivne žive mađarske
umetnike u pokrajini. Moje je mišljenje da može samo do
Drugog svetskog rata. Tada, naime, umetnici Mađari kao
da zvanično nisu ni postojali! To je bila – po meni – pri-
mitivna politika uspaljenih mediokriteta u Kraljevini. De-
luje mi sada neshvatljivo da savremena umetnost Vojvodi-
ne bude izdeljena po „nacionalnim torovima“ poput ova-
ca različite pasmine. Zar mi ne nastojimo biti deo evrop-
ske i svetske savremene umetnosti?! Na ovaj način, mo-
gli bismo – koliko sutra – početi sa osnivanjem nacional-
nih umetničkih kolonija. Bila bi to živa komedija! Likovnu
umetnost koja ne priznaje granice, koja se služi internacio-
nalnim, čak vanvremenskim jezikom, sabićemo u „obore“
gde se govori samo jedan – nacionalni – jezik, kojim ćemo
nekog ubeđivati da smo nadrasli stvarnost, svakodnevicu
i dnevne političke interese! Po tome, svaka naša varoš u
Vojvodini mogla bi imati nekoliko muzeja i galerija, doduše
minornih, efemernih ali „politički ravnopravnih“. Ko bi to
finansirao? Jedva žive i ove postojeće kulturne ustanove.
Trebalo bi možda „mađarsku galeriju“ pri subotičkom
muzeju finansirati sa više pokrajinskih sredstava, kako bi
se iz privatnih zbirki pokupovala nadasve vredna dela zna-
čajnih autora. Sada je zadnji čas, ubrzo će ta bogata riznica
početi da se odliva ilegalno preko granice. Sve je više na-
kupaca koji obilaze sela i gradove, kupujući slike i predme-
te primenjenih umetnosti. Nude više nego što bi ikad mo-
gao ponuditi muzej ili galerija! Ono najbitnije! Vredna dela
nisu u rukama kolekcionara (koji znaju vrednost!) već u ru-
kama često priprostih ljudi kojima su ostvarenja ostavlje-
218
na na čuvanje, a vlasnici se nikada nisu vratili. Rat je, na-
žalost, priredio sasvim drugačije „tržište“ od onog kako ga
zamišljaju kancelarijski pacovi. U pitanju je jevrejska imo-
vina, dragocenosti iz švapskih kuća i socijalističkom eufori-
jom rastureni enterijeri građanskog staleža. Jednoga dana
kukaćemo zbog propuštenog, tada nam ni na pamet neće
padati „nacionalna pripadnost“ dragocene slike ili secesij-
skog nameštaja! Primera imamo u mnoštvu razorenih ka-
štela veleposedničkih, odnosno opljačkanih stanova onih
koji su pobegli iz zemlje. Svi smo imali prilike videti kako se
krčme dragocenosti iz magacina tzv. „narodnih dobara“,
zapravo skladišta konfiskovane imovine. U ratno doba, na-
ročito u poratnom periodu, svašta se događalo. Brojni su
sada „vlasnici“ koji bi da se što pre ratosiljaju vrednota,
svakako pre nego ih neko kod njih prepozna!
Mislim da se Joška i ja ne nalazimo po ovom pitanju na
istoj „talasnoj dužini“. Verovatno i ostali zagovornici „živih
nacionalnih galerija“ misle slično kao on.
7. 4. 1970, utorak
Vratio sam se u Budimpeštu. Ceo dan sam proveo u
Nemzeti galeriji radeći. Iz „Foruma“ javili da je dodela na-
grade u Subotici 26. aprila. Počinjem da brinem! Torok se
nije javio, niti se pojavio, ni u Subotici ni u Pešti.
8. 4. 1970, sreda
Ceo dan sam proveo u Sečenji biblioteci, radeći. Či-
tao sam novine i časopise iz godina oko prekretnice veko-
va. Tragao sam za podacima o građevinama po Vojvodini.
Mnogo štošta pročitao uzgred. Mislim da će mi i to, jed-
nog dana, biti od koristi. Uveče iz portirnice „kološtora“
javio se Kondoru. Najavio sam se za sutra.
9. 4. 1970, četvrtak
Rano otišao u Nemzeti galeriju, javio se Šoljmaru i re-
ferisao da sam – što se „Kondora“ tiče – pri kraju pisa-
nja. Radio sam do 14 sati, potom smo Pišta Š. i ja ručali u
„Aranjkapci“. Nisam se vraćao u Nemzeti galeriju, već oti-
šao kod Kondora.
 Javio se, naime, Lajoš Nemet telefonom, da planiram
vreme poslepodne. Želi da sa njim pođem kod slikarke Lili
Orsag. Njena dela – kaže – vredi videti! Naći ćemo se kod
Bele posle posla.
Čuo sam od njih mnogo lepog o slikarki. Navodno, spu-
tava je svakodnevni posao u lutkarskom pozorištu, zapra-
vo je sasvim posebna pojava na likovnoj sceni, bila u Rimu,
a njen pravi profesor je Endre Balint, koga i ja dobro po-
znajem. Inspiriše se vizantijskim slikarstvom, antikom, ra-
nohrišćanskom umetnošću. Uglavnom, samosvojan nadre-
alizam, ne liči ni na koga!
Kondor neće ići, pošli smo Lajoš i ja. „Atelje“ Lili Orsag
je, zapravo, soba u stanu, a svugde okolo naslonjene slike
u prividu nereda. Očevidno nas je očekivala pa je sve to
razmestila da ne gubimo vreme.
Tako, čim smo kročili, video sam odjednom desetak
formata oko 70 x 50 centimetara ili nešto veće, sve sami
fragmenti „zidova“. Nije to u nas ranije odomaćeno sli-
karstvo materije – enformel. Ovo su veoma pažljivo islika-
ne površine, rađene uljem, doduše gustim naslagama, ali i
posve tananim partijama. Na prvi utisak, to asocira na ko-
laže, ali i enformel. Sve u svemu, za mene to je autentično
meditiranje na temu zidova koji zrače svojom fakturom i
naslagama tragova – vreme koje teče!
Naslage su veoma smišljeno, jasno vidljivom armatu-
rom linija konstruisane u celinu sa nadasve sugestivnim
koloritom „prvog sloja“. Ta pažljivo slikana površina kao
konstanta prizora isijava naboj slojevitosti zida obogaće-
nog prepoznatljivostima kao znakovima oticanja vreme-
na. To su tragovi ljudskog prisustva: slučajni ili hotimični
„ožiljci“, slova manje ili više vidljiva, privid ili fragmenti
ikona i reljefnih ulomaka kao rečitih krhotina simboličnog
znakovlja. Oni su zapisi potresnog dijaloga koji zidovima
obezbeđuje smislenost „pravog“ dokumenta o vremenu
koje teče i nosi sa sobom impresivne naplavine ljudskog
usuda u nepovrat. Beznadežno, jer jednom propušteno ni-
kada se ne vraća kao nova šansa za čoveka. Biće to samo
novi sloj tragova u beskraju hoda zaludne civilizacije.
„Szerintem ezek a ’falak’ képirással rögzitett embe-
ri sorsnak az idő folyásával tovatűnő hordalékai...“,466 re-
466 „Mislim da ovi ’zidovi’ fiksiraju slikom nanose protica-
nja vremena ljudske sudbine...“
219
koh odmah s nogu na mom mađarskom, pre upoznava-
nja. Lajoš je pokušao objasniti, predstavljajući me. Naša
domaćica je to prečula, praveći mesta da sednemo. Od-
mah potom, počela je razgovor povodom moje primed-
be. Nedvojbeno, njoj se dopalo i razumela je šta sam hteo
reći. Ni minut nije prošao, već smo naveliko skupa razgla-
bali temu „zidova“ na kojima se već ispisana istorija me-
nja iz dana u dan, a ponegde, sticajem prilika, traje ne-
taknuta milenijumima. Lili je u transu obrazlagala primer
zaustavljenog vremena u Pompejima. Ja pomenuh zidove
manastirskih crkava, odnosno moj doživljaj u lapidariju-
mu pečujske katedrale gde sam avgusta 1962. godine po-
sve sam razgledao, ali i zatvorenim očima, dlanovima i pr-
stima spoznavao znalaštvo drevnih klesara. Niko me nije
ometao da, milujući krhotine, osećam dodir ruke majstora
koji je, poput mene tada, nekad isto tako dlanom brisao
prašinu sa oblikovanog lika u kamenu. Lajoš, nedvojbeno
od nas racionalniji, upozoravao nas je da su pomenuti do-
življaji u znatnoj meri uslovljeni našom imaginacijom i još
više stečenim znanjem o toj materiji. Mi to, naravno, ni-
smo prihvatali. Lili je tvrdila – „a falak igen is sugároznak
üzenetet...“,467 a ja sam pomenuo slikarstvo materije, isti-
čući sopstveni utisak da mi bezoblična masa smole, nago-
relog drveta i parče bodljikave žice deluje istinitije od „re-
alnog prizora“ fotografije iz rata.
No, sve u svemu, boravak kod Lili Orsag ću sigurno pam-
titi! Kao i njene „zidove“, nadasve sugestivne. Dok smo dis-
kutovali, stalno su islikane površine bile pred očima, pod-
sticale nam misli, podbadale maštu. Vreme je brzo prošlo!
Lajoš i ja pošli smo u njihov stan da bismo nastavili
razgovor o slikama Lili Orsag. Ja, svakako, posle idem rav-
no u „kološtor“. Dobro započet dan nastavio se u identič-
nom raspoloženju. Lajošu je godilo, video sam, što me je
iznenadio jednom zaista autentičnom umetnicom, poseb-
no slikama koje su i u meni tako snažno odjeknule. Upo-
znao sam i sina Balinta, baš se vratio sa treninga. Mi ga
nismo impresionirali, zadržao se samo toliko trenutaka sa
nama koliko nalaže pristojnost. Međutim, njihova kći Kati-
467 „Iz zidova i te kako zrači poruka...“
ka, koja nosi isto ime kao mati, siguran sam da je „druga-
čije gore list“. Iz razgovora, čini mi se, ona savršeno oseća
likovnu umetnost, mislim da duboko doživljava i razume
slikarstvo Bele Kondora. Siguran sam da baš uživa u tome
što je Bela poseban namćor u permanentnom sukobu sa
društvom mediokriteta. Pažljivo je slušala priču o „zidovi-
ma“ Lili Orsag i svemu ostalom. Mati, „nagy Kati“,468 su-
protno od ćerke tj. „kis Kati“,469 nije bila zainteresovana.
Ubrzo, sedeli smo samo nas troje, razgovor se pretvorio
u nezaborav.
Pre spavanja, pribeležio sam po sećanju mnogo toga iz
susreta sa Lili Orsag. Ko zna, možda će mi trebati ako jed-
nom budem pisao o njenom stvaralaštvu.
Zanimljivo je to da je Lili Orsag, poput Bele Kondora,
impresionirana ikonama, ona bugarskim manastirima, on
u SSSR-u viđenim, ishodište svom kreativnom činu traže
u toj i takvoj prošlosti. Eto, baš bliska (po shvatanju) sli-
karstvu enformela, Lili, ipak, slika kao živopisac. Minucio-
zno islikava površinu dočaravajući kamene ulomke i fleke
memljivih zidova, čak slika iluziju kolaža. Kondor se, pak,
„nadmeće“ sa znalaštvom slikara, odnosno grafičara, koji
su pojam u istoriji umetnosti.
Mislim da oni, zapravo, slede etiku živopisaca, uvere-
ni da su poput njih – neimari slikane memorije našeg tre-
nutka.
Kondor, van svake sumnje, stalno kreira gonjen grozni-
com upečatljivih doživljaja onih sudbinskih „oktobarskih
dana 1956. godine“. Lili Orsag, mislim, slikar je otuđenja i
osamljenosti jedinke danas. No, kako on, tako i ona, traže
uporište istrajavanju u onom što traje ili dotrajava u vre-
menu i prostoru kao naslikana istorija, inspirišući se – na-
dasve tragičnim – usudom ljudskim, rekao bih sputanošću
čoveka prvenstveno zidovima ljudske surovosti, nadme-
nosti i zapanjujućih primera gluposti.
Ko zna, možda njihovu pesimističnu viziju opovrgne
budućnost? Sumnjam!
468 „Velika Kati“.
469 „Mala Kati“.
220
10. 4. 1970, petak
Prekucavao ceo dan tekst o Rubensu; malo preobliko-
vao tekst o Pehanu, daću ga Toroku na prevođenje.
Došao po mene Špiro Skendžić, ataše za kulturu, išli
smo kod njega „kući“ da vidim gde stanuje, da mi pokaže
slike. Sedeli i pričali. Kazivao mi je vlastito iskustvo čekanja
smrti, epizodu iz vremena partizana. No, nisu bili streljani!
11. 4. 1970, subota
Putovao za Suboticu. Zadržao se u Segedinu u muze-
ju. Razgovarao sa kolegom Zolikom Selešijem o mogućno-
sti da mi pozajmljuje knjige koje ne stignem pročitati dok
sam u Pešti.
12. 4. 1970, nedelja
Buco i ja „fićom“ išli u Sombor kod moje mame. Usput,
posetio sam Milana Konjovića i malo tragao za rođacima
(?) ili poznanicima slikara Stipana Kopilovića, Bajmočani-
na. Po povratku, čekao me je u muzeju Torokov prevod
teksta o Kondoru, na mađarskom, ali pisano rukom!
13. 4. 1970, ponedeljak
Iz Subotice vratio sam se u Peštu. Danas sam, pored
ostalog, našao vremena i za čitanje Oszlopos Simeon od
pisca Imrea Šarkadija.
Uveče kod Kondora. Zabavljali smo se – „Magyarosi-
tottuk a Torok szöveget“,470 kaže Bela K. telefonom Lajošu
N., „hogy egyezzen azzal amit a Bela elképzelt szerbül...“471
Nastavićemo sutra!
14. 4. 1970, utorak
Utvrdili jutros da nema više šta „mađarizirati“! Pošao
sam u Nemzeti galeriju, tamo imam mašinu na raspolaga-
nju. Od 8.30 do 19 sati sređivao sam tekst, odnosno pre-
kucavao.
470 „Mađarizovali smo Torokov tekst“.
471 „Da se podudara sa onim što je Bela zamislio na srp-
skom...“
 15. 4. 1970, sreda Ne sumnja, naravno, u Toroka, naprotiv! On samo misli da
je Šanjika „nagy buzgalmában valamit túldiszitett“.476
Uobičajen dan u Nemzeti galeriji. Predao tekst Pišti
U povratku iz Sentandreje otišao sam u Szépművésze-
Šoljmaru. Pročitao je, a potom smo zalili vinjakom kod nje-
ti Múzeum, pogledao Rafaello emlékkiállitás.477 Vratio se
ga u kancelariji iz zalihe koja je donesena pre. Pišta je zado-
u Nemzeti galeriju i sa Pištom sve do večeri razgovarali,
voljan, pita: „Megvan-e elégedve a Béla?“472 Ispričao sam
potom otišli do njega kući. Kasno sam se vratio u moj „ko-
mu da smo u rukopisu Šanjike Toroka „magyarositottuk“473
loštor“.
sa Kondorom. Otišli smo potom u „Aranjkapcu“ na ručak.
Kod Kondora nisam bio ni danas! Pozvao sam ga tele-
Tokom ručka kaže Šoljmar: „Remélem nem dobtad el a
fonom iz portirnice. Sutra, svakako pre odlaska u Suboti-
poszkozatot ahol bele javitottatok a kéziratba?“474 Kažem
cu, moramo se dogovoriti u vezi sa odlaskom u Miškolc!
da nisam bacio, naprotiv – čuvaću kao vrednost. Pišta bi,
Znači, ujutro prvo kod Kondora, onda usaglasimo sa Čoha-
takođe, rado pročitao Torokov rukom pisan tekst i naše
njem i treba javiti u Miškolc. Rekoh mu da Šoljmar „čita ru-
ispravke. Dogovorili smo se da sutra donesem i njemu na
kopise“. Smeje se, drago mu je, čeka da mu pričam!
čitanje.
17. 4. 1970, petak
16. 4. 1970, četvrtak
Bio u Nemzeti galeriji, pisao Dinku Davidovu odgovor
Odmah ujutro doneo Pišti rukopis Šanjike Toroka.
na njegovo pismo u vezi sa dolaskom u Budimpeštu. Pre-
Onako, sve „đuture“ i Šanjikine ispravke, odnosno njego-
šao u ministarstvo na kratko, razgovarao (Genjei, Farkaš).
ve dopune vlastitog teksta, Kondorove „čistopise“ sop-
Radio do ručka. Sa Šoljmarom u „Aranjkapci“, potom
stvenih varijacija ispravki, moje na mađarskom sklepane
išao u kupovine, a zatim kod Kondora.
misli... Stiglo na galeriju pismo kolege Dinka Davidova. Is-
Malo smo razgovarali o prevodu. Rekao mu da se Šolj-
palo je baš dobro. Otišao sam u Sentandreju da sredim u
mar slaže. „Mi mást tehetne, utóvégre ő a főnök, úgy is őt
vezi sa njegovom porukom.Za to vreme, Pišta će naći vre-
fogják szidni ha nem egyeznek a szöveggel, ha egyáltalán
mena i čitati Torokov rukopis prevoda moga teksta, nje-
valaki elolvassa“,478 reče Kondor smejući se. Više o tome
gove i naše „intervencije“. Rekoh mu da i on skicira neki
nismo razgovarali. Imali smo ozbiljniju temu. Treba dogo-
vlastiti segment „doprinosa mađarskom jeziku“. Nije pri-
voriti sa Čohanjem odlazak u Miškolc. Brzo smo to obavili.
hvatio, uveren je da posle samoga Kondora nema ko da
U Miškolc idemo 22. aprila, sreda, vozom. Nikako „fićom“!
petlja u tekstu. Kako reče: „A Samu tud magyarul, téged
Ima voz, direktno. Vraća se takođe u za nas pogodno vre-
jobban ismer mint bár ki más, kiolvassa az arcod játékából
me. Videćemo se sa Čohanjem na stanici. Miškolc! Kon-
és a szemeidből mit gondolsz, pláne ha arról beszélsz ami a
dor, prebirajući po mislima, maltene za sebe, govori mi o
mindennapi téma köztetek!“475 Zato ga, kaže, zanima Beli-
gradu, a zapravo o grafičarskoj koloniji (Miskolci Grafikai
na intervencija jer misli da i on sam mene odlično razume.
Biennále479), stecištu grafičara koji nešto znače. Rekao bih,
veoma obazrivo mi je naglasio razliku između Hodmezeva-
472 „Da li je Bela zadovoljan?“
473 „Mađarizovali“. 476 „U velikoj revnosti ponešto preterano ukrasio...“
474 „Nadam se da nisi bacio originalni rukopis u kojem ste 477 Rafaelova izložba.
ispravljali?“ 478 „Šta bi drugo mogao raditi, na kraju krajeva on je šef,
475 „Šamu zna mađarski i tebe poznaje bolje nego bilo ko njega će kritikovati ako se tekstovi ne slažu, ako ih uopšte neko
drugi, čita iz pokreta tvog lica i očiju, naročito ako govoriš o tema- pročita.“
ma koje su za vas uobičajene!“ 479 Bijenale grafike u Miškolcu.

221
šarhelja i Miškolca. Ističe kao zaslužnika savremenog duha
grafičara koji se iz Krakova, gde je studirao, vratio i postao
u Miškolcu šef grafičarske radionice. Zapravo, mislim da je
ta kolonija u stvari grafikai műhely,480 a Đula Feledi (nešto
stariji od nas, rođen je 1928) vrstan grafičar, sposoban da
odabere i okupi prave umetnike. Bela kaže da su grafičke
izložbe – tamo priređivane svake druge godine – istinska,
savremena likovna scena! Već na drugoj nagrađen je Bela
Kondor (1963), što sam već od ranije znao, a potom i Kal-
man Čohanj (1967).
Znači, upoznaću još jednog od onih koje treba znati –
Đulu Feledija. No, mi u sredu idemo u Miškolc, prvenstve-
no zbog pečenja na ražnju! Pripremaćemo vatru za ražanj
u dvorištu grafičarske radionice koju Bela smatra „mintha
a másik otthonunk lenne“,481 naglašavajući druženje isto-
mišljenika u njoj. Smejemo se, obojica mislimo na umet-
ničke kolonije u Vojvodini – o kojima sam pričao – ali još
više na „iskustvo“ Belino u Budvi, septembra 1968. godi-
ne, kada bi bio sam da nije bilo recepcionera.
To nas je pokrenulo da se prisećamo Kondorove izlož-
be u Subotici, kao i listova koji su izlagani u Tokiju. Bilo je
smešno i tužno do koje se mere ne poznaju naša dve sre-
dine (likovne scene)!
Godine 1964. u našem muzeju, na izložbi, Kondora su
nadasve hvalili Božidar Jakac i France Stele, doajeni slove-
načke grafike, odnosno istorije umetnosti. Jakac je osni-
vač i dugogodišnji čelnik grafike na ljubljanskoj Akademiji
likovnih umetnosti, a Stele akademik, istoričar umetnosti
koga cene jugoslovenski grafičari. Uostalom, njih dvojica
su baš tada u Subotici poštovani gosti Prvog skupa grafi-
čara Jugoslavije.
Tada, septembra, oni su posmatrali listove koji će kra-
jem godine biti nagrađeni na Bijenalu u Tokiju.
Ipak, oni za Belu Kondora pre nisu čuli! Kao što veći-
na mađarskih grafičara, pa i kustosa, pojma nema o našim
umetnicima. Pomenusmo Riku Debenjaka, slovenačkog
grafičara. Odnosno, ja sam izustio njegovo ime kao pri-
480 Grafička radionica.
481 „Kao da nam je to drugi dom“.
222
mer, a Kondor na to reče: „Éppen te emlegetted, gondo-
lom 1965-ben, amikor az Ernsztben volt a jugo-grafika.“482
Debenjak je izlagao već aprila 1966. godine u Luganu na
istoj izložbi, možda su i listovi Kondora i Debenjaka bili jed-
ni pored drugih.Iste godine, mađarsku grafiku videli su u
Beogradu, Zagrebu. Izložba je potom otvorena u Subotici,
polovinom maja 1965. Nisu se ni naši pretrgli da je zapam-
te. No, nećemo Kondor i ja „promeniti svet“, zaludno je o
tome meditirati. Uzajamno se ne poznajemo i to je činje-
nica. Razmišljao sam o tome vraćajući se u moj „kološtor“,
pre spavanja beležeći ponešto da ne zaboravim.
18. 4. 1970, subota
Prepodne kupovao, potom u Nemzeti galeriji, a zatim
sa Šoljmarom na kupanju. Oko 14 sati krenuo u Suboticu.
19. 4. 1970, nedelja
Subotica. Dan proveo sa porodicom.
20. 4. 1970, ponedeljak
Bio u Antituberkuloznom dispanzeru, obavezan kon-
trolni pregled. Navratio u Bucinu školu. U Muzeju pregle-
dao poštu, dogovarao zadatke sa Margitom, sekretaricom.
21. 4. 1970, utorak
Povratak u Budimpeštu. Ceo dan radio u Sečenji bibli-
oteci. Listao novine sa prekretnice veka, tragao za aktiv-
nostima arhitekata u našem prostoru.
Uveče navratio kod Kondora. Malo sedeli, pričali, po-
tom na spavanje. Sutra vozom idemo u Miškolc. Vratio
sam se u kolegijum oko 21 čas.
22. 4. 1970, sreda
Putovali vozom, lepo se zabavljali. Miškolc. Išli sa sta-
nice tramvajem, potom peške u Grafikai műhely. To je za-
ista lepa lokacija za koloniju. Velika kuća, od kapije uspi-
njemo se do nje stepeništem kroz lepo zamišljeno dvori-
482 „Baš si ga ti spominjao, mislim 1965. godine, kada je u
Ernstu bila jugo-grafika.“
šte. Ima više radionica i soba za spavanje. No, mi se nismo 24. 4. 1970, petak
u zgradi zadržavali. Stigli smo kada su već kolege raspalile
Dan opraštanja od društva, kraj boravka u Budimpe-
vatru u zadnjem delu dvorišta. Taman da budemo prisutni
šti! Bio u ministarstvu, pozdravio se sa svima. Izuzev sa
od samog početka pečenja. Komadi mesa, umotani u foli-
Farkašem. Prešao u Nemzeti galeriju kod Šoljmara. Otišli
ju, nabodeni na sablju i stavljeni iznad vatre na dva rašlja-
u „Aranjkapcu“, jeli „Brassói aprópecsenye“ i za rastanak
sta podupirača.
popili čašu vina. Do skorog viđenja! Imamo pred sobom
Nije lepo priznati, ali ja nisam upamtio domaćine. Znam
još puno zadataka. Pomoći će mi da uradim izložbu Likov-
da je „glavni majstor“ za ražanj lekar, valjda, ili mu je supru-
no stvaralaštvo Mađara u Vojvodini do 1930. godine.
ga lekar. Uglavnom, neko je od njih dvoje, valjda on, Buga-
Navratio do Kondora, malo popričali na temu rasta-
rin. Tu je Feledi, skroman čovek, trudi se da bude domaćin.
naka. Otišao sam potom u kolegijum da se spakujem. Vi-
Mislim da smo Čohanj i ja bili „najvitalniji“, verovatno i naj-
dećemo se još. Naime, Lajoš je poručio da sutra dođem
glasniji. Kondor – nekako kao po strani, sedi, gleda. Ja bih
u „Quint“. Kondor mi je preneo poruku uz napomenu da
rekao da je uživao u tome što se mi dobro osećamo.
će to biti „száraz búcsúzkodás ha csak nem könnyezünk
Vreme je bilo zaista lepo, toplo. Malo smo se loptali,
hozzá“,483 misleći na to da ja posle moram voziti auto.
naravno jeli izvrsno pečeno meso! Tako umotano, nigde
Na kraju, dogovoreno je da dođem u bife „Quint“. To
zagoreno, kao prokuvano pa pečeno, nikada pre nisam jeo
je uobičajeno sastajalište Lajoša Nemeta i njegovih kole-
kao pečenje sa ražnja!
ga istoričara umetnosti, uvek krajem sedmice oko podne.
Bela, naravno, kao i uvek, stavio na tanjir par zalogaja
Pozdraviću se sa njima svima, a doći će tamo i Bela. On će
mesa. Drži na kolenima, prebira, kad-kad stavi u usta zalo-
mi potom „sam mahati pri odlasku“. Uostalom, baš na tom
gaj. Čekao sam da vidim kako će sve pojesti. Naravno, od
trgu (Martinelli tér) u zadnje vreme parkiram „fiću“, oda-
toga ništa. Pripalio je cigaretu...
tle ću krenuti pravo za Suboticu.
Vratili smo se kasno vozom, dosta umorni, zadovoljni.
Pre spavanja beležim dan. Čudno, nemam šta zapisati. 25. 4. 1970, subota
Mi u Miškolcu, zaista, ništa nismo „videli“. Proveli smo dan
Obavio neke kupovine poklona. U 11 časova navratio
oko vatre, uživali u izletu u pravom smislu te reči! Ne se-
u ministarstvo, pozdravio se sa Farkašem. Odatle pravo
ćam se da smo prozborili neku „pametnu reč“. Jednostav-
kod spomenika nadomak „Quinta“, nešto pre 12 časova.
no, zabavljali smo se po divnom vremenu, uživali gledajući
Sedimo za stolom koleginica Kati Kešeri, Lajoš Nemet
vatru, jeli izvrsno pečenje i pili neka nadasve ukusna vina.
i ja. Čekamo Belu da dođe. Nema ga, a Kondor nije čovek
Uostalom, to je i bio cilj odlaska. Bilo je dogovoreno da će
koji kasni. Šta mu se moglo dogoditi? Lajoš se čuo sa njim
domaćini nama pokazati „šta je pravi ražanj“. Pokazali su!
telefonom nedavno, nekako pred polazak u „Quint“. Sve
Priznajem!
je bilo u redu. No, ko zna, ipak je on nepredvidljiv, mož-
23. 4. 1970, četvrtak da je nešto smislio. Naravno, nismo ni pomišljali da je ne-
što loše. Nije došao, mi smo se pozdravili, ja ću svakako ići
U 10.15 časova kod Špire Skendžića u ambasadi. Ispri-
gore u Bécsi utca 1. Rastali smo se. Popeo sam se u ate-
čao sam mu kako nam je bilo lepo. Mislim da mu je malo
lje. Kondor leži nauznak, odeven za izlazak, gleda u plafon.
krivo što u tome nije učestvovao.
„Nem jöttél le a ’Quintbe!’“,484 kažem ja. Bela promr-
U 12 časova stigao sam u Nemzeti galeriju. Bata Kova-
čić se najavio, dolazi u Budimpeštu. Dočekao sam ga, ru-
čali smo zajedno, potom je on odradio svoj razlog dolaska. 483 „’Suvo’ opraštanje ukoliko ne zaplačemo“.
Uveče, ponovo smo zajedno. Potom svako na počinak.
484 „Nisi došao u ’Quint’?“

223
si kroz zube: „Nem!“485 Sad ja, opet, pitam: „De miért?“486
Kondor prvo ćuti, onda reče: „Csak úgy...“487 Opet tajac,
sad ja kažem: „Felhoztam a kulcsot.“488 Nema odgovora,
ostavljam ključ, stojim i gledam ga. Ni ja više nemam reči.
On, prikovanog pogleda za plafon, ćuti. Izašao sam tiho,
poput njega i ja sam se ućutao. Nadam se da nikoga neću
sresti do auta!
Sišao sam, pošao prema autu, gledam preko u Róz-
savölgyi üzlet és bérház,489 zgradu koju je projektovao Bela
Lajta negde 1912. godine, pola veka pre moga dolaska u
Peštu. Prošlo je skoro osam punih godina, svaki put pro-
šao sam ovuda na putu do Kondora. Ili smo ispred kuće
prolazili, često pred izlozima zastajkivali. Tu pred prodav-
nicom satova, jednom prilikom je, zagledan u naglašeno
reklamirane „uvozne primerke“, rekao: „Itt vettem egyszer
karórát, nem akármilyent!“490
Čekam da nastavi, on ćuti, valjda se priseća. Pitam ga!
Objasnio mi je potom da toga sata više nema. „Kiesett az
ablakon!“,491 kaže. Naravno, to nisam mogao shvatiti, kako
može jedan skupoceni sat ispasti kroz prozor iz čista mira?
Tražio sam objašnjenje.
„Valamit csináltam és a karórát levettem. Miért, nem
tudom, az ablakpárkányra tettem. A Kukac ott sütkérezett.
Az órát talán csillogó játéknak vélte, hát lelökte.“492
Naravno, moja prva reakcija „izletela je“ rečenicom:
„Hogy nem dobtad utánna a macskát?“493 Usledila je po-
tom karakteristična Belina osobina – smirenost, ravno-
485 „Ne!“
486 „Zašto?! “
487 „Samo tako...“
488 „Doneo sam ključ.“
489 Zgradu Rožavolđ (Dolina ruža) sa prodavnicama i sta-
novima za izdavanje.
490 „Tu sam jednom kupio ručni sat i to ne bilo kakav!“
491 „Ispao je kroz prozor!“
492 „Nešto sam radio i skinuo sam sat. Ne znam zašto, ali
sam ga stavio na ivicu prozora. Tamo se Kukac sunčao, a pošto je
sat sjajio, pomislio je da je to igračka i gurnuo ga je.“
493 „Kako nisi bacio mačku za njim?“
224
dušnost, odnosno nadasve razložno obrazloženje: „Úgyse
értené hogy miért! Akkor meg minek a halálbüntetés?“494
Gledao sam preko u izlog, a vrteo mi se film
ovog zaista dugog boravka u Pešti i naravno, svih naših
sedeljki. Nametalo mi se pitanje: da li je možda pomenuti
ručni sat bio prvi sat (!) koji je Bela sebi kupio?
Poput jeze koja prožima, pre no što shvatimo
šta je drhtavicu izazvalo, prodire mi u svest misao, zapra-
vo dve rečenice koje je Kondor izrekao u vozu dok smo se
vraćali iz Miškolca. U razgovoru na temu našega druženja,
Čohanj je nešto pitao, a Kondor mu je tada, pored osta-
log odgovorio: „Talán maradandó lesz mind az ami kötődik
az éjszakákba nyúló vagy reggelig tartó beszélgetésekhez,
emlékezésekhez.“495 Potom je Kalmanu počeo da nabra-
ja: „Ugyanabban az évben születtünk, 1931-ben, késön
hogy a háborúban mint katonák harcoljunk. De, megéltük
és az élmény felejthetetlen. Nekem különösen az ötvenha-
tos, neki a negyvenes évek emlékezete... Mind a kettönek
a neve Béla“,496 prelazeći na šalu, ilustrirao je rečeno pri-
merima. Očigledno, nije smatrao putovanje vozom, posle
izleta uz vatru i ražanj, pogodnom situacijom za ozbiljne
razgovore. Tako je tema brzo zanemarena. Mislim da je
Kalman baš imao želju da razgovaramo: „Nekem is vannak
emlékeim bőven, vóltaképp a Kapy utca is lehetne az ej-
szakázas szinhelye.“497 Sve u svemu, dogovorili smo se
„hogy lehetne...“498 Jednom prilikom, kada opet u Pešti bu-
dem malo duže, priredićemo „piálással egybekötött ejsza-
kázast nálad“,499 reče Kondor, uzgred pomenuvši i Lajoša
494 „I onako ne bi razumeo! Onda čemu smrtna kazna?“
495 „Možda će trajno ostati ono što se vezuje za razgovore
do kasno u noć ili do jutra.“
496 „Rodili smo se iste godine, 1931, kasno da bismo u
ratu učestvovali kao vojnici. Ali smo ga doživeli i taj doživljaj je
nezaboravan. Meni uspomena na pedeset i šestu, njemu na četr-
desete... Obojici je ime Bela.“
497 „I ja imam mnogo uspomena, zapravo Kapi ulica bi
mogla biti centar noćnog života.“
498 „Kako bi se moglo...“
499 „Pijanku i noćenje kod tebe“.
Nemeta uz napomenu da njega nećemo uključiti jer suviše
pametan sagovornik „sve pokvari“.
Sve mi je to naviralo iz zaumlja dok sam gledao pala-
tu Bele Lajte. No, glavna preokupacija mi je bila: sat je si-
gurno Beli nadasve značajan, ali nije krivio mačka. Da li će
neko biti kriv ako naši razgovori „ispadnu kroz prozor“?
Seo sam u „fiću“ i krenuo za Suboticu. Tokom vožnje,
razmišljao sam o tome da ovaj dan moram u detalje pribe-
ležiti kada stignem kući.
26. 4. 1970, nedelja
Ništa od pisanja! Stigao sam sinoć kući, radovali smo
se. Jutros doručkovali skupa, potom nastaje „trka“. Otva-
ram izložbu Omladinske kolonije „Čurgo“. Torok i njegova
družina dobili su zasluženo priznanje. Primiće ga u Zavi-
čajnoj galeriji, povodom dodeljivanja nagrade „Forum“ za
1969. godinu.
Potom, putujem u Novi Sad vozom. Neću voziti „fiću“.
Biće mi to kao vreme predaha! Zaista, danas je baš „gust“
dan. U Subotici se otvara izložba Ankice Oprešnik i Mila-
na Kerca u Gradskoj galeriji na ćošku korzoa. Ona je sada
Galerija „Likovnog susreta“. Ja nisam više jako angažovan.
Maltene, oni su nam postali konkurencija. Dok budu otva-
rali izložbu, ja ću u izložbenim prostorijama Galerije Ma-
tice srpske, zajedno sa Slobodanom Sanaderom, otvarati
izložbu Arpada G. Balaža, koju smo pripremali Sanader i ja
u organizaciji njegove Galerije savremene likovne umet-
nosti u Novom Sadu.
Voz klopara, sedim, razmišljam, zapisujem kratko da
bih se kasnije setio. Sada već ne samo jučerašnji peštan-
ski dan, već i deo današnjeg, prepodne u Subotici, pola-
ko se meša, prekriće ih zaborav. Očevidno, oba dana za-
pisaću naknadno, kraće nego što sam nameravao. Danas
već sigurno neću stići! Program je takav da ne ostaje vre-
mena za meditiranje i beleženje. Trebalo bi da razmišljam
o predstojećem govoru na izložbi A. G. Balaža, a meni ne
izlazi iz glave epizoda sa Kondorom gore u ateljeu. Nisam
ga nikada video tako potresenog. Nije sišao, primetili bi
ostali da mu je „ritual“ rastanka teško pao. Znam, nije že-
leo da se vide osećaji! Doduše, meni se takođe grlo steglo.
225
Nismo se ni rukovali na rastanku. Sad znam. Baš je tako
dobro. Nije bilo rastanka!
Gledam kroz prozor voza. Stižemo u Bačku Topolu.
Škripa kočnica, stoji voz, a ja posmatram preko. Ugao sa
staničnom birtijom. Setih se brojnih sati koje sam odse-
deo sam, uz žmiravo svetlo u gustom dimu, čekajući voz,
tamo ili u drugim krčmama. Samo ovde je s one strane
stanice, drugde je obično „železnička restoracija“ u sasta-
vu zgrade. Čudno stecište onih koji čekaju. Obično je po-
luprazno, a svi koji sede imaju zastrašujuće maske dosa-
de! Meni je dosađivanje uvek delovalo strašno. To je oti-
canje dragocenog života uzalud. Tada svest o prolaznosti,
u svoj surovosti neumitnog, prožima čoveka i pretvara ga
u očajnika pred vratima ništavila. Zapravo, nije tako. Onaj
koji se dosađuje nije zaokupljen takvim mislima, da jeste
ne bi mu bilo dosadno, ne bi imao zaludnost kao domini-
rajuću prepoznatljivost na licu. Nije dosadno onima koji
misle! No, njihova maska onda bude prepoznatljiv očaj.
Neće biti! Kondoru i meni nikada nije dosadno! Ne veru-
jem da smo očajnici. Valjda zato što smatramo da su dija-
lozi, prisećanja, priče koje smo jedan drugom zborili sadr-
žaji vredni življenja. Voz polazi, jedva da je neko ušao, od-
nosno sišao. Nedelja je, ko ne mora ne putuje.
Otvorili smo izložbu, nije baš bilo publike. Rekao bih,
većinom su to starija, bivša gospoda, pripadnici građan-
skog staleža koji više ne postoji. A. G. Balaž, slikar i grafi-
čar, jedinstveni hroničar obespravljenih, ostavio je u mo-
notipijama i slikama upečatljiv letopis međuratnog razdo-
blja. Reklo bi se – bio je više naklonjen radničkoj klasi, a
manje građanima ili malograđanima. Sada na izložbi nema
„predstavnika radničke klase“, ali su tu građani koji po-
božno gledaju, kao u ikone ili svete slike, potresne scene
njegovih nadasve iskrenih „zapisa“. Kao da su „pobrkani
lončići“. Prvu Oktobarsku nagradu grada Subotice socijali-
stička vlast dodelila je, svojedobno 1962. godine, Šandoru
Olahu, isto tako zaslužnom umetniku, ali – rekao bih – hro-
ničaru građanske Subotice, možda čak malo više „malo-
građanskog štimunga“ varoških enterijera. Radnička klasa
će Oktobarsku nagradu Arpadu Balažu dati 1966. godine,
kada već rukovodeći predstavnici te „klase“ budu vlasti-
te enterijere opremali mobilijarom obespravljene građan-
ske klase!
Zapisao sam u predgovoru Balaževog kataloga: „U di-
jalogu sa motivom, Balaž je slikajući ostavljao listove le-
topisa jednog vremena, oblikujući veličanstvenu hroniku
obespravljenih. Na monotipijama gde se hladni, plavkasti
i sivi tonovi nameću mrkim, poput rđe odstajalim toplim
površinama, crvenim akcentima reskim kao iznenadna
psovka protesta i očaja, Arpad traga za životom, za nežno-
šću žuljevitih ruku. Napinjući tela kubikaša u luk, on daje
naslutiti preteću snagu i ponos, trenutno sputane.“
Mihajlo Dejanović, slikar i recenzent, napisao je o Šan-
doru Olahu: „Ovaj zaista majstor slikarskog zanata prika-
zuje nam u velikom nizu svojih slika pravi isečak iz života
našeg grada, njegovih ljudi, sve to viđeno očima jednog
usamljenika. Pravo rečeno, sve je viđeno kroz prozor, sa
balkona. Moglo bi se reći, baš onako kako bi publiku vi-
deo glumac sa pozornice: realistički, a pomalo nestvarno.
Individualnost, koja pri oceni umetnikova opusa, uopšte
ne dolazi u pitanje, beočug je opšte individualnosti jed-
ne iste slikarske generacije, koja je dolazila iz minhenske
škole.“ Citat sam, kao zaista izvrsnu karakterizaciju, preu-
zeo iz „Subotičkih novina“ od 17. novembra 1961. godine.
Objaviću u katalogu Likovno stvaralaštvo/Képzőművésze-
ti alkotások, Subotica 1945–1970. Biće to velika izložba,
moj pokušaj retrospektive događanja od rata naovamo.
Naravno, Olah, Balaž, Dejanović, Petrik i drugi su stožeri.
No, moj miljenik Bela Farkaš mora čekati na sledeću re-
trospektivu, razradu onog što sam sakupljao u Mađarskoj
za pregled: Likovno stvaralaštvo Mađara u Vojvodini/Ma-
gyar képzőművészek alkotásai Vajdaságban.
Farkaš, međutim, treba mi baš sada dok u povratku
razmišljam povodom izložbe A. G. Balaža. Njegovo stva-
ralaštvo za mene takođe, poput Balaža i Olaha, svedoči
jasno o stvarnosti na sceni svakodnevice. Slikar sjajnih
pastela Bela Farkaš (1893–1941) kazuje samo o među-
ratnom, oni su produžili u posleratni period. Olah veoma
malo, Balaž više.
Kada razmišljamo o Farkašu, nikada ne govorimo o
samo njemu svojstvenom motivu (koji mene zaokuplja, ali
226
nije vreme da se pominje). To su zaista upečatljivi prizori
– snoviđenja zapravo – skupine na izletu, okružene „raj-
skom“ prirodom. To su, nedvojbeno, deca emigranata,
staleža bogatog, „gospodstvenog“. Oni su doneli naviku
„piknika“, odnosno izleta, zapravo gozbe u prirodi! Slikar
će beležiti, maestralnim pastelnim snoviđenjima, njihove
izlete – kada ih više ne bude bilo!
Odlazili su na izlete između dva rata i predstavnici
„radničke klase“, naročito obeležavajući izlaskom u pri-
rodu praznik radnog naroda – 1 maj. Oni nisu odeveni kao
Farkaševi izletnici! Bila su to dva različita sveta. Suštinom
sukobljena!
On sam, povratnik iz klanice svetskog rata (o čemu
piše Ervin Šinko, Optimisti I, „Forum“ 1965), postaće gu-
bitnik! Niko, ničiji i neprilagođen! Saosećao je, stoga, sa
izbeglicama pred crvenim terorom. Ruski emigranti prvo
su uglednici koji „plaćaju zlatom“! Potom, ta gospoda u
iznošenim odelima i maskirane ocvale lepotice u demo-
diranim haljinama, biće dostojanstveni gubitnici – glumci
u teatru svakodnevice, prezreni od gledališta. Piše o nji-
ma potresne stranice savremenik Farkašev, Munk Artur
u delu Bácskai lakodalom,500 pisanom tridesetih godina,
štampanom u novosadskom „Forumu“ tek 1961. godine.
Tada, tridesetih, slikao ih je, saživljen u zajedničkom
beznađu, Bela Farkaš. Ubio se 13. oktobra 1941. godine.
Učinio je to, spektakularnim protestom protiv Drugog
svetskog rata u kojem nije hteo učestvovati, zaista dosto-
janstvom gubitnika!
Balaž je slikao obespravljene, one sa dna koji sigur-
no nisu pripadnici „radničke klase“ u današnjem smislu te
reči. Olah dobrostojeće građane, možda žitelje palanke,
što je Subotica postala, odsečena državnom granicom od
„Evrope“. Farkaš u teskobnom razdoblju svetske privred-
ne krize, narednih godina, beležio je scene jedinstvenog
teatra. To su prizori i štimung Bačke, građana u varošima.
Potresno svedočenje o gubitnicima, specifičnom staležu
beznađa u procepu želja i nedohvata. Naravno, tada niko
nije hteo znati da je to ono teskobno stanje između dva
rata. Farkaš je naslutio i očevidno znao!
500 Bačka svadba.
 Teskobno stanje između dva svetska rata! Zapravo,
ovde u Bačkoj, bilo je mnogo onih koji će razdoblje od
svetskog rata naovamo smatrati „okupacijom“. Formira-
nje Dunavske banovine sa sedištem u Novom Sadu drugi
su videli kao znak „izrabljivanja“ ovih prostora od strane
„Beograda“. U odnosu na Novi Sad, Subotičani osećaju da
žive u „garnizonskoj varoši“ uz rub granice, gde neće ula-
gati sredstva i graditi fabrike. Vreme stagnacijom pomre-
ženo usporiće život napredne varoši. Subotica zaista po-
staje ono što slika Šandor Olah! Arpad G. Balaž, svestan
nastalog stanja, potražio je sreću u novom središtu drža-
ve – Beogradu. Bela Farkaš trajao je „u procepu“. On je
od rođenja u procepu: misli da pripada „višem staležu“,
a preživeli „džentri talog“ prezire ga kao uljeza koji nigde
ne pripada. On, sin glumice i muzičara, „ozakonjen“ uda-
jom za imućnog inženjera, gurnut negde između, doživeo
je sve strahote rata. Nije bio štićen poreklom i pripad-
nošću, ali se vratio sa odlikovanjem i nastavio kao ovisnik
morfija. Bio je slikar prepoznatljiv osobenom varijantom
jeke secesije, stvaralačke poetike koja pripada prošlosti!
Međutim, danas u njegovoj zaostavštini prepoznajemo u
potresnom angažmanu prethodnika „dece cveća“ koji su
obeležili naše doba.
Farkaš je, dublje od drugih, spoznao tragiku življenja
pripadnika staleža koji je pobegao od komunizma! Nije se
sa ruskim emigrantima družio, ali je slikao beznađe, njiho-
vo kao svoje, maskirano u privid nestvarnog, priželjkiva-
nog sveta, nalik sceni teatarskoj. No, on bačku zbilju tride-
setih godina nije smatrao definitivnim stanjem.
Međutim, drugi rat koji mu se prikradao od aprila
1941. godine, Farkaš je znao da proceni! U noći 13. ok-
tobra iste godine, izašao je pred tramvaj da brže ode iz
bezumlja koje ga je žigosalo u prvom. Nije pristao da na-
novo učestvuje!
Da li je naslućivao? Nije doživeo potvrdu onoga čemu
se „glumci“ slikanog teatra nisu nadali: emigranti, uvere-
ni da su zauvek od „crvenih“ pobegli, doživeli su da razlog
straha, nakon dve i po decenije, dođe za njima! Baš kao
i rat, suroviji od prethodnog! Mislim da je Farkaš, poput
Olaha i Balaža, zaista slikao stvarnost, kreativno oblikova-
227
nu. No, njegova prvenstveno pastelna snoviđenja, meni su
potresna „hronika prikrivanja“, opiranje viziji usuda ljud-
skog! Proročanstvo!
Rekao bih da stvaraoci, baš kao i ostali, žive u stvar-
nosti, ali daleko intenzivnije od drugih doživljavaju, slute
i prepoznaju znakovlje nadolazećih strahova! Tako oni in-
stinktom, demijurškom tajnom (da ne kažem od boga da-
tim svojstvima), mogu predosećati! Opterećeni tajnovi-
tom spoznajom, budu drugačiji, neprilagodljivi „običnoj“
zbilji pomirenosti sa postojećim. Možda i nisu svesni da ih,
poput groznice, permanentno izjeda zapitanost pred za-
gonetkom uljuđenosti i opstanka. Trajno skeptični, oni štr-
če i ne mogu se „uravnilovkom“ obuzdavati. Pamtimo ih
kao tragične likove, njihove zasluge u „ljudskom uspravlja-
nju“ prepoznajemo retroaktivno! Neke prepoznamo, dru-
ge previdimo pa oni čame do naredne prilike. Bezbroj njih
ostaće „energija“ zastrta slojem zaborava. Da li je to sud-
bina istinskih stvaralaca?
Stigli smo! Voz nastavlja preko granice, odvozi neke,
kao svojedobno mene 1962. godine. Nedelja je, kao i tada!
Samo, onda sam pre svanuća krenuo u Budimpeštu. Sada,
ponoć je, završavam nedelju, vraćajući se iz Novog Sada.
Nepunih osam godina! Da ih nije bilo, odnosno događanja
u njima, posve drugačije bih razmišljao i govorio danas, na
otvaranju izložbe!
Koračam ispod podvožnjaka prema kući. Setih se da je
nekada bio drven!
Tada, početkom januara 1945. stanovao sam malte-
ne na istom mestu, jednu ulicu pre u Marije Vojnić Tošini-
ce, još je trajao rat! Prolazio sam ispod podvožnjaka više
puta dnevno. Bombom razoren, bio je privremeno ospo-
sobljen, vozovi su iznad nas prolazili kolosekom koji su po-
dupirali stubovi, zapravo konstrukcije od drvenih oblica,
slagane kao šibice u igri dokonih, kada se u staničnoj re-
storaciji dosađuju.
27. 4. 1970, ponedeljak
Gradski muzej. Nanovo u kolotečini svakodnevlja. Pred-
stoji mi sređivanje prikupljenog u Pešti, mnogo toga zao-
stalog što čeka da se uradi. Kompletiranje beležaka u dnev-
niku.
 Uveče, sedim u kuhinji, predstoji mi noć sređivanja
dnevnika. Buco i Kaća već spavaju. Očevidno, radiću ovo
svako veče, najmanje desetak dana.
Odjednom, zvoni telefon! Samo što nije ponoć!
– Mikor jössz Pestre?501 – pita Kondor.
– Nemsokára, de csak pár órára502 – odgovaram.
– Kár! Gondóltam, több napra...503 – razgovarali smo po-
tom dosta dugo. Dijalog kao nastavak razgovora od petka u
ateljeu. Nismo pominjali „Quint“, ni reči o rastanku.
– Jó munkát továbbra, ilyenkor ott vagy a konyhában
ahogy mondtad... Majd hivlak megint!504 – potom je spu-
stio slušalicu. Baš me je obradovao, ali i rastužio. Mislim
sada na sedeljke uz razgovore u beskraj...
Znam, međutim – kada radi, nije željan društva. Znači,
večeras sedi i samuje...
14. 5. 1970, četvrtak
Pozvao sam Kondora u 9 sati. Da pitam kako je i da mu
kažem kako se put u Peštu odlaže. Moram sutra u Som-
bor sa predsednikom opštine. Udova slikara Lajoša Hušve-
ta hoće Subotici da pokloni zaostavštinu. Posvađana je sa
Somborcima! Smejemo se obojica!
– Osztozkodnak a tetemén, mint a hiénák! Legalább jó
festő vólt az öreg?505 – pita me Bela, a ja mu objašnjavam
da zaostavštinu ne čereče već rade nešto gore! Slikara koji
je u potpunosti, isključivo hroničar Sombora i okoline, iz-
meštaju u drugu sredinu zbog hira jedne osobe. No, sreća
u nesreći je to što će slikarska zaostavština ući u fond Ga-
lerije Mađara pri našem muzeju.
– Ismerted a festőt? Ő, ha élne mit szeretne?506
Govorim mu da sam se kao đak somborske gimnazije,
501 Kada ćes doći u Peštu?
502 Uskoro, ali samo na nekoliko sati.
503 Šteta, mislio sam na više dana...
504 Prijatan posao nadalje, u ovo vreme si u kuhinji kao što
si rekao... Zvaću te ponovo!
505 Dele lešinu kao hijene! Barem je stari bio dobar slikar?
506 Poznavao si slikara? Da je živ, šta bi on voleo?
228
kroz otvorene prozore, divio njegovim slikama. No, iz pri-
če Milana Konjovića, velikog somborskog slikara i Hušve-
tovog kolege, slikar bi hteo trajno ostati u Somboru. Pisac
Janoš Herceg isto tako misli. No, šta je tu je! Glavno je to
da se zaostavština neće rasturiti i rasprodati, potom ne-
stati sa zidova kupaca.
– Ha ér valamit akkor igen, ha nem maradandó akkor
nem vólna kár!507
– Szerintem, sajátos „bácskai krónika“, ahogyan múlik
az idő értékesebb lesz508 – odgovaram mu s napomenom
da ću, sledeći put, doneti reprodukcije slika.
– Nem érdekel ép annyira, de várlak. „Amikor jössz,
jókor jöttél“, ahogyan ezt mondaná a Sztoján...509
Kraj razgovora, razmišljam o sudbini umetničkih zao-
stavština... Teško njima kada odlučuju drugi, a ne stvara-
oci sami.
15. 5. 1970, petak
Sa predsednikom opštine, Karoljem Bagijem, bili u
Somboru kod udove Lajoša Hušveta. On se složio da joj
dajemo godišnje 1.000.000 starih dinara. Za deset dana,
eksponati zaostavštine biće preuzeti, doneseni u „Galeriju
Mađara“. U Gradskoj izložbenoj sali, zapravo Zimskom sa-
lonu „Likovnog susreta“, u 19 časova otvorio sam izložbu
slikara i vajara Zorana Petrovića, jednog od čelnika u po-
kretu umetničkih kolonija. Bio je među osnivačima sen-
ćanske i bačkotopolske.
18. 5. 1970, ponedeljak
Beograd. U Galeriji reprodukcija, dogovor o preuzima-
nju izložbe Spomenici kulture u Mađarskoj. Biće aktuelno
početkom septembra. Bio na sajmištu u ateljeu Zorana Pe-
trovića.
507 Ako vredi nešto – onda da, ako nije trajno – onda ne bi
bila šteta!
508 Po mom mišljenju, to je svojevrsna „bačka hronika“,
kako prolazi vreme sve više vredi.
509 Ne zanima me toliko, ali čekam te. „Kad dođeš, dobro
si došao“, kako bi to rekao Stojan...
 Uvek se osećam u prostoru njegovog ateljea savršeno.
Kao da padam u bezdan bez dna. Nalazi se u centralnoj kuli
odakle se moglo skočiti sa padobranom. To je moj doživljaj
sajmišta iz godina pre Drugog svetskog rata! Tada, kao de-
čak, mislio sam da ću lebdeći u vazduhu dok se na sajli po-
lako spušta padobran, doživeti stanje u kojem žive ptice.
Ja, iznad svih vrhova! Nažalost, nisu me pustili da skačem,
bio sam još dete i suviše mali za takvo produciranje. Posle,
isto sajmište je, odmah posle okupacije, bilo koncentraci-
oni logor, „predvorje smrti“ za decu ubijanu izduvnim ga-
som kamiona, i logoraše, odvođene na streljanje! Sada je
sajmište stecište umetničkih ateljea.
Radionice umetnika su za mene mesta demijurškog isi-
javanja posebne aktivnosti koja nekog – ali ne svakog – gur-
ne u nezaborav. Umetnik, naime, ne postaje stvaralac hte-
njem! Postoji neka tajna, koja ostvarenja prosledi u traja-
nje. Potom, njihova dela, kao međaši-krajputaši u nezabo-
ravu, produžavaju i život umetnika.
Ovde, gde su svojedobno redom vladali progres civili-
zacije, pa potom smrt, sada su umetnici, tvorci samosvoj-
nih poetika koje su jedinstveno ispoljavanje života! U Zo-
ranovom ateljeu uvek prisustvujem surovoj igri: život na-
digrava smrt.
Zoran Petrović (1921), rođen u banatskom selu Sakule,
akademiju je završio 1949. godine i postao slikar. Nagrađen
je kao crtač na Šestom bijenalu u Sao Paolu. Ja ga znam, pr-
venstveno, kao samosvojnog, jedinstvenog skulptora. Či-
tao mi je u ateljeu, čitavu noć, rukopis knjige Selo Sakule.
Tada sam u njemu prepoznao pisca. Uživali smo i on i ja.
Meni je štivo nadasve zanimljivo, jer volim doživljavati
prošlost kao sadašnjost, njemu je drago što se meni sviđa,
posebno zato što doživljavam selo poput njega, razazna-
jem slojevitu simboliku, mogu da razlučim „mitsku stvar-
nost“ od „izmišljenog mita“.
Napokon, prošle godine, rukopis je štampan! Dao mi
je knjigu sa posvetom, posle otvaranja izložbe u Suboti-
ci: „Dragom Beli za topolske dane kad se ova knjiga samo
naslućivala za njegovo divno strpljenje beležim se srdačno
Zoran u Subotici 15. V 70.“ Danas, ovde u ateljeu, pita me
da li sam već listao.
229
Okruženi njegovim skulpturama – „skalamerijama“ –
u prostoru koji odiše tajnom minule egzistencije prostora
i stvari, preplićemo sećanja, gradeći naš današnji susret u
jedan od beočuga u nizu nezaborava.
– Naravno, pročitao sam! – kažem Zoranu i nastavim,
pričajući mu o slučajnosti! Naime, ima u knjizi (pribeležio
sam, str. 360) jedan pasus o „Savi i šnajderki u Lajbnicu“,
što me je podsetilo na Univerzitetsku čitaonicu u Pešti, av-
gusta 1962. godine.
– Ma, nemoj reći!? – gleda u mene zapitano Zoran.
Naravno, morao sam objasniti. Tada sam nad knjigom
istoričara Moravčika, koji razglaba mogući susret Meto-
dija i čelnika Mađara Arpada, povodom jednog ukrasa sa
znakom krsta, ja pokrenuo sopstveni „vremeplov“. U mi-
slima sam putovao od Bača do Moravske. Naime, sedište
Metodija, odnosno bačke biskupije, bio je Bač, danas selo,
a tada grad. Ja sam u Baču rođen! Negde u Moravskoj, za-
ista, mogli su se sresti poglavica Arpad i Metodije. Prvi je
došao odnekud sa istoka, drugi od Ohrida. Krst je zname-
nje, ali i ornamenat na rukotvorini! Sumnjam da je umet-
nik bez razloga oblikovao krst i stavio ga među šare na de-
korativnoj pločici (Bezdédi tarsolylemez). To je sada „kraj-
putaš“ na stazi civilizacije! Nije samo umetničko ostvare-
nje, već „nešto što znači“: njima znamenje, a meni podset-
nik. Svakako, nešto što deluje u sebi akumuliranom ener-
gijom znaka.
Rekoh tada samom sebi – kako je svet mali! Mislio sam
na mrežu uljuđene povezanosti s kraja na kraj sveta!
U knjizi Selo Sakule a u Banatu, piše: „/.../ A to je sve za
spomen dobijo, baš od jedne Austrinke Pils Johane, lepe
i mlade šnajderke, a što je imala kuću u Gete Štrase, pod
numerom 25, a u Lajbnicu. I to baš u onu noć kad je nju
od dva bugarska vojnika spaso, jer su teli da je siluju, pa
on ciku iz kuće čuo a baš se iz štaba vraćo, jer je tamo ko-
mesaru odno novu uniformu, pa s pištoljem odkočenim u
kuću njenu ušo i vidijo rusvaj: ona golišava a on na Buga-
re pištolj upro i posle ji u komandu sprovo. To mu dala, tu
kutiju kad je došo, da joj javi da su fertig, i da su krigsge-
fangene, a to je teo da kaže: da su kao u zatvoru. Onda se
i predstavijo kao partizanski vodnik, a u civilstvu herenš-
najder i Srbin rodom iz Banata. Posle mu ona to ko šnaj-
derka što samo za decu šije, od srca dala ovu kutiju sa ibri-
šimom, a što se putnicima za daleki put daruje, da se sami
šiju, a za velik spomen. Posle je Sava tamo češće navraćo,
da kao malko dečji kroj izuči, a to opet nikom nije kazo, da
je to dečije pet celih nedelja noćom učijo, dok je naša voj-
ska tamo u Lajbnicu bila.“
Sve je tu: ... i rat je i ljubav, uspomena i nasilje, razdalji-
ne i razlike, reči koje i tu i tamo isto znače, sve u kutiji koja
o pokojnom Savi i tajni njegovoj kazuje bolje, više i slojevi-
tije od mnoštva napisanih reči, spajajući sudbine „s kraja
na kraj sveta“.
„Šnajderkina kutija“ od kaučuka „sa dvadesetipet fela
finog svilenog ibrišima i taj brif ručni igala i srebrni beli
ženski naprstak taman za njegov mali prst...“ isto tako sa-
drži nekom sve, a drugom ništa kao i bezdédi tarsolylemez,
odnosno krst ili, na primer, Zoranov Stari sat (1965), meni
impresivna skulptura, slojevitog značenja.
Zoran Petrović – slikar, vajar, pisac – kao učesnik
umetničkih kolonija u bačkoj ili banatskoj ravnici na otpa-
du isluženih poljoprivrednih mašina prikuplja fragmente
koji potom kreativnom maštom postanu nova celina po-
sve drugačijeg značenja i poruke. On ih zavari u simbiozu
– zajedništvo mrtvih stvari – koja isijava novi život svoj-
stven ostvarenju. Slobodnim izborom kreativnog htenja,
mrtve stvari preoblikovane su u žive! Utilitarna namena
prethodnih sklopova rasturena je u nova sazvučja koja
nisu korisna, ali jesu trajno izazovna, kakva je prava umet-
nost oduvek i zanavek!
Promišljanja Zorana Petrovića na sredokraći prošlosti
i budućnosti napajaju se na otpadu moćnih mašina, koje
su – koliko juče – ugrožavale paora zemljoradnika u ime
„usavršavanja proizvodnje“. Njihovi delovi, „švajsovani“
u samosvojne ansamble, potom traju kao novi predmeti!
Baš u godinama prodora „apsolutnih sloboda stvara-
laštva“ i nekih izneverenih, drugačijih „sloboda“, njegov
koncept ima slojevitu poruku: antropomorfni sklopovi,
asocijativno dejstvo ravničarskih drevnih kazivanja, isho-
dišta u prošlosti, a značenja primerena ovom vremenu!
Obnavljanjem mrtvih elemenata dotrajale svrsishodno-
230
sti u celine novih „plođenja“, iskazuje se arhetipski na-
boj agrarnog, prirodnog kruženja: setve, nicanja, cveta-
nja, zrenja, truljenja i novih klijanja. Korodiranom struk-
turom naglašava se prolaznost, dok sugestivnom formom
usmerava misao u bokorenje novih vrednosti. Zoranova
skulptura odbija sledbenike, ali afirmiše tragalaštvo i zapi-
tanost. Stoga „stari sat“ nije časovnik, niti je anegdotsko
prizivanje sličnosti! On, objedinjenim kružnicama večitog
trajanja, sačinjenim iz delova raspadnutog stroja, sugeriše
koloplet vitaliteta „svega“, ali i prolaznost.
Primera radi, rekoh Zoranu, znalaštvo stvaralaca mi-
nulih razdoblja, nadasve sugestivno, gledalac prepoznaje
u autentičnoj poetici Bele Kondora. Tako ovaj slikar, zdru-
ženom leksikom starog majstorstva i oporošću savreme-
nog izraza, obznanjuje ovovremeni ili od prošlosti pozaj-
mljeni motiv u formu upečatljivog sadržaja, nama ne baš
„svetle budućnosti“. Kondorova kao u vremenu odtrajala
slika, dejstvom privida sredokraće minulog sa jedne stra-
ne i nepoznatog na drugoj, stiče svojstva ikone! Tajnovi-
tošću minulog, deluje u vremenu odtrajalo, ali se priviđa
posve aktuelnim sada, zračeći preteću enigmu budućeg.
Isijava prolaznost kao premisu bivstvovanja.
„To ti je onaj mađarski slikar, pričao mi je Gabor, po-
minjao ga je i Boško kao veoma interesantnog grafičara!
Kada ćemo ti i ja u Peštu? Još bolje, dovedi ga ovamo ili
u Topolu!“
Tako smo nastavili razgovor započet u Subotici, posle
otvaranja njegove izložbe. Onda, zbog raznih upadica pri-
sutnih, nisam mogao da mu pričam o boravku u Pešti, iako
je bio veoma zainteresovan.
Sve u svemu, dogovorili smo se da za naredno leto po-
kušamo obezbediti dolazak Bele Kondora u bačkotopolsku
koloniju. To nam deluje ostvarivije nego „uštimati“ naš od-
lazak u Budimpeštu.
20. 5. 1970, sreda
Sombor. Preuzimanje zbirke (slike, crteži, skulpture)
Lajoša Hušveta. U prisustvu prijatelja, Gruje Dedića, rani-
je predsednika Sombora (bio prisutan i kod potpisivanja
ugovora), iz stana Šarlote Hušvet preuzeli smo eksponate.
Kamionet „Dinamotransa“, šofer Mile Kovačev. U Muzej
se vratili u 17 časova. Sve u redu!
Uveče kasno pozvao Kondor. Ispričao sam mu susret
sa Zoranom Petrovićem u Beogradu. Rekoh mu da je Zo-
ran, zapravo slikar, meni zanimljiviji kao vajar, ali i vrstan
pisac.
„Végül még én is szobrász leszek!“,510 smeje se Kondor
i pita za Zorana Petrovića.
Ispričao sam mu da smo se Zoran i ja dogovarali oko
njegovog dolaska u bačkotopolsku koloniju. Nisam ste-
kao utisak da se tome raduje, rekao je samo: „Voltam én
Budvában!“511 Potom smo malo razgovarali, pozdravio
sam Lajoša i Stojana. Stekao sam utisak da se Bela dosa-
đuje, sedi sam i ne radi! Zašto?
21. 5. 1970, četvrtak
Ceo dan sređivao sam zbirku Hušvet. Polako nam se
uvećava Galerija likovnog stvaralaštva Mađara. Drago mi
je, iako malo zazirem od ove „saradnje“ Šarlote Hušvet i
našeg muzeja. Poslepodne, od 15 do 18 časova, ja sam de-
žuran u muzejskoj postavci. Nema baš posetilaca. Sišao
sam dole da gledam u predvorju glavnog ulaza izložbu gru-
pe mladih stvaralaca BOSCH + BOSCH.
Imam šta videti! Dom kulture Gradska kuća, bolje reći
monstruozna institucija, stvorena da bi brinula o jedin-
stvenoj građevini i njenom svrsishodnom korišćenju, sada
je novim „biserom“ potvrdila sebe! Ne obazirući se na či-
njenicu da je u predvorju izložba, načinjeno je privremeno
skladište! Nadmeni primitivci ignorisali su postavku! Pre-
sudili su izložbi koja za njih nije ništa. Eto, može se i tako!
Očigledno, menja se nešto, sve je izrazitiji duh nasilnog or-
gijanja mediokriteta pod okriljem partije!
26. 5. 1970, utorak
Od danas, galerija zatvorena za javnost. Dom kulture
nešto vršlja oko uvođenja centralnog grejanja, mimo do-
govora.
510 „Na kraju ću i ja postati vajar!“
511 „Bio sam u Budvi!“
231
Obavestio sam telefonom Pokrajinski zavod za zaštitu
spomenika kulture!
28. 5. 1970, četvrtak
Sednica Saveta Gradskog muzeja u 12 časova. Rasprav-
ljalo se o nagomilanim problemima.
Podneo sam ostavku. Od 1. juna neću biti direktor Mu-
zeja. Dogovoreno da nam arheolog Laslo Sekereš do dalj-
njeg bude vršilac dužnosti direktora.
19. 6. 1970, četvrtak
Čujem, sinoć je preminuo Laslo Roka, naš preparator,
zapravo pomagač Lacike Sekereša. Kao „samouki arhe-
olog“ jedinstven je po svojoj posvećenosti arheologiji iz
doba kada je bio dućandžija u Hajdukovu. Primljen je u mu-
zej pre nego što je otvoren 1948. godine. Rodio se 1903.
godine. Zaista je bio „legenda“! Građanima Subotice i oko-
line, posebno u okruženju Ludoškog jezera, Róka-bácsi bio
je „najveći arheolog“. Pre par dana, dok se vraćao kući,
imao je lakšu saobraćajnu nezgodu. Sutradan je došao na
posao. Poslao sam ga kući, s tim da ode lekaru jer se nije
osećao dobro. Ipak, bila je nezgoda fatalna: utvrđen izliv
krvi u mozgu. Umro u bolnici juče, 18. juna u 20 sati.
U 12 sati sednica komisije. Predložili smo za Oktobar-
sku nagradu grada Subotice slikara Imrea Šafranja (1928).
Želim da dobije nagradu zato jer za Dan oslobođenja gra-
da pripremam izložbu: Likovno stvaralaštvo/Képzőművés-
zeti alkotások, Subotica 1945–1970. Šafranj, koji s razlo-
gom ima nadimak Meštro, nedvojbeno je najinteresantni-
ja figura likovne scene. Slikar buntovnik, strastveni traga-
lac za novim, samosvojan i nadasve hrabar! Brzo je morao
napustiti studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beo-
gradu. Profesor mu je prilikom korigovanja rada uputio
kritiku. Rekao je nezadovoljan Šafranjevim radom:
– Dragi kolega, molim vas, prvo treba znati!
– Poštovani druže profesore, svakako mora se znati, ali
još više treba smeti! – odgovorio je Šafranj, pravdajući svoj
stvaralački „zamah“, nalik ekspresivnom gestu jedinstve-
nog Milana Konjovića. Takvi i slični dijalozi, uz svojeglav
način slikanja, nisu prošli bez sankcija. Meštro je prešao
na Višu pedagošku školu u Novi Sad.
 Socijalistički realizam još je dominirao učionicama
akademije, Šafranj je već bio samosvojna figura izazovne
poetike i „bela vrana“ na izložbama. Godine 1951. pozva-
li su ga „Samostalni“ da izlaže sa njima! Bila je to grupa
istinskih stvaralaca, suprotstavljena zvaničnom udruže-
nju (ULUS), socijalističkom realizmu, demagogiji „državnih
umetnika“ i glasačkoj mašini konzervativne većine. Tako
se Meštro našao u istorijskoj skupini sa Konjovićem, Milu-
novićem, Lubardom, Čelebonovićem, Zorom Petrović kao
čelnicima nemirenja postojećim stanjem. Od mlađih tu su
Zoran Petrović, Miloš Bajić, Miodrag B. Protić, Đorđe Bo-
šan i drugi. Već naredne, 1952, sa nekima od njih Šafranj
će se naći među osnivačima prve vojvođanske slikarske
kolonije u Senti!
Šafranj – slikar, pisac, novinar – bio je mlađima primer,
a stariji su ga uvažavali kao svestranog intelektualca, zato
je on Meštro! Svakako, stvaralac okrenut budućnosti, koji
se nije dao zaplašiti ni ukrotiti. On je svetla figura progresa
u likovnom stvaralaštvu naše sredine. Baš on treba mi kao
nagrađen ove godine! Meštro predstavlja generaciju do-
stojnu da nastavi ono što su učesnici Izložbe mladih 1938.
godine u „Népkőru“ videli kao cilj!
Zaista, posle rata, pokretači novih viđenja, stvaraoci
posve novih poetika, borci protiv malograđanske „ušeće-
rene pikture“ međuratnog razdoblja, bili su učesnici – u
istoriji umetnosti naše pokrajine istorijske – izložbe. Svo-
jedobno, uoči rata, 1938. mladi okupljeni oko časopisa
„Hid“, priredili su izložbu koja se pamti. Potvrdilo se da je
to bila avangarda! Zato se nikada u Subotici nije ukorenio
soc-realizam. Posle rata – smešno je reći – jedini slikar koji
je baš „soc-realistički“ naslikao nekoliko slika bio je Šan-
dor Olah. Niko drugi!
Posle, dok soc-realizam vlada likovnom scenom, prvu
koloniju u Senti osniva Jožef Ač, najistaknutija figura na
izložbi mladih 1938. Svojedobno učesnik, Tivadar Vanjek
vodiće koloniju kod Zrenjanina (Bečkerek) u ečanskom
dvorcu, Đorđe Bošan bio je verni član kolonije u Bečeju.
Đerđ B. Sabo, kao najmlađi, nacrtao je naslovnu stranu
pozivnice izložbe mladih Mađara 1938. godine. Posle rata,
on će biti među prvim pobornicima apstrakcije u Vojvodi-
232
ni, kao likovni kritičar jedan je od retkih koji vidi dalje od
propisanih linija soc-realističkog diktata.
Imre Šafranj među osnivačima senćanske kolonije bio
je u društvu sa slikarima: Milanom Konjovićem, Joškom
Ačem, Zoranom Petrovićem, Stojanom Trumićem, Đer-
đem Bošanom, Palom Petrikom i drugima. Rekao bih, bio
je od svih drugačiji – buntovan, okrenut evropskim do-
gađanjima. Stigao je u Pariz 31. decembra 1954. godine,
ostao tamo do kraja marta 1955, što je u to doba ravno
snoviđenju! Sada se opet sprema da ide u Pariz, nema poj-
ma da će ove godine dobiti Oktobarsku nagradu!
(Naknadna pribeleška: 1971. je izišla knjiga Imrea
Šafranja, Várnak az apostolok512 /Symposion könyvek 29,
„Forum“, Újvidék/: „1970. október 6. Kora reggel, hotel-
szoba. Most döbbentem rá, hogy miért reprodukáltatta
szinesben Duranci a Konjovićról készült festményemet. /.../
A meghaltaknak, az Októberi-dijasoknek lehet szines rep-
rodukciója. Még élek. Októberi dijat nem kaptam...“513)
Šafranja znam odavno: kada sam ja pohađao Kurs figu-
ralnog crtanja, pričalo se o prvim učesnicima, prvenstve-
no o njemu. On je bio istaknuta figura prve grupe. Ostao
je poseban, jedinstven. Njih je vodio Andraš Hanđa, tako-
đe popularna figura ove sredine. Znam da će Šafranj osta-
ti duže upamćen. On je neponovljiv! Liči mi na Belu Kon-
dora. U ovoj sredini on je „mali Kondor“, ali to ne mislim
omalovažavajući ga. Ovo je ipak manja sredina od mađar-
ske likovne scene i njihove tradicije.
Zanimljivo je da su Kondor, Šafranj i Zoran Petrović
svestrani intelektualci! Nisu samo slikari, odnosno vajari
ili grafičari. Oni i pišu! Kondoru je omiljena poezija, Šafranj
je profesionalni novinar, tako i platu prima. Zoran je pro-
fesor na likovnoj akademiji, ali je napisao Sakule. Sa njima
mogu da se lepo ispričam, svestrano su obavešteni, mno-
go toga znaju, nadasve su ljubopitljivi, samim tim i samo-
svojni stvaraoci.
512 Apostoli čekaju.
513 „6. oktobar 1970. godine. Rano ujutro u hotelskoj sobi.
Sad sam shvatio zašto je Duranci reprodukovao moju sliku Konjo-
vića u boji. /.../ Mrtvi, oni sa Oktobarskom nagradom, mogu imati
reprodukciju u boji. Još živim. Nisam dobio Oktobarsku nagradu...“
 Stvaraoci! Pojam svojevrstan. Umetnici, oni istinski,
nedvojbeno deluju uvereni da doprinose promenama sva-
kodnevice, razmiču tarabe ustaljenog, otvaraju nove hori-
zonte, rekao bih – grade novi svet. No, možda je to moja
fikcija, ali ja zamišljam da neka ostvarenja predskazuju!
S vremena na vreme, u ostvarenjima kao da osluškujem
jeku poruke, prepoznajem „nešto“ u stvarnosti. Onda mi
uvek padne na pamet Arnold Hauzer, odnosno Filozofi-
ja povijesti umjetnosti (Zagreb, 1963), gde na strani 173.
piše: „Svaka kultura ima svoje vlastite pretke, svoje vlasti-
te junake; do svake vodi drugi put, i to put koji postaje vid-
ljiv tek onda kad je postignut cilj.“
Znači, jeka koju osluškujem, zapravo je prepoznava-
nje – jer je dosegnut cilj! No, sumnjam da stvaralac sve-
sno proriče! Lakše mi je to zaogrnuti u demijuršku tajnu,
čudesnu energiju oblikovanja. Stvaraoci u svakodnevnoj
zbilji, možda čak nesvesno – vlastitim iskustvom – akumu-
liraju poruke minulog u sazvučju sa izazovima zapitano-
sti, odnosno enigmom naslućivanja. Oni, nedvojbeno, žive
stvarnost koja nije svakodnevica, već posebna realnost,
vanvremenska aktuelnost ostvarenja! Odjekuje ta prepo-
znatljiva „zbilja“, poput oznake na kraju puta do postignu-
tog cilja! Njega retko kad dožive kreatori. Njima je, možda
više nego nama, dato da vide „unapred“, ali im je, najče-
šće, uskraćen užitak slavodobitnog osvrtanja.
Kreatori, u pravom smislu te reči, zapute se staza-
ma sopstvene odluke, svesno prihvataju rizik da ne budu
shvaćeni od sredine, čak da im ona zagorča život! Ipak,
rade ono što rade uvereni da je ispravno. Što kaže Hauzer:
„/.../ umetnik o svom delu ne mora sve znati i ne može i ne
želi sve znati“. Pomenuta trojica baš čine tako, ne obaziru-
ći se na „lavež pasa iz zatarabljenih avlija, dok hodaju uli-
com“, odnosno likovnom scenom. Opet mi pada na pamet
Arnold Hauzer (1892, Budimpešta): „Prošlost je sama po
sebi nesmislena i bezoblična; ona dobiva svoje značenje i
svoj obris tek u odnosu na neku određenu sadašnjost. Sva-
ka sadašnjost stoga ima drukčiju prošlost, pa prema tome
treba istoriju uvek nanovo pisati, dela umetnosti nanovo
interpretirati, dela svetske književnosti nanovo prevoditi;
tvrdnja da je svako razumevanje istorijske prošlosti u neku
ruku ’pogrešno razumevanje’ nije, dakle, tako besmislena
233
tvrdnja. Stanovište s kojega se promatra istorija nije izvan
istorije; promatranje prošlosti je proizvod same istorije.“
Kondor znalaštvo majstora prošlosti smatra okosni-
com, a posvećenost živopisca ishodištem i stecištem, jer
on ne mudruje nego obznanjuje, predočava, svedok je, ali
i nešto drugo: poput sočiva baterijske lampe, kojim smo se
nekada igrali, sakuplja sunčeve zrake i tamo gde ih usme-
ri izazove plamen! Mislim da je taj plamen ili podsticaj
razmišljanju, zapravo razlog što nije podoban „inženjeri-
ma duša“ na soc-realističkoj likovnoj pozornici mađarske
stvarnosti.Zoran, paorski sin, oslanja se na „red stvari“ u
prirodi, otpad bačene prošlosti goni u nova, kreativna kli-
janja budućih značenja.
Meštro, rekao bih, sve je o sebi kazao čitajući mi fra-
gment zabeleške u Luvru, pribeležene davno, 13. januara
1955. godine: „/.../ Úgy álltam meg Rembrandt elött, mint
kisdiák az iskola igazgatója elött. /.../ Imádkozni lehet előt-
te, annyi benne az emberi: annyi benne az élet: ezért szép!
Ennyit csak egy Rembrandt tud mondani képein! /.../ Szu-
verén úr Rembrandt az anyag, az idő, a tér, az élet és a ha-
lál felett. Minden képen az. Bethsabéeján éppúgy, mint
a levágott és kiakasztott marhát ábrázoló képén. De ha
választanom kellene a Rembrandt-képek közül, én ezt az
utóbbit választanám. Ezen mutatta meg legteljesebben,
hogy kicsoda volt ő korában. Igy csak ő tudott, senki más.
Igy csak ő mert.“514
20. 6. 1970, subota
Sahranili smo Lasla Roku, našeg Roka-bačija. Novi deo
Bajskog groblja u 16 sati.
514 „/.../ Stajao sam ispred Rembranta kao mali đak pred
direktorom. /.../ Može se moliti ispred nje, toliko je puna čovečno-
sti: toliko je puna života: zato je lepa! Toliko samo Rembrant može
reći svojim slikama! /.../ Suvereni Rembrant stoji iznad materije,
dimenzije, vremena, smrti i života. Na svakoj slici. Kod Vitsaveje
isto, kao i na slici o zaklanom i okačenom volu. Ako bi trebalo da
odaberem jednu od Rembrantovih slika, svakako bih odabrao ovu
poslednju. Na ovoj slici je najbolje pokazao, koliko je bio velik u
svoje vreme. Ovako je samo on umeo, niko drugi. Ovako je samo
on smeo.“
 U 18 časova okupljanje učenika osmih razreda gimna-
zije, pred našom zgradom gde smo maturirali 1950. go-
dine. Matursko veče, posle dve decenije. Podsećanje!
Biće to susret sa dragim osobama i suočavanje sa neki-
ma koje ne želim videti. Nisam otišao! Baš zato što poku-
šavaju sada biti drugačiji nego što su onda bili. Zapravo,
ne mogu se oni menjati. Da nisu bili pritajeni moćnici, ne
bi se tada ponašali toliko nadmeno. Svesni su toga, zato
sada pokušavaju biti naglašeno ljubazni. Odvratno dvolič-
ni, onda „jurišnici“, a danas „evropski uglađeni drugovi i
drugarice“.
8. 7. 1970, sreda
Budimpešta. Kaća i ja došli „fićom“, ali samo na jedan
dan. Kratak susret sa Kondorom. Potom, Kaća otišla da
malo „istražuje izloge“ i nešto kupi. Ja pošao do Pište Šolj-
mara. Danas, naime, izlazi iz štampe „Művészet“, 1970. br.
6, na 45–46. strani je moj tekst „Kondor Béla“ koji sam pi-
sao dok sam boravio u Pešti.
Pišta Šoljmar me je posle razgovora ispratio. Sišao je iz
svoje kancelarije da pred Nemzeti galerijom čeka dolazak
pesnika Nađa. Čekao sam i ja sa njim jedno vreme. Nadao
sam se da će stići. Radovalo bi me da ga upoznam! Znao
sam „sve“ o pesniku, govorio mi je o njemu Kondor. Sada
ću ga, napokon – posve slučajno – sresti makar na trenutak.
No, vreme mi je isteklo. Odlazeći, taman ću da skre-
nem levo, tada u retrovizoru vidim: daleko na drugoj stra-
ni Laslo Nađ, a u susret mu kreće Pišta. Nažalost, nisam se
mogao vratiti. Upoznaću ga sledećom prilikom.
(Naknadna pribeleška: Nikada više nisam video pesni-
ka. Laslo Nađ preminuo je 30. januara 1978. godine.)
No, stigao sam na vreme, ipak sam uradio što sam na-
umio. Ubrzo potom, pokupio Kaću. Krajnje je vreme da
krenemo nazad za Suboticu!
Drago mi je da nosim „Művészet“ sa tekstom o Beli:
Kondor Béla
... „Nyugodtan adhatta volna valamennyi képnek azt a
cimet: Valaki Önarcképe“ ...
(Vendégkönyv)
Általában kétféle oka lehet annak, ha egy al-
234
kotómuűvész feltünést, illetve felháborodást kelt tevéke-
nységével:
– ha személyisége, vagy munkássága kivül áll a kors-
zerűség általánosan elfogadott normáin, azaz túlzottan
„modern“;
– vagy ha alapállása ellentétes a konzervativ magatar-
tás és tevékenység elfogadott mércéivel, tehát „szélsősé-
ges“.
A nagy csetepaté, amely e körül kialakul, lármájával
háttérbe szorithatja magát a szóbanforgó művészt.
Kopndor Béla kétségtelenül olyan jelenség, aki maga-
tartásával és művészetével már jó ideje a nyilvánosság ér-
deklődésének középpontjában áll, vitákra adva okot pro
és contra. Ezek a csatározások leginkább a dolog lényegén
kivül folynak, viszont amig a perlekedés tart (és még min-
dig nagyon időszerű), addig a közönség – mint az alkotó
tevékenység lassú, de mégis leghivatottabb birája – szak-
szerű útbaigazitás nélkül is megtalálja a bűvös kapcsola-
tot a művel.
Ezalatt a magányos Kondor alkot, kiállit és hat a napi
események zuhatagában kicsapódó művein keresztül. A
kortársak kiváncsi tekintete elől a gorombaság és a ma-
gány öltözetébe rejtőzik, de ugyanakkor fájdalmas érzéke-
nységgel áll az események forgatagában.
Mindenekelőtt, emberileg elkötelezett lény lévén, fél-
tőn vigyáz igaz valójára és kissé távolról szemléli a napi
életet, bizalmatlanúl visszautasitva a pillanatnyi lelke-
sedést vagy a felborzolt kedély indulatait, hogy ezután,
élmények formájában megfogalmazza róluk képzőművés-
zeti itéletét.
Ez a „cskis“ ember, a brutalitástól a rejtett gyöngéd-
ség halk rezdüléséig, a mérhetetlen bátorságtól az embe-
ri gyöngeségig, már a szakma elsajátitásának pillanatától
kezdve úgyszólván mint kialakult és fejlődésében befeje-
zett művész tevékegykedik.
Kondor Béla ösztönös művész, aki köldökzsinórjá-
val környezetének többé-kevésbé tragikus, magasztos
vagy hétköznapi, szokatlan, vagy megszokott eseményei-
hez kötődik. Ez a környezet identikus hordozója napjaink
ellentmondásainak és megrázkodtatásainak. Éppen ezért
olyan alkotóról van szó, aki meddő lenne hazáján kivül, és
akinek művészete éppen a szülőföldhöz kötöttsége révén
hat egyéni módon a világmozgalmak kordokumentuma-
ként.
Ahogyan a művészettörténelem részben kijelőlte hel-
yét a magyar képzőművészet épitői között, ugy fedezte fel
műveiben a közönség saját sejtéseinek közös szimbólumait.
Ha alkotó munkássága tegnap még újdonság volt a
művészeti életben, műve pedig érthetetlen a fájó és jeges
múlttal terhelt szürke hétköznapok során, ma már egye-
sek szemében nem eléggé avantgardista. A soha-nem-
látott dolgok utáni hajsza a közönség érdeklődését is fel-
keltette olyan művészeti élmények iránt, amelyeket eddig
nemhogy meg nem értett, de oda se figyelt rájuk.
Amikor már mindenki attól tartott, hogy Kondor min-
tegy a mondanivalóját érlelve megáll, amikor már közele-
bb került az emberekhez, akiknek szólni kiván - kiállitott
néhányat a közelmúltban keletkezett műveiből. Egyesek
ekkor formális pangást, mások témabeli letisztulást láttak
munkáiban.
Mindenesetre, a formai elemzéssel és csupán téma-
beli olvashatósággal szemben nem árt egy kis fáradságot
vennünk, hogy Kondort a maga valójában megismerjük.
Nem birálat ez, inkább kisérlet, a többiekhez hasonlato-
san, hogy megértsünk valamit.
Ebben a festő-ember relációban nem tehetünk mást,
minthogy megállapitsuk a művész érzelmi telitettségét és
emberségét.
Frank János válogatása és rendezése mesterien ada-
golta az adott tér és az adott művek között elképzelhető
arányt. Elősegitette ez a rendezés, hogy megértsük a
művekben rejlő valódi törekvéseket.
A kor szimbólumainak vélt hiányában eleinte a múl-
tban keresett támaszt. Ez az út elkerülhetetlenül Bosch
kutatásához vezetett, aki szintén hasonló helyzetben volt
egykor. Kondor ugyanis a meglevővel elégedetlen. Ugya-
nakkor ott áll előtte a múltból a freskó, amely maradandó
– mert fal, épület és kő – vagy az ikonsztázok révülete, ál-
talában az időtállóság tisztelete.
A festő-grafikus mesterséges ellentéte itt különöskép-
235
pen nem ellentét. Nemcsak arról van szó, hogy a rajzo-
ló vehemensen vonzódik a szinekhez. A grafika express-
ziv formarendjét érzéki szinekkel megtoldani nem ostoba
elképzelés. Az ilyen szines grafika pedig gyakorlatilag fes-
tmény. Mindez odonságokkal keverten bonyolult mostani
füszert adhat és nem hatástalan. A régi metszetek jegye-
ivel együtt a tanulságaikat értékesitő korszerű fogások is
bekerültek Kondor szótárába.
Képességeinek tudatában teljesen szabadon átadhatja
magát a felhalmozott benyomások által determinált ihlet-
nek. Nem csada hát, hogy Kondor művei a lélek ösztönös
és ugyanakkor hozzáértően megformált feljegyzései logi-
kus, megismételhetetlen egyéni stilus hordozói.
Mintahogy a siratóasszonyok jajveszékelése jelzi a tra-
gédia dimenzióit; vagy ahogy a gyermekek gondtalan éne-
klése magasztalja az élet örömét, úgy adja Kondor saját
eszközeivel összesűritve a felhalmozott emberi érzelmek
töménységét, vállalva a világ minden könnyét, mérhetetlen
örömét, a romboló ösztönök dühöngését, a bátorság maga-
sztosságát, és a kiábrándulás végtelen szakadékait is.
Kondor őszinte fellépésének első fordulója a megne-
mértés keserűségével és a még el nem felejtett háború
tragikumával volt terhes. Ugyanakkor fellendült az élet.
Szerencsétlen győzelmek és szerencsés vereségek ideje.
Egyszóval többé-kevésbé nyilt háború. És ugyanilyen nyilt
béke. Az emberi természet ötletszerűségének képe ez;
ékesszólása a görcstől a táncig, a szerelemtől a gyűlöle-
tig, a haláltól a születésig, a reménytől a reménytelensé-
gig terjed.
Ha fejlődésének lépcsőit nézzük, az időben előre ha-
ladva tőmőrebb formajegyeket és tisztább gondolatokat
találunk.
Grafikáiban a valamikori olvashatóság a szakmai egys-
zerűség révén mindinkább átvált a fehér-fekete vagy kolo-
risztikus szimbólumok gazdag skálájába, amelyek lehetősé-
get adnak a mélyebb és változatosabb átélésre. Különösen
kifejezőek a következő monotipiák: Jarry: Az agytalanitás
nótája, Ablak és Valaki önarcképe illetve az Ikonosztáz so-
rozat. Feszélytelenségükben és tiszta grafikai megoldásu-
kkal a tökéletességet képviselik ebben a műfajban.
 A portrékon, különösen a Kati II ciműn a mélyrelátó fe-
lismerés csalhatatlanul formálja meg egy meghatározhata-
tlan ifjúság lélektani képét, a mosolygó bánatot és a komol-
yan vett komolytalanságot. Jellemző dolgok ezek.
Az álom szines hullámain felbukkanó arcok csak egy va-
laki számára jelentenek bizonytalanul visszatérő emlékfo-
szlányt, vagy eltünnek örökre a semmi homályába. Arcok,
amelyek egyformák, személytelenek és kifürkészhetetle-
nek. Arcok, amelyek nyűzsögve tolongnak fel-le az árada-
tban anélkül, hogy magukra ismernének. Valaki önarcképe
elmegy valaki önarcképe mellett és beleolvad a személyte-
len, elidegenült közegbe. Az elszemélytelenedés észrevé-
tlenül, cselezve szövődik be a civilizáció káprázatos tüzi-
játékába. A gépek árbócán a dehumanizáció sötét zászla-
ja leng. melankolikus és álomszerű ez a lehelet finomságú
szövődmény És igy van mindennap. A huszadik század em-
berének tragédiája ez. A hinárba fulladás szörnyű érzését
kiváltó kusza háló fed mindent. Nincs menekvés, az egyén
eltűnik.
Kondor nem csinálja műveit, hanem ösztönös gesztu-
ssal, érzelmeinek kolorisztikus átélésével és idegszálainak
ritmusában rezgő vonallal tükrözi vissza és rögziti azt, ami
van.
A Rajz I és Rajz II elérte a kifejezés és a tömörség ol-
yan mértékét, hogy már minden egyéb mellékes a sötét
lidércnyomás szuggesztióján kivül a reménytelen szürke-
ségben. Ugyanúgy az Itélkező az emberi lélek szépségének
fenséges ódája, áttetsző és harmónikusan egymásba ölel-
kező szinek állandó hullámzása. A kés abszurduma a ti-
szta szinek poézisében ismét csak fájó intelem. Visszavet a
Küzdelem reménytelen örvényéhez. Tovébb vezet minden
emberi esztelenség megjövendölői – az asszonyok – tragi-
kumához (Tüntető nők), a nemek közötti évezredes ellen-
téthez (Szent Péter és egy nő), vagy a munkának szentelt
nagyszerű ikonhoz.
Majdnem mindenütt ott sejtjük a görcsösen semmi-
be markoló kezeket. Ezek a kezek munkára vágyódnak. De
jelként rajtuk áll a munka utáni reménytelenség, hátha az
egész eredménytelen volt, mert semmi haszna nincs. Arról
van itt szó, hogy bolond-e a művész, mint társadalmi lény?
236
Állandó kötelezettségben, hogy magát bizonyitva,
művein keresztül elérje a humánumot, a festő megkö-
zeliti Camus abszurdumát: eszelős ember módjára élvén
a mában egymásra fűzte a napok gyöngyszemeit az el-
kerülhetetlenség fonalán, kerülve a holnapot amely a vé-
get jelenti.
És talán éppen azért kutatunk mi Kondor bonyolultsá-
gai után és hadakozunk nagy hévvel pro és conta, mert
gesztusának minden összetettségében nem vesszük észre,
hogy művészete egyszerű, emberi és mai.
Ez a tragikum intelem; és másképpen magasztos csila-
nása a reménynek, mert egyszerű emberi szó, nincs felci-
comázva divatos és múlékony sallangokkal.
(Bela Kondor
... „Mirne duše je mogao dati nekolicini slika sledeći
naslov: Nečiji autoportret“...
/Knjiga gostiju/
Umetnik i njegovo delanje u osnovi mogu iz dva razlo-
ga da izazovu opštu pažnju sveta, odnosno njegovo nego-
dovanje:
– ako njegova ličnost, ili njegovo delo nisu u skladu sa
opšteprihvaćenim normama tog vremena, tačnije ako je
preterano „moderan“;
– ili ako je njegov stav u suprotnosti sa prihvaćenim
normama konzervativnog načina ponašanja i delovanja,
odnosno ako je „ekstreman“.
Velika ujdurma koja se u ovakvim slučajevima nade-
ne, svojom bukom potiskuje u pozadinu samog umetnika
o kojem je reč.
Bela Kondor je, bez sumnje, takva pojava, ličnost koja
je svojim stavom i delom duže vreme u žiži interesovanja
javnosti, i konstantno pruža materijal za rasprave pro et
contra. Ove bitke rečima se po pravilu odvijaju izvan ono-
ga što je suština, ali dok traje parnica (a ona je još uvek ak-
tuelna), dotle publika – kao spor, ali ipak najmerodavniji
sudija umetničkog stvaranja – i bez stručnog usmeravanja
uspeva da pronađe i uspostavi čarobni kontakt sa umet-
ničkim delom. Sve vreme dok traje ujdurma, usamljeni
Kondor stvara, izlaže i utiče na kovitlac dnevnih događaja
putem svojih dela koja su nalik prasku. Skriva se iza plašta
grubosti i osame, štiteći se tako od znatiželjnih pogleda
svojih savremenika, ali se istovremeno sa bolnom emotiv-
nošću baca u vrtlog događaja.
Pre svega, u humanom smislu kao angažovano biće,
brižno čuva svoju pravu suštinu i sa izvesne distance pro-
matra svakodnevni život, sa nepovrenjem odbacuje tre-
nutno oduševljenje ili uzbuđenje uzavrelog temperamen-
ta, da bi potom u obliku doživljaja definisao svoj likovni
sud o njima.
Ovaj „samo“ čovek, od trenutka kada je ovladao svo-
jim zanatom, drugim rečima od kada se oformio i razvio
kao umetnik, stvara krećući se od brutalnosti pa sve do
tihih titraja skrivene osetljivosti, od nemerljive hrabrosti
do ljudske slabosti.
Bela Kondor, instinktivni umetnik, vezuje se pupčanom
vrpcom za manje-više tragične, uzvišene ili svakodnevne,
neobične ili uobičajene događaje. Ovo okruženje je iden-
tično sa protivrečnostima i potresima današnjice. Upra-
vo se zbog toga radi o stvaraocu koji bi bio neplodan izvan
svoje domovine, i čija umetnost, baš zbog vezivanja za do-
movinu, deluje, na jedinstveni način, kao svedok svog vre-
mena u okviru svetskih dešavanja.
Kako mu je istorija umetnosti delimično odredila me-
sto u krugu graditelja mađarske likovne umetnosti, tako je
i publika u njegovim delima otkrivala zajedničke simbole
svojih slutnji.
Rad ovog stvaraoca, ne tako davno, smatran je novi-
tetom u umetničkom svetu, a njegovo delo nerazumljivo u
kontekstu tadašnje sive svakodnevice opterećene bolnom
i ledenom prošlošću, a danas, u očima pojedinih ljudi, on
nije dovoljno avangardan. Velika hajka na do-sada-neviđe-
no probudila je interesovanje publike za umetničkim do-
življajima koje do sada nije razumela. I ne samo što ih nije
razumela, već na njih i nije obraćala pažnju.
U jednom trenutku su svi mislili da je Kondor stao kako
bi u njemu sazrelo ono što želi da kaže ljudima, verovali su
da je baš tada bio najbliže publici – upravo u tom momen-
tu, u skorijoj prošlosti, svima je snažnim glasom doviknuo
ponešto novo i to kroz najnovija dela. Neki su to doživeli
237
kao stagnaciju, a drugi kao tematsko pročišćenje.
U svakom slučaju nije na odmet da se malo potrudimo
pa da pored formalne analize i pukog tematskog čitanja,
Kondora upoznamo i kroz njegovu suštinu. Ovo nije kriti-
ka, više je nekakav eksperiment, kao što su to i drugi činili,
sa namerom da nešto dokučimo.
U relaciji slikar–čovek ne možemo da učinimo drugo
nego da ustanovimo umetnikovu emotivnu ispunjenost i
njegovu čovečnost.
Janoš Frank je u svom izboru i uređivanju majstorski
ostvario najbolju meru kada je reč o srazmeri između da-
tog prostora i datih dela. Ovaj raspored nam pomaže da
shvatimo stvarna stremljenja koja se kriju u delima.
Smatrao je da njegovo doba ne pruža odgovarajuće
simbole pa je, s početka, oslonac tražio u prošlosti. Ovaj
ga put je neizbežno vodio do proučavanja Boša koji se ne-
kada nalazio u sličnoj situaciji. Kondor je, naime, nezado-
voljan postojećim. Istovremeno pred njim stoje, iz prošlo-
sti, i freske, one su neprolazne – čine ih zid, zgrada i kamen
– ili trans ikonostasa, sve u svemu poštovanje večnosti.
Veštačka suprotnost slikar–grafičar, u ovom slučaju
uopšte nije suprotnost. Nije reč samo o tome da se crtač
intenzivno vezuje za boje. Uopšte nije besmislena zamisao
da se ekspresivni poredak forme u grafici dopuni nežnim
bojama. A ovakva grafika u boji praktično predstavlja sli-
ku. Kada sve ovo pomešamo sa nečim starinskim može da
se dobije komplikovani moderan začin koji ostavlja snažan
utisak. Zajedno sa obeležjima starih gravira u Kondorov
rečnik dospevaju i savremena rešenja koja u sebe uključu-
ju i stara iskustva.
Svestan svojih veština predaje se potpuno slobodno
inspiraciji determinisanoj nagomilanim utiscima. Uopšte
nije čudno što u delima Kondora instinktivne i istovreme-
no znalački formirane zabeleške duha predstavljaju nosio-
ce logičkog, neponovljivog i individualnog stila.
Poput narikača čije jadikovke nagoveštavaju veličinu
tragedije; ili poput deteta čije bezbrižno pevušenje slavi
radost života, tako i Kondor svojim sredstvima sabija zgu-
snute nagomilane emocije čoveka, prima na sebe svaku
prolivenu suzu ljudskog roda, nemerljivu njegovu radost,
pomamu razjarenih nagona, uzvišenost hrabrosti i nedoku-
čive ponore razočaranja.
Prvi krug Kondorovog iskrenog pristupa bio je bremenit
gorčinom neshvaćenosti i tragikom rata koji još nije predat
zaboravu. Istovremeno se život našao u novom poletu i ela-
nu. Doba nesrećnih trijumfa i srećnih poraza. Jednom reč-
ju manje-više otvoreni rat. I isto takav poratni otvoreni mir.
Ljudska priroda je prizvod slučajnosti; opseg njene retorike
se kreće od grča do plesa, od ljubavi do mržnje, od smrti do
rođenja, od nade do beznađa.
Kada posmatramo stepenice njegovog razvoja, uočava-
mo da sa vremenom njegove forme postaju zgusnutije, a
misli pročišćenije.
U grafici nekadašnja čitljivost, rezultat zanatske jedno-
stavnosti, sve se više pretvara u bogatu skalu crno-belih ili
kolorističnih simbola koji otvaraju mogućnosti za dublji i ra-
znolikiji doživljaj. Pogotovo snažan izraz poseduju sledeći
monotipi: Džeri: Muzika obesmišljavanja, Prozor i Nečiji au-
toportret, odnosno serija Ikonostas. Bez prisustva suspre-
zanja i zbog čistih grafičkih rešenja dostižu savršenstvo u
svom žanru.
Na portretima, pogotovo na Kati II otkrovenje koje pro-
dire u dubine nepogrešivo formira sliku psihe jedne mlado-
sti, psihe koju je teško definisati, nasmešenu tugu i ozbiljno
doživljenu neozbiljnost. Ovo su njegove karakteristike.
Lica koja isplivavaju iz šarenih talasa sna samo jednoj
osobi znače deliće uspomena koji se, s vremena na vreme,
vraćaju nesigurnim koracima, ili zauvek nestaju u magli ni-
štavila. Identična lica, bezlična, nedokučiva. Lica koja gmižu
i gurkajući se kreću gore-dole u velikoj bujici, a pri tom sami
sebe nisu svesni. Nečiji autoportret prođe pored drugog
autoportreta i utopi se u bezlično otuđeno okruženje. Ovo
obezličavanje neprimetno zavarava sve i počinje prožima-
ti zaslepljujući vatromet civilizacije. Na jarbolu mašina vijo-
ri se mračna zastava dehumanizacije, melanholična i poput
sna je ova neželjena prateća pojava, tanka je i prozirna kao
veo. I tako je to svakog dana. Ovo je tragedija čoveka dva-
desetog veka. Sve prekriva zamršena ribarska mreža koja
izaziva zastrašujući osećaj davljenja među algama. Nema
spasa, individua netragom nestaje. zgledali, dočekali početak takmičenja skakača sa starog
238
Kondor ne pravi svoja dela, nego instinktivnim gesto-
vima, koloritnim preživljavanjem emocija i u ritmu linija
svojih nerava oslikava ono što postoji.
Crtež I i Crtež II su dostigli taj nivo izraza i jezgrovitosti u
kojem, izvan sugestija tamnih košmara i sivila beznađa, sve
postaje sporedno. Presuditelj je oda uzvišenoj lepoti ljud-
ske duše, neprekidno talasanje i prožimanje prozračnih i
harmoničnih boja. Apsurd noža u poeziji čistih boja pono-
vo predstavlja jedan bolni prekor. Vraća nas do beznadnih
virova Borbe. Vodi dalje do predskazivanja svakog ljudskog
bezumlja, do tragedije žena (Žene u protestu), do hiljadu-
godišnjeg antagonizma među polovima (Sveti Petar i žena),
ili do divne ikone posvećene radu.
Gotovo na svakom mestu naslućujemo grčevite ruke
koje se propinju u ništavilu. Te ruke čeznu za delanjem. Ali
na njima je uklesan simbol beznađa posle završenog posla,
možda sve što se učinilo nije rodilo rezultate, jer možda sav
rad ne donosi korist čoveku. O tome se ovde radi; da li je
umetnik lud kada sebe posmatra kao društveno biće?
U stalnoj obavezi da se dokaže, da dosegne humanost
kroz svoja dela, slikar biva sve bliži Kamijevom apsurdu:
živi na način pronicljivog čoveka koji danas niže, na nit ne-
izbežnosti, jedan za drugim bisere svojih dana, zaobilazeći
ovako sutra koje predstavlja svršetak.
Možda upravo iz ovih razloga mi proučavamo Kondo-
rovu zamršenost, vojujemo punim žarom pro et contra,
možda činimo ovo jer u zamršenosti svakog njegovog po-
kreta ne uočavamo da je njegova umetnost jednostavna,
ljudska i današnja.
Ova tragika je opomena; ili drugim rečima veličanstve-
ni bljesak nade, pošto je ona jednostavna reč čoveka, i
nije nakićena pomodnim i prolaznim kićenicama.)
11. 7. 1970, subota
U 3 posle ponoći, krenuli „fićom“ na godišnji odmor.
Stigli do Ilidže, tu smo prespavali u kampu.
12. 7. 1970, nedelja
Nastavili put prema moru. U Mostaru, zadržali se. Ra-
mosta u 10 sati! Nezaboravan doživljaj! Dva najodvažnija
otiskuju se i lete kao ptice. Skaču „lastu“. Ostali su skakali
na noge. Ima i to svojih čari, potrebna je veština jer i „skok
na noge“ zahteva ispunjavanje određenih pravila. No, „let
laste“ kroz vazduh, sve do modrog bezdana pod lukom je-
dinstvenog mosta, ima posebne simbolike. Gledali smo od
dole sa obale.
Monumentalan, vitki luk mosta nad Neretvom, spaja
1566/67. godine dve strane „u slavu sultana Sulejmana“.
Raspon mu je skoro 29 metara. Skakači sa njega padaju
21 metar, mereno iznad letnjeg nivoa vode. Sada je leto!
Više od pola milenijuma od kako je graditelj Hajrudin Mla-
đi prvi put posmatrao svoje remek-delo. Sigurno, ovde je
stajao, na istom mestu gde smo i mi danas bili! Naravno,
ima još bezbroj vizura odakle se most doživljava kao ne-
zaboravan prizor hoda civilizacije. Jedna od njih tamo je
sa druge strane, odakle je Čontvari slikao svoj Római hid
Mosztárban 1903. godine. Sada već znam o njemu mno-
go, čak i to da je rođen kad i ja (5. jula) samo 1853. godine.
Stajali smo i tamo odakle je on doživljavao most!
Očevidno, vrhunska su ostvarenja nekom „tajnom
vezom“ uvek u sazvučju sa prirodnim okruženjem. Tako
i ovo. Kao okosnica neraskidive celine, poput ostvarenja
demijurga, predodređen da bude dragulj harmonije.
Gledali smo „ljude ptice“, a divili se delu neimara koji
se nije pomerio sa tla, ali je ipak odleteo u večno trajanje.
Kao i Čontvari koga su smatrali ludim, a biće pamćen i za-
pisan u memoriji čovekove uljuđenosti. Prolazi me jeza na
pomisao da će, već idućeg leta, zaboraviti skakače, dive-
ći se narednim letačima. Pamte se samo oni koji – ne daj
bože – slome vrat ili se o kamen razbiju. Koje li strave u
izreci: „Čovek treba da umre da bi postao besmrtan.“ Mo-
starski stari most, koga je slučajno preimenovao u „rim-
ski“ besmrtni Čontvari, biće besmrtan. Prvenstveno sla-
veći graditelja, a ne sultana! Kao jedinstveni krajputaš, on
međaši slojevitost življenja u ovom prostranstvu. Čak, za-
mena imena ne deluje slučajno. Ovde su se prožimale kul-
ture oduvek i zanavek.
Ljudi su, ratujući ili trgujući, razarali ili gradili, kako
kad. Nadigravaju se u ime Svevišnjeg, zvao se on ovako ili
239
onako. Doduše, Alah ili Bog uvek mudro ćuti. Samo bi on
mogao ispričati šta se ovde od pamtiveka događalo, samo
on zna šta će se događati. Možda dogoditi već kod slede-
ćeg skoka! Srećom, nije se dogodila nesreća. Da li je neko
od gledalaca bio razočaran? Prokleto je u čoveku to iščeki-
vanje što se gnezdi u zaumlju.
Zaustavili smo se, potom, na kratko u Počitelju. Dan je
nesnosno vruć! Oko 14 časova stigli smo u još neizgrađe-
ni kamp „Blato“ između Drvenika i Igrana. Nedaleko, iza
okuke je hotel „Nimfa“. Naš kamp ima prekrasnu plažu,
maslinjak daje osrednji hlad, ali isijava davnoprošlo vre-
me u predelu surove lepote. Okolo već ima nekoliko novi-
jih kuća. Lapidarno su rečite – za naše vreme. To su novi
bastardi: sparivanje ambicija siromašnih sa prividom bla-
gostanja. Nadaju se i grade, skrpili su prizemlje, pokrili ga
betonskom pločom iz koje niče železo armature, iščeku-
jući da „turizam“ izgradi sprat. Nad njim će, potom, nova
ploča iščekivati sledeći. Još netaknuta priroda, nagrđena
tim skalamerijama, rečito predskazuje nakaradno shvaće-
nu turističku privredu i krajnje neodgovoran odnos prema
lepotama obale Jadrana.
18. 7. 1970, subota
Otišli do Splita, bili u Galeriji Ivana Meštrovića. Pod-
setilo me to na lepo vreme provedeno u Splitu 1951. kada
sam služio vojsku. Često sam dolazio u galeriju, naročito
u Meštrovićev kaštelet, niže galerije, bliže obali, gde sam
stajao potresen pred drvenim Raspećem Meštrovićevog
Isusa, upečatljivog prizora raspetog čoveka paćenika.
20. 7. 1970, ponedeljak
Sedeo sam pod maslinom, pio oporo crno vino, gledao
pučinu, pisao Šoljmaru i Kondoru. Referisao sam im o Mo-
staru, starom mostu i letačima nad Neretvom. Beli sam po-
sebno pisao o Splitu i Raspetom u kašteletu, gde je Meštro-
vić smestio svoju tematiku križnog puta i drugih motiva,
sve rezbareno u drvetu.
U samostanskom štimungu kašteleta, sjedinjen sa pri-
rodnim okruženjem u vremenu bez početka i kraja, raspeti
Isus je centralni motiv. Nadasve potresna vertikala usuda
ljudskog: oduvek i zanavek raspeti čovek. Izražajnije nego
drugde, tišinom grljen opstoji poput znamenja, podseća-
jući nas. Ambijent kao stvoren za kontemplaciju! Onda i
sad pitao sam se: da li je to svesno uradio Meštrović ili je
sticaj okolnosti? Nije bilo posetilaca ni onog leta 1951. go-
dine, nema ni sada. Publika radije odlazi u sklad smišljeno
oblikovanog monumenta – galeriju apsolutno podređe-
nu doživljavanju lepote. Tamo sam, zaista, upamtio Psihu,
maestralno sazvučje forme i materijala, klesano 1927. go-
dine. Promišljeno komponovane obline ženskog akta, kao
„izmišljene“ da sjajno potenciraju izražajnost ostvarenja.
Prava simbioza putenog užitka i metafizičkog šapata maj-
storski klesanog mramora.
23. 7. 1970, četvrtak
Pošli smo na izlet u Dubrovnik u 5.30, a stigli u 8 sati.
Divili se gradu, potom smo bili u Muzeju dominikanskog
samostana. Zatim, u crkvi na Dančama gledali smo Boži-
darevića. Ovaj nadasve dubrovački slikar, rođen oko 1460.
godine, odživeo je život kao vlastelinski kmet, a ostao je
upamćen – pored ostalog – autoportretom, prvim koji je
naslikao neki naš slikar! Na bočnom polju triptiha, u prizo-
ru Sveti Martin i prosjak, ima jedan detalj višestruko sim-
boličan! Očevidno, to je kriptogram. Naime, sjajna povr-
šina mača sv. Martina na konju reflektuje lik! Trebalo bi
da to bude prosjak koji stoji pored jahača. Međutim, na
sečivu mača ogleda se, ovekovečena, posve drugačija fi-
zionomija! Teško da bi nadareni slikar u ogledalu predsta-
vio odraz golog prosjaka tako da se vidi okovratnik bele
košulje. Lik pažljivo začešljane brade i umornog pogleda
jeste portret.
Tek pažljiviji gledalac uočiće razliku! Teško da će i raza-
znati potresnu simboliku. Oštrica mača asocira smrt, nalik
je odškrinutim vratima. Slikar nas posmatra s one strane.
Nedvojbeno, pretpostavljao je da će oltarna pala trajati
večno. Svet ispred nje biće trajni vidokrug zagrobnog po-
gleda živopisca Nikole Božidarevića. Preminuo je krajem
1517. ili početkom naredne godine, pre završetka svog po-
slednjeg dela! Uočava se druga ruka, manje vešta, prepo-
znatljiva na sporednim delovima ostvarenja.
240
Dokumenat pisan 9. jula 1513. jasno kazuje da je sli-
kar bio „momak“ nečiji, kao što je naredne godine, očevim
zapisom, pomenut kao samostalan majstor. Slikar Nikola
Dubrovčanin (Nicolaus Rhagusinus ili Nicolo Raguseo), ži-
telj Dubrovačke Republike baš u zlatno doba njenog us-
pona, nekome je služio. Posve svesno, kao slikar star 57
godina, možda bolestan, autoportretom je postao gospo-
dar nezaborava! Očevidno, istinski stvaraoci žive u doslu-
hu sa večnošću. Kreirajući delo, iskreno veruju u trajanje
međaša uljuđenosti, umetnosti kao krajputaša hoda civi-
lizacije. Da nije tako, pedesetogodišnji „momak“ pleme-
nitašev ne bi sebe stavio u poziciju suočavanja sa svetom
budućnosti!
Dubrovnik, posle smrti slikara, već 1520. pretrpeo je
zemljotres, par godina potom epidemiju kuge. Godine
1667. još strašniji zemljotres... Napoleon je 27. maja 1806.
označio kraj Dubrovačke Republike!
Danas, oči u oči sa autoportretom slikara, razmišljam
o prolaznosti i trajanju! Dubrovnik je pretrpeo dvanaest
zemljotresa! Maltene, sasušio se u palanku. Danas je opet
čuven, ali kao riznica kulturne baštine. U njoj, doduše,
malo očuvanih dela Nikole Božidarevića postoji, ali dovolj-
no da ga čini besmrtnim! Eto nama teme za naredno sede-
nje, kraj čaše vinjaka ili „wódke wyborowe“, duboko u noć
sa Belom Kondorom. Vraćajući se skrenuli smo, ljubopit-
ljivo, kod četrnaestog kilometra sa magistrale i uputili se
u Zavalu (Hercegovina). Kaže Kaća: „Treba videti Vjetreni-
cu!“ Vozimo se uskim putem nalik jednosmernim prtina-
ma, ali ne u snegu već kamenu. Verovatno u ovoj vrelini
ispod svakog kamena su zmije! Buco se raduje iznenad-
noj avanturi.
Vjetrenica, špilja nalik Postojinskoj jami u Sloveniji,
otvorena je za javnost 1969. godine. Slovenačka je čuvena
u Evropi! Od 1872. kroz duge hodnike špilje saobraća mali
voz, od 1884. ima električno osvetljenje. To je prava turi-
stička destinacija! Vjetrenica je skromnija. Otkrivena je još
u srednjem veku. I sada je „bogu iza leđa“. No, samim tim i
lepša, prirodnija i nezaboravna. Nema turista, iako je u bli-
zini lep novi hotel. Nedaleko, nalazi se pravoslavni mana-
stir Zavala. Osnovao ga je zahumski knez Stevan. Prvi put
se pominje 1514. (iste godine kada Nikola B. postaje sa-
mostalni majstor). Crkvica, do pola u stenu ugrađena, do-
bija živopis 1619. godine. Simpatičan kaluđer samotnjak
pokazao se kao zanimljiv sagovornik. Ima astmu, tako je i
dospeo ovamo iz Slavonije. Tu lakše diše. Raduje se nama
jer mu „razbijamo samoću“. Mi se, pak, divimo prirodnom
okruženju, tu sa uzvišenja posmatramo Popovo Polje, raz-
mišljamo o zagonetnoj lepoti špilje kroz koju huči vetar,
gde tajnoviti demijurg oblikuje „skulpture“ milenijumima,
ne razmišljajući o početku ili kraju. Vratili smo se u kamp
puni utisaka, dobrim nakon zalaska sunca.
30. 7. 1970, četvrtak
Došao sam sa odmora, iskoristio šesnaest dana. Poči-
njem raditi na katalogu izložbe Likovno stvaralaštvo, Su-
botica, 1945–1970.
Planiram završiti posao do polovine septembra, po-
tom predati u štampu da bi sve teklo u redu i bilo gotovo
za otvaranje, nadam se uoči 10. oktobra.
Želja mi je da izložba bude praćena sadržajnim kata-
logom. No, nema novaca! Nisam naišao na razumevanje.
Zapravo, koga je briga za umetnost u Subotici. Pitanje: šta
će od izložbe ostati ako ne iscrpan katalog? Rasturi se i kao
da je nije ni bilo.
15. 8. 1970, subota
U 0.30 krenuli „fićom“ Buco, Šanjika Torok i ja u Gro-
žnjan. Tamo ćemo biti u „našoj“ zgradi („Likovni susret“
dobio na upotrebu od uprave grada). Kupaćemo se, a ja
ću pisati tekst za katalog izložbe. Nadam se – i završiću ga
pre povratka u Suboticu. U Zagreb smo stigli autoputem,
u 09.30. Oko osam sati vožnje sa odmorima.
Pošao sam u atelje slikara Andraša Hanđe (1912). Te-
žak je za komunikaciju! Otišao je iz Subotice u Zagreb da
završi studije. Potom je ovde ostao. Izlaže od 1934. godi-
ne. Naprosto, ugrađen je u likovnu scenu Subotice, vodio
je kurs figuralnog crtanja posle rata u Subotici. Maltene,
svi koji potom nešto znače krenuli su odatle, kao njego-
vi đaci. Hanđa je kao tradicionalista, ili više protivnik ap-
strakcije, otišao uvređen! Zapravo, malo je čudan i to me
241
unapred uznemirava. Obećao je da će me primiti. To je već
rezultat. Obično odbija susret sa „likovnim aktivistima“ s
podozrenjem. Strahuje da nismo svi kao Joška Ač! Njega
posebno ne voli. Iako za to nema razloga.
Buco je odlučio da poseti Muzej revolucije. Zgrada je
nedaleko Hanđinog ateljea. Torok je otišao svojim poslom.
Zvonim sam, čekam pred vratima slikara Hanđe. Prvi put
videću ga „uživo“, oči u oči. Do sada retko, video sam ga
samo iz daleka.
Otvara vrata, ljubazno me pozdravlja, sve je drugači-
je nego što su mi govorili! Supruga, takođe veoma ljuba-
zna, brzo odlazi, ostavlja nas „da radimo“. U svemu spre-
man da mi bude od pomoći, pažljivo me sluša. Brzo smo se
sporazumeli. Lakše mi je, imam Hanđu za saradnika, a on
mi je veoma bitan. U Subotici, mnogima je Bandika Hanđa
početak i kraj slikarstva. Njegovi su ispisnici mahom sada
na vlasti, vedre i oblače u svemu. Uostalom, bio je čelna
figura izložbe mladih u „Népkőru“ 1938, a partija je iz sen-
ke vukla konce. Od njih, komunista predratnih, pomoć mi
je dragocena. Njihov otpor bio bi katastrofalan po izložbu.
Sam Hanđa, možda pred drugima namćor, sada domaćin
kakav se samo poželeti može! Otišao sam iz Križanićeve
9/V zadovoljan. Čak, rekao bih, nabeđeni „mrgud“ koji reži
na apstrakciju, zapravo je dobar slikar koji nema ništa pro-
tiv onoga što drugi rade, ali mrzi „prodavce magle“ čak i
među zakletim realistima.
Posle Hanđe, bili smo gosti kod Borbale i Endrea Fara-
goa, slikara samouka koji je sada – trajno – ovde. On mi je
ugovorio susret sa Hanđom. Radi u Zaboku. Svojedobno, u
Subotici, istakao se nervom za rad na tapiseriji. Poslepod-
ne smo na obali Save pravili logorsku vatru, pekli „hajduč-
ki ćevap“, uveče pred spavanje dugo pričali. Znamo se sa
Endreom odavno!
Endre Farago rodio se na salašu nedaleko Oroma
1929. godine. Još kao dete sa roditeljima dolazi u Suboti-
cu. Tokom rata, u internatu Paulinum, družio se sa Imre-
om Šafranjem. Potom, kao gimnazijalci, zajedno su poha-
đali kod Hanđe kurs figuralnog crtanja. Nakon odsluženja
vojnog roka, 1951. vraća se u Suboticu. Slikar Pal Petrik,
takođe svojevremeni kursista, omogućio je Faragou da se
zaposli u pozorištu. Tu slika kulise, druguje sa umetnicima.
Prvu samostalnu izložbu priredio je 1953. godine. Opet
učesnik kursa, Marko Vuković, dizajner, omogućio mu je
da se zaposli u fabrici tepiha „Jovan Mikić“ 1955. godine.
Zahvaljujući Faragou, ušao sam u prvu slikarsku kolo-
niju. Oktobra 1956. on me je posle otvaranja izložbe sli-
karske kolonije u Bačkoj Topoli, „prošvercovao“ u auto
koji je vozio u zgradu kolonije izvan Topole učesnike i po-
zvane goste na večeru. Mi nismo bili među pozvanima,
došli smo nezvani! Tada sam tamo doživeo štimung i upo-
znao prve „koloniste“. Sticajem prilika, pored mene seo je
Milan Konjović. Usledio je nezaboravan dijalog. Trajao je
do jutra! Sećao ga se potom i on. Često smo pominjali taj
razgovor u kasnijim susretima. Naravno, niko ne bi smeo
odstraniti njegovog sagovornika, čak i da su naslutili kako
mu nije ovde mesto.
(Naknadna pribeleška: Moj prvi objavljeni tekst bio
je: „Farago Endre“, Rukovet, Subotica, januar 1961; knjigu
Umetničke kolonije, „Osvit“, Subotica, objavio sam 1989;
malu monografiju: Farago Endre, 1929–1986, „Forum“,
Novi Sad, pripremio sam i napisao tekst, štampana je 1988.
godine.)
Buco je poznavao Faragoa iz Sombora. Endre je krat-
ko radio u fabrici tepiha „Vesna“ 1960. godine. Stanovao
je kod moje mame i družio se sa njenim unukom. Nakon
povratka, drugovanje se nastavilo. Sve do odlaska slika-
ra. Razočaran Suboticom, prihvatio je poziv fabrike tafting
tepiha u izgradnji. Otkrili su njegovu nadarenost, poslali
ga u Ameriku na usavršavanje! Sada radi i obučava gru-
pu mladih kreatora u „ZIVTEKS-u“ kraj Zagreba. Bilo nam
je u Zagrebu lepo, meni je razgovor sa Hanđom bio nada-
sve koristan!
16. 8. 1970, nedelja
Odmah posle ponoći oprostili smo se od Faragoa i
Borbale i nastavili put prema Rijeci. Žurili smo u Grožnjan!
Tamo nas je već čekao jedan slikar iz Mađarske, Torokov
prijatelj. Kratko, zadržali se u Rijeci, usput videli slikovite
istarske gradiće: Pazin, onda i Motovun. Ovaj drugi je na-
ročito zanimljiv. Pust i u vremenu odtrajao, rekao bih na-
242
pušten, prosto se nameće kao kulturno središte. Trebalo
bi da mu „izmisle“ neke sadržaje! Slično poput: „Grožnjan
– grad umetnika“.
Stigli smo nešto posle 13 časova. Smestili se. Čekali
su nas Tođeraševi. Joška je otvorio izložbu keramike. Tu
je i Peter Černe, Slovenac, vajar. Naravno, već kao pravi
„domaćin“, dočekao nas je Mađar, slikar iz Miškolca, Ša-
njikin gost, Erne Kunt (1920), blagorodna ličnost, skroman
i druželjubiv čovek. On se već snašao, ponaša se kao da je
ovde oduvek.
Erne Kunt, slikar i grafičar, završio je akademiju još
u toku rata 1943. godine. Bio mu je profesor Ištvan Senji
(1894–1960), poznati slikar i grafičar, istaknuta ličnost na
mađarskoj likovnoj sceni. Znam za njega! Uostalom, ra-
dim likovno stvaralaštvo Mađara u Vojvodini, pomaže mi
u tome Pišta Šoljmar. Zna Kunt Šoljmara! Očigledno, svi mi
znamo svakog. Veče smo proveli u nezaboravnom družen-
ju: Tođeraš, Torok, Kunt i ja. Černe je otišao dosta brzo.
Buco je prvo „istraživao po Grožnjanu“, potom otišao u
sobu na spavanje. Mi smo uz oporo crno istarsko vino –
doneseno iz komšiluka od seljaka koji živi par stotina me-
tara od grada Grožnjana – dugo sedeli i razgovarali. Do-
govorili smo izlet sa Kuntom. Idemo on, Buco, Šandor i ja
do Limskog kanala „fićom“. Tamo su na obali kulise „naselja
Vikinga“, zaostale posle snimanja filma. Napokon, okončan
je dan, dug ali ne i zamoran. Uživali smo u predelima, ništa
naročitog nije bilo u Rijeci što bi nam oduzelo vreme. Mo-
tovun neću zaboraviti!
Sam Grožnjan, pak, priča je za sebe. Zaista je ovaj gradić
na vrhu brda nešto posebno. Dok beležim jučerašnji dan i
zapisujem kratko današnji, sedim pred otvorenim prozo-
rom i gledam u noć. Odjednom, postajem svestan da nigde
drugde tišina nije tako posebna, možda čak lekovita. Klima
jeste, to već znam!
17. 8. 1970, ponedeljak
Bili smo prvo u Umagu, potom sve pored obale do No-
vigrada, pa dalje pokraj Poreča i kraj Vrsara do Limskog ka-
nala. Buco je želeo videti gde je sniman film Dugi brodovi,
a Kunt, izričito, hteo je doći do Limskog kanala. Usput, pos-
matrao je obalu kao opčinjen, više je ćutao nego govorio.
 Stigli smo, muvali se uz obalu, odmarali se, razgledali.
U povratku, nećemo već poznatim putem. Išli smo gore, do
Baderne, pa sve do reke Mirne, pod Grožnjanom. Tu smo
stali. Nekad, odavde su meštani Grožnjana dalje veslali u
čamcima. Verovatno i pre početka 12. veka, kada se po-
minje prvi put. Svakako su brodili čak do Venecije, ne samo
uz obalu Istre. Tu je negde bilo pristanište. Odavde, doduše
drevnim putem, mnogo je bliže do Grisinjane, tamo gore na
uzvisini. Naravno, Kunt – pedesetogodišnjak – i moj trina-
estogodišnji sin Buco, hoće gore do Grožnjana peške, pu-
tem kojim su hodali ljudi vekovima! Šanjika i ja smo nastavi-
li do Buja asfaltom, onda desno, nešto gorim putem. Našli
smo se gore, za kuhinjskim stolom u našoj zgradi. Stigli su
nešto pre nas. No, očito kao veliki prijatelji. Savršeno su se
sporazumevali, Buco slabo zna mađarski, Kunt opet „naški“
nikako. Ipak, obojica su znali da će od sada zajedno „istraži-
vati“ stene na obali, birati kamenje i vaditi školjke zaleplje-
ne na stenama u plićaku. Zanima ih kada krećemo sutra na
plažu kod Umaga.
18. 8. 1970, utorak
Posle doručka otišli u Umag. Okupao sam se, ostavio
ih tamo i vratio se da radim. Od danas, biće tako da pišem
rano ujutro, potom svi odlazimo na plažu. Ne svaki dan, ali
vraćaću se da radim, uveče idem po njih. Naravno, ako ne
budu imali prevoz, a više je nego izvesno da će imati. Ima
nas ovde dosta koji imamo auto.
Kada sam predveče pošao da ih vratim iz Umaga,
imam šta videti. Pre grada, dve usamljene figure na golom
stenju, jedan grmalj i dečak, tumaraju uz vodu pognuti i
nešto traže. Kao da su sami na svetu, nezainteresovani za
sve drugo. Pokupio sam ih, potom smo otišli da nađemo
„Torkoša“ (Toroka) na zvaničnoj plaži gde je i ostali nor-
malan svet. Posle, kada smo bili sami, priča mi Šanjika da
su se brzo zasitili kupanja. Potom su se zaputili uz obalu,
sve dalje od uobičajene vreve. Tražili su, veliki i mali dečak,
nešto samo njima znano.
19–24. 8. 1970.
Nisam pravio beleške. Sve je teklo ustaljenim ritmom,
iz dana u dan. Erne Kunt je crtao i slikao akvarele na oba-
243
li dok je Buco pretraživao stenje i plićak. Torok je bio ne-
uhvatljiv i nepredvidljiv. Ja sam, mahom, sedeo pred pro-
zorom, najčešće kucao na mašini stranicu za stranicom.
Večeri smo provodili na koncertima u zaista jedinstvenom
grožnjanskom ambijentu. Vladimir Ruždjak „pod arka-
dama“ podsetio me je na Split, gde sam ga prvi put slušao,
kao mornar u Domu mornarice leta 1951. godine.
Mislim da je naš Mađar iz Miškolca zadovoljan borav-
kom. Očigledno, strastveno osluškuje huk vekova koji iz
strukture grožnjanskih kuća i popločanih ulica govore, ali
samo upućenima, koji prepoznaju šapat vremena. Mož-
da to isto iščitava i u dijalogu stena i talasa, onamo izvan.
Verovatno žudi za netaknutom prirodom. Valjda zato on i
Buco, s vremena na vreme, skupljaju otpad civilizacije, „či-
steći“ svoje okruženje. Stigli smo tako i do kraja druženja i
boravka u Grožnjanu. Kunt je otišao, a mi sutra idemo do
Venecije.
25. 8. 1970, utorak
Krenuli smo „fićom“ u 4.20 i stigli na parking u Veneciji
tačno u 8.30. Sve po planu da na vreme odemo pogledati
Bijenale. Nisam bio impresioniran! Kupili smo Buci farmer-
ke. Vratili se kasno u noći. Beležim samo kratko, prilično
razočaran: groblje ljudskog duha izazvano smrću savreme-
ne umetnosti zbog lova na neočekivane efekte!
Imam utisak da je postalo bitno načiniti ili uraditi „ne-
što“ posve do tad neviđeno, to potom proslediti svetu te-
levizijom ili filmom. Biti jedinstven i prvi! Puno toga će već
posle izložbe nestati, ostaće samo fotosi ili snimljene tra-
ke, dok i njih vreme ne izbriše. Možda je mene vreme pre-
gazilo?
26. 8. 1970, sreda
Oprostili smo se od društva. Krenuli za Ljubljanu. Po-
setićemo vajara Aladara Zaharijaša (1926). Rodio se u Zre-
njaninu, boravio u Subotici, tu pohađao kurs figuralnog
crtanja. Završio školu za primenjene umetnosti, valjda u
Beogradu, diplomirao kao vajar na ljubljanskoj akademiji.
Nije se vratio u Vojvodinu. Učesnik je umetničke kolonije u
Bačkoj Topoli, dolazi od 1965. godine, izlagao na „likovnim
susretima“. Bili smo kod Zaharijaša, potom išli kod Petera
Černea, gde smo Buco i ja spavali. Torok ostao na spava-
nju kod Zaharijaša.
27. 8. 1970, četvrtak
Iz Ljubljane došli smo pravo kući. Stigli u Suboticu uveče.
28. 9. 1970, petak
Prvi put kao grupa raspravljamo o radovima u Grad-
skoj biblioteci. Prihvatili smo nas četvorica – arhitekta En-
dre Levai, diplomirani inženjer arhitekture Joža Geler, di-
plomirani inženjer arhitekture Ico Poljaković, i ja da pred-
ložimo radove proširenja prostora u biblioteci, zgradi koju
je od stare barokne kurije preoblikovao u eklektičku pala-
tu Ferenc J. Rajhl.
Veče je! Dugo mudrujemo, ne ide nam! Kako očuvati
izgled u potpunosti, ništa ne menjati na izgledu, a dobiti
više prostora. Naime, biblioteka se guši, nedostaje prostor
za odlaganje knjiga, nema radnog prostora za obradu knji-
ge i druge funkcije.
Zašli smo već u noć, kada odjednom pade mi na pa-
met i rekoh: „Češalj!“ Shvatio sam da ima rešenja u prin-
cipu prodora nivoa novoizgrađenog dvorišnog dela u vo-
lumene postojeće zgrade! Ostali smo samo Bandika Levai,
Joža Geler i ja. Shvatili su u trenu šta mislim sa češljem. U
zgradi nalik slovu „U“ treba u dvorišnom delu izgraditi po-
sve novi deo sa normalnim nivoima spratova. Kao da spa-
jamo dva češlja, nastavićemo iz novog dela nivoe u vaz-
dušni prostor starog volumena. Znači, dobijamo u prize-
mlju enormno visokih prostorija, maltene po sredini, me-
đukonstrukciju, odnosno dva nivoa: prizemlje i polusprat
koji je, zapravo, prodor međuspratne konstrukcije novog
dela u postojeći! Isto se ponavlja i na spratu. Novogradnja
između krakova slova „U“ može na isti način da uđe u ta-
vanski prostor postojeće zgrade, kao zubi dva češlja, jedni
između drugih. Prema tome, sa novim tamponom (prize-
mlje i četiri sprata), stara jednospratnica takođe će imati
prizemlje, tri sprata i mansardni deo u tavanu. Sa ulice, ne
vidi se ništa, a u dvorištu dobijamo „atrijum“ za čitalačke
večeri kada je lepo vreme, s tim da prizemlje novog dela
244
bude alternativni prostor u slučaju nevremena, odnosno
galerija za izlaganje slika.
Drago nam je! Mislimo da smo dali optimalno rešenje.
Sledi razrada ideje, potom izvođenje.
7. 9. 1970, ponedeljak
Za danas najavio se Špiro Skendžić, prijatelj iz naše
ambasade u Budimpešti. Stigao je oko 11 sati. Na propu-
tovanju je, ide iz Pešte za Beograd.
Nije se dugo zadržao. Podsetili smo se na peštanske
dane druženja i Kondora. Ističe njegov „rok“, vratiće se
ubrzo iz ambasade.
12. 9. 1970, subota
Otvorena izložba Spomenici kulture u Mađarskoj. Izlož-
bu smo preuzeli od Jugoslovenske galerije reprodukcija u
Beogradu. To su moji prijatelji, kolege istoričari umetno-
sti. Sarađujemo godinama. Izložba je savršeno opremljena
(kao putujuća). Postavili smo u predvorju velike većnice na
spratu panoe, rasporedili slike. Gledam fotose. Nekih gra-
đevina se sećam, bio sam tamo, video ih, neke 1962. go-
dine, ostale posle. Mnogo toga sada posmatram prvi put.
No, valjda ću nekom prilikom videti i njih „uživo“!
15. 9. 1970, utorak
Odmah ujutro uz kafu, predao sam pripremljen ka-
talog: Likovno stvaralaštvo – Képzőművészeti alkotások,
Subotica, 1945–1970, kolegama u „Birografici“. Dogovor:
svaki dan u 9 sati doći ću radi korekture, eventualnih pro-
blema u radu... Ono najbitnije znamo Šandor T. i ja: nema
novaca za isplatu gotovog kataloga! Po predračunu „Biro-
grafike“, biće to skupa knjiga. Svota kojom u budžetu ras-
polažem je smešna. Nema šanse da izložba bude praće-
na primerenim katalogom. Svejedno. Mislim da kolega u
štampariji to zna. On ćuti, ništa ne pita. Radimo kao da je
sve u redu! Torok i ja dolazićemo na smenu. Kada treba
samo će sa nama razgovarati.
9. 10. 1970, petak
U galerijskom prostoru na prvom spratu Gradske kuće
izložba je postavljena.
 Drug Marko Pejić, potpredsednik SO Subotice u 17 sati
održao je prijem za nas, učesnike izložbe, saradnike...
Nije to makar šta! Dvadeset i pet godina likovnog stva-
ralaštva u Subotici. Tek sada, na izložbi, vidi se da je to
period ozbiljnog rada, a ostvarenja vredna pažnje. Posle
rata, nedvojbeno, odvijao se ovde zaista kvalitetan likov-
ni život. Sada se tek sagledava značenje kursa figuralnog
crtanja. Ono najvrednije kreirali su tu bivši polaznici kur-
sa. Šafranj je dobitnik ovogodišnje Oktobarske nagrade.
Izložba, zaista do sada najvredniji pregled, ima „kata-
log kakav zaslužuje“, kažu oni koji su ga listali.
Izložbu je otvorio Đuro Stipić, predsednik Opštinske
konferencije SSRNJ u 18.15 časova. Ja sam pre njega re-
kao par uvodnih reči.
Bilo je mnogo prisutnih! Došli su i važni drugovi, op-
štinski funkcioneri i oni iz komiteta. Važno mi je da su, na-
ročito oni, hvalili izložbu kao značajan događaj. Navodio
sam ih da o katalogu kažu afirmativne reči.
12. 10. 1970, ponedeljak
Išao prepodne kod svih gde je trebalo i saopštio im da
nema novca za isplatu kataloga! Dobro je što sam došao
„dok je vruće“. Našlo se rešenje. Skupština opštine je „ku-
pila“ 100 primeraka! Poklanjaće ih gostima grada. Znači,
platiće troškove štampe i sve je u redu. Sve će pasti brzo u
zaborav! Ja sam se smirio, ne moram strahovati zbog pre-
kršaja. Katalog će trajati kao vrednost! Niko nikada neće
pitati kako je bio plaćen.
16. 10. 1970, petak
Došao je novi direktor našeg muzeja, Sava Babić! Zna-
mo se od ranije. Sviđa mi se, ali nismo bili bliski. Smiren
čovek, nedvojbeno pametan, nije zaluđeni aktivista, a ono
najvažnije, srećom, nije muzealac.
19. 10. 1970, ponedeljak
Odmah ujutro kod Ice Poljakovića sastanak grupe „Qu-
atrocour“, moramo ozbiljno prionuti poslu. Prihvaćena je
ideja za Gradsku biblioteku. Poslepodne počinje grupa sa
radom u 17 sati, kod mene u depou umetničke zbirke.
Pisao sam, opet, predlog za formiranje „Galerije Ma-
đara“ u Vojvodini. Tokom prepodneva Sava Babić i ja duže
razgovarali. Nešto malo o poslu, a potom „nevezano“.
245
Sava mi je govorio o zanimljivom mađarskom intelektu-
alcu. Bio je skrajnut, kao moj Bela Kondor. No, ovaj je baš
bio „ukinut“. Oterali su ga, radio je posle kao magacioner!
Zove se Bela Hamvaš. Tako se zvao, umro je pre dve go-
dine, ako sam Savu shvatio. Pominje knjigu: Hamvas Béla
– Kemény Katalin, Forradalom a müvészetben,515 napisana
je 1947. godine. Radi se o slikarstvu, apstrakciji i nadrealiz-
mu. Pisao je Hamvaš puno. Naravno i o slikarstvu, još pre
rata. Soc-realističko jednoumlje u Mađarskoj ga je skraj-
nulo, nekako u vreme kada su i nas anatemisali! Sava Ba-
bić, očevidno, oduševljen je Hamvašem! Ja za Belu Ham-
vaša nisam pre znao. Eto kako može čovek biti od idiota
„živ sahranjen“. Ako je takav kapacitet kako priča Babić,
zašto nije bio pominjan 1962. godine u razgovorima, ili je
možda meni tada promaklo? Čudno mi je to!
29. 10. 1970, četvrtak
Ujutro u 7.30 pošao sam za Budimpeštu. Ovih dana, na-
dam se zaista ozbiljno, zatraženo je da napravim predra-
čun-troškovnik Galerije likovnog stvaralaštva Mađara Voj-
vodine. Moram se posavetovati sa Pištom Šoljmarom!
Okvirno da znam kako se kreću cene slika na tržištu (even-
tualni otkupi iz privatnih kolekcija), troškovi kataloga, ako
ikad dođe do realizacije! Uglavnom, mnogo toga ima da se
dogovaramo. Očevidno, biće nešto od galerije! Stigao sam
u Peštu, otišao kod Kondora, odatle telefonirao Šoljmaru.
Dogovorili susret za sutra.
Javili se Lajošu Nemetu, videćemo se sa njim posle-
podne. Otišli smo potom na ručak. Ja sam insistirao da ru-
čamo u restoranu gde smo ručavali 1962. Kada siđemo,
onda pravo ulicom, s leve strane. Zatim idemo u „Karpati-
ju“ na pivo. Bela se sa tim složio, smejući se!
– Mint a gyilkosok, előbb utóbb visszatérnek a gyilko-
sság szinhelyére!516 – kaže mi, ali dodaje da je mnogo toga
drugačije. Sve se, neprimetno, menja.
– Semmi nem változott, még mindig az 1970-es évben
vagyunk!517 – odgovaram. Sve u svemu, počeli smo se pri-
sećati, ali posve nevezano, bez ikakve teme! Tako smo, na
515 Bela Hamvaš – Katalin Kemenj, Revolucija u umetnosti.
516 Kao ubice, pre ili kasnije se vraćaju na mesto zločina!
517 Ništa se nije promenilo, još uvek smo u 1970-im godinama!
kraju, sedeli u „Karpatiji“ maltene ćuteći. Jedva smo do-
čekali da se vratimo jer dolazi Lajoš gore, kako je obećao.
Lajoš je došao i skoro sa vrata postavio pitanje o Mo-
staru! Samim tim, morao sam pričati o godišnjem odmoru,
obali Jadrana i naravno Grožnjanu.
Pomenuo sam druženje sa slikarom Kuntom iz Miškol-
ca. No, Lajošu to nije bilo zanimljivo. Bio je zaokupljen pi-
tanjem: „Miért gondolta Csontvári hogy az ’Római hid’?“518
Naravno, nisam znao da ga zadovoljim. Bio sam nespre-
man. Zaista, nemam pojma da li tamo ima rimskih iskopi-
na. Koliko znam, nema.
Polako, razgovor je postao uobičajen, pomenuta je
izložba Egyházi művészet,519 koja se otvara sutra. Rekao
sam da odavde idem u Segedin. Tamo ćemo otvarati – prvi
put! – zajedničku izložbu segedinskih i subotičkih umetni-
ka.
Mislim da im se baš nije sviđalo. Lajoš valjda reče:
„Képzőművészeti szinpad a politikusok elképzelésében“,520
ako sam dobro shvatio. Pominjali su i neka imena u Sege-
dinu, uvereni da „takvih“ imamo i mi u Subotici, sigurno.
Prema tome, slične su izložbe krojene baš po njihovoj meri.
Lajoša bi više zanimalo da se pokrene istraživanje onog što
sam pomenuo da će biti program „mađarske galerije“! Na-
ravno, smatram i ja da bi bilo uzbudljivije prirediti izložbu
arhitekture secesije.
Prvi put, danas, Lajoš izričito pominje Becskerek! Nije ni
čudo, nedavno je preminuo Lajoš Filep (7. oktobra 1970).
Maltene, kao đaku, zadao mi je program rada: „Fülep Lajos
roppant érdekesnek látta Streitmann Antal tevékenységét.
Azt kellene feltárni!“521 Počeli smo se prisećati susreta sa
Filepom na Kondorovoj izložbi. Dugo smo razgovarali, za-
pravo slušali Lajoša. Pričao je dogodovštine iz čestih susre-
ta sa starim profesorom – kojeg je, nedvojbeno, obožavao.
518 „Zašto je Čontvari mislio da je to ’rimski most’?“
519 Crkvena umetnost.
520 „Pozornica umetničkog stvaralaštva u konceptu politi-
čara“.
521 „Lajoš Filep je smatrao izuzetno zanimljivim stvaralaštvo
Antala Štrajtmana. To bi trebalo proučiti.“
246
Tako nam je tema večeri postao Lajoš Filep! Moja opse-
sija datumima, „na današnji dan“, taman se poklopila!
– Filep je umro početkom oktobra, Sezan je umro kra-
jem oktobra! Između prošao je pristojan ljudski vek, šezde-
set i četiri godine...
Lajoš me tu, možda nehotice, prekine pitanjem:
– Honnan vetted a mércét, hogy éppen hatvanöt körül
lenne a „normális“ emberélet!? A „nagy öregek“ mind me-
gélték a nyolc évtizedet, vagy annál is többet!522 – kaže izne-
nada, valjda i ne razmišljajući!
– Én egyezek! A Lajost kinevezzük „nagyöregnek“, de ha
jól tudom a Nietzsche nem élte meg a hatvanat523 – smeši se
lukavo Kondor, pokušavajući da izračuna još neke godine. Ja
mu u tome zdušno pomažem, pa skupa nabrajamo:
– Kassák Lajos nyolcvanat élt, Lukács György, gondol-
juk nyolcvanéves, Todoš – Todor Manojlović, a Fülep becs-
kereki barátja még a Streitmann gimnáziumából, amikor
meghalt nyolcvanötéves volt, de a Streitmann hatvannyol-
cat élt! Cezanne hatvanhetet, Gauguin meg ötvenötöt, Van
Gogh bizony csak harminchetet élt – de mindent megfestett
ami kellett a „nagyöreg“ titulához, éppen ahogy Gauguin,
vagy Tiziano nyolcvannyolc, a Michelangelo nyolcvankilenc
évesen524 – zaključuje Kondor!
Sada se, naravno, Lajoš smeje, napominjući da bismo
mogli biti dobri studenti, „akik bemagólták az éveket és
mindenféle adatot de hiába...“525
No, ja ne odustajem, obuzet sam datumom i kažem:
– Majdnem a mai napon, Fülep, huszonvalahány éve-
522 Odakle si uzeo meru da je oko 65 godina „normalno“ za
životni vek čoveka!? „Veliki stari“ su skoro svi doživeli osamdesetu ili
više od toga!
523 Slažem se! Naimenovaćemo Lajoša „velikim starim“, ali
ako dobro znam Niče nije doživeo šezdesetu.
524 Lajoš Kašak je živeo osamdeset, Ðerđ Lukač, mislimo
osamdeset, Todoš – Todor Manojlović, Filepov drug iz Bečkereka još
iz Štrajtmanove gimnazije, kada je umro imao je osamdeset i pet, ali
Štrajtman je živeo šezdeset i pet! Sezan šezdeset i sedam, Gogen pe-
deset i pet, Van Gog samo trideset i sedam – ali je naslikao sve što
treba za titulu „veliki stari“, isto kao i Gogen, ili kao Ticijan od osam-
deset i osam, Mikelanđelo osamdeset i devet godina.
525 „Oni koji su naučili godine i različite podatke, ali uzalud...“
sen megirta azokat a számomra különös sorokat a „Szer-
da“ számára, Gaugain-ról, azaz Cezanne-ról...526
Lajoš uskače, napamet pokušava citirati:
– Közvetlen őse az új fejlődések felé való elindulásnak
Cézanne. Az a Cézanne, aki reakció az impresszionisták-
kal szemben; talán párhuzamosan haladt velük, de egész
más csapáson. Az a Cézanne, akiből divergáló irányban
kiindul Gaugain és Van Gogh. S e két ember közt – nem
ők-e ma a határjelzők? – mennyi minden fér el: Maurice
Denis, Vuillard, Bonnard, Roussel, Charles Guérin, Matis-
se, Marquet, Puy, Manguin stb., Rippl-Rónai, Márffy... Az
utolsó szó eddig, ezen a fejlődési vonalon, Gauguiné, aki a
legszabadabb, legegyénibb és leggazdagabb konzekvenci-
ákat tudta levonni Cézanne-nak, mint mondom, nem ered-
ményeiből, hanem a természethez való állásfoglalásból. A
legfelsőbb fölfedezett eltérés, melyet a Gauguin-termek-
ben észrevettem, ilyenforma: hogy úgy érezzem a vég-
telenséget, mint abban a Cézanne-féle fejben – egyetlen-
egy szóban tehát – ahoz nekem Gauguin egész művészete
szükséges...527
– Ma is még, hány ember van tisztában annak az ese-
ménynek a jelentőségével, hogy egy Cézanne nevű mávész
élt és meghalt? Cézanne a természettel áll szemben ugyan-
olyan gyermekes hittel, rajongással, mélységes megindu-
lással, mint Giotto az Istennel. Mit tanitanak a Cézanne
526 Gotovo na današnji dan, Filep je, sa dvadeset i nekoli-
ko godina, napisao za mene zanimljive redove za „Serdu“, o Go-
genu, odnosno o Sezanu...
527 Neposredni predak na putu prema modernom razvoju
je Sezan; onaj Sezan čija reakcija je nasuprot impresionista, mož-
da je paralelno napredovao sa njima, ali na sasvim drugom putu.
Onaj Sezan iz kojeg su proizašli u različitim smerovima Van Gog
i Gogen. I između ta dva čoveka – nisu li oni granična oznaka? –
koliko toga može stati: Moris Deni, Vijar, Bonar, Rasel, Šarl Geren,
Matis, Marke, Puj, Mangen itd, Ripl-Ronai, Marfi... Poslednju reč
do sada, na ovoj liniji razvoja, Gogen, koji je najslobodnije, najje-
dinstvenije i najbogatije prihvatio ideje Sezana, kao što kažem, ne
iz rezultata, već prema stavu o prirodi. Najveće otkriće u razlika-
ma, koje sam uočio u prostorijama u kojima su bila izložena dela
Gogena, jeste: osećanje beskrajnosti na način kao što je to u Se-
zanovom tipu glave – jednom rečju – za to je meni potrebno celo-
kupno Gogenovo umetničko stvaralaštvo...
247
képei? A természet mezitelen lélekkel, elfogulatlanul, fixa
ideák nélkül való látását. Azt, hogy amikor a művész a ter-
mészettel szembetalálta magát, megszűnt létezni számá-
ra minden azon az egy érzésen kivül, amely az adott pilla-
natban a természethez fűzte. A hitt, a végtelen, a mélysé-
gesen naiv hit. Gondolat, gondolat nagyon kevés bánhat-
ta. Legfeljebb ez a három, a végtelen, naiv hitben fogant:
nincs más, csak én és a természet; nincs más látás, csak az
enyém; nincs más igazság, csak az enyém.528
Naravno, sve ovo napisano je u Parizu, nekog oktobar-
skog dana, nalik današnjem, ali 1906. godine. Ja kao dva-
desetdvogodišnjak nisam tako znao još ni misliti! Na stra-
nu to da nisam tada ni sanjao da ću nekad videti Pariz!
Godine 1953. bio sam u Bajmoku, selu pored Subotice. Je-
dino pametno što sam uradio: sklopio sam brak – septem-
bra meseca – sa Kaćom, koleginicom iz škole u kojoj smo
radili zajedno.
Pomenuo sam godinu, Kondor je odmah prihvatio!
– Én, 1953.- ban majd a Koffánhoz kerülök a grafikára.
A Lajos, bizony, akkor már a „nagyöregek“ járdáját kezd-
te taposni...529
Lajoš Nemet je prethodne godine diplomirao, Művés-
zettörténeti Dokumentációs Központ530 mu je radno me-
sto! Pored toga što ima mesečnu platu, zaista se bavi na-
učnim radom i sarađuje sa uglednicima. No, ono bitno o
čemu počinjemo da raspravljamo jeste provincija! Da li se
može Bečkerek nazvati provincijom, nije valjda Nađbanja
528 Još i danas, koliko ljudi zna da je umetnik pod imenom
Sezan živeo i umro? Sezan stoji pred prirodom sa verom deteta,
ushićenjem, dubokim ganućem, kao Đoto pred Bogom. Čemu nas
uče Sezanove slike? Gledati golu dušu prirode, nepristrasnu, bez
fiks-ideja. Kada se čovek nađe naspram prirode, nestaju sva ose-
ćanja izuzev onoga koje ga, u datom trenutku, vezuje za prirodu.
Vera, beskrajna, duboko naivna vera. Misao, vrlo malo misli ga je
opterećivalo. Naročito ove tri nastale u beskrajnoj naivnosti vere:
nema drugog, samo mene i prirode; nema drugog viđenja samo
mojega, nema druge pravde samo moje.
529 Ja sam 1953. godine primljen na grafiku kod Kofana.
Lajoš je već tada krenuo putem „velikih starih“...
530 Dokumentacioni centar za istoriju umetnosti.
neka zabit? Doduše, to je vreme prekretnice vekova.
Pominjem kao primer ono što sam slušao od pokoj-
nog uglednog Somborca, Veljka Petrovića (1884–1967),
potom od već pomenutog Todoša, Filepovog školskog
druga, takođe i od moga rođaka, maminog ujaka, bačkog
biskupa Lajče Budanovića (1873–1958). Njemu sam ja ski-
nuo posmrtnu masku (!). Bila je nedelja, 16. mart. Ujak An-
tun me je tražio po gradu, nije mogao telefonirati u kance-
lariju. Srećom, imao sam kod kuće gipsa. Tada sam, prvi i
poslednji put, pravio odliv sa ljudskog lica.
Njih trojica, uostalom vrhunski intelektualci, pričali
su maltene isto: u Bačkoj i Banatu skoro je svako govorio
tri jezika: srpskohrvatski, mađarski, nemački, a u Banatu
mnogi su znali i rumunski. Normalno je bilo da se na ško-
lovanje ide u Budimpeštu, Beč, Minhen, zatim u Firencu i
Rim ili u druge švajcarske i nemačke gradove, odlazilo se
i u Pariz.
Čitale su se knjige, mladi su išli na književne kružoke,
obavezno su posećivali pozorište. Kasine, ugledne kafane,
pa i neki imućniji građani, primali su iz evropskih grado-
va novine.
U dućanima, pričao mi je čika Veljko, „Nemci i Mađari
su uzimali srpsku, šokačku i bunjevačku omladinu za kalfe
i prodavce, Srbi opet, švapsku i mađarsku decu da bi sve
mušterije na svom jeziku bile uslužene! Jevreji su prednja-
čili u znanju jezika, trgovali sa ’celim svetom’, slični su i
Švabi, pa se u varošima našim moglo sve kupiti kao u Evro-
pi“. Vozovima se „časom odlazilo“ do Pešte, pa i dalje.
Često su organizovana grupna putovanja.
„Divojke i mlađe žene naročito, išle su u Rim jednom ili
možda dva puta u životu! Vidile su svita, o tome se godina-
ma pričalo. Di ko nikad više nije napuštao svoj salaš. Muš-
ke su regrutacijom, na žalost i ratovanjem, robijanjem, ali
i poslom, prilike prisilile da putuju daleko. Nane su pričale
dici o crkvama, Vatikanu ili kraćim hodočašćima do tada
poznatih ’svetih mista’ i tako im širile vidokrug“, govorio
mi je biskup Lajčo.
Ja pamtim nešto drugo. Naši očevi, stariji ukućani, svi
koji su „odslužili svoje“, nadugačko su prepričavali dogo-
dovštine iz rata, najrađe vreme provedeno u zarobljeniš-
248
tvu. Pamtiću doživotno one divne večeri kada posle „di-
snotora“ dugo u noć pričaju, prisećaju se „lepih dana“ iz
zarobljeničkog logora. Najčešće su bili „trebovani“ od ta-
mošnjih seljaka za rad u paorskim kućama.
Ispričao sam, naravno opet, moju srećnu priču iz Fi-
rence sa Antonijem koji je „robovao“ u Segedinu i tamo
dočekao kraj Prvog svetskog rata. Druge slične znali su i
njih dvojica.
Sve u svemu, zaključili smo da se onda više drugovalo i
sa većom znatiželjom usvajalo sve što je novo. Znanje jezi-
ka bogom dana je sreća višenacionalnih područja!
– Becskerek a nagy példakép!531 – kaže Lajoš i slikovi-
to govori o „zračenju“, ali i povratnom dejstvu. Ističe ulo-
gu Antala Štrajtmana, koji je održavao tu čudesnu vezu sa
Budimpeštom, Nađbanjom, Gedeleom, odnosno velikim
umetničkim centrima gde su izlagale – pa i bivale nagra-
đivane – tkalje koje je on obučavao u Bečkereku. Filep i
Todoš, maltene, prošli su, ali i boravili u svim značajnijim
evropskim centrima i tamo se redovno služili odgovaraju-
ćim jezikom!
Za Lajoša to je centralna tema! U vedrom raspolože-
nju, ali ozbiljno isprovociran pitanjem, govori:
– Ahogy azt Béla szabadkai munkatársa mondaná,
egyszer igy egyszer úgy: „Igaza van Marxnak!“ vagy fordi-
tva „Nincs igaza Marxnak!“532 – on razmatra primer „uni-
verzalnog čoveka“ Štrajtmana – slikara, dizajnera, peda-
goga, inicijatora i organizatora koji odnekud stigne u Beč-
kerek! Potom, banatska varošica po mnogo čemu bude
pravi grad!
– Ha roszra fordúlt volna minden, azt kellene mondani
„Igaza van Marxnak, nincs Isten!“ Miután sikeres volt a fo-
lytatása, lett szövőműhely, eljártak Nagybányára, tanitott
sikeresen (Fülep, és a többi ismert tanitványa), rajzot mint
első az országba magas fokú szintre emelte, művészte-
lepet alapitott, kiállitást rendezett, tevékenykedett mint
szervező sok mindenben, sikeres iparművász stb. mit
531 Bečkerek je dobar primer!
532 Kako je to rekao Belin subotički kolega, jednom ovako,
jednom onako: „Marks je u pravu!“ ili obrnuto „Marks nije u pravu!“
kellene mondani? „Nincs igaza Marxnak, van Isten!“ Va-
gyis azt hogy Streitmann Antalt a jó Isten küldte Becskere-
kre hogy nekem formáljon professzort a Bela Durancinak
meg készitsen elő munkafeladatot!?533
Veče nam je sve više postajalo nezaboravan susret!
Lajoš Nemet nikad pre nije bio tako opušten, ali i te kako
angažovano zapitan, podstaknut na diskusiju.
Odjednom, kao smrtno ozbiljan, Kondor postavi pitanje:
– Béla, hogy mondtad, mikor nyilik a szeged-szabadka
kiállitás? Szombaton!? Az éppen október 31-én lesz! Mint
1906.-ban. Kiváncsi vagyok mit birsz majd hasonlót „kiné-
zni“ belőle, ami hasonlitana a fiatal Fülep Lajos irására
a „Szerdában“ – ahogy azt te mondanád: „a mai napon
történt“.534
Umesto mene, Lajoš odgovori u trenu – semmit!535
– Ezt akartam hallani, nem csak az emlitett kiállitás
kapcsán...536 – zaključi Kondor, obrazlažući to svoje mišlje-
nje, Lajošev odgovor i moju saglasnost, otprilike sa tim da
na likovnu pozornicu danas, ne samo ovde, ulazi više „laž-
nih svetaca“, nego što ih je ikad bilo ranije. – Napról napra
szaporodnak a dilettánsok mint az egerek, ezeket nem le-
het a városból kivezetni mert a „furulyások“ is többnyire
533 Ako bi sve krenulo na gore, onda bi trebalo reći: „U pra-
vu je Marks, nema Boga!“ Pošto je nastavak bio srećan, bilo je i
tkaonice, odlazili su u Nađbanju, podučavao je uspešno (Filep, i
ostali njegovi poznati učenici), kao prvi u zemlji slikanje je podigao
na viši nivo, osnovao je umetničku radionicu, organizovao je izlož-
be, često je radio kao organizator, uspešan umetnik itd, i šta bi još
trebalo da se kaže? „Marks nije u pravu, postoji Bog!“ U stvari to
da je Antala Štrajtmana poslao sam Bog u Bečkerek da meni for-
mira profesora, a Beli Duranciju da pripremi radne zadatke!?
534 Bela, šta si rekao, kada se otvara izložba Segedin–Su-
botica? U subotu!? To će biti tačno 31. oktobra! Isto kao i 1961.
godine. Zanima me kakve ćeš sličnosti videti tamo, nešto što bi li-
čilo na tekst mladog Lajoša Filepa u „Serdi“ – kako bi ti to rekao:
„dogodilo se na današnji dan“.
535 Ništa.
536 Ovo sam želeo čuti, ne samo u vezi sa spomenutom
izložbom...
249
botcsinálta kritikusok.537
Ja sam se odmah sa tim složio – naime, takođe mislim
da se znalaštvo, odnosno zanat, sve više zapostavlja u ime
nečeg meni neumetničkog. Lajoš se nije upuštao sa nama
u diskusiju na tu temu. Ostao je više zainteresovan za taj-
nu prekretnice vekova u takozvanoj provinciji.
Razišli smo se zaista kasno. Ja ostajem spavati kod
Kondora. Sutra moram raditi sa Šoljmarom. Od beleženja
u dnevnik nema ništa.
Kondoru se ne spava. Ne spava se ni meni baš. Nastav-
ljamo razgovor, prekinut odlaskom Lajoša.
Nekako, više smo sedeli i ćutali. Kondor, kao uzgred,
kaže: „Én is mint a Lajos, valóban azon töprengek – miért
épp hatvanöt év lenne a ’normális emberélet’?!“538
Pokušao sam mu objasniti da nisam normirao du-
žinu, nego polazeći od naše reči „pristojan“ mislio
sam da je ispravno „tisztességes“,539 to mu dođe kao
„elfogadható“.540
Bela se smeje: „Miért lenne elfogadható, sokkal
’elfogadhatóbb’ az ajánlat hogy hatvanöt helyett nyol-
cvanöt? Igaz, a rövidet is duplán lehet megélni ha nem
haszontalan!“541
Nastavili smo razgovor, zanimao ga je Todoš! Pričao
sam mu o Todoru Manojloviću, koji je takođe maturirao
kao đak Antala Štrajtmana. Naravno, bio je izvanredan
učenik. Uzgred, rekoh Kondoru da je Todoš odjednom
izgubio oba roditelja, umrli su jedno za drugim u istom
danu! Ipak, on je maturirao u roku. Potom je dugo zavisio
od naklonosti svojih tetaka koje su o njemu vodile brigu.
537 Iz dana uz dan sve je više diletanata, množe se kao mi-
ševi, njih nije moguće izvesti iz grada jer su „frulaši“ neprofesio-
nalni kritičari.
538 „I ja, kao i Lajoš, zapravo razmišljam o tome – zašto je
baš šezdeset i pet godina ’normalni životni vek čoveka’?!“
539 „Pošten“.
540 „Prihvatljivo“.
541 „Zašto bi bilo prihvatljivo, kada je ’prihvatljivija’ po-
nuda osamdeset i pet umesto šezdeset i pet? Istina, i kraći period
može da bude dovoljno dug ako ga proživimo u radu.“
No, odlaskom na studije u Budimpeštu, zatim u Nađvarad,
Todoš se lako osamostalio, ali i trajno ostao usamljenik.
Drugovao je sa pesnikom Endreom Adijem. U Bazelu
je studirao istoriju umetnosti, a potom živeo u Firenci par
godina. Između dva rata bio je likovni kritičar i profesor
istorije umetnosti u Beogradu, pesnik i prevodilac.
Posle rata, socijalistička vlast ga je skrajnula, nije imao
ni karte za snabdevanje, a naravno ni penziju. Živeo je kod
jedne od tetaka kao izgnanik iz društva.
Potom su ga polako prvo književnici, a potom i Tivadar
Vanjek, rukovodilac umetničke kolonije Ečka kod Zrenjani-
na, počeli pozivati. Na kraju, mislim da je dobio i penziju,
postao je opet, maltene pred smrt, cenjeni intelektualac.
No, bitno je da sam Kondoru pričao o onome što sam
ja od Todoša čuo baš u vezi sa našom današnjom temom
– provincijom!
Todoš je sjajni primer intelektualca Monarhije, sve-
strano obrazovan, buntovan, osećajan i ljubopitljiv, govori
više jezika. Živi sam, ali strahuje od samoće. Uvek spre-
man za konverzaciju „u društvu ljudi od duha“. On mi je,
sigurno, najkompetentnije pričao o maltene „instituciji“ –
„asztaltársaság“ („društvo oko stola“). Na primer u Nađ-
varadu, njemu su seanse „oko stola“ sa Endreom Adijem
trajne uspomene. Okupljali su se slikari, glumci, pisci i lju-
di sličnih razmišljanja. Među njima Todoš se oseća manje
usamljen. Ozračen avangardnim zanosom generacije, i
sam postaje delatnik sveta umetnosti.
Mladi Todor Manojlović je naslutio da „umetnost nat-
kriljuje sudbinu, opire se trivijalnostima, a kreativnost je
svrsishodnost življenja“. Bilo je to u sazvučju ili, bolje reče-
no, deo ustaljenih rituala intelektualnog druženja. Zapra-
vo, to je forma buntovnog otklona, mladi su na taj način
ignorisali svakodnevicu, distancirali se od ravnodušnosti i
tragike „običnih“ koji se mire sa sudbinom. Često, imali su
u džepu manje novca i od prosečnog građanina, verovatno
nisu prethodno doručkovali ili večerali. No, seli su za sto,
tačno u uobičajeno vreme, poručili ono baš „uobičajeno“
(najjeftinije u skladu sa finansijskom situacijom). Po cenu
gladovanja, morao se sačuvati minimum – dostatan za
svakodnevni ritual! Konobari se prave blesavi, „smatraju
250
mladu gospodu osobenjacima koji ne žele drugo do čaja“.
Nonšalantno prikrivanje nemaštine uzvraćali su podjed-
nako glumeći i klanjajući se kao da je poručen najskuplji
šampanjac. Znali su da će galantno davati napojnicu kada
dođu do novca, što se događalo, doduše u ređim prilika-
ma, ali obavezno kada od kuće stigne „apanaža“.
Redovno, okupljanje oko stola bi postalo prepoznatljiv
detalj, posebnost svojstvena lokalu u određeno vreme.
Naravno, „törzsvendég“ (stalan gost) tada je bio cenjena
ličnost! Posebno poštovan ako je, povrh svega, i poznata
figura društvenog života. Ugostitelji su i te kako vodili ra-
čuna o prestižu „kuće“. Naravno, atraktivan zbir događa-
nja odvijao se na sceni koju su pažljivo negovali i nadzirali.
U manjim gradovima „Gradska kafana“, obično u centru,
središte je društvenog života, posve druge stvarnosti od
privatnosti građanskog doma. Bila je to pozornica, privlač-
na posebnost u kojoj je čast biti učesnik. Mnogi su im za-
videli, ali su i sami pripadali tom štimungu, ogovaranjem
ili priželjkivanjem, maštanjem o tome da se bude u ozrač-
ju „čaršije“. Što je, naravno, većini populacije bilo nedo-
stižno.
Mladi Manojlović, kao i njegovi vršnjaci, od malena su
se pripremali da jednom stasaju do kolopleta mislećih gra-
đana, koji nisu masa već jedinke. Školovali su se da budu
dostojni „Evrope“, makar to bila samo prestonica ili nešto
veći grad od zavičajne varošice, sela. Bilo je to karakteri-
stično za austrougarske, samim tim i za vojvođanske varo-
ši, „gvozdenim putem“ vezane u moderni „krvotok“ koji
pulsira evropski! Budimpešta njima nije bila daleko!
Pomenuo sam Kondoru da je Jožef Pehan u Vrbasu
stanovao, imao fotografsku radnju u kojoj je radila supru-
ga, atelje je držao u Pešti i tamo provodio deo sedmice. To
je bilo nužno radi permanentnog kontakta sa „Evropom“.
Zanimljiv detalj, takođe nezamisliv bez „gvozdenog
puta“, jeste karakterističan primer vezan za Novi Sad. U
neposrednoj blizini jodne banje – čiju je atraktivnu zgra-
du projektovao ugledni arhitekta iz Pešte Imre Franček, a
bila je zgotovljena za 1. januar 1910. godine – postojala je
i krčma. Na račun krčmara jedan „dežurni“ novinar održa-
vao je telefonsku vezu sa prestonicom! Tako su najsvežija
događanja odmah, u pisanoj formi, mogla biti pročitana
na oglasnoj tabli! Prvobitno krčma, brzo je postala dobro
znano stecište gde su se čule najnovije vesti, omiljeno me-
sto gostiju banje, sastajalište ljudi od pera, formirala su se
„društva oko stola“, znalo se da neke poznate ličnosti uvek
možete ovde sresti! Naravno, „gvozdenim putem“ stiza-
le su novine. Čitali su ih gosti krčme i kliktali glasno kao u
svatovima! Oni su vesti iz prestoničke štampe već znali, uz
kafu, sa oglasne table promućurnog birtaša!
Todoš, u Bečkereku pripreman za Evropu, kao Lajoš
Filep i drugi, školovao se tako da svugde bude „kao kod
kuće“ znanjem jezika, informisanošću. Video je izložbe,
poznavao lično autentične stvaralačke stožere događanja,
brodio maticom progresa od jednog do drugog „asztaltár-
sasága“. Kada se aprila 1913. godine privremeno skrasio
na Filozofskom fakultetu u Bazelu, bio je to samo „ozva-
ničeni“ nastavak, ali nikako i kraj jedinstvenog studiranja
– kakvo ne propisuju školski programi. Naravno, na takav
način obrazovan kritičar moći će 1920. pisati o slikaru Pe-
tru Dobroviću sledeće: „/.../ On će biti sposoban da spro-
vede sintezu novog što živi u njegovoj težnji i njegovoj volji
i starog koje dejstvuje kroz njegovo sećanje, on će uspeti
da iznad nasilno presecajućeg mrtvog zida doktrine vas-
postavi slobodno, živo strujanje kontinualnosti, iz kojeg se
spontano rađaju nove vrednosti.“
Čika Todoš za stolom umetničke kolonije Ečka, nedvojbe-
no srećan, znao bi reći: „Valamikor ugyanilyen volt az ’asztal-
társaságok’ hangulata...“,542 nagnuvši se prema meni, govo-
reći mađarski da bi još više potencirao štimung oko stola
nekad, kada su se jedan drugom obraćali na više jezika,
iako su svi govorili iste, ali tako naglašavajući ili čineći au-
tentičnijim izrečeno.
„Szoktunk mink is összejönni de inkább valakinél, saj-
nos mind ritkábban...“,543 kaže Kondor. Podseća me na
prethodne godine, uzgred konstatujući da se onda sasta-
jalo radi slobodnijeg iznošenja mišljenja, naravno u nečijoj
542 „I nekada je raspoloženje ’društva oko stola’ bilo ovakvo...“
543 „I mi se sastajemo, ali uglavnom kod nekoga, nažalost
sada već sve ređe...“
251
kući. Izgleda, sve je manja potreba ili želja. „Az asztaltár-
saságok ideje kiment a divatból... Sajnos!“544
Pošli smo na spavanje, pokušavajući sami sebi progla-
siti današnju sedeljku, ili ćaskanje, nekadašnjim „druže-
njem oko stola“. „A mai világ egészen más!“,545 zaključi-
smo. „A vidékiesség most a belvárosra jellemző. Az nem a
hajdani provinció!“,546 reče Bela.
30. 10. 1970, petak
Prepodne, po dogovoru, u Nemzeti galeriji kod Šolj-
mara. Prvenstveno, razgovarali o imenima umetnika
koje ćemo razmatrati nadalje u sklopu teme „Magyar
képzőművészek alkotásai Vajdaságban“.547 Složili smo se,
naime, oko toga da bi bilo pogrešno koristiti termin „Ma-
gyar képzőművészet Vajdaságban“.548 To bi opet stvaralo
nesporazume. Poput one namere Joške Ača da to bude iz-
dvojena galerija samo Mađara po nacionalnoj osnovi.
Setih se Lajoša Filepa: „/.../ minden nép művészete
annyira egyetemes, amennyire nemzeti és viszont...“549
Naravno, složili smo se lako da je bitno evidentirati
vredna dela ako se na terenu nađu! Potom, ono najvredni-
je trebalo bi otkupiti, ako to bude moguće. Možda vlasni-
ci ni ne žele da se rastanu sa delima koja ih podsećaju na
prošlost, porodicu...
Pišta me je uveravao da će sa njihove strane sve olak-
šati kako bi, eventualno, dela rođenjem vojvođanskih Ma-
đara mi mogli preneti u Suboticu. Otišli smo na ručak u
„Aranjkapcu“, a potom na kupanje.
544 „Vreme ’društva oko stola’ je izašlo iz mode... Naža-
lost!“
545 „Današnji svet je sasvim drugačiji!“
546 „Provincijalizam je sada karakteristika centra metro-
pole. Nije to više negdašnja provincija!“
547 „Dela mađarskih likovnih umetnika u Vojvodini“.
548 „Likovna umetnost Mađara u Vojvodini“.
549 „/.../ umetnost svakog naroda je toliko univerzalna ko-
liko i nacionalna i obrnuto... “
 Vratili smo se u kancelariju i oblikovali provizorni ce-
novnik za slučaj početnih pregovora sa onima koji ponude
dela za otkup. No, ono najvažnije što sam od Pište čuo za-
brinulo me je! Treba biti jako obazriv, mnogo slika nastalo
je u ateljeima umetnika, ali nisu ih oni slikali nego njihovi
studenti ili pomoćnici. To važi naročito za tridesete godi-
ne ili razdoblje privredne krize. Zapravo, to je period izme-
đu dva rata! Baš ono što ja mislim da će biti jezgro galeri-
je. Naime, preprodavci su iz Mađarske donosili slike. One
koje su se više sviđale kupcima pojavile su se i više puta
na tržištu. Iste – u drugoj varoši! Slične ili malo izmenjene.
No, svakako, „ostvarenja“ zvučnih imena, čak i sa auten-
tičnim potpisima. Sve to treba primiti s rezervom, ne pa-
ničiti i ne opanjkavati autore sumnjom koja ne može biti
potvrđena! Znači, po onom narodnom – „tri puta meri pa
onda reži“, mora se vršiti ekspertiza. Srećom, pasteli Iš-
tvana Nađa mahom su otkupljivani uz pomoć Bele Peha-
na, odnosno od prvih vlasnika koji su kupovali od slikara ili
njegove supruge Mariške. Ima još dela za koje smo sigurni
da su autentična! To su, isto tako, dela kupljena na izlož-
bama ili u ateljeima. Vlasnici su, mahom, prijatelji ili do-
bri poznanici. Na primer Štrajtmanova Felsőbányai utca550
(1904) visi na zidu ugledne starice, koja je skupa sa pokoj-
nim suprugom sliku kupila na izložbi od samoga autora u
Bečkereku/Zrenjaninu.
Srećom, do sada nismo imali problema. Sve što je već
u zbirci provereno je, nije sumnjivo.
Ispričao sam Šoljmaru događaj, baš aktuelan, povo-
dom ovih razgovora!
U leto 1966. godine, sva uzbuđena, dotrči naša komši-
nica, udova Šandora Lifke, čuvenog filmadžije još sa počet-
ka veka. Kupila je manju sliku, naravno „uljanu“, od popular-
nog mađarskog slikara, imenom Janoš Vasari (1867–1939).
Simpatičan mali predeo, rekao bih obala mora, neke kroš-
nje, naravno u desnom donjem uglu, autentična signatura:
„Vasary J“. U želji da pažljivije pročitam, po mom ustalje-
nom običaju, nakvasim pljuvačkom kažiprst i pređem pre-
ko signature.
550 Felšebanjska ulica.
252
Šta to bi! Signatura se razmazala! Eržebet Lifka krikne
na sav glas i počinje da me grdi, preti milicijom jer sam
ja nesmotreno uništio potpis pa „sada slika više ništa ne
vredi“!
Lacika Sekereš i ja iznenađeno i zapanjeno gledamo
goropadnu komšinicu, koja izvan sebe od besa ne razmi-
šlja... Ućutala je, kao gromom ošinuta, kada joj je do pa-
meti doprlo šta govorim. Pokušavao sam rečima: „Shvati-
te ženo, kako to da se boja nije osušila, a slikar je mrtav od
pre Drugog svetskog rata?!“
Dogodilo se sledeće: uz kafu, ćaskajući sa njoj dragim
„nabavljačem“ u koga ima poverenja, rekla je kako joj se
sviđa „Vasari“, videla je njegovu sliku kod prijateljice. On
je, par sati potom, došao sa slikom. Setio se da „njegov
drug ima jednu, doduše malu“ i otišao je po nju. Zahvalna,
posebno ganuta njegovom pažnjom, platila je, sva srećna
što sada i ona ima „Vasarija“.
Naravno, otišla je „na miliciju“. Poznati i nadasve po-
pularni preprodavac koji je, baveći se unosnim poslom,
povrh svega i sam „proslikao“, priznao je prevaru! Naša
blagorodna komšinica molila je milicionera da ga pusti.
Vratio je novac, ona sliku i kao da se nije ništa desilo.
Šoljmar je imao sličnih dogodovština, ja takođe još.
Lepo smo se ispričali i rastali do sledećeg susreta.
Morao sam gore u Budim. Dogovor je da u „Pešt-Bu-
da“ sretnem Šanjiku Toroka koji će me čekati sa nekim pri-
jateljima. Bio sam, ali i brzo otišao. Vratio sam se u Bécsi
utca gde me Kondor nije očekivao tako rano. Iznenadio se!
Proveli smo veče uobičajeno, razgovarali o svemu i
svačemu. Ujutro, što ranije, polazim za Segedin.
31. 10. 1970, subota
Nisam uspeo poći baš rano. Kondor i ja smo popili
kafu! Nisam hteo ništa da doručkujem. Jedva čekam da
stignem do pijace u Kiškunfeleđhaza. Svaki put, ako je ju-
tro, skrenem na slikovit trg sa crkvom. Bočno je pijaca i
lacikonyha,551 gde ja sebe uvek čašćavam jedinstvenom
gozbom!
551 Birtija.
 Nigde se tako dobro ne jede kao u lacikonyha! Kon-
dor se slaže sa mojom konstatacijom. No, on koji jedva
da uopšte jede nije merodavan degustator! Naravno, i ne
pokušava da govori o ukusu ili kobasicama, hurkama, pe-
čenim ribama i svinjetini... Kaže mi da je lacikonyha spe-
cifična institucija. Misli da je to vrhunski domašaj rafini-
ranog obmanjivanja sirotinje, otprilike: „A szegények ámi-
tásának legrafináltabb eszköze amit a komunisták ’átmen-
tettek’ a régi időből.“552
Ispratio me je i usput veselo tešio: „Te csak csámcsogj
a többiekkel kórusban, élvezd a ’lacikonyhát’, veled élvezi
a magyarság java része!“553
Naravno, ugostio sam se bogato! Nastavio put i stigao
u Segedin. Pravo pred izložbenu dvoranu Muzeja Ferenc
Mora (kuća sa izložbenim prostorima u više nivoa, Hor-
váth M. utca). Parkirao sam malo dalje u istoj ulici.
Izložba je već postavljena. Dežurna osoba mi kaže: „A
szabadkaiak déltájban jönnek...“;554 imam vremena, mogu
izložbu razgledati do mile volje, sam. Posle, biće tu neopisi-
va gužva. U Segedinu uvek ima mnogo publike! popis robe na pijaci. Nigde godine nastanka dela! Valjda s
Katalog je gotov! Radila ga je mađarska strana (ose-
ćam to po prevodu uvodnog teksta na srpskohrvatski),
potpis je Žuža D. Feher. Sednem i čitam: „/.../ Különleges
érdekességű a közös kiállitás, ahol a művekben ellenőri-
zhetők az egyezések és az eltérések, azok az új vonások,
amelyekkel a két ország képzőművészete gazdagodott,
a határokat átlépő kollektivitás révén.“555 Drugarica
Žuža pripada onima koji mogu da „pucaju visoko“, mora
552 „Najprefinjenije oruđe obmanjivanja siromašnih sloje-
va koje su komunisti ’očuvali’ iz prethodnih epoha.“
553 „Ti samo mrmljaj u horu sa ostalima, uživaj u onom što
se zakuvalo, sa tobom u tome uživa i najveći deo Mađarske!“
554 „Subotičani dolaze oko podneva...“
555 „Od posebnog je značaja zajednička izložba, gde se u
delima mogu pratiti istovetnosti i različitosti, one nove karakteri-
stike, koje likovnu umetnost obe države čine bogatijom zahvalju-
jući kolektivitetu koji prevazilazi granice. “
253
biti da je član partije! Pominje i „ország“556 i „határ“557 i
„kollektivitás“,558 u smislu otvaranja. Na kraju, poslednji
pasus: „Nincs közöttük szenvtelen, rideg tényközlő vagy
cinikus szellem, mindannyian hevesen érdeklődnek koruk
eseményei, jelenségei iránt. A valóságtól a képig, a képtől
a valóságig deduktiv, vagy induktiv módon, de mindig az
őszinte közlésvágy meggyőző erejével jutnak el.“559
„Od stvarnosti do slike, od slike do stvarnosti“ – svi-
đa mi se što ne meša jedno s drugim, govori struka.
„Nincs közöttük szenvtelen, rideg tényközlő vagy cinikus
szellem“,560 već je demagogija, od partije odobreno usme-
renje. Maltene „savremenom Evropom obasjano zajed-
ništvo umetnika“. Znam da smo sa obe strane „obdareni“
ne toliko ciničnim, ali svakako „cinkatorskim“ dušebrižni-
cima, koji se „hevesen érdeklődnek“,561 ali za nešto – na-
ravno – drugo, a ne za umetnost.
No, videće se, ovo je ipak prvi put zajedno! A to smo
hteli, naročito Imre Dević, koji je saradnju pozorišta podi-
gao na zavidan nivo. Sada, već na startu, katalog je slab. Kao
ciljem da se ne primeti kako je prošao „rok upotrebe“?
Razgledao sam slike i skulpture, izložba deluje impo-
zantno. Ne znam kada ćemo mi imati ovakvu galeriju!
Prvo odmeravam ulogu Subotičana. Ferika Kalmar,
prepoznatljiv, drugačiji, nije „konfekcija“. Petrik, poseban,
sviđa mi se. Šafranj, nije više „Meštro“, samosvojan je još
uvek. Torok, očigledno primećen (!), Žuža ga ne pominje,
556 Državu.
557 Granicu.
558 Kolektivitet.
559 „Među nama nema ravnodušnih, ljudi koji hladno
iznose samo činjenice, ili onih sa ciničnim duhom, svi se intenziv-
no interesuju za događaje i pojave svoga doba. Od stvarnosti do
slike, ili od slike do stvarnosti, deduktivnom ili induktivnom meto-
dom, ali uvek dosežu željeno ubedljivom snagom iskrene želje da
se nešto saopšti.“
560 „Među nama nema ravnodušnih, ljudi koji hladno
iznose samo činjenice, ili onih sa ciničnim duhom“.
561 „Intenzivno interesuju“.
ali na njega misli kada piše: „A világűr élményből leszűrt
dekorativitás, de még a gépi mechanizmus képben lehet-
séges megragadása.“562 Silađi, pouke Decembarske grupe,
radi u prepoznatljivom i sada već „osobnom maniru“.
Slikare Segedina ne poznajem dobro. Obično, kada do-
đemo, vode nas u nekoliko ateljea. Ostalo ne vidimo. Bio
sam kod slikara Lasla Vinklera. Iz razgovora doznao sam
da je rođen u Subotici 1912. godine. Slikar, grafičar, pro-
fesor. Često ga s ponosom pominju kao „učitelja“. On je
zaista samosvojan, poseban, drugačiji, jedinstven u ovom
„stadu“ soc-realističkog ishodišta. Nedvojbeno, izdvaja se
znalaštvom! Nemiran duh sa neiscrpnom zapitanošću, čak
i zamara naglašenim tragalaštvom. No, očevidno je hrabar
i posvećen likovnom stvaralaštvu.
Pomenuo sam mu Imrea Vinklera, našeg omiljenog
profesora, slikara autentične poetike, tragične sudbine.
Nisu rođaci, nisu se poznavali. Vinkler „segedinski“ mi je
pominjao samo dr Vinka Perčića, našeg poznatog lekara,
koji je i kolekcionar. To je, mislim, njihova veza. Drago mi
je što sam upoznao ovog zanimljivog slikara. Ipak, on je
ovde najvredniji.
Uveren sam da je sjajan vajar Šandor Tot, mislim da je
nešto mlađi od mene, prijatan čovek! Upoznao sam ga već
ranije. Šteta što je predstavljen samo plaketama. Znam
njegove dobre portrete. Deluje mi kao stamena figura,
skulptor starog kova, ima dobar zanat, oblikovatelj koji se
ne glupira bezrazložnim tragalaštvom.
Pojaviše se Gabor Silađi i Jožef Pinter, segedinski slikar,
obično naš domaćin. Rekao bih da je on jedan od zaslužni-
ka ove zajedničke izložbe.
Otišli smo u obližnji lokal, seli da nešto popijemo, na-
ravno dogovaramo sve što treba za večerašnji ceremoni-
jal. Ubrzo, pridružio nam se Zoltan Seleši, kustos u muzeju
i blagorodna duša. Istoričar umetnosti, lepo sarađujemo.
Imam utisak da on nije prodoran, niti „politički aktivan“,
rekao bih da ga ovi baš ne cene. On je, pak, iznad, ne na-
meće se!
562 „Dekorativnost nastala iz doživljaja vasione, kao i fas-
cinacija mehanizmom mašine izražena u slici.“
254
Izložba je otvorena uz veliku pompu pred zavidnim
brojem građana. Dosta je i naših Subotičana. Moda je do-
laziti u Segedin!
Dobro je što se lepo završilo! Družili smo se posle
otvaranja izložbe.
Vratili se u Suboticu kasno, noću. Mnogi su ostali, za-
pravo i došli su da ovde provedu sutrašnji dan, kao gosti
kolega iz Segedina i Hodmezevašarhelja. Nedelja je!
1. 11. 1970, nedelja
Dan proveo sa porodicom.
2. 11. 1970, ponedeljak
U muzeju pripremao slike za izložbu u kasarni. Vojska
je tražila manji izbor slika na temu Subotica, 1945–1970.
Zapravo, to ću kao ilustrativni materijal koristiti za moj
razgovor sa vojnicima. Dolazili su na izložbu, neki su zain-
teresovani da o tome, pa i o drugim temama, popričaju.
Shvatam ih, bio sam i ja vojnik. To je „program“ zanima-
nja, nešto drugo, drugačije od vojničke svakodnevice. Brzo
sam spremio desetak eksponata; bili su i odneli.
Danas sam, zapravo, najviše sređivao dnevničke zabe-
leške oko boravka u Pešti i Segedinu. Nažalost, u Segedinu
baš ništa nije bilo vredno nezaborava. Čudno? Niko nije,
tokom celog dana, ni pomenuo da je umro Lajoš Filep, je-
dinstvena figura kulture!
„Sjaja svetlih boja.“Pešta je drugo. Tamo, bilo sa Kon-
dorom i Lajošem, odnosno sa Šoljmarom, svaki razgo-
vor mi je zanimljiv. No, to je nemoguće popamtiti, najvi-
še ode „u vetar“, sigurno će biti zaboravljeno. Važan mi je
štimung! Svi razgovori su mi sadržajni, podsticajni, mogu
sa njima da proverim vlastite zamisli. Toga u subotičkom
okruženju nemam. Tu je sve drugačije. Sa Bandikom Le-
vaijem, Jožom Gelerom, više se razgovara o arhitekturi
na kojoj skupa radimo. Kada odem u Urbanistički zavod,
razgovor sa Karčikom Denegrijem mi prija. Mislim da smo
mnogo toga trajnog zajednički uradili na licu grada. Uspeš-
no smo „taktizirali“. Čak u krugovima zaštitara, zvanično,
pominje se kao primer saradnja službe zaštite spomeni-
ka kulture i subotičkog Urbanističkog zavoda! Sa Domom
kulture više nemam takve odnose kao ranije. Upravnik se
osilio, maltene to je institucija koja, njegovom „zaslugom“,
natkriljuje sve ustanove kulture u gradu. Ico Poljaković na-
žalost, iako stručan, nije „politički podoban“, samim tim
on je skrajnut. Oseća se „u vazduhu“ nešto čega pre nije
bilo. Vrhuška je prema „ostalima“ podozriva, sve više se
oslanja na mišljenje osvedočenih „podrepaša“. Postaje
pravilo da su, bez obzira na stručnost i dobre namere, lju-
di podeljeni na one prvog reda (članovi partije), odnosno
na one ostale, koji su drugog reda. „Politička podobnost“
postala je kategorija iznad svega i svakoga. Ličimo na prve
godine „u slobodi“. Sunovraćeni smo na početak. Rigidni
socijalistički realizam koji u mađarskoj umetnosti, napo-
kon, bledi iz dana u dan, rekao bih da polako nestaje, ovde
kod nas sve je više realnost „samoupravne“ socijalističke
stvarnosti.
Primetna je delotvornost glasačke mašine minornih.
Kao da se spremamo za rat! Zavladala je posve debilna
doktrina „preventivne sumnje u svakoga“, izuzev članova
partije, a priori poverljivih! Bilo bi smešno da nije zastra-
šujuće – gmizavo napredovanje mediokriteta u svim sfera-
ma nadgradnje. Jedan pisac/filozof, ovde rođen 1928. go-
dine, Radomir Konstantinović, napisao je već studiju na tu
temu – Filosofija palanke. Nisam još čitao. No, naslov je
zaista preteći! Rade K. živi sada u Beogradu.
5. 11. 1970, četvrtak
Današnji događaj značenjem nadmašio je bezbroj
prethodnih, neće ga nadmašiti, sigurno, brojna naredna
zbivanja! Požar u Gradskoj kući, goreo je tavan!
Dok smo nešto posle 9.30 sati razgovarali Antika Gri-
zak, Ico Poljaković i ja, kao da se događalo nešto neobič-
no, nesvakidašnji metež. Istrčimo iz kancelarije, vidimo da
neki jure na treći sprat. Naravno, mi za njima. Pored ate-
ljea Imrea Šafranja, kroz vrata koja vode u tavanski pro-
stor, kulja dim!
Već ima ljudi koji se unezvereno muvaju. Antika Grizak
(domar) snašao se prvi. Posve smireno, dohvati protivpo-
žarni aparat sa zida, usput naredi da donesu još, i počne
gašenje. Samo, aparat ne funkcioniše! Srećom, među do-
255
nesenima bilo je ispravnih, to je učinilo početnu interven-
ciju uspešnom. Požar je ubrzo ugašen, sprečena je nesa-
glediva šteta. Grozimo se od pomisli na to da je Gradska
kuća mogla goreti!
Napokon, mogao sam ući u tavanski prostor. Tada
sam tek ugledao stravičnu i rečitu „mrtvu prirodu“ ispre-
turanih, izlomljenih, neprepoznatljivih krhotina, ostataka
onoga što je sada gomila pepela. Sa užasom, počeo sam
prepoznavati delove inventara Šafranjevog ateljea, odno-
sno ugljenisane patrljke blind-ramova, nepotpuno sago-
rele, ali „temeljno“ nakvašene rolne crteža i skica, ostatke
tapiserije, razlupanu keramiku, kao i sve ostalo iz čega se
može sagledati „činjenično stanje“.
Šafranjev atelje, naravno, stajao je netaknut od poža-
ra, ali sve što je u njemu bilo sada više ne postoji, uništeno
je! Prethodno, sve je sam Šafranj spakovao!
Nemarno i bahato, nečijom naredbom, izbačeno je u
tavanski prostor! Iznešeno je s tim da se, po okončanju
radova na uvođenju centralnog grejanja u Gradsku kuću,
lepo vrati gde je i bilo. Urađeno je što je urađeno, ali ne
„lepo“ već neodgovorno, kao da je to neki otpad, a ne
kompletna dokumentacija o jednoj nadasve stvaralačkoj
egzistenciji!
Na svu nesreću, zavarivači su radili i u tavanskom pro-
storu. Njima neki tamo „krš“ pored zida, na stolu, verovat-
no nije značio ništa. Šafranj je na sto sam slagao sve što je
spakovao. Mislio je da je tako bezbedno! Niko zavarivače
nije upozorio da je to vrednost. Varnica je prhnula među
slike rađene uljem ili se „ugnezdila“ među rolnama papi-
ra! Buknulo je plamenom, onda je zastrto penom, zalivano
vodom i rastureno da bi se dokrajčile tinjajuće žeravice.
Dobitnik ovogodišnje Oktobarske nagrade Subotice,
tačno mesec dana kasnije, ostao je bez slika, tempera,
akvarela, crteža, svojih i na poklon dobijenih od kolega,
kupljenih, kao i nađenih etnografskih predmeta, knjiga i
pisama, dnevničkih beležaka iz Pariza. Naravno i slika ra-
đenih u Parizu, pre. Sada je opet bio u Parizu. Vratio se,
pa je i sam učestvovao u pražnjenju ateljea. Ostalo mu je
ono što ovde nije bilo, odnosno ono što je nekad, doduše
u retkim prilikama, otkupljeno za muzej, ono što je uspeo
nekome prodati ili pokloniti, eventualno sa kolegama za- 1971.
meniti. Stojim pred ostacima, vidim i prepoznajem varija-
ciju opčinjenosti plamenom! 18. 1. 1971, ponedeljak
Meštro je nakon protestnog samospaljivanja Jana Pa-
Vratio sam se sa kraćeg bolovanja. U Zavodu za urba-
laha, 16. januara 1969. godine, opčinjen vatrom, kao i još
nizam razgovarao sa Karčikom Denegrijem o zaštiti male
jedan poznati Subotičanin, vajar Nandor Glid.
kuće iz 18. veka, kod franjevačkog samostana.
Dok sam pokušavao razaznati krhotine meni dobro
Manja kuća, sada u dvorištu zgrade neposredno uz sa-
znanih ostvarenja, setih se: na današnji dan, 1955. godine,
mostan, verovatno je dom kapetana Sučića.
kada je Šafranj prvi put boravio u Parizu, umro je „pariski“
Ištvan Ivanji piše: „Végre egy 1723. december 6-án kelt
slikar Moris Utrilo; 1913. rodila se Vivijen Li, slavu je stekla
kir. rendelet csakugyan odaitélte a kastélyt templomul, és
kao Skarlet O’Hara u popularnom filmu Prohujalo sa viho-
a kapitányok kénytelenek voltak 1724-ben a tél közepén
rom. Sada će „vremeplovi“ imati još jedan datum!
onnan kiköltözni, és a kastély mellett épitettek maguknak
házakat.
A főkapitány Szucsics Jakab a kastélytól délnyuga-
tra, Szucsics Lukács alkapitány délfelé a mostani Teleki
térre, és a harmadik kapitány Szucsics György éjszak felé
épitették házaikat.“563
Dve su ubrzo srušene, jedna još uvek stoji kao „naj-
starija kuća“. Zaista, ona je – bar prema onome što sada
znamo – jedina očuvana. Sve ostalo je nestalo, porušeno
ili potpuno izmenjeno. Čak i najstarija crkva! Mislim da je
ona bila na mestu današnjeg pravoslavnog hrama.
„Határozott adatunk a templomról nincsen, az öre-
gek is csak annyit tudnak mesélni, hogy az kisded kápol-
na volt kékre festett deszkapadlással; a mostani templom
pedig annak harmadszori újjáalakulása.“564
(Naknadna beleška: Nekoliko godina će proći dok Isto-
rijski arhiv ne pronađe najstariju vedutu Subotice u Beču.)
Treba pokrenuti akciju da najstariju kuću – u sklopu kas-

563 „Na kraju jedna kraljeva naredba od 6. decembra

1723. godine dodeljuje tvrđavu crkvi, pa su kapetani bili prinu-
đeni da se odatle odsele usred zime 1724. godine. Pored tvrđave
grade sebi kuće.
Kapetan Jakob Sučić jugozapadno od tvrđave, kapetan Luka
Sučić na jug prema današnjem Trgu Teleki, a treći, kapetan Đorđe
Sučić, prema severu, gradi kuću.“
564 „Konkretnih podataka o crkvi nemamo, i stari je znao
samo toliko da kaže da je mala kapela imala plavo ofarbano pot-
krovlje; a današnja crkva je treća verzija njene rekonstrukcije.“

256
nije dozidane građevine sa starim dućanima prema ulici –
restauriramo i revitaliziramo kao celinu.
Nadamo se da će naša grupa naići na razumevanje
nadležnih! Ako uspe, bilo bi to zaista lepo. Ispod su stari
podrumi, možda buduća pivnica, iznad „dućani“, a najsta-
rija kuća eventualno muzejska postavka u sastavu turist-
biroa. Dvorište „kao izmišljeno“ za letnju baštu, izolova-
nu u srcu starog gradskog jezgra. Sve zajedno, tihi kutak u
senci kule preoblikovane u tornjeve, mesto za meditiranje
i pokretanje „vremeplova“.
18. 7. 1971, nedelja
Kelebija. Izašli smo na plac koji smo kupili pokraj šume.
Merim i premeravam, obeležavam, ispitujem kretanje
sunca. Određujem mesto gde će ovih dana početi grad-
nja naše vikendice.Otišli potom na kupanje. Utaborili se u
šumi kod „Pijukovog majura“ neposredno kod granice. Uz
šumu je veštačko jezero, pogodno za kupanje. Ovih dana
ima znatno više kupača nego inače. Grade put Subotica–
državna granica, asfaltiraju do sada makadam, biće savre-
mena „auto-strada“.
U 13.30 sati, posle ručka, posmatramo iz šume kupa-
če. Skaču u vodu, prskaju se međusobno, neki plivaju. Ma-
hom su to šoferi i radnici na gradnji puta. Kratak predah
koriste da se rashlade. Vruć je dan!
Vidimo nešto neobično. Jedan mlatara rukama i klizne
pod vodu! Ne pojavljuje se na površini. Verovatno je izro-
nio malo dalje. Žagor ne ukazuje na nesreću. Tek Marijino
„davi se neko!“ izazvalo je sumnju. Pero i ja potrčimo pre-
ma obali. Skočim i zaronim, pronađem ga, podignem na po-
vršinu i guram prema blatnjavoj i klizavoj obali. Niko mi ne
pomaže! Pero je malo zaostao, ide okolo. Pritrčava i prva
stiže Kaća, pridržava ruku da ne sklizne nazad. Pokušavam
ga izvući. Svi stoje i gledaju kao stado ovaca. Derem se na
njih da mi pomognu, kolege su mu. Napokon, neki se odo-
brovolje i prihvate truplo davljenika. Počinjem veštačko di-
sanje. Pomaže mi mladić, Makedonac. Sav izbezumljen ra-
dim, a neko je, mislim Pero, otrčao da telefonira.
Hitna pomoć stigla je iznenađujuće „brzo“. Veštačko
disanje smo, smenjujući se, davali više od jednog sata. Le-
257
kar je konstatovao smrt! Sedim, osećam se poraženim,
Kaća stoji pored mene. Nismo uspeli, bilo je uzalud i raz-
mišljam gde smo pogrešili.
Lekar mi prilazi i kaže: „Umro je od infarkta! Verovat-
no odmah, uplašio se. Kažu da nije znao plivati. Sigurno se
okliznuo sa ruba i potonuo u duboku vodu, prestrašilo ga
je to na smrt!“
Znači, davao sam veštačko disanje mrtvacu, a nisam
primetio! Mlađi je od mene, imao je potpuno iste teget
gaćice kao i ja. Marija je viknula: „Davi se neko!“, ni sama
ne zna zašto je kriknula.
20. 7. 1971, utorak
Stiglo mi je pismo iz Horgoša: Jene Varbai, plebanoš,
javlja da bi došao. Hoće da se posavetuje oko crkvenog sli-
karstva. Doći će 20. avgusta. Adresa: 24410 Horgoš, Parti-
zanska 17. Raduje me. Biće to, verovatno i za mene, inte-
resantan razgovor.
Plebanoš Varbai je pozajmio iz muzeja sliku Stipana
Kopilovića, Topolska crkva, prošle godine. Priredio u Pa-
ulinumu, avgusta 1970. godine, izložbu crkvenog slikar-
stva. Pisao je o njoj u „7 napu“ Imre Šafranj, 14. avgusta
1970. godine.
(Naknadna beleška: Jene Varbai /1906-1974/ poklo-
nio je svoju zbirku slika Dijecezanskom muzeju u Subotici.
Opet u Sjemeništu Paulinum, 14. avgusta 1991. u organi-
zaciji pomenutog muzeja, priredili smo izložbu pod nazi-
vom Iz crkvenih riznica. Potom, Gradski muzej samo zbirku
plebanoša Varbaija ponovo izlaže 23. decembra 1992. go-
dine u prostorijama muzeja u Gradskoj kući.)
23. 7. 1971, petak
„Subotičke novine“. Među čituljama i naš davljenik:
Bela Dobo, 1939–1971, šofer. Ne samo kupaće gaćice, nego
i ime!
Da li se išta događa slučajno? Na današnji dan 1942.
Hitler je naredio da se izvrši napad na Staljingrad! Trupe su
krenule. U sukobu je učestvovalo oko sedam miliona voj-
nika! Užasno puno je poginulih. Ta klanica trajala je do 2.
februara 1942. godine. Bila je to jedna od najbesmislenijih
bitaka Drugog svetskog rata! No, mislim da je tamo naci-
stima sve krenulo naopako. Bio je to početak kraja. Sećam
se, bio sam đak somborske gimnazije. Čuli smo na radiju,
potom je profesor nacista divljao po razredima!
Rodio se Hajle Selasije, car Abisinije, 1892. godine.
Pamtim kao dete, svi su mu se divili! Kopljima opirao se
moderno naoružanim fašistima Musolinija!
29. 7. 1971, četvrtak
Započeta je gradnja naše vikendice na Kelebiji, po
mom nacrtu usklađenom sa kretanjem sunca! Sve sam
„isprojektovao“ po svojoj volji, naravno i kamin.
Pred sam početak sručio se neviđen letnji pljusak!
Sedeli smo u „fići“ i čekali da se smiri. Posle, bio je divan
dan, radili smo veselo. Predvodnik je Tomo, najsimpatični-
ji iskusan zidar Hranislav (Hranjo), zatim Branislav (Mika),
potrčko „fogmeg“, i Miša. Svi su oni „Crnotravci“, čuveni
pečalbari graditelji.
6. 8. 1971, petak
Stavljena je grana, a na njoj košulja i rakija, znak na
krovnoj konstrukciji da je vikendica gotova! Treba još samo
staviti salonit ploče. Betoniranje poda u vikendici i ostali ra-
dovi doći će na red „posle“, kada opet bude novca.
24. 8. 1971, utorak
Idem u Budimpeštu. Navratiću u Kečkemet, znam da je
Kondor u njihovoj umetničkoj koloniji. To se, mislim, zove
„műteremház“. Pitaću, pa dok ne nađem.
***
Bio sam! Našao sam Belu, sedeo je u parku na klupi,
sam. Dolazim i vidim, pod krošnjama na klupi sedi i gleda
„u ništa“. Trubnem! Obradovao se očevidno, ustaje i pri-
lazi. Nigde nikog! Seli smo na klupu gde je sedeo, rekoh
mu da je vinjak u autu, ostaviću mu, ali ja sada neću ni-
šta popiti.
– Ihatunk Pesten, ha esetleg velem jössz!565 – kažem
565 Pićemo u Pešti, ako kojim slučajem pođeš sa mnom!
258
u šali. Prvo nije odgovorio, potom nešto oko toga da mu
„meszelik a Bécsi utcát“.566
Svejedno. Nisam ni očekivao da pođe, ovamo je došao
na određeno vreme. Čudi me da nema nikog.
To je prečuo, pitanjem pokrećući razgovor – čime da
me ponudi. Ubrzo smo se složili da nam ništa ne treba. Pri-
čamo, povremeno ćuteći zagledani „u ništa“.
Setih se! Na današnji dan, 79. godine, erupcija Vezu-
va prosledila je Pompeje u nezaborav! Grad, da nije bio
sahranjen pod lavom, odavno ne bi bio tako živ, zapravo
prometan i poznat danas!
Da, slaže se sa tim i Bela uz napomenu:
– Az embert ha meghal vagy elfelejtik vagy jobban ti-
sztelik mert azt hiszik hogy veszélytelen, de tévednek! A
Krisztust ha nem feszitik keresztre elvész a történelem ho-
mályában.567
– Jan Palachról nem tudott senki amig nem gyujtotta
fel saját magát!568 – kažem.
– De nem is nagyon emlegetik manapság, alig mult két
éve...569 – nastavlja Bela.
Pomen smrti podstakne me da ispričam „davljenika
na Kelebiji“. Na kraju, postavim pitanje o slučaju kao is-
hodištu!
– Megyünk fel a műterembe!570 – iznenada reče Kon-
dor i već kreće, a ja ga sledim. Ulazimo u svetlu prostoriju,
zastakljeni otvor na stropu odškrinut, verovatno radi sve-
žeg vazduha u avgustovskoj omorini.
Bez reči, rukom, pokaže mi stolicu da sednem, potom
znak da budem u tišini, a sam se spusti kod stola. Ćuti-
mo! Nešto kasnije, Bela počinje tiho da fićuka. Sedim, po-
vinujem se „naredbi“, ćutim i posmatram. Na podu, neko-
566 „Kreče Bečku ulicu“.
567 Kada čovek umre, ili ga zaborave ili ga poštuju više
nego za života jer veruju da je sada bezopasan, ali greše! Da Hri-
sta nisu razapeli na krst, izgubio bi se u magli istorije.
568 O Janu Palahu niko nije znao ništa dok se nije spalio!
569 Ali ga mnogo i ne spominju u poslednje vreme, mada
još nije prošlo ni dve godine...
570 Hajdemo u atelje!
liko manjih formata, ulja na platnu, ništa, samo na svakoj
našpanovanoj površini jedna crna ptica.
Nakon izvesnog vremena na rub otvora sleće crna pti-
ca, prepoznajem, to je crni kos! Kondor kao ne primećuje.
Kos čuči na rubu prozora, sleti na kraj stola. Opet se utiša i
kao iščekuje. Ništa se ne događa. Potom par puta skokne,
počinje da kljuca mrvice po stolu prosute, sve bliže Beli.
Počistio je, stoji i čeka. Zatim odskakuće na sam kraj stola.
Miruje i posmatra ga. Prhne i zaustavi se na rubu otvora.
Ostao je izvesno vreme, potom odleteo.
– Ez is véletlen! Eljár ide, felszedi a morzsákat, elszáll és
visszajön. Miért?571 – mene i ne gleda, pripaljuje cigaretu i
gleda gore u prazan otvor plafonskog prozora.
– Én korán kelek. Tavaszi reggeleken a fekete rigó
már fél ötkor énekel. Állok a teraszon és szivom az első ci-
git, hallgatom. Onnan, látom az utca végén új ház, előtte
kiöregedett, rozsdás villanyoszlop áll most is. Annak idején
a lebontott ház ablakából reggelenként Eiffeltoronynak
képzeltem. Az volt az első bérelt szobám, önálló lakásom
melyet a keresetemből fizettem, 1946. szeptemberében,
alig tizenötévesen. A terasz és a valamikori lakásom
között, légvonalban 250 méter, vagyis átszámolva 25 év
terül el, mindennel ami vele jár572 – mrmljam sada ja, kao
za sebe. Napokon, Kondor se ozario, postao vedriji i počeo da
– Na, látod! Nincs mit erről elmélkedni csak csodálni
lehet! Talán úgy kell annak lenni, úgy van rendjén...573 –
571 I ovo je slučajno! Dođe ovde, pokupi mrvice, odleti i
vrati se. Zašto?
572 Rano ustajem. Ujutru s proleća, crni kos peva već u
pola pet. Stojim na terasi, pušim prvu jutarnju cigaretu, slušam
ga. Odatle, vidim na kraju ulice nova kuća, ispred nje i sada stoji
starinska bandera koju nagriza rđa. Pre, u jutarnjim časovima, s
prozora srušene kuće, činilo mi se da je bandera Ajfelov toranj. To
je bila moja prva iznajmljena soba, moj stan koji sam plaćao od
svoje zarade, septembra 1946. godine, sa jedva petnaest godina.
Između terase i mog nekadašnjeg stana, pruža se prostor od 250
metara vazdušnom linijom, ukoliko to preračunamo dobija se 25
godina života sa svim onim što je bilo njegov sastavni deo.
573 Vidiš! Nema tu šta da se teoretiše, treba samo da se
divi! Valjda tako treba da bude, tako priliči...
259
gasi cigaretu, ne kaže mi da pogledam šta je naslikao, po-
lazi, a ja za njim. Vratili smo se u park.
(Naknadna beleška: Nikada posle nisam video slike „cr-
nih ptica“ viđene u ateljeu; nisu ni pominjane.)
Kao da nismo nigde išli, nastavili smo razgovor. Onako
uzgred, pominjao je da nema volje za rad ovde.
Rekoh mu da je ovamo dolazio Bela Farkaš, subotički
slikar, pre početka Prvog svetskog rata. Boravio je i radio
tu, potom je otišao u vojsku. Trajno žigosan strahotama
rata, biće jedinstvena figura subotičke likovne scene. Ubio
se jedne noći, oktobra 1941. godine. Mislim da je hotimice
izbegao učešće u Drugom.
„Az is lehet módja a megoldásnak!“,574 jedva čujno
reče, interesujući se za slikara. No, kada sam počeo da mu
opisujem šta i kako slika Farkaš, video sam da ga on više
ne privlači. Promenili smo temu.
Pričao sam o vikendici, da je pre skoro tri sedmice „po-
krivena“. Za nevolju, može se u njoj skloniti od kiše, čak
i prespavati. Terasa je gotova, takva kakvu sam zamislio.
Morao sam objasniti u čemu je posebnost. Naime, us-
peo sam to da jutarnje sunce, kada se u praskozorje digne
iznad krošnji starih hrastova, usmeri prvi zrak u fićok sa
rakijom na stolu!
se šali na račun vikendice. Sve ga je interesovalo! Objasnio
sam, pored ostalog, da je zid oko otvora kamina ostao či-
sta opeka. Naime, svako od mojih prijatelja, kada bude
boravio, odabraće svoju ciglu, označiti je potpisom i da-
tumom za trajno sećanje! Kako starim, vatra će u kami-
nu pucketati, ja ću tada ćutati, nizati sećanja od opeke do
opeke, gradeći u mislima svojim „zid nezaborava“ i gledati
u vatru dok se ne ugasimo, ona i ja.
„Megszámoltad a téglákat? Van-e elég, vagy sok?“,575
smeje se!
Naravno, smatram potrebnim da dođe i odabere „svo-
ju ciglu“! Uradićemo to kada ostvarimo planirani put do
574 „I to može biti jedna vrsta rešenja!“
575 „Prebrojao si cigle? Ima li dovoljno, ili ih ima više nego
što treba?“
Mileševskog anđela i jedinstvenih manastira – „fićom“.
Vreme nam je proticalo zaista prijatno. No, Kondor
sumnja da će on ubrzo biti raspoložen za putovanje. Ne
raduje se ni ovom boravku u Kečkemetu. Pošao sam sa
„do viđenja u Pešti, sledećom prilikom“. U retrovizoru vi-
dim odlazeći – Bela me ispraća, a potom seda na isto me-
sto gde sam ga ugledao kod dolaska.
Vozio sam razmišljajući o crnom kosu, vikendici; pri-
viđali su mi se Mileševski anđeo i Késes angyal (Itélkező;
1968); pitam se zašto naši planovi putovanja budu uvek
odloženi. Ni do Grožnjana nikada ne stignemo, a neki dru-
gi, ko zna koji, već su tamo bili! Mislio sam stati kod Erke-
nja, nije mi se svidelo. Ne bih se mogao skoncentrisati. Pre
no što stignem, moram stati!
Odlučio sam se za „Matrozcsárda“, nije mi uspelo. Oti-
šao sam u restoraciju na Keleti pályaudvar. Bila je tišina,
jedva neko za susednim stolovima. Napravio sam sebi be-
leške. Kada stignem do Šoljmara, biće novih utisaka!
Pišta Šoljmar je radio i čekao me. Zna da dolazim,
vreme nije bilo dogovoreno. Ubrzo smo pošli kući. Obič-
no sam skretao levo u jednu uličicu i tamo parkirao auto.
Pišta predloži da pođemo do jednog umetnika, naravno
peške, tu je nedaleko, Šoljmarovom je stanu nadohvat.
Dočekao nas je simpatičan samac, Tibor Čiki, mislim
da smo vršnjaci. Živi ovde u velikom stanu ali, očevidno,
svo vreme boravi u jednoj manjoj odaji. Glancao je neka
„slova“ kada smo stigli. Obradovao se, vidim on i Šoljmar
su stari prijatelji.
Ubrzo, uz razgovor dogovorili smo da ovde spavam,
sada, a i kasnije ako budem zadovoljan konačištem. Pošto
je kuća bila prazna, ja sam se ponudio da odem do „fiće“ i
donesem nešto. Uzeo sam bocu vinjaka. Usput, zaključio
sam da treba i hrane! Kupio sam pile za večeru, vina i do-
sta hleba. Dugo smo sedeli, Pišta je otišao, Čiki i ja nastavi-
li, a potom mi je pokazao „apartman“. Ostao sam u velikoj
sobi sam, Čiki se vratio u svoju omiljenu kuhinju. Mogao
sam pisati do mile volje, ali više nisam imao daha da ra-
dim. Pao sam u najdublji san.
25. 8. 1971, sreda
Probudio sam se rano, pisao... Znatno kasnije, poja-
vio se Tibor Čiki sa velikim šoljama kafe. Referisao da me
Šoljmar čeka u kancelariji. Javio se telefonom. Mogu doći
260
kada budem hteo. Nakon kafe i razgovora, zahvalio sam se
na gostoprimstvu. Čiki reče da je mislio najozbiljnije – od
sada, uvek me čeka konačište. Šoljmar će mu javiti na vre-
me, nema da o tome brinem!
Pišta i ja smo obavili posao i potom otišli u „Aranjkap-
cu“, pa na Margitsiget. Posle kupanja pošao u Suboticu.
Stigao sam kasno, u noć. Ovoga puta, boravak u Pešti bio je
kratak, ali sadržajan. Dosta smo vremena bili u depou. Gle-
dali slike. Naročito one koje se pripisuju slikarima: Ištvanu
Nađu, Karolju Ferenciju, Beli Ivanji Grinvaldu (1867–1940)
– u nas je veoma popularan! Biće da njegovih najviše ima
sumnjivih. Gledali smo slike, Pišta mi je objašnjavao, poka-
zivao, rekao bih da smo jednostavno „iščitavali rukopise“.
Razmišljam usput, nisu plagijati nastajali samo u godinama
krize! Mislim da je toga bilo i u periodu 1941–1944, kada su
skorojevići-ratni bogataši tražili slike.
5. 9. 1971, nedelja
U prostorijama muzeja u Gradskoj kući otvorena je
izložba Lajoša Hušveta, somborskog slikara, čiju je zao-
stavštinu udova Šarlota Hušvet poklonila Subotici, a ne
Somboru! Otvorena je u 11 časova. Govorio je moj profe-
sor sa beogradskog fakulteta, dr Pavle Vasić.
11. 10. 1971, ponedeljak
Ujutro pošao u Budimpeštu. Krenuo u 5 časova. Biću
tu do kraja nedelje kao gost Nemzeti galerije. Zapravo, to
je smislio Pišta Šoljmar. Dođe nekako kao doprinos njihov
mom radu oko prikupljanja podataka o mađarskim umet-
nicima na teritoriji naše zemlje. Isto tako, kada mi nešto
treba, uvek se mogu obratiti Lajošu Nemetu. Oni misle da
mi treba pomoći zato što radim mađarsku secesiju. Drago
mi je, zaista svugde prema meni su ljubazni.
Svaki put kada dođem, odem do Sečenji biblioteke,
prelistam nešto da bih potvrdio neki podatak. Navratim
i do brata našeg slikara Šandora Olaha, Jožefa, bio je ne-
kada oficir, to se oseća, ali je veoma ljubazan gospodin.
Nešto smo od njega kupili, ima nameru i pokloniti našem
muzeju nekoliko bratovljevih dela. Sve u svemu, uvek mi
je prijatno i korisno boraviti u Budimpešti, razmeniti mi-
sli sa prijateljima ovde. Volim biti sam u nekoj od manjih
birtija („borkóstoló“). Uzmem čašu vina i jedan „zsiros ke-
nyér, jól megpaprikázva“,576 sedim i posmatram „male lju-
de“. Potresno je videti kada dođu muž i žena, polako jedu
namašćen hleb i srknu vina iz čaše od jedan deci! To im je,
nedvojbeno, „izlazak“ – za raskošniju zabavu novca nema-
ju. Nama je još uvek jeftinije u Mađarskoj nego kod nas.
Neki se naši ovde ponašaju bahato. Ne znam do kada će to
da potraje. Doduše, meni već nije tako jeftino kao pre. Ne
znam prodati švercovanu robu. Jednostavno nisam stvo-
ren za tu vrstu „privređivanja“.
Sa Šoljmarom smo dogovorili jutros da obavim što
sam naumio i vratim se u Nemzeti galeriju. Ići ćemo po-
tom kod majstora. Kupio je stari „folksvagen“! Popularna
„buba“, nadam se da je mlađa od nas! Majstor sređuje što
se popraviti može; „biće kao nova“ – kaže Pišta. Raduje se!
Nazvao je auto „Klotild“, a tepa mu „Klotyó“.
Bili smo! Spasi me bože da ikad budem u ovoj situa-
ciji. Čini mi se da majstor muze Pištu kako hoće. Kao da
je hirurg za srce dok nadmeno „obrazlaže“. Niko od njega
ni važniji ni stručniji. Radionica ispod kuće, mislim novije
gradnje. Verovatno je između ovog mehaničara i direktora
galerije razlika veća nego između boga i šeširdžije!
Otišli smo zabrinuti, zapravo Šoljmar razmišlja gde da
nađe novca. Nije se dugo zadržao kod Tibora Čikija, izvinio
se i otišao. Valjda da ne kvari štimung! Nazvao sam Kon-
dora! Tražio sam ga već, nije ga ni tada bilo. Telefonirao
sam Lajošu Nemetu, ni on nije znao.
„Valószinű a Kaponya Jutkával, valahol. Tudod, ő a
Samu felesége“,577 kaže Lajoš, odnosno pita, zapravo sa-
opštava ono što već znam.
Ništa! Zvaću sutra. Nastavljamo Tibor i ja tamo gde
smo stali. No, primećujem da on ne pridaje nikakav značaj
pomenu Kondora. Onako uzgred, priupitam. Očevidno da
njemu Kondor ne znači ono što meni. Lapidarni odgovori
su me „prosvetlili“. Za Tibora Čikija, Bela Kondor je „slikar
576 „Hleb namazan mašću i bogato posut paprikom“.
577 „Verovatno je negde sa Jutkom Kaponjom. Znaš, ona
je Šamuova supruga.“
261
prošlosti“. Njegove su preokupacije posve drugačije!
Znači, izbegavaću da pominjem Kondora. Da ne pro-
dubimo jaz!
Kasno smo pošli spavati. Pominjali smo Šoljmara, kaže
Tibor da je zaokupljen autom, iscrpljuje ga. „A Klotild ne-
hezebb mint egy akaratos kúrva!“,578 promrmlja Čiki, kome
ne cvetaju ruže! Teško spaja kraj sa krajem, njegova pr-
ipadnost neoavangardi još je veći bauk od svojedobnog
Kondorovog otpadništva! Neću da pitam da li negde pri-
ma platu, doduše stigli smo kasno poslepodne. Bio je kod
kuće, zapravo opet u kuhinji i sada je glancao neke metal-
ne oblike.
Ostadoh opet sam u stanu, gledam Čikijeve radove na
zidovima. Sviđa mi se kako on istražuje osobine materija-
la, savršeno obrađuje drvo i metal, poštuje samosvojnost
i oblikuje neki svoj koloplet formi.
Još sam malo čitao, pravio beleške i razmišljao o tome
kako nastaje raskol među umetnicima. Očevidno, Čiki i
Kondor su dva sveta! Pitam se: kojem ću se ja „privoleti
carstvu“?
12. 10. 1971, utorak
Uspeo sam dobiti Kondora na telefon. Dogovorili smo
se da ću doći, biće u ateljeu. Prvo sam morao u Nemzeti
galeriju, a potom sam otišao kod Kondora. Zaista se dugo
nismo videli. Zapravo još od Kečkemeta.
Proveli smo zajedno čitavo prepodne, Jutka je odsut-
na. Ako sam dobro shvatio, u svom stanu je ili negde po-
slom. No, svakako nije se pojavila dok sam ja bio tamo.
Lajoša takođe nismo našli na poslu. Ali sa njim sam se čuo
juče.
Nismo pravili nikakve zajedničke planove. Sada je Bela
oženjen, nije bila ovde Jutka pa da nešto dogovaramo. Uo-
stalom, i došao sam nenajavljen.
Pitao me Kondor kako sam rešio smeštaj, da li mi tre-
ba „moja soba“ ili ću biti kod Šoljmara? Iznenadio se na
pomen Čikija. Nisam stekao utisak da se oni pobliže znaju.
Vratio sam se u Nemzeti galeriju, čekao me je Pišta. Mo-
578 „Klotild je teža od neke jogunaste kurve!“
ramo opet kod majstora zbog „Klotilde“. Posle ćemo na
kupanje. Vratili smo se u galeriju, dao mi je neke knjige da
pročitam. Otišli smo potom kući, da se vidim i sa Magdom.
Kasno sam stigao kod Čikija. Sedimo i pričamo. Kaže da je
nameravao da me vodi kod Harastija, kada budem imao
vremena, naravno. Ištvan Harasti zapravo je vajar, ali je
zaposlen kao dekorater, otići ćemo jednom poslepodne,
stanuje... Nisam razaznao gde, ali u prizemnoj kući i tamo
konstruiše mobile i druga ostvarenja, mahom na sistemu
kretanja metalnih kuglica. Znam da je otprilike mojih godi-
na. Naravno, stalno je u sukobu sa birokratima, prave mu
razne smetnje.
Uzgred, reče Čiki: „Ha kedved van hozzá megyünk
csütörtökön Korniss Dezsőt hallgatni a borkóstolóban!“579
Naravno, prihvatio sam to odmah! Opet ću ga sresti.
13. 10. 1971, sreda
Ceo dan sa Šoljmarom. Listao sam literaturu koju mi je
pripremio. Otišao sam na sat vremena u Budim, našao se
sa Lajošem Nemetom i zamolio ga za uslugu. Dogovoreno
za sutra, u Művészeti Dokumentácios Központ, 11 časova.
Videćemo u njihovom arhivu i sigurno naći što mi treba.
14. 10. 1971, četvrtak
Čiki i ja popili kafu, potom sam otišao da se nađem sa
Lajošem. Naravno, ne smem zaboraviti da predveče ide-
mo da slušamo Dežea Korniša.
Pripremljen mi je omot sa podacima o Ištvanu Sentđer-
điju (1881–1938) koji je u nas potpuno zaboravljen vajar,
uglednik peštanske likovne scene. Pošao je iz Zrenjanina,
odnosno iz Velikog Bečkereka. No, on nije ostavio u našem
prostoru ništa što bih ja mogao sad da uvrstim u „Galeriju
Mađara“. Lajoš me otpratio do „Tarnoka“, gde sam ostavio
„fiću“. Sedimo, razgovaramo, najviše o Kondoru. Lajoš naj-
pohvalnije govori o Juditi Kaponji, veruje da ona donosi u
Belin život blagotvornu „toplinu“.
***
579 „Ako si raspložen možemo da odemo kod njega u če-
tvrtak, da u vinskom podrumu slušamo Dežea Korniša!“
262
Bili smo slušati Korniša! Vratio sam se od Lajoša do-
sta rano s namerom da se prethodno odmorim. Ništa od
toga. Čiki predlaže: povešaćemo oko vrata više komada
metalnih ukrasa, „slova“ na kožnom gajtanu. Tako ćemo
hodati, ljudi će videti da mi „nešto“ nudimo, odnosno pro-
dajemo. To će biti proba. Da li građani razaznaju šta je novi
nakit (ukras)? Kada vide, ako ih privuče, pitaće! Biće oči-
gledno da je to „roba“ koja se nudi kupcu, čim oko vrata
visi desetak takvih. Ako nam uspe da prodamo bar jedan
primerak, mi ćemo imati šta pričati Kornišu, a ne on nama!
Uzgred, bio bi to i prihod Tiboru Čikiju od stvaralaštva. Do-
bro bi došlo par forinti za „zsiroskenyér“ i vino.
Hodali smo, pali s nogu okićeni kao dve božićne jelke.
Povremeno smo i zveckali da privučemo pažnju. Uzalud!
Čiki razočarano zaključi: „A járókelők ránk se basznak!“580
Time je naša avantura proveravanja ukusa publike prema
novom nakitu bila završena. Strpali smo visuljke u džep.
Nećemo se time hvaliti! Idemo u borkóstoló koji se nalazi
na peštanskoj strani mosta, dole posle Szabadság hida.581
Već je bilo nekoliko mlađih osoba za stolom. U proče-
lju sedi Deže Korniš, baš nešto govori, pažljivo ga slušaju.
Čiki i ja tiho, kao da smo u sali za predavanja, odlazimo do
šanka, uzimamo parče hleba i čašu vina. Ja tražim dva deci
„szürke barát“. Nema! Dobio sam nešto drugo, Čiki je već
seo. Platim, prilazim stolu, ostavim čašu i hleb. Kako je na-
stao predah u njegovom izlaganju, pružim ruku i kažem:
„Duránci vagyok, 1962-ben a ’Karpátiában’, együtt ültünk
Vujicsics Stojánnal és Kondor Bélával...“582 U magnovenju
shvatih, on niti me vidi niti sluša, prihvata doduše ruku,
onako mlako namah, i već nastavlja, zapravo uključuje se
u dijalog...
Malo postiđen, ćutim, nije me prepoznao! To je u
redu, ali na pomen dva imena koja nešto znače u njego-
voj svakodnevici najbližeg okruženja, nije ni trepnuo, kao
da sam se zakašljao, a ne izgovorio dva aktuelna učesnika
580 „Prolaznici nas ne jebu ni dva posto!“
581 Mosta slobode.
582 „Ja sam Duranci, 1962. godine smo sedeli za istim sto-
lom u ’Karpatiji’ sa Stojanom Vujičićem i Belom Kondorom...“
društvene zbilje kojoj i on sam pripada! Bilo mi je čudno. No,
nikom ništa, pomislih da će me kasnije upitno pogledati. Nije!
Mislim, niti me je „registrovao“, niti je bio impresioniran po-
minjanjem dvojice svojih prijatelja. Verovatno su se vremena
promenila. Uostalom, prošle su godine... kažemo da čovek ima pravo na umetnost.
Veče sam proveo rastresen, nisam slušao izlaganje
čelnika likovne scene, bio sam zaokupljen nečim drugim.
Moguće je da nastupajuće generacije zaboravljaju ne-
posredne prethodnike. Valjda je to i prirodan sled stvari.
Ali, ignorisati savremenike meni je neshvatljivo! Za njega,
možda je to normalno. Primetio sam da uživa kad ga slu-
šaju, voli biti u centru pažnje. Nedvojbeno, smatra sebe – s
pravom – istorijskom ličnošću.
Svi oko tri spojena stola verovatno isto tako misle.
No, jedno je sigurno: živeo je bogato i sadržajno. Naših
godina je bio kada biva skrajnut sa likovne scene! Mislim
da on danas uživa poštovanje ovih sada skrajnutih! Tibor
Čiki ga gleda kao „ikonu“, verovatno se nada da će jednom
biti obožavan kao i ovaj, sada u pročelju stola. Moj je uti-
sak da Korniš bolje živi nego 1962. kada smo ga posetili
Kondor i ja. Govori kao prorok, verovatno im je uzor i oslo-
nac u istrajavanju.
Korniš je istorijski međaš, to se ne može osporiti. Veče-
ras je nekoliko puta pomenuta reč „népművészet“583 kao
ishodište. Ali ovde to drugačije zvuči nego svojevremeno
u Hodmezevašarhelju. Kako prosuđujem, Čiki ili na primer
Imre Bak, bliži su narodnoj umetnosti – u smislu onoga što
sam od Kondora slušao – nego brojni „népies“584 slikari.
Međutim, ono naše zveckanje ukrasima oko vra-
ta, Tibora Čikija stavlja bliže ozračju Lajoša Kašaka nego
Kornišu! Setih se njegovih reči (kada sam posle susreta
sa njim čitao tekstove po preporuci Lajoša Nemeta): „A
művészet mint tárgyszerű alkotás szükségleti cikk az em-
ber életében.“585 Zapravo, Čiki promoviše predmete u na-
kit, „slova“ smo hteli nuditi prolaznicima kao potrepštinu,
583 „Narodna umetnost“.
584 „Narodni“.
585 „Umetnost kao izrada predmeta je neophodni artikal
u životu.“
263
drugačije rečeno – umetnost kao artikal! Na Prvom skupu
slikara Jugoslavije, 1962. godine u Subotici, govorio je moj
profesor Lazo Trifunović u diskusiji, predlažući dopunu za-
ključaka: „Moramo jednom vrlo odlučno i vrlo jasno da
Ne potrebu nego pravo! Dozvolite mi da to objasnim.
Istorija umetnosti nija ništa drugo do istorija borbe čove-
ka za to pravo da do umetnosti dođe. /.../ kako je tokom
velikih i dugih istorijskih procesa sve veći i veći broj ljudi
učestvovao ne samo u umetničkom stvaranju, nego i u pri-
manju i doživljavanju umetničkih dela. Danas u 20. veku,
danas i ovde u Jugoslaviji, kad stvaramo društvo koje se
bitno razlikuje od svih društava zapadnog i istočnog sveta,
mislim da možemo slobodno reći da je naš čovek stekao
pravo na umetnost!
/.../ Na nama je /.../ da usvojimo tezu da čovek /.../ ima
pravo na umetnost, jednako pravu na rad i na socijalnu
zaštitu.“
Večeras, dok sam ih gledao u borkóstoló – jedu, rekao
bih „ritualni“ zsiroskenyér i srknu iz male čaše kap vina –
nalik su mi prizoru Poslednje večere. Prizemne moći odu-
zimaju im permanentno – pravo na umetnost! Kao što je
pre skoro dva milenijuma sinu nebeskog oca osporavano
pravo na život. Tada i sada, moć jednoumlja kidiše na krea-
tivno promišljanje sveta, opredeljujući se za gnjide u ljud-
skom obličju. Onda su to u sprezi činili popovi i primitiv-
ni vojnici, sada mediokriteti na vlasti uz pomoć servilnih
„aparatčika“.
Lajoš Kašak je 1926. rekao: „A tökéletességet a kon-
strukció egysége határozza meg.“586 Moj Tibor Čiki, kako
gledam u stanu na zidovima, odnosno njega u kuhinji dok
glanca svoja ostvarenja, zapravo sledi taj kašakovski „a
tökéletesség principumát“,587 a ne priču Korniša.
Naravno, sve o čemu se govorilo večeras povezujem
sa našim prilikama. Šandor Torok je bio prvi koji mi je pri-
čao o Balatonboglári kápolna,588 odnosno o ljudima koji se
586 „Savršenstvo određuje jedinstvo konstrukcije.“
587 „Princip savršenstva“.
588 Kapeli u Balatonboglaru.
tamo okupljaju i rade. To se činilo srodnim ovome u nas,
pod nazivom Bosch+Bosch. No, mojim „bošovcima“ tako-
đe je stvarao smetnje jedan skorojević na poziciji direkto-
ra! Danas ih ignorišu u Subotici, a priznaju drugde! Iako mi
govorimo o slobodi stvaralaštva i „pravu na umetnost“.
Kako se to kaže: „Kaplar je moćniji od kapetana!“
Ima naravno razlike! U nas – navodno – „država avan-
gardnija od umetnika“ nikog ne sprečava u pravu na umet-
ničko izražavanje. Prošla su ta vremena. Doduše, ni ne čini
to pravo lako dostupnim. Aktivno deluju – i od „kaplara“
efikasniji crvi, nikli na đubrištu palanačkog mentaliteta –
„intelektualci“ doušnici, koji se vrzmaju oko moćnika ko-
miteta. Kod Mađara je drugačije! Ovde, pod firmom le-
galnog „birokratskog nadzora“, moćnici palanačkog duha,
administrativnim zabranama i „preusmeravanjem delat-
nosti“ ustanova, kanališu tokove zbivanja. Ranije, bilo je
rigidno, sada prikriveno, a podjednako efikasno!
Rekao bih, na likovnoj sceni Mađarske, danas egzi-
stiraju dve nadasve vitalne skupine, mislim podjednako
„istorijske“ i avangardne:
– naravno u jednoj je Bela Kondor, Lili Orsag, svakako
Černuš, iako više ne živi u Mađarskoj; Kalman Čohanj je iz-
mirio zavičajnu ukorenjenost i pripadnost novim vidicima;
Arnold Gros, grafičar nenadmašnog zanata i neponovlji-
vog sveta stvarnosti uzdignutog u snoviđenje; Čaba Reka-
ši... Samosvojnu energiju zrače skulptori: Tamaš Vig (Kür-
tösök, 1967), jedinstvene kreativne ličnosti Eržebet Šar i
Tibor Vilt, kao i zaista čudna figura, Imre Varga (ratni pilot)
koji je modelirao „savršeni javni beleg“ skulpturom Rad-
noti (1969/70);
– druga, uslovno mlađa grupa su Ištvan Nadler, Hara-
sti, Dajm, Bak, Tibor Čiki i znatan broj zaista nadarenih, no-
vim tendencijama okrenutih hrabrih stvaralaca.
Ono što mi večeras nije jasno, to je: zašto skrajnuti da-
nas preziru one koji su bili skrajnuti juče?
Zapravo, i jedni i drugi, svako u svoje vreme, prihva-
tili su rizik suočavanja sa demagoškim zidom palanačkog
duha moćnih! Deluju „ovde i sada“ („itt és most“), kako
je to naglasio, svojedobno, Lajoš Nemet, kada smo davne
1962. razmišljali o izložbi Kondora, sa željom da bude u Su-
264
botici. Tada je on govorio sa pozicija Lajoša Filepa o naci-
onalnom u stvaralaštvu: „Minden nép művészete annyira
egyetemes, amennyire nemzeti és viszont.“589 Naime, Filep
je 1918. napisao Europai művészet és magyar művészet.590
Danas, 1971 – kao i 1962 – pitanje je identično, „crno-
-belo“. Nema dvojbe o tome da li je znak progresa „soc-
realizam“ ili „evropska (svetska) umetnost“. Takođe, etički
stav je kašakovski, reč je o nastupu „u prvom licu jednine“
– znači odgovorna jedinka, ličnost! Razlika je, rekao bih,
nešto drugo!
Primera radi, baš sad, od 4. do 24. oktobra u zagre-
bačkom ULUH-u, zajednička izložba Kondor–Ország–Var-
ga predstavljena je publici u sredini gde egzistira posve
drugačiji, aktuelan, umetnički pokret: nove tendencije.
Učesnici ovog pokreta umesto individualnih domašaja u
prvi plan ističu istraživački timski rad, odnosno neposred-
nu plastičku realnost. Izgleda, stoga, da je izložba pome-
nute trojke u okviru zvaničnog programa saradnje, malte-
ne sukob prošlosti i budućnosti.
Jedno je van sumnje. Birokratija je sigurno, ne sa odu-
ševljenjem, priznala ovima neko „pravo na stvaralačku po-
sebnost“. Međutim, ne bih se složio sa tim da su kreativna
zapitanost i bunt Bele Kondora, svojedobno, zanemariva-
li plastičku realnost. Neće biti da su „zidovi“ Lili Orsag ja-
sni zvaničnim dušebrižnicima! Uostalom, pilot koji je igrao
„rulet života“ na strani „onih“ u ratu sa „ovima“, sigurno
nije privržen socijalističkoj zbilji ili „lepšoj budućnosti“.
Kao ličnosti, Lili i Bela su ignorisali neposrednu stvarnost
kao i socijalističku realnost – protiv koje se nisu imali na-
meru boriti. Oboje su „samo“ smerni živopisci koji obzna-
njuju prizore univerzalnih humanih značenja onako kako
ih doživljavaju, napajajući se na izvorištima, ali i s ambi-
cijama da nadmaše uzore. Oni rade, uvereni da čine naj-
bolje što mogu, osluškujući glas u sebi, odnosno iskustva
proživljenog kao ishodišta mogućeg. Otud vizije zastrte
slutnjom pred neizvesnošću, kao i teskoba u beznađu. Oni
589 „Umetnost svakog naroda je onoliko univerzalna koli-
ko je nacionalna, i obrnuto.“
590 Evropska umetnost i mađarska umetnost.
jesu lideri nacionalne umetnosti u pogibeljnom trenutku
zbilje, suprotstavljanjem demagogiji, ostajući ovde, a sli-
kajući u sazvučju sa univerzalnim, uvek važećim merilima
humanizma! Bio je to upečatljiv, osobni primer samosvoj-
ne poetike, koja etikom kreativnog čina baca svetlo na ža-
bokrečinu servilnog učešća u horu. To je biti ispred, biti
čelnik!
Čiki i skupina novih tendencija na likovnoj sceni Ma-
đarske, kao timsko delovanje ne pripada „podaničkom
horu“ bilo koje provenijencije! Bez obzira na razlike pola-
zišta u cilju razmicanja ograda, i prvi i drugi su jedinstveni
nastojanjem u interesu likovnog trenutka čiji su neimari,
podjednako rizikujući jer ostaju ovde („itt és most“).
– Šta će biti kada svi vi budete „a múlt elismert
bálványai“591 u očima narednih? – pitao sam u povratku
kući Tibora Čikija, pominjući uzgred kako mi nije Korniš
obratio ni trenutak pažnje.
– Kétlem hogy a magyar kortárs képzőművészeben ez
megtörténhetne életemben!592 – otprilike ovim rečima gla-
sno razmišlja Čiki. To me je podstaklo da mu ispričam do-
gađaj iz aprila 1965. godine, kada smo otvarali izložbu Ju-
goslovenska grafika u Ernst Múzemu.
Jako mu se dopalo Kašakovo: „Maguk itt vannak de mi
még nem vagyunk itt!“593
Morao sam mu taj dijalog potanko pričati! Razglabali
smo reči „itt és most“, a potom sam mu rekao da je razlika
između tog i ovog vremena ogromna. Tada su neke današ-
nje stvari bile nezamislive! Ipak, vreme teče i mnogo što-
šta se menja uprkos svemu i svakom, bila to vlast ili samo
minorne kreature, zaštićene kao gamad pod kamenom.
Mislim da se sada ne bi više moglo dogoditi da otvaranje
izložbe kasni „u strahu od Đerđa Lukača“!
„De, nincs már Lukács, Kassák és a Fülep Lajos is me-
ghalt! Ahogy személyesen valakit megismersz az meghal.
Mi vár rám és a Solymár Pistára?“594
591 „Oni priznati iz prošlosti“.
592 Sumnjam da se to može dogoditi za mog života u sa-
vremenoj mađarskoj likovnoj umetnosti!
593 „Vi ste stigli dovde, ali mi još nismo!“
594 „Ali više nema Lukača, Kašaka, a i Lajoš Filep je umro!
Čim lično upoznaš nekoga, on umre. Šta sledi meni i Pišti Šoljmaru?“
265
Čiki se šali, tako raspoloženog ga pre nisam video. Sti-
gli smo kući, dugo sedeli, razgovarali i pred jutro otišli na
počinak.
15. 10. 1971, petak
Jutros nema Tibora Čikija! Otišao je i nije me budio.
Sređivao sam beleške, javio se telefonom Šoljmaru, oba-
vestio ga da ću ići raditi u Biblioteci Sečenji. Dogovori smo
da po njega dođem svakako pre 14 sati. Idemo uzeti „Klo-
tildu“ od majstora. Bili smo, Pišta je platio i doterao pred
kuću auto. Slomljen je. Sedeli sa Magdom, kao proslavlja-
mo, a ličimo na učesnike parastosa! Tešio sam ga time da
„imati auto nije jeftina zabava“.
Kasno sam prešao kod Čikija. Sutra se nećemo vide-
ti, uostalom Pišta dolazi u Suboticu prekosutra tokom
dana. Kad stigne, javiće se portiru Gradske kuće. Odatle
će me zvati telefonom. Portir je najsigurniji, tamo je danju
i noću. Čikiju je žao Pište! Misli da je bolje „ne imati auto“,
svakako ne „Klotildu“!
16. 10. 1971, subota
Nikuda nisam žurio! Sa Čikijem dogovarali naredni su-
sret. Potom sam telefonirao Kondoru i javio da dolazim.
Bio kod Kondora. Sam je! Sedeli smo i razgovarali. Pi-
tao sam ga za izložbu u Zagrebu, koja traje. Prilično be-
zvoljno je o tome govorio, kao da se ne radi o njemu. Baš
onako kao da u tome nije učestvovao.
Prešli smo na drugu temu. Pomenuo sam „slušanje
Dežea Korniša“ u borkóstoló! To ga je oraspoložilo. Govo-
rio je o Kornišu sa simpatijama i pričao o tome da se Korniš
oseća srećan kada ima „slušaoce“. Smeši se i kaže: „Szeret
az öreg szerepelni! Érdekeset tud mesélni, da van is neki
miről beszélni...“595
Rastali smo se uz obećanje da ću ubrzo doći. Pome-
nuo sam Stipana Kopilovića i nameru da se intenzivno po-
zabavim traganjem! Bela je opet ponudio konačište. No
složili smo se – „a Csiky Tibor jó megoldás, és a Solymár
595 „Stari voli da je u centru pažnje! Zna da priča zanimlji-
ve priče, a i ima o čemu da govori...“
is ott kéznél van“.596 Zanimalo ga je da li napreduje „a ma-
gyar képtár“.597 On šalje pozdrave Buci i Kaći, ja pozdrav-
ljam Jutku. Naravno i Lajoša. Neću ga danas potražiti jer
idem do Đelmiševih, zatim u Segedin i potom u Suboticu.
Bio sam kod Đelmiševih, dugo razgovarali, veoma pri-
jatno proveli vreme. U Segedinu, kod Zolike Selešija nisam
navraćao. U Suboticu stigao noću!
17. 10. 1971, nedelja
Šoljmar stigao poslepodne. Sve po planu, otišao je do
Gradske kuće, dočekao me u razgovoru sa portirom. Došli
smo kući, Kaća nas čekala sa večerom. Dugo smo pričali i
potom, kao u Pešti kada sam spavao kod njega, nas dvo-
jica išli u noćnu šetnju pre spavanja – bez psa! Ja nemam
kuče, njegov Pajti nije tu.
18. 10. 1971, ponedeljak
Malo smo bili u muzeju. Iskoristili lepo vreme, popeli
se na „vidikovac“ – toranj Gradske kuće – a potom, izazvan
viđenim, Pišta je hteo u grad i na Palić! Naš današnji posao
sveo se na razgledanje Gradske kuće, Sinagoge, Rajhlove i
ostalih palata, naravno Palića gde smo i ručali halászlé.598
Oduševljen je Suboticom. Kada je bio prvi put, boravio
je kratko i samo malo je video Gradsku kuću i „korzo“ – na-
ravno – spolja! Upamtio samo Rajhlovu palatu.
Smatra da je Gradska kuća jedan od retkih komplet-
no očuvanih spomenika mađarske secesije! Drago mu je
što će „Galerija Mađara“ biti smeštena na prvom spratu
Gradske kuće. Objasnio sam mu da će pristup biti kroz sve-
čani ulaz. Znači, eksponat je i sama zgrada. Najraskošniji
deo enterijera je predviđen kao reprezentativni deo po-
stavke Gradskog muzeja u čijem će sastavu biti i galeri-
ja. Vremenom, nadamo se, jedinstveno poresko odelje-
nje na prvom spratu, biće atraktivan niz raznih enterijera,
primeren ovoj višenacionalnoj sredini. Sve u svemu, odu-
ševljen je planiranom koncepcijom sazvučja arhitekture i
596 „Tibor Čiki je dobro rešenje, a i Šoljmar je pri ruci“.
597 „Galerija Mađara“.
598 Riblju čorbu.
266
muzejskih sadržaja, višenamenski revitaliziranim prostori-
ma. No, to su sve za sada planovi! Koncepcija se poste-
peno, nadasve sporo realizuje. Ipak, živimo u nadi da će
Gradska kuće – jednom – postati, rekao bih, neponovljiv
primer i uzor revitalizacije graditeljske baštine! Naravno,
bila je „gradska kuća“ smišljena kao nadasve funkcional-
ni organizam. Prizemlje sa ekskluzivnim lokalima; gradska
kafana, luksuzne prodavnice i zanatske radnje predviđene
su kao izvorišta sredstava za održavanje atraktivnog zda-
nja. Prvenstveno administraciji gradske uprave namenjeni
enterijeri sada će izmeniti namenu. Postaće ovo kuća kul-
ture u pravom smislu te reči!
No, o tom potom! Bitno je da se održimo, realizujemo
zamišljeno i pridobijemo „moćnike“ za ono što, očevidno,
samo mi sagledavamo kao viziju budućeg! Bojim se da oni
u komitetu baš nemaju puno mašte, a i preokupacije su im
usmerene u drugim pravcima.
19. 10. 1971, utorak
Danas smo, zaista, radili u depou. Gledali slike. Neko-
liko brisali kao potencijalne eksponate buduće postavke
„Galerije Mađara“. Sumnjive su, od pre vode ih kao ori-
ginale, neka tako ostane za sada. Ipak, neće biti izlagane.
Poslepodne, otišli smo Pištinom „Klotildom“ u Baj-
mok. Želeo je da vidi oslikan plafon crkve. Mislim, prven-
stveno zbog Jakobeija. Kada smo stigli, više su ga zanima-
le slike Stipana Kopilovića! Meni je to bilo važno. Očeki-
vao sam i dobio potvrdu vrednosti onoga što je, po meni,
autorsko ostvarenje jedinstvenog slikara. Naime, oslikani
deo koji se očuvao, rutinski je rad Jakobeijevih pomoćni-
ka. Ovo, novije, zapravo je „dokazivanje“ bivšeg berber-
skog pomoćnika svome selu i nekadašnjim mušterijama
berbernice na glavnom sokaku! Kopilović je autentičan sli-
kar zagubljen u vremenu i prostoru. Sada tragam za njim i
njegovim slikama, radim već nekoliko godina. Uveren sam
da nije bilo uzalud.
20. 10. 1971, sreda
Proveli smo dosta vremena u muzeju, razgovarali sa
Lacikom Sekerešom, pričao nam je o lokacijama ranijih cr-
kava. Dosta smo raspravljali o tome da baš mesto crkve
plebanoša Luke u Subotici nije tačno utvrđeno!
Poslepodne, Pišta i ja, opet „Klotildom“, otišli u Sentu.
Posetili u muzeju Gezu Tripolskog. Bilo mu je drago, prvo
nas je proveo kroz muzejsku postavku, a potom smo u kući
slikarske kolonije zaista prijatno razgovarali – uz „zsiroske-
nyér jól megpaprikázva“ i bokal vina! Šoljmar se radovao
susretu sa Gezom Tripolskim. Vratili smo se raspoloženi i
zaista ispunjeni lepim nezaboravima.
Kao i prethodnih večeri, shodno u Pešti praktikovanim
večernjim šetnjama, Pišta i ja smo pred spavanje opet sila-
zili. Odemo do „senćanske crkve“, a kroz „Mlaku“ vratimo
se nazad. Sada mi je prvi put rekao da to čini po preporuci
lekara, zbog jetre.
21. 10. 1971, četvrtak
Radili smo u depou. Poslepodne otišli na Kelebiju. Nije
bilo baš prikladno vreme, ali smo šetali šumom, pričali.
Tražio je da mu temeljnije obrazložim zašto je bilo po-
trebno „izmisliti“ Galeriju likovnog stvaralaštva Mađara u
Vojvodini. Već u startu, sve mu je postalo jasnije kada sam
mu obrazložio da su Milan Kašanin i Veljko Petrović 1927.
godine napisali knjigu Srpska umetnost u Vojvodini. Ta dra-
gocena knjiga, nakon temeljnog istraživanja i rada na tere-
nu – pričali su mi o tome Petrović i Kašanin – postala je is-
hodište naših spoznaja o umetnosti u ovom prostoru! Oni
nisu nikada tvrdili da je njihova knjiga sveobuhvatna. Pisa-
na je kao knjiga o umetnosti Srba, znači nisu ni obrađivali
ostalo tom prilikom. Naglašavali su potrebu da se osvetli
i ono ostalo. Naravno, „neko drugi“ trebao je to inicira-
ti, organizovati, finansirati i objaviti, a ne Matica srpska u
Novom Sadu.
Taj „neko“ ovde se nije pojavio ni pre ni posle rata.
Čak, posle Drugog svetskog rata u nekadašnjem Velikom
Bečkereku, povodom izložbe septembra 1945. godine,
bila je izrečena tvrdnja da je „mađarsko vojvođansko sli-
karstvo mlado...“ Maltene, nije ni postojalo! Naravno, ne
mislim ja da je to politički usmereno. Jednostavno, posto-
jala je knjiga o srpskoj umetnosti, a o mađarskoj nije. Ar-
hitektura secesije, pak, tada još nije bila aktuelna tema
267
istraživanja. Povrh svega, ono što je ovde autentično kao
arhitektura, to je graditeljstvo mađarskih arhitekata. Pre-
ma tome, radni programi koje sam započeo baš se odnose
na Mađare. Čak i Stipan Kopilović, bajmočki slikar, po meni
pripada likovnoj sceni mađarskoj! U Pešti ću morati tragati
za njim, a ne u Beogradu.
Ovde je, naravno, dominirala umetnost koja od Beča
stiže preko Budimpešte i to „gvozdenim putem“ – železni-
com, evropskim „krvotokom“ povarošenja.
„Valaki majd csak egyszer felkutatja a németek művés-
zetét a Délvidéken“,599 primeti Šoljmar. No, složili smo se
da je to preuranjena tema, kao i likovno stvaralaštvo iz
ratnih godina, koje svi zaobilazimo. Nekako spontano,
prešli smo na to da su „naci-kunst“ i „socijalistički reali-
zam“ skoro jedno te isto. Međutim, složili smo se u tome
da će i oni, verovatno, biti jednom tema istraživanja.
Veče smo proveli kod kuće, bili u našoj uobičajenoj
noćnoj šetnji.
22. 10. 1971, petak
U muzeju. Ponudio sam Šoljmaru da ga vodim nekima
od „nadležnih drugova“ da ih upozna. Zgrozio se i odbio!
Otišli smo u Rajhlovu palatu, razgovarali sa Silađijem, De-
vića nećemo sresti. Bolestan je!
Ručak. Potom, Šoljmar seo u „Klotild“ i otišao za Pe-
štu. Zadovoljan je svime što je dosad urađeno, raduje se
što je učesnik u tome, vidi unapred buduću „Galeriju Ma-
đara“, ali drago mu je što je postavio pitanje: hoće li biti
„galerija“ ili istraživanja za doprinose ostalih u ovom pro-
storu?
13. 11. 1971, subota
Otvorio sam izložbu Arpada G. Balaža u Segedinu u 18
časova. Bilo je prisutno mnoštvo, mahom prijatelja slika-
ra. Ovde mu živi sin, ima i sam mnogo poznanika od pre.
Bio je srećan i zadovoljan. Upoznao sam neke njegove pri-
jatelje iz Hodmezevašarhelja, slikarka amatera, suprugu
599 „Valjda će neko jednom istraživati umetnost Nemaca
u Južnoj Mađarskoj.“
Lajoša Hadasa (Hodmezővásárhely, Zrinyi utca 8). Nisam no posmatram Belu. „Most, 1971.-et irunk!“,604 kažem,
se dugo zadržao! Žurio sam u Peštu. Tibor Čiki je znao da uveren da je greška. Sada on mene posmatra, lukavo se
dolazim, čekao me je. Stigao sam nešto pre pola noći. Ni- smešeći! „Emlékszel amikor a Lajos értekezett a pijáról?
smo dugo sedeli. 1967. szeptemberében, mondta: ’a vodka és a bor közé jött
14. 11. 1971, nedelja
Oko 09 sati je Čiki insistirao na kafi. Naravno, prvo smo
nazvali Pištu Šoljmara, kucnuli čašom o telefon, nazdravi-
li vinjakom! Nije došao, ali smo se dogovorili da ja po nje-
ga dođem, naravno kasnije. Kondor nije bio na telefonu u
Bécsi utca.Ostavio sam auto, peške pošao kod Šoljmara,
otišli smo na kupanje „Klotildom“. Posle, vratili se „kući“,
Magda nas je čekala. Uveče, vratio sam se kod Čikija. Us-
peo sam telefonom dobiti Lajoša Nemeta. Dogovorili da
se sutra nađemo u „Tarnoku“ u podne.
15. 11. 1971, ponedeljak
Lajoš me je dočekao sa tim da će Kondor biti u ateljeu
(Bécsi utca). Znači, ja ću iz „Tarnoka“ pravo ići kod Bele,
kasnije doći će tamo i Lajoš. Davno smo se videli zajedno!
Kažem Kondoru, kada sam stigao, da ga ponekad pozovem
telefonom, ali nema ga.
„Azért mert vagy „ott vagyok“ vagy „itt vagyok“, vagy
forditva!“600 Smejali smo se tome, ali nisam tražio obrazlo-
ženje. Znači, mogao je biti ovde, ali i u Sentandreji, možda
i kod Jutke. Pitao me je kako napreduje „a magyarok kép-
tára Szabadkán“,601 ali je istovremeno pružio knjigu!
Prihvatio sam i gledam: na omotu njegove ruke, na-
lik krilima, pospešuju ili koče „pad anđela“ koji u ruci drži
cvet. Bljesne mi u trenu misao – istina je! Vlastitim rukama
je uzleteo, sunovrativši se u nezaborav; gorčinom življe-
nja oblikovao je predskazanje o čoveku „raspetom“ odu-
vek i zanavek. Gore piše: Kondor Béla, dole: Boldogságtö-
redék.602 Otvorim, s namerom da pitam – ako je moje hoću
potpis! „Bélának Béla Bpest. 967.“603 Gledam, potom upit-
Naslovnica Kondorove knjige „Krhotine sreće“

600 „ Zato što si ’tamo’ ili ’ovde’, ili obrnuto!“ a vinyak’. Előzőleg te meg én voltunk Szentendrén, a től-
601 „Galerija Mađara u Subotici“. tést bámultuk mert eltakarta a Dunát. Ott a ’Görög kan-
602 Krhotine sreće.
603 „Beli Bela Budimpešta 1967“. 604 „Sada je 1971. godina!“

268

Posveta Bele Kondora Beli Duranciju u knjizi „Krhotine sreće“
csónál’! Természetesen hogy emlékszel...!“605
Naravno, sećao sam se, kako bih to mogao zaboraviti!
Bio je to dan, možda nama najsadržajniji. Raspravljali smo,
izazvani onim što sam ja doneo kao doživljaj iz Pariza. On
605 „Sećaš se kada je Lajoš raspravljao o piću? Septembra
1967. godine je rekao: ’između votke i vina došao je vinjak’. Pre
toga smo ti i ja bili u Sentandreji, gledali smo nasip pošto je u pot-
punosti zaklanjao Dunav. Tamo kod ’Grčkog vrča’! Naravno da se
sećaš...!“
269
se takođe podsećao. Bilo je nezaboravno! Listam knjigu,
razgovaramo, prisećamo se, ćutimo, dohvatimo čašu, ot-
pijemo gutljaj... Okrećem stranice... „Szégyen és büszke-
ség. Montenegrói rapszódia...“606 Čitam glasno: „Miért hát
igy élni, ha úgy nem lehet? Honnan / a fénylőn sugárzó
egyszerűség? Ki képes a jelképet / beváltani és önmaga
csodás romlását kisérni szemmel / suta szerelemmel, vad
értelemmel, lenge tudománnyal? / Teremtmény, aki álta-
lam van és én evégett vagyok? / A félelem hajlék legyen és
bennem laknék a félelem? /
(Boldogságomban még merész, egy Istent szerettem,
nő volt. / Látom most a szemérmetlen nagy vizet, a durva
hegyet, / nem csupán a szines levegőt.)“607
Podsećaju me pročitane reči... Pitam Belu da li mu
pada na pamet ono što mi je pričao o boravku u Budvi –
„... ültem a parton és a tengert néztem, halgattam moraj-
lását, csodáltam a végtelen...“608 Upada mi u reč pitanjem
da li sam ikad kontaktirao portira.
„Naravno, odmah kako smo se dogovorili...“, pokuša-
vam odgovoriti, ali Kondor ne misli to, već ga zanima por-
tir Novakovics uopšteno. Naravno, ne znam ništa. Poslao
sam uputnicu, nije se vratila, potvrda nije stigla u vidu pi-
sma. Kontakt je prekinut. No, nastavljam i govorim mu o
piscu Danilu Kišu! Buco i ja smo 7. novembra 1965. poklo-
nili mami Kaći za rođendan jednu lepu knjigu: Bašta, pe-
peo. Roman o vlastitom odrastanju i svome ocu napisao
je, nešto mlađi od nas, pomenuti Danilo Kiš, rođen 1935.
godine u Subotici. Po ocu Jevrej, tokom rata je živeo u ne-
606 Sramota i ponos. Crnogorska rapsodija...
607 Zašto da se ovako živi, kad onako ne može? Otkud /
blještavo svetleća jednostavnost? Ko ume simbol / da otkupi, i
ispratiti svoju divnu propast pogledom svojim, / ljubavlju nespret-
nom, umom divljim, naukom snage lahora? / Stvorenje koje zbog
mene biva, a zbog njega ja? / Strah da sklonište postane, a u meni
strah da boravi? /
(U sreći mojoj još hrabrih, Boga jednog voleh, beše žena. /
Bestidnu sada vidim veliku vodu, planinu što vređa, / ne samo bo-
jom bogat vazduh.)
608 „... sedeo sam na obali i gledao more, slušao sam nje-
gov šum, divio se beskraju...“
kom mađarskom selu, potom je sa majkom Crnogorkom
živeo i pohađao školu u Crnoj Gori. Roman je potresno
svedočanstvo ratom žigosanog dečaka! Strah, teskobna
neizvesnost, permanentno skrivanje. „Otac je otišao kra-
jem jula, a naši rođaci malo zatim, u avgustu...“, krhotina
u sećanju pisca, kao uporište trajaće! Biće, naravno, isho-
dište u suočavanju sa nepovratom. Znamo i mi, posve tač-
no, šta znače ti zagonetni „odlasci u julu i avgustu“ kobne
1944. godine.
U bezbroju potresnih epizoda dečijih stradanja, do-
voljno je samo jedno – koje svojatamo u lično iskustvo –
da se poravna, bolom bude ravno vanvremenskim, opštim
i sveprožimajućim tragedijama civilizacije. Jedna ili više
besmislenih smrti, neobjašnjivih razloga, podjednako op-
terećuje savest, odnosno izaziva stid uljuđenih jedinki.
Pokušavam se setiti, napamet citiram fragment koji
me podstiče da upoređujem, odnosno prihvatim izazov
reči nasumice uočenih: „Szégyen és büszkeség!“609 Obeća-
vam ispisati i na mađarski prevesti...
„/.../ Poražen rigoroznošću biblijskih priča, svestan
svoje nemoći da se pridržavam svih deset božjih zapove-
sti, od rođenja pod žigom praroditeljskog greha, namu-
čen katehizisom koji mi iz stranice u stranicu dokazuje
moju grešnost, moj pad, neminovnost moga pada i izve-
snost mog pakla, ja se predajem svojim romanima kao što
se predajem grešnim mislima koje ne mogu da oteram, a
koje su, merene strogim, drakonskim zakonima posled-
njeg suda, ipak manje grešne od dela, od postupaka. Oti-
mam iz romana mora, kopna, nebesa, ljubavi. O, živote, o
svete, o slobodo! O oče moj!“
Istovremeno, nalazim pa glasno pročitavam, kao re-
fren uz „tekst“ Danila K., deo iz Montenegrói rapszódia:
„Végtelen őrlődés a tenger: zúg mint egy sóhajtás / igen
mély kebelből fölszakadván böfög és hörög / saját sós szo-
mjában füstölög, bugyrokban bugyborog / gömbölyű kavi-
csok zörögnek csontokkal együtt benne / téglákkal, bedo-
609 „Sramota i ponos!“
270
bált szemetekkel folyton görögnek“610 Sve to vraća nas...
„Vremeplov“ iskrcava Kondora na obalu u Budvi, mene
– kažem Kondoru – „rapsodija“ vodi čak u 1951. godinu,
kada izložen ledenom vetru, kao vojnik, posmatram u
Splitu talase i osluškujem milenijumski huk, dok more zbo-
ri na isti način različitu priču, uvek istovetno beznadežnog
usuda ljudskog. Unapred kotrljajući kosti naše konačnosti,
uzburkanim vodama bez izvorišta i bez ušća.
Stigao je Lajoš, ide s posla, navratio je kako je i obećao.
Vidi knjigu na stolu, zna naravno, već je pročitao, iščita-
vao i pre štampanja. Očevidno, nema nameru da sa nama
„mudruje“...
Prebacili smo se na posve drugačije teme, zapravo go-
vorilo se o nečemu meni ne baš zanimljivom. No, druženje
je bilo ipak sadržajno...
Pošli smo Lajoš i ja skupa. Navratio sam kod Šoljma-
rovih, posle me je Pišta dopratio. Sedeli smo sa Čikijem i
razgovarali. Ne dugo! Sutra moram doći u Nemzeti galeri-
ju. Šoljmar će imati sastanak sa nekima iz redakcije časo-
pisa „Korunk“ (Koložvar/Kluž). Bilo bi mu drago da i ja bu-
dem prisutan.
16. 11. 1971, utorak
Popili smo kafu, pričali i pozdravili se. Čiki je otišao. Ja
sam ostao, kasnije ću kod Šoljmara. Ovamo se neću vraća-
ti danas. Sedim, pišem i preturam po Čikijevim knjigama.
Čekam da se približi podne.
***
Kod Pište čekali goste iz Koložvara. Malo sedeo kada
su stigli, nisam prihvatio da idem sa njima i Pištom na ru-
čak. To bi se oteglo. Dobio adresu za kontakt: Baner Zol-
tan, „Utunk“ szerkesztősége, Cluj, Str. 6 Martie, nr. 3, tel.
1-24-20. Simpatičan čovek, kolega, mislim da smo isto go-
610 „More večno mrvi: huči poput uzdaha / iz mračnih svo-
jih dubina šiklja rigajući i hropćući / dimi se u sopstvenoj presolje-
noj žeđi, u krugovima kulja / u njegovim prostranstvima okrugli
kamenčići zveckaju sa kostima / zajedno sa ciglama i pobacanim
smećem neprestano se valjaju“.
dište, piše o savremenoj umetnosti, koliko sam shvatio i
profesor je na Filozofskom fakultetu Boljai u Klužu ili u Bu-
kureštu. Obavio planirane kupovine i pošao za Suboticu.
Stigao kući predveče.
16. 12. 1971, četvrtak
Poslepodne otputovao u Novi Sad, imam sobu u hote-
lu „Putnik“, dvokrevetnu. Ostavio stvari i otišao u Hunga-
rološki institut. Pozvani smo na savetovanje, Lacika S. i ja.
Počinje sutra. Veče proveo sa kolegama Novosađanima.
Kada sam se vratio, nađem u sobi „cimera“, takođe
učesnika savetovanja, dolazi iz Pečuja: dr Endre Anđal,
profesor. Stariji gospodin iz nekih davnih vremena! U tre-
nu smo našli temu – Petar Dobrović, slikar, rođen u Pečuju
1890. Bio je učesnik mađarske likovne scene pre, odnosno
u vreme Prvog svetskog rata. Potom je poznati jugoslo-
venski slikar, umro u Beogradu 1942. godine. Naravno, dr
Anđal je pisao o njemu, istraživao razdoblje njegovog delo-
vanja u vreme „Pečujske republike“, što je dovoljan razlog
da razgovaramo duboko u noć.
17. 12. 1971, petak
Ceo dan na savetovanju. Uveče, po dogovoru, večera-
ćemo i družiti se u Petrovaradinu. Naravno, uključio sam
dr Anđala, delimo sobu, normalno je da se skupa vratimo
posle „fajronta“. Obradovao se najiskrenije. Stariji je čo-
vek, videli smo da ne pripada ni jednom društvu. Lacika
Sekereš i ja odlučismo da bude naš gost.
Dr Endre Anđal se savršeno uklopio, elokventan, oba-
vešten literata. Izgleda, on više zna o nama nego mnoge
naše kolege o jugoslovenskim prilikama u kulturi. Priča se
o svemu i svačemu.
Pomenut je Miroslav Krleža. Naravno, dr Anđal ga po-
znaje, dopisuju se, lako je spoznati da je pročitao više Kr-
ležinih dela nego mi. Zna on mnogo o našim manastirima,
kao i o freskama. Umetnost jadranske obale poznaje. Go-
vori o Dubrovniku, Kotoru, Trogiru i drugim gradovima.
Bilo šta započne, njegovo izlaganje nalik je briljantnom,
iako malom eseju! Naravno, neki se dive, drugi, pak, zavi-
de na obaveštenosti ovoj posve ružnoj osobi. Vidim – mog
271
Laciku S. takođe nervira! Dr Anđal je postao centralna fi-
gura večeri. Njemu, ali i ostalima u društvu smeta što sta-
ri „baš sve zna“.
Lacika se doseti! Pošto je studirao u Ljubljani – zna slo-
venački – zaseniće starca, ali i nas. Počinje govoriti, baš
„mora“ na slovenačkom, kao najbolje zvuči u originalu taj
stih koji nam saopštava...
Bandi Anđal klikne sav srećan – eto, neko zna slove-
nački! Počinje da recituje, napamet govori Prešernove sti-
hove. Poezija, slovenački žubori nalik potoku, naglaskom
čistije nego što se ovaj mudrac služi srpskohrvatskim. Na-
ime, proučavao je, svojedobno, stvaralaštvo France Pre-
šerna. Uzgred, smešta ga u vreme, „rodio se 1800. godi-
ne i živeo samo četrdeset i devet godina“. Kako je na nje-
ga uticao italijanski pesnik, odrecitovao je nekoliko stiho-
va Frančeska Petrarke – rekao bih, na lepom italijanskom.
Nas nekoliko koji smo primetili da se Lacika hteo nad-
metati, pakosno, ali da se ne dosete ostali, uživali smo
što ga „matori pokopava“. Neki drugi, očevidno, mrzeli su
Bandi bácsija, ali nisu bili u stanju da odgonetnu je li on
erudita ili vešt manipulator.
Kako bilo da bilo, ostaće nam u sećanju! No, znam da o
Dobroviću zna štošta iz ranog perioda. Biće mi drago ako
nastavimo saradnju.
31. 12. 1971, petak
U 11 sati u gradskoj bolnici umro Imre Dević (1922–
–1971). Bio je zanesenjak i svestrani „kulturtreger“. Čast
mi je što sam bio njegov saradnik kroz svo vreme od ide-
je do nastanka „Likovnog susreta – Képzőművészeti talál-
kozó“. Proveli smo puno vremena u „fantaziranju“! Skupa
smo, pre bilo koga drugog, videli u mislima „Likovni susret“,
ali i keramičarsku koloniju u Malom Iđošu. Svaki put, voze-
ći se na relaciji Bačka Topola–Mali Iđoš, gledali smo buduć-
nost sa ogromnim keramoplastikama – „krajputašima“.
„Biće to monumentalnan niz objekata od opeka, kera-
mičkih panoa, skulptura i reklamnih tabli upućenih turisti-
ma. Poziv da se navrati u keramičarsku koloniju, odnosno
da se vidi bačkotopolska ’mala sinteza’. Autoputem ide se
i tamo i nazad, prolazi Evropa i ceo svet, imaće se šta vide-
ti“, govorio je Imre, upravljajući autom. Uvek smo ovu re- 1972.
laciju prolazili sporije, naravno da „bolje vidimo, nešto ne
propustimo, jasnije uočimo“ sve ono što će ovde jednom 8. 2. 1972, utorak
biti kao jedinstven špalir, poput „garde“ koja dočekuje go-
U Budimpešti tragam za Stipanom Kopilovićem. Juče,
ste naših „vremeplova“. Dević to neće videti, definitivno!
prilikom dolaska u Budimpeštu, bio sam na jednoj adresi u
Za danas, organizovan je ispraćaj stare i doček Nove
Dunaharasti, koju sam dobio od Marije Janković u Sombo-
godine u dvorani „Likovnog susreta“ na spratu. Nisu odu-
ru: Marija Detre, Báthory utca 10. Ne! Greška. Oni nema-
stali! Žao im je bilo pripremljene hrane, valjda! Umetnici
ju nikakve kontakte; upućen sam na adresu u Budimu.
su se veselili. Onaj koji ih je uveo na veliku likovnu scenu
Napokon, danas, „sigurno“ treba da odem na tačnu
ležao je mrtav. Tužno i odvratno!
adresu – lepo mi je rečeno, zapisao sam: Kopilovics Ist-
Naravno, nisam bio na tom ispraćaju „stare“ 1971, ni-
vanné, Szabolcs utca 13, földszint 3. XIIL kerület.
sam sa njima dočekao 1972. „novu“ godinu. Letos, odr-
Kao kada se ide kod Kondorovih roditelja. Mislim da
žan je Deseti likovni susret u Rajhlovoj palati. Tim povo-
smo baš na Lehel teru kupovali mami cveće u crepu. Od-
dom, predgovor katalogu napisao je i 27. maja potpisao
mah posle Nyugati, putem Vaci, od pomenutog trga Lehel
Imre Dević. Pri kraju setno intoniranog teksta, očevidno
skrenuti desno, ubrzo levo!
pogođen time da se ničim neće ni pomenuti, od nadležnih
Našao sam se pred ogromnom najamnom palatom,
u gradu, deset godina istrajavanja, on piše: „Pa, neka ne
ušao u dvorište. Spratnica, sa sve četiri strane okružen sam
bude fešte! Pa, neka ne bude parade povodom jubileja!
bezbrojem prozora. Nigde nikoga. Samo, levo u jednom su-
Neka nam ostane samo beleška o našem trajanju, o sarad-
terenu otvaraju se vrata, izlazi odnosno uspinje se stepeni-
nicima, o ambicijama i rezultatima, tek toliko da osetimo
cama jedna starica. Pitam!
čari jednog izuzetnog i vrednog događaja u našoj sredini.“
Tačno! Ona stanuje u suterenu koji je koristila supru-
Povodom Desetog likovnog susreta, očevidno, nije bilo
ga Ištvana Kopilovića – umrla je! Sve mi se ruši. No, ona
„fešte“, ali večeras u sali „Likovnog susreta“, na spratu Raj-
me ljubazno zove u stan, vraća se dole.
hlove palate, veselje će se preliti u zoru naredne godine,
Sedosmo. Sve sam joj potanko ispričao. Naravno, go-
poput vode koja potočić palanačke likovne zbilje – prito-
dine uzaludnog traganja za slikarom – njenim suprugom,
kama Devićevog entuzijazma – čini moćnom rekom.
koji je umro još početkom dvadesetih godina.
Možda je tako „normalno“ da naplavina za sobom
Zna ona, bile su poznanice. No, prijateljica njena, koja si-
ostavlja u mulju zaborava baš ishodišta sopstvene moći.
gurno mnogo više zna, to je starica – doduše ima preko osam-
deset godina – koja savršeno pamti, znaće mi reći još više. Po-
nudim da odemo „fićom“ kod te osobe. Nema potrebe. Sutra,
biće ona ovde. Treba da dođem poslepodne „amikor kávét
isznak...“611
Vratio sam se kod Šoljmara; poslepodne zajedno kod
Čikija. Potom sva trojica uveče u vilu arhitekte na Budimu.
Tamo, u privatnom prostoru pomenutog arhitekte, priređu-
je se izložba savremenih likovnih stvaralaca. Pišta nas je vo-
zio „Klotildom“. Osoba koja je otvorila ulazna vrata, oče-

611 „Kada piju kafu...“

272
vidno, poznaje Čikija i Šoljmara. Svi prisutni takođe ih do-
bro znaju. Predstavljen sam domaćinu valjda, ali to je rutin-
ski. Niko tamo ne oseća obavezu da se bavi pridošlicom, svi
se tu osećaju „kao kod kuće“. Mene niko ne smatra uljezom,
ali ni nekom „personom“. Ostao sam posve sam. Prepušten
sebi, kako nisam bio baš oduševljen eksponatima, muvao
sam se po stanu, fasciniran arhitekturom, maestralno ure-
đenim enterijerima. Ovo je sasvim drugačiji svet od meni
poznatog. Bio sam zadivljen. Međutim, zabavljalo me je
nešto drugo.
Kao da sam se vratio u godine Drugog svetskog rata!
Tako su nam dolazile naše komšije, obično „svako svakog
zna“, ali vlada „konspirativni štimung“. Zapravo, svi su tu
zato što će se „slušati London“ ili druge, strogo zabranjene
stanice na radiju. Međutim, niko ništa ne pita, ne komen-
tariše. Posle svi odu, kao da i nisu zato bili došli. Kao da
svako od svakog zazire, neće da kaže suvišne reči. Maltene,
našao se ovde slučajno, baš i ne poznaje ostale. Tako neka-
ko osećao sam se i ja sada. Na kraju, otišli smo, a da ja ne
znam ni gde sam bio, niti koga sam sreo.
Znam samo ono bitno. Birokrate su „protiv“. Zato
stvaraoci novih tendencija ovo koriste kao metod me-
đusobnog sretanja i prezentacije ostvarenja.
9. 2. 1972, sreda
Prepodne bio kod Magde Mamužic. Dobio sam njenu
adresu u Pešti. O njoj znam iz literature. Izlagala je sa voj-
vođanskim umetnicima 1939. godine u Novom Sadu. Tek
potom doznao sam da se u Subotici rodila 1907. godine.
Zatim, čuo sam da je kao četrnaestogodišnja devojčica
bila model Šandoru Olahu. Tako je počela, podučavao ju
je, ali je i sama „gledala kako to on radi“. Potom se upisala
1931. na Umetničko-zanatsku školu, koja će od 1937. godi-
ne nositi naziv Akademija likovnih umetnosti u Beogradu.
Bila je učenica Petra Dobrovića. Radi usavršavanja po-
hodila Pariz, boravila je u Nemačkoj, učestvovala na Izlož-
bi bačkih umetnika 1932, u organizaciji dr Joce Milekića.
Privukla je pažnju na sebe učešćem na izložbi studenata
1936, a takođe i na pomenutoj Izložbi vojvođanskih umet-
nika u Novom Sadu 1939, koja će se upamtiti kao poslednja
273
uoči izbijanja rata. No, čuo sam i to da je bila „velika lju-
bav“ zlosrećnog umetnika Bele Farkaša!
Nadao sam se da ću od nje doznati ono čega nema u
knjigama! Prevario sam se, a i nije kao slikar dostigla neki
ugled. Više je primenjeni umetnik. Poslepodne, prema do-
govoru, otišao sam u Szabolcs utca 13 da iz stana udove
zagonetnog umetnika, koji je od berberskog pomoćnika
izrastao u prvog vojvođanskog istinskog impresionistu,
pođem kod njegovog sina! Više od decenije tragao sam
za njim i sada, napokon, kompletiraću sliku o nadasve za-
nimljivoj stvaralačkoj ličnosti likovne scene vojvođanske!
Otresita i vitalna baka sela je u auto i rekla da idem
na Rakoczi ut i tamo vozim polako, pa će ona prepoznati
kuću. Naravno, meni je pao mrak na oči, ali sam poslušao
i našli smo se u prometnoj ulici gde je ona, doduše, „dav-
no bila“.
„Itt van, bal oldalon!“,612 uzvikne razdragano. Videh
zidno platno nekoliko baš istih najamnih palata.
Skrenuo sam u ulicu, parkirao. Peške se vratili na pret-
postavljeni ulaz. Haustor ili predvorje sa ulazom za lift, od-
nosno stepenište, učiniše se „nepoznatim“. Kaže: „Nem
ez!“613 i već se okreće. Odlazimo u sledeći ulaz. Meni je
identičan prethodnom. Bakici nije! Kreće pravo na stepe-
nište, penjemo se i stižemo pred odgovarajući stan. Zvoni-
mo! Vrata se otvaraju u istom trenutku.
„Végre megtudok valamit az apámról!“,614 raduje se
domaćin, sin „moga slikara“, a ja sam se nadao od njega
doznati nešto...
Tu smo gde smo! Posedasmo, radujem se susretu. Baka
koja me je dovela, srećna što je „posle toliko godina zna-
la naći“, oseća se domaće. Naravno, domaćin je zahvalan.
Napokon, čuće nešto o svome ocu! Ja, naprotiv, sada znam
da sam na kraju puta! Nema više sa te strane nade. Ipak,
postigli smo mnogo!
Na stolu je velika koverta, ali nadasve sadržajem tan-
ka. To je sve što on ima, ali i „mama je nešto pričala“.
612 „Tu je, na levoj strani!“
613 „Nije to!“
614 „Najzad ću saznati nešto o svome ocu!“
 Vadim iz koverte poput relikvija čuvane papire: do-
kument Bavarske akademije koji potvrđuje da je Stefan
Kopilovich student u klasi profesora Halma u Minhenu,
školske 1902/03. godine; pribeleška da je u Rimu 20. maja
1908. Napokon, gledamo se Bajmočanin i ja, doduše foto-
grafija je iz 1917. godine. Tu je i posve trošni list hartije –
sirotinjsko uverenje izdato u Bajmoku 23. aprila 1918, pa
izvod iz registra stanovnika Marne la Koketa od 8. novem-
bra 1909. iz kojega se vidi da je on stanovnik Pariza, stu-
dent slikarstva bez imovine, zapravo tamošnji berberin!
Sve u svemu, zaokruženo: berberski pomoćnik u Pe-
šti slučajno upoznaje, tada čuvenog, profesora Gustava
Morelija (1848–1909), direktora škole dekorativnog crta-
nja. Tako će bez školske spreme postati student rezbar-
stva, odatle stiže u Minhen i polaže prijemni ispit. Studira
na akademiji izdržavajući se berberskim zanatom, potom
ide u Pariz. Studira slikarstvo, vraća se u Bajmok i oslikava
strop bajmočke crkve. Posle Pariza je u Firenci i Rimu. Opet
studira, ali na peštanskoj akademiji, školske 1908/09. godi-
ne. No, otiskuje se i vraća u Pariz... Nema dalje! Izvesno
je samo to da je kao austrougraski vojnik učestvovao u
Prvom svetskom ratu. Negde pri kraju u peštanskoj bolni-
ci, ranjeni slikar ženi se bolničarkom.
Sin Karolj, grafički radnik i stanovnik Budimpešte, na-
dalje govori mi kazivanje pokojne mame Tereze: zbog uče-
šća u komuni 1919. godine, morali su napustiti Budimpe-
štu i vratili su se u zavičaj Stipana Kopilovića. Prijatelji su is-
poslovali mesto šefa ispostave socijalnog osiguranja u Bač-
koj Topoli, dobio je i službeni stan!
Ovde je Bajmočanin Stipan K., ali u državnoj službi kao
Stevan K. Brzo postaje u varošici čelna figura nastojanja
da se osnuje umetnička kolonija. Međutim, razboleo se
i preminuo iznenada! Našao sam kasnije da je zaveden u
matičnoj knjizi umrlih pod rednim brojem 47: Kopilovi-
ty Stephanus, rimokatoličke vere, uzrok smrti: menin-
gitis, 13. marta 1924. Smrt je prijavila udova slikara, Tere-
za Miko.
U prilikama koje su tada vladale, pravo na službeni stan
više nema, ne zna jezik i nije zaposlena. Peštanka, očevid-
no, shvata da ovde više nema razloga da ostane!
274
Ono što je i do danas tajna čuo sam od sina Karolja!
Mama Tereza je, da niko ne dozna, dogovorila sa seljaci-
ma na Kelebiji ilegalan povratak. Po snegu u noći, krajem
iste godine, prešla je državnu granicu sa ćerkom i sinči-
ćem. Prenela je samo mali kofer, nije imala drugog prtlja-
ga! Znači, ostala je slikarska zaostavština na ovoj strani. Ali,
od tada ničega nema!
Grob je „nestao“, nema ni ateljea. Nešto više od dva-
deset eksponata, slike koje su na plafonu bajmočke crkve,
nešto malo sećanja – to je sve! Arpad G. Balaž je prepo-
znao sliku Bačkotopolski park sa crkvom 1922. godine, u
muzejskom depou kada me je bio posetio. Slikali su zajed-
no u parku i dogovarali se oko kolonije, on, Kopilović i Kar-
lo B. kao treći učesnik seanse. Balaž nije znao da je Stipan
Kopilović umro dve godine potom! Karolj Baranji, kasni-
je poznati vajar, dobitnik bačkotopolske likovne nagrade
koja nosi ime „Nađapati Kukac Peter“, prilikom dodele
priznanja 1974. rekao mi je da ne zna ništa o Kopiloviću.
Doduše, nije ni tridesetih godina ništa znao ni o talento-
vanom mladom samoukom slikaru Peteru Nađapatiju Ku-
kacu (1908–1944).
Tako to obično biva ovde u nas. Zaborav prekriva mr-
tve. Neke od živih uvažavaju dok ne postanu pokojnici.
(Naknadna beleška: Stipana Kopilovića valjda smo otr-
gli zaboravu /sve što smo uspeli sakupiti, objavio sam:
Bela Duranci, Slikar Stipan Kopilović 1877–1924, NIO „Su-
botičke novine“, Subotica 1990/, priredili smo „zagublje-
nom“ slikaru malu izložbu u galeriji Gradske biblioteke, od
5 do 20. marta 1991. godine. Jedva da je nekoga bilo na
otvaranju, najavljenom lapidarno u Subotičkim novinama
1. marta.)
10. 2. 1972, četvrtak
Provedeni dani u Budimpešti bili su mi zaista uspešni!
U utorak, 8. februara, napokon uhvatio sam nit koja
će me usmeriti da okončam traganja za prvim impresio-
nistom na likovnoj sceni vojvođanskoj. Nema dalje, mogu
samo da slažem kockice mozaika. Posle, možda se nađe
neka slika ovoga slikara. Zaista je čudno kako je sve o Kopi-
loviću „kao u zemlju propalo“.
 Bio je sa njim u vezi dr Joca Milekić, planirali su izložbu
u Subotici, imao je slika u svojoj zbirci. Međutim, nije ni on
upamtio šta se događalo posle iznenadne smrti!
Bačka Topola ima danas umetničku koloniju! Pominje
se, međutim, Peter Kukac, ali ne i Kopilović.
Gde je nestao atelje? Zapravo, kako su mogli nestati
crteži, štafelaji, slike, sve ono što je atelje jednog umet-
nika koji nije bio „makar ko“ u jednom razdoblju, koji je
radio na osnivanju, tek 1953. godine utemeljene, umet-
ničke kolonije!
Bačka Topola je Kopilovića zaboravila, njegov rodni
Bajmok verovatno se stidi „berbera“ koji će biti ličnost
jugoslovenske likovne scene! Kao da je kletvom pako-
sti uklonjen. Među osnivačima Društva likovnih umetni-
ka Vojvodine/Vajdasági képzőművészek egyesülete, nala-
zimo ga 29. novembra 1923. godine u subotičkom hote-
lu „Jagnje“. To društvo prvim zadatkom smatra osnivanje
umetničke kolonije u Bačkoj Topoli, gde živi i deluje jedin-
stveni slikar – impresionista. Umetnička kolonija skoro da
je osnovana 1924. godine!
Posetio sam danas Jožefa Olaha, brata našega su-
botičkog slikara, pokojnog Šandora Olaha. Teško je bole-
stan! Pamtiću ga po sadržajnim razgovorima, dobro smo
se znali. Slikara nikada nisam upoznao lično. Pišem o nje-
mu i znam ga samo po slikama. Odmah posle posete kre-
nuo sam u Suboticu. Stigao kući predveče.
22. 2. 1972, utorak
U soliteru na „Radijalcu“, stan pokojnog Imrea Devića.
U komisiji sam za popis zaostavštine – popisujemo slike.
Svaki eksponat koji uzmem u ruke poput filma emituje us-
pomene. Priviđa se autor, Imre, okruženje, događaji, krho-
tine iz celine pamćenja. Znam da se sve raspada, zaborav
će polako nagrizati ono što nam se činilo jako značajnim,
a sad je to za Imrea Devića posve ništavno. Mislio je da se
bez njega ne može. Smešno!
25. 2. 1972, petak
Novi Sad. U maloj sali Skupštine SAP Vojvodine, 10
sati, Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine. Na sednici
275
ja govorim: „Likovno stvaralaštvo Mađara u Vojvodini do
Drugog svetskog rata“.
U pauzi, upoznao sam profesora Borija, među nama
uglednu ličnost ne baš veselog lika. Stekao sam utisak da
mu je drago što radim umetnost Mađara u Vojvodini. Do
sada napisao je dosta knjiga i tekstova, na primer: Radnóti
Miklós költészete (1965),615 Kassák Lajos irodalma és fe-
stészete (zajedno sa Evom Kerner iz Budimpešte, 1967),616
A szecessziótól a dadáig (1969),617 A szürrealizmus ideje
(1970),618 Az avangarde apostolai (1971).619
Mislim da smo se našli na sličnoj stazi, ali on je već
objavio Magyar – delszláv irodalmi kapcsolatok,620 prošle
godine!Mislim da je ova sednica najvažnija tačka ozvani-
čavanja „Galerije Mađara“! Sigurno će biti sredstava za
otkup umetničkih dela, biće izložbe, ostaće da traje kao
stalna postavka u našem muzeju!
30. 3. 1972, četvrtak
Veoma rano pošao „fićom“ u Budimpeštu na kome-
moraciju (Jožef Olah, preminuo 8. marta).
Usput, Kečkemet. U muzeju upoznao istoričara umet-
nosti, kustosa Šimegija, mlađi čovek, zrači poverenjem.
Uveren sam da je on saradnik kakvog čovek može sebi da
poželi! Valjda ću njegovom pomoću osvetliti naukovanje
Bele Farkaša (boravio je u koloniji, svojedobno, pre izbi-
janja Prvog svetskog rata) ovde u Kečkemetu. Kraće zadr-
žavanje, adresa: Sümegi György, Kecskemét, Katona József
Múzeum.
Budimpešta. Otišao sam prvo u centar, parkirao se i
potom u Dorottya utca! Još samo dan-dva traje izložba u
Kulturkapcsolati Intézet Kiállitótermében! Izlažu zajedno
Bela Kondor, Mikloš Meloko, Gabor Pastor. Vajara Melo-
615 Poezija Mikloša Radnotija.
616 Književnost i slikarstvo Lajoša Kašaka.
617 Od secesije do dadaizma.
618 Period nadrealizma.
619 Apostoli avangarde.
620 Mađarsko – južnoslovenske književne veze.
ka znam, grafičara Pastora ne poznajem lično. Već prili-
kom ulaza u dvoranu, primećujem Kondorova „raspeća“.
Ima ih više, prepoznajem u njima prizore i kolorit fresa-
ka srednjovekovnih manastira! Odmah desno je Pléh Kri-
sztus iz 1964. godine. Meni blizak kao savremenik, zapra-
vo nesrećni paor ravnice, razapet, nalik panonskim kraj-
putašima.
Dok gledam Pleh Kristuša, priviđa mi se vojvođanski
seljak na krstu koga vidim na slici Lukijana (Aleksandra Lu-
kovića, 1924), izloženoj u Bačkoj Topoli 1958. godine. Pod-
setio sam se na to ovih dana, listajući knjižicu Imrea De-
vića Umetnička kolonija u Bačkoj Topoli. Dobio sam je
od Imrea, leta 1962. na koloniji. Vidi se Lukijanov raspe-
ti seljak na fotografiji izložbene dvorane, koje više nema.
Imrea takođe! Zaboravljeni su i zloglasni „otkupi poljo-
privrednih viškova“, odnosno surova otimačina kada su u
prvim godinama „slobode“ rasturana paorska gazdinstva.
Seljak je bio ponižen, opljačkan – „raspet“. Ovaj Lukijanov,
doduše, ne liči na paćenika. No, Lukijan uvek slika motive iz
cirkusa, artiste i klovnove. Zapravo, to je svakodnevica, pa-
žljivi posmatrač uoči da je cirkus samo kulisa oporim pri-
zorima. Naravno, sve me to vraća u 1966. godinu, kada
mi Lukijan poklanja katalog izložbe za koju je predgovor
pisao naš prijatelj Sip (Dragoslav Stojanović Sip, 1920):
„Sulude, tragikomočne, naivne, čedne i brutalne igre, kao
najčešći prizori na njegovim slikama, nikad nisu cilj sebi sa-
mima i nisu tu zato da bi nam o njemu govorili. Naprotiv
i sasvim evidentno, to su samo zaustavljena halucinan-
tna stanja puna oštrine pogleda u suštinu, nekad i cinič-
na, nekad gorko ozbiljna ali i optimistična, o tome kakav
je čovek, kako u strahu stoji pred opštom kataklizmom i
kako u isto vreme ima hrabrosti da se ruga mnogim poja-
vama, pa i životu, njegovoj prolaznosti ili lažima o njemu.“
Kondorovi „kristuši“ koji su slikani 1971. godine već su
paćenici, žrtve zverskih strasti čovekolikih nemani, tajno-
vitih bića uzvišenih i krvoločnih. To su već znamenja, zna-
kovlje beznađa uz putanju civilizacije.
Serija „raspetih“ ovde je, nedvojbeno, u srodstvu sa
čuvenim Presuditeljem, anđelom koga znam kao Késes
angyal, iako je nadasve blizak sa našim Mileševskim an-
276
đelom – kojeg nikako da vidi Bela u stvarnosti! Jedan od
„Kristuša“ (Krisztus III, 1971), nevelik po formatu (oko 50
x 60 cm), zapravo je poput znaka-krajputaša zabijen u
tle. Nije na brežuljku zvanom Golgota, iznad grada, već
u ravni svakodnevice, poput Izenhajmskog raspeća. Gri-
nevald je patnje stvarnih ljudi uzdigao nad horizont! Pri-
čali smo o tome septembra 1967. No, tu vidim iza krstoli-
kog znamenja čovekove bespomoćnosti na razmeđi sjaja i
tame, stećak bogumilski. Ne može biti sporno da je to taj-
novit nadgrobni beleg koji smo pominjali u kontekstu po-
bune – kao energije koju isijava znak raspeća.
Gledao sam Kristuša kao remek-delo iznedreno u jed-
nom dahu kreativnog zanosa, lapidarno rečitim ekspre-
sivnim gestom samosvojne „kondorovske“ leksike. Bo-
jom sasušene krvi nalik rđi koja nagriza u vremenu odtra-
jale vrednosti, Kondor je obznanio čudan znak – kliktavo sa-
zvučje rečitog kolorita! To je naklon iskazan pantomimom
krstolike pomirenosti, bez prikivanja ekserima i krva-
vog ranjavanja. Do usijanja grli se drhtava gestualnost
nervaturom crvenog vitaliteta, žutilom čežnje, kontem-
plativnim pretapanjem u belu korotu.
Nirvana! S one strane, iza „ukrštenog“ znaka, potvr-
đenog kamenom gromadom sa apstraktnim prizorom
koji sugeriše „raspričanost“ bosansko-hercegovačkih ste-
ćaka, bela se utapa i nestaje u sivkasto-plavom beskra-
ju. Kao da mi odzvanja zapis iz „Boldogságtöredéka“:
„Szólt az angyal es elvesztette testét és elvesztette lel-
két is hálaadással. Visszatért a semmiségbe, ahol minden
megvan.“621
Nikada neću zaboraviti taj osećaj, prošla me jeza! Pri-
viđala mi se čontvarijevska samosvojna neponovljivost: „a
világitó szinek ragyogása“.622
Setih se bogumilskog manihejstva, jeresi koja je sme-
tala katoličanstvu. Iritiralo je nekog prostodušno, duali-
stičko naukovanje o večitom sukobu carstva svetlosti i
carstva tame, naravno i pobuna protiv hijerarhije, ne-
621 „Progovorio je anđeo i izgubio je telo i dušu u zahval-
nosti. Vratio se u ništavilo, gde sve postoji.“
622 „Sjaja svetlih boja“.
jednakosti bilo koje vrste, materijalizma koji preti duhov-
nosti, samo čoveku svojstvenoj prepoznatljivosti.
Bela se smejao kada sam mu pričao da su mađarski
vladari pod izgovorom borbe protiv bogumilske jeresi ra-
tovali protiv bosanskih banova u želji da osvoje Bosnu.
Posle je u narodu – ko zna kako – odomaćeno da se gro-
blja bogumilska sa stećcima različito nazivaju kao „grčka“,
„mađarska“, „rimska“, čak „židovska“...
No, meni se najviše dopada kada stećak narod nazi-
va „bilig“ ili „kam“, znači beleg ili samo kamen, neki na-
učnici tvrde da i turska reč „mešhed“, za stećke, zapravo
potiče od talijanske reči „masseto“ što znači „veliki ka-
men“. Sve u svemu, Kondor i ja smo se bili „opredelili“ za
kamen kao beleg na razmeđi ovog i onog sveta.
Pred Kristušem, po meni jedinstvenim remek-de-
lom Kondorovog opusa, čudno sam se osećao. Posebno
me je nerviralo što nisam mogao locirati u vremenu raz-
govor o bosansko-hercegovačkim nadgrobnim spomenici-
ma – stećcima. Naime, ja sam pristalica „kamena kao be-
lega“ sa zapisom ili pričom. Sebi ne želim spomen-beleg u
tradiciji koja u nas vlada.
Sada, na izložbi koju smatram jedinstvenom, udruže-
nim iskazima tri nadasve samosvojna autora, prisustvo
stećka budi u meni intenzivnu zapitanost!
Udaljio sam se sa izložbe potresen u nekom čudnom,
maltene teskobnom raspoloženju. Veče je, otišao sam u
moju birtiju, sedeo i pisao. Nisam bio željan razgovora.
Potom, pravo kod Tibora Čikija. Znao je da dolazim, znao
sam gde je ključ ako ga nema. Bio je u kuhinji/ateljeu.
Sa Čikijem, seli smo da popijemo vinjak! Video se sa
Šoljmarom kod njega; pozvali smo Pištu telefonom. Došao
je u toku večeri, pričali o „Galeriji Mađara“.
Nisam im pominjao izložbu. Grozio sam se od pomisli
da sa nekim raspravljam o utisku. Naime, to „raspeće“ sa
stećkom nije mi dalo mira. Telo raspetog, rastočeno u lju-
bičastu nervaturu kao da nema glavu. U prstenastom žu-
tilu skoro neprimetne aure, udarom kista belilom je na-
javljena nirvana – onostrani smiraj, stanje negde „izvan
sveta“, poput ugasnuća volje za životom! Presuditelj i Kri-
stuši, ne samo rečitom simbolikom – rekao bih čak daleko
277
više isijavanjem energije svojstvene apstraktnim kompo-
zicijama – već jedinstvenim utiskom sveobuhvatnosti po-
ruke, deluju mi kao vrhunac Kondorovog opusa. U ovim
kompozicijama besmisleno je govoriti o velikim uzori-
ma prošlosti, još manje o nacionalnoj „prepoznatljivo-
sti“. To su ostvarenja, nastala tu i danas, podjednako su
jezgrovito znakovlje čovekove sudbine bilo gde na kugli ze-
maljskoj, likovni iskaz našega trenutka i rečito upozorenje
onima koje isti usud „raspinjanja“ čeka u budućnosti. Po-
tresna znamenja beznađa ljudske vrste, jedinstvena i sa-
mosvojna kreativna poetika umetnika koga boli sudbina
uljuđenih jedinki ove raspamećene civilizacije!
Umetnička ostvarenja su, nedvojbeno, fikcije! Ipak,
neka dela čine nam se vanvremenskim, mogla su nasta-
ti nekad, sad, ili ih tek naslućujemo kao nastavak niza koji
već postoji. Ona su prepoznatljiva kao stvarnija od real-
nosti, istinitija od svih zapisa i opisa. Iznedrena su kao je-
dinstvena i neponovljiva vizija, oblikovana u prepoznatljive
i samosvojne prizore osobnom poetikom stvaraoca-jedin-
ke. Kao da su iskrom demijurške tajne na tren obasjani,
izdvojeni u trajne civilizacijske međaše iz „ništavila gde
sve postoji“!
Pada mi na pamet Bizon iz Altamire, priviđaju mi se
u nizu remek-dela kroz istoriju umetnosti, setih se ribo-
likih spodoba o kojima je pričao Lazo Trifunović. Te ka-
mene skulpture, otkrivene u Đerdapu sa desne strane Du-
nava (Lepenski vir), nastale pre osam milenijuma kao da
su „portreti“ teskobom žigosanih fizionomija čoveka naših
dana. Kao da je bezimeni klesar bio vizionar!
Naravno, nije bio prorok, međutim, prepoznajemo
se u njegovim ostvarenjima. Da li zato što je usud ljudski
oduvek i zanavek konstanta?
Očigledno, kreativna jedinka saživljena sa svojim
dobom, leksikom svog trenutka i humanim angažmanom,
obznanjuje univerzalne prepoznatljivosti čovekovog ulju-
đivanja tokom hoda kroz istoriju. Naravno najupečatlji-
vije, ako i sama nosi ožiljke kolopleta zbilje čiji je uče-
snik. Kondor je bio ozračen „pedeset šestom“, a po-
tom žigosan rigidnom stvarnošću koju nije mogao zao-
bići. Mislim da je on još od detinjstva osetljivo, nadasve
ranjivo biće. Sve više sam uveren da je predstavljanje
sebe svetu kao „mrguda“ zapravo mimikrija. U trenucima
kada bol nadjača samokontrolu, unutrašnji nespokoj glu-
mljenog mrguda spontano plane i pretvori se u grubost
prema okruženju. Potom, kao puž zavlači se u ljušturu
kreativnog angažmana, poput isposnika „čini pokoru“, is-
paštajući i u ime sveta! „Raspet“ u krstoliki znak čoveko-
vog usuda, Kamijevog „sizifovski apsurdnog“ i sopstve-
nog iskustva, Kondor zapitanošću o smislu života, kre-
ativno boluje svoj i naš život permanentne teskobe i od-
govornosti za sve ono što nas je snašlo ili nam preti. Što
smo dalje od rata, bezumlje koje ga je označilo sve je
više prepoznatljivost neke paukove mreže beznađa koje
nam je postalo svakodnevica.
Setih se Kamijevog Stranca! Osuđenik na smrt raz-
mišljajući kaže: „Giljotina je, u stvari, bila postavljena
na samu zemlju, na najjednostavniji način na svetu. Bila
je mnogo uža nego što sam je zamišljao. Čudno mi je što mi
to ranije nije palo na pamet. Ta sprava na slici zaprepastila
me je svojom preciznom, savršenom, blistavom izradom.
Uvek se preuveličava ono što se ne poznaje. Ja sam, na-
protiv, morao da ustanovim da je sve vrlo jednostavno:
stroj je na istom nivou kao i čovek koji ide prema njemu.
On mu prilazi kao da ide u susret nekoj osobi. To je tako-
đe neprijatno. Uspon ka gubilištu, penjanje pod vedrim ne-
bom, to je moglo razigrati maštu. Međutim tamo je stroj
sve satirao: čovek je s malo stida i s mnogo tačnosti, bio
neprimetno pogubljen.“
Kondorov Kristuš je u ravni, „na istom nivou kao i čovek
koji ide prema njemu“, kao i osuđenik koji je prošao po-
red nas, a potom smo odgledali njegovo pogubljenje is-
pod subotičkog Bajskog groblja, posle oslobođenja, kada
više nije bilo rata.
Bela K. sličan doživljaj bliske smrti i „neprimetnog
pogubljenja“ pamti iz oktobarskih dana 1956. godine.
Pamćenje je, nedvojbeno, osobenost uljuđenih bića!
Mora se znati da bi čovek bio odgovorno opredeljen. „Ras-
pet“ sećanjem i slutnjom, između nezaborava i nade, čo-
vek zna da ga zlo vreba, ali pobunom iskazuje svest o po-
trebi suprotstavljanja i u beznađu, kritičkom zapitanošću
278
kreativnog čina, kao što to naglašava Alber Kami u ro-
manu Kuga: „/.../ radosti uvek preti opasnost. On je znao
ono što ova vesela rulja nije znala, a što se u knjigama
može naći: da bacil kuge nikad ne umire i nikad ne nestaje
/.../ i da će, može biti, doći dan kada će, na nesreću ljudi i
njima za pouku, kuga probuditi svoje pacove i poslati ih da
uginu u kakvom srećnom gradu.“
31. 3. 1972, petak
Farkasréti temető,623 9.30h, komemoracija Jožefa Ola-
ha. Posle, otišao kod Lajoša N., pripremio mi je traženo:
Képzőművészeti Főiskola (Mintarajz iskola624 od 1871. go-
dine) Evkönyv 1932/33, látogatók névsora.625 Zajedno smo
posetili dr Derčenjija; tražio potom Kondora telefonom –
nema ga! Sa Lajošem razgovarali o izložbi u Dorottya utca.
Mislim da nas dvojica po tom pitanju nismo „na istoj tala-
snoj dužini“. Bilo nam je prijatno, kasno sam krenuo. Vra-
tio se u Suboticu tokom noći.
8. 4. 1972, subota
Veoma rano pošao za Baju. Morao sam potražiti našu
poznanicu Evu Batinkov. Svojedobno u Somboru bila je
gost kod naših rođaka u Dob utca 9. Tada sam s mamom
tamo stanovao. Postali smo sa njom bliski. Hoću da vi-
dim može li nešto korisno posvedočiti u postupku oko
ostvarivanja mamine penzije za pokojnim tatom. On je
tamo u Baji verovatno poginuo, možda baš 20. oktobra
1944. prilikom ulaska Crvene armije. Naravno, odlučio sam
da u Baju idem „preko Budimpešte“. Stigao sam kod Kon-
dora u 9 časova. Iznenadio se, onako pospan gledao me
je kao da sam s neba pao! Obradovali smo se, davno se ni-
smo videli. Uz čašicu vinjaka lepo smo razgovarali, ali Kon-
dor je morao ranije stići u Petőfi Irodalmi Múzeum.626 Tamo
se otvarala izložba njegovih crteža. Mora malo da sredi vi-
trine sa crtežima pre otvaranja, zamolili su ga. Narav-
623 Farkašretsko groblje.
624 Viša umetnička škola (Škola za crtanje uzoraka).
625 Godišnjak 1932/33. godine, popis posetilaca.
626 Književni muzej Petefi.

Pozivnica za otvaranje izložbe Bele Kondora u
Književnom muzeju Petefi u Budimpešti
no, poći ćemo zajedno, usput ćemo razgovarati. To je
onako, prigodna izložba, maltene izložba za čitaoce koji
navraćaju. Pozivnica je zaista privlačna! To je Kondorov
crtež pozivnice rađen za ovu priliku. Rekao bih da se on
izložbi baš raduje, video sam to po crtežu i rekao mu!
Drago mu je, priča mi o tome kako su tamo sve lju-
bazni ljudi. Smatra da je mala izložba mahom ilustracija
(valjda crteža koje je davao za klišeje prilikom štampa-
nja nekih publikacija) nešto izuzetno korisno. Naime, či-
taoci u predahu, bez obaveze, onako „usput“ zastanu – i
gledaju original već poznatog! Sama pozivnica rađena je
bez nekih pretenzija, baš kao „poruka na parčetu harti-
je“ („noteszlapra firkált üzenet“).
„Nekem, gyerekkorunkból ismert ’emlékkönyvek’ la-
pjára hasonlit!“,627 rekoh spontano.
627 „Meni liči na list ’spomenara’ iz detinjstva!“
279
To nas je vratilo u prošlost, Bela se takođe seća ne-
kadašnjih „spomenara“. Ja sada, gledajući njego-
vu pozivnicu kažem: „Úgy rajzoltad mintha valaki
emlékkönyvébe firkálnád a ’nefelejcsvirágát’ és mellé a
versikét!“628
Smejali smo se, pričajući o tome kako su zapisi u
spomenarima zaista nekad neizbrisive mladalačke poru-
ke. Neke od njih čuvaju se u mislima, ali i spakovane, uve-
zane „pantljikom“ nezaborava u dnu nekog ormana.
Meni je pozivnica zaista kao stranica u spomenaru.
Dvoje mladih kojima ruke iz neba sipaju „latice ruže“ (slo-
va), a oni ih udruženo prihvataju u pregršt, pored je tekst,
nalik „pesmici sklepanoj u nezaborav“, dole lep crtež pre-
dela. Sve je izvedeno, rekoh, nadasve smirenim rukopi-
som, baš u poetičnom štimungu, čak je dole i potpis: „Sze-
retettel, Kondor“.629
Čudno! Posle mi je to palo na pamet, „hvalospev“ Bela
nije komentarisao na svoj način, nije koristio uobičajene
opaske, šaljivu degradaciju učinjenog, izrečenog. Posle
izložbe, pozdravio sam se sa Kondorom i pošao. Zapravo,
moj cilj je bila Baja! Tako, nismo ni prokomentarisali izlož-
bu Kondor–Meloko–Pastor.
U Baji, pronašao sam Evu Batinkov (Klopka Gy. utca
28). Nažalost, ništa od pomoći. No, ostaćemo u vezi, mož-
da njeno svedočenje, ipak u smislu toga da je tata bio u
munkaszolgálatosima,630 bude od koristi. Videće se. Upo-
znao sam i Evinu familiju. Ostaćemo u vezi.
Bilo mi je prijatno, podsetili smo se na doba u Som-
boru. Prošlo je tome tri decenije! Pošao sam za Suboticu
uveče kasno.
12. 5. 1972, petak
Bajmok. U 10 sati otvorio sam malu izložbu u mesnoj
biblioteci. Predstavili Bajmočanima nekoliko slika Stipa-
na Kopilovića, njihovog meštanina, svojedobno berbe-
628 „Slikao si kao da u nečiji spomenar crtaš cvet ’nezabo-
ravka’, a pored jednu pesmicu!“
629 „S ljubavlju, Kondor“.
630 Na prinudnom radu.
ra koji će, zatim, postati umetnik – slikar. Prvo je govorio
upravitelj škole Ljubinko Ižipac, potom ja. Bilo je prisut-
no desetak Bajmočana! Ništa zato. Slike će ovde biti od
danas do 10. juna. Ko bude hteo – videće ih!
16. 6. 1972, petak
U 10 sati sednica u Pokrajinskom zavodu za za-
štitu spomenika kulture (Petrovaradin). Dogovor o po-
četku velike akcije: obilazak sela i naselja Vojvodine radi
evidentiranja građevina sa svojstvima spomenika vredne
graditeljske baštine.
Podelili smo se po grupama. Diplomirani inženjer arhi-
tekture Slobodan Jovanović biće moj partner jer ja imam
auto. Prema dogovoru ići ćemo skupa, kad-kad odlaziću
sam u najmanja sela i naselja. Nemamo rok! Radićemo dok
ne budemo gotovi. Odabrali smo sebi naselja i u Bačkoj i u
Banatu i u Sremu.
Radujem se ovom poslu! Biće to prilika da upoznam
Vojvodinu „uzduž i popreko“. Slutim da mi predstoji
novo razdoblje istraživanja! Biće to graditeljska baština.
Baviću se salašima, verovatno ću naći i neke druge vred-
nosti po selima. To mi je prilika da – na trošak Zavoda za
zaštitu – u okviru dogovorenog zadatka tragam i za sli-
kama, posebno autora Mađara. Znači, intenziviraću i moje
istraživanje secesije!
26. 6. 1972, ponedeljak
U Budimpešti održava se Generalna skupština ICO-
MOS-a (28–30. jun). Novosađani, Olivera Jović i Slobo-
dan Jovanović, doći će vozom direktno. Mi (Ico, Bandika
i ja) ići ćemo autom. Ico Poljaković, tehnički direktor, vozi-
će svog „princa“, odobreno mu je od strane Doma kulture
– službeno.Zato, smislili smo da nemamo šta čekati! Pošli
smo već danas. Krenuli u podne.
Budimpešta. Stigli na parking, nedaleko hotela „Sza-
badság“. Hotel mi je dobro poznat, tamo sam odsedao ra-
nije. Znam za „parking“ – neizgrađeni prostor – nedaleko
hotela. Odatle do Vaci ulice ili Kondora, može se peške
ili tramvajem! Drugo nam i ne treba. Auto ponajmanje.
Prijavili smo se u hotel, zauzeli sobu. Dogovaramo se za
280
dalje. Ja nazovem Kondora. Obavestim ga da sam u Pe-
šti, biću ovde sigurno i sutra, za dalje videće se. Pitam ga
da li da dođem danas. Odgovorio je: „Inkább, holnap. Ha
lehet úgy délután, akkor ne is tervezd a szállodát. Elhúzzuk
holnapután reggelig. Hivom a Lajost is!“631
Znači, veče pred nama provešćemo Ico, Bandika i ja.
Prvobitno, obzirom da ću ja kod Kondora, Bandika, pak,
ima nameru potražiti neke svoje, Ico je nameravao „napo-
kon spavati“. Od toga sad nema ništa. Pošli smo peške „u
grad“. U povratku, uzećemo stvari iz auta.
Negde posle pola noći, vratili smo se taksijem pred ho-
tel. Popeli se u sobu, potom nas je mrzelo da idemo dole
po prtljag.
27. 6. 1972, utorak
Probudio sam se rano. Pravim beleške, planiram dan,
pijuckam jutarnju čašicu vinjaka i gledam kroz prozor.
Tamo preko je železnička stanica, sve okolo podseća me
na minule godine. Prošlo je deset godina! Šta se sve dogo-
dilo u protekloj deceniji?!
Dan se brzo primiče, jedan od cimera se budi. Ban-
dika! Tihi smo da ne probudimo Icu. No, ubrzo, Ico se
trgne i naglo budi. „Stvari u autu! Sanjao sam da da su mi
ključevi od ’princa’ dole...“
Zaista. Ključevi nisu u džepu. Oblačimo se na brzinu,
noge nam otežale kao da su od olova, grč u stomaku, žurno
smo sišli i ubrzo stigli na parking!
Icin „princ“ lepo ušoren sa ostalima, na zadnjem se-
dištu fotoaparati i Bandikin famozni „neseser“ u kojem,
pored novca i dokumenata, „ima i onoga čega nema“.
Naravno, odmah vidimo i poznati visuljak sa ključevima
– kroz otvoren prozor sa vozačeve strane – udenut tamo
gde mu je i mesto; sve je u redu, samo je sedište malo
bilo vlažno od noćašnje kiše!
Dovoljan razlog da se beskrajno radujemo! Pokupili
smo svako svoje i odneli u sobu. Naravno, Ico je zaključao
631 „Bolje sutra. Ako je moguće poslepodne, onda nemoj
planirati hotel. Odmaglićemo do prekosutra ujutro. Zvaću i Lajo-
ša!“
auto i stavio ključeve u džep. Bandika je pregledao „nese-
ser“, nije mogao verovati da su mu dolari na broju! Potom
je rekao: „Nincs igaza Marxnak...“632
Vratili smo se dole na doručak, očevidno imali smo
sreće! No, Bandika je počeo da meditira na temu poštenja.
Kao „Mađari ne kradu“! Mi nismo baš uvereni jer u Mađar-
skoj mogu da kradu i neki drugi, kao i svugde u svetu!
Ručali smo skupa u „Maćaš pince“, potom ja odoh kod
Kondora. Bela je bio sam. Davno smo se videli. Kako sam
shvatio, on je sada više u ateljeu u Sentandreji.
Čekamo da posle posla navrati i Lajoš, biće to ubrzo.
Zapravo, ja sam iscrpno referisao šta radim u Pešti. Narav-
no, nisam propustio da ga informišem o autu sa otvorenim
prozorom i ključevima u motor zadenutim!
„Püspök a rokonod, mondtad a barátaidnak hogy azért
volt szerencsejük?!“,633 kaže smejući se, uveravajući me da
i „Mađari kradu, kao i sav ostali svet“.
Razgovarali smo, potom, na temu šta bi bilo da je bilo,
čudeći se kako nije niko pokupio stvari, ako drugo i ne –
„melyik hülye hagyná ott a fényképezőgépeket“,634 pita se
Kondor. Ipak, imamo razloga da se kucnemo zbog naše
avanture sa srećnim ishodom.
No, slutim da Bela nije baš raspoložen. Ubrzo, stigao je
Lajoš Nemet. Ispričali smo mu događaj sa srećnim završet-
kom. Potom nas je on „usrećio“ sa više epizoda za koje je
znao – naravno o krađama iz auta na Balatonu, prvenstve-
no, ali i o sličnim primerima koji su se dogodili nekim nje-
govim poznanicima, baš ovde u Pešti.
Bela se oraspoložio! Potom je Lajoš morao otići. Ja sam
ostao, kako smo se bili dogovorili. Bela i ja, kao nekad, ne-
majući razloga da mislimo o vremenu, razgovaramo ili ću-
timo. Setih se Ivana Sarića, rodio se na današnji dan 1876.
godine. Bio je svestran, kao sportista vozio je bicikl, auto-
mobil, čak je napravio sam pravi aeroplan, montirao ku-
pljen motor i 16. oktobra 1910. godine na subotičkom
lóversenytéru635 leteo je pred publikom oko dva-tri kilo-
632 „Marks nije u pravu...“
633 „Biskup je tvoj rođak, rekao si svojim prijateljima da su
zato imali sreće?!“
634 „Koja budala bi ostavila tamo fotoaparat“.
635 Hipodromu.
281
metra. Kada odlazim na moju vikendicu, gledajući desno
iza „Zorke“ koja proizvodi veštačko đubrivo, „vidim“ ne-
kadašnji hipodrom!
Sarić, varoški činovnik, bio je svojevrstan zanesenjak.
Još kao mladić „salašar“, napravio je sebi bicikl od drveta.
Posle je, zaista, učestvovao na međunarodnim trkama kao
biciklista, takmičio se na motociklu i automobilu još počet-
kom veka. Gledao sam ga kao takmičara posle rata, vozio
je motocikl na prvomajskoj trci, ja sam bio gimnazijalac.
Bela je pomenuo Ajzenštajna i krstaricu Potemkin,
povezao sa „Potemkinovim selima“ i caricom Katarinom
koja je „kedvelte a jóképű fiatal tisztet“.636
Tako smo, zapravo, znatno vedrije pričali o zanosu, kre-
ativnosti, nekim čudnim svestranim ličnostima poput Leo-
narda, manje-više konstatujući da su neki odživeli svoj život
nadasve ispunjen! Na primer, baš kao Leonardo da Vinči
koji još uvek zna da iznenadi istraživače. Uostalom, Mike-
lanđelo je bio vajar, ispostavilo se da je kao slikar dosegao
nenadmašno, a istakao se i kao graditelj. „Kőltő is volt!“,637
kaže Bela.
Zašli smo u noć. Taman sam hteo da predložim „razlaz“
– bolje da sam u hotelu zbog zvaničnog programa...
– Látod, neked van Bucó fiad, szerintem az fontosa-
bb mint az hogy most kezdesz műemlekvédelemmel fo-
glalkozni. A Dévics barátod, nemrég meghalt! Futkosott
mint az árva szamár a szinház ügyében, a művésztele-
pekről ugy szónokólt mintha az volna a legfontosabb a
világon. Amikor Zentán voltunk, az ottani telepvezető és
muzeológus nem volt elragadtatva vele. Emlékszel?! Sok
mindent kifogásolt, most a halála után biztosan igyeke-
znek majd hogy minel előbb elfelejtsék. Jönnek mások, új
elképzelésekkel...638
636 „Volela mladog, zgodnog oficira“.
637 „Bio je i pesnik!“
638 Vidiš, ti imaš sina Bucu, po mom mišljenju to je važnije
nego da se sad počneš baviti zaštitom spomenika. Tvoj drug Dević
je nedavno umro! Trčkarao je unaokolo kao ’usamljeni magarac’
u vezi sa pozorištem, držao je govore o umetničkim kolonijama
kao da je to najvažnije na svetu. Kada smo bili u Senti, tamoš-
nji upravnik kolonije i muzeolog nije bio očaran njime. Sećaš se?!
Puno je prigovarao, a sada posle smrti sigurno bi nastojao da ga
što pre zaborave. Dolaze drugi sa novim idejama…
 Iznenadio me je ovaj monolog, naročito me to pogo-
dilo što nije tako oduševljen zaštitom spomenika kulture
kao ja! No, uzalud, Bela je nastavio:
– Itt van, en ket eletet eltem, vagyis elismertek hogy
festomuvesz vagyok de megjelenet a verskotetem is! Ezek
szerint, kolto is vagyok. Az, tehát, azt jelenti hogy nyolcva-
nnegy eves vagyok most...639
– Korodhoz kepest nem is nezel ki annyira vennek640 –
kažem ja! No suština celog monologa, odnosno daljeg di-
jaloga, prelila se u beskronačan žubor o smislu života. Na-
glašavam kreativnost i ispunjenost angažmanom...
Međutim, stalno stižemo dotle da „ne ostaje ništa za
nama“, odnosno „šta je to što ostaje za nama, a da je
vredno življenja, pa i trpljenja“. Lebdi u vazduhu pitanje,
odnosno zapitanost o smislu. Slutim da se oseća povređe-
nim, no ne znam razlog.
Sve u svemu, mi pripadamo, izgleda, vremenu koje od-
lazi. Ono čime se bavimo smatramo pozivom, nama je –
mislim – etika i estetika jedinstven čin, poput delovanja
i življenja srednjovekovnih živopisaca. Doba etičko-estetič-
kog angažmana humanističke zapitanosti pred problemi-
ma već je skrajnuto novim oblicima bezumlja. Kao da je
posve i zauvek „demodirano“! Savremena civilizacija,
iako tek izašla ispod atomske pečurke kao uskličnika na
završnici svih strahota Drugog svetskog rata, izgleda nije
ništa naučila.
Motiv „raspetog“ – za mene – potvrđuje da je Kondor,
možda jedan od poslednjih stvaralaca koje znam, teskob-
no zapitan nad usudom čoveka danas. Sudbinom svega
što smo smatrali vrhunskim humanim vrednostima, on
postaje zloslutnik zagledan u neprozir onoga što savre-
meni čovek sam sebi priprema!
Kondor živi raspet na „golgoti“ svog, pogrešno shva-
ćenog, sveprožimajućeg humanog i kreativnog angažma-
na. Usledilo je to posle – i te kako upečatljivih iskustava
– rata i „pedeset šeste“. To par godina moglo bi se, ne-
639 To je to, živeo sam dvostrukim životom, priznali su me
kao slikara, a objavljena mi je i zbirka pesama! Prema tome, ja
sam i pesnik. Što znači da mi je sada osamdeset četiri godine...
640 Za svoje godine ne izgledaš tako mator.
282
zaboravom, računati „duplo“! Povrh svega, uloga koju
je igrao do sada na umetničkoj sceni – demagoškim
kratkoumljem komunističkih „aparatčika“ i trudbenika
„umetnosti razumljive narodu“ – ostavila je vidljive ožilj-
ke. Proglašavan je „egzistencijalistom“, ali mislim nije
plodotvornija ni druga strana, koja ga trpa, svesrdno, u
red „nacionalnih velikana“. Razvlače ga na „krstu“ i le-
šinari „avangarde“. Kopajući po utrobi, svrstavaju ga u
„sjaj“, odnosno „tamu“, već prema potrebi! Maltene isti,
prvo su ga smatrali uzorom, potom, shvativši da je jedin-
stven i neponovljiv, pokušavaju ignorisati autentičnu i
potresnu poetiku nadasve savremene leksike, nedostiž-
no znalaštvo i osećajnost. On, nedvojbeno, raspolaže onim
što mlađima na sceni nedostaje. To je bolno iskustvo pro-
življenog, kao i čemerna zbilja izazvana hrabrošću časnog
otpora kratkoumlju nadmenih i moćnih! Neuporedivo
lakše je danas igrati na sceni „avangardu“, nego juče
živeti označen kao politički sumnjiv u očima pravover-
nih. Demagozi – naizgled neugledna gamad – nadasve
su opasni, poput roja zolja, odnosno otrovnih škorpija,
oduvek kobnih po egzistenciju slobodoumnih ili „nepo-
slušnih“. Nalik kamijevskom bacilu kuge pritajenom od
prilike do prilike. Tu vrstu zastrašujuće prevrtljivosti, na-
prasno probuđenog krvoloka u jagnjećem krznu, upoznali
smo u danima prevrata, minulim godinama rata i posle-
ratnom „revolucionarnom zanosu“ do tada miroljubivih
znalaca i komšija.Sukob carstva svetlosti i carstva tame,
pohranjen u znamenju bogumilskom, kao jeka treperi oko
mene dok zapisujem sećanja na noć (27/28).
Dok smo, po ko zna koji put, nanovo prepričavali ratna
sećanja na zapanjujuće i neshvatljive ljudske postupke, ni-
sam ni pokušao da podstaknem razgovor o izložbi u Do-
rottya utca. Možda u nekoj narednoj prilici, rasvetlićemo
da li je Bela imao na umu te bogumilske stećke ili se oni
samo meni priviđaju zato jer mi savršeno odgovaraju pri
doživljavanju potresne simbolike „Kristuša“.
Očevidno, „dvostruko življen život“ posmatran kroz
– (zašto?) – mutan talog izmišljene zaludnosti bitisanja,
ne bi dozvolio skretanje na neku drugu temu. Bela se zai-
sta savršeno uživeo u ulogu – igra mudraca u devetoj de-
ceniji života. Meni „soli pamet“ i tumači ulogu srećnog
oca koji ima privilegiju da proživljava odrastanje sina,
odnosno formiranje u samosvojnu ličnost. Nezaboravna
sedeljka! Sigurno ćemo jednog dana i ovaj susret prepri-
čavati kao „naš datum“ dostojan pamćenja. Na kraju, ipak
sam odlučio prespavati u hotelu. Nikako ne bih hteo pres-
pavati planiranu stručnu ekskurziju!
Pozvali smo taksi! Kada sam stigao u hotel, Ico i Ban-
dika su spavali „mrtvim snom“. Naravno, nije mi palo na
pamet da pravim beleške. Oslonio sam se na prisećanje
po povratku.
28. 6. 1972, sreda
Od Kondora sam stigao dobrim posle ponoći. Ubrzo,
već je jutro, bude me Ico i Bandika! U programu je obilazak
spomenika graditeljske baštine!
Naravno, ide se autobusima. Ico, takođe naravno, vozi-
će svog „princa“. Odobren mu je službeni put, prema tome
obračunaće i kilometražu današnjeg izleta. Biće nam da-
leko komotnije. Dakle, nezavisno od autobusa, idemo au-
tom i bitno je uvek biti tamo gde su i ostali, kada se bude
govorilo o spomeniku graditeljske baštine!
Ico je proučio kartu. Maršruta je: Feldebro, Bela-
patfalva, Eger, potom nazad u Peštu i na kraju prijem u
Parlamentu, zatim ko gde bude hteo, pre spavanja! Njemu
kao vozaču odgovara, meni još više jer ću usput spavati.
Prva stanica je Feldebro. Stigli smo pre svih.
Crkva je u baroknu oblikovana verovatno u 18. veku
na ruševinama starije. Nekako iznad, na padini je selo. Dok
smo prilazili, Ico je primetio: „Kišnica se sliva pod crkvu,
konzervatori će morati na prvom mestu rešiti odvođenje
vode da se ne bi stalno podlivala ispod kripte.“
Naime, crkva je poznata kao jedinstven spomenik u
Mađarskoj. Kripta je poznata po ostacima fresaka iz 10-11.
veka nastalim pod vizantijskim uticajem.
Posle, dok sam slušao izlaganje o problemima, toku
i rezultatima restauracije, čujem ono što nam je Ico Po-
ljaković, građevinski inženjer, nadasve praktičar, čim je
video crkvu počeo obrazlagati. Mi smo uvek mislili da je
Ico površni stručnjak, vetropir. Belapatfalva je crkva sa div-
nom fasadom, nadasve monumentalnom planinom u za-
283
leđu, smeštena u pitoresknom prirodnim okruženju. Baš
je sve lepo!
Setih se i naših manastira, takođe u sazvučju sa priro-
dom oko njih. Vidim Araču usred banatske ravni, Bač iznad
šuštavog nedogleda baruština Mostonge, malu crkvu Sv.
Pantelejmona u Nerezima koja se, poput orla nad doli-
nom, u brdu gnezdi. Pade mi na pamet Grožnjan na raz-
međi dve klime čak, kao i mnoštvo drugih. Svugde je oči-
gledan napor da se gradi u skladu sa prirodom. Ovde, nad
crkvom utemeljenom 1232. godine, gledam u brdu stra-
šan ožiljak kamenoloma – naše vreme razjeda planinu!
Eger je grad u kojem već izdaleka vidimo minaret!
Grad „znam“ još iz 1942. godine. Tek što sam ovladao ma-
đarskim jezikom, već sam čitao istorijski roman Geze Gar-
donjija, Egri csillagok. Naravno, prvo smo išli gore u tvrđa-
vu. Građena je još pre tatarske najezde (1241), potom i da-
lje utvrđivana. U njoj je sa malobrojnom, ali zato hrabrom
posadom i stanovništvom, kapetan Ištvan Dobo uspeo da
se suprotstavi stostruko brojnijem turskom jurišu 1552.
godine. Od 1596. do 1687. vladali su gradom Turci, tada je
izgrađena džamija čiji minaret stoji i danas.
Autor nadasve popularnog romana o požrtvovanoj
odbrani, sahranjen ovde na zidinama, iznad minareta i va-
roši, bdi nad zaista raskošnom graditeljskom baštinom, re-
kao bih prvenstveno baroknom.
Bandika, Slobodan i ja, poput onih iz nekoliko autobu-
sa, uživali smo i u „egri bikaveru“, odličnom crnom vinu.
Ico je šutnuo svog ljubljenog „princa“, ljut što ga nismo
ostavili na parkingu u Pešti. Naravoučenije: ako je izlet or-
ganizovan autobusima, ne nadmeći se bez potrebe sop-
stvenim prevozom, makar je plaćena kilometraža!
Vratili smo se uveče, jedva da ne zakasnismo na pri-
jem u Országháza. Kaže Ico Poljaković: „Da nas ne bi uza-
lud čekao potpredsednik vlade, drug Eden Kišhazi, idemo
’princom’ u Országháza!“ Stigli smo na vreme. Prvi put u
životu imam prilike videti jedinstvenu građevinu iznutra.
Potom, domaćin, pomenuti uvaženi drug, drži konven-
cionalan govor sa čašom vina u ruci, nazdravlja prisutnima
koji ga baš i ne slušaju. Nakon zdravice, svi okupljeni za-
štitari evropske graditeljske baštine usredsredili su pažnju
na istraživanje, odnosno degustiranje specijaliteta nadale-
ko poznate mađarske kuhinje, već u Egeru pripremljeni za
čuvena mađarska vina.
Otišao sam do dugačkog stola sa – nikada viđenim –
mnoštvom flaša, biranih i „odležanih“ vrsta nadaleko po-
znatih pića iz ovih krajeva. Znam, ni jedna vrsta, od ovde
ponuđenih, nije makar šta. Zato, obratim se konobaru sa
molbom da mi natoči u čašu! Nasmešio se i, uz izvinjenje,
pitao zašto baš „badacsonyi szürke barát“.
„Zato što sam, nakon prve posete Mađarskoj, pred
odlazak kući, popio kao poslednju čašu baš to vino. Do-
godilo se u Kesthelju na obali Balatona, pre deset godina,
leta 1962.“ Klimnuo je s odobravanjem i ostavio flašu po-
red moje čaše na stolu. Ico prilazi i pita: „Šta si mu odgo-
vorio kad ti je nalio vino?“
Konobar prilazi i bez da pita naliva Ici, tu je već i Bandi-
ka koji ništa ne pita, ali i njemu konobar puni čašu. Potom
se okreće i već se vraća – ostavlja nam punu flašu! Posle
prijema, Ico Poljaković predlaže da nas vozi u njemu po-
znati restoran sa one strane Dunava. Sedim kao suvozač,
pozadi su Bandika i Slobodan, prepuštam se mislima, pri-
lazimo grandioznom spomen-belegu na Gellérthegyu.641
Znam, Žigmond Štrobl Kišfaludi (1884), ugledni i popu-
larni vajar, modelirao je spomenik ovde, svojedobno kao
beleg poginulom pilotu Ištvanu Hortiju. Avion mu je bio
oboren 20. avgusta 1942. godine. Kao dečak, cenio sam
(etički čin) njegovu odluku da kao ratni pilot lovac uče-
stvuje u borbama! Za mene, bio je junak i žrtva u isti mah.
Povodom pogibije, režim je naručio spomenik – koji
nije uspeo biti realizovan „na vreme“. Potom, 1945. autor
spomenika oblikuje beleg Felszabadulási emlékmű,642 tu
na brdu sa budimske strane, zapravo, onima koji su obori-
li i usmrtili sina Mikloša Nađbanjai Hortija.
Na istoj lokaciji, predviđeni spomenik, kada je obliko-
van, ne slavi povod nego posledicu! Nije memorijal razlogu
stvaralačke akcije, već je grandiozni spomen-beleg kraj-
njem ishodu, u „povodu“ najavljenog krvoprolića i razara-
641 Gelertovom brdu.
642 Spomenik oslobođenju.
284
nja. Između „povoda“ i „posledice“ u svega tri godine zgu-
snuta istorija iznedrila je grandiozni memorijal kao pre-
poznatljivost, vidljiv iz daleka, obeliskom na brdu koje je i
samo uskličnik nacionalne memorije. Na vrhu pilona, žen-
ska figura-simbol, visoko diže palminu granu kao zname-
nje pobede, hrabrosti, istine! Vajar je, znači, načinio pal-
minu granu koja će simbolizovati „trijumf u smrti“, odno-
sno besmrtnost svesnog žrtvovanja. Na kraju igre, ona je
znak „pobede“ (čije?), „slobode“ (za koga?). Čuo sam da se
javnost (narod) sprda sa palminom granom, samim tim –
ovaj spomenik je obeščašćen (možda memorijom bližnjih,
koji pamte besmisleno žrtvovanje, tragediju „Donkanya-
ra“). Grana kao znak čega li – pobede, slobode, možda
„istine“ ili neke pravde...
Nagli trzaj kočenja, iz mraka kod spomenika u snop
svetla upade saobraćajac!
Vratio sam se u stvarnost. Gledam početak dijaloga
saobraćajca i vozača! Ico pruža pasoš, vozačku i saobra-
ćajnu dozvolu, krajnje učtivo – na pitanja koja mu žustro
postavlja saobraćajac – odgovara, ali i nudi kovertu:
– Természetesen, megittam a bort! Maga visszautasi-
taná a hivatalos koccintást amikor poharat emel a magyar
kormány alelnöke?!643 – čuje se istovremeno, dok „organ“
preuzima kovertu. Vadi karton zvanične pozivnice na pri-
jem... Kao da ga je zmija ujela, trže se i vraća kovertu, sa-
lutira i kaže:
– Kérem az elvtársakat ne emlitsék hogy megállitottam
a kocsit!644
Ico je ljubazno otpozdravio, nastavili smo put u noći,
pokraj „spomenika slobodi“, a ja sam se pitao: šta su, za-
pravo, sloboda, istina, pravda, ponos, žrtva, poštenje...?
Ico tiho izusti: „Srećom, primetio sam da je ampulu izvadio
iz džepa i to je bio razlog da posumnjam – verovatno je već
bila upotrebljavana!“ Uzgred, narod naziva figuru Slobode
643 Naravno, popio sam vino! Vi biste odbili zvanično na-
zdravljanje, kada času diže potpredsednik mađarske vlade?!
644 Molim vas, drugovi, nemojte spominjati da sam zau-
stavio auto!
veoma slikovito – „Halas asszony“,645 zato valjda jer palmi-
na grana izdaleka liči na poveću ribu koju ushićena devojka
diže, možda da objavi „pecarošku sreću“. Ribu znamo kao
sklisko biće, lako se izmigolji (mađarski: „kisiklik“), klizne i
bućne u nedohvat! Tako je „kisiklott a szabadság“,646 po-
put ribe koja je pala u neprozirnu kaljugu indolencije svet-
ske javnosti – „pedeset šeste“. Nije narodu riba pala na pa-
met kao ranokršćanski znak za lik Isusa! Nezadovoljni, vide-
li su na vrhu brda predmet pogodan za sprdačinu, olakšava-
jući tako očaj nemoći.
29. 6. 1972, četvrtak
U 9.30 otvaranje simpozijuma, slede glavni referati,
potom ručak – ko gde stigne – u 15 časova nastavak rada,
prilozi i diskusije.
Planirana je zajednička večera učesnika savetovanja.
Otišao sam kod Bele Kondora. Smatrao sam to zanimljivi-
jim nego da sedim na toj večeri, mahom sa nepoznatima
ili pak sa svojima koje i inače viđam često. Sa Belom, na-
stavili razgovor tamo gde smo od srede na četvrtak stali.
„Novo“ je samo epizoda kod spomenika na Gellérthegyu.
„’Júdás pénze’ mindenüt a vilagon, fuggetlenül a
vallástól, mint ’pénzeszacskó’, attributuma az árulásnak,
kapzsiságnak, korrupciónak. Na most, lehetne végtelenül
azon vitatkozni mi a különbség a ’rosszúl fizetett’ rendőr és
az elismert orvos között. Ki hogy viszonyúl a pénzhez a bo-
riték láttán“,647 kao da brani Bela saobraćajca.
No, zaključili smo da je gramzivost manje opasna, čak
ne toliko ružna osobina. Možda je đubri nužda pa se zato
razvija! Međutim, korupcija je veoma bliska izdaji jer ko-
rumpirane su i otkupne komisije. Podsetio sam ga na meni
645 „Devojka sa ribom“.
646 „Iskliznula sloboda“.
647 „’Judini srebrnjaci’, svugde u svetu nezavisno od vere,
kao ’džak para’, atribut su za izdaju, pohlepu, korupciju. No sada,
može se bezgranično raspravljati o tome šta je razlika između
’loše plaćenog’ policajca i priznatog lekara. Kako se ko odnosi pre-
ma koverti kada je ugleda.“
285
tada stran pojam – „átveszik bizományba“648 – o čemu smo
pričali u jednoj noći 1962. kao presudi koja je beznađe eg-
zistencije! Korumpiranost komisije ne mora biti novčani
interes, već ljigavo dodvoravanje birokratiji, radi ostvari-
vanja možda sujete, ili slast moći odlučivanja, „vagy éppen
a szakma elárulása cserébe semmiért!“,649 reče Bela.
Zaštitu spomenika kulture nismo ni pomenuli. Neka-
ko, kao tema, nametnuo nam se Alber Kami, valjda smo,
pominjući ljudske osobine, sami nehotice „probudili virus
kuge“. Sve nastranosti zapravo su bolesti, sve su to „viru-
si“ u okruženju, latentno prisutna opasnost u zavisnosti od
prilika. O postojanju nekih i nismo svesni dok nam odne-
kud ne dođu, posve neprimetno...
– Bio je samo šest godina stariji od nas! – kažem.
– De két háborút megélt, igaz az elsőt közvetetten, túl
fiatal volt hogy átélje vésztjósló üzenetét a másodiknak
részese, tapasztalatai vannak. A harmadikat szorongás-
sal várta mert elkerűlhetetlen mint a lappangó bacilus...650
– nastavlja Bela (u monologu koji nisam mogao upamtiti
na mađarskom) – Poput zaturene slike poznatog umetnika,
koja nam je bliska posrednom spoznajom, iščekivanje se
pretvara u bezbroj mogućih, ali zastrašujućih privida. Pri-
zori se obznanjuju iskustvom viđenog i doživljenog. Tako je,
zapravo, ono između stožer permanentnoj teskobi na raz-
međi baštinjenog i pretećeg, kao ožiljak, kao prepoznatlji-
vost ratom obeleženih.
Stigli smo tako do one secesijske najave prekretnice
vekova: „Sledi doba nemogućih mogućnosti i mogućih ne-
mogućnosti.“ Živeo je rovašen trajno ratom, odnosno spe-
cifičnim načinom vrednovanja ljudskosti, omeđen spozna-
jom i slutnjom u jedino izvesnom trenutku sadašnjosti – iz
dana u dan – uvek između. Zaista, kako će izgledati tre-
ći? Da li će planuti u formi nalik prethodnima ili će to biti
648 „Preuzimanje u zalog“.
649 „Ili izdaja profesije ni za šta!“
650 Preživeli ste dva rata, istina prvi indirekno, previše ste
bili mladi da doživite preteće poruke, što se tiče drugog, bili ste
njegov deo, imate iskustva. A treći ste čekali u strahu jer je neza-
obilazan poput pritajenog bacila...
neki posve novi, savršeniji vid uvek tinjajućeg bezumlja, 8. 9. 1972, petak
oduvek najavljivan „talambasima“ maskiranim, miroljubi-
Pod naslovom „U keramiku zalivena ljubav“, objavljen
vo zaodenutim vrlinama, pravima i demagogijom? Nismo
moj prvi tekst o Ferencu J. Rajhlu, jedinstvenom graditelju
dugo mudrovali. Spremajući se da pođem, jer nisam znao
koji je projektovao subotičku Rajhlovu palatu. „Subotičke
šta će sutra da bude još kao zvanični program, pitao sam
novine“, br. 36. str. 9, 8. septembar 1972.
ga ono, uobičajeno, o zdravlju. Bela se nije žalio, ali kaže
Meni je veoma zanimljivo. U Rajhlovoj palati bio je
da bismo sledeći put „ülhetnénk kint, Szentendrén a nagy
Gradski muzej, gde sam ja počeo kao muzeolog 1. aprila
fák árnyékában a tiszta levegőn!“651
1959. U takođe Rajhlovoj zgradi pored, jedno vreme smo
Po ko zna koji put, opet smo pokrenuli temu njegovog
stanovali. Odavde sam krenuo u Peštu 1962, tu smo pro-
dolaska! Uvek odlaže, ja mislim da ga mrzi menjati ustalje-
slavili moje diplomiranje 1963. godine, ovde sam upoznao
no. Zapravo, mogli bismo na Kelebiji u vikendici, čak sa va-
Pištu Šoljmara... Rajhlova palata sada je galerija „Likovni
trom u kaminu, sedeti u beskraj. Povrh svega, mora doći
susret“, muzej je u Gradskoj kući koju smo uspeli staviti
da „ostavi potpis na sopstvenoj cigli iznad kamina!“
pod zaštitu kao spomenik kulture. Gabor Silađi i ja radimo
„Mégis, elősször Szentendrén, azután megbeszéljük“,652
na tome da Rajhlova palata postane zakonom zaštićena
šali se Bela, uz napomenu da to neće moći bez Lajoša! Sti-
graditeljska baština!
gao sam u hotel pre ponoći. Mojih cimera još nema! Od-
mah sam zaspao. 18. 9. 1972, ponedeljak
30. 6. 1972, petak Stupio na dužnost novi direktor Gradskog muzeja Ti-
bor Sekelj, poznati svetski putnik, pisac putopisa, aktivi-
Sa našim zaštitarima spomenika kulture u Sentandreji
sta esperanta...
i Državnom nadzorništvu zaštite spomenika kulture u Bu-
dimu. Video sam se sa dr Derčenjijem, Stojanom Vujiči- 21. 9. 1972, četvrtak
ćem, kratko navratio do Lajoša Nemeta. Kod Šoljmara ni-
Poslao sam opštini (u ime „Likovnog susreta“) zahtev i
sam išao, samo smo se čuli telefonom.
obrazloženje, za stavljanje pod zaštitu zakona Rajhlove pa-
5. 9. 1972, utorak late, na dalji postupak.
Pisao sam tekst o Ferencu J. Rajhlu za „Subotičke 22. 10. 1972, nedelja
novine“.U Minhenu na Olimpijadi, palestinski komandosi
U 11 časova otvorena izložba u Zavičajnoj galeriji
upali u kamp i zarobili sportiste Izraela! Koliko znam, kada
Gradskog muzeja (prvi sprat u Gradskoj kući): Druga za-
su u drevnoj Grčkoj priređivane sportske igre, ratovi su bili
jednička izložba likovnih umetnika Segedina i Subotice/
prekidani dok su se sportisti nadmetali. Sada – na Olimpi-
Szabadkai és szegedi képzőművészek kiállitása, oktober–
jadi ratuju!
november 1972. Nastavlja se započeta saradnja.
Da li je to Kamijev bacil „trećeg svetskog rata“? Ceo
Još u subotu stigli su gosti iz Segedina, bila dr Žuža Fe-
svet se zgraža nad događajem u Minhenu! Kuda to vodi?
her i Seleši Zolika, Pinter... Održana je u „Likovnom susre-
tu“ u 10 sati sednica, dodeljene nagrade Imreu Šafranju i
Šandoru Totu. Šafranj je nedvojbeno jedinstvena ličnost li-
kovne scene, vajar Tot je majstor zanata. No, mogli su biti
651 „Mogli da sedimo napolju, u Sentandreji pod krošnjom nagrađeni, isto tako, Joška Beneš, Pal Petrik ili Iren T. Nađ.
velikog drveća na čistom vazduhu!“
652 „Ipak, prvo u Sentandreji, a zatim ćemo se dogovoriti.“

286
 25. 10. 1972, sreda
Došao Šandor Tot (1932), vajar. Preuzeo nagradu. Za-
nimljiv kao ličnost.
26. 10. 1972, četvrtak
Bio sa Lorikom kod Šafranja u novosadskoj bolnici.
Opet može da piše, čak i da načini nekoliko koraka. No,
sumnjam da će se oporaviti. Zapravo, možemo očekivati
samo to da će mu biti sve gore. Potresna, neizbežna stvar-
nost. U povratku i supruga Lorika, ja takođe, pravimo se
da to ne znamo.
18. 11. 1972, subota
Segedin. Dr Baradnaj operisao izraslinu na Bucinom
vratu. Vezu do doktora obezbedio arhitekta Jožika Geler,
kolega i član „Petokura“. Radio sam i postavku naše izlož-
be – zajedničke (Szeged–Subotica) u Segedinu sa Zolikom
Selešijem. Otvaranje sutra.
25. 11. 1972, subota
Segedin. Buci izvadili konce u 10 sati. Potom, bili sa Se-
lešijem. Kasnije, išli smo po nalaz (rezultat tkiva u redu!).
Gabor Silađi dobio nagradu umetničke kolonije Ečka!
7. 12. 1972, četvrtak
Sa Slobodanom Jovanovićem, rad na „topografiji na-
selja“! Išli mojim autom: Titel, Pančevo, Bela Crkva, Vršac.
Vratili se kasno, spavao kod Slobodana Jovanovića.
Divno je adaptirao u stan jedno potkrovlje u Petrovara-
dinu, nedaleko Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika
kulture. Sutra nastavljamo rad.
8. 12. 1972, petak
Dan je lep, idemo u Frušku Goru: Jazak, Beočin (!), Ra-
vanica, Nova Remeta, Rakovac.
9. 12. 1972, subota
Danas je svečano otvorena nova zgrada „Elektrovoj-
vodine“ u Subotici na putu prema Paliću, pored stare elek-
trične centrale.
287
Podsetilo me to na vožnju – nekada – otvorenim tram-
vajem, na pruzi za Palić: tu kod „centrale“, iskakali smo
na tren da pijemo vode na česmi, gde je, nalik vodosko-
ku, voda tekla prema gore! Dugo nisam znao zašto ovde
ima baš takva stalno otvorena česma. Onda mi jedan kon-
dukter na tramvaju reče – „da kondukteri piju sveže vode
u toku rada, kada tramvaj ovde stane“. Doba nestale ro-
mantike, a nije bilo davno!
Pamtim kada su iz Beograda dolazili na Likovne susre-
te, tada još na Paliću. Svi su se vozili otvorenim tramvajem
– bila je to atrakcija! Kao i hotel „Trščara“.
Neka čudna plitka pamet ovladala je ovom sredinom.
Palanački duh pritajene gamadi sve uticajnije diriguje – ra-
stače prepoznatljivosti, nadasve rane pokazatelje „Evro-
pe“ u ovoj varoši, kao i u banji/letovalištu na obali Palića.
12. 12. 1972, utorak
Stručno veće u Gradskom muzeju. Čitanje zapisni-
ka sa prethodne sednice, izveštaji za 1972. godinu... Biće
to opet maratonsko mlaćenje prazne slame pod dirigent-
skom palicom upravnika Tibike Sekelja.Izveštaj za 1972.
već sam predao. Nadam se gnjavatorskim nebulozama.
Naknadna pribeleška:
18.30h – Jutka, Kondorova supruga, ušla je u sobu jer
se Bela nije odazvao. Bio je mrtav!
U mom podsetniku datuma „na današnji dan“ piše: na
današnji dan 1863. rodio se Edvard Munk (1863–1944).
Naravno, prvo što mi je palo na pamet jeste Krik (1893),
jedinstvena slika, početak ekspresionizma!
Munk je, s početka, izazivao skandale slikama neprila-
gođenim palanačkom ukusu publike.
Šta je, zapravo, Krik?
Možda je to ljudski strah na razmeđi života i smrti, op-
terećenost iskustvom sa jedne strane i spoznajom da na
drugoj „u ništavilu sve postoji“.
Svojedobno, marta 1965. u predgovor izložbi Pere
Mojaka, stavio sam i stih pesnika Silvija Strahimira Kranj-
čevića (1865–1908): „/.../ Ostaje sećanje... Traje ono –
izvan mase, kao Kranjčevićev Zadnji Adam: napisao je u
led – upitnik! ’Taj zadnji znak, što čovek ga je piso, / Ko
svedočanstvo očito i burno, / na zemlji da je bio i bitiso!’“
Sviđalo se Feriki Feheru, pesniku. On je tražio da Pero Mo-
jak predgovor na panou pred ulazom napiše uvećanim slo-
vima, a ispod slika (u dvorani) ne stavi nazive. Tako su i
uradili. To je bilo prvi put! Izložba, slike bez natpisa, pred-
govor ispred na panou.
Zaista jedinstven pesnik, Ferenc Feher (1928), prijatelj
Pere Mojaka, spoznao je vezu između slikarstva Petra Mo-
jaka i pesme – jednog od nedvojbeno najvećih hrvatskih
poeta – Zadnji Adam.
To „poslednje ljudsko biće“, kada ga je novo ledeno
doba već zarobilo, ugrebao je na kraju još slobodnom ru-
kom u led: „?“, zapitan o suštini življenja, ali i svesti o tra-
gu!
Bela Kondor je preminuo. Da li je umro? Mislim da
nije. Njegova ostvarenja tek će se doživljavati! Kada spo-
znamo da su uvek nastajala u sazvučju sa svojim vreme-
nom, ali – rekao bih – povrh svega naslućivanjem, vizijom
onoga što nam predstoji.
Njegov opus je nalik kardiogramu vremena našega živ-
ljenja, damari srca – koje je drhtalo, ubrzavalo se ili uspo-
ravalo – u ritmu događanja, koja su nas sve rovašila, nači-
nila prepoznatljivim kao „ratnu generaciju“.
No, mislim da je Kondor bliži Munkovom „kriku užasa
i zgražanja“, odnosno iskazu otpora, nego, istodobno, kra-
jem veka „otkrivenom“ čudnom stanju sve dominantnijeg
otuđenja, pasivnosti ili iščekivanju bez želje da se dočeka,
što u svojim slikama najavljuje Tuluz Lotrek.
Slikarstvo Bele, zapravo, asocira na Tarnera! Naime,
ekstatična vizija koja u čistu boju (poput Čontvarija) pre-
tvara viđeni prizor, odnosno životno osećanje iskazuje ko-
lopletom samosvojnog kolorita – meni je blisko Tarnero-
voj paleti, njegovoj intuiciji koja ostavlja tragove, koji će se
nedvojbeno potvrditi kao vizionarski!
14. 12. 1972, četvrtak
Kada sam došao kući, Kaća veoma obazrivo kaže:
„Stigao je telegram od Lajoša Nemeta! Obećaj da se ne-
ćeš nervirati...“ Zašto bih se nervirao? Lajoš je sklon pre-
uveličavanju, zna „od buve praviti magarca“, pružam
288
ruku i uzimam telegram, čitam: „Kondor meghalt kedden
temetik“.653
Odjednom, osetio sam čudnu tišinu, kao da je sve sta-
lo! Kaća me je ostavila da ćutim sam sa sobom, nije izusti-
la ni jednu nepotrebnu reč! Zaista, nije se imalo šta reći.
Neočekivano, grunula je vest kakva se ni u snu nije mogla
naslućivati. Znali smo da Bela ima tegoba sa srcem. Uosta-
lom, svako ima nekih problema. Kod Bele to nije bilo ništa
novo. Obično, uvek, „sve je kao u redu“. Da može iznena-
da umreti – e, to nikome nije padalo na pamet! Sada je
to činjenica. Sa njim baš smo raspravljali na tu temu, i to
povodom smrti Imrea Devića. Ta se smrt „mogla iščekiva-
ti“, a ipak je bila surova. Došla je ipak „iznenada“. Šta je
sad ova?!
Gledam policu s knjigama, vidim na klapni: Nagy Lász-
ló, Darázskirály.654 To je poklon, doneo nam je; posveta:
„A Duranci családnak szeretettel Kondor Béla Bp. 1968.
szept.“655 Na omotu reprodukcija – Belin Darázskirály ma-
njeg formata, ali nadasve rečita slika.
Sada znam, nećemo u manastiru Mileševi zajedno
gledati Belog anđela, fresku Mironosnice na grobu, u cr-
kvi Vaznesenja Hristovog. Taj program otpada definitivno!
Nižu mi se pred očima slike predvođene potresnim upo-
zorenjem. To je baš Itélkező ili Késes angyal, veliko ulje
koje priziva u svest srednjovekovne živopise manastir-
ske. Vidim pred sobom Bukás (Sz. Antal megkisértése)656
iz 1967, potom Krisztuse redom, zatim Szárnyasoltár Dóz-
sa emlékére...657
Otvorim knjigu, onako nasumice!
Csöndben ne lépj az éjszakába át658 od Dilana Tomasa!
„Csöndben ne lépj az éjszakába át, / Szikrázzon vén ko-
653 „Kondor je umro, u utorak je sahrana“.
654 Laslo Nađ, Kralj osa.
655 „Porodici Duranci sa ljubavlju Bela Kondor Budimpe-
šta septembra 1968. godine“.
656 Pad (iskušavanje svetog Antuna).
657 Krilati oltar u čast Dože.
658 Ne idi nježan u ovu dobru noć.
rod, ha hull a nap. / Dúlj-fúlj, ha megszakad a napvilág. //
A bölcs bár végül rendjén lát homályt, / Mert nem volt vil-
lám-cikázó ajak, / Csöndben nem lép az éjszakába át. // A
jó, ki hullám-üttön jajt kiált, / Hogy zöld öblön csepp tett is
lángra kap, / Dúl-fúl, ha megszakad a napvilág. // A vad, ki
naphoz kapkod s búg imát, / S im késve eszmél: csupa kin
a nap, / Csöndben nem lép az éjszakába át. // A zord tud-
ja, bár verje vaksiság, / Hogy lehet meteor-szemű, ki vak, /
Dúl-fúl, ha megszakad a napvilág. // Apám, mig lábad bús
oromra hág, / Düh s könny között átkozd, vagy áldd fiad.
/ Csöndben ne lépj az éjszakába át, / Dúlj-fúlj, ha megsza-
kad a napvilág.“659
17. 12. 1972, nedelja
Salon i galerija „Likovnog susreta“, Lenjinov park 5.
Otvaranje Jedanaestog likovnog susreta, izložba likovnih
dela učesnika umetničkih kolonija Vojvodine. Priređena
je povodom dve decenije vojvođanskih umetničkih kolo-
nija (1952–1972) i deset godina rada „Likovnog susreta“
(1962–1972).
Baš kada je bio otvoren Prvi likovni susret na Paliću,
sedeo sam u „Kárpátia söröző“, pokraj Univerzitetske bi-
blioteke u Budimpešti, 26. avgusta 1962. godine u 11, sa
Stojanom Vujičićem, Dežeom Kornišem i Belom Kondo-
rom (1931–1972), ispisnikom i prijateljem! Osim njega –
svi smo živi!
Skoro, može se reći, desetogodišnjica „Likovnog su-
sreta“ poklapa se sa decenijom našega druženja!
U tih deset godina, očevidno, prešao sam iz romanike
srednjeg veka u dvadeseti vek, secesiju i našu savremenu
umetnost, prvenstveno Vojvodine, stvaralaštvo Mađara,
umetničke kolonije...
Nećemo više Bela i ja „zalaziti duboko u noć“ rasprav-
ljajući „na naš način“ o svemu – što ja, zapravo, sma-
tram mojim formiranjem u (nadam se) iskrenog istoriča-
ra umetnosti (neki kažu i likovnog kritičara). Jeste! Bela je
bio provera onog što mislim, on je samo pogledom, lukavo
nasmešenim, bio pokazatelj! Doduše, isto tako, osmehom
je ispraćao Lajoševe iskrene hvalospeve! Bio mi je merilo
stvari, prijatelj i kritičar, najiskreniji saputnik u meandrima
savremene pustoši.
Savršeno smo se razumeli, osećali podjednako suštinu
dejstva rata na nas! No, taj osećaj kreativne odgovornosti
– svojstven generaciji – skrivali smo, stideći se valjda sebe
samih, videli smo da je to drugima smešno. Bela se, povrh
svega, k’o pseto u ćošak saterano, oporošću neprilagođe-
nog branio od okruženja. Bio je nadasve ranjiv, emociona-
lan do bola.

659 „Ne idi nježan u ovu dobru noć, / Izgorjet treba starost
i buncat kad izmiče dan; / U bijesu, gnjevna što umire joj sjaj. //
Na kraju znaju mudri da tama je u pravu, / Razrašljala im munju
nije riječ, pa ipak / Ne idu nježni u ovu dobru noć. // Dobri ljudi,
zadnji talas, naričuć kako su / Krhka im djela blještat i plesat mo-
gla u uvali zelenoj, / Gnjeve i bjesne jer umire sjaj. // Divlji ljudi
što ščepali su i pjevali sunce dok u letu / I saznali, prekasno, da
požališe put, / Ne idu nježno u ovu dobru noć. // Teški ljudi, blizu
smrti, sa zjenom koja gasne vide / Da slijepe oči sijevnut ko mete-
or mogu i bit žive, / Bjesne, u gnjevu što sjaj umire. // A ti, moj oče,
tamo na žalosnom visu, / Žestokom svojom suzom kletvu i blago-
Bela Kondor (1931–1972)
slov mi daj, / Ne idi nježan u ovu dobru noć, / U gnjevu budi, gnje-
van što umire sjaj.“ (prevod Nikice Petraka iz: Dilan Tomas, Poezi- Nema ga više, kao sagovornika!
ja, Mladost, Zagreb 1964)

289
 18. 12. 1972, ponedeljak ko puta odlazio sam na isti način. Sišao, seo u auto i vozio
kroz noć kući u Suboticu! Ovoga puta, sve je drugačije i
Otputovao sam u Budimpeštu. Otišao kod Šoljmara.
više nikada neće biti kao pre.
Dogovorili da ću kod njega spavati. Dan smo proveli ona-
Obično, dok vozim kroz grad, koliko god da su ulice
ko „bez veze“, jedino smisleno je kupanje na Margitsige-
noću „izumrle“, ja sam samo šofer! Potom u ravnici, pre-
tu. Posle, kod njega dugo razgovarali, išli u noć šetati sa
ma Segedinu, moj auto „ide sam“, kao nekad konji – sami
Pajtikom.
znaju doći na salaš i ako kočijaš spava.
19. 12. 1972, utorak Uvek, dok motor bruji kroz noć prema kući, spokoj!
Nanovo, odvrti mi se film svih događanja. Tako, usput, od-
Uspeo sam telefonom obavestiti Lajoša da sam došao!
vagam šta ću pamtiti, šta zaboraviti.
Videćemo se na sahrani. Bela Kondor sahranjen je na Far-
Sahrana Bele Kondora sve je poremetila! Prvo što sam
kasréti temető, poslepodne u 14 časova.
shvatio bile su rupe u mom sećanju. Jednostavno, nisam
Pre sahrane, trudio sam se da budem sam, nisam imao
mogao da se prisetim ko je šta rekao. No, „dogodilo se
želju da razgovaram, da „mlatim praznu slamu“. Pratili
na današnji dan“ pogledao sam pre dolaska u Peštu. Znao
smo ga po glavnoj aleji, potom desno do belog spomenika
sam unapred, neću to pominjati da ne ispadnem glup, ne-
Majka i dete, dalje pravo do nekih borova i tamo levo, mi-
kima smešan. Meni, međutim, sve to nije smešno!
slim drugo ili treće grobno mesto.
Na dan smrti Bele, rodio se Munk što je u sećanju iza-
Posle sahrane, pozvala me Jutka, sedeli smo u Bécsi
zvalo Krik – jedinstven prizor, poput znamenja-krajputaša
utca 1, nas je nekoliko: Jutka, Lajoš Nemet, Bela iz Univer-
u hodu civilizacije.
zitetske biblioteke, fotografkinja Edita, Kati David (istori-
Munk je 1890. zapisao u dnevnik da će predstavljati
čarka umetnosti), Katika (žena Lajoševa) i „kis Kati“ (ćerka
ljude koji „vole i pate“, što znači – stvarni život. Kondor
Lajoševa), Zoltan Lenkei (grafičar iz Miškolca), Čaba Reka-
je 1958, takođe kao dvadesetsedmogodišnjak, kreirao niz
ši, Arpad Juhas, Gači i ja.
bakropisa (A Tanácsköztársaság663), koji su takođe ostva-
Manje-više ćutali smo. S vremena na vreme, Jutka je
renja pobune, odnosno kreativni iskaz autora – privrženog
nešto odgovarala na pitanja. Tako sam doznao kako ga je
stvarnom, oporom življenju čoveka.
našla mrtvog. Pamtim, knjiga Macskák szerelmi élete660
Dan sahrane Kondora „poklapa se“ sa 19. decembrom
je pominjana, govorilo se o popodnevnom odmoru Bele.
1851. kada je preminuo jedinstveni engleski slikar Tar-
Čuo sam da je Mikloš Meloko napravio masku i odlio u gip-
ner (1775–1851). On mi se vrteo u glavi dok sam se vra-
su i Beline šake!
ćao iz Pešte! Bio je stalno usredsređen na fenomen svetla.
Jutka je u 18.30 ušla u sobu, bilo joj je čudno da se nije
Deskripcija se gubila u vatrometu boja (bela do usijanja,
sam probudio! Primicala se noć. Odlučio sam krenuti.
žuta, svetlo modra, ružičasta...) – čiste boje, čudesni pri-
Jutka će me ispratiti, iznenada pita...! „Ha lehet“,661
zori, gube se oblici, vodena para i voz, Venecija, brodo-
odgovaram, „kérném azt a cédulát melyet a Béla szokott
vi, plamen, jarko blještavilo ili treperenje u sumraku, pro-
az ajtóra kitüzni: ’Rögtön jövök’.“662
zračja... Sve mi se mešalo, priviđale mi se i slike Kondoro-
Pozdravio sam se sa prisutnima i pošao. Ko zna koli-
ve, naravno i stihovi...
„A fehér gyász-szin, / könnyekkel sós vizben mosda-
660 Ljubavni život mačaka. tott / feketeség. /.../ A vörös vércsomók, erek / és kiálto-
zások szép szine. /.../ A szürke, mint haldokló / motorok
661 „Ako može“.
662 „Molim papirić koji je Bela stavljao na vrata: ’Odmah
se vraćam’.“ 663 Sovjetska republika.

290
gőze /.../ A lila szin titkos ösvény / és menetelnek rajt / sár-
ga öltözékben sokan.“664
Naš Buco voli ljubičastu! Imali smo problema s učitelji-
com, „nije odobravala“ da on tako misli i oseća. Smatrala
je svojim pravom da ona đacima „propiše“...
„rémülten lángoló narancs. /.../ füst, kén és lehellet /
ne törjön elő, / amikor az Úristen / vigyázni restell.“665
Bela boja kao oprana crna, priziva mi u misli Stevu Ra-
ičkovića, pesnika iz naše gimnazije! Rodio se 5. jula kao i ja,
samo on 1928. godine, kao brat Lajčo.
Potresni stihovi!
„O sjaj su samo vrata kraja. Taj muk – da nije zvuk bez
kraja / Što svud seže / Pa neki mir sa krikom veže / Il ma-
glen duh sa mesom spaja? // Taj krik – da nije vrh tišine /
Što se ko usov u nas ruši / Il neki bat u našoj duši / Kad bol
se vine? // O miso rije / Moj duh i kao smrt me gleda: / Sve
to što biva – da san nije // Zaspalog nečeg usred leda? / Taj
mrak – da nije bolest sjaja? / O sjaj su samo vrata kraja.“
Stigao sam kući oko ponoći!
20. 12. 1972, sreda
U muzeju. Ništa posebno se ne događa, od mene ništa
se iznimno ne očekuje, sedim u depou i razmišljam. Bele-
žim da ne zaboravim! Neću da mi protekla decenija išči-
li, zagubi se ili nestane... Očevidno, ona nije bila slučajna!
Tek retroaktivno, osvrćući se, pribavljamo smisao trajanja,
prvenstveno sebi u vlastitom sećanju!
Ima Stevo Raičković divnu pesmu Niti. Preplitala mi
se sa Kondorovim zapisom: „... a hátralévő élet egy öltő
csak“.666 To je, mislim, od öltések – bodovi. Kao, bod za bo-
dom... Da li onda znači: „preostali je život samo bod“? Ne-
što između. Od – do?
664 „Bela je boja žalosti, / laktom u slanoj vodi prano / cr-
nilom. /.../ Crveni ugrušci, vene / i uzvici lepih boja. /.../ Siva, kao
na samrti / para motora /.../ Ljubičasta boja je tajna staza / i ko-
račaju njome / u žuto obučeni mnogi.“
665 „uzrujano plamti narandža. /.../ dim, sumpor i zadah /
neka se ne pojavi, / kada se Bogu čuvati neće.“
666 „... ostatak života je samo bod“.
291
Nisam stigao (uvek zaboravio) raspraviti sa njim. Sada,
ostaju tako kako jesu: Niti. „Jednom nas tu, gde nas ima, /
Neće biti. / Mi smo niti / Koje vežu nerođene sa mrtvima.
// Nema kraja. / Prislonimo na zrak uva: / Kroz šupljine iz-
među nas vetar duva / Što vremena po dva spaja. // Leže
ispod mračne sene / Mrtvi, a još nerođene / Sluti vazduh
koji kraj nas zasvetluca. // Mi se kobno lelujamo / I sluša-
mo vetar samo / I nit po nit kako puca...“
Zabavljao sam se dugo stihovima, a slike proticale su s
kraja na kraj „naše decenije“ u mislima. Od užarenog av-
gustovskog popodneva do sleđenog decembarskog pove-
čerja kada truba označi (možda) spokoj do narednog svi-
tanja. Augusztusi delelőtől decemberi takarodóig:667 da li
öltő volt / bila je nit?
25. i 26. 12. 1972, ponedeljak – utorak
Pročitao sam Peščanik Danila Kiša!
Čitam! Igram se, preplićem i spajam, moram jer mi se
u koloplet misli hvataju, ono što čitam i što sam ranije pro-
čitao.
Ispisujem „pročitavano“, to mi čini svrsishodnim – vre-
me u čitanju trošeno!
Danilo Kiš: „Verovatno je da nema slučajnosti kao
objektivnog fenomena, ne samo u širokim svemirskim
razmerama nego čak ni u onim najmanjim pojavama /.../
Neko napusti poslednji svoj stan, odmah za nosačima, i
kada se okrene /.../ a kuća se u tom trenutku potrese iz
temelja, žestoko, kao pod teretom pogleda /.../ u strašnoj
eksploziji koju je izazvao taj njegov pogled bačen prezri-
vo kao gorući čik u jamu sa zemnim gasom sred panon-
skog blata.“
Bela Kondor: „Az emberek a Paradicsomból kisza-
badulva azzonnal hozzákeztek a hamarosan szédületes
méretű, hatalmas büntetőtábor megszervezésének izza-
sztó munkájához. Mely tevékenységet kezdetben rablá-
snak és csalásnak, később (sokasodtak, finomodtak)
egyszerüen politikának, majd (a magatévesztés fejlettsége
667 Od avgustovskog popodneva do decembarskog povečerja.
folytán) termelésnek neveztek el. Mindez Isten gondolata
volt az agyakban.“668
D. Kiš: „Čemu sve to što jeste i što nije (a što bi moglo
biti), čemu sve to ako zajedno sa telom, sa okom, sa testi-
sima, umire i duh, taj oblak, ta jezgra srca u srcu umirućeg
srca? Čemu, ako ne tome da nadživi trošni prah tela, da se
u najsavršenijoj kvintesenciji sakupi prošlost, sadašnjost
i budućnost, saznanje i slutnje, fini prah i oblak, meljava
svih čula, meljava srca i mozga, da se sve to sakupi u mali
večni oblak, u paru oblaka, i da nastavi da živi, kao sazna-
nje i kao suština.“
Kondor B.: „Az állatoknak és angyaloknak nincsen
művészetük.“669
D. K.: „Smanjenom brzinom od 70 km/čas (zbog me-
ćave) putovao je kroz panonsku noć, preko zamrzlih reka
i rečica, preko mostova, preko nasipa, preko pašnjaka i li-
vada, preko šuma i dolina, preko peščaniká, preko snež-
nih smetova, preko mora, preko sećanja, ka dalekoj, tek
slućenoj zori.
Gde se našao odmah zatim?
Opisavši golem krug, njegovo se telo (njegov duh) od-
mah zatim našlo u hladnoj prostoriji...“
K. B.: „Az emberiség legfőbb álma az örökkévalóság.
/.../ a hátralévő emberélet egy öltő csak...
A por, a szél és a viz munkája belepi utolsó épületein-
ket, utainkat, alkotmányainkat. Tudom, lesznek művészek
(és ebben áll életem reménye), akik ’fogyó életünk növe-
kvő lázában’ igyekeznek majd akár évmilliókra szóló nyo-
mot hagyni, anyagban, jelrendszerben. Tartósan és ca-
folhatatlanul, az utánuk vagy máshonnan jövő értelmes
lények számára. Jelet hagyni, hogy voltunk és elbuktunk,
668 „Ljudi, čim su se oslobodili iz raja, latili su se muko-
trpnog posla organizovanja ogromnog radnog logora koji ubrzo
poprima fantastične razmere. Ovu delatnost su na početku zvali
pljačka i prevara, a kasnije (umnožilo se, postalo je prefinjenije)
jednostavno samo politikom, a zatim (zahvaljujući zavidnom ni-
vou razvoja samoobmane) nazvali su proizvodnjom. Sve ovo je
bila Božija zamisao u ljudskim glavama.“
669 „Životinje i anđeli nemaju umetnost.“
292
de lényünkben és e jelekben a magyarázat...“670
D. K.: „Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući
patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojan-
stveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg
prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj
leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po ta-
lasima večnosti. Ništa u ništavilu. /.../ ako u velikom po-
topu potone i sve to – ostaće moje ludilo i moj san, kao
borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu
svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg
zvuka, i shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. /.../
sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad
večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milo-
sti. Non omnis moriar.“
K. B.: „’Csodálkoznom kell mert a halál nem vala-
mi különös földi formában jelenik meg, mint például a
születés, hanem egy nagyszerű lakoma előtti pillanatnyi
egyszerű éhség, biztos és jóleső, hiszen teritett asztalt igér.
Én tudom, miféle étkek várnak rám’ – szólt az angyal és el-
vesztette testét és elvesztette lelkét is hálaadással. Viss-
zatért a semmiségbe, ahol minden megvan.“671
D. K.: „Draga Olga! Na tvoje kratko pismo /.../ odgova-
ram malo poduže, /.../ kojemu bih mogao dati ove naslo-
ve: ’Parada u haremu’; ili ’Praznik vaskrsenja u jevrejskoj
kuriji’, ili ’Peščanik’ (sve se osipa, sestro moja)...
670 „Najvažniji san čovečanstva je večnost. /.../ preostalo
vreme je samo jedan bod...
Rad prašine, vetra i vode će prekriti poslednje zgrade, pute-
ve i ustav. Znam, biće umetnika (a to mi pruža nadu u životu), koji
će ’u sve jačoj groznici naših trošnih života’ pokušati da ostave
trag koji bi potrajao gotovo milionima godina, u materijalu, ili u
sistemu znakova. Dugotrajan i neosporan, kao nasleđe za budu-
će generacije ili razumna bića sa drugih planeta. Ostaviti znak da
smo bili i nismo uspeli, ali u nama i u znakovima je obrazloženje...“
671 „’Moram se čuditi jer se smrt ne pojavljuje u nekom
specijalnom zemaljskom obliku, kao na primer rođenje, nego kao
jednostavna trenutna glad pred velikom gozbom, kao nešto sigur-
no, ona prija, naime očekuje nas postavljeni sto. Ja znam kakva
jela očekuju mene’ – rekao je anđeo i izgubio je telo i izgubio je
dušu hvalom. Vratio se u ništavnost, gde ima svega.“
 Mogu već da razumem mnogo štošta što do sada ni- novo pisati, dela umetnosti nanovo interpretirati...“ – tre-
sam mogao da razumem. Sad već znam zašto je oktobra ba iščekati strpljivo, mislim, jer – „Smisao istorije je tele-
1931. bilo tako neprohodno panonsko blato do Sent Ador- ološki pojam. Uvek se čuje pitanje: ’Smisao’ – za koga?
jana, dok su prema Cetinju i Trstu putovi bili u redu. Sad ’Smisao’ – u vezi sa čim? Zajedno sa promenom svake
već mogu da razumem i to zašto je autobus tako pakleno dane situacije ne menja se samo slika sadašnjosti i buduć-
skup od Baka do Sent Adorjana u godini 1942. Sve ja to nosti nego i slika prošlosti. Svaka kultura ima svoje vla-
sad razumem /.../ ovo je ’malo pismo’ zapravo samo izvod stite pretke, svoje vlastite junake; do svake vodi drugi put,
iz događaja koje sam proživeo zajedno sa svojom porodi- i to put koji postaje vidljiv tek onda kad je postignut cilj.“
com za ova nepuna tri meseca. – Božji mlinovi melju pola- Prema tome, strpljivo, promišljajući i radeći, nadajmo
ko ali sigurno...“ se razaznavanju onih smerokaza na obzorju koji su potvr-
da da je „postignut cilj“.
***
Da! „Čemu sve to što jeste i što nije (a što bi moglo
biti)“, kaže Danilo Kiš na 115. strani Peščanika – koji se osi-
pa „/.../ ako ne tome da se nadživi trošni prah tela, da se
u najsavršenijoj kvintesenciji sakupi prošlost, sadašnjost i
budućnost...“
Kondor, je, nedvojbeno, „u ništavilu, gde sve postoji /
a semmiségben, ahol minden megvan“. Uveren sam da je
otišao svestan vrednosti znaka koji je za sobom ostavio:
„/.../ Jelet hagyni, hogy voltunk és elbuktunk, de lényün-
kben és e jelekben a magyarázat“672 – kao Zadnji Adam
Kranjčevićev!
Očevidno, svugde oko nas su znaci, treba prepoznati
da su „krajputaši“ koji međaše sve staze do spokoja spo-
znaje – „da u ništavilu sve postoji“, ukoliko se zdušno „u
najsavršenijoj kvintesenciji sakupi prošlost, sadašnjost i
budućnost“, kako to Danilo Kiš zapisuje u beleškama jed-
nog ludaka (II), fragmentu 35, na strani 115 jedinstvenog
Peščanika, iste godine kada je i Kondorov anđeo odleteo
sa stranice njegove „krhotine sreće“ (Boldogságtöredék)
da ne okasni na „gozbu“ za trpezom ništavila.
Zaista, treba se zamisliti i nad rečima mudraca Arnol-
da Hauzera: „Prošlost je sama po sebi besmislena i bezo-
blična; ona dobiva svoje značenje i svoj obris tek u odnosu
na neku određenu sadašnjost. Svaka sadašnjost stoga ima
drugačiju prošlost, pa prema tome treba istoriju uvek na-

672 „/.../ Ostaviti znak da smo bili i nismo uspeli, ali u

nama i u znakovima je obrazloženje.“

293
 1973.
9. 1. 1973, utorak
Sednica Saveta Gradskog muzeja u 11 sati. Pod tač-
kom 3 dnevnog reda tema je: „Integracija galerija – izdva-
janje umetničkog odeljenja.“
Očigledno, neki od prisutnih znaju nešto što je meni
nepoznato! Dugo i potanko diskutuje se o izdvajanju ga-
lerije iz umetničkog odeljenja, što deluje prilično nemu-
što. Naime, „galerija je dužna snabdevati muzejsku izlož-
benu postavku delima zavičajnih umetnika; istovreme-
no, ’ostvarenja starih majstora’, dela iz oblasti primenje-
ne umetnosti (od delova nameštaja do krčaga i ogledala),
slike i vajarska ostvarenja jugoslovenskih umetnika pret-
hodnih razdoblja – muzej zadržava u zbirci.“ Po tome za-
pravo „umetničko odeljenje“ ostaje u sastavu muzejskog
korpusa?!
„Galerija“ – šta mu to dođe? – integriše se sa „Likov-
nim susretom“! Biće da se posve lukavo „oblaže u oblan-
du“ (pretpostavljam po dogovoru Gabora Silađija iz „Li-
kovnog susreta“ i Tibora Sekelja iz muzeja) namera da ja iz
muzeja odem! Naravno – sa galerijom u „Likovni susret“.
Potom, obzirom da se radi na formiranju „centra za zaštitu
spomenika kulture“, biću odstranjen u „zaštitu spomenika
kulture“. Pretpostavljam da takav sled stvari odgovara i
jednom i drugom direktoru.
Na to ukazuje čudna klauzula: potpisivanjem ugovora
o integraciji, dužan sam se iseliti sa „galerijom“ iz muzej-
skog depoa – odmah! Sumnjiva je ta žurba Sekelja da ku-
stosa, nakon provedenih skoro punih četrnaest godina u
službi muzeja, odmah odstrani iz prostorija. Znači, „svet-
ski putnik“ ima u planu ličnost pogodniju njegovim zami-
slima „likovne politike“ u muzeju.
Senku na zamisao Tibora Sekelja, skorojevića u mu-
zeologiji, nažalost baca baš problematika „Galerije Ma-
đara“! Kuda svrstati nju? Sekelj bi da se ona „stavi u sta-
tut“ nove ustanove. Lacika Sekereš, doduše arheolog, nije
baš saglasan da se jedinstveni deo muzejske zbirke pre-
pusti nekom zbog Sekeljevih hirova. Silađi ne vidi smisao
da zbirka mađarskog likovnog stvaralaštva bude u sastavu
294
institucije umetničkih kolonija. Sve u svemu, trošile su se
reči, ali je sve ostalo po starom.
15. 1. 1973, ponedeljak
U „Autoopremi“ kupio sam novog „fiću“, proizvod-
nja 1973. Sakupio sam svotu za učešće od prijatelja,
1.200.000 dinara, ostalo na kredit. Cena je 2.508.560 di-
nara. Prethodni „fića“ (SU 154-31) još nije prodat!
Razmišljam o mom prvom autu, prešao je od 1. aprila
1968. godine 140.000 kilometara. Vozili smo se njime na
godišnje odmore. U njemu je Šoljmar shvatio da „mora ku-
piti auto“, počeo da razmišlja na temu kupovine „Klotilde“.
Vozio se u njemu Bela Kondor, Lajoš Nemet. Sa Bucom i
Šanjikom Torokom prešli smo puno kilometara...
Novi ima broj SU 325-20 i u njemu nikada neće sedeti
Bela Kondor! Nikada nismo otišli „fićom“ do Mileševe, da
vidimo Belog anđela! Slutim, nema to veze sa novim au-
tom, prošlo je jedno razdoblje, neće se ponoviti! Kao da
je na pomolu neko novo doba ni nalik na ono koje smo
proživeli!
5. 2. 1973, ponedeljak
Ujutro rano otišao u Budimpeštu. IBUSZ, dobio sam
sobu kod porodice Bodor, Rakoczi ut 8/b, III sprat.
Do kasno uveče radio sam u Sečenji biblioteci, pregle-
dao stare novine sa prekretnice vekova. Čuo sam se tele-
fonom sa Lajošem Nemetom i Pištom Šoljmarom, videće-
mo se ovih dana!
6. 2. 1973, utorak
Radio u Sečenji, ceo dan.
7. 2. 1973, sreda
Do podne radio u biblioteci. Susret sa Lajošem Neme-
tom. Popili smo po čašicu vinjaka za pokoj duše Bele Kon-
dora. Rekoh Lajošu da mi „Pešta nije ista kao pre“, ali me
je on uveravao da sve ostaje isto. „Úgy viselkedünk mint-
ha a Samu itt lenne, mindig megisszuk az ő paharát is“,673
673 „Ponašaj se kao da je Šamu prisutan, ispijmo i njegovu
čašu pića.“
s tim da mi je potvrdio – grupa u Dokumentácios központu
biće mi uvek spremna u svemu pomagati!
Dogovorili smo se da on bude recenzent izložbe Szá-
zadforduló épitészete674 koju nameravam prirediti u jesen
1973. Pričao sam mu o nastojanjima da budem maknut iz
subotičkog muzeja.
Otišao sam potom kod Pište Šoljmara, čekao me je u
kancelariji. Naravno, dao sam i njemu flašu „župskog ru-
bina“. Pričali o Kondoru, a potom dogovarali se o tome da
on bude saradnik i recenzent u završnici Izložbe likovnog
stvaralaštva Mađara. Po njegovom mišljenju, bilo bi do-
bro nekako vezati našu izložbu sa Nagy Istvánom u Baji.
Tamo se priprema centenarium. On smatra da ja obavezno
treba da učestvujem, da donesem, odnosno da izložimo
njemu omiljenu sliku Vrbe/Fűzfák. Bilo bi zgodno da posle
Baje dođe u Suboticu, eventualno da skupa aranžiramo,
da ostane za otvaranje.
Rekoh mu da sam i sa Lajošem dogovarao recenziju
izložbe arhitekture secesije. Pozvao sam i njega na otvara-
nje izložbe. Naravno o našem trošku. Usput, rekoh i njemu
o tendencijama direktora Sekelja! Na to reče Šoljmar: „Ha
igy állnak a dolgok, legjobb lesz ha éngem pénzel a Nem-
zeti Galéria és nem a szabadkai Múzeum!“675 Uzgred, pi-
tao me je ko mi plaća dolazak u Peštu. Složili smo se da ne
idem u „Ibusz szobába“676 nego kod njega ili Čikija, kao i do
sada. U Suboticu sam krenuo tačno u ponoć!
5. 3. 1973, ponedeljak
Čujem od Gabora S. da je zgrada „Likovnog susre-
ta“ (palata Ferenca Rajhla) zavedena u evidenciju kao za-
konom zaštićeni spomenik kulture (rešenje Pokrajinskog
zavoda za zaštitu spomenika kulture, Novi Sad, 02-167/2
od 5. marta 1973)!
Napokon, jedinstvenu graditeljsku baštinu štiti zakon!
Od 1948. u njoj je bio Gradski muzej, ali zgrada kao vred-
nost nije pominjana. Ipak, nisam radio uzalud! Što reče moj
674 Arhitektura prekretnice vekova.
675 „Ako je situacija takva, onda je bolje da te finansira
Nacionalna galerija, a ne subotički muzej!“
676 „Ibus soba“.
295
Bela Kondor – „nem fogsz te a középkorral foglalkozni“.677
Bio je u pravu!
6. 6. 1973, sreda
Pošao sam u Budimpeštu, ali preko Baje! Isprobaću taj
put za Peštu. Naime, odlučio sam malo odstajati na obali
Šugovice i gledati preko u šumu. Pretpostavljam, možda i
jeste tamo negde u močvarnom tlu moj otac „pokopan“.
Navodno, poginuo je oktobra 1944. godine u sukobu Cr-
vene armije i nemačke vojske, odnosno mađarskih trupa
u povlačenju. U Baji sam se informisao o Centenarijumu,
poznajem kolege u muzeju.
Potom, prošao sam kroz Kaloču, tamo je moj tata po-
hađao gimnaziju. Mislim da je put interesantniji nego Su-
botica–Szeged–Budapest. Šoljmar će me čekati u Nemzeti
galeriji, potom idemo na kupanje i kući. Spavaću kod Šolj-
marovih. Tako je dogovoreno telefonom.
Uveče, Šoljmar i ja dugo šetali i razgovarali. Pričao sam
mu o čemu sam usput razmišljao. Naravno, pokušavao
sam sebi osmisliti one oktobarske dane kada je moj otac,
tamo negde u močvari – astmatičan – zadihano okon-
čao život. Možda i pogođen! Bilo bi to brže i manje bolno.
Grob nema. Dan smrti utvrđen je sudski. Sve u svemu, kao
da nije ni postojao. Rekoh Pišti da sam odstojao na obali
kod hotela, domišljajući s one strane – njegov grob.
Potom je Pišta meni pričao o učešću u pokretu otpora.
Iznenadio sam se, rekoh: „Ti si, znači, bio ’partizan’ u Ma-
đarskoj?“ Nisam dobio direktan odgovor, ali on je na svoj
način „odbrundao“: „Csak az egészből semmi nem lett úgy
ahogy elképzeltük!“678
Sutra, tako sam planirao, provešću ceo dan sa Lajo-
šem Nemetom, dogovoreno je.
7. 6. 1973, četvrtak
Kao i obično, došli u Nemzeti galeriju, posedeli i dogo-
varali se. Potom, javim se telefonom Lajošu Nemetu. Baš
na vreme! Kaže: „Gyere értem, elmegyünk a Jutkához. Ma
677 „Nećeš se ti baviti srednjim vekom.“
678 „Ali se nije sve razvilo u ono što smo želeli!“
van a születésnapja és elmehetnénk vele ebédre!“679
Svideo mi se „program“, dan je divan, a baš i nisam
raspoložen za rad. Mislio sam i sam da nešto predložim,
naravno nisam imao pojma da će biti „uplanirana“ Jutka.
Nije ni bilo prilike da se sa njom vidim od kako je Bela Kon-
dor sahranjen.
Otišli smo tako po Jutku Kaponju, a ja sam predložio
da „novim fićom“ idemo na ručak „negde kuda se ide au-
tom, a ne odlazi se svaki dan“. Stigli smo tako u živopisni
ambijent na ostrvu, sredokraći između Sentandreje i Vaca
– „Pokol csárda“!
„Izmišljena“ lokacija, vreme kakvo se poželeti može,
odgovarajući razlog i sastav društva! Nedvojbeno, cen-
tralni motiv nam je zajednički, razgovaraće se o Kondoru.
Ipak, neće to biti „parastos“.
Jutka se radovala. „Ma Róbert napja van!“,680 kaže. Ja
uzvraćam: „A Bács nevű várat, ahol én születtem, Károly
Róbert király épitette a XIV század elején...“,681 Lajoš upa-
da sa: „Jutkának ma van a születésnapja...“,682 a ja doda-
jem: „Idősebb tőlem egy hónappal. Én is 1931.-ben de júli-
us 5-én születtem, 7-én kereszteltek.“683 Na to, posve neo-
čekivano, Lajoš izusti: „És mind a kettőnek a Béla királyok
nevét adták...“,684 a ja završavam: „Én vagyok a ’negyedik’
mert a Béla öregebb...“,685 na to će Jutka tiho: „A ’harmin-
cegyesek’ között a legidősebb.“686 Potom je Lajoš stavio
tačku: „Én vagyok itt az öreg!“687 Spontano iznedrene re-
679 „Dođi po mene, idemo kod Jutke. Danas joj je rođen-
dan, mogli bismo da odemo sa njom na ručak!“
680 „Danas je dan svetog Roberta!“
681 „Tvrđavu pod nazivom Bač – nalazi se tamo gde sam
se rodio – sagradio ju je kralj Karlo Robert početkom 14. veka...“
682 „Danas je Jutkin rođendan...“
683 „Stariji je od mene mesec dana. Rodio sam se 1931.
godine, ali petog jula, sedmog su me krstili.“
684 „Obojica su dobili ime po kralju Beli...“
685 „Ja sam ’četvrti’ pošto je Bela stariji...“
686 „Najstariji među rođenima trideset i prve.“
687 „Ovde sam ja star!“
296
plike time su „vezane u buket“! Rekao bih – rođendanski!
Nisam to mogao zaboraviti (nestrpljivo sam čekao
veče da pribeležim što tačnije, podsećalo me na slično, ta-
kođe zanimljivo „mudrovanje“).
Naravno, prisećajući se te naše jedinstvene se-
deljke – koju ću pamtiti kao „elmélkedés a dátumokról“688
– odmah sam počeo da pričam. Zapravo, čim sam progo-
vorio, Lajoš se setio oktobarskog dana 1970. godine, kada
– povodom smrti Filep Lajoša, razmišljajući o godinama ži-
vota – promišljamo trajanje nužno za kreativan trag. Tada
je Kondor, šaleći se, Lajošu dodelio titulu „a nagy Öreg“,689
predviđajući mu dug život primeren njegovoj mudrosti!
Naime, vrteli smo se u šali oko toga da li je „šezdeset i
pet godina normalan ljudski vek“.
***
Doduše, setio sam se još jednog datuma – dijaloga,
više monologa Bele Kondora u ateljeu. Dogodilo se to one
večeri kada smo iz Subotice došli na Skupštinu ICOMOS-a i
odseli u „Szabadságu“. Jedva da je od te večeri prošla go-
dina! Bilo je to juna, ali ne na početku već na kraju, ne 7.
nego 27. dana u mesecu. Prećutao sam događaj!
Bela je onda počeo: „Én két életet éltem... festő és köl-
tő... nyolcvannégy...“,690 duplirajući godine življenja, nagla-
sivši dvostrukost kreativnog smisla trajanja! Bilo je to ne-
zaboravno veče promišljanja etike i estetike stvaralačkog
angažmana.
U „Pokol csárdi“ sada, više nego tada u peštanskom
ateljeu, odzvanjao mi je citat iz knjige Meše Selimovića
Derviš i smrt, koji sam svojedobno ispisao na prvu strani-
cu rokovnika i sam zapitan da li je četrdeset godina živo-
ta – prekretnica.
Jedinstveni i neponovljivi Meša Selimović, neizbrisivo
rovašen minulim ratom, u romanu razmišlja: „Četrdeset
mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao že-
688 „Teoretisanje o datumima“.
689 „Veliki Starac“.
690 „Živeo sam dvostruki život... slikar i pesnik... osamde-
set i četiri...“
lja, a već star da ih ostvaruje...“ Bela i ja imamo četrdeset i
jednu godinu! Mešin derviš nadalje kazuje: „Tada se u sva-
kome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom si-
gurnošću u nemoći što dolazi...“
Da li sam loše čuo ono „nyolcvannégy“,691 umesto
„nyolcvanegy“?!692 No, Kondor nije čitao Derviš i smrt, niti
smo o tome razgovarali. On je govorio o dvostruko odživ-
ljenim godinama. Nedvojbeno, prisećao se, pominjao je i
toplinu porodičnog okruženja.
***
Dok sedimo u „Pokol csárdi“, posmatram kriomice
Jutku. Ne želim da primeti, nikako da se nađem u obave-
zi „objašnjavanja“, svakako neću da poremetim štimung!
Jutka je nadasve krhka osoba, nalik svojim filigranski
tkanim snoviđenjima, kao od paučine sazdanim. No, jako
malo njenih ostvarenja znam, samo nekoliko reprodukcija
koje mi je pokazao Lajoš i dve-tri slike na zidu. Međutim,
njen pogled ispunjen nekom, da li tugom, možda samo
oči osenčene blagorodnim saosećanjem asociraju pomir-
ljiv, priželjkivan ambijent trajnog spokoja – „kada se gase
nemiri“. Neodoljivo me je vraćala svojom osobnošću u mi-
nulo doba, kada Kondor i ja odlazimo u posetu njegovoj
mami donoseći – nadasve trapavo – cveće u crepu kao
znak pažnje.
Tada, naročito ako mene tata Kondor „politički ađu-
stira“ dok mama Kondor sina jedva primetno mazi, zapa-
žam u porodično obasjanom ugođaju da Bela liči na svoga
crnog mačka u ateljeu! Samo što ne „prede“ od zadovolj-
stva, opušten i nasmešen.
Možda je proživljavao uspomene iz detinjstva, koje mi
nije nikada pomenuo?
Pili smo uz ručak – po mojoj želji – „badacsonyi szürke-
barát“, vino koje je bilo najskuplje među normalnima (po
jelovniku, u grupi: „Az állami gazdaságok termésének pa-
691 „Osamdeset i četiri“.
692 „Osamdeset i jedna“.
297
lackozott borai“693) – 46 forinti! Naravno, hteo sam se se-
ćati „prve čaše“ balatonske!
Prošlo nam je vreme u raspoloženju osenčenom Jut-
kinim problemima, ali ipak u nezaboravnom štimungu –
„bili smo zajedno“ sa Belom i sećanjima. Okolo, odvijao se
neki posve drugačiji život u kojem sam otkrivao – turistič-
ku privredu koja uzima maha. To je, nedvojbeno, „otva-
ranje prema svetu“. Shvatio sam da „zsirós kenyér sózva
és paprikázva“ uz čašu vina i to malu, više neće biti kultni
obred intelektualaca i običnih građana.
***
Naknadno, po povratku u Suboticu, učinilo mi se nuž-
nim da pribeležim:
– 7. juna negde oko podne, srušena je „plava vaza“
ispred hotela „Jezero“ na Paliću. Kažu retki prolaznici, vi-
deli su da je valjda student, koji je sedeo na obližnjoj klu-
pi (učio?), ustao, prišao i gurnuo vazu. Pala je sa postolja,
prevrnula se i razbila! On je otišao! „Nikom ništa“, nije ot-
kriven počinilac.
– istoga 7. juna, kancelar Zapadne Nemačke Vili Brant
doputovao je u Izrael. Bila je to prva poseta zapadnone-
mačkog lidera državi Jevreja!
Oba primera isijavaju rečitu simboliku! Prva – destruk-
ciju koja nema objašnjenja, a druga – obostrano uljuđeni
gest koji uliva nadu mogućeg življenja uz praštanje i tole-
ranciju razlika.
Takođe, „na današnji dan“, ali u nekim drugim i druga-
čijim godinama, rodio se jedinstven slikar Pol Gogen 1848,
ali i mađarski lider tragičnog usuda – Imre Nađ 1896. Po-
vrh svega, i jedna i druga godina biće istorijski međaši! Na-
dajmo se da će i ova 1973. biti dostojna pamćenja.
Po ko zna koji put, igra datumima kazuje da svaki dan
negde nekom, od pamtiveka zanavek, mnogo znači, pred-
stavlja nešto važno dostojno pamćenja. No, daleko je bit-
nije da se meni datumi prepliću u venac simbolike, koji me
zabavlja. Događa se da slučaj ne bude „slučajan“, već se
utkiva kao segment slojevitog značenja u „izmišljene celi-
693 „Flaširana vina uzgajana na državnim dobrima“.
ne“. Kad-kad se iznenadim do koje mere je to nalik meša-
nju i bacanju kockica u igri kockara! Dobiju se „sve same
šestice“ slučajnosti – posve rečitih poruka, čak predska-
zanja!
Praznina beznađa ili monotonije u svakodnevici, aku-
muliranim sećanjima nije bezdan već osobnom maštovi-
tošću oblikovana riznica svrsishodnosti trajanja! Dani su
tako u kombinaciji upamćenog i sadržaja, zapravo smero-
kazi u prostranstva, koja će takođe biti ispunjena smislom.
To je možda i svrha svakodnevne pribeleške jer zaborav
je rđa koja permanentno razjeda minulo vreme, predstav-
ljajući ga tako besmislenom prazninom, istovetnom eni-
gmi ništavila u nedogledu. Bez pamćenja, neizvesnost
onog nadolazećeg priviđa se kao zaludno padanje „u ni-
šta“. Samo uspomenama bogati znaju da „u ništavilu sve
postoji“.
Bela Kondor, obznanjujući uljuđenom prošlošću obo-
gaćeno osobno iskustvo oblikovao je autentičnu riznicu
koja, poput „likovnog spomenara“ sadrži raskošnu i au-
tentičnu zbirku poetičnih, potresnih i nadasve samosvoj-
nih zapisa nezaborava. Kao smerni živopisac, beležio je
memoriju kao upozorenje!
Kroz prizmu osobnih doživljaja i spoznaju svega što
nam je obeležavalo svakodnevicu kroz decenije, on je u
godinama posle rata, kao i drugi stvaraoci, shvatio da je
beznađe – kao ishodište i stecište ljudske sudbine – ostalo
nepromenjeno. Možda je demagogija novih moćnika u na-
šoj zbilji privremeno skrajnula iz vidokruga znamenje ras-
petog. No, veoma brzo, stvarnost je pokazala da svet nije
postao bolji. Ručak u „Pokol csárdi“ na sredokraći samo
meni značećih međaša bio je okosnica brojnih priseća-
nja. Sa ove strane ostrva je Sentandreja, ishodište broj-
nih događaja počev od avgusta 1962, a na drugoj strani je
grad Vac – kuda do dana današnjeg još nisam stigao otići
– meni blizak pismom nadbiskupa Varadija u Vac biskupu
Batoriju 1497, u kojem se pominje moj Bač. Dok smo ruča-
li, a potom uživali po lepom vremenu u prirodnom okru-
ženju, oko nas je turistički žamor, poput nekog prstena,
razdvajao dva sveta. Mi smo, zapravo ja, bili na ostrvu mi-
nulog, a oko nas se rađao nadolazeći svet budućih nemira.
298
Pored ostalog, priviđale su mi se reprodukcije koje mi
je Kondor poslao iz Pešte u Suboticu septembra 1962. Na
jednoj – nazovimo prizor Porodica – predstavljena je maj-
ka, ćerka, fetus i u pozadini „autoritet oca“. Ovaj „rebus“
često mi se iz zaumlja vraća, goni na razmišljanje. Naročito
otac kao čest znak teskobnog nemira koji nas iz detinjstva
u život ispraća! Nažalost, pamtim – više od drugih – neke
očeve nasilnike u porodici. Mahom su to bili u nečijoj služ-
bi – statusom podanika – sputavane ličnosti. Energiju su
„praznili“ diktatorskim ponašanjem u familiji. Mrzeo sam
takve: kada su sa posla kući dolazili, ja sam napuštao igru
i odlazio. Zazirao sam, bojao se i bilo mi je žao njihovih si-
nova. Očevi su uvek delovali kao preteća znamenja spu-
tavanih nagona, iako to onda nisam znao, niti pokušavao
razloge sebi objasniti.
Danas već dobro znam! Podanici su najkrvoločniji, be-
zobzirni nasilnici od trena kada im klauzulom „od gore“
preoblikuju status! U društvenim sistemima permanentne
represije i kondukteri se pretvaraju u moćnike. Svojedob-
no su iz beznađa sirotinje bili vrbovani „tollasok“ (mađar-
ski žandarmi) – najsuroviji, ali i najpouzdaniji organi jav-
nog poretka! Kao podanici, spoznali su simboliku „belih
rukavica“ nadmoćnih. Zato su i bili poznati po „kesztyüs
kézzel de erélyesen“ (u rukavicama, ali odlučno)! Žrtve su
u svim prilikama oslovljavali sa „Vi“, ali teško onome ko im
je dopao šaka.
U društvenim staležima zna se „da je kaplar strašni-
ji od kapetana“ jer svakom podređenom je miris straha
žrtve izazovan. Uvek čemer podaništva buja u oštar vonj
moći, nalik smradu gnoja u inficiranoj rani!
Tako i nemoć – opravdavana sputavanošću – eskalira
u bezvlašću kao zverska energija, iskonskim nagonom ani-
malne prirode u „odbrani“ ko zna od čega! Subotica, 9. 6.
1973. (naknadni zapis)
8. 6. 1973, petak
Budimpešta. Dan proveo sa Šoljmarom. Preuzeo sam
slike Šandora Olaha, dobio dozvolu u Nemzeti galeriji, no-
sim ih u naš muzej.
 Slike Ištvana Nađa da budu u Baji početkom oktobra,
kataloški podaci najkasnije do 10. jula. Dogovorili da do-
nesem od pet do deset eksponata.
Ako budem mogao, dobro bi bilo da Izložba likovnog
stvaralaštva Mađara u Vojvodini bude otvorena 18. no-
vembra 1973. Krenuo sam kasno, stigao kući u noć, oko 22
sata. Na granici nije bilo problema.
3. 10. 1973, sreda
U 6.30 pošao za Peštu! Odobrena su mi dva dana (sa
dnevnicama) da posetim dve značajne izložbe: Bijenale sit-
ne plastike u Budimpešti, odnosno izložbu Bele Kondora
koja je postavljena u Tihanju.
Stigao sam posle 10 sati, prvo u Nemzeti galeriju kod
Šoljmara. Dogovarali smo se u vezi sa Bajom, spavaću kod
njih. Čekaće me u kancelariji.Telefonirao sam Lajošu N. i
rekao da idem na izložbu sitne plastike.
Kasnije, razgovarao sam poduže sa Lajošem Neme-
tom i Jutkom Kaponjom. Od njih sam doznao tačnu loka-
ciju Kondorove izložbe i vreme kada je otvorena. Lajoš me
je još dodatno upozorio da u Sekešfehervaru pogledam
izložbu Europai Iskola.
4. 10. 1973, četvrtak
Krenuo sam rano, pravac Sekešfehervar, potom Ti-
hanj. Cilj mi je izložba Bele Kondora. Ispratio me Pišta Š.
i poželeo sve dobro. Očevidno, imaću lepo vreme, pravu
osunčanu jesen. Videćemo se ubrzo u Baji. Neka vreme
potraje i za Centenarijum!
Vozim se u susret sa Belom Kondorom, ovom prilikom
na način koji nisam ni u snu bio očekivao. Tek sada, dok
sam se spuštao prema Balatonu, postajao sam svestan da
ništa nije kao pre i da je smrt došla neočekivano. Baš se u
zadnje vreme nismo često ni viđali, sretanja su nam bila
„na brzinu“, ja sam bio posve drugim okupiran. Zapravo,
mislim da meni Sentandreja nije odgovarala. Nije to kao
Bécsi utca svih ovih proteklih godina, zapravo jedanaest.
Decenija neponovljivog druženja, razgovori, a naročito
naši dijalozi prožeti sećanjima, koji drugima nikada ne bi
imali ista značenja kao nama.
299
Do Sekešfehervara ima oko sedamdeset kilometara,
ne moram da žurim. Biće zatvoreno ako stignem rano, a u
muzej ne bih navraćao! Danas nameravam stalno biti sam,
ne želim sagovornike.
Európai Iskola, A huszadik század magyar művészete.694
Pred slikama Tihamera Đarmatija nehotice prisećam
se dvorišta i hoklice, on iznosi slike i oslanja ih na zid. Bilo
je to davno! Zapravo, nije! Priviđa mi se i čudi me kako se
nismo više sretali.
Pada mi na pamet Endre Balint. Da li zna da je „az ázott
varjú“, to jest Đerđ B. Sabo, već polovinom juna 1963.
iznenada preminuo? Ako ne zna, pretpostavljam da onda
ni ne pridaje značaj tome što se Đurka B. Sabo nije više
pojavio!
A Nyenyő bácsi (Jene Barčai), baš kako je Bela predska-
zivao. Nadživeo je za sada Kondora, da li će i mene?
Lajoš Kašak, posle razgovora na izložbi u Budimpešti
1965. godine, verovatno me nije očekivao, iako smo „do-
govorili“ naredni susret. No, ja ću žaliti što je preminuo
1967. Ipak, svi mi, kao obični ljudi, samo prolazimo kroz
njihova pamćenja – nalik putnicima u čekaonici železnič-
ke stanice.
Deže Korniš već u narednom susretu nije me razazna-
vao među ostalima. Tako bi bilo i sa Ferencom Martinom,
odnosno drugim ličnostima koje sam upoznao. Doduše, ja
se takođe ne bih mogao pohvaliti kako ljude – posle prvog
susreta – prepoznajem!
Jedno je, međutim, sigurno! Čim sam u dvoranu ušao,
video sam, odnosno prepoznao, i sve – unazad – znao o
skulptoru Tiboru Viltu. Ne zato što sam juče gledao njego-
va nagrađena ostvarenja na Bijenalu (Változatok,695 I–V)
u Műcsarnoku. Pamtio sam dela! Kao što nikada neću za-
boraviti balatonske prizore viđene na slikama Jožefa Egri-
ja. Od izložbe u Kesthelju 1962. godine naovamo, meni je
Balaton „istinitiji“ na njegovim ostvarenjima nego u stvar-
nosti. Kao što mi je i „badacsonyi szürkebarát“ – kao vino
– jedinstveno i trajno znamenje, ili „wódka wyborowa“
694 Evropska škola, mađarska umetnost 20. veka.
695 Varijacije.
znak, međaš početka druženja sa Kondorom, odnosno vi-
njak („župski rubin“), od tada naovamo, piće koje donosim
samo bliskim prijateljima!
Mislim da je naš misaoni sklop sazdan, pored ostalog,
od mnoštva slika. Svaka od njih kao da je obrazac, nalik
putnim znacima koji usmeravaju vozača, upozoravaju na
opasnost, obaveštavaju. Kada znaci uđu u svest, nadvla-
daju i upravljaju našom sudbinom. Saobraćajni – što smo
ih manje svesni, tim su efikasniji. Naravno, ovi drugi sim-
boli, koji mi sada proleću memorijom, bokore se u sećanja
i prepliću u sadržaje koji me čine bogatijim.
Napuštam Sekešfehervar, vrti mi se film minulih go-
dina. Prošao sam ovim putem više puta: vozom, službe-
nim autom Nemzeti galerije, mojim starim „fićom“, sada
ovim novim!
Približavam se Tihanju, odnosno posmatram nadasve
slikovit prizor! Pitam se s pravom, uvek nanovo: kako su
znali, zašto su odabrali u pustim nedogledima pustara i
vetrometina najpogodinije lokacije za antropogene moti-
ve koji će nadrasti stoleća – sve do trenutka kada postaju
neprocenjivo blago uljuđenosti, neponovljivi biseri turiz-
ma, primeri sklada i sazvučja sa prirodnim okruženjem? To
sam se pitao u Nerezima, pokraj Ohrida, dok u ravnici po-
smatram ruševine Bača ili manastir Bođani, Petrovaradin-
sku i druge tvrđave, crkvu u Belapatfalvi sa monumental-
nim brdom u zaleđu, Kalemegdan u Beogradu, jedinstven
prizor iz voza kada dolazimo!
Gledam iz auta Tihanj!
Zanimljivo, pričali smo sa Belom svašta! Nikada nam,
međutim, nije bila tema kripta kralja Endrea I koji je vla-
dao do 1061. Doduše, današnji oblik, onaj koji ja vidim, za-
pravo je barokno preoblikovan prizor benediktinske opa-
tije – koje više nema! U samostanu, čeka me Bela Kondor,
prijatelj, „kaluđer“ – kada su fratrovske zajednice progna-
ne iz svojih građevina, neponovljivog sazvučja prirode i ar-
hitekture.
Ja sam svojedobno u crkvi bođanskog manastira, dive-
ći se scenama stvaranja sveta, nesvesno upoznavao prizo-
re na razmeđi mašte i stvarnosti – ne znajući šta je Stari i
Novi zavet – kroz zidno slikarstvo Žefarovića. Kao dečak,
300
tek u prvi razred osnovne škole upisan, spoznao sam moć
slike, a živopisca počeo gledati kao biće koje se od nas razli-
kuje veštinom predstavljanja nepoznatog sveta.
U bođanskom manastiru nema više kaluđera kao ne-
kad, kao što nema ni fratara u Tihanju. Traju samo ostva-
renja nastala kreativnošću nadarenih pojedinaca!
Žefarović je prošao stvaralački put započet u Makedo-
niji. Rodio se negde oko Dojrana početkom 18. veka. Pam-
timo ga po živopisu u Bođanima i grafikama. Zna se da je
sa graverom Tomom Mesmerom radio bakroreze u Beču
1741. godine.
Slikao je u Šiklošu, ali je taj živopis u crkvi kasnije uni-
štio požar. Hristifor Žefarović je preminuo u Moskvi 18.
septembra 1753. godine. Upamćen je kao živopisac, a ne
zato što je bio monah!
Očevidno, čovek je samo potrošna materija, recimo
podloga iz koje niče, raste i razvija se duhovna tvorevina.
Ona, jedinstvena i samosvojna, traje kao realnost u me-
moriji uljuđenih!
Znači, kristalisana demijurška tajna – volšebno – „od
ničega“ pretvara se „u nešto“; materijalizovano, ništavilo
bude stvarnost koja međaši tokove civilizacije!
Jeste! „U ništavilu sve postoji!“, tvrdi i Kondorov „an-
đeo“, vraćajući se tamo.
Kreativna samosvojnost izdvaja stvaraoca, čak i bezi-
menog, u ličnost koja traje! Kao neizbrisiva činjenica, on
postoji, možda hotimično skrajnut, možda samo peskom
zaborava zastrt. Protok vremena ga kad-tad ispere, na ve-
trometini istorije iskrsne ili u listinama zapisa bljesne! Zna-
mo da je „kreativno biće“ iznedrilo piramidu, osmislilo ku-
polu, živopisalo Mileševskog anđela, naslikalo Avinjonsku
Pijetu... To su krajputaši na čiji pomen ne osećamo gorči-
nu i nije im moć silnika podarila slavu.
Zato je, valjda, nastalo i znamenje „raspetog“! Kao
protest ostrvljene gomile koju predvode nadmeni gubit-
nici, svesni da će nestati u živom blatu prezira i zaborava.
Najstrašnija tortura je krstoliki simbol trijumfa žrtve čove-
ka, ne jedinke u čoporu. No, traje i večito pitanje: zašto je
čopor, od kada je sveta, toliko kivan na pojedinca koji je
samosvojan i ne urla u horu jednoumlja?
 Jednoumlje je – danas – naša sudbina! Ne samo u soci-
jalističkim društvenim sistemima. Ovde moramo „dobro-
voljno“ verovati da diktatori jedini znaju onaj pravi put ko-
jim ćemo stići u „lepšu budućnost“. Nije na nama da pita-
mo kada. Sa one strane mogu se postavljati sva pitanja!
Međutim, niko nije dužan davati odgovore. Profit diktira
pravac i ritam u neprobojnom prstenu važećih pravila po-
trošačkog društva.
Pojedinac je podjednako „raspet“ tu i tamo. Ovde do-
datno, željom da bude „tamo“ jer ne zna kako je. Od tamo
niko ne želi „ovamo“, tako je oslobođen te zagonetne žud-
nje. Oni zanesenjaci koji su svojedobno verovali u nemo-
guće, završili su u staljinističkim gulazima – raspeti između
verovanja i neverice, naive svojih ideala i beznađa u čeka-
nju da neko ispravi „grešku“. Njima je svakako svejedno!
Boga su odbacili, samim tim raspet Isus ne postoji! Sebe
na krstu ne prepoznaju, jer zbilja koja ih ponižava i uništa-
va „nije moguća“.
Mi, tu uz Dunav, sa jedne i druge strane velike reke,
živimo na sredokraći! Nismo ni „ovde“ ni „tamo“. Raza-
znajemo njen tok. Uzvodno se teško pliva, nizvodno su u
više navrata leševi plutali „istorijom“ prosleđeni, ispraća-
ni zapitanošću negdašnjih, savremenih i budućih pokojni-
ka – zapisom sa monumentalne slike Pola Gogena, nastale
1897/1898. godine: „D’ ou venons – nous? Que sommes –
nous? Ou allons – nous?“
„Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?“ – jesu pitanja
trajno aktuelna! Čini mi se da možemo postaviti još jedno:
zašto nas je snašlo to što nam se čini nezaobilaznim poput
usuda?Sudbina nam je, nedvojbeno, označena znamenom
„raspetog“.
Valjda su zato dominirali na izložbi Kondor–Meloko–
Pastor, poslednjoj koju sam video za života njegovog.
Pamtim ih, nehotice, kao smerokaze, iako nisu ni nalik sa-
obraćajnim znacima.
Sada, vozim se i ubrzo stižem na trg, na uzvisinu koju je
odabrao kralj! Znalački odabrana lokacija, potvrđena pr-
vim zapisom 1055, pre osam stotina i osamnaest godina.
Zaista, pogled je odavde čaroban! Pokušavam zamisli-
ti kako se osećao Endre I dok je sa svitom, pod kupolom
301
nebeskom, nad ogledalom balatonskim u prirodnom
okruženju još nezagađenom tragovima prenaseljenosti,
„doživljavao“ sazvučje vlastitog počivališta i veličanstve-
ne prirode. Kako je video mesto svog počinka „za veke ve-
kova“? Da li mu se prizor koji je odabrao priviđao konstan-
tan? Naime, tada je ovde pustara, na vidiku jedva da ima
zamašnijih tragova ljudskih staništa. Možda je bio uveren
da će zauvek benediktinska opatija sa kraljevskom krip-
tom, kao netaknut deo prirodnog sklada, dominirati i tra-
jati. Zašto vladari, mahom razarajući prethodno, smatraju
večnim potonje, ono što od njih počinje?
Meni se priviđa, slutim da je tišina koja me prožima
danas ista kao onda. Možda slučajno. Kada se zadesim u
monumentalnom prostoru pod kupolom, tim zadivljuju-
ćim ostvarenjem ljudskog znalaštva, tišina mi se čini jedi-
no primerenom.
Tišina je večna i podjednako dostojanstveno stanje,
imuna na protok vremena i promene. Povezuje tajnu isko-
na sa nedohvatima beskraja. U njoj „čujemo“ kliktaje po-
četka i šapat kraja, postajemo svesni da smo „nit“, kako
reče prijatelj, pesnik. Prema tome, u dosluhu sa kraljem i
Kondorom, sada i ovde, ne treba gledati, već doživljava-
ti! Diviti se!
Pošao sam u samostan koji je muzej!
Sva sreća, jer mogao je biti i pogon neke zadruge,
eventualno hotel ili sindikalno odmaralište.
U dnu hodnika – sedi Kondor, glave uronjene u dla-
nove ˝ (uvećani fotos Edit Molnar, Kondor Béla a műter-
mében696)! Prepoznajem odmah stoličicu, naravno i san-
dale na njegovim nogama! Dugo su vegetirale, napuštene,
povrh svega asocirajući na „vangogovski“ prizor. Sećam
se, pominjao sam Beli da sam imao iste, ali sa drvenim đo-
nom, izdržale su tri leta (1942–44). Slične su „apostolka-
ma“, podsećaju me na fratra u somborskoj crkvi, tih rat-
nih godina, leti na bosu nogu i zimi sa dodatnim čarapa-
ma!
Sandale su opet tu, Bela Kondor „u njima“, a iza An-
đeo čuvar (Őrangyal, 1957, oko 3 x 1,5 m). Kada sam prvi
696 Bela Kondor u svom ateljeu.
 put ušao u atelje, 1962, bio je Čokonai, potom su se slike
menjale. Sandale su u ćošku dotrajavale, od kada su bile
„otpisane“. Dugo me je na istom mestu, o zid oslonjen, po-
smatrao i Késes angyal, zvani Itélkező (Presuditelj).
Presudio je! Očevidno, anđeo čuvar i Bela otišli su
skupa... Baš kako je napisao sam u Halotti beszéd697 – pre
1971. godine.
Izložba je u više dvorana. Gledao sam ja retrospektive
umetnika koje sam znao žive. Posmatrao njihova dela kao
rekapitulaciju sadržajnog življenja. Međutim, sada je dru-
gačije. Prostor mi se u svest gnezdi kao „samostanski“. Taj
specifičan „miris“ drevnih građevina u zaumlju (odrastao
sam u sličnom) vraća me u prošlost i prosleđuje u „buduć-
nost prošlosti“. To je karakterističan štimung, meni drag!
Podsticajan za „vremeplov“. Krećem se među ekspona-
tima, lebdim u tri različita doba: čujem mrmor fratrovski,
opsednut sam prepoznavanjem svega oko sebe, vidim u
izloženim eksponatima ono što je za svakoga nevidljivo.
Dodatno, opterećen sam smrću. Njegovom! Ona mi prizi-
va sve one prethodne, koje su nas rovašile – takvima ka-
kvi smo!
Sve je „spomenar“. Nižu se krajputaši decenije druže-
nja; kao da sam u Bécsi utca 1. műteremlakásban.698 Ni-
sam u muzeju! Osećam se „kod kuće“ u prostoru naše sva-
kodnevice, ispunjene ovim slikama i predmetima – koji,
redom, isijavaju deo priče!
Šetam s kraja na kraj izložbene postavke. Znatan deo
eksponata već dobro znam iz ateljea. S vremena na vreme
gledam kroz prozore, priviđa mi se sve što želim.
Mislim da je Kati David uradila što je mogla. Teško je
u emocijama natopljenom kratkom vremenu uraditi više.
Naročito onda kada „zvani i nezvani“ otkriju da je autor
bio jedinstven i neponovljiv!
Raduje me ako sam u pravu, ali čini mi se da razaznajem
tendenciju! Težište je na prepoznavanju rukopisa, ekspre-
sivnog gesta i tragalačkog nagona svestranog umetnika,
slikara i grafičara. Neponovljivost je u preplitanju dva svoj-

697 Posmrtni govor.

Bela Kondor u svom ateljeu
698 Stanu sa ateljeom u Bečkoj ulici br. 1.

302
stva: materije koja isijava samosvojan nadstvarni kolorit u
sazvučju sa drhtavim rukopisom grafičara, odnosno privi-
da „prirodnog stanja“ živopisa. Naravno, bogaćenog veko-
vima, istrajavanjem na zidovima crkava u neponovljivom
kolopletu sa obredima, tamjanom i svećama, memlom i
delovanjem čoveka, vernika i nevernika podjednako.
Potvrdu onoga što pretpostavljam, vidim na naslov-
noj strani i poleđini kataloga: spreda je moćna savremena
grafika Newton hitétől mentsen meg az Isten – meni draga
još sa izložbe u Subotici 1964. godine! Pozadi je potresan
prizor, Pléh Krisztus koji mi neizbrisivo traje u sećanju
od poslednje izložbe! Grafika je iskaz tragalačke strasti
umetnika danas, slika je etički stav čoveka umetnika sve-
snog usuda jedinke u bezizlazu koji nam se nametnuo –
umesto „lepše budućnosti“, koju smo snevali u ratu išče-
kujući mir. Očevidno i Ištvan Eri, koji je oblikovao katalog,
znao je predstaviti angažovanog umetnika u svom vre-
menu i okruženju.
Posmatram eksponate – Kolostor alapitás699 I i II – koji
su sjajni primeri energije silovitog gesta. Priviđa mi se
„kralj“ u zanosu graditelja, koji veruje da oblikuje za večno
trajanje, ali ekspresivan koloplet linije odaje počast stva-
ralaštvu „bezimenog“ neimara.
Ponajviše me uzbuđuje Veronika kendője700 iz 1966.
Sugestivan prizor razmeđe sna i jave, apstrakcije i potre-
snog „realizma“ u simbiozi pigmenta i gesta! Jeste to slika
likovnog trenutka savremene umetničke scene, autentič-
na i nikom nalik!
Međutim, nije to „praćenje aktuelnog izraza“, već naj-
iskrenije obznanjivanje zapitanosti nad sudbinom ljud-
skom, sada i ovde! Lapidarno, a rečito, iskazano jasnim,
isključivo likovnim sredstvima savremene leksike.
Stojim pred Itélkező, čujem žamor noćnih razgovo-
ra posle Belinog povratka iz Crne Gore. Manastirski zido-
vi nude akumulirano vreme, pomreženo neponovljivim
spletom žustre gestualnosti i sazvučja samoniklih boja u
memljivoj paleti stolećima živopisane harmonije. Iz zau-
699 Osnivanje samostana.
700 Veronikin rubac.
303
mlja dopire zlokobno krkljanje monologa: „/.../ moja želja,
neću kuršum. Tražim nož i da gledam Moravu. I ja hoću
nož. Al’, pobratime Podoficiru, da radiš pošteno. Bio nož,
nek bude nož, baš me briga. Svi smo za nož, on nam priliči.
Podoficiru, šta bleneš. Na posao.
Pomozi bože, zbogom moja braćo.
Čekaj, uzmi moju kamu, znaš da je najlepša u korpusu.“
Odnos žrtve i egzekutora – oko noža – normalnom
svetu neshvatljiv bizarni teatar bratoubilačke sudbine u
našim prostorima! „Klanje“, uvek refren mita o „čojstvu
i junaštvu“. Obostrano naoštren, krstoliki bodež – kama
– znamenje koje je ledilo krv tokom minulog rata. Ludilo
za podsticanje zapitanosti o zverskom u čoveku, tvorcu
„anđela“ vrhunske umetnosti. Nezaobilazna tema u osvr-
tanju. Naslućivanje zla...
Listovi serije Heppening – nagrađeni u kategoriji na
temu „Az ember és a mai világ“701 na Trećem međunarod-
nom bijenalu grafike 1970.
„Kugla“ iz Krakova – setih se – uručena je Beli pred
TV kamerom u kancelariji ministarstva, jednog popodne-
va 1971. Bio sam prisutan, sa par slučajnih činovnika, kao
„publika u kadru“, prilikom „svečanog uručivanja nagra-
de“.Kondor je tog momenta krakovsku bronzanu kuglu u
drvenoj kocki dao meni i rekao: „Nesze, vidd a Búcónak!“702
(Naknadna beleška: Buco je ponosno čuvao kuglu, po-
tom je krasila moj radni sto. Direktoru Miskolci Galéria, dr
Ištvanu Dobriku, predao sam krakovsku nagradu na dalje
čuvanje u zbirci Bela Kondor, 1. juna 2002. u subotu, uoči
otvaranja Dvadeset prvog međunarodnog grafičkog bi-
jenala u Miškolcu.)
Vraćajući se tada iz ministarstva, svratili smo – preko
puta – u „Aranjkapcu“. Hteo sam Beli pokazati gde povre-
meno ručavamo Šoljmar Pišta i ja.
„Megünnepeltük illő módon és megfelelő helyen“,703
reče Bela, ostavljajući veći deo „zsiros kenyéra“ na tanji-
701 „Čovek i današnji svet“.
702 „Evo, nosi Buci!“
703 „Proslavili smo na odgovarajući način na prikladnom
mestu.“
ru. Popili smo „wodku wyborowu“ umesto vina. Tako je on
hteo. Posmatram Szárnyas oltár Dózsa emlékére. Naravno,
ni ne pomišljam da ga taknem, ne daj bože da otvorim kril-
ca da pogledam nama tako rečitu unutrašnjost. To je sada
muzejski eksponat, kao takav nedodirljiv! Bilo mi je smeš-
no i tužno u isti mah.
Ovde je Bela, moj prijatelj, „muzejski eksponat“, izme-
đu nas izrastao je zid nedohvata. To je ona čudna distanca,
znam je iz svakodnevne prakse! Eksponat koji u rukama
obrćem, dodirujem, nameštam – zatvaranjem vitrine, ve-
šanjem na zid izložbenog prostora, stavljanjem na posta-
ment – pretvara se u nešto „sa one strane“.
Ja, međutim, to ne prihvatam. Osećam bolnu bliskost
sa onim u sandalama koji je glavu zagnjurio u dlanove šaka
koje poznajem sa njegovih ostvarenja, prste među kojima
dogoreva cigareta ili podrhtava čaša, među zidovima koji
upijaju naše beskrajne dijaloge koji meni odjekuju, ali ih
ne može biti u muzejskom štimungu. Stvarnost nadalje,
moguća je samo u susretima sa Lajošem N. jer sve okolno-
sti pripadaju nekom drugačijem svetu.
Opraštajući se, ostavljajući ga sa „anđelom čuvarem“,
odlazim. Zapisao sam sebi na parče papira – kao uspome-
nu – dobro znanu krhotinu iz dnevnika: fotografisanu, tu
uvećano izloženu kao zapis, poruku nekog iz nedohvata:
„Egy részt érdekel a forradalom, az egyetlen és hatalmas
cél leple alatt meghuzódó oriás fejveszettség gépezete.
Ekkor ugyanis képet ölt az emberiség egyetlen - élőlény
mivolta.“704
***
Još jedna izložba traje ovde u samostanu: keramike,
autor Livija Gorka. Naravno, kada sam već tu – pogledaću.
Nedvojbeno, autentična ostvarenja vrsne keramičarke.
Bilo bi uživanje gledati ih, ali ne danas! Sve se u meni opi-
re. Prošao sam izložbom, baš kao turista. Žurim na vazduh!
704 „U neku ruku interesuje me revolucija, divovska kobna
mašinerija skrivena ispod plašta ostvarivanja jedinog i velikog ci-
lja. Tada se otelovljava jedina čovekova istinska priroda – priroda
živog bića.“
304
Biće mi bolje da od nekud gledam Balaton, sedim i raz-
mišljam, pravim beleške. Seo sam na odabranu klupu, jed-
va da se neko kreće u prostoru, vreme se ne može lepše
poželeti. Podne je davno prošlo, gladan nisam. Pušim, gle-
dam, ali ne zato da vidim. Potresen sam. Kljuje mi u zau-
mlju jedno jedino pitanje, ali složeno od nekoliko: „Šta bi
bilo da se nije, sve po redu, događalo baš tako kako jeste?“
No, kako mi se čini, sve je teklo baš kao da je neko
upravljao sledom događanja.
Sada sedim i prebiram po mislima! Beležim što mi pad-
ne na pamet, srediću kod kuće u narednim danima. Ovo
je – naravno meni i nikom drugom – vredno nezaborava!
Vraća mi se u mislima stalno – avgust 1962. godine!
Video sam na izložbi Čokonaija! Sećam se lapidarnog, da
ne kažem prezrivog odgovora na pitanje. Naravno, posle,
potrudio sam se da nađem odgovor na pitanje ko je zaista
Čokonai. Čitao, pa sebi našao – pored ostalog – nešto što
me je zapanjilo.
Mihalj Vitez Čokonai (1773–1805), ko zna kad (svakako
pre Gogena), napisao je ono što nam svima lebdi kao pita-
nje: „Szentségtelen létedre nem félsz / Angyali pitvarokat
tapodni? / Ki vagy, miért vagy hol lakol ? és kinek / Szavára
mozgasz ? s végre mivé leszel? / Mig ezt ki nem vizsgálod,
addig / Por vagy az is leszel.“705
Kako nam se stvari priviđaju! „Slučajno“ – kasnije –
učini nam se neizbežnim, obično višeznačnim, nekom
sporedno, drugom smerokaz!
Ispratili su me 26. avgusta 1962. godine – dok smo
pili pivo – iz „Karpatije“, nedelja je bila, za par dana i kraj
moga prvog boravka u Pešti. Bila je nedelja i 14. aprila
1912. Otišao je na počinak brodski lekar – koji će posta-
ti pisac poznat meni po knjizi, siromašnim Subotičanima,
pak, kao lekar – Artur Munk (1886–1955): „Éjfélkor feküd-
tem le, egy órakor még olvastam. Úgylátszik a könyv al-
tatott el, a villany égve maradt.
705 „Bezbožnik kad si ne bojiš se / Anđeoska predvorja ga-
ziti? / Ko si, zašto si i gde prebivaš? i kome / Na reč se krećeš? na
kraju šta ćeš biti? / Ne otkriješ li, do tada / Prah si i bićeš.“ (prevod
Bele Durancija)
 Hajnali két órakor a steward kopogott ajtómon:
– Alarm! Alarm! Mindenki a fedélzetre! Marconi-tisz-
tünk S.O.S. jeleket fogott fel a Titanicról, a White Star Line
új lukszushajójáról.
/.../
Kilencszáztizenkettő április tizenöt hajnala.
/.../
Öt óra körül a távcsővel felszerelt első tiszt csónakokat
fedezett fel a horizonton.
A hajótöröttek voltak. De hol van a az óriási hajóko-
losszus, a Titanic ?
/.../
A Titanic eltünt.“706
Subotičanin, čiju sam knjigu čitao sa velikim zanima-
njem davno, priželjkujući sebi tako uzbudljiv život, bio je
na prvom brodu koji je stigao na mesto nesreće „Titanika“.
Utopilo se 1475 osoba. Prolazio sam pored kuće doktora,
nasuprot pravoslavne crkve, dan za danom. Nisam znao
da je bio učesnik spasavanja 750 preživelih brodolomnika.
Brod se zvao „Carpathia“.
Kada smo, svojedobno, sedeli u peštanskoj „Karpati-
ji“, nije mi palo na pamet da je kafana dobila ime po bro-
du, svedoku jedne od najvećih katastrofa na moru. Po-
smatram „mađarsko more“, mislim na „Karpatiju“, jednu
i drugu, odgonetam ima li u tome neke simbolike. Kape-
706 „U ponoć sam legao, u jedan sam još čitao. Verovatno
me je knjiga uspavala, te je osvetljenje ostalo da gori.
U dva sata u zoru na moja vrata zakuca stjuard:
– Uzbuna! Uzbuna! Svi na palubu! Oficir Markoni je primio
S.O.S sa Titanika, sa novog luksuznog broda kompanije White
Star Line.
/.../
Hiljadu devetsto i dvanaesta, petnaesti april, zora.
/.../
Prvi oficir koji je kod sebe imao dvogled, oko pet sati, prime-
ćuje čamce na horizontu.
Bili su to oni koji su preživeli brodolom. Ali gde je ogromni ko-
los od broda, gde je Titanik?
/.../
Titanik je nestao.“
305
tan i posada „Karpatije“ posle katastrofe postali su slavni,
nagrađivani su neki od najzaslužnijih, svima su dodeljene
spomen-plakete!
„Mondanom sem kell, hogy a Carpathia fiatal szikra-
távirdásza“, piše Artur Munk, „is kivette részét alaposan
az üdvözlésből és jutalmakból. Nagy pénzjutalmakat ka-
pott a külömböző egyesületektől, magánosoktól, az ame-
rikaiak arany emlékéremén kivül. Maga a Marconi-tiszt
későbbi útunkon mosolyogva mesélte el, hogy az S.O.S. jel-
zések felvétele – véletlen műve volt.
Az emlékezetes, elvesztett sakkmérkőzés után az éjje-
li órákban szikratáviró útján ’revans’ sakkpartikat játszott
a győztes Laura hajó Marconi-tisztjével. A mérkőzés
elhúzódott éjfélen túl és igy figyelhetett fel a Titanic segél-
yt kérő S.O.S. jelzésére.“707
Svaka priča uvek je nezavršena. Kraj je mogao biti i
drugačiji! Kao i život sam. Krenuo sam dalje. Odlučio sam
da ću posetiti i Spomen-muzej Jožefa Egrija. Tek tako biće
zaokružen dan!
Vozio sam meni poznatim putem, prošao pored Kili-
jantelepa, „našeg kampa“ gde smo boravili prvi put na Ba-
latonu pod šatorom Buco, Kaća i ja. Odavde smo pravi-
li svakodnevne izlete našim prvim „fićom“. Tada još nije
bilo Spomen-muzeja Jožefa Egrija. Sada, namera mi je sti-
ći na vreme u Badačonjtomaj. Tamo, kuća u kojoj je živeo
slikar sada je Egri József Emlékmúzeum,708 otvoren je ove
godine! Jedanaeste od mog prvog susreta sa Kondorom i
Egrijem! Prošla je decenija, koja je – recimo – preusmerila
moju profesionalnu orijentaciju.
707 „Suvišno je i da spomenem da je i radio-telegrafista
bio nagrađen i da je dobio mnoge pohvale. Primio je velike novča-
ne nagrade od različitih udruženja, pojedinaca, a pre svega ame-
ričku zlatnu spomen-medalju. Oficir Markoni nam je na jednom
kasnijem putovanju, uz smešak, rekao da je prijem S.O.S poruke
bio proizvod slučajnosti.
Posle nezaboravne i izgubljene partije šaha, u kasnim noćnim
satima, pomoću radio-telegrafa igrao je revanš partiju brod Lau-
ra sa Markonijevim oficirom. Partija se produžila i iza ponoći, pa
je ovako mogao da primeti S.O.S poruke sa Titanika.“
708 Memorijalni muzej Jožefa Egrija.
 Moraću pitati gde je. Zaključujem da je najbolje zau-
staviti se kod „borkóstoló“, sigurno zna birtaš, raspitivali
su se ovog leta. Vreme je i da prezalogajim, popijem čašu
„szürkebarát“ vina.
Birtija mala i prazna, neka mešavina tradicije i nove
konfekcije, čini mi se – mađarski „specijalitet“ ni tamo ni
ovde – krčma koja se upinje da bude „büfé“.
Odem pravo do šanka, osmotrim „ponudu“ i poruču-
jući pitam za muzej. U trenu imam sve.
„Ott fönt van a Múzeum, tessék csak leülni, azonnal
hozom!“709
Sedim za stolom i gledam „tamo gore“, znam da ću
ovde ostaviti „fiću“ jer ću se sigurno vratiti! Polako otpi-
jam „szürkebarát“ posle svakog zalogaja „zsiroskenyéra“.
Gledam crvenilo paprike na hlebu, a potom stakleno zvo-
no pod kojim kriške čuvaju od muva. Baš ispod takvog –
u Bođanima – čuvan je kvasac, tajnovito sredstvo koje je
prethodilo omamljujućem mirisu kuhinje kada se peče ko-
lač.
„Braco, donećeš kvas’a!“, rekla bi mama. Bio je to znak
da ću poći u dućan na ćošku. Ako bude sreće, videću i Ani-
cu, ćerku vlasnikovu, jedini „mešoviti par“ smo u prvoj klu-
pi. S početka, bio sam postiđen i gnevan, potom bilo mi
je drago. Bili smo đaci drugog razreda školske 1937/38.
godine.
„Poslala me mama rad’ kvasca!“, kažem dovoljno gla-
sno, pozdravljajući kada već prestane „cilikanje“ zvon-
ca iznad vrata. Ima kad je ceo doživljaj samo posmatra-
nje kako dućandžija stavlja parče unapred sečene hartije
na pult, odiže stakleno zvono, vešto malim lukom sa na-
tegnutom strunom odseca parče kvasca, pažljivo ga stav-
ljajući da se ne raspe. Ima kada uspe. Desi se i suprotno.
Mama će ga, svakako, odmah izmrviti. Usput pita već uo-
bičajeno... Ako se pojavi Anica, isprati me i gleda dok od-
lazim. Iza šanka na polici, čaša od tri deci, verovatno je-
dina ovde, a znam i zašto! U njoj kašika sa dugačkom drš-
kom. Na staklu, prozračna ružičasta kap kao u akvarelu,
već osušena s jedva primetnim rubom. Davno je, kašikom,
709 „Tamo gore je muzej, samo vi sedite, odmah donosim!“
306
promešan sok od maline dok soda šišti izazovno! Kao ne-
kad u istinskoj čardi na starom putu bođanskom.
Odrasli su pili vino, ja sam se naslađivao malinom. Bilo
je to slavlje! Pade mi na pamet predaja krakovske nagra-
de Kondoru!
Kako je birokratija skorojevićkog društvenog siste-
ma obezvredila dostojanstvo uručenja priznanja! Obzirom
da događaj nije bio „vredan prisustva uglednih drugova“,
i svečanost se svela na privid čina, rutinsko otaljavanje.
Možda je to i normalno. Šta očekivati od pritajene suje-
te „nadležnih“, nemaštovitih poslušnika koji preziru bolje
od sebe?
Odoh u pohode Jožefu Egriju! Davno smo se „videli“,
ali sada već više znam o njemu!
Sve još miriše na novo. Ipak, izložba u Kesthelju avgu-
sta 1962. ostavila je već u startu snažniji utisak. Nema ni-
kog, sam idem od eksponata do eksponata. Uvek volim da
„komuniciram“ bez svedoka. Samo ostvarenja i ja, sami u
razgovoru beskraja! Tada se sam od sebe uključuje „vre-
meplov“ i svestrano se bokori. Meni je susret trajni doživ-
ljaj – život koji teče sadržajno.
Ovde, naravno bez „muzejskog“ mirisa, Egri je živeo
mislim od 1941/42. godine, prema tome, kuća mi ne kazu-
je ništa! Čini mi se da ni izložena dela ne mogu potisnuti iz
svesti slike koje mi se u pamćenju gnezde.
Nedavno sam kod dr Vinka Perčića – pozvan u biv-
šu privatnu ordinaciju – video dve slike u kolekciji: Zlatni
most (zalazak sunca na Balatonu) i Proštenje. Pokazao ih je
s ponosom, kao drage eksponate u zbirci.
Nažalost, meni je Zalazak sunca veoma sumnjiv. To je
plagijat! Verovatno je nastao tridesetih godina, kada se
u Vojvodini mnogo toga prodavalo kao „original“. To ne
može biti njegovo delo, puno je crnog, a od egrijevskog
prozračja kolorita ni traga! Doktor je bio razočaran, mi-
slim da je i sumnjao u moje znanje. No, obećao sam, malo
ću razgledati u Mađarskoj. Druga, koju sam odmah nazvao
Búcsúsok,710 deluje „apsolutno kao original“.
„Naravno da je original, kada je kupljena direktno od
710 Proštenje.
Egrija!“, obrecnu se moj doktor Perčić, srećan što me je
„poklopio“. Smatra dokazom zanimljivu priču: u Rijeci je
odseo kod jedne familije i na zidovima razgledao slike u
dokolici. Tamo je visilo i ovo Proštenje. Reč po reč, doznao
je da su Jožef Pehan i Jožef Egri 1911. godine platili bo-
ravak u njihovom stanu slikom! Naime, prepričavalo se u
porodici kako se mama sažalila jer piktori su rekli „da sla-
bo stoje s gotovinom“, delovali su ozbiljno, prava gospo-
da. Mlađi je ponudio sliku, mami se dopala – i tako je ona
„prvi put kupila sliku“! Pehana je, doduše, već poznavala,
pa je imala u njih poverenja.
Sve u svemu, dr Vinko Perčić, strastveni kolekcionar,
odmah je ponudio da sliku otkupi. Smejali su se tome što
je soba „plaćena“ pola veka potom, i to sa kamatom!
Povrh svega, štima. Pehan i Egri su zaista, kada je izlož-
ba Művészháza bila u gradovima Bačke, zajedno otišli u
Dubrovnik! Odlučili su da tamo slikaju, eventualno i proda-
ju. Cilj je bio od zarađenog platiti brodske karte Ragusa–
Fiume. Za svaki slučaj – pričao mi je Bela Pehan veselo –
„Vittek magukkal, néhány kisebb képet, eladják ha megs-
zorúlnak! Úgy is lett. A nagy ’Grúzsi kikötőrészletet’, haza
hozta az öreg, azért lesz most kiállitva Szabadkán!“711 Sli-
ka je, zaista, impresivna „marina“! Bila je jedna od onih po
kojima je Pehan nedvojbeni kolorista. U katalogu pod br.
9: „Deo pristaništa /Gruž/, 1911. ulje, platno, 93 x 98 cm,
sign.: l.d. Pechán József“.
Slika je u vlasništvu porodice Pehan. Nije bila proda-
ta! Bela P. i sam je čuvao sliku kao uspomenu. „Otac Jo-
žef se, naime, uvek prisećao putovanja brodom, pričao je
da je za njega i Egrija, to ’felejthetetlen, egy életre szóló
élmény!’“,712 govorio je Bela Pehan.
Prosto vidim sada „dva Joške“ na lađi, kako se dive
pitoresknoj obali, odnosno plavetnilu pučine, kako crta-
ju turiste, a potom „borozgatnak bele az éjszakába, soha
711 „Poneli su sa sobom nekoliko manjih slika, prodaće ih
ako budu prinuđeni! Tako je i bilo. Veliku Deo pristaništa Gruža
stari je doneo kući, zato će sada biti izložena u Subotici.“
712 „Nezaboravni doživljaj koji će se pamtiti celog života!“
307
be nem fejezhető dumában...“713 Malo mi je žao što mato-
ri Bela P. nije sada ovde. No, pričaću mu kada mi budemo
gustirali vino u „Pehan-ateljeu“ u Vrbasu. Sigurno će ga to
podstaći da on meni ispriča još dogodovština o umetnici-
ma, naravno i o Ištvanu Nađu. Ubrzo će biti Nagy István
Centenárium714 u Baji, još ovog meseca.
Da nije to nezaboravno jadransko brođenje bilo isho-
dište koje će u Jožefu Egriju probuditi sazvučje života i po-
ziva uz obalu „mađarskog mora“?
Vrti mi se poput filma njegova privrženost Balatonu!
Jožef Egri nije slikao „balatonske motive“! To nije pejzažno
slikarstvo. Svaku je sliku „otpatio“ tragajući za suštinom,
na „vangogovski“ način suočavanja sa kreativnim izazo-
vom. Za njega, slikarstvo nije zabava, nije profesija koja
donosi novac. To je ono „iznad svih vrhova“, zanos nada-
renosti, tajnovito usmerenje – usud kreativnog delovanja!
Poziv kao sudbina! On kaže: „Nehezen jönnek létre a képe-
im. Sokat kell foglalkoznom a problémákkal, amig vérré
válnak bennem.“715
„Krv u meni“ – kao znak jednakosti između života i krea-
tivnog nagona, smerno prihvatanje usuda – poziva odabra-
nog stvaraoca. Bila je to česta tema razgovora sa Lajošem
Nemetom, Kondor je obično, smejuljeći se, lukavo ćutao!
Posle bi, redovno, pomenuo Lajoševo „preterivanje“. Na-
ravno, šalom, na svoj način priznavao bi Lajošu da je u pra-
vu, ali se opirao, otklanjao mogućnost da se to i na njega
odnosi! Jednostavno, nije prihvatao ulogu „žrtve“. Bela je
– rekao bih – video problem u sukobu sa najezdom one go-
mile minornih likovnih delatnika isplivalih na površinu de-
magoške kaljuge sa jeftinim iluzijama o „umetnosti narodu
razumljivoj“.
Uostalom suprotstavljao se, u ime dostojanstva pozi-
va, ustajaloj močvari zbilje mađarske likovne stvarnosti,
zanemarujući mogućnost da lagodno pluta kao „genije“.
713 „Piju vino do kasno u noć, zadubljeni u beskrajne raz-
govore...“
714 Stogodišnjica Ištvana Nađa.
715 „Teško nastaju moje slike. Mnogo treba da se bavim
problemima, dok se, napokon, u meni ne pretvore u krv.“
Ja sam, obično, isticao primer Milana Konjovića, „zavičaj-
nu ukorenjenost“ i upoređivao ga sa Egrijem. Konjović se
vratio Somboru, napuštajući Pariz!
Egri je otkrio sebi Balaton leta 1916. u badačonjskoj
bolnici, oporavljajući se posle upale pluća. Od 1918. kada
je demobilisan, Egri će sa suprugom trajno živeti u doslu-
hu sa Balatonom. Ovde gde su izgradili kuću, borave od
početka četrdesetih.
Konjović se, početkom tridesetih, vratio iz Pariza Som-
boru, tu u zavičaju stvara kao zagovornik „zavičajne uko-
renjenosti“, odnosno čelnik pokreta umetničkih kolonija.
Milana Konjovića poznajem. Znam da mu je inspiracija
bačka ravnica. Što reče Isidora Sekulić (1877–1958), pišući
o njegovom slikarstvu 1940. godine, on Vojvodinu daje „u
apstraktnoj realnosti, sa svetlim i mračnim silama u duhu
pokrajine i čoveka“. Znači, duhovni lik zavičaja kroz sukob
svetlosti i tame. Često smo razgovarali o bojama kao sim-
bolima uvreženim u zaumlje paora.
O Egriju napisao je Karolj Lika: „Stilusa fejlettségének
delelőjén olyan képek kerültek ki ecsetje alól, amelyeken
a Balaton fölött olykor megfigyelhető rendkivűli fényje-
lenségek szinte valamely ősi délibáb képét öltötték ma-
gukra. Ilyenkor a tó légköre fönn és alant mintha ősidök
felhőgomolygásait utánozná, villogásoktól reszket a le-
vegő, fények csapnak le a magasból és visszaverődnek a
nagy viz tükréről.“716
„Ukorenjenost“ Milana Konjovića je sveobuhvatna.
On, doduše, slika predeo u žestokom „dijalogu“, ali sluša
samo nagon u sebi, oblikuje autentičan prizor u ekstazi.
Rezultat je samosvojna kreacija, rekao bih „konjovićev-
ska“ poetika doživljaja, zanos paorskog nadigravanja sa
kosmosom u sebi i oko sebe. Kao što je Balaton u krvi sli-
716 „U kulminaciji njegove stilske razvijenosti pod rukom
mu nastaju slike na kojima su svetlosni fenomeni, ponekada ra-
zigrani iznad Balatona, utkali u sebe slike nalik nekim drevnim
fatamorganama. Tada prostor oko jezera, gore i dole, kao da po-
dražava kovitlace oblaka drevnih vremena, vazduh podrhtava od
bljesaka, zraci svetlosti se sunovraćuju sa visina i odbijaju od po-
vršine velike vode.“
308
kara, opčinjenog svim onim što se u samom predelu ne
vidi, već proživljava.
Konjović kaže: „Slikam kroz viziju... Mislim po nago-
nu jedne poetske žudnje za realizacijom... Oslanjam se na
svoj najdublji instinkt“, još 1933. godine, kada je odlučio
da trajno živi i slika u zavičaju!
Lajoš Nemet veli da je to slično Egrijevom: „Én nem a
Balatont festem hanem annak világát... Nem azt festem
amit látok hanem amitt láttat velem a táj...“717
Kondor kratko dodaje : „A festő maga is egy természe-
ti jelenség, kőzli azt ami benne formálódott...“718
Zaista, splet okolnosti, osobine umetnika i „poetska
žudnja za realizacijom“ čine ga spremnim da stvaralački
uobliči ono što mu sugeriše inspirativan motiv. Naravno,
njegova vizija je osobena, neponovljiva – kao prepoznatlji-
vost, autentično ostvarenje. Do njega se dolazi, naravno,
rešavanjem „problema dok mi se u krv ne pretvore“, što
bi rekao Egri, koji takođe govori: „Slikam jer mi je to život.“
Naravno, čuo sam to i od Konjovića, i ne samo od nje-
ga! Cenim brojne stvaraoce, kojima je stvaralački poziv
neodvojiv od bitisanja.
Uostalom, to je Bela Kondor, koji je „sagoreo“! On je
bio „varoško dete“. Njemu izazov nije podsticao „ekstazu“.
Nije, kao Egri pred kosmičkim silama u predelu, ostvario
sazvučje, zagonetnu harmoniju koja treperi u jedinstve-
nom koloritu – „znamenju jedinog života“.
Kondor je, pripremljen znalaštvom temeljenim na veli-
kim uzorima, trajno rovašen okolnostima, doživeo „pede-
set šestu na licu mesta“ i spoznao samouništavajuće ludilo
ljudske vrste. Za njega je „a forradalom fejveszettsége“719
potvrda teskobnoj slutnji ratne generacije da je sve bilo
uzalud, uprkos upozorenjima minulih godina. Najnepo-
srednijem doživljaju, sasvim prirodno, nametnuće se zna-
menje „raspetog“ kao nezaobilazno.
717 „Ne slikam Balaton, već njegov svet... Ne slikam ono
što vidim, već ono što mi kao videlo pruža pejzaž...“
718 „I slikar je fenomen prirode, saopštava ono što se u
njemo definisalo...“
719 „Kob revolucije“.
 Ovde, pak, slika Szent Kristóf a Balatonnál720 iz 1927.
godine, priviđa mi se kao simbol žitelja uz obalu koji kle-
caju pod teretom. Kolorit gromko, kao kad pljesak pod ku-
polom katedrale iznenada naruši stanje, otkriva stvarnost
milenijumskog huka. „Čuje se“ tišina vodenog ogledala,
koje u sebi čuva nikad izrečene činjenice istorije življenja
u okruženju. Kao da kruži linija vremena u spiralnom toku
bezvremenom. Zgušnjava se uskličnikom, figurom Hristo-
fora. Težak mu je bestežinski simbol vere! Rekao bih, nosi
Hristofor dete prema Golgoti izbavljenja. Čin je to čoveka-
-umetnika, koji smerno prima usud „raspetog“. Zapravo,
to je beznađe. Svojevsna harmonija u kreativnoj egzalta-
ciji dostojanstvenog opiranja. „Szerényen kell élni ahhoz,
hogy valaki a maga világában gazdag lehessen“,721 rekao
je Egri negde polovinom tridesetih. Bilo je to neposredno
posle svetske privredne krize, kada Konjović slika kapital-
na dela omamljen zavičajem. Kondor i ja, rođeni baš u go-
dini krize – po pričanju roditelja – pregrmeli smo „najgo-
re“, a da toga nismo bili svesni!
Spirala koja mi se priviđa u slici Egrija postoji u prizoru
nastanka sveta, koji je maltene „apstraktna kompozicija“
Žefarovića u bođanskom manastiru! Pitam se šta su mislili
roditelji kada su novorođenčetu, potonjem monahu živo-
piscu, nadenuli ime? Da li mu je ikad palo na pamet da je
kao slikar možda i „Hristofor“?
Egri je, nedvojbeno, znao da je Kristóf svetac u hrišćan-
skoj legendi – nadasve snažan skeledžija čija je želja bila
da kao najjači čovek bude u službi najvećeg kralja! Bio je
plemenit, rado je siromahe besplatno nosio preko pogi-
beljne reke! Jednom prilikom, zamoli ga dete. Jedva ga je
preneo, pod teretom je klecao, ali je krajnjim naporom
izvršio čega se prihvatio. Iznenađen, postavio je pitanje
i dobio odgovor: „Ja sam gospodar sveta, a tvoje je ime
Hristofor!“
Napuštam galeriju, izlazim, posmatram predeo koji je
gledao Egri svakodnevno. Naravno, nije slikao „ono što
720 Sveti Hristofor na Balatonu.
721 „Treba se živeti skromno ako neko želi da bude bogat u
svom svetu.“
309
vidi“. Sviđa mi se ono kako je, svojedobno, rekao Kon-
dor: „természeti jelenség“.722 Ostvarenja traju kao međa-
ši, „uvreženi u svest kao poputbina, deluju neprimetno,
nalik prirodnim pojavama koje nam određuju ritam življe-
nja, formiraju nas kao bića takva kakva smo.“
Laza Trifunović zna pominjati kako je „slikarstvo likov-
na stvarnost koja se vlada prema vlastitim zakonima“. Ko-
njović samouvereno tvrdi: „Ja idem uvek nepogrešivim
putem jer slušam instinkt i svoj unutrašnji glas.“ Narav-
no, naglašava da ga je formirao „moj zavičaj, moja Vojvo-
dina“. Naravno – „njegova“, što nije viđeni prizor, već ono
zagonetno, osobeno, autentično. Isto tako misli i Egri kada
kaže da za njega Balaton „mindent jelent“.723 Njemu je Ba-
laton „sve“, Konjoviću je Bačka „izvorište svega“.
Vraćam se, tako, do „büféa“ gde mi je auto. Pauk vre-
meplova pomrežio mi je sećanje. Jedna za drugom, činje-
nice uleću i hrane memoriju, formirajući moj svet, poput
slike samosvojan kosmos osobnog mišljenja.
Tu, kraj Balatona, gledali smo Kaća i ja sa Bucom ostat-
ke trobrodne bazilike, građene u devetom veku – sloven-
ske. Arheološko nalazište Zalavar, kada smo bili ovde pre
par godina, priviđalo mi se kao stanište ljudi „bogu iza
leđa“. Okruženi močvarom, suočeni sa nepreglednom vo-
dom, blatom kao svakodnevicom (valjda i naziv: Blato –
Balaton, odatle potiče?), zaista su komunicirali sa tajnovi-
tim silama beskraja – onim što Karolj Lika navodi kao pre-
poznatljivost poetike Jožefa Egrija.
„Kosmičke relacije“ razaznajem dok sada razmišljam o
drevnom gradu pokraj Mostonge, nepregledne močvare,
čija voda grli i štiti Bač. Ovde je stolovao jedan od dva bra-
ta – Metodije! On i Ćirilo, na poziv kneza Rastislava, širili su
pismenost i hrišćansto. Uspešno su delovali u Moravskoj
i Panoniji u devetom veku, kada je nastajala prva crkva u
Zalavaru. Rođeni su u Solunu. Odatle do rodnog Dojrana
Hristofora Žefarovića ima kao od Balatontomaja do Zala-
vara. Konjovićevi preci došli su u Sombor sa Kosova, a od
Sombora do Bođana ima koliko od Egrijeve kuće do tihanj-
ske izložbe Kondorove.
722 „Prirodni fenomen“.
723 „Znači sve“.
 Zabavljali smo se na temu zavičajnosti – da li bi Egri
kao Somborac, odnosno Konjović zagledan u Balaton, bili
nalik jedan drugom ili svako od njih, ipak, „sam sebi“?
Kondor je smatrao da tako šta može zanimati samo „a
firkászokat“.724 Naravno da je u pravu, ali meni lično drago
je da sam u Baču, pokraj Mostonge, kao dete doživljavao
„apstraktnu realnost“, onu koju ću prepoznavati na slika-
ma Egri Jožefa.
Behrám pressó, Úri utca, 19. 12. 1972. u 10.30 sati
– „ird hozzá Viola napja“,725 kaže Lajoš, dok sam na za-
dnjoj strani beležio nezaborav susreta, koji ćemo signirati.
Bila je to knjiga Németh Lajos, Modern magyar művészet
(„Corvina“, 1972).726 Doneo mi je na dar! Tu smo se sreli
samo na kratko da mi preda knjigu. Poslepodne u 14 sati
sahranićemo Kondora.
Lajoš se potpiše, potom lista i otvorenu knjigu gurne
pred mene; na strani 136, desno u boji Delelő fényben727
(1937) i pita: „Hogy is mondtad te a delelést, akkor?“728
Kažem – podne. „Nem! Másképen hangzott...“729 Po-
kušam sa omorina. Lajoš živne: „Ez a megfelelő a kép
hangulatához!“730
Jeste! Onda, objašnjavao sam im da je Egri slikao „pri-
rodan red stvari“. Naime, kao deca, pitali smo govedara
zašto krave u žestokoj omorini spokojno stoje u vodi Mo-
stonge. Starac je kratko odgovorio: „Miruju u vrućini!“
Tek kasnije, shvatio sam. Kroz noge, hladeći se, ostva-
rivale su ravnotežu. Pašnjak bez hlada, kraj močvare bez
visokog rastinja, nudio je travu, vodu i žegu. Stoka „zna“
živeti u sazvučju sa prirodnim okruženjem! Egri je slikao,
zapitan i opčinjen, zakonitošću sveobuhvatne kosmičke
harmonije.
724 „Jedno škrabalo“.
725 „Dopiši na dan svete Viole“.
726 Moderna mađarska umetnost.
727 Podnevna omorina.
728 „Kako si onda rekao ’delelés’?“
729 „Ne! Drugačije je zvučalo...“
730 „Ta reč odgovara atmosferi slike!“
310
To se vidi na slici. Zmijolikom razmeđom vode i tla na-
glašeno je vreme od iskona do beskraja. Goveda u središtu
akcentiraju pomirenost trajanja. Između tla, kao plodnog
ishodišta i palete užarenog kolorita, ostvaren je životo-
tvorni dijalog stvarnosti i tajne iskonskih nedohvata! Bo-
jom, ritmom, „apstraktnom realnošću“ prizora mirovanje
je obznanjeno kao uzvišena, vanvremenska jeka postanja
sveta. Istu „apstraktnu realnost“ vanvremenosti doživ-
ljavam pred Kondorovim slikama Késes angyal i Krisztus,
1971.
Smenjuju mi se u mislima: Delelő fényben Jožefa Egri-
ja, kao usijani kolorit spokoja u kosmičkim relacijama,
kada se vreme zaustavi pod dejstvom pripeke, kada sve
živo zna da se mora mirovati; Ćira Falcion 1944. pozira Mi-
lanu Konjoviću, a da pojma nemaju šta je ćudljivost usuda;
Krisztus, 1971 Bele Kondora, gde iza razaznajem stećak –
bilig, krajputaš, oznaku na kraju puta.
Falciona je iste godine u prvim danima slobode već
„pojeo mrak“. Egzekutore je prekrio zaborav. Ćira Falci-
on, od 1945. na zidu galerije, plovi u nezaborav. Kondor
je naslikao potresno znamenje 1971. godine, a otišao kra-
jem naredne.
Likovnim postupkom iz zaumlja, neponovljivi kolori-
tom, osobenim gestom i nadasve autentičnom poetikom,
sva tri slikara za mene su kao „prirodne pojave“. Oni su mi-
sionari plemenitog poziva (Küldetésük vann!731), ne mogu
da ih posmatram kao igrače na likovnoj sceni koji se povi-
jaju na stilskim vetrovima!
Ulazim, pozdravljamo se birtaš i ja već kao stari znan-
ci! Stižem pred šank i opet poručujem isto – čašu „szürke-
barát“ i „zsiroskenyér“.
– Nem tetszik rendelni friss halászlét, mostn készült!
Lesz egy nagyobb társaság, ünnepelnek... 732
– Nem!733 – kažem srećan što me je, nehotice, upozorio.
Brzo sam završio planirani „ritual“. Što pre da sednem
731 Imamo svoju misiju!
732 Ne želite da naručite svežu riblju čorbu, sad je skuva-
na! Biće neko veće društvo, slave nešto...
733 Ne!
u svoj auto, da budem sam. Razmišljaću vozeći se prema
Subotici! Išao sam pravo kući, stigao dobrim posle ponoći.
Još malo pa će sunce najaviti novi dan.
6–7. 10. 1973, subota – nedelja
Kelebija, vikendica.
Topli jesenji dani, uživamo. Listam Lajoševu knjigu
Modern magyar művészet, sređujem beleške za dnevnik.
Narednih dana moram se pripremati za Baju...
U Lajoševoj knjizi kao obeleživač pročitanog, slučaj-
no, razglednica. Na slici Stari kralj (Az öreg király), razdva-
ja stranice između dva ostvarenja Lajoša Vajde: levo je Két
fej akttal,734 a desno Dinamikus egyensúly.735 Podseća me
na Endrea Balinta, odnosno jedinstvenog umetnika –Lajo-
ša Vajdu (1909–1941)! Za njim je tragao Đurka B. Sabo,
kada je kod Balinta bio pre mene. Spremamo se da pra-
vimo izložbu povodom desetogodišnjice njegove smrti...
Starog kralja je Kondor slikao 1968. godine, sada je
to „poruka“ Šandora T. adresirana u Tihanju, 25. avgusta
ove godine: „Béla, ezt Te sem hitted volna amikor utóljára
együtt ültünk Samu műtermében, száritott halat ettünk és
vodkát piáltunk, hogy ily rövid idő után az angyal lezu-
hanását itt kell meglátnunk Tihanyban a halál árnyéká-
ban. Nyalábol torok s.“736
8. 10. 1973, ponedeljak
Bačka Topola, 9h. Žiri, nagrada „Peter Nađapati Ku-
kac“! Skupština opštine Bačka Topola na zajedničkoj sed-
nici oba veća, 28. juna 1973. donela je odluku o uteme-
ljivanju nagrade koja nosi naziv „Peter Nađapati Kukac“.
Nagrada će se dodeljivati likovnim umetnicima, peda-
gozima likovne umetnosti i likovnim kritičarima. Ambicija
samoukog slikara, prvog autentičnog „naivca“ Vojvodine,
734 Dve glave sa aktom.
735 Dinamička ravnoteža.
736 „Bela, i sam ne bi poverovao tada kada smo posled-
nji put sedeli u Šamuovom ateljeu, jeli sušene ribe i pili votku, da
ćemo za ovako kratko vreme videti pad anđela ovde u Tihanju, u
senci smrti.“
311
identična je sa programom pokreta umetničkih kolonija.
Peter Nađapati Kukac (1908–1944), vođen suncem u di-
jalog sa prirodom, zaputio se u avanturu mraka, uspava-
ne i uskim interesima duha omeđene ravni. Verovao je u
misiju umetnosti! Kroz krčmu – koja je mnogima bila var-
ljivi zaborav u bespuću ugaslih ideala – stigao je na kraj!
Skočanjeni krajputaš, međaš u prtini nerazumevanja i ni-
podaštavanja sredine. Nadživela ga je vizija, koja je Topo-
lu inspirisala u pravcu umetničke kolonije i „male sinteze
likovnih umetnosti i arhitekture“.
Odlukom Skupštine opštine od 2. oktobra uz sagla-
snost suosnivača nagrade, uredništva „Képes Ifjúság“, for-
mirana je komisija. Lično mislim, „kum“ ove nagrade je
likovni umetnik Atila Černik iz „Képes Ifjúsága“. Topolča-
nin je, ceni Kukaca i nije baš omamljen politikom. Biće ovo
sada druga vojvođanska likovna nagrada, prva je još od
ranije formirana nagrada „Forum“. Tamo smo do sada us-
pešno odolevali političkim pritiscima. Dodeljivali smo pri-
znanje umetnicima, a ne kreaturama po diktatu iz komite-
ta. Jednoglasno, odlučili smo da se nagrada – po prvi put –
dodeli Joški Aču, slikaru (inicijatoru i osnivaču prve koloni-
je – Senta, 1952) i likovnom pedagogu, keramičarki Aranki
Mojak (čelniku prve kolonije keramičara u Malom Iđošu).
16. 10. 1973, utorak
U 9h došli Laslo Toman i Laslo Kapitanj. Imamo dogo-
vor povodom obeležavanja desetogodišnjice smrti Đerđa
B. Saboa, književnika i likovnjaka (bio je vrstan crtač-grafi-
čar, pisao je likovne kritike).
Naše je da dogovorimo „album“, zapravo izložbu, ka-
talog (moj tekst) sa dosta reprodukcija.
Rekoh, a oni se slažu – ako ne uradimo mi, posle nas
niko neće! Onda, prirodno, sledi zaborav. Ako nešto trajno
na okupu ostavimo, trajaće! Znači, uz izložbu nešto ozbilj-
niji katalog i tekst.
Orijentaciono, izložba u Zrenjaninu – decembra. Raziš-
li smo se, svako od nas svoj deo posla zna. Treba biti u vezi
sa Gordanom Sabo (udovom). Organizatori su Savremena
galerija umetničke kolonije Ečka, „Likovni susret“ Suboti-
ca i Galerija RU „Ćirpanov“ u Novom Sadu.
 Ja ću odabrati eksponate i napisati tekst, katalog će
Zdravko Mandić. Štampaće se u Zrenjaninu.
17. 10. 1973, sreda
Po dogovoru, moram biti na graničnom prelazu Bački
Breg/Hercegszántó u 8h. S mađarske strane – predostrož-
nost, ne žele da imam bilo kakvih neprijatnosti.
„Gde ste već?“, pita naš graničar smejući se. Uzvrpo-
ljili se kao da će proći Tito! Ja sam, naime, kasnio petnaest
minuta. Već su pitali dva puta!
Prešao sam. Čekaju me, odmah vode u kancelari-
ju. Svi su ljubazni, raspoloženi. Šta želim – „kávét vagy
barackpálinkát?“737
Gledam zabezeknuto. Smeju se grohotom! „Nincs ve-
szély hogy az úton leállitsa a forgalmista! Rendőri kisére-
te van Bajáig ami kijár egy elnöknek – a képeket őrzik!
Kár hogy szegény Nagy Istvánt nem tisztelte igy életében
senki!“738
Iznenađen sam, ali me i raduje. Ovi na granici baš puno
znaju o slikaru zlehudog usuda. Naravno i dva milicionera
koji će biti pratnja sa policijskom sirenom. Sedimo, ćaska-
mo, družimo se, carinik se dogovara sa mnom da mu sle-
deći put donesem auspuh jer ima isti „autić“ kao ja. Smeju
se kada sam im pričao kako sam peštanskom taksi šofe-
ru isto doneo auspuh za fiću. Nema ni dve godine, počet-
kom 1971.
„Minden jel arra mutat hogy Magyarországon ’a hel-
yzet változatlan’, nem javult az életszinvonal!“,739 kaže je-
dan. Ostali potom nastaviše grditi vlast, kako je to i drug-
de posve uobičajeno. Zvoni telefon! S ove strane, carinik
„strogim glasom“: „Vizsgáljuk a papirjait, ahoz idő kell!“,740
737 „Kafu ili kajsijevaču?“
738 „Ne preti mu opasnost da ga na putu zaustavi saobra-
ćajac! Ima policijsku pratnju do Baje što i priliči jednom predsed-
niku – čuvaju slike! Šteta što Ištvanu Nađu za života niko nije uka-
zao ovakvo poštovanje!“
739 „Sve ukazuje na to da je u Mađarskoj ’stanje neprome-
njeno’, životni standard nije porastao!“
740 „Proveravamo mu papire, za to je potrebno vreme!“
312
a potom nama kako su oni u Baji zabrinuti da mi se nije ne-
što desilo na putu. Smeh!
Koja li razlika između prelaska granice 12. avgusta
1962. i danas!
Onda je isto razlog bio Ištvan Nađ, zlosrećni slikar pa-
stela. Samo, tada se granica drugačije prelazila. No, bio
sam i ja neko drugi. Putovao sam s nadom da ću nekoga
upoznati, strepnjom da li ću obaviti što sam naumio. Ne-
poznato je bilo sve sa one strane granice. Sada, tu su mi
najbolji prijatelji, ovde mi je najveći broj motiva profesio-
nalnog angažmana.
Pošli smo. Napred službeni auto obezbeđuje sigurnost
Nađevih pastela u „fići“ sa jugoslovenskom registracijom.
Sve mi je odjednom palo na pamet! Kako se Mađar – sli-
kar – družio sa Srbinom – protom (pravoslavnim popom) iz
Gardinovaca i beležnikom iz Šajkaša – sporazumevali su se
srcem, a ne govorom. Potom je, poput gnojne rane, poče-
lo da kljuca podozrenje i nepoverenje između dve države
zbog Jankapuste, gde su se, navodno, uvežbavali atenta-
tori na kralja Aleksandra. Ubijen je u Marselju 9. oktobra
1934. godine. Ubijeni je imao samo godinu starijeg brata,
Đorđa Karađorđevića, koji je prestolonaslednik sve do 15.
marta 1909. Tada se „odrekao“ prestola u korist mlađeg.
Preminuo je „na današnji dan“ prošle, 1972. godine, kao
običan građanin časnog obraza. Poznavali su ga moji pri-
jatelji Dobra P. i Moma P. iz Jugoslovenske galerije repro-
dukcija u Dositejevoj 1. Đorđe K. nije napuštao Beograd,
nije prihvatio počasti nuđene od Nedićeve Srbije i naci-
sta-okupatora, nije imao problema sa posleratnim komu-
nistima. Pitam se: iznuđeno odricanje „u korist“ – kome je
bilo na štetu?
Očevidno, sled događanja može se odmeravati samo
retroaktivno. Tada slučajnost poprima snagu dejstva, sve
pripisujemo „sudbini“! Da li je svevišnji „programirao“
usud Ištvana Nađa, surovu stvarnost za života, a počasti
tek sada na stogodišnjicu rođenja?
Dobio sam smeštaj u hotelu na obali. Svaki put kad
sam u Baji, kraj ovog hotela gledam preko u Šugovicu,
tamo u močvari slutim neobeleženi grob moga tate. Šolj-
mar i ja smo zajedno u sobi. Nema ga, odmaram se. Slike
sam predao. Nema ničeg što bi me obavezivalo. Centena-
rijum je sutra, moje saopštenje na redu poslepodne u 16
sati: „Nagy István Jugoszláviában“.741
Odjednom, otvaraju se vrata. Ulazi Pišta Šoljmar, po-
zdravljamo se. Zna on da sam stigao, rekli su mu.
Nalivam u čaše vinjak, donesen „da nam se nađe“.
Kucnemo se.
– Igyuk meg és megyünk! Akarok neked valamit mutat-
ni742 – kaže. Slutim da nešto nije u redu. Polazimo! Idemo
od hotela „uzvodno“, na drugoj strani velikog trga hoda-
mo još malo. Ulazimo u zgradu, Pišta otvara vrata, u dvo-
rani je postavljena izložba!
– Mi az a csodálatos „fehér a fehérben“?743 – zadivljen
prizorom pitam, gledajući u veliku sliku obasjanu popod-
nevnim suncem.
– Csak ezt akartam! Mehetünk, kávé mellett megbe-
széljük az esti programot...744 – Pišta već izlazi, zadržavam
ga samo da bacim pogled... Odbija, rekavši mi da ću gleda-
ti posle zvaničnog otvaranja.
Odlazimo. Zaista uz kafu slušam priču. Zato ga nije bilo
u sobi kada sam došao – jer su imali žiri. Insistirao je da
se glavna nagrada dodeli Menjušu. Sad već znam o čemu
i kome se radi. Izložbu Menjherta Tota gledao sam već ra-
nije. Čak, čitao sam jedan od najlepših tekstova na temu
„zavičajne ukorenjenosti“, a to je: K. Kovalovszky Márta,
„Tóth Menyhért kiállitása“745 u „Művészetu“ gde sam ja pi-
sao o Beli Kondoru, a Pišta Š. o Tiboru Čikiju (br. 6, juna
1970)!
Sve u svemu, Emlékbizottság I. dija746 dobio je Arpad
Tot, a ne Menjuš! Menjhertu Totu, zaista jedinstvenom
slikaru, dali su drugu nagradu. Da nije bilo Šoljmara, pret-
741 „Ištvan Nađ u Jugoslaviji“.
742 Popijmo piće, pa idemo! Želim nešto da ti pokažem.
743 Šta je ono predivno „belo u belom“?
744 Samo sam to želeo! Možemo da idemo, uz kafu ćemo
se dogovoriti u vezi sa večerašnjim programom...
745 Marta K. Kovalovski, „Izložba Menjherta Tota“.
746 Prvu nagradu Spomen-odbora.
313
postavljam, ne bi dobio ništa! Na izložbi, nazvanoj Tiszte-
let Nagy Istvánnak,747 od onih koje znam izlažu Barčai, Ka-
jari, Iren Kloši i drugi. (Kod kuće pogledao u M. Lexikon: Ar-
pada nema, a naš Menjuš ima nekoliko redaka.)
Danas je i Nagy István emlékkiállitása!748 Tu su izlože-
ne i „naše“ slike: Pereces lány iz 1922, odnosno Fűzfák na-
stala oko 1930. Prva je vlasništvo nekadašnjeg upravnika
banke u Bačkoj Topoli, druga je pripadala jednoj penzio-
nerki u Vrbasu, otkupljena je za zbirku Likovno stvaralaš-
tvo Mađara u Vojvodini. Prodavačica pereca, pričao nam
je Bela Pehan, jedan je od retkih aktova u opusu. Vrbe, mi-
slimo Pišta Š. i ja, predstavljaju jedan od najboljih paste-
la Ištvana Nađa. Slikan je u Gardinovcima, kada je Ištvan
Nađ bio gost kod šajkaške babice, majke njegove supruge
Marike Unštat. To su retke godine spokoja zlosrećnog sli-
kara, tada se družio sa uglednicima Šajkaša, Gardinovaca,
boravio i slikao u Vrbasu kod Pehanovih. U Baji – zlopatio
se, pred kraj bolestan; Mariška je, pak, tegleći blokove sa
pastelima, obilazila vojvođanske varošice i molila potenci-
jalne kupce da im pomognu preživeti! Objašnjavala im je,
seća se Šimon Beniš, „da će pasteli biti, jednog dana, veo-
ma skupa dela čuvenog umetnika – biće i te kako tražena!“
Sada opet, baš na centenarijumu napokon cenjenog
slikara, sve se ponavlja! Nije cenjen nedvojbeno jedin-
stven, autentičan umetnik – Menjhert Tot. Vrednuju ga
minorne „veličine“ likovne scene. Maltene isti ljudi koji
centenarijumom odaju poštu, otkrivaju bistu žitelju Baje,
koji je ovde preminuo u bedi 1937. godine.
Pišta i ja odlučili smo sami otići u Baračku (Nagyba-
racska). Tamo ima čuvena riblja čarda. Navodno, najbo-
lji halászlé kraj Dunava, uzvodno i nizvodno. Tu nas niko
neće smetati. Vratili smo se u Baju bliže ponoći. Pre spava-
nja, stari Pištin običaj, mora se poći u šetnju! Doduše, nije
tu kučence Pajti, no moći ćemo i bez njega. Parkirao pred
hotel „Duna“, gde nam je konačište, hodamo uz trg, opet
pored izložbene dvorane, potom desno. Namera nam je
na kraju izbiti na „glavnu ulicu“ i njom natrag do trga i ho-
747 S poštovanjem Ištvanu Nađu.
748 Spomen izložba Ištvana Nađa.
tela. Biće to sasvim dosta šetanja posle večere.
Taman je ponoć, stižemo iz sporedne na glavnu. Na sa-
mom uglu, sudaramo se sa starijim bračnim parom! Velika
radost, omanji čovek raduje se i zahvaljuje Šoljmaru, pa se
izvinjava nemam pojma zbog čega, reči teku poput nabu-
jalog potoka. Po „pevnosti“ i naglasku, rekao bih, govori
paor, negde između Dunava i Tise. Melodija glasa setno
ječi, talasa se u noć... Napokon, dolazi i Šoljmar do reči,
predstavlja me Menjhertu Totu, slikaru i njegovoj supruzi.
Baš lepo, znači ja sam taj koji donosi iz Jugoslavije
Vrbe, najlepši pastel Ištvana Nađa, hteo je da meni zahvali
za jedinstven doživljaj... Samo, nestao je Šoljmar i niko nije
znao gde se nalazi, uzalud je tražen...
„Na, hála a jó Istennek, minden jó ha a vége jó, itt va-
nnak mind a ketten, nincs hideg leülhetük a padra, nyu-
gottan elbeszélgetünk... A Nagy István ’Füzfái’ igaz, ti-
szta feketék, komor vésztjósló isteni tünemény, méskép
nem is lehetne elképzelni, sötét volt körülötte minden ezt
adományozta neki az Isten, igy élte meg a természetet,
igy tudta kimutatni azt a méltóságot...“,749 poput molitve
žubore reči u zanosu, odjednom klikne: „De a természet
csodálatos kisugárzása a titokzatos, fenséges mindenség
szine, mindent felölelő – fehér!“750 Krenula je potom buji-
ca, ushićenjem podstaknuta priča!
Menjuš je u noći započeo potresnu, neponovljivu i je-
dinstvenu, skrušenu pohvalu sveobuhvatnoj beloj, govorio
je kao drogiran iz rečenice u rečenicu sve više omamljen,
plovio je prostranstvom belim, sam i suočen sa bljeskom
sveprožimajuće beline, koju sam razaznavao kao oreol
kristalno jasne vizije autentičnog živopisca, posvećenika
749 „No, hvala dobrom Bogu, sve je dobro kad se dobro
svrši, tu su obojica, nije hladno, možemo da sednemo na klupu,
da porazgovaramo na miru... Vrbe Ištvana Nađa su, doduše, pot-
puno crna, sumorna predskazanja propasti, ali i božanstvena pri-
rodna lepota, drugačije se i ne može zamisliti, sve oko njega je
bilo mračno, to je ono što mu je Bog darovao, ovako je doživlja-
vao prirodu, ovako je umeo da izrazi ono dostojanstvo...“
750 „Ali ono božanstveno isijavanje prirode, tajanstve-
na, uzvišena boja svega postojećeg, ona sveobuhvatna boja je –
bela!“
314
ljudske čistote, blagorodne „beline“ svojstvene samo izni-
mnima!
Kao refren u zaumlju, odzvanjao mi je tekst Marte iz
Sekešfehervara, dok Menjuš zbori u noći, paralelno čujem
njeno nadasve samosvojno viđenje: „Tóth Ményhért te-
remtőként járkál szorgos parasztjai, dajkáló asszonyai,
halászfiúcskái között, történeteket sző az égről és a fől-
dről, növényekről és állatokról, sorsokat szab ki, itélkezik.
Varázsló, akinek hatalmában áll a rosszat jóra változtat-
ni, az állatot emberré, a legszemélyesebbet egyetemessé
tenni. A varázslat, a csoda szintere egy soha – sem – volt
falu, amely Tóth Menyhért intésére megelevenül, a házak
ablakai bagolyszemmel néznek a járókelőre, az ártéri füze-
sekben titkos árnyékok, vidám szörnyetegek imbolyognak,
a falu lakói pedig, a naivan ámuldozó parasztok, festett
orrú komediások, bolondos figurák szelid testvériségben
élik életüket.“751
Zapravo, kako ona kaže – „kerek világ ez, s éppen ellen-
téteiben tökéletes is a maga módján“,752 naravno i nagla-
šava njegovu samosvojnost među savremenicima.
Slušam starog i ćutim, nije moje da ga ometam, oči-
gledno i Šoljmar ne pokušava da vodi dijalog. Nije nikom
nalik, ipak mislim da pripada „porodici“ iz koje potiču Egri,
Ištvan Nađ i Konjović, odnosno Kondor i Zoran Petrović,
Vlada Veličković ili Dado.
Među brojnima, ali ne tako čestima, od Van Goga i Go-
gena, posle Čontvarija do Pikasa, koji je preminuo u pro-
751 „Menjhert Tot se kreće poput stvoritelja među svojim
seljacima, ženama koje dadiljaju decu, dečačićima ribarima, ple-
te priče sa neba i sa zemlje, priče o biljkama i životinjama, kroji
sudbine, donosi sudove. Čarobnjak koji ima moć da zlo pretvori u
dobro, životinju u čoveka, najličnije da pretvori u univerzalno. Pro-
stor za čarolije i čuda je jedno selo koje nikad nije postojalo, selo
koje na jedan njegov znak oživi, prozori kuća gledaju prolaznike
očima sove, tajanstvene senke u šiblju po ritovima, klate se vesela
čudovišta, a stanovnici sela, naivni začuđeni seljaci, komedijanti
obojenih noseva, šašavi likovi, žive svoje živote u pitomom brat-
stvu.“
752 „Celovit je to svet, baš u kontrastima na svoj način sa-
vršen“.
leće ove godine, svi su oni jedinstveni i neponovljivi, ipak
ih osećam izdancima istog stabla. Svi oni „prozivaju“ jed-
nu temu, a ostvarenja su im posve raznorodna, preobli-
kovana osobenim postupkom u autentičnu poetiku nikom
drugom nalik, ipak ih doživljavam kao koherentan svet,
baš kako je Marta K. iz Sekešfehervara napisala za Menju-
ša: „Celovit je to svet, baš u kontrastima na svoj način sa-
vršen.“ Menjuševo „naivno selo“ isijava objedinjavajuće
belo zajedništvo skromnih u oporoj sreći bivstvovanja. On
sam, međutim, nadasve surovim usudom težačkog života
ni najmanje nije naivac u slikarstvu. Naprotiv! Kao i osta-
li pomenuti, iskustvom predaka i sazvučjem sebe i okru-
ženja, kristalizuju realnost u nadstvarne i vanvremenske
međaše uljuđenog hoda prema teskobnim nedogledima.
„Savršeno i na svoj način“ doprinoseći osobno jedinstve-
noj hronici čovekovog dostojanstva, koju od trena usprav-
ljanja pišu i dopisuju istinski živopisci.
Dugo je trajao monolog o belom, iako je Menjuš mislio
da razgovara sa nama. Krenuli smo, napokon, idemo pre-
ko ogromnog trga. Napred Menjuš i Šoljmar, supruga sli-
kareva i ja za njima. Starica bi da se u njegovo ime valjda
izvinjava, objašnjavam joj da za to nema potrebe. Ovo je
događaj koji treba pamtiti, retko kome se posreći slušati
ovakvu „molitvu“ beloj boji kao sveobuhvatnom prostran-
stvu – ishodištu i stecištu svega vrednog u beskraju – boji
kao smislu kreativnog opstanka.
Prolazimo pored recepcije, penjemo se uz stepenište,
stižemo pred vrata naše sobe i ja otvaram, pretpostavlja-
jući da će se nastaviti, eventualno „uz jutarnju čašicu“, tek
što nije nastupilo praskozorje. Okrenem se, vidim Pišta Š.
zatvara vrata, ali se monolog i dalje čuje. Menjuš, nedodir-
ljiv, plovi belinom kroz oporu stvarnost, vođen stvarnijim
snoviđenjima kreativne mašte, superiorniji od svih neda-
ća koje su ga u životu pratile. Čuje se otključavanje, ulaze
u svoju sobu, a glas se utišava kao bela kroz sivilo u tamu...
18. 10. 1973, četvrtak
Divno jutro! Još sam pod utiskom monologa Menju-
ševog. Pišta spava, ja pišem i kroz prozor gledam na trg.
Danas je u okviru Centenarijuma savetovanje. Nađ Ištvan
315
od juče gleda sunce odliven u bronzu. Pitam se šta bi mu
meštani Baje rekli da se slučajno drznuo nekome kazivati
kako će baš on – preoblikovan u spomen-beleg – jednog
dana biti ponos ove varoši koja, recimo to bez zle namere,
ne deluje drugačije već paorski.
Tu je nekad službovao Lajčo Budanović (1873–1958),
moj dida-ujo biskup. Rodio se samo jedan dan ranije od Iš-
tvana Nađa! Svojedobno, kao ovdašnji kapelan, 1910. go-
dine osnovao je čitaonicu. Potom opet, od kraja 1918, žu-
pnik je crkve u Baji naredne dve godine. Tek 1920. skrasiće
se trajno u Subotici. Preminuo je 16. marta 1958. godine i
sahranjen u crkvi Sv. Terezije.
Ištvan Nađ je umro u Baji 13. februara 1937. i sahra-
njen je u obeleženom grobu. Moj tata takođe je u Baji,
pretpostavlja se, poginuo baš ovih oktobarskih dana, ali
1944. godine i „počiva“ neznano gde.
Razmišljam tako, hteo-ne hteo Baja mi je bliska, ali
nije moj izbor! Nametnula se sazvučjem raznorodnih okol-
nosti i postala neodvojiv segment mojih sećanja. Tako se u
preplitanju dana i godina – datuma – koji su nekome kraj-
putaši, a drugom ništa, niže biserje memorije u venac ne-
iscrpnih poruka.
Baš kao Menjuš opčinjen belinom, ja se osećam po-
mrežen datumima. Naročito „otkrivanjem“ – nepostoje-
ćih – uzajamnih veza.
Eto, datum smrti Ištvana Nađa – 13. februar – poklo-
piće se sa danom stravičnog bombardovanja Drezdena
1945. Ginule su izbeglice sa istoka, oko 40.000, razarani
su spomenici neprocenjive vrednosti. Istoga dana, posled-
njim sovjetskim jurišem okončan je pakao opsade Budim-
pešte. Godina njegove smrti – 1937 – takođe je dostoj-
na pamćenja: 26. aprila bombardovan je gradić u Špani-
ji, potom je Pikaso naslikao Gerniku; ali će biti ozloglaše-
na monstruoznom idejom nacističkih glavešina, priređe-
na je u Minhenu 18. jula Entartete Kunst, izložba „izopače-
ne umetnosti“. Ona će – zapravo cela moderna umetnost
– 31. maja 1938. biti zakonom prognana! Perfidna zami-
sao da se ustoliči „naci-kunst“! Setih se Menjuševih reči
noćas: „... sötét volt körülötte monden ezt adományozta
neki az Isten...“753 Zaista, Vrbe su nastale u Gardinovcima
oko 1930. godine, u vreme žestoke nemaštine, a potom
će krenuti divljanje nacizma u Nemačkoj! Pitam se kako
je surov bio život Ištvana Nađa, kada su godine svetske
privredne krize bile za njega „doba spokoja“. Da li je pra-
vo stanje u „crnima“ ili je tamni mrmor njegovih pastela
naslućivanje, zlokobno upozorenje?! Ne mogu drugačije,
nameće mi se stalno upoređivanje: naci-kunst – soc-reali-
zam. Između, priliči znak jednakosti iako su to prepoznat-
ljivosti suprotstavljenih tiranija duha. Tot Menjhertu Me-
njušu nisu „cvetale ruže“ u minulim decenijama, kao ni da-
našnjem slavljeniku za života u istim godinama.
U zaumlju su mi „ötvenhatos októberi napok“! Ne po-
minju ih. Meni lični razlozi nameću nezaborav. Pamte i
Mađari. Šta nam stvaralaštvo Bele Kondora predskazuje?!
On je slikar podstaknut tim događajima – „neki azt ado-
mányozta az Isten!“754
***
Poslepodne u 16 sam na redu. Čitaću saopštenje:
„Nagy István Jugoszláviában“. Zato sam ovde. No, pam-
tiću Baju po Menjušu i po razgovorima sa Pištom Šoljma-
rom. Naravno, jedinstveni Ištvan Nađ – zapravo njegovi
pasteli koji potmulo ječe kroz vreme i prostor – trajno su
znakovlje koje omogućava „iščitavanje i prepoznavanje“
što dalje sve upečatljivijih, upozoravajućih poruka – kre-
ativnim naslućivanjem!
Dobro sam prošao, bili su zadovoljni. No, utisak da pu-
blika ne smatra bitnim ono što ja smatram okosnicom,
stalno mi se nameće. Pastele vidim kao potresno svedo-
čanstvo umetnika o svome vremenu, oni vide „prizore“
(„sajátos stilusban festett...“755).
Karakterističan detalj – prevedeno na mađarski meni
ne zvuči kao ono što sam hteo (!), ali valjda (u duhu jezika)
tako treba: „Amikor Nagy István krétáival a fehér papir
753 „... sve oko njega je bilo mračno, to je ono što mu je
Bog darovao...“
754 „To je ono što mu je Bog darovao!“
755 „Slikao je osobenim stilom...“
316
ellen harcolt, jövendőmondói latomásait a falusi hétköz-
napokból, a kisemberek életéből, anyák, szólgálólányok,
gajdások és parasztok életmozzanatait sűritette a tömör
képektől a monumentálisig kifejlődő formákba. Tompa és
csillámlóan fénylő szineinek hangszerelésével, melyek fö-
lött nehéz árnyak lengenek, a festő keserű balladát kom-
ponált a két háború közé szorult nehéz időkről.
Ezek, a semmiséggé zsugoritott alakok, a rejtélyekkel
teli erdélyi hegyszorosok, a falusi udvarok szomorú virá-
gai, a lekaszált mezők kalangyái, a juhok és legelők ma-
gukban hordják a terhes idők meg nem szépitett valósá-
gát, melyben a festő fenékig kiüritette keserű poharát a di-
csőségig és a halálig vezetö úton.
Élve, a Vajdaságban idegen volt. Vetélytársa volt a ma-
gához hasonló szenvedőknek.“756
No, Vrbe kod Gardinovaca primetili su svi. Dive se pa-
stelu kao jedinstvenom!
Za Pištu Šoljmara on je remek-delo, ja mislim isto! Va-
ljda smo tako, „na istoj talasnoj dužini“, opet odlučili da
pobegnemo sami u Baračku na „najbolji halászlé“. To je je-
dinstven način da se zaobiđu neočekivanosti praznog raz-
govora, nezaobilaznog na ručkovima i večerama ovakvih
skupova, kada se poznanici „raduju“ iznenadnim susreti-
ma, presipajući iz šupljeg u prazno, duboko u noć.
756 „Kada se Ištvan Nađ kredom bori protiv belog papira,
svoja predskazanja budućnosti je zgušnjavao u prostor od jezgro-
vitih slika pa do monumentalnih kompleksnih formi, a njih je ispu-
njavao prikazujući seosku svakodnevicu, živote malih ljudi, majke,
sluškinje, gajdaša, i seljake kako žive svoje živote. Harmonizaci-
jom zagasitih i blistavih boja nad kojima lebde bremenite senke,
slikar komponuje baladu punu gorčine o teškom životu pritisnu-
tom sa svih strana.
Ove forme koje su se do ništavila smežurale, tajnama ispu-
njene šumovite klisure, tužno cveće seoskih bašti, pustolovine po-
košenih livada, ovce i ispaše, nose u sebi neulepšanu stvarnost
bremenitih vremena, u dubinama je pesnik do dna ispio pehar
gorčine, na putu prema slavi i smrti.
Za života je Vojvođanima bio stran. Bio je takmac onima koji
su patili poput njega.“
 Naravno, o čemu bi u Barački – dugo, ribu čekajući –
pričali nego o Ištvanu Nađu. Čujem od Pište Š. nadasve za-
nimljivu pojedinost, koja mi se čini značajnom!
Prilikom posete Bukureštu, krajem 1928, sačinjen je
intervju sa slikarom. Govori o tome kako je „tokom leta“
prepešačio 2.000 kilometara, usput slikajući. Ono suštin-
sko što je kazao: „/.../ nem jártam témák után... az életet
kerestem...“757 – otkrivamo u sledećim rečima: „A képei-
mnek nincs témája, témáik – a témátlanság!“758
To mene podseća na razgovore s Kondorom. Bela je
voleo reći „csak firkálok“,759 odnosno, isticao je kao de-
finiciju – „megjelenit“.760 Rekao bih, poput prizme sabira
zrake u žižu koja može da zapali papir u dečačkoj igri naših
sećanja staklom od „džepne baterije“. Ištvan Nađ hoda i,
nedvojbeno, stane da slika kada se oseća podstaknut. To
je verovatno u sazvučju sa raspoloženjem. Pred „vrbama“
u močvarnom predelu rukavca Dunava, prizor asocira bes-
puće, teskobu, ali i dostojanstvo prirodnog beskraja. Odu-
vek i zanavek, sazvučje tla, rastinja i neba – isto, a uvek
drugačije. Prepoznaje teskobu – koja ga nagriza!
Skupina vrba – monumentalne krošnje zapravo –
meni su nalik eksplozijama. Prve, „istinske“ u neposred-
nom kontaktu, doživeo sam u Somboru 1944. s proleća,
kada smo kao leventék761 u danu „druženja sa oružjem“
(kao predvojnička obuka) jednom vežbali bacanje ručnih
bombi u močvaru.
Pišta se setio da je Menjuš sinoć, pominjući ih, video
da su – „tiszta feketék“!762 Zapravo, nije pogrešio, već je
potmulu jeku kolorita tih moćnih volumena „iščitavao“
kao sablasni prizor: „A facsoport mint hatalmas dobütések
757 „/.../ nisam tragao za temama... tragao sam za živo-
tom...“
758 „Moje slike nemaju temu, tema im je odsustvo teme.“
759 „Samo crtkam“.
760 „Prikazati“
761 Mladi vojnici.
762 „Potpuno crne“.
317
sora dübörög“,763 objašnjava Pišta, misleći da je Menjuš u
Vrbama osluškivao jeku „crnih pastela“ kao snoviđenja iz
Nađevih ratnih nezaborava.
Setih se: svojedobno, Lajoš Nemet je „docirao“ na
temu „a mű a múlt és a jelen folytonos korrelációja“764 i,
naravno, razgovarali smo o tome da ne moraju biti iden-
tični pogledi stvaraoca i gledalaca. Naročito ne kada pri-
padaju različitim vremenima ili su im polazišta posve su-
protna. Delo je otvoreno, pa gubi ili dobija značenja, ono
živi i oblikuje se. Možemo da tragamo za „razlozima na-
stanka“ i nagađamo o „dejstvu“ u nekim narednim razdo-
bljima. Kako je u pravu Ištvan Nađ – umni i ćutljivi mrgud
– kada lapidarno kaže: „Moje slike nemaju temu, tema im
je da su bez teme.“ Zapravo, one su trajni izazov imagina-
ciji – samosvojna realnost – otvorene za uljuđenu komuni-
kaciju i obogaćivanje stvaralačke poruke! Ta poruka negde
u zaumlju tinja nalik žeravici. Ko zna kad, buknuće u požar
nečeg neočekivanog. Tek onda shvatićemo da je najava
u delu postojala, samo nismo to smatrali pažnje vrednim.
Pomenuo sam Kondorovu sliku A szentek bevonulá-
sa.765 Doduše, sliku ja nisam video, samo fotografiju u raz-
govoru sa Lajošem. Nikada sa Kondorom nju nismo pomi-
njali! Bila je naručena 1971. i zgotovljena „kao veliko delo,
poslednje pre smrti“. Navodno, žiri je „prepoznao“ značaj
poruke, ali naručioci (trgovci i činovnici) nisu!
„Felejthetetlen sérelem volt“!,766 promrmljao je Pišta
Šoljmar, kao uvod teme nastavka razgovora. Po njegovom
mišljenju, ta velika slika je svojevrsna sinteza – „Vészjósló
jelenet lidércfényben! Nem értem hogy gondolta a Samu
hogy ezt értékelni tudják a birokraták.“767 Ja sam, narav-
no, govorio o tome da je „sérelem“768 opštepoznata stvar,
763 „Drveće je tutnjalo poput serije snažnih udara bubnjeva“.
764 „Delo je neprekidna korelacija prošlosti i sadašnjosti“.
765 Marširanje svetaca, ulazak u grad.
766 „Bila je to uvreda koja se ne zaboravlja!“
767 „Scena predskazivanja kobi u varljivoj svetlosti! Ne ra-
zumem kako je Šamu i mislio da će birokrate to umeti da cene.“
768 „Uvreda“.
uostalom – kako Nađ, tako i Menjuš, vređani su odnosom
javnosti prema njihovom delu permanentno, decenijama.
Veče nam je bilo sadržajno i zanimljivo!
Kondorova slika zaista je inspirativna tema. Pot-
puno se uklapa u ono Lajoševo: „A múlt és a jelen
kölcsönhatása...“769 A szentek bevonulása a városba, meni
asocira dva ostvarenja: Mazačov Poreski novčić, nastao
oko 1427. (ogromna freska u Firenci) i Pikasovu Gerniku iz
1937 (znamenje našeg veka). Između je pola milenijuma,
od početka renesanse, pa do „novog doba“ kada ona više
nije merilo. Ne treba posebne pameti da se uoči kako su
sva tri autora, osvrćući se, oblikovali prizor svoga vreme-
na. Odavno znanim metodom „pričanja“ povezuju naslika-
no znakovlje – simbole značenja – u nadasve čitljivu poru-
ku opet u skladu sa vlastitim vremenom. Međutim, tri re-
mek-dela isijavaju podsticajnu energiju vanvremenog zna-
čenja. Na prvom mestu, i to redom: Mazačovo – pouku, Pi-
kasovo – revolt, Kondorovo – slutnju, ali svako i mnoštvo
drugih asocijacija.
Poreski novčić, monumentalna freska, možda posled-
nje delo posve mladog slikara, zapravo potvrđuje genijal-
nost tvorca novog stila – slikarstva renesanse! Na pijede-
stalu, trajaće kao „stariji“ od vremešnih uglednika koji su
„imali vremena za sticanje slave“. Njegov prizor neodolji-
vo podseća na Kondorov. Primera radi: arhitektura obe
slike! Međutim, indikativna je grupa sa Isusom u centru:
šake ukazuju na čvorišta priče levo i desno. Slično, doga-
đa se i u Kondorovom, takođe trodelnom prizoru. Mislim
da je i broj figura identičan. „Iščitavamo“ slojevitu poru-
ku. Skupina sa Isusom je scena ravnopravnih. Bogočo-
vek je okružen građanima Firence, pojedincima koji zna-
ju vrednosti čoveka i njegove moći da upravlja vlastitom
sudbinom. Oni razboriti, samouvereni i jednaki učestvu-
ju u nečemu bitnom. To je nova ideja! Ova freska jedna je
među prvima koje svedoče o dostojanstvu čoveka i poje-
dincu kao samosvojnoj ličnosti. Tu se slikarstvo pridružu-
je arhitekturi i skulpturi renesanse! Oni su trgovci, zanatli-
je, možda naučnici ili bankari, svakako obrazovani poslov-
769 „Međudejstvo prošlosti i sadašnjosti“.
318
ni građani, svako na svoj način – moralno, intelektualno,
radno – u službi grada!
Ova Mazačova freska savršeno ilustruje tvrdnju nada-
sve popularnog Keneta Klarka, voditelja televizijske serije,
koji pored ostalog kaže: „Civilizirani čovjek, kako se meni
čini, mora osjećati da pripada nekom prostoru i vremenu,
da se svjesno nečemu nada u budućnosti, i da se osvrće
u prošlost. I u tome osobito pomaže znanje čitanja i pi-
sanja.“
Kondor, nedvojbeno, očekuje da gledalac upoređuje!
Naime, njegova grupa je suprotnost – upozoravajuća, he-
terogena gomila kreatura! Dostojanstvu Mazačove skupi-
ne mislećih kontrast je rulja neodgovornih i ostrašćenih.
Sve je u skladu sa našim trenutkom! Pod plaštom pleme-
nitih namera nastupa povorka galamdžija, ološa, odorama
časnih profesija prikriveni nagoni, šakama iskazan haos,
čak negde „iza ugla“, pritajen u spodobi koja se nazire,
čeka Kamijev bacil kuge da u halabuci i on šmugne kroz ka-
piju. Ona je, naime, ulaz širom otvoren da propusti zano-
snu opasnost licemerja u ogrtaču pritvornosti, lebdeću i
teško prepoznatljivu. Ključar je prostodušni ribar Simeon,
od Isusa preimenovan u „stenu“ – Petar, prvi među apo-
stolima, ali je on zatajio svog učitelja. Zato je u tami iznad
luka tek vidljiv natpis „Heaven“, jer su „nebesa“ očevid-
no dole u plavetnilu gde im mesto nije. Desni donji ugao
označen je nedvosmisleno i čitko: „The Saints Are Goin’...“
Petar, koji je oličenje javnosti, ne sumnja! Jedino nekoliko
sićušnih, minimaliziranih mislećih prepoznaju „svece“ i ra-
zaznaju posledice njihovog „ulaska“, pa zato beže glavom
bez obzira!
Naravno, slikar zahteva dodatni napor, pretpostavlja-
jući obaveštenost gledalaca. Zato „priča“ sa ishodištem u
prošlosti dobija u značenju – prizivajući iz zaumlja drugi
prizor, odnosno Pikasovu Gerniku – jedinstvenu „ikonu“
dvadesetog stoleća!
Naime Pikaso, oponašajući kolaž, obznanjuje relikvijar
znamenja beščašća i herojskog otpora u memoriju civili-
zacije taloženih kreacija uljuđenog revolta protiv totalnog
rata. Gernika je protest čovečanstva izazvan bezobzirnim
nasiljem ostrvljenih lidera političke scene – lažnih svetaca
– koji sprovode ranije neviđen teror, odobravan kliktajima
rulje zatrovane demagogijom, nacionalizmom i rasizmom,
odnosno svekolikim bacilima nadirućeg beščašća.
Kao što Pikaso prepliće ili „kolažira“ u sazvučje zna-
kovlje prošlosti u ansambl recentne antiratne, upečatljive
i potresne, kreativne poruke, i Kondor sažima pokazatelje
zloslutnog upozorenja u remek-delo dostupno poznavao-
cima kreativne leksike.
Povrh svega, kao što Pikaso poseže za iskustvima ku-
bizma i futurizma da bi svoj jedinstveni „kolaž“ razigrao,
tako Kondor, posve savremenim iskazom, objedinjava me-
moriju istorije umetnosti, pa i primer Gernike u sopstve-
no, nadasve aktuelno predskazanje preteće „moderne
Apokalipse“. Sve je to samosvojnom poetikom objedinje-
no u ekspresivan iskaz, isključivo recentnim likovnim vo-
kabularom „ispričano“, potom prosleđeno savremenicima
u formi remek-dela. Autentično i neponovljivo, vanvreme-
no u značenju.
Poput Pabla Pikasa, Bela Kondor takođe obznanjuje
slikarstvo grča, slutnju disharmonije i dinamiku koja ra-
stura granicu između slike i života. Iskustvo kubizma je u
praksi potvrdilo sliku kao samostalnu celinu, nezavisnu od
prirode. Pokret je kao doprinos savremenoj umetnosti do-
šao futurističkom ekspresijom!
Likovna umetnost se, nepovratno, osamostalila, ali
napokon i postala zahtevna – nema sa njom plodotvor-
nog dijaloga bez odgovarajuće predspreme nužne za spo-
znaju. Samo je politika ostala – kao moguća „aktivnost“
neukih, polu-obrazovanih, ali prepotentnih „sveznalica“.
Uostalom, politika demagogije je koristila „umetnost koju
narod razume“. Vraćamo se na početak, inteligentni i sa-
mosvesni građani Firence imali su visoka merila kao lično-
sti – zato je i nastajala umetnost vrhunska i svevremena.
Kondorova rulja lažnih svetaca, ostvarenje raskošno u
samosvojnoj izvedbi, vizija neponovljivog stvaraoca u na-
šem trenutku razmeđe, zapravo je nadstvarni prizor, sin-
teza teskobne slutnje i strahova na sredokraći minulog i
pretećeg.
Samo je Kondorov mačak bojom identičan crnilu izo-
319
krenutog sveta, odnosno izopačenoj zbilji življenja. Kliktav
i živ akcenat. Ne poseduje ljudske osobine, posve je priro-
dan i podseća na reči iz Lukinog evanđelja: „Oče, oprosti
im, ne znaju šta čine!“ S one strane, upozoravajućim kolo-
ritom, stoji „ključar“ – otelotvorenje naivne javnosti. Ipak,
zvaničnici Trgovinske komore nisu bili glupi, prepoznali su
sebe, ali nisu shvatili trajno aktuelno upozorenje i svevre-
menu jedinstvenost dela!
Uostalom, Vrbe Ištvana Nađa, Delelés Jožefa Egrija ili
Ćira Falcion Milana Konjovića, takođe samosvojna dela,
možda nenamerno, danas neosporivo, svedoče i nešto
više! Prva teskobu u vreme svetske privredne krize, druga
je monumentalan prizor gibanja u spokoju prirodnog reda
stvari od iskona do beskraja. Treća je streljani Ćira Falcion,
somborski građanin – orvelovski izbrisan, trajno „živ“ i pri-
sutan na zidu galerije!
„És a Tóth Menyhért, a Menyus akit nem akartak első
dijjal kitüntetni?“,770 pita se Pišta Šoljmar u želji da nasta-
vimo „mudrovanje“ i nastavlja: „De amit fejtegettél itt a
Kondor ’Szentjeinek bevonulásáról’ és a vele kapcsolatos
képekről, gondolod hogy más is igy fogja nézni?“771
Naravno da nemam pojma kako će drugi da ocenjuju
ili tumače slike, no ja ću i tako nastaviti na svoj način. Slu-
čaj Menjuša je očevidan primer tradicionalizma, ali i nedo-
statak imaginacije u glavama presuditelja.
Imao je Pišta, dakako, bezbroj superlativa, oduševljen
Menjuševim slikarstvom! Već smo davno opet u Baji, noć
je i šetamo pre spavanja. Nekako nas noge nose istom sta-
zom...
– Šta ako opet natrapamo na Menjuša, ponoć će uskoro?
– Lehetetlen772 – uzvrati Pišta. – Akik a „Donkanyarból“
visszajöttek, határozottan állitják hogy a lövedék krátere
770 „A Menjhert Tot, Menjuš kome nisu hteli da daju prvu
nagradu?“
771 „Dok si ti tumačio Kondorovo Marširanje svetaca i sli-
ke koje su u vezi sa njom, pomislio si da li će je i drugi tako posma-
trati.“
772 Nemoguće.
legbisztosabb menhely. A következő ugyanoda nem talál...
Akik nem jöttek ezt nem cáfolták!773
Razgovor je skrenuo u drugom pravcu. „Donkanyar“ –
pakao i najveća klanica stradalnika mađarske vojske, da-
nas se i ne pominje. Kao ni brojna druga stratišta nevinih,
a žrtvovanih, u ime ludila proslavljenih lidera. Za koje se,
najčešće, dokaže kasnije da su bili kreature „obdarene“
najgorim osobinama. Mogli bismo ih analizirati u beskraj...
Zato smo krenuli na spavanje. Nismo usput sreli Menjuša.
19. 10. 1973, petak
Obeležavanje stogodišnjice rođenja Ištvana Nađa pri-
bližava se kraju. Doduše, biće događanja još i sutra. No, ja
se danas nameravam vratiti u Suboticu.
Na izložbi ostvarenja Ištvana Nađa proveli smo Pišta i
ja dosta vremena, više od tri sata. Zaista smo fascinirani
delom ovog – posle svega, nedvojbeno – samotnjaka. Sve
u svemu, mislim da se on jedino onda nije osećao usamljen
kada je bio posve sam. Valjda je zato i voleo hodati bez
unapred fiksiranog plana. Pod nebeskim svodom i okružen
tajnom nedogleda, vodio je lapidaran dijalog sa prirodnim
okruženjem. Prizori su bili „rečiti“, pretvarali su se u kohe-
rentna znamenja u sazvučju sa imaginacijom i onom pri-
tajenom, a sveprisutnom teskobom koja ga nagriza. Zaista
mu je „Bog dao“ sve ono što je pohranio u svoje pastele.
Međutim, o tome je mogao da govori prvenstveno sam sa
sobom „bez unapred odabrane teme“. Nedvojbeno, bio je
svestan da kreira uz pomoć okruženja samosvojnu „priro-
du“ jezgrovitog iskaza o svome vremenu.
Meni, rekao bih, Ištvana Nađa „otkrio je“ susret sa
Pištom Šoljmarom! Onaj početni impuls jeste došao od
– svojedobno studenta, potom kolege – Gabora Papa, ali
sam uspostavio kontakt sa „crnom“ poetikom teskobe
ovog brdsko-ravničarskog mrguda baš preko Pište. Mož-
da baš onda kada je prvi put došao u Suboticu zbog Vrba!
773 Oni koji su se vratili sa „okuke na Donu“, tvrde da je
najbolje sklonište krater plotuna. Naredni pogodak ne može da
bude na isto mesto... Oni što se nisu vratili ovo ne osporavaju!
320
Sada, ovde, opet mogu da kažem da su Vrbe kod Gardi-
novaca slojevito i neponovljivo svedočanstvo o vremenu
svetske privredne krize. To je lapidaran, a sadržajan pa-
orski iskaz sveobuhvatnog, kreativnog sažimanja života i
umetnosti.
Ištvan Nađ meni je pravi „zavičajno ukorenjen slikar“,
poput Milana Konjovića! Među našim ravničarima retko je
dosegnut tako jezgrovit i sveobuhvatni prikaz. Pored Mi-
lana Konjovića kao čelnika, svakako je nezaobilazan Šiđa-
nin Sava Šumanović, ali u sazvučju sa rečima Isidore Seku-
lić o „apstraktnoj realnosti“, naročito o „svetlim i mrač-
nim silama“, zapravo „duhovni lik“ je iskazan, kao da je
Vojvodina Nađev zavičaj. Biće da je „ukorenjenost“ prven-
stveno saživljenost umetnika sa svojim vremenom i okru-
ženjem kroz osluškivanje životvornih damara svakodnevi-
ce. Jedinstveni vojvođanski pisac, poznavalac „duhovnog
lika“ – Janoš Herceg, koji je, kao i pomenuta već Isidora
Sekulić, isticao „zavičajnu ukorenjenost“, nadasve je ce-
nio stvaralaštvo Ištvana Nađa. Koga je, naravno, poštovao
i Kostolanji! Kao propagator „zavičajnosti“, nezobilazan je,
baš po strastvenom zalaganju, odnosno tumačenju, i Đerđ
B. Sabo.
Menjuša nismo sreli jer je otputovao, nazad među
svoje bajkovite „saučesnike“ u oblikovanju potresnih, au-
tentičnih, sve više neponovljivih motiva seoskog „duhov-
nog lika“ i čudesnog sveta paorske uobrazilje.
Obogaćen doživljajima, zaista zahvalan organizatori-
ma na pozivu, prvenstveno Pišti Šoljmaru, krenuo sam
kući u 18 časova.
21. 10. 1973, nedelja
Bačka Topola. U povodu jubilarne izložbe umetničke
kolonije, osnovane 1953. godine, prvi put dodeljena je li-
kovna nagrada „Peter Nađapati Kukac“.
Dobitnici su Joška Ač, slikar, i Aranka Mojak, likovni
pedagog-keramičar.
Zaista pred mnoštvom u prepunoj dvorani, pročitao
sam obrazloženja komisije. Govorio sam prvo o Peteru
Nađapatiju, zvanom Kukac. Nadimak „crv“, nasleđen od
oca, ubogog rabadžije-kirijaša, koji je opsluživao domaći-
ce „žutom zemljom“ za podmazivanje podova u paorskim
kućama, rekao bih, preoblikovao se u rečit simbol! Svoje-
dobno, žuta zemlja je završni akcenat čistih soba paorske
kuće. Podmazan pod pokazatelj je urednosti ukućana, jer
im je stalo do toga da dom deluje „ljudski“, da se razliku-
je od štale. Paorski znak civilizacije, ambicija siromašnih,
privid na putu poravnanja sa imućnijima! Prezir čemernih
prema još bespomoćnijima, iskazan ponižavajućim nadim-
kom – „kukac“ (koji rije zemlju), pretvorio se u znamenje!
Sin crva, nadareni slikar naive, pre no što je naiva postala
cenjena, sada je naziv prestižne likovne nagrade! Baš kao
svojedobno opet pokazatelj ambicija, sada grada, da se
poravna sa uspešnijima. Uostalom, Bačka Topola, među
prvima, „malom sintezom“ radi na plodotvornom sazvuč-
ju likovnih umetnika (učesnika kolonije), arhitekata i druš-
tva u celini na oblikovanju okruženja dostojnog čoveka.
Nagradu „Kukac“ dobio je Jožef Ač, slikar i osnivač
prve posleratne slikarske kolonije, jedan od najagilnijih
učesnika, propagatora pokreta umetničkih kolonija, nada-
sve aktivnog u podržavanju mladih talenata. Takođe, na-
grada je pripala Aranki Mojak (1932), osnivaču Umetničke
kolonije u Malom Iđošu gde je likovni pedagog u školi. Na-
ravno, Aranka je kao keramičarka umetnica samosvojne
poetike i kao takva uzor mladima!
Razmišljam tako – gde bi bio Peter Kukac da je u doba
njegovog školovanja već delovala kolonija. Naime, slikari
su pokušavali da utemelje koloniju baš u vreme kada no-
vine pišu o talentovanom učeniku građanske škole, 1923.
godine. Nažalost, tada nije uspelo, moralo se čekati do
1953. i posve drugačijeg stanja u društvu! Da je bilo kako
nije, topolski samouk-slikar bio bi danas uglednik sve po-
pularnije naive, možda i bogat čovek, a ne „crv“ koji sa ta-
tom skupa rije zemlju da bi vredne domaćice „podmaziva-
le“ pod svoga doma – kada Peter stanuje u štali.
Polovinom tridesetih, kada Mariška prodaje upravi-
telju ispostave banke u Topoli Nađevu Pereces lány, mali
Kukac je četrnaestogodišnjak koji „rije žutu zemlju“. Po
mom mišljenju, slika Pajzer Rózsa és Tóth Isaszegi János
családja,774 koju je potpisao 25. aprila 1926, jedinstveno
774 Porodica Rože Pajzer i Janoša Tot Išasegija.
321
je delo prvog bačkog naivca! Te godine, par dana kasnije,
Ištvan Nađ otvara izložbu u Klužu, a u leto već hoda na-
šom ravnicom i slika u Šajkašu i Vrbasu, koji nije daleko od
Bačke Topole.
Sada, došao sam iz Baje – gde odaju počast Ištvanu
Nađu – u Bačku Topolu gde se ime Petera Kukaca slavi kao
naziv prestižne nagrade kojom će se umetnici ponositi.
Eto šta je umetnost i slava, a šta sudbina umetnika!
Negde oko podne počela je kiša. Dan se pretvorio u
blatnjavo, dosadno i ružno stanje koje uvek podseća na
beznađe sela u bačkoj ravnici tih dalekih „tridesetih“.
13. 11. 1973, utorak
Budimpešta. Došao sam kod Pište Š. radi recenzije.
Bio kod Đusike Rože, predao sam mu tekst o umetničkim
kolonijama, dogovorili da mu pripremim i tekst o Galeriji
Mađara u Vojvodini za kraj godine. Posetio sam i dr Iva-
na Balašu, znamo se odavno, još iz Ohrida! Razgovarali o
projektu uređenja jedne prostorije za Tita u Karađorđevu.
Uveče, šetajući – ali sada sa simpatičnim kučetom Paj-
tikom – Pišta i ja dugo smo nanovo pretresali dane pro-
vedene u Baji. Pričao sam mu i o slučajnosti! Ja sam posle
Baje učestvovao na sličnoj proslavi u Bačkoj Topoli. Raz-
govarali smo o usudu nepriznatih stvaralaca i posthumnoj
slavi!
14. 11. 1973, sreda
Vratio sam se preko Baje. Išao sam preuzeti dela Ištva-
na Nađa. Izložba je gotova. Zamolio me jedan od carinika
na granici da mu, sledeći put, donesem auspuh za „fiću“.
25. 11. 1973, nedelja
Oko 15 časova stigao Pišta Šoljmar, naravno vozeći po-
nosno svoju „Klotildu“, folksvagen mator „k’o Biblija“.
26. 11. 1973, ponedeljak
Prepodne kod Ice Poljakovića, arhitekte u Domu kultu-
re Gradska kuća, potom išli gore na toranj. Radi se na izlož-
bi Likovno stvaralaštvo Mađara u Vojvodini. Poslepodne,
Šoljmar i ja otišli u Sentu – otvaranje izložbe Senćanske
slikarske kolonije. Bili smo gosti Geze Tripolskog, dan nam
je bio prijatan i sadržajan. Vratili se kasno, posle večere.
27. 11. 1973, utorak
Danas je veliki dan, otvaramo izložbu! Svečana sedni-
ca prepodne pretvorila se u blamažu. Direktor Tibor Sekelj
na svoj način priredio „otvaranje pre otvaranja“ uz nemu-
što „čičeronisanje“ o eksponatima.
Zvanično otvaranje predviđeno je za 18.30.
Došli Novosađani, kolege, Slobodan Sanader, uprav-
nik Savremene galerije, Vranić i drugi. Tu je i Estera Ivko-
vić, kao predstavnik Pokrajinske samoupravne interesne
zajednice za kulturu, Božidar Kovaček, meni drag ugledni
intelektualac, naravno Bela Pehan iz Vrbasa, moj dragoce-
ni saradnik i prijatelj, i tako redom. Jedino nigde ne vidim
Jošku Ača, slikara, koji je skupa sa mnom „disao“ za ostva-
renje zamisli. On je predviđen da uz mene bude „otvarač“.
Zapravo, sredili smo tako da on bude ta „ugledna ličnost“
koja će isključiti „potrebu“ da govori Tibor Sekelj.
Napokon, odnekud stiže Joška Ač, kao da je negde če-
kao da stigne „u zadnji čas“ i obaveštava me, sav unezve-
ren, da neće učestvovati u činu otvaranja izložbe!
Delovalo je to poput hladnog tuša. Srećom, uspeo sam
ostati miran, zamolio sam ga da izađemo i bez svedoka mi
ispriča šta se desilo.
Mislim da nikada neću zaboraviti ovaj razgovor u
predvorju na prvom spratu.
Joška mi je saopštio da se nalazim na spisku politički
nepodobnih osoba! Naravno, on je uplašen! Sarađivati i
javno nastupati sa „žigosanim“ može biti po njega štetno
i opasno. Nikada ga nisam video ovako zastrašenog, ku-
kao mi je zbog propasti karijere, možda i težih posledica.
Navodno, ja sam u grupi „neprijateljskog udruživanja, ru-
šenja poretka“. Maltene, ja sam ozloglašeni neprijatelj sa-
moupravnog socijalizma!
Nije mi bilo svejedno. Ipak, uverio sam ga da to čujem
sada prvi put. Uostalom, zar ne misli da bi gosti iz Novog
Sada, mahom ugledne političke ličnosti, prvi našli način
da se ne pojave? To ga je smirilo. Praviće se da nije ništa
čuo! Otvorili smo izložbu, sve je prošlo bez incidenta. Niko
322
ništa nije pominjao. Gosti su se ponašali prirodno – da li
je moguće da i oni ništa ne znaju? Joška neće da mi kaže
ko ga je obavestio. Ubrzo je nestao, otišao je neprimetno,
bez pozdrava.
Pošli smo kući. Odlučio sam da Pišti Šoljmaru ništa ne
govorim. Ponašaću se i sutra kao da ništa ne znam. Čekaću
da mi neko pouzdan kaže. Uostalom, imam kolega koji su
komunisti. Možda ja ne znam, ali sumnjam da oni ne zna-
ju, ako se već radi o nekom spisku gde su nabrojana imena
sumnjivih ili možda optuženih.
28. 11. 1973, sreda
Prepodne sa Šoljmarom bili na Kelebiji. Odmarali se,
uživali, zabavljali se pečenjem pileta. Lepo smo ručali u vi-
kendici, odmorili se i pošli u Bajmok. Ja sam tamo otvarao
izložbu dvoje „Bajmočana“ Ane Bešlić, skulptorke, i Jožefa
Beneša, grafičara.
29. 11. 1973, četvrtak
Dan republike, državni praznik. Sa Pištom Šoljmarom
proveli smo dan na Kelebiji u vikendici.
30. 11. 1973, petak
Vodio sam Pištu Šoljmara na „starešku pijacu“ kod
fudbalskog igrališta na putu za Bajmok. Pogledali smo i
zgradu trošarine. Šteta što ta lepa zgrada propada, nesta-
će kao i druge na prilazima Subotici. Družili se sa Icom Po-
ljakovićem, pokazivao je Pišti planove Gradske kuće, vodio
nas po zgradi, bili smo i na tavanu. Otišli do Sinagoge. Veče
smo proveli kod kuće. Kaći je Pišta zaista simpatičan, ceni
ga i rado sluša. Bilo nam je prijatno. Naravno, pre spava-
nja Pišta i ja načinili smo dugu šetnju.
1. 12. 1973, subota
Oko podne Šoljmar otputovao kući. Ja još ništa ne
znam u vezi sa „nepodobnošću“.
3. 12. 1973, ponedeljak
Budimpešta. Stigli smo poslepodne, odseli u hotelu
„Szabadság“ (dvokrevetna soba, sada je oko 300 forinti).
Tu sam sa inženjerom Miletom Živkovićem i diplomiranim
inženjerom arhitekture Zorom Pajkić, koja je direktorica
„Ateljea 11“ u Novom Sadu. Cilj je razgovor sa dr Ivanom
Balašom i njegovim sinom, koji je takođe dr Ivan Balaša.
Etnolozi su, pomoći će u oblikovanju „pinceház“775 – ambi-
jenta u Karađorđevu.
Uveče bili smo u „Pest-Buda“, gore u Budimu. Novo-
sađani dogovaraju doček Nove godine ovde za grupu od
osamnaest osoba.
4. 12. 1973, sreda
Budimpešta. Ujutro, na kratko, bio kod Pište Šoljma-
ra. Potom u Vajdahunyad vára776 kod starijeg Balaše, u Va-
rošligetu. Malo smo čekali, razgledali. Posle sastanka sa
doktorima Balaša, prošlo je podne, uzeo sam slobodno.
Sa Pištom posle bili na Margitsigetu, kupali se, potom otiš-
li kući, pričali sa njegovom Magdom uz „gril-pile“ i crno
vino. Taksijem sam se vratio u „Szabadsag“.
5. 12. 1973, četvrtak
Budimpešta. Bili kod starijeg Balaše, dobili „materija-
le“ i tlocrte. Oko podne pošli kući.
8. 12. 1973, subota
Zrenjanin. Aranžiramo izložbu B. Szabó György (1920–
1963). Prošlo je deset godina! Đurka Sabo se rodio u ne-
kad Velikom Bečkereku, sada mu u Zrenjaninu prave izlož-
bu povodom desetogodišnjice. Preminuo je iznenada 14.
juna 1963. u Sloveniji. Tamo je odlazio na lečenje kao pluć-
ni bolesnik.Vreme menja sve. Bečkerek je menjao imena
više puta, Đurka se rodio u staroj Jugoslaviji, maturirao
1940, studirao kratko istoriju umetnosti u Zagrebu. Na-
stavio je studirati, ali književnost u Budimpešti. Tada je pi-
sao recenzije o vojvođanskim slikarima u ovdašnjoj štam-
pi. Onda je rat 1944. opet menjao granicu.
775 Kuće na kosini kojoj je najniži nivo na jednom kraju po-
drum, a na drugom prizemlje.
776 Tvrđavi Vajdahunjad.
323
Prva izložba na kojoj je učestvovao bila je smotra tale-
nata 1936. u Novom Sadu. Potom, učestvovao je na Izložbi
mladih u subotičkom „Népkőru“ 1938. godine.
Kada sam upoznao Belu Kondora, onda sam u ateljeu
Endrea Balinta 1962. čuo za „nekog ko se interesuje za sli-
kara Lajoša Vajdu“, neko nalik na „ázott varjú“. Bio je to
on. Narednog leta je preminuo. Nema više ni Bele Kon-
dora. Prošla je decenija od tada, obeležena, eto, sa dve
smrti! Sada, pak, još uvek ništa ne znam – sprema se meni
„politička nepodobnost“ nalik „živoj smrti“ orvelovskog
tipa. Gde je nestalo vreme kada je inženjer arhitektu-
re Gerloci, na sastanku povodom Čontvarija, nazdravljao
Maršalu Titu?! Da li će sada naša zemlja postati nalik ta-
dašnjoj Mađarskoj?
9. 12. 1973, nedelja
Zrenjanin. Tibor Minda otvorio izložbu slika Đerđa B.
Saboa. Deljena je i tvrdo ukoričena knjiga, katalog nalik
monografiji, B. Szabó György 1920–1963. Retrospektivna
izložba povodom desetogodišnjice smrti (Narodni muzej
Zrenjanin, 9. decembar 1973). Ja sam odabirao radove,
pisao tekst i aranžirao izložbu.
Vratio sam se uveče. U povratku imao dva puta gumi-
defekt! Prvi put stavio rezervni točak, drugi put zamenio
izduvani točak sa vlasnikom „fiće“ koji mi je ostao nepo-
znat, ali ću ga pamtiti po solidarnosti u nevolji!
11. 12. 1973, utorak
Ljubica, sekretarica u Domu kulture – znamo se odav-
no, još iz Bajmoka – rekla mi u poverenju da sam na „spi-
sku“ koji se čita na partijskim sastancima. Navodno sam
u nekom „odboru bačkih Hrvata“! To je ilegalna skupina,
formirana u Zagrebu kada sam ja bio na studijskom bo-
ravku u Pešti. Zato nisam ni znao. Stavili su me u taj odbor
„prijatelji“ bez mog znanja i pristanka – kao uglednog „Hr-
vata“, jer mi je deda-ujo biskup Lajčo Budanović!
Baš lepo! Još je lepše što sam okružen „prijateljima“,
kolegama na poslu, znalcima u zgradi gde stanujem, među
ljudima koje na ulici srećem i zdravim se sa njima – komu-
nisti su, znali su, ćutali su, a i dalje ćute.
 Postao sam „nacionalista“, ozloglašen i na spisak ne-
podobnih stavljen! Ja, koji sam Slovak po ocu – ne znam
slovački, bavim se prevashodno mađarskom umetnošću i
govorim ekavicu, a tako i pišem, Bunjevac jer volim bunje-
vačke salaše – nikad nisam ni mislio da sam „Hrvat“. Nikad
pripadnik ni jedne nacije! Uvek uveren da smo svi isti, kul-
tura nam zajednička. Samim tim, nikad učlanjen u „parti-
ju“ – ni ovu koja me žigoše, ni neku drugu.
16. 12. 1973, nedelja
U 11 časova otvorio sam izložbu vajara Almašija povo-
dom dvestote izložbe u Salonu „Likovnog susreta“ (Grad-
ske izložbene sale). Niko me nije sprečio, niko ništa re-
kao... Kao da je sve u redu.
Već dva dana pada sneg, sloj je gadan i teško se hoda
neočišćenim ulicama.
324
1974.
9. 1. 1974, sreda
U „Likovnom susretu“ čujem od Gabora Silađija vest
koja me je porazila. Bili su u komitetu radi dogovora. Tamo
je odlučeno da će Ana Bukvić, akademska slikarka, raditi
u „Likovnom susretu“. Međutim, tokom razgovora rečeno
je još nešto: „Duranci ne može nadalje raditi sam!“ Gabor
je upozoren da sam ja „nepodoban“, prema tome – sve
što radim treba da se odvija pod budnim okom nekog
ko je „odgovoran“, poverljiv... Jednom rečju, višegodišnji
angažman diplomiranog kustosa nije ništa. Nadziraće ga
neki „partijaš“.
Da li je to moguće?! Posle toliko godina, moj rad će
zavisiti od mišljenja nekog ko nema veze, odlučivaće ko-
munista! Ne zato što je stručan, već zato što ima partijsku
knjižicu! Ja sam, navodno, osumnjičeni nacionalista i to hr-
vatski! Pitam se odakle im ta ideja? Gde je stav mojih sa-
radnika, prijatelja-komunista? Svi ćute! Zašto?
Stalno mislim na mog Belu Kondora! Kada smo se upo-
znali, smatrali smo da je njegova Mađarska „logor“ pod
prismotrom komunista u službi Staljinove diktature. Moja
Jugoslavija bila je neki orijentir moguće slobode u soci-
jalističkom društvu. Mi smo imali proklamovanu slobodu
stvaralaštva! Tita je svet smatrao uzornim vođom! Šta je
sad ovo?
11. 1. 1974, petak
Ceo dan sam proveo radeći sa Vjekoslavom Ćetkovi-
ćem (1935), likovnim pedagogom, slikarom. Radi magi-
straturu o Ivanu Radoviću (1894–1973). Radović je studi-
rao slikarstvo u Budimpešti kod Retija, od 1917. do 1919.
Boravio u Nađbanji. To je i bio razlog da Ćetković dođe do
mene. Mnoga toga mu je trebalo (ne zna mađarski).
Puno smo razgovarali o Nađbanji i boravku naših
umetnika tamo. Pominjali smo Tabakovića, Pehana, Zoru
Petrović, Jelenu Čović... Sve u svemu, mislimo da bismo
mogli zajedno da se pozabavimo tom problematikom.
U svakom slučaju, uvereni smo da je jedan od prioriteta
rada – istraživati veze, proučiti Nađbanju kao „neposred-
ni“ kontakt naših umetnika sa Parizom!
Ćetković je 25. januara 1971. organizovao seminar za
likovne pedagoge u Rumi. Tada sam i ja bio pozvan, odr-
žao sam predavanje na temu: „Likovne tradicije Mađara
u Vojvodini“.
31. 1. 1974, četvrtak
Radna zajednica Gradskog muzeja. Dobio sam sagla-
snost zbora da radim temu: „Naši umetnici na umetničkoj
akademiji u Budimpešti“ (Radović, Dobrović, Kopilović...),
predlažu da mi se odobri stipendija od tri meseca.
Imao sam oštar sukob sa upravnikom muzeja Tiborom
Sekeljom! Tražio je da se „skine“ izložba Likovno stvara-
laštvo Mađara u Vojvodini, kako bi on mogao u prostoru
galerije prirediti izložbu Oskar Vojnić. Podržali su mene.
5. 2. 1974, utorak
Danas, pozvan od Gabora Silađija, idem u bačkotopol-
sku umetničku koloniju! Tu su mađarski slikari i neki umet-
nici koje lično znam. Raduje me!
Otišao sam u Bačku Topolu. Zaista, prisutni su od Ma-
đara Kalman Čohanj i Zoltan Lenkei, mlađi grafičar iz Miš-
kolca, nadasve simpatičan. Upoznao sam ga posle Kondo-
rove sahrane, bili smo zajedno u „Bécsi utcai Kondor műte-
remben“, on je takođe bio Belin prijatelj. Znači, dovoljno
kao tema razgovora u beskraj. Povrh svega, tu je naš pe-
snik Ferika Feher, potom Zlatko Prica, hrvatski slikar blizak
Subotici i Pečuju. Ovde su i prijatelji, beogradski umetnici
Branislav Makeš i Milić, zatim Zdravko Mandić, naravno
Gabor S. i drugi učesnici saziva.
Zimsko doba, prostorije u koloniji savršeno tople, šti-
mung kakav samo poželeti mogu. Osećam potrebu za po-
drškom, dragi su mi sagovornici u prisećanju na Kondora,
a sve ih i osobno cenim. Naravno, prihvatio sam poziv da
ostanem i na ručku!
Čohanj, Feher, Lenkei i ja razgovaramo o Kondoru...
Iznenada, Silađi nabacuje temu „političke nepodobnosti i
nacionalizma“, kao u šali ukazuje na mene, crta karikatu-
ru na kojoj sam nalik Paveliću sa „šahovnicom“ na kravati.
325
Ručak je već prošao, raspoloženje vedro, svi se smejemo.
Zdravku Mandiću nije smešno. Očevidno, on to dru-
gačije vidi! Veoma ozbiljno nudi mi radno mesto, 400.000
dinara plate i dvoiposobni stan od marta 1975. Predlaže
da pređem u Zrenjanin, umetnička kolonija Ečka mi je po-
lje rada koje je neiscrpno. On smatra da trebam promeniti
sredinu! Ferika Feher misli da je sve uzalud! Tamo ću, ve-
rovatno, nekom drugom smetati. Veli: „Kevesebbett kellett
volna ’szerepelni’ – mert a birokraták, féltékenységükben,
az embert el akarják felejtetni!“777
Sve u svemu, vreme je prošlo u specifičnom raspolože-
nju. Bilo je šale i ozbiljnih, sadržajnih razgovora.
Mađari s početka nisu shvatili ozbiljnost. Potom će Len-
kei – ne baš razgovorljiv – u pogodnom trenutku izustiti, mi-
sleći na Silađija: „Az öreg, mintha örülne a történteknek?“778
Čohanj umesto odgovora menja temu i smiruje ga predlo-
gom: „Meg kell látogatni a Béla ’villáját’ Kelebián, ne hogy
úgy járjunk mint a Samú!“779
Ipak, druženje se lepo okončalo! Mislim da sam sa
Zlatkom Pricom započeo baš tu ozbiljnije „prijateljevanje“.
Savršeno se osećao u društvu mojih Mađara. Nekako se i
društvo raspolutilo, valjda zbog jezika i sporazumevanja.
Rastali smo se dogovorom: kada budu u Subotici, Čohanj i
Lenkei žele „okvetlenül aláirni saját téglájukat Kelebián a
vikkendházban“.780
Na rastanku, Zdravko Mandić me podsećao da moram
napisati tekst za „Ulaznicu“ o Đerđu B. Sabou.
6. 2. 1974, sreda
Otputovao sam u Beograd i Novi Sad. U Beogradu bio
do Miće Jovanovića na katedri za istoriju umetnosti. Po-
tom otišao kod Ivana Tabakovića, jedinstvenog mudraca,
777 „Trebalo je da manje budeš ’u centru pažnje’ – jer biro-
krate, zbog svoje zavisti, žele da što pre zaborave čoveka!“
778 „Stari kao da se raduje onom što se dogodilo?“
779 „Treba da se pogleda Belina ’vila’ na Kelebiji, da ne
prođemo kao Šamu!“
780 „Obavezno da potpišu svoju ciglu na vikend kućici na
Kelebiji“.
učesnika likovne scene. Dugo i meni nadasve korisno raz- 8. 2. 1974, petak
govarali smo o događajima u Pešti 1917–1919. godine i na-
Novi Sad, Savet Vojvođanskog muzeja u 11 časova. Po-
ročito zanimljivo o Nađbanji. Čitao mi je i svoje mladalač-
sle razgovarao sa Zorom Pajkić u vezi sa ambijentalnom
ke dnevnike, pisane mađarski!
prostorijom u Karađorđevu. Vratio sam se na vreme, otva-
Vratio sam se u Novi Sad, sednica Saveta u izdavač-
ranje izložbe u „Likovnom susretu“ u 18 časova – Kalman
kom odeljenju „Foruma“ počinje u 17 časova. Biće reči o
Čohanj i Zoltan Lenkei, grafike. Meni su uvek Čohanjeve
Đerđu B. Sabou.
grafike poseban doživljaj. Zapravo, divim se rezultatu sa-
Radujem se sledu događaja! Pri pomenu štampanja
radnje te ljudske gromade i filigranskog crteža. Kako samo
„albuma“ Đerđa B. Saboa, govorilo se o „nacionalizmu i
može da objedini te dve krajnosti? Ne mislim na ogromnu
nepodobnosti“. Jednoglasno su odbačene insinuacije o
šaku koja iscrtava prizor nadasve poetične osećajnosti,
mojoj nepodobnosti, ništa se neće menjati i štampaće
već na svu složenost gromadne paorske pojave koja obli-
se moj tekst. Iznenadio sam se. Laslo Rehak, uticajna lič-
kuje treperavi senzibilitet „narodne duše“. Mislim da je
nost, „partijaš“ čija se reč uvažava, govorio je oštro, osu-
Čohanj neponovljiv interpretator onog skrivenog u seljač-
đujući „traganje za vešticama“ jer reče: „Kao da do sada
koj oporosti. Zapravo, baršunastu mekotu milovanja žu-
nismo mogli formirati mišljenje o njegovom radu! Treba
ljevitog dlana on nepogrešivo, bez „folklorizma“, isključi-
nam neko drugi ’prosvetliti’ mozak!?“ Niko se nije suprot-
vo likovnim iskazom prevodi u monumentalitet dostojan-
stavio njegovom mišljenju.
stvene i uporne smernosti učesnika u „nadigravanju neba
Rehak je, uzgred, odmah zatražio da napišem tekst o
i zemlje“, varničenje duha na razmeđi ushićenja i očaja.
slikaru Stipanu Kopiloviću za časopis „Létünk“, gde je on
Lapidarno, a rečito – paorski!
odgovoran! Baš kao onomad Mandić za „Ulaznicu“ u Zre-
Lenkei mogao bi uvek opstati na jugoslovenskim izlož-
njaninu.
bama grafike! Nije mi shvatljivo da naši „znalci“ uporno
Posle sednice vratili smo se u Suboticu mojim autom.
snishodljivo komentarišu mađarsku grafiku, nikako da pri-
Rehak je pitao može li sa mnom. Nikada pre nije bio tako
mete kako su na istim međunarodnim smotrama – ravno-
blizak. Znao sam ga kao „mrguda“ i kao nedruštvenog oso-
pravni.
benjaka. Pokazao se usput u posve drugom svetlu! Mno-
go toga sam čuo što pre nisam znao. Uzgred, reče da se ne 9. 2. 1974, subota
nerviram. Kako je došlo – tako će i proći, misli on. Bitno je
Dežuran sam u muzeju.U Bačkoj Topoli predaja Vuko-
da me „ne izbace iz koloseka“ da me to ne omete u radu.
ve nagrade. Koristim priliku da odnesem slike Petera Na-
„U ’Hidu’ i ’Létünku’ objaviće uvek, samo ti napiši!“,
đapatija Kukaca i predam ih Laslu Slivki. Ostao sam na
reče srpski, pa opet mađarski nastavi razgovor. Valjda u
ručku i večeri u koloniji. Sviđalo mi se društvo: Čohanj,
želji da potvrdi kako i on pripada „našem krugu“ koji
Lenkei, Zoran Petrović, Tomislav Šebeković, Miloš Gvozde-
rado i u svim prilikama hotimično meša srpskohrvatski és
nović, Makeš, Prica, Torok, Gabor Silađi...
a magyar nyelvet.781
Lenkei i Čohanj obećali – dolaze sutra kod mene u mu-
Vozimo se prema Subotici, razgovaramo, čak se i sme-
zej. Biću tamo, svakako sam dežuran.
jemo dogodovštinama. On se zaista opustio, pretvorio
se u „čoveka“, a ja sam mislio da je samo „važan drug“ od 10. 2. 1974, nedelja
kojeg treba zazirati.
Čohanj i Lenkei došli su mi u posetu. Tokom razgovora
iskrsla tema – kako Kondor nije stigao da dođe do moje vi-
kendice. Čekala ga je „njegova cigla“ iznad kamina. Ostala
781 I mađarski jezik.

326
je večno nepotpisana! Reč po reč, idemo! Otišli smo da se
potpišu Čohanj i Lenkei.
„Ki tudja! Ha már itt vagyunk... Ne hogy lekéssük az
alkalmat!“,782 šali se Čohanj.
Gabor S., priča posle Torok, pomislio je da se nešto,
neočekivano, priređuje tamo. Da ne bi propustio, pokre-
nuo je i ostale.
Tek sam stigao sa Lenkeijem i Čohanjem u ledenu vi-
kendicu. Zolika L. već se potpisao: „Lenkey 974. II. 10“,
pruža pljosnatu stolarsku olovku Čohanju: „Az örökiró
erre nem alkalmas mert nem örökös, jobb az ósdi plaj-
bász mert nyoma örökké megmarad!“783
Čohanj odabira i pažljivo signira „svoju“ ciglu: „Cso-
hány 74“.
Čujemo žamor, stigao je Silađi sa Zoranom Petro-
vićem, Šebekovićem, zatim dolaze Kalmarevi, potom i
Tođerašovi. Naravno, svi su razočarani – nije pripremano
ništa u tajnosti.
No, bitno je bilo potpisivanje cigala iznad kamina. Ko
je hteo, popio je čašicu, a potom smo se vratili, ko u muzej,
a ko svojoj kući. Raduje me što su potpisivali cigle! Biće taj
zid jednom – istorija. Kada nas ne bude! Žao mi je što Kon-
dor nema „svoju“ ciglu, iako sam baš sa njim razgovarao o
želji da oformim takav zid. Imao je takav zid u pudarskoj
kolibi u vinogradu i Mihalj Babič.
U muzeju, pomenuli smo baš Babiča i njegovu kolibu
u kojoj su uglednici na okrečenom zidu pemzlicom „iscrta-
vali“ potpise. Nesumnjivo u vedrom raspoloženju! Lenkei,
rekao bih ne baš pričljiva osoba, uzgred izusti: „’Signum’
– jel a falon, mint a freskó megmasithatatlan! Lehetne
’műalkotásnak’ nevezni...“784
782 „Ko zna! Kad smo već ovde... Da ne propustimo priliku!“
783 „Hemijska olovka (örökiró – igra rečima, na mađar-
skom jeziku hemijska znači „večno piše“, odnosno nešto što večno
piše) nije podobna za ovo, bolji je starinski plajvaz jer ostavlja za
sobom večni trag!“
784 „’Signum’ – simbol na zidu, poput freske ga je nemo-
guće falsifikovati! Moglo bi se nazvati ’umetničkim delom’...“
327
Dopunio sam priču mojom željom da i slučajne sean-
se kad-kad ovekovečim potpisima na parčetu papira, pod-
metaču, knjizi... nakon prijatnih sedeljki, posle večere, pa
i u posve običnim prilikama.
Ja sam „zid za potpisivanje“ ozvaničio u Gradskoj
izložbenoj sali ubrzo posle dolaska u muzej 1959. godine.
No, taj je bogato ispotpisivani zid propao nakon prelaska
u Rajhlovu palatu. Poučen iskustvom, kada sam završio vi-
kendicu 6. avgusta 1971, zid iznad kamina (nemalterisan,
vidljive cigle) proglasio sam privatnim zidom za potpise.
Sećam se, davno, kod deda Ištvana u Selenči (kao i u
drugim seoskim domaćinstvima), postojao je jedan stari
orman. Na unutrašnjim stranama krila ormana bile su
olovkom ispisane za porodicu važne beleške: kad je ko
rođen, kada su deda Ištvan i moj tata krenuli u Prvi svetski
rat, ko se kad venčao, koje je godine led potukao sve na
njivama. Mene je posebno fascinirao trag (više nego za-
pis), ako je beleška rukopis već pokojnih. Mislim, zato što
je konstanta! Svojevrsna već nepromenljiva, trajna vred-
nost. Baš tako – jer je trag!
21. 2. 1974, četvrtak
Danas u 11 časova proglašen je Ustav SFRJ. Navod-
no, rešene su nedoumice i sva ostala „neslaganja“ među
republikama. Misle da je „uzdrmanost temelja“, izazva-
na „hrvatskim prolećem“, smirena nekim konfederalnim
ustupcima. Hrvatski nacionalni ili nacionalistički pokret
je sputan. Baš u Karađorđevu, gde je Tito obuzdao hrvat-
ske vođe, trebalo je da ja uz pomoć mađarskih kolega obli-
kujem „ambijentalni kutak“ za odmor vremešnog Tita. U
tom natpevavanju republika i prepucavanju prvenstveno
hrvatskih i srpskih nacionalizama, ja sam ni kriv ni dužan
„onepodobljen“, stavljen na neki spisak zbog nečije glupo-
sti, žigosan i skrajnut. Niko da mi kaže zašto, niko da me
optuži ukoliko za to ima razloga. Sada živim pod sum-
njom i prismotrom raznih debila! Ne samo ja. Gde nestade
ona Jugoslavija, čijem je Titu nazdravljao Gedeon Gerloci?
27. 4. 1974, subota
U 4 sata sa grupom subotičkih urbanista u organizaci-
ji „Kompasa“, po ceni od 120.000 dinara za jednu osobu,
Kaća i ja krećemo na ekskurziju u Grčku. Neizmerno se
radujemo! Nikada nismo bili, pitanje da li ćemo ikad imati
narednu priliku. Grčka je nešto što se zaista mora dožive-
ti, zaludno je sve moje „knjiško“ znanje, želim spoznati sa-
zvučje ostvarenja i prirodnog okruženja.
2. 5. 1974, četvrtak
Oko 20 časova vratili smo se iz Grčke. Prešli smo 3.500
kilometara. Imali smo sjajnog šofera i nadasve nedotu-
pavnog vodiča. Očevidno, ekskurzije se organizuju za šver-
cere. Neshvatljivo je da sa grupom intelektualaca – arhi-
tekata (urbanista), znatiželjnih koji mnogo toga već znaju,
šalju mladog čoveka koji pojma nema o Grčkoj, još manje
o umetnosti, ponajmanje o spomenicima do kojih treba
da nas odvede. No, zadovoljni smo, snašli smo se sami,
učili njega „za drugi put, da zna“. Nezaboravni doživljaji!
Neizmerno bogatstvo sada pohranjeno u mojoj memoriji.
Naš Buco je za Prvi maj kampovao u Bogojevu, kraj Du-
nava. Tvrdi da im je bilo lepo. Nadajmo se, iako mislim
da sve zagađeniji Dunav nije ono što ja pamtim o njemu.
20. 5. 1974, ponedeljak
Pošao za Peštu u 5 sati, preko Segedina. Kod Šoljmara
stigao u 11. U 16 časova išo sam da gledam TV film o Beli
Kondoru. Sreo sam se sada prvi put od sahrane sa rodi-
teljima. Mama je veoma potresena! Bila je tu i Kati David.
Izbegao sam, posle, da govorim o utisku nakon gle-
danja filma. Nisam želeo reći da sam razočaran. Maltene,
jedino mi je muzika odjekivala u sećanju. Mislim da Kon-
dor nije shvaćen, bojim se da dugo neće ni biti vrednovan
kako zaslužuje. On je složena ličnost i nije samo „mađar-
ski“ slikar, ponajmanje umetnik nacionalno označen, nika-
ko stvaralac koji se može rangirati, svrstavati, označavati i
smeštati u „kutije“.
U 17 časova, Šoljmar i ja idemo po Tibora Čikija. On
nas, naime, vodi kod slikara Imrea Baka. U njegovom sta-
nu već srećemo Dežea Korniša! Očevidno, sastanak je bio
unapred dogovoren. Imre Bak je zanimljiv slikar. Naravno,
to je posve drugačiji svet, onaj u kome se oseća savršeno
naš Tibor Č. Slike su svojevrstan geometrizam živahnog,
328
rekao bih baš bučnog kolorita. Nedvojbeno, predstavlja
onu najprogresivniju struju mađarske likovne scene. To-
kom razgovora pominju se imena: Ištvan Nadler, Ilona
Kešeri (možda je to rođaka naše Kati K., istoričarke umet-
nosti?) i još neka druga, kao i stvaralačka zajednica, za-
pravo grafička radionica (sitoštampa), koja – utemeljena
radi aktivnog propagiranja „svakom dostupnog“ umetnič-
kog dela – mene asocira na pokret umetničkih kolonija u
našem prostoru. Izgleda, ova zajednica namerava nastavi-
ti aktivizam čuvene Europai Iskola, stvaralačkog udruženja
kome je – rekao bih – idejni tvorac Lajoš Kašak! Evropska
škola je zaista skupina vrhunskih jedinki. Bila je ugledna i
uticajna. Odmah posle rata zračila je optimizam oslobo-
đene, ničim sputavane kreacije. Zato je verovatno i ugu-
šena oko – kod nas ozloglašene – 1948. godine. Njoj su
pripadali i Barčai, Egri, Endre Balint, Tibor Vilt i naravno,
Deže Korniš. Sigurno je zato on danas i najrečitiji u ovom
razgovoru.
O slikarstvu Ištvana Nadlera već znam, slično je naši-
ma. Nadler, stvaralac oslonjen na Kašakov konstruktivi-
zam, promišlja suprematizam Kazimira Maljeviča i očevid-
no je u vrhu mađarske recentne scene. Slike Ilone Kešeri
još ne znam, nepoznata su mi i neka druga pominjana ime-
na. Sigurno – svestan sam sve više – pojma nemam o no-
siocima čelnih uloga, ne poznajem savremena događanja.
No, sigurno je i to da Bela Kondor nije ni pomenut!
Kornišu sam opet neko koga je „već sreo“, verovatno zato
što je Čiki inistirao na događaju kada smo ga slušali uz
„zsiros kenyér“ u birtiji. Međutim, klima koja je ovde vla-
dala isijava aktivističku energiju nekog posve novog za-
nosa. Ako je ono šezdesetih godina bilo „Kondorovo“ vre-
me smelog suprotstavljanja politici, ovo je vreme „nadra-
stanja“ domaće stvarnosti. Onda, na likovnoj sceni, nepo-
novljive kreativne ličnosti imale su sebi nasuprot bezoblič-
nu masu „aparatčika“ i minornih umetnika. Sada, učesnici
recentne scene bez aure tragičnih junaka, liče na „Don
Kihote“ od javnosti neshvaćenih „konceptualista“. To je,
naime, žig za prepoznavanje „opasnosti po narod“, kao
što je svojedobni bauk „apstrakcija“. Mislim da je ovde
Šoljmar „strano telo“, kao i ja. Možda oseća bliskost zato
što oni, kao i Korniš svojevremeno, traže sazvučje univer-
zalnog sa prepoznatljivostima narodnog stvaralaštva.
Kada smo se vraćali kući, rekoh: „Svaki stvaralački
akt, napor pomaka izazvan zapitanošću, zapravo je uvek
optimizam budućnosti!“ Naime, pokušavao sam i samom
sebi protumačiti svrsishodnost aktiviteta ovih stvaralaca.
Sve u svemu, Šoljmar me je na kraju razumeo. „Emberi ge-
sztus a kihivásokra reagálni!“,785 kaže on, aludirajući na
moju spremnost da se upustim u „razumevanje“ posve
novih likovnih avantura.
Zaključili smo skupa oduvek i zanavek aktuelnu činje-
nicu uljuđenosti: nemirenje postojećim ishodište je krea-
tivnog čina. Po tome, ovi su nastavljači onoga što je Kon-
dor kao baštinu predaka prosledio baš njima, neponov-
ljivom samosvojnošću vlastitog iskaza. Kao i Ištvan Nađ,
Egri ili baš ovaj naš dragi prijatelj – Tibor Čiki...
Pre spavanja, odlučio sam da ću, jednom prilikom,
raspraviti to sa Lajošem N. On je, verujem, najkompe-
tentniji. Iako, rekao bih, sve više sumnjam u merodavan
sud onih koji baš sve podjednako „razumeju“. Moram pri-
znati – moj svet je drugačiji. To ne znači da ne poštujem
stvaralačke namere generacija koje se po svemu razlikuju
od naše. Setih se reči mudrog Arnolda Hauzera: „Sa pro-
menama svake date situacije ne menja se samo slika sa-
dašnjosti i budućnosti nego i slika prošlosti. Svaka kultura
ima svoje vlastite pretke, svoje vlastite junake; do svake
vodi drugi put, i to put koji postaje vidljiv tek onda kada
je postignut cilj.“Često mi ove rečenice padaju na pamet i
uvek se divim „junacima“ koji su posve jasno sagledava-
li put, odnosno podredili sebe, uprkos svemu, viziji cilja.
No, ostajem pri tome da stvaralaštvo Bele Kondo-
ra nije prolazno. Kao što će biti za nas nezaboravno sve
proživljeno. Nažalost, mnogo toga prekriće zaborav, pa će
tako narednim generacijama postati neshvatljivo, nadaj-
mo se u posve humanijim uslovima življenja. Tako preo-
blikovano, trajaće kao „slika prošlosti“ drugačije interpre-
tacije. Da li će se time promeniti i poruka jedinstvene,
samo njegove likovne poetike?
785 „Ljudski je reagovati na izazove!“
329
21. 5. 1974, utorak
Radio sam u čitaonici Nemzeti galerije. Pišta Š. pro-
veo me je kroz prostorije nove galerije. Bili smo pogledati
ispred Savoyai Jenő lovasszobra,786 nesuđeni monument
Jožefa Rona (1861–1939), navodno modeliran za Sentu. Fi-
gure robova (Turaka) zaista deluju „meštrovićevski“, ali
sigurno ih nije radio Ivan Meštrović.
Bili smo u restauratorskoj radionici Istorijskog mu-
zeja. Sada sam prvi put video Anzsúkori szobor lelet787 –
zbirku fragmenata plastike i skulptura, svojedobno bače-
nih predmeta otkopanih u dvorištu kraljevske palate u
Budimu. Divno i neprocenjivo!
U Nemzeti galeriji opet gledao izložbu Bele Kondora.
Otvorena je ovde 18. maja, bogatija no što je bila u Ti-
hanju! Koliko smo samo puta, s one strane Dunava, gle-
dali gore na brdu volumene koji su, napokon, restaurira-
ni u muzejske prostore dostupne građanstvu. Ogroman
ansambl građevina, svojedobno A budai királyi palota,788
delo Alajoša Hausmana (1847–1926). Kompleks je nasta-
jao u periodu od 1896. do 1903. godine. Ja sam ga do-
živeo kao znak ratnog pustošenja. Nedostupan, vidljiv
samo iz daljine. Ruševina – svedok uništavanja Budimpe-
šte. Od 1962. znam, tamo se radilo. Pričao mi je puno Pišta
Šoljmar.
Sedeli smo, pušili i gledali! Svaki put to je za nas bio
monument uništavanja. Beli Kondoru, mislim, podsetnik i
na mnogo štošta doživljenog u „danima 1956“.
Sada razmišljam. Prvo, kako je bilo moguće da sa Lajo-
šem N. nikada nismo niti pominjali „var palotu“, bilo kao
ruševinu, bilo kao budući muzej. Drugo, da li je Bela ne-
kad pomislio na mogućnost da tamo preko, na brdu u kra-
ljevskoj palati, neko nekad, ko zna kad, priredi njegovu
retrospektivu?
Baš ću na tu temu razgovarati sa Lajošem! No, ostaje
tajna. Nikada neću doznati da li je Kondor „video“ svoja
dela ovde gde ih ja danas gledam.
786 Konjaničku skulpturu Eugena Savojskog.
787 Zbirku skulptura iz anžujskog perioda.
788 Kraljevska palata u Budimu.
 22. 8. 1974, četvrtak
U 11.50 časova, napokon, Gabor S. i ja nalazimo se
u kancelariji rigidnog Stipana Kopilovića, sekretara komi-
teta KP. Čelnika „progona veštica“ iz tzv. „hrvatskog prole-
ća“, bivšeg učitelja, upoznao sam još 1954. godine u školi u
tavankutskom kraju pod granicom, zvanom Sveta Ana, po
crkvici koja je tamo izgrađena. Tek je počeo karijeru kao
prosvetni radnik. Mrgud po prirodi, ne baš društven, ipak
je ostao drug sa kojim sam se znao i bio u dobrim odnosi-
ma kroz protekle godine.
Pozvao nas je zbog učestalih incidentnih situacija po-
vodom moje „nepodobnosti“. Očevidno, Stipan je hteo da
mi olakša položaj bar u sredini svakodnevnog rada. Ga-
bor S. je komunista u tom okruženju. Maltene moj „nad-
zornik“. Tako sam napokon doznao: razlog moje političke
nepodobnosti je taj što su me u Zagrebu Nesto Orčić,
vajar, i Petar Šarčević, reditelj, predložili u „Odbor bačkih
Hrvata“, 18. februara 1971. godine. Naravno, utvrdilo se
da nisam bio prisutan, niti prethodno pitan, niti potom
obavešten.
No, Stipan me nije „rehabilitovao“, učinio je da znam
razlog! Razgovor se završio njegovim rečima: „Radi i do-
kaži gde pripadaš!“, što krvoločnim „podrepašima“ nije ni-
šta značilo. Samo me je podsetilo na slojevitost reči no-
belovca Ive Andrića, diplomate, pisca i čoveka osobnog
iskustva: „/.../ po društvo i pojedinca opasni mogu biti lju-
di koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u
svoju pamet i pronicljivost i u tačnost svakog svog
suda i zaključka.“
24. 10. 1974, četvrtak
10 sati, sednica u Opštinskoj zajednici kulture, tema:
zaštita spomenika kulture. Konačno, stigla je na dnev-
ni red naša inicijativa da se u Subotici oformi efi-
kasnija kancelarija (ispostava) u direktnoj vezi sa Pokra-
jinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture. Smešno
je da grad najbogatiji spomenicima arhitekture secesije,
arheološkim lokalitetima, jedinstvenim salašima i višena-
cionalnom riznicom narodnog stvaralaštva, vegetira bez
efikasne službe zaštite kulturne baštine. Dogovoreno da
330
se 30. oktobra na sednici u Subotici predstavnici Pokrajin-
ske i opštinske zajednice kulture pozabave ovom proble-
matikom. Domaćin skupa biće Dom kulture Gradska kuća.
30. 10. 1974, sreda
Gledao na televiziji boks meč u 3.45: Forman – Kasijus
Klej. Klej pobedio u osmoj rundi! Dobar znak.
U 10 sati, sednica komisije za zaštitu spomenika kul-
ture Pokrajinske zajednice kulture i opštinske, kao i osta-
lih nadležnih struktura, ovde u Subotici!
Dogovoreno formiranje subotičkog „centra za zašti-
tu spomenika kulture“ pri Domu kulture u Gradskoj kući.
Melanija Čanak tvrdi da će opština dati sredstva za
početak rada u 1975. godini.
Drago mi je, ispuniće mi se želja da ozbiljnije i efikasni-
je radimo na revitalizaciji naše graditeljske baštine, prvo
jedinstvene secesije! Što se tiče saradnje sa Pokrajinskim
zavodom – nema problema. Ja sam njihov saradnik odav-
no! Sada treba pripremiti sve!
4. 11. 1974, ponedeljak
U 9.30 stigao Lajoš Nemet, biće naš gost. Naravno,
želeo je da temeljno razgleda Gradsku kuću. Odveo
sam ga u Dom kulture. Bandika Levai se pokazao pravim
domaćinom – ponašao se prema gostu s dužnim poštova-
njem, kako i dolikuje prema ekspertu, ugledniku dr Lajošu
Nemetu. Uspeo je, međutim, da izbegne oficijelni postu-
pak prema strancima koji dolaze u instituciju. Takav ka-
kav je, malo šaleći se pa ozbiljno, nikad ne znaš šta je
zapravo, odstranio je nadležnog „žbira“ (poverljivog par-
tijaša), Lajošev pasoš je uzeo, sredio, vratio, kasnije je sam
sačinio „izveštaj“. Uspeo je, koliko je mogao, „spasiti čast“
države, odavno znane kao slobodne!
5. 11. 1974, utorak
Vozio sam Lajoša N. u Novi Sad. Želja mu je, prven-
stveno, videti dvorac (sada restoran) u Beočinu, Srem-
ske Karlovce i svakako stići u Beograd. Tamo ja moram biti
u žiriju Drugog trijenala keramike. Prvo moramo navrati-
ti u „Forum“! Joška Ač smatra dr Lajoša Nemeta vrhun-
skom figurom recentne umetničke scene, beskrajno je uz-
buđen što će mu se pružiti prilika da ga upozna, razgova-
ra sa njim. Nikada mi ne bi oprostio ako ga ne dovedem.
Obećao sam.
Stigli smo! Prijavili se na porti, odakle je obavešten
Joška Ač da nas preuzme. Tu čekamo, napokon stiže Joška,
pojma nemam gde se zadržao, a znao je da dolazimo! Vodi
nas u jednu kancelariju, vidim da ima tremu. Pokazuje
stolicu da sedne Lajoš, on seda nasuprot, vadi iz džepa
parče olovke, manje ne može biti, i hartiju. Sav užurban,
nervozan i spleten, odjednom poče „iz neba pa u rebra“:
„Kérem az útlevelét!“789
Lajoš zabezeknut, sedi i pruža pasoš, gleda u mene
upitno! Ja još stojim, potom samoinicijativno sedam na
stolicu. Znao sam za proceduru koja je uvedena i koje se
svi mi stidimo. Ipak, nisam pretpostavio da će Joška Ač po-
primiti ulogu islednika kakav već ni u Mađarskoj ne posto-
ji. Možda ni u sovjetskoj strahovladi.
Joška Ač, posve ozbiljno, postavlja brojna pitanja, po-
tom krnjetkom olovke sve to zapisuje u neki formular spo-
ro i pedantno...
Čini mi se da Lajoš prepoznaje u postupku majstor-
sku glumu, mislim da on to prihvata kao Joškinu aluziju na
neka ranija stanja ...
„Mi a cálja az itt tartozkodásának; hol van elszállásol-
va; melyik intézmény vagy személy vendége; a kapcsolatok
állandó jellegüek...“790
Slutim da je vrag odneo šalu, vidim da Lajoš zapanjeno
spoznaje ozbiljnost, povrh svega užasno ga vređa sporost
pisanja i pedanterija „islednika“! Odjednom: „Gyerünk
Béla, itt végeztünk, vagyis itt se voltunk, akkor a papirok
nem is kellenek!“,791 naglo uzima pasoš ispred Joške sa
stola, okreće se i bez pozdrava odlazi. Ja za njim! Joška Ač
kao skamenjen, bez reči, stoji i gleda za nama...
789 „Molim, Vaš pasoš!“
790 „Koji je Vaš cilj boravka ovde; gde Vam je smeštaj; čiji
ste gost, koje institucije ili osobe; Vaše veze su stalnog karaktera...“
791 „Hajdemo, Bela, ovde smo završili, odnosno ovde kao
da i nismo bili, onda nam papiri i nisu potrebni!“
331
Sedamo u auto i odlazimo prema Beočinu. Dugo smo
ćutali... Lajoš se odobrovoljio i smirio tek u beočinskom
kaštelu iz 1898. godine, nekada vlasništvu Špicera, jed-
nog od vlasnika cementare. Otpijajući polako „župski ru-
bin“, sam je tražio od konobara, gleda u prekrasni kamin
od „žolnai“ keramike, odjednom pita: „Mi volt az ott a
’Forumban’?“,792 misleći na postupak isleđivanja. Ne oče-
kujući odgovor, stavio je tačku i više nije pomenuo doga-
đaj. U Beogradu, dok sam ja bio poslom u Muzeju pri-
menjenih umetnosti, Lajoš je razgledao izložbu i pravio
samome sebi program. Vraćali smo se kasno u Suboticu,
razgovarali putem.
Pitao sam ga u vezi sa mojom dilemom – da li je Kondor
pomišljao da će ikad izlagati u bivšoj „kraljevskoj palati“?
Imam utisak da Lajoš nije temu smatrao prikladnom.
Bio je kategoričan u tome da „a királyi palotának nem volt
vonzó ereje!“793 Sve u svemu, taj deo prošlosti bio je za
Lajoša otpisan. Nisam insistirao, nismo se – očevidno – ra-
zumeli.
6. 11. 1974, sreda
Vozio sam Lajoša u Bođanski manastir, potom smo ra-
zgledali tvrđavu u Baču, ali u samostan nismo išli. Prošli
smo kroz Kupusinu. Napokon stigli u Sombor.
Dogovorili smo da budemo „obični posetioci“, gde se
može ući ćemo, a drugde ni pokušati nećemo. Sve je bilo
iznenađujuće jednostavno. Ajzenhutovu Senćansku bitku
pogledali smo, niko nas nije ni zaustavio! U Galeriju Mila-
na Konjovića ušli smo kao i svi posetioci, srećom nije bilo
Irme. No, pretpostavljam da ona ne bi postupila kao Ač u
„Forumu“. Uostalom, ni galerija nije nalik na mnogoljudni
„Forum“, koji je i preduzeće gde nije – kao ovde – jedino
merodavna upravnica, istoričarka umetnosti Irma Lang.
Vraćamo se, navratićemo u Aleksa Šantić. Lajoš je ve-
oma zainteresovan da vidi Baba puszta kaštel, delo Fe-
renca Rajhla. Unapred strahujemo! No, odlučili smo otići
direktno kod „ruševine“, pa birtašu u bifeu ležerno reći...
792 „Šta je to bilo u ’Forumu’?“
793 „Kraljevska palata nema moć privlačenja!“
 Prepoznao me je bifedžija, obradovao se ponovnom
susretu. Poručim i kažem da mi je prijatelj Mađar. On se
obraduje i ponosno „izrecituje“ nekoliko naučenih mađar-
skih reči. Potom smo otišli da razgledamo dvorac. Pitao
nas je da li da spremi kuvano vino da se u povratku za-
grejemo!
Lajošu se Fernbahov kaštel zaista sviđa. „Tiszta darm-
stadti jugend épület!“,794 kaže Lajoš i, naravno, žao mu je
što beznadežno propada!
Pričao sam mu o našim nadama da će se jednom ka-
štel restaurirati, da će park biti revitaliziran i negovan...
Stigli smo uveče kasno, Lajoš je oduševljen izletom.
7. 11. 1974, četvrtak
Rano pošli za Beograd! Lajoševa supruga Kati želi vide-
ti prestonicu. No, ja znam da joj je želja zaći u prodavnice i
kupiti cipele. Bili smo i u Muzeju savremene umetnosti na
ušću, Lajoš je želeo posetiti znalca, upravnika Miodraga B.
Protića. Strepeli smo bez razloga. Nije bilo „isleđivanja“. Ni-
smo se dugo zadržali. Razlog nisu bili Protić i Lajoš!Bili smo
u Narodnom muzeju, ali kao posetioci. Potom smo razgle-
dali i postavku Oktobarskog salona. Iznenadilo me je, Lajoš
N. nije bio naročito impresioniran! Ni ja nisam baš odušev-
ljen. Đorđe Kadijević je izostavio starije, izbor mlađih nije
nas baš privukao. Vraćali smo se po danu. Danas je Kaćin ro-
đendan, ali sutra idemo na vikendicu.
8. 11. 1974, petak
Poslepodne proveli na Kelebiji, kuvali u vikendici riblju
čorbu. Pored Katike i Lajoša Nemeta prisutan je i Šandor
Torok. Sutra poslepodne, u 18.32 vozom, odlaze Nemeto-
vi za Budimpeštu.
13. 11. 1974, sreda
Sa diplomiranim inženjerom arhitekture Slobodanom
Jovanovićem i Vukicom Tatić, upravnicom Pokrajinskog
zavoda za zaštitu spomenika kulture, u 8 sati krenuli za
Budimpeštu.
794 „Zgrada u čistom stilu darmštatskog jugenda!“
332
Zadržali se u Segedinu, prvenstveno zato da snimimo
manju zgradu od crvene cigle, projekat Ferenca Rajhla.
Čuli smo da se ubrzo ruši! U Budimpešti smešteni smo u
Donáty utca 59, kod porodice Horvatovič.
Očevidno, ovim putovanjem započinje novo razdo-
blje! Biću prevashodno angažovan oko zaštite spomeničke
baštine. Sve više osećam da sam u Gradskom muzeju suvi-
šan. Malo po malo, nekome smeta postavka „Galerije Ma-
đara“, potom čine se nekom moji radni planovi „mega-
lomanskim“... Ovi zaštitari, pak, rado sarađuju sa mnom.
14. 11. 1974, četvrtak
Danas idemo u Országos Műemlékvédelmi Felügye-
lőség, u Budimu, Táncsics utca 1. Zaštitari nameravaju
tražiti dokumentaciju, fotose srednjovekovnih ulomaka iz
Sombora, studiju o samostanu u Baču i, naravno, učvrsti-
ti saradnju.
Primio nas je dr Deže Derčenji! Bio je prijatno iznena-
đen, blagorodan kakav je, nije skrivao radost da smo
opet skupa u istom poslu! Naravno, spremni su sa nama u
svemu sarađivati, kako i ne bi kada već odavno teče plod-
na saradnja...
(Dok sam pisao dnevničku belešku, razmišljao sam o
čudnim putevima naših sudbina, šta smo bili i šta ćemo
još biti, gde i kako će nam se putevi ukrštati, ko je mogao
pretpostaviti ovo ili ono, šta me je neočekivano snašlo,
gde je i kakav će biti kraj.)
Poslepodne, bio sam kod Šoljmara, a posle smo otiš-
li do stana. Preuzeo sam od Šoljmarovih dar za Kaću – er-
deljsku cserge (narodnu tapiseriju velikog formata). Slo-
bodan i Vukica imali su svoje programe. Veče smo proveli
skupa.
15. 11. 1974, petak
Bili smo u Magyar Tudományos Akadémia Művés-
zettörténeti Kutató csoportu795 (to je institut gde radi Lajoš
Nemet), primio nas je zamenik direktora Erne Maroši, isto-
795 Mađarskoj akademiji nauka, istraživačka grupa za
istoriju umetnosti.
ričar umetnosti po struci. Dobro je što govore mađarski
Vukica i Slobodan, uvek je sve daleko spontanije, otvore-
nije, korisnije.
On nas je lično prosledio kod Nore Aradi, direktori-
ce koja nas je zaista ljubazno ugostila i obećala saradnju.
Doduše, ja sam i do sada uživao najveću moguću pomoć u
radu, ali preko Lajoša Nemeta.
Sve nam ide „kao pod konac“, svugde su predusretljivi,
ljubazni i neposredni. Čak i čuvena Nora Aradi, koju bije
glas da je arogantna i podozriva! Naprotiv, bila je prema
nama korektna i blagonaklona.
16. 11. 1974, subota
Vraćamo se kući preko Kaloče. Vukica Tatić se najavila
u Érsekségi palota,796 gde joj je već pripremljena tražena
dokumentacija.
Granicu smo prešli kod Bačkog Brega, prepoznali su
me od pre! Tako nismo bili dugo u redu. Ozbiljno i „služ-
beno“ pokazano nam je da autom iziđemo iz reda. Potom
sam bio pozvan da uđem. Pozdravio se sa mnom veselo
carinik kojem sam svojedobno doneo auspuh za „fiću“.
Potom smo nastavili put.
Vraćao sam se, zapravo, opet na početak. Dogovarali
smo se o potrebi i načinu da u Subotici formiramo Službu
za zaštitu spomenika kulture, neku vrstu ispostave u sa-
zvučju sa Pokrajinskim zavodom za zaštitu spomenika kul-
ture u Petrovaradinu.
17. 12. 1974, utorak
U „Tárnok pressó“ zakazali smo susret Lajoš i ja! Ovde
sam u Pešti, podsetićemo se – Bela Kondor preminuo je
12. decembra 1972. Već je prošlo dve godine!
Lajoš mi je spremio i doneo knjigu stihova: Kondor
Béla. Jelet hagyni.797 Pijemo piće „Kondoru za dušu“ i po-
smatramo knjigu na stolu. Na omotu reprodukovan pano
iz hotela na Margitsigetu – Szent Margit legendája.
„Ja bih radije A szentek bevonulása...“, promrmljam.
796 Nadbiskupsku palatu.
797 Bela Kondor. Ostaviti trag.
333
Na klapni u zapisu o sabranim stihovima pored osta-
log piše: „Ezek a versek mind a közeli halál tudatában
születtek...“798
Štampana je knjiga ove godine, zaslugom naslednika
(porodice). U naslovu Ostaviti trag kao da vidim „trag
u ledu“ ugreban noktom Poslednjeg Adama iz stiha
Kranjčevićevog.
Listam, onako bez cilja, vidim naslov Ó jaj, képek,
képek!799
Pokazujem Lajošu: „Nekem adta a kéziratot, 1970. már-
ciusában, akkor a cime ’Történet...’“,800 podsećam ga da je
to bilo u vreme velike izložbe, prisećam se da smo tamo
dočekali i Lajoša Filepa u predvorju Műcsarnoka, sedeli
smo oko velikog stola, pominjali i Veliki Bečkerek.
Toga dana, kada mi je poklonio pesmu rukom pisanu,
čekali smo da Špiro S. dođe sa ministrom za kulturu Ži-
kom Berisavljevićem.
„Az is egy valódi ’történet’ volt!“,801 primeti Lajoš. Po-
tom, pričao mi je o štampanju i odjeku ove knjige u jav-
nosti.
Prisećali smo se... Pročitao sam naglas: „/.../ de nézni
/ egy fehér teremben, üres falon / hogy mi látható abból
ami maradt.“802
Vratio sam se u Suboticu, poneo knjigu, očevidno biće
ovakvih događaja opet.
798 „Sve ove pesme su se rodile u osećanju bliske smrti...“
799 O, joj, slike, slike!
800 „Meni je dao rukopis, marta 1970. godine, onda je na-
slov bio Pripovest...“
801 „I to je bila jedna stvarna ’istorija’!“
802 „/.../ samo da posmatram / u beloj prostoriji, na pra-
znom zidu / što se od preostalog videti može.“
 1975–1980.
U časopisu „Üzenet“ objavljen je tekst „Nagy István
Szabadká“,803 ali pod pseudonimom Viktor Dinka! Navod-
no, nije im dozvoljeno da objavljuju tekstove Bele Duran-
cija. Pitam se, ko je taj čitalac koji neće znati da o Ištvanu
Nađu pišem ja? „Üzenet“ je, doduše, subotički časopis.
Tu više nisam pod zaštitom Mađara intelektualaca oko
„Foruma“!
Ivo Andrić, nobelovac, pisac jedinstvene Proklete avli-
je, preminuo je nedavno. Naša svakodnevica, čini mi se,
sve više je nalik avliji njegovih prokletnika. Bar što se
nadzornika i „pravovernika partije“ tiče.
U četvrtak (20. marta) u SIZ-u za kulturu razgovarano o
posebnom odeljenju pri Domu kulture Gradska kuća, ba-
viće se zaštitom spomenika kulture, prvenstveno ovom
zgradom, odnosno graditeljskom baštinom. Pismo kojim
Pokrajinski zavod za zaštitu najavljuje dolazak, upravnik
muzeja Tibor Sekelj nije meni ni pokazao. Kao da se ja,
zvanično, ne bavim zaštitom spomenika kulture – po na-
logu NO sreza Subotice – još od početka 1960. godine!
Prvog aprila, istog dana kao i 1959. kada sam došao
u Gradski muzej, sada ću napustiti svoj radni i rekao bih
„životni“ prostor. Rešenje, najmanje bolno, jeste prelazak
u Dom kulture gde pokušavamo osnovati odeljenje zašti-
te spomenika kulture. Naravno uz svesrdnu podršku kole-
ga iz Pokrajinskog zavoda u Novom Sadu.
Sticajem prilika, krajem sada već „daleke“ 1958. go-
dine, radio-emisijom pod nazivom Sve ili ništa bio je na-
javljen, zapravo iniciran moj usud državnog službenika!
Umesto da kao poreski inspektor (doduše student sam
istorije umetnosti) „napredujem u službi“ sve do penzije,
„prekomandovan sam“ u Gradski muzej! Baš zbog uspeha
u radio-emisiji. Sada opet, „na ludi dan“, nedvojbeno slu-
đena stvarnost, da li izazvana političkom raspamećenošću
u „avliji“ (?), po komandi nevidljivog, sklanja me poput
šahovske figure sa ploče. Kao i u muzeju onda, opet u no-
vom početku, biće moguće „sve ili ništa“. Godine, dobrim
803 „Ištvan Nađ u Subotici“.
334
delom „prošarane“ Kondorom, nadalje u mojim dnevnič-
kim beleškama, nizaće se iz dana u dan označene novim
sadržajima, nekim posve drugačijim zanimanjima, imeni-
ma, ciljevima i možda domašajima. Da li tako podsticaj-
nim kakvo je bilo druženje sa njim? Naravno, ako poživim.
1. 4. 1975, utorak
Nakon šesnaest godina provedenih u Gradskom muze-
ju, umesto da odem u „moj depo“ među slike na istom
drugom spratu Gradske kuće, javio sam se na dužnost u
228. tehnički sektor Doma kulture, kod inženjera Endrea
Levaija, kolege i prijatelja.
Nisam više muzealac! Politički sam „nepodoban“, a u
Domu kulture spremni su da me prime na radno mesto
istoričara umetnosti. Jedno razdoblje – mislio sam trajaće
do kraja života – naglo je prekinuto. No, baviću se zašti-
tom spomenika kulture, činio sam to i do sada, ali od da-
nas biće mi osnovna preokupacija. Bandika Levai otvorio
je bocu šampanjca iz 1970. godine!
Znači, okrenuo sam list, doduše u okruženju meni bli-
skih, među kolegama istomišljenicima, poput mene oma-
mljenih željom da očuvamo lice grada, prvenstveno zašti-
timo arhitekturu secesije!
Galerija likovnog stvaralaštva Mađara u Vojvodini
ostala je „tamo“, kao i sve ostalo: Stipan Kopilović, Jožef
Pehan, Ištvan Nađ, Antal Štrajtman. Doduše i umetničke
kolonije, odnosno saradnja sa „Likovnim susretom“ u či-
jem sam osnivanju učestvovao. Od sutra počeću da se pri-
vikavam. S početka možda će biti neobično, ali se nadam.
Što reče onomad Laslo Rehak – „i to će proći“.
30. 4. 1975, sreda
Napokon, okončan je „beskonačan“ vijetnamski rat!
Počeo je avgusta 1964. godine. Krvoproliće, isprobavanje
ubitačnih sredstava iz arsenala jedne i druge strane, onih
iza kulisa. Na sceni, pak, vide se vijetnamska sela, pamti-
mo unezverene dečje oči, pitamo se zašto.
Ja se savršeno „uhodavam“, kao da sam oduvek baš
ovo radio! Znam, posve sigurno, osnovaćemo mi Opštinski
zavod za zaštitu spomenika kulture. Kad-tad!
 4–13. 8. 1975.
Letnji univerzitet zaštite spomenika kulture. Bili smo
tamo diplomirani inženjer arhitekture Goran Martinović,
diplomirani inženjer Endre Levai i ja iz Subotice.
Stekli smo brojne prijatelje, kolege iz Országos Müe-
mlékvedelmi Igazgatósága, drugih gradova, odnosno u sa-
mom gradu Egeru.
Kada ovome dodam „topografiju“ – obilazak naselja
Vojvodine sa Slobodanom Jovanovićem iz Pokrajinskog
zavoda, mogu reći da sam otkrio posve nov, uzbudljiv
prostor angažmana. Mislim da započinjem jedan nadasve
sadržajan period rada, povrh svega to mi je jedinstvena
prilika upoznavanja Vojvodine „uzduž i popreko“, avan-
tura kojoj nema ravne – upoznavanje pokrajine, mnogo-
nacionalne riznice jedinstvenih doprinosa kulturi, bogat-
stvo kakvim raspolažu samo regije obogaćene kolople-
tom nacionalnih posebnosti, jedinstvene neponovljivom
raznovrsnošću. Ko bi rekao da će „neki tvrd i revnostan
činovnik, tupoglav i bolesno nepoverljiv čovek, koji je i u
snu strepeo da mu ne promakne neka politička nepravil-
nost“ – zapravo omogućiti meni da se otisnem u zagonet-
ne tokove, prvenstveno samosvojne arhitekture, gradi-
teljske baštine na tlu Vojvodine.
22. 10. 1975, sreda
Doputovao u Budimpeštu sa gostima. Juče su me po-
setili kolege Gabor Kerner i Bela Šiša, saradnici OMF (Or-
szágos Müemlékvédelmi Felügyelőség) na povratku iz Bu-
garske. Tako je pomeren moj planirani dolazak.
Navratio sam kod Šoljmara. On baš nije oduševljen no-
vonastalom situacijom. Misli da će sada „u svetu jedin-
stvena“ galerija mađarske umetnosti na teritoriji druge
države, početi da „odumire“. Smatra da takva inicijativa
uvek zavisi od jedinki. Pita se ima li neko ko će o galeri-
ji nadalje brinuti. Ne znam ni ja. Pričao sam mu o tome
što mi se priviđa kao bezbroj novih uzbudljivih izazova.
Zato sam i došao.
Radiću ubrzano na arhitekturi secesije! Najavio sam
se Lajošu Nemetu. Do Lajoša sam stigao tek posle podne.
Spavaću kod njih. Naravno, obojica znamo da će pretho-
335
diti dugi razgovor u noć – kao nekad! Doduše, sada će u
prvom planu biti mađarska varijanta secesije u gradovima
Vojvodine. Tako je i bilo!
23. 10. 1975, četvrtak
Naravno, upozoren sam da treba videti nekoliko izlož-
bi, nezaobilaznih. Znam da ću na to potrošiti čitav dan.
Ima šta da se vidi: Zlato Perua (Nemzeti Múzeum),
Egipat, iz zbirke berlinskih muzeja (Szépművészeti Múze-
um), Međunarodna izložba sitne plastike (Műcsarnok). Ko-
lege iz OMF pokazali mi neke od aktuelnih „zaštitarskih
akcija“ na Budimu. Uveče bili u pitoresknom podrumu uz
Vaci ulicu. Kerner mi obećao na poklon citru. Spavao kod
Lajoša.
24. 10. 1975, petak
Radio ceo dan u Sečenji biblioteci i u Dokumentációs
központu gde radi Lajoš. Veče, koncert peruanske muzike;
sa Lajošem, gosti kod svetskog putnika (Buci).
25. 10. 1975, subota
Lajoš mi poklonio knjigu: Mátrai László, Élmény és
mű804 („Gondolat“, 1973). Bio u Sečenji biblioteci, potom
još jednom pogledao Egipat! U povratku navratio u Sege-
din. Posetio arhitektu Bakonjija, kolegu koji istražuje sece-
siju, spreman uvek da pomogne, znalac! U Suboticu sam
stigao nešto posle 22 sata.
3. 12. 1975, sreda
Mika Jančikin u SIZ-u za kulturu obavestio me je da ne
mogu raditi katalog za izložbu Imrea Šafranja. Naravno, to
je zato jer ne mogu ništa objavljivati u Subotici!
U pozorištu jedinstvena predstava: Bertold Breht, Maj-
ka hrabrost i njena deca! Režirao je mladi režiser, mislim iz
Beograda, Ljubiša Ristić. No, mene fascinira nešto posve
drugo – scenografija Pala Petrika, znam ga još od kursa fi-
guralnog crtanja koji sam pohađao kao gimnazijalac. Divio
sam se njegovom znalaštvu, koloritu i lepršavosti oslikane
804 Laslo Matrai, Iskustvo i delo.
površine. Potom je radio samosvojne enformel kompozi-
cije – peskom!
Razgovarali smo o scenografiji nedavno. Svakom se
dopada. Sam Palika P. rado o njoj priča. Zaista, prizor je
veličanstven, scena se „kreće“, zastave se lepršaju pod
dejstvom ventilatora. Pozornica se okreće. Sećam se kada
je Subotica dobila, 1952. godine, prva u Vojvodini po-
kretnu pozornicu. Nisam ni mislio da ću se tešiti kako se
i naša stvarnost valjda „okreće“, možda će sve opet biti
u redu!
Za sada, tako je kako je. U zaštiti spomenika kulture
naći ću svoj mir. Ima se šta činiti. Intenziviraću istraživa-
nje, prvenstveno u Sečenji biblioteci. Pregledaću štam-
pu!
8. 12. 1975, ponedeljak
Podneo sam molbu za put u Mađarsku. Nameravam
ići 17. decembra.
11. 12. 1975, četvrtak
Autom Doma kulture pošli u Beograd (šofer Ken-
dereši, Bandika Levai i ja). Idemo na Svečanu akademiju
povodom 30 godina zaštite spomenika kulture u Jugosla-
viji (20. februara 1945. Nacionalni komitet oslobođenja
Jugoslavije – zapravo sam Tito – doneo je odluku o zašti-
ti graditeljske baštine). Sada, 20. februar biće proglašen
Danom zaštite spomenika kulture. Program će trajati da-
nas i sutra, odsešćemo u hotelu „Slavija“. Prvo smo poš-
li na Surčin, vozimo Bucu. Naš sin je stasao za vojsku!
Ide na odsluženje vojnog roka u Skoplje. Avion mu polazi u
9.45, a mi smo stigli u 8.00 da slučajno ne zakasni! Ispra-
tili smo ga!
U 11.00 je svečana akademija. Potom u hotel. Po-
slepodne bio da vidim izložbu Umetnost Nađbanje (Mu-
zej savremene umetnosti). U 18.00 u Narodnom muzeju
izložba o zaštiti spomenika kulture.
Centralni događaj meni bio je puštanje vode uz zvuke
fanfara u Terazijsku česmu – obnovljenu, „tempiranu“ za
ovu priliku, pred hotelom „Moskva“. Uzgred rečeno, „Mo-
skva“ je ukrašavan početkom veka „žolnai“ keramikom iz
336
Pečuja! Nakon svih programa, u Suboticu smo se vra-
tili kasno noću.
13. 12. 1975, subota
U 10.40 časova obavestio me je Bata K., upravnik
Doma kulture, da ne mogu putovati u Budimpeštu! Kao da
me je grom ošinuo, steglo mi se srce!
Kasnije, otišao sam do Kelebije da se smirim, samuju-
ći. Gledam potpise na ciglama iznad kamina. Stalno, poput
bacila vreži mi se u mozgu sumnja. Da nije možda ova za-
brana putovanja zapravo nečiji hir? Nedvojbeno, uprav-
nik zna da ja neću ići u komitet radi proveravanja istinito-
sti iznenađujuće „nečije“ odluke!
Opet se setih Proklete avlije Ive Andrića. Bio je u mla-
dosti zatvaran, potom je diplomata, ambasador u Berli-
nu baš uoči rata 1941. godine. Pomenutu „Avliju“ već je
bio koncipirao negde uoči svetske privredne krize, izme-
nio i objavio dvadeset pet godina kasnije. Čuveni je pi-
sac, dobitnik Nobelove nagrade, mudar čovek koji je
proučavao i savršeno spoznao „ljudsku vrstu“ u različitim
prilikama, posebno u višenacionalnoj sredini nekadaš-
nje Bosne.
Listam knjigu, iščitavam na preskoke, smiruje me: „/.../
sve se to razbijalo o glupost i nepoverenje toga činovnika.
– Neću ja, efendija, da lupam glavu o tom. Ja istoriju,
ili kako se to sve zove, ne znam. A bolje bi, čini mi se, bilo
i po njega da je ne zna ni on i da ne ispituje mnogo šta je
koji sultan nekad radio, nego da sluša ono što ovaj sadaš-
nji zapoveda.
I to je bilo sve. Stari kadija je gledao pred sobom toga
valiju. Bezbrk, sitan i usukan čovek, slabotinja i nemoćnik,
pet para hleba ne može stati u njega, a toliko zla može da
počini. Uvek sumnjičav i kiseo, od dve mogućnosti sklon
uvek onoj goroj, a kad se, ovako, od nečeg uplaši, on po-
staje strašan.“
15. 12. 1975, ponedeljak
Preminuo je čika Gušto Nađčilag (1902–1975). Odavno
se nismo videli otišao je u penziju iz muzeja kao prepara-
tor. Mnoge smo izložbe skupa pripremali. Bio je čuvar više
Likovnih susreta, naročito onih prvih na Paliću. Uvek je
hodao vukući noge, očevidno teško se kretao.
Nisam od njega doznao, ispričao mi je svojedobno
profesor Pančić: Gušto je bio uručitelj, poslednjih dana
okupacije dobio je par stotina „Sas behivó“,805 pretežno za
žitelje salaša na Đurđinu. Ko se ne odazove ovom pozi-
vu – da se u roku 24 časa javi u komandu već određenu –
ide na preki sud. Zna se, biće tretiran kao dezerter, kazna
je smrt streljanjem.
Gušto je znao da će za dan-dva doći kraj. Crvena ar-
mija i partizani su bili već nadomak! Jednostavno, nije
isporučio pozive! Uhvaćen je, tučen po tabanima, da
oda ko mu je bio nalogodavac ili saradnik. Nisu stigli da
ga ubiju. Samo su mu noge uništili. Pozvani vojni obve-
znici nisu otišli u nepovrat. Verovatno nikada nisu ni do-
znali ko im je usmerio sudbinu.
Mom ocu u Staparu bila je uručena pozivnica. Otišao
je! Ispratio sam ga na voz, tada sam ga i poslednji put
video.
26. 12. 1975, petak
Bačka Topola, žiri za dodelu likovne nagrade „Peter
Nađapati Kukac“. Nagradu smo dodelili slikarima Imreu
Šafranju i Bogomilu Karlavarisu.
Vrednovanje nagrađenih, 6. februara 1976 (petak),
pročitaću ja u Bačkoj Topoli prilikom dodele priznanja.
Tamo, izgleda, ne dopire moć kratkoumnih iz naše „avli-
je“. Zaista, gde nestaje doba na koje sam bio ponosan mi-
nulih godina?
Kraj je godine! Ne znam kako da ocenim prvu godinu
izvan muzeja. Buco leži u vojnoj bolnici, javio se pismom
– bolestan je.
Ove godine premešten je spomenik svetom Florija-
nu! Svojedobno, 1964. bio je dislociran spomenik Sveto
Trojstvo iz 1814. Navodno, „smetao je“ baš ispred Grad-
ske kuće. No, „Florijan“ – zaštitnik od požara, vredno skul-
ptorsko ostvarenje, postavljeno 1926. u park ispred fra-
njevačke crkve i samostana – sigurno nikom ne smeta i
805 „Vojnih poziva“.
337
zaista je estetski akcenat u sazvučju sa fasadom isto-
rijskog spomenika. Uklanja ga samovolja uspaljenih „či-
novnika iz avlije“. Podstaknuti „lovom na veštice“, oko-
miše se i na njega. Možda zato što liči na rimskog vojnika?
Mislim da je to rad vajara Mihalja Kara iz Budimpešte.
Radio je u Subotici pre Prvog svetskog rata, potom u Su-
botici i Novom Sadu krajem dvadesetih, odnosno počet-
kom tridesetih godina.
No, jedna lepa stvar! Zaštićena je kao graditeljska ba-
ština Sinagoga (1902), delo mađarske varijante arhitek-
ture secesije! To je rezultat službe zaštite spomenika kul-
ture!
***
11. 2. 1976, sreda
Bespomoćno ležećem slikaru koji više nikada neće
moći da stvara, Imreu Šafranju, uručili smo bačkotopol-
sku nagradu „Peter Nađapati Kukac“! Okupljeni u stanu
(ulica Braće Radića, nasuprot evangelističke crkve), pri-
sutni: Pal Ador, Bogdan Pjevač, mađarski slikari Čaba Re-
kaši (1937) i Bela Štetner (1928), učesnici zimskog saziva
kolonije, fotograf Laslo Dorman, Atila Černik, Lorika – su-
pruga Šafranjeva, Branka Dejanović, sada kustos u muze-
ju, Joška Ač i ja.
Kao i pre, ako su prisutni umetnici iz Mađarske, neiz-
bežno se pominju neka od imena! Naravno, govorili smo
o Kondoru, Čohanju, Lenkeiju i drugima. Ja sam, možda
prvi put javno, izrekao da mi kratak osvrt Pište Šoljmara o
Beli Kondoru deluje baš jezgrovitije od promišljanja Lajo-
ša Nemeta o Kondorovom slikarstvu. Složio se Čaba R. sa
mnom odmah. No, dalji razgovor je doveo i do neslaganja.
Rekoh da je Pišta Š. kod Štetnera „naslutio Bernara Bifea“,
sa čime se baš Bela Š. nije bezrezervno slagao. Ali podjed-
nako smo hvalili „ukorenjenost“ Čohanja. Sve u svemu,
tema za u beskraj. No, mi smo kod Šafranja jasno iskaza-
nim povodom, sve ostalo mora se potisnuti.
Rekao bih da nas Meštro (Imriška Šafranj) zabavlja
svežinom duha i nepokolebljivom verom u život. Narav-
no, zna i on da više neće hodati, odnosno da iz ove poste-
lje neće ustati, ruke više neće slikati... Govori, međutim
kao čovek nabijen voljom da – jednog skorog dana – za-
vrši sve ranije započeto! Mi, skupa sa njim, baš kao da u
sve to „verujemo“. Ja dolazim skoro svaki dan, usput mi je
između stana i Gradske kuće, navratim posle radnog vre-
mena. Odavno drugujemo! Pratim „odumiranje“ iz dana
u dan, sećajući se posve drugačijih vremena.
Naravno, svaki put padnu mi na pamet i oni kojih više
nema, a bili su mi dragi. Nezaboravan mi je Bela Kondor,
mislim da je on samo jednom ili dva puta direktno po-
minjao smrt, ako se dobro sećam. Uživo, jednom prili-
kom 1954. razgovarao sam sa velikim vajarem i mudrim
starcem Ristom Stijovićem. Tada je, onako uzgred, po-
minjao smrt kao „neizbežnu činjenicu“, ali koja se po-
tiskuje ostvarenjima bitnim za „opstanak u kolektiv-
nom pamćenju“. Valjda zato uvek kada sam pred njego-
vom skulpturom naslućujem harmoniju kao zalogu traja-
nja, čujem njegov govor koji nikuda ne brza, već odjekuje
u vremenu smiren, u izrečeno siguran! Preminuo je 1974.
kao osamdesetogodišnjak. Nekako nalik Šafranju govori
i nadasve mudar slikar i grafičar Sip (Dragoslav Stojano-
vić, 1920). Pretrpeo je infarkt! Svi smo bili uvereni da je
gotov. Preživeo je. Nedavno, bio sam u Beogradu, slučajno
video kako on „arhivira“ dokumentaciju. Pitam ga, ne-
smotreno: „Ko će dešifrovati sistem kada umreš?“ Nije
se zbunio! Održao mi je predavanje o logici njegovog
sistema, uveren da je „čitljiv svakom pametnom!“ Narav-
no, odaje utisak čoveka koji je siguran u to da ga je smrt
zaobišla, pa se i neće brzo vratiti po njega. Veoma volim
sa njim razgovarati, zapravo slušati jedinstvenog misli-
oca. Takav je i kao slikar. Brusi eksponat dok ne bude
nalik dragom kamenu! Svojedobno, rekao je u Senti (11.
septembra 1972) na sednici u koloniji: „Ja sam u koloni-
jama ispekao osobnost i od eklektika petorice profesora
postao slikar!“ Niko jezgrovitije nije sažeo svrsishodnost
pokreta umetničkih kolonija. Šta bi trebali reći studenti,
samouki slikari i „poletarci“ – učesnici kolonija?
10. 3. 1976, četvrtak
Bio sam danas u Somboru. Fotografisao Vajdingerovu
palatu, Robnu kuću, Muzičku školu i još neke građevine iz
338
godina prekretnice vekova. Navratio sam u galeriju kod
Milana Konjovića. Naravno, pominjali smo doba koje je
prošlo. Reč po reč i stigosmo do prve auto-trke, koja je
održana na putu između Subotice i Sombora, 9. i 10. sep-
tembra 1905. godine! Na to reče Konjović: „Moja tetka je
svojim automobilom ’fiat šport’ učestvovala...“
Naravno, ja tome dodadoh i našeg svestranog spor-
tistu Ivana Sarića (1876–1966), koji se takmičio vozeći bi-
cikl, motorbicikl, čak je i u Parizu vozio automobil,
uzleteo na vlastitom aeroplanu, ako pamtim oktobra
1910. godine! Postoji plakat u subotičkom muzeju!
„Leteo je on ranije...“, počinje najprirodnije da priča
Milan, „ja sam gledao! Sarić je bio prijatelj moje tetke. Po-
vela je Justina i mene, išli smo u Suboticu da bismo gle-
dali uzletanje Ivana Sarića. Leto je bilo, školski raspust,
velika vrućina. Kada smo izišli iz automobila bili smo
kao Crnci, crni od prašine. Njen auto, otvoren, ’šport-
ski’ dvosed; brat Justin i ja sedeli smo pozadi, kao u
paktregeru, kada se otvori ima sedišta za dve osobe. Jako
smo se smejali gledajući jedan drugog...“
Konjoviću, zaokupljenom mnoštvom detalja, najma-
nje je bilo zanimljivo da mi govori o samom uzletanju ae-
roplana. Onako uzgred, rekao bih, čuo sam bitno: „Aero-
plan je na ledini prvo poskakivao kao jarac, onda uzle-
teo i napravio krug, možda dva ili više, pa se spustio...“
Sasvim slučajno, znači, čuo sam činjenicu, ispričao mi
je očevidac! Naime, zna se da je Edvard Rusjan, slovenač-
ki pilot, nešto ranije, u jesen 1909. uzleteo. Sarić je „zva-
nično“ leteo 16. oktobra 1910. iznad subotičkog hipo-
droma naočigled ogromnog mnoštva gledalaca. Rusjan
se januara 1911. godine razbio o zidine Kalemegdana i
poginuo naočigled Beograđana.
Posle rata, kao gimnazijalac, posmatrao sam trke. Naj-
stariji učesnik, pobednik na svome motociklu, 1950. go-
dine bio je Ivan Sarić – vremešan, ali vitalan. Tada sam
prvi put ja video „uživo“ i upoznao „letećeg Subotičani-
na“, poznatijeg po tome što je igrao fudbal na prekret-
nici vekova, pored ostalog i na meču u Beogradu,
kada je javnosti prestonice Srbije demonstrirana „nova
igra“ – nogomet! Ugledne ličnosti, među njima i kralj, bili
su oduševljeni. Srpski monarh bio je mlad, iste godine ro-
đen kada i činovnik u subotičkoj varoškoj administraciji –
koji se u slobodnom vremenu bavio riskantnim, čak „vrato-
lomnim“ aktivnostima.
Smrt, nedvojbeno izvesna i neizbežna, uvek je „neo-
čekivana“. Nekog pokosi, a drugog „zaobiđe“. Kad-kad
bespomoćni paćenici dotrajavaju iščekujući da dođe, a
nje nema pa nema. Potom, nekoga pamtimo dok smo
živi, druge zaboravimo „kao lanjski sneg“.
Ivan Sarić bio je probni pilot u vreme Prvog svetskog
rata. Posle Drugog svetskog rata, samouvereno, sa tu-
gom što u tome neće učestvovati, reče: „Budući avioni
izgledaće kao puščani metak. Neće proći ni deset godi-
na pa će avioni leteti bez krila, kao raketa, nevjerovatnom
brzinom...“ (Pribeležile novine „Hrvatska riječ“ 2. novem-
bra 1951. u tekstu pod naslovom: „Posjeta zaslužnom ve-
teranu avijatike“.) Eto, to je dakle stvarnost!
31. 3. 1976, sreda
Veoma rano pošao sam u Peštu. Koristim tri dana
odsustva sa posla. Prvi put molio sam odsustvo „radi
obavljanja privatnih poslova“.
Pište Šoljmara nema! Otputovao je u Japan! Odavno
znam da mu je želja da vidi Tokio. Ispunilo mu se, ko zna
na koji način.
Veći deo dana proveo sam sa Lajošem Nemetom. Nje-
gov sam gost i na spavanju. Zapravo, tema naših razgovora
je Nagybánya és a vajdasági művésztelepek.806
Lajoša odavno zanima Bečkerek, veza Gödöllői mű-
vésztelep és a nagybecskereki Streitmann Antal.807 On
je nedvojbeno prvi vojvođanski „dizajner“, jedinstven li-
kovni pedagog, sjajan slikar, etnolog. Domaća radinost
(szövőtanműhely, becskereki szőnyeggyár808) koja će se
806 Nađbanja i vojvođanske umetničke kolonije.
807 Umetničke kolonije u Gedeleu i bečkerečkog Antala
Štrajtmana.
808 Radionica za tkanje, bečkerečka fabrika tapiserija.
339
bokoriti do poznate „torontáli szőnyeggyár“,809 zapravo je
njegov uspeh, kao što su i nagrade za tapiserije na izlož-
bama u evropskim centrima delom i rezultat njegovog
svestranog aktivizma u Velikom Bečkereku, baš u skladu
sa onim što reče Lajoš Kašak – „aktivizam u prvom licu
jednine“.
Koja li je to moćna ličnost da u provinciji pokrene du-
hove i načini u njoj središte internacionalnih domašaja?!
Nedvojbeno, energiju je crpeo iz „priključka“ na Evropu
kroz Nađbanju.
1. 4. 1976, četvrtak
Danas smo Lajoš i ja bili u Kerepesi temető. Prvi put
sam bio, zaista je doživljaj koji će trajati! Bili smo kod Ju-
dite Kondor. Veče uobičajeno, kao i uvek imamo tema u
beskraj.
2. 4. 1976, petak
Dan sam proveo obilazeći izložbe. Potom smo Lajoš i
ja zaseli razgovarati. Kući sam pošao nešto pre ponoći.
Usput, razmišljao o tome kako su mi raniji dolasci bili
puniji i naravno raznovrsniji.
Posebno mi je žao što nije bilo Pište Šoljmara. Koli-
ko se radujem što će se vratiti ispunjen jedinstvenim do-
življajem, toliko mi je žao što se nismo sreli. Nekako, dru-
gujem sa njim više toplinom prijateljstva. Nalik jedinstve-
nom drugovanju sa Belom Kondorom koji mi je bio ne-
ponovljiva spona sa beskrajem kosmosa ljudske kreativ-
nosti, ali i biće nužno za običnu svakodnevicu, više od bra-
ta. Sa Šoljmarom, pak, odlazili smo na Margitsiget da
se kupamo. Odjekuje mi u zaumlju tihi glas i sporo nizanje
reči, kada je Pišta Š. rekao: „Az iroda nem kocsma hogy az
ember állandóan benne üljön! Vigyázni kell arra hogy a fo-
glalkozás munkává ne fajuljon.“810
U tome „nije kancelarija birtija, pa da stalno u njoj se-
diš“ jeste humor, ali on upozorava „treba paziti da se za-
809 „Torontalske fabrike tapiserija“.
810 „Kancelarija nije krčma da tu budemo stalno! Mora se
paziti da zanimanje ne pređe u posao.“
nimanje ne izmetne u rad“, a to nije šala! Naime, sam mr-
zim one ljude koji se do te mere poistovete sa profesijom
da postaju nametljivi i zaista dosadni. Nekako se učaure i
samom sebi liče na ikonu – iščekujući da joj se i svi osta-
li klanjaju. Naš zajednički rad uvek je bio strastveni an-
gažman u zadovoljstvu činjenja, a ne „radni zadatak“. No,
biće još dana!
9. 4. 1976, petak
Bata K, upravnik, u prisustvu Mladena K., našeg prav-
nika, obavestio me – naravno usmeno – da mi nije do-
zvoljen odlazak na Kongres istoričara umetnosti Jugo-
slavije u Ohrid!
Znači, neću ići u Ohrid na prvi kongres! Onemogućio
mi je to „usukan čovek, slabotinja i nemoćnik“, neko, samo
naslućujem ko bi mogao biti. No, svakako moćni čauš iz
„proklete avlije“ – u koju nam se izvitoperila stvarnost.
Krivo mi je! Prvenstveno zato jer sam jedan od orga-
nizatora prvog okupljanja istoričara umetnosti Jugoslavi-
je! Postigli smo to u okviru „Likovnog susreta“ 1. i 2. ok-
tobra 1966. godine u Subotici. Bilo je nezaboravno. Oku-
pilo se preko stotinu istoričara umetnosti. Urađeno je
sve kako treba, ipak morali smo okupljanje preimenovati
u Prvi skup istoričara umetnosti Jugoslavije. Usprotivili su
se pojedinci u republičkom jezgru jednog društva, iako su
istoričari umetnosti došli samoinicijativno. Sve u svemu,
ovo je sada prvi kongres. Onda je, mislim da sam u pra-
vu, nacionalistički inat razbucao inicijativu zajedništva.
Sada, pak, ja neću učestvovati zbog kratkoumlja sumnji-
čavih moćnika koji slute da im nešto izmiče.
Poslaću, svakako, prijavljeni moj prilog: „Mađarska va-
rijanta arhitekture secesije u Subotici“.
12. 5. 1976, sreda
Bio mi je u 11 časova u kancelariji Đeze Bordaš, ured-
nik u časopisu „Hid“.
Dugo smo razgovarali. Dogovorili sa Bordašem da
za „Hid“ pišem o Jožefu Pehanu. Drago mi je! Imam ma-
terijala, koristiću se tom građom da radim. Jednom će
prestati, valjda, samovolja neostvarenih i narcisoidnih
340
gnjida koje imaju „partijsku knjižicu“! Čudno mi je, naime,
da mogu biti profesor u gimnaziji i predavati mladima, a
ne mogu otići na kongres struke kojoj pripadam. Oče-
vidno, zavladalo je neko ludo doba. Mislim da vreme u ko-
jem sve drugo potiskuje permanentna sumnja u svakog
predstavlja početak kraja, poput pojave znakova trulje-
nja koje na kraju obara i najmoćnija stabla.
Rastao sam se od Bordaša, obećavši tekst za „Hid“.
Poslaću ga početkom juna.Po Bordašu poslao fotografije
koje je tražio Joška Ač.
4. 6. 1976, petak
Poslao sam danas tekst „Pechán József és a na-
gybányai neók“!811 Zadovoljan sam, petak je, pošta će is-
poručiti u ponedeljak. Bordaš će dobiti na vreme, po do-
govoru. Gabor Silađi telefonirao – danas je umro Drago-
slav Sojanović Sip! Infarkt, koji ga je udario pre nekoliko
godina, napokon ga je sada dokrajčio.
Odjednom sam osetio neku prazninu. Sve mi se privi-
đa beznadežnim. Očevidno, ništa se ne može planirati.
Jednostavno, smrt je uvek tu poput senke koju ne može-
mo nikada zaobići – „prati nas kao senka“, tako se uo-
bičajilo reći. Ipak, uvek je vest o smrti iznenađujuća.
Sip se ponašao tako normalno, radio je i bio vedar.
Onako smireno vedar, takvog ga pamtim. Sada razmi-
šljam i ne mogu da dokučim: da li je vešto znao skriti oče-
kivanje smrti ili je, zaista, verovao da ga je poštedela na
duže vreme?
2–11. 8. 1976.
Műemlékvédelem, Egri nyári egyetem.812 U povrat-
ku, 11. avgusta (sreda) navratio sam u Peštu! Čekao me
je Šoljmar u Nemzeti galeriji. Ručali smo skupa, nije nas
mrzelo da idemo u „Aranjkapcu“, ali nismo potom išli na
kupanje. Sve u svemu, proveli smo vreme u razgovoru. Za-
pravo, ja sam ćutao, a Pišta je meni pričao o Japanu! Ned-
vojbeno, to je posve drugi svet, slutim da je Pišta Japan
811 „Jožef Pehan i nađbanjski neoši“.
812 Zaštita spomenika, Letnja škola u Egeru.
doživeo kao nešto nalik izmišljenoj, nestvarnoj stvarnosti
kakvu bi svako poželeo kao vlastitu realnost. Ipak, priznao
je da nikada ne bi mogao tamo živeti!
Priči nikad kraja. Pošao sam iz Pešte u 23.45. Do-
bio pred polazak malu knjižicu: Solymár István, Csohány
Kálmán813 (Képzőművészeti Alap, Budapest 1976).
Gledali smo fotografiju Čohanja i komentarisali, zapri-
čali se, Pišta mi nije ni potpisao! Pošao sam. Na jednom
parkingu sam morao malo odspavati. Stigao u Suboticu,
već je bilo jutro narednog dana.
19. 9. 1976, četvrtak
10 sati, sednica: Sinagoga! Prisutni: Vito Ružić od stra-
ne opštine, Mika Jančikin, sekretar SIZ-a za kulturu, An-
tun Kovačić Bata, upravnik Doma kulture, Bandika Levai
i ja. Zadatak nam je da dogovorimo, potom pripremimo
tekst (materijal) o Sinagogi, restauraciji i revitalizaciji.
Predložio sam da odmah tako radimo – predlažemo
restauraciju, nikako neki „krpež“ radi toga da bi se mogla
koristiti. Složili smo se! Čak, predložićemo da se najpre
skine kupola (ona je najugroženiji deo) i temeljno obnovi.
Šta će od svega biti – ne znam. No, svakako, želja mi je
da se sinagoga dovede u red. Mislim da je ona gradi-
teljska baština međunarodnog značaja! To je specifičan,
jedinstven objekat – vesnik dvadesetog veka. Posebno,
ona je tehnički nešto sasvim novo u ovim našim prosto-
rima tih godina. Mislim da je i to zanimljiv momenat – da
Jevreji hoće dekoracijom naglasiti pripadnost mađarskom
nacionalnom korpusu.
26. 9. 1976, nedelja
Na predlog Kamberovića, Bandika L. i ja, sa Tošom
stolarem, lepo u tišini bez prisustva „publike“, vratili re-
staurirane vitraže u prozorske okvire gde su nekada i
bili u Velikoj većnici Gradske kuće. Slučajno, Matija Mo-
lcer je svirao na klaviru dok smo radili. Bilo je dovolj-
no svetla. Doživljaj nezaboravan! Nema sumnje – rad
dvojice majstora! Mikša Rot i Šandor Nađ (?). Šest kralje-
813 Ištvan Šoljmar, Kalman Čohanj.
341
va su sigurno ostvarenja umetnika koji je pripadao koloni-
ji secesije (Gödöllő). Rot je „stara škola“. Kraljevi su zaista
dela primerena vremenu prekretnice vekova! Vrhunska
ostvarenja primenjene umetnosti.
8. 10. 1976, petak
U 4.00 pošao sam u Mađarsku. Dobio sam dozvolu od
Kamberovića (od 6. oktobra nije više Bata Kovačić uprav-
nik), idem, zapravo, posve privatno. Hoću da se vidim sa
Pištom Šoljmarom, posetiću i Lajoša Nemeta.
Bilo mi je u Pešti lepo. Šoljmar je ponosan na mono-
grafiju Ištvana Nađa. Štampa se ili možda priprema. Pišta
tako govori kao da je gotova. Popili smo „áldomás“!814
Vratio se u ponedeljak u 2 sata. Odspavao, na posao
došao tačno na vreme.
1. 12. 1976, sreda
U 9.35 Josa mi telefonirao. Ruža G., koleginica u banci,
bila je u Pešti i donela vest –Ištvan Šoljmar umire! (Ako
već nije u međuvremenu preminuo.) Sedim zbunjen. Bele-
žim (zašto to radim – nemam pojma). Sve u svemu, ni sam
ne znam šta, zapravo, hoću sada da uradim.
Telefonirao sam u Peštu. Nema Lajoša! Ne mogu dru-
gog tek tako pitati. Nazvao sam Gezu Tripolskog, on ima
puno poznanika, reći ću mu da se raspita. No, čim sam
progovorio, rekao mi je da i on nešto zna. Toliko koliko
znam i ja. Mislim da su njegove informacije pouzdane!
No, svakako, otvaraću izložbu Šafranja u Hodmezeva-
šarhelju. Otputovaću, znači, prethodno u Peštu! Ipak, na-
zvao sam Nemzeti galeriju. Pitao za Šoljmara. Kažu da
je u bolnici, prema tome živ je!
4. 12. 1976, subota
Pošao sam u Peštu u 4 sata. Na kratko navratio do Ti-
bora Bakonjija u Segedin. Stigao u Budimpeštu u 11 časo-
va (kod Magde kući). Dobio sam potrebne upute, kod Pište
Šoljmara sam stigao u 12.45 (Vojna bolnica, čekali su me,
morao sam obući beli mantil, valjda je zbog zaraze). Bol-
814 „Blagoslov“.
ničarka mi je pokazala stolicu gde da sednem, rečeno
mi je da se ne muvam po sobi. Potom je otišla, s tim da će
povremeno navraćati.
„Maguk most nyugodtan beszélgessenek!“,815 ostado-
smo sami Pišta i ja. On tamo u krevetu, ja na stolici u dnu
kreveta. Jedan od drugog na razdaljini „dužine jednog čo-
veka“. Posmatramo se oči u oči i ćutimo. Mislim da on zna
zašto ja ćutim! Ne mogu da progovorim, ne znam zašto,
steglo se grlo, ako zinem zaplakaću. To svakako ne smem!
Iako neću, znam, ovo je poslednji susret. Ipak, ne ve-
rujem. Ako je sada živ, onda nema razloga da i ne ostane
živ. Nije normalno da umre jedan od retkih, najiskrenijih
prijatelja koje sam ikad imao. Kondor i Šoljmar! Dva bića
koja nisu samo kolege, ili možda prijatelji, oni su zaista
neponovljivi po bliskosti. Jednako smo mislili, disali,
istim se stvarima smejali, istim očima posmatrali svet i
u svemu se slagali! Kada čitam tekstove Pište Šoljmara,
uvek mislim da bih ja isto hteo i „znao“ napisati.
Ne znam više kako i zašto, ali prvi je progovorio Pišta.
Jednostavno, izbrisalo se i samo to znam da je pričao o pe-
canju! „Ja, ha nem áprilisban, de biztosan szeptemberben!“,821
– Végre időm lesz, horgászni megyek! Van egy patak,
tiszta természet, ember oda nem jár. Sok a hal benne. Gye-
rekkoromban kedvem volt de időm nem volt, a patak ott
van nem messze ahol születtem... Onnan jött a Pajti ku-
tyus Pestre!816
Slušao sam monolog – nikad ga nisam čuo da govori o
pecanju – to me je vratilo u normalan kolosek. Setih se da
nešto kažem, da se uključim u razgovor...
– A Kondor Bélának a műtermében volt a polcon
egy könyv a horgászatról, szépet tudott mesélni a ha-
lakról és a pecélásról. Én, csak egyszer, háború idejé-
ben, Zomborban a Pávlik testvérekkel mentem a kanális-
815 „Vi sada mirno razgovarajte!“
816 Najzad imam vremena za pecanje! Ima jedan mali po-
tok, netaknuta priroda, čovek tamo nije kročio. Bogat je ribom. U
detinjstvu sam voleo pecati, ali nisam imao vremena, potok je u
blizini mog rodnog mesta... Odatle je došao kuca Pajti u Budim-
peštu!
342
ra, egy házban laktunk, a fiatalabbal együtt jártam iskolá-
ba. Ők ketten fogtak halat nem is egyett, én csak néz-
tem a vizet mint az árva szamár. Elhatároztam hogy soha
többé nem fogom tétlenűl a halat várni.817
– Nem is neked való, nem vagy olyan alkat818 – na-
smešio se Pišta. – Te a halakról csak akkor beszélsz ami-
kor magyarázod hogy szoktad bográcsban főzni a „leg-
jobb“ halászlét. Bevallom, tetszett nekem amikor mesél-
ted hogy a rokonod a Dunából meritett a bográcsba vizet
Gombosnál...819
Pišta Šoljmar se sećao (!) da sam mu govorio o ku-
vanju riblje čorbe nekad kod Bogojeva, pre rata. Upamtio
je ceo ritual o biranju ribe i sve ostalo. Naročito taj deo o
čistoj dunavskoj vodi, jer se u njoj najbolje može skuvati
riba. Naravno, potanko mi je objašnjavao da je voda nje-
govog potoka još uvek kristalno čista kao pre rata. Prema
tome, i ribe u njoj su zdrave. Sve u svemu, „ha minden jól
megy akkor már tavasz végé...“820
Uhvatio sam se „kao pijan plota“ i odmah nastavio da
je riba najbolja kada je u mesecu slovo „r“...
potvrdi Pišta.
Bilo mi je drago! Našli smo tako temu, dijalog se pre-
plitao oko pecanja i kuvanja i oko čiste vode, odnosno ne-
taknute prirode, onog najbitnijeg detalja – kako je tamo
gde on namerava pecati voda čista, a predeo nezagađen.
817 U ateljeu Bele Kondora je bila knjiga u vezi sa peca-
njem, umeo je lepo da priča o ribama i pecanju. Ja sam samo jed-
nom za vreme rata išao na kanal, u Somboru sa braćom Pavlik, ži-
veli smo u istoj kući, a sa najmlađim sam išao u školu. Njih dvoje
su upecali mnogo riba, ja sam gledao u vodu kao tele u šarena
vrata. Odlučio sam da više neću za džabe čekati ribu.
818 To nije za tebe, nisi taj tip čoveka.
819 Ti o ribama govoriš samo onda kad objašnjavaš način
na koji si navikao da pripremaš „najbolju“ riblju čorbu. Priznajem,
jako mi se sviđalo kada si pričao da je tvoj rođak vodu za riblju čor-
bu uzeo iz Dunava kod Gomboša...
820 „Ako sve bude kako treba onda već krajem proleća...“
821 „Svakako, ako ne u aprilu, onda u septembru!“
Potom, ćaskali smo redom o svemu i svačemu – sve je
bilo „kao nekad“...
Jedva da smo pomenuli bolnicu, ležanje u njoj, bolest
i tome slično. Pitao je za Kaću i Bucu, znao je da nam
sin služi vojsku u Makedoniji. Rekoh mu da je sinoć do-
šao na par dana odsustva. Nije pitao kako i zašto sam
se našao baš danas u Pešti. Imao sam spremljen odgovor,
siguran da će da me pita. Pošto nije, rekoh uzgred da idem
sada iz Pešte u Hodmezevašarhelj. Sutra otvaram tamo
izložbu Imreu Šafranj. Pišta je znao Šafranjeve slike. Nije
poznavao slikara lično, ali mu je bilo poznato da je nepo-
kretan, ležeći i beznadežan bolesnik.
„Borzasztó érzés lehet, tudni hogy nem fogsz felkel-
ni többé...“822
Tek kasnije, kada sam odlazio (u 14.15) pade mi na
pamet, prošla mi je jeza niz kičmu: ni jednom rečeni-
com nije okrznuta „dalja saradnja“. Pišta nije pitao ni za
Galeriju slikara Mađara, nije ništa rekao o Ištvanu Nađu
i monografiji...
Dok sam vozio prema Segedinu, izjedale su mi utro-
bu misli-pitanja: da li je Pišta Šoljmar mene pravio „bale-
kom“? Očevidno, slutio je ili znao svakako više nego što je
pokazivao! Meni je glumio, možda i samog sebe obma-
njivao. Kako i zašto baš tema o pecanju – vremenu koje
je dangubljenje? Doduše, provodili smo dosta vremena
na plivanju, voleo je i on prirodu... Ali nikada pre nije po-
menuo da mu je neispunjena želja ribolov. Čak ni onda
nije tako nešto pominjao kada smo u Baji, odnosno Barač-
ki, satima naglabali o ribljoj čorbi, kada sam mu pričao o
Dunavu, kuvanju kod Bogojeva, o mom tetku koji je ku-
vao najbolju riblju čorbu od najlepših riba, koje sam baš
tamo kod „našeg ribara“ i nigde drugde gledao zadiv-
ljeno, kao mališan i poslednji put kao dečak desetogo-
dišnjak, uoči rata.
No, mislim da su svi preterali! Šoljmar je nesumnjivo
teško bolestan. Mislim da ipak nije smrt na pragu. U sva-
kom slučaju, „teatar“ je bio želja mog „starijeg brata“ da
me poštedi sramote plakanja.
822 „Sigurno je užasan osećaj ako znaš da više nećeš ustati...“
343
Nisam otišao u Hodmezevašarhelj, nisam navratio ni
kod Bakonjija. Otišao sam u hotel „Tisa“, popeo se u sobu
i sedeo, razmišljao, pisao, utroba mi se grčila.
Čvrsto sam odlučio da ubrzo opet pođem u Peštu. Pi-
taću tada Pištu o toj opsesiji ribolovom, ali prvenstve-
no – tražiću da mi detaljno objasni gde je ta rečica sa
čistom vodom, naročito gde je ta „bakter ház a vasút
mellett“823 njegovog detinjstva. Jedno je, međutim, sigur-
no – ne verujem da će moj Pišta Šoljmar ikad u životu
sedeti i pecati!
Setih se, odjednom, kako je u maloj monografiji o
Čohanju upečatljivo pisao o „zavičajnoj ukorenjenosti“,
pominjao Kondora više puta, stavljao ih jednog pored
drugoga!
„Kondor Béla volt – és ez a ’volt’ azóta visszavonhatat-
lanul kétszeres értelmű – a faltörő, a szenvedélyes vezér-
egyéniség. Mellette Csohány Kálmán a töprengő, megtar-
tó, a rohanó időben is helyben gyökerező. A parhuzamos
alkotó-kettősök együttes fellépésére nagy példák egész
sorát találjuk nálunk, elég Petőfi és Arany, vagy Ady és
Móricz nevét emlitenünk.“824
Pamtim deo rečenice: „/.../ a rohanó időben is hel-
yben gyökerező.“825
Ukorenjen! Naravno, čujem i ritam reči govora Čoha-
njevog, paorskog. Kondor i Čohanj! Cenim stvaralaštvo i jed-
nog i drugog. Rekao bih da su oni dva sveta, ali su podjedna-
ko „ukorenjeni“, prvenstveno iskrenošću kreativnog anga-
žmana u ime čoveka danas!
„A keletkezés és elmúlás kérlelhetetlen törvényének
823 „Bokternica pored železničke pruge“.
824 „Bela Kondor je bio – i ovo ’bio’ ima neporecivo dvo-
struko značenje – čovek koji utire nove puteve, strastveni vođa.
Pored njega je Kalman Čohanj mislilac, suzdržan, u vremenu ubr-
zanog života staložen. Za zajedničko delovanje paralelnog stva-
ralačkog jedinstva možemo naći celu paletu primera, dovoljno je
spomenuti imena Petefi i Aranj, ili Adi i Moric.“
825 „/.../ u vremenu ubrzanog života staložen.“
súlyos világa a Csohányé“,826 napisao je Šoljmar. Isto se 5. 12. 1976, nedelja
može reći i za Kondora! Samo, mislim, Čohanj crpi povo-
Hodmezevašarhelj. Stigao sam u 11 časova da bih
de iz paorskog okruženja, osluškujući moćnu lapidarnu re-
prethodno video postavljenu izložbu. Otvaranje je u 12
čitost narodnog pevanja. Bela Kondor, pak, kao varoško
sati proteklo uobičajeno. Veoma malo prisutnih! Očevid-
dete, u stvaralačkoj posvećenosti živopisaca minulih ve-
no, nije ovo sredina za neke buntovnike poput Šafranja
kova video je ishodišta svog angažmana za usud ljudski,
ili Kondora.
tačnije sudbinu „raspetog čoveka“.
Posle na ručku u hotelu „Béke“ sa starijim Kurucom i
Provodio sam vreme sa jednim i drugim u raznim
od mene nešto mlađim Fodorom. Slikari su, čelnici i orga-
prilikama. Čohanja sam čak sretao iznenada, gde nisam
nizatori likovnog života, kao i rada slikarske kolonije. Ku-
ni mislio da će biti. Bili smo i trojica zajedno. Proveli
ruc je, svojedobno, izlagao na Bijenalu u Veneciji 1962.
smo nezaboravan dan skupa, družeći se sa kolegama
godine. Naravno, setio sam se! Pominjali smo i starog
u Miškolcu.
Vinklera, mudrog profesora. Bilo je još nekih slikara,
Nešto me kopka! Kako to da se nikad nigde nije upri-
koji nisu impresionirani Šafranjem. No i ja nisam naročito
ličila „trojka“: Kondor, Šoljmar i ja? Čak ni slučajno da
oduševljen njihovim narodnjačkim shvatanjem uloge li-
se na istom mestu sretnemo.
kovnog stvaralaštva. Vratio sam se u Suboticu već pred-
Kondor i Čohanj su se družili, nedvojbeno atelje u Miš-
veče. Doduše, zima je! „Mrak mi je pao“ pre, nisam mogao
kolcu imao je u tome neku ulogu. Očevidno, Šoljmar je sa
slušati neka naklapanja.
Čohanjem bio blizak, nema sumnje da je Kondora zaista
Niko nije komentarisao moju jučerašnju posetu bole-
cenio. Čuvenog pesnika Lasla Nađa, prijatelja Kondoro-
snom Šoljmaru! Začudilo me je i to da niko nije prihvatio
vog, doduše, takođe nisam upoznao. Propustio sam prili-
razgovor o maloj monografiji Kalmana Čohanja, koju sam
ku čak i kada je isti dolazio kod Šoljmara. Sve u svemu, ima
pomenuo u želji da podstaknem temu savremenog od-
osoba u ovom našem kolopletu koje su mi izmakle. Me-
nosa prema tradiciji, odnosno moguće sazvučje! Njihova
đutim, čudno je i to da nikada oko jednog stola nismo
„ukorenjenost“ nije bokorenje iz polazišta – narodnog
sedeli Šoljmar, Kondor, Lajoš Nemet i ja!
ili nacionalnog – sklada sa iskonskim ljudskim iskustvom
Kako je to moguće, zaista, da nismo na istom mestu u
„nadigravanja“ čoveka i prirode. Palanačko pozivanje na
isto vreme, istim razlogom bili na okupu? Baš nikad! Ko je
neponovljive uzore panonskog slikarstva zapravo je ne-
koga izbegavao? Kakav razlog je to mogao biti da se tri
giranje savremenog, istinskog kreativnog nagona! Slutim
moja prijatelja ni slučajno ne sretnu u mom prisustvu?
da je to dodvoravanje, prihvatanje soc-realističke ili ma-
Nikada ni jedan nije mi rekao ružnu reč o drugoj
lograđanske kaljuge. Uostalom, mnogi iz ovog kruga nisu
dvojici ili jednom od njih. Čak ni Kondor, recimo u šali,
dostojni Janoša Tornjaija (1869–1936).
nije kritikovao Šoljmara, kao što je znao, na primer, reći o
Lajošu. Onako uzgred, čuo sam od posve drugih oso- ***
ba, da Lajoš i Šoljmar u mnogo čemu nisu istomišljenici,
4. 1. 1977, utorak
ali mi niko nije obrazložio u čemu se to oni ne mogu
složiti. Da li tinja među njima nešto iz prošlosti? Tokom prepodneva otišao sam u bolnicu. Pretpostav-
Mislim da to nikada neću doznati, neću pitati da ne ljam po simptomima, opet ću dobiti ekceme! Ako bukne
iskopam nešto neželjeno. koža, zaglaviću u bolnici, kao 1962. pre odlaska u Mađar-
sku. Imamo dogovor od tada – kada naslutim da se jav-
lja, odmah na kožno odeljenje! Jeste! Smestili su me u
826 „Neumoljivi zakoni rađanja i prolaznosti pripadaju Čo-
sobu 533, došao sam blagovremeno, nadam se brzo će
hanjevom svetu.“

344
biti sanirano. Sada je lekar dr Silađi, nema više mog dra-
gog dr Štajnfelda. Nažalost, on sumnja na gljivično obolje-
nje, tako me leči. Videćemo! Sigurno ću ležati više dana.
6. 1. 1977, četvrtak
Bila mi je Kaća u poseti, donela knjigu Mome Kapora
Provincijalac. Posle 20 časova sišao sam u hol. Javiću se
odatle Kaći telefonom da poželim „laku noć“.
Kaća me obaveštava da je stigao telegram od Lajoša
Nemeta: „A Solymár István meghalt.“827 Preminuo je juče,
a o sahrani će me obavestiti. Popeo sam se nazad u sobu
i nastavio da čitam kako ne bih mislio. Završio sam knjigu
u 1.40 sada već narednog dana.
Upisao sam sebi kratko – smatram knjigu izuzetno
vrednim svedočenjem o vlastitoj generaciji, knjigom koja
plemenitim nezaboravom hrani ljudsko u čoveku.
Naravno, mislim zapravo na Pištu Šoljmara, pominju-
ći reć nezaborav. Ja zaista ne bih želeo nikada zaboraviti
Šoljmara, pomoć koju mi je pružao i nadasve oplemenju-
juće druženje. Bio je od mene stariji, iskusniji, razbori-
tiji. Filozof na neki poseban način. Nije voleo brzopletost.
Nametao je ritam „usporenog filma“, nije bio sklon odu-
ševljavanju. Držao se onog, po paorskom: „A jó munká-
hoz idő kell!“828
Zanimljivo, tek sada o tome razmišljam – samo je Pišta
Š. bio skeptičan. Jedini od mojih mađarskih prijatelja nije
smatrao da je Jugoslavija „obećana zemlja“. Sećam se, jed-
nom mi je iskazao sumnju: šta će biti posle smrti Tita?
Pominjao je svojevremeni razgovor sa Mahmutom Bakali-
jem, koji je navodno tvrdio da će se zemlja raspasti. Ja sam
tada, iznenađen, posumnjao u njegovu političku zrelost.
Zaista je to nemoguća ideja jer, posle svega, mislim da je
Jugoslavija nadasve razborito društvo. Doduše, „prokle-
ta avlija“ našeg aktuelnog ludila i moja „nepodobnost“ ne-
kako daju za pravo Šoljmaru. Kao da u našoj zbilji buja
sumnjičavost i duh inkvizicije, više se oslanjaju na po-
korne „partijaše“ nego na intelektualce koji razmišlja-
827 „Umro je Ištvan Šoljmar.“
828 „Za dobar posao potrebno je vreme!“
345
ju. Neki „metafizički strah od mislećih“ sve više nas čini
sličnijim bivšim vremenima. Uostalom i ja, eto, iz dana
u dan svedok sam nebuloza, trpim osionost primitivnih,
nedoučenih, servilnih i sujetnih poslušnika. Možda su
baš oni ta latentna opasnost, a ne kritički naboj mi-
sleće manjine?
No, Pištu neću pamtiti po tome. Nismo u razgovo-
rima „politizirali“, naprotiv! Možda je bilo više humora
nego u dijalozima sa Kondorom, ali i isto toliko ozbiljnih
dijaloga, prvenstveno kroz prizmu čovekove kreativnosti.
Bilo je više sporta (plivanja), a manje pušenja cigareta uz
čašicu „votke viborove“ ili vinjaka. Bilo je još nečega čega
sa Kondorom nije bilo. Šoljmar je nadasve zabrinuto raz-
mišljao o sudbini Mađara u Rumuniji. Bio sam svedok kada
je brižno pomagao umetnike koji su otud došli u Peštu, od-
nosno njemu se obratili za pomoć i podršku. Šoljmara više
nema. Neću moći da raspravim ono što sam hteo. Gotovo!
Smrt, koliko god neumitna, izvesna, uvek deluje izne-
nadna. Jednostavno, ona se nikako ne uklapa u redovan
tok misli. Prvo sam vest o smrti primio kao neminovnost
koja je neprijatna i tužna, ali sam verovao da nije istinita.
Uverio sam se da je živ. Potom, posle susreta sa Pištom,
počeo sam verovati kako uopšte nije još „aktuelna“.
Sada mi je, na vest koju mi je Kaća saopštila, delovala kao
udar nečeg ledenog. Poput iznenadne promaje u vrelom
danu, nadasve iznenađujuće, a tek potom kao završni-
ca. Šta će sada njegova supruga? Mislim da je Magdi on
bio oslonac, uvek sam imao taj utisak da bez njega ne
bi znala da živi! Sada će morati sama. Nikada nisu po-
minjali rodbinu izuzev jednog pisca, upoznao sam ga. Ako
dobro znam, valjda je Pištin brat?
Da li neko postoji tamo u zavičaju, gde ga uzalud išče-
kuje potok čist, a ribe, baš nestrpljivo, hoće da zagrizu?
14. 1. 1977, petak
Izlazim iz bolnice. Došao je po mene Bandika Levai,
prebacio me do kuće. Dan je lep. Posle ručka, Kaća i ja
izašli i šetali uz obalu Palića. Današnje novine pišu da je
preminuo Žorž Kluzo, režiser. Nikada neću zaboraviti nje-
gov film o Pikasu. Bio sam opčinjen gledanjem kako na
staklu nastaje, bokori se i menja, oblikuje i napokon kreira
„tajna“ Pikasove samosvojnosti!
17. 1. 1977, ponedeljak
Gabor Kerner, kolega iz zaštite spomenika kulture, te-
lefonirao da će sahrana Pište Šoljmara biti 27. januara.
Gabor je mlađi kolega, pričao sam mu o Kondo-
ru. Žao mu je što nije upoznao Belu Kondora. Ne mogu da
se setim da li je upoznao lično Šoljmara. No kako je da je,
smatrao je primerenim da mi javi čim je doznao! Eto
slučajnosti! Gabor je datum sahrane Ištvana Šoljmara ja-
vio pre nego Lajoš Nemet! Da li su slučajnosti slučajne
ili je sve predodređeno? Naime, Šoljmar je bio nezamen-
ljiv kao savetodavac i saradnik oko izložbe Likovno stva-
ralaštvo Mađara u Vojvodini. Sudbina izložbe dalje nije u
mome htenju, ja više nisam u muzeju gde je ona, Pišta
Šoljmar više ne može skupa sa mnom da utiče na njen
„život“. Gabor Kerner, pak, meni je „desna ruka“ što se
tiče komuniciranja sa službom zaštite spomenika kulture
u Mađarskoj, maltene od kad radim na poslovima zaštite
spomenika kulture!
27. 1. 1977, četvrtak
Sahrana Ištvana Šoljmara u Farkasréti temető. Ovde
je sahranjen, svojedobno, Ferenc J. Rajhl, Apatinac rođe-
njem, jedinstveni graditelj, projektant Rajhlove palate u
Subotici, koja je nedvojbeno neponovljiv i samosvojan
primer graditeljske baštine. Tu počiva moj Bela Kondor,
sada mu se pridružuje i Pišta Šoljmar.
U 14.30 iz niše broj 5 urna sa njegovim pepelom
odlazi u trajno počivalište.
Vreme je kao u proleće! Sa magnetofona (zvučnika)
čuje se tihi poj tužbalica (siratóénekek, balade koje sam
već slušao, pevao ih je jedan mađarski novinar u mojoj
kancelariji svojedobno u muzeju, kada sam bio upravnik,
tokom duge večernje sedeljke i drugovanja).
Prvi govornik je Gabor E. Poganj. Iznenadila me je to-
plina drugarskog glasa. Isticao je ljudske kvalitete i struč-
nost, naročito smirenost i humor.
Drugi govornik Šandor Čori, pesnik, naglašavao je
Šoljmarovo nacionalno osećanje; upamtiću: „mink le-
346
szünk a temetőd“.829 Pomenuo je i balon! Naime, Pišta je
navodno pred smrt, pokazujući na balon (koji je Magdi
bila obesila da bi „upriličila“ novogodišnji štimung) iznad
kreveta, zamolio bolničarku da „i njemu da injekciju“.
Probušila ga je iglom, Pišta je rekao: „Hvala!“
Kod groba (kolumbarijuma) govorio Kalman Čohanj,
prisećajući se zajedničkog detinjstva, ukazivao na Šolj-
marovo duboko poznavanje najtananijih treptaja krea-
tivnog zanosa umetnika pred čudom ljudskog lika i onom
čudesnom jekom iskonskog mrmora monumentalnog pri-
rodnog okruženja koje je neiscrpni izvor nadahnuća.
Posle pogrebnog ceremonijala bio sam u stanu Šolj-
marovih. Nisam mogao biti dugo, morao sam otići i sa-
movati. Vozio sam od 18 do 21.30. Stigao u Suboticu. Kaća
se takođe vratila iz Vrnjačke Banje.
9. 3. 1977, sreda
Buco se vratio iz JNA, odslužio je svoje. Uveren sam
da mu je vojni rok koristio. Znaće to kasnije. To je vreme
kada se čovek oslanja na drugove, sklapaju se prijateljstva
koja se posle ne nastavljaju, ali i ne zaboravljaju. Traju po-
put treperavog znakovlja, kao zvezde – uvek nedohvatne,
a ipak zauvek prisutne. To je i surovo vreme sazrevanja,
čovek biva permanentno ponižavan, dresiran od glupljih
i sve više svestan neizlečive bolesti ljudske vrste – nasil-
nog uterivanja nebuloza u svest čoveka! U vojsci svako
postaje živinče koje će beznadežno verovati da neće biti
rata, da će biti pošteđen „časti“ zvane žrtvovanje. No,
verujemo da neće više biti svetskih klanica u kojima ginu
ljudi zbog idiotluka uspaljenih političara, predvođenih be-
zumnim monstrumima.
Stigao je šinobusom kasno, posle 22 časa. Imali su dugi
zastoj. Kod Bačke Topole je šinobus ubio jednog gluhone-
mog dečaka! Buco je zbog događaja nadasve uzbuđen
i potresen.
829 „Mi ćemo biti tvoje groblje“.
 22. 4. 1977, petak
Stigao mi je „Új Symposion“ (februar 1977, br. 142)
u kojem je objavljen moj tekst „Egy szamártövis mono-
drámája (Sáfrány Imre szabadkai festő retrospektiv
kiállitása alkalmából)“.830 Na stranicama časopisa repro-
dukcije Šafranjevih ostvarenja. Pišu o njemu Janoš Sive-
ri, Oto Fenjveši, Oto Tolnai. U ovom broju, pored ostalih,
objavljuju još i moji znalci Karolj Dudaš, Imre Harkai, Zol-
tan Šebek.
Sve u svemu, raduje me događaj! „Simposion“ je u
duhu onakvog intelektualnog naboja kakav je pokretao
Meštroa Šafranja još 1947. godine! Stoga, mislim, treba u
dnevniku sačuvati makar citat u prevodu na mađarski (K.
Keseg): „A szamártövis Sáfrány számára: Ókér, a bácskai
szülőfalu, a gyerekkor és az első háborús tapasztalat, az
első elmélkedés az életről és halálról, görcsös részvétel a
lét sikjának lendületében; feléje irányuló és dacosan vi-
sszaszúró tüskék; erő, mely a növény tüskéit szimbóliku-
san és a valóságban – duzzasztja. A szamártövis önfejű,
szivós megsemmisithetetlen növény – kóró. /.../
A szamártövis, vajdasági környezetből kiemelve, a
gabonával és a buja zölddel szemben előnybe részesitve,
szimbolumként és Sáfrány-inspirációkén magasodik a ho-
rizont fölébe, görcsbe rándultan és kavargó ritmusban.
Önéletrajzi sajátságok tömörülnek a ’mestro’ elnevezés sú-
lyosságában és jelentéskörében, – a névben, melyet kor-
társai, barátai, kollegái – sorstársai adományoztak szá-
mára. A szamártövissel folytatott párbeszédek után Sáf-
rány kisérletezni kezd: szamártöviseit racionális, kikristá-
lyositott geometriai formákba kényszeriti, bezárva magát
és kreativitását – a stilizált forma varázslatos reményte-
lenségébe. Az egyetlen kiutat a szamártövis emberi alakba
stilizált variációban találta meg. (Könnyű fehér ruhában,
1960). /.../
Itt zárul a festő Sáfrány e kiállitásba sűritett – huszon-
öt éves munkásságának köre. A kortárs itélete, a kivéte-
les közelség miatt nem lehet objektiv. Ezért ez a jegyzet
nem akar értékelés lenni: csak bemutatás, amig az idő az
830 „Monodrama jednog čkalja (objavljeno povodom re-
trospektivne izložbe subotičkog slikara Imrea Šafranja)“.
347
emlékezést el nem koptatja. Már csak azért sem itélkez-
hetünk, mert a mű még befejezetlen. Ahogy a megköze-
lithetetlen sámán-álmadozás bezárta a kőrt a Palicsi Vé-
nusz körül.
Igy van ez rendjén.
Ha nem igy lenne, Sáfrány nem lett volna az elmúlt ne-
gyedszázad vajdasági festészetének ’szamártövise’; a sza-
badságra ébredéstől napjainkig. 1976. decemberében.“831
17. 6. 1977, petak
Juče, preminuo Verner fon Braun (1912–1977), stručn-
jak za rakete! On je tvorac zastrašujućih „fau“ letećih
831 „Čkalj za Šafranja: Oker, bačko rodno selo, detinjstvo
i prva ratna iskustva, prva razmišljanja o životu i smrti, sudelova-
nje u grču zanosa ravni egzistencije; bodlje usmerene prema nje-
mu i prkosno spremne da ubodu; snaga, koja trnje biljke simbo-
lično i u stvarnosti – uvećava. Čkalj je samoglav, žilav, neuništiv
– korov. /…/
Čkalj, promatran u vojvođanskoj sredini, u poređenju s žita-
ricama i bujnim zelenilom ima prednost, kao simbol i Šafranjeva
inspiracija izdiže se iznad horizonta, pokret u grču i kovitlavom
ritmu. Autobiografske posebnosti se zbijaju u veličini i značenju
imena ’meštro’ – u imenu koje su mu darovali savremenici, dru-
govi, kolege – prijatelji. Nakon diskusija sa čkaljem, Šafranj je po-
čeo eksperimetisati: prisiljava čkaljeve u racionalne i iskristali-
sane geometrijske oblike, zatvarajući sebe i svoj kreativitet – u
čarobno beznađe stilizovane forme. Jedini prohodan put je našao
u stilizovanim varijacijama čkalja u ljudski oblik (U tankom belom
odelu, 1960). /…/
Tu se zatvara krug Šafranjevog dvadesetpetogodišnjeg sli-
karskog stvaralaštva, zbijen u jednoj izložbi. Presuda savremeni-
ka, zbog izuzetne vremenske blizine (nedostatka vremenske dis-
tance), ne može da bude objektivna. Stoga ovaj zapis ne želi da
bude ocena: samo prikaz, dok prolaznost vremena ne istroši se-
ćanje. Upravo zbog ovoga ne možemo reći presudu, jer je delo još
nezavršeno. Kao što je maštanje čarobnjaka, koje je nemoguće
dodirnuti, zatvorilo krug oko palićke Venere.
To tako treba da bude.
Kad ne bi bilo tako, Šafranj ne bi bio ’čkalj’ punih četvrt veka u
vojvođanskom slikarstvu; od buđenja slobode do današnjih dana.
Decembar 1976. godine.“
bombi kojima su nacisti gađali London. Jesu to bombe, ali
i potvrda u prekretnici vekova najavljivanih „nemogućih
mogućnosti“ koje će nam doneti dvadeseto stoleće. Pos-
le njih, usledio je užas proizveden atomskom bombom,
potom se odomaćiše tranzistorski radio aparati, „vasion-
ski brodovi“, pa televizori, a zatim počeli su reklamirati
kompjutere...
22. 6. 1977, sreda
Danas, iako sam „politički nepodoban“, naređeno mi
je da pokažem Gradsku kuću Josipu Vrhovcu, istaknutoj
ličnosti jugoslovenske partijske vrhuške i vlasti. Povrh sve-
ga, čovek je i nešto više – intelektualac. Došao je u prat-
nji lokalnih čelnika.
Vodio sam ga na vidikovac, ne smeta mu što se treba
penjati stepenicama! Naravno, penjao se sa nama i dežur-
ni žbir, „supovac“. Verovatno pazi da ja ne bacim sa vidi-
kovca vrhunskog „komitetliju“ i time ugrozim socijalizam
u Jugoslaviji.
Vrhovec, nadasve zainteresovan, pita ovo, sledeće
i naredno, nema kraja. Divi se okruženju. Pažljivo sluša,
zanima ga Subotica koja se od centra, kroz predgrađe i
nadalje osipa u salaše. Vidi i sam da je grad „zvezda pu-
teva“ u istorijskom jezgru... „Recite mu da siđemo, čeka-
ju...“, veli mi tiho organ obezbeđenja.
Naravno, kao „domaćin“ to neću reći gostu. Lokalni
čelnici neka sede u Velikoj većnici, neka čekaju kada nisu
hteli sa nama gore na vidikovac!
Napokon, sišli smo! Sada Josip Vrhovec nastavlja sa
pitanjima o samoj zgradi, pored ostalog: „Zašto nema
dnevnog svetla, koji je razlog da su svi prozori zastrti?“,
pita on začuđen što su prozorski otvori lesonit-pločama
„zatarabljeni“.
Naravno, koristim priliku i potanko objašnjavam – to
su vitraži na kojima su plemenski vođa Arpad, zatim prvi
kralj mađarski Ištvan, potom Laslo, Kalman, Lajoš, narav-
no carica Marija Terezija i Franc Jozef... Dodajem, ovde se
održavaju i značajniji partijski skupovi pa je „valjda nez-
godno“ da komunisti, okruženi kraljevima, održavaju
tu sednice.
348
„Teško partiji koja se boji i ’staklenih’ kraljeva!“, glas-
no prokomentarisa ono što sam rekao. Čuli su svi lokalni
čelnici reči Josipa Vrhovca, nedvojbeno autoriteta od ko-
jeg zaziru! Ubrzo, Vrhovec je otišao sa svitom ovdašnjih
moćnika. Upravnik Kamberović, koji je sve to slušao, iako
je bilo 14.30, reče mi da nađem Tošu (naš stolar) i „od-
mah da se odstrane lesonit-ploče sa vitraža!“
Naravno, sve sam preduzeo da uradimo naređeno i
vitraži su bljesnuli punim sjajem.
Više od tri decenije popodnevno sunce nije kroz
vitraže osvetljavalo Veliku većnicu subotičke Gradske
kuće. Priznajem, ja se takođe prvi put zaista divim vitraži-
ma jer onda kada smo ih postavljali o tome nisam raz-
mišljao.
23. 6. 1977, četvrtak
Odmah ujutro – čujem od Ljubice, ona je u stalnom
kontaktu sa koleginicama u komitetu – upravnica Muze-
ja bila je da nadležne obavesti kako „Bela opet nešto
radi protiv, otkrio je juče vitraže...“ Formalno su je otera-
li: „Radi svoj posao, ne zabadaj nos u tuđe...“ Nedvojbe-
no, bilo im je stalo da se udovolji onom glavnom, ali bez
buke i traga kojega bi se oni stideli!
27. 6. 1977, ponedeljak
Direktor Kamberović meni i Bandiki Levaiju naredio
da započnemo rad na Sinagogi! Radujemo se iskreno!
Uveče kasno preminuo Ivan Tabaković (1898–1977).
Velikan naše likovne scene, rodio se u Aradu. Godine 1917.
studirao je u Budimpešti, a od 1919. studije je nastavio na
Umetničkoj akademiji u Zagrebu.
Bio je vrstan slikar, pravi gospodin i mudrac kome
smo se divili. Studenti ga pamte kao jedinstvenu ličnost.
Imao sam čast da bivam pozivan u njegov atelje. Čitao
mi je svoje mladalačke dnevnike i zapise sa studija u Bu-
dimpešti. Naravno, pisane mađarski! Njegova supruga
je znala u šali reći kako sam privilegovan – samo meni čita
svoje dnevnike! Samo ja razumem.
Jednom prilikom bilo nas je više oko njega. Prip-
remali smo izložbu u Subotici. Naravno, Tabakovićeva su
dela uvek provokativna i samosvojna. Neki su raspredali i
„mudrost prosipali“ – valjda podstaknuti ostvarenjima –
o „realizmu“ i „apstrakciji“. Odjednom, do tada zabavljen
razmeštanjem slika, pogleda diskutante, pa gospodstve-
no i mudro reče: „Gospodo! Znate, sve je relativno. Čak
i stari sat u jednom trenutku pokazuje apsolutno tačno
vreme. Kada se vreme ’poklopi’ sa mrtvim skazaljkama
sata!“ Večeras, poklopilo se i njegovo vreme nalik korica-
ma knjige, u kojoj od prve strane, potom narednih, sve
do poslednje, treperi permanentna zapitanost nepre-
sušne kreativnosti.
2. 7. 1977, subota
Divan sunčan dan! Radio sam u Bođanima (manastir)
i Baču (tvrđava, kapija i toranj samostanske crkve). Kuća
(gde je bio zatvor) koju pamtim iz detinjstva, postoji,
ali posve izmenjena, sada su kancelarije! Verovatno osim
temelja ništa nije autentično.
Moj rođak iz Selenče Joška Kesler je partijski funk-
cioner. Zamolio sam ga da telefonira na državno imanje
(nekad Tomori pustara). Izdiktirao im je broj mog auta,
niko me ništa nije ni pitao. Zaustavio sam se kod jab-
lana. On je bio najviše drvo mog detinjstva, „nebu pod
oblake“. Gledam ga razočaran, baš i nije neka visina.
Levo je kaštel. Svojedobno, meni moćna „jednospratna
gromada“, zapravo je skladni korpus klasicističke građe-
vine. Suteren i visoko prizemlje, ali zbog visine prostorija
zaista je kao spratnica. Zbog tri izdužena, lučno zasvedena
prozora rizalita u sredini, pamtio sam ručaonu „na spratu“
kao monumentalni volumen. Sa dve strane su sobe sa
po dva ista, ogromna prozora, takođe sa šalukatrama.
U levoj sam rođen. Ispod, nazovimo u suterenu, takođe
su visoke odaje, ali je tlocrt nešto bogatiji. Više je hodni-
ka i prostorija, maltene bojao sam se da ne zalutam
u mraku. Tu smo zapravo provodili dan, ali u delu koji se
sastojao od velike dnevne sobe i zaista ogromne kuhinje.
„Gore“ smo išli u koloni, samo na spavanje. Po mraku, uz
stepenice, predvođeni osobom (najčešće odraslom) koja
nosi upaljeni petroleumski lampaš. Ja, kao najmlađi muš-
ki, poslednji sam, a ispred mene baulja Seka, još je mala
349
i pazim da se ne strovali niz stepenice. Pamtim „večernju
kolonu“ kao upečatljivu avanturu ranog detinjstva! Mrak
uspinjanja iz suterena, uskim zavojitim stepeništem. Od-
jednom, ogromni prozori hodnika prema terasi, odnosno
iznad širokog stepeništa okrenutog prema parku, menja-
ju prizor u pozornicu po kojoj se kreću sablasni privi-
di oblikovani tamom; zastakljena strana nudi bezbroj u
mraku nerazgovetnih formi golicavih tajni, koje detinja
mašta nazire podstaknuta neprozirom noći tamo napolju,
radujući se umišljenom strahu u bezbednom okruženju
dragih i bliskih osoba. Onda, opet mrkli mrak ručaone
kroz koju se prolazi do spavaćih soba: ja sa mamom u
„našu sobu“, a Seka, Lajčo, Ive sa ujnom (njihovom ma-
mom) ostaju u prethodnoj. Svetli nam lampaš kroz ot-
vorena vrata njihove spavaone da vidimo odložiti odeću
i leći u krevet. Biće upaljen sve dok ujo Lajčo, znatno
kasnije, kao poslednji, ne dođe umoran na počinak...
Pogledam desno, nazirem kapelu, građena je uoči
rata. Vidim natpis iznad portala – mesara. Vremeplov u
detinjstvo naprasno se prekida! Sada tek, uočavam da
na kaštelu nema nekadašnjih prozora.
Podne je. Ulazim u demoliranu građevinu, tumaram
kroz brojna izvaljena vrata, obilazim otpad privremene
namene prostorija. Bile su valjda kancelarije. Nema više
enterijera koji bi me podsećali. Sa terase ne puca
pogled u ravnicu s one strane vinograda i šume, koja je
krajnje obogaljena.
Poseta Tomori pustari pretvara se tako u doživljaj pus-
toši! Dolazeći, bio sam uzbuđen, očekivao sam susret sa
detinjstvom. Od Božića 1940. godine nisam bio ovde. Na-
redne, 1941, odatle su moji rođaci proterani i nastanili
su se na jednom đurđinskom salašu. Posle rata posed
bačke biskupije preuzela je vojska! Nije bilo uputno ni
posmatrati da te ne bi proglasili sumnjivim, ne daj bože
nekim „špijunom“! Tako, eto, nisam trideset i sedam go-
dina bio ni u blizini. Sada, za tri dana napuniću četrde-
set i šest godina. Pregrmeli smo jedan svetski rat, iskusili
deportacije tokom rata i posle njega, odživeli socijalistič-
ku euforiju rasturanja paorskih gazdinstava, konfiskacije,
nacionalizacije, zloglasne „otkupe“ i reforme, nestašice i
sumnjičenja, i tu smo gde smo!
Ono što me obeshrabruje gledam ovde, sad! Koja li
iskonska mržnja tinja u čoveku? Zašto je trebalo uniš-
titi kaštel?! Da li je moguće da je na ovoj monumental-
noj ekonomiji sa mnoštvom zgrada jedino katolička bo-
gomolja „odgovarala“ nameni mesare?! Dobro, kaštel
neka je simbol toliko nam mrskih „bogataša“, ali crkva
je kuća „božja“, nije valjda i on „nenarodni elemenat“ i
„neprijatelj socijalizma“? Sve mi se čini da je ta rušilač-
ka ostrašćenost zapravo prepoznatljivost zakinutih, bolje
reći primitivizam, bes nedoučenih, a sujetnih poslušnika
– otpada ljudskog, opijenog „pravom da bude nasilan“!
Verovatno se neću vraćati na Tomori pustaru. Nisam
doživeo očekivano. Ipak, bilo je korisno. Potvrda da su re-
lacije promenljive. Moj nekadašnji „veliki svet“ se pri-
viđa nadasve malim prema ovom koji živimo. Jedino ono
neljudsko u čoveku kao da se umnožava. Možda samo ne-
dovoljno primera znamo iz prošlosti. Poražava, međutim,
spoznaja da zla nema manje, čak ni u relacijama domaša-
ja sopstvenog pamćenja.
12. 7. 1977, utorak
Kaća i ja krenuli na godišnji odmor. Nameravamo se
voziti, predahnuti tu i tamo dan-dva, ići dalje – gledati i
doživljavati spomenike vredne pamćenja.
Oko podne u Valjevu. Impresivan je spomen-beleg
Stjepana Filipovića, delo Vojina Bakića iz 1960. godine.
Vajar se inspirisao fotografijom – Filipović, trenutak pre
no što će biti obešen, kliče uzdignutih ruku viziji slobode!
Verovao je da život nije cena kada se uporedi sa onim šta
se njime kupuje. Sve više sumnjam da je vredelo. No, figu-
ra monumentalnih dimenzija, svedenih oblika izvedena
u aluminijumu, jeste delo-međaš plemenitih nedohva-
ta – umetnost. Svakako, ostvarenje dostojno trajanja,
spomenik daleko iznad konfekcije u bezbroju belega
u znaku sećanja na rat i borbu protiv okupatora...
Četrnaestog jula konačimo u Višegradu. Sa prozo-
ra hotelske sobe, posmatram „na Drini ćupriju“. Veče
je, a prizor nezaboravan, sedim za stolom, gledam, pri-
sećam se i knjige, jedinstvenog pisca nobelovca, Ive And-
350
rića (1892–1975). Padaju mi na pamet detalji (ispisaću
ih doslovce, kad se vratimo kući). Prosto osećam da ih je
pisao možda baš s večeri, poput mene sada, gledajući ovo
jedinstveno znamenje civilizacije i delo pravog neimara.
Graditeljska baština koja je mogla probuditi stvaralač-
ki nagon da se iskaže roman vredan „nobela“. Ćuprija
je građena od 1571. do 1577. Stoji ovde već četiri veka!
Završena je deset godina kasnije od jedinstvenog
mosta u Mostaru! U Višegradu, eto, divim se ostvaren-
ju, remek-delu turske mostogradnje – ćupriji dugoj sto
osamdeset metara nad jedanaest lukova, koju je osmis-
lio mimar Sinan (1489–1588) po nalogu Mehmed paše
Sokolovića „čije je rodno selo Sokolovići tu, iza jedne od
ovih planina koje okružuju most i kasabu“ – zapisao je Ivo
Andrić, kao i ono nešto dalje na strani 20: „Izabrani deča-
ci otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj po-
vorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za
voće, sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljan
je po jedan dečak i sa njim mali zavežljaj i kolut pite, pos-
lednje što nosi iz očinske kuće. Iz tih sepeta, koji su se
jednomerno klatili i škripali, virila su sveža i preplašena
lica ugrabljenih dečaka. Neki su mirno gledali, preko
konjskih sapi, što je moguće dalje u rodni kraj, neki su
jeli i plakali u isto vreme, a neki su spavali, sa glavom pris-
lonjenom uz samar.“
Most u Mostaru oduševio je Čontvarija – nazvao ga
je „rimski“. Građen dve godine, završen je 1567. kao ost-
varenje mimara Hajrudina, učenika Sinanovog. Pitam se
da li je učitelj video delo svoga učenika, verovatno jeste.
No, nikada neću znati da li je bio ponosan, ravnodušan
ili je naslućivao suparnika u vremenu koje će doći.
Uostalom, svi su oni videli sveta, brojni iz pomenutih
„sepeta“ poput ptica prhnuli su u nezaborav. Da nisu
surovom otmačinom od roditelja ugrabljeni, niko njih ne
bi nikada pominjao!.
Eto mimar Sinan, poreklom Jermenin ili možda Grk,
učesnik bitke 1526. kod Mohača; posmatrao je Beč u op-
sadi 1529. godine. Kod Mohača ratovao je Srbin, rođen
u Sokolovićima 1506. koji će dobiti ime Mehmed, biti
janičar, kasnije upamćen kao paša Sokolović. On je kod
Sigeta lukavo prećutao smrt Sulejmana Veličanstvenog.
Ko zna kako bi se bitka okončala da je vojska znala?
Možda ne bi Nikola Zrinjski hrabro odleteo u istoriju,
predvodeći svoje konjanike. Dogodilo se to godine 1566.
kada će mimar Hajrudin oblikovati čaroban prizor nad
rekom Neretvom, veličanstveni luk više od 20 metara nad
vodom, raspona skoro 29 metara – u slavu Sulejmana,
koji je kod Mohača opet zaplašio Evropu, kao što je svo-
jedobno Murat na Kosovu, leta 1389, zapretio svetu,
kada je i sam poginuo.
Mehmed paša Sokolović verovatno je video nad Dri-
nom svoju ćupriju. Možda i nije. Bio je od 1565. veliki
vezir, najmoćnija ličnost, nedvojbeno prezauzet. Ubijen je
u atentatu 1579. godine.
Mostovi su znamenja, ponos civilizacije! Kao i ova
višegradska ćuprija koju opčinjen posmatram, dok sum-
rak prevodi zbilju u snoviđenje.
Poput jeke, odzvanja mi u zaumlju rečenica negde s
kraja knjige Andrićeve: „Most je stajao kao osuđen, ali još
u suštini nedirnut i ceo, između dva zaraćena sveta.“
Na Drini ćuprija u svom središnjem delu bila je ruše-
na u oba svetska rata, potom obnavljana! Nadam se da će
senkom atomske pečurke zastrašen svet napokon unapre-
diti u znamenja civilizacije – mostove! Možda ni „svetskih
ratova“ neće više biti. Ali, mržnje i zverskog nagona hoće.
Setih se da smo sa Belom Kondorom na temu „ras-
petog“ razgovarali o patnji čoveka, izazvanoj ostrvlje-
nošću ljudskom. Pominjao sam mu Na Drini ćupriju, bila
je aktuelna, Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu 1961,
a ja knjigu na poklon od Kaće i Buce za rođendan, 5. jula
1963. godine.
Naime, patnja ljudska u sklopu priče o ćupriji i životu
oko nje, predstavljena je nadasve potresnim opisom na-
bijanja na kolac zlosrećnog Radisava. Na kraju sumanutog,
preciznog čina, savršeno izvedenog da paćenik ostane
živ „/.../ na onom praznom prostoru ostade sam, izdi-
gnut za čitava dva aršina, uspravan, ispršen i go do pasa,
čovek na kocu. Iz daljine se samo naslućivalo da kroz
njega ide kolac za koji su mu vezane noge pri člancima,
dok su mu ruke vezane na leđima. Zato je narodu izgledao
351
kao kip koji lebdi u vazduhu, na samoj ivici skela, visoko
iznad reke.“
„Az atombombát túlélők egyszerre és hosszan ’tapasz-
talták’ a kerestrefeszitést, karóbahúzást és Dózsa György
szenvedését“,832 komentarisao je Bela potresen.
Znatno kasnije, jednom drugom prilikom, Šoljmar i ja
smo takođe promišljali tu temu. Znao je i on za „Ćupriju
na Drini“, ali je komentar bio drugačiji: „A kinzások for-
máinak legtöbje ’annak eredménye’ hogy a gyávák fal-
kája, semmiségét álcázta az egyén fölényével szembe-
sülve, az áldozat szenvedéseinek fokozásával. Az inkvizi-
ció égbekiáltó példa. Félelem a másképpen gondólkodók
engedetlenségétől – az Isten nevében!“833
Prisećam se divljačkog iživljavanja sprovodnika za-
robljenika, vidim kako ruski vojnik na Palićkom putu kod
električne centrale januara 1945. probada bajonetom bu-
tinu nesrećnika, kada se sagnuo da podigne jedan od
hlebova koje smo dobacivali u kolonu – verujući da mož-
da negde i našim očevima, ako su živi, neko dobacuje
hleb. U mraku koji je sve pretvarao u nestvarno, priviđa-
ju mi se kolone na ćupriji, a sećanja postaju stvarnost.
Petnaestog jula smo na Zlatiboru, gde takođe noćimo,
ali u nepreglednoj lepoti nemam se za šta uhvatiti. Ideal-
no mesto za odmor.
Šesnaesti juli je subota. Stigosmo u Prijepolje – gde se
nekad graničila Austrija sa Turskom – na putu za Mileše-
vu. Cilj nam je gledati Belog anđela! Promišljati doba
kada je naslikan, skoro vek pre Đota, u vreme katedrala
i čarobnih vitraža tamo negde „na zapadu“. Oko 1228.
godine, kada su živopisane Mironosnice na grobu u crkvi
Vaznesenja Hristovog, Beli anđeo se upisao u memoriju
832 „Ljudi koji su preživeli atomsku bombu, ’iskusili su’ u
jednom momentu, i na duže vreme, raspeće na krst, navlačenje
na kolac i patnju Ðerđa Dože.“
833 „Najveći broj oblika mučenja je ’rezultat’ toga da čo-
por bojažljivih maskira svoju ništavnost u suočenju sa nadmoći
pojedinca, povećavanjem patnje žrtve. Inkvizicija je očiti primer.
Strah od neposlušnosti onih koji drugačije razmišljaju – u ime
Boga!“
civilizacije, kao jedinstveno likovno ostvarenje vanvre-
menskog trajanja. Posmatra nas očima nadasve pleme-
nitog lika, modeliranog sočnim koloritom u harmonič-
nu celinu, koja zaseni gledaoca belinom, isijava uzviše-
nost trenutka.
Vaskrsnuće ili uskrsnuće, svejedno, shvatam kao
znak da čin, ostvarenje, angažman, svesna žrtva, istra-
javanje dostojanstvom uljuđenih uprkos svemu, jeste
primer – koji ličnost stavlja u poziciju „nadigravanja“ smr-
ti – dostojan nezaborava, odnosno povratak među žive!
U pogledu Anđela, koji je nadasve ovovremen, tra-
žim sedam i po vekova, zapravo trenutak nastanka ži-
vopisa ili baš ono vreme. Naime, sve više mi se čini da
je „onda“ i „sada“ samo trenutak u beskraju. Istinska
kreativnost je vanvremenska, uvek podjednako savreme-
na. Po tome se, valjda, razlikuje od one likovne aktivno-
sti koja sebe traži u gromoglasnoj reklami „dirigovane
avangardnosti“.
Razmišljam beležeći, pitam se – gde je moj Bač bio
tada? Bač, pomenut još u doba Justinijana (527–565),
ima već templarski samostan u drugoj polovini 12. veka.
Moćni toranj i apsida njihove crkve traju u mom sećanju
kao deo ansambla tajnovitih „ruševina“ našeg detinjeg
poimanja trajanja sveta.
Bač je u to doba bio grad nadaleko znan. U samosta-
nu je postojala bolnica. Bilo je dućana, održavaju se vašari,
odsedaju tu „krunisane glave“, sedište je nadbiskupa ili
biskupa, mnogo je zanatlija i trgovaca, čak i grčkih mu-
draca. Baš u vreme kada je živopisac slikao Belog an-
đela, slikajući mu u očima nedohvate početka i kraja.
Potom su Mongoli 1241. godine, kao prirodna nepo-
goda, opustošili ove krajeve. Bač, kao i druga naselja, ob-
navljaće se. Biće opet znamenit u renesansi.
Da li su krstaši, pustošeći krajeve kroz koje su pro-
lazili pljačkajući, kao i sve vojske sveta oduvek, bili nalik
tatarskoj najezdi? Pitam se sad, podstaknut činjenicom
da je mađarski kralj Andrija II predvodio peti krstaški
pohod, verovatno navrativši u Bač. Šesti krstaški pohod,
pod nemačkim carem Fridrihom II, odvijao se 1228/1229.
godine, baš kada je slikan Beli anđeo.
352
Nedvojbeno, oduvek i zanavek, avers i revers me-
dalje zvane civilizacija, označavaju svojstva bića zvanog
čovek. On je zapanjujuće surov, prvenstveno prema sebi
sličnima, istovremeno iznenađujuće kreativan. Uz tragove
zverskih postupaka, posve isto biće – anđeoskog izgleda
– niže mnoštvo zadivljujućih krajputaša humanog bau-
ljanja kroz vreme i prostor. Kako je to moguće da su ne-
imari čuvenih katedrala „isti oni ljudi“ koji će kasni-
je graditi krematorijume Aušvica? Čovek raspet na krstu,
Anđeo u manastirskoj crkvi, Radisav nabijen na kolac
iznad „ćuprije na Drini“, Filipović pod vešalima, pripada-
ju istoj vrsti koja sa ostalim živim stvorovima nastanju-
je vrtove božje.
Priča se da su Cigani nabijali žrtvu na kolac, maestral-
no obavljajući taj posao. Naravno, strahovali su od is-
hoda, jer ako se žrtva umiranjem oslobodi muka sledilo
je „uspešnije“ prikazivanje znalaštva na njima, a potom
u slučaju neuspeha na zlosrećnim nastavljačima nemilo-
srdnog majstorstva. Do savršenstva unapređeno isklju-
čivanje svih oblika samilosti! Vrhunski domašaj genijal-
nosti ljudske – potencijalna žrtva je bestijalan i nadasve
pouzdan dželat! Avers i revers ljudskosti. Cinizam moć-
nih, inkvizicija.
U Rimu je crkveni sud u ime Boga 1600. spalio Đor-
dana Bruna, jedinstvenog filozofa italijanske renesanse;
prethodne godine, isto tamo, završena je kupola crkve
Svetog Petra – remek-delo Mikelanđela. Dve godine po-
tom, daleko u Londonu, neponovljivi Šekspir napisao je
u Hamletu sledeće: „Kakvo je remek-djelo čovjek! Kako
je plemenit razumom! Kako beskrajan svojstvima, svo-
jim obličjem i kretom, kako izrazit i divan, u radu kako na-
lik na anđela, u shvaćanju kako nalik na Boga! Dika svije-
ta, izgled svega života! Pa ipak što je meni ta jezgra praha?
Meni se čovjek ne mili.“
Pročitao sam ovo u knjizi Civilizacija, prevedenoj i
objavljenoj 1972. Prethodno je publikovana u Londonu
1969, pisac Kenet Klark rođen je 1903, a dobio sam je
na poklon od Kaće 12. marta 1973. godine.
Bela Kondor je naslikao svog „anđela“ 1968. godine
sa nožem u zubima! Pre toga video je Belog anđela, do-
duše samo na reprodukciji. Dugo je bila zadenuta na vid-
nom mestu u ateljeu.
Slučajno, 12. mart, ali 1938. godine, bio je „istorij-
ski“. Hitler je umarširao – predvodeći nemačke vojnike – u
Austriju. Najava početka čiji će kraj rezultirati sa pedeset
i više miliona mrtvih u Drugom svetskom ratu! Hitlera
nisu nabili na kolac!
Sedamnaesti juli, nedelja, dan počeo oblačno. Bili smo
gore na Šumatovačkom brdu kod spomenika. Prilikom
povlačenja za Sanžak, 30. novembra 1941. tu je pobi-
jeno preko stotinu ranjenika. Podignut je obelisk vi-
sok oko osam metara 1961. godine. Kao i svi monu-
menti koje srećemo, podsećaju na minuli rat. Međutim,
ono što me je tu potreslo jeste crtež i tekst u „bogumil-
skom stilu“ urezan u obelisk. Podsetilo me je na razgovor
sa Kondorom o bogumilima! „Ne dam ovo sunce u oči-
ma. Ne dam ovo hleba na dlanu“, urezano je na obelisku.
Oko 16 časova pljusak!
Ponedeljak, ceo dan je bio sunčan. Divno smo se od-
marali. Hotel „Palisad“ 1971. projektovao je J. Jeftanović,
a zaista atraktivne keramike u recepciji radila je naša Ana
Bešlić. Vidim i njen autoportret. Setih se minulih godina,
Imrea Devića, keramičarske kolonije u Malom Iđošu, Pe-
šte i svega ostalog iz tih lepih vremena.
Devetnaesti juli, utorak, oprostili smo se od ljubazne
domaćice Anđelke u selu Palisad gde smo odseli (svega
1800 metara od „centra“ na Zlatiboru) u privatnom sme-
štaju. Hotel nije za naš džep!
Krenuli smo kući, preko Titovog Užica za Čačak. Us-
put, stari manastir u Arilju. Veoma impresivne freske –
Szép Katalin834 kao žena srpskog kralja! Razlog za nada-
sve zabavno promišljanje! Na živopisu gledam tri ličnosti:
kralja Dragutina – bivšeg – a pored njega sa modelom
crkve u ruci aktuelnog vladara, kralja Milutina. Pokraj
njega je lepotica Katalina, žena Dragutinova, kći Ištvana
V koji je vladao od 1270. do 1272. godine. Nedvojbeno
mađarofil, Dragutin, potpomognut od Mađara, zbacio
je oca Uroša I godine 1276. i postao kralj Srbije.
834 Lepa Katalina.
353
Crkva u Arilju oslikana je 1296, a Dragutin više nije
kralj. U lovu je slomio nogu 1282. godine i ustupio pre-
sto mlađem bratu Milutinu. Stariji brat Dragutin skrasio
se u Beogradu, koji su mu ustupili Mađari 1284. godine.
Postao je tako prvi srpski vladar koji je stolovao u Beo-
gradu, našoj sadašnjoj prestonici. Mlađi brat Milutin
zanemariće Mađare. Izmirio se sa Vizantijom 1299. go-
dine, dobio za ženu maloletnu carsku ćerku Simonidu i
započeo uspon. Kao moćnik, pripremio je Srbiju da posta-
ne, kasnije, čuveno „Dušanovo carstvo“. Kao čovek bio je
sebičan, surov i bezobziran. Nije poštovao ugovor sa bra-
tom; sina Stefana, koji se suprotstavio njegovoj samovolji,
dao je oslepeti i prognao ga; promenio je četiri žene, ali
i maestralno eksploatisao rudnike srebra. Bio je darežljiv
prema sveštenstvu, podizao crkve i manastire. Premi-
nuo je 1321. godine, a srpska crkva ga je uvrstila među
svetitelje! Još za života, u crkvi Sv. Bogorodice u Gračani-
ci, njegovoj zadužbini, remek-delu arhitekture i živopi-
sa, naslikana je Simonida, žena i kraljica, zlosrećno biće.
Neko će, potom, iskopati joj oči, tamo na zidu hrama po-
svećenog majci „raspetog“. Tako je postala inspiracija pe-
sniku Milanu Rakiću!
Szép Katalin – kći Ištvanova, žena Dragutinova – traje
u Arilju, vazdušnom linijom severoistočno, 50 kilometara
i 68 godina od Belog anđela. Posle Ištvana u Mađarskoj
je vladao Laslo IV (1272–1290), potom Andraš III (1290–
1301) kao poslednji iz loze Arpadovića. U periodu 1301–
1308. je interregnum i Mađarska nema kralja! Onda će
zavladati Karlo Robert (1308–1342) iz dinastije anžujske.
On će izgraditi tvrđavu od opeke, opasanu neprohodnom
Mostongom u Baču, jedinstveno utvrđenje u ravnici kao
odbranu od srpske vojske.
Pomenuta Simonida freska je u Gračanici, jednoj od
najlepših crkava kasne vizantijske arhitekture u nas. Dao
je izgraditi crkvu na mestu prethodno postojećih kralj Mi-
lutin, tokom druge decenije 14. veka. Crkva je prvi put
stradala prilikom prodora Turaka, još u četrnaestom veku,
polovinom petnaestog je opustela, obnavljana je u še-
snaestom stoleću. Freske, sjajna ostvarenja anonimnih
majstora kraljevske radionice, danas su čuvene. Simoni-
da dodatno i stihovima Milana Rakića, pesnika i diplo-
matskog činovnika. Službovao je u Prištini, Skoplju, Solunu
(1905–1911), pisao stihove inspirisan Kosovom: Božur, Si-
monidu, Gazi Mestan, Nasleđe, Jefimiju, Minare i Napuš-
tenu crkvu. Podstaknut prizorom, iznedrio je: „Iskopaše
ti oči lepa sliko! / Večeri jedne, na kamenoj ploči, / Znajući
da ga tad ne vidi niko, / Arbanas ti je nožem izbo oči! /.../
Tako na mene sa mračnoga zida, / Na počađaloj i starins-
koj ploči, / Sijaju sada, tužna Simonida, / Tvoje već davno
iskopane oči...“
Zašto baš „Arbanas“ biva prepoznat kao oskrnavi-
telj? Pitam se ja danas. Kud baš da diplomata, nedvoj-
beno znalac političkih prilika, tako misli? Ostale pome-
nute pesme takođe izazivaju zapitanost. Nasleđe, na pri-
mer, podstiče mit: „U korenu starom struji snažna hrana,
/ neiscrpna krepost starinskih junaka...“, završavajući sa:
„Umirahu ćutke na strašnome kolju...“
Napuštena crkva završava se strofom o raspetom:
„Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, / Očajan i strašan,
Hristos ruke širi, / Večno čekajući pastvu, koje nema...“
Možda Rakić misli na Kosovo napušteno 1690. go-
dine, na čelu sa Arsenijem Čarnojevićem? Kao i Belog
anđela u Mileševi, gledao sam i Simonidu, svojedobno,
kao umetničko ostvarenje, zamišljajući retko naseljena
prostranstva sasvim drugačijeg doba i daleko od prepoz-
natljivosti našega vremena. Ipak, nastajala su remek-dela
kojih se civilizacija neće postideti.
Minare nadasve je indikativna pesma: „Strči minare iz-
nad crnih kuća. / Tanko i belo. Noć lagano pada. /.../ Obući
će se svet u crnu rasu, / Progutaće ga neprozračna tama,
// Samo će, kao znak istrajne moći / I osvajačkog starog
nadahnuća, / Strčati mirno u toj opštoj noći / Belo mi-
nare iznad crnih kuća.“
Otkud takve slutnje u mislima pesnika?Navratili smo
u Čačak. Posetili muzej i Galeriju Nadežde Petrović. Bila
je ona, svojedobno, slikarka evropskog ranga. Omalo-
važavala su je beogradska gospoda koje niko ne pamti,
osim po nebulozama. Nadežda Petrović se rodila u Čač-
ku 1873, a umrla od pegavog tifusa kao vojna bolničarka u
Valjevu 1915. godine. Nastavnica crtanja koja je proputo-
354
vala Srbiju i Vojvodinu, bila u Italiji, studirala u Minhenu,
priredila je prvu samostalnu izložbu u Beogradu 1900.
godine. Drugovala je sa velikanima jugoslovenske likov-
ne scene i organizator je prve jugoslovenske umetničke
kolonije (Sićevo, 1905) pre formiranja istoimene države!
Nedvojbeno, začetnik je modernog srpskog slikarstva! Bila
je ispred svog okruženja u Beogradu, pripadala je likov-
noj sceni koja će se bokoriti tek posle njene smrti. Ubra-
jana je u pleneriste, impresioniste, čak i predstavnike
secesije kada je ona već bila jedinstveni kolorista ekspre-
sivnog zamaha. Resnik iz 1905, odnosno Bulonjska šuma iz
1911. ili Bogorodičina crkva u Parizu iz iste godine svrsta-
li su je među naše vrhunske ekspresioniste. Ipak, dugo je
bila cenjena prvenstveno kao bolničarka koja se „svesno
žrtvovala“ u ratu. Patriotizam! No, najglasniji „patrioti“
redovno prežive ratove i potom huškaju potencijalne
žrtve u naredna krvoprolića. Budu oni istorijski međaši,
idoli masama, postanu svetitelji na freskama ili monu-
mentalni spomenici koje će poganiti golubovi, galebovi
i druge ptice nekažnjeno. Retko kad ih ruše i „turpijaju“
poput Staljina 1956. u Pešti.
Bili smo u hotelu, nosi naziv „Beograd“. Secesija! Na-
ravno, nije u Čačak stigla iz Beograda. Građen kra-
jem prošlog veka, otvoren je svečano 1900. godine, pre
ili istovremeno sa izložbom Nadežde Petrović, koju pred-
stavnici „javne pameti“ nisu mogli shvatiti. Nedvojbeno,
hotel je nastao kao iskaz potrebe staleža koji tek hva-
ta korena. Građani, obogaćeni, školovali su decu u Beču,
kuda su stizali preko Pešte – vozom! Prvobitno se zvao
„Hotel Kren“, po prvom vlasniku – koji je takođe poho-
dio Beč u mladosti – industrijalcu Stevanu Krenu. Resta-
uriran je pod nadzorom arhitekte Mihajla Mitrovića,
rođenog u Čačku 1922. godine. Profesor Mitrović mae-
stralno sklapa i gradi jedinstvene celine, pouke prošlosti,
odnosno graditeljsku baštinu prepliće sa autentičnim do-
mašajima savremenih kreacija. Stvara, ali i piše, ukazuje
na sazvučja! Volim njegove tekstove. Jedan je od retkih
koji proučavaju baštinu, duboko uveren da je ona činilac,
nezaobilazni segment svega savremenog. Detalji lepo,
„secesijski“ urađeni, diskretno ukazuju na doba. Narav-
no, onima mislećima enterijeri dočaravaju vreme pre-
kretnice vekova. Nedvojbeno, ovaj hotel onda je bio
prozor u svet, dostupan, izazovan i podsticajan za gra-
đane u Čačku. Godine 1900. živelo je tu nešto preko
četiri hiljade žitelja, a još 1852. podignuta je fabrika piva,
kao prvi vesnik industrijalizacije. Pivar je prvi vlasnik ho-
tela u kojem će se okupljati malobrojni, ali ambiciozni
građani u želji da se „poravnaju sa Evropom“.
Vozimo se kroz divne predele u povratku kući. U Ljigu
je veoma lep motel, ubrzo imaće i olimpijski bazen! Subo-
tica nema, iako je, svojedobno, ušla u državnu zajednici
kao treći grad po veličini! Usput, kao i uvek kada putu-
jem, posmatram krovove. Crvene se novi crepovi nad no-
vogradnjama! Svugde se to zapaža, najmanje u Vojvodini!
Bije nas loš glas od oslobođenja. Svi su, navodno, strada-
li u ratu. Vojvodina nije! Može biti da je tako, recimo. Ali,
stradala je u prvim danima, godinama „slobode“ i to be-
znadežno, nepopravljivo. Uništen agrar, razmontirani i od-
neseni mlinovi, rastureni građanski stalež, obespravljeni
paori... Sve tradicionalno je obezvređeno, sve je podre-
đeno samovolji nadobudnih skorojevića kratke pameti.
Dok je trajalo, trošilo se. Svugde se gradilo, ali Vojvodi-
na mora da čeka. Dok se ne namire svi ostali „stradalni-
ci“. Dokle?!
Valjevo, Šabac, Ruma, Novi Sad i napokon Subotica!
Stigli smo u 19.30. Sve u svemu – 1.553 kilometra! Narav-
no, nezaboravi vremeplova, vekovi i međaši, zapitanost o
usudu ljudskom, neljudskom u čoveku, licemerju i svemu
ostalom. Zaista je Kondor bio u pravu – treba nam zapre-
titi belim anđelom sa nožem u zubima. Biće da je ovaj
njegov „anđeo“ stvarniji, istinit učesnik istorije, više ze-
maljski, nikako nebeski – koji se priviđao mironosnicama
u crkvi mileševskoj!
Na Kosovu, gde cvetaju „krv crveni“ divlji božuri, na-
rod ih pripisuje junacima. U nas gde se ravnica s nebom
grli, doseljenici su vekovima od pustara oranice otimali,
smerno i uporno. Bili su kmetovi, zemljoradnici. Žito
boje zlata, kao znamenje berićeta, talasa se nalik puči-
ni, zaslugom paora – obespravljenih u ime čega?
355
Svedoci smo, generacijama, kako se uzvišeno pre-
obrati u suprotno, lepota izvitoperi, zlo veliča, mitovi zlo-
upotrebe, žrtve prebrojavaju u nečijem interesu, čere-
če volovi za trpezom „u slavu“ onih izginulih. Grade se
spomenici, ali retki su monumenti dostojni da traju kao
domašaji čovekove kreativnosti. Mnogo je posla za Presu-
ditelja (Itélkező) pod kapom nebeskom. Kuda svrstati
nagon ljudski da iskopavanjem očiju bližnjih pokušava
vlastita nedela učiniti nevidljivim? Kako odmeriti ravnote-
žu ljudske prirode između aversa i reversa? Kako ospo-
riti da su ratovi doprineli neslućenom progresu, kako
„opravdati“ zločince, bez čijeg udela bi svaka istorija
umetnosti bila neistinita?
20. 7. 1977, sreda
Odmaramo se od odmora, ali kod svoje kuće. Otvo-
rio sam knjigu, ni sam ne znam zašto, onako nasumice
čitam: „/.../ da li je bolje dugo trajati iako ti se ništa ne
dešava, ili je bolje bljesnuti i izgoreti kao kometa što os-
vijetli nebo makar za trenutak. Ili je svejedno?“ (Meša
Selimović, Ostrvo, 1974, str. 123)
7. 8. 1977, nedelja
Iz Egera u pauzi Egri nyári egyetem (Műemlékvédelem),835
otišao u Budimpeštu u posetu Lajošu Nemetu – ranije dogo-
voreni susret – u vezi sa secesijom. Želim njegovo mišljenje,
ipak je on kompetentniji od mojih „domaćih“ kolega. Do-
govorili smo se da dođem u Peštu oktobra, detaljnije ćemo to
razmotriti. No, kompletan materijal sa što više fotografija ob-
jekata predati mu početkom januara!
3. 9. 1977, subota
Posetio sam starog Arpada G. Balaža. Namerava iz-
ložbu otvoriti „u čast“ konačnog dobijanja svog dela kuće
(iseljena je stanarka). Izložbu će otvoriti kroz dve nedelje.
Lepo smo se izrazgovarali! Pričao mi je o Todoru Manojloviću
Todošu! Zanimljivo, kaže: „Nagyon nem szeretett egyedül
835 Letnje škole u Egeru (Zaštita spomenika).
lenni!“836 Znači, Todoš nije bio samotnjak po vlastitom iz-
boru! Izgleda, on je strahovao od samovanja, možda kao
posledice iznenadne samoće kada su mu oba roditelja pre-
minula pre mature u gimnaziji bečkerečkoj. Todoš i Lajoš Fi-
lep bili su đaci Štrajtmanovi. Govorili su jezike, kako je to
bilo uobičajeno na prekretnici vekova u vojvođanskim va-
rošima. Todoš je, doduše kasnije, u studiji o Fridrihu Ničeu
istakao misao da su „neimari budućnosti usamljenici i izg-
nanici sadašnjosti“. Sumnjam da je bio oduševljen ulogom
da bude izgnanik društva, po nalogu uspaljenih svemoćni-
ka nastupajuće slobode. Čudno je to da ništavila koja – u
ime društva i humanih vizija – određuju sudbinu pojedin-
cu, traju nekažnjeno i bez griže savesti. Čak, lično ih znam,
postanu suprotno! Uostalom, apostol Pavle prethodno je
sticao „slavu“ kao žestoki progonitelj prvih kršćana, na-
lik našim preobraćenicima – poznatim protuvama, koje su
„osvanule“ kao napredne ličnosti u posleratnim godinama.
18. 9. 1977, nedelja
Sreo Đezea Bordaša pred ulazom u Gradsku kuću. Do-
govorili potrebno u vezi sa izložbom A. G. Balaža u „Foru-
mu“ 1. novembra, oko petnaest eksponata; dogovarali
tekstove za „Hid“ u 1978. godini (Ač, Vanjek, skulptori u
Vojvodini).
Posetili smo starog u ateljeu. Ispričao nam je Arpad
G. Balaž u vezi sa signaturom: ima eksponata na kojima
se potpisivao „H Balázs G. Árpád“. Slovo „H“ ispred pot-
pisa bila je „isprika pred umetnošću“. Otprilike tako neka-
ko je formulisao. Naime, slikao je „svašta“ kako bi priku-
pio sredstva za gradnju kuće i obezbedio novac za preh-
ranjivanje porodice („H“=ház837).
27. 10. 1977, četvrtak
Naređeno mi je da u 10 sati budem u komitetu parti-
je, soba 48/III, kod Simendića. Stigao sam tačno na vreme.
S jedne strane stola sam ja, na drugoj trojica: neki mlađi
drug, Ilija Burzan i Simendić. Prvog ne znam, drugi mi je bli-
836 „Nije voleo da bude sam!“
837 Kuća.
356
zak, sarađivali smo, a sa trećim se znam. Iza, za pisaćim
stolom sa magnetofonom sedi činovnik: poznajem ga,
zove se Mesaroš.
Sedimo, očevidno, mi smo dve strane. Neko pita že-
lim li vinjak! Odgovaram: „Ne!“ Sledi iznenađeno pitanje:
„Zašto?“
– Biram s kim ću piti! – odgovaram, svestan da se nala-
zim na saslušanju pred – nazovimo to – komisijom.
– Bela, snima se! – reče Mesaroš, koji rukuje magne-
tofonom.
Počinje „razgovor“ o svemu i svačemu. Drugovi se
„čude“ zašto u poslednje vreme nisam „aktivniji“.
Razmišljam uzgred, da li je to znak! Znači li to kraj „ne-
podobnosti“, torture orvelovskih nebuloza u načinu bri-
sanja postojanja na javnoj sceni?
Kao, „nema smetnji da se aktivnije angažujem kao i
pre“.
– Bela, da li si ti pročitao Revolucija u umetnosti od
Veljka Vlahovića? – pita važni drug Simendić, iznenada.
– Ne zezaj se sa Belom! – upada kratko Ilija Burzan.
Simendić i dalje insistira, nadmeno, valjda smatra knjigu
„biblijom pravovernih“.
– Hajde, Bogdane – kažem – ti citiraj Vlahovića, ja ću
pogađati na kojoj je strani, onda ću ja izreći neki citat,
a ti ćeš pogoditi gde je!
Tajac. Odjednom nešto nevezano, dijalog dvojice, za-
boravlja se brzopleto šepurenje moćnika, Simendić „pre-
lazi na nešto drugo“...Sve u svemu, razgovor se završio
maltene preporukom da nešto napišem za „Rukovet“ ubr-
zo, a posle redovito. Razišli smo se „prijateljski“. Znao sam
da je Ilija bio na mojoj strani, Bogdan sigurno nije! Vre-
me će pokazati kako će ko od nas preživeti naredne go-
dine.
Danas u 18 sati preminula je Kaćina mama, Bucina
„subotička Majka“, rodila se 19. marta 1896. u godini „mi-
lenijumskoj“. Mama Cinka me je kao zeta volela! Retko
kad je taj odnos tako skladan. Veoma sam „mamu“ pošto-
vao. Moju mamu je Buco zvao „somborska Majka“.
(Naknadna pribeleška: Danas u ranu zoru ubila se Šolj-
marova udovica – Magda! Otrovala se, rekao mi je Ga-
bor E. Poganj. Bilo me je sramota pitati – šta je bilo sa
kućušem, Pajtikom?)
30. 10. 1977, nedelja
Beograd. Posetio sam Oktobarski salon 1977, a pos-
le sam bio videti Anuškin legat Šejkine zaostavštine
(Ana Čolak-Antić, istoričarka umetnosti). Ona je bila
životna saputnica Leonida Šejke (1932–1970), arhitekte,
slikara – rodonačelnika jedinstvene grupe avangardnih
umetnika. Mediala je osnovana 1957. godine u Beogra-
du. Nedvojbeno, oslanjajući se na renesansu, članovi su
znalaštvo smatrali naglašenim činiocem. Pokušavali su
ostvariti sazvučje osećajnosti modernog čoveka i „mu-
zejskog slikarstva“. Bio je to zanos autentičnih slikara,
koji su slikarstvo u pravom smislu te reči smatrali izrazom
promišljanja u našem trenu, primerenom savremenicima,
ugroženim traumama civilizacije. Oni su naša generacija
žigosanih ratom i nasiljem. Po svemu, nalazim da su bili
„na istoj talasnoj dužini“ sa Belom Kondorom!
Mediala je prvu kolektivnu izložbu priredila 1958. i
bilo je to nešto sasvim drugo na likovnoj sceni! Te godine
naslikao je Kondor Čokonaija, pesnika, sasvim drugačije
od uobičajenog.
Godine 1964. objavljen je Šejkin Traktat o slikarstvu
(Nolit, Beograd). Te godine je Kondorova samostalna
izložba u Subotici. Serija bakropisa Romantikus tanulmá-
nyok izlagana ovde, na Međunarodnom grafičkom bijena-
lu (Tokio, 1964) bila je i nagrađena! Naslikao je Kondor –
za moj pojam nadasve značajno delo – Pléh Krisztus 1964.
godine.
U poglavlju „avangarda“ i „otpadništvo“, Šejka raz-
matra temu „đubrišta civilizacije“ i naglašava: „Čitava ova
progresija u divergentnom razvitku pokazuje se kao spreg
i sudar dve sile: sile koja vuče umetnost ka sve većem ras-
lojavanju, ka neumetnosti, ka mehanizaciji i tehnici i sile
koja se tome opire, koja teži da održi osnovnu ljudsku bit
umetnosti. /.../ Umetnost se pojavljuje kada sav otkri-
veni slikarev ’svet’, svet zbog koga moderna kritika ističe
originalnost slikara, postane samo sredstvo, samo mo-
del prema kome se slikareva ličnost u svojoj celovi-
357
tosti odnosi, model koji se tada ne transponuje meto-
dom nego osećanjem prisnosti sa modelom. /.../ Sa tim
je u vezi i pojava nostalgije za prošlošću, nostalgije koja
je bila plodotvorna i nije vodila u oponašanje prošlosti.
To je konačno pojava ’otpadnika’, pojava koju moderna
teorija i kritika teško mogu da objasne, otpadnika kao
što su Deren, Kiriko i Dali.“
„Van Gog i Pol Sezan, dva glavna stuba modernog sli-
karstva, ostvarila su visoku umetnost slikanja, zahvalju-
jući upravo svojoj unutrašnjoj borbi, borbi suprotnih sila,
sila osećanja i razuma, zahvaljujući rastrzanosti dvostru-
ke potrebe, potrebe da se stvori nov metod slikanja i
potrebe da se priroda doživi integralno i neposredno.“
Leonid Šejka na kraju Traktata o slikarstvu piše:
„Potrebno je da svet slike dobije jedno dublje značenje,
da svaki elemenat tog sveta makar bio sličan nečem
svakodnevnom i običnom postane znak i simbol univerzu-
ma, čovekovog univerzuma. Svet slike tada više nije nad-
stvarnost nego panstvarnost, total stvarnosti realnije od
realnosti. Svet takve slike otkriva totalitet ljudskog lika
i ljudske sudbine i pruža čoveku idealno boravište u kome
se on upućuje ka bitnom u svome postojanju. Potrebno
je da slika postane predmet dragocen za onog ko je stva-
ra i za onog ko je posmatra.“
Da su se znali on i Kondor, složili bi se! Poznajem neke
iz Mediale (navodno reč je sastavljena iz med i ala), zaista
mi se čine sa Kondorom bliski. Umetnost je, nedvojbeno,
nešto između slasti, ushićenja, čarobnog sa jedne stra-
ne, dok je na drugoj ona moguća i kao zmaj, proždrljivac
koji opčini i rastače, omamljuje i truje.
Šejke nema od 1970, Kondora od 1972. godine. Pra-
tim slikarstvo Olje Ivanjicki (1931), oslanja se na renesan-
su znalaštvom, stvara u sazvučju sa našim trenutkom, gle-
da zapitano u nedohvate, savršen je crtač! Dado Đurić
(1933) je od 1956. u Parizu, poznat kao predstavnik fan-
tastičnog, vizonarskog slikarstva. Apokaliptični sadržaji
zapravo su crtani maestralno – iako zastrašujući, oni su
divna likovna ostvarenja u jedinstvenoj atmosferi doča-
ranoj osobenim koloritom. Ljuba Popović (1934) je u Pa-
rizu od 1963, a njegove nadrealističke vizije jedinstvenog
štimunga podstiču teskobna promišljanja o truljenju civi-
lizacije posle „znamenja“ iz Hirošime. Od njih meni naj-
više blizak, iako posve drugačiji, Vlado Veličković (1935)
– liči na svet Bele Kondora. Dado, Ljuba i Vlado su da-
nas naši najpoznatiji stvaraoci na evropskoj likovnoj sceni!
Stalno mi se nameće pitanje: gde bi bili da su...? Kako
bi se bokorio svet slike Bele Kondora i Leonida Šejke? Da li
bi kreirali „stvarnost realniju od realnosti“?
2. 11. 1977, sreda
Kolektiv Gradskog muzeja danas na sednici odbio mol-
bu našeg sina Buce u vezi sa zaposlenjem na radnom mes-
tu prodavca ulaznica. Čuo sam da je Lacika Sekereš pred-
ložio da bude odbijen. Svi su ga podržali, izuzev Milke
Mikuške koja je bila za to da bude primljen. Primili su
suprugu muzejskog stolara, koja je već imala radno mes-
to negde kao kuvarica.
9. 11. 1977, sreda
Ujutro pošao za Budimpeštu. Kratko sam se zadržao
u Segedinu – nisam uspeo da sretnem Tibora Bakonjija.
Kečkemet. Razgledao izložbu Gödöllői művésztelep838
u muzeju. Nisam sreo kolegu Šimegija. Na izložbi uve-
rio se da boje Šandora Nađa zaista odgovaraju bojama
naših vitraža u Gradskoj kući!
Budimpešta. Nisam se video sa Gaborom Kernerom.
Veče proveo u razgovoru sa Lajošem Nemetom u njiho-
vom stanu.
10. 11. 1977, četvrtak
Sa Lajošem otišli u Dokumentacios központ. Sreo sam
Katalin Geler , Ili Šarmanj. Posle razgovora sa njima otišao
u Épitészeti Múzeum.839 Laslo Pustai mi je pokazao karto-
ne. Kati Geler mi je pozajmila fotose Nađevih karto-
na za vitraže kraljeva u Subotici. Razgledao sam i do-
sije Mikše Rota. U Nemzeti Galéria otvaranje izložbe (Ar-
pad Seneš).
838 Likovna kolonija Gedele.
839 Muzej arhitekture.
358
Gabor E. Poganj, na izložbi, saopštio mi je da se pre
deset dana Šoljmareva Magda ubila! Potresla me je vest,
iako sam bio svestan da ona bez Pište neće znati da živi.
Kupio sam jednu knjigu: Négy portré, A Munkácsy-
dij nemzedéke.840 Pisac je Đula Roža (1941), likovni kritičar.
Izdanje: Képzőművészeti Alap Kiadóvállalata,841 Budapest,
1977. Na kraju knjige ima baš dosta pisano o Kondoru!
Vratio sam se u Suboticu kasno uveče.
11. 11. 1977, petak
Pošto sam još na bolovanju, samo sam telefonirao u
Dom kulture. Veoma je lep dan, Buco i ja smo ga proveli
na Kelebiji. Stiglo je pismo od Hilde Bekenji iz Nemzeti
Galéria. Javlja mi da se Piština Magda, nakon samo-
vanja posle njegove smrti, ubila!
18. 11. 1977, petak
Naš Buco danas dobio vozačku dozvolu! Gde je ono
doba kada je mali dečak u našem stanu (Parčetićeva uli-
ca) vodio dijalog sa „velikim dečakom“ Belom Kondorom,
koga već odavno nema.
Listam knjigu Négy portré. Pisac očevidno „tera vodu“
na svojevrstan Belin „socijalistički realizam“. Zanimljivo je
da sam upoznao Belu Kondora kao „otpadnika“, a sada
„crnu ovcu“ svojataju oni koji su ga videli neprimerenim
u stadu pokornih. Pisac ne skriva ništa. Počinje Belinim
pismom njemu, datiranim 27. januara 1968.
Podvukao sam sebi karakterističan, slojevit citat: „A
művész (beleértve magamat is) nem azért lett, hogy tár-
sadalmi és politikai problémákat oldjon meg. Ne felejtse
el, hogy a művészettörténész se arra való. /.../ Kifejezés,
megoldás és a valóság között óriási szakadékok vannak.
/.../ De én nem oktató hangú szamárságokat akarok most
ledarálni. Akár igazak akár nem. Szeretném, ha munká-
imat úgy vennék, ahogy én a televiziót, rádiót, újságokat
stb. Vagyis természeti jelenségként. Élvezem, mert van: és
840 Četri portreta. Generacija koja je dobila Munkačijevu
nagradu.
841 Izdavačka kuća Umetnička fondacija.
ha nem kell, hanyagolom, vagy kikapcsolom.“842
Da, Kondor želi da se njegovi „radovi“ (ne ostvarenja)
prihvataju kao i druge „prirodne pojave“! Misli na radio,
televiziju, novine i sve drugo „što se može zanemariti ili
isključiti“, već prema želji gledaoca. Šejka bi rekao: po-
trebno je da slika postane predmet dragocen za onog ko
je stvara i za onog ko je posmatra.
Stvarnost realnija od realnosti, zapravo „predmet“ ili
„prirodna pojava“, svejedno. Rekao bih ostvarenje – sa
trajnim zračenjem univerzalne humane poruke – za ono-
ga koji može da komunicira sa delom. Onome koji ne vidi i
ne oseća, ne doživljava ili ne može da „iščita“, sve je samo
predmet, zanimljiv ili bezvredan na neki posve drugači-
ji način.
Pisac nam potom predočava sled događaja od Kon-
dorovog pisma, svojedobno objavljenog u „Élet és iroda-
lom“ 20. januara 1962. godine. Nižu se izložbe, nagra-
de i priznanja – poput Munkácsy-dij II. fokozat843 (1965) –
zatim najviši dometi Kondorove samosvojne kreativnosti,
zaista jedinstvene izložbe: Sekešfehervar 1964, Ernst Mú-
zeum 1965, učešće na Bijenalu u Veneciji (Kokaš, Vilt, Kon-
dor) 1968, kada mu se otkriva i veliki pano na Margitsi-
getu, te retrospektiva otvorena u Műcsarnoku 7. marta
1971. Te godine odlikovan je Bela Kondor: Munkácsy-dij I.
fokozatával.844
Mislim da je ovaj tekst kritičara – bespogovorno u
službi partije, odnosno bolje rečeno ideologije na vlasti
– nadasve značajan beočug u zaostavštini kritike za i pro-
tiv Kondora. Doduše, ono što se moglo napisati 1975. nije
842 „Umetnik (tu podrazumevam i sebe) ne postoji zato
da rešava društvene i političke probleme. Nemojte zaboraviti da
ni istoričar umetnosti ne postoji iz tih razloga. /.../ Između izraza,
rešenja i stvarnosti veliki su ponori. /.../ Ali ja ne želim da sada dr-
žim prazna predavanja. Bilo da je to istina ili ne. Voleo bih kad bi
moja dela postmatrali isto kao što ja posmatram novine, televizi-
ju, radio... itd. Kao prirodnu pojavu. Uživam, jer postoji: i ako nije
potrebno, zanemarujem ili isključim.“
843 II stepen Munkačijeve nagrade.
844 I stepen Munkačijeve nagrade.
359
bilo preporučljivo reći godine 1962. Očevidno, Bela Kon-
dor je smeo reći što je mislio! To mu se posle obijalo o
glavu. Povrh svega, njegov likovni iskaz bio je samos-
vojan. Mislim da se bokorio u sazvučju sa vremenom, ali
je poetika bila osobena, rukopis prepoznatljiv i nepo-
novljiv. Postao je „otpadnik“, nije se uklapao u konfek-
ciju. Mediokriteti su bili brojni, prema tome njihova ha-
ranga je bila gromoglasna, tada i pogibeljna! Njegov
„aktivizam“ se ispoljavao „u prvom licu jednine“ – kako bi
to rekao Lajoš Kašak. Ostao je autentičan, jedinstven
uprkos svemu. Naravno da su uočljive promene, kako ne
bi, kada se radi o kreativnosti, koja bolno treperi drhtaji-
ma naglašene osećajnosti. Baš u sazvučju sa onim što je
Kašak napisao u „Korunku“, još 1926. godine: „Egyáltalá-
ban nem igérünk és nem fenyegetődzünk, csak dolgozunk
és hisszük, amit alkottunk az egy új, jobb világ záloga.“845
Kašak u tom tekstu – „Éljünk a mi időnkben“846 – zapravo
naglašava obavezu svakog, prvenstveno prema samome
sebi, „što potpunije upoznati svet“. Aktivizam pojedinca!
Naravno, Bela Kondor pripada generaciji koja je odrasta-
la u ratu, nedvojbeno – kao i svi mi – verovao je u „novi,
bolji svet“. Ali, to ne znači privrženost ideologiji socijaliz-
ma – svakako ne takvog kakav su nam doneli „mir i slobo-
da“. Uostalom, „socijalistički realizam“ je isto što i „naci-
kunst“ – demagogija!
Kondor jeste bio „električar“ ili „keszon-munkás“,847
nismo bili imućni, poštovali smo rad – tiszteltük a kétkezű
melósok robotolását848 – ali to nije znak poverenja u par-
tiju na grbači naroda u ime radničke klase.
Đula Roža posve znalački konstatuje: „Érthető, miért
nem került Kondor az izmusok hatása alá később ’amikor
már szabad volt’, amikor kortársai az izmusokat 1959 tá-
ján fölfedezni kezdték, Kondor 1956-ra az izmusok isme-
845 „Uopšte ne obećavamo i ne pretimo, samo radimo i
verujemo u to da je sve što stvaramo nešto novo, i da je zalog za
bolji svet.“
846 „Živimo u svome vremenu“.
847 „Radnik u kesonu“.
848 Cenili smo rad radnika.
rete nélkül az izmusok minden tanulságát elsajátitotta.“849
Drago mi je, podvukao sam sebi: „Mit sugallnak
Kondor erőteljes lapjai? Döbbenetes, megrázó szoron-
gást, ellenállhatatlan cinizmust, kisérteties magányt
és reménytelen szépségkeresést. /.../ filozófiai sikon az
egzisztencializmus tételeiben fogalmazódik meg. /.../ Kon-
dornak nem pusztán ezzel a társadalommal, hanem egé-
szében a világgal van vitája, nem a mai Magyarország
rendszerével hanem az emberiséggel került konfliktusban.
/.../ véresen komolyan, imponáló elkötelezettséggel vállal-
ja is ezt.“850
Egzistencijalizam – kao „grešno stanje“ – ali uvek se
previdi da je Žan-Pol Sartr rekao i sledeće: „Svako je slo-
bodan samo toliko da bude odgovoran za ono što čini!“
Nažalost, iskustva iz okruženja pohranjena u zaumlju go-
vore nam o tome da moćnici retko odgovaraju za ono što
čine. Ko su, pak, „moćnici“? Osvedočavamo se iz dana u
dan da su to „činovnici“, „odgovorni drugovi iz komiteta“,
često pojedinac – ništavilo, što bi rekao Ivo Andrić: „usu-
kan čovek, slabotinja i nemoćnik“. Neko, bilo gde, kada
je u poziciji da teroriše nemoćne, svestan da neće biti od-
govoran bilo po kojem osnovu jer je delovao u ime... Pam-
tim, odavno, neke članove otkupnih komisija, „ugledne
drugove“ nadmene i glupe, bivše „presuditelje“ koji delu-
ju poput blagorodnih staraca.
Podvlačio sam dosta, sviđa mi se tekst, iako je dnev-
nopolitičkog usmerenja. Nažalost to je neoboriva činjeni-
849 „Razumljivo je zašto Kondor nije došao pod uticaj ’iza-
ma’, kasnije ’kada je već bio slobodan’, kada su oko 1959. godine
njegovi savremenici počeli otkrivati ’izme’, Kondor je 1956. go-
dine bez poznavanja ’izama’, već iskusio i usvojio svu pouku ’iza-
ma’.“
850 „Na šta nas upućuju Kondorove upečatljive stranice?
Iznenađujuće potresan strah, neodoljivi cinizam, sablasnu samo-
ću i beznadno traženje lepote. /.../ formuliše se na filozofskom
fonu na osnovu teza egzistencijalizma. /.../ Kondor vodi raspravu
ne samo sa ovim društvom, nego s celim svetom, problema ima
sa sadašnjim sistemom Mađarske, ali ne samo sa njim, već je u
konfliktu sa celim svetom. /.../ veoma ozbiljno, i izuzetno predano
se prihvata toga posla.“
360
ca: „Kondor túl korán érkezett a szocialistának hazudott
naturalizmussal, érzelmes impresszionizmussal felpuhitott
magyar festészetbe – grafikába ahhoz, hogy válságait
kikerülje vagy túlélje.“851
Pri kraju, pisac kaže: „Mi nem ’festhetjük helyre’ azt,
amit elirtunk; nekünk irásban kell korrigálnunk. És kell!
Utolsó nagy művének egyike, emlitettem már, sem-
miképp sem találja a helyét a világban, s ahogy az új, le-
endő Nemzeti Galéria terveit olvasom, ahogy a halálakor
nagy lelkesedéssel tervezett, de azóta mély csendbe bur-
kolt Kondor emlékmúzeum ügyét nézem – a szentek na-
gyon nehezen bocsáttatnak be...“852
Zaista, kada će „lažni sveci“ nestati sa scene da bi se
A szentek bevonulása mogla videti kao preteća „ikona“
naše sve teskobnije stvarnosti? U ovom momentu, eto,
indikativno je da „otpadnika“ u svojim redovima vide oni
koji njegovu iskrenu kreativnu zapitanost – savremenu
živopisačku posvećenost „raspetom“ – nisu prepoznali
kao teskobnu slutnju pokrenutu bezumljem poslerat-
ne civilizacije.
30. 11. 1977, sreda
Danas preminuo čuveni pisac Miloš Crnjanski u osam-
deset i četvrtoj godini! Nisam ga upoznao lično, nisam ga
ni video, iako je stanovao iznad birtije pored koje je bila
galerija u koju sam redovno navraćao pri svakom dolas-
ku u Beograd. Smatran je dugo „otpadnikom“! Posle rata
nije smeo da se vrati, potucao se u Londonu kao izgna-
nik. Srećom, živeo je dugo pa je „doživeo“ i svoj povratak!
851 „Kondor je previše rano stigao sa naturalizmom koji
je lažno predstavljen socijalistima, osećajnim impresionizmom u
oslabljeno mađarsko slikarstvo – grafiku i nije mogao da zaobiđe
ili preživi njene krize.“
852 „Mi ne možemo ’preslikati’ ono što pogrešimo, pisa-
njem možemo korigovati. I zaista je potrebno! Jedno od njegovih
poslednjih velikih dela, već sam ga spominjao, nikako ne nalazi
mesto u svetu, čitam novije planove Nacionalnog muzeja, koji je
pred njegovu smrt s velikim poletom planirao spomen-muzej, ali
kako vidim od tada je nastala velika tišina oko slučaja Kondoro-
vog spomen-muzeja – svece bi teško pustili unutra...“
 Veje sneg, još malo pa će noć preći u svitanje, biće to
1. decembar! Listam knjigu, onako na preskoke iščitavam:
„Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, ob-
laci se kovitlaju sve naniže. Dubina, kroz koju protiče reka,
mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišo-
vita.
Šumi i huji baruština iz mraka. Sjaj mesečine pođe sa
nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći,
što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako /.../“
Seobe, kapitalno delo Miloša Crnjanskog, kao da išči-
tavam zapis o Mostongi kod Bača. Ne, to je, nedvojbeno,
jeka zavičaja – Miloš Crnjanski je rođen u Čongradu,
varoši ili njenom okruženju, tamo u Mađarskoj. Kada je
ugledao svet, 26. oktobra 1893. to je i za nas bilo „ovde“.
Onda je 1. decembra 1918. u Beogradu, kao prestoni-
ci nove države, proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slo-
venaca, naša Jugoslavija. Crnjanski je, znači, rođen „u
inostranstvu“. Svojedobno, kada mu je kao petnaes-
togodišnjaku, štampana pesma Sudba u Somboru, bila
je to varoš u Mađarskoj. (Naknadni zapis: Sudba (1908):
„/.../ Prešla je bura; / More pokoja nađe. / A pena talasa
grli / Poslednji deo lađe.“)
9. 12. 1977, petak
Stigla poštom knjiga: Solymár István, Nagy István,
Képzőművészeti Alap kiadóvállalata, Budapest 1977. Pos-
lao mi je Nemet Lajoš.
Napokon, štampana je! Pišta knjigu – gotovu – nije vi-
deo. Ni Magda. Sada je tu preda mnom. To je ostalo pos-
le Pište Šoljmara, kao trajna uspomena. Zanimljvo, mi smo
počeli druženje sa Ištvanom Nađem.
Listam i tražim pogodnu rečenicu: „A facsoport hatal-
mas dobütések hangsoraként dübörög fel és zuhan alá.
Nincs esemény, nincs történés, semmi apró eltérő mo-
tivum, semmi dekorativ megoldás, még szél se rezzen,
csak a fák állnak vastag derékkal, és álló ritmusuk dobol a
sötéten, a zőld mezőben. Ez a szemléletmód valóban nem
illeszkedik semmilyen megszokotthoz, várakozáshoz, nem
közelithető meg tradicionális módon vagy egyéb beideg-
361
zett előitéletekkel. Ez a szemléletmód kerek, mint a föld-
golyó, érintőlegesen nem lehet felfogni.“853
To su Vrbe kod Gardinovaca (Füzfák). Zbog njih je si-
šao s voza u Subotici, o njima smo najviše razgovarali u
Baji. Bio je opčinjen ovim pastelom, monumentalnim pri-
zorom, čudesnom prirodom i neizrecivom posebnošću
močvarnog predela, koji mrmori o dolaženju i odlaže-
nju poplave. Naplavina je oduvek i zanavek „poligon“ –
upečatljiv, slikovit, rečit! Poplava je preteća neminovnost,
ali uvek sledi novi početak, koji će nicati iz plodonosnih
naslaga truleži u naplavini sve do sledeće pošasti, koja
će se poput kletve sručiti, ali i jekom najavljivati besko-
načnost trajanja u prirodnom redu stvari surove realno-
sti. Nad močvarom huk milenijumski traje nepromenjen,
kao i usud ljudski, praćen kricima bola i ushićenja, čija
se jeka ne da razlučiti. Oduvek su kliktaji dobra i zla,
prepoznatljivo ljudski, jedno drugom nalik. „Ulazi i odla-
zi“ kod Crnjanskog, „dübörög fel és zuhan alá“,854 kaže
Šoljmar, oduvek plavljene obale Tise, Mostonge, Duna-
va, dolovi (ritovi) kod Đurđina, omorine Balatona Jože-
fa Egrija...
Nad mrtvajom močvare, u tišini ničim uznemirava-
noj – krik – milenijumski huk. Iznenadnim strahom pro-
buđen, lepet krila zapravo je krik života. Između straho-
va i ushićenja, bola i strasti, čemera i slasti, oduvek i zana-
vek, čovek u sopstvenoj ljudskosti „raspet“, biće inspiraci-
ja, gest kreacije istinskih stvaralaca. Pulsiraće, kao „hatal-
mas dobütések hangsoraként“855 ili će biti jauci – što reče
853 „Drveće snažno bubnja, a glas se povećava da bi po-
tom naglo utihnuo. Nema događaja, ništa se ne zbiva, i najma-
nji motiv ne čini iskorak iz atmosfere, nema dekorativnih rešenja,
nema ni najmanjih pokreta vetra, samo drveće debelih stabala
stoji, i njihov nepomični ritam bubnja u tami na zelenoj livadi. Ovaj
pristup se zaista ne uklapa u nešto uobičajeno, u čekanje, ne može
mu se prići na tradicionalni način ili nekom ustaljenom predrasu-
dom. Ovaj stav je zaokružen poput zemaljske kugle i nemoguće
mu je prići dodirom koji nije duhovni.“
854 „Propne se i propadne“.
855 „Glasnim udarcima bubnja“.
Đula Roža: „torz firka – gombolyaggá gubancolta őket az
elkeseredett indulat.“856
***
1. 2. 1978, sreda
Mađarska, Pečuj. Bili u vezi sa fontanom na trgu na
pregovorima. Razgovarali sa direktorom Janošem Bošnja-
kom, Mihaljem Nemetom i Đerđom Firtišem. Bili smo u
Pečuju Bandika Levai, Goran Martinović, ja i šofer Karči
Kendereši. Vratili se uveče. Iz Pečuja sam poštom poslao
Lajošu Nemetu materijale Secesije u Vojvodini.
3. 2. 1978, petak
U SIZ-u kulture razgovori o fontani, prisutan i diplomi-
rani inženjer arhitekture Joža Geler. Nadzor prenosa ele-
menata za fontanu iz Pečuja u Suboticu. Skladištenje u
podrumu Gradske kuće i drugi poslovi.
Uveče u 19 časova Buco krenuo sa grupom za Dubrov-
nik – kao turistički vodič.
4. 2. 1978, subota
Kod Hadžića, blizu Sarajeva, u 2.00 sata autobus sa
Bucom imao udes! Prepodne, proveo sam najteže sate u
životu. Telefonom pokušavam naći Bucu. Smešten je u
bolnicu. Napokon, pronalazim bolnicu i posle ubistvenih
peripetija, dobijam Bucu. Ima povredu glave, leži u sara-
jevskoj bolnici. Uspostavili smo vezu sa prijateljem Kikom,
advokatom. On je prihvatio da se Buci nađe pri ruci da ne
bude sam. Posle uspostavljenog kontakta i razgovora sa
Bucom, totalno iscrpljen vratio sam se kući iz kancelarije.
6. 2. 1978, ponedeljak
Odobreno mi je da preuzmem Bucu i donesem ga u
Suboticu. U 13.40 pošao sam u Sarajevo. Veje sneg!
7. 2. 1978, utorak
Sarajevo. Sredio potrebnu dokumentaciju. Krenuli smo
za Suboticu u 11.30. Pada sneg! Stigli smo kući u 18.40.
856 „Deformisano škrabanje – ogorčenost u zanosu je for-
mirala zamršeno klupče“.
362
Ukupno 391 kilometar vožnje. Mislim – najstrašnije moje
vožnje u životu. Gledam Bucu, leži na spuštenom sediš-
tu. Ne govori, osećam celim bićem svojim da se on boji.
Strah je u njemu, ali se ponaša mirno, kao spava, meni
se stomak grči – od straha! Vozim „tristaća“ kroz mećavu,
ponašam se kao da je sve u redu, Buco i te kako zna koli-
ko je ova vožnja „bezbedna“. S vremena na vreme otrg-
ne mu se reč: „Tata, samo vozi pažljivo!“, onda se zastidi
pa ućuti. Ja se bojim – više od svega – kvara na autu! Ne-
kako, siguran sam da neću načiniti grešku, ali perma-
nentno slutim, čekam da mi neki „neprirodni zvuk“ naja-
vi kvar, iščekujem da auto stane! Zato valjda i ne mogu da
vozim polako. Žuri mi se da pre noći, zapravo mraka, bu-
demo negde bliže našem kraju, nadomak prostorima gde
se osećam „kod kuće“. Kod kuće smo, ne mogu još da se
radujem. Drhtim. Mislim da se Buco smirio. Kod svoje smo
kuće, biće sada sve lakše.
10. 2. 1978, petak
Nedeljnik „7 nap“ doneo vest da je januara meseca u
Pešti preminuo Arnold Hauzer (1892–1978). Za mene bio
je to mudar filosof.
Rado smo o njemu diskutovali Deši Abel, novinar u „7
napu“, paćenik, stradalnik iz one „golootočke generacije“
o kojoj se ćuti, rekao bih kao o sramoti našeg „humaniz-
ma“. Ne zbog potrebe da se ljudi izoluju na Golom otoku,
već zbog rafiniranih zverskih postupaka sa dojučerašnjim
saborcima, ostrašćenosti prema ljudskom biću. Očevid-
no, koncentracioni logori su svojstveni nacistima, komu-
nistima, samoupravnim socijalistima i drugima kada se
„zveri“ u njima dočepaju vlasti. Oduvek i zanavek. Knji-
gu Arnolda Hauzera Filozofija povijesti umjetnosti (Mati-
ca hrvatska, Zagreb 1963, u prevodu Dragutina Perkovića)
smatram „molitvenikom“.
U znak sećanja, ispisujem: „Prošlost je sama po sebi
nesmislena i bezoblična; ona dobiva svoje značenje i svoj
obris tek u odnosu na neku određenu sadašnjost. Svaka sa-
dašnjost stoga ima drugačiju prošlost, pa prema tome treba
istoriju uvek nanovo pisati, dela umetnosti nanovo interp-
retirati, dela svetske književnosti nanovo prevoditi...“
 „Uvek se čuje pitanje: ’Smisao’ – za koga? ’Smisao’ –
u vezi sa čim? Zajedno sa promenom svake dane situaci-
je ne menja se samo slika sadašnjosti i budućnosti nego
i slika prošlosti. Svaka kultura ima svoje vlastite pretke,
svoje vlastite junake, do svake vodi drugi put, i to put
koji postaje vidljiv tek onda kad je postignut cilj.“
Kada će naši putevi postati vidljivi, kako bismo se
osvedočili da je bilo svrsishodno to što činimo? Kada i
na koji način će se sprati sramota Golog otoka, kako ne bi
ostali u društvu onih kojima su u prepoznatljivostima nji-
hovih kultura reči poput „konc-lager“ ili „gulag“? Da li je
zaista „ljudski“ to da potencijalne žrtve uvek jesu, ili
postaju najsuroviji mučitelji?
„Usamljen može biti čovek u svim mogućim okolnos-
tima, ali se osećati usamljenim može samo u svetu u
kojem se drugi udružuju na ovaj ili onaj način.“
14. 2. 1978, utorak
Danas sam primio pismo od Lajoša Nemeta, obaveš-
tava me da je umro i pesnik Laslo Nađ. Definitivno, njega
neću upoznati lično, iako sam to želeo.
21. 4. 1978, petak
Danas sam i zvanično imenovan za šefa odeljenja
zaštite spomenika kulture. „Radni tim“, da se tako izra-
zim, za sada isti je kao na početku: Bandika Levai i ja,
odnosno Radojka Tonković koja nam vodi i „sekretarijat
i centar za dokumentaciju“ jer je stalno u kancelariji.
Biće nas valjda i više jednog dana. Posla ima na pretek. Se-
cesija, kao prepoznatljivost lica grada, zapravo je riznica
uzbudljivih radnih zadataka. Voleo bih da maturanti ob-
rađuju teme, možda i studenti istorije umetnosti!
5. 5. 1978, petak
Moja arhiva, koju vučem sa sobom još iz muzeja,
danas je preseljena u dve prostorije na drugom spra-
tu – 227 i 228. Sada i zvanično postoje kancelarije služ-
be zaštite spomenika kulture. Nadam se da je ovo kli-
ca iz koje će se bokoriti Zavod za zaštitu u Subotici. Jeste
ovo jedinstvena varoš u zemlji po graditeljskoj bašti-
363
ni – mađarske varijante arhitekture secesije – i treba da
ima takvu ustanovu. Danas je, sticajem prilika, i rođendan
Bandikin. Tako slavimo dvostruko.
Čekao sam osamnaest godina da se formira služba
u gradu koja će se moći na odgovarajući način baviti
zaštitom arhitekture secesije. Bila je prezrena oblast
istorije umetnosti. Sada, napokon, svugde je shvaćeno
da je umetnost na prekretnici vekova bila zaista im-
presivna najava „stoleća nemogućih mogućnosti i mo-
gućih nemogućnosti“ u ovoj našoj civilizaciji. Potvrdilo
se mnoštvom otkrića, ali i sa dva rata u jednom veku,
„fabrikama smrti“ i nadajmo se neponovljivom „biljkom
razularene pameti“ – pečurkom atomskog bezumlja na
horizontu!
6. 5. 1978, subota
Danas je radna subota. Sređujemo naše kancelarije, ali
uzgred se dogovaramo sa Bandikom – upravnik Kambero-
vić nam je naredio izradu scenografije za „Titovu štafe-
tu“. U 10 sati dolazi Janoš Banjai. Stigao sa njim i Đeze
Bordaš. Imali smo zaista sadržajan razgovor! Dogovo-
rili smo da otvorimo rubriku u „Hidu“: „Szecesszió mű-
emlékei a Vajdaságban“.857 Pisaću iz broja u broj, Bordaš
kaže: „Majd a végén könyv lesz az irásokból!“,858 raduje
se unapred, uveren je da takva knjiga može da bude i veo-
ma privlačna, arhitektura secesije sa detaljima savrše-
na je tema za fotografa!
Bila bi to (ako plan uspe) moja prva knjiga! Bojim se da
će nešto poremetiti sva naša planiranja, kao i skoro uvek
do sada.
26. 5. 1978, petak
Nakon više godina, opet je objavljen moj tekst u „Ru-
kovetu“ (broj 5–6): „Zapis o spomeniku“, pisan decembra
1977. (spomen beleg Snop, autor Oto Logo, rođen 1931).
Stanovali smo Oto L. i ja u istoj ulici i skupa pohađali četvr-
ti razred gimnazije, školske 1945/46 godine. Drugujemo
857 „Spomenici secesije u Vojvodini“.
858 „Na kraju će od tekstova nastati knjiga!“
od mog dolaska u Suboticu, januara 1945. godine. Živi
u Beogradu. Danas je ugledni skulptor, izlagao je 1965.
u Parizu. Na XXXIV bijenalu 1968. u Veneciji je pred-
stavnik Jugoslavije, kada Bela Kondor izlaže u ma-
đarskom paviljonu. Izlagao je u Briselu 1970, Njujorku
1974. i drugde.
Snop je okosnica – monumentalna skulptura – slože-
nog obeležja, planiranog u novom naselju, kojem se
odomaćio naziv „Prozivka“. Za sada, vidim samo skulptu-
ru mog prijatelja Ota L. Svojedobno, kada sam pred-
lagao da se spomen-beleg ne podiže u centru Subotice,
obrazlagao sam, tada sekretaru komiteta, Deli Miloda-
noviću: „Trebalo bi podići memorijal stotinama izginulih
Subotičana kod Batine. U sklopu velikog parka, okruže-
nog novim stambenim zgradama, bila bi to ’prozivka’
u znaku sećanja na sugrađane koje su odnele vode
Dunava prilikom forsiranja reke, novembra 1944. godine,
pa ni groba nemaju!“
Tako smo uspeli, te je leta 1973. lokacija spomenika
određena detaljnim urbanističkim planom u sklopu Spo-
men aleje Osme vojvođanske brigade. „Prozivka“ se zadr-
žala i traje, iako je koncepcija spomen-kompleksa „poli-
tički“ izmenjena. Valjda zato da ne bude naglašeno subo-
tički! Spomenik je tako dobio naziv: „Palim borcima soci-
jalističke revolucije naroda i narodnosti opštine Subotica“.
Naglasak je, nedvojbeno, na onom „opštine“! Naime
u okolini, naročito u Žedniku, živeli su kolonisti, među
njima istaknuti predratni „borci socijalističke revolucije“,
a ne sinovi pretežno „kulaka“, ovdašnjih paora mobi-
lisanih u VIII brigadu. Oto Logo i saradnici, upoznati sa
prvobitnom koncepcijom, beleg su oblikovali kao drevni
znamen složnih – snop žita! U višenacionalnoj Subotici, sin
Mađara i Srpkinje, znao je prevashodno agrarnu sredinu.
Bila mu je poznata i tragedija na Batini. Pisac teksta, knji-
ževnik Lazar Merković, logoraš iz Dahaua, nedvosmisleno
je ostao pri ishodišnoj koncepciji – „Slobodom prozva-
ni i mrtvi žive“. Na otkrivanju spomenika 18. decembra
1977. prisutni su pročitali, očevidno i upamtili, ono „pro-
zvani“! Naravno, nisam mogao pisati o mešetarenju,ali ni-
sam ni prećutao prozivku!
364
18. 6. 1978, nedelja
Krećem na put sa ekskurzijom po Jugoslaviji! Vodimo
devedeset i osam đaka iz Nigerije, koji se školuju ovde. Sa
mojim predlogom maršrute subotički „Centroturist“ po-
bedio je na jugoslovenskom konkursu i dobio organizaci-
ju ovog kružnog putovanja na kraju školovanja. Svidelo
im se da Jugoslaviju upoznaju posećujući spomenike.
Naravno, sačinio sam takvu koncepciju da pored jedin-
stvenih gradova vide najznačajnije manastire, crkve, mu-
zeje i memorijale u spomen na borbu naših naroda u
Drugom svetskom ratu. Nisam u program uključio nika-
kve privredne objekte, fabrike, rudnike ili slične „atrak-
cije“. To ih je oduševilo! Krenuli smo na prijatno puto-
vanje kroz divne predele u dva autobusa, zaobišli smo
velike gradove, zaustavljali se kod jedinstvenih spomeni-
ka, zalazili u viševekovne ambijente graditeljske bašti-
ne, okupali se u moru, ulazili u crkve i džamije, noćili
u planinarskim domovima, motelima u varošicama, ru-
čavali i odmarali se kraj arheoloških lokaliteta ili po-
smatrajući živopisne prirodne posebnosti krajeva kroz
koje smo prolazili.
Vratili smo se u petak, 30. juna, kasno noću. Dru-
ženje smo završili ribljom čorbom u Apatinu, kraj Du-
nava! Potom stigli u Suboticu, svi zadovoljni. Moji Crn-
ci među kojima je bilo i oficira nigerijske vojske, poto-
maka plemenskih vođa, običnih ljudi skamenjenih od
straha pred lavom u prirodnjačkoj zbirci muzeja, mladića
i samo dve devojke, zvali su me celog puta „tata“. Opči-
njeni viđenim lepotama Jugoslavije i umetničkom bašti-
nom naših prostora, čini mi se iskreno, tvrde da su puto-
vanje i doživljaj za njih nezaboravni.
23. 9. 1978, subota
Bio nam je u poseti Stevan Fenjveš, moj školski drug!
Nismo se videli trideset godina. Videćemo se i sutra. U
ponedeljak će doći u kancelariju. Pogledaćemo i sinagogu.
26. 9. 1978, utorak
Danas nam je godišnjica braka. Kaća mi je poklonila
knjigu Markesa, Pukovniku nema ko da piše. Ja sam Kaći
kupio: Ivo Andrić, Znakovi pored puta. Dan je lep, sunčan.
 12. 10. 1978, četvrtak Stavio sam ploču, namestio tiho i slušam Mahaliju
Džekson. Veče je, pišem i prisećam se. Izgleda, ništa nije
Bili u Domu kulture predstavnici fabrike „Žolnai“, do-
slučajno. Međutim, samo je šesnaest godina prošlo, ipak
govori u vezi sa elementima za fontanu pred Gradskom
užasno je mnogo promena! Mnogo ih je koji mi – sada
kućom. Dobio sam od Pečujaca na poklon knjigu: Kor-
već – naseljavaju samo uspomene, posećuju me u ovak-
társak szemével, irások a magyar művészetről 1896-1945
vim prilikama, kada maštam.
(„Corvina Kiadó“ 1967); válogatta jegyzetekkel ellátta és
Setih se! U Znakovima pored puta, napisao je Ivo An-
a bevezető tanulmányt irta Perneczky Géza.859
drić: „Mašta ne poznaje drugih zakona osim svojih, ne
Kada sam napokon stigao kući, sednem da malo lis-
poznaje druge svrhe osim svoje sopstvene igre, ne zna
tam. Izgleda, neko od kolega je to činio usput. Papirićem
za doslednost ni odgovornost. Mašta nema pamćenja
obeležena stranica 263. Tekst Ernea Kalaija: Vajda La-
ni mere, ne priznaje gospodara; ne može se zadovoljiti ni
jos festőművész kiállitása.860 Pisano kao predgovor izložbi
smiriti dok se ne zamori, ne iscrpe i ne klone.“
1943. godine. Tada sam bio učenik gimnazije u Somboru.
No, daleko zanimljivije je što Vajda Lajoš pokreće sećanje 20. 11. 1978, ponedeljak
na dane provedene u Budimpešti 1962. godine. Setih se
Pošli smo ujutro. Stigli u Budimpeštu u OMF. Ja sam
Kondora i Đurke B. Saboa, koji je bio kod Endrea Balinta,
ubrzo otišao da se nađem sa Lajošem Nemetom. Po dogo-
interesujući se za Vajda Lajoša.
voru, razgovaraćemo o secesiji (rukopisu Arhitektura se-
„Magam is elfelejtettem, hogy olyan embert látok ma-
cesije u Vojvodini).
gam előtt, kinek napjai meg vannak számlálva. De mi-
Zapravo, ovaj boravak u Pešti je u sklopu saradnje
kor látogatásom végeztével kezet szoritottam Vajda
sa mađarskom službom zaštite spomenika kulture. To će,
Lajossal és kezének forró, erőtlen fogását éreztem, el-
međutim, biti uvek prepodne. Poslepodne i veče provo-
szoruló szivvel tudtam: többé nem látom élve“,861 piše
diću sa Lajošem. Vraćamo se u Suboticu poslepodne u su-
Kalai. „Egy hét mulva temették. Felesége és néhány festő
botu 25. novembra.
barátja kisérte ki a temetőbe. A temetés után egyikök
Večeras, kod Lajoša, naravno bilo je o svemu više reči
lakásán gyűltek össze és gramafonlemezekről végighal-
nego o secesiji. Mnogo toga je želeo da mi saopšti. Zapra-
gatták Beethoven hegedűversenyét, mely Vajda ked-
vo, ređe se viđamo. Uostalom, prevashodno sam zauzet
venc darabjai közé tartozott...“862
zaštitom spomenika kulture, samim tim više se srećem sa
kolegama iz te oblasti.
859 Očima savremenika, tekstovi o mađarskoj umetnosti Tokom večeri, Lajoš se iznenada seti, potraži i poklo-
1896–1945 (Izdavačka kuća „Korvina“ 1967); izbor tekstova, do- ni mi omanju knjigu: Konrád György, A városalapitó,863
datni zapisi i uvodna studija: Geza Pernecki. uz napomenu da je pisac mlađi čovek, nadasve poseban i
860 Izložba slikara Lajoša Vajde. samosvojan. „Ajánlom olvasd el minél előbb“,864 kaže,
861 „Smetnuo sam s uma da pred sobom vidim čoveka čiji skreće mi usput pažnju da to nema veze sa zaštitom spo-
su dani odbrojani. Ali na kraju posete, kada sam se rukovao sa menika kulture. To je jedinstveno svedočenje o sebi i vre-
Lajošem Vajdom, osetio sam topao i slabašan stisak njegove ruke, menu. Pročitao mi je jednu rečenicu: „Ez a város kihivás,
stegnulo mi se srce jer sam slutio: više ga neću videti.“ példabeszéd, tárgyba zárt kérdezősködés, elhalt és élő
862 „Za nedelju dana su ga sahranili, njegova žena i ne- polgártársaim üzenete, létrehozóikat túlélő, haladó túlvi-
koliko prijatelja slikara ga je ispratilo. Posle sahrane okupili su se
u stanu jednog njegovog prijatelja i poslušali su jedan Betovenov
koncert za violinu, bilo je to jedno od njegovih omiljenih muzičkih 863 Ðerđ Konrad, Osnivač grada.
dela...“ 864 „Preporučujem ti da pročitaš što pre“.

365
lágok rendszere.“865 Ubrzo, prešli smo na drugu knjigu koju
sam ja kupio. Zanimalo me je da li sam napravio dobar
„pazar“ kupujući knjigu Frank Janoša Szóra birt műtermek
(Budapest 1975).866
Lajoš se prvo iščuđavao što je do sada nisam imao u
rukama, potom smo listali i prisećali se. Ima ih koje sam
lično upoznao: Barčai, Endre Balint, Mikloš Boršoš, Tibor
Čiki, Arnold Gros, Ištvan Harasti, Korniš, Gabor Pastor,
Čaba Rekaši, Karolj Rajh, Etelka Tobolka (naša umetnica,
Novosađanka), Tamaš Vig...
Naravno, preporučio mi je da pažljivo čitam – Frank
(koga i sam poznajem) jeste autor čiji će se tekstovi pam-
titi. Listam i tražim Belu Kondora. Strana 328: „Remé-
lem, nem vagyok modern. legszivesebben ezzel az egy
mondattal válaszolnék. Fenti kérdésedet azonban kiegé-
sziteném két másik kérdéssel: 1. Mi az, hogy modern? 2.
Mi az hogy művészet?“867
Tu smo se zaustavili – naravno, razgovarali smo nada-
lje o Beli Kondoru.
26. 11. 1978, nedelja
Listam dobijenu i kupljenu knjigu. Zanimljivo! A vá-
rosalapitó je čudna knjiga beskrajno dugih rečenica u svo-
jevrsnom ritmu, rekao bih zadihanom, kao da pisac žuri iz-
reći naumljeno što pre.
„A vasúti töltés mellett húzódó munkáscsaládházas te-
lepen elálmosodik az éjjelnappal csattogó légkalapácsok,
a felsistergő szikracsóvák, a reflektoros figyelő tornyokon
vonitó szirénák tűréshatár feletti zajtartalma. Oda men-
nek haza, akik a gyárudvaron idegen feliratú vasalt ládá-
kat görgetve fölnéznek az európai nagyvárosokat összekö-
tő sugárhajtású utasgépekre, amelyeket ők ezután is csak
865 „Ovaj grad je izazov, primer, živa znatiželja, poruka ži-
vih i mrtvih sugrađana, sistem naprednih onostranih svetova koji
je preživeo osnivače.“
866 Govor ateljea.
867 „Nadam se da nisam moderan, najradije bih odgovo-
rio ovom rečenicom. Tvom pitanju bih dodao još dva: 1. Šta je to
moderno? 2. Šta je to umetnost?“
366
alulról fognak megtekinteni.“868 Koliko zgusnutog sad-
ržaja iskazano užurbanom rečitošću lapidarnog iskaza!
U dve rečenice sabijena otuđenost, beznađe „radničke
klase“ na sredokraći traga mlaznjaka između nedohvata
velegradskih. Oduvek i zanavek – „gledanje od dole“ kao
smerokaz nedostižnog. Očevidno, taj neki mlađi čo-
vek savršeno koristi reči da bi iskazao slojevitost opo-
rog življenja u jednostavnoj formi. Naravno, on govori
o zbilji. Podjednako mađarskoj i našoj. Mi dugo nećemo
biti deo onoga što samo posmatramo iz žablje pers-
pektive. Ili na primer: „Nem akarom elfelejteni, hogy ez
a város, amelynek több szégyenéről tudok, mert jobban
ismerem, azoké is, akik az úton hajtott menethez odalép-
tek kenyeret osztani, akik nem engedték kitörölni az
anyakönyvből az áldozat nevét, akik gyilkosnak nevezték
a gyilkost, és barátnak mindenkor a barátjukat.“869
Szóra birt műtermek ne čitam redom, onako na pres-
koke „upadam“ u tekstove, s početka samo kod ime-
na koja su mi bliska. Baš mi je drago! Kod bajkovi-
tog Arnolda Grosa iščitavam i podvlačim: „Gross Arnold
műtermének a falán egyetlen saját képe sincs, csak rep-
rodukciók. Altdorfer, Rembrandt; eredeti munka csak egy
van, egy Kondor - rézkarc. /.../ Van egy másik művészeti
’alapélményem’ is.“870
868 „Kraj železničkog nasipa proteže se niz uspavanih ku-
ćica radničkog naselja, gde se zvuk vazdušnog čekića meša sa
zvukom usijanih iskri, glas sirena tornja sa reflektorom prevazila-
zi nivo podnošljivosti. Tamo se vraćaju kući oni koji u dvorištu fa-
brike pred sobom kotrljaju drvene sanduke sa natpisima na stra-
nim jezicima i pogledom prate mlazne avione koji spajaju velike
evropske gradove, a ti ljudi će ih i nadalje promatrati samo tako
od dole.“
869 „Ne želim da zaboravim da ovaj grad, čije mnoge sra-
mote znam, jer ga dobro poznajem, pripada i onima koji su prila-
zili koloni na putu i davali ljudima hleba, onima koji nisu dozvolili
da se briše ime žrtve iz matične knjige rođenih, onima koji su ubi-
ce ubicama nazivali, a prijatelja prijateljem i to za sva vremena.“
870 „Arnold Gros na zidovima svog ateljea nema ni jednu
svoju sliku, samo reprodukciju. Altdorfer, Rembrant; ima samo je-
dan orginalan rad, Kondorov bakrorez. /.../ Imam još jedan umet-
nički ’užitak’.“
 Čitam nešto niže, intervju – Kondor Bela. „Olvastam
azt az interjút, amit Gyulai Liviusszal csináltál. Liviusz –
egy generáció nevében – ezt mondja: ’Most is felbecsül-
hetetlen számunkra Kondor művészete. Azt jelenti, hogy
van mérce.’ Nekem is az a véleményem, pedig én két évvel
idősebb vagyok, mint Kondor.“871
Knjiga je štampana 1975, a sada je 1978. godina. Sve
više uveren sam u trajnu aktuelnost Kondorovog stvara-
laštva. Nedvojbeno je savremen, a samim tim „moderan“,
ukoliko taj pojam uopšte ima smisla – obzirom na to da
su Bizon iz Altamire i mileševski Beli anđeo, Raspeće
nad Izenhajmskim oltarom ili slike Rembrandta, Gernika
i Balada o obešenima Nandora Glida,odnosno A szentek
bevonulása Kondora, svevremene vrednosti umetničke
baštine. Ta su ostvarenja u nastanku nepobitno u duhu
vremena, sveobuhvatnom humanom porukom su trajnog
značenja. Kao likovni iskaz, ona su – osobnom poetikom
i zapitanošću ljudskom – neponovljiva, baštinjenim isku-
stvom i čoveku primerenim senzibilitetom sazvučje svih
činilaca u nastajanju dela. Nedvbojbeno, svaki „me-
đaš“ na putevima civilizacije obasjan je pažnjom trenut-
ka, baština mu je ishodište, neponovljivu samosvojnost
će ostvariti u dijalogu sa datostima svoga vremena, ali
trajnost bokorenja u memoriju isključivo ostvaruju auto-
ri dosledni sebi i odgovorno kreativni u prepoznavanju
izazova koje permanentno nameće enigma zajedništva,
opstanka i sudbine svih! Njihova ostvarenja emituju
ideje humanističkog smisla umetnosti, svima bliske i kon-
stantne. Postaju nadstvarna znamenja kolektivne me-
morije u svim vremenima i traju kao potvrda čovekove
uljuđenosti.
12. 12. 1978, utorak
Obavešten sam da – kao „politički nepodoban“ – ne
mogu govoriti prilikom otvaranja retrospektrivne izložbe
slika Imrea Vinklera!
871 „Čitao sam tvoj intervju sa Ðulom Liviusom. Livius – u
ime jedne generacije – kaže: ’Još i sada je neprocenjiva Kondo-
rova umetnost. Znači u pitanju je kvalitet.’ I ja sam tog mišljenja,
mada sam ja dve godine stariji od Kondora.“
367
Imre Vinkler, slikar, među đacima omiljen profesor li-
kovnog. Bili smo kolege, ali i prijatelji; zbližili smo se
na čudan način. Po demobilizaciji, vratio sam se iz Spli-
ta, gde mi je provedeno vreme zaista bilo nezaboravno.
U Domu mornarice, nas nekoliko srećnika pokupljenih
iz kasarni radili smo u zajedničkom ateljeu. Bili smo „pod
komandom“ Ljube Nakića, akademskog slikara koji se ba-
vio svim i svačim u oblasti umetnosti u okvirima sadržaj-
nih delatnosti Doma koji je zapravo bio centar kulture za
grad Split. Pripremao sam izložbe, scenografije za reci-
tale, balet i koncerte gostujućih umetnika. Doduše, do-
nosili smo i rolne filma iz splitskih bioskopa, tako da su
svi filmovi jedno veče prikazivani u našoj dvorani. Sve u
svemu, bili smo u središtu svih kulturnih zbivanja. Našem
šefu, slikaru Nakiću se jako sviđalo društvo i rado je pri-
hvatio ulogu: da sakuplja iz okolnih jedinica sve kreatore
– muzičare, slikare, fotografe, vajare, pevače, vrhunske ša-
histe, filmadžije... Potom, svi su oni dobili odgovarajuće
„uloge“ u delatnostima našeg univerzalnog umetničkog
odeljenja. Pre no što sam demobilisan, priredili smo i
veliku smotru umetničkih aktivnosti pripadnika Jugoslo-
venske ratne mornarice. Vratio sam se u Suboticu 1951.
Naredne godine, početkom septembra, zaposlio sam se
u Bajmoku kao sekretar u nižoj gimnaziji. Ubrzo, stigla je
poštanska dopisnica iz Subotice; posve nepoznata ličnost
me zove da dođem na određenu adresu kako bi mi uručio
„poklon drugova iz Splita“.
Došao sam! Prilazim kroz dvorište, čeka me mladić u
mornarskoj uniformi, skida opasač i pokazuje mi unutraš-
nju stranu – tušem, mojim rukopisom ispisano moje ime!
Njega su „Nakićevi umetnici“ otkrili negde, prvo kao Su-
botičanina. Kada su saznali da je tek diplomirao na Aka-
demiji likovnih umetnosti u Beogradu, učinili su sve da
ga iz jedinice u bespuću okolnih planina „prekomanduju“
na moje mesto! Tako je Vinkler, zahvaljujući se sada
meni, veselo pričao o sreći! Dospeo je neočekivano u
„hotel“, kaže: „Jer sam bio Subotičanin kao ti, a oni su
bili tvoji prijatelji!“ Naime, Dom mornarice je nekadaš-
nji hotel na rivi uz obalu mora. Pre rata, odsedao je u
njemu i egipatski monarh Faruk!
 Posle samoubistva, novembra 1967, pozvan sam Otvorena je retrospektivna izložba povodom decenije
da preuzmem njegove časove u gimnaziji! Imao sam od smrti slikara i likovnog pedagoga Imrea Vinklera.
sreće! – koliko god to tužno zvučalo. Pamtim vreme koje
***
sam proveo kao profesor likovnog zaista nezaboravnim.
Bilo je to jedinstveno iskustvo, rad sa učenicima je bila i 2. 4. 1979, ponedeljak
za mene „škola“ neprocenjivog značenja. Vinkler mi se
Danas poslepodne subotički tramvaj prošao je gra-
posthumno „odužio“ za – kako reče svojedobno – sreću!
dom poslednji put. Ukinut je samovoljom uz „blagoslov“
Dve i po decenije potom! Deceniju od kada se na užetu
onih „u komitetu“. Sprega moći i bezumlja! Tramvaj koji je
zaustavio, između samačke sobe i ateljea u potkrovlju.
vozio putnike s kraja na kraj grada, pa čak do Palića, po-
Sada, neka ništarija zabranjuje da otvorim retros-
čev od dalekog 7. septembra 1897. godine, poslednjom
pektivnu izložbu kolegi i prijatelju, sa kojim sam delio
vožnjom je otišao u istoriju. Građani su uz prugu maha-
sreću nama tako drage profesije, koju smo podjednako
li svome tramvaju, mnogi plačući! Naravno, svima nam je
smatrali pozivom! Pazili smo, što bi rekao Pišta Šolj-
u memoriju pohranjeno mnogo toga vezano za tramvaj.
mar, „hogy munkává ne fajuljon“.872 Toliko je bio predan
No, mene daleko više brine samovolja kratke pameti
ulozi likovnog pedagoga da su ga učenici obožavali!
osionih! Ništa nije tako pogubno u procesu „povaroše-
Čudno je to da zabrana ne važi u jednoj, a važi u dru-
nja“ kao neograničena moć odlučivanja poluobrazovanih
goj aktivnosti. Mogu biti likovni pedagog, ali ne mogu
i nemaštovitih. Glupost je bezgranična, a njena „ostva-
otvarati izložbe, smem pisati „radio-razglednice“ koje se,
renja“ nikada nemaju autore, pa niko nije kriv. Sećaće-
iz nedelje u nedelju, slušaju na talasima Radio Subotice,
mo se tramvaja, ali nećemo imati krivce. Jedno je, me-
ali ne mogu pisati predgovor za katalog umetnika u Su-
đutim, sigurno. Odlaskom tramvaja, nadasve slikovito,
botici. Jedno mogu, drugo ne smem?! Sve više mislim
započinje početak kraja subotičke posebnosti! Povaro-
da te „zabrane“ podmeću kolege u struci, čiju „pa-
šenje u decenijama kraja prošlog i početka našega veka
triotsku reč“ slušaju neki moćni debili u „strukturama
bilo je zaista samosvojno i neponovljiva prepoznatljivost
vlasti“, zapravo „komitetlije“. Priviđaju mi se „sveci“
na licu grada.
Kondorove povorke koja sve više preplavljuje „izvrnu-
ti grad“. Možda je ključar na kapiji blagorodan, ali su 25. 4. 1979, sreda
pevači, muzikanti, glumci i galamdžije – svi izuzev crnog
mačka – zapravo protuve naše društvene scene, pako- Preminuo Luka Đelmiš, slikar rođen u Subotici. Živeo
sni mediokriteti i ništarije, koji se bave „umetnošću pri- je u Budimpešti. Mislim da će – ako ni po čemu drugom –
merenoj narodu“. ostati upamćen kao prvi Subotičanin učesnik Bijenala u
Veneciji. Bio mi je drag, divio sam se njegovom optimiz-
19. 12. 1978, utorak mu, dostojanstvenom življenju uprkos svemu.
Sednica komisije za dodelu „Forumove“ nagrade za 5. 5. 1979, subota
likovnu umetnost u sastavu: Oto Tolnai, Ferenc Deak, Ba-
lint Sombati, Jožef Ač, Bela Duranci. Priznanje smo do- Kao Sindikalna podružnica posetili smo grad Vukovar
delili Beli Pehanu, slikaru i likovnom pedagogu u Vr- na Dunavu. Na ovom prostoru živi se od neolita, potvrđu-
basu, sinu Jožefa Pehana, povodom četrdeset godina ju to artefakti vučedolske kulture. „Vár“, mađarski, oz-
stvaralaštva. načava tvrđavu, pominje se u pisanoj formi od dvanaes-
tog veka. Turci su Vukovar osvojili 1526. godine. Nekom je
značajan po „Vukovarskom kongresu“ (Drugi kongres ko-
872 „Da ne pređe u posao“.

368
munista Jugoslavije, leta 1920). Meni – zato što sam ova-
mo dolazio s tatom pre rata, i sada gledam i prepoznajem.
No, Vukovar jeste jedinstvena varoš, autentična; rekao
bih neponovljiv je kao grad, kao prostor detinjih sećanja.
Dan proveden ovde meni je bio sadržajan.
14. 6. 1979, četvrtak
Prepodne, po nalogu direktora, sa profesorom dr
Predragom Vranickim i njegovom suprugom. Dug razgo-
vor o Subotici na vidikovcu. Pored ostalog, dok smo gle-
dali vitraže, odmarajući se u klupama većnice, tražili
su da im pričam epizodu sa Vrhovcem i „staklenim kralje-
vima“. Već su čuli, no žele „autentičnu verziju“. Profesora
Vranickog je priča doista zabavljala, govorio je o tome da
se reči mogu tumačiti na više načina. „Treba takve doga-
đaje beležiti da se ne zaboravi ’stanje duha’ vremena...“,
reče, prisećajući se sličnih dogodovština čije je značenje
kasnije i te kako oslikavalo mnogo štošta.
Rekoh da ja svakodnevno u rokovnik zapišem ako se
nešto važno dogodilo, kao i naviku da na ceduljicama
istovetnih dimenzija, prema potrebi, zabeležim prven-
stveno događaje ili čak prikačim odgovarajući isečak iz
novina. Imam gomilu svezaka sa ispisima nastalim pri-
likom listanja stare štampe, iz knjiga ili čak rekon-
strukcija dijaloga sa meni zanimljivim ličnostima.
– Gde su smešteni „stakleni kraljevi“? – pita uz osmeh!
– Prvo odmah u rokovnik kod odgovarajućeg dana, potom
u „hronologiju“ sa ceduljicama, da bih mogao pronaći ka-
snije, čak i sa napomenom iz novina o danu kada je bio
u Subotici. I razgovor sa vama ide večeras pravo u rokov-
nik! – kažem.
Svi smo se tome smejali. Profesor kaže: „Samo par reči
kao zapis, podstiču sećanje... Ako se ikad ukaže potreba za
prisećanjem.“ U 18.30 na Radničkom univerzitetu, „Otvo-
rena knjiga“. Gostuje Danilo Kiš, pisac rođen u Subotici
1935. godine. Doduše, nije ovde boravio, tek nešto malo
kao dete. Ipak, meni je on Subotičanin. No, prvenstveno,
jedinstven pisac! Povrh svega zato što je godine rata pro-
veo nekom mađarskom selu, nedvojbeno trahujući da će
biti otkriveni kao Jevreji.
369
Doživljaji detinjstva su trajna ishodišta potonje spoz-
naje sveta i odnosa prema okruženju, ožiljci na duši. Imam
drugove – vršnjake – koji su preživeli slične ili gore dane,
pamte strašnije trenutke...
Mislim, deca koje svrstavam u – na moj način shvaće-
nu – „ratnu generaciju“ predstavljaju posebnu kategoriju.
Živeli su u godinama pred rat, koje su zaista bile u pra-
vom smislu te reči – prošlost. Potom je došao rat. Koliko
god da je sam po sebi surov, krcat inovacijama prome-
nio je sve oko nas. Na primer, svojedobno, preletao
nas je dvokrilac iz fabrike Borovo; odjednom na nebu,
umesto aeroplana pojavljuje se stotinu aviona koji su naj-
savremenije letelice! Istovremeno, sporadična ubistva,
koja su u palanci dugo trajala kao nečuvena senzacija,
zamenile su „fabrike smrti“. Stotine ubijenih u „racija-
ma“, bombardovanja i deportacije, konc-lageri i kolone
zarobljenika, streljanje zločinaca kao „predstava za na-
rod“ i na kraju „atomska pečurka“. Budućnost je među
nas banula sa nastupom mira, hrlili smo u nju na-
silnim otkupima, novim deportacijama, konfiskacijama,
agrarnom reformom, nacionalizacijom i degradacijom
prethodno važećih vrednosti.
Deca su u nepunih desetak ili manje godina iz „Arka-
dije“ predratne zaostalosti gurnuta u beznađe i nemaš-
tinu izazvane besmislom ratovanja. Ali, na svakom kora-
ku se pojavljivalo nešto nikad viđeno, na filmu i u stvar-
nosti, slušalo se tajno u zabranjenim radio-emisijama,
ali i doživljavalo svakodnevno. Potom, nastupilo je pos-
ve novo doba, a ratne generacije su shvatile da se, zapra-
vo, ništa nije promenilo! Samo su kulise na pozornici živl-
jenja obogaćene još strašnijim pretnjama, namenjenim
„raspetim jedinkama“, na vetrometini novog ludila, od-
nosno u znakovlju namah pritajenog zla u čoveku samom.
Odrastanjem brzo se prošao put od idile, preko sveproži-
majućeg straha, do trajne i beznadežne teskobe.
Tema večeri je knjiga Grobnica za Borisa Davidoviča.
Pod nazivom sedam poglavlja jedne zajedničke povesti,
Danilo Kiš razmatra temu „žrtve suočene sa slepim sila-
ma nasilja“. Knjiga je 1977. nagrađena! Izazvala je žustru
polemiku za i protiv. Kolovođa „protiv“, profesor kod ko-
jeg sam polagao estetiku, zove se Dragan M. Jeremić.
No, meni se Kišova knjiga sviđa, još više naredna, ovom
izazvana, esejistička – Čas anatomije („Nolit“ 1978). Nju
smo Buco i ja poklonili Kaći za „srećnu novu 1979. godi-
nu“! Danila Kiša, čijim se knjigama divimo, nikada nisam
video „uživo“. Danas – prvi put – slušaću ga ovde.
Posle „otvorene knjige“, pozvan sam; večerali smo na
Paliću skupa sa Kišom, Boško Kovačević, Boško Krstić, dr
Ferenc Bodrogvari i ja. Nezaobilazni Cigani, kao i obično,
prisutni su. Sviraju...
Ispostavilo se da pisac Danilo Kiš – Jevrej, čija je maj-
ka Crnogorka i koji piše na srpskohrvatskom – u dijalogu
sa kafanskim muzičarima, na mađarskom i srpskom, zna
više pesama od njih, poznaje i one stare i novije, peva
im i objašnjava. tih stavova, kritiku, slobodu kulturnog stvaralaštva, on je
Očevidno, prisustvujem „času vešenacionalnog sa-
zvučja“. Uzgred, pada mi na pamet da bi svako od nas
mogao ispričati svoju priču. No, najviše me, pored Danila
Kiša, fascinira ličnost Ferike Bodrogvarija, našeg pro-
fesora filozofije!
Koliko sam načuo, menjao je prezime u Bodrogvari (iz
Bodroga), rodom je iz Bezdana, ako je tačno, porodica mu
je od onih postradalih u pogromu partizanskom krajem
1944. godine. Bodrog je drevna tvrđava, zagubljena u
istorijskim vetrometinama, potonula u močvarama zabo-
rava, između Bezdana i Bačkog Monoštora u kojem sam
i ja živeo par godina. U Bodrogu se presudilo zlosrećnom
Avgustinu. On je 7. maja 1391. godine proglašen zločin-
cem, poput nesrećnika u Bezdanu i drugde 1941, odnosno
1944. godine. Ferika Mađar i Boško Srbin su, koliko znam,
najbolji prijatelji danas.
Po Avgustinu, Subotica je prvi put ušla u istoriju u pi-
sanom dokumentu. Ferika je naučnik, samosvojan, pošto-
van i „nema dlake na jeziku“, poput Danila Kiša.
Iz moje „komesarske torbe“ u toku večeri izvadio sam
knjigu: Dr Ferenc Bodrogvari, O prividnoj zajednici, Rad-
nički univerzitet „Veljko Vlahović“, Subotica, 1979. Sveže
štampana, dobio sam danas poslepodne. Prilika je da mi
se Ferika B. u nju potpiše: „Duránci Bélának, tisztelettel
370
Szabadka, 1979. június 14. én. Bodrogvari Ferenc“.873 Knji-
gu prihvati, čita na preskoke, beleži: „Odobreno za
štampu (pod prisilom oružja) Danilo Kiss“.
Dugo smo sedeli, zaista je razgovor bio vredan potro-
šenog vremena. Kada sam stigao kući, listam pre spava-
nja, podvlačim: „Specifičnosti nacionalnih kultura do-
prinose opštem bogatstvu kulture čovečanstva. Ukoli-
ko se ovo posebno bogatstvo pretvara u ideološko oruž-
je očuvanja parcijalnih interesa, stvara se šovinizam,
iredenta itd.“
(Oružje! Da se nije knjiga u rukama Kiša slučajno otvo-
rila baš na ovoj strani?)
„Kritički duh je izvor života kulture i društva. Ukoliko
jedan društveni sistem ne dozvoljava konfrontaciju različi-
grobar kulture i samog ljudskog života, izvor deformacija
čoveka, bez obzira da li se taj sistem deklariše kao socijali-
stički, kapitalistički, humani ili ne.“
(Šta je stvarnost „u prividu naše zajednice“, u kojoj
mediokriteti propisuju, a glupi i ostrvljeni poslušnici spro-
vode „onepodobljavanje“ nabeđenih neistomišljenika,
metodom osavremenjenog „progona veštica“?)
Zabavljam se, listajući Grobnicu za Borisa Davidoviča,
odabiram zapis na 135. strani: „/.../ podudarnost u datu-
mima hapšenja Novskog i Nojmana (u isti dan kobnog me-
seca decembra a u razmaku od šest vekova, 1330...
1930), sve se to odjednom pojavilo u mojoj svesti kao
razvijena metafora klasične doktrine o cikličnom kreta-
nju vremena: ’Ko je video sadašnjost video je sve: ono
što se dogodilo u najdavnijoj prošlosti i ono što će se
zbiti u budućnosti’ (Mark-Aurelije, Misli, knj. VI, 37). Pole-
mišući sa stojičarima (a još više sa Ničeom), H. L. Borhes
ovako formuliše njihovo učenje: ’Svet biva povremeno
razoren plamenom koji ga je sazdao, a zatim se ponovo
rađa da bi proživeo istu povest. Ponovo se spajaju razli-
čite semene čestice, ponovo daju formu kamenu, dr-
veću, ljudima – pa čak i vrlinama i danima, jer za Grke
873 „Beli Duranciju, sa poštovanjem, Subotica, 14. juni
1979. god. ja. Ferenc Bodrogvari“.
nema imenice bez suštine. Ponovo svaki mač i svaki heroj,
ponovo svaka sitničarska besana noć.’“ Volim i ja provera-
vati datume – „dogodilo se na današnji dan“!
U priči Grobnica za Borisa Davidoviča, uspomeni Leoni-
da Šejke, Danilo Kiš na strani 96 piše: „B. D. Novski, pred-
stavnik narodnog komesarijata /.../ uhapšen je u Kazahsta-
nu 23. decembra hiljadu devetsto tridesete u dva sata po-
sle ponoći...“ U priči pod naslovom Psi i knjige, za Filipa Da-
vida, na samom početku: „Godine Gospodnje 1330, dana
23, meseca XII, /.../ biskup naredi da ga uhapse...“
U 14. veku, radilo se o Baruhu Davidu Nojmanu, Jevre-
jinu; 1930. u pitanju je sin Jevrejina Davida Avramoviča,
stradalnika u ime „ledenog krsta“ 1885. godine. Taj sin,
Boris Davidovič, „će ući u istoriju pod nazivom Novski. B.
D. Novski.“
Zanimljivo, indikativno! Dana 23. decembra 1790. ro-
dio se Šampolion, lingvist i egiptolog – odgonetao je hije-
roglife i omogućio pogled u prošlost. Lavrentije Berija, šef
tajne policije (NKVD), ključna osoba u zloglasnim Staljino-
vim čistkama, streljan je poput svojih žrtava, možda čak u
istom prostoru, 23. decembra 1953. godine.
U Času anatomije odzvanja mi kao jeka mnoštvo „kr-
hotina“ (setih se one Kristalne noći 8/9. novembra 1938) o
nacionalizmu, kao smradu polemike sa Danilom Kišom. Či-
tam njegov tekst: „Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj
varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla lici-
tarskog srca. /.../ Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako
više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam,
plodno polje nacionalističke ideologije. /.../ Ciljevi nacio-
nalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni,
skromni jer su podli. /.../ biti nacionalista znači biti indivi-
duum bez obaveze.“
„A što se tiče onog licitarskog srca o čijem su se na-
cionalnom poreklu vodile svojevremeno žučne raspre po
našim, beogradskim i zagrebačkim novinama“, reći će u
daljem D. K. sledeće, „ja sam to isto licitarsko srce video,
kao devetogodišnji dečak, u Mađarskoj, na vašarištima u
Bakši. /.../ da li je licitarsko srce, čiji se snimak pojavio u
novinama, snimljeno kod nas u Paraćinu ili tamo ’preko’ u
Varaždinu – meni se činilo, kao što mi se i sada čini, zai-
371
sta vašarskim pitanjem oko kojeg ne treba trošiti reči i
ne treba prolivati mastilo, a kamoli žuč i krv... “
Jutro je! Sada već narednog dana. Prema tome „juče“,
14. juna 1926, rodio se Lazar Merković, prijatelj, pisac,
svojedobno logoraš u Dahau. Napisao je pored ostalog
i Put dug pet života, 1963. godine. Od Laze dve godine
mlađi, rodio se istog dana, Če Gevara, popularan među
mladima, kao ikona beskompromisne borbe za pravdu.
„Danas“, 15. juna, ali 1862. godine u Beogradu na Ču-
kur-česmi, Turčin ubio dečaka Srbina – što je izazvalo su-
kobe u gradu, granatiranje varoši sa tvrđave. Istoga dana,
ali 1873, vinarski trgovac Hajnrih Šliman otkrio je Troju!
Nije mi prvi put da idem na posao neispavan! Ovoga puta
je zaista vredelo!
4. 9. 1979, nedelja
Subotička jevrejska opština poklonila gradu Sinagogu!
Hram, građen 1902. po projektima Dežea Jakaba i Mar-
cela Komora, zaštićen je kao spomenik kulture 1975. godi-
ne. U Subotici, nekada moćna jevrejska zajednica podigla
je kupolu – znamenje povarošenja – iznad „paorske hori-
zontale“. Građevina je samosvojna i jedinstvena u ansam-
blu graditeljske baštine sa prekretnice vekova. Povratnika
iz nacističkih konc-lagera jedva da ima za minijaturnu bo-
gomolju u sklopu prostorija jevrejske zajednice preživelih.
23. 11. 1979, petak
Novi Sad. Predao sam, radi recenzije, rukopis even-
tualne knjige („Forum“ ima nameru da štampa) Secesi-
ja u Subotici. Mišljenja će napisati kolege Vukica Tatić,
istoričar umetnosti i Slobodan Jovanović, diplomirani in-
gženjer arhitekture-konzervator, oboje iz Pokrajinskog za-
voda za zaštitu spomenika kulture. Sa Đezeom Bordašem
dogovorili sednicu žirija nagrade „Forum“ za 27. decem-
bar.
26. 12. 1979, sreda
Marika Šimoković, sekretar SIZ-a kulture i ja na saslu-
šanju u komitetu! Cinkario nas „kolega“, slikar, upravnik
„Likovnog susreta“! Nagovorio i jednog člana komiteta
pa su „udruženim snagama“ – patriotski zabrinuti – digli
reč protiv „Šamana“ – naziva nagrade SIZ-a kulture Subo-
tica ovdašnjim zaslužnim stvaraocima.
„Šaman“ mu dođe kao vrač, a to je „nespojivo sa so-
cijalističkim... itd.“ Naravno, potkazivač – i sam likovni
umetnik – savršeno zna da je pomenuti, grešni „šaman“
zapravo „biće-nebiće“, motiv sa slika našeg i njegovog
prijatelja Šafranja!
U zajednici kulture o tome se mesecima raspravljalo,
svi smo se složili da je baš dobro da motiv sa slika našeg
najistaknutijeg Meštroa bude amblem otisnut na pla-
keti. Radovali smo se kako će ubrzo odomaćeni naziv
– nagrada „Šaman“ – biti nadasve prikladna oznaka za
kreativnost i priznanje. Kad ono – „grom iz vedra neba!“
Srećom, Janko Pejanović, čelnik najmoćnije struktu-
re, poštar a ne slikar, razborit čovek, shvativši niskost
namera, „solomonski“ presudi. Bronzana plaketa neće
se menjati (ostaje na njoj simpatični „šaman“), ali se
mora naglašavati (staviti kao jedini natpis) „Nagrada Sa-
moupravne interesne zajednice za kulturu...“ Sve u sve-
mu, opet konfekcija, ali ne zbog „bandoglavih komitet-
lija“. Naprotiv! Sramna „zasluga“ pripada jednom zais-
ta samosvojnom slikaru, ali rekao bih pakosniku, poput
onog iz Proklete avlije Ive Andrića.
Zahvaljujući Janku Pejanoviću, umesto skandala u kul-
turi, ipak je održana svečana sednica u Velikoj većnici
Gradske kuće u 17 časova.
Priznanje, kao prvi, primio je dr Ferenc Bodrogvari!
Naravno, možda „greškom“, ni sat potom, sam je po-
minjao nagradu kao „Šaman“ u razgovoru sa nama. Mislim
da je ponosan. Siguran sam da je znao jer da nije – ne
bi dobio „šamana“. Šablonske nagrade, naime, delili su,
mahom, po drugačijim merilima.
Naravno, čitao je Ferika B. tekst Siveri Janoša u ča-
sopisu čiju je naslovnu stranu prekrilo mnoštvo lebdećih
„šamana“: „Sáfrány a művészi fejlődés ’tövises’ útján
jutott el az alkotói erőfeszitéseit tetőző sámánképekig,
/.../ ’határtalan’ tiszta térbe helyezi sámánjait, ’benépe-
siti velük a világürt’, mint Juhász Erzsébet irja egyik, a
művészről szóló cikkében. Sáfrány ugyanis végtelen pilla-
372
natokról beszél, amelyeknek a létezését a világürbe kép-
zeli, mig a földön lassú pillanatot föltételez.“874
27. 12. 1979, četvrtak
Novi Sad. Sednica komisije za likovnu nagradu Forum.
Svi članovi prisutni (Jožef Ač, Ferenc Deak, Bela Duran-
ci, Balint Sombati, Oto Tolnai). Jednoglasno, dodelili smo
priznanje Ferencu Mauriču.
***
11. 1. 1980, petak
Nešto posle 21.00 telefon: Lajoš Nemet javlja mi da
je preminuo Menjuš, zlosrećni slikar. Umro je 9. januara,
imao je 74 godine.
Upoznao sam ga svojedobno baš u ponoć! Šetali smo
Šoljmar i ja u Baji! Bilo je to za vreme Nagy István Cen-
tenarium (17. oktobra 1973). Zapravo, toga dana Pišta
mi je pokazao izložbu priređenu u njegovu čast. Iznenadi-
le su me slike, zraci jutarnjeg sunca ih miluju – „Mi az a
fehér a fehérben?“,875 pitao sam iskreno oduševljen! Tada
je dobio drugu nagradu. Da nije bilo Šoljmara, možda bi
ostao i bez nje.
Kaže Lajoš da je – verovatno tada, posle 1973. godi-
ne – Menjušu krenulo bolje! Prodavao je slike, naroči-
to kada su ga „otkrili“ neki strani kupci. Mislim, uveren
sam da da je počelo sa onom izložbom 1970. u Sekešfe-
hervaru! No, svakako, poslednje godine života protekle su
mu lepo, nije oskudevao, napokon. Ištvan Nađ nije bio te
sreće i okončao je u bedi. Sada sedim, odzvanja mi u uši-
ma glas slikara, monolog o beloj boji u noći, dok kazuje da
je boja Ištvana Nađa bila crna.
874 „Šafranj se kretao putem punim ’trnja’ tokom kojeg su
njegovi stvaralački napori doživeli vrhunac, tako je stigao do sli-
ka vračeva, /.../ u ’bezgranično’ čistom prostoru postavlja svoje
vračeve, ’naseljava njima svemir’ kao što to piše Eržebet Juhas u
svome članku o umetnosti. Šafranj govori o bezgraničnim trenu-
cima, čije postojanje stavlja u svemir, dok na zemlji pretpostavlja
postojanje sporog trenutka.“
875 „Šta je to belo u belome?“
 Da, sada mi u sećanju prosijava belina njegovih zapra-
vo uvek tragičnih vizija natopljenih seljačkom melanholi-
jom. Ipak, priviđa mi se Csirik anyó,876 slika iz 1966, neka
čudesna „veštica“ narodnog predanja, jedinstveno ost-
varenje zaumnog maštanja!
29. 1. 1980, utorak
Došao nam je u posetu, gore na treći sprat, dr Fe-
renc Bodrogvari. Znamo se! Sa Bandikom L. je dobar pri-
jatelj. Kao, bio je znatiželjan – „Mi fán terem a szabadkai
műemlékvédelem?“877
Dugo smo pričali, prvo se kao obično Bandika za-
vitlavao, potom smo prešli na ozbiljno. Zaista je bilo sadr-
žajno promišljanje na temu zaštite spomenika kulture,
koja je i svojevrstan örök mécses878 ljudske memorije! Tre-
bala bi barem biti trajni podsetnik na vrednosti i međaše.
Tvrdio sam da je Gradska kuća, ovde u nas, bolje očuvani
spomenik mađarske varijante secesije nego mnoge gra-
đevine u Mađarskoj.
Sve u svemu, „naglabali“ smo nadasve živahno, mud-
rovali o slojevitom značenju pojma „zaštita baštine“.
Međutim, stalno sam bio zaokupljen belim, debelim
džemperom sa rol-kragnom. Iznad, Ferikina glava veoma
rumenih obraza. Siguran sam da mu je vrućina! Zašto
je doktor Bodrogvari to navukao? Mislim, zato da „profe-
sor“, kada ne mora, ne bude uštogljen! Ovako, džemper i
farmerke čine ga daleko bližim nekonvencionalnom nači-
nu razmišljanja. Padao mi je na pamet i nedavno premi-
nuli slikar Menjuš sa belom, nadasve rečitom bojom,
rojile su se brojne asocijacije. Kao leptirići oko petrolej-
ke, nekad u seoskoj svakodnevici i mog detinjstva. No,
svakako, ja ne bih mogao podneti ovako pod vrat zatvo-
ren džemper! To bi me zadavilo. Doduše, nije ništa manje
zatvoren vrat glupom kravatom, koja je ko zna zašto,
uporno prisutni, maltene obavezni detalj, „pristojno“
odevenog čoveka.
876 Koka nosilja.
877 „Kakva je zaštita spomenika u Subotici?“
878 Večni plamen.
373
5. 2. 1980, utorak
Danas je preminuo slikar Milan Kerac, pravi Novosa-
đanin, tu se rodio 1914. i odživeo svoj vek slikajući. Diplo-
mirao na akademiji u Beogradu 1949. Često smo se viđa-
li, upoznao sam ga u bačkotopolskoj slikarskoj koloniji na
otvaranju izložbe, davno. Zaista je bio „zavičajno ukore-
njen“ iako nije paor! Slikao je samosvojne vojvođanske
pejzaže, probližavao se apstrakciji, sve više obraćao
pažnju na „strukture“, koristio i pesak. Sviđalo mi se to
što je kombinovao na temu neraskidivo vezanih (paor, ze-
mlja, volovi), spregu sudbinom neraskidivo upućenih na
zajedništvo u svakodnevici oporog življenja permanen-
tnog „argatovanja“. Rekao bih, skoro kao da je hteo obli-
kovati neku vojvođansku „paorsku ikonu“. Nikada nisam
hteo da ga na tu temu pitam. Ikone više nisu u modi, kao
ni religija. Uzgred, kada nam je javljeno za smrt Kerca,
rekoše da je juče preminuo i Stojan Aralica, slikar, aka-
demik, pravi gospodin. Posmatrao sam ga pre više godina
u Rovinju. To je prava „beogradska kolonija“, letnje steci-
šte glumaca i književnika, slikara... Na trgu, pred kafa-
nom, okupljeni na jutarnju kafu, bučni i blagoglagoljivi,
dovikuju se... Među njima uočljiv, tih, uredan, gospod-
stven, jedini muškarac u sakou sa maramicom koja iz dže-
pića viri, srče kaficu, razgovorljiv samo za okruženje, po-
put svojih slika diskretne samosvojne palete – Stojan Ara-
lica (1883–1980) rođen u Škarama kod Otočca, školovao
se u Osijeku, Minhenu, Pragu i Zagrebu. Putovao po Africi
sa slikarom Zlatkom Šulentićem, koga sam poznavao. Po-
sle rata trajno ostao u Beogradu, gde je preminuo juče.
13. 2. 1980, sreda
Zgotovio sam konačnu verziju teksta Arhitektura sece-
sije u Subotici. Tačno pre dve decenije počeo sam prouča-
vati našu, subotičku, mađarsku varijantu secesije! Gde
sam straćio dvadeset godina života?
Dogovorili Marika Šimoković i ja da naredne srede
donesem kompletan rukopis, ona će probati kao sekretar
SIZ-a kulture da sredi objavljivanje u Subotici! Ne bi bilo
baš prikladno da to uradi pre „Forum“ novosadski. U 12
sati kod Antala Biačija, diskusija o budućem Zavodu za za- 10–12. 4. 1980, četvrtak – subota
štitu spomenika kulture, beskrajno naklapanje o „podob-
Zadar, Savetovanje o metodologiji i organizaciji izrade
nosti i nepodobnosti“. Ko može biti potencijalni kandi-
provedbenih planova u zaštićenim graditeljskim celinama.
dat za direktora? Očevidno, okosnica svega nije struka već
Ima nas iz cele Jugoslavije, sreo sam brojne poznani-
članstvo u partiji! Teško našem budućem Zavodu.
ke od ranije, vreme je lepo. Sve više imam prijatelja iz za-
19. 2. 1980, utorak štite spomenika kulture.
Sreo sam Nestu Orčića, vajara, prijatelja, svojedobno
Danas sam prestao pušiti „rovinjsku moravu“, cigare-
Subotičanina. Odavno se nismo videli. Vrsni je konzerva-
te u plavoj tvrdoj kutiji sa belom donjom stranom. Uvek
tor, poznatiji nego vajar. Vodio me do zadarske crkve gde
me je podsećala na Antonija u Firenci, koji je dočekao
restaurira kamenu plastiku. Nekako iz razgovora naslutio
kraj Prvog svetskog rata kao zarobljenik u Segedinu!
sam – Nesto je „vinovnik“ moje političke nepodobnosti!
Bio je 20. septembar 1962, tada sam gledao Mikelan-
Slutim da je baš on mene predložio u neki „odbor“, što
đenovog Davida, mladića koji svestan energije htenja u
je potom postalo „greh protiv socijalizma“. O svemu ni-
sebi, veruje u pobedu, uprkos moćnom Golijatu.
sam ništa znao. Ni sada nemam pojma šta je to bilo. On
Sada pušim „zetu“, jača je! Popušim manju količinu
je takođe „nepodoban“, ali kaže da je pod „okriljem hr-
dnevno.
vatskim“, ja nažalost nisam „ni luk jeo, ni luk mirisao“, a
31. 3. 1980, ponedeljak ispao sam kriv, a niko me ne štiti.
Radio objavio – umro je Džesi Ovens, fenomenalni crni 15. 4. 1980, utorak
„šprinter“, koga svet pamti sa berlinske olimpijade 1936.
Veče je, slušam radio, umro Sartr! Žan-Pol Sartr
godine! Tada je Adolf Hitler, kancelar, nacista, ostrvljeni
(1905–1980). Uzimam knjigu sa police, Egzistencijalizam
rasista, ustao i napustio stadion. Gnevan što Crnac pobe-
je humanizam, s pogovorom dr Vanje Sutlića, 1964. štam-
đuje, ignorisao je svetsku javnost na sportskom nadmeta-
pana je u Sarajevu. Kupio sam je 5. maja te godine.
nju objedinjenih u miru. „Svet“, ta glupa skupina predvo-
Otvaram onako, slučajno: „Prije no što živite, život nije
đena nemaštovitim, kratkovidim, samoživim političarima;
ništa, ali na vama je da mu date neki smisao, i vrijednost
„civilizacija“ nije ništa naslućivala, nije spoznala znak! To
nije ništa drugo nego taj smisao koji izaberete...“ Zapra-
simbolično nadmetanje sportiste i diktatora, bilo je, za-
vo, tražim jedan citat, nalazim da bih ispisao: „/.../ čo-
pravo, najava Drugog svetskog rata!
vjek je osuđen da bude slobodan. Osuđen, jer nije sam
3. 4. 1980, četvrtak sebe stvorio, a ipak, inače, slobodan, jer je, jednom ba-
čen u svijet, odgovoran za sve što čini.“ Nalazim još nešto,
Kasno uveče, Bandika Levai mi telefonirao – doznao
čini mi se baš je prikladno: „ /.../ mi ne vjerujemo u na-
je od nekog da je danas preminuo Kalman Čohanj, slikar.
predak; napredak je neko poboljšanje; čovjek je svagda
Umro je i bukvalno veliki čovek, dobričina čije su
isti pred situacijom koja se mijenja i izbor ostaje svagda
ogromne šake znale povlačti tanane linije beskrajno po-
izbor u situaciji.“
etičnih grafika. Otišao je prijatelj. Ako ima boga, što bi re-
kao Bandika, onda se, valjda, napokon druže skupa Kon- 4. 5. 1980, nedelja
dor, Šoljmar, Čohanj – negde na oblaku sedeći. Dosta mi je
Kelebija, radimo na vikendici. Tiho je i oblačno, ali bez
smrti, već na samom početku godine!
kiše, lep dan u stvari. U 19 časova radio objavio proglas o
smrti predsednika Tita u 15.05, Klinički centar u Ljubljani.

374
 Dok smo se vraćali u grad, jedva koga na drumu, grad
se utišao, deluje nekako sablasno prazan.
Okončano je razdoblje naše istorije. Setih se šta je
Šoljmar govorio. Eto, stiglo je to vreme! Šta nas sada čeka?
Priviđa mi se zdravica arhitekte kolekcionara Gerloci-
ja. Bili smo da gledamo slike Čontvarija! Tada sam po-
čeo da se družim sa Kondorom, slikarom. Onda sam
upoznao slike „ludog“ Čontvarija, svojevrsnog viziona-
ra. Ludo je što mi na pamet pada – mislim da je Bela
K. bio vizionar, slike su mu „košmarne“! Da nije predvi-
đao ono što nam predstoji, a što danas ne znamo šta
može biti?
Prebiram u sećanju. Svojedobno, Pavle Ugrinov, pi-
sac koji se mogao sretati na Starom sajmištu, toj jedin-
stvenoj naseobini beogradskih umetnika, zapisao je po-
vodom retrospektivne izložbe Leonida Šejke 1972. godi-
ne: „Sada kada smo suočeni sa bolnom činjenicom da
je Šejka umro u svojoj 38. godini, kada smo prisutni na
njegovoj retrospektivnoj izložbi, i kada smo saznali sve
okolnosti i teškoće njegovog svakodnevnog i slikarskog
života, ili približno sve, njegov potpis ispod slike Enformel,
iz 1958. godine, deluje jezivo i ništa manje proročki.
Potpisao se na toj slici, kratko: LEŠ.“
Josip Broz Tito (25. /?/ 5. 1892–4. 5. 1980). Mislim da
će ostati upamćen!
5. 5. 1980, ponedeljak
U 12 sati preminuo Imre Šafranj, slikar. Zlosrećni
umetnik, prijatelj za krevet vezan, u smrti takođe nema
„sreće“, zasenila ga smrt Tita! Koga briga danas za pikto-
ra zvanog Meštro? Bio je u bolnici od prošlog ponedeljka.
6. 5. 1980, utorak
Branko Ćopić, pesnik, reče: „... div koji je došao iz baj-
ke... i vratio se u bajku!“
Pristižu čelnici država, dolaze na sahranu Tita. Danas,
prvi Kinez, H. K. Feng.
7. 5. 1980, sreda
Danas je dan žalosti u Jugoslaviji!
375
Sahrana Imrea Šafranja (1928–1980) u 15 časova na
Bajskom groblju.
Čujem, priča se o tome, natucalo se i ranije – na da-
našnji dan, 7. maja 1892. godine rodio se Josip Broz. Zašto
je Tito želeo da se baš 25. maj smatra njegovim rođen-
danom?
8. 5. 1980, četvrtak
Danas u 12 časova sahrana Tita. Sjatio se ranije nikad
viđen broj državnika! On je bio figura, ne može se osporiti.
U 11.15, pre početka ceremonijala, 36. Titova štafeta
položena na odar. Biće potom odložena u Muzej 25. maj.
Nekada davno, početkom 1951. u Splitu, u Domu morna-
rice, kao član „Nakićevog tima“, učestvovao sam u krei-
ranju „mornaričke štafete“, jedne u nizu brojnih koje su
„protrčavale“ Jugoslaviju do stadiona i proslave dana.
30. 5. 1980, petak
Danas u 10.15 ušao prvi električni voz u subotičku sta-
nicu! Priređen je svečani doček, pokvaren je iznenadnim
pljuskom!
U kancelariji SIZ-a kulture, razgovarali. Marika Š. pred-
laže da se dr Ferika Bodrogvari predloži, kandiduje za
Sedmojulsku nagradu.
31. 5. 1980, subota
Oko podne, iznenada, preminuo dr Ferenc Bodrogva-
ri (1935–1980), profesor. Naknadno sam pribeležio, čuo
sam u posmrtnom govoru: „/.../ cena besmrtnosti je život,
/ čovek mora da umre – / da bi živeo večno“ (reče uči-
telj Gilgamešu).
7. 6. 1980, subota
Danas u 17.00 u našoj gimnaziji „maturski čas“ – tri-
deset godina od mature! Nisam otišao.
Otputovao sam u Sombor i posetio Mamu, potom na-
stavio u Doroslovo, tamo u 17.00 predaja nagrada: prizna-
nje za književnost „Hidova nagrada“, dodeljena je Janošu
Hercegu, doajenu vojvođanskih pisaca; „Forumova“ likov-
na nagrada pripala je Ferencu Mauriču, pesniku i slikaru.
 Bio sam kod Hercega u njegovoj kući, pominjali smo 1. 10. 1980, sreda
i mog tatu (bili su dobri prijatelji). Tu je i Milan Konjović,
Zavod „Severna Bačka“ – doduše „u osnivanju“, od
često gostuje kod Janoša H. ovde na selu, slika u bašti.
danas jeste institucija u kojoj radim. Želeo sam da se os-
Tuda je nekad proticala Mostonga!
nuje. Osnovan je! Počinje novo razdoblje, mora mi biti os-
Posle ceremonijala dodele nagrada, bili smo u kući Fe-
novna preokupacija zaštita spomenika kulture, prvenstve-
rike Fehera, pesnika. On je, poput Hercega, nešto dalje u
no briga o sudbini graditeljske baštine u Subotici!
susednoj ulici, takođe uredio za sebe jednu paorsku kuću.
Prijatan je ambijent, ima nas dosta! Dobo, Balint, Kalman 5. 11. 1980, sreda
Feher, Oto Tolnai, Ferenc Maurič, Janoš Herceg, Đeze Bor-
Komisija za kvalitet, SIZ kulture, 9.00:
daš, Milan Konjović, Žofi Herceg, ćerka, naravno Ferika F.
– prihvaćen predlog da se nagrada „Šaman“ zvanično
sa suprugom i ja. Ostale nisam popamtio.
imenuje: „Nagrada dr Ferenc Bodrogvari“;
U povratku, tri puta me je zaustavljala saobraćajna
– daje se podrška inicijativi „uramljivača slika, Steva-
milicija: odmah na izlasku iz Doroslova, nešto kasnije na-
na Francera, da povremeno vrši prikaz slika u svojoj rad-
domak Sombora i potom u Svetozaru Miletiću. „Tri put
nji“. Zapravo, to je ostvarivanje ideje da se u Francero-
bog pomaže!“, rekoh, kao za sebe. Pitaju me milicioneri
voj radnji priređuju izložbe poznatih i značajnih umetnika,
šta mi to dođe. Objasnio sam im, smejali smo se zajedno,
koje ću ja otvarati! Tako, uprkos „nepodobnosti“, ja ću
na izlasku iz Miletića. Sviće zora!
obavljati aktivnost istoričara umetnosti.
9. 6. 1980, ponedeljak „Zvrčka“ ideje je skrivena u rečenici: „Prikaz slika,
uramljenih rukom majstora Stevana Francera“. Kao, to
U 12.00 sednica SIZ-a kulture (komisija za kvalitet).
nije „izložba“ nego „prikaz rada uramljivača“, radnog čo-
Predloženo da se nagrada, koju smo do sada (prećutno)
veka! Sve u svemu, podrškom Marike Š. sprovedenom
nazivali „Šamanova“, napokon imenuje „Dr Ferenc Bod-
kroz SIZ kulture, radnja za uramljivanje postala je Ga-
rogvari“. Predlog odložen za narednu sednicu.
lerija Stevana Francera! Jedna od prvih privatnih galeri-
26. 9. 1980, petak ja. Izložbom slikara Petra Mojaka, 20. novembra 1980, ot-
vorićemo galeriju! Neće biti smetnji, sve je „zvanično“ u
Danas je naša godišnjica braka. U 7.00 kod Antala Bi-
redu.
ačija, Bandika Levai, Tibor Đerman, Augustin Juriga i ja.
Stevan Francer, poznat i kao kolekcionar, vlasnik vred-
Primio sam rešenje „o zasnivanju radnog odnosa“!
nih ostvarenja, posebno mađarskih likovnih umetnika
Sada ću biti službenik Međuopštinskog zavoda za zaš-
iz ranijih perioda, kupuje i slike savremenih umetnika.
titu spomenika kulture „Severna Bačka“, od 1. oktobra
Povrh svega, on zaista jeste sjajan uramljivač, majstor za-
1980. godine! (20 godina, 7 meseci i 3 dana sam radio
nata! Čuven je daleko izvan Subotice. Njegove „rame za
na poslovima zaštite spomenika kulture! Počeo sam 23.
slike“ tražene su, cenjene kao jedinstvene.
februara 1960. godine, od tada naovamo, prvo kao sno-
viđenje, potom kao izražena želja, zatim aktivno iz dana 20. 11. 1980, četvrtak
u dan, radio sam na tome da Subotica ima vlastiti Zavod,
U 10.00 izložba slika novosadskog slikara Petra Mo-
obzirom na jedinstvene objekte prekretnice vekova, ne-
jaka, naravno uramljenih znalački, rukom Stevana Fran-
ponovljive spomenike mađarske varijante secesije!)
cera. Izložbu sam ja otvorio. Publike puno! Na ulici je bilo
Jedini od prisutnih koji se bavio zaštitom spomenika
više no što ih je stalo u malu radnju (Ulica Dimitrija Tu-
kulture sam ja! Bandika se uključio svesrdno; od 1975.
covića).
to činimo zajedno. Potom, uzimamo Jurigu za fotografa.

376
 Nadamo se da će krenuti, verujemo da će opsta-
ti, priželjkujemo da postane čuvena kao privatna Gale-
rija Francer.
(Naknadna beleška: Galerija Francer ugasila se 1. de-
cembra 2008. godine; Stevan Francer /rođen 1926/ je
umoran, mlađi sin mu je modni kreator u SAD; stariji sin
zlatar u Subotici.)
12. 12. 1980, petak
Danas je godišnjica smrti Bele Kondora, nazvao sam
telefonom Lajoša Nemeta. Razgovarali, pominjali Belu K.,
ali i planirali aktivnosti oko secesije.
Nedvojbeno, predstoji mi jedno posve novo razdoblje
rada – zaštita spomenika kulture u okvirima Zavoda. Na-
ravno, ostvarićemo još čvršću (institucionalnu) saradnju
sa kolegama u Mađarskoj.
27. 12. 1980, subota
Juriga i ja – u ime Zavoda – bili da odamo poštu pre-
minulom Ivi Stipiću, zvanom Švabo, đurđinskom salaša-
ru. Vodili smo, svojedobno, na njegov salaš inženjera Kor-
manića, jednog od čelnika zaštite spomenika kulture u
Engleskoj!
Švabo je sahranjen u 14.00 na Kerskom groblju su-
botičkom. Tamo gde je nekad bilo naselje pre pojave
imena Subotica.
Švabov salaš iznad dola đurđinskog, nekad davno „sa-
laš dide s leda“, oca sada pokojnog Ive Stipića, gnezdi
mi se u zaumlju kao neuništiv doživljaj. Pamtim ledenicu
po kojoj smo zvali salaš. Odgledao sam skladištenje leda
za naredno leto, kupao se u dolu pod salašom. Doživeo
salaš kao nešto jedinstveno u ravnici! Pamtim „gostova-
nje“ crvenoarmejaca nakon oslobođenja. Sećam se avan-
ture noćnog hoda kroz bespuća dola koji traje stolećima.
Pamtim...
Sada ću pokušati nešto od toga staviti pod zaštitu!
377
1981–1985.
1981.
Nedvojbeno, godina 1981. počinje kao novo razdoblje.
Zaštita spomenika kulture je nadasve zanimljiva oblast,
traži „celog čoveka“. Očigledno, sve ostalo mora biti poti-
snuto. Uostalom, „teren“ likovnog angažmana sužen mi je
na Galeriju Francer, sa Gradskim muzejom nemam kontak-
te, „Likovnom susretu“ moja saradnja nije potrebna.
„Društveno-politička nepodobnost“, uprkos svim uve-
ravanjima moćnika u „komitetu“, pretvara se u neko fan-
tomsko stanje, čas biva aktuelno, potom maltene zature-
no, odjednom se užari i peče kao živa rana – podgrevana
prvenstveno „dušebrižničkim aktivizmom“ dojučerašnjih
prijatelja. Nikada ne videh toliko njih „zabrinutih“ za sud-
binu samoupravnog socijalizma, kao sada posle smrti Tita.
Poput gamadi što gmižu lešinom, traže svoju šansu medio-
kriteti, ambiciozni nikogovići, izđikali novi „partijaši“ koji su
prepoznali karakterističan smrad raspadanja društva bez
čelnika. Napokon, slute priliku za afirmaciju u čoporu ništa-
rija i bitangi. Gde je ono vreme kada sam bio ispunjen po-
nosom, slušajući zdravicu peštanskog kolekcionara?
30. 3. 1981, ponedeljak
Otilija Pribila, gimnazijalka pa studentkinja u Pešti,
donela mi je mapu sa Kondorovim umnoženim grafikama.
Poslao je Lajoš Nemet.
Bandika me je ceo dan molio, napokon dao sam mu.
Hoće listove Bele Kondora da urami poput velikog panoa
u sobi svoje nove kuće u „Kertvarošu“. Ponosan je na svoj
dom, smatra da je Kondor ikona ovoga doba. Neka mu
bude, nabaviću sebi drugu mapu.
Ikona našega doba?! Umetničko stvaralaštvo kao kris-
talizacija sveobuhvatnog iskustva društva i kreativnog
nagona jedinke, uvek je celovit međaš na putu uljuđenos-
ti. Javlja se u formi stecišta, odnosno ishodišta, akumuli-
rane memorije i osobne zapitanosti, osvrtanja i vizije. Sva-
ko delo je samosvojno i neponovljivo jer je kreativni iskaz
u datom trenutku. Plod je poputbine zahvaćene iz kolek-
tivne riznice proživljenog, vrednovanog, nasleđenog s jed-
ne strane, i osobne zapitanosti u svet bačenog pojedinca,
koga razdire teskobna slutnja pred nepoznatim, podstiče
spoznaja memorisanog, čini neponovljivim demijurški na-
gon da samome sebi stvori boga i dželata u isti mah, be-
smrtnost nade i ništavilo beznađa.
Međutim, čak i tada treperi iskra božanstvenog u ljud-
skom jer pesnik povratak u „ništa gde sve postoji“ progla-
šava novim početkom.
Ikona! Ta, rekao bih, neuništivost čovekove uljuđeno-
sti garant je besmrtnosti dostojnih, autentičnih kreato-
ra svih prepoznatljivosti ljudske vrste: enigme kreativnog
(božanskog) nagona i bezbrojnih dragulja u riznici očove-
čenja.
Jeste Kondor u datom trenutku, svojevrsnom dobro-
voljno prihvaćenom izolacijom, iskazao protest aktiviste
u Kašakovom prvom licu jednine; potvrdio – svesnim či-
nom teskobno zapitanog – da je posvećeni delatnik huma-
nističke misije umetnosti. Prihvaćen je stoga od mnogih,
poštovan kao ikona! Naročito među onima koji savršeno
znaju kako je rizično smeti, a ne samo znati.
Sada nagle i neslućene promene proizvode smanjen
broj posvećenih jedinki sa kreativnim nagonom koji isija-
va teskobnu zapitanost nad usudom našim. Povećava se
skupina manipulisanih, ali željnih slave i prisustva na jav-
noj sceni. Naravno bez znalaštva kao energije kreativnog
nagona. Posve prirodno, uvećava se naboj destrukcije u
narcisoidnoj gomili bezimenih, samim tim i neodgovornih.
Kondor je, van svake sumnje, do savršenstva ispekao za-
nat! Mogao je prosperirati, od početka ploveći mirnim vo-
dama oportunizma. Odabrao je nespokoj zapitanih!
25. 4. 1981, subota
Stigli smo vozom u Berlin. Došli u goste Ani i Buci. Sta-
nuju u lepom kraju koji se zove Celendorf (Zehlendorf), u
ulici Beerenstrasse 43. Berlin mi je doživljaj, uveren sam
jedinstven i neponovljiv!
U nedelju (26. april) video sam u muzeju (Dalem)
Rembrantovu sliku Čovek sa zlatnom kacigom. Potom u
378
muzejima i galerijama sijaset čuda do sada neviđenih u
originalu. Pergamon, izložba Barlaha, Rajhstag, berlinski
zid, Nefertiti, Rubens, livada pod kojom je bunker Hitlero-
vog samoubistva. Koje li bizarnosti?! Navodno minirana,
ona je životni prostor zečeva koji se bezbedno razmnoža-
vaju nad znamenjem bezumlja, ishodištem ludila u kojem
su stradali milioni nedužnih ljudi. Vratili se u Suboticu 2.
maja u 18.30.
29. 5. 1981, petak
Danima sam već u bolnici, opet buknuo ekcem! Kao i
1962. pred odlazak u Budimpeštu. Prošlo je dvadeset go-
dina.
Bandika mi je javio za dve smrti:
– preminuo Tivadar Vanjek, slikar zrenjaninski, dugo-
godišnji čelnik kolonije, prijatelj, prvi funkcioner koji mi je
uputio zvanični, pismeni poziv za boravak u jednoj umet-
ničkoj koloniji;
– jutros, preminuo je i Pilinski (1921–1981), pesnik,
Kondorov prijatelj, mudar čovek, znao sam ga, sretali smo
se i kod Kondora u ateljeu. Odlaze svi.
10. 9. 1981, četvrtak
Joška Ač javio za Arpada G. Balaža, umro je juče kod
sina u Segedinu. Dugo je živeo, iako su mu predvideli brzu
smrt nakon teške operacije, još u godinama rata. Otišao je
starac vedra duha, slikar i grafičar stalno zaokupljen izla-
ganjem i prodavanjem ostvarenja. Poput svojih modela,
testeraša, bezemljaša, onih prevashodno s dna društvene
lestvice i usudom obespravljenih, smatrao je sebe radni-
kom u smislu permanentne izrade plasiranja na tržište vla-
stitih ostvarenja.
Pavle Bihalji, kritičar, još 1929. smatra njegov anga-
žman početkom novog realizma. Bilo je to vreme formira-
nja grupe „Zemlja“ u Zagrebu. Međutim, Arpad je bio vuk
samotnjak, nije pripadao nikom, iako mu stvaralaštvo svo-
jataju prvenstveno učesnici predratnog pokreta za pra-
va radnika. Letopisac međuratnog razdoblja i svetske pri-
vredne krize, samosvojan hroničar obespravljenih, bio je
i ostao ono što jeste – autentičan, angažovani slikar. Nije
posle rata pripadao soc-realizmu, ostao je veran oporoj
poetici saosećanja sa kubikašima, paorima najamnicima
svih vrsta, ali na svoj nadasve prepoznatljiv način, slikom,
grafikama, naročito monotipijama.
Posle rata, kada su u ime radničke klase zavladali baš
oni predratni komunisti, podelili su i prve Oktobarske na-
grade Subotice. Priznanje je pripalo i Šandoru Olahu, nes-
porno umetniku, ali slikaru građanskog staleža i malova-
roške sredine, koji je znalački radio naručene portrete,
slikao varoške ulice, enterijere, mrtve prirode i malogra-
đanske štimunge sa zaista sjajno naslikanim ženskim ak-
tovima. Arpad G. Balaž – recimo: sapatnik radničke klase
i teskobnog življenja – morao je da pričeka. „Duh palanke
je majstor paradoksalnosti...“, napisao je Rade Konstanti-
nović, mudrac rođen u Subotici 1927. godine, u Filosofiji
palanke još 1969.
Zanimljiv je taj odnos prema prošlosti! Čelnici radnič-
ke klase na vlasti, mahom predratni komunisti, obično s
mržnjom govore o građanskom staležu – postalo je manir
u dodvoračkim autobiografijama pisati: „rodio sam se u
siromašnoj radničkoj (seljačkoj) porodici“, maltene svi su
poreklom radnici, svako je bio siromašan, ređe seljak, ni-
kad građanin. Potom, baš oni potvrđeni i dokazani uzori,
počinju nabavljati vredan nameštaj, slike i druge predme-
te, graditi svoju pripadnost povlaštenom staležu, da li slu-
čajno (?) baš opremajući svoje enterijere – nalik slikama
Šandora Olaha!
Slično je sa pićem. Milan Konjović, čija je porodica bila
među najbogatijima u Somboru, čuveni slikar koji je u Pa-
rizu stanovao u vlastitoj kući, ponudiće me rakijom, pono-
sno objašnjavajući da je domaća, nabavljena kod tog pao-
ra... Sorojević – upravnik zadruge ili „komitetlija“, pouzda-
no znam: predratni nadničar, sluga, salašar, sin seljaka be-
zemljaša, možda radnik u nekoj kudeljari – obavezno nudi
viski, jer sam baš tu i tu marku pije, bolja je od one čuve-
ne... Dudaru prezire jer smrdi. Svojedobno, njom se opijao
– ako je neko platio ili domaćinski natočio. Naravno, sada
mi – naročito u ateljeu Paje Blesića, slikara – rado gustira-
mo dudaru, retko gde se može do nje doći (kao u Mađar-
skoj „zsiros kenyér egy pohár borral“)!
379
26. 11. 1981, četvrtak
Na traženje Slobodana Markovića iz Doma omladi-
ne, išao sam na Palić u reprezentativnu vilu na razgovor
sa Vladimirom Dedijerom. Tu je smešten, ne znam zašto
je dolazio. No, tražio je nekog za dijalog o Subotici. Sve ga
zanima, govorili smo puno o salašima, nacijama, secesiji,
Janu Palahu, Žan-Pol Sartru, Titu, provlačenju, pretapanju
tradicija u savremeni život, potrebu da se što temeljnije
istražuje prošlost...
Zanimljiv čovek, bliski saradnik i biograf Tita, znalac
mnogih velikana, poznata ličnost u svetu – pa ipak običan
razborit i znatiželjan sagovornik, mudrac!
Čuo sam da je u nedelju 22. novembra, umro dr Milan
Kašanin (1895–1981), čuveni istoričar umetnosti. Narav-
no, čitao sam mnogo njegovih tekstova, a upoznao sam ga
lično, aprila 1963. kada smo priređivali veliku izložbu fre-
saka u subotičkom muzeju.
Davno, pre rata, bio je prvi upravnik Muzeja kneza Pa-
vla, zapravo on ga je uredio, upravljao oblikovanjem tog
našeg modernog muzeja u kraljevskoj palati. Bio je to prvi
istinski muzej mog života! Tada sam bio prvi put u Beogra-
du. Video sam i Međunarodni sajam, televiziju, razna čuda
tehnike, bio u Vojnom muzeju i krišom dlanom dirnuo oko-
relu krv u automobilu marseljskog atentata 1934. godine,
kada je ubijen kralj Aleksandar. Tada sam prvi put gledao
skulpture Ivana Meštrovića, video pravu kraljevsku krunu,
zblenuto posmatrao turske sablje, topove iz doba Kara-
đorđa i, naravno zadivljen, vozio se tramvajem!
Sa Kašaninom u Subotici proveo sam mnogo vreme-
na u razgovoru. Tek kasnije sam shvatio kako se osećao ži-
gosan prezirom, sumnjiv i nepodoban što je, svojedobno,
služio kneza Pavla i bio ugledna ličnost, čest gost na kra-
ljevskom dvoru.
31. 12. 1981, četvrtak
Godina je protekla u radu, puno je bilo smrti, mnogo
nervoze, često sam se osećao ponižen. No, prošla je, ne
povratila se!
***
 7. 5. 1982, petak mene! Rekoh ime slikara, kad je rođen i tome slično, po-
menuh da je učio u Parizu... Ali sve mi se to čini da nije do-
Jutros u 04.30 preminuo slikar Mihajlo Dejanović
sta, okupljeni ljubopitljivo blenu u mene. Odjednom, odlu-
(1913–1982). Bio je od 1949. godine recenzent „Hrvatske
ku donosim sam, počnem govoriti šta mi je volja – pričam
riječi“, pisao osvrte na izložbe; predavao likovno u našoj
koje se meni slike sviđaju, objašnjavam zašto baš te, tako
učiteljskoj školi; radio scenografije u pozorištu. Jedan od
redom nekoliko. Onda predložim da svako sam to isto radi
starijih, svakako najugledniji jer je od svih najbolje znao
za sebe i bubnem: „Izložba je otvorena!“
Pariz, duže je boravio u središtu umetnosti, odlazio tamo
Tako sam ja tada prvi put otvorio umetničku izložbu!
više puta. Samim tim, podrazumevalo se da je čelnik sek-
Ubrzo, kada se narod razišao, a upravnik zadruge re-
cije likovnih umetnika.
kao Dejanoviću da navrati sutra u kancelariju, radi otkupa
Upoznao sam ga u Bajmoku, mislim poslednje nede-
dve-tri slike, ostadosmo sami!
lje maja 1954. godine. Već prethodnog dana (subota), moj
Otišli smo u birtiju kod bioskopa, tamo u dvorištu po-
upravnik Ivan Bašić pozvao me je i naredio: „Sutra u sali
red sale, smešteni su u jednoj od tri hotelske sobe. Sedi-
mađarskog kulturno-umetničkog društva, tačno u 10 sati
mo, pijuckamo, očevidno slikaru sam drag, a njegov prija-
otvorićeš izložbu slika Miše Dejanovića, subotičkog umet-
telj me hvali. Kako znam na šta liči njihov smeštaj, kako se
nika, tako je u opštini odlučeno. Ti si najpogodniji jer znaš
kruni žuta zemlja sa zida gde je od vlage već otpao malter,
crtati, pa se u to razumeš. Budi tačan, on će ti objasniti šta
ponudim da prespavaju u našem stanu, Kaća je svakako u
treba da radiš. Jasno?“
Subotici kod svoje mame, čekamo da nam se rodi beba!
Naravno, ništa mi nije bilo jasno. Prvo, ne znam šta je
Tako je sve počelo!
to otvoriti izložbu slika i zašto baš ja, sekretar niže gimna-
Početkom juna, posetim Dejanovića. Pozvao me je u
zije! Drugo, zašto treba znanje crtanja da bi se neka izlož-
svoj atelje! Tako sam prvi put kročio u prostorije likovne
ba slika otvorila? Šta je – tu je, naređeno je, moram!
sekcije Saveza kulturno-prosvetnih društava u Subotici.
Sutradan, malo pre 10 sati, stigao sam, prepoznao
Tamo, na drugom spratu Radničkog kupatila (danas kaže-
dvojicu nepoznatih jer nikog drugog u sali nije bilo, slike
mo Berza rada) u više soba nalaze se umetnici i amate-
okolo vise na zidovima, jedna pored druge u redu. Baš
ri, članovi sekcije. Oni ugledniji imaju posebne prostorije,
lepe, svidele su mi se prvi pogled!
svako svoj atelje, ostali su u većoj odaji – zajedničkom ate-
Jedan od njih nadmeno drži lulu i prilazi mi. Shvatio
ljeu. Tamo sam opet sreo kolege sa kojima sam pohađao
sam, to je umetnik. Dosta grubo upita me ko sam i koga
kurs figuralnog crtanja, mog znalca Imrea Vinklera, Feriku
tražim. „Poslao me je upravnik Bašić da otvorim izložbu, ja
Kalmara, upoznao Almašija, Petrika, Faragoa, čuo za po-
sam sekretar škole“, rekoh, očekujući potrebne upute. No,
stojanje umetničke kolonije u Senti...
video sam da je umetnik duboko uvređen, očevidno be-
Naravno, prijateljstvo sa Mihajlom Dejanovićem tra-
san, očekivao je ličnost – predsednika Bajmoka ili sekre-
jalo je sve do sada. Od otvaranja prve izložbe u Bajmoku,
tara komiteta, možda nekog sličnog, svakako odgovornog
otvorio sam do sada mnogo u Subotici, Beogradu, Novom
druga iz vlasti, nikako bezličnog službenika. Ipak, spora-
Sadu, Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Ljubljani, Segedinu... Mi-
zumeli smo se, shvatio sam, razumeo da govorim šta mi je
slim, više od dve stotine, manjih i većih, kolektivnih i sa-
volja, ali da na kraju izustim – „izložba je otvorena!“
mostalnih.
Polako, pristizala je i znatiželjna publika. Prvi put u
selu! Čudo do sad neviđeno! Na ulazu, stojimo nas trojica 8. 5. 1982, subota
k’o stražari, slikar se sa nekima rukuje. Naravno, došli su i
Sahranili smo Dejanovića u 14.30 u Bajskom groblju,
drugovi, svi osim upravnika gimnazije, mog Ivana Bašića.
odmah od mrtvačnice levo, glavnom stazom tamo pored
Sad mi je jasno, njemu je bilo naređeno, a on je gurnuo

380
puta, kraj bagrema u raku. Pokoj mu duši! Otvorio sam
njegovu izložbu, meni prvu, ni mesec pre rođenja našeg
sina Bobe, koji takođe počiva tu, u groblju zvanom Bajsko,
od 2. juna 1956. godine.
Bili su danas Đeze Bordaš i njegov brat sa svojim de-
vojčicama. Razgovarali smo o knjizi Pechán, sve je sređe-
no! Navodno, knjiga će biti gotova do 27. maja. Bordaš po-
minje kao narednu u planu – secesiju. Radovalo bi me, na
Suboticu se ne mogu osloniti. Rukopis je iščitavan, išao je
od ruke do ruke, sada više nije nikom potreban.
21. 6. 1982, ponedeljak
Poslepodne pošao u Budimpeštu. Učestvovaću na
međunarodnom ICOMOS kolokvijumu: „As utolsó száz év
műemlékei“ (Budimpešta–Kečkemet, 22–27. jun 1982).879
Stigao uveče, sreo se odmah sa Gaborom Kernerom, sme-
stio se, dobio program. Petoro nas je iz Jugoslavije, kolegi-
nica Branka Kulić iz Novog Sada, koju znam, dva konzerva-
tora iz Zagreba i još jedna osoba iz Novog Sada.
Sutra, predavanja u Pešti, obilazak Budimpešte za go-
ste. Veče, prijem u OMF.
U Kečkemet smo došli 23. juna posle podne. Usput,
upoznao sam dr Mihalja Kubinskog, poznatog pisca struč-
nih knjiga, vrsnog zaštitara spomenika kulture, sreo sam
mog starog znalca, blagorodnog dr Dežea Derčenjija i
mnoge kolege zaštitare. Smešteni smo u hotel „Arany ho-
mok“. Sobu delim sa Kernerom.
Kada smo se probudili, vodio me je odmah da doživim
što nikad nisam!
Nedaleko, u samom centru revitaliziran prolaz sa pri-
zemnim zgradama, sada preoblikovanim u prodavnice i
druge lokale. Jedan zaista s ukusom opremljen lokal, za-
pravo je bife, ali i stalna izložba kvalitetnih vina. Može se
konzumirati isključivo s nogu, nema sedenja.Jutro je! Dve
gospođe sa punim zembiljima navratile u povratku sa pija-
ce. Piju kafu, ali pred njima su i čaše šampanjca! Prvi put,
doduše u lepšem od drugih, ali ipak bifeu, da ne kažem
birtiji, poručujemo šampanjac! Konobar pita koji, otvara
879 „Spomenici poslednjih sto godina“.
381
frižider, vadi odgovarajuću flašu i toči nam penušavo piće
u prave čaše (slučajno, maltene iste kao na prijemu u Or-
szágos Műemléki Felügyelőségu).Danas, 24. juna, bili smo
na ekskurziji: Kiskunfeleđhaza–Segedin–Halaš–Hajoš i vi-
deli dosta zanimljivih stvari. No, Kubinski i ja tokom borav-
ka u Segedinu nismo sa ostalima obilazili spomenike – koje
poznajemo bolje od drugih.Iskoristili smo priliku, poseti-
li smo arhitektu Tibora Bakonjija, dragog kolegu, vrsnog
znalca secesije, pisao je dosta o jedinstvenom arhitekti
Edeu Mađaru, odnosno njegovom projektu, takozvanoj
Reok palati (1906/07), zaista samosvojnoj građevini pre-
kretnice vekova. Naravno, kolega Bakonji nije mogao da
predstavi palatu skupini eksperata na kolokvijumu – leži
bolestan. Dok su ostali razgledali Reok palatu, mi smo bili
sa njim. Raspoložen je, pun planova, duhom neumoran,
telom nemoćan. Nadamo se boljitku, ali čini mi se Kubin-
ski zna više od mene, nije optimista.Dvadeset petog juna
u gradskoj kući (Kečkemet), nižu se saopštenja.Dvadeset
šestog juna, subota, bio sam ja na redu. Govorio sam pr-
venstveno o secesiji u Subotici, mađarskoj varijanti arhi-
tekture prekretnice vekova. Posle u diskusiji, očigledno je
bilo da se skupu i te kako sviđaju naše građevine. Posle-
podne izlet na Bugac puszta!Dvadeset sedmi jun, nedelja.
Završni dan, prepodne diskusije.Posle podne čitanje Rezo-
lucije kolokvija:
– Hatarozati javaslat.880 Naravno svi smo za to da se
ne stvaraju vremenska ograničenja, graditeljske baštine
ima i među građevinama u poslednjih sto godina, uosta-
lom, i one koje sam ja izneo kao primer nisu odživele vek.
Srećom, mi se nismo nikad pridržavali te glupe odrednice
da je spomeničko nasleđe samo ono starije od sto godina!
Zanimljiv mi je pasus 5. Ispisujem ga sebi, jer sam to
i radio: „Fokozni kell az ismeretterjesztő, tömegkomuni-
kációs tevékenységet az utóbbi évszázad épitészeti töre-
kvéseinek jobb megismertrtésére, azon szerkezeti, formai,
etikai vivmányok értékelésére, amelyek korunk épités-
880 Predlog odluke.
zetének alapját képezik.“881 U 20 časova prijem u hotelu
„Arany homok“. Kraj, razlaz!Sedimo i gledamo u čaše po-
treseni, zapravo, prijem nam bio prilika da nas nekoliko
sedimo, ćutimo i družimo se iznenađeni vešću – kolega Ti-
bor Bakonji je danas preminuo u Segedinu. Bio je od mene
mlađi, rodio se 1934. godine. Izučavao je Edea Mađara,
proučavao građevine mog Ferenca J. Rajhla u Segedinu,
mnogo mi je pomogao. Osim ovih oko stola, jedva da neko
od učesnika zna ko je Tibor Bakonji! Baš on je, neumor-
no, otkrivao graditeljsku baštinu dostojnu da se pominje u
„Az utolsó száz év műemlékei“. U Suboticu sam stigao 28.
juna u 02 sata.
11. 8. 1982, sreda
Novi Sad, poneo sam fotoaparat i teleobjektiv. Detalje
nekih novosadskih zgrada treba da vidim izbliza. U povrat-
ku snimaću i spomenike u Čeneju i Sirigu.
Kod Bordaša u „Forumu“. Napokon, gotova je! Do-
bio sam knjigu: A két Pechán/Dva Pehana. Pechán József
(1875–1922), Pechán Béla („Forum“ Könyvkiadó, 1982).
Na naslovnoj strani Koradélután (Napsütés) – Rano po-
podne (Sunčani dan) iz 1908 (ulje na platnu, 95,5 x 90 cm).
Uvodne tekstove i izbor slika radili smo skupa Bordaš i ja.
Đeze je obradio sina, Belu Pehana; Jožefa Pehana sam ura-
dio ja.U moj primerak knjige on je upisao posvetu: „A Pe-
chán Jóskánkon jöttünk össze navember 1969-ben, majd
mindkettőnk számára sorsdöntő 1977-ben, és, ime, most
is. Hátha ezen kell megdöglenünk, hát ezen döglünk meg.
Újvidék 1982, VIII 11. Győző“.882 Puno imamo planova –
ako bi se ostvarili, doživotno bismo morali samo to raditi!
881 „Treba da se intenzivira naučno-popularna delatnost
u mas-medijima u cilju boljeg upoznavanja težnji arhitekture u
proteklih stotinu godina, radi vrednovanja njenih strukturnih do-
stignuća, kao i dostignuća u formi i etici, i svega onog što čini te-
melje današnje arhitekture.“
882 „Sastali smo se kod Joške Pehana u jesen, novembra
meseca, 1969. godine, zatim 1977. god. koja je za obojicu bila
presudna godina, i eto sada ponovo. Ako od ovog treba da crkne-
mo, pa onda ćemo i crći. Novi Sad, 11. VIII 1982. god. Đeze“.
382
To nam je i želja, uprkos svemu i svima. Naravno, radujem
se. Gledam knjigu. Omorina. Dvoje mladih, spremaju se na
put, fijaker ih čeka. Kao mene nekad. Vozio nas je Karla fi-
jakerom, putem i bespućima, bila je daleko železnička sta-
nica. Potom se gvozdenim putem kloparalo u neizvesnost.
Svaki put bilo je to za mene, nanovo, otkrivanje sveta. Nije
kao danas – vozovi, autobusi, avioni, putevi asfaltirani, po-
put zmija vijugaju prostranstvom. Nije kao nekad, da se
pola dana na nekoj raskrsnici čeka naredni voz, ne mora
se poneti suva hrana i boca sa vodom. Dvoje na slici Joške
Pehana, zagledani u nigdinu! Znam taj osećaj, radost pre
puta blago zamućena slutnjom zla koje negde u prikrajku
vreba. Pripeku iznenada zameni pljusak, prašnjava ravan
se pretvori u blatni neprohod, točkovi se zaglibe, osovina
pukne ili konji podivljaju, bespuće se u beznađe premet-
ne u trenu! Nigdina! Jožef Pehan nestao je iznenada. Pro-
gutao ga bio zaborav. Negde je on nedužan zaglibio, ne
iznenadnom smrću 1922. godine. Ranije! Ratom i povlače-
njem granice, kada je na „gvozdeni put“ između Vrbasa i
peštanskog ateljea pala rampa. Eto, ipak smo ga na likov-
nu scenu vratili, pominju ga s ove i s one strane, valjda će
u enciklopediji nekoj odrednicu dobiti. Putovanje bi tada
bilo uspešno! Imamo mi još takvih, spremili smo poputbi-
ne, čekaju da putovanje otpočne. Jedna što čeka da fijaker
krene jeste moja secesija! Doduše, sve se izmenilo, fijake-
ra više nema ni pred somborskom železničkom stanicom.
Kao dečak, gledao sam zadivljen kako desetak i više fija-
kera, poput crnih ptica na žici ušorenih, putnike iščekuju.
Za sliku Rano popodne, kada smo pripremali izložbu 1969.
godine, nismo znali. Tek potom kao da je isplivala na po-
vršinu iz močvarnog zaborava. Ispostavilo se da je kuplje-
na u Pešti na pijaci, pa se 1956. našla s ove strane. Kupac
od tamo prodao je ovde! Slikana je, nedvojbeno, u Vrba-
su. Očevidno, krenula je na putovanje 1908. godine, nalik
prizoru sa nje. Možda u Peštu vozom, pa se tamo udomila.
Zašto se u smutnim danima istorijske kasne jeseni otisnula
u pogibeljnu neizvesnost putovanja?
Pitali smo se jedne noći, mudrujući o sudbinama slika.
Kondor je obrazlagao: svaka slika je rukotvoreni predmet,
namenjen i prodaji, ali nije samo zato urađen. Zaključili
smo, baš na ovom primeru, da mogu uslediti čudni obrti,
nešto se zaturi, prezrena slika postane neprocenjiva, kao
dela Van Goga. Druga, svojedobno slavljena, odgurnu se
kao akademski ili socijalistički realizam. Međutim, putova-
njem kroz vetrometinu događanja predmet poprimi zna-
čenja usudom svojim. Isijava priču u sazvučju sa emoci-
jama posmatrača, svakom drugačije, uvek neočekivanog
naboja osećajnosti, podsticajno onima koji imaju moć da
pokrenu imaginaciju i zapute se u čari neočekivanih pu-
tovanja.
Na kraju, uvek – putovanja! Slike su ishodišta, ali i ste-
cišta; polazišta, odnosno razlog da im se uvek vraćamo.
Ne mogu se nikad iščitati definitivno, emituju nam izne-
nađenja, potvrđuju istinu: autentično ostvarenje je trajni
svetionik – smerokaz da ne plutamo u beznađu.
Ispunjen sam zadovoljstvom, drago mi je što smo Pe-
hana vratili u memoriju ove sredine, kojoj pripada kao de-
latnik moderne umetnosti!
28. 12. 1982, utorak
Novi Sad, „Forum“.
Zasedala komisija za likovnu nagradu „Forum“, nismo
se složili oko kandidata! Da ne zbrzamo bez potrebe, sve-
sni da je nagrada (kao retko koja) do sada uvek bila dode-
ljivana bez političkog diktata, verujem odgovorno – odlu-
čili smo da se ponovo vidimo u prvi petak sledeće godine.
Uzajamno, poželesmo jedno drugom srećnu Novu 1983.
godinu.
***
7. 1. 1983, petak
Žiri za „Forumovu“ likovnu nagradu održali smo u Su-
botici. Oko 10 sati u Gradskoj kući razmatramo obrazlože-
nja. Odjednom, Oto Tolnai počne da govori o slici koja ga
je podstakla na razmišljanje. Dogodilo se to u Senti! Gle-
dao je sliku, ali video je samo pepeljaru sa opuškom i pe-
peo na njoj. Po njemu, bilo je u tom detalju sve! Da, nije
nam puno trebalo da se sa njim složimo, videli smo tu, ali
i ne samo pomenutu sliku umetnika Đorđa Bošana, tihog i
383
nenametljivog čoveka, slikara, pedagoga, profesora likov-
ne akademije u Beogradu, svojedobno jednog od osniva-
ča umetničke kolonije baš u Senti 1952. godine. Mene je
malo bilo sramota što ga se nismo ranije setili. Odluka je
bila jednoglasna!
15. 4. 1983, petak
Danas mi se bio javio telefonom iz Sente Janez Žlen-
der, Slovenac, živi u Ljubljani, tu je poslom. Mogao bi da
me poseti ako sam slobodan, da provedemo malo vreme-
na skupa.
Naravno, rekoh mu da se radujem. Očekujemo ga.
Janez i ja smo drugovali u Splitu, skupa smo bili u timu
Ljube Nakića u Domu ratne mornarice 1951. godine. Proš-
lo je od tada trideset i dve godine! S početka smo jedno
drugom slali razglednice i čestitke za Novu godinu. Potom
smo prestali. Nikada se posle vojske nismo sreli. Izgubio se
svaki kontakt, onako samo od sebe izbledelo je sve!
Stigli su automobilom veoma brzo Janez i prijatelj. Za-
grlili smo se, posedali, nazdravili, počeli razgovarati.
U Senti listao je telefonski imenik, nadao se da će me
pronaći – ako sam živ! Sada sedimo, razgovaramo, sve nas
uzajamno zanima, raspitujemo se, pominjemo ostale koji
su bili sa nama, Acu Plevneša, fotografa Šturma, Antu Gr-
žetića, vajara, načelnika – majora Milankovića, i sve tako
redom u beskraj. Bude nam se sećanja, nižu događaji, sve
je kao da je danas bilo. Maltene, rastali smo se jutros, a
sada je poslepodne. Buknulo je staro prijateljstvo kao že-
ravica u pepelu pritajena! (Pade mi na pamet ona pepe-
ljara u kojoj je Oto Tolnai otkrio iskru razloga da predloži
Bošana.) Zaista, kao da je živnula u plamen, bljesnulo je
pamćenje, nastavili smo gde smo onda stali onog dalekog
septembra, pripremajući se za razlaz, svako na svoju stra-
nu. Aca Plevneš u Ohrid, ja u Bajmok pored Subotice, neki
u Sloveniju, drugi u Sarajevo...
Kaća i Janezov poslovni partner dijalog su prekinuli i
nas posmatrali. Bio je to za njih razlog neviđen! Da nisu
znali, pomislili bi da nastavljamo dijalog namah prekinut,
pa nastavljen. Kada su otišli, razmišljao sam o posebnosti
vojničkog prijateljstva! Ima nečeg zagonetnog, dok smo u
uniformi pod istom torturom čini se druženje neraskidi-
vim. Potom razlaz bez potresa u vedrom raspoloženju. Ne
pamtim da mi je iko o najboljem drugu iz vojske ružno go-
vorio, iako nisu prijateljstvo – na daljinu – negovali.
23. 4. 1983, subota
Novi Sad, klub u „Forumu“, dodela nagrade za književ-
nost „Hid“, odnosno likovne nagrade „Forum“.
Kao predsednik žirija naginjem se preko stola, ruku-
jem se sa Đorđem Bošanom, čestitam slikaru od srca,
dugo se znamo, cenim ga kao starijeg kolegu, poštujem ga
kao nadasve razboritog i smirenog čoveka, No, on mi ne
pušta ruku, shvatih da želi nešto da mi u poverenju kaže,
naginjem se jače, Bošan mi u uho šapne: „Dragi Bela, ovo
je meni – kao slikaru – prva nagrada u životu!“
Bio sam iznenađen, postiđen (znao sam ono što on
nije), nisam našao reči. Posle sam mu prišao, lepo smo raz-
govarali. Očevidno, radovao se priznanju, ali nije govorio
sa gorčinom što je decenijama skrajnut; šezdeset i pet mu
je godina, mislio sam, imao bi pravo da bude povređen.
Uostalom, učesnik je čuvene izložbe mladih u „Nepkeru“
1938. godine, osnivač je senćanske, iločke i bečejske kolo-
nije, ceo radni vek je profesor generacijama. Sve u svemu,
nešto nije bilo u redu. Doduše, s vremena na vreme dobi-
jao je neka priznanja kao pedagog ili društveni aktivista.
Sreća naša što je Oto Tolnai svojedobno zagledan u sliku
otkrio iskru koja u pepelu tinja kao jedinstvena koloristič-
ka senzacija!
27. 9. 1983, utorak
U 6.00 krenuo za Novi Sad, imao sam posla sa Borda-
šem u „Forumu“, potom nastavio za Beograd.
Vozom u 14.30 pošli smo za Titovo Užice, stigli u 17.00.
Smestili se u hotel „Zlatibor“. Već u 18.00 svečano otva-
ranje Savetovanja o zaštiti spomenika narodnog graditelj-
stva. Trajaće do 30. septembra.
Dvadeset osmog septembra, nešto posle 12.00 sati,
bio je na redu moj referat: „Đurđinski salaši, kuća i okru-
ženje“. Dok sam čitao – pričali su mi posle Geza Tripolski i
ostale kolege – naš doajen, cenjeni profesor dr Branislav
384
Đ. Kojić, malko je okasnio, seo u poslednji red, baš kraj Tri-
polskog i Harkaija, malo slušao i pomalo dremao dok su se
saopštenja nizala. Kada je najavljeno moje, kao da je živ-
nuo na reči „o bačkim salašima“, počeo je da sluša pažlji-
vije. Prvo je iskrenuo glavu, malo je gluv, potom je ustao,
stavio dlan kraj uha da bolje čuje i potom između redova,
korak po korak počeo da se primiče. Kako sam se bližio
kraju, tako se pisac jedinstvene knjige – Seoska arhitektu-
ra i rurizam (1973) – bližio govornici. Aplaudirao je po za-
vršetku, zaista iskreno!
Nakon prepodnevne sesije, pozvan sam za sto, profe-
sor Kojić želeo je da me upozna. Lepo smo razgovarali o
razboritosti narodnog graditeljstva, mudrosti žitelja u sa-
zvučju sa prirodom, iskustva koje se pretapa u znalaštvo
nadigravanja sa prirodnim datostima, klimom, materijali-
ma, optimalnim potrebama kuće, salašom kao ekonom-
skim središtem, ali i poligonom na kojem se rađa, odra-
sta, živi, radi i umire.„Naši salaši nisu imali groblja!“, rekoh
iznenada. Pričao sam mu potom kako salašari žive na sa-
lašu, ali poseduju kuću u varoši. O njoj se obično brine re-
duša, opslužuje ukućane, kada – bilo poslom ili o blagdani-
ma – u varoši borave, naročito tokom zime dok su ženska
čeljad ovde duže, prvenstveno sa decom koja školu poha-
đaju. Najčešće, bude to stalno zanimanje neudate ćerke
– ona dvori ostarele roditelje kad ih napokon ovamo do-
preme, brine o njima dok su živi, potom mora da napusti
kuću! Ustupa je onom kome pripadne u nasleđe, obično
jednom sinu, prvenstveno muškom potomku koji je ško-
le završio.
Sve to ima smisla na opori i surov paorski način, kao
prirodan red stvari, složili smo se profesor Kojić i ja. Za-
nimljivo mu je ono da obrazovan nasleđuje kuću u gra-
du! No, iznenađen je sudbinom višegodišnje reduše u va-
roškoj kući. Naime, domaćica kuće se seli! „Kuda može ići
usamljena, ostarela i nemoćna?!“, pita profesor.
Ona je komenciju (naknadu za rad u kući) permanen-
tno ulagala, potom i svoj tal (nasledstvo) dodala kao vla-
stiti udeo u gradnju doma nekog mladog bračnog para bez
imovine. Omogućila je tako zasnivanje njihove egzisten-
cije.
 Njihovim početkom osigurala je sebi bezbedan kraj!
Zapravo, ona se njima pridaje, oni će nju dodvoriti, na kra-
ju sahraniti u jedno subotičko groblje na večni počinak.
– Tako su u okruženju nicale male u ravan polegle po-
rodične prizemljuše, poput novih začetaka ekonomskih
središta, kao venac – oporog, možda surovog ali razložnog
sleda dogažaja u paorskom istrajavanju – koji gradsko jez-
gro grli, a osipa se u ravnicu među salaše, prosute tamo
gde su nabijani od davnina. Odakle se u varoš dolazilo, da
bi se sa svetom u dosluhu i sazvučju trajalo. To je nalik zna-
menju prirodnog reda stvari – zatvoren krug, ali ne kao
drugde, zatarabljen prostor poživinčenih argata bez nade
i vizija. Slično je dotrajavanju salaša koji se rastroši od sta-
rosti i sam zemlji vrati, da bi ga opet nabijali, ali u skla-
du sa potrebama i zahtevima naredne, mlade generacije
ukućana.
– Sve to treba napisati, sačuvati od zaborava! – tiho
zbori vremešni Kojić!
– Neko će valjda napisati, to je posao etnologa – od-
govorio sam profesoru, koji se vidno iznenadio da sam ja
istoričar umetnosti. Objasnio sam mu kako su meni salaši,
prvenstveno đurđinski iznad dolova, jedinstveni pokaza-
telji sazvučja čoveka i prirodnog okruženja, funkcije i lepo-
te življenja. Pritajeni u zaumlju, oni uvek nanovo ukazuju
šta je sve čovek izgubio dok je modernizacijom dobijao na
komociji. Salaši su nezaboravni; najlepše razdoblje moga
detinjstva. Međutim, oni nisu utočišta za romantičare i
nostalgična prenemaganja onih koji tamo navrate. Ledi-
na pred salašom, površina sa oduvek nedirnutom travom,
jeste spomen-poligon, podseća na uporno i mukotrpno
osvajanja životnog prostora nadigravanjem sa još istrajni-
jom i upornijom prirodom.
3. 11. 1983, četvrtak
Operisao mi je bruh dr Crnjaković.
Čitao sam Elijasa Kanetija, Zaslepljenost; posle opera-
cije čitam Markesa, Sto godina samoće. Dobro mi je, do-
duše imam temperaturu, ali brzo se sanira. Danas je Kaćin
rođendan, 7. novembar. Osmelio sam se, ustao i sa dre-
nom otišao u prizemlje da telefonom čestitam. Sve je bilo
385
u redu. Nakon par meseci moraću opet, operisaće desnu
stranu.
U četvrtak, 10. novembra, pušten sam kući. Ovde ću ne-
koliko narednih dana pretežno da ležim. Sređivaću „Razgled-
nice“ (tekstove koji su redovno čitani jednom sedmično na
Radio Subotici). Obećali su u redakciji „Rukoveta“ da će
štampati.
Brine me, međutim, moje opšte zdravstveno stanje.
Živci me ne služe, imao sam slom, gubim tlo pod nogama.
Traje to već rekao bih godinu-dve, ne popravlja se, sve mi
je lošije i nisam onaj što sam bio. Dr Fabijan Skenderović
takođe misli da mi naredni udar može naneti trajne posle-
dice. Valjda neću izgubiti razum?
28. 11. 1983, ponedeljak
Na traženje Milovana Mikovića kompletirao sam „Ra-
zglednice“ (170 kucanih strana, 59 razglednica iz perioda
15. oktobar 1978–23. april 1981). Predao sam mu u redak-
ciji „Rukoveta“ u 10.25.
14. 12. 1983, sreda
Sa doktorom Fabijanom Skenderovićem dogovorili –
pokretanje postupka za utvrđivanje radne sposobnosti.
Na preglede ću krenuti posle Nove godine.
27. 12. 1983, utorak
Novi Sad. U 10.00 biće sednica žirija za nagradu „Fo-
rum“. Pre sednice Bordaš i ja sišli u štampariju „Foruma“.
Dobio sam svoju prvu knjigu: A vajdasági épitészeti szece-
sszió („Forum“, Novi Sad 1983).883
Radujemo se, obeležavamo prvu knjigu: „Újvidék, Fo-
rum Nyomda, 8, 40’ 13”, 1983. dec. 27- én“; potpisujemo
redom: ja, Bordaš, štampari...
Napokon, štampana mi je knjiga, prvo dugo zadržava-
na i odlagana u Subotici, potom je rukopis vraćen meni.
Dopunjen, sad nije samo Secesija u Subotici, kako je bilo
planirano, nije na srpskohrvatskom kako je napisano,
prevedeno je na mađarski i objavljeno – zaslugom kole-
883 Arhitektura secesije u Vojvodini.
ga u „Forumu“, odnosno Mađara, Novosađana! Na žiri-
ju, brzo smo se složili, predložena je skulptorka Ana Beš-
lić, rodom iz Bajmoka. Nedvojbeno, jedno od najznačajni-
jih imena našega savremenog vajarstva! Mene posebno
raduje, znam dobro Anu Bešlić, roditelji još žive u našoj
ulici. No, ima još jedan moj Bajmočanin, Joška Beneš, sli-
kar! Od mene godinu stariji. Posle Endrea Faragoa kao pr-
vog, 1961. godine, Beneš je bio drugi umetnik o čijem sam
stvaralaštvu objavio tekst u „Rukovetu“. Od tada, zapravo,
pišem i objavljujem!
***
18. 1. 1984, sreda
Sa Antom Rudinskim kolima otišli u Peštu. Radili smo u
OMF-u, bavimo se baranjskim crkvama. Poneo sam mojih
knjiga za kolege u Budimpešti.
19. 1. 1984, četvrtak
Danas poslepodne posetio sam Lajoša Nemeta u no-
vom stanu: Fehér hajó utca, treći sprat. Predao sam mu
knjigu A vajdasági épitészeti szecesszió. Dugo razgovara-
li o tome da „talán mégis csak minden rendbe jön!“884 Re-
kao mu da sam izgleda ozbiljno bolestan. Nije bio impre-
sioniran. Uveren je da će se vremenom stanje popraviti i
sve će biti po starom. Bio je, prvenstveno, okupiran loka-
cijom stana, njemu je zaista sada sve na dohvat ruke, meni
će isto biti lako dostupno, kao nekad – „Kondor műterem
a Bécsi utcában“. Uveče, dao sam Gaboru Kerneru knjigu
da odnese sutra Rajhlovoj ćerki Ilmi. U Suboticu smo poš-
li oko ponoći.
3. 2. 1984, petak
Došao sam kući nešto ranije i uključio TV. Na obrazovnom
programu, slučajno, vidim – dr Lazar Trifunović (1929–1983),
govori o „antiumetnosti“. Bio je sugestivna ličnost, sjajan pre-
davač. Moj prijatelj, profesor, nedostižni uzor preminuo je
23. jula prošle godine. Nikada nismo uspeli ostvariti planira-
no zajedničko putovanje u Budimpeštu.
884 „Valjda će sve doći na svoje!“
386
U „Subotičkim novinama“ danas čitam: 27. februara
umro je moj ujak, Antun Budanović, zvali smo ga Botoš,
bio je trgovac. Dok sam se bavio skulpturom, vajao sam
njegov portret i uradio portret njegove supruge Ružice
(gde će sada dospeti ta dva moja rada?). Antun je imao
86 godina. Još je živa moja mama i najmlađa među njima,
tetka Anica.
22. 2. 1984, sreda
Operisao me dr Crnjaković (desni bruh), prepodne. Ot-
premljen sam u šok-sobu. Usledila je teška noć! Tokom ve-
čeri, odmah posle operacije, donesena je mlada devojka.
Vidim profil, zaista je lepa. Udario je auto, smrskao levi
kuk i rame.Ujutro, grupa đaka medicinske škole na praksi.
Među njima visoki naočit mladić. „Ne prepoznaješ me? Ja
sam isto iz trećeg razreda“, kaže mu paćenica.
Mladić zblenuto gleda! Tokom njihovog dijaloga shva-
tio sam da oboje stanuju u Aleksandrovu. Maltene u istoj
ulici. Trbalo je ovo da se desi, pa da zapodenu razgovor.
No, očevidno, ona je njega od ranije primećivala, on nika-
da na nju nije usmerio pažnju. Trebala je teška saobraćaj-
na nesreća da bi utvrdili kako su, zapravo, odavno komši-
je.Oko podne, vraćen sam u sobu, čujem preminuo je pi-
sac Mihail Šolohov. Što napisah, stalo je u 24 sata, od–do
danas (23. 2).
26. 3. 1984, ponedeljak
Preminuo Zoltan Čuka (Plandište, 1901–Budimpešta,
1984). Rodio se u Banatu, tada se rodno mesto zvalo Zi-
chyfalva. Posle kratkog boravka u Bečeju i Subotici, obreo
se u Pečuju – tamo je maturirao. Bio je aktivista Baranjske
republike, kao i slikar Petar Dobrović.
Prvo je emigrirao u Beč, potom došao u Jugoslaviju.
Proveo je dvanaest godina u Novom Sadu, časopis „Út“
(1922), „Képes Vasárnap“, „Vajdasági Irás“ (1927), a sa
Kornelom Sentelekijem 1931. pokrenuo je časopis „Kalan-
gya“. Vratio se u Mađarsku 1933. godine. Neprocenjiv je
kao prevodilac! Jedinstven most između dva jezika. Imao
je dug, sadržajan život. Tokom večeri, dok smo gledali TV,
čuli smo poražavajuću vest – Branko Ćopić, književnik po-
znat po specifičnom, zdravom narodnom humoru, nada-
sve popularan, šetao večeras i prešao na drugu stranu
ograde Savskog mosta. Ubio se! Zašto?
Bio je miljenik vrhuške, učesnik NOB-a, čitali su nje-
gove tekstove u predahu između ratnih okršaja, svako je
znao Branka Ćopića. Upoznali smo ga Kaća i ja u Beogra-
du, kada smo jednom šetali sa dr Labusom, našim i njego-
vim prijateljem.
Branko Ćopić je, svojedobno, još 1950. godine u „Knji-
ževnim novinama“ objavio Jeretičku priču. Drznuo se i do-
takao „osinjak“, razotkrio nešto iza scene, malo osvetlio
drugu stranu života narodnih predstavnika. Da li mu se to
sada lupalo o glavu?
12. 7. 1984, četvrtak
Putujem u Budimpeštu na nov način, iziđe jeftinije i
komotnije. Krenuo sam u 3.15 autom, stigao u Kečkemet,
ostavio „tristaća“ pokraj kuće porodice – prijatelja Bandi-
ke Levaija, prema ranijem dogovoru.
U 7.30 stiže voz od Segedina, ekspres „Napsugár“.885
Odlazim vozom, po ceni od 122 forinte, u Budimpeštu. Do-
čekao me Gabor Kerner. Posle otišao na fakultet, pa sa Lajo-
šem Nemetom na veliku izložbu Bele Kondora, gore u Bu-
dimu, nedaleko od konjanika Savojskog – nesuđenog sen-
ćanskog spomenika u čast bitke kod Sente.
Nosim u rukama pozamašan katalog, dobio sam od
Lajoša, gledam restauriranu kraljevsku palatu i čitam nat-
pis – Kondor Béla.
Naslovna strana – Darászkirály.
Danas je, uveren sam u to, jedan od najtoplijih dana
ovog leta!
Nakon razgledanja izložbe, išli smo Lajoš i ja kod ured-
nice kataloga, valjda i sekretarice Nemzeti galerije – Đenđi
Eri. Znamo se, radila je u ministarstvu kada sam ja bio kod
Šoljmara u Nemzeti galeriji tri meseca. Đenđiki je savrše-
no poznato drugovanje dva Bele. Odmah pri susretu, to je
i naglasila! Naravno, potresen sam izložbom, nisam baš ni
raspoložen da o njoj govorim. Dok međusobno razgova-
885 „Sunčeva svetlost“.
387
raju o tome šta je moglo da se moglo ili htelo i zašto se
nije htelo, razmišljao sam o Beli, onako smotanom, kada
se iznenada nađe u centru pažnje.
Šta bi Kondor, da je živ i sada, slučajno, ovde na izlož-
bi? Na momente sam se u sebi smejao, promišljajući mo-
guće scene i dogodovštine!
Najsmešniji mi se priviđa susret Kondora i nekog čuva-
ra. Bela, onako trapav u sandalama i košulji, mornarski bla-
go se ljulja kroz ovo monumentalno predvorje bez jasnog
cilja. Začuđen što ga je ovako nešto snašlo! Tako, zapitan,
tu je na fotosu! Naravno, sumnjiv, izazvao bi pozornost ču-
vara. Prići će mu jedan, svestan sopstvene važnosti i po-
staviti pitanje: „Segithetek, tetszik valakit keresni?!“886 Po-
sve prirodno, to bi u trenu izazvalo Kondorov refleks od-
brane, on bi se mimikrijom pitanja, nehotice, grubo su-
protstavio bez ikakvog opravdanog razloga.
Mnogo štošta moglo bi se potom dogoditi. No jed-
no je sigurno: smejali bismo se kasnije, Kondor bi vedro
ponavljao reč, za koju je znao da mi se izuzetno sviđa:
„Az őr, szerepének fontosságához mérten, éngem szépen
kitessékelne!“887
Često smo se, naime, zabavljali na temu meni smešnih
reči. Pričao sam mu o prvim danima u somborskoj gimnaziji
(1942. godine) kada je nama, klincima u prvom razredu, pro-
fesor latinskog iznervirano znao reći: „Maga, marha!“888
Kondor mi je, potom, objašnjavao da su zloglasni žan-
dari, „tollasok“, regrutovani u najsiromašnijim slojevima,
permanentno dresirani da budu učtivi i strogi („kesztyűs
kézzel de erélyesen“889). „Halálra pofozták de magázták a
szerencsétlent“!,890 znao je reći.
886 „Mogu da pomognem, tražite nekoga?!“
887 „Stražar, shodno značaju koji ima, vrlo bi rado da za-
tvori vrata iza mene!“
888 „Vi ste ludi!“
889 „U rukavicama, ali odlučno“.
890 „Nesrećnika su do smrti išamarali, ali su mu, pri tom,
persirali!“
 Mene je nadasve zabavljala i jedna malograđan-
ska uzrečica peštanskih dođoša i raznih nikogovića, koji
su se rado pravili važni, znanjem gospodskog žargona –
„finomkodtak“891 – često su pominjali, gde treba i gde ne:
„Tetszett sz... lépni?“892
U tu kategoriju svrstavali smo „kitessékelni“,893 kad
god nam se pružila pogodna prilika. Da je živ, njegova sop-
stvena izložba ovde bila bi najpogodnija prilika! To ne bi
vredelo objašnjavati Lajošu, ne bi me razumeo.
Po odlasku, dugo smo Lajoš i ja sedeli i razgovarali.
Bilo nam je vrućina, prijalo nam je u hladu. Malo-malo,
pomenemo izložbu u Subotici! Dogovorena je bila u Bécsi
utcában, davno, još 1962. godine! Tome je sada dvadeset i
dve godine! Bilo je tako vrućina i onda, bio je avgust.
Veče sam proveo sa Gaborom Kernerom, spavao sam
kod njih.
13. 7. 1984, petak
Vozom u 7.05 vraćam se u Kečkemet!
Slušam kloparanje, pokušavam nešto sebi pribeležiti.
Odustajem, sve ću napisati kada kući stignem.
Auto je u redu, popili smo kafu sa domaćinima, idem u
grad da vidim što ima za gledati.
Uživam, posmatrajući Cifra palatu – restauriranu.
Adaptirana, revitalizirana u galeriju. U prizemlju, postav-
ka Tot Menjherta! Menjuš, kao Kondor, raskošno, jedan u
Vár palota drugi u Cifra palota. Smešteni su u palatama,
toliko stranim ambijentima njima lično, ali primerenim nji-
hovim ostvarenjima.
Kreacija, umetničko ostvarenje, delo. Da li sve to, pri-
rodno, nadrasta čoveka? Umetnici, većina onih koje pozna-
jem, nisu baš ugledne ličnosti! Svakodnevno rade, da ne
kažem stvaraju, često u ćumezima. Većina činovnika, na-
ročito onih okolo ili u strukturama vlasti, raspolažu kance-
larijama, savršenim grejanjem i svim drugim pogodnosti-
891 „Pravili se fini“.
892 „Izvoleli ste stati u g....?“
893 „Lišiti nekoga prisustva“.
388
ma. Priviđaju mi se ateljei na beogradskom Starom sajmi-
štu, poput onog Zoranovog, odnosno Lukijanovog ili Mi-
lunovog u kuli (sa koje se, pre rata, u doba sajma skakalo
padobranom na sajlu). Zoran Petrović ovu ropotarnicu – u
kojoj nikada nije toplo, ali je zato leti baš vruće – voli od
svega najviše. To je za njega rajski radni prostor. Neki me-
diokritet u komitetu ovo ne bi prihvatio ni kao predsoblje
za WC.
Tako je i sa ostvarenjima! Umetnička dela se osigura-
vaju – specijalno pakuju, pod pratnjom transportuju – kao
relikvije! Cena, odnosno procenjena vrednost im je astro-
nomska, maltene služe kao menice, dela su trajnija od va-
lute. Njima se mešetari, čuvaju se nikom vidljiva u trezo-
rima banaka, služe narcisoidnim bogatašima kao statu-
sni simboli. Muzeji se sve češće ponašaju na sličan način!
Umetnička dela čame po depoima, nema se dovoljno nov-
ca za osiguranje. Najbezbrižniji način da se ne priređuju
izložbe, odnosno da se ljubiteljima umetnosti uskrati dija-
log sa kreacijom!
Da li su umetnici radili, možda stvarali zato da im se
ostvarenja ne vide? Na stranu to da za života nisu mogli da
žive od svoga rada. Retko kad se umetniku živom posreći i
dobije za svoje delo odgovarajuću protuvrednost u novcu.
17. 7. 1984, utorak
U „Likovnom susretu“ razgovaramo, pričam o izložbi
Bele Kondora u Pešti. Ovde, svojedobno, bila je – septem-
bra 1964. godine – otvorena Kondorova izložba! Tada sam
izložio 15 grafika (bakropisa), neki otisci su bili ostvarenja
nagrađena u Japanu na Četvrtom međunarodnom bijena-
lu grafike u Tokiju 1964. godine.
Kao varnica bljesnula je ideja – Marika Š. reče: „Da
izložbu prenesemo ovamo, možda ne celu?“
24. 7. 1984, utorak
U 8.00 Organizacioni odbor ovogodišnjih žetvenih
svečanosti Dužijance. Naravno, kao i svemu drugome, ak-
tivni su uspaljeni samozvanci. Ovde, pritajeni kao crvi, ro-
vare nacionalisti. Umesto da oblikujemo sve kompletniju
turističku senzaciju, bavimo se zabavom za narod, nama-
štovito, primitivno, privremeno, svaki put nanovo! Ne-
shvatljivo mi je da su aktivisti zastrašujuće sujetni i kraj-
nje nemaštoviti!
Posle, sa Antom Rudinskim i direktoricom Sonjom Me-
đanski, jalov razgovor na temu planova rada.
Danas mi je poslednji radni dan pred odlazak na go-
dišnji odmor. Ogadio mi se! Opet mudrujemo o planovi-
ma rada. Šta to vredi kada niko, zapravo, nema ambicija
da radi? Svako otaljava sate radnog vremena, od dolaska
do odlaska. Poslepodne pripadaju nekom drugom svetu
(možda prvenstveno vlastitim problemima življenja). Pla-
novi – kakvi uopšte planovi kada se planirano ne izvršava,
jer neko odluči da se to ne finansira. Istovremeno, nekom
u komitetu padne na pamet „priređivanje izložbe u povo-
du...“, onda ima sredstava, nešto se improvizuje, proglasi
značajnim, fotografišu se prilikom otvaranja ličnosti poli-
tičkog i društvenog života, narodne vlasti, ugledni gosti...
koji potom odlaze na raskošne gozbe. Priredba, kao lanjski
sneg, topi se bez traga! Sve u svemu, otišao sam na godiš-
nji odmor maltene bez pozdrava, ogorčen!
25. 7. 1984, sreda
U Budimpeštu, autom (rentakar) putujemo Marika Ši-
moković, direktor „Likovnog susreta“, kustos Dragomir
Ugren i ja. Naravno, svesni su da sam ja spona do realizaci-
je ideje o izložbi – zbog druženja sa Kondorom.
Najavljeni smo kod dr Loranda Bereckija, direktora
Nemzeti galerije. Pošli smo, uvereni da će uspeti. Prista-
nak Mađara pokrenuće moćnike u nas da obezbede po-
trebna sredstva.Đenđi Eri, istoričarka umetnosti, primila
nas je umesto direktora. Posve je to normalno, izložba je
u njenom delokrugu rada, očevidno žele dati izložbu. Zna-
či, Đenđi treba da ugovori detalje, vidno se raduje i nagla-
šava: „Természetesen, örülünk, hogyne adnénk a Kondor
kiállitást a Kondor legjobb barátjának!“894 Brzo i lako dola-
zi se do detalja. Oni će pomeriti datume već ranije utvrđe-
894 „Naravno da se radujemo, pa naravno da ćemo Kon-
dorovom najboljem prijatelju dati Kondorovu izložbu!“
389
ne maršrute, znaći 150 eksponata negde za mart 1985. u
Subotici! Sa naše strane, Marika Š. pominje mogućnost da
izložba ide u Beograd.
Posle, sreli se i sa ćerkom Ferenca J. Rajhla (bili kod nje
Marika, Ugren, Kerner i ja). Ilma, ćerka Rajhlova, meni želi
pokloniti očevu karosszék.895
Sve u svemu – uspešno! Đenđikin suprug bio je direk-
tor muzeja u Vespremu, poznaje Gabora Kernera. Sa Đen-
đikom započeti dogovori oko akcije „Enterijeri secesije“,
za 1986. godinu.Večerali smo sa njima, rastali se kao pri-
jatelji! Vraćamo se kući sa uspešno obavljenih dogovora.
Dragomir Ugren, doduše, ne zna ni reč mađarski, ali mu
nije bilo dosadno. Marika Š. sva je u secesiji, željna je sa-
radnje.
1. 8. 1984, sreda
U 14.50 bio sam pred komisijom. Nisam obavešten o
rezultatu; rečeno mi je da mogu ići. Možda sam već inva-
lidski penzioner?
4. 8. 1984, subota
Nisam bio kod kuće. Kaća primila telefonsku poruku,
prvo se javio Ante R., a potom Sonja M. – stigao je dopis:
penzionisan sam zbog nesposobnosti za intelektualni rad
od 1. avgusta 1984. godine.
Razmišljam: nakon 25 godina i 4 meseca rada u kulturi,
odnosno 32 godine radnog staža, nadasve neslavno (kao
da sam poremećen), odlazim u mirovinu! Nedvojbeno, ja
sam usmerio pozornost na spomeničke vrednosti secesije
u Subotici. Pronašao više nepoznatih, dragocenih paste-
la Ištvana Nađa, vratio na umetničku scenu Stipana Kopi-
lovića i Jožefa Pehana. Odradio nekoliko „likovnih susre-
ta“ i prvih jugoslovenskih savetovanja (slikara, grafičara,
pedagoga, istoričara umetnosti). Imam oko 200 objavlje-
nih tekstova, više od stotinu izložbi, više od desetak kata-
loga, dve knjige u kojima sam učestvovao i jednu samo-
stalno. Dugo sam predsednik žirija likovne nagrade „Fo-
rum“; zapravo, jedan sam od osnivača „Likovnog susreta“,
895 Fotelju.
učestvovao sam u osnivanju dve nagrade: bačkotopolske
„Peter Nađapati Kukac“, odnosno subotičke – zlosrećne
nagrade „Šaman“, koja je smrću prvog dobitnika preime-
novana u nagradu „Dr Ferenc Bodrogvari“. Uostalom, ja
sam inicijator i službe zaštite spomenika kulture u Subo-
tici, sada Zavoda – iz kojega odlazim, posle sloma živaca!
Po svemu sudeći, ja sam već četvrti dan penzioner, ali
još na godišnjem odmoru kao kordinator rada Međuop-
štinskog zavoda. Treba ćutati i nadati se oporavku. Da li
će mi uspeti? Verujem, valjda kad više ne bude bitno da li
sam podoban niko me neće ponižavati! Dr Fabijan Skende-
rović tvrdi da će razdoblje bez stresova sve zalečiti.
7. 8. 1984, utorak
Iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture javili da ću po
isteku godišnjeg odmora, 21. avgusta 1984, biti razdužen.
Iznenadilo me je da se nisu setili pa sa par dana nagradnog
odsustva zaokružili do kraja meseca!
23. 9. 1984, nedelja
Danas u Beogradu preminuo Đorđe Bošan (1917–1984).
Setih se „Forumove“ nagrade, žeravice koju je uočio pesnik
i pisac nadasve osetljiv za vrednosti likovnih ostvarenja, ko-
lega Oto Tolnai.
Kako je malo trebalo, samo iskra, dovoljna da osve-
tli svakodnevicu Bošana. Potresen sam spoznajom koliko
mu je „Forum“ značio, zastrašen sam mogućnošću da je
sve moglo biti i drugačije. Šta sve pluta beskrajem u ne-
dogledima, kakvi sve susreti – koga i čega sa kim i sa čim –
usmeravaju, menjaju tokove, čega li...?! Kada i zašto? Ipak,
mislim da niko ništa ne usmerava! Sve deluje kao besciljno
plutanje ali ipak, kad se nešto ovako dogodi, pomislim da
nema slučajnosti!
4. 10. 1984, četvrtak
U prostorijama Ekonomskog fakulteta, Sevetovanje o
časopisu „Hid“. Moje saopštenje „Izložba mladih 1938. u
’Népkőru’“, bilo je uspešno, kolege i prijatelji su mi česti-
tali. No, morao sam odmah otići u Socijalistički savez na
drugu sednicu. Dvoje cinkaroša optužili su me da sam u
390
katalog (samim tim i u izložbu) Likovno stvaralaštvo, Su-
botica 1944–1984. nameravao prošvercovati slike nekih
nepodobnih umetnika! Maltene, hteo sam izvršiti atentat
na samoupravni socijalizam. Predsednik Saveta Gradskog
muzeja, slikar, kao i direktorica, potpisali su predstavku
nadležnima. Brane, patriotskim žarom, umetnost i pore-
dak od zastranjivanja istoričara umetnosti. Naime, Marika
Šimoković još početkom godine poverila je meni izložbu,
uverena da ću to dobro uraditi. Maltene, ja sam savreme-
nik. Poznajem sve učesnike osobno, tu sam od početka, po-
hađao sam kurs figuralnog crtanja, višegodišnji sam kustos
umetničkog odeljenja kao istoričar umetnosti! Sada je i ona
zaplašena! Strahuje za svoju reputaciju. Stvar će se rasprav-
ljati, a ona je grešnika angažovala. Očevidno, nedovoljno
budna, nije uočila „diverziju“.
Slučajno stigoh prvi, seo sam sa jedne strane dugog
stola. Potom su dolazili ostali učesnici „istorijskog skupa“,
zapravo komedije, koja je nekom mogla postati tragedi-
ja. Kao po komandi, svi su sedali na drugi kraj. Daleko od
mene, kao da sam kužan.
Poslednji stigao predsedavajući – seo je pored mene!
Sednica je počela. Ispostavilo se da je slikar Ivan Balaže-
vić član Saveza komunista! Odjednom je postao nedodir-
ljiv. Dušebrižnici se nađoše u čudu. Zato su još svesrdnije
osuli paljbu po meni, drvljem i kamenjem zbog naciona-
liste Gustava Matkovića. Naravno, silnom pravovernošću
zaslepljeni, nisu primetili da zlosrećnom Gustiki ja i nisam
dodelio ulogu živog učesnika!
Namera mi je bila da izložim samo jednu njegovu sliku:
Dvorište Hrvatskog narodnog kazališta – sa izložbe kursa
figuralnog crtanja – koja je bila nagrađena! Tada, oktobra-
novembra 1949. godine, Savez kulturno-prosvetnih dru-
štava Subotice dodelio je nagrade za umetnička ostvare-
nja – prvi put u istoriji ovog grada!
No, valjda u nameri da im umanji sramotu neznanja,
skup odluči orvelovski da se ime Gustava Matkovića ne
pojavi na izložbi jer je sada član hrvatskog „MASPOK-a“.
Ono smešno u ovoj glupo-tugaljivoj, ali opasnoj igri,
jeste to da su na mojoj strani bile čelne ličnosti ideologi-
je, baš oni koji su pozvani da me osude! Napadale su me
dve gnjide, ništavila iz proklete avlije našeg društveno-po-
litičkog posrtanja. Zahvaljujući Draganu Miljkoviću i Bošku
Krstiću, diskusija je poprimila dostojanstvo argumenata.
Brisano je ukupno pet imena, ali bez optuživanja i otrovne
mržnje. Na kraju, nikom ništa. Razišli smo se u miru. Idem
kući, naravno iznerviran zbog mogućih posledica, vidim
sebe kao zeca za odstrel na vetrometini naše zbilje koja
trune iznutra, dok pijani lovci osetivši zadah nečoveštva,
arlauču i kidišu na žrtve.
Priviđa mi se slika, vidim posve jasno, nadolazi mi
mučnina koja prati teskobu naslućivanja: „Az álszentek
bevonulnak a művészetbe...“!896 Kondor, nedvojbeno, mi-
slio je na sveobuhvatnost življenja, naslućivao sunovrat –
nebo mu je crno, zastrti su nedogledi nade, izokrenut svet
bestidno gazi plavetnilo vizija sopstvene uljuđenosti!
31. 10. 1984, sreda
Kaćin poslednji radni dan, od sutra je u penziji. Divno
se oprostila od svojih učenika. Pisala su joj sva deca pismo
za rastanak. Čitao sam uveče i rasplakao se!
Izvršen atentat na Indiru Gandi (1917–1984).
Za ceo samopregoran život i plemenit aktivizam –
osam smrtonosnih metaka! Zahvalnost jednog čoveka je
moguća. Zahvalnost ljudi nije!
19. 11. 1984, ponedeljak
Večeras gledali smo film o malom vanzemaljcu I. T. –
najveličanstvenija bajka mog života, baš sam se isplakao.
Plemenito, lepo, beskrajno maštovito – čak stvarno – za
svakog ko može da vidi preko, s one strane! Na kraju, ose-
ćam spokoj, kao kad se nešto zaokruži pa zlokobni pritisak
u zaumlju nestane!
20. 12. 1984, četvrtak
U 10.10 časova vozom pošli u Berlin kod Buce i Ane.
Proveli smo tamo Božić i prvi put kao penzioneri prešli
u narednu godinu. Vratili smo se u Suboticu 12. januara
1985. u 20 sati.
896 „Lažni sveci stupaju u umetnost“.
391
***
5. 2. 1985, utorak
U Subotici su predstavnici Nemzeti galerije, doputo-
vale su Đenđi Eri i Katalin T. Nađ, istoričarka umetnosti
koja je radila na katalogu, oblikovala nadasve veliku mo-
numentalnu izložbu. Tu su kao gosti novog potencijalnog
priređivača izložbe Bele Kondora u Subotici 1985. godine
– ustanove „Likovni susret“.
Svojedobno, kada je bila ovde prvi put Kondorova
izložba, ni teoretski nije postojala šansa da bi Bela mogao
biti prisutan! Godine 1964. nije bilo takvo stanje, uosta-
lom izložba je bila ilegalno prenesen materijal preko gra-
nice! Na šta bi to ličilo da je išao tražiti pasoš, povrh sve-
ga za Jugoslaviju, takvim povodom? Tada je izložba još i u
Senti gostovala.
Kada je Bela Kondor boravio ovde 1968. godine, video
je Rajhlovu palatu, zgradu gde su mu bile izložene grafike;
bio je Bela Kondor i u Senti, gde smo sa Gezom Tripolskim
sedeli i prepričavali kako je izložba i ovamo stigla.
Iako je više puta bilo govora, iskreno rečeno, sumnjao
sam u takvu mogućnost kakva je sada u pripremanju. Mi-
slio sam možda opet, nekom zgodnom prilikom, manja sa-
mostalna izložba. Eventualno, povodom boravka u jednoj
od naših kolonija. Sumnjao sam, međutim, da će Kondor
ikada u neku vojvođansku koloniju biti pozvan.
Kasnije, najbliže mogućoj realizaciji, izložba je bila ak-
tuelna prilikom boravka Žike Berisavljevića u Kondorovom
ateljeu (14. marta 1970). No, nije se ni tada ostvarila.
Beli Kondoru se nije posrećilo da prisustvuje otvara-
nju sopstvene izložbe! Želeli smo i on i ja, znao sam, iako
Bela nikada o tome nije hteo razgovarati!
Sada, napokon, u istoj Rajhlovoj palati, opet u „pala-
ti“! Ovom prilikom velikom izložbom, posve legalno orga-
nizovanom, dolazi Kondor – ali bez Bele. On je pokojnik,
slike žive svoj život, doduše neko drugi upravlja njihovim
sudbinama!
 7. 2. 1985, četvrtak
Beograd. Sa koleginicama iz Mađarske bili u Muzeju
savremene umetnosti na Ušću, potom razgledali Umetnič-
ki paviljon Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu.
Primio nas je Momčilo Pavlović, upravnik. Vodio nas
potom Moma na ručak, bio je zaista fer domaćin! Narav-
no, prihvata izložbu Bele Kondora, posle Subotice gde se
otvara 15. maja; otvorila bi se u Beogradu krajem juna.
Moma tražio da mu pripremim tekst o Beli Kondoru! U Su-
boticu sam se vratio sa gostima iz Mađarske, kolima. Us-
put razmišljam, ali o tome ne govorim. Ne bi me razumeli.
Pletu se slučajnosti u privide neminovnog! Naime, jednom
prilikom, onako uzgred, pitao je Bela posle posete mini-
stra Žike Berisavljevića, gde bi u Beogradu izložba bila, ako
bi uopšte bila priređena. Govorio sam mu o Paviljonu Cvi-
jeta Zuzorić. Bilo mu je smešno što nikako da izusti Cvijeta
Zuzorić. Odjednom pita – šta je to? Kažem, nije „šta“ već je
„ko“, pa mu objasnim da je to žensko ime lepe i pametne
gospođe, Dubrovčanke udate za Firentinca (ne znam kako
se zove muž). Cvijeta Zuzorić (1555–1599) isticala se među
savremenicima lepotom i kulturom. Čuveni pesnik Torkva-
to Taso ispevao je sonete njoj u čast.„Jó, jó, csak nem tu-
dom mi köze a szép asszonyak az én kiállitásomhoz?“,897
iznenađujuće vedro komentariše Bela.
Nastavio sam, pričajući o udruženju prijatelja umetno-
sti osnovanom 1923, ali pojma nemam gde i kako baš nje-
no ime nađoše kao naziv. Međutim, znam da je 1929. po
projektima nadasve zanimljivog arhitekte izgrađen Umet-
nički paviljon Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu. „Ennek már
van értelme! Lehetnék Dugovics Titusz, de forditva – kiag-
gatom a képeimet a várfalakra!“898
Sve u svemu, shvatio sam. Dobro raspoloženje niklo je
iz sećanja na epizodu sa Acelom – „szellemes volt a Mini-
szter válasza, de nem mondta hagy nem!“899
897 „U redu, samo ne razumem kakve veze ima lepa žena
sa mojom izložbom?“
898 „Ovo već ima smisla! Mogao bih da budem Titus Du-
gović – ali obrnuto, okačiću svoje slike na zidine tvrđave!“
899 „Odgovor ministra je bio duhovit, ali nije rekao ne!“
392
Setio sam se toga posve slučajno, 1983. u Titovom Uži-
cu! Profesor Kojić je bio projektant Umetničkog paviljona.
Diplomirao je u Parizu 1921, jedan je od osnivača Grupe
arhitekata modernog pravca, koja je delovala u razdoblju
od 1928. do 1938. godine. Bio je uvaženi profesor fakulte-
ta, prvo dopisni, a od 1963. redovni član Srpske akademije
nauka i umetnosti. Ipak, najtemeljnije i najsvestranije pro-
učavao je narodno graditeljstvo.
Očevidno, ne može se projektovati relevantna ostav-
ština sa ciljem da traje u budućnosti, bez temeljnih sazna-
nja o razlozima opstanka onoga što smo primili kao trajne
vrednosti u nasleđe. Mislim da je znalaštvo temeljeno na
iskustvu, ishodište svim kreacijama namenjenim ljubopit-
ljivoj budućnosti.
Uveren sam da je tako mislio i profesor Kojić. Sada u
njegovom paviljonu biće ostvarenja umetnika koji je po-
niznošću živopisa ovladao zanatom, da bi epohu kojoj pri-
pada, odnosno aktivistički nemir i zapitanost o svome vre-
menu, izrazio likovnim iskazom samosvojne poetike i za-
brinjavajućih vizija.
Kao da čitam deo iz knjige Laze T., pokojnog profeso-
ra i prijatelja, pandan veštački stvorenom, novom tipu us-
pešnog umetnika: „Kao protivteža ovom tipu stoji pravi
umetnik. Povučen, otporan prema ćudima trgovine i kri-
tike, dosledan sebi i potpuno predan slikarstvu, on deluje
kao neka uznemirujuća i neprijatna savest koja nije poto-
nula u košmaru umetničkog biznisa. Njegov društveni po-
ložaj je danas skroman, a on bez uticaja. Međutim, moral-
na snaga njegove izolacije i potisnutosti je tako velika da
jedino od nje treba očekivati da pokrene novu renesansu i
vrati veru u humanističku misiju umetnosti.“
8. 2. 1985, petak
Sa gostima iz Mađarske, razgledanje građevina secesi-
je u Subotici. Bili smo u Sinagogi, temeljno uživali u Grad-
skoj kući i posetili muzej, naravno Rajhlova palata je po-
seban dragulj i za njih. Svo vreme razgovaramo o secesiji,
pominje se sa obe strane spremnost za saradnju.
Gosti otputovali oko 17 časova za Mađarsku.
 5. 3. 1985, utorak Iznenađen sam! Čudno, ovde živim, a preko Pešte do-
znajem datum otvaranja izložbe, kao da nisam u svemu i
Budimpešta. Moma Pavlović, rentakar autom („golf“,
sam učestvovao?!
dizel), vozio u Peštu Mariku Šimoković i mene. Idemo na
potpisivanje potrebnih papira u vezi sa izložbom Bele Kon- 4. 4. 1985, četvrtak
dora. Smešteni smo u kolegijumu (Thökölyi út) u kojem
Beograd, Etnografski muzej.
sam ja već ranije stanovao. Upoznao dr Marka Popovića,
U 12.00 držim predavanje: „Salaši, nekad i sad“.
arheologa iz Beograda, on takođe ovde konači.
Osećam se prijatno, iznenađen sam. Nisam se nadao
Sa Đenđikom Eri i njenim mužem bili u Obudi, gledali
brojnoj publici; očevidno, ljude zanima prošlost, posebno
rimske iskopine.
salaši. Od kuda toliko magije u jednoj reči? Da li je to ro-
Imali smo više susreta: sa Gaborom Kernerom, Lajo-
mantika, nostalgija, zašto baš u Beogradu?
šem Nemetom, bili u Nemzeti galeriji, hteli posetiti Ilmu
No, ja nisam govorio o vraćanju prirodi. Naprotiv! Pri-
Rajhl, ali nije bila kod kuće.
čao sam o salašima kao istorijskoj vetrometini, beskraj-
Sedmog marta, vraćajući se iz Pešte, slušali u Kečke-
nom i beznadežnom nadigravanju sa prirodom, krčenju ši-
metu na trgu dva puta (u 14.00 i u 16.00 sati) muziku zvo-
kara, odvodnjavanju močvara, kultivisanju tla u najplodni-
na na Gradskoj kući. Stigli smo u Suboticu nešto posle 19
je oranice Evrope. Zapravo, pričao sam im o mukotrpnom
časova. Telefonirao sam Buci u Berlin, čestitao mu rođen-
osvajanju prostora za uljuđeni opstanak.
dan.
Počeo sam sa ledinom, nikada oranim ostatkom drev-
28. 3. 1985, četvrtak ne pustare, gde se deci poverava da čuvaju goveda na is-
paši. To im je prvi radni zadatak!
Novi Sad, „Forum“, 12.00 časova.
Potom, kada starine na suncu greju kosti, kažu im: „Vikni-
Sednica komisije za likovnu nagradu „Forum“, 1984.
te, ako krenu u štetu!“
Dodelili smo nagradu vajaru Nandoru Glidu (Palić, 1924).
To je početak kraja, jer ubrzo sledi: „... ne mož’te ni
Dobro smo odabrali. Balada o obešenima iz 1967, bronza-
marvu na ledini pričuvat, najbolje će vam biti u varoši!“
ni uskličnik u Subotici, životom forme nedvojbeno je vr-
Ledina, trava od iskona, početna je i završna scena pa-
hunsko ostvarenje memorijalne plastike trajnog značenja i
orskog teatra istrajavanja na razmeđi zamlje i neba, su-
uvek aktuelnog zračenja. Glid jeste savest svoga doba, ova
rovog berićeta – nikad blagostanja za paora jer on i kada
vešala sa patnjom oglodanim truplima, nažalost, biće stra-
najviše ima, nema za sebe: otkida od usta pa kupuje lan-
vično znamenje i u budućnosti.
ce u strahu da neće imati šta podeliti u nasleđe sinovima
Danas je umro veliki meštar neponovljive poetike koja
i kćerima, kojima nije davao, da bi im imao šta dati kada
treperi tugom, isijava neponovljivu harmoniju likovnog
sam umre!
iskaza, koji odzvanja potresnom slikom stvarnosti, može
No, salaši su nešto jedinstveno. Oni su specifična ljud-
se iskazati jedino maštovitim kolopletom humanih damara
ska staništa, ničem nalik, najmanje privremenim skloništi-
oblika i boje – Mark Šagal (1889 –1985). Živeo je 97 godina!
ma za ljude i stoku van naselja u zabitima agrarnih nedo-
2. 4. 1985, utorak gleda. U njima se živelo, iz njih se u varoš odlazilo; rad-
nim danom s večera u čarde zalazilo; gvozdenim putem u
Javio se danas telefonom Lajoš Nemet. Razgovarali o
evropske gradove putovalo.
svemu i svačemu, čujem od njega, pored ostalog, otvara-
Iskustvo je spoznajama bogaćeno, doneseno iz tuđine
nje izložbe Bele Kondora u Subotici biće 19. maja. Tako je
u svest ugrađivano, novim se svakodnevica – sporo ali raz-
dogovoreno.
borito – poravnavala sa naprednijim sredinama.

393
 Takvi kakvi su, odlazili su u varoš na pozorišne
predstave!Salašari su u čardama od putnika čuli o Stam-
bolu i Beču, pevali svoje pesme, slušali druge, upoznavali
daleki svet od onih koji su videli, iskusili pa njima preneli.
U čardu se, naime, poslen-danom u smiraj odlazilo da se
čuje od onih koji znaju! Podjednako i žene i muškarci. Čar-
da nije birtija, već stecište uljuđenih, a ljubopitljivih. Sve
tako po redu od čarde, kroz teatar, vozom do Beča. Nije
čudo da su potom salašarske devojke u lionsku svilu ode-
vane, a nošnja im je nalik odeći građanskoj.
Salašari jeste da argatuju od svitanja do zalaska, usta-
ju pre, a počinu posle sunca. Međutim, paori pogrbljeni
robuju zemlji da bi, kao varošani, uspravni bili u ravni sa
drugima. Želeli su više, da budu dostojni uzora, a ne od
njih bogatiji.
Posle Drugog svetskog rata s prezirom se ukazivalo na
paorski stalež, žigosani kao zloglasni kulaci, proglašavani
su izrabljivačima najamnika: hranili su ih rđavom hranom
na užegloj masti kuvanom, retko na trpezi bilo je meso,
ali uvek pokvareno i sve tako redom. Morao sam, stoga,
posebno naglasiti obedovanje prilikom sezonskih, poljskih
radova kada je dosta nadničara.
Prvo i najvažnije, jednaki su unajmljeni poslenici i svi
ukućani, kako u radu tako i za trpezom! Pre rata i odmah
potom. Učesnik sam i svedok!
Oko činije, sedeli smo na snopovima kukuruzovine mi i
nadničari – kukuruzari iz Hercegovine. Najstariji u skupini,
gorštak, odrezao nam je parče somuna, svima jednako. Sa
hlebom u levoj, a kašikom u desnoj, redom – posle njega
prvog – zahvatali smo hranu. Kašikom o rub činije strugne-
mo, pa nad hlebom do usta. Opet, kada ukrug stigne na
mene red, nikad pre! Reći će da sam alav, a nezasit ravno
je što i biti navaspitan. Uljuđeno ponašanje pravilo je u
svim prilikama salašarskog života.
Po završetku izlaganja, stolu prilaze slušaoci, među nji-
ma stariji bračni par. On je Geza Tikvicki, nekada nadni-
čar, zatim partizan, potom ministar, sada penzioner, sva-
kako predstavnik novoga poretka, suznih očiju, čestita mi
na istinitosti: „Ja sam bio nadničar, drž’o sam i kruv i ka-
šiku, ček’o svoj red“, kaže, „tako je bilo! Kod Bajmočana i
394
na Đurđinu, oko Subotice na salašima, kad smo radili ris i
kad se brali kuruzi. Na njivi i za astalom. Svaki put, svi jed-
nako!“
Bila je to tradicija čojstva u vekovnom iskustvu, varoš
je ishodište željenog – baštinjeno i naukovanjem stečeno.
Staro i novo zajedno. Dostojno uljuđenog čoveka, paora i
građanina podjednako!
O tome, o temama paorsko-građanskim, radu i bla-
govanju, štednji i rasipništvu, znalaštvu i zanosima, isku-
stvu življenja s prirodnim okruženjem i ambicijama isko-
raka sa agrarne horizontale, salašima i varošima, znanom i
neznanom, moglo se uvek u nedoglede razgovarati sa Kal-
manom Čohanjem i Zoranom Petrovićem, Janošem Her-
cegom i Milanom Konjovićem, Ferencom Feherom i Mi-
kom Antićem, Stevom Raičkovićem i Pištom Šoljmarom.
Kondor je rađe ćutao i prvenstveno slušao, sve je želeo
znati, spoznati iznutra, razaznati tajne sveta i marifetlu-
ke pecaroša, logiku teorija, Ajnštajnova razmišljanja, ra-
zumeti bezumlje političkih nadmetanja s ove i one stra-
ne – Berlinskim zidom 1961. godine raspolućenog sve-
ta u senci atomske pečurke, odgonetati „a forradalom
fejveszettségét“.900
Pre povratka u Suboticu bio na Starom sajmištu. Upo-
znao sam vajara Milana Besarabića (1909), dok sam čekao
Zorana Petrovića.
Sa Zoranom u ateljeu proveo sadržajno poslepodne.
Povod razgovora nam je bila moja epizoda sa Tikvickim
(1917) – preobražajem nadničara u političara.
19. 5. 1985, nedelja
Danas je otvaranje izložbe Bele Kondora, Galerija
„Likovni susret“ u palati Ferenca Rajhla. Kada je za živo-
ta imao ovde samostalnu izložbu, zvala se ova građevina
Gradski muzej.
Dan je zaista lep, vreme sunčano. Pre dva dana procve-
tao je bagrem, udisao sam opojni miris na Kelebiji. Ovde
bagrema nema. Za moja očekivanja prisutnih je malo, vi-
dim da je to odabrana publika. Međudržavni nivo umet-
900 „Kobno bezumlje revolucije“.
ničke manifestacije očevidno privlači određenu kategori-
ju, uočljivo je malo prisutnih ovdašnjih likovnih umetnika.
Govorio je Lajoš Nemet, potom Momčilo Pavlović. Svi-
rao Subotički kvartet i „štimung“ je na visini.
Lajoš Nemet, Momčilo Pavlović i Bela Duranci
Karlo Denegri, urbanista, arhitekta, prijatelj, saradnik
na poslovima zaštite spomenika kulture, nakon otvaranja
pita: „Svi smo i tako znali da je Bela Kondor bio tvoj prija-
telj! Zašto ni jednu reč ti nisi progovorio? Nigde te u sve-
mu ovome nema?!“
Naravno, odgovora nema! Ja sam takođe zatečen. To
što nisam govorio i mogu da razumem, očigledno sam,
opet, nekom nepodoban.
Podoban sam bio u pregovorima da se izložba dobije,
ali ime mi se nije ni pomenulo, recimo, čak ni pokraj na-
znake u odeljku kataloga – samostalne izložbe: „1964. Ga-
lerija Gradskog muzeja Subotica“.
Ta stavka nije obična u redosledu Kondorovih samo-
stalnih izložbi! Prvo, ništa nema sa Muzejom. Izložba je
bila postavljena u prostoriji, posebno opremljenoj, koja
je izložbeni prostor Pionirskog likovnog salona, doduše u
zgradi Muzeja. Međutim, Kondorova izložba grafika otvo-
rena je u sklopu događanja organizovanih od strane „Li-
kovnog susreta“: Treći likovni susret Subotica – Grafika Ju-
goslavije, odnosno Prvi skup grafičara Jugoslavije, posled-
395
nji dani septembra 1964. godine.
Povrh svega, izložba je preko granice ilegalno done-
sen materijal, prezentiran na ličnu odgovornost kustosa u
dogovoru sa Imreom Devićem, direktorom „Likovnog su-
sreta“, odnosno Organizacionog odbora. Na kraju, izložba
Bele Kondora bila je u Senti, što nije ni navedeno! Između
1964. i ove godine prošlo je dve decenije, vremena su dru-
ga, a izložbe se drugačije organizuju i priređuju.
No, tako je kako je!
Posle izložbe, kada je izložba na nivou, sledi po pro-
tokolu: predsednik Skupštine opštine, Palenčar, daje ru-
čak u čast gostiju, naravno uglednih drugova, kao i orga-
nizatora.
Na vratima posebne sale, gde je postavljeno za ručak,
službenik obezbeđenja mene izdvaja sa obrazloženjem da
mi nije dozvoljen pristup!
Dr Lorand Berecki, Lajoš Nemet i ostali stoje zapanje-
ni, ali potom na znak čauša ipak ulaze.
Meni je naloženo da se udaljim!
Ipak, nakon intervencije i upozorenja Marike Šimo-
ković da će to proizvesti skandal, pronađen sam pa – bez
izvinjenja – pozvan nazad. Nađeno je solomonsko rešenje:
proglašen sam tumačem jer gosti ne znaju srpskohrvatski;
pošto oni tako žele, meni je dat zadatak da posredujem u
mađarsko-srpskohrvatskim dijalozima.Zapravo, nisam bio
na spisku zvanica. Čiji je propust, ne zna se.
Ručali smo kako-tako, Mađari su preneraženi, ja po-
nižen, domaćim drugovima i drugaricama ništa ne smeta,
očevidno da su već navikli, možda im baš odgovara ili se
boje sličnog.
Meni je bilo svega dosta, preostalo vreme do voza
proveli smo Lajoš i ja sami. Izdvojili smo se izvinjenjem da
idemo potrošiti Lajoševu dnevnicu. Mahom smo ćutali.
Na kraju, ispratio sam ga. Biće i njemu i meni lakše! Ot-
putovao je za Peštu, poneo deci kupljenog plišanog mecu,
ogromnog. Preuzeo ga je nezapakovanog. Tako, ostadoše
mi u sećanju Lajoš i veliki medo. Viđaću ga u Pešti, nadam
se! Uvek će me podsećati na subotički događaj, siguran
sam! Pitam se danas: kako bi moj Bela Kondor komenta-
risao incident, da je kojom srećom bio prisutan? Doduše,
uveren sam – da je živ, ova izložba ne bi bila priređena! nu priredbu u dva grada – zapravo, izgledom tanak. Po-
Noć je, beležim. Kao i dugi put u sličnim prilikama, tra- smatram jadne reprodukcije, poput malo većih poštan-
žim knjigu. Puštam da se sama otvori. Uvek mi baš onda skih maraka.
nešto kaže! „Najgora stvar na svetu, reče O’Brajen, vari-
ra zavisno od jedinke. Za nekog je to biti živ zakopan za
drugog biti spaljen ili udaviti se ili biti nabijen na kolac, ili
pedeset drugih smrti. Ima slučajeva kad je najgora stvar
na svetu nešto sasvim beznačajno, čak ne ni smrtonosno.“
Nisam zadovoljan, opet pokušavam: „Partija želi moć je-
dino i isključivo radi same moći. /.../ Nemački nacisti i sta-
ljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad
nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. /.../ Mi nismo
takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se
odrekne. Moć nije sredstvo, moć je cilj, ne uspostavlja se
diktatura da bi se sačuvala revolucija nego se podiže re-
volucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je
progonjenje. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć.“
Opet! „S razvojem televizije i tehničkim napretkom
koji je omogućio da jedan isti instrument može istovre-
meno primati i odašiljati, došao je kraj privatnom životu.
/.../ Prvi put se pojavila stvarna mogućnost da se iznudi ne
samo potpuna pokornost volji države nego i potpuna isto-
vetnost mišljenja o svim pitanjima.“
Još jednom! „Knjiga ga je očarala ili bolje reći umiri-
la. /.../ Kazivala je ono što bi rekao i on sam. /.../ On shva-
ti da su najbolje knjige upravo one koje ti kazuju ono što Naslovna strana kataloga Kondorove izložbe u
znaš i sam.“ „Likovnom susretu“ u Subotici 1985. godine
Knjigu mi je Kaća poklonila za rođendan, prošle godi-
ne. Prvi put je objavljena godine 1949. Prošle godine, „Beo- Jedna od njih, u potpisu: Romantična studija. To je ona
gradski izdavačko-grafički zavod“ i „August Cesarec“ zagre- koju su svojedobno znalački zagledali Božidar Jakac i Fran-
bački, u prevodu Vlade Stoiljkovića, publikovali su roman ce Stele, 1964. u Subotici; ista je bila, te godine, na Bijena-
Džordža Orvela, 1984 – viziju totalitarne države u kojoj je lu u Tokiju. Sada je opet tu!
čovek kao ličnost potpuno degradiran. Autor, rođen 1922. Košmarni prizor sluđene stvarnosti, ipak ničem iz re-
kao Erik Artur Bler, umro je 22. januara 1950. kao Orvel, da- alnog sveta nalik, deluje nadasve prepoznatljivo, svaki de-
nas – godinu dana posle naslova – čuveni pisac! talj asocira na već znano, ali neuhvatljivo i haotično stanje,
zapravo je samosvojan koloplet znalaštva vrsnog grafiča-
20. 5. 1985, ponedeljak
ra. U crno-beloj sceni razigranog vitaliteta, utkane nazna-
Sa Kaćom na Kelebiji. Dan je lep, sunčan. Uređujemo ke – vodilje, služe kreativnoj nameri da se ne razazna mo-
baštu. Posle ručka listam katalog jučerašnje izložbe. Tek guća jedinstvena fabula. Naprotiv! Belina je pomrežena
sad na miru stižem videti kako je ipak – za međunarod- gestom koji sumanutim damarima isijava nadasve agre-

396
sivnu energiju raspamećenog crnog sjaja, vanvremensku
prepoznatljivost, oduvek i zanavek sluđenu ljudskost, nje-
no lice i naličja, autentičnim, isključivo likovnim iskazom,
ali i vizionarski pretećim sunovratom anđela u sebi. Nedvoj-
beno, ovaj smerni, nenametljiv angažman živopisca jeste
podjednako tradicionalan koliko i avangardan. Naime, hu-
manim nabojem, znalački interpretiranim lapidarno rečito
iskazanim saosećanjem, naglašen je aktivizam „u prvom
licu jednine“, čoveka koji neosporno živi i stvara u središtu
svoga vremena!
Sveobuhvatna poruka, čitljiva svakom u sazvučju sa
osobnim, teskobnim poimanjem stvarnosti, zapravo je ka-
leidoskop koji nudi pogled u bezbroj svetova.
Spravu od parčadi ogledala sa krhotinama zlatnih i razno-
bojnih omota slatkiša iz retkih, blagdanskih uživanja, pravili
smo sami ili kupovali na vašarima. Kaleidoskop je bio isho-
dište neponovljivih čarolija koje podstiču dečju uobrazilju,
smerokaz mašti u – nedvojbeno slučajnom – svakako pod-
sticajnom domišljanju osobnih svetova, koji su nas činili sa-
mosvojnim jedinkama u skupini gde su svi morali da znaju
tablicu množenja.
Sada je sve manje u praksi potrebna ova nekad neza-
obilazna gimnastika namenjena mladoj pameti, odnosno
vežba na putu uljuđivanja. Zanemarena je kao zamorna
i zaludna aktivnost. Kao i svako drugo mukotrpnim vež-
banjem sticano znalaštvo. Deca, od roditelja podržavana,
pod školskom skamijom, digitronom varaju sebe, rastaču
milenijumima sticano imanje – intenzivnost, maštovitost.
Digitronske generacije posve komotno prepuštaju do-
mašaje imaginacije nečemu izvan sebe. To nešto – iako
proizvod ljudskog uma – nadrasta čoveka, potiskujući kao
neproduktivnu demijuršku tajnu nesavršenosti, dodvora-
vajući se čoveku maštom nedoglednih mogućnosti.
To nešto sada, maštovitije od ljudske imaginacije,
može sve! Jedino ne može da poseduje strasti i da uprav-
lja krajnostima ljudske prirode, ne može da ima avers i re-
vers – nepredvidljivost nagona, dobro i zlo kao kreativno
ishodište u isti mah! Digitron je nadigrao tablicu množe-
nja. Bezosećajno savršenstvo je snagu emocija zamenilo
kolektivnom energijom manipulisane pokornosti. Degra-
397
dirana samosvojnost jedinke skrajnuta je u plodovima nje-
govog uma. Genijalna tehnika – sve manje potreba nada-
renih ljudi, sve više je u službi inertnih da udovolje komo-
ciji. Tako su, manipulisani vlastitim pomagalima, upokore-
ni. Oni, od malena zaokupljeni tom igrom, postaju igračke
u bezdušju raspomamljenog nadmetanja ljudskih prona-
lazaka.
Baš kao u romantičnim studijama sugestivnog okrša-
ja crno-belih znamenja usuda ljudskog, nadasve potresne
emotivnosti stvaraoca!
Na sceni, sve su prepoznatljivije karakondžule čoveko-
vih strahova, dok su mravi nalik ljudima, minijaturni, ali
zato bezglavo moćni – da obaraju anđele!
Zastrašujuća sprava među svom skalamerijom, asoci-
ra na ajkulu, već koliko sutra, možda će raspolagati i du-
šom. Možda će tada izbezumljeni ljudi mravi moći da shva-
te da je to kraj, kao najava – ko zna kojeg po redu – po-
četka. U razorenom okruženju, razumno biće, da li nalik
čoveku, mravu ili nečemu trećem (?), osvrtaće se ljubopit-
ljivo i uočiti pogodan predmet. Tim pomagalom, shvativši
u magnovenju da je tako moćniji, uništiće prvog do sebe.
Otkrivajući efikasno oružje, neće mu na pamet pasti
da je predmet zapravo oveća kost, njemu po mnogo čemu
sličnog bića – koga je takođe, usmrtilo ono nešto što je on
izumeo s ponosom!
Romantične studije iz 1964. godine otiskivane u više
varijanti, rečitije od narativnosti prizora, zbore maestral-
nom gradacijom crnila, od treperave slutnje iskazane drh-
tajima linije do sunovrata u neprozirnost tajnovite nigdi-
ne. Kreativna gestualnost u damarima osećajnosti, jedva
čujni šapat upečatljive jeke, poput leleka ožalošćenih –
zloslutni šum bezdana – nalik ključanju lave vulkana koji
se budi!
Poput ovih bakropisa, Kondor će dosledno propove-
dati zabrinutosti na listovima urađenim narednih godina.
Nezaobilazan preteći znak, koji bi po meni mogao imati
naziv Novi Vavilon, jeste upečatljiv otisak, izlagan u Vene-
ciji 1968. kao Rakétakilovő álvány – u našem katalogu je
kratko imenovan Lansirna rampa.
Da li ćemo uočiti na jednoj od greda – tog bezgla-
vo sklepanog, ali ipak zastrašujuće funkcionalnog tornja
(rampe) – zapis: „eltörlöm a JÓT visszaveszem“,901 odno-
sno razaznati poruku? Naime, taj neimenovani neko, po-
ručuje da će izbrisati ono što je dobro. Odnosno, uzeće
nazad – znači da je prethodno dao! Ako je Tvorac, gde mu
je bila pamet kada je čoveka darivao, pored ostalog, i ovim
spomenikom zaludnom graditeljstvu u korist vlastite šte-
te? Očevidno, skalamerija koja se ponavlja, a njena suluda
funkcionalnost potencira, smišljeno je iznedren recentni
zigurat – asocira na vavilonski toranj. Naravno, Kondor je
znao sugestivnost ostvarenja njemu dragog Pitera Brojge-
la. Vavilonski toranj iz 1563. koji se čuva u Beču, upečat-
ljiv kao besmislenost svekolike ljudske delatnosti, zaista
je preteći spomenik. No, od Boša i Brojgela do Kondora,
funkcionalnost bezumlja, brojnim znamenjima obogaćiva-
na, ne daje nadu ničemu u kategoriji dobrog.
Lansirna rampa, svojedobno, imala je u nazivu još dve
reči: „emberkék, bomba“.902 Trebali su mu sićušni ljudi i
naravno bomba. Jedno bez drugog nije išlo, stasavali smo
kroz decenije obezvređivanja čoveka do osećaja ništavo-
sti, živeli sa teskobnim iščekivanjem bombe. Veliko plat-
no koje, rekao bih, dominira izložbom, kod nas u katalogu
nosi naziv: Stradanje svetog Antuna. Zapravo – Pad, Isku-
šavanje sv. Antuna, ulje na platnu velikih dimenzija, jeste
dijagonalno raspolućena kušnja, potresna scena iskonske
patnje! Bolovi raspetog bića, na sredokraći žudnje ka ne-
dohvatima i spoznaje sunovrata, između prosijavanja žu-
to-nadstvarnih zanosa i prigušeno-crvene zbilje neostva-
rivih vizija, jeste drama od iskona pohranjena u neponov-
ljivom vrtlogu samosvojnog kolorita i gesta humanistički
angažovanog slikara u svome, sve prisutnijeg u vremenu
našem! Možda mi se to samo priviđa, međutim, ova je sli-
ka svojedobno podstakla Žiku B. u peštanskom ateljeu –
14. marta 1970. godine – da kao ministar poželi priredi-
ti izložbu Bele Kondora u Beogradu. Tada nije; evo sada,
petnaest godina je prošlo, izložba je pred gostovanjem
u Beogradu, samo Kondora više nema. Mnogo toga nije
kao pre, možda Berisavljeviću neće ni pozivnica biti upu-
901 „Izbrisaću DOBRO, uzeću ga nazad“.
902 Ljudsko plavo, bomba.
398
ćena. Ko to zna? Kakva još iskušenja čekaju sve nas? Onda
u Bécsi utcában – bila je subota. Sada, na Kelebiji – pone-
deljak je! Vreme između zamenio je nepovrat: jedan od
dva Bele nikada nije stigao da potpiše svoju ciglu nad ka-
minom! Mnoga toga ostaće nedorečeno: raspolućeno, za-
mišljeno, a neostvareno, skrajnuto pa u zaumlju pohranje-
no – beznadežno.
Pad, Iskušavanje sv. Antuna, s leva na desno, od dole
prema gore, razdvojeno u nebesko i zemaljsko, nalik je
plutanju nigdinom u kojoj sve postoji (Kondor). Strastve-
nim kretanjem kista izazvan zamah sugeriše kovitlac koji
asocira na zlokobni vir hirovite reke. Vrtlog raspomamlje-
nog gesta kao da ima za cilj izazvati usijanje prizora, nalik
grotlu vulkana ili bljesku nebeskom. U magnovenju opre-
deliti se svesnim izborom raspetih, spoznati sjaj na razme-
đi: paorskim nadigravanjem sa nebom i zemljom za op-
stanak u prirodnom redosledu, smernim kušanjem žuči i
meda iz ponuda surove realnosti; ljubopitljivim, do bola
strastvenim iskušavanjem samoga sebe uprkos padovima
radi permanentnih prizivanja Aladinove lampe civilizacij-
skih izazova praćenih sunovratima generacija.
Baš kako je to, svojedobno ispevao Stevo Raičković –
„O, sjaj su samo vrata raja“.
23. 5. 1985, četvrtak
Danas je otvaranje Treće pančevačke izložbe jugoslo-
venske skulpture.
Zaista, sada već treći put u Pančevu događa se (tako
mislim) najveća „fešta“ na umetničkoj sceni jugosloven-
skoj.Nezaboravan doživljaj! Doduše i neprocenjiv angažman
kolega koji, eto, uspešno rade uprkos svemu – napravili su
opet istorijski međaš! Bordaš tražio tekst Lajoša Nemeta!
„Hid“, XLIX, 6, 1985 június – treba da očuva sećanje na
izložbu Bele Kondora! Biće u poslednjem poglavlju „Kon-
dor kiállitás Szabadkan“903 – sa tri priloga:
– Németh Lajos: „Kondor kiállitás Szabadkán“904
903 „Kondorova izložba u Subotici“.
904 Lajoš Nemet: „Kondorova izložba u Subotici“.
 – Bela Duranci: „Kondor Béla (1931–1972)“
– Hegyi Lóránd: „Két beszélgetés Kondor Béláról“.905
31. 5. 1985, petak
Četvrti nastavak mog teksta o Beli Kondoru u „Subo-
tičkim novinama“ danas nije izašao. Jednostavno – prekinu-
li! Niko me nije obavestio da će to učiniti! Nema ni obrazlo-
ženja zbog čega.
Stigao mi poštom katalog pančevačke izložbe. Moram
naći vremena da otputujem u Pančevo. Nameravam pisa-
ti, objaviti u „Hidu“. Imam ideju da napišem na moj način,
baš mi je bljesnulo kada sam video razglednicu: „Űdvözlet
Páncsováról,906 12. okt. 1899“.
2. 6. 1985, nedelja
Posetili grob, položili buket poljskog cveća našem
Bobi. Otišao je na današnji dan 1956. godine.
Danas je preminuo moj školski drug, jedno vreme smo
i sedeli u istoj skamiji, Stipan Milašin! Rodio se kad i ja –
5. jula 1931.
Njegova smrt podsetila me je na događaj u Sarajevu
22. februara 1963. godine. Tada mi je, među umetnicima
poznat vrač pogađač, popularni slikar Petar Šain, predvi-
deo da ću živeti 54 godine! Upitah ga: „A Vi?“ Odgovorio
mi je posve mirno – osamdeset. Mudrac Petar Šain (1885)
preminuo je 22. juna 1965. godine. Živeo – osamdeset go-
dina. Stipan Milašin – živeo pedeset i četiri godine!
Kada sam drugi deo slikarevog proricanja svojedobno
pričao Kondoru, nije komentarisao. Za prvi deo rekao je,
pored ostalog, lukavo se osmehujući: „Hátha melléfog a
jó Isten?“907
24. 6. 1985, ponedeljak
Voz od Budimpešte za Beograd. Popeo sam se u Su-
botici. Dr Lorand Berecki (1940) i ja nastavljamo dalje za
905 Lorand Heđi: „Dva razgovora o Beli Kondoru“.
906 „Pozdrav iz Pančeva“.
907 „Možda će dobri Bog napraviti grešku?“
399
Beograd, sutra je tamo otvaranje izložbe Bele Kondora u
Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu!
Kolega Lorand, istoričar umetnosti, upravnik je Nemzeti
galerije gore na Budimu od 1982. Svojedobno, odlazio sam
tamo kod mog Pište Šoljmara. Možda, vremenom, sklopi-
mo isto tako čvrsto prijateljstvo?
25. 6. 1985, utorak
U 9.00 razgovori u Narodnom muzeju, tema saradnja
ali mislim bez žarke želje da se produbi i ostvari. Dr Berec-
ki i ja otišli u Muzejsku postavku Petra Dobrovića (1890–
1942). To je njihov stan, nadomak Kalemegdana. Primi-
la nas je ljubazno Olga Dobrović. Domaćinski počašćeni,
okruženi slikama umetnika, podjednako bliskog Bereckiju
i meni, razgovarali smo o stogodišnjici! Rođen je u Peču-
ju, umro u Beogradu, značajan na jednoj i drugoj likovnoj
sceni. Naslućuje se iskrena želja za saradnjom. Pomenuh
dr Endrea Anđala, upoznao sam ga u Novom Sadu (govorio
mi je o Petru Dobroviću), ali baš nisam izazvao neki efekat.
Otvaranje izložbe Bele Kondora u 19 časova! (Trajaće
do 7. jula 1985.) Malo publike, pretežno protokol. Očevid-
no, naše umetnike ne zanima severni sused. Mađarsku li-
kovnu umetnost bije loš glas pripadnosti soc-realističkom
taboru. Naravno, duže od nas. Znak je to neobaveštenosti,
ali i nekih šablonskih razmišljanja, malo i umišljenosti do-
maće likovne scene zbog čvršćih komunikacija sa „zapa-
dom“. Da li smo mi zaista toliko posebni u odnosu na ma-
đarsku recentnu situaciju?
Sutra moram napisati za „Hid“ tekst o vajaru Matiji Vu-
koviću (1925–1985), dugujem Bordašu! Matija V. je umro
21. juna, baš na dan otvaranja Bijenala grafike u Ljubljani.
Uostalom, Matiju Vukovića, nadasve jedinstvenu skulptorsku
pojavu, naši kritičari baš nisu posebno uvažavali – njegovu
samosvojnost, čoveka i vajara u isti mah, skoro da nisu uo-
čili. Kao ni Kondora sada!
16. 10. 1985, sreda
Četrdeset godina zaštite spomenika kulture u Jugosla-
viji (Ohrid, 17–20.oktobra).
Otputovao u Novi Sad, odatle u 8.00 automobilom,
skupa sa Duškom Noninom; stigli smo u Ohrid u 21.00.
Smešteni u hotel „Desaret“, autobusom oko pola sata od
grada na samoj obali, delimo sobu 301 u prizemlju sa po-
gledom na jezero ni stotinu metara od naše terase. Divno!
Savetovanje povodom četiri decenije počinje sutra.
17. 10. 1985, četvrtak
Savetovanje je u Ohridu. Sreo sam brojne prijatelje
iz svih krajeva Jugoslavije. Neke davno nisam video, na-
žalost ima ih koje više nikada neću sresti! No, sa nekima
smo ugovorili. Da li će biti ovde vremena za sva planira-
na ćaskanja?
Posle, vodio nas arheolog Vlado Milinov u obilazak: Sv.
Sofija; novootkriveni antički amfiteatar; Sv. Kliment; Mu-
zej slovenske pismenosti; robna kuća sa depandansom
konzerviranog grobišta; mnogo toga još onako usput...
Oduševio me Vlado M. neiscrpnim entuzijazmom.
Samo, pitam se, da li se to sve isplati? Kada odeš, svi zabo-
rave, kao da te i nije bilo, odnosno neki mediokriteti uni-
šte što je urađeno, kojekakvim izmenama ili nazovi novim
pristupima.
Vratili smo se u „Desaret“, telefonirao sam Kaći. Duš-
ko i ja se potom okupali u Ohridskom jezeru. Smrzli smo
se! No, isplatilo se, na šta bi mi ličili da smo bili ovde, a da
se nismo smočili u kristalno čistoj vodi – u kojoj „platno
beljaše“...
Vratili smo se opet u Ohrid. Svečana sednica povodom
četiri decenije! Počelo u 19.00 časova. Dodeljeno je deset
priznanja konzervatorima Jugoslavije! Među nagrađenima
smo Duško i ja iz Vojvodine. Pročitana su imena, ali kolaj-
ne će biti dodeljene na prigodnim svečanostima u repu-
bličkim i pokrajinskim društvima, svakako do kraja godine.
Kao i obično u nas, plakete „Zaštita spomenika kulture u
Jugoslaviji 1945–1985.“ nisu bile zgotovljene u roku!
Radovali smo se, kolege su nam čestitale. Duško i ja
smo uvereni da su čestitke bile iskrene. Ja posebno mi-
slim – Duško Nonin je bez premca! Pored svega što je ura-
dio, jedinstvena akcija preseljenja (dislociranja) manastira
Pive, 1982. godine, odjeknula je u svetu. To je nešto vr-
hunsko u konzervaciji! Manastirska crkva sa svim freska-
ma, rastavljena u delove, prenesena je i postavljena nešto
400
više, tri kilometra dalje u seoce Sinjac. Potom je teren po-
topljen i nastalo je veštačko jezero Mratinjske hidrocen-
trale.
Crkva pivskog manastira sagrađena je oko 1580. go-
dine. To je trobrodna bazilika sa pripratom, građena od
kamena, pokrivena šindrom. Ima veliku centralnu i manje
bočne apside, brodovi su zasvedeni poluobličastim svodo-
vima. Živopisom pokriveni zidovi predstavljaju najveći an-
sambl fresaka postvizantijskog razdoblja u Jugoslaviji, na
oko 1300 kadratnih metara! To je radio Duško sa sarad-
nicima. Pažljivo su rasturili, potom sastavili. Tako šta smo
nekad radili kao deca, igrajući se kockicama sa oslikanim
stranama.
Duško Nonin (1924) je blagorodna priroda, slikar kon-
zervator vrhunskog ugleda, a beskrajno skroman, nenamet-
ljiv. Nadasve zanimljiv kao sagovornik. Znamo se odavno,
radio je i zidne slike Stipana Kopilovića u Bajmoku. Valjda
smo se tada i zbližili. Jednom me je pozvao, bio sam gore
pod stropom crkve, takorekuć dodirnuo slike i skroz izbliza
posmatrao njegov potez kistom.„Posle njega, mi smo prvi
sada ovde“, tiho govori Duško. „Kada su skele bile odstra-
njene, više nikada niko nije bio tu. Sve do danas!“
Sada, ovde u Ohridu, malo-malo pa pomenemo Stipa-
na Kopilovića, berbera koji je postao autentičan umetnik.
Naravno, Duško i ja smo se opet kupali. Pridružili su
nam se Ante Rudinski i jedan mlađi kustos Republičkog za-
voda za zaštitu spomenika Hrvatske.
Kasno uveče sve se već bilo utišalo, Duško i ja dobro
utopljeni sedimo na terasi i gledamo prema jezeru. Ma-
hom ćutimo! Odjednom, moj Duško, retko kad sklon du-
žem monologu, raspričao se...
Govorio mi je o samovanju sa freskama, jedinstvenom
osećanju koje zahvata čoveka gore na skelama, često zna-
jući da stolećima niko nije bio tamo gore. Prisećao se ne-
kih bezazlenih zapisa, zapravo tragova koje je živopisac
ostavljao – svestan da za života ili čak nikad neće biti vi-
đeni – kao da ih prosleđuje nekom s one strane odakle se
niko još nije vratio. „Između mene i onovremenog živopis-
ca, tamo gore u kupoli, samo je talog vremena, slojevi nje-
govih neizrečenih poruka koje savršeno čujem i razumem,
ali ih ne bih znao ponoviti. Jednostavno traju – razumemo
se on i ja. Izgubi se nešto od njegovog, dodam nešto svog,
radimo naporedo, ćutimo da jedan drugog ne ometamo.
To mi se događalo ponajviše u Pivi. S večeri, kad mlađi
siđu dole, tamo negde među svet sebi primeren, ja se ova-
ko mator popnem u kupolu. Okolo – kilometrima nikog,
samo ja gore, a zmije pritajene negde na vrućem kamenu
dole. Vredan i smeran živopisac nasuprot, neznanac koga
poznajem u dušu, znam, tu je s one strane i povlači isto-
vetne poteze...
Razumeš ti! Zašto ja tebi govorim?“
Naravno da sam ga razumeo! Čak sam molio da mi po-
mogne. Ujutro, čitao sam mu da potvrdi ako sam pogrešio!
– Šta će ti to?
– Dragi Duško, ne bih želeo nikad da zaboravim. To je
istinski vremeplov, čak i nešto više, sumnjam da će mi se za
života ponoviti – rekoh.
Petak i subota protekli su uobičajeno, kao i na svim
savetovanjima. Predavanja i diskusije, razgovori, zaključci.
Subota poslepodne, Ohrid, obala, sede i sunčaju se dr
Branko Lučić i kolega Makedonac (Antonovski), na stolu
flaša rujnog vina, zovu nas da im se pridružimo, popijemo
skupa oproštajnu čašu u ime narednih sretanja!
Razgovaramo. Kažem Branku kako sam od Duška tra-
žio proveru jedinstvenog dijaloga dva slikara, s kraja na
kraj četiri stoleća!
– Pišeš, znači, revnosno svoje putopisnice? Znaš, Bela,
sve češće moje usputne pribilješke služe mi kao neprocenji-
va uporišta sjećanju!
– Branko, nemaš ništa protiv da i ja koristim tvoj naziv
– putopisnice?
– Dapače, radovaće me! – smeje se Branko i dodaje –
Kao trajna veza...
Podigosmo čaše s željom da u talogu vremena cveta
nezaborav, naravno i ovaj susret na obali Ohridskog jeze-
ra, odakle Braća pođoše, da uče Belu u Baču pisati!
20. 10. 1985, nedelja
Krenuli smo kući iz Ohrida! Vozimo se autobusom, još
malo pa ćemo u Grdeličku klisuru, prelazimo Južnu Mora-
401
vu. Tu ćemo ručati (bolje večerati), dan je na izmaku, ima
lep motel.
Zaustavlja se autobus, uživam u prirodnom okruženju,
vidim tablu – Džep!
Znači, postoji tako nešto? Kada sam bio posve mali,
pričala mi je Mama da je, kao mi danas na godišnji odmor,
odlazila u Džep. Tamo je muž njene sestre Janje – koju mi
zovemo Anjuka – bio šef železničke stanice na pruzi Beo-
grad–Đevđelija. Mama, još devojka, odlazila im je da bude
od pomoći, istovremeno će uživati u lepoti divlje prirode,
reke i planina. Usamljena bokternica kraj koloseka, negde
u daljini po gde koja kuća. Pustinja u kojoj jedinu vezu sa
svetom predstavljaju vozovi. Neka nepoznata lica, tamo u
otvorima prozora vagona, promaknu dok vreme zagluše-
nim štropotom svojstvenim gvozdenim putevima dođe i
ode u trenu! Svugde istim, ipak neponovljivim, činio nam
se prolazak vozova. Iščekivali smo, pa ispraćali vozove, na-
nizani uz prugu pokraj Tomori pustare. Poput ptica selica
na drotu u špaliru puta uvek neki novi svetovi. Tako sam
ja onda zamišljao nezaborav putovanja vozom. Ovde je
Mama, kraj Tonike u kliktavo crvenoj šapki na glavi, iščeki-
vala dugo, pa opet čekala iz dana u dan naredni voz, da ne
kažem, uživala u vakaciji – koja ne košta roditelje novaca.
Bio sam uveren da je Džep izmišljen naziv zbog pustinje iz
koje ni vapaj do boga ne stiže.
Setih se taloga vremena kako ga je doživljavao Duško
Nonin, ali i vemena početkom 1945. na železničkoj stani-
ci u Subotici: pobegao je u trenu zarobljenik iz transporta!
Sovjetski stražari – od tri prisutna železničara – jednog su
ubacili u vagon. Njemu se trenutak odužio u četiri stra-
vične godine provedene u Sibiru, preostala dva, od kojih
je jedan bio Tonika, nisu mogli znati koliko će se vremena
potom trzati u snu. Tonika se nikada nije oslobodio pita-
nja: šta je usmerilo tok sudbine, zašto je baš njega zaobišlo
ono najgore, kada će on biti na redu?
Vreme, poput čaše opojnog vina, a na dnu talog seća-
nja i razlozi...
Nakon prijatnog blagovanja u zaista lepom ambijentu,
napustili smo Džep, ni nalik onom iz 1930. godine. Nasta-
vili smo putovanje. Kraća pauza u hotelu „Nais“, kod Niša,
telefonirao sam kući. Stigli smo u Novi Sad u 20.30. Kasni-
je, kroz noć plovio sam za Suboticu, zaumljem mojim pro-
ticalo je vreme!
Razmišljao sam o vozu i prelasku granice kod Kelebi-
je 1962. Prošlo je više od dve decenije (dvadeset tri godi-
ne vredne nezaborava) od tada do zatvaranja Kondorove
izložbe u Beogradu. Istrošiće se stranice sa dosta gorkog
taloga, ostaće one čiste, upamćene, ilustrovane ostvare-
njima, potpisanim – Kondor Béla.
Zaklopila se nadasve uzbudljiva knjiga koja će trajati,
pohranjena su na njoj brojna pitanja, prvenstveno ono:
kojim bi tokovima krenulo moje profesionalno intereso-
vanje da nije bilo prvog susreta u Bécsi utcai műteremben,
1962-ben?
402
1986–1992.
Šest godina, tako „obično neobičnih“, prilikom osvr-
tanja pokazuju „krajputaše“ svojih posebnosti. Setih
se vozova svog detinjstva, kako su zaglušnom bukom
ravnomernog štropota protok vremena činili čujnim. Tek
sada razaznajem neobičnost običnog, „dvostrano jedin-
stvo“ naše pozicije, odnosno privilegije da smo gledali vo-
zove i njima putovali u razdoblju kada većina u selu za ži-
vota nije napuštala atar.
Bilo je to čudno dvojstvo. Posmatrajući spolja, pro-
zori što promiču bili su segmenti nedokučive celine. Na-
mah viđeni likovi, odnekud dolazeći, promicali su u nama
kao nedokučivi svet, kao srećni učesnici nedohvata na-
ših maštanja. Nije nam na pamet padala pomisao da oni
svi nose sa sobom i čemer vlastitih sudbina, ko zna kuda i
zašto. Kada smo, pak, sami putovali buljeći kroz prozor,
mahali smo sebi sličnima uz prugu, srećni samo zato što
jesmo sa ove, a ne sa one strane. Možda u tami noćnih
putovanja, kada neprozir mraka nudi ishodišta neiscr-
pim kolopletima imaginacije, shvatali smo neobičnost
pozicije. Ono što nam se danju priviđalo, zbog uče-
stalih putovanja, posve „običnim“ prizorom, zapravo je
„neobično“, kao i prvi put viđeno, jer nam je podjednako
strano, nikada nismo silazili između polazne i ciljne tač-
ke. Međutim, svi su ti krajolici inspirativni, metaforični.
Noću, kada je s one strane zagonetka koja promiče,
bili smo ubeđeni da su prividi stvarni, dobro znani, baš
u sazvučju sa uobraziljom.
Sada, dok nam je stagnacija zapravo smerokaz ubr-
zanog sunovrata iz nečega u ništa ili iz ničega u nešto, po-
stajemo svesni da nam je „ostrvo“, koje oduvek doživlja-
vam kao jugoslovenski kulturni prostor, zapravo bilo nalik
santi leda. Nedogledom rubova na obzorju, činilo se pro-
stranstvom neiscrpnih mogućnosti akcije! Preplitanjem
raznovrsnih uticaja na istorijskoj vetrometini, kultura je
bila riznica različitosti. Višenacionalni koloplet neponovlji-
ve samosvojnosti, koji je autentično ishodište sićevačke
jugoslovenske umetničke kolonije pre nastanka države sa
tim imenom, sada „uspaljenici“ proglašavaju zabludom.
 Nacionalisti, bez vizija, skočanjeni u paučini mitova,
spasonosni „eliksir“ sopstvenoj ništavnosti nalaze u nat-
pevavanju sa sličnima. Nadežda Petrović sa istomišljenici-
ma, svojedobno okupljenima u klisuri, kreativnim na-
gonom u dosluhu sa prirodom, leta 1905. godine u Si-
ćevu osnovala je zajednicu idejom sazvučja, koju će
gaziti minorne kreature bezidejnosti.
(Čini mi se prikladnim citat iz teksta Dimitrija Milen-
kovića, „Sićevačka vizija“ /Politika, 8. 2. 2003/: „Te ve-
čeri još sam stajao kraj prozora zanet lepotom prede-
la oko Bele Palanke pod svetlošću punog meseca, dok je
voz jurio ka Nišu... Da me je neko pitao šta sam radio tog
dana, bio bih se zakleo da je moja pažnja bila potpuno
zaokupljena zanosnim slikama koje su se napolju ne-
prekidno smenjivale pred očima. A ipak, pre nego što ću
te noći zaspati, pokazalo se da sam na polovini lista svo-
je beležnice uneo spisak glavnih tema koje su, po sadržaju
i redosledu, bile istovetne sa planom ove knjige kakva
je ona u svom konačnom obliku.“ /iz predgovora, Arnold
Tojnbi, Istraživanja istorije/
Filozof pominje epizodu putovanja transbalkanskim
vozom, opčinjen Sićevačkom klisurom. Pored ostalog D.
M. piše: „/.../ naravno nije znao ime klisure kroz koju je pu-
tovao vozom, ali naznačivši predele između Bele Palanke
i Niša, promicanje gromadnih stena kraj okna voza koje je
tako vizionarski uporedio sa promicanjem civilizacija kroz
vreme, najpouzdanije svedoči da je, zaista, putovanje
kroz Sićevačku klisuru nadahnjujuće delovalo...“ Arnold
Tojnbi je putovao 1921. godine! Knjiga je nastajala od
1934. do 1961. Preminuo je 22. oktobra 1975. godine.)
Sada se moje „ostrvo“ raspada, kao da se platfor-
ma – monolitna posebnošću kreativnih domašaja obje-
dinjenih uzajamnim uticajima – pretvara u krhotine malih
svetova „velikih“ demagoga, bezosećajno gojenih tuđom
patnjom, nad ruševinama.
Opet, kao da ispred nas promiču vozovi kojima ne
upravljamo, ali nam oni kroje sudbinu, nižu se – poput
bandera ondašnjih komunikacija – „krajputaši“.
zmeđu 24. i 25. aprila 1986. dogodila se havarija so-
vjetskog atomskog reaktora, nedaleko Kijeva!
403
Javnost se uznemireno pitala tek 29. aprila, strahujući
od radijacije – „da li je juče eksplodirao?“ Moćnici velesi-
le, koja je nadmeno svojatala pravo predvodnika u „lep-
šu budućnost sveta“ – nalik zločestim mališanima koji su
i komšijama prozor razbili – ćutali su!
Tako je černobiljska opomena, više kao „prvomajska
čestitka“, ponudila strašan scenario kraja naše civilizaci-
je, apokaliptičnim i spektakularnim provirivanjem „džina iz
Aladinove lampe“. Setih se likovnih umetnika, brojnih pri-
jatelja, koji su još šezdesetih godina predskazivali pustoš,
obznanjenu atomskom bombom!
Nedvojbeno, nastaće sada svojevrsna kriza, što me
nagoni da razmišljam o sveobuhvatnoj privrednoj krizi
koja je zahvatila svet baš oko 1930. kada sam se ro-
dio. Posle ćemo tek znati da je ona najavljivala Drugi
svetski rat i sve što je sa njim došlo. Niko, međutim,
nije očekivao najgore. „Tamo gde blista površnost, mudri
se polako povlače u svoje senke“, rekao je jednom pesnik
Mika Antić. Iako je bolovao, umro je iznenada, 24. juna
1986. godine.
Otišao je i slikar, dizajner, Endre Farago. Preminuo je u
bolnici 22. avgusta 1986. ne dočekavši da bude odštampa-
na mala monografija. Radio sam ubrzano da prestignem
smrt. Bio je na Kelebiji, pročitao tekst koji sam napisao,
proslavili smo. Na Kelebiji sam potom i čuo da je umro.
Kada smo se u grad vratili, bilo je u sandučetu njegovo
pismo koje mi je napisao 15. avgusta. To je život, kao
da je „prošao vozom“!
Milan Konjović naslikao je sliku Beli anđeo 1986. inspi-
risan onim poznatim mileševskim. Podseća me, kao zna-
menjem, na teskobno naslućivanje zla iskazano slikom
Késes angyal Bele Kondora. Sve učestalije pomišljam da
je Kondor bio vizionar. Naravno, tri anđela – ni vreme-
nom ni povodom nastanka, baš ni po čemu jedan dru-
gom nalik. Prvog je živopisao oko 1228. godine nama
još bezimeni, smerni „rab božji“ i majstor među najbolji-
ma. Drugog je 1968. iznedrio slikar buntovnik u godini
slamanja studentskih nemira, odnosno gušenja entuzi-
jazma mladog, posleratnog sveta. Treći, oblikovan nalik
prvom, slikan je 1986. „onostranim“ koloritom maest-
ra Konjovića, osamdesetosmogodišnjeg ekspresioniste,
koji utišanom strašću meditira na razmeđi. Ipak, ovi su
„anđeli“ meni nerazdvojni – vizijom!
U Novom Sadu 31. januara 1987. sreo dr Stojana Vu-
jičića! Nismo se odavno videli. Imali smo vremena,
posedeli i prepričavali minule godine i događaje. Na rastan-
ku me zamolio da mu dostavim fotografiju biste Miroljuba
Evetovića, svećenika pesnika, rad Ivana Meštrovića. Name-
ravaju „Miroljuba“ postaviti u Mađarskoj. Reč „miroljub“
poslužila nam je da malo razgovaramo na temu sve tes-
kobnije zbilje u kojoj živimo.
Na televiziji gledamo zbor nezadovoljnog naroda u
Kosovu Polju. Komešanje, milicija „trenira strogoću“ –
pendreci! Kada god pomislim na tu gumenu palicu
koja je nerazdvojna od policije, uvek asocira na poniža-
vanje, atak je na dostojanstvo jedinke! Obično na ekrani-
ma viđamo prizor: više policajaca udara jednog čoveka
koji se brani golim rukama. U Evropi, Americi, Aziji...
Odvratno!
„Niko nema pravo da bije narod!“, kliknuo je govor-
nik u Kosovu Polju. Dogodilo se to 24. aprila 1987. Sva-
kako, događaj je nesvakidašnji, uznemiravajući. Meni se
poklič svideo, ali znam da je samo parola, nikada nije
bilo drugačije. Uvek, svaki režim, tukao je narod! Setih se
Golog otoka, ostaće večno žig sramote na obrazu naše
stvarnosti – koja se dičila da je čovek „najveća vrednost“.
No, ono najgore, svakako je osoba koja je kliknula! Mene
lik Slobodana Miloševića podseća na Benita Musolinija.
Doduše, zloglasni talijanski „duče“ bio je ćelav, a ovaj
nije. No isturena brada i jednog i drugog liči na „bureves-
nika“. Musolini je, kao revolucionar i socijalista, bio pro-
ganjan. Potom, biće vođa fašista i postaće ozloglašeni
tiranin. U čuvenom pohodu na Rim (oktobra 1922), trčao
je, samoreklamerski, isturene brade, predvodeći sledbe-
nike u osvajanje vlasti. Takvog ga pamtim sa fotografija!
Ovaj liči na njega pozom, da li i namerama? Benito Mu-
solini, rođen 1883, ubijen je 29. aprila 1945. godine.
Pukla vest, neverovatna, senzacionalna, „kao mo-
gućnost nemoguća, ipak stvarna“, dogodilo se nešto
neshvatljivo: mladi Nemac, osamnaestogodišnjak, zove
404
se valjda Rust, avionom „cesna“, što bi se reklo – kao
ptica neprimećen, aterirao na Crveni trg u Moskvi 28.
maja 1987.
Preleteo je sedam stotina kilometara nad terito-
rijom najmoćnije vojne sile sveta, bez dozvole narav-
no! Načinio tri kruga oko Kremlja. Kojeg li svetogrđa!
Aterirao, potom delio autograme slučajnim prolaznicima,
pre nego što je uhapšen! Mogu da zamislim ukočene i
nadmene „gospodare neba i zemlje“ kada su videli klinca
koji možda još ni regrut nije bio?!
Za nekog ovo je skandal, drugi misle podvig! Meni čin
ovoga mladića jeste konceptualistička akcija; svojevrstan
hepening mlade generacije, neopterećene naduvanim
svetinjama i autoritetima. To je svojevrsno ignorisanje
društvenih normi i glupih zabrana svake vrste. Nekom je
to suludi postupak stavljanja života na kocku. Ipak, mislim
da je to omamljenost medijskom slavom, posve novom
etikom uspeha! Nekad se ginulo u dvobojima za naklo-
nost jedva znane dame, potom padalo u zaborav. Sada
– učini se svašta za trenutak pažnje „globalnog sela“. Do-
duše, ubrzo sledi zaborav pod naletom novih jedinstvenih
senzacija. No, možda se ućari i neki novac!
Svakako, ovo je samosvojan kreativni trag jedinke.
Možda zaista neponovljiv! Učinio je smešnima generale i
sistem, tehniku i budnost zastrašujuće mašinerije koja
guta enormne količine novca i rada, troši živote neza-
jažljivo, zahteva uvek još, stvara sve ubitačnija sredstva,
da bi ih ubrzano menjala za još efikasnija. Bez smisla i
bez kraja! Običan „faktor čovek“ nadmudrio je sve-
moćnu elektroniku. Kada bi sada neko rekao: „Rusi su
hteli da ga puste...“, ostalo bi da lebdi pitanje: zašto su
u SSSR-u smenjeni ključni ljudi?! Moglo se to proglasiti
šalom koja je pažljivo praćena. Međutim, nije!
Za mene, biće najupečatljiviji događaj godine, slojevi-
tih značenja i zapitanosti. Poput umetničkih ostvarenja, čija
se „praktična svrha“ nikada ne može upoređivati sa nepro-
cenjivim značenjem poruke! Da li je možda „miroljubivi go-
lub“ zaplašio „ratoborne jastrebe“ pomišlju da su u „ces-
ni“ mogli biti oni, a ne naivno-duhoviti Rust? Koja li je
to zastrašujuća vizija mogućeg u nemogućem!
 Priviđa mi se i „lansirna rampa“ (Rakétakilövő álvány),
grafika Bele Kondora! Kao da je 1966. znao kako će čin
mladića 1987. godine učiniti „savršenstvo“ odbrambe-
nog sistema smešnim strašilom! Njegov prizor raspa-
mećenosti asocira na konstrukciju koju pitaj boga šta
održava da se ne raspadne. Ne samo ovo, već i druga
dela upečatljivo isijavaju prepoznatljivosti ljudskog mra-
vinjaka – sklepanost i sluđenost – po kojima se razliku-
jemo od mrava. Rakétakilövő álvány, vertikala nalik spo-
men-belegu, upozorava na mogući kobni ishod! Sudbi-
na utemeljena na krajnje neuračunljivoj „pameti civili-
zacije“ izaziva teskobu.
Poštar mi doneo pošiljku od Lajoša Nemeta 7. de-
cembra 1987. Stigla knjiga: Kondor Béla, Angyal a város
felett (Szépirodalmi Könyvkiadó, Budapest 1987).908 Izda-
vač Marija Kondor. Sakupljeni stihovi i slike.
Listam, pronalazim, prisećam se, putujem vremeplo-
vom! Na strani 199 otkrivam: „/.../ Nem égi mindaz, ami
holt s nem olcsó, régi minden, ami volt.“909 Bila je to pos-
veta na grafici 27. avgusta 1962. na prvom rastanku,
kada me je Bela ispraćao na voz za Pečuj. Tu je i Késes
Angyal, naslovljen kao Itélkező, naravno i Bukás (Szent An-
tal megkisértése) iz 1966, kao i meni uvek potresno rečit
Pléh Krisztus iz 1964. Potom gledam redom: Hárfázó an-
gyal910 i jedinstveni Darázskirály, nastali 1963. godine.
Nalazim Történet, II – pesmu koju sam rukom pisanu do-
bio aprila 1970. u ateljeu: „Ó jaj, kápek, képek! egy üres
teremben, fehér falon...“911 Vidim sliku Férfifej csókával,912
nastala je 1970, podseća me na kuću kolonije u Kečke-
metu, kada je tamo samovao. Reprodukovana je i veli-
908 Bela Kondor, Anđeo nad gradom (Izdavačka kuća
„Lepa umetnost“, Budimpešta 1987).
909 „/.../ Niti je s neba sve što mrtvo je, niti je jeftino i sta-
ro što prošlo je.“
910 Anđeo sa harfom.
911 „O, joj, slike, slike! U praznoj prostoriji, na belom zidu...“
912 Muška glava sa čavkom.
405
ka, rečita značenjem, slika A szentek bevonulása iz 1972.
„A fehér gyász - szin, könnyekkel sós vizben mosda-
tott feketeség...“ (Értekezés a szinekről).913 Potom sam
pronašao: „/.../ visszatért a semmiségbe, ahol minden
megvan“914 i zaklopio. Lepo je od Lajoša što se setio i pos-
lao mi knjigu!
Na prvoj strani dnevnika za 1988. godinu, prepisao
sam citat iz knjige Miće Popovića, Ishodište slike (No-
lit, Beograd 1983, str. 27): „Za učestvovanje u umetnosti
nije nužno da se bude obrazovan. /.../ Slobodan čovek
je rođeni slikar, čak i da nikad u životu ne napravi nijed-
nu sliku...“
Mića Popović (1923) je slikar, jedan od prvih koji mi
padne na pamet ako razmišljam o Beli Kondoru. Ni po
čemu nisu slični, pa ipak... Doduše i Mića piše, ali ne pes-
me. Postao mi je nadasve zanimljiv kada je prvi put iz-
lagao na Likovnom susretu (Palić 1962). Tada sam shva-
tio šta je enformel. Njegova slika Obala, nastala 1961,
onda je ušla u našu zbirku i od onda traje u njoj. Kada sam
u prilici, rado ponirem u njenu zgorelu fakturu, nala-
zim u neproziru jedinstveni onostrani svet Mićinog sa-
mosvojnog, osobnog kosmosa. Kondor, naravno, nikada
nije slikao enformel. No, Mića je i te kako slikao potom,
potresan, opori, rekao bih crni realizam. Njegovo „sli-
karstvo prizora“ jeste jedinstven primer (kašakovskog)
intelektualnog nastupa „u prvom licu jednine“ ukazi-
vanjem na čemerne sudbine naših, sve brojnijih „gas-
tarbajtera“, koji se otiskuju u neizvesnost, s nadom da
je tamo manje loše nego tu.
Kolega Jovan Despotović naslovio je svoj tekst o Mići:
„Slikarstvo kao sudbina“ („Umetnost“, 70/71/72, god.
1987, str. 65–69). Pored ostalog, Despotović piše: „Erozija
političkog morala, socijalne svesti i zamena revolucionar-
nih ideala novim vidovima staljinizma i dogmatski pseu-
dorevolucionarizam, uticali su na Popovića da najne-
913 „Belo je boja žalosti, crnilo okupano u slanoj vodi na-
staloj od suza...“ (Disertacija o bojama)
914 „/.../ vratio se u ništavilo gde sve postoji“.
posrednije, sopstvenom slikarskom sudbinom, zaplovi
krajnje nepogodnim i nepouzdanim vodama društvenog
komentarisanja.“ Mislim, isto bi se moglo primeniti i
kod pisanja o Kondoru, da je živ.
„Sopstvenom slikarskom sudbinom“ zapravo stvara-
oci armiraju čvrstinu našeg opstanka na vetrometini,
manje-više bezumnih dogodovština svakodnevice.
Mnogo toga događa nam se kao da je protutnjao voz
bez mašinovođe i bez našeg uticaja na zbivanja. Kao da
plutamo vodom koja teče stihijno, bez vidljivog izvora,
ali očigledno i bez vizije razumnog ušća.
Peti kongres istoričara umetnosti Jugoslavije, Zag-
reb, 23–26. juni 1988. godine. Učestvovao sam prilogom:
„Sinteza arhitekture, likovnih i primenjenih umetnosti
sa prekretnice vekova – zabluda i uzor – danas.“
Poljaci 9. marta 1989. godine zvanično optužili SSSR
zbog svojedobnog likvidiranja 4.000 oficira u Katinskim šu-
mama. Napokon, znaće se odgovorni za masakr, o kojem
znam još iz vremena trajanja Drugog svetskog rata. Znalo se
i onda. Potvrđeni su krvnici! Naravno, kasno za sve.
Museum für Deutsche Volkskunde, Dahlem, Berlin, 15.
marta 1989, sreda. Izložba: Bilder für Jedermann (Slike za
svakoga).
Zapanjio sam se, prepoznajući u izloženim oleografi-
jama mnoštvo slika iz okruženja mog detinjstva. Nedvoj-
beno, one su delovale! Formirale su moj odnos prema
„prizorima“ koje ću kasnije prepoznavati u ostvarenjima
likovnih stvaralaca. Sumnjam da se moji ispisnici, potom
slikari, nisu likovno obrazovali na istim uzorima dečjeg
oduševljavanja, odnosno na slikama viđenim na zidovima
vlastitog doma! No, ono što me je impresioniralo jeste
sledeće: na dokumentarnim fotosima sa kraja devetnaes-
tog veka u sirotinjskim, prenaseljenim izbama, gde su
fijoke almarijuma „krevetići“ odojčadi, vidim – prepoz-
najem na zidovima – one iste motive koje sam posmat-
rao, pa njima podstaknut leteo prostranstvima imagina-
cije! Očevidno, jeste likovna umetnost, kao i nesputa-
406
na mašta, eliksir privida slobode, melem za tegobe, pod-
strek za uzlete, odnosno ishodište spoznaje o potrebi i
pravu na umetnost.
Koliko smo pre ove izložbe, na istu temu, meditirali
prevashodno sa Belom, ređe sa Lajošem u nadasve sadr-
žajnim peštanskim razgovorima?!
Znam da će mladog Nemca sa „cesnom“ na Crvenom
trgu u Moskvi potisnuti neka još bizarnija senzacija! Me-
đutim, 4. juni 1989 – dan pokolja studenata na Tjenanme-
nu u Pekingu – nije „bizarna“ dogodovština, već zastrašu-
juća tragedija. Nepojmljiva. Da li će i dalje krvlju natoplje-
na agora slobodne misli nositi naziv Trg nebeskog mira?
Nažalost, mislim da hoće. Turisti će opet tabanati
umorom omamljeni poput obezglavljene gomile. Klimati
glavom, naivno verujući da će „nešto“ pamtiti od viđe-
nog, diveći se – čemu i zašto? Neće se setiti, jer „nebeski
mir“ nije u turističkoj ponudi!
Ne tako davno, taman da predam rukopis Umetničke
kolonije radi štampanja u „Osvitu“ „Rukoveta“, dogodilo
se nešto indikativno!
Mađarske vlasti u noći između 10. i 11. septembra
1989. odobrile grupi Nemaca iz DDR-a da preko Austrije
odu u Zapadnu Nemačku!
Verovatno ih je u trenu više prešlo nego preko ber-
linskog zida od 1961, a da im život nije visio o koncu!
Odmah sam, kao napomenu, taj događaj uneo u tekst.
Naime, opet „faktor slučaj“ kao da nije slučajan! Naime, u
umetničkim kolonijama, od samog početka, naglašava se
zajedništvo i razmicanje granica, udružena akcija svih u
ime zajedničkih ciljeva.
U pogovoru, septembarska noć na temu zidova baš
je završnica! Uneo sam: Janez Lenasi je „bratstvom među
narodima“ naslovio svoj tekst popularisanja vajarskih sim-
pozijuma na samom početku njihovih nastajanja (Sloven-
ski Jadran, Koper 8. septembar 1961); zanimljivo je pome-
nuti da je austrijski vajar Karl Prantl postavio svoju veliku
kamenu skulpturu 1958. uz samu graničnu tromeđu (kod
Heđešhaloma), a prvi vajarski simpozijum osnovao u San-
kt Margaretenu, nedaleko državne granice sa Mađar-
skom, 1959. godine. Tri decenije potom, na toj granici su
simbolično sečene bodljikave žice razdvojenosti...
 Ne znam da li je svaki „slučaj“ slučajan, meni se ma-
hom priviđa da nije!
Danilo Kiš, jedinstveni pisac, preminuo je danas, 15.
oktobra 1989. Rodio se u Subotici 1935. godine. Nepo-
novljiv, pisac u vrhu svetskom, promišljanjem svog i na-
šeg vremena.
Čuo sam da je umro i moj prijatelj, Tibor Čiki, vajar i
grafičar. Rodio se 19. jula 1932. Naknadno sam doznao i
datum – 1. april 1989. godine. Niko mi nije, onda, javio!
U Berlinu, tokom noći 9/10. novembra 1989, energi-
jom buntovne mladosti počeli su razarati Berlinski zid,
kužnu izraslinu na licu civilizacije, koja je grad raspolu-
tila. Nedvojbeno, mozak koji je izmislio zid pripada gla-
vama koje veruju u moć „taraba“, jer su i sami po prirodi
za obore! Počelo je 13. avgusta 1961. godine.
U narednih dvadeset osam godina ubijani su, povre-
meno, begunci s istoka na zapad. Naravno, neki su uspe-
li. Njihov primer bio je podsticajan, pa se i broj ubijenih
uvećavao. Zalivan krvlju, zid je plovio u istoriju kao neza-
obilazna činjenica. No, zid je uvek zid! Isti su – ograniča-
vajući, preteći! Setih se, gledali smo sa Kaćom, vozeći
se u Skoplje Buci vojniku. Najčešće, u Dečanima i drugde
usput, kuće Albanaca opasane zidovima od čvrstog ma-
terijala. Trajnijim od samih domova žitelja, kao u obo-
rima „štićenih“ od savremenih ideja – zaglupljujućom
izolacijom.
Novembar 1989. obiluje „koktelom“ svega i svačega!
U Pragu nemiri, okupljanja, na Vaclavekovom trgu govorili
Dubček i Havel. Studenti i radnici pobedili, smenjeno je
komunističko rukovodstvo.
Nemačka glumica (Hana Šigula) poklonila u Parizu
španskom režiseru komad Berlinskog zida! Već sam čuo
i od Buce telefonom, krhotine zida prodaju se baš kao
suveniri! Na ceni su fragmenti sa tragovima boje (oslikane
„zapadne“ strane zida), Buco je za mene spremio poveću
gromadu zida, čak i deo sajle sa kukom, odbačenih na-
kon rušenja uz pomoć traktora guseničara.
Čujem, preminuo je Šandor Marai (1900–1989), je-
dinstvena ličnost, pisac. Navodno se ubio 21. februara.
Valjda će, kao i Bela Hamvaš (1897–1968), biti češće
407
pominjan. Za Hamvaša skoro nisam znao, dok Sava B. nije
počeo da piše o njemu, u nas. Govori se mnogo o „mitin-
gu istine“, koji pripremaju za Ljubljanu 1. decembra! Gle
čuda?! Taj se dan nekad, pre rata, slavio kao državni
praznik – Dan ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Šta
posebno „istinito“ žele autobusima punim mitingaša
proslediti u Ljubljanu? Srećom, razboritošću racionalnih
Slovenaca, zaustavljen je juriš ostrašćenih. Nije bilo mi-
tinga! Međutim, na sam Dan republike, 29. novembra,
Socijalistički savez Srbije proglasom je pozvao na „pre-
kid svih veza sa Slovenijom“. Najmanja republika tako je
optužena za „razbijanje Jugoslavije“.
Nazdravlje! Baš na „rođendan“ države, koja se meni
priviđala samosvojnom, od svih drugih bogatijom razno-
vrsnošću i prirodnim lepotama, jedinstvom različitih. Kao
u bezglavom mravinjaku, dok u Berlinu ruše zid, a Prag
slavi, uveren da se rešio komunističke vlasti, mi gradi-
mo zidove među republikama. No, ja sam 1. decembra
u Pešti. Na Eötvös L. egyetemu,915 svečanost u čast Lajoša
Nemeta, šezdeset mu je godina. Kako to obično biva,
kada se hoće najbolje, knjiga nije gotova! (SUB MINER-
VAE NATIONIS PRAESIDIO, tanulmányok a nemzeti kul-
túra kérdésköréből Németh Lajos 60. születésnapjára, Az
ELTE és az ELTE Művészettörténeti Tanszék közös kiadása,
Budapest 1989.916 Knjigu mi je donela bivša učenica, po-
tom studentkinja u Pešti, Otilia Pribila, 12. juna 1990. U
knjizi je i moj tekst: „Streitmann Antal /1850–1918/ a tor-
ontáli szőnyegipar kialakitásának kezdeményezője“ /fordi-
totta: Ágoston Julianna/.917 Među brojnim prilozima meni
su ostali u sećanju: Kati Kešeri, Šarmanj, Jurečko, Ger-
le, Timar, Frank, Margit Egri, Marta Kovalski, Peter Kovač,
Mezei i naročito – Lajoš Vegvari, „Szentek bevonulása a
915 Fakultetu Lorand Etveš.
916 Studije na temu nacionalne kulture povodom šeste
decenije od rođenja Lajoša Nemeta, zajedničko izdanje ELTE i
katedre za istoriju umetnosti na ELTE Univerzitetu, Budimpešta
1989. godina.
917 „Antal Štrajtman /1850–1918/, pokretač razvoja
umetnosti izrade tepiha u Torontalu“ /prevod: Juliana Agošton/.
városba“, odnosno, Jožef Takač, „Provuinciális gondolatok
a provincializmusról“.918) Nedaleko, preko na drugoj strani
ulice, „Narcis“. „Između“ je dvadeset sedam godina dru-
ženja! Šta se sve za to vreme dogodilo? Gde je ono doba
kada je Gerloci „nazdravljao Titu i njegovoj dragoj supru-
zi“; da je živ Pišta Šoljmar, pa da mu kažem kako je bio
u pravu? Možda bih zaista mogao sa Kondorom popričati
o „mravinjaku“; uznemirenim „osama“; eventualno razgo-
varati o „lažnim svecima“ kojih je sve više među nama, o
njegovoj, kako istinitoj konstataciji: „/.../ a forradalom fej-
veszettsége“! Izgleda, ne treba da bude „revolucija“, ras-
pamećenost je prepoznatljivost naših dana!
Posle odlaska Buce 1980, sada plovimo u desetu go-
dinu samovanja. Šta još reći na kraju 1989? Početkom
septembra, kao da je nastalo ubrzano topljenje socijaliz-
ma, odbacivanjem jednoumlja „nepogrešive“ komunistič-
ke vrhuške! Međutim, izuzimajući Albaniju i Rumuniju,
samo ćemo mi u narednu godinu ući naklapajući zduš-
no o „avangardnosti Saveza komunista“. Zahvaljujući te-
leviziji, poslednjih dana, krvavi pir – koje li slučajnosti (?)
– u postojbini čuvenog Drakule (1430–1476). Za vikend
(16/17. decembra) priređen „rumunski Tjenanmen“ u Te-
mišvaru! Pucaju u narod, govore o više hiljada mrtvih.
Rumunski Front nacionalnog spasa proglasio je 24.
decembar Danom žalosti. Oduvek znam, to je Badnje
veče uoči Božića, vernicima blagdan „nebeskog mira“.
Prethodnog dana uhvaćen i uhapšen „Drakulesku“
(Čaušesku i supruga Elena), vinovnici krvoprolića. Kasnije,
gledali smo na TV ekranu: suđenje, nadmeno ignorisanje
tog suda, na kraju i mrtva tela diktatora i supruge. Stre-
ljani su 25. decembra u 16.30.
U Čehoslovačkoj, nakon dve decenije „skrajnutosti“,
Dubček postao predsednik parlamenta. Popularni disi-
dent, čak i zatvorenik, književnik Vaclav Havel proglašen
je za predsednika Čehoslovačke. Neke prethodne nadme-
ne moćnike, kao i „svemoćnu Partiju“, oduvao je vetar
istorije, nadajmo se u zaborav!
918 „Provincijalne misli o provincijalizmu“.
408
Kao iz zaborava naviru mi slike. Priviđaju se cirkusi
drevnog Rima, palac gore ili okrenut dole značio je život
ili smrt! Gomila je urlala u čudnom zadovoljstvu, nasla-
đivala se patnjom žrtava. Gorele su „žive buktinje“, spa-
ljivali su na sve strane veštice i nevernike, žiteljima Evro-
pe je „spektakl“ bio pravedan, verovali su popovima, za-
stupnicima Boga među ljudima. Kao u pozorištu, odgle-
dao je „narod“ predstave spaljivanja: Jovanke Orleanke
1431, Đirolama Savonarole 1498, Đerđa Dože 1514, Ma-
tije Gupca 1573, „jeretika“ Đordana Bruna 1600.
Transportovali su Jevreje „marvenskim vagonima“, a
svet je mirno posmatrao, potom su na redu Švabi. Aušvic
je „turistička destinacija“, nalik brojnim svetilištima u
Jerusalimu i drugde. Ne razmišljamo kao o proizvodima
konc-lagera, diveći se piramidama, čuvenim ćuprijama,
utvrđenim zidinama ili vrhunskim domašajima kreativ-
nosti, često i spomenicima malih „bogova“, poput Stalji-
na i sličnih, kojima nije nikada suđeno.
Gledajući mrtva tela na TV ekranu, hvatam sebe u
tom čudnom zadovoljstvu što vidim nadmenog diktato-
ra mrtvog i saputnicu opruženu u skupocenoj bundi.
Da li smo svi deformisani takvim učestalim „krajputa-
šima“ civilizacije? Kao da su nam upečatljiviji od nepo-
novljivih spomenika, nekih drevnih, za koje još i danas
odgonetamo zanos graditelja!
Prethodna godina – Tjenanmenom kineskim, Berlin-
skim zidom dve Nemačke, Praškim prolećem u jesen,
jugoslovenskom raspamećenošću, samouništavajućim
uskrsnućem rumunskog dostojanstva, varnicom oko te-
mišvarskog sveštenika Lasla Tekeša – ustupila je vreme i
prostor narednoj.
U Rumuniji su ukinuli smrtnu kaznu. Neka bračni par
Čaušesku bude poslednja „politička“ smrt! Koje li iluzije,
koje nepravde. Ostaće nekažnjeni čauši i u njima vi-
rus nasilja (pritajen poput kuge). Kao i u svim razdoblji-
ma, žrtve se lako otpisuju u zaborav, zločinci, ako se na
vreme pritaje, živeće dugo da bi posle uspešno bili re-
habilitovani.
Započela je godina konvertibilnog („Antinog“) dinara.
Šest nula manje od onog starog dinara, četiri nule manje
od onog novog.
 Jedan milion starih sada je jedan dinar „po Anti“. Da
nam se posreći ovaj potez Ante Markovića. Možda će to
označiti i početak kraja „šara-laže“ i komunističke dogme.
Napokon, 9. januara 1990. u utorak, „tačno u podne“
stigao Milovan Miković sa knjigom – Bela Duranci, Umet-
ničke kolonije, „Osvit“ 1989. Izdavači su: „Likovni susret“
Subotica i NIO „Subotičke novine“. Radujem se, objav-
ljena je u Subotici, znači da se „prokleta avlija“ otvorila ,
kerberi „avlijaneri“ oko nje pritajili se, ne laju.
Vanredni Kongres Saveza komunista Jugoslavije u
Beogradu, od 20. do 22. januara 1990. Ni deset pro-
cenata jugoslovenske populacije, nalik krpeljima, drže se
na vlasti, naglašavajući „vodeću ulogu Partije“. Posle pola
veka i dalje sami sebe vide kao „avangardu“. Kakva je to
napredna ideologija koja osim sebe, kao nepogrešive,
ne vidi nikog u ulozi vodeće, naprednije društvene opcije?
Smatra se nepogrešivim samo Bog. Ukoliko nepogrešivost
prisvaja sebi čovek, biće da je sklon diktaturi!
Oko 22.30 u ponedeljak, slovenački delegati napustili
su dvoranu, napokon su valjda shvatili da ih „brojčana
većina“ bojkotuje. Ivica Račan, u ime hrvatske delega-
cije, predlaže odlaganje zbog novonastale situacije. Me-
đutim, novi „vožd“, Slobodan Milošević, posve smireno,
traži „kratku pauzu“ radi utvrđivanja novog kvoruma i
predlaže da se rad normalno nastavi. Jednostavno, po-
put fleke briše se (orvelovski) jedna republička delegacija,
ostale se ignorišu... Naravno, igra je jasna, boljševička
prepotentnost se vidi, a raspad naslućuje.
Da li je moguće – imam na umu vodeću ideju umet-
ničkih kolonija – da nema ideje „udruživanja u ime zajed-
ničkih ciljeva“? Znači, opstanak zajednice zavisi od hira
„brojčane većine“ u okvirima vladajuće manjine, koja je
sama po sebi u odnosu na broj građana Jugoslavije mi-
norna.
Dodela nagrade „Dr Ferenc Bodrogvari“ 20. februara
1990, utorak. Velika sala Gradske biblioteke, ona ista u ko-
joj smo sedeli kao đaci prvih dana januara 1945. godine.
Prošlo je četiri i po decenije! Knjiga Umetničke kolonije
409
dobila nagradu „Bodrogvari“, a ja znam da je to nagra-
da „Šaman“!
U Mađarskoj 25. marta 1990. održavaju se slobod-
ni izbori, oni koji znaju kažu: prvi slobodni izbori nakon
četrdeset godina! Da li su prethodni, zaista, bili slobodni?
No, jedno je sigurno, ovi sada u nedelju sigurno su slo-
bodniji od onih prethodnih.
Juče, 13. aprila 1990. godine, Sovjeti javno priznali da
su 15.000 poljskih oficira u Katinskim šumama likvidira-
li Berijini NKVD-ovci 1940. godine! Napokon, klackalica
krivice prestala je da se klati. Prvi put, čitao sam još u če-
trdesetim godinama u štampi, Nemci su tvrdili, mislim
već 1942, da su nemilosrdne ubice bili sovjetski komu-
nisti. Oktobra 1944. čitao sam u vojničkim novinama, do-
bijenim od crvenoarmejaca koji su u našoj kući stanovali
nakon oslobođenja sela, da su poljske oficire pobili,
metkom u potiljak, nemački nacisti. Nakon razlaza Tita
i Staljina, sve se češće šuškalo da su vinovnici zločina
u Katinskim šumama ipak bili Staljinovi krvnici. Ko zna šta
će nam istorija još otkriti jednog dana?
Uskrs se naveliko slavi! Sećam se ne tako davnih godi-
na, kada su razni „podrepaši“, kao pacovi iz rupa, proviri-
vali iz mraka i beležili imena onih koji su na Uskrs ili Bo-
žić zalazili u crkve. Trčali su potom cinkaroši u komitet i
prijavljivali, naročito učitelje! „Avangarda“ je ukidanjem
blagdana i narodnih običaja mislila utemeljiti vlastitu tra-
diciju, kao da pre nije bilo ničega.
Sticajem prilika, u nedelju 15. aprila 1990, Vaskrs
i Uskrs su istoga dana! TV ekrani su puni bogosluženja i
misa. Primećujem, krste se „i levom i desnom“, sve sami
vernici! Neke prepoznajem, to su poznati nam komuni-
stički „pravovernici“, ali prepoznajem i fizionomije nekih
cinkaroša, podmukli i servilni likovi ne mogu se zabora-
viti nikada.
U „Likovnom susretu“, 10. maja 1990. otvorena je
izložba: A magyar figurális törekvések grafikai kereszt-
metszete a nyolcvanas években.919 Zajedno su organizova-
919 Grafički presek figuralnih težnji u Mađarskoj ’80. godina.
li: A Magyar köztársaság belgrádi nagykövetsége, A belg-
rádi egyetemista város kulturotthona, A szabadkai Nép-
kőr művelődési egyesület, A „Képzőművészeti találkozó“.920
Na otvaranju su govorili: Őszi István, a Magyar Köztár-
saság belgrádi nagykövete, Kasza József, Szabadka pol-
gármestere i Bela Duranci, művészettörténész.921
Govorio sam, kao i pre, na moj uobičajeni način, pre-
plićući dva jezika. Ko zna oba, čuo je dve različite priče na
istu temu. Ko je govorio samo jedan od dva jezika, čuo je
odgovarajuću celinu, složenu sa uvažavanjem predzna-
nja o temi jednih, odnosno drugih. Mađarskom amba-
sadoru se to jako svidelo. Kaže da je prvi put slušao reč
na otvaranju izložbe, a da to nije jedno te isto u pre-
vodu jednog teksta na drugi jezik. Mislim da je on pore-
klom iz okoline Baje. Govori oba jezika podjednako tečno!
U Mađarskoj, posthumno, dodelili priznanje „Kossuth
dij“!922 Nagrađena su četiri, nedvojbeno, trajna međaša na
kulturnoj sceni. Sjaj njihovog doprinosa ne može tamne-
ti po komandi dnevnih interesa, nadam se nikada više. To
su: Bela Hamvaš, Bela Kondor, Šandor Marai, Menjhert
Tot. Dva jedinstvena pisca, možda prvenstveno mislioca,
kao i dva slikara, svakako ne „samo“ likovna umetnika.
Poznavao sam lično dva likovna stvaraoca i naravno,
iskreno se radujem! Zato sam i pisao za „Hid“ tekst pod
naslovom „Fehérben fehérrel...“923
Menjuša sam upoznao 1973. u Baji. „/.../ napsütötte
falon nagy fehér festmények fénylettek. Egyedülállóak,
a teremben semmivel össze nem hasonlithatóak voltak,
920 Beogradska ambasada Republike Mađarske, Dom kul-
ture beogradskog studentskog doma, subotičko kulturno-umet-
ničko društvo „Nepker“, „Likovni susret“.
921 Ištvan Esi, ambasador Republike Mađarske u Beogra-
du, Jožef Kasa, gradonačelnik Subotice i Bela Duranci, istoričar
umetnosti.
922 „Košutova nagrada“.
923 „U belom belim...“
410
fehérben, fehérrel festette őket...“924 Tada nije bio na-
građen, iako je natkrilio sve izloženo.
Belu Kondora, prijatelja, znam od 1962. godine, ali
ga nema da se zajedno radujemo. Pamtim poslednju iz-
ložbu za života, „A Dorottya utcában 1972-ben meg-
rendezett utolsó önálló (Meloccoval és Pásztorral) tárla-
tán kiállitott Krisztusai csak a végzet játékának következ-
tében váltak testamentumává. Egyik Krisztus vörös ta-
lajból magasodik ki, testének transzcedens fehére világitja
meg környezetének áttetszően barna és sárga árnyalata-
it. A másik rózsaszin ideghálóként függ a végtelen kékségű
pusztaságon levert kereszten. Az alig látható sárga fény-
koszorú közepén határozott fehér ecsetvonás: a nirvána
előhirnöke. Noha szerepel rajtuk a kereszt, és a figurá-
ció se maradt el teljesen, ezek a képek az absztrakt kom-
pozició energiáját sugározzák: ’világitó szinek ragyognak’
rajta, mintha Kondor is megtalálta volna a ’a napútszinek
világitó fokozatát’, valahol az érzékiség, a szinek és a vo-
nalak túlvilági szimbiozisában. Nyilvánvalóan az volt a
szándéka, hogy szeizmográf modjára megörökitse az át-
élt történések iránti pszichológiai viszonyát.“925 Zajedno
smo se kod Gerlocija divili, uživali gledajući kako „fehár
szinek pompáznak, világitó szinek ragyognak“926 na vizio-
924 „/.../ Svetle se velike bele slike na suncem obasjanom
zidu. Jedinstvene, nije ih moguće uporediti ni sa čim u prostoriji, u
belom ih je slikao belom bojom...“
925 „U Doroća ulici 1972. godine je organizovana posled-
nji put samostalna izložba (sa Melokom i Pastorom); njegovi izlo-
ženi Isusi su se zahvaljujući igri sudbine pretvorili u testament.
Jedan Isus se izdiže sa crvenog tla, transcendentalna belina nje-
govog tela osvetljava prozračne nijanse braon i žute boje. Drugi,
poput ružičaste mreže, visi na razglavljenom krstu u beskrajno
plavoj praznini. Na sredini jedva vidljivog žutog oreola jasna linija
četkicom bele boje: vesnik nirvane. Mada se pojavljuje na njima
krst, a i figuracija ne izostaje u potpunosti, ove slike ipak zrače
energijom apstraktne kompozicije: ’sjaj boja koje svetle’ na njima,
kao da je Kondor otkrio ’stepen sjaja boja Sunčevog puta’, negde
u osetljivosti, u onostranoj simbiozi boja i linija. Očigledno je da
mu je namera bila da na način seizmografa ovekoveči svoj psiho-
loški odnos prema doživljenim momentima.“
926 „Bele boje sijaju, ali jači sjaj imaju boje koje svetle“.
narskim prizorima velikog samotnjaka. Čontvari je, takođe
posthumno, ušao u red najvećih na Svetskoj izložbi u Bri-
selu 1958.
Mislim da je Menjušu i Beli baš primeren citat Bele
Hamvaša: „Cedar se svojom nepristupačnom visinom uz-
diže iznad mene, u zastrašujućem spokojstvu kao Bog, i
kada bi se svijet otkinuo s njega, on bi i dalje ostao
stajati usamljen na vrhu Libanona.“
U 1990. godini, pomenute nagrade dovoljno su lepe
vesti da potisnu čemer zbilje.
No, još jedan događaj čini život smislenijim. Milovan
M. doneo je „pre vremena“ štampanu knjigu: Bela Duran-
ci, Stipan Kopilović 1877–1924 (NIO „Subotičke novine“,
Subotica 1991). Tako se danas, 26. decembra 1990, zatvo-
rio krug. Bajmočki berberski pomoćnik otisnuo se „gvoz-
denim putem“. Studirao na akademijama u Pešti, Minhe-
nu, Parizu i Rimu. Zatim, kao povratnik iz Prvog svetskog
rata, pokušavao sa prijateljima osnovati bačkotopolsku
umetničku koloniju. Potom se zagubio u groblju zaborava.
Sin je odživeo život da ništa o svome ocu nije znao, nikad
slike njegove video. Sada ću Karolju Kopiloviću u Budim-
pešti poslati knjigu o njegovom ocu. Maltene, dve de-
cenije trajalo je „slaganje kockica“. U tome je, valjda, čar
posla kojim se bavim, eto trideset godina.
Svetlana Mladenov, Sava Stepanov i ja zaputili smo
se u Peštu 12. febrara 1991. Cilj nam nam je da, uprkos
vladajućoj raspamećenosti, obezbedimo mađarske učes-
nike na Pančevačkom bijenalu skulpture! Lajoš Nemet
nas očekuje, obećao je pomoći!
U kabinetu na katedri za istoriju umetnosti dočekao
nas je „župskim rubinom“, vinjakom koji već decenijama
ima svoju „nezaobilaznu ulogu“ učesnika saradnje sa izu-
zetnim prijateljima u Mađarskoj. Sada Lajoš u tom znaku
iskazuje radovanje. On odmah predlaže da među učesni-
cima bude Tibor Čiki i još tri živa stvaraoca. Otišli smo za-
jedno u Ernszt Múzeum, na retrospektivu Ildiko Varnađ
(1944). Umetnica, vajarka više puta nagrađivana, raduje
se saradnji najiskrenije. Naravno da želi izlagati u Panče-
vu! Sve ostalo sređivaće ona i Lajoš. Narednog dana sre-
dio nam je Lajoš da Sava, slikar Sajko i ja pre otvaranja
411
možemo razgledati izložbu Endi Vorhola u Műcsarnoku.
Sa Lajošem Nemetom dogovorio sam dolazak u Peš-
tu. Zajedno ćemo putovati 25. februara 1991. u Miškolc.
Posle otvaranja izložbe slika, sa koleginicom Manom –
Magdolnom Šupkom (1914) – učestvovaćemo u Kondor
Béla emlékest.927
Vratili smo se u Jugoslaviju 13. februara uveče. Radu-
jem se, slutim da je to što nam se juče i danas događalo
zapravo najava nekih novih početaka! Stekao sam utisak
da je Lajoš Savu lepo prihvatio. Šteta što nemaju neki
zajednički jezik sporazumevanja, ovako moraju razgova-
rati preko mene!
Miškolc, 25. februar 1991.
Sa Ferikom Bangom (1947), grafičarom, dobitnikom
nagrade u Miškolcu 1979. godine, putujemo. Vozimo se
njegovim novim „četvorotaktnim trabantom“. Čini mi
se da je to senzacija u Mađarskoj. Usput nam ablendu-
ju, trube u znak pozdrava šoferi auta u mimohodu. Neki
i veselo mašu. Ferika mi objašnjava neke kvalitete novog
tipa „trabanta“. No, ja neupućen i dalje mislim da je „tra-
bant“ zapravo „PWC Jaguar“, koga zlonamerno nazivaju
„négykerekű szappan doboz“.928 Lepo nam je, sve se beli,
sneg stoji. Stižemo na vreme. Možda baš zahvaljujući
ovom i ovakvom „trabantu“. Svakako, zaslužan je pr-
venstveno Ferika!
Izložba je zaista impozantna! Naslovljena: Uomo uni-
versale, Kondor Béla emlékkiállitása, Miskolci Galéria,
1991. február 25. – március 17.
Program počinje u 17 časova. Potresan „susret“ sa
Belom Kondorom, već na ulazu, uvećana posmrtna mas-
ka poznatog lika, delo Mikloša Meloka. Tu su fotografije,
neke znam od pre. Nižu se ostvarenja, opet stojim pred
nezaboravnima: Darázskiraly iz 1963, Pléh Krisztus iz
1964, Késes angyal iz 1968, naravno, prepoznajem naš
usud u maestralno dočaranoj raspamećenosti ljudskog
mravinjaka, predskazanog 1964. godine.
927 Večeri u spomen na Belu Kondora.
928 „Kutija sapuna na četiri točka“.
 Učestvovali smo u Kondor Béla emlékest, prisećali
smo se, govorili o Kondoru. U programu su odštampana
imena učesnika: Magdolna Šupka, Jene Juhas, Lajoš Ne-
met, Laslo Megai, Elemer Vatai. (Moga imena nema u
programu, Lajoš zaboravio da javi u Miškolc blagovreme-
no.) Imre Kulčar govorio je stihove Bele Kondora.
Posle, prišao Đula Feledi, podsećali smo se na ražanj
svojedobno u dvorištu Alkotó ház,929 druženje sa Čoha-
njem, Kondorom i ostalima.
Bilo je mnogo prisutnih, druženje spontano, razgovo-
ri sadržajni. Sve u svemu, vredno pamćenja.
Nakon programa, večeraćemo u „Halásztanya“. Lajoš
zna gde je to, stići ćemo na vreme, ali prethodno hoće ne-
što da mi pokaže. Usput mi je objasnio da dvojica mladih
istoričara umetnosti nameravaju biti galeristi! Veoma su
vredni, uporni, pouzdani, povrh svega obrazovani i pisme-
ni, „rámenősek ha elhatározzák végigcsinálják“.930 Lajoš
ih hvali, smatra da su retki takvi – „érted, két rátermett fic-
kó, valódi galerista!“931 Sve u svemu, smatra da ih moram
upoznati. Nakon tako izdašne pripreme, bio sam spreman
i da bauljam po klizavom trotoraru, umesto da smo otišli
u restoran autom.
Na izvestan način, bliske su mi privatne galerije. Ba-
veći se Galerijom Franzer, kontaktiram sa više galerija u
Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, nedavno smo sa Savom
Stepanovim bili u galeriji koleginice Đenđi Eri u Budi-
mu. Znam kako izgledaju. Doduše, primetio sam „obrnut
smer“ – u galerijama gde je nivo umetničkog na nižem
stepenu, izgled prostora je „savremeniji“: sa više stakla,
svetla, raskošnih detalja i rekao bih nekako hladne čisto-
će. Imam svoj izraz za njih – „kinosan szép“ (mučno lepo).
Baš kao dominirajući sloj kupaca novobogataša. Bezlično,
bahato i luksuzno.
Prema ispoljenom oduševljenju Lajoša, stekao sam
utisak da ću videti skromniji enterijer, onako „galerijski“,
za početak ne baš zvučna imena na zidu...
929 Doma umetnosti.
930 „Uporni ako odluče da nešto urade“.
931 „Shvataš, dvojica sposobnih momaka, pravi galeristi!“
412
„Itt vagyunk!“,932 klikne Lajoš odjednom, galantnim
pokretom me upućujući da siđem. Stojim, gledam zabe-
zeknuto – ulaz u suteren. Krenem, šta ću. Spuštam se niz
par betonskih stepenica u podrum, uveren da je ovo
bila piljarnica, maltene „njušim“ miris povrća. Dva mla-
da čoveka nadasve vredno razmeštaju slike, nešto rade,
tužno mi je gledati kako se oni trude da „dočaraju“ ga-
lerijski štimung. Šokiran sam, svemu sam se mogao na-
dati, ali galeriji u piljarnici jok! No, momci su ljubazni,
predstavili se, ali ja baš nisam upamtio imena, slutim da
im smetamo, ometamo ih u radu. Rastom viši mi se čini
pristupačniji, smeši se maltene dečački naivan, raduje
se igri. Niži, nalik advokatu, deluje „fontoskodóan“,933
ali, nedvojbeno, nije opčinjen posetom, a mene baš ig-
noriše. On „zna šta hoće“, očigledno takvi mu ne trebaju!
Otišli smo brzo, potom dugo razgovarali o viđenom.
Divio sam se mladalačkom samopouzdanju. Zapode-
nuli smo temu: šta je to tajnovito u pojedincima koji se,
uprkos svemu, upuštaju u rizik bavljenja nekorisnim i
to zaista predano, zanosom... Dok sam zaćutao tražeći
reč, reče Lajoš: „Na, mond már ki – mint az igazi, autenti-
kus alkotó.“934 Da, zaključili smo, identičan zanos, pos-
većenost činjenju, ne bavljenje, nikako „profesija“, već
predanost bez ostatka. Jeste, činjenje u kašakovskom
tumačenju, svesno i odgovorno „u prvom licu jednine“.
„Vegyük a Bélát, maskép is tehette“, kaže Lajoš, „vagy
nem? Mégse... inkább vállalta!“935
Stigli smo pred „Halásztanya“. Lajoš obećao da će
me „redovno obaveštavati“ kako napreduje galerija mla-
dih kolega (Laslo Jurečko, Žolt Kišhonthi). Posle večere,
pred polazak, što često činim – potpišite se! Sa naglas-
kom „az utókornak...“,936 pružam „Étel hirlap“937 Lajošu.
932 „Stigli smo!“
933 „Pravi se važan“.
934 „Pa izgovori napokon – kao pravi, autentični stvaralac.“
935 „Branimo Belu, mogao je i drugačije da postupi, ili ne?
Ili... više je voleo da prihvati!“
936 „Budući naraštaji“.
937 „Časopis o hrani“.
Trgnuo se!!! Prvi put se to dešava u tri decenije? Bilo mi
je neprijatno, pogrešio sam brzopleto, nedvojbeno Lajoš
je pod dojmom – Kondor emlékest! Ipak, prisećali smo se
u sličnim prilikama, uostalom mi uvek govorimo i mi-
slimo o Kondoru!
Po užasnoj magli, oprezno, Ferika Banga vozio nas je
za Peštu. Trudili smo se da puno govorimo o svemu i sva-
čemu, pomažući Feriki da nadvlada monotoniju vožnje.
Spavao sam kod Lajoševih! Pre počinka Lajoš je mo-
rao nešto pospremati, dolaze u 08.00 majstori, kopaće
po zidovima u predsoblju. Ja sam dotle beležio minuli dan.
Ujutro ću metroom kod Pište Sajkoa, potom dolazimo
skupa kod Lajoša na fakultet, pre polaska kući.
26. februar 1991.
Bili smo! Lajoš je – iza knjiga – opet izvadio flašu
„župskog rubina“. No, vinjaka je samo na dnu! Sledeći
put treba doneti bocu ovamo, a ne kući.
Dogovorili smo put u Miškolc, 12. marta dolazim prvo
u Peštu. Sve za Pančevo je u redu. Kucnuli smo se. Razlaz,
uz „do viđenja“!
Nisam išao u Miškolc! „Građanska neposlušnost“!
Počele demonstracije u Beogradu 9. marta 1991. Haos
na ulicama Beograda. Uveče gledamo TV – tenkovi, kao
da je izbio građanski rat. Dok se tu čuje štropot guse-
nica čeličnih grdosija represije, istovremeno u Sarajevu
se bira jugoslovenski predstavnik za televizijski spektakl
„Pesma Evrope“. U Beogradu, masa juriša na „TV Bas-
tilju“, zahteva se objektivna televizija! Onamo, Bebi Dol
izabrana je pesmicom Brazil. Preskačući sa jednog na dru-
gi kanal, učestvujemo u ludilu naše zbilje. To je moć te-
levizije! „Ko peva zlo ne misli!“ – svi su ludi! Tenkovi „ga-
rantuju“ budućnost, kao kada smo svojedobno, sada već
davno, marširali u lepšu...! Osvanuo je naredni dan, javio
se telefonom Lajoš Nemet. Stigla je i pozivnica iz Miš-
kolca. No, on kaže: „Tudom hogy nem jössz! Rendben lesz,
mindenki megérti...“938 Uveče, počele su i demonstracije u
Studentskom gradu!
938 „Znam da nećeš doći! U redu je, svi će razumeti...“
413
Eto, 25. februara nisam bio u programu, ali sam bio u
Miškolcu. Sada, najavljen u programu za 12. mart preda-
vanjem „A két Béla“,939 neću biti prisutan u Miškolcu! Ne-
daleko Vukovara u Borovom selu, 2. maja 1991. okršaj hr-
vatskih redarstvenika i Srba! Sutradan čujemo – poginu-
lo dvanaest, ranjen dvadeset jedan redarstvenik. Druga
strana nije objavila gubitke. No, znamo da u somborskoj
bolnici ima ranjenika koji su dopremljeni „s one strane Du-
nava“. Na ivici smo građanskog rata, ako ovo što se već
sada događa nije rat!
16. maj 1991, četvrtak
Odlučili smo! Odmah ujutro otišao sam i uplatio „reno
4“. Kako bilo – biće!
Poslepodne pridružio sam se gostima iz Mađarske,
odosmo u Pančevo. Narednog dana, u petak 17. maja,
otvorena je izložba skulpture u Pančevu! Učestvuju vaja-
ri iz Mađarske: Tibor Čiki (1932–1989) predstavljen je ost-
varenjima, kao i skulptori Agneš Peter (1949) i Ildiko Var-
nađ, odnosno Janoš Šugar (1958). U katalogu je i tekst
Lajoša Nemeta.
U ovom sluđenom vremenu, Svetlana Mladenov i Sava
Stepenov, uprkos svemu, sproveli su što su naumili! Hteli
su da kolege iz Mađarske budu učesnici Pančevačkog bi-
jenala skulpture!
Dvadeset prvog maja javio se telefonom Lajoš, raspi-
tuje se kako je bilo u Pančevu. Uzgred, pita – da li se bo-
jimo? Smatra da je naša situacija sve više preteća, može
se „svašta“ dogoditi. U šali, obećava da će sa unucima
zajedno napisati „... egy valódi ’kigyós’ levelet hogy egy
kis emberi félelmet érezzél!“940 – aludirajući na to da se
ja, zapravo, najviše bojim pijavica i zmija. Uveče čujemo,
ubili Radživa Gandija! Paklena mašina stavljena je u ve-
nac sa cvećem, obezglavljen je eksplozijom! Poginulo
još četrnaest osoba pride. Nikom ništa. Indiru Gandi su
ubili 1984. godine. Sinu je pripala ista sudbina. Čini mi se
939 „Dvojica Bela“.
940 „... jedno pravo ’zmijsko’ pismo da bi osetio malo ljud-
skog straha!“
da su u prošlosti prepoznatljivosti na putevima civilizacije
zločini, sakaćenja, raspinjanja na krst, masovna ubistva,
konc-lageri i gulazi, gasne komore i „racije“. Mislim da će
to potrajati zanavek. Usud ljudski omeđen je, s kraja na
kraj, krvnicima i svecima. Samo, zločinci su uvek stvar-
ni, dok su sveci mahom lažni. Rasisti i nacionalisti, vernici
i nevernici, „njihovi“ protiv „nas“, odnosno „naši“ protiv
„njih“ – to je sudbina civilizacije.
„Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji
su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i
opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dosto-
janstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na og-
raničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu,
kratkovidu sebičnost.“
(Ivo Andrić, Znakovi pored puta)
Danas idem preuzeti naš „reno GTL 4“, juče (5. juna
1991) je stigao! Kažu: „Bio je to poslednji transport vo-
zom iz Slovenije!“ Imali smo sreće!
Stigli smo u Berlin vozom u 05.45. Jutro je! Četvrtak,
22. avgust 1991. godine. Napuštamo voz kojim smo do-
putovali, odlazimo na peron da bi „S banom“ nastavili
do Vanzea.
Nema „zida“, nema ponižavajućeg podzemnog pro-
laza, podozrivih i prezrivih pogleda nadmenih primiti-
vaca. Regrutovani ko zna iz kojih zabiti Istočne Nemačke,
oni su tu zato da u svakom putniku koji ide na „za-
pad“ vide zločinca ili bezvrednog crva, predodređenog
za šikaniranje! Ukinuta je kloaka civilizacije na razmeđi
grada i „grada“ u njemu zarobljenog. Pamtim Božić, kada
je identičan sneg vejao sa obe strane. Unutar železnič-
ke stanice na istočnoj strani Berlina – „lapavica“. Iz
voza posmatramo Berlinski zid, voz se zaustavlja, Lehr-
ter Bahnhof. Već smo sa one strane u Zapadnom Berlinu!
Peron čist i suv, kao da nema snega.
U petak, po divnom vremenu, na obali za stolom ka-
fane „Sanssouci“, s Bucom, sedimo pogleda uprtog „u
ništa“. Ustajem, odlazim da gledam ozloglašenu kuću,
odmah pored. S one strane ograde u parku je Villa Wann-
see, gde je 20. januara 1942. bilo dogovoreno „konačno
414
rešenje jevrejskog pitanja“! Posmatram građevinu okru-
ženu zelenilom, naivno se nadajući da ću dokučiti tajnu:
kako su mogla „normalna ljudska bića“ dogovarati „efika-
san metod“ sistematskog uništavanja dece, žena, ljudi,
mladih i starih, kao da su otpad, a ne ljudska stvore-
nja? Kako su uopšte takve spodobe mogle ličiti na lju-
de? Ko su oni koji su ih podržavali, a dive im se danas?
Svaki put tokom boravka u Berlinu, uvek mnogo toga
viđenog budu mi doživljaji dostojni pamćenja. Naime,
okruženje prepuno jedinstvenih i neponovljih spomeni-
ka čovekove uljuđenosti prepliće se sa posve suprotnom
baštinom ljudskog bezdušja!
Stalno srećem nešto za šta sam verovao da će večno
trajati, po dobru ili zlu svejedno. Isto to, potom, viđam
ovde degradirano do smešnog. Sve u svemu, oko mene
ovde je sve nadasve rečito! Naravno beležim!
Danas (25. 8.) je osunčano nedeljno prepodne, Bran-
denburškoj kapiji može se prići sa obe strane pa je u nje-
nom okruženju pravi pijačni štimung. Trgovina cveta sa
obe strane na improvizovanim štandovima; „roba“
je razmeštena i po asfaltu. Prodaje se zid! Izdrobljen
u manje i veće parčiće, ogolićen ili u pleksiglasu, upako-
van u staniol ili kutijice primerene draguljima, čak i sa
štampanim atestima, potpisima i pečatima koji „potvr-
đuju“ autentičnost suvenira. Cene se kreću od nekoliko
pa sve do par desetina maraka, ima i skupljih. Vrednuje
se veličina i svakako atraktivnost. Obazriviji posmatrač
zapaziće da su parčići „slučajno“ baš skladno kolorisa-
ni u prihvatljiv „apstraktni prizor“. Najvredniji je, naime,
zid na mestima gde su intervencije sprejevima i klasičnim
sredstvima bojenja oblikovale jedinstvene motive nepo-
novljive berlinske protestne umetnosti, odnosno simbiozu
jednoumlja/zida i nekontrolisane gestualnosti/grafita, be-
tonske sile i neuništivosti duha. Teško je poverovati da
je „galerija na zidu“ bila beskrajna industrijska traka, a i
parčića je već mnogo prodato. Od njih bi se mogao podi-
ći još duži zid od postojećeg. Množe se! Kao svojevre-
meno učesnici NOB-a u Jugoslaviji. Posle rata se masa
„boraca“ znatno uvećala. Veći hit od samog zida su
sovjetska odlikovanja, vojničke šubare i bluze, oficirske
kape i oznake. Sve nešto nova roba, kao da je prora- Subotica, 6. 9. 1991, petak
dio uvoz izazvan konjukturom.
Vratili smo se sinoć iz Berlina. Prepuni smo utisaka!
Omađijani „biznisom“, neuništivom ljudskom aktiv-
Danima ću morati sređivati beleške. Bilo nam je lepo.
nošću pre i posle Hristovog izgona trgovaca iz božjeg
Malo čemerne osenčenosti skupili smo u vozu, baš na na-
hrama, turisti i ne primećuju veličanstvenu graditelj-
šoj stanici.
sku baštinu!
Putovao je sa nama jedan Slavko. Odeven u crno. Pre-
Na prostranom trgu nekada istočnog dela grada, dva
minula mu je supruga nakon dužeg bolovanja, tamo. Do-
bradata dostojanstvenika. Vajar ih je zamislio u bronzi
lazi kući, ne znam da li za trajno. U Subotici, carinik mu
kao nerazdvojni par. Karl Marks sedi, a kraj njega usprav-
je otkrio nešto robe, možda samo proglasio robom. Sve
ljen Fridrih Engels, da se zna ko je „stariji“. Jedan je od
u svemu, odrapio mu je 1.700 dinara carine. Nedostaja-
retkih spomenika ove vrste oblikovan u ravni gledalaca.
lo mu je 500, dali smo mu, nepoznatom na zajam, radosni
Obično su visoko iznad mase, kako i dolikuje bogoljudima.
što pomažemo. (Naravno, čim je stigao u Beograd, predao
Pokazalo se ovo drugo ispravnim. Ovim starcima na do-
je dug poštanskom uputnicom, ni jedan dan nije kasnio!)
hvatu, šake su sprejem „okrvavljene“; postolje ozna-
Veče, oko 22 sata, telefon. Prvo muški glas (suprug
čeno: „WIR SIND SCHULDIG“ („Mi smo krivi“), bočno još
Bela), uz izvinjenje predaje slušalicu ženskom glasu – Kati-
jedan zapis: „WIR SCHAMEN UNS“ („Nas je stid“). Prvi je
ki (koja Katika, pitam)...
nedvosmisleno pripisan filosofima; drugi je već prime-
– Meghalt az apám!941 – kaže Katika.
ren i piscima, odnosno samozvanim sudijama.
– Ki halt meg?942
„Čak i one sklonosti koje bi u nekim okolnostima mo-
– Lajos!943
gle povoljno uticati pretvaraju se u demone kad su poti-
– Melyik Lajos?944
snute.“ (K. G. Jung)
– Németh Lajos – az apám, mondom!945
Ima zemalja u kojima spomenici stoje vekovima. U Voj-
Skamenio sam se, prožima me jeza, ne mogu verovati.
vodini, obarani su zdušno posle 1918, potom 1941, a za-
A „kis Kati“ govori mi: preminuo je 4. septembra, bolovao
tim 1944, odmah po oslobođenju zemlje.
je oko mesec dana (neka galopirajuća leukemija). Primio
Sada opet kidišu na spomen-objekte, ne tako davno
je moju razglednicu, pisanu iz Berlina!
podizane i slavljene kao monumenti, mahom herojima i
Još kada smo se poslednji put videli znao sam da će
žrtvama rata. Graditelji i rušitelji, isti onda i sada!
leto provesti na Balatonu. Bio je zdrav, kao i uvek, o bole-
Berlin Martina i Brigite Mačinski-Deninghof, podignut
sti nismo ni razgovarali. Nisam – prema tome – ni znao da
u 1987. godini, nabojem grčevite igre razdvajanja bio je
je prvo bolovao kod kuće, potom u bolnici (dok sam bio
prepoznat kao simbol podeljenog, ali nikako razdvoje-
u Berlinu).
nog grada. Danas, ista ta skladna kompozicija dinamičnih
Jednostavno, sve mi je neshvatljivo, iznenađujuće, po-
formi koje se presijavaju na suncu, možda zrači opti-
ražavajuće. Posle, dok smo Kaća i ja razgovarali, prise-
mizmom zajedništva; koliko sutra, nekom će se priviđati
tismo se! Toga dana sedeli smo u Berlinu, prepodne, po-
zmije kako dave nekog novog Laokoona podozrivog prema
„trojanskom konju“ neizvesne budućnosti. No, spome-
nik kao estetska vrednost kreativnog traga ovog doba 941 Umro mi je otac!
već je svojina memorije onih koji na početku skulpturu 942 Ko je umro?
„nisu razumeli“, a sada je tumače i vole na bezbroj uvek 943 Lajoš!
„ispravnih“ načina. 944 Koji Lajoš?
945 Lajoš Nemet – moj otac, kažem ti!

415
sle razgledanja jedne izložbe. Taman odlučim da napišem
još jednu razglednicu Lajošu iz Berlina.
Kaća kaže: „Nemoj! Sutra putujemo kući, može se
desiti da pođeš u Peštu i pre stigneš kod Lajoša nego ra-
zglednica...“
Otišao sam u Budimpeštu 19. septembra 1991. Četvr-
tak – lep sunčan jesenji dan. Stigao sam u 9.00 u stan Ne-
metovih.
„Nagy Kati“ mi priča: na godišnjem odmoru učinilo
im se da se inficirao szúnyog csipés.946 Tako je stigao i
u bolnicu. Ubrzo potom, Katiki je rečeno da se spremi
za najgore (leukemija). Lajoš je dugo bio u uverenju da je u
bolnici „zbog noge“. Bili su kod njega u utorak (3. septem-
bra), predali mu razglednicu iz Berlina, pričali o situaciji
u Jugoslaviji. Kada su odlazili, uzeo je novine da pre
spavanja pogleda sportske vesti.
U sredu, odmah ujutro, razgovarali su telefonom...
Preminuo je u 11.15... Setih se! Baš onda kada je Kaća re-
kla: „Nemoj!“, misleći da ću pre stići do Lajoša nego po-
štanska pošiljka. Uzgred, dok slušam udovicu Katiku,
prolazi me neka jeza, setih se kako se Lajoš u Miškolcu
lecnuo, kod potpisivanja u restoranu, na pomen smrti.
Otišao sam, potom, u Farkasréti temető. Želim biti
sam. Šetao i tražio grobove. Tu su sahranjeni: Ferenc Raj-
hl, arhitekta, Bela Kondor, Pišta Šoljmar... Slučajno, nai-
šao sam i na grob Tibora Bakonjija, kolege iz Segedina!
Sahrana je u 15 časova. Govori su mi išli na živce,
pamtiću samo reči tople, ljudske, koje je izgovorio kole-
ga Peter Kovač. Lajoš je pokopan nedaleko, malo smo
hodali, ispod jednog stabla u raku. Tri devojke i jedan
mladić pevali su duhovne pesme. Glasovi, jesenji kolorit
i sunčani zraci kao buket ispraćaja... Bacio sam grumen
zemlje, pokoj mu duši!
Nema više: „Melyik Béla? Kettő van és egy Lajos!“947
– Kondor već odavno ništa ne pita, više ni Lajoš neće
profesorski mudrovati i u bezbroju prilika biti od ne-
procenjive pomoći. Zatvorio se krug definitivno! „Troji-
946 Ujed komarca.
947 „Koji Bela? Ima ih dvojica i jedan Lajoš!“
416
ca“ – koji su posve slučajno, da li „slučajnim“ susretom
(?), zapravo, odredili moj put 1962. godine – sada su
„krugom“ zatvorili u nezaborav skoro tri decenije ne-
čega neponovljivog u čemu sam od sada ostao sam!
Razgovarao sam, duže, sa „kiš Katikom“ – Lajoševom
ćerkom – Peterom Kovačem, Đerđem Šimegijem, potom
sa Ferikom Bangom i Katikom T. Nađ, naravno o Lajošu i
poslednjoj zajedničkoj večeri sa njim u Miškolcu.
Vozio sam se kući po divnom vremenu, razmišljao. Ko
zna kako će se stvari dalje razvijati, kada ću opet u Pe-
štu? Više ni ovde ništa neće biti kao pre!
Budimpešta, 3. decembra 1991, utorak, jutro
Vozimo prema graničnom prelazu Kelebija–Tom-
pa. Začudo, put čist. Pre par dana, kolona teških kamiona
protezala se do prvih kuća prema gradu, znači oko deset
kilometara. Ako je ikad važilo: „drevni putevi od Carigra-
da do Beča prolazili su Bačkom“ – sada se vidi u zapre-
pašćujućoj monumentalnosti. Prešli smo granicu. Sada
je sa one strane kolona duža od deset kilometara, voze
„prema dole“.
Milovan M. i ja odlučimo stati u Kečkemetu. Spazi-
li smo plakat izložbe Jožefa Beneša. Rodio se u Bajmoku
1930. godine, znamo se odavno. Sticajem prilika, moj dru-
gi tekst, januara 1961. godine, bio je prikaz njegove prve
samostalne izložbe u subotičkoj Gradskoj izložbenoj sali.
Naslovio sam ga „Raspadanje“.
Potresen trajno prizorom leša u ravnici, još dok je bio
dečak u Bajmoku, razradio je taj motiv najupečatljivijim
na izložbi. Deformisanom lešinom u razgaženom blatu
obale, oko koje se širio plavičasti oreol teškog mirisa tru-
ljenja, meditirao je o prolaznosti života – na samom po-
četku slikarske karijere. Pozvonili smo u nevreme, kada
komotniji kustosi muzeja tek kreću na posao. Pokušali
smo reda radi. Primljeni smo od ljubaznih domaćina, do-
bili i jutarnju kafu, te u praznoj galeriji, ni od kog ometani,
razgledali izložbu. Dosledan sebi, ali i u sazvučju s vreme-
nom, bio je to dobro nam znani Beneš, jedinstven; me-
tafore njemu svojstvene sa autentičnim panonskim na-
bojem; leševi i ravnica; osoben i pročišćen izraz.
 Panonski Vavilon iz 1985. u sitoštampi, toranj naslaga-
nih jastuka u sivilu nepregledne ravnice; fetusi zašivenih
očnih kapaka i „ušnirani“ u vlastitu kožu; nedogledi ispu-
cale zemlje sa jednim ili više opruženih lešina; deformisa-
na ljudska spodoba na obali sama; sve belo i svetlo sivo,
pomreženo znamenjem suše, popucalom korom bezna-
đa. Bespomoćan i usamljen čovek! Na obali (1990) jedan
sam; Sećanje na rat, pustolina ispunjena horizontalno po-
slaganim ljudskim znakovljem.
„Davljenici u crnici“, reče Milovan. Doduše,nigde crni-
ce niti oranice, samo bljeskanje naizmenično poslaga-
nih belih i sivkastih znakova na ogromnoj površini siv-
kasti krateri i u njima šematski naznačene figure u pre-
poznatljivostima očajanja – one su bele; potom u belim
otvorima sive figure... Tri decenije posle, Joška dosledan
sebi, jezgrovit u poruci autentičnog likovnog iskaza, sa-
vremen, iskren i ubedljiv.
Nastavljamo put prema Pešti... U Galeriji, gde smo
se povodom rođendana (4. decembar) prisećali nedavno
preminulog kolege i prijatelja Lajoša Nemeta, upozoreni
smo na jednu izložbu: savremena umetnost iz zbirki Nem-
zeti galerije i Ludvig Muzeuma u Budimpešti.
Ludwig Múzeum!?
Koleginica Katalin T. Nađ, umesto da objašnjava,
poklonila mi je knjigu, raskošno opremljenu: Kortárs
képzőművészet/Zeitgenössische Kunst.948 Zapravo, to je
katalog ove prezentacije u Budavári palota.949 Sve što
treba doznaću o Ludvig fondaciji.
U jednom odeljku izložbe, isprečio se pred nama Pre-
suditelj (Itélkező) ili, kako smo ga radije zvali, Anđeo s no-
žem (Késes angyal). Ova ogromna slika anđela sa nožem
u zubima, nastala je u godini napetosti i društveno-po-
litičke krize, „studentskog pokreta iz 1968. i slamanja
tog najvećeg posleratnog entuzijazma mladog sveta“
(Lazar Trifunović)... „Anđeo-presuditelj“ je kondorovski
pandan Belom anđelu iz manastira Mileševe, živopisanom
oko 1228, naslikan 740 godina posle velikog uzora, mož-
948 Savremena likovna umetnost.
949 Budimskoj tvrđavi.
417
da kao odgovor na pitanje: „Šta ako se, jednom, Mileševski
anđeo razljuti?!“ ...platno isijava kolorit čudesne rečitosti
u prepoznatljivoj i neponovljivoj poetici Kondorovoj, sup-
tilnim nijansama koje kao da se nadmeću sa fakturom
vekovima odtrajalih fresaka. Ljubičasta – što poput vla-
ge nadire iz podloge i slutnjom zla natapa sklad nastao
iz kolopleta belog crteža, žutih akcenata i sveprožima-
jućeg nebeskog plavetnila – opasnija je od noža u zubi-
ma! Slika kao da vri prema crvenom kliktaju strasti, koji
silovitim zamahom preti da zaokruži i žigoše anđela kao
metu. Slikar je živeo teskobno doba bez iluzija o budućno-
sti, istrajavajući smerno, poput – najčešće – bezimenih ži-
vopisaca davno prošlih, uvek po čoveka nepovoljnih
vremena. Svojedobno je mudri starac likovne umetnosti,
Lajoš Filep, ustvrdio da je sudbina Kondora nemilosrdno
zakinula: „Pominjalo bi se ’Kondorovo doba’ kao Pikasovo,
da je živeo i stvarao tamo!“ Kao da je to tamo u Pari-
zu slutio i Alber Kami, kada mu je 1959. obećao napisati
predgovor za izložbu.
Presuditelj, sada ovde na zidu, pokreće sećanja. Levo
od njega visi Matador i Naga žena Pabla Pikasa. Nastala je
1970, baš u godini Kondorove retrospektive. Bili smo sve-
doci, 18. marta, susreta Kondora i Filepa na izložbi. Tom
prilikom oduševljeno naglašavajući: „Borzasztó fickó ez a
Béla...“, Lajoš Filep se prisećao i školovanja u Velikom Beč-
kereku, hvaleći svog profesora Antala Štrajtmana. Iza Kon-
dorovog anđela je druga Pikasova slika, Musketar s mačem
iz 1972. Treća Pikasova slika, Musketar, signirana je: „28.
3. 67“. Tada, marta 1967, u Beču su izlagali skupa Kondor,
Tibor Vilt i Ištvan Gador. Uz Presuditelja, na zidu je Kon-
dorova maska, 1973. u poliesteru, delo Mikloša Melo-
ka, vajara i prijatelja... (Posmatrali smo masku u Miškolcu,
25. februara; koliko znam, posle Lajoša Nemeta nije ostala
maska!) Ostavili smo Kondorovog anđela u društvu Pika-
sa. Uz njih, živ, Tibor Černuš slikom iz 1967. kazuje sta-
ru biblijsku priču Josipov san – u savremenom okruženju.
Pri izlazu, ostaće nam dugo u pamćenju Dvojni kor-
pus Zoltana Ermezeija (1955–1991). Šta je hteo reći, mo-
delirajući dve figure raspete na isti, jedan krst? Prošle,
1990. godine.
 Šta na kraju 1991. reći, a da je vredno pamćenja? Je-
dan „naš“ iz predsedništva, koji je spreman sve osim
sebe žrtvovati u ime „lepše...“, posle glupog granatira-
nja Dubrovnika, za buduća pokoljenja ostavio je „biser
mudrosti“: „Mi ćemo posle izgraditi stariji i lepši Dubrov-
nik...!“
Nasmejani predsednik Izvršnog veća države koja se
raspada – Ante Marković – 20. decembra u 15 časova pod-
neo je ostavku. Bio je ličnost kojoj se verovalo. Morao
je otići! No, nije samo kod nas, čujem da je na Badnji
dan podneo ostavku i Gorbačov! Od 1985. bio je ključna
figura velikih promena. Pripadao je našoj generaciji ro-
đenih 1931. u doba depresije, besplatnih kuhinja, gladi i
nezaposlenosti, konc-lagera i gulaga, Drugog svetskog, a
potom i „hladnog rata“. Sada opet svugde nanovo cve-
taju otrovni nacionalizmi, odnosno fanatizmi sa bezbroj-
nim nagonima i zverskom ostrvljenošću.
Prvih dana januara 1992. nadasve razborit tekst vr-
hunskog intelektualca! To je onaj mladi pisac čiju mi je
knjigu poklonio Lajoš Nemet 20. novembra 1978. Želeo
mi je tada usmeriti pažnju. Sada je njemu „Borba“
ustupila neuobičajeno mnogo prostora. Radi se o Đerđu
Konradu. U prevodu Arpada Vicka, objavljeno je nada-
sve razložno promišljanje: „Voleti prolaznika sa suprot-
ne strane ulice“ („Borba“, 4–5. januar). Čitam i lakše mi
je! Prvenstveno zato jer govori čovek imun od „mu-
drovanja“ bilo kojeg usmerenja. Imam utisak da bi sa
njim, gustirajući crno vino, mogli ploviti pučinom pri-
željkivanog spokoja, primerenog samo žiteljima sveta
koji su odavno nadrasli sve ograde i zidove.
„Obnavljanjem plemenskog nacionalizma intelektual-
ci su dali ubistveno oružje u ruke nezrelih ljudi...“, kaže on.
U pravu je! Međutim, pitam se kako je velik broj mo-
jih prijatelja, koliko juče, „bio normalan“, a sada su po-
čeli da se busaju u patriotske grudi, krsteći se „i desnom
i levom“?
Možda zato što sam ja rođen u mešovitom braku, na-
dasve mi je drag citat: „Na pitanje: ko sam, teže je odgo-
voriti nego na pitanje: gde sam. Teritorijalni suverenitet
nije ništa manje humani princip od nacionalnog suve-
418
reniteta. Moguće je zamisliti da je neko u prvom redu Za-
grepčanin, i da je tek sekundarno Hrvat, ili Srbin.“
Nažalost, bojim se da će nastupajuća „demokratija“,
na komunističkim šablonima odnegovanih lidera, prefe-
rirati umesto društveno-političke podobnosti – nacional-
nu! Neće članovi KP biti podobni kao u jednoumlju, već
će svaka strana „višestranački“ licitirati „svoje gore list“.
Tako će se „humani princip teritorijalnog suvereniteta“
odložiti u „nikad“ – naročito u slučaju Jugoslovena, Voj-
vođana, Subotičana ili antipolitičkih intelektualaca.
Đerđ Konrad, pored ostalog, kaže: „/.../ setićemo se
najpre estetskog respekta višeslojne nejednakosti, kom-
pleksnog singulariteta, individue i umetničkog dela, gra-
da koji izgrađuje samoga sebe, nedoglednih i raskošnih
skupova samostalnih delova.“
Čitam i „dovikujem“ moje misli lično nepoznatom
Konradu, „na suprotnoj strani ulice“! Zašto da ne, kad
on sam piše: „Naša svest je u stanju da za tren oka pre-
leti na drugu stranu planete. /.../ Na razmeđi dva mile-
nijuma – ako ni sa čim drugim, ali sa svojim strahovima
– svi smo mondijalisti.“
Setih se: na današnji dan 4. januara 1960. poginuo je
Alber Kami, pisac Kuge i Mita o Sizifu. To me vraća u stvar-
nost – sve je zaludno!
Da, u nama ovde sve je više strahova! No, uprkos sve-
mu, živimo. Promocija moje knjige Duga nad akade-
mijom (Pančevo, 1991) održava se u subotičkoj Gradskoj
biblioteci 21. januara 1992, u istoj prostoriji gde sam ja-
nuara 1945. kao đak „postao Subotičanin“, po knjizi gle-
dano – baveći se Suboticom to sam i ostao! Nažalost,
ovde će danas govoriti samo Svetlana Mladenov i Sava
Stepanov. Zbog bolesti grla, ja sam bez glasa. Moje izvi-
njenje publici pročitao je kolega i prijatelj Slavko Mat-
ković, predstavnik biblioteke. Govorilo se o Dugi nad
akademijom, ali i o Umetničkim kolonijama, odnosno
monografiji Stipan Kopilović. (Dvadeset osmog januara
1992. žiri će dodeliti likovnu nagradu „Forum“ ’91. meni
za: „Kolonije“, „Kopilovića“ i „Dugu“.) Meni je, ovom pri-
likom, dopala uloga – da ćutim! Posle, okupljeni smo oko
stola, pogačice, sokovi, pića... Prilaze mi, pitaju ili čestita-
ju, odgovaram jedva čujno, šapatom!
– Duranci! – obraća mi se Sava S. (oslovljava me prezi-
menom kada saopštava nešto „važno“).
– ??? – posmatram ga upitno.
– Osluškuj! – kaže. – Svi šapuću!
Zaista! Kako reči ili određeno stanje mogu sugestiv-
no usmeriti ponašanje skupine, koja – verovatno u tom
trenutku – diše zajedništvom istomišljenika.
14. 4. 1992, utorak
Otvaranje izložbe Bele Kondora!
Koleginica Katalin T. Nađ zamolila me da otvorim
izložbu u Nađkanjiži! Stigla je pozivnica: „A nagyka-
nizsai Hevesi Sándor Művelődési Központ meghivja
Kondor Béla kiállitásának megnyitására 1992. április 14-
én (kedden) 18 órára.“950
Pošao sam ujutro u 5.00. Voziću putem koji dobro
znam. Od kako imamo auto, često sam išao do Baje, Pe-
čuja, Kapošvara, odlazili smo učestalo do Balatona...
No, sada ću, umesto da nastavim prema Kesthelju,
skrenuti levo i voziti pravo u Nađkanjižu! Tako je bilo sve
dok na putu za Kanjižu nisam sustigao nepreglednu ko-
lonu vojnih vozila i opreme, kretala se – pretpostavljam
– prema granici. Preticanje je nadasve riskantno zbog
vozila iz suprotnog pravca. Kolona se nije kretala brzo,
uostalom ni ja baš ne žurim. Granicu sam lako prešao,
niko lud ne putuje ujutro pre zore! Našao sam se u koloni,
ispred mene kamion, a u njemu očevidno mladi vojnici,
dobro su raspoloženi. S vremena na vreme mi mahnu,
nasmeše se... Dohvatim kutiju cigareta, kao ponudim i
njih, vide oni kroz šoferšajbnu, gestom se zahvaljuju i
vade svoje kutije. Pripaljujem ja, pripaljuju oni! Smeje-
mo se, povlačimo dimove... Pušimo „zajedno“. Uopšte
mi se ne žuri. Jedan s kraja ljubazno izviruje pored cerade
i rukom mi daje znak da mogu preticati, uzvraćam zna-
kom da neću. Dobro mi je u koloni! To ih, vidim, veseli.
Putujemo u istom pravcu, maltene skupa, kao vozom.
950 „Obrazovni centar ’Šandor Heveši’ u Nađkanjiži pozi-
va na otvaranje izložbe Bele Kondora 14. aprila (utorak) 1992.
godine sa početkom u 18 časova.“
419
Baš taj isti pravac počinje da mi podstiče zapitanost
i pokreće „vremeplov“. Zašto voze vojsku prema grani-
ci? Pamtim ovakve kolone. One su za mene uvek sino-
nim rata! Odgledali smo, cupkajući u snegu, nepregled-
nu „čeličnu reku“ grdosija „T-34“. Sledi ih kamion sa
buradima goriva, vozilo puno ušorenih vojnika, sede kao
lutke. Opet tenk ili samohotka sa topom, potom čudni
kamioni prekriveni ceradama („kaćuše“; mađarski voj-
nici su ovo tajno, nadasve ubitačno oružje zvali „Sztálin
orgona“951 – zapravo je lansirna rampa koja je izbacivala
veći broj projektila; veterani sa strahopoštovanjem go-
vore o njoj), pa kamion, opet tenk i tako u nedogled. Za-
strašujući štropot „gusenica“, praćen zaglušnom bukom
moćnih motora, čuo se i naredne noći. Bili su to naj-
bolji tenkovi toga doba. Znali smo još američke „šerma-
ne“, ali im nigde nismo bili usput. Savršenog nemačkog
„tigra“ imao sam prilike razgledati, kasnije, razbijenog
u Batini na obali Dunava.
Govorilo se da kolona koju posmatramo zadivljeno-
užasnuti, zastrašujućom i svemoćnom, smrtonosnom
ratnom mašinerijom, „ide prema Budimpešti“, tada,
krajem oktobra, početkom novembra 1944. godine.
Sada, nevoljno slutim, valjda idu prema nama. Da li
ludilo u našim prostorima deluje kao pretnja okruženju?
Odjednom, kamion sa vojnicima ode desno, preda
mnom se otvorio čist put, kolona je skrenula, ide ko zna
kud. Ostao sam opet sam! Podseti me to na zagonet-
nu činjenicu. Koliko god da je ponižavajuća bezličnost
vojnika – svedenog u „brojno stanje“ – takav kolektivi-
tet znači spokoj, odnosno sigurnost bezbednog okrilja,
jer neko misli umesto tebe. Isto tako, uniforma u kri-
znim situacijama bude personifikacija zla, jedinka u
njoj lako postaje žrtva. Obnevidela, razjarena gomila
na njoj iskaljuje bes!
Setih se učestalih razgovora na tu temu. „Olyan mint
az ’ólom katona’, a gyerek tologatja ide oda!“,952 znao
951 „Staljinove orgulje“.
952 „Takav je kao ’olovni vojnik’, možeš da radiš sa njim
šta želiš!“
je reći Bela Kondor, podstaknut na promišljanje „okto-
barskih dana 1956“, tačnije, sudbonosno donošenje od-
luke.
Odjednom ustaljeni red, disciplina, hijerarhija, duž-
nost graničara nestaje, do malopre kolektiv bezlične si-
gurnosti, raspada se. Vojnik je opet ličnost, usamljena,
ugrožena, uniformom žigosana, nema pojma šta se deša-
va. „Ülünk páran... ijesztő csendben... a szél csapkodja
az ajtót az őrtorony tetején – néha; akkor felláltam és
elindultam... lesz ami lesz...“953 „A szél csapkodja az aj-
tót!“ Samo par reči, a mnoštvo zaključaka o mogućem i
nemogućem u isti mah. Kakvog li značenja?! Slojevito, ali
i zastrašujuće. Odnosi se na državnu granicu! Kako može
tamo vetar da lupa vratima, nekontrolisano? Jedinstven
je to znak nesagledivog rasula u trenu! Tako se raspala
Jugoslavija aprila 1941. Znamo šta je bilo potom. Strah,
bezvlašće, ludilo – dok vetar lupa vratima na karauli jer
tamo nikog nema?!
Kada pomislim na Kondorovo „vojevanje“ na granici,
odnosno prvi doživljaj opšteg rasula i teskobu koja
zatim traje, padne mi na pamet „olovni vojnik“, naravno
onaj iz bajke, Andersenov.
No, već sam stigao! Ivan Horanji je ljubazan domaćin.
Sve je u najboljem redu. Centar je lep, izložba je u pri-
merenom ambijentu, Katika T. Nađ je uradila posao za
svaku pohvalu. Uostalom, to sam očekivao, imala je
prilike da oblikujući veliku izložbu – kroz eksponate –
uđe Kondoru „u dušu“. Iščitava se to u kratkom, gusto
„otkanom“ predgovoru: „/.../ Kondor szemérmes, rejtőz-
ködő alkat. Személyes érzéseit, félelmeit, szorongásait
mitologiai - bibliai - történelmi alakok történeteibe, gon-
dolataiba tárgyiasitja, hogy önmaga ne váljon mésok elött
kiszolgáltatottá. ’Egy - egy percben az ember teste kifor-
dul és ami legbévül volt , kivülre kerül védtelenül.’ – só-
953 „Nekoliko nas sedi... zastrašujuća tišina... vetar lupa
vrata na krovu kule-stražarnice – ponekad; onda sam ustao i kre-
nuo... biće šta bude...“
420
hajt fel fájdalmasan egyik versében.“954
Izložbu smo otvorili, publike baš nije bilo! Doduše, ni-
sam ni očekivao masovnu posetu. Sada su već druga vre-
mena došla. Treba da prođu godine dok neka nova publi-
ka uzraste do slikarove poruke, odnosno pouke o čoveku
i njegovom usudu – danas!
No, tim sadržajniji su bili razgovori potom. Napokon,
skrasili smo se u prijatnom stanu „mozisa“ (mislim da je
on upravnik bioskopa). Zaista, razgovor je tekao u pra-
vom „kondorovskom štimungu“, samo nam je on nedos-
tajao – lično.
Vratio mi se iz zaumlja Olovni vojnik, kao misaoni na-
boj, bajka primerena sadržajnoj sedeljci, preplitanju
stanja, ali i sećanja, granice na kojoj je Kondor vojnik, od-
nosno „one strane“ odakle sam ja danas došao. Zapravo,
Andersen kaže: „/.../ Az egyik kisfiú most, se szó, se be-
széd, fölkapta az ólomkatonát, és behajitotta a kály-
hába. Senki sem tudta, hogy miért tette. Biztosan a
tubákosszelencében lakó ördögfiók műve volt ez is.“955
U pitanju koje lebdi – zašto?! – Andersen je video
„burmuticu“ u kojoj neki „đavolčić“ prebiva. Ja sam slu-
tio Pandorinu kutiju, kojoj u nas odgovara naziv „bal-
kanska krčma“. Ipak, rekao sam ono što i Kondor: „/.../ a
gyerek tologatja ide oda“,956 iako, tvrdim, uvek je mislio na
ono drugo – „a forradalom fejveszettsége“! Jer, „bezgla-
vost“ opasnu po život on pamti u vezi sa „događajima
1956“, a ja znam raspad Jugoslavije u desetodnevnom
haosu 1941. Nažalost, sada opet slutim tu sluđenost iako
nije u pitanju revolucija.
954 „/.../ Kondor je moralna, zatvorena osoba. Lična ose-
ćanja, svoje strahove i anksioznost otelovljuje u događajima i mi-
slima mitskih – biblijskih – istorijskih ličnosti, kako on sam ne bio
postao pred drugima ranjiv. ’Na trenutak ljudsko telo se izvrne iz
sebe, pa ono što je bilo skriveno duboko unutra izađe na videlo,
onako ranjivo i nebranjivo’ – kaže uz uzdah tuge u jednoj pesmi.“
955 „/.../Jedan je dečak, bez mnogo premišljanja, zgrabio
olovnog vojnika i bacio ga u peć. Niko nije znao zašto je to uradio.
Sigurno je i ovo bilo delo đavolčića koji živi u burmutici.“
956 „/.../ dete ga gurka tamo-vamo“.
 „Az ólomkatona ott állt a tűz vörös fényében, és
kibirhatatlan forróságot érzett... kiszedte a kályhából a
hamut, egy kis ólomszivet talált benne – ennyi maradt a
katonából.“957
Možda je baš to „olovno srce“ prava umetnost, koju
smo doživljavali danas, jer se topilo u vatri zajedničke
nam sudbine, kojom – rekao bih – vlada raspamećenost.
Spavali smo u sobi skupa: Ištvan Sajko, slikar, Andraš
Hadik, zaštitar spomenika kulture, i ja. U drugoj su Kati-
ka i njen suprug. On je beba koja je plakala u susednoj
sobi kada smo bili gosti u stanu kolege i prijatelja,
generalnog sekretara MKISZ (Magyar Képzőművészek és
Iparművészek Szövetsége958), Karolja. Bilo je to 20. aprila
1965. u jednom od dana kada smo u Ernszt Múzeumu bili
otvorili Izložbu jugoslovenske grafike. Tada sam razgova-
rao sa Đerđem Lukačem, Lajošem Kašakom i Kalmanom
Čohanjem. Mnogo toga mi se prepliće u mislima. Pre dva-
deset i sedam godina u Pešti sam, napokon, doživeo sli-
ku Darázskirály, a sada tek, na izložbi u Nađkanjiži, kao
da sam permanentno čuo preteći šum osinjaka. Bila je
to potvrda vizionarske teskobe Bele Kondora, neponov-
ljivog „živopisca“, koji je video ono što mi tek naslućuje-
mo sada!
15. 4. 1992, sreda
Vraćao sam se po velikoj vrućini. Na graničnom prela-
zu Tompa neopisiva gužva. Produžio sam do Segedina da
probam na Reske–Horgoš. Čekao sam pet sati u redu.
Zabavljao se sređivanjem utisaka iz Nađkanjiže, govo-
rio u diktafon. Ispred mene, odnosno iza mene u ko-
loni besa i očajanja, ljudi su – poput osa – spremni da
kidišu, ali niko ne zna koga bi trebalo ubiti zbog svega
što nam se dešava! Svojedobno, „na današnji dan“ 1912,
potonuo je „Titanik“. Da li danas, osam decenija potom,
možda tonemo mi?
957 „Olovni vojnik je stajao u crvenoj svetlosti vatre, ose-
ćao je vrelinu... izvadio je pepeo iz peći, u njemu je našao jedno
olovno srce – to je bilo sve što je ostalo od vojnika.“
958 Savez likovnih umetnika i umetnika primenjene umet-
nosti Mađarske.
421
27. 4. 1992, ponedeljak
Danas, Savezna skupština (nepostojeće Jugoslavije)
u prisustvu svih koji su davno izgubili mandat, progla-
šava Ustav „Jugoslavije“ (koju čine Srbija i Crna Gora).
U 14 sati, konačno, „zajahaće konji jahače“ pred zgra-
dom Narodne skupštine. Narod se odavno šalio sa moć-
nim kompozicijama (Igrali se konji vrani) vajara Tome Ro-
sandića pred ulazom. Ko je mogao pomisliti da će se, jed-
nom, obistiniti.
Na drugom TV dnevniku uveče gledamo: svečana sed-
nica proglašenja Ustava; peva se „Hej Sloveni...“ i spušta
zastava – trobojka sa zvezdom petokrakom. Podiže se pla-
vo-belo-crvena bez zvezde!
Koliko je Jugoslovena poginulo verujući u prvu?!
Verovatno svi u Skupštini prisutni klanjali su se „peto-
kraki“, a sada zdušno kliču zastavi bez nje. Zar je moguće
da su decenijama vladali prevrtljivci? Ne verujem!
1. 5. 1992, petak
Lep dan, vetrovit, ali sunčan! Pamtim onaj 1986, tada
je bio četvrtak. Tada su na Paliću pekli volove na ražnju!
Još ne shvatajući posledice černobiljske havarije, išla je
šala: „Meso vola sigurno nije ozračeno! Salata možda je-
ste. Zato bolje ono prvo jer je zeleniš opasan po zdravlje!“
Pre, jeo sam volovsko meso s ražnja 10. oktobra 1945.
Pekao se vo u čast godišnjice oslobođenja Subotice, delio
se besplatno! Znam da su se volovi vrteli na ražnju u pre-
dizbornim kampanjama političkih partija pre rata.
Sve u svemu, „vo na ražnju“ – izgleda – ima slojevito
značenje. Kao simbol! Doduše, čuveni Jung u tom kontek-
stu pominje samo bika, počev od onog egipatskog Apisa,
ali vola ne. Isto tako, jagnje predstavlja svojevrsno zna-
menje; ovca se pominje samo u smislu hrišćanskog „sta-
da“ – vernika pod prismotrom i zaštitom dobrog pastira.
Posle temeljno odvaganih značenja, izgleda ovako:
jagnje – žrtveno; vo – znamenje podaničkog blagostanja;
ovca – metafora rituala („ide k’o ovca na klanje“).
Prvi maj nam je, ove godine, prošao bez volova na ra-
žnju! Prekinuta je tradicija. Izmenilo se mnogo toga, Pa-
lić ne deluje gospodstveno. Ledinu su osvojili ražnjevi sa
ovcama i šatori gde se čereči i jede „ovnujsko pečenje
– šes’ ’iljada kilo!“
Drevna, silovita životinja agrarnih prostranstava,
ukrašena rogovima moći, potom je – štrojenjem – preu-
smerena u dobroćudnu, snažnu tegleću marvu; izgubila je
zatim ulogu ustupajući prvenstvo traktorima i kamionima.
Izgubila je sada i značenje turističke atrakcije! Očevidno,
neko nije imao obraza da obelodani kalkulaciju prvomaj-
skog obroka po glavi izletnika. Cena volova je enormno
visoka! Bilo je zato u izdašnim količinama hamburgera –
mlevene iluzije da mi, zapravo, posred hleba grizemo ne-
kadašnju, prostu i prirodnu, pljeskavicu.
Izletnika je na Paliću bilo znatno manje nego ranijih
godina; nije bilo ovoga puta ni dirigenata podaničkog
slavlja. Volovi za to ne snose krivicu!
22. 5. 1992, petak
Uobičajeni dan otvaranja izložbi u Kamernoj galeriji
redakcije „7 nap“. Danas u 12 sati – izložba Slavka Mat-
kovića. „Selotejp tekstovi“ – rekao bi njegov ispisnik i
saučesnik Balint Sombati.
Slavko je želeo da i ja nešto kažem. Iako ne pripadam
generaciji kojoj je ovo „fah“, prihvatio sam izazov i odlu-
čio kazivati jednu „šnitu“ vlastite selotejp storije; kao
okosnicu, naglasio sam negde pročitane reči Slavka o nje-
govim selotejpima: „/.../ oni su ’estetiziran’ doživljaj hao-
sa – sve je tu, a ničega nema!“
Sve je, znači, selotejp – lepljivo uski „smerokaz“ su-
rove usmerenosti kojoj se opiremo ili povinujemo, ali na-
menjenu nam traku na kraju bespogovorno sledimo tra-
gičnom bespomoćnošću čoveka da bilo šta menja. Čak je
i slučaj programirani usud, ustvrdiće aktuelni filosof Žan
Bodrijar, čiju knjigu mi je – da li slučajno? – poklonio pri-
jatelj Pero Vukov.
Bodrijar kaže: „Treba stvoriti slučaj da bi ljudi mogli da
se igraju i veruju u sreću ili nesreću, što im ublažava svako
osećanje krivice.“
Moja „selotejp storija“ (nasuprot Slavkovoj vizuelnoj
– verbalna) znači:
422
– juče nad „otvorenom knjigom“ (u Radničkom uni-
verzitetu), Milisav Savić, autor knjige Hleb i strah, go-
vorio je – pored ostalog – da književnost autobiografskog
doživljaja i teme ustupa mesto književnosti formalnog
savršenstva i ubedljivosti (što bi rekao Danilo Kiš: stvara-
nje iluzije, fikcije realnije od stvarnosti)
– posle (u „Likovnom susretu“) pesnik Duško Trifuno-
vić pred grafikama Kemala Širbegovića proizvodi otvara-
nje izložbe u humani čin osobitog i slojevitog značenja:
„/.../ rezultat je što smo se mi okupili na pet ili deset
minuta tišine u kojoj ćemo spoznati, u sebe upiti vred-
nosti...“
Podsetilo me to na stih pokojnog prijatelja slikara i
poete (Bele Kondora): „/.../ anđeo se vratio u ništavilo gde
sve postoji“. Tog momenta, naravno, znao sam već da ću
se sutra suočiti sa Slavkovim selotejpima – koji su u isti
mah „sve ili ništa“. Sve do sada pomenuto ulepljeno je u
selotejp kao deo mene, pre no što će uslediti „traka“
današnjeg doživljaja Slavkovih selotejpa. Tako u beskraj
dok u meni postoji prijemčivost, dok vladam sopstvenim
umom, pa mogu to i da ispričam. Jer, selotejpi ljudske
prepoznatljivosti nastaju i u bićima pomračenog uma.
31. 5. 1992, nedelja
Divan, sunčan dan. Juče nas je Savet bezbednosti UN
„isključio iz sveta“! Bile su to „kaznene mere“ protiv Sr-
bije, Crne Gore i Jugoslovenske armije zbog nasilja u BiH.
Uvedene su sankcije, svet nas bojkotuje! Juče, 30. maja,
ali 1431, spaljena je Jovanka Orleanka – izdata od svo-
jih Francuza! Kao mi od vlastitih uspaljenih i maloumnih
političara. Danas, ali 31. maja 1809, junak Prvog srpskog
ustanka Stevan Sinđelić, braneći šanac na Čegru, pucao
u burad sa barutom. U strašnoj eksploziji poginuo sa svo-
jima, ali i ubio znatan broj Turaka. Otplovio je sa nji-
ma u istoriju!
27. 6. 1992, subota
Objavljen tekst: „Az emberi sors szivárványhidja“959
(„Magyar Szó“, „Kilátó“).
Počeo sam napomenom – „Egyik napilapunkban a
bosznia-hercegovinai eseményekről szóló oldalak fel-
959 „Dugin most ljudske sudbine“.
ső sarkában nap nap utan egy rajz látható:a mostari hi-
don áll három alak, s csákánnyokkal bontja szét az ősi
épitményt!“960
Pišem o Čontvariju, naravno pominjem Stari most koji
očevidno „simbolično“ ruše tri komšije, kojima je ćuprija
podjednako znamenje dojučerašnjeg zajedništva.
Mislim da sam u pravu pišući: „Elkészitette azt a válo-
gatást, amellyel a ’világnak’ kivánt bemutatkozni, s töb-
bek között helyet kapott benne a Virágos kert Mostar-
ban, a Jajcei vizesés, a Jajcei villanymű éjjel, a Villanyvilá-
gitott fák Jajcében és természetesen a Római hid Mostár-
ban (valamennyit 1903-ban festette) ... Az 1907. június
7-tétől július 7-éig tartó Grande Serre de la ville de Paris
- béli kiállitás kétségkivül látványos esemény volt... meg�-
győződésem, hogy ilyen művészi szinten Hajrudin mosztá-
ri hidjátakkor láthatta első izben a művészetek világvá-
rosának közönsége!
Ma pedig, a Mostári hid párizsi bemutátója után
pontosan nyolcvanöt évvel, s ugyancsak júniusban, ami-
kor a napfény és az eső ismét ’a napút szineinek világitó
fokozatára’ emeli a szineket, nos, most arra is kell
gondolnunk, hogy a hidak azért vannak, hogy összekös-
senek bennünket.“961
960 „U jednim dnevnim novinama, u gornjem uglu na
stranicama namenjenim događajima u Bosni i Hercegovini, iz
dana u dan vidi se jedan crtež: troje njih stoje na mostu u Mosta-
ru i pijucima ruše staru građevinu!“
961 „Pripremio je izbor koji je želeo da predstavi ’svetu’:
između ostalih dela tu su se našla i Cvetna bašta u Mostaru, Vo-
dopad u Jajcu, Elektrana u Jajcu noću, Drveće osvetljeno električ-
nim svetlom u Jajcu i, naravno, Rimski most u Mostaru (nešto je
slikao 1903. godine)... Izložba „Grande Serre de la ville de Paris“,
koja je trajala od 7. juna do 7. jula 1907. godine, je, nesumnji-
vo, bila spektakularan događaj... siguran sam da je publika ovog
svetskog grada umetnosti tada prvi put videla Hajrudinov most u
Mostaru na ovom umetničkom nivou.
Danas, osamdeset i pet godina nakon što je slika Mosta u
Mostaru bila izložena u Parizu, takođe u julu mesecu, kada sunče-
va svetlost i kiša ponovo ’pojačavaju sjaj boja sunčevog puta’, baš
sada bi trebalo da se razmisli o tome da mostovi postoje kako bi
nas ljude međusobno spajali.“
423
28. 6. 1992, nedelja
Vidovdan. Čujem u jutarnjim vestima: „podstaknut
apelom Alije Izetbegovića i pismom Dobrice Ćosića“, u po-
setu Sarajevu došao francuski predsednik Miteran. Sleteo
na aerodrom u Butmiru.
Butmirska kultura postojala je u četvrtom i trećem
milenijumu pre Hrista. U enciklopediji pod odrednicom
butmirskom, pored ostalog piše dr Alojz Benac: „U najsta-
rijim slojevima Obra II otkopano je 11 skeleta male dece
u različitim položajima; radilo se, očito, o ritualnom sahra-
njivanju (vjerojatno žrtvovanju).“
Sada je Butmir sa Sarajevom opet „jedinstven pri-
mjer“ u ovom našem sluđenom svetu, gde predsednik
jedne druge države doleće da izrazi solidarnost sa napaće-
nima i ovim neuobičajenim činom pokušava pokrenuti
rasplet, zaustaviti „igru“ nekih crnih, zloslutnih priviđe-
nja „praistorije“.
Miteran je položio cvet na trotoar ulice gde su, šest
milenijuma kasnije, žrtvovane Sarajlije u ritualu mirnog
stajanja u redu za hleb! To sigurno Francuz ne može da
shvati; odleteo je nazad u Pariz – gde su Butmir, Sarajevo,
Mostar... mnoštvo spomenika ljudske kreativnosti sa taj-
novitim porukama bogumilskih stećaka i drugim bljeskovi-
ma ljudskog uma, zapisani slovima poštovanja.
U Sarajevu, nekad, baš na Vidovdan, Gavrilo Prin-
cip pogodio je Ferdinanda i greškom njegovu Sofiju. Bio
je to početak svetskog rata koji je trajao od 1914. do 1918.
godine.
3. 8. 1992, ponedeljak
Negde u Sarajevu, čujem, snajperskom vatrom gađa-
li autobus! Ko je stajao iza savršenih nišanskih sprava nije
bitno. Nepobitno, bio je čovek, jedan od „njihovih“ ili
jedan od „naših“. Autobus je prevozio decu. Ubijena je
devojčica i dečak, jedno srpsko i jedno muslimansko biće
na početku života, dvogodišnji i jednogodišnji budući lju-
di – da su ostali živi!
Ko od čelnika zaraćenih komšija ima „tri čiste“ da
prizna krivicu, eventualno skine pancir košulju, odstrani
telohranitelje i drekne kako ga grlo nosi: „Roditelji, pucaj- 20. 8. 1992, četvrtak
te u mene, a ne u decu!“
Danas je istekla godina objavljivanja dnevnika u
6. 8. 1992, četvrtak „Rukovetu“. Na današnji dan 1791. rodio se Teodor Že-
riko (1791–1824).
Dan kao i svaki drugi; meteorolozi prorokuju još je-
Naslikao je Splav fregate Meduza 1818. godine. Slika
dan vreo letnji dan, kakvi su bili prethodni i kakvima se
je ostala da traje posle autora, kao splav usuda ljud-
predviđaju naredni. Međutim, ovaj dan je užasno pose-
skog gurnutog u vreme.
ban! Šestog avgusta 1945. američka „leteća tvrđava“, po
Promiče nam naočigled „Meduza“ donedavne stvar-
prvi put u istoriji čovečanstva, ispustila je atomsku bombu
nosti; indiferentna „pučina“ igra svoju „buru“; „morna-
na jedan grad! U roku od nekoliko sekundi, posle vanze-
ri“, presekavši sve konope, spokojno veslaju u istoriju; iz-
maljskog bljeska rođena je stravična „pečurka“ – zname-
bezumljeni „putnici“ besomućno razgrađuju splav! To
nje budućnosti raspamećenog sveta i, konačno, stvar-
već romantičarski ustreptala mašta slikara nije mogla
nog oslobođenog pakla! U trenu 80.000 bilo je mrtvo,
pretpostaviti, a baš je sve uradio kako treba: mrtvima
a preko stotinu hiljada povređenih tek potom će shvatiti
na splavu lica se ne mogu razaznati! Naravno. Možda su
da su mrtvi „bolje prošli“.
naša, možda lica nama bližnjih ili znanih bića!
Ima li strast za vlašću uopšte cenu?!
Sa slikarom Imreom Šafranjem često smo razgovara- 28. 8. 1992, petak
li o bombi, prevashodno o fenomenu grandioznog zna-
U podne, na Kelebiji, obavešten sam da je noćas moj
menja. Hirošimu smo smatrali upozoravajućim spome-
prijatelj i saradnik Bandika Levai doneo odluku i samo-
nikom. Na kraju svih razgovora obično smo zaključivali
voljno otišao baš na Ágoston nap.962 Rodio se 5. mar-
da atomska bomba nije „ništa novo“. Ona je samo civi-
ta 1939. godine. Bio je od mene mlađi, šalio se da će me
lizacijski plod usavršene nauke, a u biti ostaje iskon-
ispratiti „sa par toplih, netraženih reči“. Pišem „In Me-
ski nagon ostrašćenosti pračoveka. Kao sada bombom,
moriam“, iznenađen i potresen, jedva nalazim prime-
nešto ranije označavan je čovekovom izrekom – „da i
rene reči...
komšiji crkne krava!“
Posle Vukovara i ludila koje vlada jugoslovenskim pro- 28. 9. 1992, ponedeljak
storom, očevidno nije neophodna atomska bomba, do-
Gledam u nedeljniku „Vreme“ naslov: „Stanje kata-
voljno je ono o komšiji. Šafranja više nema, ali traju njego-
strofe“ – Vladimir Pištalo razmatra naše stanje. Sviđa mi
ve slike, naročito Čkaljevi i Šamani. Prvi su znamenja ne-
se tekst, nije obično presipanje „iz šupljeg u prazno“.
uništivosti čoveka: istrajava poput čkaljeva u najopasni-
Zadovoljstvo je čitati: „Kada proglasiti ’stanje katastrofe’
jim uslovima – kada se od muke sasuši, bodlje mu postaju
ako ne onda kada je naša granica obeležena vonjem uže-
najopasnije. Drugi su spodobe slikarevih snoviđenja, bića
gle ribe i smrdljivog sira? Za legendu je bilo dovoljno što
i nebića u isti mah. Ima ih svugde, opet kao nada u neu-
je Kaligula proglasio konja za senatora. Šta reći za našu
ništivost ljudskog duha i možda verovanja u povratak ra-
skupštinu, koja je ergela tromih mrenoznih konja! /.../ Rat
zuma.
je unesen u stanove. U Srbiji je sve veći broj pretnji bom-
Danas je opet 6. avgust, a radio jutros vesti sa bosan-
bama i vatrenim oružjem u krugu porodice. ’Duša jedna
sko-hercegovačkog ratišta i dalje „garnira“ novim moti-
vrata ima’, kaže se. Onaj ko je navikao da po frontu preti
vom užasa – koncentracionim logorima. Kao i atomska
bomba, znak su stida na licu civilizacije. Opet postoje (!);
a bomba?!
962 Dan sv. Agoštona.

424
pištoljem, ne zna da se ponaša ni kad je kod kuće, prema
ženi. A ko je spreman bombom da raznese oca, zašto ne
bi Hrvata ili Francuza? /.../ Čovek nije fiziološka datost, već
nastojanje da se čovek bude.“
Kako je to lapidarno rečito, temeljno – nastojati da
se čovek bude!
Međutim, samo dve stranice pre, Branko Maširević je
naslovio svoje upozorenje „Kulturna kontrarevolucija“.
„Došlo je doba gerilske kulture, efektnih prepada koji
zadovoljavaju glad nagona. To je instant-kultura prilago-
đena uslovima u kojima je već sve osporeno. /.../ Sve se to
dešava u trenutku kada ovde gotovo i da nema pojedi-
načne sudbine, kada smo svi zatrpani u nekakvu pripad-
nost, bilo naciji, veri ili mišljenju, kada hteli-ne hteli mora-
mo da budemo negde svrstani, među gubitnike ili dobitni-
ke, kada ne postoji skoro ništa što je individualno i što je
lično. /.../ Jednom kada prođe iovaj rat, kada se pokaže
kako je on bio velika kulturna podvala, organizovani kri-
minal, spektakularna oružana pljačka, videćemo da se u
senci ljudskog stradanja, u senci malih sudbina, dogodila
velika kulturna kontrarevolucija. Ali, za razliku od osta-
lih revolucija i silovitih promena, ovde ratni plen nije bio
prošlost, već budućnost jednog naroda. Nije opljačkano
ono što je bilo, već ono što bi moglo da bude.“
Kako uskladiti događanja i nastojanja?
20. 10. 1992, utorak
Nazvala telefonom Katika T. Nađ. Pored ostalog, javlja
da će Kondorova izložba biti otvorena u Miškolcu 22-og.
Čujem u vestima, jutros je u bolnici preminuo Koča
Popović (1908–1992). Jedini gospodin socijalističke isto-
rije Titovog i našeg doba, testamentom pisanim još se-
damdesetih odredio da bude spaljen bez „javne fešte“.
Odlazi, znači, dostojanstveno, onemogućivši da se njime
na odru okoriste bitange bivšeg i ovog režima.
Proveo sam sa njim nezaboravnu noć u razgovoru,
leta 1951. u Domu ratne mornarice u Splitu. Bio sam samo
mornar na noćnom dežurstvu, a on general na čelu Ge-
neralštaba jugoslovenske vojske! Pričao mi je uspomene
425
iz vremena provedenog na Sorboni, uveren da ja nikad
„pravi vojnik neću biti, možda postanem umetnik ili nešto
u vezi sa umetnošću“. Rekoh da ću nastojati , a vojsku ću
„odslužiti“, mora se!
23. 10. 1992, petak
Danas u Mađarskoj dan sećanja na događaje 1956.
godine. Ispred Parlamenta u Budimpešti, „bőrfejüek“963
zviždanjem i besomučnom drekom onemogućili da Arpad
Genc, predsednik, održi govor u znaku sećanja na „öt-
venhatos évi eseményekre!“
Niko ništa nije preduzeo da onemogući divljanje neo-
nacista! Skandal! Da li je moguće to da je civilizacija to-
liko naivna da joj bolje pristoji – debilna?! Zaista je tra-
gično da u silnoj „pravdoljubivosti“ zločinci uživaju veća
prava od svojih žrtava.
27. 10. 1992, utorak
Konferencija povodom godišnjice smrti dr Lajoša Ne-
meta, Budimpešta.Počelo u 10 sati. Prekoputa od „Narci-
sa“, u zgradi fakulteta.
Prvi je govorio Šandor Radnoti o Lajoševoj knjizi Tör-
vény és kétely,964 koja je objavljena posle njegove smrti.
Porodica mi je poslala dva primerka: jedan za Abela
Dešija, koji je veliki poštovalac Lajošev, i jedan primerak
meni. Primio sam 25. septembra i naravno čitao. Nisam
imao nameru o tome govoriti.
Bilo je sadržajnih saopštenja, govorilo se i o Čontvari-
ju, pominjan Kondor... Ja sam govorio o Lajošu Nemetu,
Lajošu Filepu i Todoru Manojloviću.
Sve u svemu, bilo je – prvenstveno – tužno i sećanji-
ma natopljeno. Meni se pretežno motalo po glavi da o
„zakonu i skepsi“ nisam mogao razgovarati sa Lajošem.
Njega nema i nije mu se dalo da lista svoju knjigu. Po-
red mnogo drugog, podvukao sam sebi: „A művek ugyan-
is többértelműek, jelentésük úgyszólván kimerithetetlen,
ezért számtalan a desifrirozási kisérlet is.“
963 „Skinhedsi“.
964 Zakon i dvoumljenje.
 „Az értelmezési lehetőségeknek csupán egy határa
van: az anakronizmus.“
„A mű léte tehát a történelemben a szűntelen jelen-
tésváltozas.“
„A mű léte, jelentésköre elválaszthatatlan a befoga-
dó intenciójától ha nem is annak terméke.“
„Az interpretáló művészettörténész nem a világ-
szellem beavatottja, nem a kunstwollen mozgásának
nyomozója és igazolója, hanem az emberi döntések
motivációjának és a multifunkcionális mű sosem ki-
merülő jelentéspotenciáljának kutatója, saját kora és a
mű közötti dialógus rögzitője.“
„Az a gondolat hogy a mű képzeletileg átélhe-
tő valóság tükrözője is, a modern művészettudomány
egyik leggyümölcsözőbb felismerése, radikális leszámo-
lás mindenfajta vulgárszociológiai és vulgármarxista né-
zettel. /.../ Jogosan mondotta Heidegger, hogy az ember
nem csupán az, ami, hanem az is, amivé válhat.“965
31. 10. 1992, subota
Oko 13 sati javili se telefonom iz Miškolci galerije.
Dogovorili smo se za moje predavanje: „Vajdasági művé-
965 „Dela su, naime, višeznačna, njihova značenja su, ta-
koreći, neiscrpna, te zbog toga i postoji bezbroj varijanti njihovog
dešifrovanja.“
„Mogućnosti analize imaju samo jednu granicu: anahronizam.“
„Suština postojanja dela je neprekidno menjanje njegovog
značenja tokom istorije.“
„Suština postojanja dela i krug njegovih značenja su neodvoji-
vi od intencija primalaca, čak i ako nisu njihov produkt.“
„Interpretativna istorija umetnosti nije znalac svetskog duha,
nije detektiv kunstwollena, niti onaj ko ga potvrđuje, već istraži-
vač motivacija čovekovih odluka i nepresušnog potencijala multi-
funkcionalnih dela, onaj ko beleži dijalog koji nastaje između nje-
govog vremena i dela.“
„Misao da se delo može u mašti doživeti je i ogledalo stvarno-
sti, jedno od najplodonosnijih otkrića savremene nauke o umet-
nosti, radikalni obračun sa svakom vrstom stavova vulgarizovane
sociologije i vulgarizovanog marksizma. /.../ Hajdeger je sa pra-
vom rekao da čovek nije samo ono što jeste trenutno, već i ono u
šta može da se pretvori.“
426
szek a nagybányai művésztelepen“.966 Drugog decembra
će početi savetovanje u Miškolcu!
1. 12. 1992, utorak
Vozom preko Segedina za Peštu i odatle za Miškolc!
Uspelo je. Iz Pešte putovali zajedno Katalin T. Nađ, And-
raš Hadik i ja.
Smešteni smo u zgradu umetničke kolonije. Potom ot-
varanje izložbe u galeriji: Nagybanya 1906–1944 (Nagy-
bányai festészet a neósok fellépésétől 1944-ig).967
Izložbu prati publikacija, sadržajem i izgledom na za-
vidnom nivou! Pravi monografski katalog: jedanaest stu-
dijskih tekstova, kratke biografije, katalog.
Ogroman i temeljan posao, izložba zaista na vrhun-
skom nivou. Sve to uradili su oni moji „galeristi iz piljar-
nice“. Sada je njihova MissionArt Galéria ugledna institu-
cija, a oni jedinstveni organizatori. Uradili su nešto što
bi bilo na čast i nekoj velikoj galerijskoj organizaciji sa
sveobuhvatnim aparatom. Zadivljujuće. Naravno, galeri-
ja Laslo Jurečko/Žolt Kišhonthi već je na adresi: Széche-
nyi u. 14.
Pozivnicu na izložbu dobio sam od MissionArt Galéria
és a Miskolci Galéria,968 kao ravnopravnih partnera u pri-
ređivanju. Sada sam ovde, sutra učestvujem saopštenjem
„Vajdaságiak a nagybányai művésztelepen“ na Nagybá-
nya konferencián!969
Prvo usmeno, potom i pismeno – dopisom datiranim
9. novembra 1992. pozvan sam da učestvujem. Dogovorili
smo se Jurečko, Kišhonti i ja u Pešti 27. oktobra, bili smo
na Dr Németh Lajos emlékülésu.970
Nadam se i verujem, ovo je možda početak jednog no-
vog razdoblja! Da nije bilo 1962. godine – Kondora, a po-
tom Nemeta – sumnjam da bih ja danas bio ovde!
966 „Vojvođanski umetnici u likovnoj koloniji Nađbanja“.
967 Slikarstvo u Nađbanji od pojave neoša do 1944. godine.
968 Galerije MissionArt i Galerije u Miškolcu.
969 Konferenciji o Nađbanji.
970 Sednici u spomen na dr Lajoša Nemeta.
 2. 12. 1992, sreda
Međunarodna konferencija o Nađbanji u Miškolcu.
Bilo nas je mnogo; puno sadržajnih razgovora, ob-
navljanje ranijih, sklapanje novih poznanstava, druže-
nje. Izložba je veličanstvena, prisutan je i Jožef Pehan,
slikom Utcarészlet971 (oko 1910, vlasništvo Muzeja u Keč-
kemetu).
Vodili me u posetu kod Lajoša Salaija, vrsnog crtača!
Cenio ga je veoma Kondor! Starac me je par puta pitao
kako je umro Kondor.
Bilo je potresno gledati kako starica Juci-neni negu-
je onemoćalog umetnika! Brižno i nežno, kao i svojedob-
no starica Ota Bihalji Merina, što pamtim od pre.
U galeriji, tokom razgovora, kaže Jurečko da će
izložba ići, verovatno maja meseca, u Ukrajinu. Imaju i
druge planove. Očevidno, vredni su i sposobni. Znaju šta
i kako treba raditi. Mislim da će to biti galerija za pri-
mer. Znao je Lajoš šta hvali!
Večernjim vozom vratili smo se u Budimpeštu. Spavao
sam kod Hadika u kući njihovoj u Terekbalintu.
12. 12. 1992, subota
„Magyar Szó“ („Kilátó“), objavljen moj tekst: „A ’fe-
hér angyal’ kondori változata. Húsz éve halt meg Kondor
Béla“.972
„/.../ az évszázados freskókkal veszi fel a versenyt.
A lila, amely akár a felszivárgó nedvesség tör elő a
kép aljából, s balsejtelemmel tölti el a tudatot, szét-
rombolja a fehér rajzolat, a sárga akcentusok és a
mindent átható kékség harmóniáját, nos ez a lila ve-
szedelmesebb az angyal fogai közt tartott késnél is! A kép
forr a szenvedélyektől és a lázasan kavargó szinek nyo-
mán az angyal fokozatosan célponttá válik. A kilö-
vésre itélt ember képe.
A műalkotás mindig fikció, amely a valóságnál is in-
971 Deo ulice.
972 „Kondorovska varijanta ’Belog anđela’. Pre dvadeset
godina umro je Bela Kondor“.
427
kább magába hordozza az igasságot. Félelmetes hogy a
fogai közt kést tartó, de angyalszárnyú Itélkező máig sem
veszitett kegyetlen időszerűségéből. De kinek jutott
eszébe akkor ott, az 1985-ös szabadkai, majd belgrádi
retrospektiváján, hogy ebben megsejtse a jövendőt?!
Kondor üzenetet hagyott. Megrázó kreativitást, az
emberi alkotás felvillanó fehérségét hagyta örökül , az
egyetlen olyan erőt, amely szembehelyezkedhet az utain-
kat elhomályositó primitivizmussal.
Kondor elvégezte a maga művészi és emberi fel-
adatát. 1972. december 12-én távozott, mintegy a Szen-
tek bevonulása a városba cimű képén látható menetosz-
lop élén. A megrendelő nem akarta átvenni a képet. Ma
egyetemes művészeti örökségünk becses darabja. Mint
Németh Lajos mondta: ’/.../ némiképp Csontváry Panaszf-
lának rokona’. Vajon két évtizeddel távozása után a pa-
naszok majd új falakat emelnek ?“973
973 „/.../ takmiči se sa stogodišnjim freskama. Ljubičasta,
koja poput vlage izbija sa dna slike, ispunjava svest mračnim slut-
njama, nju razbija beli crtež, žuti akcenti i harmonija plavetnila
koje prodire u sve pore, ova ljubičasta je kobnija i od noža u zubi-
ma anđela! Slika vri od strasti, a anđeo na tragu grozničavog ko-
vitlaca boja postepeno postaje meta. Slika čoveka spremnog da
primi hitac.
Umetničko je delo uvek fikcija koja u sebi nosi više istine nego
stvarnost. Zastašujuće je kako Presuditelj sa anđeoskim krilima, a
pri tom sa nožem u zubima, do danas nije izgubio na svojoj okrut-
noj aktuelnosti. Ko bi se dosetio, tada, 1985. godine na subotičkoj,
a zatim na beogradskoj retrospektivi, da na osnovu ovoga nasluti
ono što predstoji?!
Kondor je ostavio poruku. Potresna kreativnost, večnosti pre-
pušta bljesak beline čovekovog stvaralaštva, jedinu snagu spo-
sobnu da se suprotstavi primitivizmu koji zamračuje naše puteve.
Kondor je izvršio svoj zadatak i kao čovek i kao umetnik. Na-
pustio nas je 12. decembra 1972. godine, kao na čelu procesije na
slici Marširanje svetaca, ulazak u grad. Naručilac slike je nije hteo
preuzeti. Ona je danas jedno od najvećih dela našeg univerzalnog
umetničkog nasleđa. Kao što je rekao Lajoš Nemet: ’/.../ pomalo
je rođak Čontvarijevog Zida plača’. Da li će dve decenije posle nje-
govog odlaska plač izgraditi nove zidove?“
 Drago mi je što su objavili, Eva Narai je lepo prevela. – „Bez love, sve ostalo je ništa!“ Znamenje vremena u
Trajaće kao sećanje na tri nezaboravne decenije; neumit- stvarnosti bivšeg jugo-prostora, zbilji sve više surovoj,
no se raspada i naše „trojstvo“. Vraćajući se iz Miškolca, krvavoj, primitivnoj, koja se talasa po diktatu nadmenih,
slutim – kao u amanet prosleđeno – posve novo razdo- u jednoumlju odnegovanih prevrtljivaca.
blje, označeno „Nađbanjom“. Svojedobno, moj profesor
Lazar Trifunović usmerio je pažnju na nju, naglašavajući
ulogu Nađbanje kao „transmisije“ između Pariza i naše,
prvenstveno vojvođanske likovne scene. Sa Kondorom
i Čohanjem, došli smo – zašto baš u Miškolc? Sada sam
bio u istoj zgradi, spavao tamo, posmatrao dvorište gde
smo vatru ložili i ražanj okretali. Ni pomislio nisam da
ću ovamo dolaziti kao saradnik, možda prijatelj. Osećao
sam se doista „kao kod kuće“. Šoljmar, nezaboravni pri-
jatelj i u mnogo čemu saradnik neprocenjivog znače-
nja, rodio se u Miškolcu, tu negde u nebeskom potoku
peca ribe, napokon spokojno! Lajoš me je, kao da je
predosećao, ponosno vodio u galeriju dvojice entuzija-
sta, koja je maltene pred nama nikla iz podruma. Sada
su me baš oni, kao istinski galeristi, pozvali na saradnju
oko jedinstvene umetničke kolonije Nađbanja! Da li je
sve to, zaista, samo slučajno?
23. 12. 1992, sreda
Uveče kasno, posle 21.00, zvoni telefon! Javlja nam
se iz Tel Aviva moj školski drug Ron Avital (svojedobno Ti-
bika Hiter). Čestita nam Božić! Prijatne blagdane želi i dru-
gima, moli da ja prenesem. Obaveštava me da je otišao u
penziju. Napokon, pita! Osetim, neugodno mu je. Brine
za nas – želi znati kako nam je, treba li nam nešto, kako
da nam on pomogne?
Odatle, iz Izraela gde je život nesiguran, raspituje se
za nas i nudi pomoć. Kako smo mi već nisko pali! Dokle će
trajati sunovrat i rasturanje svega čime sam se ponosio?
Stigosmo na kraj! Edison je na današnji dan, 31. de-
cembra 1879, prikazao prvu električnu sijalicu! Nama je
„pao mrak“ 1992!
TV ekranom dominira na dva kanala Džej, uspešan cr-
noputi pevač folk-zabave novokomponovanog vulgarnog
štimunga. Idol je mladih! Samouvereno i banalno, on s
pravom poručuje: „Najvažnija je lova!“ – nju želi svima

428
 1993–1998.
Saradnja sa galerijama u Miškolcu
Kao i prethodnih godina, čekali smo pred TV ekra-
nom da se godina na izmaku prelije u narednu sa na-
gomilanim čemerom. Kamera luta svetom, svugde je
„ludilo veselja“, prizor na sredokraći prošlog i budućeg.
Neko bi pomislio da se imamo čemu radovati! No, čo-
vek je zaista zagonetno biće, ne da se! Prekrije se
zaboravom i laže samome sebi u oči – „biće bolje!“ Zna
da neće, ipak veruje...
Odosmo na počinak. Tačno u 6.00 časova 1. januara,
budimo se! Neko pored nas – tu nedaleko – jedinačnom
paljbom iz revolvera dok je metaka u šaržeru, najavlju-
je prvi dan godine. Zapravo, bezumnik obznanjuje da se
primitivizam, napokon, uselio i u najbliže okruženje... Sim-
bolika?!
Zapisao sam ovo, pretpostavljajući da će nam sva-
kodnevicu još više zagaditi nego u prethodnoj godini.
Ispostavilo se da je stvarnost iznenađujuća. Obistinila
se ona stara ciganska: „Nikada nije tako loše da ne
može biti gore“!
Listam dalje ovogodišnje dnevnike, stižem do 31. ja-
nuara. Svojedobno, 1933. Hitler je došao na vlast. Ove
godine, kod Brandenburške kapije, Nemci su zdušno
demonstrirali protiv buđenja neonacizma! Kod nas, u
„balkanskoj krčmi“, divljaju nacionalizmi svih vrsta, kidi-
šu jedni na druge, oni koji su „kozaračkim kolom“ igra-
li u ime „bratstva i jedinstva“ obasjani „zvezdom peto-
krakom“. Vitlaju znamenjima, većina „krstovima“ i „križe-
vima“, po tome se razlikuju. Oružje istovetno, još juče za-
jedničko. Narod ćuti. Setih se filma, gledali smo polo-
vinom januara – opčinjen prizorom, morao sam zapisati:
zmija proždire majmuna, vidi mu se jedno oko, pogled
indiferentan. Očevidno, pomiren je sa time da će biti
progutan?! Nije! Ali on ne zna šta sledi, nema još takvo
iskustvo! Narod ima, istorija mu to priređuje permanen-
tno, vekovima, pa ipak...
Pedesetogodišnjica Staljingradske bitke! Sećam se,
ostrvljeni profesor somborske gimnazije šamarao je
429
narednog jutra, 3. februara 1943, đake redom, da bi
upamtili! Dve stotine dana je trajala sumanuta klani-
ca. Ubijan je grad, ali je poginulo i 1.500.000 sovjetskih
i 800.000 nacističkih vojnika. Potom će preživeli borci
umirati na frontovima, zarobljenici u logorima, a „neki
drugi“ u koncentracionim logorima ili sibirskim gulazi-
ma. Nemački predsednik Kol i ruski Jeljcin razmenili
su pisma povodom pedesetogodišnjice – pisala je „Bor-
ba“ 3. februara 1993. Sada ovde ubijaju gradove kao
što su onda Staljingrad! Pamtićemo Vukovar, Mostar, Sa-
rajevo i druge. Da li će se i ovim povodima jednom „raz-
menjivati pisma“?
Sve užasno poskupljuje! Sankcije koje nam je na-
metnuo svet sigurno neće ove godine biti ukinute!
Povrh svega, gledam i slušam kolegu Dragoša Kalaji-
ća kako šuketa sa ekrana. Samouvereno najavljuje „domi-
naciju pravoslavne duhovnosti u evropskoj umetnosti“!
Govori i ne stidi se: „Nastupa era Slovena!“
Zapisao sam u nezaborav apokaliptične scene (gle-
dao na TV noću 16. marta) – stradanje življa u Srebreni-
ci! Nešto manipulišu. Kolone muslimanskih stradalnika
vuku se iz Srebrenice u Tuzlu. Srbi iz Tuzle u Srebrenicu.
U mimohodu, odevena u crno, srpska paćenica uzdignu-
tih ruku klela je one što prolaze, malu decu i žene musli-
manke. U pravu je ona, ali krivci nisu u koloni, niti su u
koroti poput nje!
Slušao sam 8. maja u jutarnjim vestima: u Banja Luci
minirane i do temelja razorene dve džamije! Sećam se
Ferhadije, utemeljene 1579. Pored Begove džamije u Sa-
rajevu, jedino je ona tako izgrađena, u čitavom jugoslo-
venskom prostoru. Bila je oštećena u zemljotresu 1969.
godine. Odmah naredne restaurirana je! Sve ostalo je mo-
glo pričekati. Neprocenjiva graditeljska baština sravnje-
na je, zjapi prazan prostor! Očevidno, ostrašćen primiti-
vac kome je usađena mračna mržnja prema svemu što
se razlikuje, mogao je to učiniti. Shvatam zašto posle
„petsto godina pod Turcima“ u nekim delovima naše ze-
mlje nema tragova islamske arhitekture. Ima, među-
tim, s one strane u Pečuju, odnosno minaret, čak u
Egeru! Dosegli smo dno. Nikada nismo bili na nižem civi-
lizacijskom nivou. Topovima tuku Sarajevo, ali se o tome
ćuti. Događaju se po Bosni strahote, ništa o tome ne zna-
mo. Ovde, pak, dinar je obezvređen, a sa njim i mi! Sve-
mu je cena nekoliko „miliona“. Pivo na stanici 2.500.000
– bilo je juče. Meso košta 36.000.000, zimska salama
75.000.000. Cena mleka 2.824.000 dinara za jedan litar!
Dvadeset peti juli, nedelja. Navodno, danas u 10 ča-
sova prestaće granatiranje Sarajeva. Ko zna koje je to pri-
mirje? Prethodna niko nije poštovao! Zapisao sam 4. av-
gusta, ali ne znam u kojoj „Borbi“ sam pročitao reči čuve-
nog mislioca Lešeka Kolakovskog: „Evropska civilizacija na
kraju veka umire u Sarajevu!“
Devetog avgusta prodao sam dileru na ulici 500 forinti
– dobio sam 325.000.000 dinara.
2. 10. 1993, subota
Sava Stepanov i ja krenuli za Đer! U Malom Bajmoku
pridružio nam se Balint Sombati. Putujemo preko Sombo-
ra, Bačkog Brega, Baje, Seksarda...
Stigli smo blagovremeno na II. Nemzetközi Grafi-
kai Biennálé,974 smestili se i na vreme bili u muzeju gde
se održava savetovanje. Učestvovaćemo sa predavanji-
ma na Kortárs Nemzetközi Müvészettörténeti Szimpozi-
um Győr,975 1993. október 2–4: – Sava Stepanov, „A 90-es
évek jugoszláv szobrászata“,976 – Bela Duranci, „A Bosch
+ Bosch-tól a Jugoszláv dokumentumok ’89 kiállitásáig“.977
Već u pauzi, prišli su nam Eva Dusa, koleginica i Ištvan
Dobrik, upravnik Miskolci Galéria. Započeli smo druže-
nje nedaleko od simpozijuma, nazdravivši čašicama „uni-
cuma“! Nismo imali pri ruci vinjak da označimo početak
druženja! No, ipak se dogodilo nešto za početak. Dobrik je
– bez ikakvog uvoda – postavio pitanje: „Da li biste mogli
prirediti neku izložbu u Miškolcu?!“
974 Drugi međunarodni bijenale grafike.
975 Međunarodnom simpozijumu savremene istorije
umetnosti.
976 „Jugoslovenska skulptura devedesetih godina“.
977 „Od Bosch + Bosch do izložbe Jugoslovenski dokumen-
ti ’89“.
430
Bio sam iznenađen, čudno mi je da baš on nema
pojma o embargu; kakva može biti izložba kada po
sankcijama ništa „naše“ ne prima svet?
Pokušavam objasniti; istovremeno prevodim Savi šta
je Dobrik rekao. Naravno, Sava je bez prevoda razumeo,
unapred odgovara: „Može! Grafike velikog formata.“ Do-
brik takođe nije impresioniran zabranom. Zna on, ali pita
da li možemo. Ako može, treba da se dogovaramo! Sve
u svemu, Miškolci galerija je spremna primiti izložbu!
Naravno, Sava Stepanov je spreman sve „odraditi“.
Vidim, on u mislima već nastavlja saradnju – započetu
u kabinetu Lajoša Nemeta, kada smo dogovarali učešće
mađarskih stvaralaca u Pančevu! Kao da se oko nas ne
zahuktava sveobuhvatni haos ničemu nalik. Povrh sve-
ga, izložba se ne može „švercovati“ ušuškana među veš
u koferu!
Očevidno, Dobrik i Sava su se našli, ili su obojica ludi,
ili ne priznaju granice, odnosno ignorišu sankcije!
Učestvujući u ovoj sceni, koja baš ne deluje razborito,
imao sam utisak da nas – tu negde iz prikrajka, lukavo
se smeškajući – posmatra Bela Kondor. Njega bi, znam,
nedvojbeno zabavljalo čekanje na ishod avanture.
Naš dalji boravak u Đeru, manje-više trajno je označen
izložbom. Naravno, u razgovorima – zbiljom u jugosloven-
skom prostoru, bezumljem i rekordnom inflacijom.
Poslepodne, imali smo doživljaj! Lojze Logar (1944),
slovenački grafičar, dobio je ovde nagradu! Sava i on su
stari znalci, ja sam mu znao profesora Riku Debenjaka.
Bilo je to potresno druženje granicom razdvojenih prija-
telja i kolega, učesnika istovetne likovne scene, sada
pak „stranaca“, koji se raduju nagradi u inostranstvu.
Nedelja, ceo dan predavanja, Sava Stepanov proči-
tao svoju „jugoslovensku skulpturu devedesetih“ na srp-
skom. Sadržajno je bilo, lepo prihvaćeno!
Oko 18 časova svi smo pravili „elektro-grafike“ na-
kon predavanja. Družili se, potom slušali koncert „sve-
mirske muzike“, koja je ipak odzvanjala folk-tradicijom
bugarskih izvođača. Bilo nam je lepo „k’o za Novu godi-
nu“. Nismo ni znali da je goreo „Beli dom“ – zgrada Parla-
menta u Moskvi!
 Ponedeljak, prepodne predavanja. Negde oko podne
sam došao na red i čitao: „Od Bosch + Bosch do izložbe
Jugoslovenski dokumenti ’89“. Nekoliko „krhotina“ sam
zabeležio ovde, da se trajno podsećam: „Mintha ’vala-
mi lógna a levegőben’. Egy TV műsorban, július 9-én
a komentátor megjegyezte hogy a ’Dokumentumok’
ünnepélyes megnyitása után a kiállitó művészek baráti
összejövetelén amely reggelig tartott ’a jelenlevők sir-
tak’. Július 20-án amikor Szarajévóba utaztam a kiál-
litást megnézni, a szervezők is a kérdésemre válaszolva
mondták – ’semmivel sem magyarázható szorongás ne-
hezedett mindenkire’. Jusuf Hadžifejzović (1956), festő
és szervező, az emlitett műsorban hangoztatta a ba-
rátkozás szükségességét, művészek összefogását ’amely
soha sem volt ennyire életbevágóan fontos mint eb-
ben a pillanatban’. /.../ 1989. július 20-án a ’szarajévói
dokumentumokon’ felismertem a századforduló és a
jelen pillanatot összekötő vitális hasonlatosságokat:
europai életérzést, ’világba’ törekvést és megnembé-
külést az elmaradottsággal, türelmetlen igényességet
a fatalista rurális megbéküléssel ellentétben. Eszem-
be ötlött hogy a Bosch + Bosch húszéves lenne most
augusztusban.
A vasutállomásra érkezve kezdett elöttem kibonta-
kozni az ’uttalan utak tája’; parkban vártam az éjjeli vo-
nat indulását. Lehetetlen volt az étterem teraszán ülni.
Éktelen orditozás közepette mulatott a népességnek,
napról - napra szembetünőbben jelenlétét demonstráló
szegmentuma.
Mondtam magamban: a kocsmából is ki vagyunk tilt-
va! – gondolva arra hogy a Bosch + Bosch és a ’dokumen-
tumok’ művészetének a jövője reménytelen igy gyarapo-
dó környezetben.
Ezekben a pillanatokban rögződött meg emlékeze-
temben a ’dokumentumokon’
látott Hadžifejzović instalációja amely, sajnos, nem
lett a katalógusban reprodukálva. A Jusuf az utólsó na-
pig gyűjtötte az ’anyagot’.
’Sarajevo, depo, 1989.’ cimen, majd száz gépiró asz-
talkából épitett a művész, padlótól plafonig érő óriási
431
tömböt; erőditményre hasonlitott még lőrések is voltak
az asztallapok között kihagyva; barikádra is hasonlit-
hatott a tákolmány. Oldalra forditott rengeteg, világos
- sárga asztal. Mindegyiken, kivétel nélkül, éktelenke-
dik egy - egy sötétbarna ’sebbhely’ – a kávéfőző rezsók
nyomai! Én, ’bürokráció bunkerének’ tituláltam az al-
kotást. A félelmetes tömbön a kerekformájú kiégetett
nyomok páncéltörő ágyúk ’kézirásának’ is rémlettek a
lakóépűletek falain. De ki gondolhatott akkor polgárhá-
borúra? Ha a ’lőréseken’ az ’erőditmény’ belsejébe nézett
az ember egy eszeveszett káosz volt látható; vaslábak ös�-
szevisszaságának realizmusában a képzelet túltett a való-
ságban elképzelhető háborús rombolás nyomain.
Azután az idő tovább zakatolt mind gyorsabb
ütemben, régen maga utan hagyva a ’mézes madzagos’
jövő igéretét. A felejthetetlen 1891-ben tervezett diszkút
(’sebilj’) a Baščaršija szimbóluma, 1992-ben már a
’dokumentumokon’ kiállitott Narcis Kantardžić alkotá-
sára hasonlitott. A rejtélyes sorsú Alexander Wittek másik
műemlékké nyilvánitott remekműve a hires pszeudo-mór
stilusú szarajévói tanácsháza 1892-ben volt tervezve és
még abban az évben a Wittek egy tébolyda névtelenje-
ivel feledésbe merült; 1992. augusztusában a TV-én lát-
tam Wittek diszes ’Većnica’ tanácsházának kormos falait
a hires zsólnai ’moreszk’ diszitmények maradványaival.
Karl Parzyik 1893 - ban tervezett ’Grand Hotel’-ja elött
évtizedeken át pislákolt a második világháborúban el-
esett szarajévói hősők örökmécsese – kialudt a lángba-
borult város jelenében!
A ’Dokumentumok ‚ 89’ művészei most több or-
szágban alkotnak. Némelyek nevével találkozhattunk
az idén a Velencei Biennélén, képviselték országaikat,
sokan élnek és kiállitanak más európai központokban,
több szarajévoi művész sorsáról nem tudunk /.../
A szarajévói ’dokumentumokból’ megmaradt mint do-
kumentum csak a katalógus és a Szarajévó város örökös
rejtélye.
Egy régen megirt művében – Levél az 1920 - as
évből – a nobeldijas Ivo Andrić ezt jegyzi: ’/.../ Igy hát
éjjel, amikor minden elalszik, a süket idő óráinak számo-
lásában virraszt a külömbség amely osztja ezeket az
alvó embereket, akik ébren örülnek vagy szomorkod-
nak, vendégeskednek vagy böjtőlnek, négy egymasközt
összeveszett kalendárium utasitása szerint és óhaju-
kat és imádságaikat egy égnek küldik négy vallási nyel-
ven. Ez az a külömbség néha látható és nyitott, máskor lát-
hatatlan és alattomos, mindig a gyűlöletre hasonló, sűrün
teljesen azonos vele...’
Ez év augusztusában viszont Suzan Zontág kije-
lentette: ’Szarajévó kelet Európa San Franciscója, koz-
mopolita és kultivált város, sokkal többé mint Belgrád
és Zágráb. Talán azért is akarják elpusztitani.’
Ugyanakkor Lesek Kolakovski, a filozofus ugy
gondolja hogy századunk ’éppen Szarajévóban kezdő-
dik 1914-ben’ és véleménye szerint ’ott hal meg ahol
született, nem Berlinben 1989-ben vagy Moszkvában
1991-ben. Haldoklik Szarajévóban mert az ellenállás
melyet a város tanusit nem csak hogy zárja a husza-
dik század ideológiai ciklusát, hanem nagy távlatokat
nyit az eljövendő század és millenium elött.’
A Bosch + Bosch és a ’Dokumentumok’ művészei szin-
tén, a távlatokba irányitott tekintettel élik jelenüket.“
„Kao da nešto ’visi u vazduhu’. U jednoj TV emisiji, 9.
jula, komentator je zabeležio da su, posle svečanog otva-
ranja izložbe Dokumenti, umetnici čiji su radovi bili izlo-
ženi imali jedno prijateljsko druženje do ranih jutarnjih
časova na kom su ’prisutni plakali’. Putovao sam u Saraje-
vo 20. jula, hteo sam da pogledam izložbu, i organizatori
su na sledeći način odgovorili na moje pitanje – ’neka ne-
objašnjiva napetost je obuzela svakoga’. Jusuf Hadžifej-
zović (1956), slikar i organizator, u spomenutoj emisiji je
isticao važnost negovanja prijateljstva, udruživanja umet-
nika ’koje nikada nije bilo toliko životno bitno kao sada’.
/.../ Na Sarajevskim dokumentima sam 20. jula 1989. godi-
ne shvatio vitalne spone i sličnosti između sadašnjeg tre-
nutka i perioda sa prelaska iz 19. u 20. vek: evropsko po-
imanje i doživljaj života, pokušaje da se probije ’u svet’ i
nemirenje sa zaostalošću, kretanje od nestrpljive želje za
postizanjem kvaliteta do suprotne tačke u mirenju sa fa-
432
talno ruralnim. Prisetih se da bi Bosch + Bosch imao dva-
deset godina ovog avgusta.
Stigavši na železničku stanicu počeo se u meni raspli-
tati ’pejzaš bespuća’; u parku sam čekao polazak noćnog
voza. Bilo je nemoguće da se sedi na terasi restorana. Uz
neverovatnu viku zabavljao se narod, jedan njegov se-
gment koji je iz dana u dan postajao sve očevidniji i tako
demonstrirao svoje postojanje.
Rekao sam u sebi: izbačeni smo i iz kafana! – misleći na
to da umetnost Bosch + Boscha, kao i ’dokumenata’ ima
nesigurnu budućnost bez mnogo nade u ovakvom okruže-
nju koje sve više uzima maha.
U ovim trenucima mi se urezala u pamćenje instalacija
Hadžifejzovića koju sam video u ’dokumentima’, koja, na-
žalost, nije imala svoju reprodukciju u katalogu. Jusuf je
do poslednjeg dana sakupljao ’materijal’.
Sarajevo, depo, 1989 – koristeći gotovo stotinu pisa-
ćih stolova, umetnik je sagradio monumentalnu tvorevinu
od poda do plafona; ličila je na utvrđenje, čak su i puškar-
nice postojale, nastajale u praznini između ploča pisaćih
stolova; skalamerija je mogla da liči i na barikade. To je
bilo ogromno mnoštvo postrance postavljenih svetložutih
stolova. Bez izuzetka na svakom se iz daljine vidi po jedna
’rana’ tamnobraon boje – tragovi rešoa za kuvanje kafe!
Ovo delo sam nazvao ’bunker birokratije’. Na ovoj zasta-
šujućoj tvorevini ti nagoreli okrugli tragovi su delovali po-
put ’rukopisa’ protivtenkovskih topova po zidovima stam-
benih zgrada. Ko je tada i mogao da pomisli na građanski
rat? Ako bi čovek provirio kroz ’puškarnice’ u unutrašnjost
’tvrđave’, ugledao bi jedan ogroman haos; realizam razba-
canih čeličnih nogara je prevazilazio u stvarnosti stvorenu
sliku o tragovima ratnog razaranja.
Posle toga vreme se sve više zahuktavalo daleko za so-
bom ostavljajhući obećanja o lepoj budućnosti. Nezabo-
ravna fontana (Sarajevski sebilj), projektovana 1891. go-
dine, simbol Baščaršije, već 1992. godine je ličila na dela
Narcisa Kantardžića izložena na ’dokumentima’. Zdanje
Aleksandra Viteka, čoveka neobične i tajanstvene sudbine,
proglašeno za njegovo drugo remek delo, građeno u pse-
udo-mavarskom stilu, a nazvano Gradska vijećnica (u Sa-
rajevu), projektovano je 1893. godine. Te iste godine Vitek
dospeva u bolnicu za umobolne gde sa ostalim bezimenim
ljudima pada u zaborav. Video sam nekada prelepo ukra-
šenu Vijećnicu na TV-u avgusta 1992. godine, zidovi su joj
bili garavi od paljevine, a od njenih slavnih ukrasa – ’žolnai’
arabeski – ostale su samo krhotine. Ispred ’Grand Hotela’,
kojeg je 1893. godine projektovao Karlo Paržik, treperio
je Večni plamen spomen-grobnice narodnih heroja gra-
da Sarajeva poginulih u Drugom svetskom ratu – plamen
je ugasnuo u realnosti grada zahvaćenog plamenom rata!
Umetnici Dokumenata ’89 sada stvaraju u različitim
državama. Imena neki od njih možemo da vidimo ove
godine na Bijenalu u Veneciji, predstavljaju svoje zemlje,
mnogi žive i izlažu u raznim evropskim centrima, o sudbini
mnogih sarajevskih umetnika ne znamo ništa /.../
Od sarajevskih ’dokumenata’ kao dokument ostali su
samo katalog i večna zagonetka grada Sarajeva.
U jednom davno napisanom delu – Pismo iz 1920. go-
dine – nobelovac Ivo Andrić beleži: ’/.../ Tako i noću, dok
sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika
koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste,
goste i posprema četiri razna, među sobom zavađena ka-
lendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na
četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i
otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji,
često potpuno istovetna sa njom.’
Avgusta ove godine Suzan Zontag je izjavila: ’Sarajevo
je San Francisko Istočne Evrope, kosmopolitski i kultivisa-
ni grad, mnogo je više to nego Beograd i Zagreb. Valjda ga
baš zbog toga i žele uništiti.’
Dok Lešek Kolakovski, filozof, misli da naš vek ’počinje
upravo u Sarajevu 1914. godine’ i ’umire tamo gde se i ro-
dio, ne u Berlinu 1989. godine, ili u Moskvi 1991. godine.
Umire u Sarajevu, jer otpor koji je grad pružio ne samo
što zatvara ideološki ciklus dvadesetog veka, nego otva-
ra i nove perspektive za vek i milenijum koji je ispred nas.’
Umetnici Bosch + Boscha i Dokumenata žive svoju sa-
dašnjost sa pogledima usmerenim ka dalekoj budućnosti.“
433
Krenuli smo kući iz Đera u 15.30, Savo i ja. Ubrzo, po-
čela je kiša. Vozio sam stalno po kiši. Na graničnom prela-
zu Tompa bili smo u 21.15. Otegao se dugi red! Sledi če-
kanje, sukobljavanje zbog „padobranaca“ koji pokušavaju
da se ubace u red. Napokon, prelaz sa graničarima i cari-
nicima koji nas posmatraju kao da smo gnjide! Stigli smo
u Suboticu u 02.10 narednog dana – utorak, 5. oktobra
1993. Sava je ostao na železničkoj stanici, čekaće voz za
Novi Sad u 03.51.
Dugo sam spavao. Tek potom, čujem da su u Moskvi
bili sukobi, ima dosta mrtvih i ranjenih, uhapšeni su Haz-
bolatov i Ruckoj!
21. 10. 1993, četvrtak
Oko 11 sati navratio u „Likovni susret“. Čujem da
je preminuo Milan Konjović! Ode najveći slikar vojvo-
đanskog prostora i ljudi, nedvojbeno jedinstven i ne-
ponovljiv, „zavičajno ukorenjen“, ali autentičan savremeni
evropski umetnik. Preminuo je rano jutros u devedeset
i petoj godini.
(Naknadna beleška: U „Zlatnom oku“ Sava Stepanov
27. 10. priredio izložbu Sećanje na Milana Konjovića. Go-
vorili smo: Sava Stepanov, Draško Ređep i ja. To je prva
akcija posle Konjovićeve smrti.)
28. 10. 1993, četvrtak
Jedan „običan dan“ naše stvarnosti.
Jutros u 4.55 stao sam u red na ulici pred bankom,
bio sam dvadeset i prvi. Kada smo smrznuti dočekali 7.00,
već sam stoti! Naime, oko osamdeset pustio je portir pre
nas da uđu. To su, naravno, „padobranci“ – rođaci i prija-
telji bankarskih činovnika.
Danas sam prvi put podigao penzije, s ovlašćenjem
Kaćinu i moju. Potom smo hitno otišli na pijacu. Kupi-
li 30 jaja, pile od 1,80 i zeca od 1,50 kg. Tako je moja
penzija iscrpljena. Ipak, galopirajuću inflaciju smo predu-
hitrili. Potom sam moj rukopis sa ispravkama poslao Ju-
rečkou u Miškolc. Poštarina je 30.000 dinara (pre bri-
sanja šest nula to je bilo 30.000.000.000 dinara).
 9. 11. 1993, utorak
U TV dnevniku snimak iz vazduha: nema više čuvene
mostarske ćuprije! Između kula „Halebinovke“ i „Herce-
guše“ zjapi provalija jugo-nesreće. Most je srušen u 10.16
preciznim gađanjem iz hrvatskih tenkova.
(Naknadna beleška: 21. novembra na TV gledali ama-
terski video-snimak. Navodno, snimio francuski novinar sa
mesta odakle smo obično posmatrali čuveni most i fo-
tografisali. Na filmu, video sam datum 8. 11. 93. Kako?!)
Mostarski most, nedvojbeno međaš na putevima ci-
vilizacije, po meni svetska graditeljska baština, jedin-
stvena sazvučjem građevine i prirodnog okruženja,
delo Hajrudina Mlađeg, podizano 1557–1567, uništeno je
hotimično, precizno usmerenim granatama. Koliko ostrv-
ljenosti i mržnje u nalogodavcu – svakako savršeno ško-
lovanom oficiru hrvatskom – koji je razarao spomenik,
strateški ništavan, ali kao simbol veoma bitan! On je
ostrašćeno razarao zajedništvo, maltene „ritualno“ klao
ćupriju – znamenje. Gledali smo – oštećena ćuprija, pogo-
dak u 15.52, sledeći u 15.53, malo ništa pa opet! Građe-
vina se kruni, opet pogodak bliže sredini – dim, groma-
de padaju u reku, potom zjapi praznina! Pustoš kao
znamenje trajno otrovanih međunacionalnih odnosa!
Nema greške, namera je kristalno jasna! Atavistički
nagon dirigovan perfidnim mešetarenjem sa „posvađa-
nim kalendarima“ kidisao je na različitost, uništavao mo-
stove između Srba, Hrvata i Muslimana u drevnom, pi-
toresknom, neponovljivom Mostaru.
Dok sam zgrčen u neverici posmatrao zločin, setih se
da su kolege iz Miškolca spremne graditi mostove sa
nama. Nude saradnju uprkos sankcijama.
Sada bi pokojni Bandika Levai rekao: „Nincs igaza
Marxnak, van Isten!“,978 naravno, pre toga, da je gledao
razaranje Čontvarijevog Római hid Mosztárban, kazao bi
– „Igaza van Marxnak...“979
978 „Marks nije u pravu, Bog postoji!“
979 „Marks je u pravu...“
434
12. 11. 1993, petak
U 5.15 stajao sam već u redu za naše penzije. Ratu-
jući sa „padobrancima“, ostao sam bez jednog dugmeta
na vindjakni, nemam rezervno! Stigao sam kući u 8.00,
odmah smo pošli u grad. Uspeli smo kupili 2 kg meda i 1
kg pasulja (dva puta po 2,5 miliona je pet + 1 milion i 200
hiljada). Ode Kaćina penzija!
17. 11. 1993, sreda
Danas u bezbroju prethodnih, nova komedija! Zase-
daće prvi put Međunarodni sud za ratne zločine i po-
vredu prava čoveka na tlu bivše Jugoslavije. Igraće na
sceni godinama, dok se ne ugasi. Naravno, krvnici su
u međuvremenu postali lideri na čelu novonastalih krda
divljaka. Mali izvršitelji, patološki bastardi ljudskog roda,
istrebiće se međusobno u „etničkim čišćenjima“. Hag,
prva sednica! Sledi beeskrajan, besmislen proces, traja-
će večno, sudije i advokati biće dobro plaćeni, optuženici
cenjeni i uživaće sva prava. Žrtve trunu, pada na njih za-
borav; beskućnici raseljeni menjaju etnički sastav i na
sebe navlače mržnju sredine. Lideri, bogate se, čak za-
raćene strane međusobno trguju. Političar postaje naj-
profesija! Čak i zločinci sa međunarodnih poternica legal-
no učestvuju u političkom životu.
22. 11. 1993, ponedeljak
Idiotluk! Vredno pamćenja. Banke, putem radija, upo-
zoravaju penzionere da – sutra – ponesu novca za „ku-
sur“, kako bi mogli primiti penzije u velikom apoenu!
Penzioneri, i ne samo oni, gladuju! Otkud im novac?
Može da živi ko ima da proda „dojč-marke“! Mi smo
prodali pet maraka i dobili 27,5 miliona dinara. Jedno
jaje na pijaci košta jedan milion. Subotička, svojedobno
stareška pijaca – sada već međunarodno poznat „buvljak“
– stecište je švercera i nesrećnika, trguje svako svim i
svačim. Dolaze iz Mađarske, Rumunije, dovlači se roba iz
Beča, Italije, pristižu kupci i prodavci, sliva se nesreća i
beda iz svih krajeva bivše nam domovine. „Buvljak“ je ne-
prozir bez dna, kaljuga stvarnosti.
 3. 12. 1993, petak lehet, dolgozunk!“984 Smeše se ljubazno, nisu neki mrgudi.
Ja ću na to, kao: „Akkor ne dolgozzanak!“985 To ih je još više
Po dogovoru, Sava treba od Novog Sada da dođe vo-
razvedrilo. Shvatih kako zrači razumevanje i signalizaci-
zom sa grafikama i voznim kartama za obojicu. Izišao
ja dobrih namera. Tako ja započnem objašnjavati sankci-
sam na stanicu u 01.30. Čujem voz kasni još jedan sat.
je, ali i to da mi sa Miškolcom, uprkos svemu, gradimo
Čekaonice pune nesrećnika i ševrcera s robom. Ru-
mostove saradnje u ime tradicionalnih i budućih sused-
muni, Krajišnici, Vranjanci, Srbi iz Niša, Novosađani, Beo-
skih odnosa, jer neće trajati do veka... Ono gore na leža-
građani...
ju su samo papiri, grafike velikog formata u rolni, može-
Stiže voz „Puškin“, iskrcava se gomila i svi peške do
mo u rukama preneti, jednostavnije je tako. Danas ćemo
„buvljaka“, zatim istom stazom bede naše stvarnosti na-
postaviti, sutra je otvaranje. Mi smo, takođe, iznenađeni
zad. Mora se kupovati i prodavati brzo jer se jedino tako
da se mađarske kolege prave da ne znaju, pa eto, čekaju
– brže od galopirajuće inflacije – može preživeti!
nas u Miškolcu... Nudimo „papire“, poziv, popis grafika,
Napokon, stiže „Helas“, krcat! Ispadaju putnici, poči-
izvoznu dozvolu...
nje stampedo! Nigde Save Stepanova. Konačno, prepo-
„Nyugodjon csak békében!“986 (aludirajući na ono „živi
znajem ga u sablasnom mraku, maše mi. Uspeo je da se
mrtvac“), uz uobičajene želje za dobar put. Kao po
ukrca u makedonski kušet!
dogovoru, bez suvišnih reči, pošli su dalje. U vazdu-
Sada je sve u redu, putovaćemo! Saputnik u kabini
hu tiho odjekuje nečujno sazvučje dobronamernih. Po-
Đorđe – egejski Makedonac! Živi u Skoplju. Supruga mu
put varnice, bljesne mi iz zaumlja – leto 1962. godine!
je Mađarica. Radio je u Budimpešti, putuje u vezi sa
Tada je „veliki šef“, odmeravajući me, po savesti pro-
mađarskom penzijom. Elektro-inženjer po struci. Ispo-
dužio moju vizu, potom ispratio rečima – „Csak tanul-
stavilo se da je poznavao vajara Agamemnona Makri-
mányozd, most és továbbra is, sikeresen!“ Tri decenije
sa, Markosovog partizana koji je postao ovde poznati
potom, opet dobronamerno, bez suvišnih reči – u ime
umetnik. Znam ga i ja! Eto nam teme za razgovor. Otvo-
kulture – ne služeći se birokratskom indolencijom mo-
rimo flašu vinjaka – „župskog rubina“. Stižu graničari i
gućeg odbijanja, već ličnom odlukom „u prvom licu jed-
carinici.
nine“ („első szám első személyében“), što bi rekao La-
– Hát ez meg micsoda?980 – zabezeknuto će carinik,
još Kašak!
pokazujući na dva metra dugu rolnu (nalik mrtvačkom
Tri decenije! Posve drugačija društveno-politička si-
sanduku), opruženu po gornjem ležaju.
tuacija; onda i sada, mlad čovek, jednostavno, ljudski!
– Élő halott!981 – kažem, gledajući ga naivno, uzi-
Vredi pamtiti! Danas je 3. decembar! Ima simbolike. „Na
majući daha za iscrpno tumačenje izrečenog. Sada on
današnji dan“ 1443. rodio se budući papa Julije II, pok-
mene iznenađuje, jer veli: „Értem!“982 – očevidno, čeka-
rovitelj umetnosti; 1942. je pokretanjem prvog atomskog
jući obrazloženje!
reaktora (Enriko Fermi) počela „atomska era“; 1967. prvu
Pre no počnem, nudimo ih vinjakom – „Pálinkás jó
transplantaciju srca izvršio dr Kristijan Barnard. Ima još!
reggelt kivánunk!“983 Sva trojica stoje, ne žure, jedan uda-
Ali tri – Mikelanđelov Poslednji sud u Sikstinskoj kapeli,
ra pečate, nadasve učtivo odbijaju ponudu: „Sajnos, nem
„atomska pečurka“ nad Hirošimom i „živo srce“ posle
smrti – tri su znamenja, dovoljna za nezaborav.
980 Šta je ovo?
981 Živi mrtvac! 984 „Nažalost, ne može, radimo!“
982 „Razumem!“ 985 „Pa onda nemojte da radite!“
983 „Želimo vam dobro jutro!“ 986 „Neka počiva u miru!“

435
 Napokon, oko 10 časova, stigli smo. Sreli se sa Kati-
kom Kešeri i Andrašem Hadikom.
Vozom u 13.00 za Miškolc. Čekala nas je Eva Dusa,
odmah u „Mini Galéria“. Sve je spremno, počinjemo
postavljati izložbu. Ubrzo, dolazi novinarka Marija Ja-
kab, dajemo intervjue za radio, govorimo o izložbi, Kon-
doru i kreativnom druženju. Potom, odlazimo u Miškolci
galeriju. Usput, vidim plakati – Jugoszláv grafika.987 Kaže
Sava: „Duranci! Vidiš, svugde piše Jugoslavija! Kao da
nema sankcija!“ Dočekao nas je kolega i prijatelj Išt-
van Dobrik! Predao sam mu pregršt kataloga, izdanja
„Likovnog susreta“. Idemo na večeru, posle u Alkotóház,
tamo nam je smeštaj.
4. 12. 1993, subota
Probudili smo se i ubrzo upoznali „cimere“ u zgradi:
Janoša Lenarda, grafičara, odnosno isto grafičara – „Jocu“
(ako sam dobro shvatio, Jožef Gal je dobitnik velike nagra-
de, valjda za 1991. godinu). Dan je počeo, primereno
Alkotohazu, koloniji grafičara. Potom smo otišli u Miš-
kolci galeriju. Učestvovali u savetovanju, pre i posle pod-
ne. Bili smo u Galeriji Szalai Lajos – Kondor Béla, na kra-
ju ulice. Tamo smo imali ozbiljan razgovor sa Ištvanom
Dobrikom! Oni sarađuju sa institucijama okruženja, iz
zemalja svojedobno austrougarskog kulturnog prosto-
ra. Znači, preko „Zlatnog oka“ možemo predlagati iz-
ložbe, slati tekstove (od starog, ono što nije obrađiva-
no; zatim novo i zanimljivo, umetnost i foto, vizuelne
komunikacije...). Naravno, što pre, pod hitno – predloge
za narednu godinu! Očevidno, otvara se izvanredna prili-
ka za saradnju i udruženo delovanje, baš kao nekad – pok-
ret umetničkih kolonija! Raduje me to! Nadam se da će
„Zlatno oko“ Save Stepanova i „Likovni susret“ sa grafič-
kim ateljeom kroz Miškolci galeriju ostvariti most pre-
ma svetu koji nas sada zaobilazi.
No, to je novo razdoblje, nezaborave će graditi gene-
racija kojoj pripada naš sin Buco, odnosno Savo, Jurečko
i Žolt Kišhonti, rođeni pedesetih godina!
987 Jugoslovenska grafika.
436
Posle razgovora sa Dobrikom, Sava i ja šetamo du-
gom ulicom. Posetili smo i galeriju „MissionArt“. Jureč-
ko i Kišhonti takođe predlažu saradnju. Pominjali smo
Pehana, Nađbanju – bilijar! Posle večere pošli smo, ja ne
igram, ali sam uživao. Ambijent kakav odavno nisam vi-
deo. Verovatno, ovde sam ja najstariji! Da nije njih, mož-
da bi me „ispratili“ pretpostavljajući da sam zalutao.
Sava četrdesetdvogodišnjak, a ja kročio u sedmu dece-
niju. Sedim i gledam „bravure“ mojih kolega, slušam
sporazumevanje! Žolt je „otkrio“ u sebi znanje ruskog
iz srednje škole, pa razgovara sa Savom! Ali, ipak svako je
govorio kako je hteo i savršeno su se razumeli. Setih
se mojih dvadeset godina, kada se Sava rodio. Tada
sam bio mornar u splitskom Domu ratne mornarice,
nekadašnjem hotelu. Naravno, svi mornari na službi u
Domu igrali su bilijar. Ja ni tada nisam! Nije mi, valj-
da, suđeno. Kao što sada slutim, nadalje, odnosno u
saradnji koja niče i bokori se očevidno, ja ću preći
na „klupu za rezervne igrače“.
U ovom mirnodopskom štimungu, pitam se kako je
kod kuće u paklu galopirajuće inflacije, praćene drekom
političkog cirkusa sa suludim igračima našom sudbi-
nom.
5. 12. 1993, nedelja
Sava i ja otišli „da se divimo“ našoj izložbi grafika
velikog formata u „Mini galeriji“, znatno pre ostalih. Ot-
varanje je u 11 časova. Zaista dobro izgleda!
Ispod jedinog kolora, pored gomile novina koje su
sastavni deo eksponata, stajao je Ištvan Dobrik i govorio,
iznad njega čitljivo – dođe mu kao deo naslova na temu
– „susreti na raskršćima puteva“... Govorio je o saradnji,
pominjući „Zlatno oko“, nije zaobišao susret u Đeru, iz-
rekao naša imena. Rekao bih – zato da podvuče osobnost
inicijative, ljudskost pristupa, otklonivši šablonsku formu
i uobičajen postupak.
Govorio je i zamenik ministra kulture (Jesenskog)
– Đerđ Fekete! Potom je izvedena kompozicija na temu
Bele Kondora, dirigovao autor. Dok je trajala ceremonija
otvaranja, nadasve svečano, moj „vremeplov“ je radio.
Sticajem prilika, promašili dan! Tito je 6. decembra 1947.
doputovao u Budimpeštu, 8. decembra je potpisan spora-
zum o saradnji! Verovatno se kolekcionar Gerloci sećao
– nazdravljajući 1962. godine – toga susreta. No, ima pri-
kladno, afirmativno za Dobrika, „na današnji dan“! He-
lenist, etičar, profesor filosofije, član SANU, dr Miloš Đu-
rić (1892–1967), preminuo je 5. decembra. O njemu živi
rečita anegdota: odbio je saradnju sa režimom u vreme
okupacije, iako je to nadasve riskantan gest, svakako na
njegovu štetu, pogoršavajući uslove preživljavanja. Pitao
ga je tada takođe ugledan građanin, profesor muzike, za-
što je odbacio pogodnosti i te kako korisne za život u
teškim prilikama. Odgovor, među studentima cenjenog i
omiljenog profesora Miloša Đurića, bio je slojevit: „Dra-
gi moj kolega, lako je Vama jer Vi svirate diple. Ja
predajem etiku!“
Posle, protokolarni ručak, verovatno u čast prisut-
nog „ministra“, inače posve „našeg“ čoveka, ni malo
uštogljenog. Mislim da se i njemu svidelo društvo i šti-
mung. Prešli smo u klub; zaista prijatan razgovor sa novi-
narima, kolegama iz „MissionArta“, umetnicima. „Joca“
(Jožef Gal), grafičar, podsećao me je na Kondora (bolno
osetljiv i ranjiv, senzibilan), ali i tematikom stradanja
ljudskog bića na Jošku Beneša, slikara i grafičara rodom
iz mog Bajmoka! Pisao sam o Benešu povodom izložbe
u Subotici 1961. godine. Čovekov usud danas je (naročito
u nas) još više u sazvučju sa patnjom likova „Jocinih“,
odnosno Joškinih!
Nakon svega, razlaz do skorog viđenja. Sava i ja smo
odlučili posetiti starog slikara Ernea Kunta, mog davnaš-
njeg prijatelja. To nam dođe potaman! Od Kunta, tram-
vajem ravno na železničku stanicu!
Obradovao se, prešao je sedamdesetu, supruga mu
je bolešljiva, nije mu lako! Lepo smo razgovarali, podseti-
li se na dane provedene u Grožnjanu. Pitao je za Bucu –
sećao se njihovog zajedničkog „proučavanja“ obale kod
Umaga. Prošlo je od tada više od dve decenije. Pomi-
njali smo Šanjiku Toroka, naravno Belu Kondora. Šteta
što Savo nije upoznao Belu K. „Nagy kár hogy a Szávó
437
barátunk nem ismerhette meg Samut!“,988 razmišlja sta-
ri Kunt; odjednom, pita treba li nam šta. „Adhatok va-
lamennyi pénzt ha kell nektek, sajnos nem sokat!“989
Smetnuo je s uma da mi od njega idemo pravo na voz!
Razgovor se nastavio brižnim pitanjima o situaciji... Meni
se srce steglo, da proplačem. Gledam ga zabrinutog za
našu sudbinu, pomirenog sa svojom. Starac mudrog
pogleda, životnog iskustva i neke onostrane vedrine,
primerene valjda samo plemenitim bićima dugog življen-
ja. Primili smo, na rastanku, bocu „Egri bikavéra“. Pože-
leo nam sreću!
Vozimo se tramvajem prema stanici, prolazimo dugom
ulicom, ispraćaju nas panoi koji oglašavaju našu izlož-
bu! Gledamo ih... Odjednom će Sava: „Biće da nam je ovo
uspelo zbog Kondora i Nemeta, ali valjda smo i mi nešto
doprineli, mislim da oni nas cene, iskreno žele saradnju!“
To me je podsetilo. Dok smo posle ručka sedeli i
razgovarali, reče „Joca“: „Akarom a kezed tartani hogy
az emberi melegséged rám is átsugározzon.“990 Nedvojbe-
no, oni nas posmatraju izvan zbilje čiji smo deo. Za njih,
Sava i ja pripadamo zajedništvu – likovne scene i kultur-
nog prostora – koje ne mešetari mitovima i nacionalis-
tičkim „nadlajavanjem“.
Stigli smo na „Inter-siti“, bili smo u Pešti u 21.30.
Iz Budimpešte „Helasom“ pošli u 0.35, nazad u našu
stvarnost izvan sveta, gde ne vladaju uljuđena pravila,
gde vonj tamjana, krvi, dima i memle omamljujućim dej-
stvom vraća u prošlost zatarabljenog uma i dirigova-
nih ostrašćenosti.
Odmorio sam se (6. decembar), ponedeljak je! Prvo
što sam čuo: gradonačelnik Jožef Kasa najavio otva-
ranje „narodnih kuhinja“ – „naponta egy tál étel a
rászorulóknak“!991 Obroci će se deliti na nekoliko punkto-
va u gradu.
988 „Šteta što naš prijatelj Sava nije mogao da upozna Ša-
mua!“
989 „Mogu da dam nešto novca, nažalost ne mnogo!“
990 „Želim da ti držim ruku, da osetim ljudsku toplinu.“
991 „Jedna porcija dnevno za one kojima je potrebna.“
 7. 12. 1993, utorak
Sneg stoji, hladno. Kaća se protivi, ne dozvoljava da se
ponižavam ujutro rano u redu za penziju. Naime, deliće
se kao „jednokratna pomoć“ svakom podjednako: 500
miliona dinara! Ništa se za to ne može kupiti (vredelo
je jutros 4 dojč-marke). Cena mleka je 50 miliona. Dileri
poslepodne već plaćaju oko 200 miliona za jednu marku!
9. 12. 1993, četvrtak
Otputovali u Beograd Olga Šram, Kata Tonko-
vić-Marijanski, Petar Šadi i ja. Tamo će se održati sednica
Saveta „Likovnog susreta“ (u kancelariji Saveza likovnih
umetnika Jugoslavije). Došli su Trivo Inđić, Miloš Arsić,
Sreto Bošnjak, Irina Subotić, Ješa Denegri. Kasnije navra-
tio Milan Popović.
Ono što mene od svega zanima – dogovoreno: za kraj
1994. godine pripremiti izložbu Jugosloveni u Nađbanji.
Naravno, u organizaciji „Likovnog susreta“ u Subotici.
Vratili smo se poslovnim vozom. Stigli u Suboticu oko
17 časova.
12. 12. 1993, nedelja
U dnevniku čujem: preminuo mađarski premijer Jožef
Antal (1932–1993). Bojim se da je stabilnost Mađarske na
putu u pravu demokratiju ovom smrću uzdrmana. Šteta!
Loše po njih, nije dobro ni za nas.
25. 12. 1993, subota
Najcrnji Božić do sada u mom životu! Ratni su bar bili
ispunjeni nadom! Ovaj je samo jedan od datuma u bez-
nadnom sunovratu. Kao penziju dobili novčanice od 500
milijardi dinara. Kilogram slanine je 1500 milijardi di-
nara!
31. 12. 1993–1. 1. 1994, petak – subota
Opet smo prešli iz jedne u drugu godinu. Predsednik
do koske oglodane Jugoslavije, brkati Lilić, objasnio nam
je u novogodišnjoj poruci – „za sve su krive nametnute
nam sankcije!“
438
Pucalo se besomučno, pre i posle ponoći! Ko bi re-
kao da ovaj „nenaoružani“ i nadasve miroljubiv narod
poseduje toliko oružja – pištolja i automatskih pušaka – u
svojim stanovima?!
Čuo sam odavno znanu činjenicu: Kinezi naplaćuju
metak od porodice onog koji je osuđen na smrt!
Naša vlada je „usavršila“ postupak. Građanin je po-
nižen i sveden u status bubašvabe. Ko to ne prihvati,
ubiće se sam bez metka – on nema novca ni municije da
zaludno slavi, pucajući u vazduh!
Čini mi se razboritijim listati u minulom, nego gledati
nevidljivo, beznadežno nama daleko! Privukao me jedan
naslov; čudno, zaokupljen tematikom Henrija Mura ni-
sam obratio pažnju: „Hang lehalkul, mozgás lelassul...“,992
izazovno mi deluje „utišan zvuk, usporen pokret“ – šta i
zašto? Andraš Ban, autor teksta, nezadovoljan postav-
kom novih akvizicija (1985–1992) u Nemzeti galeriji,
piše: „/.../ az Új szerzemények /.../ kiállitás két határpont-
ja, 1985 és 1992 között érzékelhetően átalakult a honi
művészvilág...“993 Samim tim, on očekuje da galerija us-
meri pažnju na novija događanja. Očevidno, smatra prak-
su Nemzeti galerije – blago rečeno – inertnom. Zanimlji-
vo da je neko kritički načeo muzeološku praksu i to baš
na primeru najvećeg „hrama umetnosti“. No, ja nisam
više u toku, nedovoljno poznajem recentnu scenu.
Tekst Mikloša Boršoša „Henry Moore“, napisan 1967,
zanima me više! Naime, početkom oktobra valjda, div-
nog i osunčanog jesenjeg dana, stigli smo u Tihanj. Slo-
venački vajari, Janez Boljka i Peter Černe, žele koristiti
priliku da budem tumač. Posetićemo poznatog vajara u
njegovoj kući, sporazumevaćemo se lako.
Bio je sam, primio nas, razgovor je bio živahan, od-
jednom Boršoš izusti reč na nemačkom. Divno! Obra-
dovaše se tri vajara – a ja postadoh suvišan! Iskoristio
sam tu pogodnost i vratio se u atelje okružen zelenilom.
992 „Glas se stišava, pokreti usporavaju...“
993 „/.../ nova ostvarenja /.../ dva datuma izložbe, između
1985. godine i 1992. godine, osetno se promenio svet umetnosti
kod nas...“
Snoviđenje! Lepše mi je tu nego u Meštrovićevom dvo-
ru na obali pod Marjanom u Splitu. Boršošev je iznad,
puca pogled na pučinu „mađarskog mora“. Bitan mi je,
međutim, enterijer, iako ne mogu negirati da je sve u
vezi. U ateljeu, pod stropom – „evenke“ – snopovi grožđa,
grozdovi nabrekli, omamljujućujućom slašću izazovni.
Poput stalaktita, vise forme u kolopletu boja, sve je
natopljeno opojnim mirisom prirodne završnice. Zidovi
kameni, isijavaju mnoštvo podsticaja imaginaciji. U niši,
vertikalna krhotina asocira figuru Majke božje, presija-
va se igrom kamena i čađi, okolo vosak dogorelih sveća;
skulpture; ponegde sasušen cvet, a na štafelaju iz be-
log mramora rađaju se obličja konja – „probodenih“ šip-
kom gvozdenom! Čujem kako njište, opirući se namet-
nutom „druženju“ mramora sa železom. Hotimičan ne-
sklad! Ubačen grubo, kao da želi rasturiti vanvremensku
harmoniju prirodnog reda stvari! Nezaboravan prizor.
Očevidno, angažovanjem svih čula, dejstvo razno-
rodnih senzacija zgusnuto je u jedinstven, neponovljiv
doživljaj. Skladni suživot oblika, boja, ukusa, mirisa i tre-
peravog svetla, zvukova prirodnog okruženja, promena
iz dana u dan, sata u sat, minuta u minut... Sve se može
vidom i dodirom iskusiti, meraklijski kušati, odmeravati i
domišljati, graditi u mislima i dograđivati talogom me-
morije, u angažman zapitanošću preimenovati, nagla-
siti slojevitost poruke! elem. Klasszikus és romantikus, valamint rend és játék
Samosvojan, prostorni umetnički iskaz! Neponov-
ljiv, autentičan, živ jer se neprestano menja u sazvučju
sa svetlom, dotrajava svojstveno zakonitostima organ-
skih materija, pretvoren u ansambl udruženog dejstva,
htenjem stvaralačke ličnosti bića koje promišlja harmo-
niju zajedništva čoveka i prirodnog okruženja oduvek i za-
navek. Sve isijava kreativnim nabojem, osobine različi-
tih izraza objedinjenih u raskošnu celinu!
Na početku, kada nas je Boršoš u atelje doveo, prime-
tio sam: „Ne ide gvožđe i mramor!“
Boršoš me je pogledao, slutim da je i očekivao ta-
kvu reakciju. Valjda zato da bi mogao strasno uzvrati-
ti: „A lovakat, a legnemesebb állatokat, tisztelték. Gö-
439
rög istenek lovagoltak rajtuk vegtelen égi tájakon... Most!
Az ember a természet „koronája“, konzerbe darálja őket
kutya eledelként! Az jobban illik egymáshoz mint vas és a
márvány?!“994
Dok sam u ateljeu samovao upijajući svim čulima do-
življeno u nezaborav, valjda slučajno, pomislio sam na
Henrija Mura, vajara čiji oblici žude da traju kao međaši
prostornog i vremenskog jedinstva, iznedreni kreativnim
htenjem, kao prirodne forme, ali čovekov beleg u je-
dinstvenom iskazu sazvučja, „bogomdanog“ i od ulju-
đenih bića kreiranog! Murove skulpture, kao i Boršošev
atelje jesu kompozicije, kakve sam, svojedobno pišu-
ći, pominjao pod nazivom „pejzažni spomenici“ odnosno
„primarne strukture“. U njih može da se uđe i kroz njih
prođe. Odjekuju drevni uzori i simbolika pritajena u zau-
mlju. No, one zrače energiju tragalaštva, otkrivaju potre-
bu i načine razmicanja svih ograda ustaljenog. Boršoš
u tekstu – napisanom pre dvadeset i šest godina – pored
uobičajenog, na samom kraju, piše (povodom figure
rađene za UNESCO) :
„Ősszefoglalta e művében egész élete problémá-
it. Óriási idomok váltakoznak barlangokkal, hegyekkel:
olyan ez a szobor, mint egy sziklás táj vagy a ten-
ger mélyéből kiemelt szikla. Saját szavaival fejezem be:
’Minden jó művészetben van absztrakt elem, realisztikus
kifejezi az ismert és ismeretlen dolgokat.’
Henry Moore jelentősége ma már művészettörté-
neti, s a tradiciókhoz való ragaszkodás tette azzá. A
szobrászvésőt sohasem cserélte föl a hegesztő pisztol�-
lyal, a követ a dróttal. Rokonszenves egyénisége kü-
lön tiszteletet érdemel. Élete munkában telik, erőtel-
jes, komoly alakját mindég műhelyében művei között
994 „Konji, najplemenitije životinje, bili su poštovani. Grč-
ki su bogovi na njima jahali po nepreglednim prostorima... Sada!
Čovek, ’kruna’ prirode, melje ih u konzerve da posluže kao hrana
za pse! To bolje pristaje jedno drugom nego gvožđe i mermer?!“
láthatjuk.“995 Mikloš Boršoš i Andraš Ban mislim da su
na istoj „talasnoj dužini“. Prvi, doduše, naglašava klasi-
čan pristup. Ipak, zapitano eksperimentiše u svom ti-
hanjskom ateljeu kamenom i gvožđem, nedvojbeno pod-
staknut dejstvom neposrednog okruženja. Drugi ukazuje
na neosporivu činjenicu – „/.../ a nyolcvanas évtizedre
radikálisan megváltozott nemzetközi kiállitási gyakorlat
e falak között is otthonos lenne.“996
Između, savršeno se uklapa treći,Tamaš Vig: „’Hogyan
tünhet ókorinak egy modern mű?’, Moore irt is, nyilatko-
zott is. Elhihetjük, a szobrait valóságban látva, nemcsak
mondta, hogy az ő modernsége az idők évezredes folya-
mába csatlakozik. Ő nem a század ’örökifjú’ lázadó in-
telektüelje, hanem az érett ember, a bányász fia, a meg-
gondolt férfi, aki hatalmas erejét a világos cél elérésé-
re használja fel.“997 Vig, takođe samosvojan vajar, zna šta
govori, zato mu je i prilog rečito naslovljen: „Ami igazán
995 „U svom delu je sažeo sve probleme života. Ogromne
oblike zamenjuju pećine, planine: ova figura je kao neki stenovi-
ti predeo, ili kao stena koja je izronila iz dubine mora. Završavam
svojim rečima: ’U svakoj dobroj umetnosti postoje apstraktni ele-
menti, realistični elementi. Klasično, kao i romantično, zatim red i
igra imaju zadatak da izraze poznate i nepoznate stvari.’
U istoriji umetnosti Henri Mur danas ima veoma veliki zna-
čaj, njegovo vezivanje za tradicionalno ga je učinilo takvim. Dleto
nikada nije zamenio pištoljem za zavarivanje, niti kamen žicom.
Veliko poštovanje zaslužuje njegov izuzetno simpatičan i prijatan
karakter. Život mu je ispunjen radom, ovog snažog i ozbiljnog čo-
veka uvek možemo pronaći u radionici među svojim delima.“
996 „/.../ osamdesetih godina radikalno izmenjena praksa
na međunarodnim izložbama bi i unutar ovih zidova delovala kao
na svom terenu.“
997 „’Kako može da deluje antički jedno savremeno delo?’,
Mur je i pisao i govorio o tome. Možemo da mu verujemo, naime
kada vidimo njegove skulpture uživo, shvatimo da nije samo pri-
čao o tome pošto se njegov modernizam uključuje u potpunosti
u viševekovni tok vremena. On nije večno mladi buntovnik svo-
ga stoleća, nego zreo čovek, rudarsko dete, promišljat muškarac,
koji svoju ogromnu energiju koristi za postizanje jasno određenog
cilja.“
440
nagyszabású, az fenyegető mélységű is.“998
Tri autora napisa u časopisu. Najstariji piše o Henri-
ju Muru (1898–1986) kao starijem kolegi; naredni, rođen
1926. godine, naravno kao o poštovanom vajaru, uzo-
ru generacije. Treći, nedvojbeno, ispisnik je zapostavljene,
vitalne generacije osamdesetih. No, oni govore o umet-
nosti, monumentalnoj i pretećoj! Jer, dubinom ako je
istinska, ona koliko god da predskazuje, podjednako iz
minulog izvire! Ogledamo se u njoj, razaznajemo ulju-
đenost, iščitavamo, promišljamo lice i naličje svoje, odu-
vek i zanavek. Zato je i moguća – nemirom i zapitano-
šću – kao „modernség az évezredes folyamatban“,999
a njeni recentni otkucaji moraju se osluškivati sa dužnom
pažnjom.
Umetnost čoveka prati kao damari srca i šum prola-
znosti. Samo su njemu čitljivi pokazatelji jedinstva proš-
log i budućeg. Poput slučaja! Jer, slučajnost nije „slučaj-
na“ samo onima koji razaznaju prepoznatljivosti u različi-
tim vremenima i na raznim mestima. Nikad povezane, a
ipak usmeravane „tajnom silom“, one su „krajputaši“ ci-
vilizacijskog hoda, mislećim jedinkama potvrda da ne plu-
taju zaludno i bez cilja. Promišljanjem, povezujemo ih
u smerokaze uspona i sunovrata, ushićenja i beznađa.
Naziremo sebe kao čestice zajedničke nam sudbine. Nju
doživljavamo osobno, zato nam je usud samosvojan, na-
lik doživljaju kreacije! Kako to neko reče: „Svaka sreća je
istovetna, samo su nesreće uvek jedinstvene i neponovlji-
ve, jer su osobno proživljene.“
Umetnički doživljaj bokori se čulima i memorijom,
istančanom osećajnošću, osobnim iskustvom, negova-
njem zajedništva različitih i nespokojem u budućnost za-
gledanih.
***
998 „Sve što je velikih dimenzija sadrži u sebi i preteće du-
bine.“
999 „Modernizam uključujen u potpunosti u viševekovni
tok vremena“.
 4. 3. 1994, petak – Bélának Béla,1002 dnevnički zapisi našega druženja – ne
bude samo hronika susreta. Pišta traži da proširim i na
Mojim autom, sa Olgom Šram i Petrom Šadijem,
ono čime sam se ja bavio, susrete, istraživanja, značajne
pošli za Kečkemet – Emlékülés a Kecskeméti Képtárban,
izložbe, knjige... Sve u svemu, u 15.30 znali smo da će
kilencven éve született Tóth Menyhért (1904–1980).1000
to biti neka forma „vremeplova“, naći će se u njoj i da-
Menjuša sam upoznao u ponoć na razmeđi 17. i 18.
našnje prisećanje na susret sa Menjhertom Totom, valjda
oktobra 1973. godine u Baji na „Centenarijumu“ slikara
i Ištvan Šoljmar koji je iz Miškolca rodom. Ja još dodam
Ištvana Nađa. Danas, ovde u Kečkemetu prvi drži preda-
– „naravno i nezaboravna izložba grafike velikog for-
vanje Gabor Pap, istoričar umetnosti, svojedobno stu-
mata u Miškolci galeriji!“
dent koji se pismom obratio subotičkom muzeju. Sreli
Vratili smo se na savetovanje u 17.00.
smo se, potom, na bukvalno par minuta avgusta 1962. u
Pročitao sam prilog: „Tóth Menyussal találkoztam Ba-
Pešti. Uputio me je „u trku“ na Černuša i Kondora. Potom
ján, 1973. október 18-án“. „Tud mindennek magyaráza-
su svi kontakti prestali. Sada ću ga – od tada do sada –
tot füzni és megőrizni a lelki nyugalmat az alkotáshoz
prvi put sresti! Upoznali smo se povodom Ištvana Nađa,
szükséges harmóniát. Azert tudta az élet viszontsá-
potom istim razlogom ukrstiše se moji putevi sa Menj-
gok szineinek drámáját és expressziv gesztualitását ta-
hertom Totom, sada, opet, Gabora Papa srešću povo-
pasztalatokból szürt meditálással levezetni és a fehérekbe
dom Menjuša.
összegezni, fehérben fehérrel izzó informel strukturába
U Kečkemet smo stigli u 08.45. Prolomilo se nebo,
varázsólni.
padala je susnežica, davno nisam tako šta doživeo. Do po-
Tóth Menyhért biztosan nem a művészet permanens
četka savetovanja sklonili smo se u kafić restaurirane si-
válságában vállalt szerepben formálta poetikáját, távol
nagoge. Ubrzo, stigli su Ištvan Dobrik i Eva Dusa iz Miš-
állt töle minden művészpolitika. A századunk jellegzetes
kolca.
magányos művész példája nem vonatkozik rá. Korunk mű-
Preko puta je Cifra palota – Kečkemeti Keptar. Prešli
vésze annak tudatában hogy nem tudja megváltoztatni a
smo tamo, skup počinje oko 10 časova. Prvi predavač Ga-
világot a vászon felületén megalkotja a maga világát.
bor Pap. Pozdrav, kao da smo se videli juče!
A Menyus csak arra törekszik hogy a ’tartalmat látha-
Pre popodnevnog nastavka, posle ručka, opet u si-
tónak csinálja meg’ képzeletére támaszkodva.
nagogi, sedimo Dobrik i ja. Slučajno, tokom razgovora,
Azon az éjszakán ’megtudhattuk’ hogy lehet a
ispliva na površinu tema: Kondor, moje dnevničke beleš-
fehér strukturák végtelen számú változatába elültetni
ke, sećanja, prijatelji kojih više nema, saradnici, traganja
az élet minden ’témáját’: a föld különös illatát, a
i pisanje, knjige...
jégverést jelző szorongást, a frissen fejt tejből sugár-
„Garantálom, én kiadom Bela Duranci vis�-
zó életerőt, ember és állat közötti ősidők óta meglevő ti-
szaemlékezéseit!“,1001 reče Pišta Dobrik, nedvojbeno u
tokzatos kapcsolatot, vonzódást amely hasonlatosságban
prijateljskom nastojanju da ovaj razgovor ne odluta
nyilvánul meg, a legegyszerűbb ’jó érzést’ ha a fáradt
„u ništa“. Počeli smo se u tom pravcu dogovarati, rešeni
melósnak nem kell gyalogolni mert felülhet a traktor
da zamisao realizujemo. Dobrikova je ideja da knjiga

1000 Svečana sednica u Galeriji u Kečkemetu povodom de-

vedesetogodišnjice rođenja Menjherta Tota.
1001 „Ja garantujem da ću da objavim ’Uspomene’ Bele
Durancija.“ 1002 Bela Beli.

441
sárvédőjére...“1003 Gabor Pap je morao ranije otići, opet ni-
smo proveli vreme u razgovoru. Mi smo takođe rano otiš-
li. Nismo bili obavešteni da učesnici imaju obezbeđeno
prenoćište. Da smo ranije znali, planirali bismo spavanje
u Kečkemetu. Dogovori sa Miškolcom bili bi iscrpniji.
Čekale su nas obaveze, ugovorene za sutra...
Stigli smo u Suboticu u 21.30. „Emlékülés“ će mi osta-
ti u sećanju, zapravo neću zaboraviti Menjuša! Potresa
me njegovo čemerno odrastanje, zlehuda sudbina i na-
drastanje svih životnih tegoba zanosom kreativnog pro-
mišljanja.
Negde u geografskoj zabiti, skrajnut paorskim usu-
dom, Menjuš, nadmoćan u bolu, svemu uprkos, nije se
priklonio bedi, odabrao je nju kao centar svog sve-
ta. To je mudrost paora od iskona! Ovde, iz središta, on
promišlja kosmičke nedoglede, osluškujući tajnu iden-
tičnih nedohvata kosmosa u sebi. Tako ukorenjen, tra-
je oduvek i zanavek vlastiti izbor, poput okruženja u
kojem su biljke, životinje i ljudi podjednako živa bića.
1003 „Sa Menjhertom Totom sam se sreo u Baji, 18. okto-
bra 1973. godine.“
„Ume za sve da da objašnjenje, da očuva duševni mir i har-
moniju potrebnu za stvaranje. Poznavao je dramu boja životnih
patnji, umeo je ekspresivnu gestualnost da pojasni meditacijama
zasnovanim na ličnim iskustvima i sažme je u belo, a u belom pre-
tvori u strukturu usijano belog enformela.
Menjhert Tot nije svoju poetiku formirao uzimanjem udela u
permanentnoj krizi umetnosti, nije mu bila bliska nikakva umet-
nička politika. Ne pripada grupi umetnika samotnjaka koja je ka-
rakteristična za naše stoleće. Umetnik našeg doba, svestan činje-
nice da ne može ponovo stvoriti svet na platnu, stvara na površini
svoj svet. Menjuš nastoji da ’njegov sadržaj učini vidljivim’ osla-
njajući se na svoju maštu.
Te noći smo mogli da ’spoznamo’ kako je moguće belu struk-
turu u svaku životnu ’temu’ presaditi u bezbroj varijanti: specifič-
na boja zemlje, napetost koja sluti led, životna snaga koja isijava
iz sveže dobijenog mleka, tajanstvena veza između ljudi i životinja
koja seže u pradavna vremena, privlačnost koja se ispoljava u slič-
nostima, najjednostavnije ’prijatno osećanje’ koje obuzima radni-
ka kada ne mora da pešači do kuće pošto mu se pruža prilika da
sedne na blatobran traktora... “
442
Sam će reći, ne jednom prilikom: „A fák és az állatok azt
álmodják hogy emberek.“1004 On lično, baš suprotno, na
javi se poistovećuje sa njima, iskazujući tako saživljenost.
Nju potvrđuje stvaralaštvom i primerima. Jedinstvenu sli-
ku: Csirik anyó1005 (1966) obrazlaže rečima koje se često
na selu čuju: „/.../ annyira szerette a kiscsirkéket hogy
maga is kotlóssá változott!“1006 Njegova samosvojna
skulptura, nazvana Afrika (l963) zapravo je životinja, ali
moćna kao planina. Vrhunac ovog neponovljivog uspi-
njanja biće usijanje „belog u belom“, dosledna završ-
nica paorskog trijumfa, čiji stoicizam kao gromobran
odoleva munjama.
„A nagy mindenséget összetartó sugárzas szine a
fehér. Nekem a fehér szin egyben a legmagasztosabb
szimbólum. Fehér szin izzásában van a valóság...“,1007 kao
molitva žubori pohvala jedinstvenoj boji koja je ishodi-
šte i stecište. U pravu je Menjuš, to pouzdano znam jer
ga vidim kao samotnjaka, okruženog onima čije mitove
je digao na pijedestal umetničke istine. Ipak, sredina ga
ne razume, dugo ni likovna scena nije bila u stanju da ga
prihvati. Posve sam, samujući pred okrečenim paorskim
zidom, Menjuš je spoznao onostrane vrednosti bljeska
beline!
Nirvana! Menjhert Tot uspeo je da se poistoveti sa
vlastitom slikom, postao je nedodirljiv i trajan! „Min-
den embert fehér izzásban látok!“,1008 kaže poput stabla
ukorenjeni mudrac, potvrđujući najveću vrlinu uljuđenih
– praštanje drugima, negovanje harmonije u sebi.
21. 6. 1994, utorak
Eva Dusa telefonirala u 12.15. Kolege iz Miškolca ne
dolaze sada! Dobrikovu suprugu operišu baš danas. Dogo-
1004 „Drveće i životinje sanjaju da su ljudi.“
1005 Nosilja.
1006 „/.../ toliko je volela piliće da se pretvorila u nosilju!“
1007 „Boja koja zrači iz velikog svekolikog jedinstva je bela.
Za mene je bela ujedno i najuzvišeniji simbol. Stvarnost se očituje
u usijanju bele boje...“
1008 „Svakog čoveka vidim u belom usijanju!“
vorićemo se za septembar. Moram javiti Savi u „Zlatno
oko“ da se susret odlaže.
U današnjoj „Borbi“ vest: održan je koncert na
kome je izveden Mocartov Rekvijem u spaljenoj sarajev-
skoj Većnici, 19. juna. Dirigovao je Zubin Mehta, nastu-
pio Hoze Kareras i drugi čuveni umetnici. Listam dnevnik
unazad. Naime, tad je bila nedelja, rođendan našeg po-
kojnog Bobe. Zapisao sam i to da smo na TV gledali Zubi-
na Mehtu i elitu svetskog operskog podijuma na zgarištu
enterijera Vitekove Većnice! ju da se demontira simbol! Prošlo je jedno razdoblje za
Bolest je projektanta skrajnula u ludnicu 1892. godine.
Sto godina potom, sama Većnica postala je žrtva ludih
u balkanskom bezumlju!
U ovom znamenju našeg ludila, sada je „svet“ pri-
redio koncert s namerom da se privedemo svi pame-
ti kroz stvaralački čin. Međutim, sutradan, 20. juna
u 06.00, na novosadskom radiju osuli paljbu po Re-
kvijemu izvedenom u sarajevskoj većnici! Navodno, to
je „špansko-muslimanska muzička zavera izvedena pod
topovskim cevima okrenutim prema žrtvama...“ Zaista,
naša je zbilja ludilo! Da li slučajno? Na današnji dan,
20. juna 1928. u Narodnoj skupštini u Beogradu, posla-
nik radikala pucao je u hrvatske predstavnike. Pogodio
trojicu! Stjepan Radić (1877–1928) je umro. Atentator,
Puniša Račić, je – mislim – Crnogorac. U svakom slučaju,
bio je to početak kraja Jugoslavije kao građanske moder-
ne države. Sada pucaju svi na sve. Izgleda da je „ludi“ Vi-
tek, verovatno Čeh, u sklopu neke „zavere“ projektovao
najlepše zdanje turske kasabe. Skupa sa ostalim „dođoši-
ma“, oblikovao je Sarajevo u evropski grad. Da li zbog
Mocartovog Rekvijema?!
1. 9. 1994, četvrtak
Danas, svečana sednica u većnici subotičke Gradske
kuće! Prvi put slavi se Dan grada Subotice, datum progla-
šenja Subotice slobodnim kraljevskim gradom pod nazi-
vom Maria Teresiopolis, 1779. godine.
To je demokratska tekovina izmenjene društveno-po-
litičke stvarnosti. Neki nisu dobili poziv (?). Doduše, nisu u
sličnim prilikama dobijali ni u prethodnom režimu!
443
Ispostavilo se da je birokratija pozivnice slala po rani-
je sačinjenom spisku! Moćni aparat obično nadživi pro-
mene. Čelnici se menjaju. Ni oni uvek! Što bi rekao, svo-
jedobno, Slavko Matković: „Sve je tu, a ničega nema.“
16. 9. 1994, petak
Jučerašnja akcija skidanja zvezde petokrake sa Grads-
ke kuće, zbog kiše odložena je za danas. Oko podne, po
divnom sunčanom vremenu, okupili se građani! Čeka-
koje smo mislili da će trajati večno. Ne kao nezamenl-
jivo po humanim prepoznatljivostima, već zato što smo
bili uvereni da vlastodršci neće nikom predati jednom
stečenu vlast. Dogodilo se to da su komunisti sami sebe
proglasili „socijalistima“ i naprasno istakli u prvi plan –
šta drugo nego demokratiju. Maltene, oni koji su svoje-
dobno postavljali zvezdu sada prednjače u njenom ski-
danju.
31. 12. 1994, subota
Ništa pomena vredno na kraju godine, ničemu dobrom
se ne možemo nadati u narednoj 1995. godini. Razmišljam
o mom ocu. Rodio se 2. januara 1894, sada je stogodišnji-
ca. Stasao je „na vreme“ da sa svojim tatom preživi fron-
tove Prvog svetskog rata. Onda su propatili užase svet-
ske privredne krize oko 1930. „Uspeo je“ poginuti pri kraju
Drugog svetskog rata. Počiva negde u blatu Šugovice kod
Baje. Sudski je danom njegove smrti proglašen 31. decem-
bar 1944. Dva svetska rata stala su u jedan ljudski vek.
***
26. 1. 1995, četvrtak
Putujem u Budimpeštu, vozom („Inter-siti Ivo Andrić“).
Dosta je toplo za ovo doba godine, ne pada kiša. Krenuli
u 9 sati.
Ivo Andrić – ime našeg pisca, nobelovca, njegovo ču-
veno delo Na Drini ćuprija, kao i ostala, budi mnoštvo aso-
cijacija. Povrh svega, nadovezuje se poseban događaj: da-
nas i sutra obeležava se u koncentracionom logoru Aušvic
dan oslobađanja, 27. januar 1945. Prošlo je pola veka! Od
početka Prvog do početka Drugog svetskog rata jedva
je dvadeset i pet godina. No, ti graničnici između ludila
ništa ne znače. Od drugog naovamo, bilo je dosta ratova
kao i logora. Žrtvama je njihov „svetski“, a svim logora-
šima su stradanja dovoljno „najveća“.
Toga dana sovjetski vojnici ušli su u logor, obelodanje-
na je najveća sramota civilizacije! Pitam se da li su ti prvi
crvenoarmejci – oguglali na strahote rata, a zapanjeni pri-
zorom savremenog pakla – znali za postojanje gulaga
i stradanja nevinih u svojoj, „prvoj zemlji socijalizma“?
Da li danas i sutra u Aušvicu okupljeni čelnici država
promišljaju „stanje logora“ i ljudska prava u vlastitim
sredinama?
Na Keleti dočekao me Bela Pazar, muž Katike Nemet.
Imao sam, međutim, prevoz – Kaća i Goran Martinović
odvezli me do Maros utca, tamo je obezbeđen smeštaj,
kao da sam gost Magyar Irószövetséga.1009 Sredila je Kata-
lin T. Nađ, ona me je i pozvala da učestvujem u razgovoru
o Beli Kondoru. Okrugli sto organizuje Makovec Művésze-
ti Akadémia.1010
Katika T. Nađ došla je po mene u 14.30. Potom sam
u „Duna TV“ primio forinte za putni trošak. Oko 16.15 bili
smo u akademiji. Već je tamo bio Meloko, vajar. Posle sam
razgovarao i sa Makovcem, Ferikom Bangom i drugima.
Bilo je to zanimljivo veče! Prisećali smo se, čuo sam
dosta toga sada prvi put! Jedan inženjer (nisam upamtio
ime, uveren da će sve ovo imati pisanog traga) govorio
je o popularnoj letelici „Sárkány“,1011 pominjući i Belu
Kondora kao „idejnog oca“ u nastajanju. Po reakciji osta-
lih učesnika, shvatio sam da, izgleda, jedino ja o tome ni-
sam ništa znao. Drago mi je bilo slušati Meloka, posebno
arhitektu Imrea Makoveca, koji je pored ostalog govorio
o „balkanskim iracionalnim silama, koje su postale istin-
ske katastrofe“. Iznenadio sam se jer je on tamo ubrojao
i naše Mađare.
1009 Saveza mađarskih pisaca.
1010 Umetnička akademija „Makovec“.
1011 „Zmaj“.
444
Prisećao sam se razgovora u kojima je Bela pričao o
„ötvenhatos esemenyekről“, a ja njemu o srednjovekov-
nim freskama. Ispričao sam Kondorove doživljaje borav-
ka u Budvi 1968. No, ni tada ni posle nije se ostvarilo
da vidi Belog anđela u Mileševi. Ipak, kada sam došao u
Peštu, pokazao mi je sliku i to propratio rečima: „Megfes-
tettem a fehér angyalt!“1012
Késes angyal (1968), zaista „beli anđeo“ sa nožem u
zubima! Da li ga je slikao Bela sluteći zlo koje tinja u ži-
teljima regiona, razmišljajući tako kako je danas govorio
Imre Makovec?
Posle razlaza, oko 22 sata, Katika T. Nađ, Mana Šup-
ka, ja i TV ekipa, kod Kati Kešeri u stanu. Zaista prija-
tan i sadržajan razgovor! Pored aktuelne teme – izgo-
na Katalin Kešeri kao upravnika iz Műcsarnoka – pričali
smo o Šoljmaru, filmu Tóparti látomás1013 po Zilahi-
ju, o bezimenoj ulozi Mane Šupke u njemu, Arpadu G.
Balažu, Lajošu Nemetu, Kondoru i Bécsi utcai műterem,
susretima i događajima. Mislim da je dragoceno prisu-
stvo koleginice Mane Šupke, rođene davne 1914. godine,
i dugog pamćenja. Očevidno, znala je Katika T. Nađ šta
radi. Ima „nerv“ za taj posao. Čujem, ići će u Ameriku da
snima za „Duna TV“.
Na kraju, razlaz i ovde. Katika Kešeri svakako ide da
prošeta psa (Pamač), otpratila me u ulicu iza ćoška – Ma-
ros utca. Tu je bivši kolegijum za strane studente, sada
„hotel“, valjda pod upravom Društva pisaca. Ovde spa-
vam noćas u sobi 105. Promišljam minule godine, pišem i
polako plovim u naredni dan.
27. 1. 1995, petak
Jedva da sam nešto spavao. Probudio sam se rano! Pi-
šem razglednice u Berlin Buci i Ani, Vladi Bužančiću u Za-
greb, Tibiki Hiteru u Izrael, njemu pominjem da je baš da-
nas komemoracija u Aušvicu! Uključim TV, ubrzo na pro-
gramu prilog iz Aušvica. Vidim našeg predsednika Zorana
Lilića u jednoj grupi u Aušvicu, izviruje iza Leha Valense.
1012 „Naslikao sam belog anđela!“
1013 Vizije na obali jezera.
 Bio sam u poseti kod kod familije Pazar-Nemet, stanu-
ju na Nyugati téru, nedaleko železničke stanice. Ispratila
me je Katika Nemet sa mužem i decom. Stigao sam u Su-
boticu oko 21.
9. 3. 1995, četvrtak
Stigla mi poštom knjiga, otpremljena po nalogu Katike
Kešeri: A modern poszt-jai, ELTE Bölcsésztudományi Kar,
1994. Esszék, tanulmányok, dokumentumok a 80-as évek
magyar művészetéről.1014 Posvećeno uspomeni na Lajoša
Nemeta.
Uspeo sam danas, onako na preskoke, pročitati! Zais-
ta dragoceni prilozi, ali za povremeno uzimanje u ruke,
temeljno iščitavanje, učestalo vraćanje nekim segmenti-
ma. Onako na brzinu, podvukao sebi:
– str. 97: „A közelmúlt rendkivül gyorsan vált törté-
nelemmé, s ez a felismerés új kihivásokat jelent a kor-
társ művészek számára.“1015 (Lorand Heđi)
– str. 116: „Nem pusztán a jugoszláviai tragikus ese-
mények okán emlitem Szombathy munkásságának jelzett
aszpektusát, de azért is mert a vajdasági szellemi művé-
szeti közeg progressziója, nyilvánossági poziciója az el-
múlt évtizedekben példaként is szolgált a hazai avant-
gárd protagonistáinak.“1016 (Andraš Bohar)
– str. 318: „Az összehozó erő itt /.../ tisztán az ér-
zés, a világhoz fűződő érzés és az emlékezés.“1017 (Kata-
lin Kešeri)
1014 Post-ovi moderne, Filozofski fakultet ELTE, 1994. god.
Eseji, studije, dokumenti o mađarskoj umetnosti 80-ih godina.
1015 „Bliska je prošlost veoma brzo prerasla u istoriju, a
spoznaja ovoga pred savremenu umetnost postavlja nove izazo-
ve.“
1016 „Ne pominjem aspekte stvaralaštva Sombatija samo
povodom tragičnih jugoslovenskih zbivanja, već i zbog toga što je
progresija umetničkog i duhovnog prostora Vojvodine i njena po-
zicija u proteklim decenijama poslužla kao primer protagonistima
domaće avangarde.“
1017 „Snagu koja spaja /.../ ovde čine osećanja, osećanja
vezana za svet, kao i sećanja.“
445
– str. 333: „Elhangzott az, hogy együttélés és érzé-
kenység, két olyan fogalom ami abszolút határozottan a
világnak, a földi világnak a jellemzője, a 80-as években
úgy is mint mindennapi probléma, és úgy is mint
lehetőség, mint a fennmaradásra való lehetőség. Én
ezt a két fogalmat együtt: az együttélést és az ér-
zékenységet – egymást feltételezik ugyanis – nagyon
lényegesnek tartom, és azt is, hogy lehetöségként a
művészet mutatta fel őket.“1018 (Katalin Kešeri, razmatra-
jući „a művészi szándék fontossága“1019)
– str. 334: „Tudatositanunk kell, és ez éppen a mű-
vészettörténészek és a krtikusok megkerülhetetlen fel-
adata, hogy a vizuálisan megragadott élmény, illetve
az élmény vizuális megformálása olyan, mint egy szer-
ves, méghozzá érzékeny élőlény: azért van a világon,
hogy közöljön velünk valamit, de ha kizárólag a
felboncolása érdekel bennünket, sietve visszavonul.“1020
(Eva Forgač)
Sve ovo savršeno mi se dopunjuje sa nedavno proči-
tanim rečima kolege i prijatelja, istoričara umetnosti i
slikara Zorana Pavlovića (1932). U jednom razgovoru na
temu „iluzije o napretku“ kaže: „Uzdrmane su mnoge
vrednosti, izgubljene su i vere i nade u velike utopije,
među kojima i u mnoge političke utopije. S druge strane,
1018 „Moglo se čuti to da su suživot i senzibilnost dva poj-
ma koja apsolutno i nedvosmisleno označavaju osnovni karakter
sveta, ovozemaljskog sveta, 80-ih godina se pojavljuju i kao sva-
kodnevni problem, i kao mogućnost, kao pružena mogućnost za
opstanak. Ova dva pojma zajedno: suživot i senzibilnost – jedan
drugog pretpostavljaju, naime – smatram veoma važnim, a to i
jeste tačno, da ih je umetnost predstavila kao ponuđene moguć-
nosti.“
1019 „Značaj umetničke namere“.
1020 „Treba da ukažemo, a to je nezaobilazni zadatak upra-
vo istoričara umetnosti i kritičara, da ukažemo na to da je vizuel-
ni doživljaj, odnosno vizuelno oblikovanje doživljaja nešto poput
organskog i senzibilnog bića: a nastaje zato da nam nešto saopšti,
i ako nas jedino zanima njegovo seciranje, žurno će se od nas po-
vući i nestati.“
iščezla je velika podloga koju je za umetnost predstav- 26. 7. 1995, sreda
ljala religija. Hegel nije uzalud govorio o kraju umetno-
Sinoć, Međunarodni sud u Hagu odlučio da podigne
sti, a Malro o duhovnoj osnovi umetnosti. Tu su i ratovi
optužnicu protiv Karadžića, Mladića i Martića zbog geno-
koji nisu prestali ni posle Drugog svetskog rata. Jednostav-
cida i etničkog čišćenja. Očevidno, svakom je postalo ja-
no, iluzija o napretku čovečanstva je izgubljena. Haotično
sno da je pakao postao stvarnost balkanskih prostora.
stanje čovečanstva odražava se na umetnost. Do sredi-
ne 20. veka imali smo sigurne kategorije u svetu li- 28. 7. 1995, petak
kovne umetnosti. Sada živimo u disperzovanom svetu,
Na Paliću, u okviru filmskog festivala na letnjoj pozor-
bez jedinstvene duhovne platforme. To, naravno, ne znači
nici, prikazan film Emira Kusturice Podzemlje. Odgledali
da nema velikih pojedinaca i velikih umetničkih dela.“
smo ga. Savršeno data slika balkanskog mentaliteta. Kaća
8. 6. 1995, četvrtak kaže – „Odvratno dobar film!“
Tokom projekcije, povremeno smeh i odobravanje,
U „Likovnom susretu“ otvorena izložba Jožefa Mar-
baš kod „najbalkanskijih“ scena. To jasno potvrđuje da je
kulika (1935–1994). Otvorili Milenko Ostojić i Đerđ Bo-
napravljen film koji slika ludilo u kojem smo! Majstorski
roš, slikari, potom govorila i Olga Šram. Izrečeno je i to
je izvedeno i ubacivanje dokumentarnih sekvenci o doče-
da ova izložba nije bila prihvaćena za života autora.
ku okupatorskih trupa 1941, ali i sahrani Tita u Beogra-
Markulik je tragični kreativac provincije, likovni peda-
du, potcrtano zvucima „Lili Marlen“. Posebna vrednost
gog i „kultur-treger“, tapšali su ga po ramenu minorni
je to da nema politike, nacionalističkog navijanja. Film-
moćnici, prezirala sredina, ni od kud pomoći. Odživeo
skim sredstvima razotkriva se ostrašćenost, beda i zaglu-
je paklenu zbilju palanke, koja mrvi svakog ako nije po
pljenost svih! Poruka je jasna, nažalost nema više naše Ju-
šablonu.
goslavije! Poetika filma je ubedljiva: zrači energija opore
Zanimljiv, poseban doživljaj, bio je Feliks Lajko, violi-
osećajnosti, primitivnog junačenja, servilnosti pokornih,
nista samosvojnog zvuka sa „bandom“ takođe nekonven-
patrijarhalne zaluđenosti i „egzotike“ epskih razmera, ge-
cionalnih istomišljenika! Potresno sviranje u sazvučju sa
toiziranih na splavu mitova.
nastojanjima pokojnika koji je permanentno pokušavao
U avgustu, prepoznatljivost svakodnevice su kolone
iskorak.
izbeglica, beskućnika prognanih iz Krajine. Plodovi ludila
Vraćajući se sa izložbe, prizor kakav nikad video nisam.
i krvave „žetve“ uspaljenih političara!
Tablo maturanata, a na njemu i smrtovnica. Isti portret
Vraćajući se sa Kelebije 18. avgusta, na semaforu shva-
jedne Marine (1976–1995). Maturantkinja i pokojnica.
tim! Ispred mene ne stoje na crvenom. Obilazimo i gleda-
Užas, potresno! Slučaj je načinio znamenje generaci-
mo. Kolona stoji, napokon, bez goriva. Ukopani nemašti-
ja koje stasavaju. Pomislih, maturanti i regruti. Smrt na
nom! Posmatram crveni traktor sa prikolicom natovare-
pragu života! Umiru i ginu na ratištima. No, ima još ne-
nom sa nešto sirotinje. Izviruju ošišane glavice pritajenih
što. Jedan Slobodan (1978–1995) udavio se u Palićkom
mališana u bezmernoj nesreći. Ko zna koliko dana putu-
jezeru (zagonetno) u noći posle maturskog slavlja. Nedav-
ju u neizvesnost? Oni koji su ih pokrenuli negde su bezbed-
no, devojčica od oko 14 godina skočila sa sprata kule na
ni! Kao i uvek, zločinci civilizovano uživaju sva prava dok
„Prozivci“. Prošle sedmice – troje samoubica u Subotici.
ne budu pravosnažno osuđeni! Ako im ikad bude suđeno.
Mnoštvo depresivnih građana.
Žrtve imaju „pravo“ verovati iluziji kako je prikolica tvr-
Narod ćuti i trpi! Nedavno, čujem, reče glumac Brani-
đava njihove sigurnosti, „ukorenjena“ nestankom goriva,
slav Lečić: „Robovi najbolje brane svoje ropstvo!“
baš tu na bespuću asfalta bez smerokaza njihovog usuda.

446
 8. 11. 1995, sreda
U 19 časova, Gradska biblioteka. Književno veče.
Prisutan Đerđ Konrad, književnik. Mudar, staložen, tih i
tolerantan svetski pisac! Zadovoljstvo ga je slušati, smi-
ruje i zrači spokojem.
Sve je bilo dobro dok nisu počela „pitanja“ i mudro-
slovlje nabeđenih veličina palanačke sredine, zadaha do-
jučerašnjeg jednoumlja i tek raspomamljene „slobode
govora“.
21. 11. 1995, utorak
Klinton objavio okončane pregovore i potpisivanje
Dejtonskog sporazuma! Naš komentator klikće o „velikoj
pobedi Jugoslavije, Srbije, predsednika Slobodana Miloše-
vića, ispravnosti njegove politike mira...“
Užas! Jugoslavije nema, Srbija puna izbeglica i bede,
Srebrenica kao primer bezdušja, zgarišta na sve strane.
Pominje se genocid, zna se za etnička čišćenja. Poput onog
crvenog traktora i prikolica natovarenih bedom, mi smo
„ukorenjeni“ na začelju svih vrednosti savremenog življe-
nja. Vegetiraćemo, niko ne zna do kada, dugo, dugo!
22. 11. 1995, sreda
Već dugo bolujem, ali radim „Nađbanju“. Danas me
posetila Olga Šram! Donela lepe vesti. Radiće se izložba
– Vojvođani i Nađbanja, naravno tekst i „mali leksikon“,
glavni eksponati idu u koloru. Prvo izložba u Beogradu,
potom u Novom Sadu i Subotici, zatim u Miškolcu. Snima-
nje eksponata mora biti obavljeno u januaru, potom tre-
ba zgotoviti tekst.
31. 12. 1995–1. 1. 1996, od nedelje na ponedeljak
Opet je kraj jedne i početak naredne godine! Završila
se 1995, valjda je okončano „balkansko ludilo“. Krivci pot-
pisali, preobrativši se tako u „anđele mira“. Miloševićeva
Srbija – sam on reče – „nije bila u ratu“. Ipak, mi u Suboti-
ci imamo što drugi nemaju: memorijal poginulima u tom
– „nepostojećem“ – ratu. Otkriven na pedesetogodišnjicu
oslobođenja Subotice 10. oktobra. Tada, 1944. verovali
447
smo da je kraj ratovanju. Sada, odnosno 1994, spomenik
postavljen uz frekventnu pešačku saobraćajnicu, kao
da je „krajputaš“ slojevit značenjima. Naime, taj put je
staza bede u vreme nezapamćene inflacije na relaciji
železnička stanica–„buvljak“, gde se ljudsko dostojan-
stvo cele zemlje i okruženja krčmilo u bescenje. Beskrajne
kolone nesrećnika žurile su da kupe, odnosno da proda-
ju, pre galopirajućeg dopisivanja nula uz obezvređen di-
nar. Jedni su „trgovali“, drugi preživljavali, a treći ginuli
na „nepostojećim“ ratištima.
Bronzani beleg, označen kao „Spomenik njihovoj ver-
nosti“, zapravo je ranije nastala gromada koja isijava
energiju vitalne forme, samosvojne poetike uglednog
vajara Save Halugina, koja asocira Gnezdo, doduše agre-
sivnih mladunaca džinovskih ptica. Indikativna je bron-
zana tabla sa žuborom! Imena poginulih nude promi-
šljanja: 25 poginulih (14 u 1991, a 11 u 1992). Jedna
trećina do 20 godina, druga do 30, a u trećoj najstariji
je doživeo 37 godina. Naročito onih sedam koji su jedva
doživeli „godinu mature“ shvataju svrhu žrtve u besmi-
slu! Nacionalno, prevagnuše „nesrbi“, oni su izgleda bili
„verniji“ Srbiji koja „nije ratovala“. Privid izvora žubo-
rom valjda sugeriše prolaznost svega, iako bi bilo prime-
renije – nezaborav!
Bronzana kompozicija sugestivnog života forme jedin-
stven je spomen-beleg, mislim jedinstven kao anti-me-
morijal! Bezdušan kao bezobzirno doba koje ga je
iznedrilo, nalik nadmenim dirigentima bezglavog kolo-
pleta na razmeđi preživljavanja i besmislenog umiranja.
Ne ponovilo se!
Nadajmo se da će 1996. godina doneti nešto svetla
u mrak „balkanske krčme“!
***
Prvog jula bili smo u Novom Sadu Olga Šram, Petar
Šadi i ja. Kod Bordaša u „Forumu“ pregledali katalog. Ra-
dimo na izložbi Vojvođani i Nađbanja.
Jula 1962. moj profesor Laza Trifunović u našem sta-
nu, tada još u sastavu Gradskog muzeja, pokrenuo je pi-
tanje i dao mi „radni zadatak“. Razmišljali smo na temu
pokreta umetničkih kolonija. Laza je pomenuo Nađ-
banju kao transmisiju evropskih umetničkih zbivanja na
likovnu scenu Vojvodine, pa i Beograda.
Sada, napokon, posle Stipana Kopilovića i Jožefa Pe-
hana, stigao sam do te nadasve zanimljive kolonije! Bila je
tamo Jelena Čović, puno mi je o Nađbanji govorio Arpad
G. Balaž, pominjao Ivan Tabaković, slušao sam o koloniji
od Lajoša i Pište Šoljmara i drugih, naravno bilo je du-
gih razgovora sa Belom Pehanom, listanje u dokumen-
taciji Jožefa Pehana, čitanja i gledanja slika, a kroz njih
vremena kada su nastajale. No, Nađbanja je neiscrpno
izvorište spoznaja o prekretnici vekova. Za mene ona je
zanimljiva do povlačenja državnih granica. Sada, uspeli
smo sakupiti što se moglo. Dosta toga zapreteno je birok-
ratskim klipovima u točkove, mnogo straha ima još u
vlasnicima slika. Povrh svega došla je moda naduva-
vanja vrednosti!
Sada se rado procenjivanjem precenjuje. To je način
da se „neprocenjive vrednosti“ čuvaju u depoima. Izložbe
koje smo nekada priređivali ličnim angažmanom, sami
pakovali i pratili sedeći u kamionu među slikama i skulp-
turama, sa strepnjom da se neko delo ne ošteti, sada
su prošlost! Pod plaštom brige za umetnička dela mo-
guće je izbegavati izlaganje, pravdati se basnoslovnim
sredstvima za osiguranje i mnoštvom drugih „legalnih iz-
govora“. Ovo nam je uspelo! Sumnjam da ću još, za života,
imati prilike sačiniti ovakvu prezentaciju.
19. 7. 1996, petak
„Likovni susret“, Rajhlova palata, 12 sati, otvaranje iz-
ložbe Nađbanja i Vojvođani/Nagybánya és a Vajdasági-
ak. Raduje me što je došao i Vasa Tapušković (pomoćnik
republičkog ministra za kulturu) da otvori izložbu. Govo-
rila je Olga Šram i Đeze Bordaš. Ja sam, pored ostalog,
pomenuo jedinstvo različitosti, kao imperativ vremena i
posebnost Vojvodine. Đeze nije mogao da prećuti – na-
javio je uskoro knjigu o Beli Farkašu!
Bila je to lepa „fešta“! Došao je i Husar iz mađarske
ambasade, dve osobe su predstavljale Ministarstvo kul-
ture Mađarske; bile su tu kolege iz Zrenjanina, moji
448
Somborci, dr Imre Bori i Ferenc Maurič, moj Zolika Šifliš
i Lacika Sekereš, Oto Tolnai i mnoge meni drage ličnosti.
Izložba, uveren sam, dobro izgleda ovde u Rajhlovoj
palati. Sto četrdeset i tri eksponata uspeli smo sakupi-
ti, dosta toga što smo želeli nismo dobili. Neka dela za koja
sam znao sada su već ko zna gde. No, verovatno od ovde
izloženih, neka više nikada neće biti na „mojim“ izložba-
ma. Sumnjam da ću se još upuštati u ovakve avanture.
20. 7. 1996, subota
Lep sunčan dan, vetrovito kao i juče. Nismo imali
snage ustati odmah posle ponoći da gledamo svečano
otvaranje Olimpijade u Atlanti! Sto godina je prošlo od
one prve u Atini. Spavali smo malo duže. Tek posle ruč-
ka gledali smo snimak Olimpijade.
Slovenac Štukelj, učesnik Olimpijade 1924, bio je
gost na podijumu. Sa svojih 97 godina, još uvek hoda kao
gimnastičar! Na ekranu išao je snimak iz 1963. godine, go-
vor Lutera Kinga – „I had a dream...“
Kasijusu Kleju (Muhamed Ali) pripala je čast da
upali olimpijsku buktinju. Plakali smo, potreseni, gleda-
jući kako moćni bokser, hitar kao treptaj, sada od
Parkinsonove bolesti savladan, drhteći primiče plamen.
Život je zaista surov, rekao bih „neljudski“, ali čovek
– da li srećom – zaboravlja. Odnosno, sve više ne pamti –
poput životinja, živimo kao da nismo svesni vlastite bu-
dućnosti. Valjda se treba radovati danu, doživljavati u
svoj punoći sve – samo sada.
Novi svetski rekordi, već danas! Gde su granice čove-
ka? Olimpijada, odnosno umetničke kolonije! Po onom
„u zdravom telu zdrav duh“, priviđaju mi se kao zna-
menja najmanje zagađene uljuđenosti. Možda jesu, za
sada još, najmanje kontaminirane politikom. U nji-
ma kao da važi ono pravilo svojstveno jedinstvu različi-
tih, udruženih radi postizanja zajedničkog cilja plemenitim
nadmetanjem najboljih.
Politika je, nažalost, sve popularnije zanimanje! Valj-
da je tome razlog televizija. Koliko je samo mediokriteta
preko noći postalo slavno i u svetu poznato! Nisu nam
potrebni „konjanici apokalipse“. Zlo se cedi poput gnoja
nastalog truljenjem civilizacije, inficirane „politiziranjem“
minornih, nadmenih i pohlepnih kreatura.
No, ista ta sredstva javnog informisanja popularisa-
la su i našu izložbu. Bilo je dosta odjeka. Katika T. Nađ
na „Duna TV“ dala je zaista vredan prilog! Pisali su „Ma-
gyar Szó“, „Politika“, „Dnevnik“...
1. 8. 1996, četvrtak
Katika T. Nađ sa snimateljem iz „Duna TV“ stigla posle-
podne. Snimaju dela, jedno po jedno. Radili su do 22.40.
Nastavljaju sutra.
2. 8. 1996, petak
„Duna TV“ radi, Katika temeljno otkida od zaborava,
pohranjuje u trake koje će trajati. Želi sačuvati izložbu u
celosti! Ona veruje da je to istorijski dokument.
Vraćajući se u „Likovni susret“, posle ručka, sretnem
Smiljana Njagula. Pita me: „Da li ste čitali jučerašnju ’Po-
litiku’?“ Naravno, vidim mu zabrinut lik, mora biti ne-
što važno!
Katika T. Nađ otišla oko 17 časova. Odnela je katalog
(dvojezični) za Katiku Kešeri i Manu Šupku.
Uveče gledam tekst u „Politici“.
Čitalac, gnevni patriota, zapitano upozorava: šta se
u to Subotici obeležava? Naime, brine ga što „neobave-
šteni čitalac“ neće shvatiti zašto se u Subotici (?) obele-
žava „vek od nastanka neke slikarske kolonije u susednoj
Rumuniji“. Sve u svemu, potpisnik (Radivoj Berar, Novi
Sad), gnevom „pravovernih“, sumnjičav je prema Subo-
tici, ali i ne zna da je „tamo neka“ slikarska kolonija po-
znata u svetu baš kao Nađbanja i to u prekretnici ve-
kova pa do početka Prvog svetskog rata! Jedinstvena je i
značajna za okruženje, mnogo šire od „prostrane obla-
sti Maramureš“ i bila je internacionalno stecište pr-
venstveno avangardnih slikara. Naravno, kratkoumljem
nadmenih, on zna da „većina stanovnika današnje Ru-
munije niti je ikad čula za Nađbanju niti zna šta to zna-
či“. Međutim, ne zna da stanovnici današnje Austrije
pojma nemaju od kad Srbi i Mađari njihovu prestonicu
nazivaju Beč. Doduše, on „kao većina stanovnika SRJ“
449
nije čuo za Sabatku, „niti šta ova reč znači, a znači na
mađarskom Subotica.“
Naravno, ne znači! Prvi pisani pomen u postojećem
dokumentu, datiranom 7. maja 1391. navodi naziv grada:
„/.../ furem Agustinum dictum de Zabatka /.../“, potom će
se pisati „Sabatka“, a znatno kasnije Subotica.
Bitno je, međutim, da „pravoverni“ čitalac deli packe
gradu Subotici, odnosno podučava instituciju „Likovni
susret“ – koja je, pored ostalog, dokumentacioni cen-
tar umetničkih kolonija. Znači, i te kako je pozvana da
se bavi „nekim kolonijama“, pa čak i onom „u Rumuniji“,
koju su – baš kada nije pripadala njoj – posećivali slika-
ri iz Vojvodine.
Toliko o protestu! Nije vredan polemike. Tekst nije ni
napisan radi dijaloga, već kao opomena nepokornoj ma-
njini drugačije mislećih. Međutim, vredan je pamćenja
kao mali primer sveprožimajuće psihoze okruženja, za-
pravo sudbine koja nam je dosuđena!
Društvena klima umetničke kolonije, poznate kao
Nađbanja, bila je prožeta evropskim duhom, avangar-
dnom zapitanošću stvaralaca. Kočoperni tekst u „Po-
litici“ je autogram getoizirane zbilje koja nam se na-
metnula prevrtljivošću političara – stotinu godina posle
osnivanja kolonije!
28. 8. 1996, sreda
U „Likovnom susretu“ čujem od Olge Šram – neće
biti izložbe „Nađbanja“ u Galeriji Matice srpske u No-
vom Sadu! Republički sekretarijat za kulturu smanjuje
dotaciju, navodno nadležni činovnik ne zna šta je to Na-
đbanja! Iz „Likovnog susreta“ razgovarali sa Ugrenom i
Savom Stepanovim. Oni će pokušati, nakon povratka izlož-
be iz Miškolca, nekako izložiti „Nađbanju“ u Novom Sadu.
1. 9. 1996, nedelja
Svečana sednica Skupštine opštine Subotica u Veli-
koj većnici Gradske kuće. Deset sati. Prvo govorio gra-
donačelnik Jožef Kasa, potom ostali. Počasnim građanima
proglašeni dr Vasa Isakov i Laslo Pataki. „Pro Urbe“ do-
deljen Riti Kinki, Lazi Merkoviću, meni; stonoteniser Kali-
nić nije bio da preuzme dodeljeno mu priznanje (igra neg-
de ping-pong u Evropi). „Pro Urbe“ je dobila i „Pro Mu-
sica“. Posle svečanosti došli smo kući, Buco je sa nama
popio kafu i pošao nazad za Berlin. Javio se potom, če-
kao je na granici dva sata na prelaz! Dan je nažalost bio
tmuran, padala je kiša. Mislim da sam, prvenstveno,
dobio „Pro Urbe“ za rad na secesiji, odnosno zašti-
ti spomenika graditeljskog nasleđa. Svejedno, neko će
upamtiti i Stipana Kopilovića, Nađbanju. Ja lično mislim
da je bilo pažnje vredno i otkrivanje nekih sedamdesetak
„zagubljenih“ pastela Ištvana Nađa, odnosno izložba za-
boravljenog Jožefa Pehana. Jednog dana, kad sve pro-
đe, setiće se i moje izložbe Spomenici Revolucije. Sada
to nije popularno! Međutim, ja ih nisam obrađivao kao
„revolucionarne“, već kao skulptorska ostvarenja traj-
ne vrednosti!
2. 10. 1996, sreda
U jutarnjim vestima na radiju čujem – nema više
sankcija! Proglašava se to „velikom pobedom“. U svom
govoru, juče, Slobodan Milošević naglasio: „Sankcije su
ukinute i sada samo od nas zavisi...“, naravno, sve na
putu u „lepšu budućnost“...Međutim, uprkos „slavlju“,
kažu u „Likovnom susretu“ – poruka iz ministarstva je da
treba još neke uslove ispuniti. Olga, Kata, Šadi i ja poči-
njemo shvatati: nakon tih „uslova“ uslediće naredni. Tre-
ba izložbu stornirati. Čak i teoretski, nemoguće je da izlož-
ba stigne i u Miškolcu bude otvorena u nedelju, 6. ok-
tobra! Sve u svemu, Ministarstvo za kulturu nije da „nije
odobrilo“, nego dozvola nije dobijena jer „dodatni uslo-
vi“...Naravno, kolege u Miškolcu, strpljivo čekajući, ura-
dili su sa svoje strane što je trebalo – pozivnice su raza-
slali, publika će doći u 11.30 u nedelju. Pozivnica je
baš lepa, dvojezično štampana, otvori pa čitaj, sve kako
treba! No, sticajem prilika i rečita je! Reprodukovan na
prednjoj strani Portret Todora Manojlovića (oko 1906).
Na zadnjoj strani podaci, ime slikara: Reže Novak.
Gledam i razmišljam o „slučaju“ koji mi omogućava
svojevrsno „iščitavanje“. Todoš Manojlović (1883–1968),
đak Antala Štrajtmana (1850–1918), pedagoga i slika-
450
ra koji je pohodio Nađbanju, druguje sa Režeom Nova-
kom (1883–1909), mladim slikarom. Novak je preminuo
prvi, Štrajtman u godini okončanja Prvog svetskog rata!
Zlosrećni Todoš M., neponovljivi „Evropejac“ i poliglot,
pesnik, likovni kritičar, profesor, prijatelj imena koja
su uglednici evropske kulture, živ je i posle kraja Drugog
svetskog rata. Dočekao je da ga polupismeni, uspaljeni sil-
nici, pobednici u ime nazovimo „komunističkog morala“
proglase „saradnikom okupatora“. Živeo je kao žigosa-
ni zločinac u Zrenjaninu, pred kraj života rehabilitovan,
iako nikada kriv! Sada opet neki neimenovani činovnik
uspešno onemogućava otvaranje izložbe na čijoj je po-
zivnici – lik zlosrećnog Todoša! Očevidno, točak istorije
ovde se vrteo u krug. Kao da smo blatom okovani u
palanačkom glibu do guše!
5. 10. 1996, subota
Kako smo odlučili, pošli smo u Miškolc – bez izložbe!
Olga Šram, Petar Šadi, Kata Tonković-Marijanski i ja. Vozio
nas je Čedo, autom koji nam je stavila na raspolaganje
Samouprava grada. U Miškolc smo stigli oko 14 sati. Čekali
su nas, ručali smo sa Dobrikom, Evom D. i Karčikom. Posle,
prijatna sedeljka u prostoru Zbirke slika Đula Feledi. Spavali
smo ovoga puta u gostinskim sobama Mađarske akademije
nauka i umetnosti. Kroz prozor sobe gledam na trg. Vi-
dim gde mi je bio parkiran „fića“, davno, kada smo prvi
put bili u Miškolcu Kaća, Buco i ja. Pre tri decenije!
6. 10. 1996, nedelja
Lep sunčan dan, toplo je! Miškolci galerija, 11 sati. Pla-
nirano je da pre naše bude otvorena izložba bračnog para:
Gizela Demeter i Hugo Mund. Nekada su bili slikari Na-
đbanje, živeli su tamo od 1924. do 1930, potom su emi-
grirali. Preminuli u Buenos Airesu, Hugo 1961, a Gizela
1984. godine. Izložba je u organizaciji Miškolci galerije i
„MissionArt Galeria“. Pošto naše izložbe nema, katalozi
su raspoređeni na stolu, dobio sam reč da se obratim
publici, koja je svakako došla da prisustvuje otvaranju
i jedne i druge. Pretpostavljam da su znali, niko nije ni-
šta pitao.
 Rekao sam uz izvinjenje da izložbu, nažalost, nismo
mogli doneti! Potom, umesto da pokušam obrazlagati
neobjašnjivo, kažem – dozvolite mi da ispričam jedan
vic! Stiže u selo biskup! Postavlja pitanje plebanošu ove
uboge eklezije:
– Zašto zvona ne zvone kada biskup dolazi?!
– Preuzvišeni! – skrušeno će plebanoš – Ima tome
„hiljadu razloga“...
Crkveni velikodostojnik ga prekida nestrpljivo:
– Recite jedan!
– Nemamo zvono.
Za trenutak – tajac. Potom aplauz. Moje prvo i na-
dam se poslednje otvaranje „ničeg“ – izložbe koje zapra-
vo nema – bilo je završeno.
Publika je listala kataloge, razgovarala sa nama o
„izložbi“, svi su nadrasli razloge i ponašali se primere-
no situaciji koja se ne može ničim pravdati.
Slike ne mogu, par krhotina (citata) teksta mogu pri-
beležiti: „/.../ 1896-ban és a következő években Nagybá-
nyára vonaton lehetett eljutni Pesten át. /.../ A vasútnál
ugyanis minden 226 kilométernél távolabbi utazás-
nak egyforma volt az ára, s a legtöbb vajdasági telepü-
lés messzebbre van Budapestttől. /.../ A Szabadka és Bu-
dapest közötti vonatjegy tehát nem jelentett különösebb
megterhelést. Pechán József verbászi festőnek Pesten
bérelt műterme volt, és igy váltakozva tartozko-
dott ’fönt’ a művészkörökben és ’lent’ a családjá-
nál. Hetente utazott. A szabadkai Oláh Sándor 1907-ben
még egyetemistaként nyert dijat az Önarckép - kiál-
litáson – 300 koronát. Ebből az összegből több mint
negyvenszer vehette meg a leghosszabb távra szóló je-
gyet a gyorsvonat masodik osztályán! /.../ Az 1915 - 16-os
megtorpanás után Nagybánya újból lendületet kap.
1917-ben, amikor ott van a szarajévói Roman Petrović
és talán Ivan Tabaković is, a hangulatos tájon mint-
egy nyolcvan festő tevénykedkedik, köztük – Réti szerint –
hatvanhat egyetemista. 1918-ban ott van Ivan Cvejanov,
Zora Petrović és Ivan Radović mint újabb, valamint Pászk
Jenő és Balázs G. Árpád mint ’régi’ vajdasági, s ekkor
száztizenegy egyetemi halgató és mindössze tizen�-
nyolc Nagybányához hű művész van a telepen. A régi
Magyarország keretében ekkor hivták össze utoljára a mű-
vésztelepet. /.../ Radović szivesen emlékezett Réti István-
451
ra, a tekintélyére, Ferenczyre, aki a tiszta festészet eszmé-
jét hangoztatta. 1920-ban egy hónapot Kecskeméten is
eltöltött, s megmaradt az emlékezetében Iványi Grün-
wald Béla, aki ’a legnagyobb elragadtatással beszélt
Gauguinről’. /.../ A vajdasági képzőművészetre hatással
volt Szolnok, Gödöllő és főleg Kecskemét is, viszont a mű-
vészek visszaemlékezései alapján állithatjuk, hogy Nagy-
bánya a művészek legendás gyülekezőhelyeként marad
meg az emlékezetben, akárcsak Barbizon, Gauguin Tahi-
tije vagy más művészeti oázisok, a festői kisvárosnak
és környékének köszönhetően. Egyeseket Nagybánya to-
vábbi kutatásra ösztönzött. Másokat lefékezett, s utánna
legyőzte őket közvetlen környezetük vidékiessége.“ 1021
1021 „/.../ Godine 1896, kao i narednih godina, u Nađbanju se
moglo stići preko Pešte. /.../ Svako putovanje železniciom preko 226
km je imalo istu cenu, a većina vojvođanskih naselja se nalazi na ve-
ćoj udaljenosti od Budimpešte. /.../ Dakle, vozna karta od Subotice do
Budimpešte nije predstavljala veće opterećenje za džep. Jožef Pehan,
vrbaški slikar, imao je iznajmljeni atelje u Pešti, pa je tako naizmenič-
no mogao biti ’gore’ u umetničkim krugovima i ’dole’ sa porodicom.
Putovao je svake nedelje. Subotičanin Šandor Olah je 1907. godine,
kao student, dobio nagradu na izložbi Autoportret u vrednosti od 300
kruna. Od ove svote je mogao da kupi više od četrdeset puta kartu
drugog razreda brzog voza za najdužu relaciju! /.../ Posle stagnacije
1915–16. godine Nađbanja ponovo doživljava uspon. Tamo se 1917.
god. nalaze Roman Petrović iz Sarajeva i, verovatno, Ivan Tabaković,
u prijatnom krajoliku stvara oko osamdeset slikara, među njima, kako
Reti navodi, i šezdeset i šest studenata. U koloniji 1918. godine boravi
Ivan Cvejanov, Zora Petrović i Ivan Radović kao predstavnici ’mlađih’,
zatim Jene Pask i Arpad G. Balaž kao predstavnici ’starijih’ Vojvođana,
tamo je i sto jedanaest studenata i osamnaest umetnika vernih kolo-
niji u Nađbanji. Tada su poslednji put organizovali umetničku koloniju
u okviru stare Mađarske. /.../ Radović se sa radošću sećao Ištvana Re-
tija i Ferencija, svog uzora, koji je isticao ideju čistog slikarstva. Pro-
veo je mesec dana u Kečkemetu 1920. godine, u sećanje mu se urezao
Bela Ivanji Grinvald koji je ’sa najvećim oduševljenjem govorio o Go-
genu’. /.../ Na vojvođansko slikarstvo uticali su Solnok, Gedele, a po-
najviše Kečkemet, ali na osnovu sećanja umetnika možemo da potvr-
dimo da je Nađbanja bila njihovo legendarno mesto sastajanja, kao
Barbizon, ili Gogenov Tahiti, ili poput drugih umetničkih oaza koje su
to postale zahvaljujući svojim krajolicima i malim pitoresknim gra-
dovima. Nađbanja je motivisala neke ljude da je nastave proučavati.
Druge je kočio, a zatim i potpuno pobedio, provincijalizam njihovog
neposrednog okruženja.“
 Naravno, 143 izložena eksponata, odnosno 32 po-
menuta autora samo su deo, segment nadasve vitalne
umetničke scene, jednog vremena u kojem je Nađba-
nja bila svetionik, smerokaz u pravcu moderne Evrope,
odnosno transmisija njenog duha u vojvođanski pro-
stor. Nađbanja i Vojvođani, nadam se, može biti pod-
strek daljim traganjima, izučavanjima i otkrićima. Likov-
na scena Vojvodine na prekretnici vekova, sve do kra-
ja Prvog svetskog rata, bila je nadasve dinamična. Mož-
da zastrta palanačkom ravnodušnošću „masne, slasne,
prašnjave i blatnjave“ ravnice, odnosno već skočanjenim
minhenskim realizmom, tinjala je stvaralačka zapitanost
ličnosti, poput žeravice pod pepelom. Bili su to malobroj-
ni, potvrdiće se kasnije istinski „krajputaši“ moder-
ne! Oni, Nađbanjom pokrenuti, znali su se opredeliti
za progres. Dovoljno je pomenuti samo Jožefa Peha-
na, čija je samostalna izložba 1913. godine donela u
Vojvodinu prve moderne slike! Naravno, ne treba nika-
da zaboraviti da je Bečkerek bio ispostava autentičnog
evropskog duha; da su Subotica, Sombor, Vrbas i Novi
Sad „gvozdenim putem“ odavno u krvotoku moderne
Evrope! Posle „otvaranja“ naše zlosrećne, nestvarne izlož-
be, usledio je ručak „MissionArta“ i nadasve stvarno dru-
ženje sa galeristima, kolegama i prijateljima, građenje
mostova uprkos onima koji bi da ruše, odnosno onemo-
guće udruživanje u ime zajedničkih ciljeva – pokretačku
snagu umetničkih kolonija.
7. 10. 1996, ponedeljak
U Miškolci galeriji, među fotosima koji su nastajali u
Nađbanji, govorio sam o našoj izložbi; prisustvovali smo
savetovanju „100 godina Nađbanje“. Pošli za Suboticu u
15.30. Oko 21 stigli smo kući. Ipak, iako nije bilo izlož-
be – bila je izložba Vojvođani i Nađbanja u Miškolcu, ok-
tobra 1996.
12. 11. 1996, utorak
Putujem vozom u Budimpeštu na poziv dr Loranda Be-
reckija. Kao gosta Nemzeti galerije dočekao me kolega
Laci Sazadoš. Dobio sam smeštaj u hotelu „Orion“, Döb-
452
rentei utca, ispod Várpalote, pored čuvenog restora-
na „Szarvas“, koji pominje, svojedobno, Jaša Ignjato-
vić.Sutradan, 13. novembra, u podne kod dr Bereckija
potpisao ugovor. Dobio sam stipendiju Ludwig Fondacije
(300 DM, odnosno 30.000 forinti mesečno u periodu
1. januar–30. juni 1997). Mislim da je to vid nagrade,
nemam posebnih obaveza, pretpostavljam da mi je
to donela izložba Vojvođani i Nađbanja, verovatno i
ostalo što sam radio, odnosno radiću još.
Sreo u Nemzeti galeriji Jurečka i Kišhontija. Bio gore
u odeljenju kod Lacike Sazadoša i ostalih. Vidim kod njih
na zidu „Kondorov oltar“ (ormarić). Ostavio sam kod njih
crtež koji mi je svojedobno poklonio Tibor Čiki. Razgle-
dao dokumentaciju Edea Telča. Nisam našao što sam tra-
žio – mladalačke skulpture radi upoređivanja sa Atlanti-
ma u Subotici.
Bio u Iparművészeti Múzeumu.
Što pre nikad nisam, sad sam učinio – ostao sam u ho-
telskoj sobi uveče. Umoran sam! Već kada sam razgle-
dao eksponate u Muzeju primenjenih umetnosti, osetio
sam umor. Učinilo mi se besmislenim da jurim sa izlož-
be na izložbu. Znam, ostario sam, to je već „staračka
komocija“. Nekad sam do iznemoglosti hodao da vidim
što više, zapravo hteo sam videti „sve“! Prija mi u sobi,
razmišljam o Remarku, štimung ovog malog prijatnog
hotela me na to navodi; beležim dnevnik, telefonirao
sam deci u Berlin, Katikama (Nađ T. i Kešeri) javio da
sam dobio stipendiju, govorio sa Kaćom. Uroševića nigde
nema, na bolovanju je. Baš dobro, jedna obaveza manje.
Uživam! No, otišao sam na počinak tek posle pola noći.
Napustio sam hotel oko 10 časova, 14. novembra.
Putovao „Avalom“ u 13.30, stigao u Suboticu u 20 časova.
Danas je, znam, otkrivena u „Népkőru“ bista Bele Ga-
raija (1897–1987), rad Gabora Almašija (poklon udove iz
zaostavštine). Sve sam ih poznavao. Sa Garaijem puno
smo razgovarali o gradu i njegovoj istoriji. Govorio je:
„Élek és nézem hogy változik körülöttem minden...“1022
Sada ja imam takav privid. Almaši, pak, podseća me kako
1022 „Živim i posmatram kako se sve oko mene menja...“
sam počinjao karijeru (neostvarenog) vajara, radeći u nje-
govom ateljeu na Somborskom putu nedaleko „Blaško-
vog križa“ u mojoj Subotici, koja se naočigled menja.
14. 12. 1996, subota
U Beogradu i drugim gradovima protesti zbog izbor-
ne krađe. Od juče, uključila se i Subotica. U Beogradu
večeras oko 250.000 građana šeta. Čujem „šetače“ i na
našim ulicama.
16. 12. 1996, ponedeljak
Rekao Miletu Tasiću, Milovanu M. i poručio u Muzej:
večeras u 20.10 na „Duna TV“ – Vojvođani i Nađbanja.
Gledao sam. Baš je delovalo impresivno. Acel, Olah,
Farkaš, Arpad G. Balaž, Ivan Radović, Tabaković, Zora Pet-
rović, Reže Novak, Štrajtman, Čovićka, Angelina Mačko-
vić, nadasve Pehan... Sve lepo osvetljeno, svaki ekspo-
nat posebno. Zaista, nisu dela naših umetnika „obična“.
Pokušavam ih videti u mislima u vremenu kada su nas-
tajala! U vestima, čujem, sud u Nišu priznao neke „poniš-
tene“ rezultate izbora! Pitam se šta će biti u Beogradu.
19. 12. 1996, četvrtak ma. Kao što sam, svojedobno, rado odlazio u Kondorov
Vidim, priređuju se i „kontramitinzi“. Na njima se
klikće protiv! „Nećemo služiti Zapadu!“, pretežno ostare-
li „frontovci“, aktivisti sa dobrim penzijama. Oni, narav-
no, mogu da se žeste. U slučaju pucanja ginuće mladi.
Slušam, gledam, sedokosa „amazonka“, omamljena sce-
nom, kočoperi se: „Da imam pet sinova...“, naravno, ona
bi ih poslala „da časno ginu“. Razmišljam o tome kako da-
našnje majke nemaju autoriteta da pošalju sinove u sa-
moposlugu, a kamoli na front!
31. 12. 1996–1. 1. 1997, utorak – sreda
Protesti na ulicama traju; glupim restrikcijama stru-
je vlast izluđuje narod! Muđutim, protestno šetanje mis-
lećeg sloja žitelja ove sluđene životne scene treperi kao
tračak nade! Naime, građanska neposlušnost potvrđuje
da se nanovo formira građanski stalež – sloj stanovništva
koji bi mogao graditi puteve civilizacije.
453
Kao i prethodne, opet prelivanje minule u narednu
godinu! Mnogo toga je isto, možda i gore, navika poput
rđe razjeda, žitelji se dave u beznađu.
Noćas pucnjava ostrvljenih slavljenika! Ne čuje se
buka protestnih šetača. Čini mi se da ću pamtiti muzici-
ranje Milenkovića i (neko se setio!) u novogodišnjoj ko-
lorisanoj „laži“ – crno-belog snimka Ravelovog Bolera i
jedinstvene balerine (Sifnios). Doživljaj, svaki put! Sada,
ne znam zašto, priviđa mi se veća no u stvarnosti Kon-
dorova slika Szentek bevonulása... Pomislio bih da je
predvideo „šetače“, ali nije. Od njegovih tamo u gra-
du beže; crni mačak, nedvosmisleno, asocira na: „Oče,
oprosti im jer ne znaju šta čine!“ Šetači na ulicama
naših gradova i te kako znaju šta čine, nasuprot onima
koji su nam zbilju sunovratili u bezizlaz. Ipak, drago mi
je da sam se slike opet setio, dokaz je to da je neodvoji-
va od stvarnosti. Kao što je Ravelov Bolero neuništiv bi-
ser riznice čovekove uljuđenosti. Treperi poput ushiće-
nog srca – koje se raduje novoj godini! Kada bismo se
imali čemu nadati.
No, jedno znam pouzdano. Saradnja sa kolegama u
Miškolcu zapravo je postalo istinsko druženje sa prijatelji-
atelje, Lajošu u posetu ili radio na zajedničkim progra-
mima sa Šoljmarom, sada rado idem u Miškolc.
***
11. 2. 1997, utorak
Danas počinjem kucati konačnu verziju teksta za knji-
gu Farkas Béla. Okončan jedinstveni „studentski protest
96/97“, trajao je osamdeset dana zbog krađe na izbori-
ma 17. novembra 1996. Izglasaće se „Specijalni zakon“.
(„Mačku o rep!“)
Sve u svemu, ništa. Krađe je bilo, i nije bilo. Rezul-
tati izbora se priznaju, pa znači niko nije kriv. Maltene,
režim Slobodana Miloševića „oprostio je narodu“ što
ga je prethodno pokrao, pa pod pritiskom studentskog
protesta priznao krađu. Apsurd!
 15. 4. 1997, utorak
Danas u 12 sati dr Ištvan Dobrik otvorio izložbu:
XVIII. országos grafikai biennále, Miskolc 19961023 (iz-
bor), u sveže omolovanim prostorijama Rajhlove palate!
To je upečatljiv znak saradnje. Bilo je lepo! Pišta Dobrik
je nadahnuto govorio, naglasio saradnju, govorio o umet-
nosti kao vrednosti koja spaja. Muzicirao je i Feliks Laj-
ko. Dobrik, Karči i Gabor posle (13.30) pošli za Miškolc.
Listam knjigu dobijenu od Dobrika: Feledy Gyula, Raj-
zok verssorokra, Miskolc 1997.1024 Sazvučje vrsnog crtača
sa pesnicima: Kostolanji, Radnoti, Babič, Juhas...
„/.../ a század bűzös, vad csomókban áll. / Fölöttünk
fú a förtelmes halál.“1025(Radnoti i Feledi, a kako je nalik
onom što se u nas dešava!)
15. 5. 1997, četvrtak
Ištvan Sajko i ja u Műcsarnoku, otvaranje Magyar
Szalona ’97, mnogo publike, brojni poznanici, prijatelji.
Šandor Dudaš, Ferenc Barat, Zoltan Šebek...
Dr Lorand Berecki mi je dao katalog. Primetim Tiha-
mera Đarmatija! Priđem vremešnom slikaru (1915), ra-
dujem se, nikada se nismo sreli od avgusta 1962. godine.
Očevidno, sada je uglednik umetničke scene. Ostario
je, sedi na stolici. Priđem, predstavim se. Naravno, on
se mene ne seća. Podsetim ga, govorim mu o Kondoru,
Stojanu Vujičiću, susretu u Sentandreji; kažem da smo u
dvorištu kod njega slike gledali...
„Igen, Kondorra emlékszem, magát nem ismerem!“,1026
tiho izusti Đarmati. Ja sam izbledeo u njegovom sećanju,
potpuno. Normalno! Prošlo je punih 35 godina.
2. 6. 1997, ponedeljak
U podne putujem u Budimpeštu (povezao me Jožef
Kasa, gradonačelnik, autom). Gost sam Országos Mű-
1023 Osamnaesti državni bijenale grafike, Miškolc 1996.
1024 Đula Feledi, Crteži na stihove, Miškolc 1997.
1025 „/.../ svet bivstvuje u smradnim i divljim čvorovima. /
Nad nama huji strašna smrt.“
1026 „Da, Kondora se sećam, ali Vas ne poznajem!“
454
emlékvédelmi Felügyelőséga, dodeliće mi se priznanje.
Smešten sam u pansionu kod „Maćaš pince“. Uveče
pozvao Kaću, sutra ulazi u bolnicu. Ja ću ovde biti do če-
tvrtka. U sredu (4. juna) svečano uručenje priznanja: Em-
lékplakett – Műemlékvédelemért1027 (plaketu izradio Mik-
loš Meloko, uručio Ferenc Baja, környezetvédelmi és te-
rületfejlesztési miniszter1028).
Bilo bi lepo u drugoj prilici. Sada brinemo oko Kaćine
operacije. Gabor Kerner mi je poklonio knjigu Bohumi-
la Hrabala, Gyöngéd barbárok.1029 Posvetu su mi potpi-
sali Gabor, Čabo Tihanji i Janoš Mate na autobuskoj stani-
ci (Deák tér). Bohumil Hrabal (1914–1997) preminuo je
3. februara.
Po običaju, otvorim nasumice, čitam: „/.../ Minden
szeretett tárgy az Édenkert közepe, és én, ahelyett
hogy tiszta papirt báláznék a Melantrich alatt, egyszó-
val én, akárcsak Seneca vagy Szókratész, én bukáso-
mat választom a pincémben, a présemben, és ez a bukás
felemelkedés...“1030
Vratio sam se u Suboticu „Hunjadi“ vozom, stigao u
09.50, 5. juna. Otišao sam do bolnice. Portir, nadmeno:
„Samo sa uputom, mi štrajkujemo!“ Vratio sam se kući.
Ubrzo, stigla i Kaća taksijem. Kočoperni šef, „moj Bajmo-
čanin“, nije dozvolio dr Pogačniku da – sutra – operiše
Kaću! Moćan je, može mu se.
25. 6. 1997, sreda
Posle operacije (18. juna), danas na kontroli pred od-
lazak kući pukla rana Kaći! Ponovo u operacionu salu.
Kao da nas je grom ošinuo. (Posle svih tegoba, doneli
smo Kaću iz bolnice 11. jula.)
1027 Spomen-plaketa za zaštitu spomenika.
1028 Ministar za prostorni razvoj i zaštitu životne sredine.
1029 Nežni varvari.
1030 „/.../ Centar Rajskog vrta je svaki voljeni predmet, a ja,
umesto da presujem čist papir ispod Melantriha, jednom rečju ja,
poput Seneke ili Sokrata, ja biram svoj pad u podrumu, u svojoj
presi, a ovaj je pad – uspon...“
 26. 9. 1997, petak tatkozhat a városnak, melyet szülőföldjének tekintett!“1031
Divan sunčan dan. Sa Anom i Bucom ručali u „Ribljoj 16. 11. 1997, nedelja
čardi“ na Paliću. Slučajno, na radiju čujem: simbolično
U Mađarskoj glasali za ulazak u NATO. Znači, najkas-
izvađen prvi kamen iz vode! To je znak, počinju rado-
nije 1999. biće za nas zatvoren svet! Čak ni u Mađarsku
vi na gradnji novog/„starog“ mosta u Mostaru! Radiće
nećemo moći putovati bez viza. Mi – građani sveta!
mađarski vojni stručnjaci. Koje li komedije?! Dostojno je
prizora Kondorovih grafika na kojima raspamećeni mravi- 13. 12. 1997, subota
ljudi grade i razgrađuju ono što bismo hteli prepoznavati
„Magyar Szó“, „Kilátó“ – objavljen moj tekst: „Késes
kao delo čoveka. Da li će ikad osetiti stid onaj general
angyal. Kondor Béla halálának huszonötödik évforduló-
koji je naredio ubijanje mosta? Naravno, neće!
ján“.
1. 10. 1997, sreda „/.../ 1967 októberében Che Guevara végérvénye-
sen átköltözött a mitoszok világába, 1969 januárjá-
Gradski muzej, Subotica. Otvaranje izložbe: Ede Telč
ban pedig Jan Palach tiltakozásképpen felgyujtotta magát
(1872–1948), 12 sati.
Prága főterén. A lázadó ifjúsági megmozdulások e két
Na prvom spratu Gradske kuće u izložbenom pros-
sorsdöntő eseménye között 1968-ban Kondor Béla festet-
toru, napokon, priređena je izložba – davno dogovarana!
te meg az Itélkező / Késes angyal cimű monumentális
Svojedobno, 1959. godine, kada sam prešao na rad u
(300 x 165 cm) kompozicióját. Ez tulajdonképpen a Fe-
muzej, tada još u palati Rajhl, prva velika „akcija“ koju
hér angyal, az európai festészet 1228 körül keletkezett
smo Lacika Sekereš i ja planirali bila je izložba skulp-
gyöngyszemének, a mileševói angyalnak a sajátos vál-
tura Edea Telča. Partner s one strane, u Baji, bio je Ede
tozata. /.../ Kondor metaforájával hét és fél évszázad ta-
Šoljmoš, upravnik muzeja.
pasztalata sűrűsödik a szimbolikus jelentésű joslattá: a Fe-
Nije nam uspelo da zamisao ostvarimo! Danas, skoro
hér angyal transzcedentális szépségével szembefeszül a
četiri decenije potom, izložba je tu. Mnogo toga nije isto!
Késes angyal, az emberi esztelenség baljós jelképe. /.../
Muzej je, nadam se, konačno stekao dostojnu lokaciju
Az ember abszurd vegzetétől megbabonázva Kon-
kakvu i zaslužuje. Gradska kuća je spomenik kulture!
dor a téma és a forma egységével, a múltból meritve,
Valjda će ubrzo prestati da bude administrativna zgra-
ám a modern művészet sorsát szenvedve, sajátos poetikát
da. Biće atrakcija koju će posećivati turisti, kao retkost
épitett ki. Látomásait, vizióit sajnos két és fél évtized-
po očuvanosti i primerenoj nameni!
del az után is, hogy ’visszatért a semmiségbe, ahol minden
Tekst u katalogu sam završio rečima: „Az első sza-
badkai ’gimnazista’ volt, aki képzőművészként jelen volt
és elismerték az országban és a nemzetközi kiállitásokon.
Szabadkán a kiállkitás – mely dr Solymos Edével a ba- 1031 „On je prvi subotički ’gimazijalac’ koji je bio prisutan i
jai múzeumban a hatvanas évek elején lett megbeszélve priznat kao likovni umetnik u zemlji i na međunarodnim izložbama.
– most jött létre. A múzeumok szives segitségével, vala- U Subotici izložba – koja je bila dogovorena sa dr Ede Šoljmo-
mint Baja és Szabadka illetékeseinek támogatásával. Az šem iz Muzeja u Baji – sada je i organizovana zahvaljujući ljubaznoj
itteni gimnázium kétszázötvenedik évében és a művész pomoći oba muzeja, kao i podršci nadležnih iz Baje i Subotice. Or-
halálának ötvenedik évfordulója elött. Telcs Ede először ganizovana je pred dvestopedesetogodišnjicu postojanja gimnazi-
je i pedesetogodišnjicu smrti ovog umetnika. Po prvi put se Ede Telč
mutatkozik be Szabadkán önálló kiállitással. Végre bemu- predstavlja Subotici samostalnom izložbom. Napokon može da se
predstavi gradu koji je smatrao svojom rodnom grudom!“

455
megvan’, igazolni látszik az idő.“1032
27. 12. 1997.
Preminuo Laslo Sekereš (1931–1997) u zemunskoj
bolnici. Pozlilo mu je iznenada, 19. decembra! Toga dana
u 12 sati otvorena je izložba: Nekadašnji đaci i profeso-
ri gimnazije – likovni umetnici. Potom, u Velikoj većnici
u 19 časova, promocija knjige Gimnasium (1747–1997).
Tačno u 19.47 Lacika se odjednom stropoštao. Podi-
gli su ga i izneli. Potom, odvezli u bolnicu. Program je
nastavljen kao da se ništa nije dogodilo. Verovatno niko
nije pretpostavljao najgore. Otišao je 2 meseca i 18
dana posle otvaranja izložbe, koju je, svojedobno, želeo
ostvariti. Mislim da mu izliv krvi u mozak nije dozvo-
lio da u magnovenju nanovo odživi u trenu stvaralačko
razdoblje od „onda“ do „sada“.
30. 12. 1997, utorak
Večeras, prenos koncerta Gorana Bregovića u Solu-
nu, pod nazivom Tišine Balkana. Režirao Slovenac Pan-
dur, pevaju njegove već poznate „Bugarke“, Grci, kao
gost Zdravko Čolić, Rumunka, deca iz Sarajeva... Ne-
pregledna masa koja voli njegovo samosvojno muzicira-
1032 „Anđeo s nožem u zubima. Na dvadesetpetogodišnji-
cu smrti Bele Kondora“.
„/.../ Če Gevara se oktobra 1967. godine definitivno preselio u
svet mitova i legendi, dok se Jan Palah u znak protesta spalio na
glavnom trgu u Pragu. Bela Kondor je 1968. godine, tokom bun-
tovnih pokreta mladih generacija, u periodu između ova dva sud-
bonosna događaja, naslikao Presuditelja, monumentalnu kompo-
ziciju (300 x 165 cm). To je u stvari Beli anđeo, odnosno svojevrsna
varijanta Mileševskog anđela, bisera evropskog slikarstva oko
1228. godine. /.../ Kondorovom metaforom se zgušnjava sedam i
po decenija iskustva u jedno proročanstvo simboličkog značenja:
transcendentalnoj lepoti Belog anđela kao antipod nalazi se Pre-
suditelj, zloslutni simbol ljudskog bezumlja. /.../
Omađijan apsurdnom sudbinom čoveka Kondor jedinstvom
teme i forme, zahvatajući iz prošlosti, a pri tome trpeći patnje i
podnoseći sudbinu moderne umetnosti, gradi svojevrsnu poetiku.
Njegova priviđenja, vizije da se vratio ’u ništavilo, gde svega ima’,
na žalost i posle dve i po decenije, vreme potvrđuje.“
456
nje. Televizija je, mislim, zato dobra jer može dočarati
sazvučje kreacije sa mnoštvom. Na kratko, doživimo,
osećamo se kao čestica kolektivne energije, koju
mogu zračiti samo ushićenjem objedinjene uljuđe-
ne jedinke!
To je, doduše, samo tren kada se ne čuju debil-
ni trijumfatori uvek zaludnih, izgubljenih ratova. Bljesne
ljudska kreativnost u bilo kojoj formi radovanja. Poput
kolopleta zajedništvom objedinjenih u „igru bez grani-
ca“, koja nas uvek podseti na monumentalnost riznice
humanih vrednosti. U trenu, zaboravimo krv na drugoj
strani medalje. Na razmeđi, pucnjava nas je podsetila, va-
ljda i zapretila jekom dugog trajanja.
***
Prvih dana 1998. godine listam nakupljenu štampu.
Krajem 1997. u nedeljniku „NIN“, slučajno primetim reči
seljaka na Kosovu: „/.../ kako u selu ima akademika, tako u
Akademiji ima volova...“
Podsetilo me to na decenije gledanja jednog ša-
bloniziranog prizora na fotografijama, naravno u novi-
nama i časopisima, potom u filmskim žurnalima, zatim
na TV ekranima. To su državnici i drugi „veledostoj-
nici“ koji se obraćaju narodu, čitaju obično novogo-
dišnje ili druge poruke. Te svojevrsne ikone našega
doba obavezno predstavljaju uglednika za pisaćim sto-
lom, iza njega mahom zastakljena vitrina sa knjigama.
Lako se da primetiti da su „kabineti“ političara nalik
„radnom prostoru“ nekadašnje više klase, naravno bo-
gatih i moćnih. Ti su enterijeri uvek „opremljeni“ po
istom ukusu: pompezno, uredno i bezlično! Mobilijar
je „stilski“, na stolu – skoro praznom – sve je pod ko-
nac, vitrina sa knjigama „ukoričenim“ svedoči nehotič-
no da se nikada ne otvara, dodatni „ukrasni“ predmeti i
možda slike na zidu, zna se – „provereno“ konzervativni.
Nalik malograđanskim enterijerima prošlosti.
Šta očekivati od likova uokvirenih kulisama skoča-
njenih i sujetnih? Oni, nažalost, nisu svesni da je to
„legitimacija skorojevića“. Isijava nezasitost! Kako im ve-
rovati?
 15. 1. 1998, četvrtak Autorstvo je duhovna konstanta, neprikosnovena kao
testament, kao sled dana i noći, pa reči, reči i reči da mu
U Podgorici – čujem jutros u vestima – bilo pucnja-
treba kolektivne pripomoći, unapređenja, ’uključivanje ši-
ve! „Mitingovale“ su pristalice Momira Bulatovića. On
rih stručnih krugova’ je nasrtaj na stvaralačko pravo i
je, ipak, na mitingu izjavio da „prestaje biti predsednik“.
slobodu, potiskivanje ličnosti i kontrola kolektiviteta nad
Danas, inauguracija novog predsednika Crne Gore, Mila
nepredvidivostima slobodnog ega. Vice versa: topli jastuk
Đukanovića. Ne tako davno bili su kao braća u kolopletu
za internat dnevnih i efemernih.“
vlasti, doduše pod dirigentskom palicom neprikosnove-
nog Slobodana Miloševića, u „jedinstvenoj“ državi, koja 29. 3. 1998, nedelja
je kao „dva oka u jednoj glavi“. Sada, iako formalno ne,
Ceo dan radio tekst za Miškolc! Veče je, odmaram se
suštinski se odvojila i Crna Gora. Ostade „pašaluk“, a mi
čitajući tekst povodom zaostavštine slikara Leonida Šej-
živimo u prividnoj „Jugoslaviji“. Izolovani od sveta, ubrzo
ke. Jovan Despotović je prilog naslovio: „Umetnički čin
ni u Mađarsku bez viza.
van estetskog predmeta“, i piše: „Za dve decenije koliko
17. 2. 1998, utorak je nastajala (slikarstvom je počeo da se bavi 1950. godine
od prve izložbe 1958. do smrti 1970), ukupna umetnička
Večeras u „Népkőru“ („Kőrgaléria“), u 18 časova,
zaostavština Leonida Šejke ostavila je u našoj sredini naj-
otvaranje izložbe A két Pechán. Žalosno je sve izgleda-
dubljeg traga /.../
lo, bilo nas je manje od dvadeset prisutnih! Sramo-
Ova najnovija izložba dela Leonida Šejke dobra je prili-
ta! Ovde u subotičkom „Nepkeru“, 1938. godine izložba
ka i za razmatranje razlika koje postoje između istinskog
mladih otvorena je pred mnoštvom i postala istorijska ne
i lažnog razumevanja umetničke prošlosti, a najuputnije je
samo za Suboticu.
početi upravo od konstatacija Ješe Denegrija koje je
Svojedobno, početkom veka, u Vrbasu, 16. februara
izneo u knjizi ’Teme srpske umetnosti – pedesete’. On
1913. godine, otvorena je retrospektiva slikara Jožefa
kaže da je Šejkin doprinos novom jeziku naših likovnih
Pehana. Bila je to prva izložba modernog slikarstva u Voj-
umetnosti u šestoj deceniji bio u njegovom shvatanju
vodini. Pre osamdeset i pet godina!
da je umetnički čin moguć mimo estetskog predmeta, što
21. 2. 1998, subota bi bilo na tragu dematerijalizujućim praksama konceptua-
lizma. Na istom mestu, u nastavku, piše kako je upra-
Čitam u „Politici“: lični stav – „Testament“, potpisnik Mi-
vo on shvatio da je veliku muzejsku umetnost prošlosti
hajlo Mitrović (1922), pisac, arhitekta, intelektualac dostojan
legitimno koristiti operacijom citata znakova i oblika dru-
poštovanja: „Prošle subote u ovom Dodatku postavljeno je
gih umetnika iz različitih perioda – što je očigledno daleka
pitanje: ’Dokle sežu granice autorstva’. Odgovor lak, kra-
i nesvesna najava postmodernizma.“
tak i jedino moguć jeste: do autora. Ni korak ispred, ni
Despotović, potom, razmatrajući „nesporazume“ oko
korak iza njega. Sve drugo je nasilje nad autorstvom i slo-
„Mediale“ citira: „Šejka je ovako definisao tadašnje in-
bodom stvaralaštva. Poništavanje duhovnog vrhništva i ne-
teresovanje: ’U suštini program Mediale svodi se na jed-
ponovljivosti individualnog nadahnuća. Šta bi bilo sa Gau-
no: napraviti dobru sliku sa svim osobinama koje sliku
dijem, Ravelom, Beketom, Murom, Pikasom da je znanje iz
čine slikom... Slikarstvo renesanse nam naprosto daje
kabinetskih kutija finih beamtera korigovalo: neobuzdanu
orijentaciju i stvara u nama jedan pojam dobre slike. I
fantasmagoriju Kaza Mile; ’monotoniju’ Bolera; apsurdnost
to je cela mudrost u programu Mediale.’ Dakle, usudio
Godoa; apstraktnu steatopigiju jorkširskog maestra ili ’naka-
se tada da formuliše pozitivan program, kako je napome-
znost’ Gospođica iz Avinjona.
nuo Miodrag B. Protić, u vremenu opštih destrukcija u

457
umetnosti – apstrakcije, enformela, nove figuracije...“
Opet, Despotović pominje nešto, navodeći reči Irine
Subotić i Nikole Šuice – „/.../ krajem 1966. iskustvo hap-
šenja i zatvaranja /.../“, da bi na kraju zaključio: „/.../ danas
se šire krugovi Šejkinog i ’Medialnog’ uticaja – katkada
smisleno i opravdano – u umetničkom pogledu, ali najče-
šće besmisleno i neopravdano. Tome je svakako ponajviše
doprinela zavodljivost tema i literarnost vizuelnog si-
žea ovakvih slika. Problem je nastao kada su današnju
sudbinu i novu poziciju ’Mediale’ preuzeli ’postmedial-
ci’, netalentovani sledbenici i mediokritetski paraziti koji o
slikarstvu jedva da nešto znaju, a o Šejkinom umetnič-
kom legatu baš ništa. /.../ Međutim, još jednom imamo
prilike da vidimo tu fantastičnu, fascinantnu ikonogra-
fiju đubrišta, zamkova, soba, terasa i svega drugog što
je Leonid Šejka crtao i slikao, što je doista pouzdan
umetnički putokaz njegovim istinski posvećenim pošto-
vaocima i sledbenicima.“ Naravno, čitajući tekst kolege
Despotovića, nisam mogao izbeći misli mudrog Mihajla
Mitrovića o stvaralačkom testamentu, setio sam se,
naravno, promišljanja Katalin Kešeri o koegzistenciji, od-
nosno osetljivosti. Ali, pomenula je ona i pojam „sva-
kodnevni problem“.
Naravno, svako doba ima svojih „svakodnevnih pro-
blema“, onih o kojima se može učeno zboriti, ali i onih
koji se prećutkuju, izbegavaju i o kojima, danas, mnogi
ništa ne znaju. Bila je to latentna opasnost življe-
nja pod prismotrom opake, moćne, nadmene i nema-
štovite, sumnjičave „komitetske pameti“. U Prokletoj
avliji, uvek prisutne servilne gnjide – dežurni „pravoverni-
ci“ – bili su stalna pretnja!
U godinama delovanja Šejke, „Mediale“, Veličkovića,
Bele Kondora i drugih, „smeti hteti“ bio je koliko umet-
nički toliko i etički čin, nije bila potrebna slika da bi usle-
dila optužba „udruživanja radi neprijateljskog delovanja“.
Ta posve nepoznata kategorija kad-kad užasnih posledi-
ca, mora se imati u vidu kada stvaraoce tih prošlih vre-
mena, danas, olako tumače i vrednuju, „mudroslovljem“ iz
bezbedne pozicije naših dana. Stvarati, uprkos ogra-
dama svoga vremena, rizikujući egzistenciju i budućnost
458
u ime osvajanja kreativnih sloboda, bio je, nedvojbe-
no, vrhunski čin. Dela, takva kakva jesu, testamentarna
su, neosporno su više od onoga što u njima „iščitava“
neko bez njihovog iskustva, teskobe, strahova, strepnje
– pa ipak, činjenja „u prvom licu jednine“!
1. 4. 1998, sreda
Prvi april, ludi dan! Prvog aprila 1959. počeo sam ra-
diti u Gradskom muzeju. Šta smo sve doživeli i proživeli
do danas?
Kupujem tepih-traku, trešti muzika iz tranzistora:
„još da mi je Jela, da volove tjera...“ Ori se „pjesma“
u poseljačenoj svakodnevici okruženja, koje je nekada
bilo – grad! Kakvo nam se „kulturološko dejstvo“ spre-
ma ako su prodavci iz opanaka uskočili u sintelon? Ne-
kada davno, gospodstveni prodavci nudili su paorskim
ženama i devojkama, salašarkama i varošankama podjed-
nako, „lionsku svilu“, uvozni i skup artikal za jedinstve-
nu narodnu nošnju ovdašnjih Bunjevaka!
Stiglo mi je pismo od dr Loranda Bereckija.
Vest na radiju: „Zvanični kurs dojč-marke 6 dinara!“
Preko 80%! Sada će uslediti haos poskupljenja. Benzin već
skočio! Dođe kao prvoaprilska šala, a nije! Juče smo do-
bili prvi deo januarskih penzija. Naravno bez povećanja!
10. 4. 1998, petak
Vozom u Budimpeštu sa Olgom Šram i Katom Tonko-
vić-Marijanski. One imaju posla u Srpskoj gimnaziji u Bu-
dimpešti – otvaranje izložbe ostvarenja prošlogodišnje
slikarske kolonije. Uz njih i ja dobio gostinsku sobu u gi-
mnaziji. Odmah s voza kod dr Loranda Bereckija. Dogova-
ramo izložbu Ignaca Kokaša u „Likovnom susretu“. Be-
recki i Kokaš nameravaju doći u Suboticu negde u maju.
Izložba se planira za septembar. Spavali u Pešti. U subotu
tražio Katiku Kešeri, nema je! Vratili se poslepodne vo-
zom „Ivo Andrić“ u Suboticu.
21. 4. 1998, utorak
Petar Šadi i ja nosimo grafike u Miškolc, vozi nas
šofer Čedo. Na granici su nas mađarski carinici ugnja-
vili. Morali smo platiti 150 dojč-maraka. Sreća naša što 25. 4. 1998, subota
smo imali! Na kraju sve se sredilo, stigli u Miškolc u 19
U Miškolci galeriji je otvorena naša izložba: Grafič-
časova. Alkotóház! Kao da dolazim drugoj kući, sve mi je
ki atelje „Likovnog susreta“/A szabadkai „Képzőművészeti
poznato.
Találkozó“ grafikai műhely. U katalogu je tekst Miloša Ar-
22. 4. 1998, sreda sića (on je autor izložbe) i moj. Katalog je dizajnirao Pe-
tar Šadi, fotografije uradio Augustin Juriga, Olga Šram
Šadi sređivao sa carinom donesene grafike. Ja sam
je izdavač kao direktor „Likovnog susreta“. Moj tekst je
imao razgovor sa Dobrikom oko knjige. Za sada, kao radni
na mađarski prevela Eva Narai.
naslov – „Sećanja na umetnike u Mađarskoj“. Dobrik mi-
Sedamdeset i osam autora koji su radili u ateljeu,
sli da treba u knjizi obuhvatiti i moju aktivnost, a ne samo
među njima četiri grafičara iz Mađarske, odnosno dvoje
Kondora. Njemu sinopsis dostaviti što pre; dobro bi bilo
iz Poljske, predstavljeno je sa sto četrdeset i tri grafike.
i tekst zgotoviti za početak 1999. godine.
Govorio na otvaranju Ištvan Dobrik, potom ja. On
Petar Š. i ja navratili u „MissionArt“ kod Jurečka i Kiš-
nas je sve predstavio brojnoj publici (preko sto prisutnih).
hontija. Dogovorili za veče razgovor sa kolekcionarima –
Ja sam, pored ostalog, naglasio da je izložba plod sarad-
dobio sam honorar od „MissionArta“. Posle, skupa bili na
nje proistekle iz ličnog prijateljstva, nije nastala ad-
večeri: Jurečko, Kišhonti, Šadi i ja. Mislim da smo u njima
ministrativno zacrtanim planom institucija. Po mom
stekli zaista iskrene prijatelje.
mišljenju, zato će i trajati poput „udruživanja radi
23. 4. 1998, četvrtak postizanja zajedničkih ciljeva“ što je oduvek bila praksa
umetničkih kolonija. Posle ručka, autom krenuli u 15.30.
Postavlja se naša izložba. Petar i ja bili u kupovini! Ku-
Stigli u Suboticu u 21. Na granici čekali nešto više od sat
pio sam merač za krvni pritisak. Cena: 12.500 forinti. U
vremena.
Hermann Otto Múzeumu dobio sam honorar za korišće-
nje mog teksta; jučerašnji honorar i još sam dodao svojih 1. 8. 1998, subota
5.000. Izmerio pritisak: 209/130 (!) – to nije dobro ili ne
Danas, vraćajući se iz Novog Sada vozom, čitam u do-
znam koristiti merač.
datku „Kilátó“ zanimljiv tekst. Đerđ Konrad, pisac nagra-
24. 4. 1998, petak đen u Budvi, čitao ga je u Londonu jula meseca. Radi se
o „Srednjoj Evropi“. Objavljen je u „Élet és Irodalom“,
Vreme lepo, sve je procvetalo! Posle rada na izložbi,
sada ga „Magyar Szó“ prenosi za nas pod naslovom: „A
Petar i ja sedimo u parku Alkotohaza. Odjednom, pojavio
közép tágulása“.1034
se Đula Feledi, Kondorov prijatelj, slikar, rekao bih za-
Razmišljam o nama u Evropi, odnosno nama izvan
služnik što postoji ovaj grafičarski centar.
nje! Čuo sam u „Zlatnom oku“ danas: sin našeg prijate-
Stigli su Olga Šram i Juriga iz Subotice.
lja, slikara, bacio ručnu granatu u dvorište nekom, zbog
Kasnije došli Dobrik, Lila, Eva i šefica računovod-
neraščišćenih odnosa, odnosno dugovanja! Nije to jedi-
stva Miškolci galerije. Išli na večeru negde van grada, jeli
ni slučaj među brojnim sličnim, no mene je pogodio jer je
csülök paprikás.1033 Potom bili da vidimo Dobrikovu viken-
bliska osoba, više otac nego njegov sin. Gde smo stigli?!
dicu. Pre ostalih otišao sam na spavanje. Nemam glasa,
Dopada mi se jedan Konradov segment, posebno:
boli me grlo, prehlađen.
„/.../ Joseph K. tipikus közép-európai figura. Colorado

1033 Paprikaš od papaka. 1034 „Širenje sredine“.

459
Springsben tanitottam 19 éveseknek Kafka regényét, a
Pert. Egyik diák megjegyezte: ’Ez a Joseph K. hülye, hiszen
még jöhet - mehet, és erre ő, ahelyett, hogy kivándorol-
na gyorsan Amerikába, öbszkúrus hivataloknál keresi a
maga igazát.’ Csakugyan, ez a Joseph K. reménytelenül kö-
zép-európai, számára a környezet mint kiszámithatat-
lan sors jelenik meg, amellyel szemben az én keresi a
maga igazát. Joseph K. maradt, kiserletezett, vesztes
forradalmakkal például. Vagy a társadalom és a lélek, a
zene és a költészet konfliktusos, drámai modelljeivel.
Ezt a kettősséget, dualitást, paradoxalitást tekintem
közép - európainak: a fent és a lent, a látszat és a valóság,
a jelenség és a lényeg, a felépitmény és az alap, a tudat és
a tudatalatti, az állam és a nép, a szellem és az ösztön,
a represszió és az emancipáció zaklatott, néha patologikus
dialektikáját.“1035
Naravno, to je razmišljanje intelektualca „Evropejca“.
Meni u zaumlju odjekuje prasak „kašikare“ u vojvođan-
skoj avliji.
Dodao bih kraj iz Kafkinog Procesa! Ali na K.-ov gr-
kljan položiše se ruke jednoga od gospode, a onaj drugi
zari mu nož duboko u srce i dvaput ga okrete. Očima koje
su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim li-
cem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje pre-
1035 „/.../ Jozef K. je tipično srednjoevropska ličnost. U Kolo-
rado Springsu sam devetnaestogodišnjacima predavao Kafkin Pro-
ces. Jedan učenik je primetio: ’Ovaj Jozef K. je lud, jer dok još može
da se kreće, umesto da se brže-bolje iseli u Ameriku, on traži svoju
pravdu kod jednog opskurnog činovnika.’ Stvarno je ovaj Jozef K.
beznadežno srednjoevropski čovek, za njega se njegovo okruženje
pojavljuje u obliku nepredvidive sudbine, kojoj se suprodstavlja nje-
govo Ja tražeći svoju pravdu. Jozef K. je ostao, eksperimentisao, na
primer, sa gubitničkim revolucijama. Ili sa konfliktnim, dramskim
modelima društva i duše, muzike i poezije.
Ovu udvojenost, dualitet i paradoksalnost smatram tipično
srednjoevropskom pojavom: gore i dole, privid i stvarnost, pojav-
nost i suština, građevina i temelji, svest i podsvest, država i narod,
duh i instinkt, represija i emancipacija u svojoj uzburkanoj i pone-
kad patološkoj dijalektici.“
460
sude. ’Kao pseto!’, reče on, i činilo se da će ga stid nadži-
veti.“
22. 9. 1998, utorak
Sa „Duna TV“ (od 13.00 sati) radili intervju o Lajošu
Nemetu u Rajhlovoj palati. Posle, kod nas u stanu druže-
nje uz sendviče (18.00): Olga Šram, Kati T. Nađ i Đuri (sni-
matelj), Mira Bogdan, Anika Zilih, Kaća i ja.
Kati T. Nađ sutra ide u Vrbas, navodno porodica nudi
na prodaju crteže, grafike, valjda i slike Jožefa i Bele Pe-
hana. Sumnjam da ima nečeg vrednog. No, treba videti.
Usput, možda nešto vredno i snime.
Čujem da je, navodno, otvorena izložba Bele Kondo-
ra u Budimpešti („Home Galéria“). Nisam ni znao, doduše
pojma nemam ni gde je ta galerija.
25. 9. 1998, petak
U 12 sati na Građevinskom fakultetu otvaram izložbu,
treba da govorim o gradu Subotici, naravno o graditelj-
skoj baštini. Održava se i savetovanje. Organizator sve
pobrkao. U predvorju istovremeno, dok sam govorio o
Subotici, upriličena je zakuska. Ja govorim, gosti jedu,
zveckaju priborom i razgovaraju. Dođem ovom „kar-
nevalu“ kao „kafanski svirac“, izgleda tu sam da bih za-
bavljao goste.Na tren prekinem izlaganje, gostima po-
želim „prijatno“. Neki od njih učtivo rekoše: „Hvala!“ No,
gosti su nastavili jesti, piti i razgovarati, ja sam govorio i
završio. Dr Atila Sam oćutao je bled, bilo mu je nepri-
jatno. Ipak, sve se događa u „njegovoj kući“, a on ništa
ne može učiniti.
Šta je – tu je. Desilo se! Kopka me samo – gosti su
obrazovani ljudi, što bi se reklo stručnjaci, nisu pomislili
da njima sličan stručnjak nije baš dodatak jelu, odnosno
dvorska luda kao nekad na dvorovima velikaša.
„Eto, doživeli ste i tako nešto!“, reče Olga Šram.
2–9. 12. 1998, sreda – sreda
Put u Nemačku. Pošli smo minibusom Radomira Sadža-
kova (Edita Kadirić, Petar Šadi, Sergej Radulović i ja). Nje-
govi smo gosti. Stigli smo u Ludvigsburg u 22.40. Nared-
nih dana, mahom putovali i razgledali: Kalv, Štutgart, Karl- na stolu otvorene novine „Danas“. Da li slučajno? Otvo-
srue, Hajdelberg, Ludvigsburg... rene na strani gde piše: „Momir Bulatović, savezni pre-
Vratili smo se autobusom koji stalno saobraća na mijer – ’SRJ je najstabilnija zemlja u jugoistočnoj Evropi’“.
relaciji Niš–Štutgart, vlasnik je naš čovek iz Niša. Putni- Lepo piše, izjavio u Budvi na tribini Socijalističke narod-
ci pretežno Nišlije. Nov autobus, komocija na visini. Na vi- ne partije Crne Gore.
deu je, međutim, Lepa Brena, Željko Samardžić, Lepa Lu- Time je sve rečeno, zaista sada „spokojno“ može-
kić... Kratko zadržavanje dva puta – Ulm, Minhen. Na na- mo očekivati „pevanje s pucanjem“ na razmeđi dve go-
šoj strani granice svi napolje, postrojili nas u red kao re- dine, 1998. i 1999.
grute, svi pred sobom drže prtljag. Carina! Podsetilo me
na svojedobno prelaženje iz istočnog u zapadni deo Ber-
lina. U Suboticu stigli u 07.30.
Ovih par dana – provedenih u muzejima i galerijama,
na ulicama uređenih gradova gde smo pili pivo u očuva-
nim ambijentima gde su to isto činili ugledni gosti poput
Hajdegera, Hermana Hesea, studenti Hajdelberga i obični
građani, nekad i sad – prošlo je brzo. Pamtiću umetnička
ostvarenja, građevine, lokale koji odišu vremenom kada
su bili u centru pažnje, a sada su turistička atrakci-
ja. Sećaću se čistih ulica, blistavih fasada restauriranih
spomenika baštine, neću zaboraviti fabriku oružja koja
je moderna galerija (Gradska galerija, Karlsrue). Naravno,
bio sam posebno zainteresovan, tu je izložba: Deutsche
Künstler kolonien 1890–1910. (Nemačke kolonije: Wor-
pswede, Dachau, Willingshausen, Grötzingen, Die Brücke,
Murnau – neke od njih posećivali su i umetnici iz naših kra-
jeva.) Hteo sam i da u mislima doživim tu nespojivost –
štropot mašina, buku čelika, mrmor proizvodnje ubitač-
nih sredstava Drugog svetskog rata i huk vanvremenske
tišine umetnosti! Pisaću o putu!
29. 12. 1998, utorak
Primiče se kraj i ove godine. Šta na kraju reći? Mož-
da to da je monotoniju sluđene svakodnevice povreme-
no ukrasilo i nešto lepo. No, to je svaki put uz druženje,
kako u krugu porodice, tako i prijatelja.
Jedan od doživljaja bilo je i pomenuto putovanje u
organizaciji kolekcionara Sadžakova. Meni prvenstveno
jer mi se opet pružila prilika da vidim brojna vrhunska
ostvarenja ljudske kreativnosti. No, baš danas, dok pre-
biram po mislima i sabiram vredno pamćenja, gledam

461
 1999.
9. 1. 1999, subota
Objavljen tekst „Staklene perle“ u „Magyar Szóu“.
Koje li sluđeno vreme živimo? Gledam dodatak: „A
Magyar Szó szombati magazinja – Kilátó XXXVIII évf. 1.
szám 1999. XII. 9“. Zapravo, treba da je datum 9. janu-
ar 1999.
Tekst je objavljen pod naslovom: „Üveggyöngyjáték
(Németországi galériákat járva)“.1036
Počeo sam ga citatom: „’Az üveggyönyjáték tehát:
játék kultúránk minden tartalmával és értékével; úgy
játszik velük, ahogy, mondjuk, a művészetek virágkorai-
ban egy festő játszadozhatott palettája szineivel’ – irta
Herman Hesse (1877–1962) a negyvenes évek első fe-
lében az emberi reménységet védve a háborús őrület
embertelen szenvedélyeitől. /.../ A mai múzeum egykoron
fegyvergyár volt, amely fegyverrel látta el Európa front-
jait éppen azokban az években, amikor Herman Hesse az
Üveggyüngyjátékot irta. Mi a csuda?! Micsoda alkotói
képzelet! A halálgyár, amely az emberi kreativitás, az
emberi gondolkodás halhatatlan nyomainak őrzőjévé ala-
kult – hát kérem, ez ma a karlsruhei Városi Galéria! Nem
tudhatta ezt Herman Hesse sem, amikor arról irt hogy a
világtörténelem versengés az időben, a hatalomért, a va-
gyonért, s közben minden azon múlik, kinek van ele-
gendő szerencséje ée ereje ahhoz, hogy ne szalassza el a
megfelelelő piollanatot. A szellem műve, a műalkotás en-
nek pontosan az ellenkezője, ez mindig szabadulaás az
idő rabságából az időtlenségbe, az időtől független isteni
teljességbe, amely merőben történelmietlen és történe-
1036 „Igra staklenih perli (obilazeći galerije u Nemačkoj)“.
462
lemmel szembenálló.“1037
12. 3. 1999. petak
Danas Mađarska postaje član NATO-a, tačno u 12.03
nama su zalupljena vrata prema svetu! Odavde, na 12
kilometara severno – Evropa. Južno – „balkanski rezer-
vat“. Između je nevidljivi zid, koji ću verovatno za života
prelaziti sve ređe. Trebaće nam viza! No, svakako putova-
ću ređe. Nisam znao ni za izložbu Kondora! Čujem da ima
tekst u „Új Művészet“ (br. 35, decembar 1998) pod naslo-
vom: „Az utolsó moralista (Kondor Béla kiállitása a Home
galériában)“,1038 autor Lajoš Loška. Ne poznajem ga, vero-
vatno mlađi kolega.
Čujem na radiju: preminuo Jehudi Menjuhin (1916–
1999). Poslao sam Ani Bešlić čestitku za rođendan (16.
mart 1912).
19. 3. 1999, petak
Hladan, sunčan dan bez vetra. Posle ručka, oko 15 ča-
sova, autom doktorice Ivović otišli smo u Bački Monoštor,
1037 „’Igra staklenih perli je, dakle: igra sa svim sadržajima
i vrednostima našeg društva; igra se sa ovim pojavama kao što se
nekada slikar poigravao, u vreme procvata umetnosti, raznim bo-
jama palete’ – napisao je Herman Hese (1877–1962) u prvoj po-
lovini četrdesetih godina, braneći tako ljudsku nadu od neljudskih
patnji radnog ludila. /.../ Današnji je muzej nekada bio fabrika
oružja, koji je frontove širom Evrope snabdevao oružjem i to baš
u onim godinama kada je Herman Hese pisao Igru staklenih per-
li. Zamislite? Kakva kreativnost tvorca! Fabrika smrti koja se pre-
oblikovala u večnog čuvara čovekove kreativnosti i njegovih misli
– molim lepo, to je Gradska galerija u Karlsrueu! Herman Hese to
nije mogao ni da pretpostavi kada je napisao da je istorija sveta
u stvari trka sa vremenom za postizanje moći, zgrtanje bogatstva,
a sve zavisi od toga da li je neko imao dovoljno sreće i snage da
ne propusti najbolji trenutak. Delo duha, umetničko delo, upravo
je suprotno svemu ovome, ono je oslobađanje iz okova vremena
i prevođenje u vanvremenost, u svekolikost Božiju koja je izvan
vremenskih ograničenja, duboko vanistorijska, u suprotnosti sa
istorijskim.“
1038 „Poslednji moralista (izložba Bele Kondora u galeriji
Home)“.
selo mog dečaštva. Pozvan sam da otvorim jednu likov-
nu izložbu u čitaonici mesne biblioteke.Stigli smo u 16
sati kod Vlade Kamčevića, učitelja, dugogodišnjeg „kultur-
tregera“ ove sredine, aktiviste koji ostavlja nezaboravan
trag u svim događanjima ovde, dugi niz decenija.
Ubrzo, poseli me u fijaker u koji su bila upregnuta dva
divna konja i provozali Monoštorom, pošto me smatraju
počasnim gostom, bivšim meštaninom. Išli smo do stare
lugareve kuće koje više nema, ali se tačno sećam gde je
bila. Mnogo se izmenilo, iznenađujuće puno je za mene
prepoznatljivo, isto je kao onda. Mesna čitaonica je iz-
građena u dvorištu kuće u kojoj smo živeli, baš na me-
stu gde je svojedobno bila drvara. Sama kuća srušena
je još u vreme „socijalizma“, umesto nje izgrađen je za-
družni dom, velika sala za priredbe i drugi sadržaji.Pome-
nuta drvara nalazila se neposredno kraj zida škole u ko-
joj sam pohađao četvrti razred osnovne škole kod učitelja
Save Vukosavljevića, kasnije poznatog muzikologa. Škola
mi se sada priviđa manjom nego tada, školske 1940/41 go-
dine. U drvari bila je naša „igračnica“. Tu smo moji drugo-
vi i ja provodili vreme u vlastitom prostoru kada je padala
kiša. Kad-kad i kada je bilo vruće, kao 20. juna 1941. Tada
sam drugovima saopštio, ponosno, vest koju sam na ra-
diju čuo: Nemačka je napala SSSR! Retko ko je imao ra-
dio aparat, bioskop „kod Dajča“ – nama preko puta – tek
je proradio!
Sada otvaram izložbu, stojim tačno tamo gde je bio
stolić oko kojega smo sedeli. Prošlo je pedeset i osam
godina!Onda, tek je stigao rat do nas. Doduše, gledali smo
strahote u filmskim žurnalima, video sam „uživo“ avione
koji su bombardovali Beograd 6. aprila. No, mene i
moju porodicu rat je oterao iz Bačkog Monoštora. Toga
leta, morali smo otići, zauvek! Sada, ovde sam i govorim o
slikama, a život nam je sve teskobniji, ozračeni smo be-
zumljem, iščekujemo rat u ludilu svakodnevice! Vra-
tili smo se u Suboticu oko 21 čas. Kaća mi kaže da je bila
na izložbi Augustina Jurige, potom na književnoj večeri u
Gradskoj biblioteci – gost je bila zaista poznata književni-
ca, Vida Ognjenović. Pun utisaka, pričao sam o Monošto-
ru. Preplitali su mi se san i java, priviđa mi se doba nepo-
463
novljivih godina na obali Dunava u selu kakvih više nema i
okruženju koje je nepoznato novim generacijama.
Pred nama je noć i sutrašnji dan, jedan u nizu raspa-
mećene svakodnevice.
20. 3. 1999, subota
Jutro hladno, sunčano, vedro. U 16 sati zvoni tele-
fon. Petar Šadi javlja da je umrla Branka. Navodno jutros,
prirodnom smrću. Komšinica je našla u maloj sobi koju
je grejala. Bila je na bolovanju zbog gripe. Razmišljam o
užasu samovanja, umiranju u samoći, smrti koju neko ot-
kriva posle i „naknadno“. Pronađu te, kao slučajno za-
gubljen predmet! Gledamo TV, cela zemlja kao u nekoj eu-
foriji. Drže mitinge na sve strane. Motiv je „odbranićemo
Kosovo“, zbilja nam je prožeta nadasve užarenim patrio-
tizmom. To mi je poznato! Odgledao sam dva puta: 1941,
a potom 1944. godine. Nadvladalo je – kao i uvek u tak-
vim prilikama – ludilo gomile! Sada, „braniti“ i „odbrani-
ti“ zaglušuje svest i potiskuje strepnju. Kratko pamćenje
potisnulo je slike razaranja, miris krvi, prizore koji su bili
plodovi razularenosti mase u zanosu. Sada opet, privid
patriotskog ushićenja „naroda“ – nasuprot zabrinutosti
građanske misleće manjine.
Pade mi na pamet Kondorova nadasve upečatljiva
rečenica: „Érdekel a forradalom, az egyetlen és hatalmas
cél leple alatt meghúzódó óriási fejvesztettség gépeze-
te. Ekkor ugyanis képet ölt az emberiség egyetlen élőlény
mivolta“,1039 samo što se sada ne radi o revoluciji kao is-
hodištu (možda i opravdanju) ostrvljenosti ili masovnog
ludila. Ovo što nam se događa nije revolucija! Šta je to?!
Izbezumljenost kao suštinska osobenost živog bića!
Prepoznatljivost čovečanstva od iskona do beskraja! Poz-
nata grafika Bele Kondora Lansirna rampa (Rakétakilövő
álvány /Bomba/, 1966) baš bi mogla imati i takav naziv.
Izbezumljenost i raspamećenost, spomenik sačinjen u
formi trošne konstrukcije, prepoznatljivo je ljudskih ruku
1039 „Interesuje me revolucija, divovska kobna mašinerija
skrivena ispod plašta ostvarivanja jedinog i velikog cilja. Tada se
otelovljava jedina čovekova istinska priroda – priroda živog bića.“
delo. Poput kristala je ovaj čovekov „rukopis“, trajan i ak-
tuelan. Grafiku sve češće gledam – povremeno listajući
meni dragu knjigu Lajoša Nemeta – otkrivajući sa strep-
njom da je sve aktuelnija! Zapravo, stvaralaštvo Bele Kon-
dora sve je više u sazvučju sa našom stvarnošću. Nehoti-
ce, povremeno dohvatam i listam ovu knjigu, uvek nano-
vo zapanjen jer mi je bliža sada nego kada je objavljena.
Tada, dobio sam je u „Tárnoku“ od Lajoša: „Bélának, Béla
nevében is 76. 10. 10. Szeretettel Lajos“.1040
Šta se sve dogodilo od 1966, kada je grafika nastala,
do 1976. godine? Potom, naredna decenija do velike izlož-
be u Subotici, maja 1985. godine! Zatim sledi četrnaest go-
dina. U tom razdoblju otišli su za Kondorom, redom: Pišta
Šoljmar početkom januara 1977, naredne godine Lili Or-
sag, Čohanj aprila 1980, zatim Zolika Lenkei, Karolj Plesni-
vi, Zolika Seleši, Barčai je mnoge nadživeo do aprila 1988,
onda je otišao sledeće Tibor Čiki. Kao grom iz vedra neba
stigla je vest da je preminuo Lajoš Nemet 4. septembra
1991. godine. Nema više ni starog Ernea Kunta (1920–
1994), posetili smo ga Sava Stepanov i ja, ali se „do viđe-
nja“ nije ostvarilo!
Branku (1949), ćerku prijatelja, slikara Dejanovića,
upoznao sam 1954, a potom bila mi je učenica u gimna-
ziji. Jedna je od nekoliko njih koji su se tada opredelili
za studije istorije umetnosti. Bila je supruga kolege iz
„Likovnog susreta“, grafičara Petra Šadija. Danas, sedeli
smo i ćutali, njena ćerka Ira sa drugaricama, jedan mladić
i udova slikara i prijatelja Imrea Šafranja koji je preminuo
dan posle Tita!
Sada mi se stalno vrti u mislima nešto iz razgovora sa
Šoljmarom. Svojedobno, dok smo se bavili zlosrećnim sli-
karom Ištvanom Nađem, u jednoj seansi duboko u noć,
reče Pišta da mu je Mahmut Bakali, koga je poznavao od
ranije, pa sreo prilikom boravka u Beogradu (ili Prištini),
kazao: „Posle smrti Tita Jugoslavija će se raspasti!“ Šolj-
mar, iskreno zabrinut, pitao me tada u Baji: „Da li je mo-
guće da se to desi?“, a ja sam, naravno, kategorički tvrdio
da je takav ishod nemoguć, bilo bi to van svake pameti.
1040 „Beli, i u ime Bele 10. 10. ’76, s ljubavlju, Lajoš“.
464
Sada, sve se raspada, sujetni bračni par – po mišlje-
nju običnih građana – drma iz temelja sve ono što smo
ja i mnogi drugi smatrali da je monolit! Kasno u noći jav-
ljaju Buco i Anuška – krenuće ujutro rano iz Berlina! Ču-
jem na radiju u vestima: Bertran Pikar uspeo je napokon!
Obleteo je svet u balonu! Pošao je 1. marta. Trebalo mu je
za taj podvig 20 dana. Pratilac i saradnik bio mu je Brita-
nac Brajan Džons.
23. 3. 1999, utorak
Pregovori Holbruk–Milošević nastavljaju se danas.
Vratili smo se kući u 21 sat. Ne spava nam se! Anuška,
Buco, Kaća i ja pričamo, usput gledamo i TV. Imamo šta
videti: Bulatović objavio „neposrednu ratnu opasnost“. U
ponoć, Havijer Solana objavio nalog generalu Klarku da
počne neposredna akcija: bombardovanje jugoslovenskih
vojnih postrojenja! Sve je, odjednom, poprimilo zlokobne
razmere! Pitamo se šta sada sledi. Treba da se deca spa-
kuju i pođu svojoj kući u Berlin. Šta ako se zatvore grani-
ce? Ipak, odlučili smo dočekati jutro.
24. 3. 1999, sreda
Slušam vesti u 5.00, prvo Peštu, kasnije Novi Sad. Za-
ključujemo da stanje nije tako haotično kako sam noćas
pretpostavljao. Odlažemo pomisao da se deca vraćaju u
Berlin. Čekaćemo nešto konkretnije! Ponašamo se kao da
je sve u redu. U 11 časova komemoracija u Velikoj većnici
Gradske kuće.
Ručali smo u „Ambijentu“, malom restoranu, sutere-
nu kuće nedaleko pravoslavne crkve. Bilo nam je lepo –
Ana i Buco, kao i mi, vole ovaj tihi lokal. Potom oni odo-
še kod Mire Bogdan, a mi na sahranu. Kada smo se vratili,
čekali su nas spremni za polazak. Otišli su u 17 časova, a
ja ih autom ispratio do same granice. Sve je u redu, prešli
su na drugu stranu gde nema „ratne opasnosti“. Lakše
nam je svima, teskoba koja podmuklo kida utrobu prestala
je! Biće kako mora biti. Setih se kako sam ispraćao meni
drage ličnosti u neizvesnost. To je bilo početkom 1942. i
septembra 1944. Ni prvi ni drugi nisu se više vratili! No,
sada je slučaj obrnut. Mi ostajemo u neizvesnosti, pojma
nemam šta nas čeka. Opet je rat, kao da nije prošlo više
od pola stoleća od kraja prethodnog. „Dovoljno da se i
lud opameti!“ Natopljen sam mržnjom, gade mi se politi-
čari! Da li je moguće: naša sudbina ili civilizacije uopšte,
sada, ali i pre – oduvek – zavisi od narcisoidnosti pojedinca
na vlasti i pokvarenosti njegovog okruženja, dvoličnosti,
nezajažljivosti i surovosti? Naravno i podrške „glasačkog
tela“, prvenstveno stada pokornih i prevrtljivih.
U 20.25 sati javljaju deca – negde na putu slušaju vesti
– „počeo je udar“. Tek što sam spustio slušalicu, oglasile
se sirene. Uzbuna! Kao nekad, prodorno zavijanje sirene
izaziva jedva primetno grčenje u stomaku. To je „muzika“
koja uvek, nanovo, proizvodi čudno stanje. Prodire do ko-
sti, parališe kretnje, potom podstiče nagon traženja za-
klona. Očevidno, na nju se čovek ne može navići, ali može
svesno ignorisati poruku.
Ne prihvatam opasnost iz vazduha. Uključujem ra-
dio, pronalazim Beograd. Tamo se govori o sportu, po-
tom reklame; prebacim na Peštu: „/.../ a légi támadás
elkezdődött!“1041
Tokom noći nekoliko napada, naše radio-stanice, kao
i TV, prave se blesavi, sve se odvija uobičajeno: muzika,
ratni filmovi natopljeni komunističkom demagogijom, in-
tervjui... Nema aktuelnih vesti! S vremena na vreme,
obraća se „vožd“ Slobodan M. „svome narodu“. Nedvoj-
beno uživa u ulozi „svemogućeg“, patološki narcisoidan
sluti da je, trenutno, ravan „bogu“!
Ništa novo! Ljudska nastranost nađe uhlebljenje – gde
drugde nego u politici! Kao da je ograničena svest podani-
ka naša prepoznatljivost. Ili religija ili demagogija, bog ili li-
der, popovi ili komesari! Da li je to isto? Talambasi i zur-
le, ostrašćenost izazvana vrućim parolama o hrabrosti,
žrtvovanju, patriotizmu, nepravdi... Mit kao droga, oma-
mljujuća i pogubna. „Mitingovanje“ je zanos gomile, savr-
šeno sredstvo demagogije! Masa razdragano i raspevano,
nesvesno, srlja u bezdan, otiskuje se na talasima bezna-
đa u nepovrat. Veselo u korist sopstvene štete i nesreće!
1041 „/.../ počeo je napad iz vazduha!“
465
Uvek nanovo, suočen sa demagoški podstaknutom
euforijom u svakodnevici i beznađu, vidim u mislima
sliku: Szentek bevonulása a városba. Da li je to moguće,
da li je Bela Kondor mogao toliko vizionarski iznedriti fun-
damentalnu prepoznatljivost suštine živog bića? Tu je i
crni mačak – dođe nam kao metafora izrečenog na Golgo-
ti: „Oče, oprosti im, ne znaju šta čine.“ Ni u snu nisam
mogao verovati da će ova monumentalna povorka „laž-
nih svetaca“ biti istinit i potresan prizor naše nezaobila-
zne i nadasve surove „stvarnosti istinitije od realnosti“,
što reče svojedobno Danilo Kiš.
Čujemo, „treba ići u sklonište“, to je u susednoj zgra-
di. Građeno je u euforiji već „istorijskog perioda“ kada je
Tito zamišljao sinhronizovan, sveobuhvatan narodni ot-
por agresiji. Gradili smo hangare u brdima, uzletne piste
kao drumove, proizvodili najbolje tenkove na svetu, bili
spremni na „partizansko ratovanje“ usavršeno trajanju „u
beskraj“. Doduše, imali smo i paralelno i viceve – na pla-
katima piše: „Održaće se vojna vežba pod lozinkom: ’Ni-
šta nas ne sme iznenaditi!’“, potom je popreko zalepljeno:
„Odlaže se zbog kiše!“ Narod se smehom – milenijumskim
iskustvom razboritih: „ko se jednom opeče pamti opa-
snost doveka“ – opirao, smatrajući treći rat u istom veku
nemogućim. Međutim, sirene oglašavaju nemoguće po-
sve mogućim! Ipak, nećemo u sklonište.
Spavali smo odeveni! Ja nisam. Naučio sam 1943. go-
dine pouku sa časa „honvédelem“1042 (posle rata na časo-
vima predvojnčke obuke nije ponovljena), a to je: ode-
ću uvek svlačiti i slagati redosledom oblačenja u mrklom
mraku! Navikao sam, pridržavam se decenijama. No, ni-
sam verovao da će zatrebati. Kao ni oni koji su pravili pro-
grame za predvojničku obuku!
25. 3. 1999, četvrtak
Jutro, divno osunčano plavetnilo neba! Sinoć, najbo-
lje nas je obaveštavala mađarska televizija „Tények“. Vide-
ćemo kako će biti danas. Na radiju slušam da je „oboreno
dva aviona i pet krstarećih raketa“, uz to ide i ono „šteta
1042 „Odbrane“.
je minimalna“, ali navodno „ima i ljudskih žrtava“, narav- 26. 3. 1999, petak
no „među građanstvom“. Međutim, saznajemo i da je
Sunčano jutro! Čujem u vestima: uveden novi vid pro-
napadnuto 40 ciljeva (Sombor, Kula, Novi Sad, Pančevo,
metnog poreza (vlada iskoristila priliku), razlog – „uveća-
Beograd, Kragujevac, Priština, te aerodrom u Crnoj Gori).
ni troškovi“. Polako, navikavamo se na „uzbune“, dugo
Dok beležim, oglašavaju se sirene u 9.46, početak nove
traju, pa više ne vodimo računa kada se koja najavljuje, a
vazdušne opasnosti! Ona prethodna uzbuna, oglašena si-
kada se oduva. Svakako ubrzo sledi naredna! Populacija je
noć, oduvana je tek jutros u 5.45. Obustavljena je prodaja
sve više euforična; nepredvidljiva i pritajena energija, če-
goriva! Do 2. aprila „škole imaju prolećni odmor“. Navod-
mer koji se skuplja u bespomoćnom biću, grune neoče-
no, redom otkazuju najavljene kulturne aktivnosti. Uoči
kivano. Danas je gomila uništavala tezge Albanaca na su-
12 časova uzbuna je oduvana. Nismo na nebu ništa ni vi-
botičkom „buvljaku“!
deli, niti šta čuli!Radio i TV plitkom propagandom – do-
Pijaca je bila stekla popularnost početkom devedese-
bro nam poznatom iz prethodnog rata – zaluđuju popula-
tih, kao atraktivna ludnica raspamećenih žitelja. Dolazili
ciju. Pored ostalog, navodno, „Rusi znaju“ da uspeh bom-
su prodavci i kupci sa svih prostora države, ali i okolnih
bardovanja nije bio prema očekivanju generala NATO-a!
zemalja dok je nezapamćena inflacija, poput apokaliptič-
Baš lepo! No, čujemo u vestima, opet „navodno“, da
nog orkestra, pratila raspad Jugoslavije! Svaki put u tom
je 10 vojnika poginulo, 36 ranjeno. U Novom Sadu 4 ra-
mravinjaku izbezumljenih – slušajući koloplet nekoliko
njena. Oko 14 časova opet uzbuna! Navodno (sa interne-
jezika na kojima se nudi „bofl roba“ iz svih krajeva sveta
ta), „doznalo se“ da će Suboticu („Sever“ i „Azotaru“) ga-
– priviđa mi se, uvek nanovo, Kondorov bakropis Előkészü-
đati večeras! Sada bombarduju ciljeve u Beogradu i No-
letek a nagy vár védelmére (Dózsa-sorozat).
vom Sadu. Ovu drugu vest sam shvatio, valjda je tako. Me-
Sada, demoliranje tezgi opet ima simboličan naboj!
đutim, da se internetom najavljuje bombardovanje?! Za
Podseća na Kristalnu noć 9. novembra 1938. kada u Ne-
mene to je komedija. Jebeš takav rat!
mačkoj, paljenjem sinagoga i razbijanjem jevrejskih lokala,
Kaća čula da su prve izbeglice prešle u Mađarsku. Ma-
rulja najavljuje nastupajuće bezumlje! Potom – pamtim
hom u Segedin. Sećam se, oktobra 1956. su iz Mađarske
jer sam posmatrao – slična rulja je krajem oktobra 1944.
mnogi došli i bili smešteni na Paliću.
pljačkala i razbijala dućan moga ujaka. Tada je destrukci-
Večerašnju uzbunu odsedeli smo u stanu. Prethodno
ja bila pravdana „opravdanim gnevom“ ranije obesprav-
smo malo tumarali ulicom, zanimalo me je unezvereno
ljenih narodnih masa i omamljenošću tek pristiglom slo-
građanstvo koje gluvari pred kućom očekujući udar! Ne-
bodom! Nakon odvođenja Jevreja, zatim interniranja Ne-
kada se moralo u podrume („skloništa“). Može se i sada! U
maca, otimanja imovine „rekviriranjem“, konfiskacijama,
našem „protivatomskom skloništu“ sede aktivisti, preleta-
agrarnim reformama i nacionalizacijama, svi smo se pri-
či iz prethodnog u aktuelni režim, populacija surovostima
vikavali na novu stvarnost teturanja u lepšu budućnost.
rata dresirana u pokornost, kao i neki stanari željni „pro-
Očevidno, stigla je i tu je! Civilizacija baulja poput živinče-
grama“ kojim razbijaju osamljenost. Kuva se crna kafa, ve-
ta koje se prežderalo dudova!
selo prihvataju pridošlice kao drage goste. Bila bi to prava
Priviđa mi se tetak Mile u Sonti (dan pre streljanja),
„domaća atmosfera“ po gostoljubivosti – da ne odjekuje
kako tokom večere govori sa strepnjom: „Pričalo se, čuli
prostorom zaglupljujuća demagogija uvek dežurnih gla-
smo u logoru, da će 2000. godine doći do sukoba na Duna-
snogovornika, sveznajućih ostataka preživele, do ne-
vu, kao granici koja razdvaja dva različita sistema. Biće to
davno vladajuće, a sada „preoblikovane“ ideologije! Pre-
’kraj sveta’, a Balkan središte najstrašnije klanice istori-
kinute diplomatske veze sa SAD, Francuskom, Engleskom
je.“ Došao je iz zarobljeništva u Nemačkoj „taman na vre-
i Nemačkom.
me“ da (već sutra, kao za „uvertiru“), ne dočekavši pre-

466
kretnicu milenijuma, bude gurnut pod led Tise sa pobije-
nima u januarskoj noći 1942. godine.
Vreme lepo i sunčano, 17.30. U vestima nije bilo ništa,
kao i inače. „Zasedao je Savet bezbednosti...“, i tako da-
lje... Uzbuna još traje! Više i ne registrujemo kada počinje
i kada prestaje. Doduše, mnogi se boje. Uselio se strah u
ljude, jednostavno mnogi koje ja znam boje se! Čudi me,
zato što su mlađi! Mislio sam da je to mlađi i hrabriji svet.
Nije! Na ulici, smerni građani poslušno, kao po naredbi,
tumaraju ulicom oko zgrada. Neki tegle u kesama flašu
vode i ćebe!
Za ime boga! Setih se dopisnice Elemera Činčaka: „/.../
senki más meg nem védheti az embert egyedül az ács Fia.
/.../ Ma vasárnap 2.-án elmegyek a képtárba. Jó lenne ha
ittlennétek Ti is.“1043 Ubrzo, završio je pisanje poruke poro-
dici i bio smrtno pogođen, nije više dolazio svesti, premi-
nuo je dva dana potom, 4. jula 1942. godine.
Uzbuna još traje! U podrume se ne odlazi. Nisu uređe-
ni kao skloništa. U „pravo“ sklonište normalni ljudi neće,
ubitačno je prisustvo istih, uvek aktuelnih i pravovernih
aktivista poslušnika. Nesvesno, oni podsećaju na svoje
prethodnike koji u zaumlju sačuvani, traju – zbog prlja-
vih poslova od 1944. naovamo.Šetamo do duboko u noć.
Za promenu, ređaju se uzbune, kraće, ali češće. Gledamo
zamračeni grad. Zaista ova tama sablasno deluje, baš tu
gde smo sada – padale su bombe! Bilo je to 18. septem-
bra 1944, ali u sred dana! Na mom pisaćem stolu, metak
avionskog mitraljeza izvađen iz zida ruševine služi mi kao
pritiskivač hartije. Označio sam tušem taj datum nezabo-
ravnog „tepih bombardovanja“. Sve okolo bile su ruševi-
ne. Ovo sada – kako bilo, ako bude – neće biti tako straš-
no kao tada.
27. 3. 1999, subota
Naše medije nema smisla slušati ili gledati. Očevidno
lažu, prikrivaju činjenice, odnosno serviraju najordinarniju
1043 „/.../ i niko ne može da zaštiti čoveka do Sina Drvode-
lje. /.../ Danas, u nedelju, drugog, idem u Galeriju. Dobro bi bilo
da ste i Vi ovde.“
467
patriotsko-huškačku propagandu, nadasve prozirnu i na-
ravno plitku. Očigledno, ništa nisu naučili od Gebelsa, je-
dinstvenog majstora ratne propagande! Kao u likovnoj
umetnosti savremenoj. Sve je površno, atraktivno u naiv-
nosti i „do zla boga“ glupo, detinjasto, a nadmeno! Go-
vore o srušenim avionima, štetama i žrtvama, civilnim
objektima. Znaju u minut gde, ali nema konkretne infor-
macije, nema foto-dokumenta. Danas, kada prdne koma-
rac, vest u trenu obleti svet, mi nemamo ni snimak iz ko-
mšiluka. Ali je zato sve natopljeno „ispravnošću“ postupa-
ka režima i svakako ulogom Slobodana Miloševića. Kao da
je rat marketing njegove slave! Bojim se da će sve potra-
jati. „Hrabra i mudra“ politika vođe ostaviće vidan trag u
psihi onih koji se boje! Mnogo ih je zaista prestrašenih,
kao i četrdesetih godina! Ljudi ne mogu protiv svoje pri-
rode. Strah je svojstvo čoveka od iskona, naročito pri su-
očavanju sa nepoznatim, nepredvidljivim i ostrašćenim.
Ratni „TV cirkus“ traje! Medlin Olbrajt, nekad stanov-
nik Beograda, ministar agresora, obratila se narodu na
srpskom jeziku. No, pravi Srbi to neće videti. Mi smo gle-
dali prekjuče na „Juronjuzu“ i na mađarskoj televiziji!
Danas, verovatno prošle noći, razbili su izloge na „Mek-
donaldsu“ pod Gradskom kućom! Gledao sam svojedobno,
početkom 1945. godine, kada je „opravdani“ gnev kroz
iste izloge, ali sa untrašnje strane, izbacivao stolove sa
mramornim pločama iz nekad čuvene „Gradske kafane“.
28. 3. 1999, nedelja
U 2.00 prešli na letnje računanje vremena. Uzbuna
oduvana u 5.30. Trajala više od dvanaest sati! Na radiju
objavljen trijumf! Oboren je avion agresora! Na TV ek-
ranima gledamo pretežno ruševine sa Kosova – gde i inače
ima mnogo srušenih kuća. Napokon! U vestima je objavl-
jeno: „i Pentagon potvrdio da je izgubljen“. Oboren je naj-
savremeniji „šunjajući“ F-117.
U 08.05 opet uzbuna! Posle ručka, gala predstava
Svetskog šampionata u umetničkom klizanju, prenos iz
Helsinkija. Uživamo! Povremeno, menjamo kanal. Vide-
li smo krilo sa američkom oznakom. Avion oboren sinoć
u Sremu, oko 21.20 časova. Bio je najsavremeniji lovac-
-bombarder (kojeg ni radar ne može pratiti), košta oko 16
miliona dolara. Šta bi se za taj silan novac moglo korisnog
učiniti?
NATO je potvrdio da je „pilot spasen specijalnom akci-
jom“. Potom je Bil Klinton čestitao spasiocima na uspehu!
Nemam pojma kako je to izvedeno! Vrti mi se, međutim,
„film“ u sećanju. Negde 1942/43. leti, nama je posada
„liberatora“ (čiji je svaki motor bio tovar za jedan kamion)
delila čokolade, čekajući da bude zarobljena. Avion se
bio prinudno spustio kod Selenče, trebalo je vremena dok
je vojska stigla iz Bača.
Posada sedi na tremu opštinske kuće, a mi deca
okolo na travnjaku mljackamo davno viđenu poslasticu.
Vojnici praveći buku trče i „repetiraju“ sa puškama na go-
tovs, deru se i „zarobljavaju“ neprijatelja. Pravi cirkus!
Ovaj sada nisam video.
No, večeras, pa u narednim emisijama, više puta gle-
damo „F-117 A ’Stalt’ 806“, krhotine lovca-bombardera,
koji je pao kod Buđanovaca! „Noćni soko“ koji raspalju-
je maštu enigmom nedohvata, leži na oranici nalik ugi-
nuloj kokoši. Ikona moći malog naroda, Davida nasuprot
Golijatu. Savršena droga blagotvornog dejstva na podani-
ke! U Beogradu, sada su u modi masovni prkos-koncerti i
bedževi „meta“. Đuska narod na mostovima veselo, igrom
braneći „strategijski važne punktove“ – neustrašivo! No-
ćas, oko 23 sata, ulicom prolazi grupa pevajući. Kao posle
fudbalske utakmice slaveći pobedu, nacionalističke note
dolaze u prvi plan! Istovremeno na TV gledam lik Arkana,
potom i kapetana Dragana, pored drugih aktuelnih lično-
sti. Danas, odživeli smo „koktel“ doživljaja.
Iščekujući bombardovanje koje nas je mimoišlo opet,
uživali smo pred TV ekranom! Gledamo klizanje najboljih!
Savršenstvo čoveka u sportu i ratu. Na jednoj strani savr-
šenstvo pokreta na ledu poput snoviđenja. Na drugoj sa-
vršenstvo ljudskog uma u preciznom pogađanju cilja. Po-
djednako, vrhunski domašaji! Znalaštvo klizača na nivou
umetnosti izaziva ushićenje. Usavršen sistem efikasnog
„uništavanja“ ciljeva na nivou umetničkog izaziva zgra-
žanje. Uzlet ili sunovrat civilizacije? No, naučio sam nešto
novo! Rat je nalik TV-igricama za one tamo, sa one strane
468
naše stvarnosti! Pitam se, kakav bi haos izazvalo, na pri-
mer, bombardovanje nekog grada u SAD? Amerikanci ni-
kada nisu doživeli „tepih-bombardovanje“ poput Drezde-
na, nikada nisu „precizno“ raketirani ciljevi u njihovim uli-
cama! Niko im nije, redom, razarao mostove nad rekama...
Zaista, svaki značajniji evropski grad meri istoriju – pre
i posle bombardovanja, jednog temeljnog ili bezbroja
„običnih“. Padaju mi na pamet: Beograd, Budimpešta,
Berlin, London, Roterdam... Setih se mostova: maltene svi
koje sam video već su odavno novi na mestu prethodnih.
Sada će ih opet razarati?
Poslepodne otišli smo na groblje, danas je „cvetna ne-
delja“. Bojim se da će Uskrs biti anticivilizacijski teatar,
kao sve oko nas. Slutim da tonemo, polako i nezadrživo
u srednjovekovlje zaglupljivanja poživinčenih, kao da se
vraćamo u enklave mraka. Počinjem da shvatam druga-
čije neizmernu vrednost fresaka, koje su kmetovima u
torove izolovanim bile „prozor u svet“, doduše nestvaran,
ali moguć kao doživljaj uljuđenih bića pred umetničkim
ostvarenjem. Slično mislim i o crkvama, ovim našim, u ko-
jima je puk, pretežno nepismen, doživljavao svet ploveći
na zvucima orgulja u vlastiti i neotuđiv užitak – koji, dodu-
še, nije mogao ni znao objasniti, ali se prepuštao onom
tajnovitom dejstvu harmonije, eliksiru demijurške taj-
ne. Naravno, nije svako prijemčiv za kreativan doživljaj,
ali nije ni svako sklon ostrvljenom primitivizmu. Treba ve-
rovati da će na kantaru, možda jednom, pretegnuti ona
bogougodnija strana prepoznatljivosti ljudske.
Komšinica Dragica obećala je nabaviti malo benzina,
moram pripremiti kanister! Više i ne registrujem uzbune,
suviše ih je, devalvirale se u antipod. Kada čujem sirene,
smatram to podstrekom da uputim kletvu „nadležnima“!
Kad-kad vidimo na ekranu kako se negde raketa zabija u
cilj! Potom eksplozija. Deluje nestvarno, nalik sceni filma.
U svesti izaziva strah, užas i bes!
29. 3. 1999, ponedeljak
Uzbuna trajala celu noć, sve do 7.05. Pišem, sada je
15.45, slušam Radio Suboticu. Puštaju iznenađujuće lepu
muziku u ovim ludim danima! Po tome, bliski smo sve-
tu. Govorne emisije, pak, pomrežile su nam horizont mi-
tom, demagogijom o samožrtvovanju, o „vođi“ – samim
tim, podstiče se klijanje gljiva podaničkog mentaliteta na
bunjištu svakodnevice.
U 16 časova još traje popodnevna uzbuna. Danas je
peti dan ovog pritajenog pakla u zemlji koja „nije u ratu“,
a jeste permanentno u ratnoj opasnosti. Granični prelazi
su otvoreni, ali prazni.
16.20 – „/.../ znam da je Vuits Tvrtko dobio batina! Šta
je uradio – malo je i dobio! Izveštavao je iz Subotice da
odavde ’vidi i čuje eksplozije’...“, čujem gradonačelnika Jo-
žefa Kasu na subotičkom radiju.
Što jeste, jeste. Namlatili su novinara! No, istina je da
mi ovde ništa niti vidimo niti čujemo, izuzev onog na TV-
-ekranu. Strepimo, iščekujemo i nadamo se da neće. Či-
njenica je da su se i u okruženju „nadali“, a onda, iznena-
da, neočekivano grune raketa!
Listam „Blic“, čitam izjavu Branislava Lečića, građa-
nina, poznatog glumca: „/.../ ovo je zajednička tragedija;
svi volimo svoju zemlju i zaista niko nema tapiju na patri-
otizam!“ No, Arkan (Željko Ražnatović, 1952), sa međuna-
rodne poternice zbog optužbi za kriminal, plovi u legen-
du! Mobiliše „tigrove“, neki dobrovoljce nazivaju i „svetim
vitezovima“, spreman je da sa njima „dočeka NATO voj-
nike“. U 21.00 opet uzbuna. Spremam se da pišući doče-
kam zvuk nadletanja aviona. Navodno, u okolini Sombora
eksplodiralo 14 raketa, ali sumnjam da je vest o „oborenoj
letelici“ istinita.
30. 3. 1999, utorak
Slušam vesti u 5.00. Predsednik Slobodan Milošević
odlikovao protiv-avionsku odbranu i pojedince za gomi-
lu oborenih letelica! No, navodno, sedam naših pilota je
poginulo! O njima ni reči, ni imena.
Druga, „važnija“ vest. Dolaze Primakov, Sergejev, Iva-
nov!!! Kao nekad, kada je Hruščov dolazio smerno Titu na
noge! Sada, našem „mudrom i neustrašivom vođi“, dolaze
predsednik, šef moćne armije, ministar inostranih poslova
Rusije. Pade mi na pamet: „I posle Tita, Tito!“ No, ni Rusija
sada nije ono što je SSSR bio tada!
469
Ipak, to je ispunjenje snova. Mira, Slobina supruga,
sama je pričala kako joj se u mladosti „priviđala“ uloga i
slava na istorijskoj sceni!
Sada je nigde nema. Navodno, ona i sin Marko su u
Grčkoj. Priča se da Slobo M. ima na Kipru kuću. Ono što
„narod zna“, daleko je ozbiljnije – novac države je tamo,
dok je on ovde „na braniku otadžbine“, sam! Porodica je
tamo, kao što su mnogi odavde, ne samo Mađari, prešli u
Mađarsku, mahom u Segedin, okolinu ili Peštu, dok se sta-
nje ne promeni.
Delegacija Rusije valjda će ublažiti konflikt: bruku NA-
TO-a i „trijumf“ Srbije! Milošević, nepokolebljiv i sam u
moći! Rusi se izvukli bez direktnog učešća u ratu! Kao pat-
pozicija u šahu.
Kraj uzbune u 05.55! Neki su spavali, drugi nisu. Pro-
doran zvuk sirena, učestalo, stresira populaciju, kako na
početku tako i na kraju uzbune. Ono što mrvi živce negde
je između – u iščekivanju koje čoveka natapa strahom!
Jutros, već po drugi put, bombardovali su u Novom Sadu
negde oko 04.30, isto tako u Rančevu, Batajnici.
Danas u Beogradu Primakov, Sergejev, Ivanov. Posa-
dio ih Slobo M. na čuveni trosed u svom kabinetu! Sede
„k’o mali đaci“ i slušaju „ultimatum“ pobednika! „Vožd“
se kocka, kao rasni pokeraš. Svet će – nedvojbeno – po-
pustiti, on neće. Svestan je da oni neće smeti, ali strahu-
ju da je on spreman aktivirati opštu klanicu! Rasturena je
već Jugoslavija, očigledan primer! Istovremeno, zapaža-
mo, neki su nanjušili poput pacova – profit! Sve je više tu
oko nas „biznismena“, nikli ni iz čega, poput cvetova bun-
deve na đubrištu! Danas, donesena odluka o bonovima za
benzin! Po autu 40 litara mesečno. Oko 21.30 oduvana
uzbuna.
31. 3. 1999, sreda
Uzbuna počela u 00.30 i trajala do 6.50. Čuli smo zlo-
slutni huk nadletanja! U vestima ne pominju penzije! U
07.30 nanovo uzbuna. Ipak, idem do banke, možda... Defi-
nitivno, nema danas penzije! U povratku brao sam u tra-
vi pored trotoara krajcarke i ljubičice. One se ne ravnaju
prema ratu, već po prirodnom redu stvari!
 Razmišljam usput o „stilskoj sobi“, nedvojbeno basno-
slovno skupoj. U njoj su sedeli Primakov, Sergejev, Iva-
nov, Milošević i brojni drugi – političari! Pitam se sad: za-
što uvek skorojevići, izđikali na opštoj nesreći, patološki
žude za raskošnim okruženjem? Odavno, gledajući ih u
„kabinetima“, zabavljam se iščitavajući, analizirajući oso-
bine prema viđenom ambijentu. Dan protekao uobičaje-
no! Uzbuna, bez objašnjenja, traje od jutros. Odlazimo na
počinak u 23.00.
1. 4. 1999, četvrtak
Jutros oko 5.00 raketiran je gvozdeni most za Pe-
trovaradin! Nema ga više. Nije prvoaprilska šala. Dan,
međutim, nastavlja se kao „ludo vreme“ jer uzbuna od
juče u 07.30 traje! U šest, spiker kaže: „Mole se građa-
ni da ne napuštaju skloništa!“ Neko je, ovde, zaista lud?!
Niko pametan ne može pretpostaviti da nadležni veruju u
to kako su građani 24 sata neprekidno u podrumima! U
Drugom svetskom ratu, prioritet je bio ljude čak ispod
urušene zgrade odmah posle bombardovanja izvesti na
svetlost dana. Psihološki imperativ! Od nas očekuju da
kao krtice dreždimo i čekamo. Srećom, niko se ne pridr-
žava ovih nebuloza! Uostalom, ludilo je očigledno. U Ra-
dio Novom Sadu znaju da su se „jutros oko pet sati čule
u Novom Sadu dve snažne detonacije“. To je sve. Vest je,
međutim, tvrdnja iz Saveznog kabineta (Bulatović) da je
„dvostruko više eksploziva palo na Jugoslaviju nego na Hi-
rošimu!“
U 7.00 isti novosadski radio: „Oko pet sati srušen no-
vosadski most, gvozdeni za Petrovaradin.“ Da li je moguće
da isti glas u 6.00 još nije znao ono što su svi Novosađani
odmah znali? U 11 sati prestala uzbuna!
Na trgu između Gradske kuće i pozorišta sve je spre-
mno za koncert protesta protiv agresije! Na „korintskim
stubovima“ pročelja teatra razapeto platno sa iscrtanom
metom – „target“ kao izazov! Koncert će početi u podne.
Kakva je to simbolika koja asocira na film Tačno u podne?
Na TV-ekranu Milošević i Rugova. Poziraju uvaljeni u
pozlaćene fotelje, naravno stilske! Rukovali se i „prijatelj-
ski“ ćaskaju. Naravno, smatraju „isključivo političkim sred-
470
stvima...“ Verovatno je Ibrahim Rugova ovde „dobro-
voljno“ morao učestvovati. Očigledno politički teatar!
Mislim da je Albanac na ovo prisiljen – glumi. Nasuprot
je veliki vođa, pun sebe. Uživa, on ne glumi već živi ulogu
svemogućeg.
Potom, gledamo na ekranu tri Amerikanca. Nema
sumnje, bili su mlaćeni. Oni su prošle noći zarobljeni kod
Kumanova. Navodno su zalutali. Verovatno su „slučajno“
dobili batine. Stoje pred kamerama – zločinci! Sutra će
početi „ratni sud“. Biće to teatar za napaćeni narod!
Suđenje i rok-koncerti. Priviđaju mi se davne godine.
Tada se „kozaračko kolo“ igralo u sličnim prilikama. Jedino
su, tada i sada, suđenja ista. Na ekranu odjednom poznat
motiv! Prepoznao bih i u snu gore nad Dunavom Petro-
varadinsku tvrđavu. To je prizor koji se pamti! Sazvučje:
prirodno uzvišenje i moćna građevina. Jedinstvena gro-
mada – znamenje!
Ispod u vodi, kao železni kostur, nazire se „stari most“.
Već se ne zove „Titov“, izgubio je ime u „demokratskim
promenama“! No, oku koje pamti fotos je poznat. Tada,
1941, bio je srušen prethodni. Iznad kostura u mutnoj
vodi „plavog“ Dunava, posve ista Petrovaradinska tvrđa-
va. Sticajem prilika, znam fotografiju sličnu motivu sa
TV-ekrana. Onda je bio miniran most imenovan po kralju.
Socijalizam je, posle rata, smenio monarhiju, pa je no-
voizgrađen most postao maršalov. Tvrđava varadinska,
konstanta je moći. Asocira soldatesku.
Znači, na TV-ekranu doživljavam vremeplov: soldate-
ska, odnosno izvršavanje bez pogovora ili bezumlje po-
kornih; istorija, zamena kraljevine republikom, potom će
demokratija da istisne socijalizam; gvozdeni kostur u reci;
uvek isto – osionost moćnih, razaranje kao prepoznatlji-
vost ljudske prirode, kreativne i destruktivne u isti mah!
Petrovaradinsko znamenje na drugačiji način. Razaranje
kao metafora! Rušenje mostova – komunikacija – među
ljudima. Meni to znači da ne može više peške da se pre-
đe u nečiji atelje na tvrđavi! Odjednom, Duško Nonin je
daleko, kao i Pero Mojak, Jova Soldatović, Vera i Petar
Ćurčić, ili Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture.
Pokidani su mostovi, što bi se reklo! Bez da smo raketira-
ni u izazovni „target“, pogođeni smo i trajno kontamini- 3. 4. 1999, subota
rani sujetom, verovatno bolesno ambicioznog političara
Danas je „Isus mrtav“. Noćas oko 1.00 pogođen je Re-
i svega pratećeg. Živećemo, nadalje, okruženi krhotinama
publički i Savezni SUP u Beogradu. Idem po penziju. Dobio
rasturene Jugoslavije, pamteći uzbune i bombardovanja
sam! Kod sela Štrpci razorena pruga Beograd–Bar. To je
kao noćnu moru!
na onom malom delu gde voz prolazi kroz bosansku te-
2. 4. 1999, petak ritoriju. Tamo su, svojedobno, „neidentifikovani“ skinuli
sa voza grupu Muslimana koji su, potom, zauvek „nestali“.
Veliki petak, „znamenje raspetog“ – da li Sina božjeg
Kao moj tetak Mile 1942. Onda su neki drugi ubijali, sada
ili čoveka, danas?Okolo, kreće se mnogo ljudi kojima se
to čine na smenu „oni“, odnosno „mi“.
na licu očitava da su raspeti između permanentnog straha
Na sve strane koncerti, demonstracije, vesti o dobroj
na jednoj strani i stalnih svakodnevnih obaveza na dru-
snabdevenosti samoposluga, pa stičemo utisak da nam
goj. Tu na razmeđi, kao na krstu, zapitani: zašto nam se
ulicama teče „med i mleko“. Maltene, „sreća naša što nas
sve ovo dešava?! Čovek, razapet na Golgoti, ostavio nam
tuku“, pa „napade na suverenu zemlju“ možemo koristi-
je „križ“ kao simbol. Tako sada svi mi, koji smo bili nekad
ti kao reklamu za „efikasnu odbranu“. Na ekranu opet
kršteni, „nosimo svoj križ“. To, međutim, ne znači da ljudi
„stilska soba“. Vožd, doglavnici i uniformisana lica. Nalik
koji nisu kršćani nisu raspeti, na isti način mučeni do smr-
je to sednicama u Jeljcinovom kabinetu! U 23.00 javlja
ti – koja obećava raj iz kojeg se niko nije vratio da potvrdi
Pešta: oko 20 časova srušeni mostovi, Novi Sad–Kameni-
svrsishodnost nade!
ca („Most slobode“) odnosno most Bačka Palanka–Ilok,
Danas, na Veliki petak, tema vesti: Milošević–Rugova;
veza Vojvodine i Hrvatske.
potom „enigma“ – da li će se suditi Amerikancima. Odme-
ravaju trojicu kao žrtvene jaganjce vredne teatra. No, 4. 4. 1999, nedelja
pozorište bezumlja i besmisla traje, obasjano glupošću!
U 6.00 vesti. Površno o rušenju novosadskog mosta,
Ožiljci na duši će ostati, zameniće simbol krsta – u svesti
bombama u Pančevu, Čačku i Batajnici. Odmah potom:
mnogih – znakom pitanja. Zašto?
„Slobodan Milošević zasedao sa istaknutim ličnostima...“
Počinje „akcija prikupljanja poklona za darivanje vojni-
Očevidno, vest je samo podrška „ispravnoj politici...“ Sve
ka“. Stigla je i prva grupa izbeglica sa Kosova, to su Romi.
više, mislim da je ova NATO avantura grozan, tragičan „ćo-
Ovde u Subotici već tavore zaboravljeni paćenici iz „Olu-
rak“. Postignuta je kontraproduktivnost. Usput, odlučeno
je“, prognanici iz Hrvatske. Ove, tek pristigle, čeka sudbi-
je da se ne sudi Amerikancima. Mene muči pitanje: zašto
na prethodnih! Zanimljivi su dok mogu biti demagoški
ruše redom sve mostove u Vojvodini?
upotrebljivi. Potom, sledi im gorka sudbina „nigdine“.Ova
Odmah posle oslobođenja, komunistički režim počeo
histerija bombardovanja, koja nije stigla, ali stalno nadle-
je sa izrabljivanjem ovih krajeva. Decenijama se „zabav-
će i preti, polako nas prevodi iz stanja ovde ukorenjenih
ljam“ odmeravajući, dok sam putovao prostorima „velike“
žitelja u položaj izbeglica. Sve više mi nismo „svoj na svo-
Jugoslavije. Svugde je više crvenih krovova, odnosno sve-
me“ – svi smo prognanici od kojih se očekuje da budu za-
žih crepova na novogradnji. Svi su bili „ratom postradali“,
hvalni. To je poznata, istorijski utabana staza: sopstveno
„pasivni krajevi“, posle im je bog dao „zemljotrese“, pa su
ludilo nametneš okruženju kao blagoslov!
se neki obogatili na „solidarnosti“ ostalih. No, Vojvodina
U 8.15 oduvana uzbuna. Uveče, gledali smo „koncert
je bila prokleta jer se našla u Evropi pre ostalih, čak pre
za mir“ Gorana Bregovića i prijatelja, TV-prenos sa trga u
Beograda. Sramni ožiljak „bogate pokrajine“, poput sen-
Solunu. Bilo je potresno! U 22.25 uzbuna – za laku noć.
ke, pratiće nas doveka. Trebalo je davati „drugima“. No,

471
odavno je, kako vidim, Vojvodina pasivnija od drugih. Ali,
njoj se ne daje jer još ima „zaostalijih“ regiona. Kao da
je imperativ izjednačavanje u bedi! Sada, pridružio se ko-
munistima i svet. Udaraju po Vojvodini, ruše mostove, kao
da je ova pokrajina izmislila Miloševića. Moćno-glupa sol-
dateska mlati po Vojvodini. Čujemo onomad na interne-
tu – „Novi Sad, drugi grad po veličini na Kosovu“, kao da
ciljevima na Kosovu pravdaju vazdušne udare u Vojvo-
dini. Vidim, vraćajući se kući, vojska se useljava u škol-
sku zgradu MEŠC-a. Bila je to nekad štamparija železnice,
prvo austrougarske, potom jugoslovenske. Traje školski
raspust, pa će prostorije poslužiti kao spavaonice vojnika.
Stavljam, napokon, unakrsno lepljive trake na prozorska
stakla, ako budu gađali školu da nam se krhotine ne sru-
če u krevet! Orvelovski, „slučajno“, ukinuta dva mađarska
TV-kanala. Slušamo samo radio. U 20.15 uzbuna. Baš gle-
damo na TV-u Čaplina! Jedan od najvećih filmskih umetni-
ka igra žrtvu maloumnih moćnika. Kao da nam je tema
poznata.
5. 4. 1999, ponedeljak
Noćas, od 2.00 do 3.00, dobro čujemo huku. Mlaznjaci
u preletima, pet talasa. U 7.20 prestanak uzbune. Divno,
sunčano jutro. Bombardovali noćas Čonoplju, Novi Sad,
raketirali Komandu vazduhoplovstva u Zemunu. Verovat-
no je uništen Ikar Karla Baranjija (1894–1978), možda skul-
ptura sa najupečatljivijom porukom. Gađali su ciljeve i
u Beogradu. Uzbuna u 20.00. Noćas, dobro se čuju avi-
oni u preletu. Na TV-ekranu Ikar! Lepo vidim moćnu skul-
pturu međuratne likovne scene na zidu razorene građe-
vine. Čitav je, ali oštećen! Radujem se. To mi se priviđa
kao dobar znak. Ikar, znamenje čovekovog nemirenja po-
stojećim. Ipak, preživeo je! Sigurno neće raketirati isti cilj
opet. Kao u dva prethodna rata, kada nesrećnici traže bez-
bedno utočište u kraterima već eksplodiranih bombi. U
drugom, verujući da se ne radi baš tom prilikom o „tepih
bombardovanju“.
6. 4. 1999, utorak
Baš na dan 6. aprila, ali 1941, bombardovan je Beo-
grad. Toga dana je Drugi svetski rat grunuo u naš prostor i
472
moju svest. Noćas, razoren je most na Dunavu kod Bogo-
jeva! Mnogo toga vezanog za bogojevski most taloži se u
memoriji. Zaista, bilo šta se događa ovih dana, uvek je kao
novi udar na svet u meni pohranjen! Uzbuna prestala u
7.15. Opet je noćas bombardovan Novi Sad i Čonoplja. Na-
vodno, srušena su dva aviona kod Novog Sada. Ako je tač-
no, ubrzo neće biti ko da nas nadleće. Baš me interesuje
da li će pronaći (pokazati) pilote?!
Priviđa mi se „Sadamovo carstvo“, prošlo je trinaest
dana. Izolovani, na kraju selimo se u „negativnu nulu“. Od
6. aprila 1941. do ovog, prošlo je maltene šest decenija!
Zapravo, živimo od rata do rata. Starijima, ovo je već tre-
ći u jednom ljudskom životu!Nema benzina na pumpama!
Srušen je TV-toranj na Čotu (Fruška Gora), TV-pro-
gram iz Beograda u prekidu. Oštećen je danas i železnič-
ki most kod Novog Sada! Pitam se kada će u SAD građani
svaki dan doživljavati uzbune i gledati kako im se pred no-
som ruše mostovi i kuće?
7. 4. 1999, sreda
Divan dan! Išao sam po bonove za benzin. Nema bo-
nova. Svakako, nema ni benzina. Isto je! Bili smo na Ke-
lebiji. Proleće je! Aktiviram vikendicu. Šetajući šumom,
nađem plavo-beli NATO letak! Ovoga puta nisu nas gađa-
li raketama, bacali su letke. To mi opet pokreće „vreme-
plov“. Četrdesetih godina radovali smo se kada pronađe-
mo letak! Tada je delovalo kao melem – poruka da nismo
sami, najava početka kraja! Bilo je zabranjeno čuvati let-
ke! Trebalo ih je predati, pretila je kazna. Čuvali smo ih i
davali dalje.Sada, držim letak napisan ćirilicom, čitam, ali
ništa ne osećam! „Albanci sa Kosova su se složili za plan
koji bi razoružao OVK i držao autonomno Kosovo kao le-
galan deo SRJ. Međutim vaše političke vođe...“ Onako uz-
gred, pitam se da li bi neko u Pentagonu bio srećan kada
bi kubanski, kineski, ostali imigranti – ne daj bože sta-
rosedoci Indijanci – formirali svoj OVK u nekoj od „zvez-
dica“ ujedinjene zastave?
Jednostavno, ne mogu da se složim sa tim da su voj-
vođanski mostovi vojni ciljevi, a beogradski nisu! Narav-
no, Slobodan Milošević mi nije „ni rod ni pomoz’ bog“, niti
sam pristalica njegove politike, ali sve ovo mi je van pa- 9. 4. 1999, petak
meti. Što dalje, sve više kreatore ovog haosa vidim kao
U 5.00 slušam vesti: bombardovali su u Beogradu,
„salonske bastarde“ koji sve, osim sebe, vide kao TV-
Kragujevcu, Novom Sadu... Da li su u kragujevačkoj „Za-
igru na ekranu. Ipak, sačuvaću letak, priložen uz današ-
stavi“ raketirali okupljene radnike fabrike? Novosadski
nje beleške. Možda će samo on biti svedok da sve ovo
radio, kao obično, „još ništa pouzdano...“ Daleko je aktuel-
nije ružan san. Ako nas u međuvremenu pogode, baš će
niji „šlagvort“ o dejstvovanju odbrane „koja je pogodila
mi biti drago što su „naljutili“ Slobu Miloševića. Uzbuna
letelicu“ i potom, opet neodređeno, „za pilotom se tra-
je počela u 20.17. Gledamo TV, ali se nema šta videti. Ču-
ga“. Međutim, opet govori o suđenju onoj trojici. Sudiće
jemo poznati huk, preleću ranije nego što je uobičajeno.
im zbog „terorizma“.Pišem predgovor za Penovca, Sajkoa
Telefon, posle 22.00! Zove Tibika H. koji živi u Izraelu:
i Sarapku. U 7.30 kraj uzbune! Uveče, pozvali nas iz Ber-
„Gondolatokban veletek vagyunk és aggódunk! Kellemes
lina. Buco kaže, čuli na televiziji: noćas će bombardovati
Husvétot kivánunk...“1044 Tibika je Ron Avital, Jevrej.Sku-
telekomunikacije!
pa smo pohađali gimnaziju, preživeo je rat, živi izraelsku
Ubrzo, 20.30 časova, uzbuna! Na TV-ekranu vidim
stvarnost, zna kako nam je.
pogođenu fabriku automobila u Kragujevcu! Govori se da
8. 4. 1999, četvrtak ima oko sto i dvadeset povređenih! No, isto tako vidim da
„tancaju“ na mostovima u Beogradu i – onom jedinom
Bio sam po bonove, potom otišao da tankujem ben-
preostalom – u Novom Sadu!
zin! Dobio 15 litara. Bili na Kelebiji. Pokušao sam i tamo
dobio u kanister 25 litara. Imao sam sreće, što mi se baš 10. 4. 1999, subota
ne događa često. Vratili se u grad u 18.00. Ubrzo, javio se
Na radiju jedva nešto o noćašnjem bombardovanju,
Đeze Bordaš, javlja da je po ministru Ivanu Sedlaku po-
ali se pojavila gromoglasna nova parola: „Slobodan Milo-
slao nekoliko tek odštampanih knjiga Farkas Béla. Čeka-
šević je izjavio da narod brani svoju zemlju i Evropu od
će me na porti hotela, kada stignem preuzeću.
američkog hegemonizma!“ Tri Amerikanca, zarobljena ili
Opet telefon. Javlja se Mestermű Galéria iz Vesprema.
kidnapovana, tamo negde kod granice sa Makedonijom,
Hoće da 8. maja otvorim izložbu Üzenet a Vajdaságból1045
neće biti oslobođena. Sudiće im se kao teroristima – „jer
(ostvarenja naših umetnika: slikara Penovca i Sajkoa, vaja-
mi nismo u ratu“! Noćas nisu gađali mostove! Navodno,
ra Sarapke). Hitno napisati tekst. Posredstvom Penovca,
raketirani rezervoari goriva kod Batajnice. Uzbuna je odu-
poslati prevod Eve Narai na mađarski faksom u ponede-
vana u 6.40 časova. Radim tekst za Penovca. Opet uzbuna
ljak! Prihvatio sam, uveren da će Eva prevesti.
u 9.30. Čudno! Polako završavam tekst. Uzbuna prestala
U 22.10 javlja se Buco iz Berlina da čuje kako nam je.
u 10.55 časova. Koji je ovo đavo? Ne uklapa se u navike.
„Nema još uzbune!“, kažem. „Lepo, noć će vam biti mir-
U 11.00 slušam vesti: „Građani su noć proveli na mo-
na...“, raduju se Ana i Buco. Nismo dugo razgovarali. U
stovima, životima ih braneći od razaranja!“ Nisam, među-
22.16 uzbuna! Na radiju, slušamo – u Beogradu i Novom
tim, čuo da je neko od familije Milošević izašao na most!
Sadu „telima brane mostove“, među okupljenima ima i mi-
Nije ni Slobodan izašao na neki trg da se pridruži branio-
nistara! Koliko mi je poznato, u Novom Sadu više nema
cima. Kragujevačke branioce fabrike više ne pominju. Na-
mostova!
vodno, kako sam čuo, ali nije potvrđeno, poginulo je tri-
deset radnika „Zastave“, a oko sto dvadeset je u bolnici. U
1044 „U mislima smo uz vas i brinemo se za vas! Želimo 12.30 bio Penovac, odneo tekst. Razgovarali smo o even-
vam prijan Uskrs...“ tualnom putovanju u Vesprem. Na televiziji, „vožd“ se fo-
1045 Poruka iz Vojvodine.

473
tografiše sa ruskim generalima i kozačkim atamanima, koji 12. 4. 1999, ponedeljak
su nam došli u posetu. U ponedeljak, 12. aprila, verovatno
Na radiju ništa novo! Noćas bombardovana kasarna
se ide u savez sa Rusijom i Belorusijom. Tako će valjda NATO
na Detelinari u Novom Sadu, Pančevo, Batajnica, Kru-
biti stavljen u neprijatnu situaciju da bombarduje „ruske in-
ševac... Javili se jutros rano Buco i Ana iz Berlina. U 7.30
terese“ i da se konflikt proširi?
oduvana noćašnja uzbuna. U 20.40 uzbuna. Na TV-ekra-
11. 4. 1999, nedelja nu jugo-skupština. Bez i jednog glasa protiv, samo nekoli-
ko uzdržanih, može se reći jednoglasna odluka o pristu-
Hladno, tmurno na kišu. Slušam vesti. Bambardovali su
panju savezu sa Rusijom i Belorusijom.Jeljcin, Lukašenko,
Prištinu, Peć, Kraljevo. Obišli su Beograd! U 6.30 prestala
Milošević. Biće to savršeno društvo.
uzbuna. U 19.50 uzbuna! Gledamo u TV-ekran onako bez
NATO pogodio voz na pruzi Beograd–Solun na mo-
veze...
stu iznad Južne Morave! Skoro „tačno u podne“! Ima de-
Danas u 17 časova ubijen na ulici Slavko Ćuruvija, vla-
set mrtvih i dosta ranjenih. Druga kola u kompoziciji bila
snik i urednik „Dnevnog telegrafa“. Već duže vreme objav-
su direktno pogođena raketom! To je razlika između bom-
ljuje „neprikladne tekstove“ koji nisu po volji vlasti, a to baš
bardovanja nekad i sada! Zapravo, raketa tačno gađa cilj!
nije preporučljivo. Odstranjen je sa scene rafalom usred
To je most kao „strateška meta“. Sticajem prilika, našao
Beograda! Naravno, „nepoznati počinioci“, koji – to se mal-
se na mostu voz „kad mu vreme nije“, i to baš na mestu
tene sa sigurnošću zna – neće biti otkriveni! Listam svoju
kuda treba da udari raketa. Žrtve su, prema tome, slučaj-
novu knjigu Bela Farkaš u izdanju „Foruma“. Bio je to je-
ne ili – „niko nije kriv“! Proračun je tačan, cilj je pogođen.
dinstven slikar, takav kakvog ga znamo, nedvojbeno zato
Šta, kog đavola, tamo traži voz – izgleda sa minimalnim za-
što je trajno rovašen prvim ratom, koji je preživeo u ro-
kašnjenjem!
vovima prve linije. Slikao je samosvojan pastelni svet
Napokon, sada razumem zašto se veći deo popula-
nalik snoviđenju! Prepoznao sam u njegovim ostvarenjima
cije boji dok traje uzbuna. Njih izluđuje i trajno ih razara
iz tridesetih godina „decu cveća“ poznatu u svetu šezdese-
virtuelna slika posledica! Zahvaljujući savremenim mediji-
tih godina. Omamljivao se opijumom, ubio se 13. oktobra
ma, mašta radi i nameće se sam od sebe prizor tragedije
1941. kada je shvatio da je drugi rat opet tu da ga povede
– često viđane na TV-ekranu. U ratu, četrdesetih godina,
u nova stradanja.
izolovan u nigdinu podruma (skloništa) kuda je pobe-
U 22.00 sata javila se telefonom koleginica Katalin T.
gao na zvuk sirene, čovek se nadao da će, uz božju po-
Nađ. Ona je organizator izložbe Bele Kondora u Nađkanji-
moć, čuti sirenu – koja je, nedvojbeno, zvuk olakšanja
ži koju sam ja otvorio 14. aprila 1992. godine! Tada sam,
jer je „najgore prošlo“. Sada je sve drugačije! Na TV-ekra-
ko zna zašto, posle u prijateljskoj sedeljci pominjao olov-
nu posmatramo let projektila i precizno pogađanje cilja.
nog vojnika iz poznate Andersenove bajke. Kasnije, prisećali
„Nema boga, ako si ti na nišanu“, a potom vidimo „uživo“
smo se događaja kao svojevrsnog predskazanja o sudbini
ono čega bismo bili pošteđeni u pravom ratu! Samim tim,
nalik njegovoj. Tome je sedam godina! Skoro da se dogodi-
danas smo bezbedni, izuzev ako budemo greška! To,
lo „na današnji dan“. Katika saopštava, izvinjavajući se, da
pak, nije u vezi sa „božjom voljom“. U promašajima i ne-
se sad vratila iz Amerike! Pita kako smo, može li nam neka-
srećama prevagne ljudski faktor. Boga nema, a čovek ne
ko pomoći. Najiskrenije nudi pomoć! Potreseni smo ovim
veruje više ljudima! Grešaka je sve više.
svesrdnim izrazom prijateljstva! Preminuo novinar Karolj
Brinza, danas. On mi je pokazao potresnu dopisnicu slika- 13. 4. 1999, utorak
ra Činčaka pisanu neposredno pre smrti u bombardova-
nju, leta 1944. Tmurno i prohladno, možda će biti kiše. U 7.33 kraj uz-
bune. Noćas su raketirali iste ciljeve kraj Sombora, Novi

474
Sad, Pančevo, Čačak, Kragujevac, Kruševac, Prištinu. Ju-
tros u 3.00 kod Horgoša „karavan rusko-beloruske pomo-
ći“. Dočekani su govorima, aplauzima, ljubljenjem i grlje-
njem na granici. Nastavili su put u 8.00 kada je uzbuna
oduvana.
Na radiju čujem: „/.../ naše pristupanje savezu neće
se staviti u dnevni red prve sednice, već naredne...“ Već
na startu, kao da nas tretiraju drugorazrednom tačkom!
Lukašenko je prihvatio poziv, doći će u posetu Miloševiću!
Uveče gledali na TV dva filma. Prvo o ubistvu Kenedi-
ja, potom o Niksonovom padu zbog Votergejta! Koliko pr-
ljavštine i mutnih poslova?! Sve to, kao i sada, obija se o
glavu običnih građana. Sunovrat civilizacije na prekretnici
milenijuma – smešno – zavisi od zapravo minornih krea-
tura koje mogu da „opčine“ podaničke sklonosti većine!
14. 4. 1999, sreda
Hladno, vedro jutro. Nadamo se lepom danu! Sve je
isto kao i prethodnih dana. Bombardovali su... ali „još se
ne zna...“ i slične rečenice. Na mostovima igraju. Gledam,
čini mi se da mladi to smatraju baš zanimljivom žurkom.
Pretpostavljam, ne razmišljaju o povodu, ali ni o posledi-
cama. Zrače optimizam mladosti! Onaj gorki talog koji se
nazire iščitavam na nekim fizionomijama u masi. To su
„aktivisti“, uvek prepoznatljivi kao određena vrsta, isti u
svim režimima...
Podsećaju me ti likovi na predratne dane i skandira-
nja: „Bolje grob nego rob!“; posleratno vreme, kada se iz
petnih žila vikalo: „Život damo, Trst ne damo!“; skupove
gde se klicalo Lenjinu i Staljinu, potom je „Staljin“ po-
stao lozinka za boravak na Golom otoku. Sve se menja-
lo, samo su konstantne prepoznatljivosti, kao mirođija za
ukus jela, trajale nezaobilazne i nepromenjene, ko zna
od kad ili do kad! Ono od pre zasipala je prašina zabora-
va, nove dnevne aktuelnosti bljesnu na horizontu, zase-
ne nam vidike dok i njih ne prekrije mrak. Tako u beskraj.
Sećam se palih heroja, ali i pamtim one koji će se obogati-
ti, švercujući robu iz „našeg“ Trsta u Italiji. Kaća jutros
pozvala decu u Berlinu. U razgovoru, pita Buco spontano:
„Kako ste?“, a mati isto tako u trenu odgovara: „Kod nas
475
je sve u redu!“ Imam utisak da mi u zaumlju odjekuje re-
čenica iz čuvene Remarkove knjige: Na zapadu ništa
novo...
Prepodne išao sam u grad, sreo neke ljude, pominjali
smo rat, ali više – ludilo. Čujem, popularni pevač u Novom
Sadu, intervjuisan valjda na mostu, kaže: „Kao nekad dok
smo bili deca – jedan razbije prozor, a svi plaćamo!“ – la-
pidarno i slojevito. Koliko istine u rečenici Đorđa Balaševi-
ća?! No, sve je uzalud, sudbinu niko ne može izbeći, kao
ni zaobići vlastitu senku!
Uzbuna u 20.00. Vesti: Jugoslaviju na par sati pose-
tio Aleksandar Lukašenko, beloruski čelnik u poseti na-
šem predsedniku. NATO „uspešno“ bombardovao kolo-
nu Albanaca, izbeglica kod Đakovice. Bilo je oko sedam-
deset mrtvih. Ako je istina, bila su to verovatno deca,
žene i starci. Kao i uvek u sličnim tragičnim prilikama. To
je sličan „podvig“ kao ono precizno raketiranje voza na
mostu. Ipak, doznao sam nešto što do sada nisam znao:
to se zove „kolateralna šteta“! Naravno, sledi izvinjenje,
šta ćeš, dešava se. Greške su moguće, „ljudi smo“! Prema
tome, svi smo potencijalne čestice sporedne i zanemarlji-
ve štete. Planira se, valjda unapred, kao „rastur“ u preto-
varu žita.
Na televiziji film Misisipi. Mržnja prema Crncima; de-
generici „čiste rase“ će uvek i svugde podsticati suko-
be. Zašto primitivizam i ostrašćenost, poput „virusa kuge“,
uvek? Noć je, čitam mog Belu Farkaša, prvi put na miru, ali
na mađarskom! Rekao bih da je Eva moj najbolji prevodi-
lac. Osaćam isti ritam, ali u duhu mađarskog jezika. Nije
samo niz prevedenih reči. Čudno, nema preleta aviona.
Zaista, prosto se „čuje“ tišina u mraku oko nas!
15. 4. 1999, četvrtak
Biće lep dan! Noćas, bombardovali dva mosta (Kruše-
vac...), kasarnu u Beogradu (Rakovica), Kragujevac, oko
Niša, Čačak...
Navodno, do sada bombardovani smo u preko 500 na-
leta. Kako je ovo počelo, može potrajati mesecima. Sum-
njam da ćemo se baš mi izvući! Pada mi na pamet da je
vojska u školi, tu nadomak naše zgrade. Doduše, savre-
meno gađanje je precizno, ako ne budemo „kolateralna 16. 4. 1999, petak
šteta“. Oni ostali ciljevi su daleko: „Sever“, „Fidelinka“, ali
Ubrzo, Smiljan Njagul najavljuje Ljubišu...Subotička te-
nam je železnička teretna stanica baš u komšiluku, kao
levizija, bez dvoumljenja, odmah emituje! Snimaju na licu
i još bliža autobuska. Teretna je bila cilj i septembra
mesta. Gledamo Ulicu Ibolje Ferenci, poznavao sam omi-
1944, ali je greškom bombama zasut deo gde sada živimo!
ljenu glumicu našega teatra, preminula je 1960. godine.
Čujem na radiju, sada se prepucavaju oko masakra kod
To je gore iznad pijace u Teslinom naselju; noć je, očevid-
Đakovice. Za jedne su „bezobzirni NATO fašisti nemilosrd-
no je: pogođene su prizemne, porodične kuće, ruševine...
no ubijali kolonu albanskih izbeglica“. Druga strana tvrdi –
Potpuno sedokos, moćni starac – gromada – Stipan,
„kolonom je ’štićen’ vojni konvoj!“ Mrtvoj deci je svejedno
krvavog lica od staklenih krhotina, smireno govori: „Doš’o
koja je strana u pravu! Kraj uzbune u 7.30. Sve više „ured-
sam s njive i sijo večerat, pojio sam tanjir čorbe, navadijo
no“, kao da je pilotima isteklo radno vreme!
drugi... čuo sam kako šušti prema meni, onda je puklo...“
Danas je dvadeset i treći dan neprekidnog bombardo-
Posle, vidim drugog i taj se vratio s posla i večerao u ku-
vanja. Dovoljno da ostavi trajne posledice u psihi zaplaše-
hinji... Zatim gledamo jednu staricu koja je nedvojbeno
nih žitelja koji, doduše, „nisu u ratu“! Procenjuje se, ali
sama i zato još više zaplašena, njen ruiniran stan; prvo
„nezvanično“, da ima oko 1000 mrtvih. Srušeni su mo-
pokazuje smireno, a onda provali iz nje uz plač: „Sama
stovi, rafinerije, kuće, fabrike... Sve je to kao kad konobar
sam...“, a u okruženju, spontano, čuju se glasovi komši-
obračunava uoči fajronta! Međutim, čini mi se da nije faj-
ja: „Nisi sama, nisi sama...“ – kao da je scena režirana, a
ront. Više mi liči na dvoboj jaraca na brvnu nad rekom.
nije! Pošli smo na spavanje oko 2.30. Kaća nije mogla za-
Samo, bojim se – „jarci“ će ostati, a nas će voda odneti.
spati! Negde oko 4.30 misli da je savladana umorom. U
Zašto ne bombarduju Skupštinu, Beli dvor, šta su se, po-
6.35 prodorni zvuk sirene objavio je kraj uzbune i novi
red ostalog, okomili baš na Vojvodinu? U 19.11 uzbuna!
dan. Sada već znamo. Neće nas zaobići! U 7.00 slušam ve-
Prvo sam se bavio pametnijim stvarima, ali ipak sedoh
sti. U 7.10 javio se Buco. Obaveštavamo ga: mi, napokon,
i ja pred TV. U 22.05 kao potmula jeka, valjda četi-
ulazimo u red bezumno razaranih gradova i žitelja traj-
ri detonacije. To je, za nas, novi zvuk! Baš sam gledao
no oštećene psihe! U 7.40 na peštanskom radiju, „moja“
„Műteremtés“1046 – emisiju Katike T. Nađ, kada sam čuo
pesma – Kuća izlazećeg sunca. Lepo mi je i uživam, uprkos
ta četiri blaga udara. Zatresle su se roletne! Čula je i Kaća,
svemu. U 8.00 prestaje muzika – hirek: „Szabadkán is olaj-
izlazi iz kupatila i pita: „Šta je to? Čula sam četiri!“ Spremili
finomitót céloztak...“1047 Sada ovde, kao ono pre par dana
smo se i sišli na ulicu. Ima već dole dosta unezverenih ko-
kada je Novi Sad proglašen „drugim gradom na Kosovu“.
mšija. Muvamo se, raspitujem se. Niko ništa ne zna! Po-
Opet je veče, prošao nam je još jedan dan. Uzbuna počela
tom, oglašava se Đoko B.: „Telefonirao mi je sin, gađali
tek u 23.06. Kaća pomalo strahuje od noći. Osećam da mi
su radar između dve kasarne...“ – to je na putu za Palić,
prebacuje što neću u sklonište.
odavde daleko.
Odosmo u stan, čujem na Radio Subotici: „Pre par mi- ***
nuta obratio se građanima Jožef Kasa, gradonačelnik...“
Navodno, prošle noći pogođen je subotički lokator,
Brzo uključujem TV. Na subotičkom ekranu, on baš smi-
nezvanično se prepričava da je stradao i jedan vojnik, a tri
ruje građanstvo, daje prve informacije i kaže: „Jedan ili
su povređena. To je valjda ona „četvrta“ detonacija koja
više pogodaka, svejedno, Subotica je ranjena!“Kraj dana,
se ne pominje, iako svi mislimo da je bilo četiri!
ponoć! Prelazimo – svi budni – u naredni!

1046 „Nastanak umetničkog dela“. 1047 Vesti: „I u Subotici su gađali rafineriju...“

476
 17. 4. 1999, subota ih da prime...!“ Danas je – slučajno ali se poklopilo – Svet-
ski dan protiv bombardovanja, koja li komedija! Danas je i
Spavali smo odeveni. Nisam čuo kada je oduvana uz-
dan popularnog Beogradskog maratona...
buna! Probudio sam se u 6.55. U vestima ničeg novog, niti
Uzbuna počinje u 20.30. Sirene urlaju, zavijaju, jauču
ohrabrujućeg. Na subotičkom nebu sve je proteklo mirno!
umesto ljudi – koji ćute! Krvavi i besmislen teatar traje!
Dvadeset i pet dana je proteklo! Očekivani poraz Sloboda-
na Miloševića nije usledio. Kao da su ga NATO detonacije 18. 4. 1999, nedelja
učvrstile na vlasti. Izgleda, kompjuterizacijom zahvaćena
Mislim da ću danas, kada se razdani, sesti da pišem
generacija stratega zanemarila je neke druge činioce bit-
„performans“ za „Subotičke novine“ Subotički zapis. Sa
ne u sukobu! Javila se Eva Narai. Javlja da je Heđešhalmi
Ulicom Ibolje Ferenci ukršta se Ulica Mikloša Radnotija,
primio tekst. Izložba je 8. maja.
paralelno su Bele Bartoka i XVI divizije. Ibolju, primadonu
Nakon popodnevnog odmora, sišao sam dole, šetajući
ovdašnjeg teatra početkom pedesetih, još pamte zahvalni
čekam Buljovčićeve, doći će nam u posetu. Lepo je vreme.
ljubitelji pozorišta; Radnoti je logoraš, paćenik-pesnik, au-
Hodam tamo-amo. Pred susednim ulazom spratnice: četi-
tor i čuvenih Razglednica, koga su fašisti usmrtili na putu
ri zaista male devojčice igraju se. Divan prizor! Kao šetaju,
bez povratka u jesen 1944. godine; Bartok, čuveni u svetu
ćaskaju poput odraslih gospođa, napadno ozbiljnih lica.
kompozitor, sakupljao je u mladosti oko Horgoša narod-
Guraju kolica sa velikom, lepo odevenom lutkom. Prava
ne umotvorine; Šesnaestu diviziju, formiranu 2. jula 1943,
popodnevna idila...
pamte srodnici mladića izginulih u sastavu njenih brigada,
Odjednom, iz čista mira, poput uplašenih ptica „prhnu
dobro znane Osme i one sa imenom „Petefi“ – pesnika ro-
krilima“, dve dograbe kolica sa bebom. Sve četiri užurba-
đenog u mešovitom braku.
no pod terasu i stanu uz sam zid, ćute i stoje... Posle ne-
U ulici Ibike, omiljene glumice, Stipan je u 22.05 časo-
koliko minuta, vraćaju se na trotoar, glasno čavrljaju, še-
va, 15. aprila 1999, večerao pasulj čorbu nakon celodnev-
taju. Nakon izvesnog vremena, kao po scenariju, ponavlja
nog sejanja kukuruza. Između pojedenog i narednog, tek
se ono prethodno... Matorom, trebalo mi je vremena dok
„navađenog tanjira“, vreme je večnost i trenutak! Ratar
sam shvatio! Devojčice, jedva da su stasale do valjda zaba-
pomiren iskustvom večitog egzistencijalnog nadigravanja
višta, igraju novu igricu! Brzo su naučile. Kada je „uzbuna“,
sa ćudima prirode u trenu osenčen smrću, ostao je spoko-
trče i sklanjaju se pod terasu. Kada se „završi“, vraćaju se
jan, razložan i miroljubiv. Iznenađujuće brzo posle detona-
one svakodnevici – spokojno šetajući, raspredajući dogo-
cije suočio se sa kamerom Ljubiše i njegovog snimatelja.
dovštine, glumeći odrasle!
Stipan Demer, sedokosa gromada od čoveka okrvav-
Dečja maštovitost bezumlje odraslih pretvorila je u
ljenog lica, koga je smrt volšebnom slučajnošću mimoišla,
igru. Možda s nadom da oni prestanu biti toliko detinje
ali mu je zato razorila dom, govorio je staloženo i razbo-
neodgovorni, ili tačnije – glupi!
rito, bez žurbe i mržnje. Svojom pojavom isijavao je naboj
Uveče na TV gledamo Stipana Demera i ženu mu Kla-
razložnih i energiju ukorenjenih, delovao je poput stame-
ru. U kući već se motaju radnici, majstori su i kod komšije,
nog znamenja – spomenika suživota različitih u zajedniš-
krov je već prekriven najlonom zbog današnje baš dosad-
tvu na vetrometini istorije. Tolerantan i nadasve civilizo-
ne kiše. U Stipanovom dvorištu koza i jarići. Jedan mali ko-
van, bio je „gospodstven“ u nesreći!
zlić i vesli pas „avlijaner“ pravi su drugovi, igraju se; sni-
Zato je on u trenu postao „medijska zvezda“, sutra-
matelj je primetio i snima ih kao metaforu druželjublja.
dan ga je video ceo svet na TV ekranu, bio je središte ne-
Komšija iz udaljenijeg dela ulice prilazi sa kotaricom
željenog i neočekivanog, spontano nastalog „performan-
prekrivenom damastnom salvetom – kako je običaj! Na
sa“, savremenog kreativnog iskaza, nadasve autentičnog,
pitanje, odgovara posve prirodno: „Nosim ručak, zamoliću

477
neponovljivog i upečatljivog. U noći na razmeđi 15. i 16. 2000–2008.
aprila, između dva tanjira čorbe „gravove“ u praskozorju
narednog milenijuma, na „poligonu“ u tle usađenih poro- 1. 1. 2000, subota
dičnih kuća i avlija omeđenih sokacima sa poetičnim ime-
Probudio sam se u 7.00. Danas je praznik! Razmišljam
nima, performans je iz početnog zamaha jedinstvene eki-
o kraju dvadesetog veka. Pročitao sam: od 1945. do 31.
pe autora iznedrio slojevitu i neiscrpnu riznicu metaforič-
decembra 1999. u svetu je vođeno oko 150 „malih ratova“
nih, trajnih i potresnih sveobuhvatno humanih kreativnih
sa ukupno 23 miliona žrtava!
poruka. Stipan i komšija stradalnik Mihalj Retfalvi; krajnje
U podne, kao i ranijih godina, odslušali novogodišnji
potreseni susedi i dvojezični žamor u košmaru, nakostre-
bečki koncert. Na kraju Štrausov Radecki marš. Bukval-
šena krovišta bez crepova, fragmenti rečenica... „Ostala
no svi, pod dirigentskom palicom, učestvuju u izvođenju.
sam sama bez ičega...“ i opet jeke: „Nisi sama...“; potom
Aplauz odjekuje u nezaborav zajedništvom publike i umet-
emocijama žigosana lica: Mile Jovičić, Jožef Kasa i drugi
ničkog čina; lebdi pitanje: da li će ikad biti takvog zajedniš-
kao pomoć odmah i smesta. Užurbanost i plodotvorna ak-
tva u svakodnevnici?
tivnost i narednih dana...
Mnoštvo metaforičnih slika dubljeg značenja i zapi- 2. 2. 2000, sreda
tanosti; posve čisti trag na sudbinskoj stolici Stipanovoj,
Slušam u jutarnjim vestima: svet je zabrinut stanjem
okolo prašina i krš...; dobroćudni pas „avlijaner“ i ljup-
u Austriji. Konzervativac Šisel ostvariće koaliciju sa Haj-
ko jare, kao dva nerazdvojna pajtaša...; užurbani majstori,
derom – „fašistom“. Tako će krajnja desnica opet legalno
pristigli tovari raznog materijala...; udaljeni znalac sa tra-
učestvovati na političkoj sceni. Da li će, kao u doba Hitle-
dicionalnom „kotaricom“ prekrivenom blještavom salve-
ra, kukasti krst ponovo osenčiti svakodnevnicu? Samo od
tom, nenaviknut i „smotan“ u javnom nastupu, iskreno i
sebe nameće se pitanje „demokratije“. No, to je izbor au-
smeteno odgovara: „Zamoliću ih da prime ručak...“
strijskih birača! Avers i revers civilizacije! Lice i naličje, sve-
Reči, snažnije od detonacije, razložnije od politike i
tla i tamna strana. Kao i čovek sam!
strategije, reči saosećanja i dostojanstvenog zajedništva.
Svet, poučen iskustvom četrdesetih godina, zabrinut
Sve obično i svakodnevno u nedoglednom dvorištu pod
je!Očevidno, nema rešenja. Austrijanci, omamljeni vlasti-
kapom nebeskom oduvek i zanavek!
tim interesima, indiferentni su, njih strahovanja drugih ne
Samo, ovom prilikom kreativna slutnja koju savreme-
zanimaju. Prihvataju fašizam!
na umetnost učestalo iskazuje performansima, pretvorila
Pamtim: 1940. marširali su u ritmu doboša, jednoobra-
se u brutalnu stvarnost. Grunula je s neba, surovo i ne-
zno odeveni, naši školski drugovi baš u mom Bačkom Mo-
razumno kao video-igra utemeljena na vrhunskim doma-
noštoru. Odjednom – uočili smo pogled prezira, kao da su
šajima ljudskog uma, kao „dar nebeski“ u službi neodgo-
dresirani! Ranije toga nije bilo. Tada nisam znao da je to
vornih i bezumlja. Sukob agrarne ukorenjenosti i vekov-
rađanje „Übermensch“ generacije, koja će biti zalivana mr-
no skromnih i ostrvljene sujete beskrupulozno moćnih bez
žnjom prema drugom i drugačijem!
etičkih tradicija.
Međutim, kasnije rasizam i nacionalizam naglašenim
Sučeljavanje kreativaca i onih drugih, kojima „tragovi
prezirom prema manjinama biće nam svakodnevnica. Po-
smrde nečovještvom“, kako je to stihom u memoriju sveta
sle rata, deobe su „oplemenjene“ naprednim snagama
uklesano, davno i trajno! Ovde i drugde, gde se oduvek ži-
društva koje su iznad svih. Mi smo potom stanje „unapre-
velo sazvučjem različitosti u dostojanstvu ljudskom.
dili“ razlikujući podobne i nepodobne građane u vlastitoj
Subotica, 18. aprila 1999. godine. sredini. Niko da taj virus danas nazove pravim imenom.

478
Sve nešto u oblandama. Sada su u modi partije, umesto
one jedne koja je bila iznad života samog! Umesto nje, jato
raspršeno u više različitih, rastače nam iluzije i kljuca sud-
binu. U svima je „virus“ istovetan!
Očevidno, nisu Austrijanci jedini krivci, kao što ni „pet-
sto godina pod Turcima“ nije razlog naših tumaranja do sa-
zvučja sa tokovima uljuđenosti. Virus je u čoveku, pritajen
čeka, prvenstveno u minornim jedinkama koje se udruže-
ne u čopor osećaju moćnima. Energija tako nastala moć je
palanačkog duha!
„U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog
običaja nego biti ličnost“, kaže Rade Konstantinović, misli-
lac rođen u Subotici 1928. godine.
„Duh palanke nam otkriva da nema nad-ja izvan stila,
nego nad-ja koje ne bi bilo ’stilsko’ (a ne samo stilizovano)
i da nema stila koji ne bi bio ovo nad-ja.“
Rade K. ukazuje: „Umesto: čovek to je stil, trebalo bi
možda reći: pleme to je stil. /.../ Ovaj duh plemena, koji bi
se u izvesnom smislu, možda, mogao nazvati jednim uvek
mogućim, jer uvek prisutnim duhom svakog duha, izražen
je posebno naglašeno u duhu palanke. Po tom svom ple-
menskom upućivanju stilu kao preživljavanju uopštava-
njem, poništavanjem pojedinačnosti, duh palanke je je-
dan izrazito plemenski duh.“ Nedvojbeno, samosvojna lič-
nost se proglašava neprilagođenom jedinkom čim se pri-
meti njeno suprotstavljanje malograđanskom mentalitetu
ujednačavanja. Važi to na svim nivoima!
„Filosofija palanke je filosofija zatvorenog kruga koji
nigde i ni u čemu ne dopušta otpadništvo, potpuno usa-
mljivanje bez koga nema tvoraštva koje i nije drugo nego
građenje subjekta u njemu samom, uvek linijom negaci-
je onoga što jeste, ali negacije koja ne završava na samoj
sebi već je suštinski afirmacija, uspostavljanje subjekta.“
Pada mi na pamet jedna Kondorova grafika – fotos mi
je poslao pismom od 5. septembra 1962. godine – koju
sam nazvao Majka. Kasnije, reprodukovana je na strani 98
(pod red. brojem 63/37) u katalogu izložbe 1984. godine,
kao Különös család.
Nadasve rečit, iako jedva vidljiv lik oca – neprikosno-
venog autoriteta – u prizoru porodice, podstiče zapita-
479
nost. Pre nastanka Filosofije palanke, poput pisca Kon-
stantinovića, zaokupljen je istom temom. Stoga, grafikom
iskazuje slojevitost posve identične poruke: „Odreknut od
sopstvene volje, stilizovan po obrazcu kolektivne volje,
palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak
produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod
okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom
duhu.“
Kondoru, kao i Konstantinoviću, nije promakla u zbi-
lji svakodnevnice „palanka“ – prepoznavana prvenstveno
u malograđanskom mentalitetu dućandžija, birtaša, sitnih
činovnika, zanatlija i sličnih nesrećnika sa dna građanskog
staleža – prezrena od radničke klase iz okruženja. Pred-
građe (sirotinjske četvrti) u sopstvenoj nemaštini, priželj-
kivalo je oduvek taj privid ni od koga zavisnog materijal-
nog statusa. Posle rata, manipulišući revolucionarnom
„pravdom“, demagozi socijalizma su gnev od ranije obe-
spravljenih usmerili u pravcu građanske klase, proglašene
„od istorije pravedno odbačenim staležom“. Tako je velika
skupina žitelja – opljačkana, ponižena i odbačena – svrsta-
na u sloj nižeg ranga, skupa sa paorima kojima je udaren
sramni žig kulaka.
Živeli smo u „bratsvu i jedinstvu jednakih“, podeljeni
na početku u dva sloja: prvu skupinu žitelja činili su srećni-
ci koji bi pisanje biografije započinjali rečima: „Rođen sam
u siromašnoj radničkoj porodici...“; drugi sloj (nadasve ni-
žeg ranga) bili su svi ostali, potomci onih koji su naciona-
lizacijom, konfiskacijom, agrarnom reformom, „otkupom“
poljoprivrednih viškova i drugim legalnim formama otima-
čine opljačkani i obespravljeni.
Tako „ravnopravni“ s nadom u socijalističku „lepšu
budućnost“, odživeli smo godine odrastanja i spoznali:
„avangarda socijalizma“, odloživši oružje, počela se ukra-
šavati prepoznatljivostima malograđanskog mentaliteta.
Ukrštanjem moćnih, „rođenih u radničkim porodicama“
sa prividom teatra građanske posebnosti, nastaje jedin-
stvena pasmina plemensko-palanačke samoživosti. Vlada-
vina nadmenih – prevrtljivaca! Kao gljive posle kiše, niče
„palanka bastarda“. Bilo je to nešto što se nije moglo za-
misliti! Poznati hohštapleri, odavno svakom znani u okru-
ženju, od danas do sutra pretvaraju se u privid „građan-
skog staleža“.Umesto cenjenih likova, kojima su i roditelji
pamćeni, odjednom se suočavamo sa kreaturama skoro-
jevića u čijim se pretrpanim stanovima mogu prepozna-
ti delovi mobilijara iz enterijera pravih građana koji žive
skočanjeni u sporednim odajama kao „stanari“ nekad svo-
jih, a sada od narodne vlasti rekviriranih, domova.Ličnosti
smatrane uzorima, dostojne pamćenja, odjednom skraj-
nute – u olinjalim bundama i demode odevene, bile su pri-
metne, ali tiho bespomoćne delovale su kao seni minulih
vremena. Bile su nalik onoj gospodi carske Rusije, izbegloj
pred „crvenim terorom“. Bilo ih je mnogo u našoj sredini,
moj drug Sergej K. potomak je takve obitelji. Sada – mnoš-
tvo prijatelja moje porodice stigla je identična sudbina.
Blagostanje se topi kao sneg, a na površinu izbija krajnja
nemaština! Sve što je bilo njihov posed tu je oko nas, ali je
„svojina naroda“ u kojoj se kočopere svakom znane doju-
čerašnje protuve. Možda bi sve to bilo i lakše podnošlji-
vo da se ovi – „zakićeni tuđim perjem“ – ne ponašaju kao
nad-ljudi. Zadahom skorojevića, podsećajući nas da su oni
pravi mahom izginuli, verujući u smisao žrtvovanja u ime
humanijeg sutra.
Kondor, kao i ja, poreklom smo iz prezrenih činovnič-
kih porodica, ne imućnih, daleko od bogatih, nikako povla-
šteno radničkih. Odrastali smo – on na periferiji grada, a
ja u selima. U sredinama ni nalik današnjim, na sredokraći,
više u prošlosti negoli nadomak budućnosti.Između „neo-
bične porodice“ (Különös család) iz 1962. do preteće rulje
vašarski maskiranih bukača, prevrtljivaca i lupeža koji ula-
ze u grad šireći zarazu, pod nazivom Szentek bevonulása,
samo je deset godina! Decenija i te kako dovoljna da sve
iluzije o „lepšoj budućnosti“ nestanu u ponorima licemer-
ja koje ovladava zbiljom i pretvara sve u palanku!
Kondor je, nedvojbeno, učesnik i posmatrač promena.
Gledao je i doživljavao kako se poput lišaja širi palanka,
prodire u sve pore bitisanja, prekriva i prožima zbilju, pre-
teći zastire budućnost. Zapravo, predskazuje stremljenja
uljuđenih – nedohvatnima. Opusom jedinstvenim i nepo-
novljivim, on je živopisac/letopisac veka u kojem su ostva-
rene „nemoguće“ zamisli ljudskog genija, ali je trajno ži-
480
gosan mogućim zverstvima, do tad nezamislivim u svetu
uljuđenih bića.
Kondor je kao samosvojni hroničar neponovljivog raz-
doblja međašio „krajputašima“ hod civilizacije. Vidim ih
kao našem dobu najprimerenija i meni najrečitija znakov-
lja u Belinim ostvarenjima. Naravno, promišljanjem, kao i
oblikovanjem serije grafika za diplomski rad na temu Đer-
đa Dože, Kondor je 1956. godine, pre „oktobarskih dana“,
nedvosmisleno zaokupljen stradanjem čoveka, koji delu-
je svestan opasnosti, čak i do žrtvovanja samoga sebe u
ime humanih vizija.Osobni angažman uprkos svemu, ovde
i sada, „u prvom licu jednine“, ali u interesu svih, nada-
sve pogibeljan u pomenutim decenijama, posve prirodno,
moraće otkriti sličnost, osetiće bliskim upečatljivo zname-
nje raspetog. Iako ostvarenja naziva „Kristušima“, Bela u
liku žrtve vidi jedinku posvećenu misiji od koje ne odstupa
i zato biva od rulje razapeta.Pléh Krisztus možda je još sim-
bol kršćanstva, Sin božji u pejzažu sa rečitim prepoznatlji-
vostima našeg okruženja. Međutim, „Kristuši“ iz 1971. već
nisu. Oni su prizori usuda ljudskog. Gestualnošću, oblikom
i koloritom nadstvarna znamenja uzvišene žrtve pojedin-
ca, patnje čoveka, sada i ovde, svakodnevno među nama.
Između, ostvarena su promišljanja na temu Aušvica 1965.
godine. Potom, kreirao je veliku sliku sunovrata – Bukás,
(Szent Antal megkisértése), jedinstven koloplet gestualno-
sti i kolorita na temu sukobljenih sila koje nam usmera-
vaju sudbinu. Iste 1966. godine istraživao je i pokret pri-
zorom igračice – Táncosnő,1048 odnosno nadasve sugestiv-
ni vitalitet stvaralačkog gesta u Kolostoralapítás I, to jest
Kolostoralapítás II, koja su nedvojbeno jedinstveni primeri
kondorovske, čiste likovne interpretacije demijurške tajne
kreativnosti. Zaista su upečatljivo znakovlje graditeljskog
u čoveku! Međutim, već 1967, odnosno 1968. nastaje se-
rija Valaki önarcképe,1049 odnosno rečita i slojevita poruka
– slika monumentalna sa dvostrukim nazivom: Késes an-
gyal/Itélkező. Očevidno, Kondorova ostvarenja su autobi-
ografija u sazvučju sa vremenom svojim, odnosno našim,
1048 Plesačica.
1049 Nečiji autoportret.
koje doživljava odgovornošću učesnika – letopisaca. Pa-
žljivim iščitavanjem njegovih stihova nalazimo potvrdu.
Svojedobno, rekao je pesnik i prijatelj Laslo Nađ (1925–
1978): „Költő és festő: egy.“1050 Sada, dok listam Angyal a
város felett, tražim stihove koji mi odgovaraju kao pratnja
slikama. „A költő / lehetetlent / körülölelő / tárgyak után
kap / tehetetlen.“1051
Zaista, šta pesnik/slikar čini? Pokušava „realnost“
stvaralačke uobrazilje učiniti stvarnom, iako zna da je ras-
pet između; doduše, okružen neželjnom zbiljom, kaže: „In-
kább egyedül és egyedül inkább.“1052
Naravno, posve svestan vlastite pozicije u svetu, poput
Konstantinovića, čija je Filosofija palanke prvi put objav-
ljena 1969. godine: „Palanka nije u svetu, ona je u duhu,
svud moguća jer je nemoguća kao apsolutna stvarnost...
“; Bela Kondor je svestan, on oseća, Úgy érzem néha...1053
„Úgy érzem néha jó vagyok / szelid és engedelmes,
enyhetadó / bizalmas, igaz és jó, mint az angyalok / majd
angyal vagyok; vagy szeretnek / az angyalok. És nincsenek
angyalok.“1054
Da, anđela nema, njegove anđeoske spodobe su ljudi
nošeni krilima, poput Ikara prema nedohvatima. Kako kad,
zanosom i mržnjom lebde u nama i oko nas. Oni, očigled-
no, ne opslužuju Boga jer zverstva u njegovo ime činjena
u minulim vremenima sužavaju prostore budućim verova-
njima. Nož u zubima je ljudski čin, kojim jedan sebi daje
pravo da presuđuje drugima. Neki su i naoružani. Tako se
i vraćamo krstu na kom će preminuti prikovan – Sin bož-
ji. Raspeti su mnogi, desetine hiljada nesrećnika i više, a
samo je On, jedan među paćenicima, znamenje milionima
već drugi milenijum! Doživljavaju ga metaforom svesne
1050 „Pesnik i slikar su jedno.“
1051 „Pesnik / za predmetima oko / nemogućeg / seže / ne-
moćan.“ (prevod Bele Durancija)
1052 „Radije sam i sam radije.“
1053 Osećam nekad...
1054 „Osećam nekad da sam pogodan / pitom i popustljiv,
blag / poverljiv, odan i dobar, kao anđeli / potom sam anđeo, ili
me vole / anđeli. Pa anđela nema.“ (prevod Bele Durancija)
481
žrtve, uzor bezbrojnima – govorom, činjenjem i ličnim pri-
merom. Uskrsnuo je duhovnošću – u memoriji živih, koja
se prenosi neuništiva kroz generacije vernika i sledbeni-
ka ideje, a ne biološki – povratkom među njih, čime bi se
opet izjednačio sa smrtnima. Da bi trajao besmrtan, mo-
rao je da umre! Značenjem čina „u prvom licu jednine“ –
što bi rekao Lajoš Kašak – traje kao uzor. Mislim da su Kon-
dorovi „Kristuši“ zaista autentična ostvarenja, jedinstveni
simboli na temu raspetog, ali nedvojbeno čoveka, iz sva-
kodnevnog okruženja, jednog bilo kojeg, znanog ili nekog
bezimenog stradalnika, koji može postati „nečiji autopor-
tret“ (Valaki önarcképe).
Kondor svoju nadarenost i profesiju smatra preduslo-
vom za humanu misiju, zato iz dana u dan kreira zanosom
živopisaca posvećenih radu, koji znalaštvo prihvataju kao
božji dar i kaznu u isti mah, namenjene jedinstvenima i ne-
ponovljivima. Smerno se povinjujući tom zadatku, on ne
odstupa, već deluje po nalogu spoznaje i savesti. Naravno,
bez nagodbe sa palankom koja je nezaobilazna činjenica.
Svestan toga, oblikuje prizore simboličkog naboja, priziva
i podstiče misleće, nepotkupljive jedinke, pozivajući ih u
bratstvo čovekove kreativnosti. Simbolotvoračkim nabo-
jem nizao je znakove pokraj puta vlastitog življenja, dubo-
ko svestan i teskobom prožet, jer je slutio da se put bez
kraja sve učestalije rastače u stranputice beznađa i neza-
obilaznu patnju.
Nije bio u tim nastojanjima sam, niti je svet danas bez
takvih ličnosti. Ima hrabrih i nepotkupljivih, mislećih, sa-
mosvojnih i neprilagođenih još. Jesu mahom samotnjaci,
zaokupljeni kosmosom u sebi, možda se međusobno nisu
poznavali, ali u delima njihovim lako razaznajemo zajed-
ništvo teskobne slutnje zbog raspamećenosti sveta kome
svi skupa pripadamo. Uvek dok posmatram grafike i sli-
ke Bele Kondora, priviđaju mi se i dela Vlade Veličkovića,
iako ne liče. Prepliću mi se stihovi i tekstovi, čujem prepo-
znatljivo kazivanje Steve Raičkovića, gospodstvenu odme-
renost u rečima nadasve mudrog Ive Andrića. Svaki put, li-
stovi Kondora, zvani Romantikus tanulmányok, u zaumlju
mi odjekuju prepoznatljivošću teksta, iako ne znam zašto:
„Szembenézek a közemlékezet alagsori kronikáiban min-
den érkezővel, itt jött a döghalál és a szabadság; sarog-
lyában tojással, kisborjúval és vásározószekér és a pán-
célgéppuskás, aki bizonytalan tornyából mindenre lő ami
mozog...“1055 I žubor Konradovog teksta liči mi na protok
reči u Konstantinovićevoj Filosofiji palanke. Sve u svemu,
optimizam kreativnog čina suprotstavljen ništavilu uravni-
lovke palanačkog šablona nalik je lebdenju iznad grandio-
zne močvare, daleko od zlokobnog mulja koji oduvek vre-
ba pogrešan iskorak.
Negde na kraju igrokaza, u svim vremeplovima mo-
jim, nanovo čuje se buka i priviđa, nadire iz podsvesti – ni
od kuda – gomila zakrabuljenih, uvek prikrivenih, očevid-
no lažnih svetaca, svojedobno zaštićenih krvlju izginulih
na stratištima i bojištima, negovanih potom na đubrišti-
ma licemerja palanačke svakodnevnice, nikad odgovornih,
a sve prisutnijim u ključnim zbivanjima civilizacije. Ravno-
dušnost i zaborav otvara njima kapije grada jer „ključari“
su mahom dobroćudni, pitomi i poslušni, „odreknuti od
spostvene volje, stilizovani po obrazcu kolektivne volje
/.../ sklonjeni u sigurnost opštega“ (Rade Konstantinović).
3. 2. 2000, četvrtak
U 1.15 zazvonio telefon! Skočio sam – niko. Osećam,
neću moći zaspati, zapalim cigaretu i gledam u prazno.
Juče mi je dan bio nadasve sadržajan. Povrh svega,
obavestili me iz Beograda da sam dobio nagradu za život-
no delo – „Radomir Stanić“.
Republička nagrada, namenjena poslenicima zaštite
spomenika kulture, nosi ime kolege istoričara umetnosti,
vrsnog zaštitara. Poznavao sam ga, godinu dana je mlađi
bio, preminuo je oktobra 1996. godine.
Razmišljam o „kulturi mira“ kao nedohvatu, nažalost.
Kulturna baština njen je plod, smisao dejstva kreativnih
ličnosti i nastojanja sredine, nacionalnih i regionalnih oso-
benosti, domašaja duha i stvaralačkog nadmetanja izazva-
1055 „Pogledaću oči u oči svakoga ko pristigne iz podzemnih
hronika kolektivnog sećanja, stigla je kuga i sloboda; u šaragama
jaja i tele, vašarska zaprežna kola i snajperista oklopnog vozila koji
puca na sve što se miče iz svoje nesigurne kule...“
482
nog uvek novim nedohvatom koji podstiče kreativni na-
gon. Samo u čoveku! Ipak, čovek je taj koji je nadmašio
bes prirode, on poruši više spomenika kulture u ratovima
nego što ih strada u katastrofama.
Kada će – da li ikad – čovek spoznati da su spomenici
riznice energije ljudskosti i da je mir stanje vrhunske ulju-
đenosti?
Priviđa mi se „budućnost prošlosti“. Sumnjam da će
ikad čovek u sebi nadvladati rušilački nagon i ostvrljenost.
Samim tim – nema prespektive ni za trajni mir. Odnosno,
zaštitari će uvek restaurirati i obnavljati ruševine. Oče-
vidno, to je profesija koja neće izumreti. Neće se bez njih
moći, kao što su oduvek nezaobilazni i grobari!
4. 2. 2000, petak
Bio sam u bolnici kod dr Zorana Dukića. Sve češće
imam problem sa uhom, polako gubim sluh i u desnom,
„zdravom“ uhu. Na levom sam gluv odavno.
Potom, navratio i kod dr Zvonka Kiša. Razgovarali smo
o Diogenu i buretu. Zapravo, mislim da je bure metafora,
samom sebi samovoljno nametnuta čaura, oklop koji čo-
veka štiti od ludila svakodnevnice.
Kaže doktor Zvonko: „Čuo sam od jednog profesora:
’Održavalo me je to što sam se držao drevnog pravila –
najbolja je za mene ona vlada koja vlada.’“
31. 5. 2000, sreda.
Put u Barselonu! Zahvaljujući gradonačelniku Jožefu
Kasi ipak će mi se ostvariti davna želja da vidim Gaudija.
Saša Petrov, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kultu-
re, i ja vozimo se u Peštu, sa aerodroma Feriheđ letećemo
danas u 13.30.
U avionu skupa smo sa Katikom Kešeri i još jednom
koleginicom, Katikom Kiš iz kancelarije peštanskog grado-
načelnika Demskija.
Barselona, od 1. do 3. juna, nezaboravna tri dana. Vra-
tili smo se u nedelju, stigli u Suboticu posle devet uveče.
Naravno, ima se šta videti. No, ostaću trajno fascini-
ran genijem čudaka, majstora na razmeđi prošlosti i bu-
dućnosti, neimara sa iskustvom graditelja minulih stoleća,
koji je zapravo vizionar nastupajućih vremena u kojima će
se realizovati „nemoguće“ zamisli njemu sličnih, neponov-
ljivih i samosvojnih ostvaritelja ljudskih nemira. Gaudi!
Dok je šetao, valjda na putu prema delu koje ga zao-
kuplja u snu i na javi, udario ga je tramvaj 7. juna. Odnet
u bolnicu, preminuo je tri dana kasnije. Nisu ni znali ko je
žrtva saobraćajnog udesa. Potom, 12. juna povorka je bila
duga skoro jedan kilometar, a špalir sa obe strane duži od
tri. Uglednici i građani ispraćali su ga. Gradski oci naložili, a
sam rimski papa odobrio da Gaudi bude sahranjen u kripti
još nezavršene crkve Sagrada Família. Tako, genijalni arhi-
tekta i drevni zidar u isti mah, trajno ostaje na gradilištu,
gde je proveo više od četiri poslednje decenije života obli-
kujući znamenje i gde će živo nadzirati radove do okonča-
nja – ko zna kad! Naime, kažem trajno, jer ne vidim kako
bi se mogla završiti gradnja i oblikovanje hrama koji je sve:
ideja otelotvorena u ansambl oblika, nalik je flori, bokore
se moćne „biljke“ i prema nebu streme, poput viševekov-
nih eukaliptusa, starijih od vremešnih građevina, a viših
od savremenih nebodera. Sagrada Família sve je uočljivi-
ja kao erozijom preoblikovana skupina otelovljenih zami-
sli prirodnih sila, koji nekim čudom ishode kao kreativni
nemiri jedne neponovljive ličnosti. Hram, takav kakav je,
nalik mravinjaku, permanentno isijava energiju građenja
obasjanu divljenjem. Organizovani haos privida dovršava-
nja crkve, okružen je šarolikim krvotokom ljubopitljivog
protoka čovekove opčinjenosti čudom neviđenim. Mit o
vavilonskom nadigravanju zemaljskog s božanskim u čast
Boga samog, ali demonstriranjem ljudskih ambicija koje
ne priznaju granice. Baš kao onaj Kondorov stih: „A költő
/ lehetetlent / körülölelő / tárgyak után kap / tehetetlen.“
Možda i jeste stvaralaštvo – oduvek – preispitivanje sop-
stvene nadarenosti smrtnog zemljanina da se izjednači sa
nedohvatom božanskim.
Čovekova neiscrpna žudnja u nemoći poravnanja s
uzorom svemoćnim, izvesno je demijurška tajna ljudskog
progresa, kreativna energija koju zrače krajputaši civiliza-
cije – svedoci baštine uljuđenosti – spomenici kulture.
Cela Barselona, rekao bih, isijava prepoznatljivost Ga-
udijevog rukopisa. Sve mi podstiče zapitanost o tom bo-
483
žanskom nagonu i posvećenosti arhitekturi. Naravno,
mene posebno zanima da uporedim! Naime, imam u Su-
botici Ferenca Rajhla. Naša je Rajhlova palata završena
pre čuvene kuće Batlo (1904–1906). Želja mi je bila na-
slutiti šta je zajedničko remek-delima dvojice autentičnih
osobenjaka.
Naravno, prepoznatljivost je neprihvatanje ustalje-
nog iz okruženja. Svojeglavo, tragali su za skladom, har-
moničnom saživljenošću svih činilaca celine – poput ko-
smosa. Istina, Rajhl je bio sledbenik Lehnerove mađarske
varijante secesije, osobenost mu je izvorište nadahnuća
– zatalasanost linija i razigranost oblika seoskog baroka u
panonskom prostranstvu. Gaudi je jedinstven i neponov-
ljiv osluškivanjem kosmosa u sebi. Sledio je zakonitosti ži-
vota forme koje su mu se same nametale tokom rada, ali
je stalno osluškivao šapat iskustva nastajalog iz mileni-
jumskog sazvučja čoveka i okruženja, prirodnih zakonito-
sti kosmičke tajne postojanja. Zadivljujuća jedinstvenost
kreativnog bića poput Ajnštajna u fizici, Betovena u muzi-
ci, odnosno Leonarda nepomirenog čovekovim ograniče-
nim vidokrugom. Valjda zato Sagrada Família, vavilonskim
„haosom“, nemirom duha koji je iznedrio „nemogućnost“
mogućeg okončanja gradnje – zapravo nalik prirodi koja
se neprekidno menja – liči na ljudski mravinjak. Kao što
se meni sličnošću sa ovim barselonskim čudom i grafike
Bele Kondora (Romantikus találmányok) priviđaju baš po-
put predskazanja.
25. 8. 2000, petak
Bivši predsednik Srbije (koga je svrgnuo prijatelj Slo-
bodan Milošević na onoj zlokobnoj sednici CK SKS 1987.
godine), Ivan Stambolić (1936), posle uobičajenog „džo-
ginga“, jednostavno nestao!
(Naknadana beleška: Godine 2004. biće dokazano da
su ga ubili isti oni koji su izvršili atentat na Zorana Đinđića
2003. godine.)
 2–7. 10. 2000, ponedeljak – subota goge, Rajhlove palate, Gradske kuće i ansambla građevina
na Paliću!Nedvojbeno, živimo unazad, sve smo manje deo
Millenniumi Képzőművészeti Filmszemle, Szolnok,
Evrope! Dok smo gledali ovaj jedinstveni film, zaista sno-
2000.1056U Solnoku, kao članovi žirija, boravili smo filmski
viđenje oblika, boja, samosvojnog sazvučja sa prirodom
režiser Zoltan Šifliš i ja iz Subotice.
sinteze, znao sam da je Sokszínű egység čak i simboličnog
Ovaj filmski festival u zaista pitoresknom mađarskom
značenja. Poruka – ili možda upozorenje – da je zajedniš-
gradu uz Tisu održava se već tri decenije. Kao članovi oce-
tvo različitih posebno bogastvo. Razgovaramo sa Karči-
njivačke komisije, već prethodno, još u Subotici, nagledali
kom Duloom. Doći će u Suboticu, obećavamo pomoć. No,
smo se zaista vrednih filmova. Iz dvadeset zemalja pristi-
sve u svemu, stid me je! Sramota me je zbog sunovrata.
glo je više od 200 ostvarenja.
Nekad smo Mađarima bili uzor. Sada ne znam šta smo. Na-
Naravno, znao sam unapred da ću ja nastojati da se
žalost, mi danas, svakako, nismo „Evropa“. Često se ču-
glavna nagrada dodeli filmu Sokszínű egység.1057 Dodu-
jem sa Kaćom. Nije mi drago što sam daleko. U nas kao
še, strahovao sam da ostali neće deliti moje mišljenje. Za-
da stalni nemiri nešto najavljuju, sluti se u vazduhu, nije
ista, mnogo je filmova dostojnih nagrade! Računao sam
nam svejedno.
da imam „keca u rukavu“ – stogodišnjicu secesije, sada je
U četvrtak (5. oktobra) poslepodne, u hotelu, razgo-
opet „prekretnica vekova“.
varamo sa Subotičanima koji su stigli po dogovoru. Miro-
Autor je Karolj Dulo (1949), film je snimljen 1998. go-
slav Jovančić, dr Zoran Dukić i ostali danas će ovde svira-
dine, dužina: 76 minuta.
ti... Odjednom, neko pronalazi kanal, na televiziji vidimo –
Ovaj zaista fascinantan prikaz vrhunskih ostvarenja
gori Skupština u Beogradu!
arhitekture secesije u srednjoj Evropi urađen je profesi-
Odlazim da nađem telefon! Pozivam Kaću, zabrinut
onalno, sa nervom vrhunskog znalca, ali i ljubavlju, odno-
sam naravno. No, shvatam odmah da i ona aktivno uče-
sno poznavanjem prilika u gradovima Monarhije.
stvuje! „Baš sada sam se vratila, bila sam pred zatvorom,
Nažalost, ima primera iz Slovenije i Hrvatske, ali ne
uhapsili su neke mlade“, kaže Kaća na brzinu, „došla sam
i ostvarenja subotičkih! To se i moglo očekivati. Bezbroj
nešto da pojedem, držim noge u lavoru, dugo smo stajali.
ograda sprečilo je autora da u nas snima. Sećam se – dav-
Odmah se vraćamo opet pred zatvor...“ Očevidno, nisu ne-
no je bilo, još sam radio kao zaštitar. Ako sam snimao na
miri samo u Beogradu pred zgradom Narodne skupštine,
ulici, bilo gde, u Odžacima, Somboru, Baču, čak i na su-
demonstriraju i u drugim gradovima.
botičkom korzou, našlo se „pravovernika“ koji su ubrzo
Uveče u 20 časova Zoltan Šifliš sa par reči predstavlja
„dokazali organu“ i već je stigao milicioner da postavlja
subotički „Etnokor“. Pored ostalog reče: „Oni sada svira-
pitanja: zašto, kako, kome, za koga; traži „papire“, dozvo-
ju srećni...“
le... Jednostavno, ovde je strah od nepodobnih građana i
Sedim i slušam, učestvujem u potresnom času istorije,
„stranih agenata“, zlih namera „sveta“ prema nama, ličio
naviru mi suze na oči, znam da naši sviraju svoj neponovlji-
na srednjovekovni lov na veštice. Još i sada!
vi koncert nade i ushićenja, miran sam – bar prema rečima
Tako, film – rekao bih snimljen povodom stogodišnji-
Kaće, putem telefona, ne bi trebalo da brinem. Međutim,
ce jedinstvene i neponovljive umetnosti prekretnice ve-
strepim, neobjašnjiva teskoba!
kova – ne prikazuje zaista vrhunsku secesiju poput Sina-
Ne mogu protumačiti, slutim da to što nam se deša-
va nije kraj! Primećujem i da neki članovi žirija napuštaju
koncert. Odlaze u „zsüri szoba“,1058 biće im tamo prijatni-
1056 Filmski festival i likovne izložbe povodom milenijum-
skih svečanosti, Solnok 2000.
1057 Višebojno jedinstvo. 1058 „Soba za žiri“.

484
je. Za njih ovo nije trenutak nezaborava. Osobe koje su
pozvane da znalaštvom i nervom procenjuju i odmerava-
ju tajne ljudske kreativnosti nisu dorasli da vrednuju sami
sebe. Da naslute trenutak! Nekima sam to posle i pome-
nuo. Svejedno, ti kojima sam rekao odslušali su koncert,
oni na koje se odnosi i tako ne bi ništa razumeli. Uostalom,
možda ovo i nije neki „trenutak“, samo se nama priviđa.
Sa Šiflišem i „Etnokorom“ odlučili smo nastaviti na te-
rasi našeg konačišta!
Družili smo se, pomalo se čula muzika, više razgovor.
Trenutak je poseban! Tu u vojnom odmaralištu, među vi-
kendicama, okruženi prirodom, prešli smo, rekao bih ipak
– iz „istorijskog 5. oktobra“ u naredno praskozorje. Negde
potom (pogledao sam na sat: u 2.30), pojavio se domaćin
odmarališta, penzionisani pukovnik i zamolio „fajront“.
„Tudom miért ünnepelnek, azért nem jöttem korábban.
Gratulálok!“,1059 reče nam stari gospodin, tiho i prijateljski.
Bila je to nama nezaboravna noć. Svirali su mi Kuću
izlazećeg sunca Miroslav i doktor Dukić. Činilo nam se da
nastupa dostojanstvenije razdoblje, da će naša zagađena
zbilja pasti u zaborav. Uostalom, jedan oficir, koji valjda
razbira nešto, razumeo nas je i čestitao nam.
Narednog dana, žiri je doneo konačnu odluku. Glavnu
nagradu dodelili smo, kako sam i priželjkivao, filmu Karolja
Duloa – Sokszínű egység!
Film, koji sadržajem i naslovom asocira na prekretnicu
pred nama, snimljen je u čast „prekretnice vekova“ koja je
prošla. Nažalost, između dve prekretnice zbila su se dva
svetska rata i mnoštvo „malih ratova“, sve zato što poruka
umetnosti nije mogla da dopre u mozgove političara! Oče-
vidno, tolerancija, zajedništvo, dostojanstveni koloplet
raznovrsnosti nisu interes i ciljevi mediokriteta. Palanač-
kim tarabama ograđeni umovi, koji svoje pozicije temelje
na gluposti i nemaštovitosti, svoj „životni prostor“ nala-
ze u patnjama „raspetih“ – stradanjima običnih ljudi koji
se raspinju svakodnevno, između praskozorja i povečerja,
preživljavajući dan za danom.
1059 „Znam šta slavite i zbog toga nisam došao ranije. Če-
stitam!“
485
Jedinstvo različitosti, kao znamenje, baš ovoga trenut-
ka u zemlji koja se raspala zbog nadigravanja različitih, na
potpuno isti način jednakih, teško da će odjeknuti u na-
šoj sredini kao podsticaj namenjen uljuđenima. Znam da
će svi mali nacionalizmi u demokratiji dobiti krila! Kaća je
u Subotici sama odstrahovala neizvesnost stvarnosti koja
je svakog trenutka mogla da se preoblikuje u „balkansku
krčmu“ nacionalističkih divljanja i krvavi pir gomile u ko-
joj je oduvek pritajena ostrvljenost isterivača neke vlastite
pravde. Srećom, prošlo je sa omanjim požarom, ali bron-
zani konji pred zgradom Narodne skupštine što zajašiše
ljude, čini mi se, nisu ukroćeni.
Subota, prepodne neko „savetovanje“, ništa pamće-
nja vredno. Tema razgovora sa kolegama mahom je bila
situacija u Beogradu! Svi nešto pitaju. Ne znam odgovo-
re jer mi se i samom stalno nameće pitanje: ko je Vojislav
Koštunica, novi predsednik, taj čelnik male partije koja se
baš i nije nešto posebno čula u događajima?
U 14.00 svečano zatvaranje festivala, podela nagrada,
ručak s nogu, razgovori. Pozdravljanje sa nadom u „do vi-
đenja“.
Šifliševim autom u 19.00 krenuli za Suboticu. Usput
slušamo muziku. Na granici sve u redu, kao da se u zemlji
ništa sudbonosno ne dešava. Na samom ulasku u grad, ču-
jem Oliver Dragojević peva „Oprosti mi pape...“ Podseća
me to na veče u Berlinu, Buco je – baš meni – stavio istu
traku. Bila su to neka druga vremena. Potom se sve pro-
menilo. Kao i sada. Šifliš i ja smo u ponedeljak krenuli iz
jedne, a u subotu mi se vraćamo u drugu Suboticu. Navod-
no u slobodniju, normalniju, tolerantniju. Nešto mi je sve
to sumnjivo.
Posle svega što nam se događalo u protekloj deceniji,
čini mi se da je sve obično i privremeno. Nekad, činilo nam
se da smo učesnici i svedoci istorijskih događanja. Potom,
zbilja nam se pretvorila u putujući cirkus. Na „predstava-
ma“ u gradovima nekada naše Jugoslavije, učesnici su sve
više nalikovali klovnovima, čiji bi „gegovi“ bili baš smešni
da ne zaudaraju bezobzirnošću, sujetom i smradom „ne-
čovještva“. Raspadamo se poput lešine, zadah omamlju-
je do beznađa.
 20. 10. 2000, petak
Popodnevnim vozom iz Budimpešte stigao u Miškolc.
Dočekao me Pišta Dobrik, večerali smo u „Gösser fogadó“,
tamo sam i prespavao u sobi br. 5.
21. 10. 2000, subota
Divan dan, sunčan, toplo je. U 12 sati otvaranje Kon-
dor Béla terem1060 u Miskolci Galéria. Došao sam na poziv
dr Ištvana Dobrika. Primio sam pozivnicu, za mene ima po-
sebno značenje; sinoć pre spavanja gledam sliku. Na celoj
Pozivnica za otvaranje Sale Bele Kondora u Miškolci galeriji
naslovnoj strani ništa drugo, samo onaj već čuveni fotos:
Bela na stoličici u sandalama sedi pod velikim Anđelom ču-
varom, slikom koju pamtim (Őrangyal). Kao što ni sanda-
1060 Sale Bele Kondora.
486
le nisam zaboravio. Dvadeset i sedam godina je prošlo od
susreta sa slikom u Tihanju. „Apostolke“ znam trideset i
osam godina! Anđeo čuvar je star četrdeset i tri godine;
Kondor i ja skoro da smo sedamdesetogodišnjaci. To su
već ozbiljne godine, ali samo sam ja prisutan. Bela je, ve-
rujem, trajno nadživeo sebe i nas, eto, zahvaljujući kole-
gama u Miškolcu. Da li je ikad pretpostavljao da će imati u
Miškolcu trajnu zbirku ostvarenja u nadasve uglednoj ga-
leriji? Čudno, nikada nisam pitao Dobrika da li je on lično
poznavao Belu.
U podne, „Kondor terem“ smo svečano otvorili uz mu-
ziku Baha. Govori Dobrik, čuli smo i glas Bele Kondora, za-
tim je govorio gradonačelnik Miškolca, potom sestra Beli-
na – Kondor Marija – i Elemer Vataj. Na kraju ja, Julija Sabo
i Mana Šupka.
Posle uobičajenog prijema, Manu Šupku i mene odvezli
su na groblje, posetili smo grob Lajoša Salaja (1909–1995).
Imao sam sreću da ovog jedinstvenog crtača, grafičara i
zanimljivu ličnost sretnem živog. Svojedobno, razgovarao
sam sa njim, bio je znalac koji je cenio Kondora.
Zatim okrugli sto; otvaranje Kluba umetnika u sutere-
nu galerije; večera i razlaz. Otputovaću za Peštu sutra, stići
u Suboticu oko 18 časova.
31. 12. 2000, nedelja
Završava se drugi milenijum, noćas ćemo preći na tre-
ći. Bavio sam se prekretnicom vekova u umetnosti. Sada
nam predstoji „milenijumska prekretnica“. „Moja“ pre-
kretnica vekova iznedrila je neponovljiv i jedinstven kolo-
plet čovekove kreativnosti, sintezu, bogatstvo regionalnih
i nacionalnih različitosti u duhu istoga stila, odnosno sa-
zvučja sa prirodom, biljnog ornamenta u treperenju čove-
kove osećajnosti, oslobodila mnogo toga ljudskog i razot-
krila neizmerna bogatstva u dijalogu čoveka sa prirodnim
okruženjem.
Šta će nam doneti prekretnica milenijumska?
Jedno, međutim, znam. Buco mi je poslao cigaru po-
štom. Dogovor je da on tamo u Berlinu i ja ovde u Subotici
upalimo iste cigare („Dannemann“) tačno u „pet do dva-
naest“. Tako ćemo pušeći isti dim preći zajedno u nared-
ni milenijum.
 U 0.15 trećeg milenijuma, okruženi dimom cigare, gle- Tokom tog iskustva istorijskog turizma, svaki putnik bi tre-
damo na ekranu prepun trg u Beogradu. Mnoštvo se ve- balo da nauči da svaku kulturu prepoznaje kao vlastitu i
seli. Kamera prati svirku benda „Monetarni udar“, gitari- da se na svakom mestu oseća kao kod kuće. Ako to uspe-
sta je Mlađan Dinkić, mladi magistar ekonomije – guver- mo da postignemo, možda bismo postigli nešto nebitno u
ner Narodne banke Jugoslavije! naučnom smislu, jer ono što bismo svima stavili na raspo-
Skupa sa njim sviraju i pevaju oduševljeno ostali, na- laganje ljudima od nauke je već poznato. Ali ta inicijativa
ravno i okupljeni Beograđani. Razaznajem neke reči: „... bila bi važna sa obrazovnog stanovišta i doprinela bi da se
samo život jedan, ali meni vredan...“, potom ga čujem polako, tokom idućeg milenijuma oblikuju građani sveta.“
kako klikće: „Svi zajedno! Brzo, još brže!“ Zaista, okuplje- Bojim se da mi još dugo nećemo postati građani sveta!
ni na trgu đuskaju, u zanosu poverenja, zajedno sa guver-
***
nerom banke.
Pokušavam se prisetiti, bezuspešno. Prizivam u seća- 15. 3. 2001, četvrtak
nje – da li sam ikad sličan prizor video? Kada je neko od
Március 15-e, značajan datum istorije! No, ja ga danas
komunističkih funkcionera ličio na ovog mladog, struč-
beležim iz posve drugih razloga. Setio sam se da sam pes-
nog, nedvojbeno pametnog i „ne daj bože“ svirao na gi-
mu Šandora Petefija Talpra magyar... recitovao u sombor-
tari, okružen razdraganom mladošću na trgu bez obezbe-
skoj gimnaziji 1944. godine. Drugi razlog je od danas. Kaća
đenja?
je došla kući iz grada, kupila je dve knjige Dragana Velikića:
Video sam, doduše, nešto, ali ne slično – samo jed-
Hamsun 51 i Astragan.
nom – u Ohridu! Tada su u holu hotela pevali general Ba-
Večeras u „Ravel“ poslastičarnici promocija Velikiće-
sta i predsednik makedonske Skupštine. Čuo sam, među-
ve knjige Slučaj Bremen! Knjiga tek što je iz štampe izaš-
tim, da su drugi popularni političari, idoli narodni, u zatvo-
la, prvo predstavljanje, Subotica. Jedan od glavnih juna-
renim noćnim terevenkama pevali – običnima zabranjene
ka knjige je Emil Kohout, vozač tramvaja star 89 godina.
– nacionalističke pesme. Podvriskujući pijano, zastrašuju-
Naravno, „vozio je tramvaj u Beču, Subotici, Budimpešti,
će...
Pragu...“
Telefon! Javlja se Berlin! Ana i Buco žele nam srećnu
Dragan Velikić kaže: „Smešten je u izmeštenost!“ i ob-
novu. Buco takođe puši! Kucnemo čaše šampanjca u slu-
razlaže, pominje Suboticu – kako je bila u jednoj državi,
šalice. Zajedno smo, a nismo. Svet je „veliko selo“, dovi-
potom u drugoj, onda opet u prvoj ali drugačijoj, zatim
kujemo se preko plota, čujemo se i preko brda. Ipak, sve
opet u drugoj koja je baš posve drugačija nego što je bila...
nas je više usamljenih, ovde i tamo negde u dalekom sve-
a da nikada nije pomerena s mesta! Kao i Kohout, prome-
tu. Deca su nam „svugde“, samo ne tu. Stvarnost su nam
nio je države i gradove, ali je svugde ostao na šinama u
rasturili političari. Najviše mi smeta što u novinama pre-
posve istoj svakodnevnici. Odlazio je na posao u isto vre-
poznajem likove bivših. „Preletači“ – da li je moguć takav
me, obavljao je svakodnevno iste radnje na istom mestu
preokret? Da li su čelnici, zaista, prvenstveno prevrtljivci,
istim kretanjem...
ljudi bez karaktera?
Pročitao sam još poslepodne u Hamsunu jednu rečeni-
No, postoji i lepše. Kultura! Pročitao sam u novinama,
cu: „Postao je istinit san jedne senke...“; to me je podsetilo
preuzeto iz intervjua sa Umbertom Ekom: „Voleo bih da se
na svojedobne reči Danila Kiša – „kreirati stvarnost istini-
proslava ovih naših prvih dve hiljade godina pretvori u iz-
tiju od realnosti“, odnosno na još ranije pročitano u knji-
govor (ili srećnu priliku) da se ponovo poseti cela istorija
zi Bele Kondora: „... és az angyal elszállt a semmibe ahol
planete, vraćajući se tri, četri ili pet hiljada godina unazad.
minden megvan!“

487
 Sada mi se sve to stopilo u zajedništvo, iskazano –
„smešten je u izmeštenost“, a u zaumlju mi odzvanja ono
– „građanin sveta“.
Kako Umberto Eko kaže: „/.../ trebalo bi naučiti da sva-
ku kulturu prepoznajemo kao vlastitu“. Nažalost, prime-
rom savremene prakse moje Jugoslavije, mislim da nikada
više nećemo znati prepoznavati vrednosti drugih! Učesta-
lo nas kljukaju razlikama, mitovima, religijama, demago-
gijama, nacijama i nacionalnim manjinama, podobnošću,
partijskim pripadnostima, „vekovnim ognjištima“ na „tu-
đim“ prostorima, koji su zapravo prostranstva svačija i ni-
čija, obzirom na to da smo svi, svugde, odnekud „dođo-
ši“. Povrh svega mnogo nas je „mešovitog porekla“ i protiv
bilo kakvih „torova“. Objedinjavaju nas mahom epidemije
i prirodne katastrofe, poplave i zemljotresi, ređe stid zbog
masovnih pokolja nedužnih. Brodolomi, avionski udesi
ili sudari vozova samo su vesti, bizarne senzacije! Osob-
ne tragedije „malih“ ljudi – bezličnih „mrava“ raspameće-
ne civilizacije – ne uzbuđuju javnost. Retko kad se ističe,
naglašava kao vrednosna kategorija, tolerancija, odnosno
uvažavanje i poštovanje kultura drugih, ponajmanje se
pominje saosećanje kao prepoznatljivost uljuđenih bića!
Sreća je nadasve rastegljiv pojam, nesreća, pak, svaka za
sebe, bolna je samo za jedinke tom nesrećom pogođene.
To me vraća Kondoru! Znao je prepoznati kulture dru-
gih; verovao je u progres uprkos palanačkoj žabokrečini
koja je prekrila stvarnost; dosledan poslanju živopisca, be-
ležio je damare teskobe i slutnje poput letopisca; bio je
stvaralac, likovni umetnik svog i našeg trenutka, učesnik
i svedok jedinstvenog razdoblja u tumaranju civilizacije.
Bela je izučio zanat klasičnog postupka „realističkog obli-
kovanja prizora“ na primerima genijalnih znalaca „objek-
tivnog“ likovnog predstavljanja. Međutim, njegovi uzori,
koliko god da su majstori realističkog prizora, zapravo su
prepoznatljivi ne po tom savršenom predstavljanju viđe-
nog, već po autentičnom realizmu vizije! Oni su svi, ned-
vojbeno, najiskrenijim stvaralačkim angažmanom tumači-
li suštinu stvarnosti kojoj su pripadali! Razlikujemo svakog
po samosvojnom i neponovljivom doživljavanju sveproži-
majuće realnosti, nikako zbog površinske, čulne spozna-
488
je posmatranog (likovno interpretiranog) segmenta stvar-
nosti.
Kondor – uveren sam da je bio svestan svog superior-
nog znalaštva. Nije imao potrebe da ekscentričnošću po-
buđuje pažnju okruženja! Jednostavno je sledio kreativni
nagon u sebi i tako postao jedinstven, naravno izložen i
pažnji javnosti. Nadasve preosetljiv i ranjiv, osetio se raz-
golićen. Ogrnuo se prepoznatljivostima grubog osobenja-
ka, hotimično naglašavanom odbojnošću štiteći osobnost.
Naravno, nikada nije žudeo za tim da se od socijalističkog
realizma distancira negiranjem realističkog prikaza.
Osnovna preokupacija, ishodište kreativnog čina, nje-
mu je čovek i njegov usud.
Pretpostavljam da je davno čitao rečenice Čokonai-
ja koji je preminuo 1805: „Ki vagy, miért vagy hol lakol?
és kinek Szavára mozgasz? s végre mivéleszel?“ Da li mož-
da 1949. godine? Naime, tada, 23. februara, ja sam dobio
kao nagradu (za uspešne radove na đačkoj izložbi) knjigu
o Gogenu (Pola Gogen, Moj otac Paul Gauguin, predgo-
vor /„Tragom izgubljenog raja“/ napisao Ljubo Babić, Za-
greb 1946) u kojoj ću pročitati: „Odakle smo? Ko smo?
Kuda idemo?“ – zapravo, naslov istoimene slike, nastale
krajem devetnaestog veka. Od Čokonaija i Gogena, kroz
sve što smo preživeli, meni lično i doživljavanjem Kondo-
ra kao stvaraoca, pomenuta pitanja su aktuelna, nadasve
savremena!
Svojedobno, razgovaramo Lajoš Nemet, Bela i ja o sli-
karstvu Milana Konjovića. Pominjemo i Jošku Egrija. Lajoš
je tada citirao Egrija: „Nem azt festek amit látok hanem
amit láttat velem a táj...“1061 Tom prilikom je rekao Kon-
dor: „A festő is egy természeti jelenség, közli azt ami benne
formálódott.“1062 Naravno, nije govorio o „božanskoj pri-
rodi“ slikara kao posebnosti. Mislio je na nadarenost ru-
kotvorca koji znalaštvom „od prirode dobijenim“, izraža-
va vlastiti doživljaj suštine, beskrajno složene stvarnosti.
1061 „Ne slikam ono što vidim, nego ono što mi pejzaž pru-
ža da vidim...“
1062 „I umetnik je jedna prirodna pojava, iznosi na videlo
ono što se u njemu formiralo.“
Tom rečenicom, rekao bih, kazao je bitno u tom vreme-
nu. Naime, sve su škole u Mađarskoj i u nas podjednako
učile studente realističkom prikazu, koristeći se primeri-
ma iz istorije umetnosti. Međutim, spolja nametnut „so-
cijalistički realizam“, propraćen još i demagogijom minor-
nih kreatura isplivalih na površinu, bio je krajnje omrznut,
smatran je simbolom nasilja, okupacijom nametnutim do-
gmatizmom, brojni su slikari iskazali otpor prema figuraciji
uopšte, priklanjajući se svojevoljno odabranoj dogmi, koja
se ispoljava u apstrakciji i svim drugim vidovima demon-
striranja „stvaralačkih sloboda“.
Kasnije, sažeo je definiciju tog stanja (koje se ne od-
nosi samo na soc-realizmom kontaminirane zemlje) u ne-
koliko rečenica trajnog značenja dr Lazar Trifunović: „Pra-
vo na slobodan izraz pretvorilo se u pravo na samovoljan
izraz, a slikanje ličnih osećanja u slikanje privatnih oseća-
nja. /.../ Došlo je do ozbiljne zbrke, jer su izmešani i zame-
njeni pojmovi lično i privatno. /.../ Svođenjem ličnog na
privatni izraz, otvara se put konfuzijama i relativizmu – sve
se može i sve je dozvoljeno u ime slobode, mada slobo-
da stvaralaštva i sloboda u ponašanju nisu isto, što znači
da anarhiju ne opravdava potreba za slobodom. /.../ Sli-
karstvo nije bilo i neće biti rezultat dokolice, slučaja, ina-
ta i samovolje; ono je uvek bilo i ostaće ozbiljan, težak i
odgovoran posao, jer kad dođe do pravih ideja umetnik
ima mogućnost da bude u samom srcu vremena, u njego-
vim najvitalnijim misaonim impulsima koje treba da otkri-
je, vidi i izrazi.“
Lazo T. – moj profesor i prijatelj sa kojim smo se spre-
mali putovati u Peštu, pored ostalog i da posetimo Belu K.
– preminuo je 23. jula 1983. godine. U Peštu skupa nika-
da nismo stigli, Kondora odavno već nema. Međutim, još
kod prvog čitanja knjige označio sam, zapisao crvenim na
strani 149 – Kondor! Podvukao sam rečenice: „/.../ pravi
umetnik. Povučen, otporan prema ćudima trgovine i kri-
tike, dosledan sebi i potpuno predan slikarstvu, on deluje
kao neka uznemirujuća i neprijatna savest koja nije poto-
nula u košmaru biznisa. Njegov društveni položaj je danas
skroman, a on bez uticaja. Međutim, moralna snaga nje-
gove izolacije i potisnutosti je tako velika da jedino od nje
489
treba očekivati da pokrene novu renesansu i vrati veru u
humanističku misiju umetnosti.“
Možda danas, više nego ikad, svestan sam da je Kon-
dor bio „građanin sveta“, a ne samo slikar mađarske stvar-
nosti! „Povučen“ nedvojbeno! Nikada nisam imao utisak
da je željan scene. „Otporan prema ćudima kritike“ sigur-
no nadasve vidljivo; „dosledan sebi“, što je potvrđeno
ostavštinom i umetničkim angažmanom. Bela Kondor je
očevidno „u samom srcu vremena“ – tvrdim, vreme mi je
svedok: kreirao je zabrinut sudbinom obezvređenog po-
jedinca. Naslućivao je rasulo, oblikovao scene u kojima se
nadmoćna tehnika poigrava raspamećenim ljudskim mra-
vinjakom. Najavljivao je apsolutnu moć „skalamerija“ koje
će ljude učiniti zavisnicima. Uostalom, Umberto Eko sma-
tra mobilni telefon nezaobilaznim zlom!
Kondor je obrazovan kao grafičar. U osnovi svega je
linija, trag ruke, crtež. To podrazumeva svojevrsnu zako-
nitost jedinstva podloge i traga, kosmičko sazvučje svih
činilaca. Ne motiva! Ostvarena predstava je ubedljiva
nadstvarnom porukom, likovni prikaz najvitalnijih misao-
nih impulsa – delo otkriva, vidi, izražava sazvučje autora
i okruženja kao autentično, sveobuhvatno istinito svedo-
čenje. Nema laži, prevara je isključena samom kreacijom,
koherentnom, ličnom. Da ne isijava „kosmičku zakonitost
sveta slike“ ne bi mogla biti čitljiva i razumljiva u vremeni-
ma posve drugačijim. Naravno, Kondor je ponajmanje tra-
dicionalista, nikako protivnik inovacija, opčinjen je lete-
njem (nadvladavanjem prostora i vremena), ali ne u smislu
anđeoskom. Kondorovi krilati likovi jesu posrednici „među
javom i med snom“, kao kod jedinstvenog Laze Kostića,
pesnika prekretnice vekova, koji je pored ostalog izrekao
u stihovima ljubavne poezije i savršenu kristalizaciju har-
monije uljuđenosti: „/.../ gde svih vremena razlike ćute...“
Zaista, najslojevitija stvaralačka poetika lebdi među
javom i snom, sve razlike – vremenske i prostorne – jesu
ništavne. Samo je usud ljudski nadasve rečit, uzvišen i tra-
gičan. Znamenje raspetog uvrežilo se u zaumlju poput naj-
strašnijeg upozorenja da su tuga, bol i patnja nedeljivi. Nji-
ma raspet – čovek je uvek sam. Uskličnik, nalik raskršću,
simbol je razmeđe nade i beznađa, odnosno ushićenja i
sunovrata. Povrh svega, sve više smo „smešteni u izme-
štenost“, svugde smo i nigde, svet nam je nadohvat, vese-
limo se ili ludujemo u mnoštvu, tugujemo sami sa sobom.
Setih se, svojedobno u Parizu Alber Kami je poželeo
otvoriti izložbu grafika Bele Kondora. Saobraćajna nesreća
(4. januara 1960) je želju poništila! Sada, dok posmatram
grafike, naviru mi iz zaumlja krhotine tekstova filosofa Bo-
drijara, koje učestalo listam. „/.../ naše vreme neće više
nikad biti vreme trajanja“ – potom nastavlja, ja to i pod-
vlačim – da je „naša jedina temporalnost ona ubrzanog ci-
klusa i reciklaže, temporalnost kruženja i protoka fluida.
Naša je jedina kultura rafinerija, cepanja, razbijanja kul-
turnih molekula i njihovog ponovnog spajanja u sintetič-
ke proizvode. Bobur kao muzej to hoće da sakrije, ali Bo-
bur kao skelet to proklamuje. A ono što predstavlja dubin-
sku lepotu tog skeleta, te ’karoserije’, to je neuspeh unu-
trašnjih prostora. Bilo kako bilo, sama ideologija ’kulturne
proizvodnje’ je suprotna svakoj kulturi, kao što je to i ideo-
logija vidljivosti i polivalentnog prostora: kultura je mesto
tajne, zavođenja, inicijacije, izvesne simbolične razmene,
ograničene i krajnje ritualizovane. Tu niko ništa ne može.
Utoliko gore po mase, utoliko gore po Bobur. Šta je, da-
kle, trebalo smestiti u Bobur?“, pita Žan Bodrijar! Nasta-
vak je poražavajući. „Ništa. Prazninu koja bi označila ne-
stanak svake kulture smisla i estetskog osećanja. Ali i to je
još uvek suviše romantično i potresno, i ta bi praznina još
važila kao neko remek-delo antikulture.“
Baš kako svojedobno reče prijatelj, svestrani umetnik
Slavko Matković (1948–1994) u katalogu vlastite izložbe:
„/.../ zato je ovo autobiografski zapis, igra zavrzlama sve-
sti, ’estetizirani’ doživljaj haosa – sve je tu i ničega nema.“
Pre Slavkovih „selotejp-tekstova“, pre objavljivanja Bodri-
jarovih „Simulakruma“ nastajale su grafike u kojima Bela
Kondor, samujući pred izazovnom pločom, damarima srca
i treperavim potezom, zapravo naslućuje, predskazuje
„’estetizirani’ doživljaj haosa“, odnosno videlo se u gra-
fikama – izlaganim u Subotici, nagrađivanim u Japanu –
„sve je tu, a ničega nema“. Sada, razmišljajući tek vidim
kako su zapravo Kondorovi prizori „smešteni u izmešte-
nost“ vremensku i prostornu. Nadasve su stvarni, upečat-
490
ljivi i nezaboravni, kao da se dogovarao sa njemu nezna-
nim Radomirom K. čija je „Palanka“ obznanila isto: „Palan-
ka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća jer je nemo-
guća kao apsolutna stvarnost.“
„Nikada nije bilo tako jasno da je sadržaj – ovde kul-
tura, drugde informacija ili roba – samo fantomski podu-
pirač operacije samoga medijuma, čija je funkcija uvek da
uvuče masu, da proizvede homogeni ljudski i mentalni
protok. Tu vidimo ogromno kretanje ulaženja i izlaženja,
nalik na ono kad ljudi iz predgrađa idu u grad, a koje, u
određene sate, apsorbuju i izbacuju njihova radna mesta.“
Tu mi stalno odzvanja pročitano u knjigi Đerđa Konra-
da, A városalapitó (1977): „/.../ A vasúti töltés mellet húzó-
dó munkácsaládházas telepen elámosodik az éjjelnappal
csattogó légalapácsok, a felsistergő szikracsóvák, a reflek-
toros figyelő tornyokon vonitó szirénák tűréshatár felet-
ti zajártalma. Oda mennek haza, akik a gyárudvaron ide-
gen feliratú vasalt ládákat görgetve fölnéznek az európai
nagyvárosokat összekötő sugárhajtású utasgépekre, ame-
lyeket ők ezután is csak alulról fognak megtekinteni.“
Odjednom, postajem svestan da je svugde isto. Sva-
ko, negde, ko zna gde, na vlastitim šinama otaljava sva-
kodnevnicu. „A i tu je zaista reč o izvesnom radu – radu
proveravanja, sondaže, dirigovanog ispitivanja: ljudi do-
laze da tu odaberu predmete – odgovore na sva pitanja
koja mogu sebi postaviti, ili, bolje rečeno, oni sami dolaze
kao odgovor na funkcionalno i usmereno pitanje koje sa-
činjavaju predmeti. Više nego o nekom proizvodnom lan-
cu tu je, dakle, reč o jednoj programatskoj disciplini čije
su prinude skrivene iza nekakvog sloja tolerancije. Daleko
van tradicionalnih institucija kapitala, supermarket, ili Bo-
bur ’supermarket kulture’, već je model svakog budućeg
oblika kontrolisane socijalizacije: to je ponovna totaliza-
cija u jedno homogeno slivanje prostora i vremena svih
rasejanih funkcija društvenog tela i života (rada, dokolice,
medija i kulture), ponovno ucrtavanje svih protivurečnih
tokova u termine integrisanih kola. To je prostor i vreme
cele jedne operacione simulacije društvenog života“, ka-
zuje Žan Bodrijar.
 „Istina, počev od ’68-e, i zahvaljujući ’68-oj, društve-
no, kao pustinja, raste – učešće, upravljanje, opšte samo-
upravljanje, ali se u isti mah na mnogo tačaka, mnogobroj-
nijih nego u ’68-oj, približava svom potpunom napuštanju
i reverziji. To je sporo pomeranje, dostupno istorijskom
umu.“
Sklapam strane Bodrijarovih Simulakruma... – svoje-
voljno, pomerajući godine unazad, sve do tamo gde nam
svest dopire. Iskopine, tekstovi, grafike, slike, skulpture,
stihovi i građevine, odživljeno, doživljeno, izrečeno, odgle-
dano – zasigurno – obitava u beskrajnom vrtlogu nigdine.
Što Kondor reče – „gde sve postoji“, ili kako to Laza Kostić
peva – „gde svih vremena razlike ćute“.
Knjiga Simulakres et simulation još nije bila dostupna
čitaocima, kada je u Parizu 23. jula 1983. godine premi-
nuo Laza T. Zanimljivo je njegovo mišljenje, slično Bodrija-
rovom: „’Bobur’ košta toliko mnogo da je ceo sadržaj koji
se u njemu održava potpuno besmislen u odnosu na in-
vestiranu vrednost. U njemu se, u odnosu na investicije,
ne odigrava zaista ništa. /.../ Za mene je strašno, najgore,
da dođem u ’Bobur’. Jer, šta se desilo? Desilo se da ispred
’Bobura’, kao njegov sastavni deo, živi sirotinja, bednici,
u senci institucije koja košta milijarde franaka“, iz razgo-
vora maja 1981. godine u „kafeu pored ateljea Konstanti-
na Brankusija, pred ’Boburom’, Lazar Trifunović je pasio-
nirano izlagao svoju kritiku ’masovne kulture’ i ’muzeja za
mase’. Za njega je suština recepcije moderne umetnosti u
dodiru čoveka i umetničkog dela /.../“ (Radoslav Lazić, in-
tervju: „Muzej – antimuzej“, Polja, Novi Sad, avgust-sep-
tembar 1983, br.: 294-295). kojem nam dve „anđeoske“ figure kao dočaravaju lutkar-
Očevidno, „nova vremena“ dolaze sa nastupajućim
vekom, milenijumom! U svom poslednjem tekstu Laza Tri-
funović – slučajno – baš o stvaralaštvu čoveka pre osam
hiljada godina, o jedinstvenoj umetnosti Lepenskog Vira,
piše: „Čovek Lepenskog Vira je bio prvi umetnik u Evropi
koji je sobom pokušao da odmeri i savlada svet, da svoju
sopstvenu sliku postavi kao model koji će postati norma
prirode i mera stvari, isto onako kako je njegov skelet u
načinu sahranjivanja, sa povijenim nogama, postao izvor
za konstrukciju trapezoidne osnove njegove kuće. /.../
491
umetnost nikad nije zabava /.../ već paralelni život, alter-
nativna stvarnost, čovekova borba sa nepoznatim silama
koja treba da dovede do njegovog spasenja. /.../ ona nas
vraća na ono pitanje koje je kao suštinu ljudske sudbine
postavio Pol Gogen: ’Ko smo, odakle dolazimo, kuda ide-
mo?’ Umetnost Lepenskog Vira pokazuje da smo pošli od
srećnog jedinstva čoveka i prirode, iz zajedničkog korena
sa ribom i životinjom. Kasnije je na nas palo prokletstvo pa
smo izgnani iz raja ali smo ipak spasli ljudski rod. Ali, kuda
sada idemo? Da li to zna naša civilizacija u ovom sumraku
koji je osenčio i zamaglio sve njene ciljeve?“
(Napomena: Lepenski Vir – praistorijska kultura, tra-
jala pre osam milenijuma; arheološki nalaz, naselje izme-
đu 7.000 i 6.000 godina stare ere. Dunavska terasa u Đer-
dapu, iskopavanja vršena 1965–1970. godine. Skulpture,
jedinstveni „portreti“ ribolikih žitelja, ili božanstava, na-
dasve izražajnih fizionomija. Meni, nalik su čoveku danas,
potresnim izrazom teskobnih osećanja.)
Zaista, čini mi se da je svet kojem smo pripadali, koji
smo svojatali, otišao u nepovrat! „Smešteni smo u izme-
štenost!“ Pred nama se stvara nešto posve novo. Bojim se
da to neće biti u sazvučju sa onim nastojanjem iz Lazinog
poslednjeg napisa o čoveku umetniku: „/.../ da sopstve-
nu sliku postavi kao model koji će postati norma prirode
i mera stvari...“
Pada mi na pamet slika Bele Kondora: A géprepülés
szimbóluma, a géprepülés géniusza, platno impozantnih
dimenzija (230 x 187), slikano 1964. godine! Prizor iznena-
đujuće vedrog kolorita, ustreptalog i razigranog crteža u
sku scenu detinjih snoviđenja i ushićenja.Dole na tlu ska-
lamerija u idiličnom predelu, prepoznatljiva lokomobila,
šišti, pišti i dahće. Moćna i tajnovita mašina koja se kre-
će „sama od sebe“, maltene po komandi nebeskog bića u
stavu vašarskog mađioničara. Vidljiv je, doduše, i gépész
(mašinista), poštovan kao poseban! On je „neko“, zna što
drugi ne mogu. Upravlja parnom mašinom koja je, svaka-
ko, zagonetnija od automobila i dizel-motora. Naravno,
parna mašina je čudo našeg detinjstva. Ona je nezaborav-
na! Gore je anđeo, lep i moćan, udahnjuje život aeroplanu.
Kretnje su mu uočljivo prepoznatljive! Na isti način, pomo-
ću štapa i kanapa, neko čini lutke „živima“. Znamo da je iza
kulisa on, ali iskreno verujemo da scena istinski živi svoj
život. Ne smeta nam što su lutke „samo lutke“. Nedvojbe-
no, Kondor je priredio predstavu, nadasve idiličan prizor
„civilizacijskog simulakruma“. Sve je optimistički naglaše-
no, nadstvarno, privid je istinitog baš kao „pravo“ pozo-
rište. Pored najoptimističnije iluminacije slikarske palete
– tamo gde se dijagonale seku – samo će veoma pažljiv
posmatrač videti sićušnu, u znak svedenu figuru koja se
strmoglavljuje. Na sredokraći „mogućih nemogućnosti“ i
„nemogućih mogućnosti“ samo je oznaka, nadasve rečita
– čovek naglavce. Priviđa mu se da je u središtu, zapravo
je minijaturna čestica beskraja; ishodišta i domašaji samo
njemu znače. Beskrajno padanje nalik je lebdenju/letenju.
Međutim, „anđela nema“!
17. 8. 2001, petak
Otvoren konzulat Mađarske u Subotici! Sticajem prilika,
pre skoro četiri decenije, tamo smo stanovali i kancelarija
mi je tamo bila. Upoznao sam u njoj Pištu Šoljmara!
Poslepodne, pred zgradom koju narod već naziva „am-
basada“, govorili su Viktor Orban i Zoran Đinđić. Bilo je pri-
sutno oko 2000 građana, zakrčena je ulica Đure Đakovića.
2. 9. 2001, nedelja
Dr Kristijan Barnard stekao je svojedobno svetsku sla-
vu presađivanjem ljudskog srca! Ljudski organ, znamenje
svega što nas čini uljuđenim bićima, neprikosnoven je!
Ipak, doktoru Barnardu sa timom i tehnikom, primerenim
našem trenutku „nemogućih mogućnosti“, skoro nemo-
guć potvrdio se mogućim zahvatom! Operacija je izvede-
na 1967. godine. Pacijent je živeo, kucalo je u njemu srce
čoveka koji već nije bio živo biće.
Čuveni hirurg dr Kristijan Barnard preminuo je u se-
damdeset i devetoj godini! Danas! Navodno od infarkta.
Najznamenitijeg „doktora za srce“ – ubilo je vlastito srce!
(Prvi put odgledao sam operaciju srca na televizijskom
ekranu u birtiji pokraj ečanskog dvorca gde je smeštena
umetnička kolonija. U subotu, 19. avgusta 1967, u 15.15
492
čuveni dr Majkl Debejki operisao je srce u Beogradu, ko-
mentarisao tok operacije dr Bora Vujadinović. Prvi put,
svedoci smo zaista istorijskog prodora u intimu čoveka.
Ćutimo: krčmar, paor, traktorista, istoričar umetnosti, pe-
snik, slikari i kafanski dokoličari. U povratku, opet ćutimo
zapanjeni: Ferika Feher, Čeda Krstić, Toša Šebeković, Tahir
Kulenović i ja.)
Bela Kondor, moj prijatelj, patio je od srčanih tegoba.
Da li je njegovo srce moglo biti spaseno operacijom?! Sada
bi bio živ i aktivan. Možda?
No, do dana današnjeg vidim otvoren grudni koš, živo
srce kako pulsira. Divio sam se nedogledima čovekovih
moći. Sada se pitam: kako je dr Barnarda iznenadilo baš
njegovo srce? Očevidno, neočekivanosti su čovekova sud-
bina, prate ga poput senke! Sve je samo toliko sigurno da
je zaista baš sve uvek neizvesno!
11. 9. 2001, utorak
Ustao sam u 5.30, radim, usput slušam vesti u 6, ni-
šta novo! Raspada se ostatak Jugoslavije. Strvinari polako
i temeljno glođu državu u agoniji. Svako bi da bude prvi u
svom vlastitom, makar i malom „brlogu“. Svi bi da budu
samosvojni, autohtoni, jedini, najstariji... Samo je jedno
izvesno. Jedinstveni su uspaljenošću, ostvrljenošću i krat-
kom pameću. Prošlost mi je zanimljivija! Na današnji dan
1697. odigrala se čuvena Senćanska bitka. Da nije bilo nje,
ko zna da li bi trupni kartograf naslikao prvu vedutu Subo-
tice? Takođe na današnji dan, ali 1869, ušao je prvi voz u
Suboticu od strane Segedina prema Somboru. Tako smo
se „gvozdenim putem“ našli u krvotoku Evrope. Uveren
sam da je Subotica bila prava varoš sa gradskim sadržaji-
ma, bliska evropskom duhu pre drugih, sve dok nije pre-
tvorena u „garnizonsku“, nedaleko državne granice. Tada
je uspešno bila zaustavljena u razvoju. Sada su razvijeniji
gradovi u okruženju, čak i neke davnašnje i daleke palan-
ke.Posle ručka i popodnevog odmora, oko 16 sati sedo-
smo Kaća i ja da popijemo uobičajenu kafu.
U 16.20 telefon! Buco iz Berlina: „Odmah uključite te-
levizor! Gori Njujork!“ Gledamo „uživo“ – gore dve kule od
po 110 spratova svaka! Kao da smo tamo, nedaleko, po-
smatramo kako toranj sam u sebe upada, vertikala tone
u volumen moćne građevine kao da se topi. Potom ne-
staje u dimu.
Dan nam protiče „centriran“ na Njujork! Zapisao na
kraju pre spavanja:
... Jedna od pet najviših zgrada na svetu pretvorila se
u gomilu ruševina i ogroman oblak dima i prašine. Potom
gledamo – ruši se ubrzo i drugi „blizanac“. Gledamo po-
novljeni snimak kada „boing 676“ dvomotorac uleće (uda-
ra) u zgradu. Potom ogromna eksplozija! I tako redom,
vest za vešću. Jedan avion obrušio se na zgradu Pentago-
na u Vašingtonu, jedan pao nedaleko Pitsburga u šumu.
Navodno još četiri oteta aviona negde lete...
Pred nama ruše se dva oblakodera, obrušava se „bo-
ing“ sa više desetina putnika direktno u smrt, verovatno
je hiljade ljudi toga trena, tih minuta – u tom nepunom
satu između 14.56 po našem vremenu do 15.30, odnosno
tamo od 9.00 sati pa nadalje – umiralo! Žene, deca, star-
ci, trgovci, činovnici, vatrogasci, turisti... Mi gledamo kao
da tamo negde, ali ekranom tu, neko gazi mrave. Baš tako,
do pre samo jednog minuta teče život, a potom ništavilo
kao „smak sveta“.
Teroristički udar na Njujork! Nešto – dokazalo se sad –
od čega niko ne može da se odbrani! Fanatizam, samoubi-
lačka bezobzirnost, verska ostrvljenost, mržnja, omamlje-
nost manipulisanih jedinki ne priznaje ograde i ne poko-
rava se nikakvim naredbama ili odbrambenim sistemima.
Savršeno usaglašenom akcijom fanatika (možda mini-
malno naoružanih, pištoljem, bombom, nožem???), isto-
vremeno kidnapovanim avionima bez obzira na nevine
žrtve, izvršen je udar kakav niko nije očekivao! Straho-
ta, užas, „medijska promocija“ u celom svetu u isti tren,
događaj je ravan Hirošimi, ne brojem žrtava već preseda-
nom, nikad ranije učinjenim zločinom!
Poput boga – koga nema – neko je sebi dao božansko
pravo da zbriše sa scene života ljude, kuće...
Pokazalo se u bljesku trenutka da najmoćnija Amerika
nije drugo do mrav pod nogom fanatizma, bezumlja jedin-
ke! Kao što je Ajnštajn, neobjašnjivo, umom pokrenuo ne-
dogledan proces civilizacije u budućnost, tako je fanatik –
493
neznanac – iracionalnim gestom potvrdio moć bezumlja.
Današnjim danom neko je okrenuo novu stranicu isto-
rije ljudske civilizacije, ne toliko hiljadama žrtava (bio ih je
i do sada), već načinom!
Uveren sam da je ovu akciju predvodio čuveni Osama
bin Laden, multimilioner, muslimanski terorista, odnosno
njegovi fanatici.
Oko 22.40 javili se Buco i Anuška.
Otišli smo na počinak. Mislim da Amerika više nikada
neće biti ono što je bila. Liči mi to na početak kraja, baš
kao što se svojedobno, na vrhuncu moći, počela raspadati
Rimska imperija.
Naknadno dopisivano:
– 2. oktobra zna se konačna cifra: 5967 mrtvih!
– 27. septembra objavljen fotos sa jedne od kula: turi-
sta pozira objektivu, a iza njega avion uleće u oblakoder.
Biće mrtav kroz dve-tri sekunde! (Kasnije je objavljeno da
je to bila samo foto-montaža, senzacionalizam tragedije!)
– setih se 2. oktobra, erupcije Vezuva 79. godine. Tada
je u Pompejima i Herkulaneumu bilo 16.000 mrtvih. Do-
duše, tada na teritoriji Vojvodine možda nije bilo više živih
bića ukupno. (Zapravo, među listovima prethodne sveske
ovogodišnjih beležaka, našao sam stranicu „Politike“ od
subote, 21. aprila 2001. godine; fasciniran sam naslovom
teksta: „Smrt je došla brzo. Pre dva milenijuma u Pompe-
jima i Herkulaneumu stradalo 16.000 ljudi, mnogi, kako se
sada pokazuje, od toplotnog udara“.)
Dogodilo se to 24. avgusta 79. godine, „bez ikakvog
upozorenja“; inicijalima I.P. potpisani autor dalje piše: „Uz
gromoglasne zvuke koji su zaparali tišinu letnjeg dana, vrh
Vezuva prasnuo je sejući užareni pepeo, gromade i gaso-
ve...“
Nema razlike! Onda i sada, „smrt je došla brzo“, ali se
nije jednako brzo mogla doživeti sopstvena, ni u Pompe-
jima niti u Nujorku! Koliko je trajala svest o smrti u pome-
nutim avionima? Da li su u okruženju Vezuva verovali da
je „gromoglasni zvuk“ najava smrti? Očigledno, nema ra-
zlike, samo kada je u pitanju tuđa smrt! Muči me misao o
tome da izgleda oduvek, sudbinom, životom i smrću, o op-
stanku celog sveta odlučuju debili, narcisi, degenerici svih
vrsta, retko kad umni, dobronamerni pojedinci obdareni 12. 9. 2001, sreda
plemenitim osećanjima. Pre ili posle, obnaroduje se da su
Otputovao jutros vozom u Novi Sad. Sava S. i ja iz
idoli masa bili samoživi, bezobzirni tirani. Jedinstvene isto-
„Zlatnog oka“ kontaktirali sa Miškolcom. Razgovarali sa
rijske ličnosti za koje su umirali pred streljačkim strojem,
Dobrikom. Faksom poslali potrebno za Bijenale grafike.
kličući njihova imena brojni hrabri i pošteni ljudi – bili su
Prešli smo kasnije u „dvorac“ (Sremski Karlovci). Divan
niko! Čak i neki, proglašeni svecima, jesu oreolima okiće-
dan, park osunčan, lepše se ne da zamisliti. Došli smo da i
ni zločinci.
ja vidim izložbu Devedesete godine, koju je radio Sava Ste-
Druga stvar koja mi pada stalno na um jeste – napo-
panov; katalog će, nažalost, biti zagotovljen tek u oktobru!
kon, Amerika je doživela „uživo“ da istinski bude razarana,
Izložba mi se svidela, ali ključni doživljaj bio je na kraju,
ubijana, smrću iznenađena u vlastitom krevetu, pred tanji-
baš u poslednjoj sali!
rom čorbe na stolu, negde bilo gde – takorekuć kod svoje
Andrej Tišma: „Slike evropskih gradova da su bili bom-
kuće! Ratovala je na sve strane na svetu, doduše ginuli su
bardovani“. Fotosi su nastajali u danima bombardovanja
Amerikanci, ali svugde je bilo „kolateralne štete“, a tamo
Jugoslavije! Tišma je razglednice poznatih gradova „uk-
nije. Promiču mi u mislima: Roterdam, London, Drezden,
rasio“ dimom zapaljene novosadske rafinerije, poruše-
Beograd, Budimpešta, Varšava, Berlin, Staljingrad, Hiroši-
nim novosadskim mostovima, dobro znanim delovima ju-
ma ili Perl Harbor, Vukovar, Sarajevo. Gledam opet u misli-
goslovenskih ruševina, leševima poginulih, fragmentima
ma kako se ruši mostarska ćuprija; precizne pogotke koji
koji podsećaju... Gledam Pariz, Budimpeštu, Brisel... ali i
uništavaju novosadske mostove, redom...
„srušenu“ Belu kuću u Vašingtonu!
Potom, gledam zločince pred sudovima, bleje kao ne-
Nema laži, nije „nameštaljka“, izložba je otvorena juče
vine ovčice, pozivaju se na „ljudska prava“; vidim i one koji
u 13 časova! Ubrzo posle svečanog otvaranja „Devede-
drugima sude jer su svi njihovi zločinci prekriveni zastava-
setih“, posetioci izložbe verovatno su, kao i ja u Suboti-
ma pobednika.
ci, „uživo“ gledali ostvarenja svestranog keatora, uzgred
Ima jedna grafika u Dózsa sorozat, iz diplomskog rada
rečeno, sina književnika Aleksandra Tišme – Andreja Tiš-
1956. godine, nastala je sigurno pre sudbinskih „oktobar-
me, nedvojbeno stvaraoca koji deluje „u prvom licu jedni-
skih dana“! Desno, gore, zapis: „Győzelem és dicsőség“.1063
ne“ kao posmatrač i učesnik ovoga trenutka!
Sa druge strane, levo gore, ispred stabla – asocira na Goju
Doduše, videli smo simulakrume „porušenih“ grado-
– lik zapitanog bića, figura belim zakrabuljena, neko bivši
va, delovali su stvarno! Na ekranu, međutim, realnost
ili budući, nedovršeni strelac u oklopu (?), neko ne znam
nam se priviđala nestvarnom – valjda zato što se sve to
ko, sve je moguće, možda i nije... Jedno, međutim, jeste –
događalo u Njujorku!
jedini gledaocu upućen pogled Bela Kondor je učinio za-
gonetnim! 3. 12. 2001, ponedeljak
Kada mi se „pobeda i slava“ u maestralnom „tkanju“
Primljen sam u bolnicu na grudno odeljenje kod dr Ti-
precizno usmerenog dejstva – sada već decenijama – u
bora Tereka. Smestio me je u sobu broj 7, odmah do kan-
svest vraća, suočavam se sa teskobnom zapitanošću tog
celarije (zbog telefona). Cimer mi je Albe Grunčić Babel, ja
pogleda koji nas posmatra kroz četvorougao onostrane
ga znam iz mladosti, drugovi smo, potom je on godinama
tajne.
negde u svetu! Tu je već četiri nedelje! „Utešio“ me je, on
takođe ima upalu pluća kao i ja.
Odlučio sam da prestanem pušiti!

1063 „Pobeda i slava“.

494
 21. 12. 2001, petak
Izašao iz bolnice! Babel otišao sat ranije. Lepo smo se
družili, puno razgovora, lepih prisećanja na minule godine.
Kaća se namučila, mahom sve sama uradila, dolazila je
svaki dan. Kada misli da ne vidim, pomalo šanta. Bole je pr-
sti na nozi, ali ćuti. Nažalost, sami smo, nema nam ko pomo-
ći. Zbog toga sam tužan. Inače, meni je bilo lepo. Puno sam
čitao, čak i napisao po nešto. Telefonom u kontaktu sa de-
com. Doktor Terek zaista je vodio o meni brigu!
Sve u svemu, dobro se završilo. Zdrav sam opet. Više i
ne pušim. Verovatno da nikada neću pripaliti cigaretu, ose-
ćam da mi je mozak kao iznutra opran. Divan je to osećaj,
bolje mogu misliti.
Opet sam u našem stanu. Kaća je takođe prestala puši-
ti! Ipak, pepeljare, kutije sa cigaretama, upaljači, neka stoje
na stolovima. Ko zna...?
Iz Pešte stigao katalog s pozivnicom na otvaranje. Niko
me nije ni očekivao, znali su da bolujem!
Változatok az ikonra, Hegyvidéki Helytörténeti Gyüjte-
mény és Kortárs Galéria,1064 otvaranje izložbe 12. decembra
2001. U ćošku jedne stranice zapis: „Bélának szeretettel NT
Kati 2001. dec“.1065
Uvodni tekst – „Változatok az ikonra, Tisztelgés Kondor
Béla születésének 70. évfordulóján“1066 – potpisala Katalin T.
Nađ, nedvojbeno sada najbolji poznavalac dela!
Sedam decenija! Od toga, samo jedna i po decenija – iz-
među 1956. i 1972. godine – ispunjena je autentičnim stva-
ralaštvom! Tačno na sredokraći početka i kraja, 1963/64.
godine, iznedrio je Kondor ikonu „za sva vremena“! Remek-
delo!
Darázskirály (ulje na platnu, 28 x 34 cm); slikana 1963,
naknadno signirana: „Kondor – 964“– zaista je „prava“ iko-
na. Maltene, naš „ikonopisac“ mislio je da je nedolično pot-
pisivati se na „svetu sliku“. Učiniće to naknadno, verovatno
na nečiji zahtev.
1064 Varijacije ikone, Zavičajna zbirka Heđvidek i Savreme-
na galerija.
1065 „Beli s ljubavlju, NT Kati decembar 2001.“
1066 „Varijacije na temu ikone, u čast sedamdesetogodiš-
njice rođenja Bele Kondora“.
495
Katika T. Nađ piše: „A főművek közé sorolt Darázski-
rály is összetett jelképrendszerű ábrázolás. A hatalmas
napkorong előtt megjelenő darazsat tartó koronás alak
Kondor teremtette lény, egy különös krisztus – Pierrot fi-
gura – ahogy Németh Lajos interpretálta. Jobb kezének
tartása az ikonok kisdedet óvó Madonnáinak kéztartásá-
val egyezik meg, gesztusával mintha önmagát védelmez-
né. Bal kezének ujjai éppen kinyilnak, hogy felszállhasson
a darázs. Tekintete egyszerre vakmerő és aggódó. Szeme-
inek eltérő kifejezése is ezt a János – arcu kettősséget fe-
jezi ki. Az ember kezében ambivalenssé válnak az élő vagy
élettelen építmények.“1067 Identičan je pogled, „egyszerre
vakmerő és aggódó“1068 i na grafici Győzelem és dicsőség iz
1956, a leva šaka – zapravo i 1972 – nadasve prepoznatl-
jiva „Kondorova“, gde god da se na ostvarenju nalazi, jes-
te najautentičnija signatura! Ne samo u sugestivoj grčevi-
tosti leve šake, već i sklonosti milovanju desne koja odaje
krhku osećajnost nadasve ranjivog bića! On jeste „vakme-
rő“ – odvažan, grubo drzak, ali je „aggódó“1069 – kao istins-
ki stvaralac svoga doba, nalik živopiscima/ikonopiscima,
smernim letopiscima koji kao ponizni izvršioci po nalogu
nedokučive tajne sveta prosleđuju trajne poruke!
Uostalom, kada Darázskirály nastaje, Kondor je „crna
ovca“ zvanične likovne scene – sam! Sam protiv svih –
kako se obično kaže. Iza sebe, on zna samo uski krug prija-
telja i „Miskolc“ kao podršku!
„Ikona“ je slojevita, rečita, potresna. Pored autora,
1067 „Kralj osa, delo uvršteno među njegova najbolja
ostvarenja, prikaz je izuzetno složenog sistema simbola. Ispred
sunca ogromnih dimenzija nalazi se osa koju drži jedna figura sa
krunom, a ta figura je delo Kondorove mašte, jedan specifičan
Hrist – figura Pjera– kako je interpretirao Lajoš Nemet. Položaj
desne ruke isti je kao položaj Madonine ruke kojom ona štiti malo
dete, kao da tim gestom sebe štiti. Šaka leve ruke se upravo otva-
ra i njeni prsti šire kako bi osa mogla da poleti. U pogledu se isto-
vremeno uočava i hrabrost i briga. Oba oka imaju različit izraz, te
i ovo dodatno pojačava udvojenost. Živo i neživo u čovekovoj ruci
postaje ambivalentno.“
1068 „Istovremeno izuzetno hrabar i zabrinut“.
1069 „Zabrinut“.
znala su to – i te kako dobro – dva pesnika: Pilinski i Nađ,
valjda i Lajoš Nemet.
„/.../ ez vagyok ó nem a szégyen / pirit s nem a kutyaa-
lázat párázza be / a hét világot átütő szemet fiúk / süvit-
sen – e szárny a távlaton – túli / távlatba...“1070 (Laslo Nađ)
ili, treba se setiti, nastajaće potom portreti: Krleža, Čont-
vari, Kafka; naredne, 1964, Pléhkrisztus, Szent György és
a sárkány,1071 Hárfázó angyal i naravno Romantikus tanul-
mányok, A géprepülés... To je vreme intenzivnog druženja
sa Pilinskim; kada je Bela došao u Suboticu 1968, poklonio
nam je knjigu – Nagy László, „Darázskirály“.
Ikone su zasebna vrsta religioznog slikarstva, svoje-
dobno osuđivane, prezirane kao „idolopoklonstvo“; iko-
noklasti su mnoge uništili! Prve hrišćanske ikone, znatnim
brojem, bile su slike mučenika, znamenja posvećena oni-
ma koji su se svesno i odvažno žrtvovali! Godine 842. si-
nod u Carigradu nanovo odobrava štovanje ikona. Verifi-
kuju se reči episkopa svetog Vasilija Velikog: „Čast ukaza-
na slici prelazi na prototip.“
31. 12. 2001, ponedeljak
Opet kraj godine, besomučna pucnjava u noći. Na-
množila se, izgleda, populacija koja se samo tako radu-
je! Program na TV je očajan. Gledaoce, poput zmije, po-
lako davi zagrljajem šljam dirigovane zabave! Sloj ničega,
pa sloj reklame, potom šarenilo, zatim miris za ispiranje
smrada, opet nova praznina. Sve je podređeno šablonu
koji je ovladao svim segmentima: privredom, kulturom,
svakodnevicom...
Hteli bismo otići na počinak pre ponoći. No, spavanja
nema. Vesele se oružjem, kao da ono nije znamenje done-
davnog međusobnog ubijanja i atentata čiji su vinovnio-
ci i dalje „nepoznati“. Ulepio sam stranicu iz lista „Danas“
od 16. novembra, zbog rečite sadržine teksta – Nataša B.
Odalović, „Vukovar, Ptica, stid“. Podvukao sam rečenice:
1070 „/.../ to sam ja, a ne stid / piritno crvenilo, a ne poni-
znost psa zamagljuje / oko koje prodire u dubine najdublje, sinovi
moji / neka buče krila ova, u prespektivi dalekih perspektiva...“
1071 Sveti Đorđe i aždaja.
496
„Mi na godišnjicu ’vukovarske hirošime’ i dalje slavimo
zločince /.../ Mi imamo vlast kojoj se dešavaju neverovat-
ne stvari zato što zločince ne sme da nazove zločincima
/.../ Pa kako će onda takva vlast da se razračuna sa ljudi-
ma optuženim za Sarajevo, Vukovar, Srebrenicu? Nikako.
Oni su tamo samo da zataškavaju tu užasnu storiju prljavih
ruku, da budu krčmari i ključari balkanske krčme u kojoj su
svetla i dalje pogašena.“
***
1. 1. 2002, utorak
Od danas u 12 časova u dvanaest država Evrope, evro/
euro (ko kako kaže) postala je zvanična moneta! „Dojč
marku“ moramo zameniti za „evro“. U Mađarskoj, izgleda,
forinta i dalje važi. Čujem, preminuo Gašpar Ulmer (1915–
-2002), arhivista. Čovek, nekad sveštenik, beskrajno dra-
gocen, odavno ga poznajem. Ugradio je sebe u memoriju
Subotice. Mnogo dokumenata otkrio, mnogo toga znao,
dosta publikovao.
17. 1. 2002, četvrtak
U listu „Danas“ – komentar naslovljen „Šou mržnje“.
Pominje se oglašavanje dva savezna ministra: Rasima Ljaji-
ća i Gorana Svilanovića, koji upozoravaju na sve češće po-
jave govora mržnje pod izgovorom da je to demokratska
sloboda javnog iskazivanja „drugačijeg“ mišljenja.
„Svilanović je oštro kritikovao i svoje koalicione par-
tnere Vojislava Koštunicu i Zorana Đinđića, konstatujući
da je ćutanje predsednika SRJ i premijera Srbije, ’glasnije
od svih incidenata sa izlivima mržnje u poslednjih četrna-
est meseci’.“
„Izjave dvojice saveznih ministara izrečene su u
atmosferi pojačane zatrovanosti ovdašnjih medija najra-
znovrsnijim manifestacijama netrpljivosti prema svemu
drugačijem, nacionalizmom, ksenofobijom, homofobijom
i sličnim...“, piše „Danas“, a ja razmišljam o tome kako smo
se u Solnoku radovali. Ne samo mi već i upravnik vojnog
vikend naselja.
Narednih dana pažljivije čitam štampu. Zaista, mnogi
uglednici javne scene kao jastrebovi klikću i u svemu pro-
nalaze, vide, slute aktivnosti „antisrpskog sveta“. Čitam:
„/.../ političkim, intelektualnim kružocima, kukaksti krsto-
vi i parole ’Hrvati, Mađari van Srbije’ preplavili neke voj-
vođanske gradove...“ (Ivan Torov, „Sve je isto, samo rata
neće biti!“; autor upozorava: „Može se naslutiti nastoja-
nje određenih političkih struktura da se nacionalizam, u
obliku koji prelazi tolerantnu granicu i prerasta u retoriku
mržnje, ustoliči kao ’logična demokratska tekovina’“, „Da-
nas“, 19–20 januar 2002.)
Tako je počinjalo i u Nemačkoj, kada je Adolf Hitler
preuzimao vlast! Potom je izbio drugi svetski rat u jednom
istom veku. Da li je to opet moguće?
6. 3. 2002, sreda
U 9.30 došao šofer sa „reprezentativnom crnom limu-
zinom“ iz Vrbasa! Vozimo se u Vrbas, tamo je jedinstvena
svečanost. Urbanističkim planom se ukida staro groblje.
Tim povodom, nadgrobni spomenik – koji je, svojedobno,
klesao svome prijatelju Ferenc Međeši (1881–1958) – pre-
nosi se i postavlja na grobnicu Pehan u novom groblju.
U predvorju bioskopa „Jugoslavija“, postavljena je
izložba Pechán József, slike (11 eksponata) iz zbirke u
Domu kulture. Upriličena je povodom 80 godina od smr-
ti umetnika.
U 12 sati govorili smo na groblju. Katolički sveštenik
prvo, obzirom na to da je i Jožef prenesen u grobnicu Bele
Pehana; potom ja o Pehanu, druženju sa Međešijem, na-
stanku nadgrobnog spomenika. Naravno o značaju dva
slikara za ovu sredinu. Jožef (1875–1922), poznatiji kao
umetnik, stvarao je i umro u Vrbasu. Njegov sin Bela, ta-
kođe slikar, mnogima od prisutnih bio je likovni pedagog
u gimnaziji.
Pomenuo sam u govoru i jutrašnju emisiju (Radio Novi
Sad, mađarski) koja ide svaki dan – „Dogodilo se na današ-
nji dan“: „umrla Milena Pavlović Barili, Perl Bak, Zoltan Ko-
dalj“, ali nije rečeno: umro je 6. marta 1922. Jožef Pehan!
Sve u svemu, Crnogorci – kolonisti posle Drugog svetskog
rata, „Vrbašani“ – sve su uradili po vlastitoj inicijativi! Lepo
reče katolički sveštenik Jeneu Bordašu i meni:
497
„Bizony ők csinálták meg, nem mink!“1072
Šta sad, posle ovoga, misliti o parolama od pre nekog
vremena?! Već sam se više puta uverio da ovde dva Peha-
na cene kao svoje umetnike baš ovamo kolonizirani posle
rata, „dođoši“! U nekim drugim sredinama, žitelji „oduvek
tu“ baš nisu tako vredni i revnosni u negovanju vlastitih
tradicija. Što je još čudnije, mislim da su Pehani, zapravo,
pomađareni Švabi. No, to Crnogorcima došljacima ništa
ne smeta. Svi su mi o Beli Pehanu, svom profesoru, go-
vorili samo lepo; ostvarenja Jožefa se čuvaju i cene. Bela
mi je pričao (povodom pripremanja izložbe 1969) nedvoj-
beno istinitu priču: kolonisti u njima dodeljenoj, napušte-
noj švapskoj kući, nisu sa zida skinuli sliku Jožefa Pehana!
Stari brđanin, stradalnik rata, došao je i ovako rezonovao:
„Da nije nešto vredno, ne bi Švaba držao na zidu.“ Bela P.
(1906–1986) kao dete bio je prisutan kada je njegov otac
odredio mesto i zakucao ekser, pa obesio sliku koju je ku-
pio imućni prijatelj Švaba, još pre početka Prvog svetskog
rata. Potom, posle više od pola veka reći će mi zadivljen:
„A kép ott lógott a falon, mint akkor. Még a kampos szög
amelyet apám saját kezével vert a falba, ott volt!“1073
Prepliću mi se misli i vreme, „oni“ i „mi“, „onda“ i
„sada“, pre i posle prvog i drugog rata, između dva rata,
sa ove i sa one strane granice – a ovi prostori i mnogi ljudi
tu živeli su i sa ove i sa one strane državne granice, a da se
nikada nisu makli iz svoga sela ili neke od vojvođanskih va-
roši. Uostalom, otac Jožefa Pehana takođe je došljak; ne-
kada su ovamo kolonizirani Švabi, ali i Slovaci – moj je otac
Slovak, majka mi je Bunjevka. Naravno, Bunjevci su dose-
ljenici kao i Šokci, Rusini i drugi. Većina Srba je došla 1690.
sa Čarnojevićem, posle su doseljavane i mađarske porodi-
ce. Bežalo se nekad „pred Turcima“, ali eto – bežalo se pre
i posle davnih i nedavnih ratova. Mahom sirotinja, pak,
dovlačena je „kolonizacijama“, zatim proganjana. Samo su
kosti predaka pomireno izmešane – jedinstvene – u minu-
lom, što reče Laza K.: „/.../ gde svih vremena razlike ćute“.
1072 „Bome, oni su to uradili, a ne mi!“
1073 „Slika je visila tamo na zidu, kao i onda. Čak je i čelični
klin koji je moj otac zakucao u zid bio na starom mestu!“
 Spušta se veče, otvorio sam izložbu u predvorju „Ju-
goslavije“! Koje li simbolike u nazivu? Sve mi je danas pri-
mereno razmišljanju o ludom vremenu koje živimo. Posle
u sali dupke punoj, program: hor, recitacije, naravno ma-
đarski i srpski, onda nastup kantautora Srbina (podseća
me na Ibricu Jusića). Govorili smo Bordaš i ja, naravno o
dva Pehana. Uostalom, sve je ovo priređeno u znaku se-
ćanja na njih!
Sutra, 7. marta, Bucin rođendan! Više od dve deceni-
je živi u Berlinu!
13. 4. 2002, subota
Povodom predavanja dr Frensisa Fukujame 11. marta
u Minhenu – „Svetska politika nakon kraja istorije“ – u da-
našnjoj „Politici“ objavljen tekst koji mi je privukao pažnju
naslovom: „Sledi li kraj mudrosti“.
Sve se vrti oko 11. septembra, odnosno terorističkog
udara na Njujork!
Profesor Fukujama, nadasve poznat po knjizi Kraj isto-
rije i poslednji čovek iz 1992. godine, ovaj teroristički udar
naziva „apsolutnim događajem“. U prethodnom delu sa-
žeto je rekao: „/.../ liberalna demokratija kao krajnja tač-
ka ideološkog razvoja i kao najviša forma vlasti, koju je
nemoguće prevazići označava kraj istorije“. Zoran Andrić
svoj napis u „Politici“ završava: „/.../ istorija možda i nije
kraj, već će pre biti da su filozofi istorije u ovom času na
kraju svoje mudrosti.“
To mi se baš dopalo! Uostalom, zgrožen sam tim doga-
đajem, ali i brojnim meni smešnijim primerima prošlosti.
Što se istorije tiče, meni je istorija sve što je pohranjeno u
memoriji, odnosno sve što će nam se dogoditi jer od isto-
rije ništa nismo naučili – tako baš danas okončan strašan
čin umesto tragedije asocira na teatar.
Naime, 11. aprila Kaća me viče u 20.50: „Brzo, brzo,
dođi!“
Na TV ekranu vest: na stepeništnu Narodne skupšti-
ne pucao sebi u glavu Vlajko Stojiljković, optužen za rat-
ne zločine!
Ostavio je i pismo – optužuje Đinđića, Koštunicu, Mi-
ćunovića, Labusa, Batića... „Uveren sam da narod zna kako
498
će me osvetiti!“, piše Vlajko. „No, njegov čin ne baca sve-
tlo na tajnu, na primer hladnjače pune leševa, koja je iza-
zvala takođe veliku medijsku senzaciju!“, pribeležio sam
u dnevnik.
Danas, sa „krajem istorije, ili ljudske mudrosti“ prepli-
će se medijska pratnja čisto ljudske agonije – koja traje
od četvrtka! Kao da je umirao pokojni Tito. Nekom je to
odgovaralo, umiranje je korišteno za podgrevanje popu-
lističkih strasti.
Vlajko Stojiljković je preminuo u 21.30.
4. 5. 2002, subota
Mediji se prisećaju smrti Josipa Broza Tita! Položeni
su venci u Kući cveća u Beogradu, gde počiva; okupili su
se i oko spomenika u Sarajevu, naravno i u Kumrovcu. Do-
duše, to su mahom ostareli komunisti, malo ih je. Mnogo
„bivših“, sada u drugačijem jatu! Nema, međutim, aktuel-
nih vlastodržaca i političara čije smo likove upamtili pokraj
njega kada je živ sniman!
Mislim da on jeste istorija i po dobru i po zlu. Nepobit-
no, Jugoslavija je bila cenjena u njegovo doba. Potvrdilo se
to i na sahrani! Bio je ličnost. Oni koji ga sada omalovaža-
vaju, a onda su mu se klanjali, očevidno, padaju u zaborav
još za života! Gube se u mraku zaborava čim se pogase re-
flektori dirigovane pažnje.
1. 6. 2002, subota
U 1.00 bio sam na stanici. Voz došao na vreme. U ku-
šet-kolima Sava Stepanov i Pera Ćurčić. Putujemo u Miš-
kolc! U 11 časova u teatru svečanost – otvaranje Dvadeset
prvog međunarodnog bijenala grafike! Sada po prvi put
Bijenale u Miškolcu ima učesnike iz inostranstva!
Naš učesnik je Pera, Petar Ćurčić (Novi Sad, 1938). Ta-
kođe po jedan predstavnik – umetnik grafičar – zastupa
Hrvatsku, Poljsku, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju.
Ćurčić izlaže grafike iz mape Pikaso i gospođice iz Avi-
njona. Prošle godine, Pera Ć. je imao izložbu u Galeriji
Ogranka SANU u Novom Sadu, septembra–oktobra. Tada
sam pisao za „Dnevnik“ o njegovim „Avinjonskim gospođi-
cama“ i tom prilikom pribeležio: „/.../ njegov crtež odraz je
istraživačke preokupacije, bokori se poput krvnih sudova
u organizmu samosvojnog programa /.../ Kao Pikaso pred
maskama u muzeju, Petar Ćurčić je spoznao da je ’sasvim
sam u ovom čudovišnom muzeju s njegovim maskama’
– koje propovedaju iluzije u sve teskobnijoj zbilji. Samim
tim, za njega je kreativni angažman zapitanost i etički čin.
On veruje da ’slika ima svoje vreme’, a to nije naše vreme,
sasvim sigurno. Mi danas u jednoj slici vidimo jedno, sutra
će ljudi u njoj videti nešto sasvim drugo. Ona ima svoj mi-
kro i makro kosmos. Postoje i nekakve strašne povezano-
sti između ogromnih vremenskih rastojanja.
Da, baš ’povezanosti’! One metaforičkim nabojem
kroz Ćurčićev izbor oblikuju istoriju kao stvarnost doživlja-
ja, istinitijeg od manje-više ’autentičnih’ činjenica.“
Tada još nisam znao da će sve ovako ispasti! Radujem se.
U dvorani stranih učesnika lepo stoje eksponati Pere
Ć. Ima poseban zid. Po mom sudu, izbor je dobar, nema-
mo se čega stideti! Zna to i Pera, ćuti (verovatno odmera-
va sebe u odnosu na druge), vidim raduje se!
Pribeležio sam sebi iz teksta Save Stepanova – na ma-
đarskom: „/.../ alapelve az, hogy uralnunk kell a világot s
az időt, melyben élünk, túl kell tennünk magunkat a nehé-
zségeken, melyek sorsunkat beárnyékolják.
Lapjaink „taratalma” magáért beszél, hiszen minden
üzenete autentikus számunkra. /.../ Egy olyanfajta expres�-
szionizmus ez, mely képes arra, hogy hitelesítse, megerő-
sítse a művész és a világ kapcsolatát...“1074
Cenim stvaralaštvo Pere Ćurčića, zaista mi je drago da
smo tu, i on sa nama! Baš mi je posebno mila svojevrsna
„povezanost“ okolnosti. Naime, predao sam danas Pišti
Dobriku „loptu“ Bele Kondora, nagradu iz Krakova, koju je
Bela bio poklonio Buci. Mislimo da je mesto te nagrade tu
1074 „/.../ osnovna ideja mu je da treba da vladamo prosto-
rom (svetom) i vremenom u kojem živimo, treba da se izdignemo
iznad svake poteškoće koja može da utiče loše na našu sudbinu.
’Sadržaji’ naših listova govore sami za sebe, naime svaka nji-
hova poruka je za nas nešto autentično. /.../ Ovo je takva vrsta
ekspresionizma koja je u stanju da učini autentičnim, da potvrdi
vezu umetnika sa svetom...“
499
u sastavu zbirke Kondor. Tu bronzanu kuglu u drvenoj koc-
ki Bela je dobio za seriju grafika Hepening i to tematskoj
kategoriji – „Az ember a mai világ“.
Temu „čovek i svet danas“ pominje i Sava Stepanov pi-
šući o Peri Ćurčiću. Eto nam „povezanosti“. Za mene Pera
je autentičan, pozivu posvećen „živopisac“, isti takav ka-
kvog sam cenio u Beli Kondoru. U sećanju mi odzvanja-
ju naši razgovori, koji su bili – potvrdilo se – u sazvučju sa
tek kasnije napisanim Perinim razmišljanjima. Naime, svo-
jedobno, kao „baštinik Vojvodine“ (21. 12. 2000), dobio
sam u vidu nagrade njegovu sliku Veče 5. avgusta 1716.
(1995, ulje, platno, 74 x 100 cm) – koja me svakodnevno sa
zida gleda i podseća na „vreme slike“, ove i svake druge,
ukoliko zrače istinska promišljanja autora, zapitanog pred
stvarnošću doživljaja.
(U predgovoru kataloga izložbe Crteži i slike iz ciklu-
sa 5. avgust 1716. sam Petar Ćurčić, pored ostalog, piše:
„/.../ Za slikara, istorijsko slikarstvo nije jedan od prošav-
ših umetničkih koncepata. Za slikara, to nije ni proizvolj-
ni repertoar simbola. Naprotiv, veoma je tražen.To je pro-
sto, kao u svakoj vrsti izražavanja, način da se oseti jed-
na stvarnost. Stvarnost jednog avgustovskog dana godi-
ne 1716. Stvarnost ljudskih duša suočenih sa sopstvenom
smrću, a ne rekonstrukcija bitke. Stvarnost davno prošla,
baš kao i ova naša koja upravo prolazi.“)
Tako zapitan, stvarnošću – bune seljaka pod vođstvom
Đerđa Dože 1514 – radio je Bela Kondor svoj Dózsa soro-
zat 1956, pre „oktobarskih dana“ koji su nam sudbinu pre-
usmerili.
„Stvarnost davno prošla, baš kao i ova naša koja upra-
vo prolazi“, napisaće Pera Ćurčić 1997, sećajući se događa-
ja iz leta 1993, koji ga je vratio u 1716. godinu.
Znam, sigurno, ova „povezanost“ mnogih godina, iz-
među ogromnih vremenskih rastojanja trajaće, pohranje-
na kao nezaborav – eto, malo-malo, pa mi se nešto dogodi
i podseća me na godine koje su prošle.
Uostalom ovaj dan, vraća nas i na početak – susret sa
Pištom Dobrikom 1993. godine, kada su započeti razgovo-
ri o saradnji, koja traje i razlistava se u nove oblike. Sa ko-
legom Valušekom prebiramo po sećanjim, razgovaramo o
susretima: Pančevu gde smo se viđali povodom Bijenala
skulpture, Novom Sadu i drugde. Sada, razdvajaju nas gra-
nice, raspali smo se u krhotine, svojedobno monumental-
nog – jugoslovenskog – kulturnog prostora!
Družimo se sa kolegama, Slovacima koji su došli iz Ko-
šica (svojedobno, kada sam počeo „učiti“ mađarsku isto-
riju – pomeranjem državne granice – onda smo grad mi
znali kao Kassa), tu je i Katika T. Nađ (ona je inicirala izlož-
bu Kondora u Nađkanjiži, meni nezaboravnu), a ovde su i
kolege iz Rumunije koje sam upoznao, prvenstveno preko
Miškolca.
Vratili smo se 2. juna. Stigao sam kući oko 17.00. Da-
tum koji je Kaći i meni kao ožiljak trajno u duši od 1956.
godine.
Sedim i beležim „povezanost“ mnoštva doživljaja, od-
nosno suočavam se sa stvarnostima – koje mi objedinja-
vaju vremenska rastojanja u nešto celovito, složeno i ne-
ponovljivo; bez toga „nečega“ ja ne bih bio to što jesam.
5. 6. 2002, sreda
Petrovaradin, Multimedijalni simpozijum.
Doputovao sam vozom u Novi Sad, prvo išao u Gale-
riju „Belart“, pokušavamo prirediti izložbu pastela Ištvana
Nađa. Taksijem sam otišao gore na tvrđavu oko 11 sati.
Đorđe Kadijević i ja, iščekujući podne (otvaranje izložbe),
razgovaramo, pored ostalog pričamo o spomenicima. Do-
znadoh od njega detalj! Pre mi nije bilo to poznato: Antun
Augustinčić (1900–1979), vajar, u istoj godini (1943) izra-
dio je bistu od bazalta poglavnika Ante Pavelića i modeli-
rao portret Tita, koji vidimo na fotografijama istorijskog
Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, 29. novembra 1943.
Prvi put čuo sam „Antun Augustinčić“ 21. jula 1940.
u Somboru!
Naravno, kao dečak divio sam se ogromnom bronza-
nom konju, visoko nad nama. Otkrivan je spomenik kralju
Aleksandru Ujedinitelju (koji je u atentatu ubijen 9. okto-
bra 1934. u Marselju). Kralja u sedlu, tamo gore na posta-
mentu, jedva sam mogao razabrati, ali bio mi je poznat po
fotografijama. Potom, u Sonti, čuo sam: govorili su o pro-
glašenju Nezavisne Države Hrvatske (10. aprila 1941). Bili
500
su to dani prevrata – istorija! Nije bilo novina. Zatim, vi-
deću snimak, a na njemu Antu Pavelića. Lik bezosećajnog,
surovog i nadmenog čoveka sa nadasve gustim obrvama.
Nije mi se svideo! Miliji se čini lik nacrtanog ratnika u ne-
deljniku „Magyar futár“. Predstavljen je kao oficir jugoslo-
venske kraljevske vojske Draža Mihajlović, koji navodno u
planinama ratuje. Nije kapitulirao kao ostali! Podsećao me
je – istim prezimenom – na mog tetka Mileta.
Portret „vođe odmetnika“ – Tita – objavljen je na po-
ternici. Nuđena je nagrada sa mnoštvom nula onom ko
doprinese da bude uhapšen! Taj mi se lik sviđao! No, ubr-
zo više nismo znali za koga da navijamo! Štampa je pomi-
njala „četnike“ i „partizane“.
Posle rata, Draža je osuđen i ubijen a četnici proglaše-
ni „koljačima“, zločincima najsurovije vrste. Kao još gore
od njih znali smo samo „ustaše“ – zlotvore iz tabora Ante
Pavelića! Iz ovog krvavog kolopleta kao pobednik izašao je
Josip Broz Tito!
Sada – kao svojedobno Pera Ćurčić kada je posmatrao
iskopine, razmišljajući o 1716. godini – ja, takođe na Petro-
varadinu, razmišljam o 1941. kada je do nas stiglo vreme
međusobnog ubijanja. Pavelić je na razvalinama Jugoslavi-
je proglasio svoju „nezavisnu državu“, a Tito je na zaseda-
nju u Jajcu 1943. proglasio „novu Jugoslaviju“. Vajar Augu-
stinčić, pre no što je prebegao u partizane, dovršio je spo-
men-beleg prvom, a zatim odmah pristupio modeliranju
portreta drugom.
Oblikovao je „rušitelje“ stare, zatim bistu „graditelja“,
doduše, nove domovine.
No, prevazišao sam zapitanost! Umetnik je „radio svoj
posao“ – obavio zadatak! Nedvojbeno, bezimeni neimar
piramide nije drugovao sa faraonom koji je izdao nalog.
Međutim, iako bezimen on traje – prosleđen u memoriju
čovečanstva – kreacijom.
Ukoliko je ostvarenje vredno nezaborava, stvaralac je
besmrtan i kao nepoznat traje poznatiji od moćnog nared-
bodavaca znanog po imenu. Uljuđena bića svesna vlastite
prolaznosti pamte i cene delo jer samo u njemu čovek po-
staje trajan. Posve slučajan razgovor dođe mu kao potvr-
da onoga što nameravam govoriti. Pripremio sam tekst,
naslovljen „Slika, potreba i pravo na nju“. Podsetio sam
prisutne na Prvi skup slikara Jugoslavije septembra 1962.
koji smo organizovali u Subotici. Tada smo raspravljali na
temu potrebe, ali je naglašeno i pravo na umetnost!
Sada, pored ostalog, pomenuo sam kao nezaborav
izložbu u Berlinu koju sam razgledao 15. i 17. marta 1989:
Bilder für jedermann (Slike za svakoga).
Naravno, pomenuo sam i građanske enterijere sa sli-
kama koje još pamtim, kao i oleografije čuvenih motiva,
koje sam viđao bukvalno svugde! Na izložbi, video sam i
potresnu fotografiju iz vremena masovnih radova 1896.
kada je slavljen Milenijum: u prenaseljenom sobičku pred-
građa, ispunjenom krajnjom bedom najamnika kubikaša u
vreme izgradnje „podzemne železnice“ u Pešti... Šesnaest
osoba sam uspeo izbrojati, posebno su dečica, smeštena
u fijoke „komode“ (kao krevete), a na zidovima video sam
uramljene slike (verovatno su bile oleografije). Očevidno,
stanari „potrebom za slikom“ pokušali su dočarati čoveku
dostojno prebivalište!
Indikativna je bila grafika na pomenutoj izložbi: pro-
davac okupljenim seljanima u krčmi hvali eksponat viso-
ko uzdignut da ga svi vide; na stolu i u mapama pored,
mnoštvo listova – Prodavac slika (Martin Engelbreht, Ein
Bildhandler, Augsburg 1730). Nije slučajno! Na drugoj gra-
fici prodavac nosi zavežljaje slika, autor nepoznat, ali je iz
1771. godine. Na slici, koja se prodaje umnožavana (Gerg
Han, Der Hausirer, 1875), „trgovački putnik“ nudi slike
ukućanima jednog posve običnog građanskog doma.
Ta potreba za slikom postoji i danas. No udovoljava joj
se na više načina, kako kad. Najčešće šarenim lažama, ali
i autentičnim ostvarenjima ili bar reprodukcijama pravih
vrednosti.
Jedinka, opirući se manipulacijama tržišta ljudskim du-
šama, još samo u u raznovrsnim formama čovekove krea-
tivnosti otkriva partnere za dijalog – slobodnu komunika-
ciju ravnopravnih. Otuda valjda učestalo osnivanje slikar-
skih kolonija, otvaranje prodajnih galerija, žudnje za po-
sedovanjem „lepe slike“, napisao sam u mom saopštenju.
Dan sam proveo lepo. Bilo je puno sadržajnih razgovora.
Stvaralaštvo je zaista tajna, naravno delo sveobuhvatnim
501
skladom zrači ljudskost – eliksir je i oslonac čoveku. Savr-
šenošću svoje celovitosti („kosmos“) jeste van vremena,
traje kao potvrda vitaliteta uljuđenosti, ono je potreba.
Danas, daleko više no ikad, mediji (prenosnici) mogu do-
prineti ostvarivanju prava na umetnost. Oni su spona iz-
među stvaralaca i korisnika (ljubitelja umetnosti); baš sva-
ko delo čovekove kreativnosti može se svakom približiti na
savršen način!
Ono što zabrinjava je uloga medija u procesu pretva-
ranja ostvarenja u robu! Na isti način kao u modnim re-
vijama, ili propagiranjem raznih artikala, mogu i galeristi
uz pomoć medija nametati „nove trendove“, usmeravati
„potrošače“ i prodavati „robu“.
Uzgred, ponašaju se poput političara i sveštenika, pro-
povedajući jedinu (svoju) „istinu“ kao neprikosnovenu.
Često, nalik diktatorima ili nacionalistima, anatemišući
one koji drugačije misle, veruju i deluju/stvaraju. Anahro-
nizam je da se u ime slobode stvaralaštva daje sebi pravo
na osporavanje prava drugačije mislećih stvaralaca.
Ako je kreativnost – samosvojnost, znalaštvo, iskre-
nost autentičnog iskaza – harmonija, znači prepoznatlji-
vost uljuđenosti jedinstvenih bića, onda se prepoznaje ili
vrednuje, nikako se ne može usmeravati (dresirati), poput
robe „iznositi na tržište“, odnosno prema potrebi zamenji-
vati „novim proizvodom“.
10. 10. 2002, četvrtak
Svojedobno, 10. oktobra 1944. Subotica je oslobođe-
na. Može se reći, bio je to za nas početak kraja rata. Kasni-
je ću tek doznati da je moj otac možda deset dana kasnije
u Baji poginuo. Nikada se to nije potvrdilo. No, rat je, zna-
či, od nas severnije trajao! Dan 10. oktobar postao je pra-
znik. Slavio se iz godine u godinu.
Danas, kao da se tada nije ništa dogodilo! Izmenjeno
vreme izbrisalo je ono što je obeležavao taj dan. Neki novi
silnici određuju nova slavlja, namećući nam drugačiju isto-
riju. Samo obogaljeni, skrajnuti, sputani, traju sećajući se,
i naravno oni koji imaju koga da oplakuju. Mrtvima je sve-
jedno! Naravno, niko ni za šta „nije kriv“. Uveče, novosad-
ski TV dnevnik u 18.30 objavio da je danas dobio Nobelo-
vu nagradu za književnost mađarski pisac – Imre Kertes,
rođen u Budimpešti 1929. godine; preživeo kao dečak gro-
zote Aušvica i drugih logora. Nagradu je dobio za roman
Sorstalanság (Besudbinstvo).
11. 10. 2002, petak
U „Danasu“ povodom Nobelove nagrade piše: „Čovek
bez sudbine“. Čitam: „Kertes je 1944. deportovan...“; mož-
da baš onda kada smo mi oslobođeni?
5–6. 11. 2002, utorak – sreda
Čujem, negoduju neki jer će u Vojvodini katolički pra-
znik Svi sveti biti priznat kao državni. Valjda će pripadnici
te veroispovesti imati „neradni dan“. To kao da je već dani-
ma tema. Objavljen je i protest jedne od partija („Danas“,
30. oktobra 2002: „Protest Nove Srbije zbog praznovanja
Svih svetih u vojvođanskim školama – ’Katoličke praznike
uvode kao državne’“, autor potpisan R. B.).
Čitam: „/.../ zgroženi smo da se u Vojvodini gde je ve-
ćinsko srpsko stanovništvo na silu, kao državni, uvode ka-
tolički praznici.“
Počeo sam danas čitati Besudbinstvo Imrea Kertesa,
nobelovca. Knjiga je 1975. napisana. Nisam za nju ni znao
do sada! Čitao sam do ponoći, rano ujutro nastavio. Mal-
tene, pročitao sam u jednom dahu!
Prepliće se pročitano sa događajima u svakodnevici.
Opet neke usijane glave kroje nama svima sudbinu!
Ispisujem sebi u dnevnik: „/.../ ali mi najednom dođo-
še u pamet novinarove reči: ’Ima samo datih situacija i u
njima drugih datosti. I ja sam preživeo jednu datu sudbinu.
To nije bila moja sudbina, ali sam je ja proživeo...’“
Polako, približavam se završetku knjige, podižem gla-
vu i primećujem na stolu jednu drugu, zbog naslova – Žan
Bodrijar, Savršen zločin.
Listam na preskoke, pronalazim, ispisujem sebi: „/.../
Probuđeni patriotizam je veru u narod i otadžbinu ra-
splamsao u svim slojevima. Stapajuće oduševljenje nasta-
je pod okriljem uznemiravajuće politizacije Crkve, koja je
versku energiju crpela iz intenzivne uzajamnosti sa masa-
ma, a koje su, pak, s druge strane, sve više počele da je
502
opsedaju i prožimaju. U pseudoverskoj egzaltaciji naroda
objektivno je nestao svaki interes za subjektivno milosrđe
/.../ Političke vođe i nacionalni lideri još jednom su zloupo-
trebili narod, tradiciju i religiju...“ (Obrad Savić, str. 220)
Moglo bi se reći, zaokružio sam time pročitano, danas
i juče odjekuje mi: „To nije bila moja sudbina, ali sam je ja
proživeo! Odnosno, živimo je takvu iz dana u dan, nikako
po vlastitom izboru!“
Javili mi telefonom: juče preminuo Geza Tripolski (11.
7. 1926–5. 11. 2002); to me je podsetilo da smo bili kod
njega sa Kondorom. Naravno, sada mi u misli naviru slike,
krhotine razgovora, izložba Belinih grafika, koje smo pred-
stavili i u Senti. Setih se da smo sa Gezom Sava Stepanov i
ja poslednji put razgovarali 8. oktobra u Senti.
20. 12. 2002, petak
Povodom knjige poezije Tél (Zima) Ferenca Deaka, pri-
jatelja, nekad likovnog umetnika, potom filmadžije, am-
basadora, prvenstveno autentičnog pisca, sam autor za
„Subotičke novine“ kaže: „Mislim da istoričari, ljudi koji
se profesionalno bave hronikom vlastitog vremena, često
padaju ili ulaze u jednu sferu magnetnog polja, jedne ili
druge političke ili ideološke magme. Međutim, književnik,
ali i svi umetnici imaju tu mogućnost da ekvidistancu ne
zadrže, nego upravo stvore prema onim čoveku stranim ili
pogubnim privlačnostima koje neće služiti za dekodiranje
vlastitog vremena u jednoj budućnosti.“
31. 12. 2002, utorak
Navratio sam do „Likovnog susreta“, malo sedeo. Kraj
je godine. Miroslav Jovančić za sada na internetu nije pro-
našao ništa o piscu iz naših krajeva – Julijusu Majer-Gre-
feu! Naime, dr Veselin Lazić mi je letos javio da je našao
u jednim novinama intervju sa poznatim slikarom Nedelj-
kom Gvozdenovićem (1902–1988), koji kaže: „/.../ moja
literatura je bila knjiga kritičara rodom iz Banata, Majer-
Grefea: Istorija moderne umetnosti...“ Znam da se rodio
u Banatu 1867. godine. Pronašao sam ga u Sveznanju, lek-
sikonu od pre rata, ima ga i u Művészeti Lexikonu iz 1967.
Hteo sam znati više!
 (Naknadno zabeležio: Naša Anuška u Berlinu pronašla
puno podataka! Stiglo poštom, septembra 2003. Meier-
Graefe Julius /Rešica, Rumunija, 10. 6. 1867–Vevey, Švaj-
carska, 5. 6. 1935/, istoričar umetnosti, likovni kritičar, je-
dan od osnivača časopisa „Pan“ 1895, prijatelj Edvarda
Munka...Slučajnost! Majer-Grefe je u Berlinu 1903. stano-
vao u ulici u kojoj je naš Buco dobio prvi posao!)
Uveče, kao i obično, sedim pred TV ekranom. Program
ništavan! Kaća pronašla na mađarskom kanalu film – Ples
sa vukovima sa Kevinom Kostnerom u glavnoj ulozi. Gle-
damo, bliže ponoći stižemo do nama dobro znane antolo-
gijske scene: vuk nadvlada iskonsko nepoverenje i prima
meso iz ruke čoveka!
Da nije bilo filma, zapisao bih da je ovo bio najprazniji
doček Nove godine.
***
1. 1. 2003, sreda
Ništa posebno se danas ne događa. Koštunica ponav-
lja, dobro znano, jedno te isto o „institucijama“, Đinđić je
u svemu optimista. Kada se napadno iskazuje optimizam,
bojim se nadasve prazne stvarnosti!
Svetla tačka danas. Čestita nam Marko iz Podgorice;
meni upućuje novogodišnje želje, rečima: „... trajna ostva-
renja u plodnom radu, kao i do sada!“ Osim njega, niko do
ove rečenice nije poželeo „kreativnost“.
17. 1. 2003, petak
U Rajhlovoj palati („Likovni susret“, 18 časova), uče-
stvovao u otvaranju izložbe: Grafički romani Bogdana
Bogdanovića.
Već vremešan (1922), čuveni protomajstor sada živi u
Beču. Napustio je bio Beograd u ludim devedesetim, kada
smo se raspadali u krhotine Jugoslavije!
Svojedobno, arhitekt se bavio memorijalnom arhitek-
turom; redovni profesor na fakultetu. Čuven je po jedin-
stvenim spomenicima koji su prostorne kompozicije, drev-
ni simboli i upečatljiv koloplet savremenih oblika, neiscr-
pnih asocijacija. Vanvremeni memorijali, nadasve humani,
znakovlje univerzalnog značenja iako podizani kao međa-
503
ši zbivanja u Drugom svetskom ratu. Meni su nezaborav-
ni oni u Sremskoj Mitrovici (1960), Mostaru (1965), Vuko-
varu (1980). Monumentalan, betonski „cvet“ na mestu
konc-lagera Jasenovac, oblikovan 1966, mislim da je po-
stao znamenje u toj vrsti memorijala.
Napisao je više nadasve zanimljivih knjiga. Ja listam
Zaludnu mistriju (1963) i Gradoslovar (1982).
Posle otvaranja, arhitekta Slobodan Jovanović i ja na-
zvali smo starog protomajstora na bečkoj adresi. Radovao
se! Podsetio sam ga na 1974. kada smo i on i ja bili u žiri-
ju Trijenala keramike. Tada, dok smo razgledali eksponate
razmeštene u enterijerima Rajhlove palate – koja je i sama
jedinstveno delo, doduše „žolnai“ keramike – Bogdan B.
je pred jednim ostvarenjem sa cvetnim akcentom na crnoj
kocki, rekao: „Treba imati hrabrosti da se oblikuje cvet!“
Mislili smo, naravno, kako nove tendencije umetnosti
maltene preziru sve što bi se moglo imenovati tradicional-
no „lepim“.
4. 2. 2003, utorak
Danas Skupština prihvatanjem Ustavne povelje ukinu-
la Jugoslaviju! U 20.00 biće proglašena „zajednica“ Srbije
i Crne Gore, kojoj zli jezici ne predviđaju više od tri godi-
ne trajanja.
12. 3. 2003, sreda
Jutros sprdanje na temu: država sa najdužim nazivom
i najmanjom teritorijom – čija je fudbalska reprezentaci-
ja izgubila utakmicu sa Azerbejdžanom! Komentator kaže:
„Trebalo je – u skladu sa nazivom – na teren izaći sa re-
prezentacijama Srbije i Crne Gore, tada bi dvadeset i dvo-
jica, valjda, pobedila njih jedanaest iz Azerbejdžana“ (Ra-
dio Novi Sad).
Dan kao i svaki drugi. U 14.00 slušaćemo na radiju ve-
sti („Slobodna Evropa“); odmah na početku slutim da se
nešto neobično događa – saopštavaju: izvršen atentat na
Zorana Đinđića! Pogođen iz snajperske puške. Prebačen
u bolnicu...
Više ništa nije kao pre. Setih se da sam 25. februara
upisao sledeće reči: „/.../ vozača kamiona, koji je hteo sa-
obraćajnim udesom da izvrši atentat na Zorana Đinđića,
sudija pustio iz pritvora!?“ (Govorilo se tada da je 21. fe-
bruara izvršen pokušaj atentata na autoputu, ali to „zva-
nično“ nije prihvaćeno.)
13. 3. 2003, četvrtak
Naravno, tema dana je smrt premijera Srbije. Nema
više popularne i simpatične ličnosti – dr Zoran Đinđić (1.
8. 1952–12. 3. 2003) je mrtav. Setih se prethodnih atenta-
ta, ubijanja srpskog kralja početkom veka, kasnije jugoslo-
venskog kralja Aleksandra, ali vidim u mislima mediokrite-
te na političkoj sceni sada.
Potom, na TV ekranu gledamo neshvatljiv događaj! U
dvorištu Vlade Srbije, dok je izlazio iz auta, pogođen je (ve-
rovatno iz neke susedne zgrade) u 12.25. Preminuo je u
Urgentnom centru bolnice u 13.30.
Uveče na ekranu gledamo dr Žarka Koraća, govori u
Đinđiću, o „zemunskom klanu“, mafiji povezanoj sa onima
na vlasti (službom državne bezbednosti, sudom...).
Sve u svemu, rekao bih, to je pucanj u državu na putu
u Evropu! Ko je izvršilac manje je sad bitno. Okoristiće se
nacionalisti i oni koji su „protiv Evrope i sveta uopšte“.
Doduše, svi mi slutimo ko su naredbodavci, manje-vi-
še pretpostavlja se i ko su izvršioci, valjda će se doznati i ko
je bio iza nišana, odnosno ispalio hitac.
26–28. 10. 2003, nedelja – utorak
Putujem u Miškolc, sutra – u „MissionArt“ galeriji –
otvara se izložba koja je bila prvo u Pešti. Katalog Abszo-
lútnak és öröknek. Kondor Béla 37 rézkarca1075 dobio sam
poštom 15. oktobra – sa pozivom da na izložbi i ja govo-
rim.Poslepodne, dok sam putovao iz Pešte za Miškolc, TV
Novi Sad emitovao je 3. i 4. epizodu emisije „Čudesna Voj-
vodina Bele Durancija“ koju je uradio Slavuj Hadžić.
Stigao u Miškolc, dočekali me Kišhonti i Jurečko. Sme-
šten sam u „Alkotóház“, gde se uvek najbolje osećam. Te-
lefonom, čujem od Kaće da je „Vojvodina“ bila zaista lepa.
Ponedeljak, 27. prepodne u Miškolci galeriji kod Dobrika.
1075 Apsolutnom i večnom. Bela Kondor, 37 bakroreza.
504
Dogovorili da naše grafike – oko 50 eksponata za Bijenale
naredne godine – budu ovde već januara, fotografisaće se
za katalog u Miškolcu. Izložba će biti 29. maja, očekuju i
mene i Savu da dođemo za aranžiranje, na otvaranje je po-
zvana i Svetlana Mladenov. Kraći tekst i kataloške podatke
neka sačini Sava Stepanov i pošalje.
U 17 časova u galeriji „MissionArt“ otvorili smo izlož-
bu. Predstavljeno je ukupno 46 eksponata, bakropisa i li-
tografija Bele Kondora.
Nažalost, iako je sve bilo urađeno, čini mi se da je
publike veoma malo! Rekao bih da se promenio interes
ljubitelja umetnosti. Naime, Kondor nije bio samo likov-
ni umetnik koji izlaže ostvarenja. Bio je znamenje vreme-
na, okosnica svojevrsne likovne klime i događanja, nečeg
što više ne postoji. Izložba i umetničko delo nisu iskaz hu-
manog naboja – nemirenja – nečujnog, nevidljivog, svima
znanog otpora koji tinja. Mađarsko društvo svesno je izgu-
bljenog rata, potom okupacije. Međutim, posle je prokla-
movana „sloboda“, usledili su demokratski izbori sa pobe-
dom većine koja će biti brzo potisnuta na marginu. Tako
nakon izbora 1947, društvo, iako svesno velike prevare,
bespomoćno posmatra kako manjina na svako odgovorno
mesto postavlja komuniste! Ta situacija proizvodi 1949.
bezgraničnu moć oličenu u „najboljem mađarskom učeni-
ku Staljina“– Rakošiju.
Kao i poslušnici uz moćnu „Partiju“ – sve kočoperni-
ji – tako su i „umetnici“ bez kreativnog naboja našli svoj
trenutak u demagogiji – „umetnost koju narod razume“,
a to se najbolje ostvarilo kroz birokratizaciju otkupa likov-
nih ostvarenja.
Naravno, postojala je ona nepotkupljiva stvaralačka
manjina koja je verovala da je kreativnost poziv – posveće-
nost i odgovornost za kreativni čin, a ne profesija. Narav-
no, među ovima je Kondor bio jedinstven, predstavljao je
to nemirenje mislećeg sloja društva. Bio je znamenje do-
stojanstva onih koji su svesni prevare! Sada, danas, umet-
nički čin više nije takav znak otpora. Umetnost je takođe
„roba“, sve se vrti u svetu „običnog“, dirigovanog globali-
zacijom. Svima nam je ceo svet u našoj avliji – ranije ne-
slućenim mogućnostima, sve moćnijeg interneta – jedino
smo mi sami, sve više bez korena, izvan te sopstvene avli-
je. Ekran je „ikona“ posve novog sveta, načina razmišljanja
kakav nismo mogli ni zamisliti. Ja lično još sam uvek glup,
živim u onom bivšem – nama primerenom – svetu. Kondor
je preminuo znatno ranije!
Očevidno, Dózsa sorozat, kao diplomski rad u proleće
1956. godine, nosi u sebi energiju postojećim stanjem, za-
pravo to je lament u beznađu. Mi smo bili generacija koja
je verovala – posle svega čemu smo se nadali – da to što
jeste neće biti kratkog veka. Uostalom, trajalo je duplo
više od perioda između dva svetska rata.
Umetnost je bila čin očuvanja dostojanstva ličnosti
koji znači odgovoran iskorak uljuđenih bića, uprkos sve-
mu, nemirenje sa statusom pokorne gomile – otpor mra-
vinjaku bezličnih.
Potom su grunuli u svest „oktobarski događaji“ – kao
potvrda da nema konačnog, da je sve podložno promena-
ma kad-tad! Uprkos tome što se dogodilo, 1956. je bila is-
hodište nade, kreativno izvorište. Bela Kondor je, zapravo,
umetnik 1956. godine, čija dela isijavaju raspamećenost
civilizacije, ali afirmišu usud jedinke kao jedini smerokaz
nade za čovečanstvo! Naime, u svim strahotama i ostrv-
ljenostima gomile, on je primerima uljuđenosti pojedina-
ca isticao svrsishodnost „oktobarskih dana“.
Uvek ću pamtiti sa koliko je ponosa ukazivao na pri-
mere civilizovanih „bisera“, kao što je: „El tudod képzelni
a látványt: rombadült utcában, kirakat betört üveggel, de
semmi nem hiányzik belőle?“1076
Katika T. Nađ zaista je ušla u srž Kondorovog stvaralaš-
tva! Listajući katalog, već na prvoj stranici, to se potvrđu-
je. Odabrala je da citira Kondora: „Minden hatásnak tár-
gya vagyok ezzel a dühödt lélekkel és jámbor parasztpo-
fámmal. A megcsinálás ördöge, az abszolútnak és öröknek
ördöge lakik bennem.“1077
1076 „Da li možeš da zamisliš prizor: u porušenoj ulici razbi-
jen izlog, a iz njega ništa nije uzeto?“
1077 „Bivam žrtva svakom uticaju zahvaljujući svom lako
zapaljivom duhu i ovoj smernoj faci paora. Đavo stvaranja, đavo
apsolutnog i večnog prebiva u meni.“
505
Nešto kasnije u tekstu citira ga opet: „/.../ Vágyaim
és emlékeim ezüstcsarnokában állok, hogy hol kezdjem
el...“1078
Naravno, nadasve tačno piše Katika T. Nađ: „Kondor
rézlemezbe karcolt víziói pustulásról, katasztrófákról, re-
ményekről beszélnek. Gyermekien tiszta szívvel és, aho-
gy ő fogalmazott, naivitással hitt, művészete ’abszolút és
örök’ mivoltában.“1079
Svojedobno, razgovarali smo na temu „mi az ami ve-
szélyeztetei Európát“,1080 ali ne samo nju nego svet uopšte,
naročito čoveka samog! Doduše, tih godina još smo vide-
li kao najspektakularniju opasnost atomsku bombu – koja
se pokazala sveobuhvatnom vizijom kraja sveta. Tada još
nismo ni slutili da će terorizam biti „spektakularniji“. Nai-
me, atomska energija se može udruženom pameću obuz-
dati. Iracionalni nagoni raspamećenih pojedinaca i ostra-
šćenih grupa, kao latentna opasnost, nepredvidljivi su po-
put kamijevskog „virusa kuge“. Ispostavilo se, međutim,
da ni kuga nije toliko pogibljena za čoveka kao mnoštvo
mnogo čega drugog – o čemu se tada nije još ni razgova-
ralo. Slutili smo neka nova, posve drugačija vremena od
nama poznatih. Jedno smo pouzdano znali: ubrzanja su
zapanjujuća, iznenađujuća, neverovatna i zastrašujuća!
Negde, već je to bila stvarnost, preteća opasnost. Ukazuje
na nju Bodrijar: „/.../ fabrike i (ti) univerziteti nisu više fa-
brike ni univerziteti, a supermarketi nemaju više svojstva
neke tržnice. /.../ novi predmeti, čiji je apsolutan model,
bez sumnje, nuklearna centrala, zrače novom vrstom neu-
tralizacije teorije, to je odgovarajuća sila koja iza prividne
funkcije tih objekata svakako konstituiše njihovu duboku
funkciju: nadstvarnost funkcionalnih jezgara koja to više
uopšte nisu. /.../ polovi simulacije oko kojih se, za razli-
1078 „/.../ Stojim u srebrom optočenom predvorju svojih
htenja i uspomena, gde da počnem...“
1079 „Kondorove vizije uklesane u bakroreze govore o uni-
štavanju, o katastrofama, o nadi. Detinje čistim srcem i, kako je to
definisao, naivnošću svojom je verovao u ’apsolutnu i večnu’ su-
štinu svoje umetnosti.“
1080 „Šta je to što ugrožava Evropu“.
ku od starih stanica, fabrika ili tradicionalnih saobraćajnih
mreža, izgrađuje nešto drugo, a ne ’modernost’: izvesna
nadstvarnost, simultanost svih funkcija, bez prošlosti, bez
budućnosti, operacionalnosti svih pravaca. A bez sumnje
se stvaraju i krize, ili čak nove katastrofe...“
Postavlja se pitanje: šta može slika u vremenu „super-
market kulture“? Orvelove vizije su mutirale u nepredvid-
ljive pipke oktopoda globalizacije, enormnog uticaja me-
dijima dirigovane masovne zabave i omamljujućeg dej-
stva efemernosti, „koja se protivi svakom tradicionalnom
mentalitetu i monumentalnosti, otvoreno proglašava da
naše vreme neće više nikad biti vreme trajanja, da je naša
jedina temporalnost ona ubrzanog ciklusa i reciklaže, tem-
poralnost kruženja i protoka fluida. Naša je jedina kultu-
ra u suštini kultura hidrougljenika, kultura rafinerija, ce-
panja, razbijanja kulturnih molekula i njihovog ponovnog
spajanja u sintetičke proizvode...“, piše Žan Bodrijar!
On će u knjizi indikativnog naslova – Savršen zločin –
napisati i sledeće redove: „Upravo tako sanjamo računare
koji dospevaju do inteligentnog samoprogramiranja. Me-
đutim, ako im dopuštamo da postanu pametniji od nas, ne
dopuštamo im da imaju sopstvenu volju. Ne zamišljamo
suparničku volju ni u jednoj vrsti, i da bismo ustupili me-
sto superiornim veštačkim bićima, potrebno je da sama
njihova inteligencija bude manifestacija naše želje. Ako je
Bog dozvolio čoveku da postavi pitanje sopstvene slobo-
de, mi nećemo dopustiti bićima koja smo sami proizveli da
sebi postave to pitanje. Da budu bez slobode, bez volje,
bez želje, bez polnosti: upravo takvo savršenstvo mi njima
želimo. A nadasve im nećemo dozvoliti ono što je Bog na
kraju ustupio čoveku: inteligenciju Zla.“
Gledam na zidu grafiku A menyország meghódítása1081
(1957) i razmišljam o slojevitoj poruci. Od 1957. godine do
danas prošlo je skoro pola veka! Međutim, mogu da za-
mislim grafiku „osvajanja raja“ uz pomenuti Bodrijarov ci-
tat kao ilustraciju. Zapravo, sasvim mi je nalik likovno uo-
bličenoj predstavi „supermarket kulture“. Čak bi se mogla
pretpostaviti namera Kondorova da ukaže na „raspetog
1081 Osvajanje raja.
506
čoveka“ – jedinku u tom surovnom kružnom toku sistema.
Naravno, Bela Kondor je nudio više načina za iščitavanje.
Za mene, ovo raspamećeno „osvajanje“ ničim označenog
priviđa se i te kako kao „supermarket“ – iluzija čoveka da
sam upravlja vlastitom sudbinom. Čini mi se, u tom kaza-
matu poniženja može se naslutiti globalističko robovanje.
Doduše, suština izrabljivanja ponižene i prevarene jedin-
ke ista je u „slobodi“ socijalističkog lagera i ne razlikuje se
od usuda graditelja piramida. Mi danas vidimo savršeniju
varijantu sistema samoobmanjivanja u formi samoprogra-
miranja.
Stoga, mislim da treba odati priznanje istoričarki
umetnosti, predstavnici režima, često pominjanoj povo-
dom ove grafike. Nora Aradi (1924–2001) je u trenu, pro-
lazeći pokraj eksponata, pročitala jedinstvenu, umetnički
oblikovanu, nadasve složenu – potvrdilo se i vizionarsku –
upečatljivu poruku likovnog ostvarenja! Mislim da je nje-
na reakcija i zahtev da se sjajna grafika ukloni sa izložbe za-
pravo vrhunski afirmativni sud, najvrednija likovna kritika
stvaralaštva Bele Kondora. Naravno, to je i potvrda da je,
svojevremeno, kreativnost imala i znatnog uticaja na druš-
tvena zbivanja, bila zaista oslonac čoveku u očuvanju ljud-
skog dostojanstva. Očevidno, vlast je zazirala od umetnika
i dejstva umetničkog ostvarenja.
Nedvojbeno, Kondor je bio i savest društva u tom raz-
doblju, ostvarenja su snažno zračila humane poruke, na-
dasve aktuelne, ali trajnog značenja. Može se, dakako, po-
red toga raspravljati i pitanje učestalog osporavanja voka-
cije Kondorove „recentnosti“!
Setih se da je otisak Romantikus tanulmányok I izlagan
u Subotici baš u danima Trećeg likovnog susreta – Grafika
Jugoslavije, odnosno iste godine nagrađen je i na Četvr-
tom grafičkom bijenalu u Tokiju. Na ovoj jugoslovenskoj
izložbi naredne godine u Ernszt Múzeumu, Lajoš Kašak je
pred grafikom Rike Debenjaka rekao: „Mink még nem va-
gyunk itt!“ Naglašavao je da mađarska grafika nije na ta-
kvom nivou, mislio je da nedostaju uslovi za sveobuhvat-
ni uzlet! Kondora nije pominjao. U Subotici stajali su pred
ovom grafikom Bele Kondora ugledni stručnjaci: istoričar
umetnosti France Stele, odnosno Božidar Jakac, grafičar.
Odali su priznanje vrhunskom kreativnom domašaju, a da
nisu znali ništa o „mladom umetniku“. Međutim, znalo se
već o Debenjaku i Kondoru na evropskoj likovnoj sceni, na-
ravno i u Japanu!
Ne može se osporavati savremenost Bele Kondora,
ako mu recentna likovna kritika odaje priznanja na raznim
stranama sveta. Uostalom, njegove su grafike zaista re-
mek-dela struke, vrhunsko znalaštvo, sazvučje sa nastoja-
njima likovne scene i povrh svega angažman aktiviste svo-
ga vremena. Isključivo likovnim iskazom Kondor je u duhu
vremena kazao što je nameravao reći, sjajnom elokven-
cijom crno-belih damara sazvučja aktuelnog i osobnog.
Leksikom svojstvenom grafičkom izrazu, samosvojnom
poetikom prepoznatljivog rukopisa, kao i nadasve teskob-
nom osećajnošću odgovornog stvaraoca, on je hteo, znao
i smeo – delovao je kao umetnik za koga se (kao i za druge)
u tom razdoblju još smatralo da su savest društva!
Domašaj njegove kreativnosti znao je ceniti Lajoš Fi-
lep, onaj jedinstveni znalac umetnosti, koji je kao matu-
rant naslutio značaj dečje kreativnosti 1902. pišući o svo-
me profesoru Antalu Štrajtmanu u Velikom Bečkereku;
potom je kao mladi dopisnik iz Pariza (1906) pisao o Go-
genu, kapitalnom značenju zaostavštine Sezana za buduć-
nost umetnosti, naravno zalažući se za autentično stva-
ralaštvo. Nedvojbeno, jedinstveni Lajoš Filep, čiji je sud
za mene neprolazna vrednost, koji je i te kako poznavalac
stvaralaštva, jeste ličnost kojoj se može verovati, koji je –
uprkos poodmaklim godinama – jedinstven, pa i pouzda-
no savremen.
Nažalost, vreme angažmana u ime trajnih vrednosti
zamenilo je doba drugačije vrste kriterijuma! Opet mo-
ram posegnuti za Bodrijarom, odnosno misliti na „savršen
zločin“.
„Moderna umetnost“, piše Bodrijar, „otišla je veoma
daleko u dekonstrukciji svog objekta, ali je Vorhol otišao
najdalje u poništavanju umetnika i stvaralačkog čina. /.../
Zato Vorhol nije deo istorije umetnosti. /.../ on iz perspek-
tive umetnosti može izgledati kao promašaj i podvala. Ali,
ako ga posmatramo kao odraz našeg sveta, on je savršeno
svedočanstvo. U tome je nalik svetu koji i sam, kad se po-
507
smatra iz perspektive smisla, izgleda kao promašaj i pod-
vala, ali iz perspektive pojava i detalja, potpuno je jasan.“
Naravno priviđa nam se kao „promašaj i podvala“ usud
čoveka posle Drugog svetskog rata, iskustva naše genera-
cije to potvrđuju učestalim primerima. Podrazumeva se tu
i „osvajanje raja“ nakon probuđene nade mogućih prome-
na, bljeskom „oktobra 1956“, a potom i nemirima stude-
nata 1968. Mladi su izrazili želju da stvaraju novi svet!
No, promašaj i podvala traju, primerno „inteligenciji
Zla“! Rekao bih da će taj proces trajati, stanje beznadežno.
Tvrdnjom da je Bela Kondor deo istorije umetnosti, niko
ne osporava da je Vorhol (1930–1987) nezaobilazan deo
sveta, samim tim i jedan od ključnih smerokaza na putevi-
ma umetnosti! Oni su, nedvojbeno, znamenje naše stvar-
nosti – permanentno zrače zapitanost, podstiču promi-
šljanja o nadi da je moguće ostvariti raj u samome sebi,
kreativnim opiranjem paklu oko nas.
„Pošto su sve stvari izgubile svoje odstojanje, svoju
supstancu i svoj otpor u ravnodušnom ubrzanju sistema,
poludele vrednosti počinju da stvaraju svoje suprotnosti
ili da se ukrštaju. Tako je prozirnost Zla samo isparavanje
goreg kroz bolje. Ništa veselije od toga – da se iz Dobrog
pomalja Zlo. Ali zar nema isto toliko ironije u činjenici da
Zlo rađa Dobro?“, pita Bodrijar u poglavlju „Vrhunac real-
nosti“.
Početkom devedesetih, tačnije 1995, kada Bodrijar
objavljuje razmišljanja, Kondor nije živ, iako mi se čini da
je baš ta promišljanja oblikovao! Bliže našim danima, sve
sam sigurniji da su vizije Bele Kondora onda – naša zbilja,
naš svet sada!
Cinizam slobode, potom spoznaja prevare u prikrive-
noj okupaciji; izbijanje na svetlo dana istine o sibirskim gu-
lazima, gnezdi i prepliće se u zaumlju sa istinom nacistič-
kih konc-lagera, poput znaka jednačine između „naci-kun-
sta“ i nametnutog nam „soc-realizma“. Kondorovo znalaš-
tvo, temeljeno na perfekciji slikarskog zanata i jedinstve-
nim ostvarenjima starih majstora, preobraziće u bolnu
osećajnost nemirenja autentičan „osobni drhtaj linije“ –
koja treperi nabojem emocija prevarenog čoveka, pripad-
nika generacije koja je odrastala uoči i formirala se tokom
rata, potom razočarana postala učesnik i svedok.
Samosvojnom poetikom umetnika, umetničkim ge-
stom neponovljivog stvaraoca, on će – svemu uprkos –
istrajavati, posve u sazvučju vlastitog priznanja: „A meg-
csinálás ördöge, az abszolútnak és öröknek ördöge lakik
bennem!“1082
Taj, nadasve potresan i u minijaturnom formatu mo-
numentalan, zamah ljudskog otpora vidljiv je na grafici
Auschwitz I (1965). To je paradigma patnje i trijumfa u isti
mah. Jedinstven moćni luk, nategnut đavolskim gestom
kreativne groznice uljuđenog saosećanja i odvažnosti
stvaraoca. Ekspresivna gestualnost, sugestivna gradacija
patnje u dramatičnoj crno-beloj izražajnosti maestralnog
znalaštva, prizor otkan nervaturom do šapata utišane lini-
je pijeteta. Moćna znamenja usuda ljudskog, jedinstvena
crnilom zapisana „duga“ na nebu raspamećene civilizaci-
je. Možda je to i „munja“ upozoravajuće kletve? Međutim,
smatram grafiku remek-delom, kreativnost oduvek jeste
nada čoveka, dostojanstvo patnje kao i demijurška tajna
očovečenog bića, uvek su jači od smrti.
Naravno, poruke takvih ostvarenja upućene su kre-
ativnom nagonu, gledaocu koji je ličnost životnim isku-
stvom. Gomila u formi „mravinjaka“ je bezlična; Darázski-
rály predvodnik je mislećih, ali nemoćnih; Valaki önarc-
képe zapravo je savest, lik u ogledalu samoobmanjivanja
pojedinaca i društva u celini, svako je svakom, oduvek,
„autoportret“, primerom iz sebe rađa povratno dejstvo
od sebi sličnih; Itélkező (Késes angyal) je vizija koja opomi-
nje; potresni „Kristuši“, prizori „raspetog“, učestalo sve-
doče suštinu kreativnog angažmana, od čoveka čoveku u
ime čovečnosti!
„Raspeti“ su ljudi. Znamenjem je postao čovek, koji je
vlastitim izborom patnje postao „Isus“ – zato nije samo je-
dan u mnoštvu proroka prekrivenih zaboravom.
Na kraju, Szentek bevonulása a városba – monumen-
talni prizor za kraj potresnog teatra življenja. Lažni sveci
1082 „Đavo stvaranja, đavo apsolutnog i večnog prebiva u
meni.“
508
ulaze u grad koji čuva prostodušni ključar, najavljuju novu,
ranije nenaslućivanu zagonetku, koja će sprovesti ko zna
šta. Virus potrošačke epidemije međuzavisnosti proizvod-
nje i potrošnje kao premise opstanka već se umnožava za-
strašujućim ubrzavanjem promena!
Koje li simbolike!?
Na početku, 1960. Nora Aradi je u magnovenju otkri-
la opasnost koja „preti“ demagogiji puta „u lepšu buduć-
nost“ od mladog, nadasve iskrenog i kreativnog naboja
beskompromisnog stvaraoca! Na kraju, kada je potvrđena
neponovljiva osobnost Bele Kondora – 1970. godine pri-
znanjem u Krakovu – naručioci slike nisu znali prihvatiti tu
„bačenu loptu“, nisu mogli nastaviti sudbinsku „igru“, nisu
znali prepoznati sebe! Struka, kao na početku 1960. godi-
ne, svesna je bila neponovljivosti dela jedinstvenog, nada-
sve autentičnog stvaraoca. Žiri je prihvatio pano A szentek
bevonulása a városba!
Privredna komora je odbila delo! Očevidno, ponovila se
1960. godina. Možda instinkt trgovački, možda iracionalna
dojava iz zaumlja, učinili su prezent umetniku! Uplašili su se
predskazanja. Da li čuli zlokobni mrmor „supermarket kul-
ture“? Nedvojbeno je da su naslutili opasnost kreativnosti,
koja može preusmeriti mravinjak beslovesnih.
Sluđenost te nove kulture iluzija, koju Bela Kondor nije
mogao iskustvom znati, pojavljuje se u slici, najavom naše
stvarnosti danas. Uličnim sviračima i galamom, „svecima“
koji su privid istinitih ili obrnuto, primereno Bodrijarovom
predskazanju – „/.../ iluzija nije suprotna realnosti, ona je
suptilnija realnost koja obavija prvu realnost znakom nje-
nog nestajanja.“
Kondor je, međutim, iskustvom minulog rata – poput
Albera Kamija – znao! U svako doba, mogao je izraziti fa-
talne opasnosti zaborava: „/.../ mnoge porodice i mnogi
parovi ličile su samo na mirne šetače. U istini, većina ih
je išla na poklonstvo onim mestima gde su patili /.../ po-
tvrđivali su usred te graje, pobedonosno i sa svom onom
nepravdom koje ima u sreći, da je kugi došao kraj i da je
prestalo vreme užasa. Oni su mirno poricali, iako je to bilo
očigledno, da smo mi ikada poznavali onaj bezumni svet u
kome su ljudi svakodnevno ubijani kao muve, ono tačno
određeno divljaštvo, ono proračunato ludilo, onaj zatvor
koji donosi sobom jednu strašnu slobodu za sve ono što
se ne odnosi na sadašnjicu, onaj zadah smrti koji je pre-
neražavao sve one koje nije ubijao – oni su poricali najzad
da smo mi bili onaj zaprepašćeni narod od koga je svakod-
nevno jedan deo, naslagan u ždrelo krematorijumske peći,
nastajao u masnom dimu, dok je drugi, okovan nemoći i
strahom, čekao da na njega dođe red. /.../ Neki kažu: ’To je
kuga, pretrpeli smo kugu.’ Samo što još ne traže da budu
odlikovani. Ali šta je kuga? To je život, eto to je sve. /.../ On
je znao ono što ova vesela rulja nije znala, a što se u knji-
gama može naći: da bacil kuge nikad ne umire i nikad ne
nestaje...“
Bela Kondor – koje li zloslutne spoznaje?! – „komedija-
šima“, prizorom ubogih i bezopasnih, zapravo lažnih sve-
taca, upozorava na novu, možda drugačiju epidemiju „ra-
zapinjanja“ čoveka.
Poljak Vojtila, kao papa Jovan Pavle II, kaže: „/.../ Sa-
blazan Krsta ostaje ključ tumačenja velike misterije pat-
nje, koja pripada čitavoj istoriji čovečanstva.
U tome se, štaviše, slažu i savremeni kritičari hrišćan-
stva. Čak i oni vide da je razapeti Hristos potvrda Božje
solidarnosti sa čovekom koji pati. Bog se stavlja na stranu
čoveka. On to čini do kraja...“
Očevidno, i Bog je nemoćan, ostaje mu da bude so-
lidaran. Nedvojbeno, patnja je temeljna prepoznatljivost,
lice sveobuhvatne ljudskosti, simbol! Kao i krstovi.
Kao vojnička groblja posle dva svetska rata u jednom
veku. Impresivni prizori od kojih se koža ježi – nedogledi
krstolikog znakovlja, cinizam moćnih!
Pijetet, preobražen u monumentalan antropogeni tu-
ristički motiv, koji nam u sazvučju sa sveprožimajućim la-
žima demagogije raspiruje ostrvljenosti nacionalizama u
brojnim varijantama!
Sve je isto! Nalik mravinjaku, gde se mnoštvo, kao
Valaki önarcképe, ogleda u svakoj jedinki. Samo, grčevi-
ta znamenja ljudske ruke prepoznajemo kao Kondora! On
nas želi razuveriti. Ukazuje na licemerje narcisoidnosti da
uvek pokušavamo verovati kako je s one strane „neko dru-
gi“. Mi smo, dakako, uvek u pravu, oni su krivi za sve!
509
Stvaralaštvo Bele Kondora, dok sam posmatrao listo-
ve, ovde danas, potvrđuje se kao predskazanje koje se
ostvaruje! Samim tim, ono je potresan, trajno aktuelan,
samosvojan kreativni angažman istinskog živopisca i bol-
no zapitanog intelektualca.
Katalog je s pravom naslovljen Abszolútnak és örö-
knek. Zaista, imao sam jedinstvenog prijatelja. Šteta što
se nismo mogli družiti uz stalno uključen magnetofon!
Doduše, za njegova života nisam imao magnetofon,
nisam još raspolagao ni vlastitim fotoaparatom. Naravno,
kompjutere – koji će postati „svakodnevna pomagala“,
poput digitrona, svakom dostupnih tranzistora (portabl
radio-drekavaca); mobilnih telefona i druge „neophodne“
skalamerije naše civilizacije – niko nije ni sanjao.
Posle izložbe, usledio je dug razgovor i druženje, Kon-
dor je ostao nezaobilazna tema, jeli smo „zsíros kenyér pa-
prikázva“ i pili crno vino.
Razgovarali smo o knjizi, koju sam ja nazivao Od Bele,
Beli, govoreći o njoj kao o „krhotinama dnevnika“, obzi-
rom na to da sam beležio iz dana u dan odavno ono što mi
je bilo vredno nezaborava.
Rekoh da sam sa Pištom Dobrikom još posle susre-
ta u Đeru 1993. godine, u Kečkemetu 4. marta 1994. do-
govorio eventualno štampanje sećanja. Pišta je u raz-
govoru naglasio da bi voleo da bude „Bela Duranci vis�-
szaemlékezései“,1083 misleći na prijatelje, događaje, sarad-
nike, istraživanja, a ne samo zabeleške u odnosu na Belu
Kondora.
Jurečko i Kišhonti – čini mi se zainteresovano – re-
koše da bi oni rado objavili knjigu Naplórészletek 1962–
1972,1084 o Kondoru i ostalima, vremenu pre i posle našeg
susreta, ili upoznavanja sa „Miškolcom“. Naravno, o meni
da napiše segment Sava Stepanov. Čak u oduševljenju ide-
jom dogovorismo i rok: 29. maja 2004. godine!
Sutradan, putujući kući iz Miškolca, Čitam „Népsza-
badság“ (stranica „Forum“), 2003. október 28. kedd. Na-
1083 „Uspomene Bele Durancija“.
1084 Odlomci iz dnevnika 1962–1972.
slov: „A Szakitás“,1085 pogledam potpis – Major Nándor,
író, Újvidék.1086
Eto meni opet „slučaj“, naviru mi sećanja. Odavno
pamtim Majora, naravno u nezaboravu će mi trajati i 5.
oktobar 2000, odnosno boravak u Solnoku. Čak i ovaj na-
slov asocira na „secesiju“!
Čitam – nažalost, sve nam je to poznato ali, pretpos-
tavljam, mađarskim čitaocima nije: „/.../ s ezért Djindjics
az életével fizetett. Ugyanaz a Milorad Lukovics ezredes
szervezte az életét kioltó merényletet, aki 2000. október
5-én a titkosszolgálat különleges feladatokat teljesítő ala-
kulatának, a hirhedt vörös sapkásoknak a parancsnoka-
ként felkereste Djondjicset és tudatta vele, hogy Milose-
vics parancsával ellentétben nem fog beavatkozni s gon-
doskodik róla hogy mások se tegyék.“1087
Atentati! „Kumovsko“ ubistvo Karađorđa na spava-
nju 1817, potom „klanje“ Aleksandra i Drage Mašin 1903,
onda marseljski atentat na kralja Ujedinitelja 1934, puca-
nje u Đinđića... I priviđa mi se, odjednom, Kondorova slika
A késes angyal!
Uveče, telefon – Jurečko nazvao da čuje kako sam sti-
gao. Lepo od njega!
29. 10. 2003, sreda
Odneo sam u „Subotičke novine“ moju „dnevničku be-
lešku“ koja izlazi petkom. Ovom prilikom, naslov je: „26–
–28. oktobar. ’Tajna umetnosti’“. Naravno, pomenuo sam
kolekciju Agote Kaufman, priređenu u Miškolcu, podsetio
na Kondorovu samostalnu izložbu 1964. godine u Subotici.
Bavim se izložbom Bele Kondora, utiscima iz Miškolca,
osećam trajaće danima.
1085 „Raskid“.
1086 Nandor Major, pisac, Novi Sad.
1087 „/.../ i zbog toga je Đinđić platio svojim životom. Milo-
rad Luković je organizovao njegovo ubistvo, a to je isti onaj čovek
koji je 5. oktobra 2000. godine kao komandant Jedinice za speci-
jalne operacije, poznatije kao Crvene beretke, potražio Đinđića i
rekao mu da se, suprotno Miloševićevom naređenju, neće mešati,
niti će dozvoliti da to drugi učine.“
510
Četvrtak veče, 30. oktobar! Javio se Bela, prijatelj Mi-
leta Tasića – preminuo je prijatelj, književnik Petar Vukov
(1941–2003), danas! On mi je, svojedobno, 4. marta 1992.
godine poklonio knjigu Fatalne strategije! Pre toga nisam,
maltene, znao ko je bio Žan Bodrijar! Pribeležim i ovaj da-
tum! Listam nasumice: „Ono što je uvek opčinjavalo ljude,
to je dvostruko čudo: pojavljivanje stvari i njihovo nesta-
janje.“
Gde baš da pogodim? Čitam: „Samo je naša savreme-
na kultura podlegla ovom obliku obaveze da se oslanja u
svemu na onaj bezoblični oblik slobode koji se zove slučaj
ili na onaj oblik indikativno/deduktivnog povezivanja koji
se zove nužnost.“
Nešto niže, opet: „Suština sudbine nije u tome da se
živi i preživi, kao što se to misli: suština je u pojavljivanju i
nestajanju. Jedino nas to zavodi i opčinjava.“
31. 12. 2003.
Kraj je i ove godine! Sve se odvija kao i ranijih. Tu i
tamo poneka „senzacija“, ako se išta može tako nazvati.
Pronašli Sadama Huseina 14. decembra u nekoj rupi, krio
se kao zverka, obrastao u bradurinu, koluta očima. Done-
davno moćni diktator! Pamtim tog nadmenog lidera, drži
u ruci pušku, puca u vazduh. Kao uspaljenici u novogodiš-
njim noćima! Potom, moćnik se preobrazio u ništavilo.
U ponedeljak, 22. decembra, počeo je spektakularan
sudski proces – suđenje atentatorima na Zorana Đinđića!
Sudnica je najsavremenija, može da primi puno gledala-
ca, obezbeđenje na visini, ali vidim: iznad sudija, na zidu
visi grb republike Srbije sa petokrakom i godinom 1941 –
očevidno, na vlasti su isti, oni koji su i treći put „presvukli
kožu“. Grb na zidu je još onaj prethodni. Suđenje je nakon
par dana prekinuto.
Advokati našli „kvaku“!
Kao u košarci, greška u koracima – pročitano je prizna-
nje atentatora koji je pucao! To se navodno nije moglo jer
Zvezdan Jovanović se brani ćutanjem.
Muka mi je, ne mogu da gledam! „Humanizam“ sudo-
va je meni neshvatljiv. Uvek se svi bore za prava osumnji-
čenih! Žrtve nemaju nikakvih prava, uostalom šta će im
neka prava kada su mrtvi. No, ipak ima jedna prava senza-
cija! Na radiju vest: u iranskom gradu Bam, spasili iz ruše-
vina dvanaestogodišnju devojčicu i bebu!
U gradu koji ima 80.000 stanovnika, 26. decembra
ujutro dogodio se zemljotres! Već u prvim vestima govori-
lo se o 20.000 žrtava. Danas se više ne traga za postradali-
ma, ima ih preko 30.000. Spasilačke ekipe zaključile su da
nema preživelih. Sad, odjednom, otkopali devojčicu. Na-
lazila se u kuhinji, srećom mogla je doći do hrane! Među-
tim, pitam se: koji je to „anđeo čuvar“ bdeo nad bebom
starom 4 meseca?
***
1. 1. 2004, četvrtak
Ostao sam budan. Gledao na TV kanalu „Discovery“
dugu emisiju World War. Potresni snimci i filmske sekven-
ce iz prvog svetskog rata, potom dolazak Hitlera na vlast,
Kristalna noć i opet, sada već drugi svetski rat. Zapanju-
juće je da posle prvog niko nije znao prepoznati (ili nije
hteo), niko nije video kako se priprema i dolazi još strašniji
od prethodnog, drugi svetski rat.
Tokom dana, čujem na radiju – još tri preživela u gra-
du Bam (Iran)!
28. 5. 2004, petak
Vozom u 11.20 za Peštu. Dočekao nas Lacika Jurečko.
Idemo u Miškolc, vozi nas kolima. Večerali smo Jurečko,
Kišhonti, Đerđi Madaras, Sava S. i ja.
29. 5. 2004, subota
Dobio sam od galerije „MissionArt“ (Jurečko – Kišhon-
ti) na poklon Kortárs Magyar Múvészeti Lexikon,1088 Encik-
lopédia Kiadó Budapest, 1999–2001, I, II, III knjiga. Da mi
se nađe pri ruci, kod pisanja Naplórészletek 1962–1972.
Naravno, ja sam obećao zgotoviti. Dogovoreni rok, bio je
danas – 29. maja 2004. No, po onom: „Ami késik az nem
múlik“,1089 smejali smo se. Napisaću kad-tad! Naše učešće
1088 Leksikon savremene mađarske umetnosti.
1089 „Što kasni, to ne prolazi“.
511
na Dvadeset drugom bijenalu grafike u Miškolcu bilo je us-
pešno. Postavka vredna pažnje. U 11 časova otvaranje.
Upoznali smo Mikloša Jančoa, čuvenog filmskog re-
žisera! Vratili se vozom u 19.50, a iz Pešte krenuli kući u
23.50.
1. 9. 2004, sreda
Danas je Dan grada Subotice! Napokon, vitraži u Grad-
skoj kući dobili i potpise. Ispred portreta kraljeva stoje
imena.Laslo Bala i Sava Babić proglašeni počasnim građa-
nima Subotice. Uveče, 18.00 časova – otvaranje izložbe
Cološa i Ištvana Sajka u kafeu „Sax“.
Kaća dolazila sa Lorikom Šafranj. Odjednom nesvesti-
ca! Odmah smo taksijem otišli na hitan prijem u Gradsku
bolnicu! Srećom, nije bio moždani udar. Odnosno bio je,
ali „mali“. Sve se dobro završilo. Urađeni pregledi, potom
smo došli kući. Malo smo se smirili, ali ništa nije kao pre!
Kaća se ponaša kao da je sve u redu. Ozbiljno sam se upla-
šio naše budućnosti.
Moramo misliti na ono neminovno što nas očekuje.
Počela je da nam preti starost!
2. 11. 2004, četvrtak
Danas je Dan mrtvih. Kaća se ne oseća dobro. U 11.30
svakako ide kod dr Rašuo (Bosnić), ona nadzire njeno
zdravlje. U SAD biraju predsednika. Verovatno Buš. Nama
od toga neće biti bolje. Uveče sam bio na groblju. Vreme
tiho, sveće mirno plamte. Ne pamtim kada je bio ovakav
prizor. Zaista smiruje.
Primetio sam tek danas – nema više poslastičarnice
„Triglav“ u prizemlju palate Radić. Tu je svojedobno osno-
vana umetnička grupa Bosch + Bosch. Ona je prvi put izne-
la ime Subotice na međunarodnu likovnu scenu!
Opet slučajno?
Baš danas, na dan smrti osnivača grupe Slavka Matko-
vića (1948–2. 11. 1994), primetim da je umesto „Triglav“
novi natpis „Čarolija“!
Nažalost, nema nikakve čarolije, živimo sve gore.
Zemlja nam se raspala, nema je više „od Triglava pa do
Đevđelije“. Skvrčili smo se u „nešto“ ni nalik na domovinu
koju ću pamtiti, kojom sam putovao i divio se prirodnim le- 29. 12. 2004, sreda
potama i spomenicima kulture.
U Galeriji „Zlatno oko“ kod Save Stepanova, promo-
Šoljmar je svojedobno izrazio bojazan da će se „sve ras-
cija knjige Moj izbor (2004). Razmišljam i brojim: od do-
pasti posle smrti Tita“, a Kondor je naslikao Késes angyal.
govora sa Pištom Dobrikom da radim (krhotine dnevnika)
Ni njih više nema.
„Kondora“, u Kečkemetu 1994. godine, izišli su: Nađban-
27. 12. 2004, ponedeljak ja i Vojvođani/Nagybánya és a Vajdaságiak (1996), zatim
Farkas Béla/Bela Farkaš (1999), potom Javni spomenici
Stravična vest! Najjači zemljotres u poslednjih četrde-
opštine Subotica/Szabadka község emlékművei (sa Verom
set godina pogodio južnu Aziju. Naslov – „Nesreća razme-
Gabrić Počučom; 2001) onda Vojvodina bogatstvo različi-
re kataklizme“! Dogodilo se juče, navodno 7.000 poginulo.
tosti (2002). Na kraju, tri ove 2004. godine: Petrik Pál/Pal
Ogromni talasi! Pogođeni: Indonezija, Šri Lanka, Indija...
Petrik u izdanju „Foruma“, kao i – takođe monografija, pi-
Ubrzo broj žrtava se broji u većoj cifri – 11.460. Ova se ka-
sana skupa sa Savom Stepanovim – Sava Stojkov i već po-
tastrofa zove cunami. Nikad čuo! „Obogaćen sam“ novim
menuti tekstovi o skulptorima – Moj izbor.
pojmom ljudske nesreće.
31. 12. 2004, petak
28. 12. 2004, utorak
Kraj godine. Saobraća čuveni „plavi voz“ između Beo-
U 13.00 otkrivena bista Ferenca J. Rajhla (Apatin,
grada i Vrnjačke Banje; umesto Josipa Broza Tita, vozi turi-
1896–Budimpešta, 1960), projektanta Rajhlove palate –
ste u novogodišnjem vikendu. U novinama čitam: 90% sta-
jedinstvenog spomenika secesije.
novnika Srbije živi loše! Pevalo se svojedobno „to je nama
Kao da iz parka, odliven u bronzu mlade skulptorke
naša borba dala...“, naravno u Titovo vreme. Sada, natpe-
Danijele Mamužić, gleda u svoje ostvarenje. Njegov dom
vavaju se u demokratiji brojne stranke. Svi ostali pado-
je građen u prvim godinama 20. veka. Tačno nasuprot bi-
smo na prosjački štap. Naravno izuzev političara, novobo-
ste je palata gradonačelnika Laze Mamužića (1847–1916),
gataša, neuhvatljive mafije i još nekih novih „kategorija“.
bio je neimar povarošenja Subotice, od 1884. do 1902. go-
Nema više „radnici, seljaci i poštena inteligencija“! Niko
dine. U godini kada je političkim mahinacijama maknut,
ne pominje one „poštene preletače“, političare i moćnike
Rajhl je podstanar u njegovoj kući, prijatelji su, odatle će
prethodne vlasti, koji su postali sve što treba u aktuelnoj.
nadzirati građenje (budućeg) spomenika graditeljske ba-
štine. Levo i desno kuće – takođe njegovi projekti. Ova de- ***
sno danas je konzulat Mađarske. Gore na spratu bio je naš
3. 1. 2005.
stan. Kod otkrivanja biste gledam tamo. Prozori redom:
soba našeg Buce, potom prostorija (nekad biblioteka mu- Zvanično, broj žrtava cunamija prešao je cifru od
zeja) u kojoj smo zasedali kao Savet „Likovnog susreta“, 150.000! Uveče, vest o smrti: „Sinoć preminuo veliki hr-
potom prozor moje kancelarije (kasnije će u njoj raditi vatski slikar...“
upravnik Lacika Sekereš), iznad ulaza baš bila je kancelari- Nema više slikara koga sam izuzetno cenio! Edo Mur-
ja sekretara Džonike, Karla Engija (1923–2002). To je zgra- tić (1921–2005) je bio jedinstven stvaralac, voleo sam raz-
da u kojoj sam spremao završne ispite, odlučivao o puto- govarati sa njim, zračio je energijom, onako robustan tr-
vanju u Mađarsku, tu smo osnovali „Likovni susret“, ovde šave kose baš je ličio na svoje slike, gestualnost i kolorit
me je prvo posetio Pišta Šoljmar. Dole u prizemlju, kao posve u sazvučju sa takvim temperamentom. U 21.00 film
kustos, postavio sam galeriju, postavku umetničke zbirke Rajka Grlića o „nastanku velike slike“! Snimano je avgusta
Gradskog muzeja. 2001. u ateljeu na moru. Nezaboravan prizor: kada zavr-

512
šenu sliku nose kroz osunčani krš, ona se poistovećuje sa
predelom! Slika čuvenog majstora apstrakcije, koloritom
u furioznom prepletu nastalom u strasti kreacije, deluje
istinitije od stvarnosti oko nje! Ispostavilo se da je, stica-
jem prilika, to bila poslednja slika koja je stigla na veliku
retrospektivu u Modernoj galeriji (Zagreb, februara 2002).
5. 1. 2005, sreda
Tačno je šest decenija kako sam Subotičanin. Došao
sam vozom iz Bajmoka i postao đak III/a razreda gimnazi-
je 5. januara 1945. godine. Nisam ni pomišljao da ću ovde
ostati čitav život!
17. 1. 2005, ponedeljak
Na današnji dan 1945, na putu od Budimpešte prema
Debrecenu, „nestao“ je Raul Valenberg, diplomata koji je
spasio od smrti više hiljada mađarskih Jevreja. Naravno da
su ga uhapsili i potom ubili Staljinovi krvnici. Kao i poljske
oficire u Katinskim šumama. Podsetilo me to na duge raz-
govore, sada već davno, kada smo sa Kondorom promi-
šljali beščašće političara i moćnika koji su živote ljudi „bri-
sali gumicom“ ili jednim potezom olovke slali ljudska bića
u smrt. Potom, živeli spokojno kao blagorodni i poštovani
ljudi. Znali smo takve, poznavali ih lično! Ipak, ostali smo
trajno zapitani – kako je moguće da mirno spavaju, odno-
sno smatraju svoj čin posve ispravnim?
12. 2. 2005, subota
Juče se javio Žolt Kišhonti. Tražio dozvolu da koristi
ideju iz „dnevnika Kondor“. Oni, naime, obeležavaju 15.
februara petnaest godina „MissionArta“! Hoće da isto
tako bude potpisivanje na podmetačima za pivo, kao svo-
jedobno u „Kárpátia söröző“ 1962. godine.
Danas se javio Jurečko, pronašao je belešku – 26. 8.
1962 (nedelja).
Baš se radujem, povezala se godina početka druženja
sa Kondorom i proslava mojih novih prijatelja – onih „mla-
dih momaka“ koji su pravili galeriju u piljarnici, kuda me je
vodio Lajoš Nemet u Miškolcu 25. februara 1991. godine.
513
Te godine, maja meseca, u Pančevu na izložbi skulptu-
ra učestvovalo je nekoliko mađarskih umetnika, izlagani
su i radovi mog prijatelja Tibora Čikija (1932–1989).
22. 2. 2005, utorak
Rano sam ustao, počeo da radim u 4.50. U 6.00 poslu-
šao vesti. Ništa! Ostao mi je radio uključen, odjednom, ču-
jem karakterističan glas našeg vremena u 6.15: Žuža Konc
peva „Azért vannak a jó barátok...“1090
Eto, može i jedna pesma da pokrene „vremeplov“. Uo-
stalom, zašto i ne bi mogla? Svaki mi je dan, odavno, na
razmeđi minulog i pretećeg. Jednostavno, volim razmišlja-
ti o danima koji su na neki način u dosluhu, uprkos mileni-
jumima, vekovima...
Svako jutro promišljam događanja prošlosti, iako sam
svestan da smo gluvi što se tiče budućnosti.
Slučajno?!
U listu „Danas“ objavljeno – 305.000 žrtava cunamija!
Sticajem slučajnosti, baš danas emisija na radiju – polovi-
nom februara 1945. grad Drezden, čuven po spomenicima
graditeljske baštine, uništen je! Bilo je to nama već znano
„tepih bombardovanje“. U tri talasa, hiljadu bombardera
bacilo je pola miliona razornih bombi na grad. Sjatilo se na
desetine hiljada izbeglica u senku neprocenjivih spomeni-
ka kulture. Uzalud!
Međutim, prvo je razaran centar! Potom je zapaljivim
bombama dokrajčen grad! Niko nikada nije dao prihvat-
ljivo objašnjenje – zašto? Kao što niko nikad nije objasnio
zašto je Beograd bombardovan, kada je to već bilo besmi-
sleno!
U 20.00 prikazan je film Gabora Koltaija Trianon u pre-
punoj sali „Nepkera“. Smerno i podanički strpljivo, publi-
ka je odgledala u potpunoj tišini storiju o „nečemu“ što je
moglo da se dogodi i drugačije!
Mnogo toga događa nam se iz dana u dan, sve je mo-
glo da bude i nešto drugo. Međutim, nikada niko od (ne)
odgovornih uzročnika događanja – ne oseća grižu savesti!
1090 „Zato postoje prijatelji...“
 11. 3. 2005, petak
Kupili smo kompjuter! Miroslav Jovančić i ja ga preuze-
li, instalirali u „Likovnom susretu“. Tamo ću prvo vežbati,
Miroslav će mi davati upute.
Ne znam kako ću se navići na nov način pisanja. Kori-
stio sam pisaću mašinu od 1953. godine. Prvo samo u kan-
celariji, kasnije sopstvenu kod kuće. Prvi tekstovi su mi bili
objavljeni 1960/61. Krajem godine u novinama, početkom
naredne u „Rukovetu“.
Sada je završeno, treba se navikavati na ekran. No,
jedno me nadasve raduje: moći ću raditi i noću, neće se
čuti kucanje mašine čak u susednoj kući, ali povrh svega
volim to što se tekst može ispravljati, dopunjavati, brisati,
nanovo prepravljati do mile volje, u beskraj!
22. 4. 2005, petak
Dolaze kolege iz Miškolca, pokupiće me, idem sa nji-
ma. Biće gosti „Zlatnog oka“, imaju dogovor sa Savom Ste-
panovim. Otvaranje izložbe je u 18.00.
Dr Dobrik, Jurečko, Lila, Kišhonti i ja stigli smo na vre-
me. Dobrik se posle izložbe i večere u nadasve bučnom lo-
kalu raspitivao za knjigu o Beli Kondoru. Potvrdio da imaju
nameru objaviti, prijateljski me požuruje u pisanju.
Spavali u malom hotelu „Bonaca“. Veoma lep! Nedale-
ko železničke stanice.
23. 4. 2005, subota.
Vodili smo Dobrika na burek u Dunavsku ulicu, Sava i
ja. Krenuli nazad u 11.00. Predali su mi u povratku poklon
od Đerđi Madaras, malu bocu „Unicuma“ i pisamce. Ona
se jedina setila da je meni imendan 23. aprila.
Nastavili su put za Peštu. Poslepodne, izašao sam na
Kelebiju. Na Karađorđevom putu zastoj! Dogodila se sao-
braćajka. Ogroman kamion, prava dumska krstarica, zabio
se u kuću, zapravo u mesaru. Srećom nije bilo kupaca, nije
bio u prodavnici ni mesar. Sledeći kamion, da bi izbegao
sudar, kočio i preprečio put. Pravi haos sa srećnim krajem.
514
26. 4. 2005, četvrtak
Kompjuter smo doneli kući. Instaliran je u radnoj sobi.
Davno mi je Kaća govorila da kupimo. Nisam imao hrabro-
sti, mislio sam da mi neće ići. Sada mislim da mi više ne bi
išlo pisanje na pisaćoj mašini.
10. 6. 2005, petak
Danas u 19.00 sati otvaranje izložbe u Gradskom mu-
zeju. Fotografije iz čuvenog časopisa „National Geograph-
ic“. Urednik hrvatskog izdanja (mesečno izlazi u 28 država)
je Hrvoje Prćić, svojedobno, kao osnovac, bio je Kaćin đak.
Sada, njegovom zaslugom, Subotica je prva u Srbiji dobila
ovu izložbu 70 sjajnih fotografija, odabranih iz kolekcije od
17.000, koje su nastajale decenijama.
Govoreći na otvaranju, Hrvoje se osvrnuo na jednu
epizodu, pa je ispričao! Naime, kada je bio mali đak, nji-
hova učiteljica Kata Duranci je tražila da svaki đak nacrta
šta bi želeo biti kada odraste. On je nacrtao sebe za pisa-
ćim stolom.
Sada, kaže on: „Učiteljica gleda i veli: ’Ti ćeš, Hrvoje,
izgleda biti direktor!’ Bio mi je to zaista podsticaj! Dodu-
še nisam postao direktor, ali jesam glavni urednik hrvat-
skog izdanja...“
Puno lepih reči o svojoj učiteljici. Retko kad se uspeš-
ni ljudi kasnije sećaju onih koji su bili zaslužni na početku.
Bila je to zaista epizoda dostojna pamćenja. Naravno,
izložba je nezaboravna.
5. 7. 2005, utorak
Nešto posle devet, nazvao sam štampariju – knjiga je
gotova! Raduje me što su se, eto, stekle okolnosti, mogu
preuzeti prve primerke baš danas kada mi je rođendan.
Knjiga – Bela Duranci, A vajdasági építészeti szecesszió
– objavljena je krajem 1983. godine, samo u prevodu na
mađarski jezik u izdanju novosadskog „Foruma“.
Sada, sredstvima lokalne samouprave Subotice, rekao
bih zaslugom Ildiko Lovaš koja vodi poslove kulture, knji-
ga je štampana ponovo! Izašla je kao Arhitektura secesi-
je u Vojvodini, napokon u originalu, i ponovo na mađar-
skom. Nigde nije naznačeno da je u ovom ponovljenom iz-
danju Eva Narai znatno doprinela sređivanju prevoda, oči-
stila neke nejasnoće. Ja sam takođe originalan tekst ure-
dio, popravio.
Sve u svemu, prošlo je dvadeset i dve godine! Napo-
kon, knjiga koja je bila tekorekuć „gotova“ pre 1980. go-
dine, štampana je kako je prvobitno napisana. Vremena
su se promenila, država raspala, prijatelji su mi pokojni.
Secesija o kojoj sam pisao pre drugih – sada je omilje-
na tema drugima! Ima ih više koji se bave njom. Nažalost,
poput rđe koja i gvožđe razjeda, skorojevići u vlasti i no-
vobogataši opasnost su za graditeljsku baštinu i nadalje.
6. 9. 2005, utorak
Kaća ušla u bolnicu. Biće više dana, vrše pretrage. Na-
damo se, valjda će sve biti dobro. Očevidno, ulazimo u go-
dine onog „poslednjeg doba“. Kaća bila u bolnici do 16.
septembra. U međuvremenu, dolazeći ovamo, Buci je u
Minhenu pozlilo. Ukočio se! Problemi sa kičmom. Sada
već znamo – ove godine Buco i Ana neće nam doći.
31. 12. 2005, subota
Završila se godina, pamtićemo je po bolestima. Naža-
lost, i po još nečemu. „Super TV“, naša lokalna stanica, u
novogodišnjoj noći emituje svirku trubača iz Guče. Koje li
simbolike?!
Grad nam tone, nalik je nečemu što se raspada i gubi.
Nekada je ova varoš bila u dosluhu sa Evropom! Subotica
„zvanično“ i nije grad. Neke palanke sada su gradovi. Moj
grad sve manje liči na „bogatstvo različitosti“. Sve je biše
bez prepoznatljivosti i duha. Jedva prepoznajem karakte-
ristično lice grada – nekada među prvima u državi!
Čuli smo se telefonom, deca su dobro. Buco u 2005.
godini u firmi gde radi ima ostvaren najveći promet. Iako
dugo na bolovanju, uspeo je prodati robe u vrednosti od
1.211.087 evra. Radujemo se Kaća i ja!
***
515
1. 1. 2006, nedelja
Gledali smo u 11.00 novogodišnji koncert iz Bečke
opere. Sada je bio dirigent iz Letonije (Maris Jonsons), ni-
kad čuo za njega. Kao što nisam čuo o bezbroj drugih i te
kako važnih stvari. Živimo u posve novom svetu.
Negde pre trideset godina već nije bilo Bele Kondo-
ra, kompjuteri su označili neko novo doba, kojem ja, ned-
vojbeno, nisam učesnik, više sam posmatrač, neko sa one
strane ograde, prisutan, ali ne aktivista!
27. 2. 2006, ponedeljak
Putujemo kombijem, Sava Stepanov, Vesna Latinović
(„BelArt“), ja i šofer. Idemo u Slovačku. Cilj potpisivanje
ugovora – izložba Endija Vorhola u Novom Sadu.
Stigli u Miškolc oko 16.00 sati. Kod Dobrika, Sava do-
govarao učešće na izložbi Balkanart u Novom Sadu, počet-
kom 2007. Takođe prisustvo na Bijenalu u Miškolcu sa ka-
mernom izložbom Grafika Srbije. Otvaranje 3. juna.
Veče proveli sa Žoltom Kišhontijem u „Alkotóházu“.
Sutra u Slovačku.
28. 2. 2006, utorak
Medzilaborce, Slovačka.
Mali grad. U središtu, na bregu, rusinska crkva kao
snoviđenje, dvorac iz bajke.
Velika galerija – „Andy Warhol“. Paul, brat Endija Vor-
hola, ispunjavajući želju, inicirao i pomagao da se galeri-
ja osnuje. Porodica Vorhola – otac i mati – 1930. u godini
krize, trbuhom za kruhom pošli su u Ameriku iz malog slo-
vačkog sela u okolini. Skrasili se u Pitsburgu. Tamo će biti i
sahranjen Endi Vorhol na groblju gde se (na fotografijama)
vide brojna slovačka imena.
Galerija je poput hrama jednom duhu, veličanstven i
zbunjujući doživljaj.
Vorhol (1930–1987). Jedan je od najznačajnijih pred-
stavnika pop arta. Uveo je masovne proizvode na umet-
ničku scenu, takođe i likove javnog života koje pretvara,
maltene, u „nove ikone“ (Merlin Monro). Jedinstvena po-
java! Nedvojbeno, posle njega ništa nije kao pre.
 „Objekt – fetiš, kao što znamo, nema vrednosti, ili tač-
nije, ima apsolutnu vrednost, živi od ekstaze vrednosti. U
tom smislu, svaka Vorholova slika je po sebi beznačajna i,
u isti mah, apsolutno vredna; to je vrednost figure iz koje
se povukla svaka transcendentna želja, ostavljajući mesta
samo imanenciji slike. U tom smislu je ona veštačka. Vor-
hol je prvi koji nas uvodi u moderni fetišizam, u transeste-
tički fetišizam, fetišizam slike bez svojstva i prisustva bez
želje.“ (Žan Bodrijar, Savršeni zločin)
Vesna Latinović za „BelArt“ i Sava Stepanov za „Zlatno
oko“ sa kustosima galerije potpisali ugovor, izložba Endija
Vorhola u Novom Sadu 25. aprila.
Oko 20.00 časova vratili smo se. U klubu Miškolci gale-
rije čekala nas Đerđi Madaras. Naime, Dobrik nam je tamo
naručio večeru, ali nije mogao doći. Sutradan rano, gor-
njim putem, po ugođaju kao usred zime, vozili smo se na-
zad pokraj Lilafireda, zaustavili se u Egeru gde smo ručali.
Stigao sam kući uveče (1. 3. 2006).
26. 4. 2006, sreda
Danas je godišnjica černobiljske atomske katastrofe
koja se dogodila 1986. Navodno, tri miliona dece ima po-
sledice zračenja nastalog usled havarije reaktora.
U 8.00 autobusom idem u Novi Sad. U 10.00 sam u
„Zlatnom oku“. Predao Savi Stepanovu poklon od porodi-
ce Duranci. Tako smo se dogovorili kod kuće: da Savi damo
naš „tanjir Vorhol“ u znak sećanja na dan kada je u Novom
Sadu bila priređena izložba Endija Vorhola.
U 12.00 na uglu kod crkve, mislim da je to novosadski
turistički centar, promocija Medzilaborca. Nažalost, ovde
u Tanurdžićevoj palati u središtu grada, koji je centar Voj-
vodine, nije bilo skoro nikog! Totalna nezainteresovanost.
Bilo me je sramota, iako ja za to nisam kriv.
Potom bili u Galeriji Vojvođanske banke – Andy War-
hol. Sava je zaista sjajno aranžirao izložbu! Ručak sa Slova-
cima, posle izložba Sećanje na Vorhola u Savremenoj ga-
leriji i u „BelArtu“. Vratio sam se kući autobusom, stigao u
22.15. Naravno, ne mogu se osloboditi Vorhola. Zaista je
on jedinstvena pojava!
516
„Što se slave tiče, Vorholova pozicija je vrlo jednostav-
na. Slava počiva na dosadi, kao što aura slika počiva na nji-
hovom odsustvu značenja. /.../ Slava je slučajno uokviren
prizor /.../ izuzetan zahvaljujući veštačkom osvetljenju.
Prirodna svetlost genija je retka, ali je veštačka svetlost
koja vlada našim svetom toliko štedra da će svakom obez-
bediti auru. I mašina može postati slavna, a Vorhol nikad
nije ni tražio drugo do tu mašinsku slavu, slavu bez posle-
dica i tragova.“ (Bodrijar)
„Slava bez posledica i tragova“ zapravo je žudnja za
medijskom promocijom samoga sebe – „bar jednom biti u
centru pažnje, da te vidi ceo svet“. Otud, valjda, ona zago-
netna molba već ostarelih sugrađana (koji nikada nisu ma-
rili za fotografisanje) da im se u čitulji objavi lik. Najčešće,
to su fotografije iz lične karte!
Nažalost, primetio sam na izložbama – neko dobije na-
gradu (verovatno voljom likovnih kritičara). Potom nikada
više ne srećem iste među nagrađenima. Sve više mislim
da su bili nagrađivani kao poslušni izvođači tuđih zamisli.
Očevidno, mi pripadamo prošlosti. Ako ni po čemu
drugom, ono verom da neki stvaraoci – među koje ubra-
jam Kondora i brojne druge koje sam poznavao – pripada-
ju istoriji umetnosti naše civilizacije kao trajne, autentične
vrednosti.
„Vorhol nije deo istorije umetnosti“, kaže Bodrijar, „on
je prosto deo sveta. On ne predstavlja svet, on je prosto
njegov fragment u čistom stanju. /.../ Vorhol je /.../ izvan-
redna mašina koja filtrira svet, čineći da se on pojavi u svo-
joj materijalnoj jasnoći.“
Međutim, na samom kraju, piše: „/.../ nema svako tu
sreću da bude mašina.“
Šta je to, ako ne odavanje priznanja zapitanom čove-
ku, nedvojbeno „krajputašu“ civilizacijskog hoda? Danas
mašina zna da „misli“, ali čovek oseća uznemirenošću, on
je autentičan damarima teskobe i zapitanosti, čak drhta-
vom žudnjom da na trenutak bude u centru pažnje, makar
i slučajno na ekranu – koji posmatra „ceo svet“!
Za mene, jedinstveni su podjednako anonimni živopis-
ci i poznati stvaraoci, kao i delatnici ove, možda sluđene
kreativnosti, ali koja je odraz našega trenutka, kao i život
sam! Prvenstveno zato što su svi oni – spontano ili svesno
opredeljeni, verujući iskreno – hodali trnovitom, neizve-
snom stazom tajne, služeći stvaralačkom nagonu u sebi.
26. 8. 2006, subota
Bili smo na otvaranju izložbe u SKC „Sveti Sava“. U po-
vratku kući osećao sam se loše. Morao sam i na Hitnu po-
moć!
Ujutro opet na Hitnu pomoć. Dr Deže Čuso savetuje da
u ponedeljak odmah ujutro odem u bolnicu.
Tako sam i uradio. Potom, sve je išlo „uobičajenim to-
kom“. Napokon, došlo je i „finale“. Buco je krenuo sa Te-
gela avionom 21. novembra da bude sa Kaćom. Kraj, ope-
racija srca 24. novembra. Operisao me je hirurg dr Mikloš
Fabri, rodio se 1954. kao i naš prvi sin Bobo. Kući sam se
vratio 11. decembra 2006, u ponedeljak.
Kaća je upornim insistiranjem sprečila otpust iz bolni-
ce u subotu! Mi, naime, stanujemo na petom spratu zgra-
de bez lifta! Popeo sam se polako!
19. 12. 2006, utorak
Telefonom iz Miškolca Đerđi Madaras – u ime Pište
Dobrika i prijatelja iz „MissionArta“ – raspituje se kako je
sve prošlo, želi uspešan oporavak. Setih se da je dr Kristi-
jan Barnard 3. decembra 1967. prvi put presadio ljudsko
srce! Sada kažu – „operacije na srcu su rutinske“. Možda
za karidohirurge. Meni je bila prva! Stalno mislim – Kon-
dor je umro „od srca“! Da li je tada moglo nešto da se po-
mogne operacijom?
31. 12. 2006, nedelja – 1. 1. 2007, ponedeljak
Gledamo na TV ekranu: Goran Bregović na trgu u No-
vom Sadu pred desetinama hiljada slušalaca. Od ponoći,
iz Zagreba prenos koncerta Zvonka Bogdana u prepunoj
dvorani „Lisinski“. Deluje senzacionalno. Naime, Bregović
– nekada iz Sarajeva, i Zvonko – sada iz Subotice, pevaju
na sceni u „inostranstvu“. Publika ih voli, kao nekad! Kao
onda kada su nastupali svi, na jugoslovenskoj umetničkoj
sceni.
***
517
6. 3. 2007, utorak
Preminuo filosof Žan Bodrijar (1929–2007).
Sutra, 7. marta, naš Buco pedesetogodišnjak! Kada su
prošle decenije?
21. 12. 2007, petak
Dvadeset četiri države otvorile granice, 400 miliona
ljudi putuje „kao po vlastitom dvorištu“.
Mi živimo u toru, ograđeni kao ovce ogradama mit-
skog kratkoumlja. Nekada smo putovali preko granica slo-
bodno, ponosni što imamo jugoslovenski pasoš!
Odjednom, eto, našli smo se „izvan Evrope“, getoizira-
ni natpevavanjem naših političara, koji prvenstveno u me-
đusobnom trvenju nalaze smisao vlastitih aktivnosti.
31. 12. 2007, ponedeljak
Dočekali smo kraj godine.
Ruševina na trgu. Nema pozorišta. Svojedobno, hotel
„Pešta“ – koji je u sebi imao pravi evropski teatar – bio je
jedinstveno znamenje povarošenja! Subotica je bila grad.
Sada posmatram rupu u sred grada koji se sunovratio
u beznađe palanke!
***
1. 1. 2008, utorak.
Ništa pomena vrednog.
Ulice pokrivene snegom, nigde nikog.
2. 1. 2008, sreda
Posle večere gledamo TV. Kaća pronašla film vredne
pažnje. Glumi u njemu Harvi Kajtel, ne može biti da je bez-
vredan, naslov izazovan – Dim; ako smo dobro videli, re-
žirao Vejn Vong.
Kajtel glumi trafikanta. Svaki je dan običan, mahom
iste mušterije, razgovori. Priča trafikant mušteriji – piscu –
temu za „Božićnu priču“...
Sve u svemu, pri kraju filma, pripovedač i mušterija na-
zdravljaju Božić slepoj starici iz svoje priče (stvarnog doga-
đaja), podižu čašu i kucnu se! Čaše identične onima koje su
na stolu ispred Kaće i mene!
 No, od toga zanimljivija je storija o dimu. Odjekuje
mi rečenica: „Izmerio dim – što je nemoguće; zapravo, iz-
merio cigaretu, potom opušak i pepeo – razlika je ’težina
dima’, eto može, naravno!“Težina dima kao početna pri-
ča filma u kojem nekoliko običnih storija, rekao bih, kao
dim prolaznosti, zapravo dramatična događanja slojevito-
sti svakodnevnice, jesu obična, ali po „složenim kockica-
ma“ postaju nadasve neobična!
Baš kao život sam, vredan življenja iako je prolazan i
ne ostavlja za sobom ništa, odnosno ne ostavljamo za so-
bom ništa – dim!
Dim, bez težine, omeđen početkom i krajem, zapravo
težak događanjima – uvek nekom više, drugom manje –
nabijen značenjem.
Značenje, zapravo, jeste „dim“, ako nije odmeravano i
vrednovano, doživljeno i proživljeno, ocenjeno!
Odživeti „dim“ života (koliko znamo, život je prolazan)
znači shvatiti da između početka i kraja – sami smo odgo-
vorni – „dim“ može da ima težinu značenja!
Drago mi je da smo baš na početku godine imali fil Dim
(snimljen 1995), kao prolaznu tačku smisla rada (aktivno-
sti) bez obzira na to što mi ono čime se bavim ne donosi
nikakve koristi (osim ispunjenosti smislom življenja i delo-
vanja) između početne i krajnje „težine dima“.
Zaista, drži me to što pišem „Kondora“, zapravo pod
tim naslovom svrsishodnost svakodnevnog pisanja, pre-
traživanja dokumentacije, „slaganja kockica“ minulih do-
gađaja ima značenje.
Pada mi na pamet Rembrantova Noćna straža, slika-
na 1642. godine. Ovo delo je, nedvojbeno, kulturna bašti-
na nesagledivog značenja i neprocenjive vrednosti, daleko
značajnije od početne namere naručilaca i umetnika sa-
mog.
U kolektivnoj memoriji naziv Noćna straža trajao je
zbog toga što je slika bila nadasve tamna. Sve do restau-
racije posle rata, negde četrdesetih godina. Tek tada, slika
je „u pravom svetlu“ predstavila Četu kapetana Franca Be-
ning Koka. Zbog toga što je svako platio jednak deo – znači
iz posve trivijalnih razloga – Rembrant je doživeo javni ne-
uspeh, osramoćen je skandalom koji su izazvale sitničave
518
kreature, baš njegovom zaslugom „besmrtne“! Kondor je
naslikao Szentek bevonulása a városba 1972.
Prošlo je tri stotine i trideset godina! Ljudske naravi su
iste. Razmišljam o testamentarnoj poruci umetnika! Privi-
đa mi se da sitničave duše, minorne osobe, kada se stica-
jem prilika nađu u poziciji ličnosti koja odlučuje – najče-
šće u neznanju ograničenih – nanose neizrecivu štetu. Kao
mačak Kukac, koji je igrajući se, bez zle namere, gurnuo
skupoceni sat! Pričao mi je Kondor. Podseća me to na 25.
april 1970. godine, dan našeg rastanka, posle najsadržaj-
nijeg druženja njegovim posredstvom, sa likovnim trenut-
kom na razmeđi, nečeg što je nama imalo značenje umet-
nosti i onoga što će biti kreativni angažman nastupajućeg
vremena.
A szentek bevonulása..., kao oporuka praštanja i po-
mirenost, upozorenje da nade nema. Uvek na scenu ulaze
novi (lažni) sveci. Teskobna spoznaja da vrednosti nisu u
prvom planu, a „bacil“ je negde pritajen.
Svest o njemu je ćutanje o smrti. Znamo da ona dolazi,
a uvek stiže neočekivano. Ćutimo, izbegavamo temu, ve-
rujemo da je to način odlaganja.
Užasna istina, nezaobilazna. Nadamo se, ipak, da nam
mačak neće preći put! Svakako ne crni, jer on donosi ne-
sreću! Međutim, prisutan je, kao i Kamijev bacil.
Pravimo se veseli, jer znamo da on nije svestan krivice.
Kondor slika i ćuti jer je uveren da ga (kao i sve nas), išče-
kuje gozba u „ništavilu gde sve postoji“.
Koji li potresan prizor o istini koja ne trpi suprotstavlja-
nje, ne prihvata tumačenja i odbija bilo koju mogućnost,
osim naslućivanja bezizlaza?
Teskoba, kao permanentno stanje! Avers i revers me-
dalje življenja. Ako je lice Raspeće – svetlost nade, zname-
nje iskupljenja žrtvom – naličje će biti Marširanje sveta-
ca... – kavalkada, košmar zaodenut bukom, teskoba išče-
kivanja, neprozirna tama.
Odjekuje mi u zaumlju učestalo, godinama sve češće,
stih Steve Raičkovića: „Taj mrak – da nije bolest sjaja? / O,
sjaj su samo vrata kraja.“
 NA KRAJU PUTOVANJA – MIŠKOLC
Vremeplov, započet mojim putovanjem prvi put pre-
ko državne granice, bliži se kraju.
Pre četrdeset i šest godina, 12. avgusta 1962, vozom
iz Subotice u 00.15 časova, pošao sam u Budimpeštu.
Tada je bila nedelja, krenuo sam i nisam znao šta me s
one strane čeka!
Danas, opet u 00.15 časova, ali u petak 6. juna 2008,
čekam voz u istom pravcu sa polaskom u 1.44. Stojim
na peronu i posmatram vrata stanične restoracije. Samo
je od strane perona dostupna! U staničnom holu, levo i
desno, „lanci i katanci“. Nekad se tu moglo prenoćiti, če-
kaonice su bile gostoljubive i tople. Pamtim zlatasto, pri-
gušeno svetlo u sazvučju sa sporim kretnjama i tihim go-
vorom noćobdija, beskućnika i putnika. Bile su to godine
neposredno po okončanju Drugog svetskog rata.
Sada – ista stanica kao znamenje pustoši! Niko ne
obaveštava da će voz kasniti. Već je trebalo da bude
ovde, vreme teče! Moj prijatelj Paja Blesić godinama sli-
ka potresne prizore u seriji Tempus fugit. Isijavaju prola-
znost, mrmore čudesna kazivanja, zrače u sebi akumi-
lirano, nude slojevita značenja minulog. Uvek sam rado
iščitavao poruke u vremenu odtrajalih predmeta. Divim se
slučajnostima, sve više verujem da one to nisu! Kao bise-
ri, trepere u đerdanu nezaborava, život nam se priviđa
nalik grozdu otežalom u zrenju, kraj asocira na gozbu.
U zaumlju, poput jeke, odzvanja „/.../ a halál nem vala-
mi különös földi formában jelenik meg, mint például a
születés, hanem egy nagyszerű lakoma előtti pillanatnyi
egyszerű éhség, biztos és jóleső, hiszen teritett asztalt igér.
’Én tudom miféle étkek várnak rám’ – szólt az angyal...“1091
(Bela Kondor, „Posmrtni govor“, Krhotine sreće) Napokon
putujem! Sve je drugačije, samo voz klopara uvek jed-
1091 „/.../ smrt ne poprima neki posebni zemaljski oblik,
kao što, na primer, rođenje ima svoj oblik, smrt je jednostavna
trenutačna glad pred početak jedne divne gozbe, gozbe koja nam
sigurno sleduje i koja nam prija, a prija jer se obećava sto pun đa-
konija. ’Znam kakve me đakonije čekaju tamo’ – rekao je anđeo...“
519
nako, „gvozdeni put“ je isti, on je pouzdana spona sa
evropskim prepoznatljivostima od 11. septembra 1869.
godine u krvotoku civilizacijskog korpusa.
Savu Stepanova i mene pozvao je Ištvan Dobrik. Že-
lja mu je da budemo tamo 7. juna u subotu. Otvaranje
Dvadeset četvrtog trijenala grafike u Miškolcu. Ovoga
puta to je poseban događaj – Dobrik odlazi u penziju, uz-
gred da pomenem, kao počasni građanin Miškolca.
Želja Savina je bila da vidimo u Kiscelli Múzeumu Kon-
dorovu sliku Szentek bevonulása. Planirali smo da nas
kolega Jurečko tamo odveze kolima, a potom da idemo
u Miškolc.
Sve je ispalo drugačije! Sava nije mogao poći zbog dru-
gih obaveza, Laslo Jurečko je juče otputovao u Škotsku.
Putujem sam iz Pešte. Čekaju me u Miškolcu. Na stanici je
Đerđi Madaras, koleginica koja poput anđela čuvara bdi
nada mnom. Odvezli su me u Alkotóház gde ću konačiti,
potom odosmo u galeriju.
Tu sam neplanirano pre vremena, svi u poslu, sutra je
finale. Trudim se da što manje smetam, kratko se zadrža-
vam u razgovoru sa Dobrikom, pominjem da se izjalovila
namera koju sam smislio – hteo sam da susret sa Szentek
bevonulása bude kraj knjige o Kondoru!
Nije baš bio impresioniran. Maltene nemarno i neza-
interesovano, odvalio je kao uzgred: „Majd adódik valami
más!“1092
Ubrzo, prepustiću se omiljenom mi tumaranju. Šetam
prema Alkotóházu, usput razmišljam o godinama, doga-
đajima i neponovljivostima ugrađenim u nezaborav. Miš-
kolc je škrinja uspomena u kojoj je, sticajem prilika, po-
hranjen period, četiri i po decenije protkane Kondorom!
Da nije bilo Bele Kondora, nedvojbeno, druženja sa Miš-
kolcom ne bi bilo. Zbivanja bi proticala drugim tokovima,
ulivala se u drugačije sadržaje.
Odjednom, suočavam se sa već znanim spomen-bele-
gom. Bronzano pseto, čuveni vučjak Manč, tragač u ze-
mljotresima! Pitam se koliko ljudi zahvaljujući njemu živi,
a da i ne zna da je on postojao? Da li su nesrećnici, u mra-
1092 „Pružiće se neka druga mogućnost!“
ku beznađa zakopani, mislili o psu koji će usmeriti spasi-
oce? Dok smo bili deca, uobičajena slika na zidu sobe bio
je prizor: dečak i devojčica na trošnom mostu, iznad krila-
to biće – „čuva ih“! Sada, gledam vučjaka ovekovečenog.
Nema krila, i te kako ih je zaslužio!
Promenio se svet.
Baš sam pročitao u katalogu predgovor Pište Dobri-
ka: „/.../ a miskolci biennále is háromévenként, triennále
formájában /.../ soha nem volt még ilyen intenziv és jogos
a tudat, hogy minden előbbinél nagyobb változásban ve-
szünk részt. /.../ A világról /.../ kihez forduljunk válaszért?
Talán a szuper számitógépektől várjuk a végső választ?
Vagy a vallástól, a politikától, a tudománytól, a pszicho-
lógusoktól, netán egy barátunktól? /.../ Lehetséges-e ez
még a ’minden egész eltörött’ világunkban? /.../ A mű-
vek közötti csendes szemlélődés közben, ha konkrét
választ nem is kaphatunk, de remányeim szerint fel-
erősödhet majd bennünk az a tudat, hogy az ös�-
szeroppant Kozmosz pazar épitményének romjain a
fakó, egydimenziós, szintelen és sivár világunkban, él még
közöttünk a remény, a tetten érhető kiáradó Szellem min-
deneket átható, új rendet sugárzó erejében, amely még
látszólag Istentől elhagyott korunkban is müködik.“1093
Svest o tome da ima nade, biće da je izmišljeni sve-
tionik kako bi čovek mogao verovati u mogućnost orijen-
1093 „/.../i Bijenale u Miškolcu svake tri godine, u formi tri-
jenala /.../ nikada do sada nije bila toliko intenzivna svest, a pri
tom sa pravom, da prisustvujemo premenama većim od svih koje
su do sada bile. /.../ U vezi sa Svetom /.../ kome da se obratimo
za odgovore? Možda odgovor očekujemo od super-kompjutera?
Ili od vere, politike, nauke, od psihologa ili možda od nekog našeg
prijatelja? /.../ Da li je to moguće u ovom potpuno razbijenom sve-
tu? /.../ Tokom tihog razmišljanja između umetničkih dela, ako i ne
dobijemo konkretne odgovore, nadam se da će bar ojačati u nama
svest da na ruševinama velelepnih zdanja razbijenog kosmosa, u
izbledelom, jednodimenzionalnom, bezbojnom, pustom svetu, živi,
tu, među nama – nada – opipljivi Duh koji se razliva i plavi prostor,
prodire u sve, noseći sa sobom snagu novog poretka koji će moći
da funkcioniše i u ovom našem svetu koji u potpunosti deluje kao
da ga je i Bog napustio.“
520
tacije na – oduvek i zanavek nemirnoj – pučini kosmičke
tajne. Na kojoj, eto, jedinstveni vučjak Manč može pre-
usmeriti usud ljudski!
Setih se „besudbinstva kao sudbine“; Imre Kertes
(1929), jedva nešto stariji od nas, logoraš i nobelovac
za 2002. godinu: „/.../ zapeh, ali mi najednom dođoše u
pamet novinarove reči: ima samo datih situacija i u nji-
ma drugih datosti. I ja sam proživeo jednu datu sudbinu.
To nije bila moja sudbina, ali sam je ja proživeo /.../
ako ima sudbine, onda nema mogućnosti slobode; /.../
ako ima slobode, onda nema sudbine /.../ onda smo sud-
bina mi sami...“
Jedinstveni Manč bio je prst sudbine. Nikada nećemo
znati koliko ih je preminulo s nadom u krilati spas, ne
očekujući da im usud odredi pas!
Raspitao sam se, čujem da je Manča, zaista impresiv-
nu skulpturu, modelirala mlada umetnica Borbala Šanji.
Potresnu informaciju ću pamtiti – kada su beleg legen-
darnom vučjaku postavili, plato je treperio ispunjen
svećama koje su građani Miškolca palili. Nezaboravan
prizor pijeteta, monumentalan iskaz humaniteta!
Možda i jeste Miškolc specifičan grad solidarnosti! Se-
tih se naše izložbe.
Nažalost, sve češće – u gradovima koji nisu pretrpe-
li zemljotres – strahujemo od pasa lutalica koje su ljudi
napustili. Samoživo i bahato, čovek veruje da može bez
pseta i anđela. Potonjeg ne može maziti i odbaciti. Valjda
zato nema anđela vidljivih po ulicama u pretećim čopo-
rima. Ne duguju mu bes razdraženog i prezrenog pri-
jatelja.
Bela Kondor cenio je svoga mačka. Ovekovečio
ga je! U bezumlju gomile lažnih svetaca, on je vapaj
stvoritelju – „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine!“ – dok
gaze plavetnilo neba u neproziru preokrenutog sveta,
predstavljajući se lažno, sve nametljivije i bombastični-
je, krojeći nam svima sudbinu u konc-lagerima življenja.
„Az emberek a Paradicsomból kiszabadulva azon-
nal hozzákezdtek a hamarosan szédületes méretű, hatal-
mas büntetőtábor megszervezésének izzasztómunkájá-
hoz. Mely tevékenységet kezdetben rablásnak és csalás-
nak, később (sokasodtak, finomodtak) egyszerüen poli-
tikának, majd (a megtévesztés fejlettsége folytán) terme-
lésnek neveznek el. Mindez Isten gondolata volt az agyak-
ban“; kao da mi kovitlac razigrava Kondorov zapis: Angyal,
ördög, költő...1094
Napuštam bronzanog vučjaka, čuje se jeka: „/.../ Az
állatoknak és angyaloknak nincsen művészetük.“
Ubrzo, već sam u Alkotóházu. Žolt Kišhonti stiže u 13
časova, ali i odlazi. Dao sam mu medvedića za ćerku Floru
i novu knjigu Pechán József, tek izašla iz štampe! Doći će
po mene kasnije, ići ćemo njegovoj kući.
Stigli su i gosti iz Rumunije, dr Horvat – Džoni – sa su-
prugom i kolege. Sada smo kompletni.
Poslepodne proveo sam kod Žolta. Potom, od 18 ča-
sova sa Dobrikom i gostima na drugarskoj večeri. Napo-
kon, upoznajem bolje Andraša Bana, novog direktora ga-
lerije.
Opet „slučajnost“!
Andraš Ban i Sava Stepanov rodili su se iste, 1951.
godine. Obojica su likovni kritičari. Bavili se fotografi-
jom, sada aktivisti recentne umetničke teorije i prakse.
Baš kako i treba. Ja napuštam scenu, Sava S. u „Zlatnom
oku“ i Andraš B. u Miskolci Galéria nastavljaju započe-
to u Đeru početkom oktobra, a potvrđeno u Miškolcu
izložbom našom, decembra 1993. Kad je brže prošlo pet-
naest godina?!
Posle večere i druženja dostojnog pamćenja, odbio
sam ljubaznu ponudu da me Kati, šefica računovodstva
galerije, odbaci autom do konačišta. Odabrao sam peša-
čenje kao solidarnost sa kolegama iz Rumunije!
Navratili smo u „Kós ház“ na putu do našeg Alkotóhá-
za. To je samosvojna kuća, poznata kao „Imre-villa“, ostva-
renje jedinstvenog graditelja. Karolj Koš (1883–1977),
predvodnik mladih arhitekata, jedan je od neponovljivih
neimara dvadesetog stoleća. Rodio se u Temišvaru, stva-
ralaštvom ugradio u mađarsku arhitekturu, preminuo u
Klužu. Prepoznatljiv je kao međaš jedinstvene prekretni-
ce vekova. Kuća je građena 1928, a sada je 2008. godina.
1094 Anđeo, đavo, pesnik...
521
Osam decenija! Zaista, razdoblje najavljeno secesijom
kao nastupajuće „vreme mogućih nemogućnosti i nemo-
gućih mogućnosti“. Šta se sve dogodilo?!
Sedimo u nadasve prijatnom ambijentu gostionice u
suterenu graditeljske baštine, oni iz Rumunije, ja iz Vojvo-
dine, kao žitelji istorijske vetrometine. Skladna građevina
je međaš za pamćenje, kreativnost je trajna vrednost.
Političare, bar u našoj svesti, pojeo je mrak zaborava. Na-
žalost, poput gamadi ispod kamena, uvek će na scenu do-
laziti novi zagađivači – uvek kratkog pamćenja – obnav-
ljajući smrad civilizacijskih sunovrata.
Dok razgovaramo u tihom štimungu spomenika kultu-
re, priviđa mi se povorka sa Kondorovog „predskazanja“
iz 1972. godine.
Napokon, završio se dan. Sutra je zapravo događaj.
Dok tonem u san pitam se o svemu što nam se zbilo danas.
Prepoznavali smo ishodišta koja su granajući se pomreži-
la naš svet. Preplićući sećanja i susrete, odmeravali smo
vrednosti, promišljali događaje.
7. 6. 2008, subota
Jutro prohladno, ali ima nade da bude lep dan. Ustao
sam rano, pošao da hodam. Kupio sam „Rumunima“ i
meni po jabuku. Peške smo došli u prošle godine zavr-
šenu raskošnu palatu – Művészetek Háza.
Supruga Pište Dobrika – Agi – i ja izašli smo na terasu.
Ona da popuši cigaretu, ja da popijem čašu crnog vina.
Prvi put sam ovde, posmatram okolinu iz nove vizure!
U 11 časova treba da počne svečano otvaranje i do-
dela nagrada u svečanoj sali. Na pozornici ih je mnogo, to
su brojni uglednici, učesnici ceremonijala.
Gospođa koja brine o protokolu upućuje nas da oba-
vezno sednemo u šesti red!
Setih se šestog reda! Prvi put u životu, negde krajem
1942. godine, bio sam na predstavi u pravom teatru. Po-
tom je vreme oticalo, a mi dotrajavali. Pola veka kasnije,
sticajem prilika, bio sam i ja među učesnicima promoci-
je nove knjige: Milan Vojnović, Sombor – ilustrovana hro-
nika. Dogodilo se to 18. novembra 1988. godine u Som-
borskom teatru, uspešno restauriranom. Sve je u dvorani
kao nekad. Govorim sa pozornice o varoši mog detinjstva,
prisećam se znanog ambijenta. Pominjem prvu posetu i
šesti red, četvrto sedište... Pogledam, vidim baš tu – če-
tvrtu stolicu – praznu u punoj dvorani!
No, moramo ućutati, počinje svečanost. Vilmoš Fe-
dor, Miskolc alpolgármestere megnyitójában...1095 govori
o „dogovoru“ tri varoši: Egera, Šalgotarjana i Miškolca.
U budućnosti, priređivaće se slavlje crtežu, akvarelu i
grafici trijenalno, prvo u jednom, pa drugom i trećem
gradu.
Baš lepo! Može ako se hoće, a namere su plemeni-
te. Sedim u tami gledališta i razmišljam o nečem drugom.
Eger je očuvao minaret, očevidno, istorija nije ostrvljeno
brisana! Vertikala iz 17. stoleća poput uskličnika svedo-
či, podseća me. Ishodište je brojnim događajima vrednim
pamćenja. U Šalgotarjanu, „sreo sam“ pesnika Radnotija.
Šetam i razgledam, odjednom banem pred njega! Oslo-
njen na ogradu, sam sa sobom, kao da je već sa one stra-
ne... Primetim iznenada – cipele su mu sveže blatnjave!
Znači, ovde je. Danas je kišilo! U igri, dečjim cipelica-
ma ublaćene cokule, premostile su vreme između pakla u
borskom rudniku, predaha u koloni stradalnika negde u
Bačkoj i našeg prvog susreta, ovde. Zaista je Imre Varga
iznedrio 1969. godine jedinstveno spomen-obeležje! De-
set godina kasnije, isti bronzani Mikloš Radnoti (1909–
1944) postavljen je i u Boru, tamo gde je, opirući se bez-
dušju, pisao svoje Razglednice.
Naravno, misli me vraćaju u minule godine. Vremeplo-
vom se vraćam čak prvom susretu sa Miškolcom. Odav-
de nedaleko – videlo se sa terase gde smo Dobrikova
Agi i ja stajali pre pola sata – parkirao sam „fiću“ u sredu,
3. jula 1968. Grad mi je bio, kako sam zapisao u dnevni-
ku, beskrajno duga ulica kroz koju prolazi tramvaj. Potom
smo u Miškolctapolci podigli šator. Sutradan, otišao sam
autom u Šarošpatak, video Bezdédi tarsoly lemez, vra-
tio se... „Mennyen már, magát hivják!“,1096 kaže kolegini-
ca pored mene. Trgnem se, pođem, penjem se na pozor-
1095 U uvodnom govoru zamenika gradonačelnika Miškolca.
1096 „Idite, Vas zovu!“
522
nicu, a pokraj stepenica nema rukohvata, suočavam se
sa osvetljenom scenom. „Most van mivel befejezni...!“,1097
tiho govori Pišta Dobrik, smejulji se kao nekad Kondor,
kada se radovao „huncutariji“ koju je uspešno izveo.
Pored njega je Andraš Ban, čestitaju mi i uručuju Kon-
dor Béla emlékplakettet1098 sa obrazloženjem: a grafi-
ka nemzetközi elismertetése terén végzett áldozatos,
kapcsolatépitő munkája érdemeként...1099
Ponovo sedim u šestom redu teatra – koji bi se mo-
gao zvati život – gledam bronzanu plaketu (autor plakete:
Andraš Kiš Nađ /1930–1997/) koju sam primio, na njoj
Kondorov Őrangyal, onaj isti anđeo čuvar koji je bdeo
nad Belom sklupčanim na hoklici kada sam došao na
izložbu u Tihanju, 4. oktobra 1973. godine.
Ubrzo, završila se ceremonija. Razmenio sam, potom,
nekoliko reči sa Gaborom Pastorom (1933), grafičarom,
trećim sa izložbe (Kondor, Melocco, Pasztor) 1972. Prvi
put sreli smo se uživo danas. Trajao je potom razgovor
„bez veze“ na prijemu. Zatim ono što se pamti – druže-
nje u dvorištu galerije, zvanom „Rákoczi udvar“, odnosno
dole u klubu.
Veče s prijateljima, sadržajan razgovor sa novinarem
Imreom Karošijem; slušao sam Dobrika opet dok mi je svi-
rao na gitari Kuću izlazećeg sunca; prisećanja na minule
dane; pominjali su „Rumuni“ (dr Joan B. Horvat, dr Laslo
Ujvaroši) Savu S., Svetlanu M., D. Todorovića Dujca i Katu
Tonković-Marijanski (1947–2001)... Nedostajao je svima
Sava Stepanov, pominjan je Novi Sad, Pančevo, Košice i
plodna saradnja.
Potom razlaz, s nadom u nove susrete. Mene očekuju
„s knjigom“ – dogovoreno da moj rukopis bude završen
do 1. septembra! Naime, 2010. planira se obeležavanje
„Kondora“.
1097 „Sad imate šta da dovršite...!“
1098 Spomen-plaketu Bele Kondora.
1099 Zbog zasluga za požrtvovani rad u domenu stvaranja
i izgradnje veza na polju međunarodnog priznanja grafike.
 8. 6. 2008, nedelja temes jelképe. /.../ Közönséges halandó számára a labirin-
tussjárás az igaz útra térést jelentette.“; Jelképtár, Helikon
Napuštam Miškolc, opraštam se od „Rumuna“, taksi
Kiadó, Békéscsaba 19901101)
me vozi na stanicu.
Vlasnik, Frederik Rotar, poklonio mi je vinsku kartu.
Ulazim u voz, odmah za mnom penje se Andraš Ban,
„The Casablaca Club“ nalazi se danas na par metara od
kao da je iz zemlje nikao. Sedimo u restoraciji. Andraš nije
bivšeg „Nárcisza“. Kroz „lavirint“ minulog vremena, iz-
stigao popiti kafu kod kuće. Ja se ipak odlučujem za čašu
među 14. avgusta 1962. i 8. juna 2008, skoro je četrde-
crnog vina.
set i šest godina! Odosmo u vrevu Ünnepi könyvhéta1102
Pričamo, Andraša sve interesuje, pita za Lajoša Neme-
na Vörösmarty tér.
ta, naravno govorimo o Beli Kondoru, vremenu koje je
Dok sam sedeo i potpisivao knjigu, prilazi opet Bene
prošlo...
H. i ostavlja mi knjigu u znak sećanja na današnji susret.
Stižemo u Peštu, Keleti... Pitam nešto u vezi sa karta-
Naslovna strana: Hárfázó Angyal, pastel Bele Kondora.
ma za metro...
Naslov: Szent Lőrinc freskója;1103 pisac novela Laslo Đerfi
Prilazi nam mlađi čovek (od Miškolca u restoranu, se-
upisao mi je posvetu: „Duránci Bélának, Kondor Béla ba-
deo je sam): „Ja ću da te odvedem do ’Đuze’, čekaju te...“,
rátjának szeretettel ajánlom“.1104
reče najprirodnijim tonom srpski, nastavlja mađarski... Is-
Bela Kondor rodio se u Peštsentlorincu 17. februara
postavilo se da živi u Miškolcu, ekolog, sarađuje sa „Uj
1931. godine. Pisac, Laslo Đerfi, rođen je 1940 – još uvek
Simposionom“, a sada ide baš kuda i ja.
„na vreme“ da bi mogao doživljavati i pisati, kako piše o
Od Keletija autobusom idemo Bene Horvat – svoje-
vlastitom okruženju: „/.../ Ezt a világot ábrázolom novel-
dobno Novosađanin – i ja. On da se sretne sa Otom Tol-
láimban a lirai realizmus köpenyébe burkolva.“1105
naijem, ja da na štandu „Foruma“ potpisujem novu knji-
gu: Pechán József/Jožef Pehan („Forum“, Novi Sad, 2008). 2. 11. 2008, nedelja
Silazimo, kao nekad, na stajalištu u Kigyó utca. Odatle
Danas u „Platou“ sa početkom u 18.00 PEN klub or-
peške u Váci utca, tačno kod ugla gde je nekad bio „Nár-
ganizuje književni razgovor. Zapravo, to je predstavljanje
cisz presszó“, malo dalje preko stolovi... „Popićemo ovde
knjige Đerđa Konrada Odlazak od kuće i povratak kući.
po čašu crnog vina, dok ja gledam u pravcu gde je počelo“,
Setio sam se da mi je svojednobno, 20. novembra
predlažem i sedam tako da posmatram ulaz u nekad
1978. (jedva osamnaest dana razlike i tri protekle dece-
ovde postojeći „Narcisz“.
nije), Lajoš Nemet poklonio knjigu – skrećući mi pažnju
Bene H. insistira da odabere vino!
Dok polako srkućemo skupo vino (cena čaše ravna
je mesečnoj stipendiji 1970. godine), obrazlaže zašto je 1101 („Tama, podzemni svet, put smrti – staza koju duše
odabrao baš Gál Tibor Bikavér 2004/2005. Eger: „Gál Ti- treba da pređu, instinkti, kosmički simbol nedokučivog. /.../ Za
bor ismert borász, Dél Amerikában autó balesetben el- običnog smrtnika kretanje u lavirintu je značilo pronalaženje pra-
hunyt... Nézd meg a cimkét... ’Labirintus’!“1100 vog puta.“; Zbirka simbola, izdavačka kuća „Helikon“, Bekeščaba,
1990)
Zaista, posmatram u vinskoj karti – flaša sa nalepni-
com „Lavirint“! („A sötétség, az alvilág, a holt – lélek által 1102 Praznične nedelja knjige.
megteendő – út, az ösztönök, a kiismerhetetlenség egye- 1103 Freska svetog Lovre.
1104 „S ljubavlju preporučujem Beli Duranciju, prijatelju
Bele Kondora“.
1100 „Tibor Gal, poznati vinar, poginuo je u automobilskoj 1105 „/.../ Ovakav svet u svojim novelama prikazujem tako
nesreći u Južnoj Americi... Pogledaj etiketu... ’Lavirint’!“ što ga prekrivam plaštom lirskog realizma.“

523
na izuzetnog mladog autora. Pored Đerđa Konrada, biće
večeras tu i Arpad Vicko, Vida Ognjenović, pesnik Bratis-
lav Milanović i drugi. Naravno, poneo sam sa sobom knji-
gu iz 1978. godine.
Dadoh Konradu da mi potpiše, prvo mu pružih A vá-
rosalapitó.
– Elősször ezt!1106 – rekoh. Gleda pisac, lista, vidi La-
joševu posvetu, potvrdu da ja njemu govorim istinu. Prvo
me posmatra, šta će, zapisuje...
– Most est, harminc év után!1107 – pružam mu ovu o
kojoj se danas govori. Kasnije, pred „Platoom“ sedimo uz
čašu crnog vina. Kratak predah. Ubrzo ga vode na večeru,
ja sam uz izvinjenje odbio poziv, imao sam već druge oba-
veze. Nazdravimo minulim decenijama, pitam ga:
– Ismerte Kondor Bélat?1108
– Barátom volt!1109 – odgovara Konrad, nastavlja se
razgovor i on reče – Csiky Tibort és a többi... de meghalt
a Csiky is...1110
– A barátom volt!1111 – kažem sada ja.
Potom, tokom dijaloga pomenuh kako su me prve
večeri, 15. avgusta 1962. godine, vodili kroz meni nepoz-
nate ulice. Stojan Vujičić (uskače Konrad sa „a Tihamér
meghalt...“,1112 ja dodajem „repülögép balesetben...“1113),
Agota i Bela nameravali su da me ugoste negde u Épité-
szek klubjában, csak arra emlékszek egy udvarban meg-
világitot lépcsőkön kellet lemenni a sötétbe...1114 „Igen, a
1106 Prvo ovu!
1107 A sada ovu, posle trideset godina!
1108 Poznavali ste Belu Kondora?
1109 Bio mi je prijatelj!
1110 Tibor Čiki i ostali... ali i Čiki je umro...
1111 Bio mi je prijatelj!
1112 „Tihamir je umro...“
1113 „U avionskoj nesreći...“
1114 U klubu arhitekata, sećam se samo da je trebalo ići
kroz neko dvorište, pa osvetljenim stepenicama sići u potpuni
mrak...
524
Múzeum utcában volt, oda jártunk...“,1115 govori Konrad,
a ja napokon sad, posle četrdeset i šest godina, sedeći na
rubu parka kod franjevačkog samostana, nekadašnje kule
subotičke, doznajem gde sam u Pešti bio onda – 1962. go-
dine! Pominjemo Pilinskog, pesnika Lasla Nađa, naravno
Stojana Vujičića i brata njegovog, opet malo-malo pa po-
minjući az épitészek pincéje...1116
Govorim o tome kako sam upamtio slikarije Kondoro-
ve na zidovima, a Konrad odmah dodaje: „Mindenki aki
akart birt rajzolni, ott volt égy asztalon kikészitve, szines
kréta és ami kellet, használhatták...“1117
Vremeplov se zahuktavao, pominjali smo imena, seća-
li se... Konrad je pominjao, doživljavao u mislima štimung i
ličnosti. Ja sam se radovao što sada više znam.
Nažalost, naš razgovor je bio kratak. Stigli su, kreću i
odvode mi sagovornika. Moraću Katiki T. Nađ reći da tre-
ba da razgovara sa Đerđem Konradom. Eto napokon neko-
ga ko o „podrumu arhitekata“ može govoriti iz prve ruke,
kao učesnik i svedok! Vraćali smo se kući Boško Krstić, pi-
sac, urednik „Rukoveta“, sa suprugom, i ja. Potom sam na
radnom stolu otvorio Budapest várostérképe,1118 pod sve-
tlom stone lampe gledam u deo Belváros. Opčinjen zami-
šljenim prizorom, gledam lavirint uličica na karti.
Vidim da je razdaljina od Bécsi utca do Múzeum utca
jedva kilometar. Okolo, nalazi se sve. Tu je Baros tér, vidim
Rákoczi utca, Kerepesi temető, Thököly út, „Szabadság ho-
tel“, Vörösmarty tér, nižu mi se „krajputaši“: „Karpatija“,
Gerlocijev stan, Nemzeti galerija, Šoljmar, „Aranjkapca“,
Univerzitetska čitaonica i Derčenji, muzej Ernst, izložbena
sala u Doroća ulici... i sve čega više nema. Tamo, na drugoj
strani velike reke, sahranjeni su Kondor, Šoljmar... Sada vi-
dim nadohvat, tu odmah, nedaleko od épitészek pincéje, u
zgradi Univerziteta, dogovarali smo učešće već pokojnog
1115 „Da, bio je u ulici Muzeja, tamo smo odlazili...“
1116 Klub arhitekata.
1117 „Svako ko je hteo da crta, mogao je; na stolu su bile
pripremljene krede u boji i sve što je potrebno, sve se moglo kori-
stiti...“
1118 Mapa grada Budimpešte.
Tibora Čikija na izložbi u Pančevu sa Lajošem Nemetom,
nema ni njega.
„I večernja lampa nad porodičnim stolom je centar ne-
kog sveta. Sto osvetljen lampom već je sam za sebe mali
svet“, napisao je svojedobno jedinstveni mislilac Bašlar.
Preminuo je u godini kada se počeo oblikovati ovaj „mali
svet“ koga se prisećam.
Listam Városalapitó, strana 280 i zapisujem sebi:
„Nem akarom elfelejteni, hogy ez a város, amelynek több
szégyenéről tudok, mert jobban ismerem, azoké is...“,1119
potom otvaram novu knjigu Odlazak od kuće i povratak
kući, beležim reči na kraju: „Nestala je i bašta u kojoj smo
među višnjevim stablima igrali fudbal, nema više ni oraha
pod mojim prozorom, šta više, nema ni samog prozora, jer
su ga zazidali...“
Rekao bih, jedan ceo svet traje, opervažen krajputaši-
ma, meni nadasve rečitim, slojevitim, nikad do kraja iščita-
nim, a to su: Őrangyal iz 1957. koga trajno pamtim iz Tihanja
1973; A mennyország meghóditása (1957); bitan mi je Cso-
konai slikan 1958. godine – tek kasnije shvatiću, kad budem
pročitao: „Ki vagy, miért vagy, hol lakol / és kinek Szavá-
ra mozgasz? / s végre mivé leszel?“; naravno Darázskirály
(1963); Pléh Krisztus (1964); lapidarno rečit i potresan kao
znamenje Auschwitz I (1963); Rakétakilövő álvány (1966);
Valaki önarcképe (1968); Itélkező / Késes angyal (1969), od-
nosno zaista upečatljiv Krisztus (1971) i nikako kao poslednji
u nizu brojnih već pomenutih ili nepomenutih, trajaće vanv-
remena kreacija Á szentek bevonulása... kao predskazanje,
teskoba mislioca – stihom Čokonaija podstaknutog – auten-
tičnog pesnika humanog drhtaja, strasti i kolorita, odnosno
slikara rečite poezije.

1119 „Ne želim da zaboravim da ovaj grad, a znam za mno-

ge njegove sramote, jer ga dobro poznajem, pripada i onima...“

525
Bela Kondor
Reprodukcije
Pobeda i slava 1956.
Anđeo čuvar 1957. Presuditelj 1968.
Osvajanje raja 1957. Paklena krčma 1961.
Neka nas Bog spasi Njutnovog uverenja 1961.
Kralj osa 1963. Anđeo sa harfom 1963.
Limeni Krist 1964.
Aušvic, lager smrti 1965. Lansirna rampa (Bomba) 1966.
Savonarola 1961. Pad (Iskušenje svetog Antuna) 1966.
Nečiji autoportret 1968.
Muška glava sa čavkom 1970.
Krist 1971. Krist na križu 1971.
Marširanje svetaca, ulazak u grad 1971.
 REČ UREDNIKA Trifunović, Mića Popović, Danilo Kiš, Ferenc Bodrogvari,
Imre Šafranj...). Niti jedino zato što postoji podmetač koji
samo datumom povezuje Durancija i Galeriju „Likovni su-
Rukopis knjige Autobiografija sa Belom Kondorom za-
sret“.
vršen je 2. juna 2009. godine. Od marta 1994, kada je Iš-
Bela Duranci je jedan od osnivača Galerije „Likovni su-
tvan Dobrik, direktor Miškolci galerije, u razgovoru sa Be-
sret“. Od 1962. godine do danas, već skoro pedeset godi-
lom Durancijem izrazio spremnost da institucija na čijem
na, njen je neumorni saradnik. U ovoj Galeriji postavljao
je čelu objavi Durancijeve dnevničke beleške o druženju
je izložbe umetnika čiji je rad pratio sa samo njemu svoj-
sa Belom Kondorom, prošlo je punih petnaest godina. U
stvenom posvećenošću. Neke od izložbi koje je priredio, a
međuvremenu, dogovoreno je da Duranci ne piše samo
koje je struka ocenila kao dragoceni doprinos sagledavanju
o nezaboravnom drugovanju sa nesumnjivo jedinstvenom
određenih umetničkih kretanja, takođe su bile postavljene
figurom umetničke scene u Mađarskoj i svojim bliskim pri-
baš u ovoj Galeriji. A to su već više nego dovoljni razlozi za
jateljem, već da rukopis proširi zapisima o drugim ličnosti-
upuštanje u ono što je za nas bio izdavački poduhvat go-
ma koje je sretao istražujući teme koje su ga zaokupljale,
dine.
baveći se intenzivno onim što bi se danas nazvalo „insti-
Od onog pitanja Olge Šram, do dana kada se ova knjiga
tucionalna kulturna saradnja“ (a tada je posredi bio čisti
predaje u ruke čitaocima, prošlo je više od godinu dana. Za
entuzijazam posvećenika svom pozivu) i, zapravo najpot-
to vreme rukopis sa početka priče pretvarao se u knjigu, u
punije rečeno, jednostavno učestvujući u događajima koji
jedan organizam koji ima svoju sasvim ozbiljnu fizionomi-
su se nizali. Na stranicama rukopisa oživljavaju tako Lajoš
ju i koji je prepoznatljiv baš po onom podmetaču koji nas
Filep, Đerđ Lukač, Lajoš Kašak, Deže Korniš, Tibor Čiki – da
je i doveo do štampanja memoarskih beležaka. Da knjiga i
imenujemo samo neke od doajena mađarske kulture – ali i
izgledom odslikava svoj sadržaj, starao se njen grafički diza-
Durancijevi prijatelji: Ištvan Šoljmar, Lajoš Nemet i „jedan
jner, Darko Vuković. Njemu i Olgi Šram zahvaljujemo što je
drugi Bela“ (kako se Kondor potpisao u jednom od pisama
knjiga konačno u našim rukama.
upućenih Duranciju).
Međutim, dvojici Bela – Duranciju i Kondoru – duguje-
Kada je rukopis knjige konačno zgotovljen, Miškolci
mo privilegiju gledanja sveta i sagledavanja njegovih mena
galerija nije mogla da ga štampa. Jednostavno, promenile
kroz oči ljudi koji osećaju i promišljaju.
su se okolnosti koje određuju (i) sudbinu knjiga.
Hvala Beli Duranciju što je o svemu tome „ostavio trag“.
Prošle godine, negde u maju, Olga Šram, direktorka
„Likovnog susreta“, Bela Duranci i ja sedeli smo u njenoj
Avgust, 2011.
kancelariji i razgovarali o onome što je tada još uvek bio
samo rukopis ove knjige. Duranci je spominjao podmetač
iz pivnice „Karpatija“, koji su u Budimpešti potpisali Bela
Kondor, Deže Korniš, Stojan Vujičić i on, i to baš u trenutku
kada je na Paliću otvaran Prvi likovni susret. Taj dan i mno-
gi drugi događaji vredni nezaborava, susreti sa ljudima koji
trajno ostaju u sećanju, zapisani su, rukopis je gotov.
Olga Šram pitala je tada kako bi bilo da mi pokušamo
sa izdavanjem knjige. Svakako, ne bez razloga. Svakako,
ne zato što rukopisom prolaze imena koja i u kulturi ove
zemlje i ovog grada znače mnogo (Milan Konjović, Lazar

543
 Beleška o autoru
Bela Duranci rođen je u Baču 1931. godine. Gimnaziju
je završio u Subotici, diplomirao istoriju umetnosti na Filo-
zofskom fakultetu u Beogradu. Od 1959. do 1975. kustos
je i jedno vreme direktor Gradskog muzeja Subotica. Radi
kao stručni saradnik na poslovima zaštite spomenika kul-
ture u Domu kulture „Gradska kuća“ i zatim kao koordina-
tor Službe za zaštitu spomenika kulture. Osnivač je i istori-
čar umetnosti Međuopštinskog zavoda za zaštitu spome-
nika kulture u Subotici u razdoblju 1980–1984. Saradnik je
Moderne galerije „Likovni susret“ Subotica od osnivanja
1962. Od početka 60-tih godina objavljuje članke i studije
iz različitih područja likovnih umetnosti u dnevnicima i ne-
deljnicima („Subotičke novine“, „Dnevnik“, „Misao“, „Ma-
gyar Szó“, „7 nap“), časopisima („Rukovet“, „HID“, „Űze-
net“, „Létünk“, „Művészet“, „Műemlékvédelem“), struč-
nim publikacijama i zbornicima (zbornici Narodnog muze-
ja u Beogradu, Matice srpske i Pokrajinskog zavoda za za-
štitu spomenika kulture Novi Sad, Peristil /Zagreb/ i dr).
Proučava umetnost vojvođanskih stvaralaca 19. i 20. veka,
otkriva opuse, priređuje izložbe, bavi se pokretom umet-
ničkih kolonija i stvaralaštvom savremenika, objavljuje u
katalozima i monografijama. Istražuje arhitekturu s kraja
19. i početka 20. veka i daje značajan doprinos na planu
zaštite spomenika kulture i proučavanju spomeničke ba-
štine u Vojvodini i Mađarskoj.
Pored više nagrada i priznanja uručene su mu: Pove-
lja Saveza društava konzervatora Jugoslavije (1975, Beo-
grad), Diploma i plaketa Saveza društava konzervatora Ju-
goslavije (1985, Ohrid), nagrade „Dr. Ferenc Bodrogvari“
(1989, 1996. i 2001, Subotica), Likovna nagrada „Forum“
(1991, Novi Sad), priznanje „Pro urbe“ (1996, Subotica),
Iskra kulture (1997, Novi Sad), Priznanje „Műemlekvédele-
mért“ Ministarstva za prostorno planiranje (1997, Budim-
pešta), Nagrada „Radomir Stanić“ za životno delo Društva
konzervatora Srbije (1999, Beograd), zvanje Počasni gra-
đanin (2008, Subotica).
Objavljene su mu knjige: A két Pechan/Dva Pehana
(sa Đezeom Bordašem; „Forum“, Novi Sad 1982), Milivoj
Nikolajević („Forum“, Novi Sad 1987), Endre Farago („Fo-
rum“, Novi Sad 1988), Farkás Bela/Bela Farkaš („Forum“,
Novi Sad 1999), Petrik Pál/Pal Petrik („Forum“, Novi Sad
2004), A vajdasági épiteszeti szecessió („Forum“, Novi
Sad 1983), Umetničke kolonije („Osvit“, Subotica 1989),
Duga nad Akademijom (Biblioteka Ka umetnosti, Panče-
vo 1991), Slikar Stipan Kopilović (1877–1924) („Osvit“, Su-
botica 1991), Javni spomenici opštine Subotica/Szabadka
község emlékművei (sa Verom Gabrić Počučom, Subotica
2001), Vojvodina, bogatstvo različitosti (PČESA, Novi Sad
2002), Sava Stojkov (sa Savom Stepanovim; Galerija Bel
Art, Novi Sad 2004), Moj izbor (Zlatno oko, Novi Sad 2004),
Arhitektura secesije u Vojvodini (Grafoprodukt, Subotica
2005), A vajdasági épiteszeti szecessió (ponovljeno izdan-
je iz 1983; Grafoprodukt, Subotica 2005), 50 godina Umet-
ničke kolonije Ečka (sa Savom Stepanovim; Savremena ga-
lerija, Zrenjanin 2006), Između minulog i pretećeg (Grafop-
rodukt, Subotica 2006), Splav fregate „Meduza“ (Moder-
na galerija „Likovni susret“, Subotica 2011), Slikar Stipan
Kopilović (1877–1924) (drugo, osavremenjeno izdanje; Za-
vod za kulturu vojvođanskih Hrvata, Subotica 2011).

544
Objavljivanje knjige omogućio

Grad Subotica
 Izdavač:
Moderna galerija „Likovni susret“ Subotica
Za izdavača:
Olga Šram
Urednik izdanja:
Nela Tonković
Grafički dizajn:
Darko Vuković
Prevod sa mađarskog:
Aleksandar Dognar
Štampa:
ABM Ekonomik, Novi Sad
ISBN:
978-86-85035-34-0
Subotica, 2011.

CIP – Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад
7.072:929 Duranci B.
821.511.141-94
Дуранци, Бела
Autobiografija sa Belom Kondorom / Bela Duranci;
[prevod na srpski jezik Aleksandar Dognar]. - Subotica :
Moderna galerija Likovni susret, 2011 (Novi Sad : ABM
Ekonomik). - 550 str. : ilustr. ; 20 cm
Tiraž 300.
ISBN 978-86-85035-34-0
а) Дуранци, Бела (1931- ) - Аутобиографија
COBISS.SR-ID 265673991