Poglavlje I

Podruje rada arheologije

Klasifikacija i konsolidacija
Period koji e trajati sve do ezdesetih opisuje se kao klasifikatorsko-istorijski, gde je osnovna briga bila hronologija. Sav trud je uloen u uspostavljanje regionalnih hronolokih sistema i opisa razvitka kultura u svakoj oblasti. Gordon ajld bio je vodei mislilac i pisac o evropskoj i svetskoj praistoriji uopte. Kontinuirano sakupljanje grupa artefakata koji se mogu pripisati odreenoj grupi ljudi, to je pruilo nadu da e se makar uopteno moi odgovoriti na pitanje kome su one pripadale. ajld je umesto samog opisa i usklaivanja kulturnih sekvenci, pokuao i da odredi njihovo poreklo. Priznavao je da su se velike kulturne promene odigravale na Bliskom Istoku, ali i da Evropa ima svoj odvojeni kulturnorazvojni put. Zato su se prve civilizacije pojavile na Istoku? Predlae kao odgovor Neolitku revoluciju i razvoj zemljoradnje, a kasnije i Urbanu revoluciju i razvoj prvih gradova. Franc Boas je panju poklanjao prikupljanju i klasifikaciji informacija sa terena (direktan istorijski pristup).

Ekoloki pristup
Jedan od najuticajnijih mislilaca u Americi bio je Dulijan Stjuard. Doveo je u pitanje razumevanje antropologa u mehanizam funkcionisanja kulture. Ne utiu samo kulture jedna na drugu, ve i njihovo prirodno okruenje. Prouavanje u kolikoj meri je prilagoavanje prirodnim uslovima uslovilo kulturne promene, Stjuard nazva kulturnom ekologijom. Britanski arheolog Graham Klark smatra da se prouavanjem kako su se ljudi prilagodili okruenju moemo razumeti razne fukncije drevnih drutava. Iskopavao je Star Kar. U Prehistoric Europe: the Economic Basis pruio je panoramski pogled na raznolikost ljudskog prilagoavanja evropskoj prirodi tokom hiljadama godina.

Uspon arheoloke nauke

Posle II Sv. Rata veza izmeu arheologije i prirodnih nauka je postala veoma bliska. Vilard Libi otkrio radiokarbonski metod datovanja. Javila se mogunost da se odredi starost bilo kog lokaliteta bez pribegavanja unakrsnih kulturnih poreenja. Dolazi do okretanja ka prirodnim naukama i njihovim

naunim metodama. Kultura se analizira kao sistem koji se moe rastaviti na vie podsistema: tehnoloki, drutveni, ideoloki.

Kljuni koncept Nove arheologije (lanak-gubljenje nevinosti u arheologiji-D. Klark)

Priroda arheologije: objanjenje vs. Opis Uloga arheologije je da objasni promene u prolosti, a ne da jednostavno rekonstruie prolost i nain na koji su ljudi iveli. Ovo podrazumeva u obzir i upotrebu teorije. Interpretacija: kulturni proces vs, kulturna istorija Tradicionalna arheologija se oslanjala na istorijska objanjenja. Nova arheologija podvlaila je filozofiju nauke i miljenje u terminima kulturni proces ili kako su se promene u ekonomskom i drutvenom sistemu odvijale. Nain miljenja: dedukcija vs. Indukcija Tradicionalni arheolozi snatrali su da arheologija treba da sastavi prolost kao puzle. Umesto toga, sada su se formulisale hipoteze, pravili modeli i dedukovale posledice koje iz njih slede. Vrednovanje: provera vs. autoritet Hipoteze treba da se testiraju, a zakljuci ne treba da se prihavataju na osnovu autoriteta ili subjektivnog miljenja. Istraivaki cilj: dizajn projekta vs. prikupljanje podataka Istraivai treba da odgovaraju na odreena jasno postavljena pitanja, a ne samo da gomilaju koliinu podataka. Izbor pristupa: kvantifikacija vs. Kvalifikacija Pogodnosti umnoavanja podataka i statistikih analiza sa mogunou uzorkovanja i testiranja. Domen: optimizam vs. pesimizam Tradicionalni arheolozi su esto isticali da arheoloki materijal ne moe posluiti za rekonstrukciju drutvene organizacije i sistema miljenja. Novi arheolozi kau da mi ne moemo ni saznati koliko su ovi problemi kompleksni, sve dok ne pokuamo da ih reimo. Etnoarheologija = iva arheologija Najefikasniji nain za pronalaenje odgovora proistie iz prouavanja.

Nae znanje o ljudskoj prolosti zavisi od ljudskih aktivnosti i prirodnih procesa koji su formirali arheoloki zapis. Da bi se rekonstruisala ljudska aktivnost na lokalitetu neophodno je razumeti kontekst nalaza: artefakata, objekata, organskih ostataka. Originalno ljudsko ponaanje se arheoloki reflektuje najmanje na etiri vane aktivnosti, npr. u sluaju orua: nabavka materijala, proizvodnja, upotreba i odlaganje nakon prestanka upotrebe.

Proces kulturne formacije (Majkl ifer) C-transformacija namerne ili sluajne ljudske aktivnosti N-transformacija prirodni procesi

Summary, poglavlje II
Arheoloki materijal koji dolazi do nas zavisi od brojnih faktora: ta su ljudi u prolosti i sadanjosti inili (proces kulturne formacije); drugo, ta su prirodni uslovi kao to su zemljite i klima sauvali ili unitili; i tree, nae sposobnosti da pronaemo, prepoznamo, sauvamo i konzerviemo. U prva dva sluaja ne moemo uiniti nita, budui da smo u milosti prirode i prethodnog ponaanja ljudi. U treem sluaju, stalno se dolazi do novih i boljih reenja, kako bismo bolje razumeli proces unitavanja i raspadanja, i da osmislimo naine i tehnika pomagala da bismo iskoristili sve od onoga to od arheolokih dokaza preivi do nas. Obrazac ljudskog ponaanja ukljuuje: nabavku sirovinskog materijala, proizvodnju, upotrebu i na kraju odlaganje ili odbacivanje predmeta. Ostave i sahrane su riznice podataka o prolosti.

Svetska hronologija str. 142

Kao rezultat primene razliitih metoda datovanja, mogue je oformiti optu arheoloku hronologiju sveta. Ljudska istorija kako se danas misli poinje u Istonoj Africi sa pojavom najranijih hominida roda Australopihtecus pre 4 do 5 miliona godina. Pre 2 milona godina postoje jasni fosilni dokazi o prvim predstavnicima naeg roda Homo habilis sa lokaliteta Koobi Fora (Kenija) i Olduvajski klanac (Tanzanija). Najranije kamene alatke (lok. Hadar, Etiopija) datuju se pre oko 2,5 miliona godina, ali nije poznato koji su ih hominidi napravili, jer fosili Homo habilisa iz tog perioda jo nisu pronaeni. Mogue je da su i Australopiteci takoe imali materijalnu kulture pre ili u isto vreme kad i Homo

habilis. Najranije grupe nalaza kremene industrije (seiva i grube kamene alatke) nazivaju se olduvajskom industrijom, nakon nalaza u Olduvajskom klancu gde su najvie zastupljeni. Pre oko 1,6 miliona godina, sledei stadijum u ljudskoj evoluciji Homo erectus pojavio se u Istonoj Africi. Ovi hominidi su imali vei mozak od habilisa, njihovog pretpostavljenog pretka, i bili su nosioci karakteristine kremene industrije seiva okresanih sa obe strane zvanih Aelske rune sekire. Period srednjeg paleolita (od 200,000 do 40,000 god. p.n.e.) obeleava pojava i uspon Homo sapiensa. Neandertalac koji se generalno svrstava kao podvrsta Homo sapiensa (Homo sapiens neanderthalensis) iveo je u Evropi i zapadnoj i centralnoj Aziji izmeeu 130,000 i 30,000 godina. Njihova uloga u kasnijoj ljudskoj evoluciji nije jasna. Nagaa se da su Neandertalci evoluirali u moderne ljude, ili da predstavljaju izumrlu granu evolutivnog stabla. Ova druga teorija dans se radije prihvata. Jer imamo sve vie dokaza o razitku nae sopstvene podvrste Homo sapiens sapiensa, u Africi najmanje pre 100,000 godina. Izgleda da su naselili obale istonog Mediterana pre oko 100,00090,000 godina, a Evropu i Aziju pre najmanje 40,000 godina. Australiju su ljudi kolonizovali pre 40,000 ili 50,000 godina. Nije sigurno kada su ljudi preli iz severoistone Azije u severnu Ameriku preko Beringovoh moreuza, i juno u centralnu i junu Ameriku. Najraniji sigurni datumi za prisustvo ljudi u Americi je XV milenijum p.n.e, ali postoje neki indikativni nalazi koji govore da je kontinent bio naseljen jo pre ovog vremena. Potkapina u Brazilu na lokalitetu Pedra Furada je nedavno iznedrila neke diskutabilne dokaze o ljudskom prisustvu pre oko 30,000 godina. Do X milenijuma veina svetskih kopnenih prostranstava je naseljena, izuzev pustinja i Antartika. Izuzeci su Pacifik gde je zapadna Polinezija naseljena tek u I milenijumu p.n.e. i istona Polinezija oko 300 godine n.e. Do 1,000 godine n.e. cela Okeanija je bila naseljena. Skoro sva pomenuta drutva mogu se posmatrati kao lovako-sakupljaka, sainjena od relativno male grupe ljudi.NASTAVITI

Poglavlje V

Drutvena arheologija

U arheologiji je generalno sluaj da podaci ne govore sami za sebe, ve mi moramo nauiti da postavljamo prava pitanja i da razvijemo sredstva ogovaranja na njih. Razliite vrste drutava diktiraju potrebu za postavljanjem razliitih vrsta pitanja. Pitanja koja postavljamo i metode koje koristimo moraju biti prilagoena vrsti zajednice koju istraujemo. Kroz analizu eme naselja moemo prepoznati tip zajednice.

Klasifikacija drutvenih zajednica po amerikom antropologu Elmanu Servisu

1. Horda (grupa, zajednica)

Mala grupa lovaca-sakupljaa koja broji manje od 100 ljudi koji se sezonski pomeraju kako bi eksploatisali divlje (nepripitomljene) resurse hrane. Veina dananjih lovako-sakupljakih grupa se ponaa na ovaj nain. lanovi grupe su generalno u srodstvu, povezani istim precima ili brakom. U grupama nedostaje formalni predvodnik, tako da ne postoje ekonomske razlike ili nejednakosti u statusu lanova. Ovakve grupe ostavljaju tri vrste lokaliteta: bazni logori, kill sites, i lokaliteti gde je vreno kasapljenje. Veina lokaliteta iz paleolita potvruje ovu podelu, te se obino smatra da je veina paleolitskih zajednica bila organizovana u horde.

2. Plemena (rodovi), tanije segmentarna drutva

Generalno su vea od hordi, ali retko broje vie od nekoliko hiljada ljudi, a njihova ishrana se bazira najvie na kultivisanim itaricama i pripitomljenim ivotinjama. Tipino je da su sedelaki zemljoradnici, ali mogu biti i nomadi sa drugaijom ekonomijom koja se zasniva na intenzivnoj eksploataciji stoke. Uglavnom su u pitanju drutva sastavljena od vie zajednica, gde se svaka zajednica integrie u grupu preko srodnikih veza. Iako neka plemena imaju voe ak i prestonice ili vladu, ovakvim institucijama nedostaje ekonomska osnova neophodna za efektivnu upotrebu moi. Segmentarna drutva, je termin koji se odnosi na malu i nezavisnu grupu zemljoradnika koji se sami staraju za svoje potrebe unutar zajednice. Nekada se mogu udruiti sa drugim zajednicama i oformiti veu etniku jedinicu, ili pleme.

3. Poglavarstva

Socijalno izdiferencirana drutva. Pojednici grade svoj presti na osnovu porekla,starosti, bogatstva. Imaju svog poglavara. Presti i poloaj se meri po bliskosti sa poglavarom. Pglavarstvo uglavnom sadri mesto centralne moi sa hramovima, rezidencijama i radionicama. Broj ljudi u poglavarstvu kree se od 5000 do 20000 ljudi. Jedna od glavnih karakteristika za poglavarstvo je to postoji utvrteni rituali i ceremonije koji egzistiraju kao centralni fokus za celokupnu zajednicu, ali to nije stalni urbani centar sa utvrenom birokratijom kao to je to sluaj kod ranih drava.

4. Rane drave

Zadravaju mnoge od karakteristika poglavarstva, ali u ovom sluaju vladar-kralj ima izriit autoritet za utvrivanje zakona i njihovo sprovoenje putem naoruane vojne sile. Drutvo vie ne zavisi toliko od krvene povezanosti, ve je podeljeno u razliite klase. Funkcija vladara je esto odvojena od svetenike. Drutvo je vieno kao vlasnitvo aristokratije, a narodne mase kao zakupci koji su duni da plaaju porez. Birokratsko ureenje igra vanu ulogu u sakupljanju i redistribuciji novca i upotrebnih predmeta uopte. Rane drave odlikuje urbana ema naseljavanja gde gradovi igraju glavnu ulogu. Grad ukljuuje veliku populaciju (preko 5000 stanovnika) sa velikim javnim graevinama, hramovima i centrima za birokratske poslove. esto postoji hijerarhija u delovima naselja gde se izdvaja prestonica kao glavni centar, sa regionalnim centrima i lokalinim selima.

Bilo bi pogreno pretpostaviti da vremneom bilo koja od ovih drutvenih grupa neizbeno evoluira u neku drugu. U sloenijim drutvima dolazi do specijalizacije, ili podele rada na uskostruna podruja.

eme naseljavanja

Teorija o centralnom mestu.

Razvio je nemaki geograf Valter Kristaler da bi objasnio prostiranje i funkciju savremenih gradova u junoj Nemakoj. Pretpostavio je da kada ne bi bilo razlika u geomorfolokom izgledu terena i distribuciji resurasa, naselja bi bila postavljena na jednakoj distanci jedna od drugih, gde bi glavni gradovi bili okrueni manjim regionalnim centrima, svaki sa grupom svojih malih, satelitskih naselja.

Hijerarhija naselja.

Generalno se u studijama naselja svrstavaju po veliini u odnosu na druga naselja. Ali na primer, u drutvenom ureenju tipa hordi, razlike u naseljima su minimalne i ne dolaze do izraaja. Hijerarhija naselja zavisi direktno od hijerarhije drutva.

Tisenovi poligoni.

Geometrijski oblici koji dele podruje u nekoliko odvojenih teritorija, gde je svaka usredsreena na jedan lokalitet. Ovaj metod ne obraa panju na veliinu i znaaj pojedinanih lokaliteta, i ima smisla jedino ako su naselja istovremena.

XTENT model. Teorija dometa.

Nekada naselja koja koja zauzimaju jednako mesto u hijerarhiji ne moraju biti iste veliine. Prestonica moe biti manja od nekod sekundarnog redistributativnog centra. Prilikom izrade ovakvog modela pretpostavlja se da vei centar dominira nad manjim ako se nalaze u neposrednoj blizini. U ovakvom sluaju, teritorija manjeg centra je apsorbovana, a u politikom smislu manji centar nema svoju nezavisnost. Pretpostavlja se da je veliina centra direktno proporcionalna sa koliinom uticaja na susedne oblasti. Ovaj model omoguava da se pretpostavi relativna politika mapa lokaliteta.

Teorija srednjeg opsega (Binford)

Rizik pri korienju istorijskih zapisa je da oni mogu nametnuti jednu odreenu perspektivu, tako da poinju ne samo da nas snabdevaju odgovorima na pitanja, vei da nesvesno utiu i odreuju samu prirodu tih pitanja, pa ak i na nau zamisao i terminologiju. Rizik sa grkim pisanim izvorima je to oni nameu sopstvenu perspektivu, tako da oni ne samo to nas snabdevaju odgovorima na pitanja, neprimetno poinju da odreuju samu prirodu postavljenih pitanja.

Opasnost od tzv. etnografskih paraleli.

Rad Luisa Binforda na Aljasci sa Nunamiut Eskimima. Pokuao da primeni koncept ivota modernih lovaca-sakupljaa na musterijen u Francuskoj. Izdvojio drop zone-isputanje sitnih kostiju, i toss zone-dbacivanje krupnih kostiju. Arheolog ne sme nemarno koristiti materijalnu kulturu u pokuaju rekonstrukcije pretpostavljenih etnikih grupa.

Istraivanje aktivnosti na lokalitetu

Cilj je da se razume priroda (proces) aktivnosti koje su se odigrale, i prirodu (karakteristike) ljudi/grupe koje su ih upranjavale. Najbolji prilaz zavisi od tipa lokaliteta. Lokalitet se definie kao mesto ljudske aktivnosti koja se ogleda u koncentraciji artefakata i odbaenih sirovina. U mobilnim zajednicama razlikujemo stanita na otvorenom i peinska stanita. Ako je mogue definisati kratke faze okupacije na lokalitetu, treba gledati na raspored artefakata i kostiju unutar i oko nepokretnih struktura (npr. ognjite), da bi se uoilo eventualno postojanje nekih ustaljenih ema. U ovakvim situacijama se pokazuje vrednost etnoarheologije. Upotreba analitikih tehnika na Kobi Fori (Glen Ajzak). Prouavanje lokaliteta ne moe otkriti vie od jednog aspekta drutvenog ponaanja. Za iru interpretaciju neophodno je uzeti u obzir celokupnu teritoriju na kojoj je grupa funkcionisala, kao i sam odnos izmeu lokaliteata. Tzv. teritorija (godinjeg) dometa (home range), ukljuuje itavu teritoriju na kojoj se kree grupa tokom godine; bazni kampovi, sezonski kampovi, tranzitni kampovi, mesta ubijanja i kasapljenja, mesta skladitenja itd. Od vitalnog je znaaja da se kolekcija nalaza sa jednog lokaliteta posmatra kao deo ire eme ljudskih aktivnosti (Robert Folej). Vano pitanje za svako prouavanje ljudskih stanita je veliina populacije; moe se menjati u zavisnosti od uslova ivota (klima).

Tehnnike prouavanja vieslojnih drutava

Stalno naselje ukljuuje iri spektar delanja od privremenog lovako-sakupljakog kampa. Ovo ne znai da naselje treba posmatrati izolovano, ve takoe kao deo nekog ireg sistema, tzv. kement lokaliteta.

Prouavanje statusa pojedinca na osnovu individualnih sahrana

U arheologiji pojedinac retko dolazi do izraaja. U tom smislu najvie podataka pruaju fiziki ostaci pojedinca i njegov tretman posle smrti. Zajednike sahrane se teko interpretiraju jer se ne moe najjasnije razgraniiti koji artefakti kome pripadaju. Najvie moemo saznati prouavajui pojedinane sahrane. Detaljno prouavanje pogrebnih priloga u raslojenim drutvima moe rei dosta toga o drutvenom poloaju pojedinca. Uprkos tome, pogrebni prilozi nisu taan ekvivalent niti statusa niti imovinskog stanja umrlog. Sahrane prave ivi i koriste ih da izraze i utiu na sopstvene veze sa ostalim ivim ljudima, kao i da simbolizuju i slue mrtvima. Status moe biti zadobijen roenjem ili zaslugom to je teko razlikovati. Takoe je teko i proceniti realnu vrednost objekata koji su pohranjeni uz pokojnika. Kada su prisutni prilozi hrane i pia, jasna je indikacja ideje o kontinuitetu ishrane u drugom svetu. U mnogim kulturama pravljeni su posebni predmeti za pogrebni inventar (npr. maske u mikenskim aht grobovima). Oni su imali drutveni znaaj, ali objanjavaju kako su ljudi doivljavali

sopstvenu smrtnost to je vaan aspekt svaije kognitivne mape. Ideologija je donkele uslovljena drutvenim sistemom, ali i religioznim uverenjima vremena i kulture koja je u pitanju.

U identifikovanju primarnih centara, veliina naselja ne predstavlja sigurnu taku oslonca. Najbolji nain je pokuaj da se otkrije kako je predmezno drutvo posmatralo samo sebe i svoje teritorije. U pomo pristiu pisani izvori. Ako ne, onda artefakti administracije (npr. glineni peati ili rimski miljokazi); standardizacija mernih jedinica i mernog sistema; saobraajna infrastruktura. U sloenim drutvima prouavanje drutvene organoizacije u mnogome podrazumeva i prouavanje drutvenog raslojavanja. Kako bismo zadobili sveobuhvatniju sliku o raslojenom drutvu, neophodno je razmatrati pogrebne obiaje drutva u celosti, a ne samo ekskluzivnih sahrana istaknutih pojedinaca. Drutvo sa viim stepenom centralizovane vlasti donosi veu ekonomsku specijalizaciju i veu proizvodnu efikasnost.

Poglavlje VII

Preivljavanje i ishrana

Preivljavanje je osnovna od svi potreba. Nekada podrazumeva i odevanje, ali ovde se razmatra kao potraga za hranom i njena priprema. Termin ishrana podrazumeva ustaljene navike konzumacije u duem vremenskom periodu. Zooarheologija prouava ljudsku upotrenu ivotinja u prolosti, a za biljnu hranu ekvivalent je arheobotanika. Veina biljnih ostataka se nalazi u formi makrobiotikih ostataka. Od vitalne vanosti za arheologa je da razume arheoloki kontekst biljnih uzoraka. U zemljoradnikoj ekonomiji postoji nekoliko faza obraivanja biljaka pre konzumacije.

Brejdvudova ekspedicija 1960.

Mnoge biljke su dostupne samo u odreenim periodima u toku godine, te mogu pruiti odline podatke o aktivnosti naselja; toje neposredan dokaz o sezonalnosti. ajld je uveo termin neolitska revolucija 1941. a Brejdvud termin plodni polumesec. Brejdvud je 1948. poveo ekspediciju u Irak pravilno postavljajui hipotezu da je za poreklo zemljoradnje presudno pitanje o poreklu domestikacije (i biljaka a i ivotinja). Pretpostavio je da se ta domestikacija mogla odirati samo na podrujima gde su prisutne divlje forme domestikovanih vrsta. Da bi ovo utvrdio morao je da ispita ostatke iz stratuma sa pogodnih lokaliteta. Posle rekognosciranja i sondanog iskopavanja, odabrao je lokalitet Darmo u severnom Iraku. Ovaj projekat je bio jedan od prvih velikih multidisciplinarnih arheolokih istraivanja. Strunjaci su radili studije keramike, uzimani su uzorci za radiokarbonsko datovanje, uraene su paleoklimatske studije, i analize polena iz jezera Zeribar koje su pruile detaljniju sliku o klimatskim promenama. Ovim radom se ustanovila priroda okruenja. Paleobotanike analize su ukazale na postojanje i jasno razgranienje divljih vrsta cerealija od njihovih pripitomljenih potomaka. Arheozoologija je dala svoj doprinos u prouavanju faune. Rezultati su znatno obogaeni nakon sprovoenja niza iskopavanja u Siriji, Jordanu, Izraelu i Lebanonu, a nalazita su pripisana preneolitskoj kulturi natufijen. Luis Biford je predloio da je zapravo demografski faktor doveo do potrbe stvaranja trajnijih naselja i eksploatisanja biljaka. U poslednje dve decenije postalo je izvesno da su sledea tri faktora u direktnoj korelaciji sa nastankom zemljoradnje: demografski, ekonomski i drutveni. Ali iako uglavnom znamo ta se odigravalo, jo uvek to u potpunosti ne shvatamo. Postavlja se pitanje o ljudskoj manipulaciji biljkama. Mnoge vrste kultivacije ne podrazumevaju promenu morfologije biljke, a kada se ta promena i dogodi, mi ne moemo da znamo koliko je taj proces dug. Pored razgranienja divljih od pripitomljenih vrsta, isto ne mora odgovarati razlici izmeu sakupljana i uzgajanja. Ranije se na ivotinjske ostatke sa lokaliteta nije obraraalo mnogo panje, ali se taj tretman izmenio nakon II Svetskog Rata. U arheozoologiji se danas stavlja primat ne samo na identifikaciju i kvantifikaciju ivotinjskih vrsta na lokalitetu, ve nam ostaci faune mogu rei dosta o tome tome kako su dospeli tamo, o ishrani, nainu ivota, kasapljenju i o sezonalnosti naselja.

Tafonomija

Najkrae, sled dogaaja koji se odigravaju kostima u periodu od pohranjivanja do pronalaska. Danas se dosta radi na karakterizaciji kriterija po kojima se raspoznaju tragovi na kostima koji su produkt ljudskih aktivnosti ili pak, ivotinjskih. Ovakva istraivanja ukljuuju etnoarheoloka prouavanja ljudskih drutava i zajednica ivotinja-strvinara. Kao i eksperimentalno slamanje kostiju sa i bez kamenih alatki i prouavanje prirodnih prebivalita ivotinja. Brain je u junoj Africi dokazao da australopiteci nisu bili lovci, ve su verovatno i sami bili rtve peinskih strvinara, kao i da su se frakture na ivotinjskim lobanjama ranije pripisivanih ovekolikim majmuno ubicama, zapravo nastale kao rezultat pritiska kamenja i zemlje u peinama Trasvala. Meutim, ponaanje dananjih mesojeda ne mora odgovarati onima u praistoriji, jer tragovi na kostima moda mogu pripadati nekoj drugoj sada izumrloj vrsti. Tehnike kasapljenja se razlikuju u zavisnosti od ivotinjske vrste, veliine, svrhe i udaljenosti od naseobine. Koliina mesa na kostima zavisi od pola i starosti ivotinje, sezone smrti i geografskih varijacija u telesnoj veliini i ishrani. Starost ivotinja u trenutku smrti nam govori o navikama u ishrani i tehnikama iskoriavanja.

Domestikacija ivotinja se jasno odigrala nezavisno na vie razliitih mesta, a zadatak arheologa je da razlikuje u potpunosti divlju ivotinju od one pripitomljene i da otkrije ta se izmeu ova dva stepena deavalo. Jedan kriterij za utvrivanje ove razlike je ljudska umeanost u prirodne navike ishrane ivotinja, to vremenom dovodi do fizikih promena kod ivotinje. Meutim, smanjivanje kostiju i zuba nekada nije povoljan kriterij za odreivanje domestikovanih vrsta, jer moda tome doprinosi i prirodno okruenje, a nesumnjivo da je u tom periodu bilo kontakata izmeu divljih i onih ivotinja koje su u procesu pripitomljenja, te da je dolazilo i do razmene gena. Jedan novi metod koji se upotrebljava prilikom distinkcije divljih od pripitomljenih jedinki sastoji se u analizi njihove kotane mikrostrukture, jer se kod domaih ivotinja kosti ne razvijaju tako brzo kao to je sluaj sa njihovim divljim roacima. Novi metod za utvrivanje spektra upotrebljavanih ivotinja, razvio je jedan kanadski naunik (Tomas Loj). Na osnovu analiza tragova krvi na alatkama gde se prouava oblik kristala hemoglovina koji je specifian za ivotinjske vrste i obezbeuje oblik molekularnog otiska, mogu se utvrditi ivotinje koje su se obraivale i upotrebljavale u ishrani. Tragovi krvi na seivima mogu se odrati do 100 000 godina. Ovakav metod se pokazuje neprocenljivim na lokalitetima gde nema ostataka faune. Endrju erat je definisao tzv. revoluciju sekundarnih proizvoda sugeriui da je ovakva situacija proizala iz porasta populacije i progresivne teritorijalne ekspanzije agrikulture. ak i ostaci pravih obroka koji su npr. pronaeni u Pompeji svedoe o obrocima u samo jednom danu. Najpouzdaniji izvor podataka je prouavanje ljudskih ostataka. Analizom sadraja eluca i creva dobijamo podatke o uzastopnim obrocima koje je osoba uzimala u toku nekoliko dana pred smrt. Prouavanje zuba nam takoe prua podatke o ishrani, ali po pitanju dugorone ishrane najbolje se dolazi do podataka analizama kotanog kolagena; izotopi ugljenika i azota u biljkama, ivotinjama i morskoj fauni. Dragocene su i analize koprolita; ponekada se nalazi i polen te se pomou polenskih analiza utvruje i godinje doba. Ali ak i ove analize pokazuju samo kratkoronu ishranu. Za dugoronuishranu koja traje itav ljudski vek, moramo pogledati skelet.

Poglavlje VIII

Tehnologija izrade alatki

Mnogi arheolozi su ljudski napredak videli uglavnom u tehnolokim terminima, a ljudska vrsta se esto definisala sposobnou izrade alatki. Utveivanje autentinosti artefakta-problem tzv. eolita u istonoj Engleskoj. Identifikacija oblika orua na osnovu etnografskih paraleli treba biti ogranieno na sluajeve gde postoji kontinuitet izmeu arheoloke kulture i moderne zajednice, ili makar sa kulturama sa slinim kulturnim nivoom i priblino istom ekolokom podlogom. Eksperimentalnom proizvodnjom

kremenih seiva bavio se posebno Fransoa Bord na Starom i Donald Krebtri na Novom kontinentu. Nekada su naunici videli jezgro kao cilj obrade, ali je sada verovatnije da su zapravo odbici primaran, a jezgro nusprodukt okresivanja. Dua seiva se dobijaju nakon zagrevanja kamena. Za utvrivanje funkcije jedne alatke, najsigurniji nain je eksperiment. Analizom mikrovlakana (Sergej Semenov, Rut Tringam), moe se takoe utvrditi za kakve aktivnosti je koriena alatka . Vrednost objekta se procenjuje prema broju sati utroenih na njegovu izradu. Na lokalitetu Kastelberg u Junoj Africi otkriveno je itavo podruje proizvodnje gde se vidi svaki korak u procesu proizvodnje kotanih alatki, koji nam otkriva sloenost, redosled i alatke koje su u tom procesu bile koriene. Ispitivanje metalnih alatki pod mikroskopom prua informacije o sastavu sirovina, a takoe se moe prepoznati i nain obrade. Indikativni su i sekundarni proizvodi, koji daju odgovore o tehnologiji proizvodnje.

Poglavlje

IX

Trgovina i razmena

Materijali od kojih su artefakti napravljeni mogu biti bolji vodi od stila izrade ka njegovom poreklu. Ako se materijali jasno razlikuju, itavi sisitemi razmene mogu se rekonstruisati, a u najmanju ruku i put kretanja robe. Razmena je centralni koncept u arheologiji. Sama re razmena ima ire znaenje i sociolozi je koriste da bi opisali meuljudske kontakte, tako da se drutveno ponaanje moe posmatrati kao razmena nematerijalnih dobara isto koliko i materijalnih. U nekim razmenama, sama veza je vanija od predmeta razmene. Interakcija viena kao komunikacijski sistem i interakcija kao sistem razmene materijalne robe, jednaka je. Treba razlikovati internu od eksterne trgovine, tj. razmene gde se roba kree na velikim daljinama, idui od jedne drutvene jedinice do druge. Kada opisujemo razmenu, mislimo na neto to se dogaa sa spoljanjim svetom. Meutim, kada je u pitanju interna razmena, radije koristimo termin drutvene organizacije. Razlika izmeu ova dva tipa razmene nije uvek jasna. Sistemi razmene skoro da imaju sopstveni ivot. Po definiciji, rasprostiru se iroko preko granica mnogih politiki nezavisnih drutava. Ali nekada razliiti delovi iroko razgranatog sisema postaju zavisni jedni od drugih, te vie ne mogu da funkcioniu samostalno. U drutvima gde nedostaje monetarna ekonomija, ljudski odnosi su definisani nizom poklona. Ovakav poklon nije isplata, ve gest i znak povezivanja koji namee obaveza obema stranama, davaocu i posebno primaocu. Rad Bronislava Malinovskog (Argonauti zapadnog Pacifika) opisuje jedan ovakav sistem razmene zvan kula na nekim od ostrva Melanezije. Veze stanovnika su zapeaene razmenom vrednih objekata od koljke. Celokupan prekomorski kontakt ovih ostrvljana koncentrisan je oko ceremonijalne razmene sa njihovim partnerima u kuli, iako se u ovom lancu pojavljuju i drugi predmeti svakodnevne upotrebe. Ovakve razmene su samo jedan od delova obaveze ovakvih prijateljstava. Davalac dobija na prestiu onoliko koliko je poklon izdaan. Presti je sve vei ukoliko davalac ima veliki broj podarenih poklona, to ga ini potraivaem mnogobrojnih usluga. Rad Malinovskog uticao je na mnoge arheologe i njihov stav po pitanju razmene.

U Britaniji je tokom neolita sigurno postojala irok mrea razmene kamenih sekira, a ovakav obiaj postojao je i u Australiji poetkom XX veka. U neolitu Balkana i centralne Evrope postojao je sistem razmene narukvica i drugih predmeta od Spondilusa poreklom sa Mediterana. Recipricitet se odnosi na razmenu koja se odigrava izmeu individua koje su manje-vie jednake. Ni jedan nije u dominantnom poloaju. Poklon ne mora uslediti odmah nakon primanja, ali se stvara lina obaveza da e do davanja poklona doi kasnije. Velikoduni pokloni razmenjuju se meu rodbinom, oni jednake vrednosti meu ljudima istog statusa, a negativni recipricitet odigrava se meu strancima koji su u drutvenom pogledu dosta udaljeni jedni od drugih. Karl Polani razlikuje tri modela razmene: recipricitet, redistribucija i pijana razmena. Reciprcitetna razmena ili trgovina, podrazumeva da roba menja ruke i da je to dvosmerna tranakcija. Redistribucija podrazumeva postojanje neke centralizovane organizacije. Pokloni se prosleuju ka centru, odakle se kasnije redistribuiraju. Ovakav sistem razmene na viem je nivou od jednostavnog recipricitetne razmene meu pojedincima i odlika je jae centralizovanih drutava, kao to su poglavarstva i drave. Poto podrazumeva postojanje koherentne politike organizacije u ijem okviru funkcionie, redistribucija je oblik interne razmene. Pijana razmena podrazumeva postojanje odreenog centralnog mesta gde se razmena odigrava i vrstu drutvenih odnosa gde se razmenioci mogu cenjkati. Podrazumeva se sistem procenjivanja kroz pregovore. Polani tvrdi da je ovakva vrsta cenjkanja postala osnov za grku trnicu gde se po prvi put pojavila i monetarna valuta. Najvredniji pokloni koji su tokom ceremonije primo-predaje poklona u centru panje, posebne su vrste. Oni su vredni, te razlikuju od drugih manje vrednih koji su takoe mogli biti razmenjivani u isto vreme. Ovakvu vrstu poklona amriki antropolog Dord Dalton nazvao je primitivnim vrednostima, znaci su bogatstva i ugleda, esto su od skupocenih materijala, a razmenjuju se tokom ceremonija u drutvima koja nisu u rangu drave (egzotine ivotinje, ogrlice, koljke, svinje u Novoj Gvineji, biseri...). Razmena ovakvih poklona je u primitivnim drutvima esto bila iskljuiva privilegija voa. U ne-dravotvornim drutvima postojala su dva tipa sistea razmene (Dalton). Prvi je sluio (kao to je kula sistem), za utvrivanje i ojaanje saveza. Drugi je bio takmiarskog tipa, gde je cilj bio da se nadmai rival i time stekne divljenje i potovanje u oima naroda. Jedino imajui svest o drutvenim ulogama koji su stvari mogle imati, i o tome kako su one mogle predstavljati itav niz drutvenih veza, mi moemo razumeti znaaj razmene dobara. Prouavanje ranih sistema razmene prua uvid ne samo u ekononomiju, ve i u strukturu ranih zajednica. Dragocenosti esto nemaju upotrebnu vrednost, ve samo izlobenu. One su jednostavno objekat prestia. Dragocenosti tee da budu od ogranienog spektra materijala kojima odreeno drutvo pridaje veliku vrednost. Ovakva procena je iskljuivo arbitrarna. Kvaliteti po kojima se roba procenjuje su retkost, dugotrajnost i vizuelna upadljivost. Oblici predmeta mogu biti ogranieni, ili nalikovati jedni dugima. Zbog ovoga nije uvek jednostavno prepoznati import u arheolokom kontekstu samo na osnovu toga to predmeti lie na neke koji su pravljeni na drugom mestu. Pouzdaniji dokaz o trgovini moe obezbediti materijal od koga je predmet sastavljen koji odaje njegovo poreklo. (Analizom izotopa kiseonika na koje utie temperatura vode, utvreno je da su Spondilus koljke koje su bile u opticaju u jugoistonoj Evropi poreklom iz Egejskog mora.) Mapa distribucije odreenog proizvoda moe biti interpretirana ako razumemo proces koji lei iza nje, a za to je potrebno razlikovati reciprcitet, redistribuciju i pijanu razmenu, i razmotriti kako pojedinani nalazi mogu zavisiti od mehanizma razmene. Koliina razmenjenih predmeta obino opada dok se rastojanje od izvora poveava, to se na grafikonima predstavlja pomou opadajue krive. Renfruove analize anadolijskog opsidijana: zona

nabavke i zona kontakta. Razliiti mehanizmi razmene nekada proizvode indentine rezultate. Arheolozima je teko da otkriju koja je bila protivrednost robe kojom se trgovalo. Konzumacija je trea komponenta sekvence koja poinje sa proizvodnjom a zatim sledi trgovina (razmena). Arholoki ostaci su retko kad dovoljni sami po sebi da se rekonstruie kompletan sistem razmene. Jo jedna od potekoa predstavlja nedostatak dokaza o materijalima koji brzo nestaju. Razmena takoe ukljuuje protok informacija ideje, simboli, tenje i moralne vrednosti. Ranije je postojala tenja da se nivo komunikacije dva susedna drutva objasni difuzijom gde je jedno drutvo dominantno u odnosu na drugo. Interakcije meu drutvima mogu imati razliite forme. Takmienje esto poprima simbolini oblik u periodinim sastancima predstavnika grupa, gde se uz ceremonijalne obrede nekada takmie meu sobom. Ovo je karakteristino za grupe lovacasakupljaa, ali i za npr. Olimpijske igre i bilo koja panhelenska okupljanja. Nadmetanje, kada se gradovi/drutva meu sobom nadmeu iji e spomenik biti i lepi i vei, a ugledajui se na onaj u drugom centru. Rezultat ovoga je da svi hramovi antike Grke na prvi pogled lie, to je sluaj i sa stepenastim hramovima Maja. Ratovi, prenos inovacija; prenos novih tehnolokih znanja i inovacija koja se ire na okolna drutva, ali pri emu svaka zajednica daje svoj lini karakteristini doprinos.

Simbolika razemena; bogovi ceremonijalana razmena dragocenosti; moe biti reciprcitetnog ili nekog drugog tipa, ali tu su ukljuenja i venanja. Protok svakodnevnih potreptina; trgovina ovog tipa sigurno je bila ustaljena i irokih razmera po tipovima robe i po koliini. esto su ekonomije zajednica usko povezane meu sobom. Ovo je jedan oblik Valerstajnovog svetskog sistema, s tim to u ovom sluaju ne postoji potreba za centrom i periferijom.
Jezik i etnicitet, najefektivniji oblik interakcije je svakodnevni jezik. Razvitak jednog etniciteta i svesti o pripadnosti jednom narodu, esto se povezuje sa lingvistikim faktorima. Ali etnicitet nije neto to je oduvek postojalo u prolosti.

Poglavlje X Kognitivna arheologija

Kognitivna arheologija podrazumeva prouavanje naina razmiljanja u prolosti na osnovu materijalnih ostataka. Ponajvie je odlika moderne arheologije. Drevni pisani izvori i umetnost su vredan izvor informacija, ali uglavnom su prouavani u domenu istoriara umetnosti i istoriara.

Nedostajala je arheoloka perspektiva. Za praistorijski period gde su pisani izvori upotpunosti odsutni, ranije generacije arheologa iz oaja teile su da stvore prihvatljiv pandan istoriji zamiljajui ta su drevni ljudi morali verovati i misliti. Mi moemo istraiti na koji su nain ljudi doivljavali nadprirodno, i kako su reagovali na ove koncepte kroz svoje kultne obrede. Ono to najjasnije razdvaja ljude od od drugih oblika ivota, je naa sposobnost upotrebe simbola. Znaenje koje se pridaje odreenom simbolu je arbitrarno, i specifikum je odreene kulturne tradicije. Obino je nemogue odgonetnuti znaenje simbola u okviru kulture na osnovu simboline forme ili samog predmeta. Objekat se ne sme posmatrati u izolaciji, ve u okviru konteksta. Slike i materijalni objekti (artefakti), nam ne otkrivaju direktno svoje znaenje. Znaenje daje istraiva kroz interpretaciju. esto postoje drugaije interpretacije koje se moraju konfrontirati i testirati na osnovu podataka. Luis Binford i jo neki procesni arheolozi zalau se za miljenje da se postupci a ne misli ljudi ocrtavaju na arheolokom materijalu. Karl Poper deli stvarnost na tri sveta: prvi je svet je fizikih objekata, drugi je svet subjektivnih iskustava kao to su misli, a trei je svet izjava u samima sebi. Trei svet se odnosi na proizvode ljudske aktivnosti kao to je alat, kue, ali i umetnost, jezik i ono to nazivamo naukom. U svakom ljudskom umu postoji jasna slika sveta, interpretativni okvir, kognitivna mapa. Ljudi ne delaju samo na osnovu njihovih utisaka, ve i na osnovu njihovog postojeeg saznanja o svetu. Ne postoji ubedljiv dokaz o razliitim sposobnostima ljudskih rasa. Koliko duboko u istoriji moemo smestiti poreklo treeg sveta? Da li je on prisutan ve sa prvim materijalnim kulturama? Jer hominidi koji su ih oblikovali morali su imati neku ideju o dizajnu i tehnici. Poper odgovara da se do pojave treeg sveta dolazi sa pojavom jezika. Neki naunici smatraju da se govor mogao razviti jokod Homo habilisa pre 2 miliona godina, dok drugi misle da do ovoga dolazi tek sa pojavom Homo sapiens sapiensa. Iz ovog sledi da su hominidi koji su iveli u donjem i srednjem paleolitu proizvodili alatke nemajui govorne sposobnosti. Jedan nain da prouimo kognitivno ponaanje je da prouavamo varijacije u arheolokom materijalu, uzimajui u obzir da je svaka osoba koja pravi orue u glavi ima sliku o razliitim oblicima alatki koje su nesumnjivo razliitih funkcija. Kada su ljudske grupe koje naseljavaju okolnu teritoriju i iskoriavaju sline resurse, razvili ponaanje i materijalnu opremu koja je bila kulturno razliita? Fransoa Bor smatra da su razliiti skupovi materijala koje je identifikovao na jugoistoku Francuske zapravo, materijalna oprema razliitih grupa ljudi koji su koegzistirali u to vreme. Ovo bi bio ekvivalent onome to arheolozi kasnije nazivaju kulturama i poistoveuju sa etnikim grupama. Binford smatra da se ovaj materijal razlikuje po funkciji za koju je namenjen, ali da su ga koristile iste ili sline grupe ljudi.

Sahrane

Sam in sahrane podrazumeva neko potovanje ili oseanje vezano za mrtvu individuu, a moda i neku svest o posmrtnom ivotu. Dekorativni objekti mogu doarati izgled pojedinca, ili po lepoti ili po prestiu. Prema dosadanjim podacima, sahranjivanje mrtvih prvi su praktikovali Neandertalci.

Diviti se slikanim predstavama u peinama je lako, ali razviti okvire koji nam dozvoljavaju paljivu analizu kognitivnog procesa koji stoji iza slike znatno je tee. Veina te umetnosti je neintelegibilna, te je stoga klasifikovana od strane istraivaa kao znaci ili apstraktni simboli. Bez ulaenja u dublju analizu, znaenje znaka moemo definisati kao odnos izmeu simbola. U prouavanju, kognitivna arheologija uzima u obzir sledee: - Mera (u jedinicama vrmena, duine i teine) to nam pomae da organizujemo nau vezu sa prirodom. - Planiranje definie jasnije nae namere u budunosti, npr. planovi gradova. - Simboli se takoe koriste da reguliu i organizuju meuljudske odnose. - Simboli se koriste da predstave i pokuaju da ustanove ljudski odnos prema drugom svetu. - Simboli se koriste da opiu svet kroz predstave, kao to su skulpture i slike.

Pisani simboli su najefektivniji simboliki sistem, ikada razvijen od ljudi. Ali iako je odgovarajui pismeni sistem razvijen, pismenost nikada nije bila rairena meu svim lanovima zajednice. Za tvrdnju o beleenju protoka vremena u bilo kom periodu istorije, neophodno je ili postojanje sistema beleenja sa emom koja je usko povezana sa kretanjima nebeskih tela. Graevine i spomenici na mnogim mestima pokazuju podudarnost sa nekim od znaajnih astralnih dogaaja. Kognitivna mapa koju svako od nas nosi u umnom oku omoguava nam da pojmimo ta pokuavamo da uradimo, da formuliemo plan pre nego to preemo na delanje. Planovi gradova, npr. atal Hujuk su ipak samo predstave ve postojeiih struktura. Nekada nailazimo na modele graevina to ukazuje na razraeni plan i predvianje konanog izgleda graevine. Regularnosti koje se primeuju u zavrenom produktu, takve su da se nisu mogle desiti sluajno. Svaki metalni predmet proizveden tehnikom izgubljenog voska predstavlja rezultat kompleksne, kontrolisane, isplanirane sekvence, gde je verzija eljenog predmeta unapred izraena u vosku. Ovakva namera se takoe uoava u predmetima izraenim od raznih legura, koji su rezultat kontrolisane procedure do ije se spozanje dolo tokom generacijskog iskustva pokuaja i greaka. Simboli su korieni da utvrde i organizuju ljude isto koliko i materijalni svet. Simboli vrednosti kao to su standardizovane mere dragocenih materijala ili novca, su ujedno i drutveni i kognitivni artefakti, koji odraavaju nain na koji su kontrolisani ekonomski elementi koncipirani unutar zajednike drutvene kognitivne mape. Novac je oblik komunikacije drugi po vanosti iza pisma. Arheoloki dokazi sami za sebe mogu biti dokaz o sistemu vrednosti (Varna). U sluaju Varne, zakljuak da je ovde zlato bilo visoko cenjeno i vrednovano, doao je na osnovu sledeih opaanja:

- Njegova upotreba za artefakte sa simbolikim znaajem, kao to su fino ukraene sekire sa zlatnim drkama koje oito nisu sluile za upotrebu; - Njegova upotreba za ukraavanje posebno znaajnih delova tela; - Njegova upotreba kao maske za manje vredne materijale. Ako su zlatni predmeti visoko cenjeni u drutvu, znai da su pojedinci sa kojima su zlatni predmeti povezani imali visok drutveni status. U dravotvornim drutvima i kraljevinama, simbolizam moi protee se mnogo dalje od sahrana, i izraava se kroz umetnost i arhitekturu (npr. Kineski zid).

Simbolizam drugog sveta: arheologija religije

Religija je ponaanje ili vladanje koje ukazuje u verovanje i elju da se ugodi boanskoj vladajuoj moi. Ali religija je takoe i drutvena institucija. Emil Dirkem kae da religija doprinosi deljenju istih oseanja unutar zajednice kao i ideja koje ine jedinstvo i osobenost te grupe. Jo i Marks kae da religija pomae pri regulisanju drutvenih i ekonomskih procesa u zajednici (opijum za mase). Sistem verovanja se ne odraava uvek na materijalnu kulturu. eme ponaanja kao odgovor na religiozna verovanja nisu uvek jasno odvojena od ponaanja u svakodnevnom ivoru. Kult moe biti ukljuen u svakodnevni ivot, tako da ga je arheoloki teko razlikovati. Religiozni rituali ukljuuju izvoenje inova oboavanja prema boanstvu ili uzvienom biu. Ovo sadri najmanje etiri razliite komponente: - Privlaenje panje, zahteva spektar naprava za privlaenje panje ukljuujui upotrebu svetih mesta (hramova), osvetljenja, zvukova i mirisa koji osiguravaju usmerenje panje na ritualne inove. - Granina zona izmeu ovog i drugog sveta, ukljuuje akve inove kao to je ritualno pranje/proiavanje. - Prisustvo boanstva, za uspean i efektivan ritual, boanstvo mora biti prisutno u nekom obliku. U veini drutava ono je simbolizovano materijalnim oblikom ili slikom. - Uestvovanje i prilozi, oboavanje namee zahteve onima koji slave. Aktivno uestvovanje ukljuuje pokrete, moda i jelo i pie. esto podrazumeva ponude materijalnih stvari u obliku poklona i rtvi.

Arheoloki indikatori rituala

Privlaaenje panje; rituali su se mogli odigravati na specijalnim mestima u prirodi (npr. peine), ili u hramovima. Struktura i oprema koriena za privlaenje panje (npr. oltari, ognjita, nie, ali i posude, lampe, gongovi); sveto mesto je esto obeleeno svetim simbolima koji se ponavljaju. Granina zona; rituali su se mogli odigravati na oigled javnosti na otvorenom, ili unutar hrama u ekskluzivnim obredima to se odraava svakako na arhitekturu hrama. Prisustvo boanstva; veza sa bozanstvima moe biti oslikana kroz kultnu sliku, predstvu boga na apstraktan nain.. Ritualni simboli esto oslikavaju ikonografski oboavana boanstva i mitove koji su sa njma povezani. Ritualni simboli esto se uoavaju u pogrebnom ritualu. Uestvovanje i prilozi; moitve ili posebni pokreti oslikani u umetnosti ili u ikonografiji. Praktikovanje rtvovanja ivotinja ili ljudi. Hrana i pie mogu biti prineti ili konzumirani. Votivne figure esto su slomljene ili skrivene. U praksi se pojavljuju samo neki od ovih kriterija. Otkrie nekoliko slinih mesta sa ponovljenim karakteristikama sugeriu na odreenu emu za ije objanjenje se religija ini jedinim zadovoljavajuim. Prouavanje ikonografije je specijalizovan poduhvat. Napraviti u simbolikoj formi ili u trodimenzionalnoj, vienje sveta, predstavlja zadivljuju kognitivni skok. Ovaj korak je po prvi put nainjen u ranom gornjem palolitu u predmetnoj umetnosti. Gornjopaleolitski skulpturalni rad ogranien je samo na podruje Evroazije. Svako drutvo ima sopstvene skulpturalne norme (knovencije) koje odreuju stil. Ove norme se mogu razlikovati od naih, tako da moemo imati potekoa u njihovom tumaenju. Sam termin stil je problematian. Moe se odnostiti na nain na koji je neko delo izvedeno. Stil ne moe postojati sem kao vid aktivnosti (esto funkcionalne). Umetnost nije ograniena na predstave scena i na objekte. Dekoracija keramike i drugih artefakata sa apstraktnim arama ne sme se izostaviti. Razni pristupi su razvijeni, ali je moda najefektniji metod simetrjske analize (Krovi Vaburn). Izbor motiva u kulturi daleko je od nasuminog. Odreene kulturne grupe preferiraju dizajn koji pripada razliitim simetrijskim klasama. Interpretacija simetrije je problematina, i ne otkriva nam uvek svrhu dizajna, mada moe rei neto o kognitivnoj strukturi koja stoji iza njega. Kada govorimo o stilu, moramo razdvojiti stil kulture od stila pojedinca unutar te kulture (npr. Don Bizli, napravio studiju o crnofiguralnim atikim vazama VI veka). Henri Frankfort je istakao da se dosta imaginativnih misli , filozofija, oslikava u formi mitova. Mit moe biti opisan kao pria o znaajnim dogaajima iz prolosti koji nose vanost za sadanjost i potrebu da se dalje prepriavaju. Mitsko vienje ima svoju sopstvenu logiku. Nama je lako da odbacimo mitove kao izmiljene prie. Umesto toga, treba da ih posmatramo kao otelotvorenje skupa mudrosti jednog drutva. Zato je drevna umetnost nama toliko lepa? Pokuavajui da razumemo kognitivan proces umetnika i zanatlija iz prolosti, u isto vreme mi radimo na pronalaenju i razumevanju naeg sopstvenog.

Poglavlje XII

Objanjenje u arheologiji

Odgovoriti na pitanje zato najtei je zadatak u arheologiji. U isto vreme je i najizazovniji i najinteresantniji, jer idemo dalje od izgleda stvari, na nivo analize kroz koju pokuavamo da razumemo emu dogaaja. Postoji tenja da nauimo neto iz prouavanja onoga to je zaboravljeno i prolo. Eminentan francuski istoriar Fernan Brodel razlikuje tri nivoa istorijskih dogaaja i istorijskih analiza: Na povrini se nalaze jedinstveni dogaaji ljudske istorije istorija dogaaja. Ispod ovih povrnih dogaaja lee sporiji ritmovi koji ukljuuju cikluse koje su identifikovali ekonomisti sa trajanjem koje se meri u decenijama. Napokon, ispod svega ovoga lee osnovni, dugoroni procesi koji obino na kraju prevagnu. Nova arheologija uvedena je ezdesetih godina donosei sa sobom gubitak nevinosti. Rana Nova arheologija je ukljuivala eksplicitnu upotrebu teorije i modela, i iznad svega generalizaciju. U vie navrata je kritikovana kao suvie funkcionalistika. Procesni i marksistiki prilaz imaju mnogo zajednikog, iako koriste drugaije terminologije. Sedamdesetih godina dolo je do reakcije na procesnu funkcionalistiku teoriju i proglaena je strukturana arheologija, zatim post-strukturalna i na kraju post-procesna. Kognitivno procesni prilaz tei da uvea uee sada ve tradicionalne procesne arheologije, istiui drutvene i kognitivne aspekte, ali ne odbacujui vrednost prethodnih radova. Kada postoji toliko mnogo kola miljenja, nikakav konsenzus nije mogu. Odgovori na zato pitanja dosta zavise od linih shvatanja i predubeenja.

Rasprostiranje ljudske vrste tokom poslednjeg Ledenog doba ordinira na vremenskoj skali gde se tanost odreuje u terminima od nekoliko hiljada godina. Ekoloki determinizam podrazumeva da promene u prirodnom okruenju automatski dovode do promena u ljudskom drutvu. Razliiti problemi zahtevaju razliita objanjenja. Ameriki arheolog Majkl ifer razlikuje dve vrste procesa: - N-transformacije su delo prirodnih procesa i treba ih razlikovati od - K-transformacija koji su posledica ljudske intervencije. Objanjavanje odreenog sleda dogaaja. Arheolog esto primeti neki sled u arheolokom zapisu, i upravo taj sled a ne neka izolovana situacija, zahteva objanjenje. Objanjavanje odreenog tipa dogaaja. Proizvodnja hrane je otpoela na razliitim teritorijama u relativno kratkom vremenskom razmaku tokom post-pleistocena. Zato je to tako? Ovo je tip pitanja

koji zahteva objanjenje. Drugo slino pitanje je pojava dravotvornih drutava gradova ili civilizacija na razliitim delovima sveta.

Tradicionalisti

Pojam tradicionalan koristi se u peorativnom smislu. Kultura definisana po ajldu: skup artefakata koji se pojavljuju sa istim odlikama. Primer za ovo je grnarija. Prema tradicionalnom pristupu, svaka arheoloka kultura je materijalna manifestacija odreenog naroda definisane etnike grupe. Budui da je narod praistorijski, treba mu dodeliti arbitrarno ime. Druga odlika je da se sve promene gledaju kroz migracije. Da li moemo locirati zgodnu postojbinu za te ljude? Paljivom studijom keramike susednih teritorija mogu ukazati na postojbinu, ak i sam migracioni put. Meutim, ako argument o migraciji ne funkcionie, sledei korak bi bio potraga za paralelama u kulturnom inventaru sa udaljenijim mestima.Ako se ceo inventar ne moe pripisati spoljnom izvoru, moda neke specifinosti u okviru njega mogu. Mogu se nai veze sa civilizovanijim zemljama, te bi se onda rasdpravljalo o njima kao takama porekla. Ove paralele bi se mogle koristiti i za datovanje grnarije. Kritika: Jasna je injenica da etnike grupe ne ostavljaju uvek jasan trag u arheolokim ostacima. Migracija je odista bilo, ali one nisu tako lake za dokumentovanje kao to se ranije pretpostavljalo. Difuzija je suvie pojednostavljena. Uinak kontakata mora biti razmatran detaljnije, jer objanjenje u terminu difuzije nije dovoljno. Treba imati na umu da su inovacije esto otkrivene na jednom mestu, a zatim preneene u susedne oblasti. Interakcija izmeu drutava je sigurno vaan element kulturne promene. Primedba je da termin difuzija u osnovi malo toga objanjava. Vei akcenta treba da bude na lokalnim uslovima drutvenim i ekonomskim faktorima koji ine inovaciju efektivnijom.

Procesna alternativa

Procesni prilaz pokuava da izoluje i proui razliite procese koji funkcioniu u drutvu i meu drutvima, stavljajui tenju na odnose sa prirodnim okruenjem, na ishranu i ekonomiju, na drutvene odnose unutar drutva, na uticaj vladajue ideologije i sistema verovanja koji imaju na ove inioce, i na efekte do kojih dolazi interakcijom izmeu razliitih drutvenih jedinica. Strategija procesne arheologije je da izoluje svaki sistem i proui ga odvojeno. Flaneri smatra prirodno okruenje nekulturnim fenomenom.Ovo podrazumeva da se otkriju pravilnosti meu odnosima koji proizvode kulturno-istorijske integracije. Objanjenje podrazumeva neke elemente uoptavanja i otkrivanja pravilnosti. Luis Binford je 1968. napravio jedno od prvih optih objanjenja o neolitskoj revoluciji. Dao je jednu vrstu opteg objanjenja koje je Nova arheologija postavila sebi za cilj. Generalni pristup je kritikovan kako je isuvie funkcionalistiki po pitanju ljudskih aktivnosti, polaui vie panje na okruenje, demografiju i ishranu, nego na drutvene i kognitivne faktore. Rana procesna arheologija se moe nazvati i funkcionalno-procesnom.

Marksistika arheologija

ajldova knjiga ovek pravi sebe (1936.) je najbolji primer. Frankentajn i Roulands razvili su model objanjenja pojave raslojavanja u gvozdenom dobu centralne Evrope, istiui znaaj uvoza skupocene robe sa Mediterana koji su obavljale poglavice. Prema ovome, poglavica je peljeio radije nego da razmilja o optem dobru zajednice. Pozitivna injenica je da marksistika analiza deli sa funkcionalno-procesnom spremnost da razmotri dugotrajne promene u drutvu kao celini i da raspravlja o drutvenim odnosima u okviru njih. Forme objanjenja: opte ili posebno Kolingvud je govorio da ako hoemo da znamo zato je Cezar preao Rubikon, neophodno je da uemo unutar uma Cezara i da smo upoznati sa mnogim okolnim detaljima i sa njegovim ivotom to je vie mogue. Filips je 1958g govorio o regularnostima. Ameriki filozof Karl Hempet raspravljao je da sva objanjenja treba da budu u okviru termina najirih generalizacija: prirodnih zakona. Izjava u obliku zakona je univerzalna izjava. X uvek podrazumeva Y. Oblik objanjenja je deduktivnog tipa, jer se dedukuje na osnovu poznatih situacija. Veoma je teko napraviti univerzalne zakone o ljudskom ponaanju koji nisu ili trivijalni ili netani. Kent Flaneri kae da kola reda i zakona ini greke i pravi samo zakone Miki Mausa od male stvarne vrednosti. Karl Poper je manje rigidan od Hempela u svom prilazu i tvrdi da svaku izjavu treba testirati na suprot podatcima. Pokuaji objanjenja: jedan ili vie uzroka? Hidraulina hipoteza. Istoriar Karl Vitfigel je pedesetih godina objasnio poreklo velikih civilizacija u uslovima intenzivne irigacije irokih aluvijalnih ravnica velikih reka. Ovo vodi ka znaajnom porastu populacije i mogunosti urbanizma. U isto vreme, irigacija je zahtevala efektivno upravljanje ljude od autoriteta koji bi kontrolisali i organizovali rad potreban za iskopavanje i odravanje irigacionih kanala. Karakteristika ovih civilizacija zasnovanim na irigacionoj agrikulturi nazvana je istornjaka despotija. Unutranji sukob. Ruski istoriar Diankof razvio je drugaije objanjenje za poreklo drave. Po njegovom modelu, drava je viena kao organizacija koja namee klasni sukob koji proizilazi iz akumulacije bogatstva. Ljudska populacija tei ka rastu dozvoljenom ogranienjem zaliha hrane. Rast populacije skladitenje hrane poveana stopa smrtnosti i sniena stopa plodnosti. Bosrop predlae sledee: rast populacije uvoenje novih metoda zemljoradnje poveanje poljoprivredne proizvodnje. Model Perua: spoljne okolnosti mogu uticati na potrebu za formiranjem drave, kao npr, rat. Kolin Renfru je reavajui pitanje minojske civilizacije predloio da svako drutvo kao sistem treba da se izdeli na vie pod-sistema. Nijedan od pod-sistema nije dominantan. Pretpostavka je da promene ili inovacije na polju ljudskih aktivnosti (na nivou jednog pod-sistema), nekada utiu u korist promena na

drugim poljima (pod-sistemima). Pod-sistemi su: prehrambeni, tehnoloki, drutveni, simboliki, spoljnotrgovinski, demografski.

Kombinovana objanjenja

Sva prethodna objanjenja uglavnom zavise od jedne varijabile na kojoj se formira objanjenje, iako su i druge varijabile ukljuene. Neophodno je uzeti u obzir vie faktora u isto vreme. Ovakva objanjenja nezivaju se kombinovana. Sistematski prilaz se koristi ako se posmatrano drutvo ili kultura smatra za sistem. Razmatraju se razliite stvari koje ine taj sistem koje moraju biti pobrojane i tano utvrene. Sistem kroz vrme prolazi kroz vie sukcesivnih stanja. Sukcesivna stanja sistema odreuju pravac razvijenja sistema. Pogodno je sistem ralaniti na vie pod-sistema koji predstavljaju razliite aktivnosti sistema u celini. Svaki pod-sistem moe biti definisan aktivnou koju predstavlja. Svaki pod-sistem u odnosu sa drugim pod-sistemom ini fenomen povratne sprege. ta se dogaa sistemu u jednom trenutku, moe imati uticaja na stanje sistema u iduem trenutku. Mogue je razmatrati uticaj jednog pod-sistema na drugi. Simulacija. Simulacija podrazumeva stvaranje dinamikog modela promena u prolosti. Ovo je simplifikacija, u stvarnosti ni jedan simulativni model ne funkcionie perfektno. Kritika: Sistemski prilaz kritikovali su post-procesni arheolozi kao isuvie mehaniki i nauni. On izostavlja iz slike svaku individualnost. Jedan od najveih nedostataka je to je ovaj prilaz vie deskriptivan nego to u stvri objanjava; on imitira svet ne gledajui ta se zapravo u njemu deava.

Post-procesno objanjenje

Nova arheologija je kritikovana u poetku od Brusa Trigera (1978.). On smatra da su zakonitosti suvie ograniavajue, i preferira istoriografski prilaz. Kritike je takoe upuivao Kent Flanefri, koji smatra da treba obratiti vie panje na ideoloke i simboline aspekte drutva. Ian Hoder smatra da je najblia veza arheologije sa istorijom, i istie da je potrbno dublje sagledati ulogu pojedinca. Hoder takoe istie ono to naziva aktivnom ulogom materijalne kultur, naglaavajui da artefakti i materijalni svet koji stvaramo nisu samo odsjaji nae drutvene stvarnosti koja postaje zarobljena u materijalnom zapisu (ono to Majkl ifer naziva K transformacijom). Naprotiv, materijalna kultura i fiziki predmeti su veliki deo onoga to pokree drutvo: bogatstvo, na primer, je ono to danas u modernom drutvu tera mnoge da rade.Hoder ide dalje i kae da je materijalna kultura znaenjski nainjena kao rezultata namernog delanja pojedinca ije misli i dela ne treba prevideti. Nosioci post-procesne arheologije su pored Jana Hodera, Majkl enks, Kristofer tili i u SAD Mark Leone. Na njih su uticali strukturalizam, kritika teorija i neo-marksizam.

Strukturalni prilaz

Na nekoliko arheologa uticao je rad francuskog antropologa Klod Levi-Strosa i rezultati u lingvistikom napretku amerikog filologa Noama omskog. Strukturalni arheolozi smatraju da se ljudska dela povode za verovanjima i simbolikim konceptima, i da je odgovarajui predmet prouavanja struktura misli ideje u umovima ljudi koji su pravili artefakte i stvarali arheoloki zapis. Pretpostavka je da se misaone kategorije na jednom iskustvenom polju, takoe nalaze i na ostalim. Rad Andre Leroa-Gurana o paleolitskoj peinskoj umetnosti je pionirski projekat koji je realizovan voen strukturalnim principima. Ovakvu analizu ne zanima promena tokom vremena, ona je sinhrona. Bez razmatranja specifinog kulturnog konteksta, ne moemo se nadati da emo razumeti uinke proteklih drutvenih postupaka. Teorije ne moraju biti u meusobnom konfliktu, i mogu postojati u isto vreme i dopunjavati se.

Kritika teorija

Kritika teorija je termin kojim je nazvan pristup koji se razvio u takozvanoj frankfurtskoj koli nemakih sociologa tokom sedamdesetih godina. Oni predlau da je svo znanje istorijsko i da su svake tvrdnje o objektivnom znanju nezamislive. Istraivai koji tvrde da se bave isto naunim prouavanjem stvari, zapravo podravaju ideologiju kontrole. Oni misle da ne postoji takva stvar kao to je objektivna injenica. injenice imaju znaenje jedino u odnosu sa pogledom na svet i teorijom. Odgovor procesualista je da je stanovite jednog oveka jednako dobro kao i stanovite drugog oveka, takozvani relativizam, i da ne postoji nikakvo merilo za biranje izmeu njih.

Neo-marksizam

Istiu znaaj ideologije u oblikovanju promena u ranim drutvima. Mark Leone je radio rekonstrukciju poseda (vrta) jednog bogatog zemljoposednika XVIII veka u Merilendu. Koristio je neomarksistiki koncept ideologije: ideologija obuzima drutvene odnose i ini ih stalnim u prirodi ili istoriji; ovo ih ini neizbenima. Klasa ili interesna grupa koja kontrolie upotrebu ideologije, to ini radi sopstvenih interesa. U ovom smislu su klasini marksistiki autori smatrali da istorija tei da bude napisana u klasne svrhe.

Kognitivno-procesna arheologija: nova sinteza Malina, Vaiek: Archaeology yesterday and today

1.

Potraga za arhe

Sve do V veka p.n.e. i pojave raznih proroka irom zemaljske kugle, svet je imao oblik mita gde su ljudi podreeni mitolokim emama i gde mitologija predstavlja skoro celokupan korpus ljudskog znanja. Ovi ljudi (proroci) su doneli promene. Mitovi vie nisu podravali nove ideje. Ve vek p.n.e. obeleava kraj mitoloke ere i poetak istorije oveanstva. Oznaava poetak itavog niza kultura iji smo midanas naslednici. Herodot je prvi iskoristio termin istorija u smislu istraivanja uopte. Aristotel je precizirao kao potragu za svim empirijskim dogaajima koje se moe posmatrati kroz lino iskustvo ili mu se ui u trag kroz izvetaje (kazivanja). Plinijeva Naturalis Historia ne opisuje istoriju prirode, ve govori o zanimljivostima prirode. Aristotel je tretirao istoriju unjenom hronolokom smislu, samo kao lanac vpojno-politikih dogaaja. Nije uzeo u obzir da istorija po sebi moe imati vrednost. Grci su empirijsko znanje oznaavali kao istoriju. Teorijsko znanje obeleeno je kao filozofija. Platon opisuje arheologiju kao nauku koja se bavi dalekom prolou na nivou prijatnih bakinih bajki. Sa take gledita antiara, ako su i pridavali arheologiji neku vanost, onda je to samo kao hronolokom produetku istorije. Znaenje arheologije je originalno posmatrano kao znanje o arhe: poeci, izvori, porekla.Anaksimandar (VI vek) je prvi uveo termin arhe . Poeci su esto uzimani zdravo za gotov, jer su oduvek postojali. Kosmogonijski mitovi su teili da objasne sam poetak: kako je stvoren svet i ovek i kako su doli do svog savremenog stanja. Evropska civilizacija je prihvatola istoriju ne samo kao nauku, ve iznad svega kao nain razumevanja drutva. U Srednjem veku, poetak sveta je opisan u Svetom pismu, te nije bilo potrebe za prouavanjem istorije nezavisno od tog okvira. U jevrejskim proraunima, svet je bio star samo pet hiljada godina, te tako mesta za praistoriju nije bilo. Proces istraivanj formirao je osnove metodologije koja je uzdigla arheologiju iznad nivoa spekulacije. Montelijus je prouavao evoluciju artefakata na osnovu njihovog oblika, voen Darvinovom teorijom evolucije. Stratigrafija i tipoloka klasifikacija formirala su sredstva po kojima su arheoloki aretfakti mogli biti odreeni vremenom. Interpretacija hronoloke sekvence, bila je predmet ideje o evoluciji. Danas searheologija opisuje kao nauka koja istrauje prolost pomou materijalne kulture, kao to su artefakti i spomenici. Akcenat je stavljen na prirodu materijalnih ostatka. Od poetka, metodologija je izgraena na selektivnom usvajanju metoda i iskustava iz drugih disciplina. Danas, razmatranje arhea nije nestalo, ve je jednostavno zadobilo novi pravac. Preuzimajui hipoteze iz drugih disciplina, prepravljajui ih tako da odgovaraju arheolokim problemima i tek onda pristupajui pokuaju reavanja, arheologija je dobila rutinsko oblije. Paleopsiholoke, kao i hipoteze o prvim jezicima, u okviru svojih disciplina nemaju proverljive indikatore, ali su potvreni samo svojim upletom u sadanje stanje nauke i logikom konzistencijom. Kada pokuavamo da dokuimo budunost, oslanjamo se na iskustvena znanja iz prolosti, pokuavajui da odredimo niz mogunosti. Isti sluaj je sa prouavanjem istorije. Arheologija je u tom smislu bila i bie, prenos sadanjosti u prolost. Istorija ideja o arhe je stoga istorija metoda i ideja o celom svetu.

Najranija istorija Metodologija arheologije upija promene u naim idejama o praistoriji, o drutvu, i znaju uopte, kako evoluiraju pod uticajem ireg drutvenog i filozofskog konteksta, i kako se menja zbog svojih sopstvenih otkria. Na poetku arheologija je definisana kao spekulacija o empirijskim dogaajima za koje ne postoje dokazi, a zapravo je postala marginalno polje filozofije. U poetku, filozofija je bila

concentrisana na poreklo univerzuma, predmeta koi deli sa mitologijom. Kao i u mitovima, nije bilo potrebe za potvrivanjem filozofskog rezonovanja, nije napravljena jasna ograda izmeu mogueg i stvarnog. Stvorio se procep izmeu izjava o poreklu i biti univerzuma i empirijskih opaanja. Platon je bio u potrazi za prirodnim, veitim, apstraktnim i optim. Ovi koncepti su suprotstavljeni individualnom, konkretnom, dijahroninom i izvedenom. Promena je posmatrana kao prelaz sa opteg ka posebnom. Ovo je prva konkretna filozofija o evoluciji. U isto vreme, primeeno je da svako odreeno vreme u prolosti moglo biti sastavljenosamo od konkretnih dogaaja. Generalna poetna taka filozofskih razmatranja je razmiljanje o prirodnom. Prirodno i arhe su smatrani slinim i esto su se podudarali. Ali ideja o tome ta je prirodno dobija znaaj samo u odnosu sa neprirodnim. Ovi koncepti mogu biti definisani samo na nivou drutva kao celine. Koncept prirodnog je poistoveen sa odealnim, normom, stanjem postignutog savrenstva. Zbog njegovog pretpostavljenog postojanja u prolosti, stanje prirodnog je povezano sa arhe. Za Aristotela, ljudsko bie je zoon politikon, samo kreatura drutva. Za Tukididida, istorija se ponavlja zbog nepromenljivosti ljudske prirode. Prema Polibiju, ljudski postupci mogu biti analizirani i ematizovani, jer slini sluajevi proizvode sline rezultate. Judaizam i Hrianstvo su uveli originalnu misao: uglavnom ideju o linearnoj evoluciji.

Arheologija pre arheologije Smisao arheologije doivljavan je kao disciplina u vezi sa spomenicima i antikvitetima uglavnom umetnike prirode. ak je i prvi umetniki urna u Britaniji dobio ime Archaeologia. Umetniku orijentaciju renesansne arheologije snabdeveno je radom jedne od osnivakih figura moderne klasine arheologije, Johanesa Vinkelmana. Tokom renesanse, arheologija je obuhavatala numizmatiku, epigrafiju i istoriju umetnosti. Kirjak Ankonski je smatran ocem arheologije, ali i ocem epigrafije. Prvo udruenje antikvara osnovano je u Italiji 1478., zatim u Britaniji 1717, a vedski kralj Gustav II Adolf osnovao je 1630. Kraljevsko udruenje antikvara vedske. Ova udruenja interesovala su se za literaturu, istoriju, filologiju, geografiju i biologiju. Uprkos uveanju obima arheolokih aktivnosti, arheologija je ostala na nivou kolekcija kurioziteta. Praistorijski artefakti su i dalje prikupljani po sluajnosti, a ne namerno, nalazi i spomenici su i dalje posmatrani kao nezavisni ostaci prolosti, i nije bilo pokuaja da se postigne neka sloenija interpretacija. Ovakvo stanje vladalo je i u XVIII i delom u XIX veku. Kako su se kolekciju uveavale, pravljeni su poneki pokuaji sortiranja i sistematizacije. Antiki Grci nisu pokuali da primene filozofske spekulacije na arheoloki kontekst, niti da poreaju predmete hronoloki. Renesansa je donela direktan sukob izmeu klasine interpretacije artefakata kao praistorijskih ostataka, i popularnog srednjevekovnog ubeenja da su ovi predmeti natprirodnog porekla. Merkati (XVI vek), bio je biolog u vatikanskim botanikim baatam. Bio je svestan itajui Plinija, klasinih teorija o sukcesivnim periodima praistorije. Po prvi put je povezao artefakte sa ovom emom, a njegov rad sadri elemente koje je nezavisno otkrio Tomsen trista godina kasnije, na emu e se bazirati moderna arheologija.

Arheologija antikvara Arheologija je zapoela ne kao samostalni predmet, ve kao deo antikvarizma. Interesovanje je povoeno za nacionalnim i politikim trendovima. Od tog doba, arheologija je guena nacionalizmom i politikim iskoriavanjem, to je disciplinu odvelo na stranputicu. Kosinina migraciona teorija sa prateom etnikom interpretacijom, postala je moan alat nacionalistikih tenji. Nedostatak istraivake metodologije omoguio je konfrontiranje razliitih teorija izvedenih iz istog seta podataka.

Nakon ISR i pojave malih nacionalnih drava, arheologija je iskoriavana da opravda njihovo postojanje i irenje njihovih teritorija. Za uzvrat, Nemaka koja je izgubila teritorije, teila je da pokae kako su germanski narodi doveli civilizaciju u zemlje istone Evrope pre Hrista. Zloupotreba nacionalistike arheologije dostigla je vrhunac tokom nacistikog perioda u Nemakoj. Najraniji radovi o praistoriji poeli su da se tampaju u XVI veku. Najranije i osnovno delo danske praistorije (Vorm) tampano je 1643. u est tomova i ilustruje antikvarski pristup tog vremena. Vorm je sakupio prilino znaajnu zbirku koja je poprimila proporcije muzeja i postala jedno od najpopularnijih mesta u Kopenhagenu. Raspored postavke ilustrovao je kognitivni okvir antikvarne arheologije: artefakti prirode (skeleti i punjene ivotinje), i artefakti kulture poreani bez reda, obazirui se samo na vrednos objekta koja je procenjena njenom retkou. Opis ove postavke iz 1679. verovatno predstavlja prvi ozbiljan arheoloki rad. Monteakon je 1734. u ilustrovanoj publikaciji razgraniio doba na kameno, bronzano i gvozdeno. Merkatijev rad nije zaboravljen, a njegove ideje su nastavile da postavljaju teme za diskusije. Terenski rad sproveden prvo na Herkulaneumu 1738. zatim u Pompeji 1743. , velike ekspedicije u Egipat 1798, Mesopotamiju (francuska 1845. i britanska 1845.), otvorile su novu fazu razvoja terenskog rada i pristupa arheolokim nalazima. Klasina arheologija se razvijala pod platom filologije. Praistorijskoj arheologiji su nedostajali modeli i paradigme. Veina artefakat je smatrana za objekte kulta i ceremonije, tako da su mnogi objekti pogreno identifikovani. Zakljuak da je kamene artefakt napravio ovek, prihvaen je u XVIII veku, ali su i tada uzimani u obzir samo glaani predmeti. Na slian nain, ideja o velikoj starosti keramike se sporo pomaljala, jer se savremena grnarija nije mnogo razlikovala od praistorijske. Antikvarski pristup je takoe uticao na odabir spomenika za terensko istraivanje. Naselja su zanemarivana, a uglavnom su raeni megalitei, iroka grobna polja, kao oa sa urnama. Bez obzira na njihovu pravu namenu, antikvari su skoro sve predmete pripisivali ceremonijalnom ili pogrebno-ritualno znaenje. Glavni cilj antikvarne arheologije bio je da zadri unikatne i vredne premete, ne obazirui se na njihov kontekst i lokalciju gde je predmet naen. U Rusiji je 1730. izaao prirunik za sprovoenje terenskih iskopavanja, u Nemakoj 1754. Tokom XVIII veka arheoloki nalazi posmatrali su se kao individualni izvori, razliiti, ali jednako bitni kao pisani izvori. Meutim, antikvarni pristup je ograniio interpretaciju predmeta na kult i ceremoniju. Najei metod sortiranja kolekcija je tipoloka klasifikacija. Ta klasifikacija arheolokih artefakata zavisila je od pojedinaca koji surazvili svoje line sisteme klasifikacije. Za interpretaciju nalaza ovo je bilo od malog znaaja. Tek nakon uspostavljanja osnovnog hronolokog i funkcionalnog okvira, postalo je mogue da se odvojeni nalazi svrstaju u vreme pre i posle poplave, pre i posle Rimljana, i pre i posle pojave Hrianstva. Sredinom XVII veka biskup Aer je smestio poetak sveta u 4004. godinu pre Hrista. Francuski nenciklopedisti su produbili to za jop dve hiljade godina. Bakland je 1823. podelio geoloku strukturu Zemlje na diluvijalne i aluvijalne epohe, a poslednja katastrofa (potop) se prema Kuvijeu dogodila tek pre nekoliko hiljada godina. Produetak vremenske perspektive postao je glavni uslov za razvoj praistorijske arheologije. Opte ideje o prirodi promena i napretka, razvijale su se postepeno, polako zamenjujui stare ideje o nepromenljivom stanju univerzuma. Tokom prosvetiteljstva ove ideje su konkretnije primenjene na tehnologiju i drutvene i ekonomske odnose, to je inspirisano i ohrabreno etnografskim studijama koje su podravale ideju o tehnolokom napretku. Kao rezultat, injenica da su kamene alatke, budui najprimitivnije, samim tim i najstarije, tokom XVIII veka je uglavnom prihvaena. Humanistiki i antikvarni pristup arheologiji nije dozvoljavao praistorijskoj prolosti nezavisnu ulogu. Artefakti su iznad svega cenjeni zbog svojih estetskih odlika. Pronalazak tamparske prese uinio je umnoavanje knjiga jeftinim, i kreirao je sopstveno trite koje je zahtevalo konstantan priliv novih rukopisa. Prva izdanja o antikvitetima pojavila su se u XVI veku, u XVII ih je ve bilo na stotine, a u XVIII hiljade. Na univerzitetu u Upsali (vedska), 1622. po prvi put osnovana je Katedra za antikvitete. Arheologija je zasijala u punoj snazi u petnaestotomnom delu Montefakona objavljenom izmeu 1719. i 1724. o klasinim, praistorijskim i post klasinim spomenicima zapadne i june Evrope. U Nemakoj, aristotelovski pogled na vreme iskljuivao je razumevanje specifinih vidova folklora, sve dok nije postao ugraen u nacionalne istorije i njihove

osobenosti. BraaGrim smatrali su mitove za originalnim ostacima Indo-evropskih mitova uklapajui se u arijsku teoriju.

Ex oriente lux Pionirska faza naune arheologije, zavrila se poetkom dvadesteog veka. Sve otkrivene kulture i koncepti imali su jedno zajediko: bili su umreeni u Tomsenovu strukturu. U prvoj polovini XX veka, arheoloka slika o prolosti razvila se uglavnom iz nagomilavanja podataka. Preovlaujui trend tof vrmena poznat je kao neo-evolucionizam koji je uveo Gordon ajld. Ova kola kombinuje neka Marksistika i bioloka stanovita. Modeli koji su se pojavili iz ove sinteze ukljuuju neolitsku revoluciju, urbanu revoluciju i njihovo irenje preko Bliskog istoka objanjeno difuzionistikim teorijama. Takoe podrazumevaju detaljnu karakterizaciju neolita. Neo evolucionizam je svoju zavrnu teorijsku formu dobio 1943. radom Leslija Vajta. Glavna premisa bila je da identini uslove drutvenog procesa moe oblikovati sredina do te mere kada rezultira kulturama koje se znaajno razlikuju izmeu sebe. I klark je bio neo evolucionista. On smatra da tek nakon to je kultura definisana, praistoriar moe da nastavi da opisuje drutvenu istoriju i njen drutveno-ekonomski kontekst. Ciljevi su su zavisni od tanog razumevanja kako drutvo funkcionie. Po njemu, posao arheologa je u tom slian sa paleontologom koji pokuava da rekonstruie zivot sloenog organizma prouavajui fosile. Njegova jedina ansa je da razume principe koji kontroliu ivot takvih organizama i odreuju njihovu formu. Socijalni antropolog opisuje kako drutvo funkcionie, i tako nudi model koji se moeupotrebiti za praistorijsku rekonstrukciju. ajldov i Klarkov rad predlae miljenje da se teorijski model kulture ne moe konstruisati samo na osnovu arheologije, ve se mora usvojiti iz socijalne antropologije ili sociologije. Ove nauke ne nude samo jedan model, ve itavu gomilu. Ovde se Klarkova i ajldova teorija razilaze. ajldova je bazirana na Marksu, a Klarkova na malinovskom. U objanjavanju kulturnih promena, Klark se na poetku oslanjao na teoriju enviromentalizma.kulturne promene su izvedene iz promena prirodnog okruenja, naroito klime, dok su migracije i drugi oblici difuzije igrali beznaajnu ulogu. Ovakav geografski determinizam u manje ekstremnom i modifikovanom obliku postoji i danas. prirodno okruenje nije u potpunosti odgovorno za kulturne promene, ve indirektno postavljajui ogranienja i moguih uslova u okviru kojih kulture operiu.

Rusi; sovjetska stadijalna kola Rostovev je razvio vrstu kombinacionizma; on ne odbacuje u potpunosti migracije i druge forme difuzije, ali takoe uzima u obzir i autohtone tradicije. Faze razvoja i krize se u njegovom modelu smenjuju ciklino. Stadijalci su za poetak imali marksistike premise koje su usvojili i adaptirali potrebama arheologije. Usvojili su Rostovevljev model, posebno obraajui panju na ekonomske i drutvene faktore kao katalizatore kulturnog razvoja. Od evolucionista su prihvatili princip postepene (gradacione) evolucije. Svaka kulturna promena je objanjavana revolucijom.Ovo ih je vodilo ka izjednaenju kultura sa drutvenim i ekonomskim formacijama i da premoste jaz izmeu kultura sa revolucijama. Meutim, ovakvom socioloko pojednostavljenju odupro se arheoloki materijal. Stadijalisti su pokuavajui da smeste itavu prolost u svoj okvir, skoro u potpunosti odbacili migracije i difuzije, ignoriui stvarni genetski razvitak. Na ovaj nain (dogmatska simplifikacija), arheologija je postala istorija materijalne kulture.

Sve stvari su merljive Taksonomska kola u sjedinjenim dravama. Ajrving Rouz se bazirao na Tajlerovom kontekstualitmu i procesnim naelima Nove arheologije. Rouz odvaja praistoriju od arheologije. Arheologiji daje analitiku funkciju: otkrivanje, beleenje, klasifikacija, opis, izlaganje, publikovanje. Praistorija ima sintetiku funkcij, ona rekonstruie prolost na osnovu podataka arheologije. Ovo je strategija arheologije. Arheologija nam moe odgovoriti na pitanja ko (etnika identifikacija), gde (hronoloka identifikacija), kad (rekonstrukcija etnikih sistema), ta (promena unutar sistema), kako i zato.Ovo je strategija za praistorijsko istraivanje. Klasa, definisana kaoskup artefakata sa zajednikim dijagnostikim karakteristikama; tip, skup atributa koji se javljaju zajedno. Klasa je objektivna tvorevina, dok je tip apstrakcija koju je stvorio istraiva. Po njemu, klase istrauju arheolozi, a praistoriari tipove. U svom objanjenju kulturnog procesa, Rouz odbija i evolutivni model linearnog progresa i njegovu neo evolutivnu adaptaciju. On doivljava kulturu kao otvoreni sistem, evoluciju koja se odigrava na bazi tradicije.