SCHNITZLER, Artur - "Novela o snu" - 001

Dvadeset etiri mrka roba gonila su veslima raskonu galiju, koja je trebalo da donese princa Amgiada do Kalifova dvorca. A princ je, uvijen u svoj purpurni ogrta, leao sam na palubi pod tamnomodrim nonim nebom osutim zvezdama i njegov pogled... Dotle je devojica glasno itala; sada joj se gotovo iznenada zaklopie oi. Roditelji se pogledae, osmehujui se. Fridolin se nae ka njoj, poljubi je u plavu kosu i zatvori knjigu, koja je leala na jo neraspremljenom stolu. Dete pogleda kao da su je u neemu uhvatili. Devet asova ree otac vreme je da se ide na spavanje. Pa poto se i Albertina sagla ka detetu, ruke roditelja naoe se na dragom elu i njihovi se pogledi sretoe sa nenim osmehom, koji se vie nije ticao samo deteta. Ue gospoica i opomenu malu da kae roditeljima laku no; ona se posluno podie, isturi ocu i majci usne na poljubac i pusti da je gospoica mirno izvede iz sobe. A Fridolin i Albertina, poto su ostali nasamo pod crvenkastom svetlou lustera, najednom uurbano obnovie razgovor o doivljajima na jueranjem balu pod maskama, zapoet pred veeru. To je bio njihov prvi bal ove godine: odluili su se da uestuju na njem jo pre zavretka karnevala. Fridolina su odmah prilikom ulaska u dvoranu pozdravila dva crvena domina kao nestrpljivo oekivanog prijatelja. Njihove linosti nije mogao sebi jasno da predstavi, iako su ona neobino tano znala svakojake zgode iz njegovih studentskih dana i doba kad je bio u bolnici. Iz loe, u koju su ga pozvala sa srdanou od koje se moglo mnogo oekivati, ona su se udaljila uz obeanje da e se vrlo brzo vratiti, i to nemaskirana, ali su se toliko zadrala da se on, postavi nestrpljiv, uputio u parter, gde se nadao da e opet sresti ove dve zagonetne pojave. Koliko god je napregnuto motrio unaokolo, nigde nije mogao da ih ugleda; ali umesto njih, drugo ensko bie

neoekivano mu se obesi o ruku: njegova supruga, koja se upravo naglo oslobodila neznanca, ije ju je melanholino-blazirano bie i strani, verovatno poljski naglasak isprva privukao, ali koji ju je odjednom uvredio, pa i prestraio neoekivano izbaenom runom i bestidnom reju. I tako mu i ena, u osnovi radosni to su umakli igri maski, banalnoj do razoaranja, gotovo kao dvoje zaljubljenih, sedoe meu druge zaljubljene parove, u bife kraj ostriga i ampanjca, askajui zadovoljno, kao da su se tek upoznali, u komediji galantnosti, odbijanja, zavoenja i ispunjavanja; pa posle brze vonje kolima kroz belu zimsku no padoe kod kue jedno drugom u naruje, ispunjeni ljubavnom sreom koju ve odavno nisu tako strasno doiveli. Svitanje ih prebrzo probudi. Supruga je poziv vukao posteljama njegovih bolesnika; dunosti domaice i majke jedva da su doputale Albertini da spava due. Kako su asovi protekli bezbojno i po unapred utvrenom redu u svakidanjim brigama i radu, prola no, od poetka do kraja, bila je izbledela; i tek sada, kad su oboje zavrili dnevne poslove, dete otilo na poinak i kad nisu oekivali niotkud da ih neto uznemiri, vratile su se u stvarnost tajanstvene osobe sa bala pod maskama, melanholini neznanac i crvena domina; i oni neznatni doivljaji bejahu odjednom arobno i bolno optoeni varljivim prividom proputenih mogunosti. Potekoe bezazlena pitanja, koja su ipak vrebala prepredeni, dvosmisleni odgovori; ni jednom od njih nije izmaklo da ono drugo nije do kraja iskreno, pa su oboje bili raspoloeni za malu osvetu. Oboje su preuveliavali meru privlanosti kojom ih je ozraio nepoznati partner na balu pod maskama, podsmevali se ljubomori koju su zapaali kod drugog, i poricali vlastitu. Ali lako eretanje o prolaznoj pustolovini protekle noi preraslo je u ozbiljan razgovor o onim skrivenim, jedva sluenim eljama koje mogu i u najistijoj i najnevinijoj dui da uzvitlaju mutan i opasan vrtlog, i oni govorahu o tajnim oblastima, za kojima gotovo nisu ni eznuli, a kuda ih je neshvatljivi vetar sudbine ipak jednom mogao odneti, pa bilo to i samo u snu. Jer ma koliko da su jedno drugom pripadali oseanjem i ulima, znali su da ih jue nije prvi put dodirnuo dah pustolovine, slobode i opasnosti; bojaljivo, muei sami sebe, sa neistom radoznalou, pokuavali su da izmame jedno drugom priznanja i, bojei se da se primaknu blie, svak je u sebi tragao za bilo kakvom injenicom, to nevanijom, za doivljajem, to je moguno nitavnijim, koji bi vaio kao izraz neizrecivog i iskreno poveravanje kojeg bi, moda, moglo da ih oslobodi napetosti i nepoverenja, koje je postepeno postajalo nepodnoljivo. Albertina, da li zato to je bila nestrpljivija, potenija ili bolja, prva se odvaila da otvoreno saopti; i neto

drhtavim glasom zapita Fridolina da li se sea mladia koji je prolog leta na danskoj obali jedne veeri sedeo sa dva oficira za susednim stolom, za vreme veere primio telegram i na to se brzo oprostio od svojih prijatelja.

Fridolin klimnu glavom. ta je bilo s njim? zapita. Ja sam ga ve videla toga jutra odvrati Albertina dok se peo hotelskim stepenitem, sa utom runom torbom. Letimino me je osmotrio, ali je tek nekoliko stepenica vie zastao, okrenuo se k meni i nai pogledi su morali da se sretnu. Nije se osmehivao, tavie, pre mi se inilo da se njegovo lice natmurilo, i ja sam se slino oseala, jer sam bila uzbuena kao nikad. itavog dana leala sam besano na plai. Da me je pozvao mislila sam da sam sigurna u to ne bih se mogla usprotiviti. Verovala sam da sam spremna na sve; da rtvujem tebe, dete, svoju budunost, verovala sam vrsto i odluno, a istovremeno hoe li to razumeti? bio si mi drai nego ikad. Ba tog popodneva, svakako se jo sea, dogodilo se da smo askali tako prisno o hiljadu stvari, pa i o svojoj zajednikoj budunosti, i o detetu, kao to odavno nismo inili. Prilikom zalaska sunca sedeli smo na balkonu, ti i ja, kad je on proao dole plaom, a da nije ni pogledao nagore, i ja sam bila srena to ga vidim. Ali sam tebe pomilovala po elu i poljubila te u kosu, i u mojoj ljubavi prema tebi bilo je u isti mah mnogo bolnog sauea. Uvee sam bila vrlo lepa, sam si mi to kazao, i nosila sam belu ruu u pojasu. Moda nije bilo sluajno to je tuinac sedeo blizu nas sa svojim prijateljima. Nije gledao prema meni, ali ja sam matala o tome da ustanem, priem njegovom stolu i kaem mu: Ovde sam, oekivani moj, moj dragi uzmi me. U tom trenutku doneli su mu telegram; on ga je proitao, pobledeo, doapnuo mlaem od dvojice oficira nekoliko rei i, kosnuvi me se zagonetnim pogledom, napustio dvoranu. I? zapita Fridolin suvo, dok je ona utala. Nita vie. Znam samo da sam se sledeeg jutra probudila sa nekom bojazni. Od ega sam vie strahovala od toga da je on otputovao ili od toga da je jo mogao biti tu ne znam, to nisam znala ni onda. Pa ipak, kad ga nije bilo ni o ruku, odahnula sam. Ne ispituj me vie Fridoline, rekla sam ti celu istinu. Pa i ti si na onoj plai neto doiveo ja to znam.

Fridolin ustade, proe nekoliko puta tamo-amo po sobi, a onda ree: U pravu si. On stade kraj prozora licem u tami. Ujutro, poe potmulim, malo neprijateljskim glasom, katkad jo vrlo rano, pre no to bi ti ustala, obiavao sam da hodam du obale izvan mesta; i ma koliko bilo rano, sunce se uvek nalazilo svetlo i jako nad morem. Tamo daleko na obali postoje mali letnjikovci, kao to zna, od kojih svaki stoji tu kao siuan svet za sebe, nekoji sa ograenim vrtovima, nekoji samo okrueni umom, dok su kuice za kupae bile odvojene od kua drumom i delom obale. U tako rane asove gotovo nikad nisam sretao ljude; ni kupai se uopte nikad nisu videli. Ali jednog jutra opazio sam sasvim iznenada ensko bie, koje je upravo jo bilo nevidljivo, na uskoj terasi kuice za kupae, pobodene u pesak, kako se oprezno kree, stupajui nogu pred nogu i oslonivi se rairenim rukama pozadi o drven zid. Bilo je to sasvim mlado, moda petnaestogodinje devoje, raspletene plave kose, koja joj je padala preko ramena a sa jedne strane preko nenih grudi. Devoje je gledalo preda se, nadole ka vodi, lagano klizilo dalje du zida, oiju uprtih prema drugom uglu, i odjednom stade ba naspram mene; rukama se hvatala daleko iza sebe, kao da je htela da se jae uvrsti, die pogled i najednom me ugleda. Drhtaj proe njenim telom kao da e se stropotati ili utei. Ali poto je mogla da se kree samo sasvim lagano dalje po uzanoj dasci, ona odlui da se zaustavi i stajae tu, isprva uplaenog, zatim srditog i najzad zbunjenog lica. Najednom se, ipak, osmehnu, osmehnu se udesno; bio je to pozdrav, ak mig oima i istovremeno lak podsmeh, uz koji ona sasvim ovla dodirnu vodu ispod svojih nogu, koja me je razdvajala od nje. Tada ona visoko istegnu mlado vitko telo, kao da se raduje svojoj lepoti i, kao to je moglo lako da se zapazi, gorda i slatko uzbuena sjajem mog pogleda, koji je oseala na sebi. Tako smo stajali jedno prema drugom moda deset sekundi, poluotvorenih usana i svetlucavih oiju. Nehotice rairih svoje ruke prema njoj, predanost i radost bejahu u njenom pogledu. Najednom ona ustro zatrese glavom, odvoji jednu ruku od zida, negovetavajui zapovedniki da treba da se udaljim; pa poto nisam hteo odmah da posluam, u njenim detinjim oima ukaza se takva molba, takvo preklinjanje da mi nita drugo nije preostalo nego da se okrenem. to sam bre mogao, nastavih opet svoj put; ne osvrnuh se nijednom, zapravo ne iz obzira, poslunosti, predusretljivosti, nego zato jer sam pod njenim poslednjim pogledom osetio takvo uzbuenje koje je prevazilazilo sve to sam ikad doiveo, da sam bio gotovo nemoan. I on zauta.

 I koliko si esto zapita Albertina, pogleda uprta ispred sebe i bez ikakvog naglaska posle toga iao istim putem? Ono to sam ti ispriao odgovori Fridolin sluajno se dogodilo poslednjeg dana naeg boravka u Danskoj. Ni ja ne znam ta bi bilo u drugim okolnostima. Ne pitaj ni ti vie, Albertina.

Jo uvek je stajao kraj prozora, nepomian. Albertina ustade, prie mu, njene oi bejahu vlane i tamne, elo blago namrteno. Takve stvari emo ubudue uvek jedno drugom odmah ispriati, ree ona. On utke klimnu glavom. Obeaj mi. On je privue sebi. Zar nisi sigurna u to? zapita; ali njegov glas jo uvek je odjekivao tvrdo. Ona ga uhvati za ruke, pomilova ih i pogleda ga zamagljenim oima, na ijem dnu je mogao da proita njene misli. Sada je ona mislila o njegovim drugim, stvarnijim, mislila je o njegovim mladalakim doivljajima, na neke u koje je bila posveena, poto joj je on, odve dragovoljno popustivi njenoj ljubomornoj radoznalosti, poneku otkrio u prvim godinama braka, ak, diui ruke, kako mu se esto inilo, od onoga to bi radije zadrao za sebe. U ovom asu, znao je, njoj se nuno namee neko seanje i on se gotovo nije ni zaudio kad je ona, kao iza sna, izgovorila poluzaboravljeno ime neke dragane njegove mladosti. Ipak ono mu zazvua kao prekor, ak kao blaga pretnja. On privue njene ake svojim usnama. U svakom biu, veruj mi, iako to moe da zvui i jevtino, u svakom biu koje sam mislio da volim, uvek sam traio samo tebe. To znam bolje no to ti moe da razume, Albertina. Ona se sumorno osmehnu. A da se i meni prohtelo da prvo poem u potragu? ree ona. Njen pogled se promeni, postade hladan i neprobojan. On ispusti njene ake iz svojih, kao da je hteo

da je uhvati u neistini, u prevari; ali ona ree: Ah, kad biste vi znali, i opet uuta. Kad bismo znali...? ta hoe time da kae? Ona odvrati neobino grubo: Otprilike ono to ti zamilja, dragi moj. Albertina... onda postoji neto to si mi preutala? Ona klimnu glavom i pogleda ispred sebe sa udnim smekom. Neshvatljive, besmislene sumnje probudie se u njemu. Ne razumem dobro ree on. Ti si imala jedva sedamnaest godina kad smo se zaruili. Neto vie od esnaest, ak, Fridoline. Pa ipak... gledala mu je otvoreno u oi nije moja zasluga to sam jo bila devojka kad sam ti postala ena. Albertina...! I ona ispria: Bilo je to na Verterskom jezeru, sasvim kratko vreme pred nau veridbu, Fridoline. Jedne lepe letnje veeri, vrlo lep mlad ovek stajao je kraj mog prozora, koji je bio okrenut prema prostranim dalekim livadama; askali smo i u toku ovog razgovora zamiljala sam, tavie, seam se samo onoga to sam zamiljala: Kako je to drag, zanosan, mlad ovek; kad bi sada kazao samo jednu re, dakako, morala bi da bude prava, izala bih k njemu na livadu i etala sa njim kud god zaeli, moda u umu; ili bi bilo jo lepe da se izvezemo amcem na jezero... i on bi mogao da ini sa mnom te noi sve to ushte. Da, tako sam mislila. Ali on mi ne izgovori tu re, zanosni mladi ovek; on me samo neno poljubi u ruku... i sledeeg jutra me zapita hou li da mu postanem ena. A ja odgovorih da hou. Fridolin zlovoljno ispusti njenu ruku. A da je te veeri, ree on tada, sluajno kraj tvog prozora stajao neko drugi i da mu je pala na um prava re, na primer..., razmiljao je koje bi ime izgovorio, ali ona ve isprui ruke kao da se brani.

 Drugi, ma ko to bio, mogao bi da kae to god hoe ... malo bi mu pomagalo. I da nisi to ti stajao ispred prozora osmehnu mu se ona ni letnje vee ne bi bilo toliko lepo. On podrugljivo razvue usta. Tako govori u ovom asu, tako, moda, i misli u ovom asu. Ali... Zau se kucanje. Ue sobarica i saopti da je dola vratarka iz Ulice rajfogel da pozove gospodina doktora dvorskom savetniku, kome se stanje opet veoma pogoralo. Fridolin poe u predsoblje, saznade od posluiteljke da je dvorski savetnik pretrpeo srani napad i da se osea veoma ravo, i obea da e odmah doi. Odlazi...? zapita ga Albertina dok se on brzo spremao za odlazak, tako ljutitim tonom kao da joj je hotimino naneo nepravdu. Fridolin odgovori gotovo zaueno: Zbilja moram. Ona tiho uzdahnu. Nadam se da mu nije tako zlo ree Fridolin dosad su mu tri kubna centimetra morfija pomagala da se povrati od napada. Sobarica donese krzneni kaput, Fridolin poljubi Albertinu prilino rasejano u elo i usta, kao da mu se razgovor poslednjih asova ve izbrisao iz pamenja, i pohita odatle.

II

Na ulici je morao da otkopa krzneni kaput. Odjednom je odjuilo, sneg na peakoj stazi se skoro istopio i u vazduhu je pirio dah prolea koje dolazi. Od Fridolinova stana u Jozeftatu blizu Opte bolnice bilo je jedva etvrt asa do Ulice rajfogel, te se Fridolin uskoro pope ravo osvetljenim zavojitim stepenitem stare kue na drugi sprat i povue zvono; ali pre no to se uo starinski zvuk

zvonceta, on zapazi da su vrata samo pritvorena, ue kroz neosvetljeno predvorje u dnevnu sobu i odmah vide da je stigao prekasno. Petrolejka sa zelenim zastorom, koja je visila sa niske tavanice, bacala je mutnu svetlost na prekriva, ispod kojeg je nepomino lealo oprueno mravo telo. Mrtvaevo lice bilo je zaseneno, ali Fridolin ga je tako dobro poznavao da mu se inilo kako ga sasvim razgovetno vidi suvonjavo, smeurano, visoka ela, sa belom kratkom punom bradom, upadljivo runim uima pokrivenim belim maljama. Marijana, savetnikova ki, sedela je na donjem kraju kreveta sa oputenim rukama, kao u najteem zamoru. Zaudaralo je na stari nametaj, lekove, petrolej, kuhinju; malo i na kolonjsku vodu i sapun od rue, a Fri-dolin odnekud oseti i sladunjavo bljutav miris ove blede de-vojke, koja je jo bila mlada, a ve je mesecima, godinama lagano venula u tekom kunom radu, napregnutoj nezi bolesnika i bdenju. Kad je lekar uao, ona okrenu pogled ka njemu, ali u oskudnoj svetlosti teko da je on video kako su njeni obrazi pocrveneli, kao i inae kad se on pojavi. Ona htede da ustane, jedan Fridolinov pokret rukom uskrati joj to. Ona mu u znak pozdrava klimnu glavom sa krupnim, ali setnim oima. On prie gornjem delu postelje, mehaniki dodirnu mrtvaevo elo, njegove ruke, koje su u dugim otkopanim rukavima koulje leale preko prekrivaa, zatim slee ramenima sa povrnim saaljenjem, metnu ruku u depove svog krznenog kaputa, baci pogled unaokolo po sobi i najzad ga zaustavi na Marijani. Kosa joj je bila gusta i plava, ali suva, vrat lepo uoblien i vitak, ali ne sasvim bez bora i ukastog preliva, a usne tanke kao od mnogih neizgovorenih rei. E, pa ree on apatom i gotovo zbunjeno moja draga gospoice, ovo vas, svakako, nije zadesilo nepripremljenu. Ona mu prui ruku. On je prihvati pun saueca, zapita, shodno dunosti, o toku poslednjeg smrtnog napada. Ona ga obavesti stvarno i ukratko, i ispria o poslednjim, srazmerno mirnim danima otkad Fridolin nije video bolesnika. Fridolin primae stolicu, sede prema Marijani i prui joj utehu da misli kako njen otac u poslednjim asovima jedva da je patio; onda upita da li su obaveteni roaci. Da; vratarka je ve otila stricu, a, u svakom sluaju, uskoro e se pojaviti doktor Re-diger, moj zarunik, dodade ona i pogleda Fridolinu u elo umesto u oi.

Fridolin samo klimnu glavom. On je sreo doktora Redigera u toku godine dva ili tri puta ovde u kui. Preterano vitak, bled mlad ovek sa kratkom, plavom, punom bradom i naoarima, docent za istoriju Bekog univerziteta, veoma mu se dopao, ne pobuujui vie njegovu zainteresovanost. Marijana bi sigurno bolje izgledala kad bi bila njegova dragana. Njena kosa bila bi manje suva, a usne rumenije i punije. Koliko li ima godina? pitao se dalje. Kad su me prvi put pozvali dvorskom savetniku, pre tri ili etiri godine, imala je dvadeset tri. Tada je jo bila iva njena mati. U to vreme i ona bee vedrija. Nije li kratko vreme uila pevanje? Dakle, za ovog docenta e se udati. Zato to ini? Jamano, nije zaljubljena u nj, a ni mnogo novca on ne moe da ima. Kakav e to biti brak? Pa, brak kao hiljadu drugih. ta se to mene tie. Vrlo je verovatno da je nikad vie neu videti, jer u ovoj kui nemam vie nikakva posla. Ah, koliko ljudi koji su mi blii od nje neu vie nikad videti. Dok su mu ove misli prolazile kroz glavu, Marijana je poela da govori o umrlom da bi se uteila sa oevidnom ponesenou, kao da je on jednostavnom injenicom svoje smrti odjednom postao znaajniji ovek. Zar je doista imao tek pedeset etiri godine? Istina, mnoge brige i razoaranja, supruga koja je neprestano bila bolesna i sin mu je zadao toliko muka! Kako, ona ima brata? Dabome. Pa, ona je to jednom ve priala doktoru. Brat je iveo sada negde u inostranstvu, a tamo u Marijaninu kabinetu visi slika koju je on slikao kao petnaestogodinjak. Ona prikazuje oficira koji skae sa breuljka. Otac se uvek pretvarao da uopte ne vidi sliku. Ali to je bila dobra slika. Brat bi ionako mogao da je nastavi u povoljnijim okolnostima. Kako uzbueno govori, razmiljao je Fridolin, i kako joj oi sijaju! Groznica? Moguno! Smrala je u poslednje vreme. Po svoj prilici, katar plunih vraka. Ona je neprestano govorila dalje, ali njemu se inilo kao da ona vie ne zna tano kome govori; ili kao da govori samoj sebi. Ve dvanaest godina brat je daleko od kue, upravo, bio je jo dete kad je iznenada nestao. Pre etiri ili pet godina, za Boi, dobili su poslednju vest od njega iz malog italijanskog grada. udno, zaboravila je ime. Tako je govorila jo neko vreme o stvarima koje se nisu nikoga ticale, bez nude, skoro nepovezano, dok najednom ne uuta i ostade da sedi tu sa glavom u akama. Fridolin je bio umoran i jo vie mu je bilo dosadno; enjivo je iekivao da neko doe, roaci ili zarunik. utanje je teko pritiskivalo u prostoru.

inilo mu se kao da mrtvac uti sa njima; moda ne zato to stvarno sada nije mogao da govori, nego namerno i zlurado.

I pogledavi iskosa na nj, Fridolin ree: U svakom sluaju, bar kako stvari stoje, dobro je, gospoice Marijana, to neete morati jo predugo ostati u ovom stanu pa poto ona malo podie glavu, ali ne pogleda Fridolina, dodade: Va verenik e svakako uskoro postati profesor. Na filozofskom fakultetu prilike su u tom pogledu povoljnije nego kod nas. Mislio je na to kako je pre vie godina i sam teio akademskoj karijeri, ali se, zbog svoje sklonosti ka udobnijem ivotu, najzad opredelio za praktinu primenu svog poziva; i odjednom se uini sebi nitavan u poreenju sa izvrsnim doktorom Redigerom. Na jesen emo se preseliti ree Marijana ne pokrenuvi se njega zovu u Getingen. Ah ree Fridolin i htede na neki nain da poeli sreu, ali to mu se nije inilo mnogo podesno u ovom trenutku i u ovim okolnostima. On pogleda ka zatvorenom prozoru i, ne zapitavi prethodno za dozvolu, kao da ispunjava lekarsko pravo, otvori oba krila i pusti unutra vazduh, koji je u meuvremenu jo otoplio i postao proleniji, kao da donosi sa sobom blag miris probuenih dalekih uma. Kad se opet osvrnuo prema sobi, ugleda Marijanine oi upitno upravljene ka njemu. On joj se priblii i napomenu: Sve vazduh e vam svakako prijati. Ba je otoplilo, a noas... hteo je da kae: vraali smo se sa bala pod maskama kui kroz meavu, ali brzo preinai reenicu i dovri: Sino je na ulicama jo bio sneg visok pola metra. Teko da je ona ula ta je rekao. Njene oi se ovlaie, krupne suze potekoe joj niz obraze i ona opet sakri lice u ake. On joj nehotice poloi ruku na teme i pomilova je po elu. Oseao je kao njeno telo poinje da drhti, ona zajeca u sebi, isprva jedva ujno, postepeno sve glasnije i najzad bez ikakvog uzdravanja. Najednom ona skliznu sa sedita, nae se pred Fridolinom, obgrli rukama njegova kolena i pritisnu uz njih svoje lice. Zatim pogleda u nj iroko otvorenim, bolno divljim oima i proaputa vatreno: Neu da idem odavde. I ako nikad vie ne doete, i ako vas nikad vie ne budem videla; hou da ivim u vaoj blizini.

On je bio vie tronut negoli zauen, jer ipak je znao da je zaljubljena u njega, ili da to bar uobraava. Ali ustanite, Marijana ree on lagano, sagnu se k njoj, blago je podie i pomisli: naravno, tu je i histerija. On pogleda iskosa na mrtvog oca. Nije li sve uo, pomisli. Moda je obamro? Moda je svaki ovek u prvim asovima poto premine samo obamro? ... Drao je Marijanu u zagrljaju, ali u isti mah neto udaljenu od sebe, i pritisnu skoro nehotice poljubac na njeno elo, to mu se samom uini malo smeno. Namah se seti jednog romana koji je itao pre mnogo godina i u kojem je sasvim mladog oveka, gotovo dete, uz majinu samrtniku postelju zavela, tanije, silovala, njena prijateljica. U istom trenutku, ne znajui zato, morao je da pomisli na svoju enu. U njemu je rasla gorina prema njoj i potmula mrnja prema gospodinu u Danskoj sa utom putnom torbom na hotelskom stepenitu. On privue Marijanu vre sebi, ali ne oseti ni najmanje uzbuenje; prizor suve kose bez sjaja, sladunjavo bljutavi miris njene neprovetrene odee pre izazva u njemu laku odvratnost. Kad napolju odjeknu zvono, on se oseti kao da je spasen, poljubi hitro Marijanu u ruku, kao u znak zahvalnosti, i ode da otvori. Na vratima je stajao doktor Rediger, u tamnosivom haveloku, sa kaljaama i kiobranom, ozbiljna izraza lica, prema prilici. Mukarci se neusiljeno poklonie jedan drugom, kao to je odgovaralo njihovim stvarnim odnosima. Zatim obojica uoe u sobu. Rediger izjavi Marijani sauee poto je snebivljivo pogledao mrtvaca. Fridolin se uputi u susednu sobu da bi sastavio lekarski zakljuak o smrti, odvrnu vie plamiak petrolejke iznad pisaeg stola i pogled mu pade na portret oficira u beloj uniformi, koji skae sa breuljka, vitlajui sabljom na nevidljivog neprijatelja. Slika je bila u uzanom okviru boje starog zlata i nije delovala mnogo bolje od skromne oleografije. Sa ispunjenom umrlicom Fridolin se vrati u drugu sobu, gde su na oevu krevetu, sa rukom u ruci, sedeli verenici. Opet odjeknu zvono na vratima, doktor Rediger ustade i ode da otvori; u tom trenutku Marijana ree gotovo neujno, gledajui u pod: Volim te. Fridolin samo odvrati, izgovorivi, ne bez nenosti, Marijanino ime. Rediger se vrati sa starijim branim parom. To su bili Marijanini stric i strina; bilo je izmenjeno nekoliko rei u skladu sa okolnostima, sa zbunjenou koju obino iri oko sebe prisustvo oveka koji je upravo umro. Mala soba izgledala je odjednom kao

da je prepuna gostiju u koroti. Fridolinu se uini da je suvian, preporui se, i do vrata ga otprati Rediger, koji se oseti obavezan da se zahvali nekolikim reima i da izrazi nadu da u se uskoro opet sresti.

III

Pred ulaznim vratima Fridolin pogleda prema prozoru koji je nedavno sam otvorio. Krila su lako podrhtavala na ranom prolenom vetru. Ljudi koji su tamo gore ostali, ivi isto kao i mrtvac, bejahu mu podjednako avetinjski nestvarni. Uini mu se kao da je umakao; ne toliko nekom doivljaju koliko setnoj aroliji, koja nije ovladala njime. Kao jedinu posledicu on oseti udno odsustvo volje da poe kui. Sneg sa ulica se istopio, levo i desno naslagale su se male prljavobele gomile, gasni plamenovi u fenjerima su treperili, sa oblinje crkve odzvanjalo je jedanaest. Fridolin odlui da pre odlaska na spavanje provede jo pola asa u mirnom kutku neke kafane blizu svog stana i uputi se kroz park Gradske venice. Na klupama u senci sedelo je tu i tamo po dvoje, vrsto priljubljeno jedno uz drugo, kao da je prolee ve stvarno nastalo i da varljivo topao vazduh nije bio bremenit opasnostima. Na jednoj klupi, ispruen po duini, namaknuvi eir na elo, leao je prilino odrpan ovek. Kako bi bilo da ga probudim, razmiljao je Fridolin, i da mu dam novac za prenoite? Eh, ta bih time uinio, promisli dalje, morao bih i sutra da se pobrinem za nj, inae ne bi imalo smisla, i najzad bi jo posumnjali da sam sa njim u nedozvoljenim odnosima. I on ubrza korak, kao da hoe to je moguno pre da pobegne od svake vrste odgovornosti i iskuenja. Zato ba njemu? zapita se. Samo u Beu postoje hiljade takvih nesrenika. Kad bi se trebalo brinuti o svima njima o sudbinama svih neznanaca! I on se seti mrtvaca koga je upravo napustio, pa sa izvesnom jezom, ne bez gaenja, pomisli kako su u opruenom mravom telu ispod mrkog flanelskog pokrivaa ve poeli da deluju veni zakoni truljenja i raspadanja. I on se radovao to jo ivi, to su za njega, po svoj prilici, sve ove odvratne stvari jo daleko; to se jo nalazi u jeku mladosti, ima vlastitu enu, draesnu i dostojnu ljubavi, a moe da ima, povrh toga, jo jednu ili vie ako mu se ba prohte. Za to, dakako, treba vie slobodnog vremena no to ga on ima; i on se seti da e sutra u osam izjutra

biti u odeljenju, od jedanaest do jedan obilaziti privatne pacijente, po podne od tri do pet mora da dri ordinaciju, i da mu za veernje asove predstoji jo nekoliko poseta bolesnicima. Pa... verovatno se bar nee opet zadrati do ponoi, kao to mu se danas dogodilo. On presee trg pred Gradskom venicom, koji je mutno blistao kao smea bara, i okrenu prema Jozeftatu, gde je stanovao. Iz daljine je uo potmule, ravnomerne korake i video, jo prilino udaljen, tek to je skrenuo za ugao ulice, kako mu u susret dolazi grupa obojenih studenata, njih est ili osam. Kad mladi ljudi dojezdie na svetlost fenjera, uini mu se da u njima prepoznaje plave alemane. On nikad nije pripadao nijednoj druini, ali u svoje vreme pobedio je u nekoliko studentskih dvoboja sabljama. U vezi sa ovim seanjem na doba kad je studirao padoe mu na um crvena domina koja su ga prole noi namamila u lou i ubrzo opet uvredljivo napustila. Studenti su bili sasvim blizu, govorili su glasno i smejali se; ne bi li mogao nekog od njih da prepozna iz bolnice? Ali pri nesigurnom osvetljenju bilo je nemoguno jasno razaznati fizionomije. Morao je da se dri sasvim blizu zida kako se ne bi sudario sa njima; sada su bili proli; samo dugaki momak u raskopanom zimskom kaputu, sa prevezom preko levog oka, koji je iao poslednji, kao da ba namerno zaostade deli puta i munu ga izboenim laktom. To nije moglo da bude sluajno. ta li je momak naumio, pomisli Fridolin i nehotice stade; onaj posle dva koraka uini isto i tako su gledali trenutak jedan drugom u oi sa umerenog odstojanja. Ali Fridolin se odjednom opet okrenu i poe dalje. uo je za sobom kratak smeh skoro je hteo da se jo jednom okrene i pokae momku, ali oseti da mu srce udno lupa ba kao jednom pre dvanaest ili etrnaest godina kad je neko tako estoko zalupao na njegova vrata dok se kod njega nalazilo ljupko devoje, koje je uvek volelo da izmilja mladoenju koji je iveo daleko i, verovatno, nije nikad ni postojao; u stvari, tako pretei, kucao je samo potar. I sad je oseao kako mu srce kuca ba kao onda. ta je to, zapita se ljutito i opazi da mu kolena malo podrhtavaju. Strah?... Besmislica, odvrati sam sebi. Treba li da se suprotstavljam pijanom studentu, ja, ovek sa trideset pet godina, lekar praktiar, oenjen, otac jednog deteta! Kontrahaa! Svedoci! Dvoboj! I na kraju, zbog takve glupe arke udarac u ruku? I nekoliko sedmica nesposoban za rad? Ili iskopano oko? Ili bar trovanje krvi?... I za osam dana daleko kao gospodin u Ulici rajfogel ispod pokrivaa od mrkog flanela! Strah? ... On je pobedio u tri dvoboja sabljama, a jednom je ve bio spreman i za dvoboj pitoljima, i nije on dao

povod da se tada stvar prijateljski izgladi. A njegov poziv! Opasnost sa svih strana i u svakom trenutku samo se to obino zaboravlja. Koliko je prolo vremena otkako mu se dete bolesno od difterije nakaljalo u lice? Tri ili etiri dana, ne vie. To je ipak opasnije nego tamo neka borba sabljama. A on o tome uopte nije vie mislio. Pa, ako opet sretne momka, stvar se jo uvek moe raistiti. On nipoto nije bio obavezan u pono na putu od bolesnika ili ka bolesniku, konano, moglo je i tako da se dogodi ne, on stvarno nije bio obavezan da reaguje na takvo budalasto studentsko zadirki-vanje. Kad bi sad, na primer, susreo mladog Danca sa Alber-tinom ah, ne, ta mu je samo palo na pamet? Pa to ipak nije bilo drukije nego kad bi ona bila njegova dragana. Jo gore. Da, kad bi taj sada naiao. O, to bi bila prava slast, stati naspram njega negde na proplanku i uperiti cev pitolja u elo sa zaglaenom plavom kosom.

On se, najednom, nae daleko od cilja u uskoj uliici, kojom je skitalo samo nekoliko bednih bludnica u nonom lovu za mukarcima. Avetinjski, pomisli on. I studenti sa plavim kapama postadoe mu u seanju slini privienjima, isto kao i Marijana, njen zarunik, stric i strina, koje je on sada zamiljao sve poredane oko samrtnike postelje starog dvorskog savetnika; i Albertina mu sada iskrsnu u mislima kako duboko spava sa rukama skrtenim ispod zatiljka ak i njegovo dete, koje je sada lealo sklupano u uzanom belom mesinganom krevetiu, i gospoica rumenih obraza sa mladeom na levoj slepoonici svi su mu se bili sasvim pretvorili u privid. I u ovom oseanju, mada se od njega pomalo jeio, bilo je istovremeno neeg to kao da ga oslobaa svih odgovornosti, ak razreuje svakog ljudskog obzira. Jedna od devojaka koje su tumarale unaokolo pozva ga da poe s njom. To je bilo ljupko, jo sasvim mlado bie, vrlo bledo, sa narumenjenim usnama. Mogao bih ba na taj nain da zavrim, mislio je, samo ne tako brzo! Opet boja-ljivost? U osnovi. uo je za sobom njene korake, a uskoro i njen glas. Zar nee sa mnom, doktore? On se nehotice osvrnu. Odakle me poznaje? zapita. Ne poznajem vas ree ona ali u ovom kraju svi su doktori.

Otkako je bio u gimnaziji nije imao nikakva posla sa devojurama. Da li se odjednom vratio u godine svog deatva te ga je ovo bie privuklo? On se seti jednog prolaznog poznanika, elegantnog mladia, kome se pripisivala udesna srea kod ena, sa kojim je on kao student posle nekog bala sedeo u nonom lokalu i koji je, pre no to se udaljio sa jednom prostitutkom, na Fridolinov neto zauen pogled odvratio reima: Uvek ostaje ono to je najugodnije; a to nisu ni one najgore. Kako se zove? zapita Fridolin. Pa, kako se mi zovemo? Naravno, Mici. Ve je okrenula klju u ulaznim vratima, ula u hodnik i ekala da Fridolin poe za njom. Brzo! ree ona dok je on oklevao. Odjednom on se nae kraj nje, vrata se zatvorie za njim, ona zakljua, upali votanu sveicu i osvetli mu. Jesam li poludeo? zapita se on. Naravno, neu je ni dotai. U njenoj sobi gorela je uljanica. Ona odvrnu fitilj. Bila je to sasvim udobna prostorija, uredno odravana, i, u svakom sluaju, mirisalo je znatno prijatnije negoli, na primer, u Marijaninu stanu. Dakako, ovde nije mesecima leao bolestan starac. Devojka se osmehivala, priblii se nenametljivo Fridolinu, koji je blago odbi. Zatim pokaza na stolicu za ljuljanje, u koju bi se rado spustio. Zaista si vrlo umoran izrazi ona svoje miljenje. On klimnu glavom. A ona, dok se svlaila bez urbe: Pa da, ovek koji radi po ceo dan. Ovakvima kao to smo mi lake je. On opazi da joj usne nisu namazane, nego da su prirodno rumene, i naini joj za to kompliment. A zato bih se mazala? zapita ona. ta misli, koliko mi je godina? Dvadeset? nagaao je Fridolin. Sedamnaest ree ona, sede mu u krilo i obgrli mu kao dete rukom zatiljak.

Ko bi na svetu mogao pretpostaviti, miljae on, da se sada nalazim ba u ovoj prostoriji? Jesam li pre jednog asa, pre deset minuta smatrao to mogunim? A zato? Zato? Ona je traila svojim usnama njegove, on se povi unazad, ona ga pogleda zaueno i malo tuno, skliznu sa njegovog krila. Skoro mu bee ao, jer je u njenom zagrljaju bilo mnogo utene nenosti. Ona obue crvenu kunu haljinu, koja je visila preko naslona raspremljene postelje, zavue se unutra i stisnu ruke preko grudi, tako da je cela bila pokrivena. Je li ti sada pravo? zapita ona bez podsmeha, gotovo bojaljivo, kao da se napree ga hvati. On je jedva znao ta da odgovori. Tano si pogodila ree on onda stvarno sam umoran i vrlo mi je prijatno to sedim ovde u stolici za ljuljanje i to te jednostavno sluam. Ti ima tako mio, blag glas. Samo govori, priaj mi togod. Ona sede u krevetu i zatrese glavom. Ti se boji ree ona lagano a onda za sebe, jedva ujno teta! Ove poslednje rei uinie da mu krv uzavri. On joj prie, htede da je zagrli, objanjavae joj da mu ona uliva potpuno poverenje i da time govori sutu istinu. Privlaio ju je sebi, osvajao, kao devojku, kao voljenu enu. Ona se opirala. On se zastide i najzad odustade. Ona ree: Ko bi ga znao, jednom to ipak mora doi. Potpuno si u pravu to se boji. A ako se togod desi, mogao bi me prokleti. Novanice koje joj je pruio ona odbi sa takvom odlunou da nije mogao dalje da navaljuje. Ona se zaogrnu uzanim plavim vunenim alom, upali sveu, osvetli mu, otprati ga dole i otvori vrata. Danas ostajem kod kue, ree ona. On uze njenu ruku i nehotice je poljubi. Ona pogleda u nj zaprepaeno, gotovo uplaeno, zatim se nasmeja zbunjeno i sreno. Kao neku gospoicu, ree.

Vrata se zatvorie za njim i Fridolin brzim pogledom ureza u pamenje kuni broj kako bi mogao sutra da poalje dragoj sirotici vino i slatkie.

IV

U meuvremenu je jo malo otoplilo. Povetarac je doneo u uzanu ulicu miris vlanih livada i dalekog planinskog prolea. Kuda sad? miljae Fridolin, kao da se nije razumelo po sebi da treba najzad da ode kui i legne da spava. Ali on na to nije mogao da se rei. Posle neprijatnog susreta sa alemanima inio se sebi kao beskunik, kao da je izbaen na ulicu... Ili posle Marijanina priznanja? Ne, jo odranije od sinonog razgovora sa Albertinom odmicao se sve dalje iz kruga u kojem je obino iveo u neki drugi, dalek, tu svet. Krstario je nonim ulicama, izloio elo strujanju junog vetra, i najzad, odluna koraka, kao da je sada dospeo na dugo traeni cilj, ue u nierazrednu kafanu, starobeki lagodnu, ne naroito prostranu, umereno osvetljenu i malo poseenu u ove kasne sate. U jednom uglu tri gospodina igrala su karte; kelner koji je dotle posmatrao igru, pomoe Fridolinu dok je skidao krzneni kaput, primi porudbinu od njega i poloi mu na sto ilustrovane novine i veernje listove. Fridolinu se uini kao da je zbrinut i poe letimino da prelistava urnale. Pogled mu se zadra tu i tamo. U nekom ekom gradu bile su sruene uline table na nemakom jeziku. U Carigradu je odrana konferencija zbog izgradnje eleznike pruge u Maloj Aziji, na kojoj je uestvovao i lord Kranford. Firma Benis i Vajngruber postala je insolventna. Prostitutka Ana Tiger ubila je iz ljubomore vitriolom svoju prijateljicu Herminu Drobicki. Veeras se odrava gozba sa haringama u Sofijinim dvoranama. Mlada devojka Marija B., sa stanom u enbrunkoj glavnoj ulici 28, otrovala se ivinim hloridom. Sve ove injenice, hladne i kukavne u svojoj suvoparnoj svakidanjosti, nekako su treznile i umirivale Fridolina. Mlade devojke, Marije B., bilo mu je ao; ivin hlorid, kako je to glupo. U ovoj sekundi, dok on udobno sedi u kafani i Albertina spokojno spava sa rukama prekrtenim iza potiljka, a

dvorski savetnik je ve prevaziao sve zemaljske jade, Marija B., enbrunka glavna ulica 28, uvija se u bezumnim bolovima. On pogleda iznad novina i ugleda dva oka upravljena prema njemu od stola koji se nalazio naspram njega. Je li moguno? Nahtigal?... Ovaj ga je ve bio poznao, radosno iznenaen digao obe ruke, priao Fridolinu, krupan, prilino pun, skoro zdepast, jo mlad ovek sa dugom, blago kovrdavom, plavom, ve neto prosedelom kosom i plavim brkovima koji su visili nadole kao u Poljaka. Nosio je raskopan siv havelok, ispod njega malo umaen frak, izguvanu koulju sa tri lana brilijantska dugmeta, zguvanom kragnom i lepravom belom svilenom kravatom. Oni kapci bili su mu crveni, kao da je probdeo mnoge noi, ali oi su sijale bistro i plavo. Ti si u Beu, Nahtigale? povika Fridolin. Zar ne zna ree Nahtigal poljskim mekim naglaskom sa umerenim jevrejskim prizvukom. Kako to da ti ne zna? Ja sam ipak toliko uven. On se nasmeja glasno i dobroduno, i sede prema Fridolinu. Kako? zapita Fridolin. Moda si kriom postao doktor hirurgije? Nahtigal se nasmeja jo zvonkije: Zar me nisi sada uo? Ba sada? Kako uo? Ah, da! I tek sada Fridolinu doe u svest da je jo ranije, dok se pribliavao kafani, uo kako dopiru zvuci klavirske svirke iz neke podrumske dubine. Dakle, to si bio ti? uzviknu on. Nego ko? smejao se Nahtigal. Fridolin klimnu glavom. Naravno, ovaj osobeni energini udar, ove udne, malo samovoljne ali blagozvune harmonije leve ruke uinili su mu se odmah tako poznati. Dakle, ti si se potpuno posvetio tome? zakljui on i seti se da je Nahtigal konano napustio studije medicine ve posle drugog prethodnog ispita iz zoologije, koji je ak uspeo da poloi, iako sa sedmogodinjim zakanjenjem. Ali jo dugo je on vrljao po bolnici, sali za sekciranje, laboratorijama i sluaonicama, gde je sa svojom plavom umetnikom glavom,

svagda zguvanom kragnom, lepravom kravatom, koja je nekad bila bela, predstavljao upadljivu figuru, popularnu zbog svoje vedrine i upravo omiljenu ne samo meu kolegama ve i meu pojedinim profesorima. Sin Jevrejina krmara iz poljske zabiti, on je svojevremeno doao iz otadbine u Be da studira medicinu. Neznatna roditeljska potpora bila je od poetka jedva vredna pomena i, povrh toga, uskoro je sasvim obustavljena, to njemu nije smetalo da se i dalje pojavljuje u Ridhofu za stalnim stolom medicinara, kome je pripadao i Fridolin. Plaanje njegovih rauna od izvesnog trenutka preuzimao je svaki put drugi imuniji kolega. I komade odee dobijao je ponekad na dar, to je on uvek primao rado i bez lanog ponosa. Ve u svom rodnom gradiu nauio je prve osnove sviranja na klaviru kod jednog tamonjeg propalog pijaniste, a u Beu kao studiosus medicinae poseivao je istovremeno konzervatorijum, gde je navodno vaio kao talent koji mnogo obeava. Ali ni tu nije bio dovoljno ozbiljan ni marljiv da bi se dalje pravilno usavrio; i uskoro se potpuno zadovoljio muzikim uspesima u krugu svojih poznanika, upravo uivanjem koje im je priinjavao svojom svirkom na klaviru. Neko vreme radio je kao pijanist u koli igranja u predgrau. Kolege sa univerziteta i drugovi koji su sa njim jeli za stolom pokuali su da ga u tom svojstvu uvedu u bolje kue, ali on je u takvim prilikama uvek svirao samo ono to se njemu svialo i koliko mu se svialo, uputao se sa mladim damama u razgovore koji sa njegove strane nisu uvek bili bezazleni, i pio je vie nego to je mogao da podnese. Jednom je svirao za igru u kui nekog direktora banke. Poto je jo pre ponoi galantnim primedbama punim nagovetaja zbunio mladu devojku koja je igrala u njegovoj blizini i izazvao negodovanje njenog oca, pade mu na um da odsvira raskalaan kankan i uza nj svojim krepkim basom otpeva dvosmislen kuplet. Direktor banke ga je otro prekorio. Nahtigal, kao u oduevljenju, ustade, zagrli direktora, ovaj, premda i sam Jevrejin, razjaren, frknu pijanisti u lice psovku uobiajenu u zemlji, koju Nahtigal smesta uzvrati uz snaan amar ime je njegova karijera u boljim kuama grada konano propala. U intimnijim krugovima umeo je on uopte uljudnije da se ponaa, iako su i u takvim prilikama u poodmaklim asovima ponekad bili prinueni da ga silom izbace iz lokala. Ali su sledeeg jutra takve nezgode opratali i zaboravljali svi uesnici. Jednog dana, sve njegove kolege su ve odavno zavrile studije, on je iznenada ieznuo iz grada, ne oprostivi se. Jo nekoliko meseci stizale su od njega karte s pozdravima iz raznih ruskih i poljskih gradova; i jednom, bez daljeg objanjenja, Fridolina, kome je Nahtigal vazda bio osobito drag, podsetio je na Nahtigalovo

postojanje ne samo pozdrav ve i molba da mu pozajmi umeren novani iznos. Fridolin je smesta poslao iznos, ne primivi nikad izraz zahvalnosti ili bar znak ivota od Nahtigala.

Ali u ovom trenutku, u tri etvrti asa posle ponoi, posle osam godina, Nahtigal je nastojao da neodlono naknadi ovaj propust, i izvadi tano onoliko novanica koliko je trebalo iz prilino otrcane lisnice, koja je, uostalom, bila pristojno napunjena, tako da Fridolin mirne due pristade da primi novac natrag... Dakle, dobro si zakljui on smeei se, kao da bi sam sebe umirio. Ne mogu da se poalim odvrati Nahtigal i, dok je njegova aka leala na Fridolinovoj ruci, dodade: A sada mi reci kako si dospeo ovamo usred noi? Fridolin objasni svoju prisutnost u tako kasne sate neodoljivom potrebom da popije jo jednu olju kafe posle nonog obilaska bolesnika; ali preuta, i ne znajui pravo zato, da svog pacijenta nije vie zatekao u ivotu. Zatim se izrazi sasvim uopteno o svojoj lekarskoj delatnosti na poliklinici i o svojoj privatnoj praksi, i spomenu da je oenjen, sreno oenjen i da je otac estogodinje devojice. Onda ispria Nahtigal. Kao to je Fridolin tano pretpostavljao, on se vie od godinu dana potucao kao pijanist po svim mogunim poljskim, rumunskim, srpskim i bugarskim gradovima i gradiima. U Lavovu mu ivi ena sa etvoro dece; a on se vedro smejao, kao da je to bilo naroito smeno to ima etvoro dece, sve u Lavovu i sve od jedne iste ene. Od prole jeseni opet se zadrao u Beu. Varijete koji ga je bio angaovao odmah je propao, pa je sada svirao po raznim lokalima, kao to se upravo dogodilo, ponekad i u dva-tri iste noi; na primer, ovde dole, u podrumu ne ba tako otmenom lokalu za zabavu, kako napomenu, upravo nekoj vrsti kuglane i to se tie publike... Ali kad treba da se brine za etvoro dece i enu u Lavovu i on se opet smejao, nita manje veselo nego pre toga. Imam nekad posla i u privatnim kuama, dodade on brzo. Pa kao da opazi na Fridolinovu licu osmeh koji opominje ne kod direktora banke i slinih, ne, u svim mogunim krugovima, i viim, javnim i tajnim.

 Tajnim? Nahtigal pogleda preda se u isti mah mrko i prepredeno. Sada e opet poslati po mene. Kako, danas jo svira? Da, tamo, naime, poinjem tek u dva. To je izvrsno ree Fridolin. I jeste i nije nasmeja se Nahtigal, ali se odmah opet uozbilji. I jeste i nije? ... ponovi Fridolin radoznalo. Nahtigal se nae preko stola prema njemu. Danas sviram u privatnoj kui, ali ne znam kome pripada. Znai, danas svira tamo prvi put? zapita Fridolin jo vie zainteresovan. Ne, trei put. Ali to e, verovatno, opet biti druga kua. Ne razumem. Ni ja nasmeja se Nahtigal. Bolje ne pitaj. Hm uini Fridolin. Oh, ti si u zabludi. Nije ono to ti misli. Ja sam ve video mnogo stvari u koje je teko poverovati, u takvim malim gradovima naroito u Rumuniji moe se doiveti svata. Ali ovde... On zagrnu malo utu prozorsku zavesu, pogleda na ulicu i ree za sebe: Jo nisu tu a onda Fridolinu objasni: naime, kola. Uvek me odvoze kolima, i uvek drugim. Ti pobuuje moju radoznalost, Nahtigale ree Fridolin hladno. Sluaj ree Nahtigal posle izvesnog oklevanja. Ako bih nekom na svetu dopustio ... ali, kako se samo ini... pa odjednom: Jesi li hrabar?

 udno pitanje ree Fridolin tonom uvreenog obojenog studenta. Nisam mislio tako. E pa, kako si mislio? emu u ovakvim prilikama tako osobita hrabrost? ta se to moe nekome dogoditi? I on se nasmeja kratko i prezrivo. Meni se ne moe nita dogoditi, najvie da danas budem poslednji put a to je moda i inae tako. On uuta i opet pogleda kroz razmak kraj zavese. Dakle? ta misli? zapita Nahtigal kao u snu. Priaj dalje. Kad si ve poeo... Tajna organizacija? Zatvoreno drutvo? Zvanice? Ne znam. Onomad je bilo trideset ljudi, a prvi put samo esnaest. Bal? Naravno, bal. Kao da se sada pokajao to je uopte rekao. I ti tamo svira? Kako to tamo? Ja ne znam gde. Stvarno, ne znam. Svirao sam, svirao sam vezanih oiju. Nahtigale, Nahtigale, kakvu ti to pesmu peva! Nahtigal tiho uzdahnu. Ali, na alost, ne sasvim vezanih. Ne tako da ba nita ne vidim. Naime, u ogledalu sam video kroz crn svileni rubac preko mojih oiju... I opet uuta. Jednom reju ree Fridolin nestrpljivo i prezrivo, ali se oseao udno uzbuen gole devojure.

 Ne govori devojure, Fridoline odvrati Nahtigal gotovo uvreeno takve ene jo nikad nisi video. Fridolin se lako nakalja. I koliko staje ulaz? zapita uzgred. Misli, ulaznice, a? Tja, ta ti pada na pamet. Pa kako se obezbeuje pristup? procedi Fridolin i zadobova po stolu. Mora da zna lozinku, a svaki put je druga. A dananja? Jo ne znam. Saznau je tek od koijaa. Povedi me sa sobom, Nahtigale. Nemoguno, suvie je opasno. Pa, malopre si sam nameravao... da mi dopusti. Moi e se ve nekako. Nahtigal ga je posmatrao ispitivaki. Takav kakav si ne moe ni u kojem sluaju, poto su svi maskirani, i gospoda i dame. Ima li uza se masku, a? Nemoguno. Moda sledei put. Neto u izmudrovati. On oslunu i opet pogleda kroz razmak kraj zavese na ulicu, pa, odahnuvi, ree: Tu su kola. Adieu. Fridolin ga je vrsto drao za ruku. Nee tek tako otii od mene. Povee me sa sobom. Ali, kolega... Prepusti meni sve ostalo. Ja ve znam da je opasno moda me ba to i privlai. Ali rekao sam ti ve bez kostima i obrazine... Postoje biroi za pozajmicu maski. U jedan izjutra!...

 Posluaj me jednom, Nahtigale. Na uglu Vikenburke ulice nalazi se takav biro. Svakog dana prolazim onuda na obed. I uurbano, sa uzbuenjem koje je raslo, dodade: Ostani ovde jo etvrt asa, Nahtigale, za to vreme okuau tamo svoju sreu. Vlasnik pozajmnog biroa stanuje, po svoj prilici, u istoj kui. Ako ne ja odustajem. Neka odlui sudbina. U istoj kui je kafana, mislim da se zove Vindobona. Rei e koijau da si u kafani neto zaboravio, ui e onamo, ja u te ekati blizu vrata, ti e mi brzo rei lozinku i opet e se popeti u kola; a ja, ako mi poe za rukom da dobijem kostim, uzeu brzo druga kola i krenuu za tobom ostalo e se pokazati. Nahtigale, dajem ti asnu re, snosiu tvoj rizik u svakom sluaju.

Nahtigal je nekoliko puta pokuavao da prekine Fridolina, ali uzalud. Fridolin baci na sto novac za raun sa odve bogatom napojnicom, kako mu se inilo da prilii stilu ove noi, i ode. Napolju su stajala zatvorena kola, na seditu je nepokretno sedeo koija, sav u crnom, sa visokim cilindrom kao mrtvaka kola, pomisli Fridolin. Posle nekoliko minuta trkom je stigao do zgrade na uglu koju je traio, zazvonio, raspitao se kod nastojnika da li ovde u kui stanuje pozajmlji-va maski Gibizer, nadajui se u potaji da nije tako. Ali Gibizer je stvarno stanovao tu, na spratu ispod biroa za pozajmicu; nastojnik ak nije bio iznenaen zbog pozne posete, nego odobrovoljen Fridolinovom krupnom napojnicom, napomenu da za vreme poklada ljudi dolaze veoma esto ak i nou da bi pozajmili kostime. On je osvetljavao sveom odozdo sve dok Fridolin ne zazvoni na prvom spratu. Gospodin Gibizer, kao da je oekivao na vratima, otvori sam. Bio je mrav, osav, elav, nosio je staromodan kuni kaput ukraen cvetovima i tursku kapu sa kiankom, tako da je izgledao kao smean starac iz pozorita. Fridolin izree svoju elju i dodade da cena nije vana, na ta gospodin Gibizer skoro prezrivo napomenu: Ja traim ono to mi pripada, ne vie. On povede Fridolina zavojitim stepenitem gore u skladite. Ono je mirisalo na svilu, parfeme, prainu i suvo cvee; iz kolebljive tame sevalo je srebrno i crveno; i najednom zasija mnotvo malih lampica izmeu otvorenih ormana uzanog dugog hodnika, koji se pozadi gubio u tami. Desno i levo visili su kostimi svih vrsta; na jednoj strani vitezi, paevi, seljaci, lovci, naunici, istonjaci, budale, na drugoj dvorkinje, plemkinje, seljanke, sobarice, kraljice noi. Iznad kostima mogle su se videti kape koje njima

odgovaraju, i Fridolin se oseti kao da koraa alejom obeenih, koji se spremaju da pozovu jedni druge na igru. Gospodin Gibizer je koraao za njim. Ima li gospodin kakvu posebnu elju? Luj etrnaesti? Direktorijum? Staronemaku? Meni treba tamna kaluerska mantija i crna obrazina, nita vie. U tom trenutku s kraja hodnika odjeknu zveket stakla. Fridolin uplaeno pogleda u lice pozajmljivau maski, kao da je ovaj obavezan da odmah objasni. Ali Gibizer se ne pokrenu, napipa prekida koji je bio negde skriven i namah se zaslepljujua svetlost razli do kraja hodnika, gde se mogao videti malen zastrt stoi sa tanjirima, aama i bocama. Sa dve stolice desno i levo podie se po jedan femrihter u crvenom talaru, dok u istom trenutku jedno ljupko svetlokoso bie ieznu. Gibizer se sjuri tamo, uhvati preko stola belu vlasulju i drae je u ruci dok se ispod stola iskobelja draesna sasvim mlada devojka, gotovo jo dete, u kostimu Pjerete sa belim svilenim arapama, i dotra hodnikom do Fridolina, koji je nehotice doeka u naruje. Gibizer ispusti belu periku na sto i vrsto uhvati femrihtere za nabore njihovih talara. Istovremeno doviknu Fridolinu: Gospodine, vrsto mi drite curicu. Mala se priljubi uz Fridolina, kao da on mora da je zatiti. Njeno sitno uzano lice bilo je belo napudrano, pokriveno nekolikim vetakim mladeima; od njenih grudi dopirao je miris rua i pudera iz njenih oiju smeili su se eretluk i zadovoljstvo. Gospodo povika Gibizer ostaete ovde dotle dok vas ne predam policiji. ta vam pada na um? povikae obojica. I kao jednim glasom dodadoe: Mi smo se odazvali gospoiinom pozivu. Gibizer pusti obojicu i Fridolin zau kako im kae: O tome ete dati blia obavetenja. Ili niste odmah videli da imate posla sa ludim stvorenjem? pa se okrenu Fridolinu: Izvinite zbog neugodnog dogaaja, gospodine. Oh, nita zato ree Fridolin. Najradije bi ostao ovde ili bi malu odmah poveo sa sobom, ma kuda i ma ta otuda proisteklo. Ona ga je gledala mamei ga i detinjasto, kao oarana. Femrihteri na kraju hodnika uzrujano su razgovarali. Gibizer se poslovno obrati Fridolinu pitanjem: Vi elite mantiju, gospodine, hodoasniki eir, obrazinu?

 Ne ree Pjereta blistavih oiju ogrta od herme-lina mora da da ovom gospodinu i grudnjak od crvene svile. Ti se ne mii od mene ree Gibizer i pokaza na tamnu mantiju, koja je visila izmeu landsknehta1 i venecijanskog senatora. Ova odgovara vaoj veliini, evo eira koji se slae, uzmite, brzo. Sada se iznova javie femrihteri: Smesta nas pustite napolje, gospodine ibizje. Na Fridolinovo uenje oni su izgovarali Gibizerovo ime francuski. Ni govora o tome odvrati podrugljivo pozajmljiva maski prethodno ete biti ljubazni da saekate ovde moj povratak. Za to vreme Fridolin namaknu hitro mantiju, zaveza krajeve oputenog belog gajtana u vor, Gibizer mu, stojei na uskim lestvicama, dohvati crn hodoasniki eir sa irokim obodom i Fridolin ga stavi na glavu; ali sve ovo je inio kao pod nekom prinudom, jer se sve jae oseao obavezan da ostane i bude kraj Pjerete u sluaju opasnosti koja joj preti. Obrazina koju mu je Gibizer zatim tutnuo u ruku i koju je odmah probao mirisala je na neobian, malo neprijatan parfem. Ti e ii ispred mene ree Gibizer maloj i pokaza zapovedniki u pravcu stepenica. Pjereta se okrenu, pogleda prema kraju hodnika i baci setnoveseo oprotajni pozdrav. Fridolin je sledio njen pogled; tamo vie nisu stajali femrihteri nego dva vitka mlada oveka u frakovima i sa belim kravatama, ali obojica jo sa crvenim obrazinama preko lica. Pjereta slete niz zavojito stepenite, Gibizer poe za njom, Fridolin ih je sledio. Dole u predsoblju Gibizer otvori vrata koja su vodila u unutranje prostorije i ree Pjereti: Smesta odlazi u krevet, pokvareni stvore, razgovaraemo im se gore obraunam sa gospodom.

Stajala je na vratima, bela i nena, i zatresla glavom, tuno gledajui u Fridolina. Fridolin ugleda u velikom zidnom ogledalu desno suvonjavog hodoasnika, koji nije bio niko drugi do on sam, i zaudi se ta se to dogodilo sa tako prirodnim stvarima.

Pjereta je nestala, stari iznajmljiva maski zakljua za njom. Zatim otvori vrata stana i izgura Fridolina na stepenite. Izvinite ree Fridolin mojom krivicom ... Pustite, gospodine, platiete kad budete vraali, verujem vam. Ali Fridolin se ne pomae. Zakunite mi se da neete uiniti nita naao jadnom detetu. ta se to vas tie, gospodine? uo sam kako ste malu malopre oznaili kao ludu, a sada ste je nazvali pokvarenim stvorom. udna protivrenost, priznaete. Pa, gospodine odgovori Gibizer tonom kao u po-zoritu zar lud nije pokvaren pred bogom? Fridolin se zgrozi. Kao i uvek napomenu on tada moe se pronai izlaz. Ja sam lekar. Sutra emo nastaviti razgovor o tome. Gibizer se smejao podsmeljivo i bezglasno. Na stepenitu odjednom zasja svetlost, vrata izmeu Gibizera i Fridolina se zatvorie i odmah bee namaknut ip. Dok je silazio niza stepenice Fridolin se oslobodi eira, mantije, maske, uze sve pod ruku, nastojnik otvori vrata. Mrtvaka kola su stajala na drugoj strani sa nepokretnim vozaem na seditu. Nahtigal se upravo spremao da napusti kafanu i ne bi se reklo da mu je naroito prijatno to vidi da je Fridolin stvarno spreman. Dakle, zbilja si nabavio kostim? Kao to vidi. A lozinka? Znai, ti insistira? Bezuslovno. E pa ... lozinka je Danska. Jesi li enuo, Nahtigale?

 Zato enuo? Nita, nita. Sluajno sam ovog leta bio na danskom primorju. Pa, penji se... ali ne odmah, kako bih imao vremena da uzmem kola preko. Nahtigal klimnu glavom, zapali natenane cigaretu, dok je Fridolin hitro preao ulicu, uzeo fijaker i uputio svog koijaa bezazlenim tonom, kao da je posredi ala, da sledi mrtvaka kola, koja su upravo kretala ispred njih. Ona su vozila Alzerovom ulicom, zatim ispod eleznikog vijadukta u predgrau i dalje ravo osvetljenim pustim sporednim ulicama. Fridolin pomisli da koija njegovih kola nije, moda, izgubio trag prethodnih, ali koliko god je puta promolio glavu kroz otvoren prozor u neprirodno topao vazduh, uvek je ispred sebe video druga kola na umerenom odstojanju i koijaa sa visokim crnim cilindrom koji je nepokretno sedeo na seditu. Moglo bi i ravo da se svri, razmiljao je Fridolin. Pri tome je jo uvek oseao miris rua i pudera, koji je do njega dopro sa Pjeretinih grudi. Kakvog li sam se udnog romana dotakao u prolazu? pitao se. Ne bi trebalo da idem dalje, moda ne bih ni smeo. Gde sam, zapravo, sada? Put je vodio laganim usponom izmeu skromnih vila. Sad je Fridolin drao da razabira gde se nalazi; pre vie godina etao je ponekad naovamo: brdo na koje se peo moralo je biti Galicin. Sa leve strane u dubini video je grad zamagljen parom kako svetluca hiljadama svetiljki. Zau kotrljanje tokova iza sebe i pogleda nazad kroz prozor. Za njim su se kretala dvoja kola i to mu bee drago, jer, u svakom sluaju, vie nije mogao da sumnja u koijaa mrtvakih kola. Odjednom, uz vrlo snaan trzaj, kola skrenue u stranu i izmeu reetaka, ograda, padina pooe nizbrdo kao u neku klisuru. Fridolin se seti da je poslednji as da se maskira. Skide krzneni kaput, navue mantiju isto onako kao to se obino svako jutro u odeljenju bolnice uvlaio u rukave svog platnenog radnog mantila; i kao na neto spasonosno, pomisli kako e ve za nekoliko asova, ako sve proe dobro, kao i svakog jutra, obilaziti krevete svojih bolesnika lekar spreman da pomogne.

Kola se zaustavie. Kako bi bilo, pomisli Fridolin, da ne siem, nego da se odmah vratim? Ali kuda? Maloj Pjereti? Ili bludinici iz Ulice Buhfeld? Ili Marijani, pokojnikovoj keri? Ili kui? I on sa lakom jezom osetii da nikud nije manje eleo nego ba tamo. Ili je to bilo zato to mu se ovaj put inio najdui? Ne, ne mogu natrag, pomisli. Moram dalje, ma i u smrt. Sam se nasmeja krupnoj rei, ali pri tome ne bee tako vedro raspoloen.

Kapija vrta bila je irom otvorena. Koija mrtvakih kola ispred njega vozio je sve dublje nanie u klanac ili u tamu, kako mu se inilo. Dakle, Nahtigal je svakako ve siao. Fridolin hitro iskoi iz kola, naloi koijau da ga saeka gore na onoj okuci koliko god bude trebalo. I da bi se obezbedio, dade mu bogat predujam i obea mu isti iznos za povratak. Kola koja su sledila njegova bejahu stigla. Fridolin spazi kako iz prvih silazi umotana enska prilika. On ue u vrt, i stavi masku. Uzana staza osvetljena od kue vodila je do vrata; dvoja krila se naglo otvorie i Fridolin se nae u uskom belom predvorju. U susret njemu dopree zvuci harmonijuma, dva lakeja u tamnim livrejama, lica pokrivenih sivim obrazinama, stajahu desno i levo. Lozinku? apnue mu u dva glasa. A on odgovori: Danska. Jedan lakej primi njegov krzneni kaput i izgubi se sa njim u susednoj prostoriji, drugi otvori vrata i Fridolin stupi u neku sumranu, skoro tamnu visoku dvoranu, zastrtu unaokolo crnom svilom. Maske, sve u duhovnikoj odei, hodale su tamo-amo, esnaest do dvadeset lica, kaluera i kaluerica. Zvuci harmonijuma, neno bujajui, neka italijanska crkvena melodija, inilo se da dopiru odozgo sa visine. U jednom uglu dvorane stajala je mala grupa, tri kaluerice i dva kaluera; odande su se, reklo bi se namerno, svaki as letimino okretali ka njemu. Fridolin zapazi da on jedini ima kapu, skide hodoasinki eir i proeta gore-dole to je mogao bezbrinije; jedan kaluer dotae njegovu ruku i pozdravi ga klimanjem glave; ali iza maske pogled je itavu sekundu duboko ponirao u Fridolinove oi. Okrui ga neobian zaguljiv miris, kao da dopire iz vrtova junih zemalja. Opet ga neko oea rukom. Sad je to bila kaluerica. Kao i ostale, i ona je imala oko ela, glave i potiljka obavijen crn veo, ispod crne svilene ipke obrazine blistala su usta crvena kao krv. Gde sam? pomisli Fridolin. Meu ludacima? Meu zaverenicima? Jesam li dospeo na skup neke verske sekte? Jesu li Nahtigalu naredili ili platili da dovede sa sobom nekog ne-posveenog, koga bi hteli da

preobrate? Ipak za kostimiranu zabavu sve mu se inilo suvie ozbiljno, jednolino, neprijatno. Zvucima harmonijuma pridruio se enski glas, staroitalijanska duhovna arija razlegla se prostorom. Svi su se umirili, inilo se da oslukuju, i Fridolin se neko vreme prepusti udesnoj melodiji koja je nadolazila. Odjednom iza njega proaputa enski glas: Ne okreite se meni. Jo je vreme da odete. Vi ne spadate ovde. Ako se otkrije, ravo ete proi. Fridolin se uplai. Jednu sekundu je mislio da se povinuje opomeni. Ali radoznalost, iskuenje ii, pre svega, njegova gordost nadjaae sve nedoumice. Kad sam ve zaao tako daleko, pomisli, neka se zavri kako bilo. I on zavrte odluno glavom, ne okrenuvi se. Tada glas iza njega proaputa: Bilo bi mi vas ao. Sada se on okrenu. Ugleda kako usta crvena kao krv svetlucaju kroz ipku maske, crne oi utonue u njegove. Ostajem, ree on herojskim tonom, koji nije poznavao u sebi, i opet okrenu lice od nje. Pesma se udesno razlivala, harmonijum je zvuao na nov, vie nimalo crkven nain, nego kipei svetovno, razbludno, kao orgulje; i gledajui oko sebe, Fridolin zapazi da su sve kaluerice nestale i da se u dvorani nalaze samo jo kalueri. I glas koji je pevao u meuvremenu se promenio iz svoje duboke ozbiljnosti, preko trilera koji se umetniki uzdizao, do zvonkosti i klicanja, a namesto harmonijuma poeo je da svira zemaljski i smelo klavir Fridolin odmah prepozna Nahtigalov divlji udar koji razdrauje i dotle tako plemenit enski glas u poslednjem prodornom pohotnom kriku uzvi se gotovo kroz tavanicu ubeskraj. Otvorie se vrata desno i levo: na jednoj strani Fridolin prepozna za klavirom nejasne crte Nahtigalove pojave, dok je prostorija na suprotnoj strani blistala zaslepljujuom svetlou, a ene su stajale tamo bez pokreta, sve sa tamnim velovima oko glava, ela i zatiljaka, crnim obrazinama od ipke preko lica, ali inae sasvim nage. Fridolinove oi bludile su poudno od bujnih do vitkih, od nenih do gizdavo rascvetalih oblika; i to to je svako od nepokrivenih bia ipak ostalo tajna i to su krupne oi iza crnih maski zraile ka njemu kao najnereivija zagonetka, pretvaralo je njegovo neizrecivo zadovoljstvo posmatranja u gotovo nepodnoljiv bol udnje. Ali isto kao on oseali su se i ostali. Prvi uzdasi ushienja preobraavali su se u uzdisaje, koji su odjekivali kao dubok jauk; tu i tamo otimao se krik i najednom, kao da ih neko goni, svi oni, ne vie u kaluerskim mantijama, nego u sveanim belim, zelenim, plavim, crvenim odelima, sjurie se iz sumrane dvorane ka enama, gde

ih doeka mahnit, gotovo opak smeh. Fridolin jedini bee ostao kao kaluer i prikradao se, donekle bojaljivo, najudaljenijem uglu, gde se naao blizu Nahtigala, koji mu je bio okrenut leima. Fridolin zbilja ugleda da Nahtigal nosi prevez preko oiju, ali mu se, istovremeno, uini da je opazio kako iza ovog preveza njegove oi pilje u visoko ogledalo naspram njega, u kojem su se areni kavaljeri vrteli sa svojim nagim igraicama. Odjednom jedna od ena stade kraj Fridolina i proaputa jer niko, kao da su i glasovi morali da ostanu tajna, nije izgovarao glasno nijednu re Zato si tako usamljen? Zato ne igra? Fridolin opazi kako ga dva plemia iz drugog ugla dre otro na oku i posumnja da su stvorenje kraj njega ono je bilo deaki razvijeno i vitko poslali k njemu da ga proveri i iskua. Uprkos tome, on rairi ruke prema njoj da ne bi privukao panju na sebe, kad se druga ena odvoji od svog suigraa i trei prie pravo Fridolinu. On je odmah shvatio da je to bila ona koja ga je ranije upozorila. Ona se napravi kao da ga je ugledala prvi put i proaputa, ali dovoljno razgovetno da se moglo uti i u onom drugom uglu: Jesi li se najzad vratio? I dodade, smejui se veselo: Sve je uzalud, poznali su te. Pa se okrenu onoj koja je liila na deaka: Prepusti mi ga samo dva minuta. Onda e opet biti tvoj, ako hoe, sve do jutra. I ree joj tie, pretvarajui se da je obradovana: To je on, da, on je. Druga se zaudi: Zaista? i odlete u ugao kavaljerima.

Ne pitaj nita ree sada ona koja je ostala Fridolinu i niemu se ne udi. Pokuala sam da ih prevarim, ali ti kaem odmah: to nije zadugo. Bei dok ne bude prekasno. A svakog asa moe biti prekasno. I pazi da ti ne uu u trag. Niko ne sme saznati ko si. Izgubio bi spokojstvo, ivotni mir zauvek. Odlazi! Hou li te opet videti? Nemoguno. Onda ostajem. Njeno nago telo, koje mu se poverilo i skoro mu pomrailo ula, zadrhta.

 U igru se ne moe uloiti vie od mog ivota ree on a ti to u ovom trenutku zasluuje. On je uhvati za ruke i pokua da je privue sebi. Ona opet proaputa, skoro u oajanju: Odlazi! On se nasmeja i zau sebe kao to se uje u snu. Ja vidim gde sam. Vi ipak niste tu, svi vi, samo zato da bi ovek poludeo gledajui vas! Ti se samo naroito zabavlja sa mnom da bi mi sasvim zavrtela mozak. Bie prekasno, odlazi! On nije hteo da je slua. Ne postoji li ovde tajna odaja u koju se povlae parovi koji su se zbliili? Zar e se svi koji se ovde nalaze rastati jedni od drugih sa utivim poljupcima u ruku? Ne izgledaju tako. I on pokaza na parove koji su prema besomunim zvucima klavira i dalje igrali u preosvetljenoj, blistavoj susednoj prostoriji, uarena bela tela priljubljena uz plavu, crvenu, utu svilu. Uini mu se da se sada niko ne brine o njemu i o eni pored njega; stajali su u skoro tamnom sreditu dvorane sasvim sami. Jalova nada apnu ona. Ovde nema odaje o kojoj sanja. Poslednji je minut. Bei! Poi sa mnom. Ona u oajanju plaho zavrte glavom. On se opet nasmeja i ne prepozna svoj smeh. Ti me vue za nos. Zar su ovi mukarci i ove ene doli ovamo samo da bi jedni druge raspalili a onda prezrivo odbili? Ko ti moe zabraniti da ode sa mnom ako eli? Ona duboko uzdahnu i obori glavu. Ah, sad razumem ree on. To je kazna koju ste odredili onome ko se uvue nepozvan. Niste mogli izmisliti svirepiju. Oprostite mi. Smiluj mi se. Dosudi mi drugu pokoru. Samo ne ovu da odem bez tebe!

 Ti si lud. Ja odavde ne mogu otii s tobom isto kad ni sa bilo kime drugim. I onaj ko pokua da me prati unitie i svoj i moj ivot. Fridolin je bio kao opijen, ne samo njom, njenim mirisavim telom, njenim crveno uarenim usnima, ne samo atmosferom ove prostorije, pohotnim tajnama koje su ga ovde okruavale njega su istovremeno opili i izazvali u njemu poudu doivljaji ove noi, od kojih nijedan nije imao svretak; sam on, sopstvena smelost, promena koju je u sebi oseao. I on dodirnu rukama veo koji je bio obavijen oko njene glave kao da hoe da ga skine. Ona ga zgrabi za ruke. Jedne noi nekom je palo na pamet da jednoj od nas strgne veo sa ela. Strgli su mu obrazinu s lica i napolju ga izbievali. A... ona? Moda si itao o lepoj mladoj devojci... bilo je to pre nekoliko sedmica, koja se trovala uoi svoje svadbe. On se seti, ak i imena. Ree ga. Nije li to bila devojka iz kneevske kue, koja je bila zaruena sa italijanskim princem? Ona klimnu glavom. Neoekivano se tu nae jedan od kavaljera, najotmeniji od svih, jedini u belom odelu, i sa kratkim, dodue utivim, ali istovremeno zapovednikim poklonom, pozva u igru enu sa kojom je Fridolin razgovarao. Fridolinu se uini da je ona oklevala trenutak. Ali ve ju je onaj drugi obuhvatio i vrteo se sa njom prema parovima u osvetljenoj susednoj dvorani. Fridolin se obrete sam i ova iznenadna naputenost obuze ga kao jeza. On pogleda oko sebe. U tom trenutku inilo mu se da se niko ne brine o njemu. Moda je ovo jo poslednja mogunost da se udalji nekanjen. ta ga je, uprkos tome, dralo prikovanog u njegovu uglu, gde je mogao da se osea nevien i neposmatran zazor od neslavnog i smenog povratka, neutoljena, muna udnja za udesnim enskim telom iji se miris jo irio oko njega; ili pomisao da sve to se dotle dogaalo moda znai proveru njegove hrabrosti i da e mu divna ena pripasti kao nagrada nije znao ni sam. Ali, u svakom sluaju, bilo mu je jasno da ovu napetost ne moe vie podnositi i da uza svu opasnost mora

prekratiti to stanje. Na ta god da se odlui, nije moglo da ga staje ivota. Moda se nalazio meu ludacima, moda meu razvratnicima, jamano ne meu nevaljalcima i zloincima. I pade mu na um misao da stane meu njih, prizna sam da je uljez i stavi im se viteki na raspolaganje. Samo tako, kao nekim izvanrednim akordom, smela je da se zavri ova no ako je trebalo da znai vie nego nejasan i zbrkan zbir sumornih, alosnih, luckastih i veselih pustolovina, od kojih ipak nijedna ne bi bila doivljena do kraja. I poto je odahnuo, poe da se priprema. Ali u tom asu zau se apat kraj njega: Lozinku! Jedan crni kavaljer mu je neopaeno priao, pa, kako Fridolin ne odgovori odmah, postavi pitanje ponovo. Danska, ree Fridolin. Sasvim tano, gospodine, to je lozinka za ulazak. Lozinku kue, ako smem da zamolim? Fridolin je utao. Neete da budete dobri da nam kaete lozinku kue? odjeknu otro kao no. Fridolin slegnu ramenima. Onaj drugi stade u sredinu prostorije, die ruke, svirka klavira prestade, igra se prekinu. Prioe jo dva kavaljera, jedan u utom, drugi u crvenom. Lozinku, gospodine, rekoe obojica istovremeno. Zaboravio sam je odvrati Fridolin sa praznim osmehom. Oseao se sasvim spokojan. To je nevolja ree ovek u utom jer ovde, ako zaboravite lozinku, vai isto, kao da je nikad niste ni znali.

Ostale muke maske stutie se unutra, vrata sa obe strane se zatvorie. Fridolin je stajao sam u kaluerskoj mantiji meu raznobojnim kavaljerima. Masku dole! povikae nekoliko njih uglas. Fridolin je drao ispruene ruke ispred sebe kao da bi se zatitio. Uini mu se da bi bilo hiljada puta gore stati otkrivena lica meu bunim maskama negoli iznenada se pojaviti nag meu obuenima. I on ree vrstim glasom: Ako neko od gospode smatra da mu je moja pojava

povredila ast, izjavljujem da sam spreman da mu pruim zadovoljenje na uobiajen nain. Ali svoju masku skinuu samo u sluaju da to svi odmah uinite, gospodo. Ovde nije re o zadovoljenju ree kavaljer odeven u crveno, koji dotle jo nita nije rekao nego o ispatanju. Masku dole naredi opet drugi zvonkim drskim glasom, koji podseti Fridolina na ton komande nekog oficira. Rei e vam se u lice ta vas eka, a ne u vau obrazinu. Neu je skinuti ree Fridolin jo otrijim tonom i teko onome ko se usudi da me dodirne. Po neka ruka hitro se mai njegovo lice, kao da bi mu strgla masku, kad se iznenada otvorie vrata i jedna ena Fridolin nije mogao da sumnja u to ko je ona prie, u kaluerskoj odei, kao to ju je isprva ugledao. A iza nje u preosvetljenoj prostoriji mogle su se videti ostale, nage sa pokrivenim licima, pribijene jedna uz drugu, neme, preplaen opor. Ali vrata se odmah zatvorie. Pustite ga ree kaluerica ja sam spremna da ga iskupim. Kratko duboko utanje, kao da se dogodilo neto strahovito, a zatim se crni kaluer, koji je prvi zatraio lozinku od Fridolina, obrati kaluerici reima: Ti zna ta time preuzima na sebe. Znam. Kao da dubok uzdah prostruja prostorijom. Vi ste slobodni ree kavaljer Fridolinu bez okle-vanja napustite ovu kuu i uvajte se da tragate dalje za tajnama u ije ste se predvorje uuljali. Pokuate li ma koga da navedete na na trag, polo vam to za rukom ili ne biete izgubljeni. Fridolin se ne pomae. Na koji nain treba ova ena da me iskupi? zapita. Ne odgovorie mu. Nekoliko ruku pokaza na vrata, kao znak da treba neodlono da ode.

Fridolin zatrese glavom. Dosudite mi, gospodo, to god elite, neu dopustiti da drugo ljudsko bie plaa za mene. Sudbinu ove ene ree crni kavaljer sada sasvim tiho ipak ne biste mogli vie niukoliko izmeniti. Kad se ovde neko zarekne, nema povratka. Kaluerica lagano klimnu glavom, kao da potvruje. Odlazi! ree ona Fridolinu. Ne odgovori on povienim tonom. ivot za mene vie nita ne vredi ako treba da odem odavde bez tebe. Odakle dolazi, ko si ne pitam. ta moe vama, nepoznata gospodo, da znai hoete li ovu pokladnu komediju, pa bila ona sraunata i na ozbiljan zavretak, odigrati do kraja ili ne. Ma ko vi bili, gospodo, vi, u svakom sluaju, vodite jo jedan ivot osim ovog. Ali ja ne izigravam nikakvu komediju, pa ni ovde, i ako sam dosad bio prinuen da to inim, sada odustajem od toga. Oseam da me je zadesila sudbina koja nema vie nieg zajednikog sa ovom maskaradom. Rei u vam svoje ime, skinui svoju obrazinu i primiu sve posledice na sebe. uvaj se! uzviknu kaluerica. Upropastie sebe, a mene nee izbaviti! Odlazi! I okrenu se ostalima: Evo me, uzmite me ... svi! Taman kostim spade sa nje kao u aroliji, ona je stajala tu u sjaju svoga belog tela, mai se vela koji je bio obavijen oko njenog ela, glave i zatiljka, i odvi ga udnim krunim pokretom. On skliznu na pod, tamna kosa joj pade preko ramena, grudi i bedara ali pre no to je Fridolin mogao da ulovi sliku njenog lica, zgrabile su ga ruke kojima se nije mogao oteti, povukle ga i dogurale do vrata; trenutak zatim obreo se u predvorju, vrata za njim bila su zatvorena, jedan lakej sa obrazinom donese mu krzneni kaput, pomoe mu da se obue i spoljna vrata se otvorie. Kao gonjen nevidljivom silom, on pohita dalje, nae se na ulici, svetlost iza njega nestade, on se osvrnu i ugleda kuu kako nemo lei sa zatvorenim prozorima iz kojih nije prodirao ni zraak. Samo da sve tano zapamtim, pomisli najpre. Moram ponovo pronai tu kuu, sve e se ostalo pokazati. No je bila oko njega. Na izvesnoj udaljenosti od njega, tamo gde je trebalo da ga ekaju kola, svetleo je fenjer mutno crvenkasto. Iz

dubine ulice koija doveze mrtvaka kola, kao da ih je on pozvao. Lakej otvori vrata. Ja imam svoja kola ree Fridolin. Lakej zavrte glavom. Ako su ona otila odavde, vratiu se u grad peice. Lakej odgovori pokretom ruke tako malo lakejskim da je iskljuivao svako protivljenje. Koijaev cilindar dizao se smeno visoko u no. Vetar je plaho duvao, nebom su plovili ljubiasti oblaci. Posle onoga to je dotad doiveo Fridolin se nije mogao zavaravati da mu ne preostaje nita nego da se popne u kola, koja u isti mah smesta krenue.

Fridolin se oseao spreman da se, uprkos svoj opasnosti, lati rasvetljavanja pustolovine im to bude moguno. Njegov ivot, inilo mu se, nema ni najmanje smisla ako ne uspe opet da pronae zagonetnu enu koja u ovom asu plaa cenu njegova izbavljenja. Kakvu, to je bilo suvie lako odgonetnuti. Ali kakav je razlog imala da se rtvuje za nj? Da se rtvuje? ... Da li je ona uopte bila ena za koju ono to joj je sada predstojalo, to sada podnosi znai rtvu? Ako je ona uestvovala na ovim poselima a to nije moglo biti prvi put veeras, poto se pokazala tako posveena u obiaje ta je za nju moglo znaiti to to e se podati jednom od ovih kavaljera ili svima njima? Da, je li ona uopte mogla biti neto drugo nego bludnica? Jesu li sve te ene mogle biti ita drugo? Bludnice bez sumnje. I ako su sve one, pored ovog, vodile jo neki drugi, u neku ruku graanski ivot, to je upravo bio ivot bludnice. I nije li sve to to je ba doiveo bilo, moda, samo sramna ala, koju su sebi dopustili? ala koju su, za sluaj da se jednom neko nepozvan uvue ovamo, ve predvideli, pripremili, moda ak i briljivo prouili. Pa ipak, kad je opet zamislio ovu enu koja ga je od poetka upozoravala, koja je sada bila spremna da plati za nj u njenom glasu, u njenom draju, u kraljevskoj plemenitosti njenog nepokrivenog tela bilo je neto to nipoto nije moglo biti la. Ili je moda samo njegova, Fridolinova iznenadna pojava uticala kao udo da se ona preobrazi? Posle svega to ga je zadesilo ove noi, ni takvo udo nije smatrao nemogunim i nije bio svestan ludosti te misli. Moda postoje asovi, noi, razmiljao je, kad tako retkom, neodoljivom drai zrae mukarci kojima u obinim okolnostima nije svojstvena osobita mo nad drugim polom?

Kola su se jo uvek pela na breuljak. Odavno bi, da su bila ista posla, morala okrenuti u glavnu ulicu. ta su naumili s njim? Kuda je trebalo da ga odvezu ta kola? Treba li komedija, moda, da dobije i nastavak? I kakav bi on trebalo da bude? Moda rasplet? Veseo ponovni sastanak na drugom mestu? Nagrada posle slavno izdrane probe, prijem u tajno drutvo? Nesmetano ovladavanje ljupkom kaluericom? ... Prozori kola bili su zatvoreni. Fridolin pokua do pogleda napolje bili su neprozirni. Htede da otvori prozor: desno, levo to je bilo nemoguno; i isto tako neprozirna, isto tako vrsto zatvorena bila je i staklena pregrada izmeu njega i koijaevog sedita. On zalupa na prozorsko okno, povika, kriknu, kola su se kretala dalje. Pokua da otvori vrata, desno, levo, ona nisu poputala na pritisak. Njegov ponovljeni uzvik ugui se u kloparanju tokova, u huanju vetra. Kola poee da se truckaju: kretala su se nizbrdo, sve bre. Fridolinu, uznemirenom i uplaenom, doe da razbije jedan od slepih prozora kad se kola iznenada zaustavile. Oboja vrata se otvorie istovremeno, kao pomou nekog mehanizma, kao da ironino pruaju Fridolinu da bira izmeu desnih i levih. On iskoi, vrata se zalupie pa kola odoe odatle preko istine u no, a da koija ni najmanje nije hajao za Fridolina. Nebo je bilo oblano, oblaci su jurili, vetar zvidao, Fridolin je stajao u snegu, koji je bledo svetleo unaokolo. Stajao je sam, sa raskopanim krznenim kaputom preko svog kaluerskog ruha, sa hodoanikim eirom na glavi i nije se oseao ba ugodno. Na izvesnoj udaljenosti pruala se iroka ulica. Povorka fenjera koji su mutno treperili pokazivala je pravac prema gradu. Ali Fridolin poe pravo nanie, skraujui put, preko golemog polja koje se lagano sputalo, pokriveno snegom, da bi to pre dospeo meu ljude. Promoenih nogu doao je u neku uzanu, skoro neosvetljenu uliicu i zakoraio najpre izmeu visokih plotova, koji su jeali na oluji; iza sledeeg ugla nae se u neto iroj ulici, gde su se smenjivale retke male kue i prazno zemljite za gradnju. Sa nekog zvonika izbie tri asa. Neko je dolazio u susret Fridolinu, u kratkom kaputu, sa rukama u depovima, glave uvuene u ramena, sa eirom nisko natuenim na elo. Fridolin se spremi kao da bi se branio ako ga onaj napade, ali sasvim neoekivano skitnica se iznenada okrenu i pobee. ta to znai? zapita se Fridolin. Onda se seti da verovatno izgleda dosta zloslutno, skide hodoasniki eir sa glave, zakopa kaput ispod kojeg je kaluerski habit lelujao preko lanaka. Opet zae za ugao; stupi u glavnu ulicu predgraa. Seljaki odeven ovek proe kraj njega i pozdravi ga kao to se

pozdravlja svetenik. Mlaz svetlosti jednog fenjera padao je na kunu tablicu zgrade na uglu. Libhartstal dakle, ne tako daleko od kue koju je napustio pre jedva jednog asa. Jednu sekundu ga je mamilo da se vrati i da u blizini kue saeka dalji razvoj dogaaja. Ali odustade odmah, s obzirom na to da bi se izloio velikoj opasnosti, a ipak teko da bi se pribliio reenju zagonetke. Pomisao na ono to se moglo ba sada deavati u vili ispuni ga besom, oajanjem, stidom i strahom. Ovo duevno stanje bilo je tako nepodnoljivo da je Fridolin gotovo poalio to ga nije napala skitnica koju je sreo, ak je gotovo zaalio to ne lei uboden noem izmeu rebara uz plot u izgubljenoj ulici. Tako je ova besmislena no sa svojim budalastim, nepovezanim pustolovinama na kraju ipak dobila nekakav smisao. Vratiti se tako kui, kao to je sada pojmio, inilo mu se prosto smeno. Ali jo nije nita izgubljeno. I sutra je bio dan. On se zakle da se nee smiriti dok opet ne pronae lepu enu ija ga je zaslepljujua nagota opila. I tek sada pomisli na Albertinu, ali tako kao da i nju treba tek da osvoji, kao da ona nije mogla, nije smela opet da postane njegova dok je on ne prevari sa svim drugima ove noi, sa nagom enom, sa Pjeretom, sa Marijanom, sa bludniicom iz tesne ulice. I ne bi li trebalo da se on potrudi i nae drskog studenta koji ga je munuo, da bi ga pozvao na dvoboj sabljama, jo bolje pitoljima? ta mu je stalo za tu, ta za sopstveni ivot? Treba li uvek staviti ivot na kocku samo zbog dunosti, zbog samoportvovanja, nikad zbog udljivosti, zbog strasti ili, jednostavno, da bi se odmerio sa sudbinom!? I opet mu pade na pamet da, moda, ve nosi u telu klicu smrtonosne bolesti. Zar ne bi bilo glupo da umre zato to mu se jedno dete obolelo od difterije nakaljalo u lice? Moda je ve bio bolestan. Nema li groznicu? Ne lei li u ovom trenutku kod kue u postelji, a sve to je verovao da je doiveo nije li, u stvari, delirijum? Fridolin razrogai oi to je mogao vie, pree rukom preko ela i obraza, opipa bilo. Neznatno ubrzano. Sve je u redu. Bio je potpuno budan. Iao je dalje ulicom prema gradu. Nekoliko kola za pijacu pribliavalo mu se od pozadi, protadrkalo mimo njega. Ovde-onde sretao je sirotinjski odevene ljude, za koje je dan upravo poinjao. S one strane prozora jedne kafane, za stolom nad kojim je treperio plamiak gasa, sedeo je debeo ovek sa alom oko vrata, glave oslonjene na ruke, i spavao. Kue su jo bile u tami, po neki

usamljeni prozor bio je osvetljen. Fridolinu se inilo da osea kako se ljudi malo-pomalo bude, rekao bi da ih vidi kako se proteu u svojim krevetima i spremaju za svoj kukavan, tegoban dan. I njemu je predstojao jedan, ali ipak ne kukavan i sumoran. I uz neobino kucanje srca, on postade svestan radosti to e ve za koji as u belom platnenom radnom mantilu prolaziti izmeu kreveta svojih bolesnika. Na sledeem uglu stajala je zaprega sa jednim konjem, koija je spavao na seditu. Fridolin ga probudi, ree mu svoju adresu i pope se.

Bilo je etiri asa ujutro kad se popeo stepenicama do svoga stana. Uputio se najpre u sobu za prijem, briljivo sklonio kostim za maskaradu u ormar i, izbegavajui da probudi Albertinu, skinuo cipele i odelo pre no to je uao u spavau sobu. Obazrivo ukljui priguenu svetlost svoje none lampe. Albertina je leala mirno, ruku zabaenih iza potiljka, usne joj bejahu poluotvorene, oko njih su se protezale bolne senke; to je bilo lice koje Fridolin nije poznavao. On se nae nad njeno elo, koje se odmah, kao prilikom dodira, nabora, izraz lica joj se udno izoblii; i najednom, jo uvek u snu, ona se nasmeja tako piskavo da se Fridolin uplai. Nehotice je pozva po imenu. Ona se ponovo nasmeja, kao da odgovara, sasvim tue, skoro neprijatno. Fridolin je pozva jo jednom glasnije. Sad ona otvori oi, polako, sa naporom, irom, pogleda ga ukoeno, kao da ga ne prepoznaje. Albertina! pozva je on trei put. Kao da ona tek sada doe svesti. U njenim oima pojavi se izraz odbojnosti, straha, ak uasa. Isprui ruke uvis, nesvesno i kao u oajanju, usta joj ostadoe otvorena. ta ti je? zapita Fridolin zadravajui dah. Pa poto ga je ona jo uvek ukoeno posmatrala sa uasom, dodade ne bi li je umirio: To sam ja, Albertina. Ona duboko uzdahnu, pokua da se osmehne, spusti ruke na pokriva i zapita kao iz daljine: Zar je ve jutro?

 Skoro odgovori Fridolin. Prolo je etiri. Tek to sam stigao kui. Ona je utala. On produi: Dvorski savetnik je mrtav. Ve je bio na samrti kad sam doao... i, naravno, nisam mogao... odmah da ostavim roake same. Ona klimnu glavom, ali se inilo da ga je jedva ula ili razumela, kao da je gledala kroz nj u prazninu, i njemu doe tako besmislen mu se samom pokaza upad u ovom asu kao da ona jamano zna ta je on ove noi doiveo. Nae se nad nju i dotae njeno elo. Ona lako uzdrhta. ta ti je? zapita on opet. Ona samo lagano zavrte glavom. On je pomilova po kosi. Albertina, ta ti je? Sanjala sam ree ona odsutno. Pa ta si to sanjala? zapita on blago. Ah, toliko. Ne mogu tano da se setim. Moda e se ipak setiti. Bilo je tako zbrkano ... i umorna sam. Pa i ti si, svakako, umoran? Ni najmanje, Albertina. Teko da u uopte i spavati. Ti zna, kad tako kasno doem kui... najpametnije bi bilo, u stvari, da sednem odmah za pisai sto upravo u te jutarnje asove... On prekide. Ali nee li radije da mi ispria svoj san? On se nasmeja neto usiljeno. Ona odgovori: Trebalo bi ipak jo malo da polei. On je oklevao neko vreme, a onda uini kako je ona elela i isprui se okrenut prema njoj. Ali uvao se da je dotakne. Ma izmeu nas, pomisli, setivi se polualjive napomene koju je ve jednom stavio slinom prigodom. utali su oboje, leali sa otvorenih oiju, oseali uzajamno svoju bliskost, svoju udaljenost. Posle izvesnog vremena on nasloni glavu na njenu ruku, posmatrae je dugo, kao da moe videti vie, a ne samo crte njenog lica.

 Tvoj san! ponovi on iznenada, i uini se kao da je ona samo ekala ovaj poziv. Ona mu prui ruku; on je uze i po navici, vie rasejano nego neno, drae ukrtene njene tanke prste kao da se igra. A ona poe: Sea li se jo sobe u maloj vili na Verterskom jezeru, gde sam stanovala sa roditeljima onog leta kad smo se verili? On klimnu glavom. Ba tako je poeo san, kao da sam ula u tu sobu, ne znam odakle kao glumica na scenu. Znala sam samo da su se roditelji nalazili na putu i da su me ostavili samu. Tome sam se udila, jer je sutra trebalo da bude naa svadba. Ali jo nije bilo venanice. Ili sam se, moda, prevarila? Otvorila sam orman da proverim: umesto venanice, tu je visila itava gomila drugih haljina, upravo kostima, kao za operu, raskonih, istonjakih. Ali koju li bih samo obukla za svadbu? razmiljala sam. Uto se orman iznenada opet zatvorio ili je nestao, vie ne znam. Soba je bila potpuno svetla, ali s one strane prozora vladala je mrka no... Odjednom si ti stajao ispred njega, galioti su te, veslajui, dovezli, videla sam ih ba kad su ieznuli u tami. Bio si vrlo skupoceno odeven, u zlato i svilu, na boku si imao kamu sa srebrnim priveskom i izneo si me kroz prozor. I ja sam sada divno obuena, kao princeza. Oboje smo stajali napolju u polumraku i nena magla dosezala nam je do lankova. Bio je to dobro poznat kraj: tamo je bilo jezero, pred nama planinski predeo, i seoske kue sam videla, stajale su tu kao iz kutije sa igrakama. Ali nas dvoje, ti i ja, lebdeli smo, ne, leteli smo iznad magle i ja sam mislila: dakle ovo je na svadbeni put. Ali uskoro nismo vie leteli, ili smo umskom stazom, onom prema Elizabetinom vrhu, i najednom se obreli vrlo visoko u planini na nekoj vrsti proplanka, sa tri strane ograenom umom, dok se pozadi dizala u visinu vrletna litica. A iznad nas bilo je razapeto tako plavo i prostrano zvezdano nebo kakvo uopte ne postoji u stvarnosti, i to je bio krov nae brane odaje. Ti si me zagrlio i silno si me voleo. Nadam se i ti mene napomenu Fridolin sa nevidljivim zlim osmehom. Ja mislim jo mnogo vie odvrati Albertina ozbiljno. Ali, kako bih ti objasnila... uprkos najprisnijem grljenju, naa nenost

bila je potitena, kao ispunjena slutnjom bola koji je predstojao. Odjednom je nastalo jutro. Livada je bila svetla i arena, uma unaokolo izdano oroena, a iznad litice prodrhtavali su sunevi zraci. I nas dvoje trebalo je da se opet vratimo u svet, meu ljude, ve je bilo vreme. Ali tada se dogodilo neto strahovito. Naa odea je nestala. Obuzeo me je neuven uas, estok stid koji je pretio da me uniti iznutra, istovremeno gnev prema tebi, kao da si ti jedini kriv za nesreu ... i sve to: uas, stid, gnev, po jaini se nije moglo uporediti ni sa im to sam ikad osetila na javi. A ti si se, svestan svoje krivice, stutio odatle onako nag da nam dole nabavi odeu. Kad si se izgubio, sasvim mi je laknulo. Niti sam te alila, niti sam se brinula za tebe; samo sam se radovala to sam sama, potrala sam unaokolo po livadi i zapevala: bila je to melodija za igru koju smo uli na balu pod maskama. Moj glas je zvuao udesno i ja sam poelela da me uju dole u gradu. Taj grad nisam videla, ali sam ga poznavala. Leao je duboko poda mnom i bio okruen visokim zidom; sasvim fantastian grad, koji ne bih mogla opisati. Ni istonjaki, ali ni pravi staronemaki, a ipak as jedan, as drugi, u svakom sluaju, odavno i zauvek zaboravljen grad. Ja, pak, najednom legoh na livadu opruena prema suncu mnogo lepa no to sam ikad bila u stvarnosti, i dok sam tako leala, iz ume izae mukarac, mlad ovek, u svetlom modernom odelu. Izgledao je, kako se sada seam, otprilike kao Danac o kome sam ti jue priala. Iao je svojim putem, javio se vrlo utivo dok je prolazio pored mene, ali se nije vie osvrtao; iao je pravo na liticu i paljivo je posmatrao, kao da promilja kako bi se mogla savladati. Ali u isto vreme ugledala sam i tebe. Hitao si u zaboravljenom gradu od kue do kue, od jedne do druge trgovine, sad ispod venjaka, sad kroz neku vrstu turskog bazara, i kupovao najlepe stvari koje si samo mogao nai za mene: haljine, rublje, cipele, nakit i sve to stavljao si u malu runu torbu od ute koe, u kojoj se ipak za sve nalo mesta. Ali sve dalje te je gonila gomila ljudi, koju nisam opaala, ula sam samo njeno potmulo pretee urlanje. A onda se opet pojavi onaj drugi, Danac, koji se ranije bio zaustavio ispred litice. On se opet uputi k meni iz ume i ja sam znala da je u meuvremenu obiao ceo svet. Izgledao je drukije nego pre toga, ali ipak bio je isti. Zaustavio se kao i prvi put ispred litice, opet iezao, zatim opet izaao iz ume, iezao, izaao iz ume; to se ponovilo dva, tri ili stotinu puta. Bio je uvek isti i uvek drukiji, svaki put mi se javljao kad bi proao kraj mene, ali najzad stade preda me, pogleda me ispitivaki, ja se izazovno nasmejah, kao se nikad u ivotu

nisam smejala, on isprui ruke prema meni, sada sam htela da beim, ali nisam mogla... i on se spusti k meni na livadu.

Ona zauta. Fridolinu bee suvo grlo, u tami sobe on zapazi kako Albertina dri lice gotovo skriveno u akama. udnovat san ree on. Je li ve pri kraju? Pa poto ona odree, dodade: Onda priaj dalje. To nije tako lako poe ona ponovo. Reima se te stvari, zapravo, jedva mogu izraziti. Dakle inilo mi se kao da sam preivela bezbroj dana i noi, nije bilo ni vremena ni prostora, nije bilo vie ni proplanka ograenog umom i stenom, na kojem sam se nalazila, bila je to iroka, nadaleko rasprostrta cvetno arena ravan, koja se na sve strane gubila na horizontu. Ni ja ve odavno udno: to odavno! vie nisam bila na livadi sama sa ovim ovekom. Ali da li su osim mene tu bila jo dva para ili deset, ili jo hiljadu parova, da li sam ih videla ili ne, da li sam pripadala onom jednom ili i drugima, ne mogu da kaem. Ali kao to je ono ranije oseanje uasa i srama prevazilo sve to se na javi moe zamisliti, tako izvesno ne postoji nita u naem svesnom ivotu to se moe izjednaiti sa odreenou, slobodom, sreom koje sam tada u tom snu osetila. I pri tome nijednog trenutka nisam izgubila svest o tebi. Da, videla sam te, videla kako su te uhvatili, mislim da su to bili vojnici, meu njima je bilo i svetenika; neko, divovski krupan ovek, okovao ti je ruke, i ja sam znala da treba da bude pogubljen. Znala sam to bez sauea, bez jeze, sasvim izdaleka. Odveli su te u jedno dvorite, kao dvorite zamka. Tu si stajao sa rukama okovanim pozadi i nag. I kao to sam ja tebe videla mada sam bila drugde, tako si i ti video mene, i oveka koji me je drao u naruju, i sve ostale parove, tu beskrajnu bujicu nagosti, koja je penuala oko mene i iji smo samo talas predstavljali ja i ovek koji me je drao obgrljenu. Dok si ti stajao u dvoritu zamka, pojavi se, na visokom zasvoenom prozoru izmeu crvenih zavesa, mlada ena sa dijademom na glavi i u purpurnom ogrtau. To je bila gospodarica zemlje. Ona te je gledala strogim upitnim pogledom. Ti si stajao sam, ostali, koliko god ih je bilo, drali su se po strani, priljubljeni uza zidove, ula sam pomuklo mrmljanje i amor, koji su pretili opasnou. Tada se gospodarica nae preko ograde balkona. Nastade mir, a gospodarica ti dade znak, kao da ti nareuje da se popne k njoj, i ja sam znala da je odluila da te pomiluje. Ali nisi opazio njen pogled ili nisi hteo da ga opazi. No

iznenada, jo uvek sa okovanim rukama, ali ogrnut crnim ogrtaem, stao si prema njoj, ne u nekoj odaji, nego negde na otvorenom prostoru, gotovo lebdei. Ona je drala u ruci list pergamenta, tvoju smrtnu presudu, u kojoj su bili zabeleeni i tvoja krivica i razlozi za presudu. Ona te zapita ja nisam ula rei, ali sam to znala da li si spreman da joj postane dragan, u kojem sluaju bi ti se oprostila smrtna kazna. Odreno si zavrteo glavom. Nisam se zaudila, jer je to bilo potpuno u redu i nije moglo biti drukije nego da mora, uprkos svoj opasnosti i veno, da mi ostane veran. Na to gospodarica slegnu ramenima, dade znak u prazno, i ti si se odjednom naao u podzemnoj podrumskoj prostoriji, i udarci bieva su sa fijukom padali po tebi, a da nisam videla ljude koji zamahuju bievima. Krv je tekla sa tebe potocima, ja sam gledala kako tee, bila sam svesna svoje svireposti, a nisam joj se udila. Tada ti prie gospodarica. Kosa joj je bila rasputena i padala joj je oko tela, dijademu je obema rukama drala prema tebi i ja sam znala da je to bila devojka sa danske obale, koju si jednom ujutro video nagu na terasi kuice za kupae. Ona nije izgovorila ni re, ali smisao njene prisutnosti, njenog utanja, bio je: hoe li postati njen suprug i vladar zemlje. Pa poto si opet odbio, ona najednom nestade, ali ja u tom asu ugledah kako podiu krst za tebe; ne dole u dvoritu zamka, ne, na beskrajnoj livadi posutoj cveem, gde sam ja bila u naruju dragana, meu svim ostalim ljubavnim parovima. Videla sam te kako koraa drevnim ulicama bez ikakve strae, ali sam znala da je tvoj put obeleen i da je svako bekstvo nemoguno. Sad si se peo uzbrdo umskom stazom. Oekivala sam te sa napetou, ali bez ikakvog saoseanja. Telo ti je bilo izbrazdano, ali vie nije krvarilo. Peo si se sve vie, staza se irila, uma se povukla na obe strane i ti si sada stajao na ivici livade neizmerno i neshvatljivo daleko. Ipak, pozdravio si me osmehujui se oima, kao da time daje znak da si ispunio moju elju i doneo sve to mi je trebalo: haljine, i cipele, i nakit. Ali ja sam tvoje ponaanje smatrala preko svake mere budalastim i besmislenim, i mamilo me je da te ismejavam, da ti se smejem u lice i to ba zato to si iz vernosti prema meni odbio ruku jedne kneginje, podneo muke i sada se do-teturao amo gore da bi pretrpeo stranu smrt. Potrala sam prema tebi, i ti si zagrabio sve brim korakom poela sam da lebdim, i ti si lebdeo u vazduhu; ali najednom se izgubismo jedno od drugog, i ja sam znala: proleteli smo jedno kraj drugog. Tada zaeleh da uje bar moj smeh, i to ba dok te zakivaju na krst. I tako sam se smejala to god sam mogla piskavije, to god sam mogla glasnije. To je bio smeh, Fridoline sa kojim sam se probudila.

Ona zauta i ostade sasvim nepokretna. Ni on se ne pokrenu i ne kaza nijednu re. Svak bi se u ovom asu pokazao smoden, neiskren i maloduan. to je ona dalje odmicala sa svojom priom, to su se njemu inili smeniji i nitavniji sopstveni doivljaji, ma koliko da su se oni dotle razvili, i on se zaricao da e ih sve doiveti do kraja, a onda joj ih verno ispriati i tako izvriti odmazdu nad ovom enom koja se u svom snu otkrila onakva kakva je u stvari: neverna, nemilosrdna i spremna da izda, i koju je on u ovom trenutku mislio da mrzi dublje nego Sto ju je ikad voleo. Tek sada zapazi da jo uvek dri njene prste u svojim akama i da, koliko god bi hteo da mrzi ovu enu, osea nepromenjenu, samo bolniju, nenost prema tim tankim, hladnim, njemu tako dragim prstima; i nehotice, ak protiv svoje volje pre no to je tu dobru znanu ruku pustio iz svojih, blago je dotae svojim usnama. Albertina jo uvek nije otvorila oi, Fridolinu se inilo da vidi kako se njena usta, njeno elo, celo njeno lice osmehuje sa usreenim, ozarenim izrazom punim nevinosti, i on oseti njemu samom nepojmljivu elju da se nagne nad Albertinu i pritisne poljubac ne njeno bledo elo. Ali se savlada, svestan da je to bio samo suvie razumljiv zamor posle uzbudljivih dogaaja poslednjih asova, koji se u varljivoj atmosferi brane sobe preruio u enjivu nenost. Ali kao to je obino bivalo sa njim u takvim trenucima ma ta trebalo da odlui u najskorije vreme u tom asu bilo je najpree da bar za izvesno vreme utekne u san i zaborav. I u noi posle smrti svoje majke, on je spavao, mogao je da spava duboko i bez snova, pa zar nije trebalo i ove? I on se okrenu prema Albertini, koja je ve, inilo se, za-dremala. Ma izmeu nas, pomisli on opet. A onda: leimo ovde jedno kraj drugog kao smrtni neprijatelji. Ali to je bila samo re.

VI

Sobariino tiho kucanje probudi ga u sedam asova. On baci brz pogled na Albertinu. Ponekad, ne uvek, ovo kucanje je budilo i nju.

Danas je i dalje spavala nepomino, odve nepomino. Fridolin se brzo spremi. Pre no to e otii, poele da vidi svoju malu ker. Ona je spokojno leala u svom belom krevetu, aka stisnutih u pesniice, kao to ine mala deca. On je poljubi u elo. I jo jednom, na vrhovima prstiju, prikrade se vratima spavae sobe, gde je Albertina jo uvek poivala, nepokretna kao i ranije. Zatim ode. U svojoj crnoj lekarskoj torbi, dobro sakrivene, poneo je kaluersku mantiju i hodoasniki eir. Dnevni program je sastavio briljivo, ak sa izvesnom pedantnou. Kao prvo bila je poseta teko bolesnom mladom advokatu, sasvim u blizini. Fridolin ga briljivo pregleda, nae da se stanje neto poboljalo, izrazi svoje zadovoljstvo zbog toga na profesionalno radostan nain i obnovi stari recept. Zatim se urno uputi kui u ijem je podrumu sino Nahtigal svirao na klaviru. Lokal je bio jo zatvoren, ali u kafani gore blagajnica je znala da Nahtigal stanuje u jednom malom hotelu Leopoldtata. etvrt asa kasnije Fridolin se doveze tamo. To je bila bedna gostionica. U hodniku je mirisalo na neprovetrene krevete, ueglu mast i kuvanu ciguru. Portir ravog izgleda, sa crveno oivienim prepredenim oima, vazda pripravan na policijsko sasluavanje, usluno dade obavetenje. Gospodin Nahtigal se dovezao jutros u pet asova u drutvu dva gospodina, koji su visoko obavljenim vratnim maramama moda namerno uinili da im se lice skoro ne mogu raspoznati. Dok je Nahtigal otiao u svoju sobu, gospoda su platila njegov raun za poslednje etiri sedmice; kad se on ni posle pola asa nije vratio, jedan od gospode ga je lino doveo odozgo, nato su se sva trojica odvezla ka severnoj eleznikoj stanici. Nahtigal je ostavljao utisak da je vrlo uzbuen; ak zato gospodinu koji toliko uliva poverenje ne bi rekao celu istinu pokuao je da doturi portiru pismo, to su, pak, oba gospodina odmah spreila. Pisma koja bi stigla za gospodina Nahtigala tako su gospoda dalje objasnila zadravalo bi lice ovlaeno za to. Fridolin se oprosti. Bilo mu je prijatno to je nosio lekarsku torbu kad je izlazio na vrata; tako ga nisu mogli smatrati iteljem ovog hotela, nego slubenim licem. Sa Nahtigalom, dakle, zasad nije bilo nita. Mogao je biti vrlo oprezan i za to je, zbilja, imao sve razloge. Sada se odveze do radnje za iznajmljivanje maski. Otvorio je lino gospodin Gibizer. Evo, vraam pojamljeni kostim, ree Fridolin, i elim da izmirim svoj dug. Gospodin Gibizer ree umeren iznos, primi novac, zavede u veliku raunsku knjigu i pogleda od kancelarijskog stola unekoliko zaueno u Fridolina, koji nije nameravao da ode.

 Ja sam, osim toga, ovde ree Fridolin tonom isled-nika zato da bih sa vama porazgovarao o vaoj keri. Neto zadrhta oko nozdrva gospodina Gibizera: nezadovoljstvo, podsmeh ili srdba nije se moglo tano odrediti. Kako to misli gospodin? zapita on nekim takoe potpuno neodreenim tonom. Vi ste jue napomenuli ree Fridolin, koji se oslonio akom sa rairenim prstima na kancelarijski sto da vaa gospoica ki duhovno nije sasvim normalna. Situacija u kojoj smo je zatekli bila je stvarno sasvim bliska ovoj pretpostavci. Pa poto me je sluaj iznenada uinio uesnikom ili bar svedokom udne scene, eleo bih da vam preporuim, gospodine Gibizeru, da se obratite lekaru za savet. Gibizer, obrui tamo-amo u ruci neprirodno dugu dralju za pero, odmeri Fridolina drskim pogledom. A gospodin doktor bi, moda, bio sam tako dobar da preduzme leenje? Molim da mi ne pripisujete rei odvrati Fridolin otro, ali neto promuklo koje nisam izgovorio. U tom trenutku otvorie se vrata koja su vodila u unutranje prostorije i izae mlad ovek sa raskopanim gornjim kaputom preko fraka. Fridolin je odmah znao da to nije niko drugi nego jedan od noanjih femrihtera. Bez sumnje, on je doao iz Pjeretine sobe. Uini se da se zbunio kad ga je Fridolin opazio, ali se odmah sabra, pozdravi letimino Gibizera pokretom ruke, zatim upali jo jednu cigaretu, pri emu se posluio upaljaem koji se nalazio na kancelarijskom stolu, i napusti stan. Ah, tako napomenu Fridolin prezrivo trgnuvi uglom usana i sa gorkim ukusom na jeziku. Kako to misli gospodin? zapita Gibizer savreno ravnoduno.

 Dakle, vi ste odustali od toga, gospodine Gibizeru i on odluta pogledom od vrata stana do drugih vrata, iz kojih je femrihter iziao odustali ste od toga da obavestite policiju. Sporazumeli smo se drukije, gospodine doktore napomenu Gibizer hladno i ustade kao da zavrava audijenciju. Fridolin se okrene da ode, Gibizer revnosno otvori vrata i sa nepominim izrazom lica ree: Ako gospodinu doktoru opet zatreba ... To ne mora biti ba kaluerska odea. Fridolin zalupi vrata za sobom. E pa, to je zavreno, pomisli sa srdbom, koja mu se inila nesrazmerna. Pohita niza stepenice, uputi se bez naroite urbe na polikliniku i najpre se javi telefonom kui kako bi se obavestio da li ga je pozvao neki pacijent, da li je stigla pota, ta je inae novo. Samo to mu je sobarica saoptila odgovore kad Albertina doe aparatu i pozdravi Fridolina. Ona ponovi sve to je sobarica ve rekla, a onda prostoduno ispria da je upravo ustala i da hoe da dorukuje zajedno sa detetom. Poljubi je umesto mene, ree Fridolin, i neka vam je prijatno. Njen glas mu je godio i ba stoga joj je brzo odgovarao. U stvari, hteo je jo da je pita ta namerava tokom ovog prepodneva. Ali ta ga se to ticalo? U dubini due on je ipak raskrstio s njom, ma koliko da se spoljanji ivot nastavlja. Plavokosa sestra mu pomoe da se izvue iz rukava svog kaputa i prui mu beo lekarski mantil. Pri tome mu se malo osmehnu, kao to se obino sve osmehuju, bez obzira na to da li mari za njih ili ne.

Nekoliko minuta posle toga bio je u bolesnikoj dvorani. ef lekara je javio da zbog nekog konzilijuma mora iznenada da otputuje, gospoda asistenti mogu da obiu bolesnike bez njega. Fridolin se oseao skoro srean dok je, praen studentima, iao od kreveta do kreveta, vrio preglede, pisao recepte, struno razgovarao sa lekarskim pomonicima i bolniarima. Bilo je svakojakih novosti. Bravarski kalfa Karl Redel je noas umro. Obdukcija po podne u etiri i po. U enskoj dvorani jedna postelja je upranjena, ali je ve ponovo zauzeta. enu sa postelje sedamnaest morali su da prenesu na hirurko odeljenje. Ovde-onde dotaknuta su i lina pitanja. Novo postavljenje na onom odeljenju treba da se rei prekosutra; Higelman, sada profesor u Marburgu, jo pre etiri godine drugi asistent kod telvaga, imao je najvee izglede. Brza karijera, pomisli Fridolin. Ja neu nikad doi u obzir za rukovodioca

odeljenja ve i zbog toga to mi nedostaje docentura. Suvie kasno. Morao bih opet da ponem da radim nauno ili da se prihvatim ve zapoetog sa vie ozbiljnosti. Od privatne prakse jo uvek ostaje dovoljno vremena. On zamoli gospodina doktora Fukstalera da vodi ambulantu i morade priznati da bi radije ostao ovde no to bi se vozio na Galicinberg. Pa ipak, morao je. Nije bio obavezan samo prema sebi da stvar ispita dalje; trebalo je danas obaviti jo tota. I tako je, za svaki sluaj, odluio da poveri gospodinu doktoru Fukstaleru i veernje vizite. Mlada devojka, za koju se sumnjalo da ima katar plunih vraka, tamo u poslednjoj postelji, nasmei mu se. To je bila ona ista koja mu je prilikom pregleda onako poverljivo priljubila grudi uz obraz. Fridolin neljubazno odgovori na njen pogled i okrenu se, namrtivi elo. Sve su iste, pomisli sa gorinom, i Albertina je kao ostale ona je najgora od svih. Rastaviu se od nje. To nikad nee moi da se popravi. Na stepenitu razmeni jo re-dve sa kolegom sa hirurkog odeljenja. Pa, kako je, zapravo, eni koja je noas preneta? to se njega tie, on ne smatra da je ba nuna operacija. Hoe li mu dati rezultat histolokog pregleda? Razume se, gospodine kolega. Na uglu uze kola. Pomoe se belenicom, izigravajui pred koijaem smenu komediju, kao da je morao tek sada da se odlui. Prema Otakringu, ree zatim, put ka Galicin-bergu. Rei u vam gde treba da zaustavite. U kolima ga najednom opet obuze bolnoenjivo uzbuenje, gotovo svest o krivici to tokom poslednjih asova nije skoro vie ni pomislio na lepu spasiteljku. Da li e uspeti da nae kuu? Pa, to nije moglo biti naroito teko. Pitanje je samo: ta onda? prijaviti policiji? To bi moglo ba da izazove rave posledice za enu koja se moda rtvovala za njega ili bila spremna da se rtvuje. Ili da se obrati privatnom detektivu? To mu se uini prilino neukusno i ne sasvim dostojno njega. Ali ta mu je, inae, jo preostalo? On ipak nije imao ni vremena, a verovatno ni talenta da pravilno sprovede nuna istraivanja. Tajno drutvo? Pa da, svakako tajno. Ali oni su se ipak poznavali meu sobom? Aristokrate, moda ak gospoda sa dvora? Mislio je na neke nadvojvode koje bi ve mogle da budu sposobne za takve ale. A dame? Po svoj prilici ... skupljene iz

javnih kua. Pa, to nipoto nije bilo sigurno. U svakom sluaju, odabrana roba. Ali ena koja se rtvovala za nj? rtvovala? Zato li je samo stalno hteo da predstavi kako je to stvarno bila rtva! Komedija. Razume se da je sve bila komedija. Trebalo je, zapravo, da se raduje to se izvukao tako jevtino. Pa da, sauvao je dobro dranje. Kavaljeri su, svakako, mogli zapaziti da on nije ma ko. I ona je to, u svakom sluaju, zapazila. Verovatno, on joj je bio drai od svih tih nadvojvoda ili ta su ve bili. Na kraju Libhartstala, odakle je put naglije vodio navie, on sie i posla opet kola dalje, iz predostronosti. Nebo je bilo bledoplavo, sa belim oblaiima, a sunce je sijalo sa prolenom toplinom. On se osvrnu nije video nita sumnjivo. Ni kola, ni peaka. Lagano se peo uzbrdo. Kaput mu je oteao; on ga skinu i prebaci preko ramena. Stie na mesto gde je poprena ulica u kojoj se nalazila tajanstvena kua morala da savija desno. Nije mogao zalutati: ona je vodila nanie, ali nipoto onako strmo kao to mu se uinilo noas za vreme vonje. Mirna ulica. U jednoj batici pred kuom stajali su bokori rua, briljivo uvijeni u slamu; u susednoj su se nalazila deja kolica; mukari, sav odeven u plavo vuneno odelce, galamio je tamo-amo po dvoritu, sa prozora u prizemlju posmatrala ga je mlada ena osmehujui se. Zatim doe neizgraeno zemljite, potom divlji ograen vrt, pa mala vila, te utrina, a onda, bez sumnje tu je bila kua koju je traio. Niukoliko nije izgledala velika ili raskona: jednospratna vila u skromnom ampir stilu i, oevidno, obnovljena ne tako davno. Zelene aluzine bile su svuda sputene. Nita nije nagovetavalo da je vila nastanjena. Fridolin pogleda oko sebe. Nikog nije bilo na ulici; samo daleko dole ila su, udaljujui se, dva deaka sa knjigama pod mikom. On stade ispred kapije. I ta sad? Jednostavno, opet odetati nazad? To mu se inilo suvie smeno. On potrai taster elektrinog zvonceta. A ako mu otvore, ta da kae? Pa, sasvim jednostavno da li se lepi letnjikovac iznajmljuje preko leta? Ali kuna vrata su se ve otvorila sama, stari lakej u jednostavnoj jutarnjoj livreji izae i lagano doe uzanom stazom do batenske kapije. Drao je u ruci neko pismo i prui ga kroz reetke Fridolinu, kome je lupalo srce.

Za mene? zapita on zapinjui. Lakej klimnu glavom, okrenu se, ode i kuna vrata se zatvorie za njim. ta to znai, zapita se Fridolin. Najzad od nje? Moda kua pripada ba njoj? ... On poe brzo opet ulicom navie i tek sada zapazi da je na kovertu stajalo

njegovo ime napisano uspravnim dostojanstvenim rukopisom. Na uglu otvori pismo, rairi list i proita: Napustite svoje traganje, koje je potpuno uzaludno, i shvatite ove rei kao drugu opomenu. Nadamo se, u vaem interesu, da vie nee biti nune. On ispusti list. Ova vest razoarala ga je u svakom pogledu; u svakom sluaju, ona je bila drukija nego to je on budalasto smatrao mogunim. Ipak, ton je bio udno uzdrljiv, sasvim bez otrine. On je doputao da se razazna kako se ljudi koji su poslali ovu vest nipoto ne oseaju sigurni. Druga opomena? ... Kako to? Ah, da, noas mu je bila saoptena prva. Ali zato druga, a ne poslednja? Jesu li hteli jo jednom da provere njegovu hrabrost? Da li je trebalo da podnese jo jedno iskuenje? I odakle su saznali njegovo ime? Pa, to i nije bilo tako udno: verovatno su naterali Nahtigala da ga oda. A povrh toga on se nehotice nasmeja svojoj rasejanosti na postavi njegovog krznenog kaputa bili su uiveni njegov monogram i tana adresa. Ipak, iako nije bio dalje nego pre, pismo ga je sasvim umirilo, a da on, pravo govorei, nije znao zato. Posebno je bio ubeen da se ena za iju je sudbinu strepeo jo nalazila u ivotu i da je zavisilo samo od njega da je nae ako oprezno i lukavo pristupi poslu. Kada je, malo umoran ali u retko ivahnom raspoloenju, koje je istovremeno ipak oseao kao varljivo, stigao kui Albertina i dete su ve ruale, ali su mu pravile drutvo dok je obedovao. Naspram njega je sedela ona, koja ga je noas mirno zakucala na krst, sa aneoskim pogledom, domaiki-materinski, i on, na svoje uenje, ne oseti nikakvu mrnju prema njoj. Jeo je sa apetitom; bio je neto uzbuen, ali, u stvari, vedro raspoloen, i na svoj nain ispria vrlo ivo o sitnim dogaajima sa posla toga dana, naroito o linim pitanjima lekara, o kojima je obiavao da uvek tano obavesti Albertinu. Priao je kako se ne moe sumnjati da e Higelman biti postavljen i saoptio joj svoju odluku da opet pristupi naunom radu sa neto vie energije. Albertina je poznavala ovo raspoloenje, znala je da ono obino ne traje predugo, i lak osmeh odade njenu sumnju. Fridolin se raesti, na ta Albertina poe da miluje njegovu kosu, umirujui ga. Tada se on lako strese i okrenu se detetu, te oslobodi svoje elo munog dodira. On uze malu u krilo, lati se da je ljulja na kolenima, kad sobarica javi da ve eka nekoliko pacijenata. Fridolin ustade kao osloboen, napomenu jo uzgred

da bi Albertina i dete trebalo ipak da iskoriste lepe sunane popodnevne asove za etnju, i uputi se u svoju ordinaciju. U toku sledea dva asa Fridolin je primio est starih i dva nova pacijenta. U svakom pojedinanom sluaju bio je potpuno usredsreen, pregledao je, beleio, davao recepte i radovao se to se posle dve, gotovo bez sna provedene noi, osea tako udesno sve i duhovno io. Poto je zavrio prijem, on pogleda jo jednom, kao to je obino inio, enu i dete, i utvrdi, ne bez zadovoljstva, da je Albertinu upravo posetila njena majka, a da mala ui francuski sa gospoicom. I tek na stepenicama doe mu opet u svest da su sav ovaj red, sva ova ujednaenost, sva ova sigurnost njegovog ivota samo privid i la. Premda je popodnevnu vizitu otkazao, ipak ga je neto neodoljivo vuklo na odeljenje. Tamo su se nalazila dva sluaja koja su naroito dolazila u obzir za nauni rad koji je u prvom redu planirao, i on se neko vreme bavio njima temeljnije nego to je dotle inio. Zatim je obiao jo jednog bolesnika u centru grada i tako je dolo sedam asova kad se zaustavio pred starom kuom u Ulici rajfogel. Tek sad, poto je ugledao Marijanin prozor, njen lik, koji je u meuvremenu sasvim izbledeo, oive mu jo vie od svih ostalih. Pa ovde mu nije moglo biti loe. Bez naroitog truda ovde je mogao zapoeti svoje osvetniko delo, ovde za nj nije bilo tekoe, opasnosti; i ono pred ime bi drugi moda ustuknuli, neverstvo prema zaruniku, znailo je za nj skoro podstrek vie. Da, varati, obmanjivati, lagati, izigravati komediju, i tu i tamo, pred Marijanom, pred Albertinom, pred tim dobrim doktorom Redigerom, pred celim svetom; voditi neku vrstu dvostrukog ivota, istovremeno biti spreman, pouzdan lekar, koji mnogo obeava, valjan suprug i otac porodice i razvratnik, zavodnik, cinik koji se igra ljudima, mukarcima i enama, onako kako mu se prohte to mu se u ovom trenutku inilo kao neto vrlo dragoceno; i najdragocenije u tome bilo je da joj jednom kasnije, kad se Albertina uljuljka da je ve odavno zbrinuta u sigurnosti svog spokojnog branog i porodinog ivota, prizna, hladno se osmehujui, sve svoje grehe, kako bi se osvetio za svu onu gorinu i sram koje mu je priinila u snu.

U predvorju se nae licem u lice sa doktorom Redigerom, koji mu bezazleno srdano prui ruku. Kako je gospoica Marijana? zapita Fridolin. Da li se malo umirila? Doktor Rediger slee ramenima. Ona je dovoljno dugo bila pripravna na kraj, gospodine doktore. Samo, kad su danas oko podne odnosili le ... Ah, jesu li to ve uinili? Doktor Rediger klimnu glavom. Sutra u tri asa po podne bie sahrana ... Fridolin pogleda preda se. Zbilja, jesu li... roaci kod gospoice Marijane? Ne vie odgovori doktor Rediger sad je sama. Zacelo e se radovati da vas jo jednom vidi, gospodine doktore. Sutra je, naime, vodimo u Medling, moja mati i ja. I na Fridolinov utivo upitan pogled dodade: Moji roditelji imaju, naime, tamo malenu kuicu. Do vienja, gospodine doktore. Moram jo svata da posvravam. Da, ta sve treba da se uradi u takvom sluaju! Nadam se da emo se jo sresti gore, gospodine doktore, kad se vratim. Pa izae kroz ulazna vrata na ulicu. Fridolin oklevae trenutak, a onda lagano poe stepenicama nagore. Zazvoni i Marijana mu otvori. Bila je odvena u crno. Oko vrata je nosila crnu ogrlicu od gagata, koju jo nikad nije video na njoj. Lice joj lako pocrvene. Pustili ste me da dugo ekam ree ona sa slabanim osmehom. Oprostite, gospoice Marijana, imao sam danas naroito napet dan. On proe za njom kroz pokojnikovu sobu, u kojoj je krevet sada stajao prazan, u susednu sobu, gde je jue ispod slike oficira u beloj uniformi napisao umrlicu za savetnika. Na pisaem stolu ve je gorela mala lampa, tako da je soba bila dvostruko osvetljena.

Marijana mu pokaza mesto na crnom konom divanu, a ona sede naspram njega za pisai sto. Upravo sam u predvorju sreo gospodina doktora Redi-gera. Dakle, ve sutra putujete na selo? Marijana ga pogleda kao da se udi hladnom tonu njegovog pitanja i slee ramenima, dok je on nastavio gotovo surovim glasom: Smatram da je to vrlo razborito. I poslovno objasni kako e na nju povoljno delovati dobar vazduh i nova okolina. Ona je sedela nepokretno, a suze su joj tekle niz obraze. On je to gledao bez saoseanja, pre sa nestrpljenjem; i pomisao da e ona, moda, sledeeg minuta opet leati kod njegovih nogu, da moe ponoviti svoje jueranje priznanje, ispunjavala ga je strahom. Pa poto je ona utala, on naglo ustade. Toliko mi je ao, gospoice Marijana... On pogleda na asovnik. Ona podie glavu, pogleda u Fridolina, a suze su joj i dalje tekle. On bi joj rado kazao neku lepu re, ali nije mogao. Vi, svakako, ostajete na selu nekoliko dana poe on usiljeno. Nadam se da ete mi se javiti... Uostalom, doktor Rediger mi je saoptio da e uskoro biti svadba. Dopustite mi da vam ve danas poelim sreu. Ona se ne pokrenu, kao da joj nije doprla do svesti njegova estitka, niti uopte odlazak. On joj prui ruku, koju ona ne prihvati; i skoro prekornim tonom ponovi: Dakle, ja se pouzdano nadam da ete mi javiti kako ste. Ona je sedela kao skamenjena. On poe, sekundu se zadra na vratima, kao da joj prua i poslednju priliku da ga pozove natrag. Ona je kao i dotle drala okrenutu glavu, i tada on zatvori vrata za sobom. Dok je izlazio napolje, oseti neto kao kajanje. Za trenutak pomisli da se vrati, ali je oseao da bi to, pre svega, bilo vrlo smeno. Ali ta sad? Kui? Kuda inae! Danas ipak nije mogao preduzimati nita vie. A sutra? ta? I kako? Oseao se nespretan, bespomoan, sve mu je izmicalo iz ruku; sve je postajalo nestvarno, ak i njegov dom, njegova ena, njegovo dete, njegov poziv, pa i sam on, koliko god da je hodao mehaniki sve dalje veernim ulicama, sa mislima koje lutaju.

Sa asovnika na kuli Gradske venice izbi sedam i po. Uostalom, svejedno je koliko je asova; pred njim je bilo potpuno izlino vreme. Nita i niko ga se nije ticao. On oseti izvesno saaljenje prema sebi. Sasvim letimino, ne ba kao naum, doe mu misao da ode na neku elezniku stanicu, da otputuje, svejedno kuda, da iezne za sve ljude koji ga poznaju, da se pojavi opet negde u tuini i zapone nov ivot kao drugi, nov ovek. Seti se nekih neobinih sluajeva oboljenja za koje je znao iz psihijatrijskih knjiga, takozvanih dvostrukih ivota: ovek je odjednom iezao iz potpuno sreenih prilika, nestao je, vratio se posle vie meseci ili godina, nije se ni seao gde je bio za to vreme, ali kasnije ga je prepoznao neko ko se sa njim sreo negde u nekoj dalekoj zemlji, a ovek koji se vratio kui nije nita znao o tome. Takve stvari su se, naravno, zbivale retko, ali, ipak, bile su dokazane. I u blaem obliku poneko ih je, svakako, doiveo. Kako se ovek vraa iz snova, na primer? Naravno, sea se ... Ali, sigurno, ima snova koji se potpuno zaborave, od kojih ne ostane nita osim neko zagonetno raspoloenje, tajanstvena oamuenost, ili se seti tek kasnije, mnogo kasnije, pa vie ne zna da li si neto doiveo ili samo sanjao. Samo... samo!...

I dok je tako iao dalje i nehotice se upuivao prema svom stanu, dospe u blizinu tamne, prilino ozloglaene ulice, u kojoj je pre manje od dvadeset etiri asa poao za jednim propalim biem u njeno bedno pa ipak prijatno prebivalite. Propala, ba ona? I ba ova ulica ozloglaena? Kako neprestano, zavedeni reima, po tromoj navici nazivamo i ocenjujemo ulice, sudbine, ljude. Nije li ova mlada devojka u osnovi bila najljupkija, pa ak i najnevinija od svih sa kojima su ga poslednje noi dovodili u vezu udni sluajevi? Osetio je izvesnu ganutost kad je pomislio na nju. I tada se seti svoje jueranje namere. Poto je brzo odluio, kupio je u oblinjoj prodavnici razne akonije; i dok je sa malim zamotuljkom koraao du kunih zidova, oseao se upravo radostan zbog svesti da se ba sprema da obavi, u najmanju ruku razborit, moda ak i pohvalan in. Ipak je visoko podigao okovratnik dok je ulazio u predvorje i preskakao po nekoliko stepenica odjednom penjui se stepenitem, a zvono stana odjeknu mu u uhu sa odbojnom prodornou; i odahnuo je kad ga je ensko lice ravog izgleda obavestilo da gospoica Mici nije kod kue. Ali pre no to je ena uspela da primi zamotuljak za odsutnu, u predsoblje ue druga, jo mlada devojura, ne bez privlanosti, ogrnuta nekom vrstom

ogrtaa za kupanje, i ree: Koga trai gospodin? Gospoicu Mici? Ona se nee tako skoro vratiti kui. Stara joj dade znak da uti; ali Fridolin, kao da je eleo da smesta dobije potvrdu za ono to je nekako ve slutio, jednostavno napomenu: Ona je u bolnici, zar ne? E pa, kad gospodin ve zna. Ali ja sam zdrava, hvala bogu uzviknu ona radosno i prie tik uz Fridolina, sa poluotvorenim usnama i drsko zabacivi svoje bujno telo, tako da se ogrta otvorio. Fridolin ree, odbijajui je: Ja sam samo svratio u prolazu da bih Mici neto doneo, i on se uini sebi odjednom kao kakav gimnazijalac. I novim, poslovnim tonom, zapita: Na kojem odeljenju lei? Mlada mu ree ime profesora na ijoj je klinici pre nekoliko godina Fridolin bio drugi lekar. Dajte ga ovamo, smotuljak, odneu joj ga sutra. Moete se pouzdati da neu nita trbnuti. I pozdraviu je u vae ime i isporuiti joj da je niste izneverili.

Ali mu istovremeno prie blie i osmehnu mu se. Ipak kad on malo uzmae, ona odmah odustade i napomenu uteno: Za est, najkasnije osam sedmica, rekao je lekar, bie opet kod kue. Kad je Fridolin sa ulaznih vrata stupio na ulicu, oseti suze u grlu; ali je znao da to ne znai toliko tronutost koliko da mu ivci postepeno otkazuju. On namerno zakoraa bre i ivlje, kao to je odgovaralo njegovom raspoloenju. Da li je ovaj doivljaj bio jo jedan, poslednji znak da mora u svemu da pretrpi neuspeh? Zato? To to je izbegao tako krupnu opasnost moglo je ipak biti i dobar znak. A da li mu je stalo ba do toga: da izbegne opasnost? Predstojalo mu je jo tota. Nikako nije pomiljao da napusti traganje za noanjom divnom enom. Sada, naravno, nije vie bilo vremena za to. Osim toga, moralo je tano da se prosudi na koji nain bi se nastavilo ovo traganje. Da, kad bi imao bar nekog sa kim bi se posavetovao! Ali on nije znao nikog koga bi rado posvetio u svoju pustolovinu od prole noi. Ve godinama ni sa jednim ovekom nije bio stvarno prisan osim sa svojom enom, a sa njom u ovom sluaju ipak teko da bi se mogao posavetovati, ni u ovom, ni u nekom drugom. Jer, kako god da se shvati: noas je ona dopustila da ga prikuju na krst.

I sada je znao zato su ga koraci, umesto u pravcu njegove kue, nehotice vodili sve dalje u suprotnom smeru. On nije hteo, nije mogao sada da sretne Albertinu. Najpametnije bi bilo da veera negde van kue, zatim da pogleda svoja dva sluaja na odeljenju ... i da se nipoto ne vrati kui kui! pre no to bude siguran da e Albertinu zatei kako ve spava. On ue u kafanu, jednu od otmenijih i mirnijih, u blizini Gradske venice, javi kui telefonom da ga ne ekaju na veeru, brzo okona razgovor kako Albertina ne bi poem prila telefonu, zatim sede do prozora i navue zavesu. U udaljenom uglu upravo zauze mesto neki ovek; u tamnom gornjem kaputu, a i inae sasvim neupadljivo odeven. Fridolin se seti da je ovu fizionomiju u toku dana ve negde video. To je, dakako, moglo biti i sluajno. On uze u ruke veernji list i poe da ita po neki red napreskok, kao to je prole noi inio u drugoj kafani: vesti o politikim dogaajima, pozoritu, umetnosti, knjievnosti, o malim i velikim nesrenim sluajevima svake vrste. U nekom amerikom gradu, ije ime nikad nije uo, izgorelo je pozorite. Dimniar Peter Konrad bacio se kroz prozor. Fridolinu se uini nekako udno da se ponekad i dimniari ubijaju, i on se nehotice zapita da li se taj ovek prethodno briljivo oprao ili se bacio u ponor onako crn kao to je bio. U jednom otmenom hotelu u centru grada jutros se otrovala neka ena, dama koja je tamo odsela pre nekoliko dana pod imenom baronice D., neobino lepa dama. Fridolina smesta obuze slutnja. Dama je jutros oko etiri asa dola kui u pratnji dva gospodina, koja su se na ulazu oprostila od nje. etiri asa. Upravo u vreme kad je i on stigao kui. A oko podne su je nali stajalo je dalje u postelji sa znacima tekog trovanja... Neobino lepa mlada dama... Pa, postoje mnoge neobino lepe mlade dame... Nije bilo razloga da se pretpostavi kako baronica D., upravo dama koja je odsela u hotelu pod imenom baronice D., i izvesna druga ena predstavljaju jedno te isto lice. Pa ipak srce mu je lupalo i list je podrhtavao u njegovoj ruci. U otmenom gradskom hotelu... U kojem? ... Zato tako tajanstveno? ... Tako diskretno?

On spusti list i vide kako ovek tamo u udaljenom uglu stavlja novine, velike ilustrovane novine, kao zavesu ispred lica. I Fridolin se odmah opet prihvati svog lista, i u tom trenutku je znao da baronica D. ne moe biti niko drugi nego noanja ena ... U otmenom gradskom hotelu ... Nema ih tako mnogo koji bi doli u obzir za jednu baronicu D... I ma ta se sada dogodilo ovaj

trag je morao slediti. On pozva kelnera, plati i poe. Na vratima se jo jednom okrenu ka sumnjivom oveku u uglu. Ali ovaj je na udan nain ve iezao ... Teko trovanje... Ali ona je iva... U trenutku kad su je nali bila je jo iva. I, najzad, nije bilo osnova za sumnju da je nisu spasli. Obavezno, bila ona iva ili mrtva on e je nai. I videe je u svakom sluaju mrtvu ili ivu. Mora je videti; niko ga na svetu ne bi mogao spreiti da vidi enu koja je zbog njega, da, koja je umesto njega pola u smrt. On je bio kriv za njenu smrt samo on ako je to bila ona. Da, to je bila ona. Oko etiri asa ujutro dola je kui u pratnji dva gospodina! Verovatno, ona ista koja su neki as kasnije odvezla Nahtigala na elezniku stanicu. Nisu bila osobito iste savesti ta gospoda. Stajao je na prostranom irokom trgu ispred Gradske venice i gledao na sve strane. U njegovom vidnom polju bilo je malo ljudi, sumnjivi ovek iz kafane nije bio meu njima. Pa ak i ako je tako gospoda su strahovala da je on nadmoan. Fridolin pouri dalje, na trgu uze kola, odveze se najpre do hotela Bristol i raspita se kod portira, kao da je za to bio ovlaen, da li je gospoa baronica D., koja se jutros, kao to je poznato, otrovala, stanovala ovde u hotelu. Portir jo uvek kao da nije bio zauen, moda je smatrao Fridolina ovekom iz policije ili inae slubenim licem, u svakom sluaju, odgovorio je utivo da se tuan sluaj nije dogodio ovde, nego u hotelu Nadvojvoda Karl ... Fridolin se odmah odveze u naznaeni hotel i tamo dobi obavetenje da je baronica D., im su je nali, preneta u Optu bolnicu. Fridolin se raspita na koji je nain otkriven pokuaj samoubistva. ta ih je navelo da se ve u podne zabrinu za damu koja je, ipak, dola kui tek oko etiri asa izjutra? To je sasvim jednostavno: dva gospodina (dakle, opet dva gospodina!) pitala su za nju oko jedanaest asova pre podne. Pa poto se dama posle ponovljenog telefonskog poziva nije javila, sobarica je zakucala na vrata; kako se ni na to nita nije pokrenulo a vrata su ostala zatvorena ipom iznutra, nije preostalo drugo nego da se provale, i onda su nali baronicu bez svesti u postelji. Odmah su obaveteni drutvo za spasavanje i policija. A dva gospodina? zapita Fridolin otro i uini se sam sebi kao agent tajne policije.

Da, gospoda, o tome dakako treba razmisliti, oni su u meuvremenu nestali bez traga. Uostalom, nipoto ne moe biti re o baronici Dubjeski, pod ijim se imenom dama prijavila u hotelu. Ona je prvi put odsela u ovom hotelu i uopte ne postoji porodica sa takvim imenom, bar ne plemika. Fridolin zahvali za obavetenja i udalji se prilino brzo, poto je jedan od direktora hotela, koji je upravo stigao, poeo da ga ispituje sa neprijatnom radoznalou; pope se opet u kola i naloi da ga odvezu do bolnice. Nekoliko minuta kasnije, u prijemnoj kancelariji, saznade ne samo da je takozvana baronica Dubjeski odneta na drugu internu kliniku nego i da je oko pet popodne, uprkos svim naporima lekara ne dolazei ponovo svesti umrla. Fridolin duboko uzdahnu, tako je bar verovao, ali to to mu se otelo bio je teak uzdisaj. Deurni inovnik pogleda u nj sa izvesnim uenjem. Fridolin odmah povrati prisebnost, utivo se pozdravi i nae se u sledeem minutu napolju. Bolniki vrt bio je gotovo pust. Jednom od oblinjih aleja ispod fenjera upravo je ila bolniarka u plavo-belom prugastom mantilu i sa belom kapicom. Mrtva, ree Fridolin za sebe. Ako je to ona. A ako nije ona? Ako je jo iva, kako bih je mogao nai? Gde se u ovom trenutku nalazio le nepoznate, na to pitanje mogao je sebi lako da odgovori. Poto je umrla tek pre nekoliko asova, svakako je leala u mrtvanici, samo nekoliko stotina koraka odatle. Njemu kao lekaru, naravno, nije bilo teko da ue tamo ni u ovako pozne asove. Ali ta bi on tamo? Poznavao je samo njeno telo, njeno lice nije nikad video, upravo, samo je ulovio njegov kratkotrajan blesak u trenutku kad je noas naputao dvoranu za igranje, ili, tanije, kad je isteran iz dvorane. Ali to to o ovoj okolnosti dosad uopte nije razmiljao dolazilo je otuda to je samoubicu, ije lice nije poznavao, tokom svih ovih poslednjih asova otkako je proitao novinsku beleku, zamiljao sa Albertininim crtama, ak to je njemu kako je tek sad uasnut shvatio neprestano pred oima lebdela njegova supruga kao ena koju je traio. I jo jednom se zapita ta bi, zapravo, traio u mrtvanici. Da, kad bi je ponovo naao ivu, danas, sutra posle vie godina, bilo kad, bilo gde i u bilo kojoj okolini po njenom hodu, njenom dranju, njenom glasu pre svega, on bi je, bio je uveren u to, neosporno prepoznao. Ali sada bi ponovo video samo telo, mrtvo ensko telo, i lice na kojem nije poznavao nita osim oiju oiju koje su sada bile ugaene. Da, poznavao je te oi i

kosu, koja se u onom poslednjem trenutku pre no to su ga isterali iz dvorane odjednom rasula i pokrila nagu priliku. Da li bi to bilo dovoljno da pouzdano utvrdi je li to ona ili nije?

I laganim neodlunim korakom uputi se dobro poznatim dvoritem prema Patoloko-anatomskom institutu. Zatee vrata nezakljuana, tako da nije morao da zvoni. Kameni pod odjekivao je od njegovih koraka dok je prolazio ravo osvetljenim hodnikom. Poznat, unekoliko blizak miris raznih hemikalija, koji je nadjaavao sopstveni miris ove zgrade, okrui Fridolina. On zakuca na vrata histolokog kabineta, pretpostavljajui da e zatei jo nekog asistenta u radu. Na neto neljubazno slobodno, ue Fridolin u visoku, suvie sveano osvetljenu prostoriju, u ijem sreditu, upravo odvajajui oi od mikroskopa, gotovo kao da je oekivao Fridolina, ustade sa stolice njegov stari kolega sa studija, asistent Instituta doktor Adler. O, dragi kolega pozdravi ga doktor Adler jo uvek neto zlovoljno, ali, istovremeno, zaueno otkud meni ta ast u tako neobino vreme? Izvini to te uznemiravam ree Fridolin. Ti si ba usred posla. Razume se odgovori Adler otrim tonom, koji mu je bio svojstven jo iz studentskog doba. I blae dodade: ta bi se inae moglo raditi u ovim svetim dvoranama u pono? Ali ti mi, naravno, ni najmanje ne smeta. ime ti mogu pomoi? Pa poto Fridolin ne odgovori odmah: Adison koga ste nam danas poslali jo lei tamo preko, ljupko nepokretan. Obdukcija sutra ujutro u osam asova i trideset. I na Fridolinov odrean pokret: Ah, tako tumor plua! E pa histoloko ispitivanje je pokazalo nepobitan sarkom. Ni zbog toga, dakle, ne treba da se alostite. Fridolin opet zavrte glavom. Nije re o slubenoj stvari. Pa, utoliko bolje ree Adler ve sam pomislio da te u gluvo doba dovodi amo rava savest.

 Sa ravom saveu ili bar sa saveu uopte nalazi se to u vezi jo odranije odvrati Fridolin. O! Ukratko on se potrudi da govori bezbrino suvim tonom eleo bih obavetenje o jednoj eni koja je veeras na drugoj klinici umrla od trovanja morfijumom i sada, verovatno, lei dole.... izvesna baronica Dubjeski. Pa nastavi bre: Naime, sumnjam da je ta takozvana baronica Dubjeski jedna linost koju sam kratko vreme poznavao pre nekoliko godina. Zanimalo bi me da li je moja sumnja tana. Suicidium? zapita doktor Adler. Fridolin klimnu glavom. Da. Samoubistvo prevede on, kao da je na taj nain eleo da vrati predmetu njegov privatni karakter. Adler pokaza na Fridolina aljivo ispruenim kaiprstom: Nesrena ljubav prema vaem visokoblagorodstvu? Fridolin odree malo ljutito. Samoubistvo te baronice Dubjeski nema ni najmanje veze sa mojom linou. Molim, molim, neu da budem indiskretan. Moemo se odmah uveriti. Koliko znam, veeras nije stigao nikakav sudskomedicinski zahtev. Dakle, svakako ... Sudska obdukcija, senu Fridolinu kroz mozak. Zbilja, moglo bi i to da se desi. Ko zna da li je samoubistvo uopte bilo dobrovoljno? Opet mu padoe na um dva gospodina, koja su odjednom nestala iz hotela im su saznala za pokuaj samoubistva. Stvar bi, zbilja, jo mogla da se pretvori u kriminalnu aferu prvog reda. I da li on Fridolin ne bi bio pozvan kao svedok ak, ne bi li on upravo bio duan da se dobrovoljno prijavi sudu? Poao je za doktorom Adlerom preko hodnika, vratima koja su se nalazila na suprotnoj strani i bila poluotvorena. Nenametena visoka prostorija bila je ravo osvetljena, sa dva otvorena, malo uvrnuta plamena dvokrakog lustera na gas. Od dvanaest ili etrnaest mrtvakih stolova samo manji broj bio je zauzet. Nekoja tela leala su naga, preko drugih bili su razastrti pokrovi. Fridolin prie prvom stolu odmah kod vrata i obazrivo skide pokrov sa glave

lea. Bletav mlaz svetlosti elektrine depne lampe doktora Adlera odjednom pade na nju. Fridolin ugleda uto muko lice sa sedom bradom i odmah ga ponovo prekri pokrovom. Na sledeem stolu lealo je mravo nago telo mladia. Doktor Adler od drugog stola ree: Jedna izmeu ezdeset i sedamdeset, koja, verovatno, takoe nije u pitanju. Ali Fridolin, kao da ga je iznenada neto povuklo onamo, poe prema kraju dvorane, odakle je prema njemu bledo sijalo ensko telo. Glava je bila sputena na stranu; dugi tamni pramenovi kose padali su skoro do poda. Fridolin nehotice isprui ruku da vrati glavu kako treba, ali se pokoleba sa zazorom koji mu je, kao lekaru, inae bio stran. Doktor Adler je priao i napomenu otpozadi, objanjavajui: Ako sve ne dolaze u obzir... znai, ova? I on osvetli elektrinom lampom ensku glavu, koju je Fridolin upravo, savlaujui zazor, uhvatio obema rukama i malo podigao. Belo lice sa poluotvorenim usnama zurilo je u njega. Donja vilica mlitavo je visila, ispod tanke, navie podignute gornje usne mogli su da se vide modrikaste desni i niz belih zuba. Da li je ovo lice ikad, da li je, moda, jo jue bilo lepo Fridolin nije mogao da kae: bilo je to sasvim beznaajno, prazno, bilo je to mrtvo lice. Ono je moglo podjednako da pripada osamnaestgodinjoj kao i trideset osmogodinjoj eni.

Je li to ona zapita doktor Adler. Fridolin se nehotice savi nie, kao da je njegov prodorni pogled mogao istrgnuti odgovor iz ukoenih crta. Pa ipak, on je istovremeno znao da i kad bi to stvarno bilo njeno lice, njene oi, iste one koje su jue tako ivotno arko obasjavale njegove, on to ne bi znao, ne bi mogao, najzad ne bi hteo da zna. I on blago poloi glavu opet na plou i poe da luta pogledom du mrtvog tela, voen pokretljivom svetlou elektrine lampe. Je li to bilo njeno telo divno, bujno, jo jue tako bolno privlano? Video je ukast, naboran vrat, video je dve male a ipak neto omlitavele devojake dojke, izmeu kojih se, kao da je posao raspadanja ve pripremljen, grudna kost jezivo jasno ocrtavala ispod blee koe, video je oblinu mutno mrkog donjeg trbuha, video je kako se iz tamne senke, koja je sada izgubila tajnovitost i postala besmislena, ravnoduno ire lepo uobliene butine, video je ispupenja kolena, blago povijena napolje, otre ivice cevanica i uzana stopala sa zgrenim prstima. Sve to jedno za drugim opet brzo utonu u tamu,

poto kupa svetlosti elektrine lampe pree isti put unazad mnogo bre, dok se najzad ne zaustavi lako podrhtavajui iznad bledog lica. Nehotice, kao da ga prisiljava i vodi neka nevidljiva sila, Fridolin dodirnu obema rukama elo, obraze, ramena, ruke mrtve ene; zatim ukrsti svoje prste sa njenim, kao da zapoinje ljubavnu igru, u kojoj pokojniini, ma koliko da su bili ukoeni, uini mu se kao da pokuavaju da se pokrenu i uhvate njegove; ak bi rekao da ispod poluotvorenih onih kapaka dalek bezbojan pogled doluta ka njegovom; i kao da ga je neto magino privuklo. On se nae. Tada se odjednom iza njega zau apat: Ali ta ti to radi? Fridolin se naglo pribra. On izvue svoje prste iz pokojniinih, obuhvati njene uzane zglavke i briljivo, ak sa izvesnom pedantnou, poloi kao led hladne ruke pored trupa. I njemu se uini kao da je ova ena umrla tek sada, upravo tek u ovom asu. Zatim se okrenu, uputi se vratima i preko hodnika koji je odjekivao vrati se u radni kabinet koji su ranije napustili. Doktor Adler ga je utke pratio i zatvori za njima. Fridolin prie umivaoniku. Doputa? ree i opra briljivo ruke lizolom i sapunom. U meuvremenu, doktor Adler bez ustruavanja poe da se priprema da nastavi svoj prekinuti rad. On ponovo ukljui podesan svetlosni ureaj, okrenu mikrometarski zavrtanj i pogleda u mikroskop. Kad mu je Fridolin priao da se oprosti, doktor Adler je bio potpuno udubljen u svoj rad. Hoe li jednom da pogleda preparat? zapita on. Zato? zapita Fridolin rasejano. Pa, da bi umirio savest odvrati doktor Adler, kao da je ipak pretpostavljao da je cilj Fridolinove posete bio samo medicinsko nauni. Da li se razabira? zapita on dok je Fridolin gledao u mikroskop. Naime, to je prilino nov metod bojenja. Fridolin klimnu glavom, ne odvajajui oko od stakla. Prosto idealno, zapazi on, slika velianstvenih boja, moe se rei. I on poe da se raspituje o raznim pojedinostima nove tehnike.

Doktor Adler mu dade eljena objanjenja i Fridolin izrazi miljenje da bi mu ovaj novi metod mogao, verovatno, dobro posluiti u jednom poslu koji namerava uskoro da preduzme. On izmoli doputenje da sutra ili prekosutra opet doe kako bi dobio dalja obavetenja. Uvek sam rado na usluzi ree doktor Adler, isprati Fridolina preko kamenih ploa koje su odjekivale, do vrata, koja su u meuvremenu bila zakljuana, i otkljua ih sopstvenim kljuem. Ti jo ostaje zapita Fridolin. Naravno odgovori doktor Adler to su najlepa asovi za rad od ponoi do jutra. Tada si bar prilino siguran od uznemiravanja. E pa ree Fridolin sa slabim osmehom, kao da je svestan krivice. Doktor Adler poloi aku na Fridolinovu miicu, umirujui ga, zatim zapita sa izvesnom smotrenou: Dakle, je li to bila ona? Fridolin je oklevao trenutak, a onda klimnu glavom bez rei i jedva da je sam bio svestan da je ova potvrda moda znaila neistinu. Jer bilo da je ena koja je sada leala tamo u mrtvanici bila ona ista koju je pre dvadeset etiri asa uz divlje zvuke Nahtigalove klavirske svirke drao nagu u naruju, bilo da je pokojnica bila neka druga, nepoznata, sasvim tua, koju nikad ranije nije sreo znao je: i kad bi jo bila u ivotu ena koju je traio, koju je eleo, koju je, moda, jedan as voleo, i, kao i obino, jo uvek ivela tim ivotom ono to je tu iza njega lealo u zasvoenoj dvorani, pri treperavoj svetlosti gasnih plamenova, senka meu drugim senkama, tamna, besmislena i netajanstvena kao i one. njemu je znailo, njemu nije moglo vie nita drugo da znai nego bledu leinu prole noi, namenjenu neopozivom raspadanju.

VII

urio je kui tamnim pustim ulicama i, nekoliko minuta kasnije, poto se, kao i pre dvadeset etiri asa, svukao ve u svojoj ordinaciji, to je tie mogao uao je u branu sobu. uo je Albertinino ujednaeno disanje i video konture njene glave kako se ocrtavaju na belom jastuku. Oseanje nenosti, ak izbavljenosti, koje nije oekivao, proe njegovo srce. I on odlui da joj uskoro, moda ve sutra, ispria istoriju prole noi, ali tako kao da je sve to je doiveo bio samo san i tek onda kad ona oseti i sazna svu nitavost njegove pustolovine, priznae joj da je ona bila stvarnost. Stvarnost? zapita se on i opazi u tom asu, sasvim blizu Albertinina lica, na susednom, na svom jastuku, neto tamno, oivieno, kao osenene linije ovejeg lica. Samo za trenutak srce mu stade, ve u sledeem znao je u emu je stvar: opipa jastuk i uze u ruku masku koju je nosio prole noi, koja mu je neopaeno ispala dok je jutros zavijao paket i koju je mogla da nae sobarica ili i sama Albertina. Nije mogao sumnjati u to da je Albertina na osnovu ovog pronalaska tota slutila i, po svoj prilici, jo vie i jo gore nego to se stvarno dogodilo. Ali nain kako mu je to stavila do znanja, njena dosetka da poloi tamnu obrazinu kraj sebe na jastuk, kao da je trebalo sada da oznaava njega, supruga, njegovo lice, koje je sada postalo zagonetno, ovaj aljivi, skoro nestani nain, u kojem se inilo da je istovremeno izraena blaga opomena i spremnost da mu oprosti, dade Fridolinu vrstu nadu da je ona, moda seajui se vlastitog sna ma ta se moglo dogoditi, sklona da to ne primi suvie teko. Fridolin, pak, najednom pri kraju snage, oturi masku na pod, zajeca, sasvim neoekivano i samom sebi, glasno i bolno, spusti se kraj kreveta i plakae tiho u jastuk. Posle nekoliko sekundi on oseti meku ruku kako ga miluje po kosi. Die glavu i iz dubine srca mu se ote: Sve u ti ispriati. Ona isprva podie ruku, kao da se blago brani; on je uhvati, zadra je u svojoj, pogleda ka njoj nekako upitno i istovremeno moleivo, ona mu klimnu glavom i on poe. Kroz zavese je svitalo jutro kad je Fridolin zavrio. Ne jednom ga je Albertina prekinula radoznalim ili nestrpljivim pitanjem. Ona je dobro oseala da on nita nije hteo ni mogao da preuti. Leala je spokojno, ruku prekrtenih iza potiljka, i utala jo dugo poto je Fridolin zavrio. Najzad leao je ispruen, okrenut prema njoj on se nae nad nju i, gledajui u njeno nepomino lice sa krupnim svetlim oima, u kojima kao da je sada isto tako nastajalo jutro,

zapita istovremeno sa sumnjom i nadom: ta da radimo, Albertina? Ona se nasmeja i posle kratkog oklevanja odgovori: Da zahvalimo sudbini, mislim, to smo se iz svih pustolovina izvukli itavi iz stvarnih i iz sanjanih. Jesi li u to sasvim sigurna? zapita on. Toliko sigurna kao to slutim da stvarnost jedne noi, pa ak ni itavog ljudskog ivota, ne znai istovremeno i njegovu sutastvenu istinu. A ni jedan san uzdahnu on tiho nije posve san. Ona uze njegovu glavu u ruke i poloi je prisno na svoje grudi. Sada smo se, zbilja, probudili ree ona ... zadugo. Zauvek, htede on da doda, ali pre no to je izgovorio te rei, ona mu stavi prst na usne i, kao za sebe, proaputa: Nikad ne ispituj budunost. Tako su leali oboje utke, oboje malo dremajui i jedno drugome besano blizu dok kao svakog jutra u sedam asova ne zakucae na sobna vrata i uobiajenim umovima sa ulice, pobednikim zrakom svetlosti kroz razmak kraj zavese i zvonkim detinjskim smehom iz susedne sobe otpoe nov dan.