Vladeta Jerotid Budizam i hridanstvo Izvor: Pretee hridanstva, Sabrana dela, I kolo, Zadubina Vladete Jerotida u saradnji sa IP Ars

libri, Beograd 2007.

Ovo je, uenici, plemenita istina o bolu: roenje je bol, starost je bol, bolest je bol, smrt je bol. Biti zdruen sa onima koje ne volimo je bol, biti rastavljen od onih koje volimo, i to je bol. Ne postidi ono za im teimo, to je bol. Ukratko: pet ogranaka, od kojih je sloena egzistencija jesu bol: pobuda oblika, pobuda osetnosti, pobuda predstava, pobuda ostvarenja i pobuda svesti. Buda

Roenje (u Nepalu) i ivot Bude (prosvetljeni ili probueni) treba da su se odigrali oko 560480. godine pre Hrista. Najstariji sauvani tekstovi napisani su na Cejlonu 89-77. godine pre Hrista. Kanonski tekstovi su proizvod dugog procesa usmenog prenoenja bogatog izmenama i dodacima (legendarno-mitska graa). Mada neki odbacuju ivot istorijskog Bude kao mit, postoji opta saglasnost da glavne niti uenja potiu od samog Bude. Pria kazuje da se Buda odluio za asketski ivot, mada je pre toga bio oenjen i imao sina u skladu sa indijskim obiajem po kojem se niko nije mogao odredi sveta dok ne dobije sina ili unuka kada je ugledao iznurenog starca, bolesnog oveka, mrtvaca i religioznog asketu. Buda je postao i sam asket, promenio je nekoliko uitelja sa kojima nije bio zadovoljan, napustio je preterano strogu askezu, odluio se za tzv. srednji put i pod jednim velikim drvetom doiveo je prosvetljenje. Koji bi to bio srednji put? Buda je, navodno, ovako progovorio: Postoje dve krajnosti za kojima ne sme da ide onaj koji se sveta odrekao; koje su to? Na jednoj strani tu je predanost ulnim uivanjima, niska, prosta, svetska, neplemenita, beskorisna predanost; na drugoj strani opet ono,

bacanje u muenje samog sebe, bolno, neplemenito i beskorisno. Obe ove krajnosti Tatagata (ime za uzvienog, primedba V. J.) je obiao i prozreo je srednji put koji ini oveka vidovitim, daje mu poznanje te ga vodi viemu znanju, probuenju i potom Nibbani (nirvani). Lino iskustvo je tako postalo osnovni element celokupne budistike tradicije. Osnova budistikog uenja izloena je u njegovom uenju o etiri plemenite istine i osmostrukom putu osloboenja. Moglo bi se redi da je osnova njegovog uenja praksa, a ne vera; otud, u njegovom uenju malo je toga to bi se moglo nazvati dogmom. Koje su to etiri istine u Budinom uenju? Postoje etiri dragocene istine: 1. ivot je zlo, nesreda, jad; 2. uzrok ovome je nepresuna elja, e koja je ujedno i uzrok ponovnog roenja; 3. potrebno je unititi, odbaciti ovu e i 4. osmostruki je put spasenja i osloboenja: pravo, tano posmatranje, pravo osedanje, pravo delanje, tano voenje ivota, pravo govorenje, pravo borenje, tano miljenje, prava predanost. Ostvarenje ovoga puta vodi uklanjanju Prauzroka, obustavljanju ponovnog raanja u nirvani koja se ved na zemlji dostie, i to bez ikakve pomodi bogova ili molitve, ved iz sopstvenih snaga. Sm spoznaju dosegoh, na koga da se pozivam? (Buda) Buda nije priznavao kaste (otud bi se mogao nazvati prvim socijalnim reformatorom), a u svoju zajednicu primao je i mukarce i ene. Znaajno je istadi, upravo zbog neprekidne aktivnosti duha sektaenja kroz hiljade godina istorije sveta, da su se ved polovinom IV veka pre Hrista poele pojavljivati razliite budistike sekte. ivot budistikih kaluera podrazumevao je doivotno prosjako siromatvo, devstvenost, meditaciju i misionarenje. Buda je umro na jednom misionarskom putovanju pored svojih uenika, od kojih nije traio nikakvo zaklinjanje na poslunost, u osamdesetoj godini ivota. Njegove poslednje rei treba da su glasile: Svi sastavni delovi bida propadaju. Marljivim radom postignite svoje spasenje, dok je po drugoj legendi Buda uputio oalodenim uenicima ove rei: Vama govorim, o, monasi, prosjaci: prolaznost je zakon stvari; istrajte u svojim naporima! Zlo sveta i oveka lei u sebinosti i gordosti, a etiki ivot ispunjen saaljenjem sa svim ivim bidima, znai oslobaanje uzronog lanca ponovnih raanja. Zato je potrebno savladati: e polnog nagona, e za vladu i e za postojanjem. Nirvana je ispunjenje darme kao kosmike sile koja tei pravinosti, a ona se postie prestankom udnje, to ne znai i prestanak veze sa osobama i stvarima ovoga sveta, ved jedino prestanak veza koje nas zaslepljuju. Nirvana oznaava nepomudeni mir, utrnude plamenova elje usmerene na samog sebe, kao i svakog prianjanja, a moe se dosegnuti kako u ovom ivotu, tako i posle smrti. U mnogo emu sporna re nirvana ima znaenje utrnuda unutar bida zapaljenog, kao i ceo svet, vatrom poude, mrnje, obmane. Po jednom spisu, Buda uzvikuje bolno: Sve je u plamenu, o, uenici!... Kojom vatrom je u plamenu? Kaem vam: vatrom poude, vatrom mrnje, vatrom neznanja. U budistikim knjigama spominju se dve vrste nirvane: nirvana sa ostatkom u kojoj se postie iskorenjivanje svekolike poude, ponitenje pogrenog shvatanja o neuslovljenosti sopstva. Kada je re o nirvani bez ostatka (koju je Buda doiveo pod bodhi drvetom), Buda je oprezno dutao. Jednom ueniku koji je pitao da li svetac postoji ili ne postoji posle smrti, Buda je odbio da odgovori na postavljeno

pitanje. Ovim svojim dutanjem Buda je odbio da o krajnjoj ili konanoj nirvani raspravlja ogranienim i konanim reima; kada bi to uinio, samo bi ograniio i omeio krajnju realnost, koja je, po njegovim reima, neopisiva i nepojmljiva. Iako svaka jedinka prolazi kroz mnotvo ivota dobijajudi razliit oblik, ovo nema za posledicu fatalistiku ivotnu shemu. Mi smo naslednici svojih prethodnih bivanja, no mi smo takoe tvorci sopstvene bududnosti koja je pred nama (dobre namere vode izvrenju dobrih dela, ija je posledica ponovno roenje u dobrom stanju bivanja). Zahvaljujudi velikom indijskom vladaru Aoki, koji je u III veku pre Hrista pokorio vedi deo Indije i primio budizam, ovaj je preao svoje granice i zauzeo mesto u glavnom toku svetske kulture. Kada je, prema prianju, Budin misionar Asvajit, na ulici u prolazu, zamoljen da kratko kae koju nauku iri, odgovara on ovako: Svet uzroka i njihovo unitenje, to nauava veliki asketa. Naa vekovna pitanja: ta sam, odakle sam, odakle moje bide dolazi i kuda ide? Buda ih sve odbacuje, jer ovek de pre umreti nego to de i na jedno takvo pitanje odgovoriti. O patnji i spasenju je re, samo o spasenju; Sva snaga due treba da se tim smerom okrene i samo na to da se omei. U osloboenome je znanje o slobodi, treba da su Budine rei. Prema Vladimiru Dvornikovidu, u ovome delu Budinog uenja on nije originalan. U njemu se prepoznaje njegovo znanje iz Upaniada i Samkija-filosofije koje su takoe uile oslobaanju duha od tela, odnosno linosti od beskrajnog niza karme i reinkarnacije. Uenje Budino o nirvani, prema Dvornikovidu, vodi do starobramanskog uviranja vradanja u Bramana. I Mira Elijade pie da je budizam, kao i svaki drugi indijski religijski pokret, bio sinkretistiki, u tom smislu to je neprekidno asimilovao i objedinjavao i nebudistike vrednosti. Evo i nekoliko drugih odgovora Bude ili njegovih sledbenika na vie sutinskih pitanja. Buda je uio da ovek nema trajno duu, ved da je on samo kombinacija pet agregata (skanda): materije, osedanja, misli, predispozicije i svesti; svaki od njih neprestano se javlja i nestaje. Ako smo mi samo trenutan konglomerat pet agregata, ko se onda ponovo raa? Buda je uio da iako se na samrti pet agregata raspadaju, karma koju je to ivo bide akumuliralo u prolosti ne nestaje, ved mora da urodi plodom u ponovnom roenju novog bida, koje nije isto kao prethodno ivo bide, ali nije ni razliito, jer je ovo novo bide nasledilo karmu onog prethodnog. Iako, dakle, dve sukcesivne kombinacije pet agregata nisu iste, izmeu njih postoji kontinuitet zbog delovanja karme. Karma, meutim, nije etika doktrina, niti ima ikakve veze sa kanjavanjem. Ona samo poduava da svako stremljenje, po zakonu, pokuava da se nametne i da se ovo nametanje nastavlja preko i s one strane pojedinanog postojanja. Veliki poznavalac kineske i indijske filosofije i religije Rihard Vilhelm, tumaedi budistiko shvatanje stanja due posle smrti, pie: Razlog zato se raa toliko neeljene dece je u tome da deca ne potiu iz roditeljske elje, ved iz elje nesrednih dua koje nastoje uz pomamu punu zabluda da se probiju u postojanje jer zabluda je, uistinu, ono to ih vodi. Ono to moe da bude vano i za savremenog psihologa i filosofa u Budinom uenju, to je bol svesti i bol miljenja, kao izraz opte tragike psihe oveije. ta nas sve to tako strano boli u svesti? To je nae ja organ koji boli i pee. Treba se u potpunosti odredi toga ja, jer tek tada se postie smirenje i

definitivno osloboenje u nirvani. To gaenje ivota, to rasplinjavanje ja u nita, to lii na razaranje linosti kod Bude, moe li da podnese veliki evropski individualista? Da li je ispravno govoriti da Buda ide za osloboenjem od svesti, usled klonulosti i dekadencije indijske kulture, nastale jo i pre Budinog vremena, kao to misli Vladimir Dvornikovid, ili je Buda samo upozorenje svima da se klone preterane individualne, egoistine svesti?

Kada se govori o razvoju budistike doktrine, jedno je uenje nazvano theravada-budizam (uenje starih), izjednaavano i sa hinajana-budizmom (malo vozilo), a oznaava strogu disciplinu askeze, u elji da se sopstvenim naporima postigne spasenje. Poto ovaj teak i uzvieni cilj dostizanje arhantstva kao cilja spasenja postiu samo izdrljivi kalueri snane volje koji mogu predano da ive religioznim ivotom, hinajana-budizam ogranien je na mali broj asketa i oznaen je kao konzervativan pravac budizma. Nasuprot teravada-hinajana budizmu, nalazi se mahayana-budizam (veliko vozilo) koji ui, nasuprot hinajani, da svako osedajno bide poseduje prirodu budinstva i da je stoga kadro da dosegne prosvetljenje. Umesto teke asketske discipline koju zagovara teravada, mahajana istie znaaj vere, ljubavi i saosedanja sa svim ivim bidima. Dok se, dakle, u teravadi istie da ovek treba da se oslanja na samog sebe i sopstvenim naporima postigne osloboenje, u mahajana-budizmu naglasak se stavlja na spoljanju snagu spasiteljske milosti. I dok je u ranom budizmu Buda smatran ljudskim bidem, dodue velikim, prosvetljenim uiteljem, u mahajanskom budizmu razvijena je ideja velikog Bude koji ovaploduje venu istinu.*1+ Veni Buda se s vremena na vreme manifestuje kao zemaljski Buda koji ivi i radi meu ljudima da bi ljudima saoptio svoju poslanicu. Nasuprot bestrasnog hinajanskog arahanta, bodisatva (bide koje tei prosvetljenju) u mahajani je bide koje, iako je ved prosvetljeno, odlae svoj ulazak u nirvanu sve dok ne ispuni svoj zavet i ne spase sva osedajna bida od ovozemaljske bede.*2+ Postoji jo jedna bitna razlika u uenju hinajanista i mahajanista. Dok onaj prvi veruje da de iskorenjivanjem jada i karme dosegnuti nirvanu, mahajanista tvrdi da je ovo obmana. Hinajanist je u zabludi kada misli da pojavni svet postoji i da je nirvana njegov kraj. Praznina je, meutim, prema uenju mahajane, naroito od vremena velikog mistiara iz II veka posle Hrista Nagardune, obeleje, kako pojava tako i nirvane, pa kada hinajanist prestane da misli dualistiki i shvati da su pojavni svet i nirvana identini i da je neizdiferencirana praznina apsolutna istina, on je prosvetljen. Postavljalo se odavno, i danas se postavlja, opravdano pitanje da li je budizam religija. Ako je tano da je Buda negirao i Boga i duu, onda njegovo uenje, bar u zapadnjakom smislu tumaenja rei religija, ne moe biti religija. Da li je budizam etika? Ako je tano da Buda ne priznaje pojmove kao to su greh i osedanje kajanja, a cilj budizma je gaenje strasti, mrnje, zablude i neznanja, onda, u pogledu cilja, metoda i pogleda na svet, etika hridanstva i etika budizma bitno se razlikuju. Pa ipak, da li je ova razlika tako velika? Otkud kod Bude (ako je bio ateista, pa agnostiar) toliko iskrene ljubavi za oveka i patniko oveanstvo? Zar Buda ne propoveda ispravan ivot i vladanje, istodu ula i osloboenje srca, teranje strasti i mrnje iz oveka, a sve radi ljubavi za sva iva bida na zemlji. Iz etvrte svete istine

za praktino ravnanje ivota, govorio je: Ne ubij, ne kradi, ne ivi bludno, ne lai, ne pij opojnih pida! Budino uenje je uz to namenjeno svima, bogatim i siromanim, mukarcima i enama, svim kastama ondanje Indije. Da li je budizam psihologija? U zapadnjakom smislu nije psihologija, mada se najvie bavi ovekovom svedu i obmanama koje ta svest neprestano doivljava o sebi i svojoj okolini. Budizam se zadrava na empirijskom selfu, pojavnoj, iskustvenoj svesti o sebi, istraujudi tako individualni ivot bez pozivanja na krajnju svest o sebi. Dok je za nas, na Zapadu, sopstveno ja realno, jer posmatra i dela u svetlu svog iskustva, za budiste ja je apstrakcija svesti i u njoj registrovanih sedanja koja nas obmanjuju kontinuitetom. Nije li zbilja na beskrajni egoizam, nae narcistiko, samoljubivo ja odsudna prepreka u prepoznavanju svoga boanskog bida? Pa, kada nam sveti Varsanufije (iz ranog VI veka) poruuje paradoksalnu istinu: Zaboravi sebe, a zatim spoznaj sebe, moe li se u ovim reima hridanskog svetitelja nadi neka znaajnija spona sa budistikom koncepcijom o naem lanom ja, koga treba sasvim odbaciti kako bi se stiglo do spasenja? Da li je budizam filosofija? Mada mi se lino ini da je budistiko uenje najblie nekom filosofskom sistemu (to mi je donekle potvrdio i edomil Veljaid u toku naeg duevremenog dopisivanja, poslavi mi svoj rad pod naslovom Budizam: religija ili filosofija?, objavljen u openhauerovom Zborniku za godinu 1979, na nemakom jeziku), i ovakvo jedno miljenje ne moe se dovoljno potkrepiti dokazima, pratedi budistiko uenje. Tako, na primer, budizam ima odreenu filosofiju prirode koja se moe nazvati teorijom energija koje se nalaze u neprestanom menjanju i transformaciji (otud danas znaajno interesovanje poznatih atomskih fiziara, kao to je Fritjorf Kapra Tao fizike i ostalih fiziara, za budizam). Ipak, bilo je mislilaca koji su Budino uenje o putu smatrali jednim od najstarijih i najvedih filosofskih sistema, a samog Budu su drali za jednog od osnivaa sistemske analize injenica, kao i fenomenologije. U daljoj raspravi da li se budizam moe nazvati filosofijom, postavlja se i pitanje odnosa evropskih filosofa, od antikih vremena do danas, prema pojmu due. Ovog pojma, kao to nam je poznato, kod Bude nema. Besmrtna dua o kojoj je bilo toliko mnogo govora u srednjovekovnoj i novijoj hridanskoj filosofiji, za budiste je apstrakcija, svodedi ovekovu svest o sebi na kontinuirani kompleks zbivanja koji ne ostaje isti ni za dva trenutka. Pogreno bi, dakle, bilo nazvati budizam filosofijom ili psihologijom pesimizma. Budizam, prema Sinii Stojanovidu (u njegovom lanku Budistiki model meditacije, Gradina, VI-VII, 1980, Ni), nije niti pesimistiki, niti optimistiki, niti aktivan, niti pasivan, A ta je onda budizam? Prema istom autoru (S. Stojanovidu), budizam je etiki orijentisana filosofija ivljenja zasnovana na pronicljivoj psihologiji, a praksa budizma ide za tim da se ukine ljudska patnja da bi se postigao mir nirvane. Prema nesumnjivo najtemeljnijem budisti hinajana pravca, bar sa naeg geografsko-istorijskog podneblja, edomilu Veljaidu, monahu-filosofu, budizam je pogled na svijet, njegova nauka je nauka probuenja i trezvenosti i on nas ui strogom, umjerenom i razumnom nainu ivota. Buda i Isus Hristos

Budizam i hridanstvo susretali su se od ranih dana, ali iz tih susreta nije proistekao dijalog vedih razmera, pie znaajni savremeni filosofsko-religiozni mislilac Paul Tilih (P. Tillich). Da li to treba da znai da do takvog dijaloga ne treba, jer i ne moe da doe zbog radikalne suprotstavljenosti dvaju religioznih uenja? Paul Tilih na ovo pitanje ovako, mislim, ispravno odgovara: U vezi sa sekularizacijom itavog oveanstva i ofanzivom modnih kvazi-religija usmerenom protiv svih pravih religija, taj se dijalog mora nastaviti i treba da bude plodotvorniji nego do sada. Kako i sa kojim stavovima? I budizam i hridanstvo trae i pruaju metode za spasenje. Spasenje oveka pretpostavlja neku vrstu pesimizma u odnosu na ivot i njegove muke. Obe religije izgleda da su zasnovane na negativnom vrednovanju bitisanja: carstvo Boije u hridanstvu suprotstavljeno je carstvu ovoga sveta, demonskim silama koje vladaju istorijom i linim ivotom. Nirvana u budizmu suprotstavlja se svetu prividne stvarnosti. emu pripisati pomenuto negativno vrednovanje ivota i ljudsko postojanje u hridanstvu i budizmu? U judeo-hridanstvu, to je ideja o praroditeljskom grehu i njegovim posledicama za oveka i oveanstvo; u budizmu ova doza pesimizma dublja je, jer silazi do samih korena ljudskog bida kao bida elje. Ali dok hridanstvo trai transformaciju elje, njenu sublimaciju i upudivanje njene energije put Bogopoznanja, budizam zahteva korenito unitenje svake elje, a onda i linosti kao nosioca elje. Budizam trai spokojstvo i smirenje kidanjem linog ivota u temelju, hridanstvo projiciranjem toga ivota u besmrtnost. Otud negativno vrednovanje u hridanstvu, prema Paulu Tilihu, nije usmereno protiv esencije sveta, ved protiv njegove egzistencije, ne protiv od Boga stvorenog sveta, ved protiv palog sveta. Zato, dok Buda trai da ovek ivi tako na zemlji da se vie nikada ne rodi, hridanstvo trai i oekuje ivot veni. Osnovni stav u budizmu, dakle, nije preobraaj stvarnosti kao u hridanstvu, ved izbavljenje iz stvarnosti. Mada obe religije u svom deliminom ili potpunom negiranju ovog ivota nalaze razreenje u etici ljubavi, budizam lii, paradoksalno reeno, na ateistiku religiju jer je ivot ljudske due posle smrti, sve dok ne dostigne na zemlji nirvanu, neminovno podloan zakonu karme i reinkarnacije, bez postmortalnog osvedivanja sebe kao odreene linosti, dok hridanstvo zadrava vrstu veru u postmortalnu egzistenciju due sa odreenim identitetom zemaljske linosti ove due, iako je put ove due posle smrti drukiji za protestantskog, rimokatolikog i pravoslavnog hridanskog vernika. Kada je o budizmu re, treba se setiti Nikolaja Berajeva, koji pie: Veoma je sporno moe li se budizam nazvati ateistikom religijom. Prije je to apofatiki oblik panteizma, akozmizam, a ne ateizam. Berajev, dodue, pie da budizam zapanjuje potresenodu ljudskim patnjama, kao i patnjama svih ivih bida: otud, za Berajeva, budizam ima vie prednosti nad bramanizmom, i to zbog: sapatnje, osedanja zla u svetu, odsustva ritualizma i nepodnoljive gordosti bramanske hijerarhije. Ovome bismo mogli dodati, kao pozitivnu odliku budizma, naroito znaajnu za razvoj ovekovog trezvenog miljenja na putu ka samosvesti, Budino predavanje o budnosti: Ma ta ovek radio, treba ne samo da radi nego da je i svestan da to radi. Tako monah zna kad hoda hodam, on zna kad stoji stojim... kad ima prijatno osedanje, on zna imam prijatno osedanje. Pri svemu, vradam se na Berajeva, budizam zna samo za saosedanje, a ne za ljubav. Jer ljubav je za Berajeva izbor, ona je povezana sa pojmom linosti koju budizam negira jer iz nje proizlaze patnje. A patniki svet za budiste, od Boga je ostavljen svet, ako se jo pojam Boga moe uvesti u budistiko uenje, jer je za budizam ovaj svet nunost nepoznatih sila. Da li je tako i kako razlikovati saosedanje od ljubavi? Za Paula Tiliha, slino Berajevu, ova razlika je bitna. Ljubav, agape kod hridana, prihvata

ono to je neprihvatljivo (pali svet) i pokuava da ga preobrazi. Ljubav zato zahteva aktivno sudelovanje hridanina u svetu. Saosedanje kod budista poiva na poistovedenju sa nekim drugim ko pati, nemajudi potrebu da preobrazi tu osobu. Kada smo kod uoavanja razlika, i to bitnih izmeu budizma i hridanstva, nije mogude mimoidi ni njihov odnos prema istoriji i istorijskim procesima. Dok se u budizmu, naroito iz principa nirvane, ne moe izvesti nikakvo verovanje u istoriju, niti neki podsticaj za preobraaj istorije, u hridanstvu, bez obzira to u odnosu na istoriju i prisustvo Boijeg Promisla u njemu vlada prilian konflikt suprotnosti, ipak preovladava pozitivan stav prema istoriji i u njoj pozitivna uloga odreenih epoha i naroda u tim epohama, a u narodima preovladava hridanski stav da se u svakoj individui vidi potencijalna linost, bide koje pred Apsolutom ima bezmernu vrednost. Treba li podvudi upadljivu razliku, ali onda razliku bitnu u pristupu vernika Isusu Hristu ili Budi, u injenici Isusovog stradanja na Golgoti, Njegovog Vaskrsenja i dara Duha Svetog poslatog Njegovim uenicima, vievekovnog progona hridana u Rimskoj carevini i van njenih granica, i toka Budinog ivota i njegovog kraja u kome nema niega traginog? Dodue, pravljena su poreenja sa sukobima, nerazumevanjem i proganjanjem Bude od strane predstavnika okotale tradicije bramanizma, zatim Budinih govora izlaganih u slikama, poreenjima i priama, povlaenjem Budinim u samodu, umerenim praktikovanjem asketike, i slinim dogaajima iz Isusovog ivota: sukob sa okotalom jevrejskom tradicijom, Isusovim propovedima, povlaenjem na molitvu i ponovnim pojavljivanjem meu narodom. Razlike izmeu Bude i Isusa Hrista, meutim, bar za hridanskog vernika, mnogo su dublje i korenitije, nego pomenute slinosti, koje se vie odnose na spoljanji ivot Isusov i Budin, nego na njihovo sutinski razliito uenje. Uz novo naprezanje hridanskog vernika da ipak pronae i slinosti, a ne samo razlike, izmeu budizma i hridanstva, zastajemo (da li bez daha ili bez komentara) pred kanonskom knjigom Dhammpada, koju priznaju sve budistike kole, a u kojoj se daju slededi saveti: Ne mrzi one koji mrze tako demo postidi sredu u ivotu. Iako gonjeni mrnjom na ovom svetu, neka mrnja ipak bude daleko od nas. Staraj se da pobedi gnev ljubavlju, da se suprotstavlja zlu dobrim, gramzive da pobeuje bogatim darovima, a laljivce da obara istinskom rei! Treba li jo podsetiti na poznatu injenicu da budistiko milosre ima univerzalni karakter, jer se prostire na sve ljude, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost i bez obzira na njihov socijalni i drutveni poloaj. Idite po svim zemljama i propovedajte ovo uenje. Recite im da siromani i bogati, ponieni i poznati svi su jednaki, da se u ovoj religiji sve kaste objedinjuju kao reke u moru... Kao to voda pere i isti sve, ak i zle, i kao to je nebo otvoreno za sve, tako i moje uenje ne pravi nikakvu razliku izmeu mua i ene, znanog i neznanog, sudra i bramana treba da su prave rei iz sauvanih Budinih propovedi. Ko ne bi od pravovernih hridana prepoznao u ovoj Budinoj propovedi uenje Isusa Hrista nepunih pet stotina godina posle Bude! Zar se slini boanski saveti ne mogu otkriti i pri paljivijem itanju Lao-Cea, Konfucija, Muhameda? Nije li to onda prisustvo logos spermaticos -a u svim velikim religijama sveta to prihvataju i neki hridanski sveti Oci! Dobar poznavalac budizma, srpski akademik

Milan Radojid, koji je proveo nekoliko godina na Cejlonu kao pozvani gost, profesor matematike, u neobjavljenoj monografiji O Budi i budizmu pie da ne treba misliti da Gotama Buda nije doiveo prosvetljenje i viu samosvest. Za Milana Radojida Buda je div budnog miljenja, i bdenja iznad miljenja, kao i plemenitog saosedanja i nepokolebljive volje. Kad je oveanstvo poelo sazrevati za saznavanje samostalnim razmiljanjem, Buda je izvrio svoju ulogu na putu duhovnog buenja ljudskog roda, odnosno buenja Boga u oveku kao puta razvida oveanstva na Zemlji. Pri svemu tome, hridanin veruje i zna da je Isus Hristos, Bogoovek i Mesija, poetak i kraj (alfa i omega) itave ljudske istorije, savreno ovaplodenje svih boanskih poruka koje su stizale s neba u svim vremenima meu ljude pre dolaska Isusa Hrista. Ovu istinu dobro je uoio bugarski hridanski mislilac Ivan Panovski u XX veku (u knjizi Etika hridanske ljubavi, kod nas prevedenoj 1973. godine) koji, poto je odao mnogo pohvala budizmu, smatrajudi da je moralno uenje budizma dalo ogroman doprinos napretku moralnog ivota u Aziji, istie potom i vano razlikovanje budizma i hridanstva. Jer dok budizam samo zabranjuje da mrzimo neprijatelje, Isus Hristos nam poruuje da treba da volimo neprijatelje, i to ne odstranjivanjem iz sebe svake strasti i elje, sve dok se ne postigne sancta indifferentia, kao kod meditativnih budista, ved da se hridanska ljubav prema svima, ukljuujudi i neprijatelje, pokae kao pozitivna, aktivna, stvaralaka: manifestacija. Da li je ovakva Hristova poruka uopte ostvarljiva? Jeste, ako je ljubav u nama istinski probuena prisustvom Duha Boijeg, Duha Svetog. *1+ Oevidno je da je nekoliko vekova posle Budine smrti, Budin kult uzdignut na stepen boanstva. *2+ Tako antideva u VII veku posle Hrista poruuje: Zaslugama, koje zrae iz svih mojih plemenitih dela, hodu da ublaim patnje svih stvorenja, da budem vidar, iscelitelj, dvorilja svih bolnih, dok god ih bude bilo... Moj ivot sa svim svojim ponovnim roenjima, svim onim to poseduje, svim zaslugama koje sam stekao ili du stedi, sve to ostavljam, ne oekujudi nikakvu naknadu za sebe sama, kako bih doprineo spasenju svih bida. Na Rastku objavljeno: 2007-12-01Vladeta Jerotid Otac Tadej, vitovniki

Izvor: Stare i nove mrvice iz pravoslavnih manastira, Sabrana dela, I kolo, Zadubina Vladete Jerotida u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Kada sam jednom (1994. godine) razgovarao sa ocem Tadejom u manastiru Vitovnici, kako to da u Rumuniji ima preko trista manastira sa nekoliko desetina hiljada monaha i monahinja, otac Tadej je pronaao etiri razloga za ovaj fenomen, kao i za izdrljivost pravoslavlja u Rumuniji u toku najgore komunistike diktature pod aueskuom: 1. delatnost Pajsija Velikovskog i duhovna obnova posle njega (mnogo manastira, prosvetiteljska delatnost u narodu); 2. homogenost naroda; 3. disciplinovanost naroda i 4. auesku nije bio protiv crkve jer mu je njegov prethodnik Georgiu Georgije De poruio da

pravoslavna crkva u Rumuniji i pod komunizmom mora ostati nedirnuta jer je zahvaljujudi njoj De spasao glavu od progona. Navodim ocu Tadeju primer estitog domara u jednom beogradskom muzeju koji je nereligiozan, a izuzetno poten i ima srednu porodicu. ta misli otac Tadej o ovakvim ljudima? Tamo gde je pravda i milosre i Bog je prisutan, svejedno to takav ovek ne pokazuje spolja svoju religioznost. Primer domara koji navodite dokaz je da je 'dua ljudska hridanska'. Kakav je odnos Satane i Boga, pitam oca Tadeja. Sve do vremena Isusa Hrista, Satana je imao pristup Bogu. Primer je pria o Jovu. Od vremena Hrista, Satana je baen na zemlju, i zemlja je postala njegovo carstvo. Da li je postojalo civilizacija pre poznate istorije koje su propale? Da, Atlantida je primer, bez obzira to nije od nauke priznata. Verujem da je ona postojala. Kako se odnositi prema vidljivim duhovim, a, duhovima koji se prikazuju, svejedno, trenutno, da li su dobri ili ravi duhovi? Pravi hridani nikad ne ele da im se duhovi pojavljuju vidljivo, svetitelji su ih odbijali i kad su bili dobri duhovi. Duhovi su energetske misli i mi smo stalno u dodiru preko misli sa nevidljivim duhovima. Pitali su jednom arhimandrita Tadeja u manastiru Vitovnica da objasni zagonetne Hristove rei: Lake je kamili prodi kroz iglene ui, nego li bogatome udi u Carstvo Boije (Markovo Jevanelje, 10, 25) Setio sam se, najpre, da sam u nekom prevodu ovoga mesta u jednoj nepravoslavnoj Bibliji naao ovakav prevod: Lake je debelom uetu (kamilos, a ne kamelos kamila prim. V. J.) prodi kroz iglene ui, nego li bogatome udi u Carstvo Boije. Otac Tadej meutim je, ovako protumaio kamilu i iglene ui, pozivajudi se i na deo objanjenja ovoga mesta kod vladike Nikolaja Velimirovida: Postojala su u Jerusalimu jedna vrata kroz koja su prolazile ovce i kamile. Da bi mogle da prou kroz ta, relativno mala vrata, kamile su morale biti rasteredene tovara (bogata se odrie bogatstva), zatim da kleknu (poniznost hridanina) i tek onda da prou kroz vrata. Na drugo, po mome miljenju veoma teko i znaajno pitanje jednog posetioca manastira, otkud da se pojavi Muhamed posle Hrista, otac Tadej podseda na dva Avramova sina od kojih onaj drugi, koji nije bio po blagodati, treba sobom i svojim postupcima da podseda brata na revnost prema Bogu. Ovakvo objanjenje oca Tadeja uinilo mi se prihvatljivo. Zar sledede rei apostola Pavla (iz Poslanice Rimljanima, 11, 25-36) ne mogu objasniti na slian nain: Jer nedu, da vi ne znate ovu tajnu, da ne mudrujete sami po sebi: dio Izrailja otvrdnu, dok ne ue pun broj neznaboaca. / I tako de se spasti sav Izrailj, kao to je napisano: Dodi de od Siona Izbavitelj i odvratide bezbonost od Jakova. / I ovo im je zavjet od mene, kada skinem grijehe njihove. / Po jevanelju, dakle, neprijatelji su vas radi, a po izboru, mili su otaca radi. / Jer Bog se nede raskajati za svoje darove i prizvanje. / Jer kao to i vi nekad ne pokoravaste se Bogu, a sad ste pomilovani zbog njihove nepokornosti, / Tako se i oni sada ne pokorie

radi vaega pomilovanja da bi i oni bili pomilovani; / Jer Bog zatvori sve u nepokornost, da sve pomiluje. / O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Boijega! Kako su neispitivi sudovi njegovi i neistraivi putevi njegovi! / Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik? Da li je veliki hridanski istoriar u XX veku Arnold Tojnbi bio do kraja svestan dubine svoje teorije o izazovu i odgovoru u istoriji, pitam se. ta su i Jevreji i muslimani u istoriji, sve do danas drugo do izazov hridanima da postanu revnosniji i poletniji u svojoj ljubavi prema Hristu! Kako drukije objasniti genijalne tvrdovrate Jevreje, poput Marksa, Frojda, Ajntajna, Vajningera, Vitgentajna i drugih, nego pozivom probuenom hridaninu da to postane uistinu! Nije li odmah posle zvaninog priznavanja hridanstva, pa sve do Halkedonskog sabora (451. godine) i sve do Muhamedovog roenja (570. godine) dolo do neslaganja i podele unutar jedne hridanske Crkve (pojava monofizita koji se dovode u vezu sa pojavom nacionalnih crkava)? Na Rastku objavljeno: 2007-12-01