RASPRAVE I LANCI

KOSTA NIKOLI, nauni savetnik Institut za savremenu istoriju Beograd, Trg Nikole Paia 11

MIT O KOMUNISTIKOM JUGOSLOVENSTVU

APSTRAKT: lanak se bavi konstrukcijom mita o partizanskom jugoslovenstvu u Drugom svetskom ratu. U prvom planu nalazi se kritika analiza tumaenja da je ratna strategija i nacionalna politika KPJ bila odluujui faktor za revitalizaciju ideje junoslovenske solidarnosti (bratstvo i jedinstvo) i obnavljanje same jugoslovenske drave. Kljune rei: Jugoslavija, Drugi svetski rat, ideologija, komunisti, jugoslovenstvo Komunistika partija Jugoslavije (KPJ) uoi Drugog svetskog rata otvorila je novu etapu svojih aktivnosti. Jugoslovenski komunisti nisu bili samo idejno vezani za Moskvu kao centar svetske revolucije, ve su sebe doivljavali kao njene najdoslednije sledbenike. Sve svoje uspehe, posebno one vezane za sprovoenje revolucionarnih mera neophodnih za ostvarenje konanog cilja, uzimali su kao potvrdu vezanosti za Sovjetski Savez i za ideoloke eme koje su odatle propisivane. Moskva je za njih znaila ne samo politiki i duhovni centar, ve i ostvarenje jednog apstraktnog ideala besklasnog drutva, neeg to je u potpunosti opravdavalo njihovu egzistenciju u sopstvenim oima. Vernost sovjetskom vostvu bila je jedan od najbitnijih elemenata aktivnosti KPJ. Staljin nije bio samo neosporni i genijalni voa nego i inkarnacija same ideje i sanjanog novog drutva. Deklarativnim prihvatanjem parole ujedinjavanja u Narodnom frontu KPJ je pokazala nasmejano lice narodu, a sve grehe iz prolosti, u prvom redu sektatvo i dogmatizam, prebacila je na ranija rukovodstva. U nacionalnoj politici taj zaokret je najvidljiviji u prihvatanju teze da je Jugoslavija neophodna za optu borbu jugoslovenskih naroda. Umesto raspada, sada se isticao pojam odbrane zemlje od hitlerizma. Na taj nain je jedna partija koja je godinama bila olienje raskola i nedemokratije, sugerisala da je postala dravotvorna i narodna. Ali, odbrana Jugoslavije zamiljena je na klasnim principima (vienacionalne revolucije), a ispod te spoljane kore ostalo je staro jezgro totalitarne ideologije (objanjavanje itave ljudske egzistencije partijskim merilima) i oligarhijske strukture koja je postavljala svoje pravo da suvereno odluuje i vlada sudbinama ljudi. KPJ
Rad je deo projekta Srpsko drutvo u jugoslovenskoj dravi u 20. veku: izmeu demokratije i diktature (177016) koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

10

Kosta Nikoli

Istorija 20. veka, 1/2011

je ve bila pretvorena u organizaciju za klasnu borbu proletarijata, jer on nije mogao putem izbora da doe na vlast. Zato su primarno mesto imale ideologija i organizacija, a centralno borba za vlast. Iako je u godinama uoi Drugog svetskog rata KPJ zauzela naelan stav odbrane zemlje, u prvom planu je jo uvek bila borba za ruenje postojeeg poretka Kraljevine Jugoslavije. Njen reim je i dalje oznaavan kao faistiki, a sve do 1941. isticano je da Beograd pripada krugu imperijalistikih drava koje su provocirale svetski sukob. Kada je ukazivano na opasnost od Nemake i Italije, redovno je naglaavano da vea opasnost preti od faizma u samoj Jugoslaviji, a srpski narod je svoju slobodu i nezavisnost mogao da osigura samo borbom protiv svog faizma: On nee pobijediti reakciju i faizam ako ne nude razbijen velikosrpski ovinizam, ako ne budu iskorijenjeni njegovi ostaci u vlastitim redovima i ako ostane ma i sjenka tutorstva nad Hrvatima i Slovencima. Nijedan narod ne moe biti slobodan ako ugnjetava druge narode.1 U svim prekretnim istorijskim situacijama jugoslovenski komunisti su bili na strani Moskve, pa je ve 1939. KPJ napustila svoju narodnofrontovsku fazu i vratila se izvornom boljevizmu. To je samo bilo ispunjavanje obaveze koju je pred meunarodni komunistiki pokret postavila Kominterna, i to odmah posle sklapanja nemako-sovjetskog pakta. Ona je traila naputanje stavova sa svog VII kongresa o faizmu kao o glavnom osloncu i oruju najreakcionarnijeg monopolskog kapitala i posebnoj opasnosti za radniku klasu i slobodoljubive narode. Na sednici Vrhovnog sovjeta SSSR-a od 31. avgusta 1939. Molotov se dosta ironino odnosio prema ljudima koji su oito pridavali veliki znaaj preteranoj antifaistikoj propagandi.2 Sovjetska drava i Kominterna bitno su promenili svoje stavove o faizmu i tumaili da je novi rat u celini imperijalistiki, to jest upravo onakav kakav je bio i Prvi svetski rat. Tako su ignorisani svi oni narodi koji su bili neposredno ugroeni od Nemake, a Moskva je, u skladu sa svojim novim dravnim interesima, pravila razliku izmeu vie i manje krivih imperijalista. Odmah je saopteno da su za izbijanje rata 1939. krive Engleska i Francuska i da se centar svetske reakcije preselio u ove dve drave. Komunistikim partijama preporueno je da se direktno sukobe sa socijal-demokratskim i demokratskim antifaistikim graanskim strankama koje ne bi prihvatile ove ocene. Prvi korak KPJ na tom putu bilo je velianje sovjetsko-nemakog ugovora od 23. avgusta 1939. preko ocene da je u pitanju in koji je pokvario prepredene planove provokatora antisovjetskog rata. Objanjavano je i da je nemaki faizam bio prinuen na kapitulaciju pred tvravom socijalizma i svetskog revolucionarnog oslobodilakog pokreta, a u sluaju napada Nemake na Sovjetski Savez, i same mase nemakog naroda branile bi zemlju socijalizma i ljudskog napretka. Zato je taj pakt bio velika pobeda ne samo SSSR-a ve i internacional1 2

Arhiv Jugoslavije, fond: Centralni komitet Komunistike partije Jugoslavije, 1937/1. Navedeno prema: Janko Pleterski, Nacije, Jugoslavija, revolucija, Beograd 1985, 356.

Mit o komunistikom jugoslovenstvu

11

nog proleterskog i antifaistikog bloka. Sada je ulogu centra svetske reakcije preuzeo London, kako bi zatitio svoje imperijalistike interese, organizovao napad na Sovjetski Savez i spreio izbijanje revolucije u Nemakoj, tako da se rat ni u kom sluaju ne moe smatrati kao napredan, pravedan rat, niti po ciljevima, niti po socijalnim snagama koje ga nose.3 Odmah po izbijanju Drugog svetskog rata rukovodstvo KPJ iznelo je svoje vienje uzroka rata koji je posmatran kao sukob izmeu rada i kapitala, ugnjetenih naroda i imperijalista. Glavni izazivai rata bile su reakcionarne vlade finansijskog kapitala Pariza i Londona koje su elele da nemaki faizam okrenu protiv Sovjetskog Saveza. Rat nije izbio zbog Poljske i odbrane njene nacionalne nezavisnosti: Nemaka je, istina, neposredno napala Poljsku, ali je istina i to da je sama poljska vlada plemia i kapitalista bila imperijalistika i imala imperijalistike prohteve, u prvom redu protiv Sovjetskog Saveza: 1920. ona je na mig Londona i Pariza zauzela delove Ukrajine i Belorusije; 1938. napala je ehoslovaku zajedno sa hitlerovskom Nemakom; imala je pretenzije na istonu Prusku, a Dancing je branila samo kao svoju imperijalistiku poziciju. Oevidno, poljski plemii i kapitalisti uvukli su poljski narod u jedan imperijalistiki i nepravedan rat.4 Uee Sovjetskog Saveza u napadu na Poljsku (tamnicu naroda) bilo je pruanje ruke pomoi bratskim narodima zapadne Belorusije i zapadne Ukrajine. Crvena armije je svojom oslobodilakom akcijom stvorila pretpostavke za pretvaranje imperijalistikog rata u rat za obaranje svih razbojniko-imperijalistikih vlada kako bi se sruio i sam kapitalistiki nain proizvodnje. To je, istovremeno, otvaralo perspektivu i ostalim ugnjetenim narodima da dou do nacionalne slobode. Jugoslovenski komunisti, uei se na dijalektici drutvenih borbi, morali su da uoe ove sve velike promene u svetu kako bi sproveli istorijsku misiju u svojoj zemlji. CK je ocenio da je srpska reakcija sada radila na uvlaenju Jugoslavije u rat.5 KPJ je istovremeno promenila i odnos prema unutranjoj situaciji u Jugoslaviji. U oktobru 1939. reeno je da treba ukloniti sve zablude koje su se krile iza fraze ako nas napadnu, braniemo se. Sada je plasirana teza da se istovremeno treba boriti i protiv agresije i protiv jugoslovenske vlade: Vano je ukloniti zabludu da mi moramo ostati samo na antifaistikim parolama, a ne na parolama protiv ratnih hukaa. Neki drugovi su inili krupne greke, bilo odobravajui mobilizaciju, bilo da zauzimaju neutralan stav. Nasuprot paroli neutralnosti, treba isticati parole koje aktiviziraju i mobiliziraju mase po liniji borbe protiv imperijalistikog rata i ratnih hukaa.6

3 4

Vojni arhiv, Beograd, fond: Ministarstvo vojske, 723-9. Proglas CK KPJ iz septembra 1939. AJ, CK KPJ, 1939/5. Teze CK KPJ o meunarodnoj i unutranjoj situaciji. 5 Isto. 6 Proleter, januar februar 1940.

12

Kosta Nikoli

Istorija 20. veka, 1/2011

Jugoslovenska komunistika partija je istovremeno i vrsto nastavila putem nacionalnog komunizma. Partijski organ Proleter je poetkom 1940. pisao da je prvi najvaniji zadatak komunista da ujedine radniku klasu, a drugi da stanu na elo porobljenog slovenskog, makedonskog i crnogorskog naroda, na elo hrvatskog naroda ija je nacionalno-oslobodilaka borba sada dobila svoj novi sutinski oblik: borba za socijalne zahteve seljatva, za zemlju, za istinsku narodnu demokraciju, za potpuno nacionalno osloboenje. Ove stavove detaljnije je obrazloio Edvard Kardelj. On je, u mnogo puta korienom lanku Za borbeni savez radnika i seljaka, koji je u partijskoj mitologiji velian kao novi stepen teorije o nacionalnom pitanju, pisao da radnika klasa moe da postane odluujui politiki faktor samo ako brani svoje klasne interese i istovremeno realizuje svoj istorijski zadatak da prevazie svoje klasne okvire i postane voa, predstavnik i zatitnik istinskih interesa svoga naroda, a u prvom redu interesa seljakih i ostalih masa.7 U pitanju je bilo definisanje mnogonacionalne revolucije. Ove stavove Kardelj je dosledno zastupao i posle Drugog svetskog rata, s tim to su oni dobili na znaaju poetkom 50-ih godina 20. veka, posle raskida sa Staljinom. On je za svoje ideje o Jugoslaviji kao prolaznoj tvorevini postepeno pridobio republike partijske elite, pa i srpsku, i na taj nain, uprkos Titovom povremenom protivljenju, utemeljio konfederalnu dravnu strukturu. Sledea generacija slovenakih komunista tu ideju privela je njenom loginom ishodu. Tokom cele 1940. Engleska je napadana kao izaziva rata. Za KPJ je bilo najvanije da se srui kapitalistiko drutvo svuda u svetu. U skladu sa tom dogmom, napad Sovjetskog Saveza na baltike drave i Finsku tumaen je kao nova velika pobeda nad izazivaima rata, jer su engleski imperijalisti hukali finske veleposednike da raspiruju mrnju i pripremaju rat protiv otadbine proletera: U toku ovih 20 godina Finska je bila prava tamnica naroda i postepeno je pretvarana u pravi vojniki logor.8 Stoga je ova herojska pobeda Crvene armije bila pobeda nad meunarodnom buroazijom ime je spreen plan engleskih i francuskih imperijalista da se rat proiri na skandinavske zemlje: U toku ove godine Sovjetski Savez je primio u svoju porodicu, na njihovu vlastitu molbu, narode triju baltikih drava koje su njihovi neodgovorni upravljai hteli da uvuku u rat.9 U maju 1940. vrh KPJ jo jednom je optuio kontrarevolucionarnu socijaldemokratiju za izbijanje Drugog svetskog rata. Zapadnoevropska socijaldemokratija bila je i najvatreniji branilac engleskog i francuskog imperijalizma, a njenim putem krenule su i socijaldemokratske voe u Jugoslaviji jer su stalno govorili o graanskom miru. KPJ je ocenila da je graanski mir potreban samo buroaziji jer je ona elela da sauva kapitalizam i preko svetskog sukoba: Zadaa komunista i svih klasno svjesnih radnika jeste da se zalau da nijedan rad7 8

Navedeno prema: J. Pleterski, Nacije, 362. AJ, CK KPJ, 1940/1. 9 Isto.

Mit o komunistikom jugoslovenstvu

13

nik ne nasjedne tim izdajicama. Zadaa komunista jeste da se sve prljavtine ovih kapitalistikih lakeja raskrinkaju pred radnicima. Zadaa komunista jeste da ouvaju u borbama steeno jedinstvo radnike klase, da rade to odlunije na okupljanju svih radnika u borbi za njihove svakodnevne potrebe.10 Ista logika upotrebljena je i posle kapitulacije Francuske, za koju nije bio kriv nemaki imperijalizam ve izdajnika politika francuske oligarhije i socijaldemokratije, jer su izazvali rat koji radni narod Francuske nije eleo. Tito i Kardelj su krajem juna 1940. objavili saoptenje u kome su istakli da su za slom francuske vojske odgovorni reakcionarni predstavnici francuske buroazije jer su zabranili KP Francuske i nisu prihvatili savez sa Moskvom. Oni su skrivili poraz francuske armije vie nego nemako oruje.11 Kapitulaciju Francuske CK KPJ je komentarisao i 12. jula 1940, ocenivi da je za poraz kriva zloinaka, protivnarodna reakcionarna francuska finansijska oligarhija. Samim tim se pokazalo da su komunisti u pravu kada tvrde da su samo oni dosledni borci za sreu i blagostanje naroda, za slobodu i nezavisnost.12 KPJ se oglasila i na prvu godinjicu izbijanja svetskog sukoba. Ponovo su za njegov poetak optueni francuski i engleski imperijalisti zbog svoje slepe mrnje prema Sovjetskom Savezu. Ali, radnika klasa je rat rat zaustavila na granicama Sovjetskog Saveza i suzila ga na ogranien krug drava. Drugu najveu odgovornost nosili su socijalisti i socijaldemokrate koji su bili lakeji imperijalistike buroazije.13 I nekoliko dana kasnije, kada se u jednom saoptenju komentarisala godinjica pakta MolotovRibentrop, komunisti su rekli da je sporazum izmeu Berlina i Moskve bio u duhu dosljedne politike mira koju je Sovjetski Savez vodio od samog svog postanka: Zloinakoj i podloj igri i provokacijama engleskih i francuskih imperijalista Sovjetski Savez je uinio kraj stvorivi pakt o nenapadanju s Njemakom.14 Svoju strategiju za budui rat, KPJ je razradila na V zemaljskoj konferenciji, odranoj od 19. do 23. oktobra 1940. u Zagrebu. Tito je nameravao da organizuje partijski kongres, koji bi ga ustoliio za novog generalnog sekretara, ali mu to iz Moskve nije odobreno. Najefikasnije sredstvo za kontrolu bilo je uskraivanje novca, pa je Tito 23. avgusta 1940. traio hitan odgovor zato je KPJ ve nekolikom meseci bez sredstava. Budet za 1940. odobren je tek u oktobru.15
Navedeno prema: J. B. Tito, Sabrana djela, V, Beograd 1983, 96. Isto, 101. 12 AJ, CK KPJ, 1940/9. 13 Navedeno prema: Tito, Sabrana djela, V, 138139. 14 Isto, 161. Nita se nije menjalo ni u narednim mesecima. Za napad Italije na Grku, osim engleskog imperijalizma bila je kriva i nenarodna Metaksasova vlada koja nije obezbedila mir u saradnji sa Sovjetskim Savezom, ve je postala orue imperijalista iz Londona za ostvarenje njihovih razbojnikih planova na Balkanu. Jednim delom kriva je bila i velikosrpska buroazija koja je poudno namirisala krv i rastu joj zazubice za Solunom, Albanijom i bugarskim delom Makedonije. (VA, Ministarstvo vojske, 724-25. Proglas CK KPJ iz decembra 1940). 15 Navedeno prema: Tito strogo poverljivo. Arhivski dokumenti. Priredili: Pero Simi i Zvonimir Despot, Beograd 2010, 1023.
11 10

14

Kosta Nikoli

Istorija 20. veka, 1/2011

Politika linija usvojena na ovoj konferenciji bila je strogo leviarska i oznaila je pun prekid sa demokratskim snagama u Jugoslaviji, kako je to Kominterna i zahtevala. Tito je u svom referatu istakao da u svetu postoje dve vrste zemalja: totalitarne imperijalistike sile na jednoj i Sovjetski Savez dosledan zatitnik malih naroda, zemlja sree i blagostanja, na drugoj strani: Vidimo ogroman napredak u zemlji socijalizma, u SSSR-u, vidimo njegovu dosljednu politiku mira i zatitnika malih naroda, vidimo osloboenje dvadesetomilijunskih naroda Bjelorusije, zapadne Ukrajine, Besarabije i Bukovine, Litve, Latvije i Estonije koje je oslobodila herojska Crvena armija od kapitalistikog ropstva i nacionalnog ugnjetavanja. Vidimo sreu i blagostanje dvestomilijunske bratske zajednice naroda.16 Tito je obavestio delegate o hapenju Milana Gorkia koji je na taj nain konano raskrinkan kao neprijatelj. Za Gorkia je, ali i za bukvalno sve rukovodioce KPJ od njenog osnivanja, rekao da su bili neprijatelji radnike klase, pijuni i agenti klasnog neprijatelja i da samo zbog toga KPJ nije mogla da izvede revoluciju. Bez imalo okolianja, istakao je i da je jedino zdravo jezgro u partiji bila zagrebaka partijska organizacija.17 U istom tonu Tito je govorio i o istkama koje je on sproveo, a otvoreno je rekao i da je poetak Drugog svetskog rata doveo do prekida bilo kakvih kontakata sa buroaskim strankama u Jugoslaviji jer su sve one, bez izuzetka, bile agenture engleskih i francuskih reakcionarnih krugova. Zatim, saoptio je da je on naredio da se neumorno raskrinkava uloga imperijalistikih ratnih hukaa kako bi se narodu objasnili pravi uzroci rata Tito ih je video u pseudodemokratiji engleskih i francuskih imperijalista. Rekao je i da je KPJ postigla lijepe rezultate u tom radu.18 Na ovoj konferenciji dosta se raspravljalo o hrvatskom pitanju da li je ono i kako reeno posle sporazuma CvetkoviMaek i ta komunisti treba da rade. Zanimljivo je da je Boris Kidri, budui visoki funkcioner KPJ i jugoslovenske drave, rekao da je i u ovoj novoj situaciji slovenaki narod ostao ugnjeten jer nije dobio svoju administrativnu jedinicu, ali se o ovoj konstataciji nije raspravljalo.19 Dosta se, meutim, raspravljalo o tome da li su muslimani Bosne i Hercegovine etnika (nacionalna) ili samo verska grupacija. Mustafa Pai je traio nacionalno priznavanje muslimana, ali u tome nije uspeo. Zato je konferencija zauzela stav o autonomiji Bosne i Hercegovine kao nunog sastavnog dela u reavanju nacionalnog pitanja u Jugoslaviji.20 Celokupnu predstojeu borbu trebalo je postaviti na klasne temelje, a glavno teoretsko oruje trebalo je da bude Historija svesavezne Komunistike partije
16 17

J. B. Tito, Sabrana djela, VI, Beograd 1982, 45. J. B. Tito, Referati sa kongresa KPJ i SKJ, Beograd 1978, 2324. 18 Isto, 3334. 19 J. Pleterski, Nacije, 370. 20 Isto, 371.

Mit o komunistikom jugoslovenstvu

15

(boljevika). U toj divnoj knjizi, na kojoj je saraivao i sam na veliki uitelj i voa, drug Staljin, saeto je u najpopularnijem vidu ogromno iskustvo u obliku historije najrevolucionarnije partije, partije boljevika. Tito je jo jednom afirmativno vrednovao likvidacije jugoslovenskih komunista u Sovjetskom Savezu, jer su ti ljudi bili neprijatelji radnike klase, pijuni i agenti klasnog neprijatelja.21 Rezolucija ove konferencije osudila je i socijal-demokratiju koja je bila najvjerniji sluga i glavno uporite imperijalistikih buroazija, najglasniji ratni podstreka, otvoreno orue imperijalista za razbijanje radnikog pokreta. I srpski komunisti pretrpeli su otru kritiku jer su otili predaleko u popularizaciji zapadnih demokratija ime se stvaralo kod masa uvjerenje da su te drave zaista spremne boriti se za slobodu i demokraciju, uslijed ega je u poetku imperijalistikog rata bilo raskrinkavanje tih ratnih hukaa tee i sporije. Osnovni ciljevi predstojee borbe bili su: borba za samoopredeljenje makedonskog i crnogorskog naroda, borba za slobodu i ravnopravnost arnautskih manjina na Kosovu i Metohiji i Sandaku; maarskih, rumunskih, nemakih i drugih nacionalnih manjina u Vojvodini; borba protiv kolonizatorskih metoda srpske buroazije i proterivanje svih onih koloniziranih elemenata pomou kojih srpska buroazija ugnjetava makedonske, arnautske i druge narode. Dalje, komunisti odluno stoje na principu prava samoopredeljenja nacija do otcepljenja, formiranja nezavisnih nacionalnih drava ili prikljuenja drugim dravama. Oni nee nikada spreavati otcepljenje jedne nacije ako ona to zahtjeva.22 Nita se nije promenilo ni u trenucima kada se ratni vihor nadvio nad Jugoslavijom. U februarskom proglasu iz 1941. CK je tvrdio da je mobilizacija koja se sprovodila za navodnu odbranu zemlje, u stvari bila perfidna zamisao da se komunisti strpaju u koncentracione logore najnovije vrste.23 Te mere su bile uperene i protiv nacionalno porobljenih naroda Jugoslavije. Poetkom marta, rukovodstvo KPJ je saoptilo da su izazivai rata imperijalisti u oba tabora, kako nemaki, tako i engleski. Engleski su ipak bili opasniji zbog svojih veza sa izdajniko-kapitulantskom vladajuom klikom u Jugoslaviji, kao i zbog planova da Jugoslavija postane odskona daska za sutranji napad protiv velike i srene zemlje socijalizma. Stoga je jedini izlaz za narode Jugoslavije bio u paktu sa velikim i monim Sovjetskim Savezom.24 U emu je bio smisao svih ovih parola i ocena KPJ, kao i uvek veoma jasno saoptio je Edvard Kardelje, februara ili marta 1944, u predavanju slovenakim komunistima pod naslovom Strategija i taktika oslobodilake borbe. On je tada rekao da bi izvoenje revolucije bilo nemogue da je Jugoslavija pristupila
Tito, Sabrana djela, VI, 1213. Izvori za istoriju SKJ. Peta zemaljska konferencija KPJ. Priredili: Pero Damjanovi, Milovan Bosi i Dragica Lazarevi, Beograd 1980, 204239. 23 AJ, CK KPJ, 1941/7. 24 Dokumenti i spoljnoj politici SFRJ 19411945, I, Beograd 1988, 37.
22 21

16

Kosta Nikoli

Istorija 20. veka, 1/2011

Trojnom paktu: Bilo je oigledno da e proletarijat lake razbiti reakciju u uslovima izgubljenog rata negoli u uslovima afirmacije Trojnog pakta.25 Odmah posle dravnog udara od 27. marta 1941. Tito je doao u Beograd i 28. marta odrao savetovanje sa partijskim rukovodstvom Srbije i drugim komunistima koji su se tada nalazili u Beogradu. On je pozitivno ocenio udar, kao jedan krupan politiki dogaaj koji e imati znaajne posledice jer je njime nanesen jak udarac neprijatelju silama Osovine. Tito je dobro znao ta i gde govori, pa je saoptio i da je rat neizbean i da je potrebno napadau pruiti to jai otpor koji se mora iz dana u dan jaati i pripremati jo pre nego to napad bude izvren, kako bi zemlja vojniki i politiki bila ujedinjena.26 Ve 29. marta, meutim, dobio je dosta otro upozorenje od Georgi Dimitrova da se ne preputa trenutnim raspoloenjima: Ne zanosite se bunim i naizgled efektnim istupanjima, ve svu svoju panju usredsredite na objanjavanje naih principa i parola, nae komunistike politike, na uvrivanje Partije, na zbijanje i organizovanje snaga radnike klase, seljakih masa i radnog naroda grada i na svestrano pripremanje tih snaga. Ne istravajte se. Ne nasjedajte provokacijama neprijatelja. Ne stavljajte pod udar i ne bacajte prevremeno u vatru avangardu naroda. Jo ni izdaleka nije nastupio trenutak odlunog okraja s neprijateljem.27 Titu je jasno reeno da treba da potuje sovjetsko-nemaki pakt i da se posveti teorijskim pitanjima revolucije za njeno izvoenje, ali ne u tom trenutku. Poetkom maja, verovatno u Zagrebu, odrano je Savetovanje KPJ o uzrocima poraza u Aprilskom ratu i daljim zadacima. Ocenjeno je da je glavni uzrok poraza bila zloinaka nacionalna politika velikosrpske vladajue klike. Odbaena su opravdanja vladajue klike o uzrocima poraza: Ona govori o nadmonosti protivnika, boljem naoruanju. Ali, na to su troeni oni deseci milijardi narodnog novca koji se u dravnom budetu svake godine odreivao za vojsku i naoruanje?28 Tito je rekao i da e se narodi Jugoslavije boriti protiv jugoslovenske emigrantske vlade, jer se ona stavila pod okrilje Engleske s nadom da se pomou engleskog imperijalizma uspostavi ono staro stanje koje je upropastilo narode Jugoslavije. Zato je najvaniji zadatak KPJ u predstojeem periodu bila borba protiv engleskih agenata koji su eleli povratak starog stanja koje je dovelo do dananje katastrofe. U projekciji KPJ, srpski narod je imao posebnu ulogu: da vodi, u duhu svojih istorijskih tradicija, oslobodilaku borbu, ali je istovremeno morao i da se bori i protiv izdajnika u sopstvenim redovima, da raskrinkava svu tu vladajuu kapitalistiku kliku koja je krivac za ovu tragediju.29
25 26

Navedeno prema: J. Pleterski, Nacije, 378. Tito, Sabrana djela, VI, 214. 27 Isto, 215. 28 Isto, 3132. 29 Isto, 33.

Mit o komunistikom jugoslovenstvu

17

Kako pie Milovan ilas, Tito je postavio tezu da emo mi komunisti neposredno uzeti vlast, odnosno da nema potrebe za dvema etapama revolucije: Tito je rekao da mi komunisti treba da se vojniki organizujemo, da napadnemo Nemce i druge okupatore u trenutku njihovog sloma i uzmemo vlast u svoje ruke. To je bilo za sve nas tako oito. Ali, to je trebalo rei. I on je prvi rekao. Niko mu nije protivureio.30 Tako je ve tada projektovan graanski rat u uslovima okupacije, ali je naputena i osnovna boljevika doktrina o dve faze revolucije o prvoj, narodno-oslobodilakoj (buroasko-demokratskoj) i drugoj, socijalnooslobodilakoj (proleterskoj). Kada je Tito obavestio Moskvu o ovim odlukama, one su shvaene na pravi nain jedna beznaajna sekcija Kominterne pokuava da uzurpira naslee Oktobarske revolucije i kompletno lenjinistiko uenje. Zato je usledila otra reakcija ukazano je da treba voditi prvo oslobodilaku borbu, pa tek onda proletersku revoluciju. Milovan ilas o tome kae: Tito se povukao, ali samo prividno, na reima. Bilo je oito ve na tom savetovanju, da smo uli u novu fazu nacionalne istorije. Niko od nas nije znao sa sigurnou kakve e oblike zauzeti dalji tok istorije. Ali, niko od nas komunista nije bio zabrinutiji nego to je bio jue.31 Ovo je bio jedan od sutinskih razloga za sve nesporazume na liniji KPJ Kominterna tokom Drugog svetskog rata, kada je iz Moskve esto kritikovano izvoenje revolucije u ratnim uslovima. Tito je, kao saoptavaju najnovija istraivanja ruskih istoriara,32 u Moskvi zavrio partizansku akademiju, to je sruilo temeljan leviarski mit o revoluciji KPJ kao o autohtonoj i spontanoj, jer se ne moe govoriti o spontanosti tamo gde su postojali udbenici i kadar obuen za dizanje revolucije. Obino se isticalo da je Kominterna kritikovala Tita i jugoslovenske komuniste iz taktikih razloga, posebno u periodu kada je nemaka vojska imala prevlast na Istonom frontu, jer je Moskva elela da po svaku cenu odri ratno saveznitvo sa imperijalistikim zemljama, a tome je znatnu smetnju pravila KPJ svojom antizapadnom retorikom i postupcima prema nekomunistima u oslobodilakoj borbi, kako u svojim redovima, tako i u drugim pokretima otpora. Da je nesporazum imao i dublje teorijske razloge i da je Tito ipak morao da vodi rauna o hijerarhiji meunarodnog komunizma, pokazuje i to to je on o ovim pitanjima razgovarao sa Staljinom prilikom svoje posete Sovjetskom Savezu aprila 1945. On je o tome obavestio srpske komuniste na osnivakom kongresu KP Srbije (maja 1945) na sledei nain: Ima mnogo komunista koji misle na onu drugu etapu, koji misle da e sad, kad se svri rat, doi ona druga etapa, a ne znaju da mi ve tako lijepo idemo u tu drugu etapu da prosto i ne primeuje. Mi ne treba da oekujemo neku snanu prekretnicu, da se preko noi
M. ilas, Uspomene revolucionara (rukopis), 680. Isto, 681682. 32 Nikita Bondarev, Moskovske godine Josipa Broza Tita: predistorija partizana. U: Osloboenje Beograda 1944. Zbornik radova, Beograd 2010, 2830.
31 30

18

Kosta Nikoli

Istorija 20. veka, 1/2011

ostvari komunizam. Rekao sam da mi ve idemo naem cilju novim putevima, drugim putem, koji nam je nametnula situacija oslobodilakog rata, i nisu ba tako jasno oformljene etape buroasko-demokratske i proleterske revolucije. To malo drugaije ide. Bie vrijeme kad e se to i teoretski objasniti. Mogu vam kazati da sam lino razgovarao sa Staljinom. On kae da se to nita ne kosi sa uenjem lenjinizma. Nikakve druge prekretnice ne treba traiti. To je najsigurniji put i dobar put. I ja se sam udim tome kako smo sve ovo postigli. Dakle, kad smo ve na tom putu, treba samo ii dalje, raditi ono to je danas aktuelno.33 Posle ovog majskog savetovanja Tito je odluio da napusti Zagreb i preseli se u Beograd, jer se u Srbiji, zbog ponienja koje je doivela okupacijom, oekivalo vee nezadovoljstvo naroda, to su komunisti mogli da iskoriste za svoje ciljeve. Nain na koji je doao u Beograd obavijen je misterijom i o tome postoje kontradiktorni podaci, redovno teko proverljivi. __________ Dominantno miljenje kod svih marksistikih teoretiara i istraivaa jeste da su jugoslovenska politika KPJ, definisana oi Drugog svetskog rata, kao i dosledna oslobodilaka borba bili presudni za podrku koju je ona dobila od srpskog naroda u ratnim godinama. Svakako da je to bilo od uticaja, ali samo na kraju rata, a veliko je pitanje prijema te ideje kod naroda, osim naelnog prihvatanja odbrane Jugoslavije. Mnogo vaniji bio je klasni rat koji su komunisti odmah pokrenuli i ideologija socijalizma koja je propovedala jednakost, to je u siromanom drutvu u kome je vladala vekovna glad za zemljom bio klju uspeha, jer su dominantne bile egalitaristike ideje (jednakost u siromatvu). Na samom poetku velike akcije bilo je mnogo problema. Dugogodinja antijugoslovenska kampanja KPJ ostavila je duboke oiljke. Mnogi hrvatski, makedonski, albanski i maarski komunisti traili su da se izbaci i sama re Jugoslavija iz naziva komunistike partije. lanovi Komunistike partije Maarske od poetka su oslobodilaku akciju KPJ napadali kao ovinistiku i traili su da se partijska organizacija KPJ u delovima Jugoslavije okupiranim od Maarske prikljui njihovoj partiji. U takvim uslovima, teko se moglo oekivati od Hrvata, Makedonaca i Albanaca da se bore za Jugoslaviju. Osnovna strategija da e KPJ doneti slobodu ugnjetenim narodima sruila se u Hrvatskoj, kada je tamo proglaena nezavisna drava koju je hrvatski narod prihvatio i podrao. Zato se Tito i opredelio za Srbiju, jer je i strategija sila Osovine jo od napada na Jugoslaviju bila usmerena iskljuivo protiv Srba (delimino i protiv Slovenaca). Gde god su mogle, nemake snage su se obraale ostalim nacionalnostima sa pozivom da se oslobode srpskog jarma. Nemaka je nastupala kao sila koja donosi osloboenje nesrpskim narodima. Beograd je tretiran kao simbol srpske moi izmeu dva rata i ocenjivan kao ratni dobitnik na raun drugih naroda kojima je Nemaka sada otvarala
33

J. B. Tito, Sabrana djela, XXVIII, Beograd 1988, 3132.

Mit o komunistikom jugoslovenstvu

19

perspektivu kao povlaenoj kategoriji u odnosu na Srbe (i Slovence). Optube na raun srpskog naroda kao glavnog krivca i neprijatelja novog poretka na Jugoistoku, bile su opte mesto u propagandi tih zemalja. Saglasnost je postojala i u nainu na koji je vrena desrbizacija i pacifikacija anektiranih i okupiranih teritorija. Srbi su, takoe, optuivani da su glavni oslonac panslavizma i boljevizma na Balkanu, ali i za saradnju sa zapadnim neprijateljima Nemake. Tako e njihov stvarni poloaj na hijerarhijskoj lestvici naroda jugoistone Evrope biti na samom dnu, gde je trebalo da dele sudbinu naroda kojima je takvo mesto dodeljeno zbog rasne nepodobnosti.34 Tito je bio pragmatian politiar i brzo je uvideo da odbranu Jugoslavije moe da ponudi samo Srbima i Slovencima, ali da to nee biti dovoljno za izvoenje revolucije i osvajanje vlasti. Klasni rat se sam po sebi nametao kao najbolje reenje, tim pre to je to za srpske komuniste znailo ostvarenje ideje iste revolucije, bez uplitanja nacionalnog pitanja u nju. Tako treba razumeti i opredeljenje za pokretanje revolucionarnog rata u Srbiji. Samom Titu i inae ideja jugoslovenskog jedinstva nije bila posebno bliska, u mladosti je bio odan austrougarskoj dravnoj ideji, gotovo da nije uopte poznavao ni kulturu ni istoriju junoslovenskih naroda, u samoj Jugoslaviji do 1941. proveo je tek nekoliko godina, ne raunajui vreme provedeno na robiji. I sama jugoslovenska drava postojala je vrlo kratko, neto vie od dve decenije, a njena propast u Aprilskom ratu, osim Srba, nikoga nije posebno uzbudila, pa ni Tita. Komunistima je bilo jasno da e u sluaju sloma Nemake, to je za njih bilo vie nego izvesno posle poetka nemako-sovjetskog rata, monarhistika Jugoslavija biti obnovljenja, pa od izvoenja revolucije nee biti nita ako se ne osvoji Srbija i to svim sredstvima i po svaku cenu. Marksistiki teoretiari su tu nameru vrha KPJ objanjavali na sledei nain: nije moglo da bude nacionalnog samoopredeljenja ni Hrvata, ni Crnogoraca, ni Makedonaca ni Slovenaca za novu jugoslovensku zajednicu bez vrste pretpostavke da e Srbija biti u toj Jugoslaviji, ali komunistika Srbija.35 Ipak, komunistima i leviarskoj inteligenciji to nije smetalo da snano podstiu projugoslovensko oseanje srpskog naroda zasnovano na starim osnovama integralnog jugoslovenstva. Naprotiv, dok je rat trajao to se ak i pozitivno vrednovalo kao deo slobodarskih tradicija srpskog naroda. Za razliku od Sovjetskog Saveza, gde je Staljin proglasio Drugi otadbinski rat i pruio ruku ka nacionalnim simbolima caristike Rusije, Tito se otvoreno posluio ikonografijom meunarodnog komunizma. Na poznatom sastanku u Stolicama (2627. septembar 1941) Vrhovni tab je prihvatio crvenu petokraku zvezdu kao simbol partizanske vojske i stisnutu pesnicu kao borbeni pozdrav. Osim petokrake zvezde, partizani su na kapama nosili i zastave svojih nacija, s
Navedeno prema: Milan Ristovi, Nemaki novi poredak i jugoistona Evropa 1940/411944/45, Beograd 1991, 8788. 35 J. Pleterski, Nacije, 386.
34

20

Kosta Nikoli

Istorija 20. veka, 1/2011

tim to su u Bosni nosili srpsku i hrvatsku trobojku (u obliku trougla), u Hrvatskoj su hrvatski partizani nosili samo hrvatsku trobojku, a srpski su morali da nose i srpsku i hrvatsku.36 Jugoslovenskih simbola nije bilo, ustankom i kasnijom partizanskom borbom rukovodili su republiki glavni tabovi, i to nezavisno jedni od drugih, to je jasno ukazivalo da je oslobodilaka borba federalizovana od samog poetka. Prilikom njihovog osnivanja, Tito je jako vodio rauna o razgranienju podruja na kojima su oni delovali. Glavni tabovi imali su i funkciju dravne vlasti. Sutina te politike bila je u projekciji novog unutranjeg ureenja Jugoslavije koje se zasnivalo na teritorijalnoj organizaciji same KPJ koja je reprodukovana u dravnu sferu, pa se u praksi teritorijalna organizacija (i same partije i kasnije drave) esto podudarala sa nacionalnim individualitetima. Na taj nain vren je diskontinuitet sa Kraljevinom Jugoslavijom i stvarane su pretpostavke za buduu federalizaciju zemlje, koja e suverenitet ostvarivati dogovorom svojih federalnih jedinica. Na tome su u posleratnom periodu hrvatski i slovenaki komunisti dosledno insistirali kada su govorili o tekovinama revolucije. Nezavisno od toga da li je drukije i moglo da bude, partizansko jugoslovenstvo se razvijalo parcijalno, a Tito i vrh KPJ prvenstveno su vodili rauna o klasnom pristupu i odbrani Sovjetskog Saveza kao nepobedive zemlje proletera. Tek od sredine 1943, kada je trebalo stei meunarodni legitimitet, insistiranje na jugoslovenstvu i Jugoslaviji postalo je uoljivije i doslednije. Osnovni problem koji e komunisti reavati etapno tokom rata, u skladu sa dogaajima, bio je kako oslobodilaki rat povezati sa stratekim ciljem KPJ izvoenjem klasne revolucije, tim pre jer krajnja levica u partijskom vostvu, Aleksandar Rankovi i Milovan ilas pre svih, nikada nije ni sumnjala da je glavni cilj osvojiti vlast i sovjetizovati Jugoslaviju.37 Sutinska dilema bila je kako uskladiti pravo nacija na samoopredeljenje sa borbom na obnovu Jugoslavije? Prema revolucionarnom ematizmu, obnova drave zavisila je od toga da li e radnika klasa uspeti da uniti vlast graanske Jugoslavije, odnosno hoe li KPJ uspeti da osvoji vlast. U poetnoj fazi revolucije, iz tih razloga, pitanje Jugoslavije Tito nije predstavljao kao dravno-pravni cilj.38 Klasni rat i odbrana Jugoslavije ponueni su Srbima, a ostalim narodima ruenje predratne srpske hegemonije, to je proces koji se uobliavao onako kako je poraz Osovine bivao izvesniji. Tako su se osnovne komponente komunistike revolucije i borbe za novu Jugoslaviju umreile u jednoj taki koja e tokom rata biti glavni oslonac: borba protiv veliko-srpskog centra iji je voa bio general Dragoljub Mihailovi jer je on stajao na elu pokreta otpora (JugoslovenJ. B. Tito, Sabrana djela, VII, Beograd 1982, 139. Ivo Banac, Sa Staljinom protiv Tita. Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom komunistikom pokretu, Zagreb 1990, 8788. 38 J. Pleterski, Nacije, 381.
37 36

Mit o komunistikom jugoslovenstvu

21

ska vojska u Otadbini) koji je imao jugoslovenske pretenzije, a od januara 1942. bio je lan jugoslovenske vlade u emigraciji koja je uivala meunarodni legitimitet u antifaistikoj koaliciji. __________ Odluke donete na Drugom zasedanju AVNOJ-a (1943) uobliavane su sve do kraja rata. Posleratna srpska marksistika elita decenijama se trudila da dokae kako je u Jajcu stvorena jedinstvena jugoslovenska drava, a da je njena (kon)federalizacija rezultat istorijskih dogaaja koji su znaili naputanje temeljnih naela AVNOJ-a. To, meutim, nije bilo tano. Svi konstitutivni narodi, osim srpskog, jo pre zasedanja u Jajcu izjasnili su se o svom statusu, i tako potvrdili da e nova Jugoslavija biti savez drava, a ne savezna drava. Slovenaki istoriar Janko Pleterski u tom smislu nikada nije imao dileme i za njega je to bilo izlino pravniko cepidlaenje, jer ako pogledamo odluke AVNOJ-a u Jajcu one, po svom sadraju i formi, predstavljaju realizaciju naela suverenosti jugoslovenskih naroda.39 Sutina revolucije bila je u federacija koja nastaje pravom nacija na samoopredeljenje, a etniko naelo bilo je ugraeno u strukturu nove federacije. Samim tim su i sve republike (osim Bosne i Hercegovine) bile nacionalne, na emu su u Sloveniji (i Hrvatskoj) insistirali i u periodu pune izgradnje socijalizma, kada je usvojeno naelo da je socijalizam ukinuo nacionalne suprotnosti u Jugoslaviji. Za slovenake komuniste bilo je sasvim jasno, zbog toga i prihvatljivo, da se nacionalno pitanje u toku revolucije reava iskljuivo na osnovu prava na stvaranje nacionalne drave. Jugoslovensko jedinstvo za njih je bilo mogue samo u meunarodnim odnosima, iz sasvim pragmatinih razloga. Ti procesi su bili vidljivi odmah posle Drugog zasedanja AVNOJ-a. U Deklaraciji o narodnoj vlasti usvojenoj marta 1944. reeno je da e se Jugoslavija izgraivati na federativnom principu kako bi se obezbedila puna ravnopravnost njenih naroda i federalnih jedinica, ali i da e svaki od pet konstitutivnih naroda imati pravo na otcepljenje ili ujedinjenje sa drugim narodima na slobodno izraenoj volji svih njenih naroda. U krajnje nejasnoj formulaciji, saopteno je i da ti narodi mogu i dalje da ostanu ujedinjeni u Jugoslaviji kao svojoj zajednikoj domovini jer oni nisu ni priznali raskomadanje Jugoslavije izvreno 1941. godine.40 Sve ove dileme u potpunosti su otvorene krajem 80-ih godina 20. veka kada je Slovenija insistirala na stavu da ona nije iskoristila pravo na otcepljenje jer se dobrovoljno jednom ujedinila sa ostalim jugoslovenskim narodima i republikama u federativnu Jugoslaviju, odnosno da je u pitanju trajno pravo koje se ne moe samo jednom iskoristiti.
Isto, 461. Navedeno prema: Branko Petranovi, Momilo Zeevi, Jugoslovenski federalizam ideje i stvarnost. Tematska zbirka dokumenata, II, Beograd 1987, 15.
40 39

22

Kosta Nikoli

Istorija 20. veka, 1/2011

Kada se od proklamovanog krenulo ka normativnom, pojavile su se prve pukotine u naizgled monolitnoj KPJ. U aprilu 1944. voena je, u Rogu (Slovenija), rasprava o zakonodavstvu budue jugoslovenske drave. Moa Pijade je insistirao na normiranju dravnog ureenja na osnovu odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a kako bi se izvrio diskontinuitet sa starim pravnim poretkom. Ali, on je ostao usamljen, jer je prevladao stav da jo nije bilo sazrelo vreme da se donosi zakonodavstvo za celu Jugoslaviju. Josip Vidmar je u ime Slovenije istakao da AVNOJ treba da usvoji naelo veeg liberalizma prema pojedinim republikama i da se zakonodavstvo koje se tie svih naroda donese na nekom zajednikom forumu posle rata. Hrvati su smatrali da AVNOJ u ratnim uslovima moe da donosi samo javna opta naela bez blieg definisanja ideala Narodnooslobodilakog pokreta. Jedinstvo je moglo da se postigne samo u osnovnim naelima, iskljuivanjem ak i nagovetaja nasilne unifikacije.41 Jo je nejasnija situacija bila u Crnoj Gori gde se, pored pitanja karaktera nove drave, otvorio i problem odvajanja Crnogoraca od Srba i srpstva. Ta pitanja privremeno su razreena na konstitutivnoj sednici crnogorske Antifaistike skuptine narodnog osloboenja. Sednica je odrana od 13. do 15. jula 1944. u Kolainu, a trebalo je da usvoji odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a. Dileme koje su otvorene, Ivan Milutinovi je objasnio na sledei nain: U Crnoj Gori ima ljudi, prijatelja narodno-oslobodilake borbe, koji se plae stvaranja samostalne crnogorske jedinice: Mi se odcijepismo od brae Srba, postadosmo mala drava, ne moemo sami ivjeti moe se od njih uti. Stvaranjem federalne Crne Gore nikako se ne umanjuje jedinstvo i ljubav Crnogoraca prema srpskom narodu. Naprotiv, jedinstvo je jo vre i ljubav jo vea jer postoje na dobrovoljnoj osnovi, u ravnopravnoj zajednici federativnoj Jugoslaviji. Dananjim odlukama vi, drugovi, stvarate slobodnu Crnu Goru u sastavu federativne Jugoslavije. Da li nas ta odluka obavezuje da se nje zauvijek drimo? Ne! Ona je samo potpuno ostvarenje naeg prava koje nam je zagarantovano i odlukama Drugog zasjedanja AVNOJ-a, ostvarenje koje u sebi ukljuuje kako obezbeenje nesmetanog razvitka Crne Gore kao posebne federalne jedinice tako i potpunu demokratsku garanciju da se na narod sjutra, ako to eli, moe slobodno i dobrovoljno ujediniti sa Srbijom ili nekom drugom zajednicom. Postavlja se dalje pitanje: da li crnogorstvo umanjuje ili iskljuuje srpstvo? Drugovi, ko nije dobar Crnogorac, taj nije ni dobar Srbin. Crnogorci i Srbijanci narod su jednog plemena. Mi smo se u toku svog samostalnog dravnog ivota razvili do stupnja jednog naroda i borbom stekli sebi puno pravo kako na samostalni ivot, tako i na ujedinjenje sa drugim narodima. To nam pravo niko nikad ne moe uzeti.42 Ve tada je bilo potpuno jasno da je nova Jugoslavija savezna drava a ne dravni savez. To je eksplicitno reeno i na prvom sastanku Predsednitva
41 42

Isto, 29. Isto, 114.

Mit o komunistikom jugoslovenstvu

23

AVNOJ-a u osloboenom Beogradu 28. novembra 1944: Demokratska federativna Jugoslavija je savezna demokratska drava, demokratska federacija u kojoj su ujedinjeni Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci i koja je sastavljena od est demokratskih drava: Srbije, Hrvatske, Slovenake, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Narod u Vojvodini i Sandaku imae punu slobodu da sam odlui o svome odnosu i poloaju u federaciji.43 Iako je reeno da je Jugoslavija jedna dravna celina, jo jednom je upotrebljena nejasna formulacija da svi narodi imaju pravo na otcepljenje i prikljuenje drugim narodima. Kao odbrana od eventualnog separatizma, ponueno je objanjenje da su svi jugoslovenski narodi ispunjeni sveu o potrebi jedne snane zajednike drave koja e osloboditi i obuhvatiti sve delove njenih naroda i sve njihove nacionalne teritorije u jednu neprekinutu dravnu teritoriju. Reeno je i da jugoslovenski narodi nee nikada ni eleti da upotrebe pravo na otcepljenje, a kao zajedniki poslovi navedeni su odbrana, spoljna politika, ekonomska obnova, saobraaj i sluba informacija.44 Revolucija koju su izveli jugoslovenski komunisti bila je klasina revolucija odozgo. Ona je izvedena u ime naroda (proletarijata) od strane ovlaene i pravilno orijentisane grupe profesionalnih revolucionara. Na taj nain dosledno je sprovedena Lenjinova teorija o revoluciji koju vri avangarda proletarijata koja nije verovala u zrelost narodnih masa. Lenjin je marksizam shvatao kao deterministiku interpretaciju istorije koja kae da se na osnovu istraivanja postojeeg drutva moe predvideti njegov budui razvoj. Novina koju je Lenjin uneo u revolucionarnu teoriju, a koju su jugoslovenski komunisti dosledno sproveli, glasi da se revolucionarnost pokreta ne odreuje time da li je ili nije pokret radnika ve time da li poseduje pravu proletersku ideologiju klasni sastav revolucionarne partije nije od znaaja za odreivanje njenog klasnog karaktera. Takva partija je nosilac proleterske svesti i ona jedina zna ta je istorijski interes radnika. Takva partija je jedini zakoniti izvor politike inicijative, jer bolje zna nego drutvo ta su interesi i potrebe drutva. Jugoslovenski komunisti su prihvatili marksizam jer su se tada mogli oseati kao socijalisti sa naunim sistemom. Taj sistem je govorio da revolucionarna partija, ako hoe da osvoji vlast, mora da bude to konspirativnija i ne mnogo iroka, a nije mogla da bude vrsta bez organizacije rukovodilaca koja se sastoji od profesionalnih revolucionara. U praksi je to znailo odvajanje partije od klase, jer je cela radnika klasa morala da bude pod rukovodstvom partije. Prema tom konceptu, oportunisti su bili svi oni buroaski intelektualci koji su govorili o apsolutnoj vrednosti demokratije. Na primedbe o opasnosti od koncentracije ogromne vlasti u rukama manjine, odgovarano je da sredstvo u borbi protiv toga ne moe biti izbornost i decentralizacija budui da se time gubi revolucionarnost, ve samo mere drugarskog uticaja.
43 44

Isto, 44. Isto.

24

Kosta Nikoli

Istorija 20. veka, 1/2011

Komunistika revolucija je izvedena nasiljem, a antifaizam je trebalo da poslui kao svojevrsno opravdavanje tog nasilja, slino kao to su i nacisti pokuavali da se brane svojim antikomunizmom. U Jugoslaviji je u pitanju bilo unapred planirano i dosledno sprovedeno preuzimanje vlasti koje je bilo olakano zbog postojanja uzora Oktobarska revolucija i Sovjetski Savez. Revolucija je bila zamiljena kao reim podele bogatstva koji je trebalo da organizuje avangarda, jer je ona jedina zadravala znanje o tome kako treba da izgleda taj reim. Komunistika partija Jugoslavije je taj postupak sprovela postepenim preuzimanjem svih dravnih, politikih i drutvenih institucija bilo tako to je u njih postavljala svoje kadrove ili tako to ih je ukidala i stvarala svoje institucije. Taj proces je podrazumevao i preuzimanje pune kontrole nad javnim i privatnim ivotom ljudi, to je izvedeno revolucionarnim terorom. Zbog toga je stvoren sistem zatite revolucije politikom policijom i vojskom. Oni su progonili sve protivnike revolucije i prevaspitavali narod koji je ve bio ukljuen u narodnooslobodilaki pokret, a kasnije u Jugoslovensku armiju. kola revolucije se koristila svim poznatim sredstvima propagande; istrajno je naglaavano jedinstvo (prvo u borbi protiv okupatora a posle u odbrani revolucije) kao temeljno naelo u procesu politike nivelacije drutva bez drugih politikih stranaka, to je osnovni princip svih totalitarnih sistema.45 Najvee rtve u Drugom svetskom ratu podneo je srpski narod. Prema dosada najpreciznijim istraivanjima koja je izvrio Bogoljub Koovi, srpske rtve bile su minimalno 452.000 a maksimalno 528.000 ljudi. Prema Koovievoj proceni, stvarne srpske rtve bile su 487.000, a kod ostalih junoslovenskih naroda 482.000, s tim to su Crnogorci imali 50.000, to znai da su ukupne srpske rtve bile vie od polovine rtava junoslovenskih naroda koji su konstituisali novu Jugoslaviju.46 Glavno vezivno tkivo partizanskog jugoslovenstva bila je borba protiv predratne velikosrpske hegemonije. Iako su Srbi podneli najvee rtve za realizaciju te ideje, oni su poetak ivota u obnovljenoj Jugoslaviji doekali u etiri federalne jedinice, a sama Srbija je bila u podreenom poloaju u odnosu na ostale republike. Vojvodini je data autonomija zbog Maara i ostalih manjina, Kosovu zbog Albanaca, ali Srbi u Hrvatskoj je nisu dobili, iako su oni bili kima partizanske vojske. Osim toga, komunisti su smatrali da e veno bratstvo i jedinstvo neutralisati teke posledice krvavog viedimenzionalnog graanskog rata (ideolokog, verskog i etnikog). Zaboravilo se da mrnja ne moe da bude sanirana bez nestanka oseanja nepoverenja, za ta je potrebno vie generacija pre nego to bolni dogaaji odu u zaborav. Sve istorije graanskih ratova jasno su ukazivale na to, ali komunisti nikada nisu prihvatili da je u Jugoslaviji uopte i voen graanski rat. Linija ovih kompleksnih pristupa partizanskom jugoslovenstvu nastavila je da ivi i u posleratnoj Jugoslaviji. U ranoj fazi vrstog centralizma i otvorene
45 46

Jera Voduek-Stari, Kako su komunisti osvojili vlast 19441946, Zagreb 2006, 910. Bogoljub Koovi, rtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, London 1985, 124.

Mit o komunistikom jugoslovenstvu

25

represije, u periodu kada se Jugoslavija stabilizovala i kada je uspeno branila svoju nezavisnost, podele su utihnule, a izgradnja novog jugoslovenskog identiteta izgledala je uspena. Kada je jugoslovenski totalitarizam popustio svoje eline stege, sa udaljavanjem od rata i ideala tada stvorenih, stare podele su otvorene i one su odluujue uticale na raspad zemlje u novom graanskom ratu koji je poeo tano pola veka od poetka Drugog svetskog rata kada je partizansko jugoslovenstvo i stupilo na istorijsku pozornicu. Istorijsko iskustvo je pokazalo da su od partizanskog jugoslovenstva najvie koristi imali narodi koji su ga najmanje podravali Albanci, Hrvati i Makedonci, a najmanje oni koji su ga najiskreniji prihvatili Srbi.

26

Kosta Nikoli

Istorija 20. veka, 1/2011

Kosta Nikoli THE MYTH OF COMMUNIST YUGOSLAVISM Summary The author writes about the construction of the myth of Communist Yugoslavism in World War II. The Communist revolution was carried out with violence. Anti-Fascism served as a sort of justification for the violence. Much like the Nazis tried to defend their Anti-communism. In the Yugoslavian case, idea of revolution included the seizure of power with violence. It was influenced with the pattern of the October Revolution and the model of the Soviet state. In the foreground is a critical analysis of the interpretation that the military strategy and national policy of the Communist Party was the decisive factor for the revitalization and renewal of the Yugoslav state. The essence of revolution was the federation, created by the right of nations to self-determination. Ethnic principle was incorporated into the structure of the new federation. All of the later Yugoslav Republics (except Bosnia and Herzegovina) were a national. Especially Slovenia and Croatia insisted on this principle, throughout complete period of socialist Yugoslavia, after 1945. Communists adopted the principle, that their way of socialism abolished earlier national conflicts in Yugoslavia.