l

Figura i znaenje

Pretpostaviti misao bez oblika stvar je nemogua; isto kao i oblik koji ne izraava neku misao. G. Flober, Pisma

Na biografiji Gistava Flobera delom je zasnovana pria Floberovog papagaja, romana-eseja iji je autor savremeni engleski pisac Dulijan Barns, veliki potovalac Floberovog dela. Glavni junak i pripoveda Barnsovog romana, penzionisani lekar, udovac, i sam ljubitelj Floberove proze, prelazi La Man i odlazi u Francusku, na svojevrsno hodoae po putevima Floberovog ivota i umetnosti, nadajui se da e u ostacima" pievog ivota pronai, kako sam kae, neku dodatnu istinu" o prolosti. Traganje za pravom slikom prolih dogaaja sredinje je tematsko uporite Floberovog papagaja. Ovu prustovsku temu Barns razvija oslanjajui se na jednu epizodu iz Floberove sentimentalne biografije - dugogodinje pievo prijateljstvo s Lujzom Kole, pesnikinjom, prijateljicom i muzom jo nekih istaknutih francuskih pisaca i filozofa 19. veka. Pria o Floberovoj i Lujzinoj romansi dobro je poznata svim itaocima koji, poput Barnsovog junaka, vole da zaviruju" i iza samog dela. Ona je ispriana vie puta: prvi put iznosi je sam Flober u pismima upuenim Lujzi; kasnije su je, oslanjajui se dobrim delom upravo na Prepisku, ponovili i pievi brojni biografi. Floberova pisma ne daju celovitu sliku prijateljstva s Lujzom Kole, u njima nema mnogo podataka o spoljanjim okolnostima u kojima se odvijala ova romansa - o injenicama nas obavetavaju uglavnom biografi. Osim toga, ima razloga za sumnju da je ta slika i pomalo iskrivljena": Floberov ton je esto, kako je to primeivala i sama Lujza, cinino iskren", i nije teko primetiti da pisac, ak i u najprisnijim stva-

12

ADRIJANA MARETI

rima, zadrava izvesnu meru obazrivosti i uzdranosti. Ali, pisma Lujzi, kao uostalom i itava, veoma obimna Floberova prepiska, u jednom drugom smislu zadovoljavaju itaoevu radoznalost - kao svojevrstan roman o stvarnom Gistavu Floberu, ona su svedoanstvo o piscu izvan dela, o njegovom karakteru, senzibilitetu i pogledu na svet. Ona nam omoguavaju da davno mrtvog pisca upoznamo onako kao to moda poznajemo samo osobe koje su nam najblie. Mogunost takvog poznavanja u sluaju pisca kakav je Flober nosi i jednu posebnu dra: Floberovom gotovo natoveanskom nastojanju da iz dela ukloni svaki trag svojih oseanja i svog ivota", da se obezlii" u toj meri da potomstvo poveruje da nije ni postojao", teko bi bilo nai pandan u itavoj istoriji knjievnosti. Bestrasnost" i bezlinost" predstavljaju, po Floberu, glavne odlike vrhunske umetnosti. Meutim, u Prepisci koja nije bila namenjena irokoj publici, Flober nema umetnikih razloga da prikriva svoju linost, tavie - osloboen strogih stilskih zahteva svoje proze on tu pie mnogo razigranije", ne drei se vie naela da ne treba sebe pisati". U pismima se njegovo ja, kako bi rekao Tibode, prethodno isterano na vrata, vratilo kroz sve prozore". 1 Nezavisno od biografske vrednosti, pisma Lujzi predstavljaju i dragoceno svedoanstvo o Floberovoj umetnosti. Flober ih je pisao desetak godina, prilino redovno, ponekad veoma esto - i po dva-tri u jednom danu - a njima je pokriven", u poetikom smislu, najzanimljiviji period Floberovog ivota. To su godine u kojima je on traio svoju poetiku, intenzivno razmiljao o stilu, pisao Gospou Bovari i Salambu. Neki od najznaajnijih Floberovih iskaza o vetini pisanja romana i umetnosti uopte nalaze se upravo u ovim pismima. Ona predstavljaju svojevrsno uputstvo za itanje Floberove proze, jer otkrivaju s kakvom vrstom panje treba pristupati njegovom stilu. U pismima Lujzi, Flober je esto vie zaokupljen pitanjima umetnike forme nego konkretnim ivotnim i ljubavnim problemima koji oigledno mue njegovu prijateljicu. Vanije mu je da objasni svoje spisateljske preokupacije, nego da govori o ljubavi. Zato se, i pored povremenih strasnih izliva naklonosti, Lujza i romansa s njom u Floberovim pismima ukazuju distancirano i fragmentarno, gotovo kao sporedni rekviziti u jednom ivotu potpuno posveenom Umetnosti. Dakle, pisma Lujzi nisu samo ljubavni roman" o Floberu i Lujzi; ona su istovremeno i neto vie i neto manje od toga: Floberova verzija prie o romansi s Lujzom Kole.

FIGURE PRIPOVEDANJA _______________________________________

1_ 3

Zahvaljujui specifinoj epistolarnoj formi, u kojoj ujemo" samo glas autora pisma i zbivanja sagledavamo samo iz njegove psiholoke perspektive, kao i injenici da Lujzina pisma nisu sauvana, mi u stvari ne znamo kakva je bila Lujzina verzija iste prie. Ne znamo ta je ona pisala Floberu, kakav je bio ton i stil njenih pisama, da li je i ona o ljubavi govorila samo uzgred ili je, naprotiv, to bila glavna tema njene prepiske. Ne raunajui Floberove odgovore na Lujzina sumnjienja, kao ni Lujzin roman Pria o jednom vojniku, napisan u osvetnikom ogorenju posle dramatinog raskida, nemamo neposrednih dokaza o Lujzinom autentinom vienju ove velikim delom epistolarne romanse. Poto ne ujemo glas druge strane", prinueni smo da sliku Floberove i Lujzine romanse rekonstruiemo samo na osnovu pieve verzije. Ali, kako Floberova pisma Lujzi nisu toliko pria o jednoj zanimljivoj ljubavnoj aferi u koju su ravnopravno bile upletene dve osobe, koliko su pria o Floberu kao oveku i umetniku, slika ovog prolog zbivanja nuno ostaje deformisana optikom kroz koju je predoena. Isti je sluaj i s Floberovim biografijama. Nezavisno od specifinih odlika, biografije u odreenoj meri predstavljaju psiholoki portret jedne linosti. Ako je biografija uspela, pojedinane injenice iz ivota junaka biografije, kao i njegova ili njena kompletna ivotna pria, bie osvetljeni s obzirom na znaaj koje imaju ili su imale za tu linost. Biografija ne daje samo informaciju o tome ta se dogodilo u ivotu jedne linosti, ve i o tome kako spoljanje injenice, okolnosti nekog ivota, utiu na karakter njenog junaka i kako ih, s druge strane, taj karakter odreuje. Drugim recima, i u biografiji je dominatna psiholoka perspektiva linosti iji se ivot ispituje, to, naravno ne znai da biograf ne moe stati i na neku drugu taku gledita. Ali ak i u takvim sluajevima, prvobitna perspektiva ostaje teite itave konstrukcije. U naem primeru, to znai da je i u najboljim biografijama posveenim Floberu, ba kao i u njegovim pismima, bila ispriana samo Floberova verzija prie o Lujzi Kole. Kada pripoveda o romansi s Lujzom Kole, i Barns se u najveem delu svoje knjige oslanja na Floberova pisma i njegovu verziju prie. Ali, kako romaneskna forma doputa i tavie podrazumeva odreene fikcionalne slobode u obradi materijala", Barns pribegava jednom eksperimentu: ve poznatu priu o Floberu i Lujzi on pripoveda dva puta: prvo kao Floberovu, a zatim kao Lujzinu verziju. U Floberovoj verzi-

14

ADRIJANA MARETI

ji" dokumentarna osnova i tradicionalno" znaenje prie su, i u pojedinostima i u optem utisku, lako prepoznatljivi. I kao junak Barnsovog romana-biografije i kao istorijska linost, Flober na isti nain voli Lujzu Kole - rezervisano, distancirano i s nemalom dozom ironije. Ali, iako Floberovu psiholoku perspektivu koristi kao podlogu" na kojoj vrednuje i tumai zbivanja, pripoveda Barnsovog romana se istovremeno od nje i distancira. Izmeu pripovedaeve perspektive i take gledita Flobera kao junaka u Barnsovom romanu postoji izvestan raskorak koji pripovedau omoguava da postupke lika ocenjuje u sopstvenom sistemu vrednosti, drukijem od junakovog. Na taj nain, u Barnsovoj prii o Floberu i Lujzi jasnije su izotrene neke crte Floberove linosti koje su svesno ili nesvesno prikrivene i u pismima i u klasinim biografijama egoizam, maizam, iskljuivost, narcisoidnost. Mada se ove crte Floberovog karaktera mogu naslutiti ve i iz samih njegovih pisama, pa i klasinih biografija, ovakav pristup Floberovom liku treba shvatiti kao originalnu Barnsovu kreaciju, jer ima vanu ulogu u konstituisanju smisaonog sklopa" celog romana. Ironijsko distanciranje od Floberove perspektive baca neto drukije svetio na Floberovu i Lujzinu romansu i u poznatu priu unosi potpuno nove dimenzije i znaenja, toliko drukija od tradicionalnih" da se moe rei da se na osnovu ove nove perspektive oblikuje i nova verzija prie o Floberu i Lujzi Kole. Ipak, u celini posmatrano, u onom delu romana u kojem je teite na Floberovoj taki gledita i njegovom doivljaju, Floberova emocionalna, intelektualna i moralna perspektiva seni" svaki pojedinani incident i istovremeno uobliava smisao celokupnog zbivanja. Oslanjanje na ovu perspektivu omoguava itaocu da sauva simpatije prema Floberu, ak i onda kada pripoveda nagovetava da su neki njegovi postupci prema Lujzi Kole bili bezoseajni ili svirepi. U optim crtama Barnsova prva pria o Floberu i Lujzi Kole bliska je onoj verziji te prie koju poznajemo iz pisama i biografija - to je u stvari pria o Floberu kao oveku i umetniku, neshvaenom geniju izuzetno osetljivog senzibiliteta. Tradicionalan je i pristup Lujzinom liku - ona je predstavljena kao osoba ija romantina ambicija da se Floberu nametne kao oboavana muza i supruga ugroava jedinu pravu Floberovu ljubav - Umetnost, pa zbog toga na kraju biva zaslueno udaljena iz pievog ivota. Poto je ispriao Floberovu verziju prie o Lujzi Kole, Barns jo jednom pripoveda tu istu priu, ali ovog puta iz perspektive Lujze Ko-

FIGUREPRIPOVEDANJA

15

le kao romanesknog lika. Pojedinani dogaaji opisani u poglavlju Floberovog papagaja koje sadri Lujzinu verziju manje-vie se podudaraju s onima koji su nam predoeni ranije u romanu, u Floberovoj verziji. Dogaaji su isti, ali se promenila psiholoka taka gledita iz koje se oni sagledavaju, a samim tim i smisao koji im se pripisuje. Osim toga, pramenu pripovedne perspektive ovde prati i pramena narativnog glasa: za razliku od ostalog dela romana, u ovom poglavlju pripoveda vie nije doktor, ljubitelj Floberove proze, ve sama Lujza Kole. U ovom sluaju, izmenjene semantike implikacije Lujzine verzije mogle bi se objasniti i sa isto naratolokog stanovita: one se mogu tumaiti kao posledica primene specifinih narativnih figura - promene pripovedne perspektive i pripovedaevog glasa. U Verziji Lujze Kole uloge aktera su zamenjene: sada sama Lujza sebe predstavlja kao velikodunu osobu i veliku damu koja zbog izvesne slabosti svog karaktera postaje rtva nedozrelog i samoljubivog provincijskog pesnika. Fikcionalno uobliavanje Lujzine perspektive relativizuje tradicionalno", floberovsko znaenje ove romantine prie. italac Barnsovog romana poinje da se pita da li je zaista sve bilo ba tako kako se obino predstavlja, i da li je zaista smisao celokupnog zbivanja onakav kakav nam se predstavlja u Floberovoj verziji. Barns ne vri nikakve izmene na nivou injenica isti su i pojedinani dogaaji i celokupno zbivanje, izmeu Lujze Kole i Flobera deava se" uvek isto, ali sada se sve to ukazuje u toliko drukijem svetlu, da je opravdano rei da nam je u ovom poglavlju svog romana Barns ispriao jednu sasvim drugu priu o istom spletu okolnosti. To vie nije pria iz Floberove verzije, pria o neshvaenom geniju i nametljivoj ljubavnici; to je sada pria o eni spremnoj na velike rtve u ime ostvarenja jednog romantinog ideala. Meutim, poto je pripoveda Floberovog papagaja, kao to smo ve videli, ironijski distanciran od junaka, njegova taka gledita relativizuje i Lujzinu perspektivu, tako da je i ona u svom monologu predstavljena iz ugla iz kojeg se razobliava i njena motivaciju. S pripovedaeve distance, romantini ideal Lujze Kole ukazuje se kao maska ispod koje se skrivaju mnogo prizemnije ambicije. Kada se sve sabere, odnosno kad se uzme u obzir i efekat koji ima ovakvo udvajanje perspektiva i Barnsova ironija prema obema, dobijamo neto to bi se moglo nazvati treom verzijom iste prie ije znaenje vie nije iskljuivo odreeno samim dogaajima i njihovim prelamanjem u psihi dvaju li-

16

ADRIJANA MARETI

kova, ve i zahtevima koje namee konkretna fikcionalna forma. Njeno znaenje bitno je uslovljeno injenicom da je u Barnsovom romanu pria o Floberu i Lujzi postavljena u kontekst drugog, nezavisnog i potpuno fikcionalnog fabularnog toka. Tako pria o Floberu i Lujzi Kole u Floberovom papagaju osim istorijskog, dobija i simbolini znaaj. Ona postaje primer na kojem Barns razvija ideju o nedokuivosti prolosti. ak i kada o nekim prolim vremenima i zbivanjima postoje ma-njevie pouzdani dokazi, nikada ne moemo biti sigurni da smo u njih potpuno pronikli, da smo ostvarili potpuno razumevanje svih aspekata nekog prolog dogaaja. Razlog lei u injenici da svaki dogaaj, i svaka prolost, osim materijalne, ima i svoju psiholoku stranu, a ona se vrlo teko - osim moda u romanu - moe do kraja istraiti i sagledati. Barnsova pria o Floberu i Lujzi nije ni Floberova ni Lujzina verzija, ali ni njihov prost zbir, ve je to sada pria o neemu sasvim drugom o neuhvatljivosti prolosti. Barnsova knjiga pokazuje kako se na osnovu istog niza dogaaja, zahvaljujui razliitom pripovedakom oblikovanju, mogu ispriati veoma razliite prie. Ali, ona nam otkriva i jednu vanu injenicu u vezi s pripovedanjem: znaenje jedne prie, shvaene kao niz meusobno povezanih dogaaja, bitno je uslovljeno nainom na koji je ta pria ispriana. Kada se promeni nain pripovedanja - perspektiva, pripovedaki glas, vrsta kompozicije, jezika sredstva - bitno se menja smisaoni sklop" ele prie, pa samim tim i znaenje koje dobijaju predoeni dogaaji. Znaenje jedne prie nije uslovljeno samo njenim sadrajem", nizom dogaaja koji ine njenu fabularnu potku, ve i formom u kojoj je taj sadraj" predoen. U knjievnom narativnom tekstu, nain pripovedanja nije spoljanji" u odnosu na znaenje prie, nije samo neutralno izraajno sredstvo, ve je element koji bitno odreuje smisaoni sklop pripovednog teksta. U teoriji proze ovo saznanje ne predstavlja novinu; ono je bilo sadrano jo u Floberovim i Demsovim teorijskim refleksijama o osobenostima romansijerske umetnosti" koje su polovinom prolog veka, kako kae Franc Stancl, izazvale epohalan preokret u poetici romana".2 Svest o znaaju romaneskne tehnike bitno je odredila i teoriju proze ruskih formalista, a neki od njih, na primer klovski u knjizi o Tolstojevom Ratu i miru, pokazali su na koji nain se smisao pojedinih dogaaja deformie" u kontekstu odabrane narativne tehnike i kakve to po-

FIGURE PRIPOVEDANJA

17

sledice ima u oblikovanju znaenja knjievnog pripovednog teksta. I kasniji teoretiari razliitih orijentacija kakvi su, na primer, Persi Labok, Vejn But ili Franc Stancl, ukazivali su na presudan znaaj ovog aspekta narativnog teksta i potrebu da se on teorijski istrai i objasni. U uvodu Retorike proze, knjige koja je u celini posveena istraivanju naina na koji tipine pripovedne tehnike uslovljavaju itaoevu reakciju na tekst, pa samim tim i njegovo tumaenje, Vejn But zapaa da bi Odiseja bila potpuno drukija pria da se o istim epizodama koje ine njenu fabularnu potku pripoveda na drugi nain - na primer, iz perspektive prosaca, a ne samog Odiseja. Smisaoni akcenti bili bi drukije rasporeeni", a itaoeve simpatije, njegove nade i bojazni", bile bi potpuno izmenjene.3 U Tipinim formama romana Franc Stancl kae da je jedan od osnovnih zadataka teorije romana da istrai naine pripovedanja i kompozicione forme romana iz ugla njihove funkcije kreiranja i tumaenja smisla",4 i zalae se za pristup romanu koji e ukazati na njegove osobenosti u pogledu jezikog formiranja i pripovedakog uobliavanja" grae. Ali, iako su teoretiari esto isticali potrebu da se istrai odnos izmeu narativnog naina i znaenja pripovednog teksta kao jedan od osnovnih zadataka teorije pripovedanja, u praksi je taj zadatak uglavnom ostajao nereen. Najbolji primer je upravo sam Stancl kome ni u Tipinim formama romana, ali ni u drugim knjigama iz ove oblasti, nije polo za rukom da na adekvatan nain odgovori na zadatak koji je sam postavio. Sve tri tanclove svojevremeno veoma uticajne knjige o teoriji romana - Tipine pripovedake situacije, Tipine forme romana i Teorija pripovedanja - u stvari su vie pokuaj tipologije romana sa stanovita narativne tehnike, a daleko manje istraivanje naina na koji tehnika uestvuje u kreiranju i tumaenju" znaenja u romanu. Ispitivanje narativnih tehnika sa stanovita njihovog semantikog potencijala samo je deklarativni cilj tandove teorije, jer on u stvari i ne pokuava da doe do koherentnog skupa pojmova koji bi omoguio analizu narativnog teksta s obzirom na znaenjski potencijal njegove forme; njegove ambicije se iscrpljuju nastojanjem da roman kao anr klasifikuje u nekoliko apstraktnih tipova. tanclova teorija u tom pogledu ne predstavlja izuzetak. Kao po nekom nepisanom pravilu, veina savremenih teorija pripovedanja, bez obzira na konkretna metodoloka polazita i proklamovane ciljeve, uglav-

_I8

ADRIJANA MARETI

nom zavravaju kao klasifikacije ili tipologije. S druge strane, neki savremeni pristupi pripovedanju stoje na stanovitu da problemi znaenja i interpretacije pojedinanog knjievnog dela uopte i ne ulaze u krug teorijskih pitanja, pa se u njihovom okviru i ne istrauje odnos izmeu konkretne narativne forme i njenih eventualnih semantikih aspekata. Takav je sluaj, na primer, sa francuskim naratolozima, iji pristup predstavlja izraz jednog relativno novijeg shvatanja knjievne teorije uopte, njenih ciljeva i zadataka. Po tom shvatanju, koje se obino vezuje za strukturalizam, teorija knjievnosti nije nikakav organon, instrument za posmatranje", kako je govorio Kolrid, ili podloga na kojoj se analiziraju i tumae pojedinana knjievna dela. Cilj teorije nije da definie skup pojmova koji e posluiti kao interpretativna orua, ve opisivanje optih pojava i zakona u knjievnosti. U skladu s tim, francuski naratolozi su teoriju pripovedanja odredili kao disciplinu iji je zadatak da iz nebrojenog mnotva razliitih pripovednih tekstova izoluje ono to im je svima zajedniko, jednu elementarnu narativnu formulu koja po njima predstavlja samu sutinu narativnosti. Specifinost narativnog, ono to jedan tekst odreuje kao pripovedni, oni su traili iskljuivo u optem i apstraktnom, dok su pojedinano delo i njegovo konkretno znaenje stavljali u zagrade". Ove dve tendencije u teoriji pripovedanja dovele su do toga da je pitanje o odnosu pripovedne forme i znaenja narativnog teksta ostalo nedovoljno istraeno. Interesovanje za to vano pitanje nije srazmerno gotovo nepreglednom broju knjiga i radova iz ove oblasti, koji su napisani u poslednjih tridesetak godina i jo uvek se piu. Izuzeci ipak postoje i oni, ini se, potvruju da je i teorija pripovedanja, kao i svaka druga knjievna teorija, najuspenija onda kada potvrdu svojih pretpostavki trai u praksi: istorija poetike, od Aristotela do danas, pokazuje da najveu vrednost imaju one teorije koje su zamiljene upravo kao neka vrsta organona i koje se u razjanjenju svojih ideja oslanjaju na konkretna knjievna dela. U tu vrstu teorije spada i teorija pripovedanja koju je erar enet formulisao u Raspravi o pripovedanju primenjujui je u analizi Prustovog romana.6 Na enetov doprinos teoriji pripovedanja ve je ukazivano i on je iscrpno ocenjen u brojnim osvrtima i diskusijama koje je podstakla njegova Rasprava o pripovedanju. enetova terminologija, kao i pojmovni aparat iz kojeg je izvedena, toliko je osvojila renik savremene teorije

FIGURE PRIPOVEPANJA

19

pripovedanja da slobodno moemo rei da je dananja naratologija nezamisliva bez enetovog doprinosa. Ali, i pored ogromnog uticaja koji je enetova teorija izvrila i u Francuskoj i izvan nje, njeni brojni sledbenici, zaokupljeni njenim tehnikim" i isto terminolokim aspektima, kao da nisu dovoljno jasno istakli jednu od njenih najveih vrlina: enetova teorija predstavlja pokuaj da se fenomen pripovedanja objasni istananom analizom konkretnih, umetniki vrednih knjievnih dela, a ne samo uvoenjem apstraktnih obrazaca i formula ija stvarna primenljivost na takva dela ostaje neizvesna. Istovremeno, mada sam enet izriito ne raspravlja o ovom pitanju, ini se da njegova teorija sadri ideje koje omoguavaju da se preciznije istrai odnos izmeu narativne forme i znaenja pripovednog teksta. Moda se njena najvea vrednost upravo i sastoji u tome to moe posluiti kao polazite za prouavanje naina na koji narativna tehnika uestvuje u kreiranju i tumaenju" znaenja pripovednog teksta, ili barem kao polazite za interpretaciju koja e podjednako voditi rauna i o obliku i o smislu pripovednog teksta. Naravno, kao i svaki instrument za posmatranje", i ova teorija ima ogranien domet i ne odgovara na sva relevantna pitanja: ona svoj predmet prouavanja osvetljava samo iz odreenog ugla i otkriva samo neke njegove elemente, dok drugi neizbeno ostaju u senci. No, ta okolnost ne umanjuje njen znaaj: uvidi do kojih je enet doao nisu manje dragoceni zato to su parcijalni, kao uostalom i svaki drugi pokuaj da se teorijski osvetle specifinosti znaenja u knjievnosti.