SVETA ZEMQA ISTORIJA I ESHATOLOGIJA (63-78)

SVETA ZEMQA
(ISTORIJA I ESHATOLOGIJA)*)

Svetom Zemqom nazvana je teritorija dana{weg Izraela, to jest Palestina. Izraz Sveta Zemqa sre}e se doslovno kod Proroka Zaharije (2,16) i u Kwizi Premudrosti Solomonove (12,3), gde je nazvana i zemqom dragocenijom Bogu od svih drugih (12,7). Naziv pak Palestina, starojevrejski Pal est h, ozna~ava zemqu Filisteja, koji su krajem 13. veka pre Hrista zauzeli ovaj prostor i dali mu ime, o ~emu govori kasnije i gr~ki istori~ar Herodot. No najstariji biblijski naziv za tu teritoriju je Hanan (Sud.4,2), zemqa Hanan ili zemqa Hananaca (1Mojs.11,31; 2Mojs.3,17). Ne{to kasnije u Starom Zavetu ona se naziva Zemqa Izraiqa (1Car.12,19) i Zemqa Gospodwa (Os.9,3) ili prosto Zemqa (Jer.11,9), dakle Zemqa parekselans. Otuda u dana{wem govornom jeziku u Izraelu naziva se jednostavno Erec ili Haarec = Zemqa (up. Ps.103/4,14: Hamoci lehem min ha arec = proizvesti hleb iz zemqe). U Novom Zavetu naziva se Zemqom Izraiqa i Zemqom Judejskom (Mt.2,20; Jn.3,22), ali i Zemqom obe}anom (Jevr. 11,8-9) koju je patrijarh Avraam od Boga dobio u nasle|e i verom se nastanio u zemqi obe}anoj kao u tu|oj. U ovim posledwim re~ima sadr`an je i jedan vi{i istorijski, metaistorijski smisao Svete Zemqe, ali o tome kasnije. Ukratko re~eno, Palestina je Zemqa biblijska zemqa sve{tene istorije i sve{tene geografije triju velikih

*) Prvo objavqivawe u NIN-u, Beograd, 31. 12. 1989.

63

 HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETA ZEMQA ISTORIJA I ESHATOLOGIJA (63-78)

svetskih religija: Jevrejstva, Hri{}anstva i Islama. Da je pogledamo najpre geografski. U na{e vreme biblisti zovu {iri geografski prostor Bliskog Istoka, u koji spadaju Palestina, Sirija i Mesopotamija, izrazom prigodnim za to podnebqe plodni polumesec. To je onaj geografski prostor koji se u vidu jednoga luka ili duge pru`a iznad Sirijsko-arabijske pustiwe i spaja Persijski zaliv sa Sredozemnim i Crvenim morem. S gorwe strane ovog geografskog luka nalaze se planinski masivi Irana, Jermenije i maloazijskog Tavrosa, a sa dowe strane je Sirijska i Arabijska pustiwa. Na tom prostoru su ~etiri ve}e reke: Tigar, Eufrat, Oronta i Jordan i na kraju toga luka reka Nil. Isto~ni krak plodnog polumeseca ~ini Mesopotamija, a zapadni je dolina izme|u Judejske pustiwe i Sredozemnog mora i spu{ta se do doline Nila. Palestina je jugozapadni kraj tog velikog geografskog luka koji povezuje Aziju, Afriku i, preko Sredozemqa, jo{ i Evropu. Ovaj kqu~ni prostor, na trome|i starih kontinenata na{e planete Zemqe, bio je naseqen od najranijih vremena i predstavqa ogwi{te qudske civilizacije. Za Evropu je upravo taj prostor bio pre svega Istok. Bio i ostao. Jer, nesumwivo, nema Evrope bez ovog woj tako Bliskog Istoka. Tako je Palestina, budu}i spona izme|u Mesopotamije i Egipta, bila istovremeno i spona i sredi{te Istoka i Zapada. Taj bliskoisto~ni prostor, ili ako ho}emo druga~ije da ka`emo, prostor isto~nomediteranskog basena, jeste kolevka evropske civilizacije, a po svome geografskom i duhovnom sklopu nije ni samo Istok ni samo Zapad. Ovaj prostor, kako geografski tako i duhovno, nikada nije bio zatvoren, ve} je uvek bio u komunikaciji: sa Arabijom i Mesopotamijom i preko Irana (=Persije) sa Indijom, zatim preko Egipta i Nubije sa Afrikom, a tako|e preko Male Azije i Sredozemnog ostrvqa sa Evropom. Palestina je, dakle, bila u stalnoj vezi sa Mesopotamijom i wenom civilizacijom, sa Egiptom i wegovom civilizacijom, i tako|e vrlo rano
64

sa Egejskom i Jelinsko-rimskom civilizacijom i kulturom. Ali, Palestina kao Sveta Zemqa ima svoju, Biblijsku civilizaciju, i u wu su u{le sve tri ove civilizacije. Samu Palestinu, geografski gledano, ~ini u centralnom delu Judejska visoravan, ili po biblijski Esdraelon. Prote`e se od pustiwe Negev ili Negib na jugu, tj. od Sinajskog poluostrva, pa do planine Karmel na severozapadu i planine Hermon na severu, tj. do planinskog venca Livana i Antilivana. Visina ovog centralnog platoa dosti`e do preko 1000 m nadmorske visine, a kod Mrtvog mora se spu{ta ~ak na 380 m ispod morskog nivoa. Zapadno od ovog centralnog dela su padine koje silaze do obale Sredozemqa, dok isto~ni deo Palestine ~ini dolina reke Jordan, koji te~e od Galilejskog do Mrtvog mora. Isto~na strana doline zove se Prekojordanija (=Transjordanija) koja se naslawa na Sirijsku i Arabijsku pustiwu. Severni deo Palestine zove se Galileja, sredwi Samarija, ju`ni Judeja. Du`ina ~itavog tog geografskog prostora je 230-250 km, {irina od 60 do 120 km. Planine u Galileji su Karmil i Tavor i preko Genisaretskog jezera Golanska visoravan; u Samariji su Gaval i Garizin, a u Judeji su Nebi-Samuel kod Jerusalima i gora Sion u Jerusalimu, i isto~no Jeleonska (=Maslinska) gora, a po Judejskoj visoravni ima i drugih gora. Klima u Palestini je raznovrsna ima mediteranske, pustiwske i planinske, a takva je i plodnost wene zemqe. Kre}e se od obiqa do oskudice, pa se zato ova zemqa u Bibliji naziva zemqom u kojoj te~e med i mleko, ali i zemqom pustom i bezvodnom (1Mojs.13,11; Ps.62/63,1). Geografska i klimatska raznovrsnost Palestine kao da je najavqivala slo`enost wene qudske istorije, o kojoj }emo re}i neku re~ vi{e. Prastanovnici Palestine bili su Amorejci, Hananci, koji su tu `iveli oko dvadesetog veka pre Hrista. Zatim slede Aramejci, koji su u Palestini i Siriji `iveli oko 13. veka, i tako|e Filistejci, pribli`no iz istog vremena,
65

 HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETA ZEMQA ISTORIJA I ESHATOLOGIJA (63-78)

po kojima je zemqa dobila ime, kao i mnoge druge etni~ke grupe o kojima se govori u Bibliji. Jevrejski praotac, veliki patrijarh Avraam, dolazi u ovu zemqu u 19. veku pre Hrista (pribli`no oko 1850. godine pre Hrista), iz Mesopotamije, iz Ura Haldejskog (=Sumerskog) u ju`nom toku Eufrata. Na poziv Bo`iji on kre}e otuda preko Harana (severnije uz Eufrat), odakle je zatim do{ao i patrijarh Jakov, prvi koji je nazvan imenom Izrael (po Bibliji:
Onaj koji je video Boga, koji se suo~io su~elio s Bogom 1Mojs. gl. 28 i 32), po kome je ceo Jevrejski narod dobio ime Izrael=
=Izraiq. Avraamu i wegovom potomstvu obe}ana je od Boga

zemqa Hanaan, nazvana tako po svojim dotada{wim stanovnicima. Po tome obe}awu Bo`ijem je ova zemqa nazvana Ze mqom obe}awa, kako }e na to podsetiti veliki Jevrejin i veliki Hri{}anin Pavle iz Tarsa (Jevr.11,9). Avraamovi potomci, i pored ovog obe}awa, uskoro silaze iz Palestine u Egipat, u vreme kada tamo vladaju Hiksi (oko 1700-1550). Prisustvo Jevreja u Egiptu sigurno je posvedo~eno u vreme faraona Ahenatona (1364-47) i Ramzesa II (oko 1250), kada ceo narod slu`i ovom mo}nom faraonu kao robqe, rade}i plinturgiju (proizvodwu cigle 2Mojs.5,7-8) i grade}i piramide. Zbog te{kog izrabqivawa Izraela u Egiptu, veliki Mojsije prorok pozvan od Boga Avraamovog, Isakovog i Jakovqevog, kad je kao lutaju}i nomad (=pastir) video pod Sinajskom gorom Kupinu u plamenu (poznata tema pravoslavne ikonografije Kupina neopaqiva) i iz we ~uo glas Jahvea: Ja sam Onaj Koji Jesam i ovo je sveta zemqa na kojoj stoji{ (2Mojs.3,5) izveo je Jevreje iz Egipta na Sinajsko poluostrvo (polovinom 13. veka pre Hrista). Tu, pod stenovitim Sinajem i Horivom, Mojsije je primio od Boga Toru = =Zakon: deset zapovesti i ostale religiozno-moralne i dru{tvene propise Zaveta ili ta~nije Saveza, koji je sklopqen izme|u Boga i Izraiqa (2Mojs. gl. 7-24). Posle 40-godi{weg lutawa po pustiwi, Izraelski narod se nastawuje u Palestini (oko 1200. godine) pod vo|stvom Isusa Navina. Slede}a dva veka traje period Sudija i zapo66

~iwe doba Careva. Negde 1000-te godine mo}ni i slavni car David, ina~e pesnik i muzi~ar i prorok, zauzima Jeru salim koji postaje prestonica Izraela, religiozni centar Judejstva, Hri{}anstva i Islama do danas. Od toga vremena kroz sve vekove Jerusalim kao Sveti Grad postaje simvol ~itave Palestine kao Svete Zemqe i simvol Zemqe uop{te i svega ^ove~anstva. Jerusalim je, ina~e, bio stari hananski grad. Jo{ u staroegipatskim tekstovima (oko 1900.g. pre Hrista) pomiwe se kao Urusalem. Negde u isto vreme kad patrijarh Avraam dolazi u Hanaan, Jerusalim je bio grad Melhisedeka, cara Salimskog, ~ije ime po Bibliji zna~i car pravde i car mira (1Mojs. gl. 14; Jevr. gl. 7), {to je opet nagove{taj velike budu}nosti, to jest mesijanske eshatologije. Prastanovnici Jerusalima, s po~ecima negde oko 3000.g. pre Hrista, bili su Amoriti i Hititi, koji su se zvali i Jevuseji, od kojih kasnije David i osvaja Jerusalim (~ije ime najverovatnije zna~i grad
Mira, ali istorijski gledano, wegov mir je buran kakva je i sva istorija Zemqe i roda qudskog, ~iji je simvol postao Jerusalim).

David je u Jerusalimu podigao carsku kulu (=dvor) na Sionu, najvi{em mestu Svetoga Grada, a sin mu Solomon podi`e velelepni Hram Bo`iji, na ne{to ni`em uzvi{ewu Moriji (gora Hrama), gde je, po predawu, praotac Avraam, po Bo`ijoj zapovesti, bio gotov da `rtvuje sina Isaka i gde je u blizini uzvi{ewe Golgota, na kojem se za ~ove~anstvo `rtvovao Isus Hristos, Sin Bo`iji. U biblijskom kontekstu Starog Zaveta Jerusalim je, kao {to rekosmo, shva}en kao simvol Svete Zemqe Izraela kao naroda, a u produ`etku i kao simvol Zemqe uop{te i ~itavog ^ove~anstva. Zato preko velikog Proroka Isaije Bog govori Jerusalimu: Ako i `ena zaboravi porod svoj, ja ne}u zaboraviti tebe. Evo, na dlanovima svojim naslikao sam zidove tvoje, i preda mnom si zauvek (Is.49,16). Trajnost ovog zaveta ili zaricawa Bo`ijeg, po Sv. Pismu, jeste trajnost qubavi Bo`ije prema ^oveku i Kosmosu. To Jahve poru~uje Izraelu i preko Jeremije Proroka (Jer.31/38,3-31), najavquju}i
67

 HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETA ZEMQA ISTORIJA I ESHATOLOGIJA (63-78)

tako svoj novi zavet (=savez) sa ^ove~anstvom: Qubim te qubavqu ve~nom, zato ti i ~inim milost. Ovde postoji jedna bo`anska, ta~nije bogo~ove~anska dijalektika oko teme Jerusalima kao Svetog Grada i Palestine kao Svete Zemqe. Ona je i danas aktuelna, no o tome kasnije, dok najpre zavr{imo sa istorijom. Oko 700. godine Asirci, zauzev{i ve} severni deo Palestine, opsedaju Jerusalim, ali }e grad osvojiti i pokoriti tek vavilonski car Navuhodonosor, godine 587. pre Hrista. Mesec dana kasnije vojskovo|a Nabuzardan razori}e Hram i Sveti Grad i odvesti Judejce u vavilonsko ropstvo. Posle pedesetak godina, persijski car Kir osvaja Vavilon (538.g.) i dozvoqava Izraelcima povratak iz ropstva u otaxbinu. Tada }e biti obnovqen i Hram i Grad pod Zorovaveqem i Jezdrom. Aleksandar Makedonski osvaja Palestinu godine 333. i tako u woj zapo~iwe jelinisti~ki period, koji }e trajati do 63. godine, kada Rimqanin Pompej preuzima Jerusalim. Rimsko-vizantijska uprava u Palestini traja}e sve do dolaska muslimana 637. godine. Veliki i slavni period judejskih careva u Jerusalimu, koji }e trajati oko pola milenijuma, doba je razvoja i uspona, ali i padova Svetog Grada i Svete Zemqe, i materijalnih i duhovnih. Asirsko-vavilonsko ropstvo preseklo je taj razvoj. Potom su do{li periodi persijske, gr~ke i rimske vladavine nad Izraelom i nacionalno-religioznog otpora, o ~emu govori Kwiga Proroka Danila i Makavejske kwige. Kroz sve to vreme traje i doba Prorok Bo`ijih u Izraelu, velikih i malih, zapo~eto sa Prorokom Ilijom Tesvi}aninom, grandioznom figurom izraelske sve{tene istorije, koji ima svoj pandan u licu Proroka Jovana Krstiteqa u vreme Hristovo. Pojava i delatnost Prorok u Svetoj Zemqi i Jerusalimu presudan je doga|aj u istoriji Izraela i Palestine i neuporediv u istoriji ~itavog ~ove~anstva. Na Proroke se nadovezuje Isus Hristos, Veliki Prorok iz Nazareta u Galileji, Sin Bo`iji i Sin ^ove~iji Mesija, Koji svojom smr}u
68

i vaskrsewem u Jerusalimu pro{iruje geografsko-istorijske granice Svete Zemqe i Svetoga Grada, pretvaraju}i tako istoriju u eshatologiju. Na Hrista se nastavqaju novozavetni Apostoli, koji osmi{qavaju i upotpuwuju Proroke, i Starozavetnu Skiniju (=Sinagogu) pretvaraju u Crkvu. Bez Prorok i Apostol, sa Hristom = Mesijom u svom centru koji ih spaja, ispuwuje i osmi{quje, neshvatqiva je i neobja{wiva istorija Palestine, Izraiqa i ~itave Judeo-hri{}anske civilizacije, a to }e re}i i na{e Evropske civilizacije. Hristovoj pojavi u sve{tenoj istoriji i sve{tenoj geografiji Palestine prethodio je period Makavejskih borbi u Palestini i pojava religioznih pokreta i frakcija u Izraelu, koje su bile izraz nastojawa Izraelskog naroda da se odupre uticajima jelinisti~ke i rimske religije i kulture, sinkretisti~ke i panteisti~ke po svom sadr`aju. Istovremeno je to sve bilo i odraz izraelskog i svequdskog i{~ekivawa naroda (prosdoka qnn), kako je nagovestio jo{ praotac Jakov = Izrael (1Mojs.49,10; up. 1Petr.3,12-13). Bilo je to vreme o~ekivawa Mesije Hrista, o ~emu re~ito govore mnoga biblijska i vanbiblijska svedo~anstva. Ovo mesijansko i{~ekivawe i Judejaca i Jelina i drugih naroda Istoka sumarno je, polovinom 2. veka po Hristu, izrazio Justin Filosof (rodom iz Samarije a `iveo u Rimu) re~ima: Isus Hristos je novi Zakon i Novi Zavet i nada (prosdoka) svih onih koji iz svih naroda i{~ekuju Bo`ija dobra (Dijalog s Trifunom Jevrejinom, 11, 4). Hristovo doba u Palestini i Jerusalimu zabele`eno je u Jevan|eqima i Delima Apostolskim. Dana{wa Sveta Mesta u Svetoj Zemqi u najve}em broju predstavqaju geografiju Hristove biografije, kako je to primetio jo{ Sveti Kirilo Jerusalimski. Palestina i Jerusalim su opredme}eni zemaqski `ivotopis Hristov, zemna topografija Wegove nebozemne biografije. To, uz sve ostalo, potvr|uju i savremena arheolo{ka istra`ivawa i nalazi {irom Palestine, koje zadwih godina zajedni~ki izvode hri{}anski i izraelski arheolozi i biblisti.
69

 HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETA ZEMQA ISTORIJA I ESHATOLOGIJA (63-78)

Mnoge biblijske spomenike i tragove iz starozavetnog i hri{}anskog vremena u Svetoj Zemqi poru{ili su rimski osvaja~i: Vespazijanov sin i vojskovo|a Tit razorio je Jerusalimski Hram 70. godine (73. godine osvojena je i poznata
po tragici Jevrejskog naroda tvr|ava Mecanda = Masada na obali Mrtvoga mora); car Hadrijan je potpuno razorio Jerusalim

133. godine i na wegovom mestu osnovao novi grad Elija Kapitolina (sa Jupiterovim hramom na mestu Jahveovog!). Ve} u vreme prvog osvajawa Jerusalima 70.g. hri{}ani su napustili Grad i izbegli u Pelu u Transjordaniju, odakle su se ve} polovinom 2. veka po~eli polako vra}ati u Palestinu i Jerusalim. Pri Hadrijanovom razorewu Jerusalima (133.g.) Jevreji su rasejani u dijasporu (koja je, za mnoge od wih, bila zapo~ela od ranije). Wima je u tim potowim vekovima bio zabrawen povratak u Jerusalim i preostajao im je samo tu`ni haxiluk na Zid Pla~a, ostatak od posledweg slavnog Irodovog Hrama, u koji je i Hristos ulazio i ~ije je razorewe s tugom prorokovao (Mt.23,37-38; 24,1-2). Ipak, jevrejska naseqa ostala su u Galileji, i u vizantijsko vreme bilo je na desetine sinagoga po celoj Palestini.1) Broj hri{}ana u Palestini stalno je rastao, i naro~ito se pove}avao od vremena slobode date Hri{}anstvu od Konanskim ediktom o verskoj tostantina Velikog (poznatim Mil leranciji, 313. godine). Sveta carica Jelena, majka Konstantinova, odlazi 326. godine iz Ni{a i Nikomidije u Svetu Zemqu i tamo zapo~iwe velike radove na obnovi Svetih Mesta.

Uz pomo} Konstantinovu podigla je desetine hramova po Palestini, na mestima Hristovog ro|ewa (wena bazilika u Vitlejemu i danas postoji), `ivqewa, delawa i stradawa (hram vaskrsewa na Grobu Hristovom, sa dogradwama, i danas stoji). Nedavno je na mozai~kom podu jedne crkve u Madabi kod Mrtvog mora otkrivena karta Sv. Zemqe sa ubele`enim hramovima zadu`binama ovih prvih hri{}anskih careva Sv. Konstantina i Jelene. Kasnija tradicija zadu`binarstva, kod vizantijskih i srpskih vladara, a i vladara drugih hri{}anskih naroda, poti~e iz Svete Zemqe. Jelenino graditeqstvo u Svetoj Zemqi nastavila je i carica Evdokija, `ena Teodosija II, i tako|e car Justinijan. Car I raklije je 628.g.

povratio od Persijanaca oteti ^asni Krst Hristov, koji je u svoje vreme prona{la Sveta carica Jelena i koji je oduvek bio u velikom po{tovawu kod svih hri{}ana. Pobo`no pokloni{tvo haxiluk u Svetu Zemqu trajalo je neprekidno kroz vekove i traje do danas, sa promenama i te{ko}ama koje donosi svaka istorijska epoha. (Jedna od najstarijih
haxijskih kwiga je Eterijin Putopis po Svetim Mestima, iz 4. veka). To je zajedni~ki haxiluk jevrejski, hri{}anski i

1) U internacionalnoj Encycl opedi a of JEWIS HISTORY (izd. 1986. u Izraelu; francusko izdawe 1989) stoji na strani 63: Jevreji pod vizantijskim

zakonom: 1) Jevrejima je bilo zabraweno: `iveti u Jerusalimu i pose}ivati ga, osim 9. aprila; preobra}ati druge u svoju veru, imati robove, posebno hri{}ane; biti na upravnom polo`aju; `eniti se hri{}ankom; podizati nove sinagoge; obnavqati stare sinagoge, osim kad su sklone padu. 2) Jevrejima je bilo dozvoqeno: dr`ati svoju veru i okupqati se u sinagogama; suditi svoje stvari pred jevrejskim sudovima; stare{ine zajednica bili su oslobo|eni poreza; stare{ina Sinedriona priznat je kao poglavar Jevreja.
70

islamski koji je simvol na{eg svequdskog haxiluka na ovoj Planeti i u Kosmosu. Najzna~ajnija i najautenti~nija Sveta Mesta dr`i do danas Pravoslavna Jerusalimska Patrijar{ija, Sionska Majka svih Crkava Bo`ijih, a zatim slede rimokatolici, kopti, protestanti i drugi. Godine 637. muslimani Arapi su zauzeli Jerusalim, a zatim su naslednici osvaja~a, kalifa Omara, na mestu Solomonovog i Justinijanovog Hrama podigli dve i danas postoje}e xamije, koje novostvorena jevrejska dr`ava Izrael nije dirala, kao ni dvehiqadugogodi{wi pravoslavni Hram Vaskrsewa i Groba Gospodweg na Golgoti. S kraja 11. do 13. veka zapadni hri{}ani, krsta{i, privremeno su osloba|ali Jerusalim, ali su pritom i mnogo pqa~kali wegova i druga Sveta Mesta, tako da ih je ~ak i pokreta~ 4. krsta{kog rata, papa Inokentije II , po~etkom 13. veka, kritikovao zbog pqa~ke Svetiwa, koje je islam bar donekle uspo{tovao. Papa je
71

 HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETA ZEMQA ISTORIJA I ESHATOLOGIJA (63-78)

ipak pre{ao preko toga i po porobqenom pravoslavnom Istoku postavqao svoje marionetske unijatske patrijarhe. Vladavinu Arapa u Palestini Preuzeli su Selxuci, zatim Memeluci i najzad Osmanlije. Tek godine 1917. kona~no iz Palestine je zauvek udaqena turska vlast a uprava poverena Englezima, koji su, na izvesni na~in, omogu}ili Jevrejima stvarawe sada{we dr`ave Izrael 1948. Krajem pro{log veka, zapo~et u [vajcarskoj, prenet je u Jerusalim Sionisti~ki pokret, a ne{to pre toga Carska Rusija je u Palestini osnovala Rusko Palestinsko dru{tvo za prou~avawe Svete Zemqe, {to su svojevremeno tako|e u~inili i rimokatolici i protestanti sa Zapada, ~ije biblijsko-arheolo{ke {kole u Jerusalimu u`ivaju danas svetski glas. Pravoslavna Jerusalimska Patrijar{ija ima svoju bogosloviju ^asnoga Krsta u Jerusalimu. U Svetoj Zemqi i danas su u centru pa`we wenih stanovnika, ali i celoga sveta, pre svega Sveta Mesta. Ustvari, cela Palestina je jedno veliko Sveto Mesto. Tu je, na licu mesta, opredme}ena vi{emilenijumska biblijska istorija, mawe-vi{e sva na{a judeo-hri{}anska civilizacija, materijalna i duhovna kultura Evrope i Evropeiziranih naroda u svetu. O tim Svetim Mestima do danas je pisano dosta, i uglavnom se zna ono {to je bitno. Svako od tih Sveti{ta ima svoju posebnu duhovnu te`inu, vi{eslojevito nasle|e, koje se mo`e osetiti i do`iveti tek na licu mesta. To bi bila zaista posebna li~na pri~a o svakome od Svetih Mesta i wihove iznova do`ivqene istorije, ali se mi ne bismo ovde du`e zadr`avali na wima. Preostaje nam da ne{to ukratko ka`emo o istoriosofskom, teolo{kom smislu Svete Zemqe i Jerusalima u okviru judeo-hri{}anske duhovne tradicije, to jest na osnovu biblijsko-hri{}anske vizije Sveta i ^ove~anstva. Iz same Biblije, iz u woj zabele`enog pogleda na Svetu Zemqu, vidi se da je ona bila najpre tu|a zemqa, zemqa mnogobo`aca i neznabo`aca. Zatim ju je Bog obe}ao i dao u nasle|e Avraamu i wegovom potomstvu Izraelu, starom
72

i novom. Pa ipak, to nasle|ivawe ove obe}ane Zemqe, istorijski gledano, bilo je promenqive sre}e. U samom biblijskom kazivawu o po~ecima Svete Zemqe, a koje je istorijski potvr|eno kao ta~no jer Biblija i jeste prvenstveno istorijska kwiga, iako je wena poruka istovremeno i me taistorijska sadr`ana je jedna op{te~ove~anska istina. Naime, Biblija od po~etka povezuje tesno ^oveka i Zem qu: prvi ~ovek Adam je od zemqe Adamah (=Zemqanko!) i ime same zemqe je Adama (1Mojs.2,7; 3,19). Ali po Svetom Pismu, ~ovek, istovremeno okarakterisan i likom Bo`i jim, nosi u sebi neotu|ivu sliku i priliku Boga, i to i kao li~nost i kao zajednica roda qudskog, i poziv mu je i misija na Zemqi da postane Sin Bo`iji, a zemqu da u~ini Rajem svojim, ali i Bo`ijim, stani{tem i domom. To je bila ~oveku zadata bo`anska (=bogo~ove~anska) Ikonomija. (Gr~ka re~ okonoma je na slovenski sasvim dobro prevedena kao Domostroj,
sli~no kao {to gr~ki izraz Ekol ogija slovenski se prevodi Domo-logija, Domo sl ovqe briga i starawe o qudskom stani{tu i `ili{tu, o domu i obitali{tu, o okru`ewu i `ivotnom prostoru, o zemqi `ivih, kako bi rekao Psalmopevac: Hodi}u pred licem Gospodwim u zemqi `ivih Ps.116,9).

Po Bibliji, Zemqa i Kosmos su isto tako i sa istim ciqem stvoreni, kao Raj i za Raj. Ali je ~ovek tu prvu {ansu ve} jednom prokockao, na po~etku istorije, veli Biblija. No to isto Sveto Pismo ka`e i svedo~i da ova {ansa za ~oveka nije sasvim izgubqena. ^ovek je pao, ali nije propao. To je osnovna poruka biblijskog zaveta ili saveza Boga sa Avraamom, i to upravo onda kad ga poziva da iz Haldeje do|e i nastani se u Hanaan, u Zemqu obe}anu Palestinu. To je bilo po~etno Bo`ije obe}awe, dato u istoriji, ~iji je jamac Sm Bog, ali u wemu u~estvuje i ^ovek i Rod qudski, Avraam i Izrael, koji prihvata taj poziv i stupa u savez sa Bogom. A {ta je bilo sa ostvarewem tog obe}awa? Da to pitawe razmotrimo izbli`e. Nema sumwe, ima neke dijalektike, ali biblijske, ne platonske ili hegelovske, u tome {to je Zemqa ~oveku isto73

 HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETA ZEMQA ISTORIJA I ESHATOLOGIJA (63-78)

vremeno i radost i tuga, izvor `ivota ali i smrti, blagoslova sre}e i napretka, ali i prokletstva, nesre}e i gubitka. To se vidi i u samom Bo`ijem kazivawu Izraelu: Zemqa u kojoj te~e med i mleko daje se Izraelskom narodu simvolu ^ove~anstva u nasle|e (5Mojs.15,4), ali se istovremeno nagla{ava tom istom narodu da je on na toj zemqi do{qak i prolaznik, privremeni naseqenik (3Mojs.25,23). ^isto istorijski gledano, Palestina je za Izraiqce ustvari to i bila kroz vekove. A to nije samo metafora. [tavi{e, Palestina je to i za hri{}ane. Ta Sveta Zemqa, koja je simvol Zemqe uop{te, biva najte{we vezana za Judaizam i Hri{}anstvo, pa i za celo ~ove~anstvo, ali i oni isto tako za wu. Upravo u toj vezi ima neke dijalektike. Jer, istovremeno, ta ista bogomdana im Sveta Zemqa treba i da ih osloba |a od gr~evite qudske privezanosti za Zemqu, za carstvo zemaqsko i samo za wega, da se ne bi qudi sveli samo na Zemqu i poistovetili se samo sa wom. Jer nije Zemqa spasewe ~oveka, nego je ^ovek spasewe Zemqe. Dijalektiku toga, ili ta~nije i vernije biblijskom jeziku: istorijski paradoks toga, mo`emo videti na par primera. Ve} je praotac Jakov-Izrael nekim kqu~nim mestima Svete Zemqe dao ime Bo`ije: Vetiq Dom Bo`iji (1Mojs. 28,17-19) i Penuel Lice Bo`ije (1Mojs.32,30). Isto tako, Jerusalim je postao Sveti Grad Bo`iji (Ps.77,68), pupak Zemqe po proroku Jezekiqu (38,12), tj. centar sveta, i zato Solomon podi`e Hram Bogu @ivome u Jerusalimu, u kojem Bog voli da obitava i projavquje slavu svoju.2) Istovremeno, me|utim, u Svetom Pismu se govori da su ponekad, u prevratima qudske istorije, to jest u promenqivosti qudi, na istim tim mestima bivala idoli{ta, slu`ewe ne Bogu Istinome, nego Vaalu i Molohu! Mesto Sveto postajalo je mrzost
2) Mir~ea Elijade pi{e: Za hri{}ane se Golgota (u Jerusalimu) nalazi u centru sveta, jer je bila vrh Kosmi~ke planine i u isto vreme mesto gde je Adam stvoren i sahrawen. Tako je krv Spasiteqa pala na lobawu Adamovu, ukopanu podno samog Krsta, pa je tako ovaj iskupqen (spasen).

zapu{}ewa i u Svetom Gradu raspet je Gospod slave (up. Mt.24, 15; 1Kor.2,8). O svemu ovome tragi~nom paradoksu tako drasti~no svedo~e Proroci, od Ilije Tesvi}anina do Jovana Prete~e i Krstiteqa i do samoga Hrista i Apostol. U ovome paradoksu ima dosta elemenata od one biblijske apokaliptike, shodno kojoj se ideja Svetoga Grada dvoji i raslojava. Polarizuju se i me|usobno suprostavqaju dva grada Sveti grad Jerusalim i demonski grad Vavilon (o
~emu, posle Apokalipse i Sv. Avgustina, u na{e vreme sna`no govore Dostojevski, S. Bulgakov i drugi). Jer, u stvari, u istori-

ji se dvoji i suprotstavqa Hram Bo`iji i Pe}ina razbojni~ka, Crkva Bo`ija i Kula vavilonska, Jagwe Bo`ije i Zver (up. Mt.21,13; 2Kor.6,14-16; Otkr. gl. 12-18). Pa ipak, ovo polarizovano, prikazivano u crno-beloj tehnici, apokalipti~no vi|ewe i shvatawe sveta i istorije qudske u vezi sa Svetom Zemqom i Svetim Gradom, nije i jedino vi|ewe i shvatawe koje nalazimo zabele`eno u Svetoj Kwizi Bo`ijoj. Postoji i jedno drugo vi|ewe, koje je ustvari biblijski dubqe i potpunije, biblijski realisti~nije, i ono je autenti~nije judeo-hri{}ansko vi|ewe Zemqe i ^oveka na woj, kroz Svetu Zemqu Izraiq Palestinu i Sveti Grad Jerusalim. Re~ je o eshatolo{kom vi|ewu i do`ivqaju Zemqe i qudske istorije na woj. Ovo eshatolo{ko vi|ewe i shvatawe, treba naglasiti, jo{ ne zna~i i ne istorijsko ili antiistorijsko. Naprotiv, upravo je biblijska, judeo-hri{}anska eshatolo{ka vizija otvorila i omogu}ila pravo vi|ewe i poimawe istorije, ali ne kao cikli~kog vra}awa svega na po~etak (makar to bio i prvobitni Raj ili preistorijsko Sre}no doba), kako je to svugde u vanbiblijskom okru`ewu anti~kog sveta, nego kao progresivno, dinami~ko i kreativno vi|ewe i shvatawe Zemqe i ~oveka na woj. Eshatolo{ko nije anti-istorijsko, ali je vi{e nego samo golo istorijsko. To je metaistorijsko, hristocentri~no vi|ewe i poimawe zemaqske stvarnosti i istorije qudske. Da pogledamo to, ukratko u samoj Bibliji.
75

74

 HRISTOS ALFA I OMEGA

SVETA ZEMQA ISTORIJA I ESHATOLOGIJA (63-78)

Ako po|emo od samog Svetog Pisma, od Biblije kao parekselans palestinske geografsko-istorijske kwige, vide}emo da je ve} u samom nazivu Hanaana kao Zemqe obe}ane Avraamu i wegovom potomstvu (Jevr.11,9) re~eno zaista vi{e od gole geografije i gole istorije. Boqe re}i u tom nazivu je sadr`ana ve} i eshatolo{ka istorija i eshatolo{ka geografija Svete Zemqe. Naime, Avraamu i daqe Davidu obe}ana je i data u nasle|e zemqa Izraelova, kao krotkima (=iskrenim i ~estitim pred Bogom i qudima). Jer je u Bibliji re~eno: Krotki }e naslediti zemqu (Ps.36/37,11 i 131/2,1). Pa ipak, i praotac Avraam i Car i Prorok David, uza sve to nasle|e zemqe, `iveli su na toj zemqi sa saznawem i ose}awem da su ipak do{qaci i privremeni naseqenici (up. Ps.38,13: Jer sam do{qak
(=privremeni naseqenik) Tvoj i prolaznik na zemqi, kao i svi oci

Poletio soko tica siva od svetiwe od Jerusalima. Daqe se u pesmi ka`e da je to, u stvari, bio prorok Ilija (predstavnik Bo`ijih Proroka i Apostola), a Jerusalim je, u stvari, Bogorodica (simvol Nebeske Crkve), tako da se u presudnom momentu na{e istorije Kosovskim Mu~enicima javqa Carstvo Nebesko, ali iz Hristovog Jerusalima. Dakle, ne toliko sada{wi Jerusalim iz Palestine, koliko onaj Gorwi Jerusalim, koji je slobodan i mati je svima nama (Gal.4,22; up. Jevr.12,22). Taj Vi{wi Jerusalim jeste onaj koji poziva cara Lazara i Kosovske Srbe da se u istoriji ponesu i opredele eshatolo{ki. Ovakva tradicija vi|ewa i tuma~ewa istorije i geografije, izneta u ovoj srpskoj narodnoj pesmi, nije kod Srba do{la samo od Svetog Save (koji se mona{tvom opredelio za Carstvo Nebesko, ali time nije mawe u~inio u istoriji i geografiji svoga naroda i zemqe, a dodajmo i to da je osobito voleo Svetu Zemqu i Bo`iji `eqeni grad Jerusalim, pa ih je dvaput pokloni~ki posetio), nego je to bila biblijska,

moji; up. i Jevr.11,14: Koji tako govore pokazuju da tra`e otaxbinu). Iste re~i Starog Zaveta ponavqa Hristos u Novom Za-

vetu: Bla`eni krotki jer }e naslediti zemqu (Mt.5,5). Ove starozavetne i novozavetne re~i o nasle|u zemqe tuma~e Apostol Pavle i Grigorije Niski kao nasle|e eshatolo{ko, tj. nasle|e Nebeske Zemqe i Nebeskog Jerusalima (Gal.4, 25-26; Jevr.11,13-16, Omilija 2. na Bla`enstva Svetog Grigorija Niskog). Ovo paradoksalno eshatolo{ko vi|ewe i shvatawe nije poricawe istorije, nego pre osmi{qewe i preobra`ewe istorije, zakva{we istorije metaistorijom, tj. eshatologijom. To je svojevrsni sud nad istorijom, ali istovremeno i spasavawe istorije od zla i greha, od smrtnoga i trule`noga u woj; to je ona jevan|elska istina da zrno p{eni~no padnuv{i na zemqu treba da umre, ali ne zato da bi propalo, nego da mnogi rod donese (Jn.12,24-25). Ovo }e srpskom ~itaocu biti shvatqivije ako podsetimo da je upravo takvo tuma~ewe na{e qudske istorije i geografije dao na{ narodni hri{}anski, pravoslavni genije, kada je Kosovsko opredeqewe Svetog kneza Lazara nazvao opredeqewem za Carstvo Nebesko. Podsetimo se {ta ka`e srpska narodna pesma iz Kosovskog ciklusa:
76

judeo-hri{}anska zajednica od Sv. Bra}e `ivo prisutna u Srpskom narodu i wegovom istoriosofskom i duhovnom shvatawu qudskog `ivota i sudbine na Zemqi. Treba, dakle, jo{ jednom jasno re}i i naglasiti da eshatolo{ko vi|ewe i tuma~ewe biblijske istorije i geografije Svete Zemqe i wene sve{tene istorije kao simvola cele Zemqe i na{eg jedinstvenog hronotona (tj. geografsko-istorijskog sredi{ta na{e civilizacije, ili pupka zemqe, kako re~e Prorok), ne zna~i poricawe istorije i geografije

Svete Zemqe Izraelove Palestine, i preko we i na{e planete Zemqe. Upravo je obrnuto to je osmi{qewe weno. Da ukratko rezimiramo: po sredi je istinsko biblijsko tipolo{ko (mistago{ko, isihasti~ko, liturgijsko) shvatawe i vi|ewe sveta, istorije qudske i zemaqske, vi|ene i sagledavane uvek u preobra`ajnoj svetlosti Carstva Nebeskog. Upravo onakvo vi|ewe kakvo je prvi video praotac Jakov i zato dobio ime Izrael (bogovidac): Lestvica koja spaja Nebo i Zemqu (1Mojs.28,12-18; Jn.1,14 i 49-51). To je vi|ewe i shva77

 HRISTOS ALFA I OMEGA

tawe zemqe i istorije roda Adamovog na woj u svetlosti prisustva (parousa) Gospodweg na toj Zemqi i u istoriji. Tu podrazumevamo i prvu parusiju Hristovu u Palestini i onu eshatolo{ku Drugu parusiju Carstva Nebeskog, kako to isto ali novozavetno potpunije govori i posvedo~uje Sm Hristos (1Mojs.28,12-18; Jn.1,14 i 49-52). Istu ovu temu op{irnije razvija veliki Jevrejin i veliki hri{}anin Pavle iz Tarsa, i to ba{ u Poslanici upu}enoj Jevrejima (glava 7-9 i 11-13), gde na eshatolo{ki na~in tuma~i celokupnu sve{tenu istoriju i sve{tenu geografiju Starog i Novog Izraela. Za Apostolom Pavlom ovo vi|ewe i shvatawe izla`e, i u `ivotno-liturgiskoj praksi pokazuje, sva svetoota~ka teolo{ka misao, egzegeza, himnografija, istoriosofija, teologija, i pre svih i svega sama Sveta Liturgija Pravoslavne Crkve. Ukratko re~eno: ako spojimo najve}eg jevrejskog Proroka Isaiju i najve}eg hri{}anskog Apostola Jovana i ujedno pove`emo wihovo izvorno biblijsko, profetsko vi|ewe Svete Zemqe i wene istorije, kao simvola celokupne Zemqe i istorije roda qudskog, onda }e to biti ona jedinstvena biblijska, starozavetno-novozavetna vizija, poruka i blagovest: o Hristocentri~nom pokretu i podvigu preobra`aja ovog neba i ove zemqe u Novo Nebo i Novu zemqu (Is.65,17; Otkr.21,1-3), {to je ustvari jedna i jedinstvena svesaborna Skinija (=Dom, Crkva) Boga sa qudima i qudi sa Bogom. Nebo na Zemqi, i Zemqa na Nebu. Sveta Zemqa Izrael i Sveti Grad Jerusalim pripadaju svemu ~ove~anstvu, i u Zemaqskom i u Nebeskom Carstvu.

78