SVETI NIKOLAJ ŽIČKI

VERA OBRAZOVANIH LjUDI

Tumačenje Simvola vere
1. VERUJEM U JEDNOGA BOGA...
2. ...OCA, SVEDRŽITELjA, TVORCA NEBA I ZEMLjE
I SVEGA VIDLjIVOG I NEVIDLjIVOG
3. ...I U JEDNOGA GOSPODA ISUSA HRISTA,
SINA BOŽIJEGA, JEDINORODNOGA,
OD OCA ROĐENOGA PRE SVIJU VEKOVA
4. ...SVETLOST OD SVETLOSTI;
BOGA ISTINITOG OD BOGA ISTINITOG;
ROĐENOG, NESTVORENOG, JEDNOSUŠNOG OCU;
KROZ KOGA JE SVE POSTALO
5. ...KOJI JE RADI NAS LjUDI I NAŠEGA RADI SPASENjA
SIŠAO S NEBA I VAPLOTIO SE OD DUHA SVETOGA
I MARIJE DEVE, I ČOVEK POSTAO
6. ...I RASPETOGA ZA NAS PRI PONTIJSKOM PILATU,
POSTRADALOG I POGREBENOG.
7. ... VASKRSLOGA U TREĆI DAN
PO SVETOME PISMU
8. ...I KOJI SE VAZNESAO NA NEBESA
I KOJI SEDI S DESNE STRANE OCA
9. ...I KOJI ĆE OPET DOĆI SA SLAVOM
DA SUDI ŽIVIMA I MRTVIMA
KOJEGA CARSTVU NEĆE BITI KRAJA
10. ...I U DUHA SVETOGA, GOSPODA ŽIVOTVORNOGA,
KOJI OD OCA ISHODI,
KOME ZAJEDNO SA OCEM I SINOM PRIPADA POKLONjENjE I SLAVA,
KOJI JE GOVORIO KROZ PROROKE
11. ...U JEDNU, SVETU, SABORNU, I APOSTOLSKU CRKVU
12. ... ISPOVEDAM JEDNO KRŠTENjE ZA OPROŠTAJ GREHOVA.
13. ... ČEKAM VASKRSENjE MRTVIH
14. ... I ŽIVOT BUDUĆEGA VEKA
1. VERUJEM U JEDNOGA BOGA...
sadržaj

Ko seje seme dobro po njivi nekrčenoj? Slovesan to ne čini,

Slovesan će činiti po Slovu Božjem. On će prvo iskrčiti njivu od korova, pa onda će

posejati seme dobro.

Njiva - to je duša ljudska, korov - mnogoboštvo, dobro seme - vera u jednoga Boga.

Danas vama izgleda sasvim prirodno i prosto verovati u jednoga jedinoga Boga, a
smešno i suludno verovati u više bogova. No nije to uvek bilo tako. Bilo je vremena,
kada su u vascelom svetu samo nekoliko ljudi verovali u jednoga Boga, pa je onda
došlo drugo vreme, kada je ceo jedan narod verovao u jednoga Boga. I svi ostali,
mnogobožni, gledali su s bogataškim prezrenjem na ove jednobožne zato što imajući
samo jednoga Boga, imaju tobož suviše malo. A jednobožni pak gledali su sa čuđenjem
i sa žaljenjem na mnogobožne zato što imajući mnogo, nemaju ništa.

Veru u jednoga Boga trebalo je najpre dobiti od pouzdana svedoka, pa onda ju posejati
po dušama ljudskim kao po njivama. Najpouzdaniji svedok koji svedoči o jednome Bogu
a protiv mnoštva bogova, jeste sam Bog, Živi i Istiniti.

On je sam Sebe zasvedočio preko dostojnih slugu Svojih govoreći: Ja sam Gospod Bog
tvoj, nemoj imati drugih bogova uza me (II Mojs. 20, 2-3).

Jedini Živi, Istiniti, objavljivao je Sebe postepeno. Usred korova mnogoboštva On je

nalazio pojedine njivice, iskrčene i očišćene, i po njima je sejao dobro seme vere. To su
bile duše pojedinih pravednika. Te duše bile su još i kao prigotovljene sveće, koje je On
užegao, te su svetlele u tami mnogoboštva. I vidjelo se svijetli u tami, i tama ga ne
obuze (Jov. 1, 5). Avelj, Enoh, Noje, Avram, Isak, Jakov, Jov, Josif, Mojsej, Isaija,
Danilo - sveće Božje, pojedinačno paljene!

Jedini Živi, Istiniti, potom je objavio Sebe celom narodu Jakovljevom ili Izrailjevom. Po
milosti Svojoj On im se objavio, najpre u zemlji Misirskoj, zemlji tućoj, pa onda u pustinji,
u zemlji ničijoj, i najzad u Hananu, u zemlji njihovoj. I narod je sav govorio neko vreme:
Verujem u jednoga Boga.

No narod Božji počeo se kolebati u veri. I to kolebanje trajalo je vekovima. I opasnost je

pretila, da se svetlost u tami ne ugasi i razgoreli oganj ne upepeli.

Jedini Živi, Istiniti, Sažaljivi, Mnogomilostivi, videći tu opasnost poslao je meću ljude
Sina Svoga Gospoda Isusa Hrista:

da razagna tmine mnogoboštva;

da ukrepi srca ljudska za hod naviše;

da poseje dobro seme vere u jednoga Boga,

Jedinoga, Živoga, Istinitoga.

Vredne pčele Hristove, apostoli sveti, razneli su tu veru, taj usev Božji, po svemu svetu.

Vaistinu, kao medonosne pčele Božje razišli su se apostoli iz Jerusalima na sve četiri
strane, po narodima i plemenima, da kao medom slade ljudske duše blagovešću o
Jedinom, Živom, Istinitom.

Apostoli sveti krčili su zemlje od idolskog korova i duše ljudske od verovanja u množinu
božanstava. Na iskrčenim poljima sejali su svetu veru u Jedinoga, Živoga, Istinitoga.

O kako je to bio trudan i opasan posao! To je bio najveći zapamćeni sukob, koji je
misionare jednoboštva, verujte mi, stao i znoja i suza i rana i krvi.

Ljudi su se preteško rastajali od svojih uobraženih božanstava, i teško primali veru u

jednoga Boga. Zbunjeni množinom tvari i suprotnošću dejstava u vasioni oni su smatrali
za verovatnije da postoji množina bogova nego jedan jedini Bog. Plenjeni obmanom
neiskusne dece, da je sila u mnoštvu, oni su držali za verovatnije, da mnoštvo bogova
ima veću silu nego jedan Bog. Držali su da više njih mogu više pomoći negoli jedan
jedini.

Protiv apostola su ustale dve vrste ljudi - a dve vrste svega ih je i bilo u svetu - jedni koji
su hranili duše sve otrovom idolopoklonstva, i drugi koji su hranili svoja tela izradom
idolskih kipova. I ovi poslednji nisu bili manja smetnja od onih prvih. Primer: apostol
Pavle i zlatar Dimitrije. Nekakav zlatar, po imenu

Dimitrije, koji građaše Dijani srebrne crkvice i davaše majstorima ne mali posao, on
skupi ove i drugijeh ovakovijeh stvari majstore, i reče: ljudi! vi znate da od ovog posla mi
imamo dobitak za svoje življenje; i vidite i čujete, da ne samo u Efesu nego po svoj Aziji
ovaj Pavle povrati narod mnogi govoreći: to nijesu bogovi što se rukama čovečijem
grade...i ova nesreća doći će i na naš zanat da ne prolazi (Dela ap. 19, 24-27).

Jedni su, dakle, smatrali, da je njihova duša u opasnosti, drugi pak, da je njihov trbuh u
opasnosti od nove vere. Tako su smatrali svi ljudi na zemlji i svi narodi, s najmanjim
izuzetkom. I ti izuzeci predavani su surovoj smrti, kao Sokrat u Atini.

Kultura tu nije pomagala ništa. Kulturniji narodi pravili su idole samo od skupocenijeg
materijala i u pravilnijem obliku negoli narodi divlji, no idoli su ostajali idoli, i ropstvo
duše čovečje i tamo i onamo podjednako. Kad je sveti apostol Pavle bio u kulturnoj
Atini, razdraži se duh njegov u njemu gledajući grad pun idola (Dela ap. 17, 16). Isto
kao i Andreja u Saramatiji, i Mateja u Misiru, i Vartolomej u Indiji. Idoli na trgu, idoli pred
sudnicama i kasarnama, idoli pred pragom, idoli u kući, idoli po sobama, idoli svuda.
Nijedan spisak nije mogao nabrojati sve bogove, kojima su se ljudi i narodi klanjali.

Sve to idolsko trnje greblo je i krvavilo svete apostole. Ali su ga oni smelo sasecali, krčili
i čistili, a na mesto njega sejali dobro seme vere u jednoga Boga, Jedinoga, Živoga,
Istinitoga. Taj titanski posao apostoli su svršavali rečju, čudesima, ljubavlju i žrtvom.
Gde nisu uspevali jednim, uspevali su drugim. Gde ničim drugim nisu mogli uspeti,
uspevali su svojom krvlju i - smrću. Njihova mučenička krv palila je idole kao živi oganj.

Jedini, Živi, Istiniti, blagoslovio je reč Svojih apostola i trud njihov, i suze, i uzdahe, i
žrtve njihove. Tako je njihovo seme urodilo dobrim plodom. A taj plod sastoji se u tome,
što danas ljudima izgleda sasvim prirodno i prosto verovati u jednoga Boga, a smešno i
suludo verovati u mnogo bogova.

Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova uza me. To je prvo svedočanstvo
Božje o Sebi, prvo otkrivenje ljudima na zemlji o Bogu od Boga, i prva zapovest Božja.
Nemoj imati drugih bogova uza me, zapoveda Bog, jer ako budeš imao i drugih bogova,
nanećeš sebi dve pagube. Prva paguba: verovaćeš i u lažne bogove, nepostojeće,
izmišljene, izmaštane. Druga paguba: podelićeš strahošpotovanje i ljubav, koja svecelo
pripada Meni Jedinome, Živome, Istinitome, i na te lažne bogove.

Time ćeš pomračiti veru u Mene, i oslabiti strahopoštovanje i ljubav prema Meni. I ja ću
se, kao uvređen i ponižen, udaljiti od tebe. I bićeš bezbožnik, mada ćeš ti uobražavati
da si bogat u pobožnosti zbog verovanja u mnoge bogove. Jer mnogobožac i bezbožnik
na kraju krajeva, isto su. I Jedan i drugi su bez jednoga Boga, bez Jedinog, Živog,
Istinitog.

Vera u jednoga Boga, Jedinoga, Živoga, Istinitoga, jeste vera smernih i umnih. Ovo nije
vera gordih, koje gordost čini bezumnim, te obožavaju sebe ili neku tvar Tvorčevu,
samo ne Tvorca.

Što čovek smerniji, to razumniji; što oholiji, to bezumniji. Smernima Bog daje um, da
znaju i razumeju, a gordim se On protivi. Što se smerni više smiruju pred Gospodom, to
ih Gospod više obdaruje umom. A um je svetlost, koja vodi Bogu, Jedinom, Živom,
Istinitom. Blago onima koji imaju uma, da vide prolaznost ovoga sveta i ništavilo čoveka.
Blago onima, koji se osećaju mali i ništi, jer će ih Bog uzvisiti do najvišega poznanja, do
poznanja bića i veličanstva Boga Svevišnjega.

Ovo je vaša vera, hristonosci, i vera predaka vaših, najsmernijih i najumnijih. Neka ovo
bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, do kraja vremena. Ovo je vera nepostidna,
pravoslavna, spasonosna. Njom se oci vaši spasavahu. Niti oni postideše ovu veru niti
ova vera njih. Vaistinu, ovo je vera obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi.
Na Sudu Strašnome oni neće biti postiđeni pred licem angela i pravednika. Nego će
primiti slavu, i nazvaće se blagoslovenim.

Jedini. Živi. Istiniti.

2. ...OCA, SVEDRŽITELjA, TVORCA NEBA I ZEMLjE I SVEGA VIDLjIVOG I
NEVIDLjIVOG
sadržaj

Sa strahom i trepetom da pogledamo kroz otškrinutu zavesu večnosti. Tu zavesu nije

odškrinula nemoćna ruka ljudska. Nju je odškrinuo On, Jedini, Živi, Istiniti. Da nije to On
učinio, ko bi drugi mogao? Svi umovi ljudski sa svima silama podnebeskim ne bi mogli
tu zavesu pomeriti ni za dlaku.

On se smilovao na ljude i pomerio je zavesu. I tri mlaza svetlosti blesnula su na ljude,

koji nose obraz Njegov u sebi. I obrazovani su to videli i ustrepetali od svete radosti. On
se objavio kao Nesravnjivi; ravan jedino samome Sebi, Jedini, Živi, Istiniti, objavio se
kao Otac, Svedržitelj, Tvorac.

Vaša nemirna misao hita sa pitanjem: Čiji Otac? I otkad Otac? Otac Gospoda našeg
Isusa Hrista, i Otac od večnosti. Pre stvorenja sveta On je bio Otac. Pre vremena i
vremenih bića, pre angela i svih nebeskih sila, pre sunca i meseca, pre zore i mesečine,
Otac je rodio Sina Svog jedinorodnog. Govoreći o Večnome, smemo li izgovoriti reč -
kada? Od kada je Bog - Bog, od tada je Bog - Otac. No u Njemu nema - kada, jer u
Njemu nema koluta vremena.

Svevišnji objavljuje Sebe prvo Ocem pa onda Svedržiteljem i Tvorcem. To je vama

obrazovanim jasno. Njegovo roditeljstvo odnosi se na savečnoga Sina, a svedržiteljstvo
i tvorčestvo na svet stvoreni, vidljivi i nevidljivi. Prvo, dakle, Otac, pa Svedržitelj i
Tvorac. U večnosti niko Boga nije mogao nazvati Ocem osim Sina Njegovog,
Jedinorodnog.

A u vremenu? Ni u vremenu, kroz vekove i vekove - niko. Slušajte drevnu istoriJu roda
ljudskog, i primite je k srcu. Ona daje svetlost umu vašem, i radost duši vašoj. Kada je
svet stvoren, i kada je Adam izgnan iz Raja zbog greha smrtnog, odvratnog greha
neposlušnbsti prema Stvoritelju svome, pa sve do silaska Sina Božjeg na zemlju, niko
od smrtnih nije se usuđivao nazvati Boga svojim ocem. Najdivniji izabranici Njegovi
nazivali su ga najvećim imenima; imenovali su Ga i Svedržiteljem, i Sudijom, i
Svevišnjim, i Carem, i Gospodom nad vojskama, samo ne imenom Oca, imenom
slatkim.

Najbolji u rodu ljudskom mogli su se osetiti kao stvorenja jednog svemoćnog Stvoritelja,
kao lonci jednog božanskog Lončara; nikada kao deca jednoga Oca nebeskog. To
pravo dato Je ljudima kroz Gospoda Isusa Hrista. Nije svima dato, no onima koji Ga
primiše. Koji Ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji (Jov. 1, 12). To jest: da budu
posinjeni i da smeju osloviti Boga: Avva Oče (Gal. 4, 56, Rim. 8, 1416)!

To usinovljenje - dar milosti Božje - objavio je i ponudio ljudima sam Hristos na samom
početku službe Svoje u svetu. On je objavio ljudima, da mogu od tada nazivati Boga
Ocem svojim govoreći: ovako dakle molite se vi: Oče naš koji se na nebesima (Mat. 6,
9). I od tada do danas mnogi milioni mladenaca i staraca na kugli zemljinoj iz dana u
dan bruje: Oče naš!

Zli duhovi nemaju prava imenovati Boga Ocem svojim. I nepokajanim grešnicima ne da
se da izgovore tu slatku reč: Oče! Samo pravednicima i pokajnicima dade se to pravo,
da u molitvama svojim mogu od sveg srca i duše uzviknuti Bogu: Oče naš! Onima pak
koji veruju protiv Boga i Božjeg zakona, bilo mislima ili rečima ili delima, nikako se ne da
osloviti Boga imenom utešnim i slatkim: Oče!

Tri stotine i osamnaest Svetih Otaca u Nikeji, koji sastaviše Vjeruju svih vas, koji nosite
obraz Božji u sebi, koji ste obrazovani, imenovahu Boga najpre Ocem pa onda
Svedržiteljem i Tvorcem. To učiniše prosvetljeni Duhom Božjim Svetim. Učiniše to prvo
zato što je Svevišnji Otac Gospodu Hristu pre vremena i stvorenja sveta. I drugo zato
što je vaploćeni Sin Božji doneo kao prvi dar ljudima - sledbenicima Svojim -
usinovljenje, to jest pravo, da mogu Oca Njegovog imenovati Ocem svojim. Oče naš!
Kakva radost pod suncem i zvezdama može većma obradovati srca vaša, o obrazovani,
koji nosite obraz Božji u sebi? I ne samo da vam je Gospod Sin Božji dozvolio da
imenujete Svevišnjega, Jedinoga, Živoga, Istinitoga, Ocem vašim, nego je čak i
zapovedio: I ocem ne zovite nikoga na zemlji, jer je u vas jedan otac koji je na nebesima
(Mat. 23, 9). O radosti vaše, radosti neiskazane! Pravo roditeljstvo je na nebesima,
iznad sunca i zvezda. Roditeljstvo na zemlji samo je senka i simvol.

Radost je vaša i u tome što je Otac vaš nebeski Svedržitelj i Tvorac. Sveti Oci Nikejski,
prosvetljeni Duhom Božjim Svetim, nazvali su Svevišnjega najpre Svedržiteljem pa
Tvorcem. Ne izgleda li prirodnije, reći ćete, da se prvo nešto stvori pa onda drži; i da bi
Svevišnjega trebalo nazvati najpre Tvorcem pa Svedržiteljem? Tako samo izgleda, ali
ne cenite po izgledu kad o Istinitom mislite. Gle, Bog i jeste prvo Svedržitelj. Pre nego je
sazdao nebo i zemlju Bog Svedržitelj držao je u Sebi i plan stvaranja, od krupnica do
sitnica, i sve sile, sve zakone, sve poretke. Bez toga umnoga svedržiteljstva, kako bi
stvaranje bilo moguće i izvodljivo?

Kad je pak veličanstveni Stvoritelj stvorio oba sveta, vidljivi i nevidljivi, On je produžio da
bude Svedržitelj, i da sve sile u oba sveta, sve zakone i poretke, drži potpunce u
neodoljivoj moći Svojoj. Nijedan vrabac ne može pasti na zemlju bez Oca vašeg,
potvrdio je Sin Božji (Mat. 10, 29). I dlaka s glave vaše neće poginuti (Lk. 21, 18) opet
bez volje Boga Svedržitelja. Svojom krepkom rukom drži Bog čak i sile odrečne i
bogoborne. Sva njihova dejstva protiv zakona Njegovih i protiv vernih On obrće i
iskorišćuje na dobro, po neopisivoj mudrosti i moći. I dovodi sve u sklad sa Svojim
planovima. Nijedna suza pravedenika, ma i u more kanula, ne ostaje zaboravljena.
Nijedna dobra ili zla reč, u svetu izrečena, ne ostaje bez odgovora Božjeg, javnog ili
tajnog.

Otac, Svedržitelj, Tvorac. To je Bog vaš, Jedini, Živi, Istiniti. Kao Tvorac Bog je stvorio
nebo i zemlju i sve tvari vidljive i nevidljive. Bog naš na nebesi i na zemlji, sve što je
hteo stvorio je (Ps. 115, 3). Pod nebom su svešteni tumači oduvek razumevali carstvo
angela i svih ostalih mogućih nebeskih sila, vidljivih za Boga, nevidljivih za nas. Pod
zemljom su razumevali sve tvari na zemlji, u zemlji, oko zemlje i od zemlje, dostupne
čuvstvenom doznanju našem.

Sve vidljivo i nevidljivo što je stvoreno, stvoreno je Bogom. Ne postoji nikakav drugi
Tvorac, ni na nebu ni na zemlji, osim Svevišnjega. Niti postoji išta stvoreno, od najvećeg
do najmanjeg, što je neko drugi stvorio izvan Svevišnjega. On je jedini Tvorac u punom i
pravom smislu. U punom i pravom smislu Tvorac je onaj ko je stvorio i građu i
građevinu, i stvari i oblike stvari; i koji je u sve uneo neku tajanstvenu silu postojanja,
uzajamnog odnosa, privlačnosti i odbojnosti, pokreta i života.

Zato kad čujete govor, da je Stvoritelj stvorio sve što je stvoreno, razumete to kao da je
rečeno, da je Stvoritelj stvorio ne samo oblike tvari od gotove građe nego i samu tu
građu. U tome se i projavila punoća Božje tvoračke moći, što je On stvorio i jedno i
drugo. Da li se ta građa sastojala iz četiri velike stihije: zemlje, vode, ognja i vazduha,
kako su to stari mislili, ili je i to četvoro, uza se ostalo ukupno, iz jedne pragrađe
električnog svojstva, kako to novi naučnici misle - zar ćemo se u to sad upuštati?
Nesumnjivo je jedno: da je i osnova i potka svukolikog tkiva vasionskog izum i tvar
velikoga Boga Stvoritelja.

Svu čudesnost i veličanstvenost toga tkiva, o obrazovani, mogu li sve misli ljudske
domisliti? ili sve oči obuhvatiti? ili sve uši sluhom uhvatiti? ili svi jezici iskazati? Oblici i
boje, brojevi i srazmere, muzika i pesma, radost i bol, svetovi u vodi, svetovi u prašini,
svetovi u vazduhu, ognjena kola zvezdana - ne nagoni li sve to vas, obrazovane, na
molitveno ćutanje više nego na govor?

No znajte, da sve to čudo i veličanstvo vidljive vasione jedva je kao kićena garda pred
kapijom carske palate, pred vratima sveta nevidljivog, carstva duhovnog, angelskog. A
tamo za vratima i jeste tek pravo čudo, čudo iznad svih čudesa, veličanstvo iznad svih
veličanstava. Tamo gde sunca svetli sam Svevišnji Car careva (Otkr. 22, 5)! Tu tek ne
pomaže ni misao, ni oko, ni uho, ni jezik. Veliki apostol bio je duhom uznet do trećega
neba i odnesen u raj, i ču neiskazane riječi kojijeh čovjeku nije slobodno govoriti (II Kor.
12, 3). Tako u nebesima, u duhovnom carstvu Cara Stvoritelja, sve previšava našu
sadašnju moć shvatanja i izražavanja.

A ovaj svet vidljivi prema onom svetu nevidljivom jeste kao senka prema stvarnosti, kao
simvol prema duhu, kao slova prema smislu, kao pismo o daljnoj domovini izgnanika.
No i jedan i drugi svet stvorio je isti Tvorac. On jedini drži oba sveta Svojom neumornom
i svedržavnom rukom - jedini Stvoritelj. On jedini vodi ih tajanstvenim putevima ka
tajanstvenim ciljevima, koje im je On predodredio - On, blagi Otac Gospoda Hrista i svih
izabranih čeda Svojih.

Ovo je vera uplakanih, koji plaču za pravdom, istinom i životom. Ovo nije vera slugu
nepravde, laži i smrti, prijatelja smeha, što se završuje očajanjem. Ovo je vera
uplakanih nad nemoći svojom i nemoći svega roda čovečjeg. Oni ištu Istočnik pravde,
istine i života. I ovaj Istočnik im se daje. Tada se njihove suze žalosti pretvaraju u suze
radosti. Jer su našli najdragocenije blago - Oca, Svedržitelja, Tvorca. Šta im ostaje više
da ištu, kad Njime dobijaju sve? Jedino im ostaju - suze pokajanja, kojim se miju od
svake nepravde i laži, i brane od večne smrti. Omiveni suzama pokajnicama oni postaju
blagog i milostivog srca prema braći svojoj, saputnicima svojim na putu za večnu
domovinu. I pomažu ovima, da poznadu pravoga Boga, Istočnika pravde, istine i života.

Ovo je vaša vera, hristonosci, vera predaka vaših, koji ne žališe ni truda ni suza, dok se
Gospodu ne približiše i utehu ne primiše. Neka ovo bude i vera dece vaše, s kolena na
koleno, sve do kraja vremena. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna.
Vaistinu, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. Na
Sudu Božjem njima neće biti teško. Nazvaće se blagoslovenim.

Otac. Svedržitelj. Tvorac.

3. ...I U JEDNOGA GOSPODA ISUSA HRISTA, SINA BOŽIJEGA, JEDINORODNOGA,

OD OCA ROĐENOGA PRE SVIJU VEKOVA
sadržaj

Nova svetlost pada na vas, obrazovani, koji nosite obraz Božji u sebi. Kroz zavesu,
odškrinutu rukom Svevišnjega, novi mlaz svetlosti pada na vas, i vi se svetlite kao sinovi
Božji. Svetlost ova pokazuje vam tajnu večnu, radosnu tajnu večnog roditeljstva i
večnog sinovstva. U toj svetlosti blagoslov silazi na vas, i melem utehe na uplakane oči
vaše.

Jedan jedini je Gospod Isus i kao Hristos i kao Sin Božji. Kao Hristos u smislu Mesija,
On je jedan jedini od početka do svršetka sveta. Drugog Mesiju rod čovečji niti može
naći ni iščekivati. Izići će lažni hristosi... i mnoge će prevariti (Mat. 24, 5, 24). Tako je
prorekao Jedini, Nelažni, Vidoviti. Lažnih mesija bilo je, ima ih i sada, i biće ih više što
se više približuje kraj rodu ljudskom. Ali je jedan jedini istiniti Mesija, nelažni Hristos,
nedostižni Čovekoljubac. Ovaj Istiniti, Nelažni, Nedostižni, jeste Mesija za sve narode i
plemena na zemlji, na svemu prostranstvu i za sva vremena. Jedini i jedinstveni je
Mesija On i za žive i za ) umrle: koji su bili, koji jesu, i koji će sledovati.

Vi ste zato pozvani, obrazovani, da rečete plemenima i narodima: o plemena i narodi, vi

možete imati velikih ljudi, većih od većih, možete imati plemenitih sinova i kćeri,
plemenitijih od plemenitijih; ali je jedan Mesija sviju vas. Jedan jedini. I ne čekajte
drugoga, niti ištite drugoga. Zaista, drugi koji bi došao pod tim imenom, osim Njega
jedinoga, biće laž i sin laži. Tada, govori jedini istiniti Mesija, tada ako vam ko reče: evo
ovdje je Mesija ili ondje, ne vjerujte (Mat. 24, 23). Ne budite kao Jevreji, koji neprestano
očekuju svoga, jevrejskoga, Mesiju. Vaistinu, neće doći nikakav ni jevrejski, ni ruski, ni
indijski, ni amerikanski mesija. Jer je svojstvo istinitoga Mesije da bude svečovečanski,
da se javi pred svima, iznad sviju, i radi sviju.

Takvog, istinitog Mesiju imate, o plemena i narodi, kao što imate jarko sunce na svodu
nebeskom I kao što jedno sunce obasJava sve vas, i bele i crne i žute i crvene, tako
jedan Mesija obasjava sve vas, svetli svima, služi svima, gospodari nad svima. Traži li
ko između vas drugo sunce? Ne. Zašto bi onda neko tražio drugog mesiju, kad je
svetlost Mesije Isusa jasnija od svetlosti sunčane, jasnija, sveobimnija, životvornija,
radosnija, spasonosnija?

Čuvajte se novih mesija, o plemena i narodi, i čuvajte se mnogih mesija, jer su

dušegubci i sluge nečastivog. Hoće satana da umanji značaj Gospoda Isusa u svetu na
taj način što zvanje Mesije, Hrista, zvanje jedinstveno i nezemno, pretvara kao u neki
orden, kojim odlikuje mnoge i mnoge. Ali vi znajte, da je jedna stvar biti pravi vojvoda a
druga nositi sva odličja vojvodska a, u stvari, ne biti vojvoda. Čuvajte se onih mesija,
koje objavljuju nekršteni. Vaš Mesija nosi jedno znamenje, jedno odličJe: to je krst. Krst
koji je u isto vreme i barjak pobede. Po tome ćete poznati Mesiju svoga, jedinoga,
istinitoga. To je Onaj isti, koji je jednom ušao u njivu pogrbljen, da seje, i koji će još
jednom sići uspravljen, da preko angela žanje.

Jedini Mesija sveta jeste sam Sin Božji Jedinorodni, koji je rođen od Oca pre svih
vremena. To je Njegov nebeski pečat, to jemstvo Njegovog istinitog mesijanstva. Ko
odrekne, da je Gospod Isus Mesija, uhvatiće se u laži.

To vam isto govori, još oštrije, onaj apostol, koji je držao glavu svoju na prsima
Isusovim. Evo njegovih reči: Ko je lažljivac osim onoga koga odriče da Isus jeste
Hristos, to jest Mesija (I Jov. 2, 22). Zar bi neko manji od Sina Božjega mogao biti
Mesija? I zar bi ljudi mogli nekoga manjega prihvatiti kao Mesiju?

Trebalo je krvlju svojom okalemiti ostarelo i otrunulo drvo čovečanstva. Ničija krv od
smrtorodnih nije bila ni dovoljno čista, ni dovoljno mlada, ni dovoljno jaka i životvorna,
da bi se njome staro drvo moglo podmladiti i oblagoroditi. Ničija, zaista, izvan krvi Sina
Božjega, kojom je On kao skerletom odenuo Svoje večno Božanstvo.

Neka se sad uzdigne um vaš ka Sinu Božjem Jedinorodnom, obrazovani, vi koji nosite
obraz BOŽJI u sebi. Vi ćete Ga poznati odmah kroz obraz Božji, koji je u vama, i
poznavši, zaradovaćete se. Jedinorodnim Sinom Božjim imenuje se HJŠSTOS zato što
On i jeste jedini od Boga Oca rođeni Sin. Čim Svevišnjeg nazivate Ocem, tim ste već
potvrdili i postojanje Sina. Bezdetan se ne naziva ocem; niti roditeljem onaj koji ne rađa.

Ovako govori Svevišnji kroz usta proroka svoga: Eda li ja, koji otvaram matericu, ne
mogu roditi? veli Gospod; eda li ću ja, koji dajem da se rađa, biti bez ploda? veli BOG
tvoj (Isa. 66, 9). Da ne sumnja niko, dakle, da je Bog roditelj; i da ne sumnja niko u Sina
Božjeg Jedinorodnog. Može li biti dobra u svetu, a da ga nije u Bogu i od Boga? A
rađanje je jedno dobro. Otuda je i rađanje u Bogu, i to ne kao ideja, nego kao stvarnost,
večna stvarnost, pošto je i Bog večan.

Svedok je Bog. Sam Je Bog Otac posvedočio i objavio Hrista kao Sina Svoga. I to prvo
preko proroka govoreći: Sin moj jesi ti, ja te oanas rodih (Ps. 2, 7). O to večno Danas
Božje! I drugo, neposredno, glasom Svojim, u dva maha: na reci Jordanu i na brdu
Tavoru - Ovo je Sin Moj ljubljeni, koji mi je u volji. Njega poslušajte. Ko bi najzad bolje
mogao znati Gospoda Isusa Hrista od Njega samoga? A On je sam za sebe rekao: Ja
sam Sin Božji (Jov. 10, 36).

Kao što niko od slovesnih ne može nazvati oca ocem a odreći sina, tako isto niko ne
može nazvati sina sinom a odreći oca.

Kako bi bio roditelj bezdetan i kako sin bez roditelja? I o tome vam opet govori onaj što
je držao glavu na prstima Sina Božjega: koji se god odriče sina ni oca nema, a koji
priznaje sina, i oca ima (I Jov. 2, 23).

Neki bogat čovek imaše jednoga sina jedinca. A beše taj čovek veoma milostiv. Pa
čuvši da ima mnogo siročadi po okolini njegovoj, sažali se; pođe i sabra siročiće, i
uvede ih u dom svoj. I učini svoj dom domom njihovim, svoje bogatstvo bogatstom
njihovim. I kad ih oslovljavaše on im govoraše: sinovi moji! isto onako kao što
oslovljavaše i sina svoga jedinca govoreći: sine moj! Kakva je, dakle, razlika?

Vi, obrazovani, lako uviđate razliku. Razlika je očigledna: onaj bogati čovek bio je otac
po jestetstvu samo jednog jedinog sina, a po milosti on se nazvao otac i svukolike one
siročadi u domu svome. Onaj jedini sin bogatašev bio je sin njegov po rođenju, a svi
ostali bili su mu sinovi po usinovljenju. Srodstvo po jestetstvu i srodstvo po daru
usinovljenja - to je razlika.

Ovo vam se govori, slovesni, zato, da biste naoružani protiv ovih neslovesnih, koji drsko
govore: mi priznajemo da je Hristos sin Božji onako isto kao što smo i mi svi sinovi
Božji! Upitajte ih krotko i smerno: kako to vi mislite, da ste sinovi Božji svi: i vi i Hristos?
Da li svi po milosti ili svi po jestetstvu? Recite nam i odgovorite: kako bi mogao
bezgrešni Hristos biti Božji sin po milosti, i kako bi vi grešni mogli biti sinovi Božji po
jestetstvu? Bog je bezgrešan, svi priznajete. Bezgrešan može roditi samo Bezgrešnoga.
Kako će se grešan roditi od Onoga koji je bez greha? Može li neko dati ono što nema?
A ko je od sinova ženinih bez greha? I od vas ko - da bi se mogao nazvati sinom
BOŽJIM po bitnosti?

Po jestetstvu, ili bitnosti, može se nazvati Sinom Božjim samo onaj ko nosi u sebi
božanska svojstva i božanske moći Boga Oca. Drugim rečima: samo Bog može biti
Sinom Božjim. Ne svedoči li vam sva vidljiva priroda jednoglasnim svedočanstvom, da
je rođen istog jestetstva kao i roditelj? Hrast rađa hrast, golub goluba, lav lava, orao
orla, čovek čoveka, i tako redom, svuda dosledno u svima carstvima žive prirode. Šta
može Bog roditi do Boga? Večni Sin Božji, rođen od Boga Oca, Jeste, dakle, Bog. Da
tako mora biti, o tome nam svedoči sva živa priroda, i o tome svedoči sam Gospod
svedočanstvom svojim. Pa kad je bezgrešni Hristos Sin Božji po bitnosti, vi grešni
možete se nazvati sinovima Božjim samo po daru, po milosti, po usinovljenju.

Pre sviju vekova - rođen je Bog Sin od Boga Oca. Sam Sin Božji. prevečni, zasvedočio
je to pred goniteljima Svojim, Jevrejima. govoreći: Ja Sam prije nego se Avraam rodio
(Jov. 8, 58). I opet, kad Ga pitahu: Ko si ti?, odgovori im On: Početak (Jov. 8, 25). Time
je hteo Gospod da ukaže na svoje vanvremeno poreklo, na svoje vanvremeno, večno
sinovstvo. On, Jedinorodni, početak je svega stvaranja, početak angelskih kola i
telesnih bića. Ne može se ni o čemu stvorenom govoriti a da se ne ukaže na početak.
Sin Božji je Početak. Čim je Svevišnji večan, večno je i roditeljstvo Njegovo, a večnom
roditeljstvu odgovara i večno sinovstvo. Otuda vi slovesno govorite kad govorite, da
verujete u jednoga Gospoda Isusa Hrista Sina Božjega, Jedinorodnoga, od Oca
rođenoga pre sviju vekova.

Ovo je vera duša ispunjenih ljubavlju. Ovu veru teško primaju duše prazne od ljubavi.
Roditelji sa neodoljivom ljubavi prema deci, i deca, sa neodoljivom ljubavi prema
roditeljima, radosno prihvataju ovu veru. Neobjašnjivu i preduboku prirodnu tajnu o
privezanosti roditelja k deci i dece k roditeljima ozarava svetlost Božjeg roditeljstva i
Božjeg sinovstva. Jedino u toj svetlosti mogu i roditelji i deca na zemlji da pojme tajnu
svoje uzajamne ljubavi. Oni mogu da pojme da njihova ljubav nije porekla zemaljskog
nego nebeskog. Ona je zapaljena na večnom plamenu roditeljske i sinovske ljubavi,
koja je u Bogu. Otuda svi roditelji koji neodoljivo ljube svoju decu, i deca koja neodoljivo
ljube svoje roditelje, radosno prihvataju veru u večnog Oca i savečnog Sina na
nebesima.

Ovo je vaša vera, hristonosci, i vera otaca vaših koji vas ljubljahu. Neka ona bude i vera
dece vaše koju vi neodoljivo ljubite. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna.
Vaistinu, ovo je vera obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. Na Dan Suda
Hristovoga oni će biti pomilovani i nazvani - blagoslovenim.

Isus. Mesija. Sin.

4. ...SVETLOST OD SVETLOSTI; BOGA ISTINITOG OD BOGA ISTINITOG;

ROĐENOG, NESTVORENOG, JEDNOSUŠNOG OCU; KROZ KOGA JE SVE
POSTALO
sadržaj

I prorok i vidilac pogledavši u večnost, videli su ovu bez sunca i meseca i zvezda, no
ipak sa svetlošću nekom neizrečenom, koja prodire svuda i obasjava sve (Isa. 60, 19;
Otkriv. 21, 23). Znate li, obrazovani, kakva je to svetlost? Vi pogađate: to je večna
Svetlost od lica Svevišnjega. To je Svetlost večnoga Roditelja i Svetlost večnoga Sina i
Svetlost večnoga Duha Svetoga - jedna Svetlost, jedno Božanstvo, jedna Krasota.

Sveti Oci Nikejski, prosvetljeni tom večnom Svetlošću iz onoga sveta, iskazali su odnos
Hrista Gospoda prema Ocu nebeskom i odnos Njegov prema stvorenjima sa sledećih
šest reči. Sa četiri reči iskazali su onaj prvi odnos, a sa dve ovaj drugi.

Prva reč: Svetlost od Svetlosti. Rečeno je od velikog tajnovidca: Bog je Svetlost, i tame
u Njemu nema nikakve (I Jov. 1, 5). Kad je roditelj svetlost, šta može sin biti drugo do
svetlost? Kad je večni Otac Svetlost, i Sin je Njegov Svetlost. Svedočanstvo Sina o Sebi
glasi: Ja sam svetlost svijetu (Jov. 8, 12). Blago vama, ako sebe možete nazvati samo
osvetljenim ovom Svetlošću!
Druga je reč: Bog istiniti od Boga istinitoga. Jednom se usudi apostol Filip reći
Gospodu: Gospode, pokaži nam oca, i biće nam dosta. Na to mu blagi Gospod
odgovori: Koji vidje mene, vidje oca. I još dodade: Vjerujte meni, da sam ja u ocu i otac
u meni (Jov^14, 8_C); sravni 12, 45). Opet reče: Sve što ima otac, moje je (16, 15).
Opet reče: Ja i otac jedno smo (10, 30). To je bilo onda kada Jevreji digoše na Nj
kamenje, da Ga ubiju, zbog toga, kako sami rekoše, što ti čovjek budući gradiš se Bog
(10, 33). Toliko su oni, grehom zaslepljeni, mogli videti, zato su tako i govorili. Oni su u
Hristu - ili bolje reći na Hristu - videli samo telo čovečje, ali ono što je stajalo iza zavese,
telesne, iza porfire krvi i mesa, bilo je sakriveno od očiju njihovih. Gle, obična bakarna
žica na zemlji i bakarna žica, koja prenosi elektrinu, misao i glas, izgledaju istovetne za
sve oči, bez uma i iskustva. Pokrivalo je bilo na vidu njihovom duhovnom, te gledajući
nisu mogli videti suštatstvo BožJe u suštatstvu čovečjem.

To su mogli videti kršteni, očišćeni i osvećeni. Videli su apostoli sveti, i svi duhovni ljudi
kroz mnoge i mnoge vekove, kao i Sveti Oci Nikejski. BOG bješe u Hristu, svedoči
apostol Pavle (II Kor. 5, 19). Ovo je Božje otkrivenje. No da je Rođeni od Boga - Bog
istiniti od Boga istinitoga, nije li to jasno iz pojave o roditelju i rođenome u svima
carstvima života? Istiniti Bog mogao je roditi samo istinitoga Boga.

Treća je reč: Rođenog. To jest. Sin Božji rođen od Boga. Svetlost rođena od Svetlosti,
Istina rođena od Istine, Život od Života, Slava od Slave, Bog istiniti od Boga istinitoga.
Um ljudski donekle poima rađanje tela od tela, ali slabo poima rađanje duha od duha. A
Bog je duh. Telesno rađanje, obrazovani, samo je senka ili simvol duhovnog rađanja.
Dosta vam je, hristonosci, što znate, da Mesija i Spasitelj vaš nije smrt od smrti, tama
od tame, trulež od truleži, niti nemoć od nemoći, no Svetlost od Svetlosti, Bog istiniti
rođen od Boga istinitoga. A kako je On rođen u večnosti, to će vam se, ako bude bilo
potrebno, kazati u večnosti. O kazaće vam se onda, kada izađete iz ovoga sveta, i
kapija se za vama zaklopi.

Rečeno vam je jedanput, da je Mesija vaš - Sin Božji Jedinorodni, jedini od Boga rođeni,
pa neka vam je radost ponovo čuti u Njemu kao rođenom. Jer rađanje označava ljubav.
Napred vam je rečeno, da je On jedini od Boga po jestetstvu rođeni, Najviši od
Najvišega, pre svih vekova Rođeni od Svevišnjeg. A sada se njegovo rođenje odvaja i
razlikuje od stvaranja. On je rođen, ali nije stvoren. On može ličiti na stvorenja, ali nije
stvorenje.

Četvrta je reč: Jednosušna Ocu, to jest: jednoga bića sa Ocem. Ne razume li se to

samo po sebi posle svega rečenoga o Njemu? Jer kad je rečeno, da je On Sin Očev,
time je već objavljeno i to, da je On iste bitnosti, istoga jestetstva, sa Ocem. I kad je
rečeno: Svetlost od Svetlosti, opet je time objavljeno, da je rođena svetlost ravna po
bitnosti i jestetstvu rađajući svetlosti. I kad je rečeno: Boga istinitoga od Boga istinitoga,
time je potvrđena istina, da je Sin jednobitan sa Ocem Svojim. Najzad kad je rečeno:
Rođenog, Nestvorenog, time je još jače naglašeno ono što je i ranije bilo objavljeno. Jer
ono što je rođeno, istog je bića kao i roditelj, dok ono što je stvoreno, drukčijeg je bića i
jestetstva od stvoritelja svoga. Pogledajte i vidite: dete rođeno istog je bića kao i otac
njegov, a sekira je drukčijeg bića i jestetstva od kovača svoga.
To su četiri reči, kojim su Sveti Oci Nikejski hteli opredeliti odnos Sina Božjeg Hrista
prema Njegovom Ocu u večnosti. A ovo su dve rači, kojima su oni hteli opredeliti odnos
Sina Božjeg prema stvorenjima.

Prva reč: Nestvorena. Nebesa i zemlja, i sve što se vidi i ne vidi, sve izvan bića Boga,
Jedinog, Živog - sve je to stvoreno. Jedini je Stvoritelj nestvoren. I kao što je Otac
nestvoren, tako je i Sin nestvoren. On je rođen a nije stvoren. Od početka On je delatelj
a ne delo, uzročnik stvaranja a ne tvar. Savečan Ocu, istobitan sa Ocem. Sa Alfom i
Omegom On je Alfa i Omega. S Bespočetnim - Bespočetan. Vanvremen, vanprostoran,
večit, besmrtan. Njegovo je biće nerazlučno od bića Očevog; Njegova svetlost i slava
nerazdvojni od svetlosti i slave Očeve. Očeva moć i Njegova je moć. Nije li otuda jasno,
da Sin Svevišnjega nije stvoren? Jer kako bi bio stvoren Onaj koji večito jeste? I od
koga bi bio stvoren Onaj koji je savečan Ocu?

Kao što se, hristonosci, ne može govoriti o suncu bez svetlosti, i o izvoru bez vode, tako
se ne može govoriti ni o Ocu bez Sina, niti o Sinu bez Oca. Zato se i kaže, da je
Spasitelj vaš nestvoren. Jer da je stvoren, i On bi, kao mnogi iz stvorenih, potrebavao
Sebi Spasitelja. Da je stvoren, On ne bi bio Sin no jedan od sinova; ne bi bio Sin no
jedan od usinovljenika. Vaistinu, On je Sin a ne usinovljenik. Ako bi i On bio samo
usinovljenik, onda Svevišnji ne bi imao Sina rođenoga. Onda se Svevišnji ne bi mogao
nazivati Ocem. Onda večno roditeljstvo ne bi postojalo. Ne bi postojala ni ljubav večna.
Ne bi postojalo ni roditeljstvo večno ni sinovstvo večno - dva stuba ljubavi večne. Ali
neka se raduju srca vaša, deco Božja, što postoji i roditeljstvo, i sinovstvo, i - ljubav.
Neka vas obasjaju zraci večne ljubavi!

Druga reč: Kojim je sve postalo. Sve stvoreno stupi u biće svoje Njime. Kao što je
pisano o Reči Božjoj: Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo
(Jov. 1, 3). Sin Božji Jedinorodni, dakle, ne samo nije stvoren, nego je On - Tvorac.
Njime je sve postalo, i bez Njega ništa nije postalo što je postalo. Sve što je stvaranjem
došlo do bića svoga na nebu i na zemlji, delo je Sina koliko i Oca; i sve što biva, pod
vlašću je Sina kao i Oca.

Tako su Sveti Oci naši izrazili Neizrazivoga. Tako su oni stavili u reči veru svoju i veru
vašu, a sve na osnovu pisanog otkrivenja Gospoda Isusa Hrista i nepisanog otkrivenja
Duha Božjeg Svetog. No znajte, da Onaj koji se ne da stesniti ni u celu vasionu, ne
može se stesniti ni u reči ljudske.

Sve ovo što je dosad rečeno o Njemu, hristonosci, rečeno je o Bogu Svevišenjem u
večnosti, u samom Sebi, van stvaranja i izvan stvorenja. Govoreno Je o večno tajnome
Ocu i o nejavljenom Sinu; o Biću večnome, koje samo Sebi roditeljuje i sinuje, i nema
potrebe ni u čem izvan Sebe. Govoreno je o čudu Postojanja, bez promene, bez
starenja i bez smrti; o neumalivom Plamenu božanskom, od koga je uzročno zavisna
svaka druga svetlost, nevidljiva i vidljiva.
A ovo što sad sleduje, jeste opis Boga Stvoritelja, spuštenog u vreme, u prostor, u
ograničenja, meću stvorenja Svoja. Kao kad se majka prikloni i nadnese nad uplakano
dete u kolevci, tako izgleda spuštanje Stvoritelja ljudi meću ljude, u ovu dolinu plača.

Ovo Je vera misaonih i molitvenih duša. Nju teško primaju čulni i prašinom zapretani.
Misaoni ljudi iskreno saznaju ograničenost razuma ljudskog naspram sve novih i viših
planina od tajni, koje se ređaju Jedna za drugom. Tek što su se s naporom ispeli na
jednu od tih planina, i jedva odahnuli i zaradovali se, a pred njihovim očima ukazuje se
druga, viša planina. I tako redom, s kolena na koleno.

Oni gledaju i vide, da nijedna otključana prirodna tajna nije mesija no preteča novih
tajni. Sve novo, otkriveno, saznano, nije otkrivenje no zavesa, koja skriva sve nova
čudesa, bez imena, bez broja, bez konca. Zato oni molitveno uzdižu um svoj ka
Svevišnjem, i svesrdno primaju od Njega ono otkrivenje o poslednjim i najvišim tajnama,
koje je On po ljubavi i mudrosti blagoizvoleo obJaviti rodu ljudskom. Primaju ga sa
radošću i objavljuju se smelošću. Šta mogu očekivati od čoveka? I šta im sinovi čovečji,
koji zaJedno s njim putuju, mogu reći o božanskim tajnama, nečulnim, nevidljivim,
nedodirljivim, iza bezbrojnih planina od tajni prirodnih? Šta mogu oni čuti od čulnih i
prašinom zapretanih? Ništa što već nisu čuli i - odbacili. Zato im je toliko drag Mesija,
Jedini, Istiniti, koji je kao lični svedok došao iz carstva poslednjih tajni, i javio im onoliko
koliko duša ljudska na zemlji može primiti i nositi.

Ovo je vaša vera, hristonosci, vera predaka vaših, misaonih i molitvenih. Neka ona
bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, sve do kraja puta. Vaistinu, ovo je vera
istinski obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan Suda Božjega oni će
se održati i opravdati verom i čistotom i dobrim delima svojim. I biće nazvani
blagoslovenim.

Svetlost. Istina. Reč.

5. ...KOJI JE RADI NAS LjUDI I NAŠEGA RADI SPASENjA SIŠAO S NEBA I
VAPLOTIO SE OD DUHA SVETOGA I MARIJE DEVE, I ČOVEK POSTAO
sadržaj

Kao kad se majka prikloni i nadnese nad uplakano čedo u kolevci, tako izgleda
spuštanje Stvoritelja ljudi u ovu dolinu plača. Čudesnom postojanju Sina Božjeg u
večnosti priliči i čudesni način Njegovog silaska u ovaj svet vremeni i vidljivi. Cilj
Njegovog silaska jesmo mi ljudi i naše spasenje, a način - rođenje od Duha Svetoga i
Deve Marije. Ko to kaže? Ako to kažemo mi ljudi, može se posumnjati. Ali je to rekao
sam On, u koga ne može posumnjati niko ko obraz Božji nosi u sebi.

Sam On. Istiniti, rekao je za Sebe, da je došao da služi i oa život svoj u otkup za mnoge
(Mat. 20, 29). Da služi, naravno, ljudima i da Sebe u otkup za ljude. To je cilj Njegovog
silaska. A način Njegovog silaska objavio je ne čovek - ko bi mu verovao? nego
arhangel Božji. Arhangel Božji Gavril objavio je Mariji Devi u Nazaretu: Evo
zatrudnjećeš i rodićeš sina i nadjeni mu ime Isus. Na pitanje Marijino: Kako će to biti
kad ja ne znam za muža, arhangel Božji odgovori: Duh Sveti doći će na tebe, i sila
Najvišega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se sin Božji. Pita li
neko od vas u čuđenju: kako je to moguće, odgovoriće mu blagovesnik Božji, kao što je
odgovorio i Presvetoj Devi govoreći: U Boga je sve moguće što reče (Luk. 1, 28-37).
Mesto pitanja i zapitkivanja ovde više priliči ćutanje i radovanje; ćutanje zbog uzvišene
tajne, i radovanje zbog svemoguće sile Tvorca i Boga našega.

Sin Božji i Sin Devin - Rođeni na nebesima i na zemlji. Postojeći u večnosti i u vremenu.
To je Mesija vaš, obrazovani, i Spasitelj vaš. Rođen u večnosti od Oca bez matere.
Rođen u vremenu od Matere bez oca.

Ko želi ovo da potpuno razume, neka nam kaže, da li je razumeo zrno peska pod
nogama; ili jedan list na drvetu; ili zvezda na svodu nebeskom? Da li je razumeo ma i
najsitniju tvar Božju, koju gazi, ili koju gleda, ili koju dodiruje? Da li je razum ljudski, koji
evo hiljade i hiljade godina ispituje, brojeći, mereći, sravnjujući, opisujući - da li je do
kraja shvatio jedno jedino delo Božje u ovome svetu?

Čudesan je ovaj svet: sav diše čudom. Tajanstven je ovaj svet: sav je okađen strašnom
i uzvišenom tajnom. Koliko li je čudesniji Stvoritelj ovoga sveta? U svakoj tački, gde se
dodiruje večnost sa vremenom, nebo sa zemljom, svetlost se velika javlja. I svetlost je
ono što vam je nerazumljivo, a ne tama. Sveta Deva u Nazaretu bila je ta blagoslovena
tačka, gde se dodirnula večnost sa vremenom, nebo sa zemljom. I od tog dodira,
proizašla je svetlost velika, koja je granula nad celim svetom. To je svetlost što vam je
nerazumljivo, blagosloveni, a ne tama.

Ispitujte, blagosloveni, sa smernošću i strahom, ispituje razumom sve ono što je Bog
stvorio, a verujte ono što je On o Sebi i Svome velikom biću otkrio. Vjerom hodimo a ne
gledanjem (II Kor. 5, 7). Zar je Bog čovek, da Njegovo roditeljstvo i rođenje biva kao
roditeljstvo i rođenje čovekovo? Čovečje roditeljstvo i rođenje samo je simvol, samo sen
i bleda slika Božjeg roditeljstva i rođenja. Nama nije otkriveno, niti mi stoga možemo
znati, kakvo je dejstvo Duha Svetoga pri večnom rađanju Sina Božjega. Šta pomaže
ispitivanje tamo gde Bog ćuti i ne javlja? Ali nam je Bogom otkriveno preko arhangela
Gavrila nešto o dejstvu Duha Svetoga pri vremenom rođenju Sina Božjega. I to što je
Svevišnji izvoleo otkriti preko bestelesnog vesnika Svoga, to jedino i znamo. Znamo,
naime, da je Duh Sveti sišao na Mariju Devu u Nazaretu, i da je nju osenila sila
Najvišega. Tako se dodirnula večnost sa vremenom, nebo sa zemljom, duhovno sa
telesnim, i javila se Svetlost velika, koja obasjava svet i vas u svetu. Na taj način Sveta
Deva je začela u telu svome, i dala telo Onome, koji je blagoizvoleo biti Mesija i
Spasitelj, i kao čovek javiti se među ljudima.

... i čovekom postao. Zašto su Sveti Oci Nikejski stavili i ovu reč, kad su već ranije rekli:
i vaplotio se? Zar nije ova reč bila dovoljna, i dovoljno jasna? Vaplotio se, utelovio se,
javio se u telu - zar to nije dovoljno? Nikako. Mnoga su i razna su tela u vasioni. Bog se
javljao Izrailjcima u drevna vremena u vidu ognjenog stuba i oblika. Duh Sveti javio se
na Jordanu u vidu goluba. Potrebno je bilo izrično reći, u kakvom se telu Sin Božji javio
svetu. On se javio u telu čovečjem. Ne u vidu čoveka, slično Duhu u vidu goluba - da ne
bude! - nego kao pravi telesni čovek. Kao pravi istinski čovek On se javio a ne kao
prividan čovek. Zato su rečene obe reči: Koji se vaplotio i čovek postao.

On nam je učinio čast, najveću koja se može učiniti, kada je kao Čovekoljubac spustio
se meću nas kao jedan od nas. Iz večne slave i radosti i krasote sišao je u našu dolinu
beslavlja, tuge i rugobe, radi nas ljudi i radi našega spasenja.

Kao što car šalje svoje vesnike jednome gradu i najavljuje dolazak svoj, tako je i Car
nebeski, koji se hteo iz čovekoljublja na zemlji javiti, šiljao vesnike Svoje rodu ljudskom i
najavljivao dolazak Svoj. Najzad On je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši
kao i drugi ljudi (Filib. 2, 7). I sve to poniženje On je dragovoljno uzeo na Sebe - radi
nas ljudi i radi našega spasenja.

Ova vera ponućena je od Boga svima ljudima i svima kolenima na zemlji. No nju ne
mogu primiti nečisti, dok god se ne pokaju i ne očiste od nepravde, oholosti i nemilosti.
Kako bi je mogli i primiti oni koji pokvariše obraz Božji u sebi? Glas nebeski ne nalazi
odjeka na iskidanim. žicama duša njihovih. Kad Car nebeski Svojom rukom sasvim
trgne zavesu tajni, i pojavi se na oblacima od angela, da sudi - teško će biti, o kako će
teško i strašno biti tada zlobnim nevernicima! A dušama čistim i devstvenim blago i
blago! po hiljadu puta blago onima, koji se blagovremeno očistiše od zloba svojih i
primiše i održaše veru Božju u sebi - nebesno miro u čistim srcima i pravednim dušama
svojim. Od lica svete i prečiste Devojke, Bogorodice, neće se postideti na nebesima, a
od Sina njenog primiće blagoslov i život večni.

Ovo je vaša vera, hristonosci, vera čistih i devstvenih predaka vaših. Neka ona bude i
vera dece vaše, s kolena na koleno, do kraja. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna,
vera svetlosti, istine i utehe. Ovo je vera najvećih, najboljih, najplemenitijih u rodu
vašem, i u svakom rodu i rodu. Vaistinu, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi, onih koji
nose obraz Božji u sebi. Oni će na Sudu biti nazvani blagoslovenim.
Blagovesnik. Bogorodica. Čovekoljubac

6. ...I RASPETOGA ZA NAS PRI PONTIJSKOM PILATU,POSTRADALOG I

POGREBENOG.
sadržaj

Plamen božanske ljubavi u večnosti jednako plamti na ognjištu Božjega roditeljstva i

Božjega sinovstva. Vetrovi vremena tamo ne dopiru. Ćudljivosti promena ne dodiruju taj
plamen, niti ga povijaju, niti ga povećavaju, niti umanjuju. Otuda je ljubav božanska
život nestareći, radost nepomućena, moć bezgranična. S tim čudesnim plamenom u
rukama, i u srcu, i u svemu biću Svome sišao je Car nebeski čudesnim putem na
čudesnu misiju meću ljude. I rekao je blažene reči. Ja sam došao da bacim oganj na
zemlju; i kako bi mi se htjelo da se već zapalio! (Lk. 12, 49). Neka je samo jedna iskra
toga svetoga ognja pala na srca vaša, dovoljno je, da vam osvetli dugi put ka večnom
ognjištu. Ne utuljujte je, nego je krijte i čuvajte kao najdragocenije nasleđe, o
obrazovani, vi koji nosite obraz Božji u sebi.

Sin Božji Jedinorodni, Premili, preklonio je nebesa i sišao na zemlju nas radi i našega
spasenja radi. Nije se spustio sa prestola na presto, nego sa prestola na studen kamen.
Mnogo se namučio nas radi i našega spasenja radi. Kad samo toliko kažemo: mnogo se
namučio - pa je dosta za naš stid i za slavu ljubavi Njegove. Ali se mora više kazati, da
bi istina bila potpuna. Mesija roda ljudskog podneo je klevete, zlobe, zamke, pljuvanja,
šamaranja, ismevanja, šibanja. I time nije sve rečeno. Osuđen je s razbojnicima, raspet
na krst, postradao, izdahnuo u mukama, pogreban bio. Prepunu čašu muka nije odbio,
niti je trnov venac sebi s glave skinuo, niti je teški krst s leđa Svojih zbacio. Tako je On
venčao veru pravu, pravoslavnu, sa stradanjem, i ljubav sa žrtvom.

Znate li, obrazovani, zašto su Sveti Oci uneli ime Pontija Pilata, bogoubice, u naše
Vjeruju? Ne sumnjajte, da je tako blagoizvoleo Duh Božji Sveti, koji je nadahnjavao
mudrošću Svete Oce. A Duh Božji Sveti blagoizvoleo je tako, da bi verni tačno i zauvek
znali, u koga Hrista veruju. Jer su se javljali, i Javljaće se, lažni hristosi, lažne mesije, u
svetu, da obmanjuju i zbunjuju. Stoga je Duh Sveti, Čovekoljubivi, Sveproviđajući, hteo
da zauvek zakrili hristoverne od svake obmane i svake zabune. Stoga je On kroz usta
Svetih Otaca u Nikeji tačno opredelio, na koga se Hrista misli, kad se govori o Mesiji i
Spasitelju sveta. Misli se, obrazovani, jedino i isključivo na onoga Isusa Hrista, koji Je
raspet za vreme Pontija Pilata, namesnika rimskog cara u to doba. Taj Hristos jedini je
pravi Hristos, jedini nelažni Mesija, jedini čovekoljubivi Spasitelj. Svi ostali, koji su se
predstavljali i koji se budu predstavljali svetu pod tim velikim imenom, do ivice vremena,
do Dana Sudnoga, jesu lažni hristosi.

Još je ime Pilatovo spomenuto zbog toga, da se ličnost Spasitelja sveta pokaže i potvrdi
kao ličnost istorijska a ne maštom izmaštana. Kad se spomene ime Pontija Pilata, onda
se time opredeljuje i vreme i mesto pojave Hrista Gospoda u svetu. Jer se zna tačno,
čak i prema istoričarima rimskim, neznabožnim, hristobornim, kada je i gde Pontije Pilat
bio namesnik kesarev. Ne znate li slabost ljudsku, vi obrazovani? Po slabosti svojoj
mnogi premnogi su skloni, da odriču svoga dobrotvora a da ne sumnjaju u svoga
zlotvora. Po toj slabosti neki su ljudi do sada - a takvih će biti i od sada - sumnjali u
ličnost Hristovu kao ličnost istorijsku, dok nikad niko nije posumnjao u istorijsko
postojanje jednoga čoveka zvanog Pontije Pilat, čoveka koji je u vreme rimskog kesara
Tiberija bio kesarev namesnik u gradu Jerusalimu. Spomenom imena Pontija Pilata,
dakle, hteli su Sveti Oci Nikejski naglasiti istoričnost ličnosti Hristove koja se u određeno
vreme i na određenom mestu javila i živela u ovome svetu.

Još je ime Pilatovo uneto u Vjeruju, da bi se pokazala nepravda neznabožaca. Zakoni

rimski smatrani su jednim od najsavršenih dela, koje su neznabožni narodi stvorili.
Međutim Čovek Nevinosti osuđen je na smrt u vreme vlasti tih mnogohvaljenih rimskih
zakona nad svetom i od pravnog predstavnika tih zakona, Pontija Pilata, namesnika
rimskog kesara. U primeni na Pravedniku nad pravednicima to "savršeno delo"
neznabožaca pokazalo se savršenom ništarijom. Jedan očit razlog više, da se sam Bog
nebeski morao spustiti u svet, da spase svet od sveopšteg mraka neznaboštva. Otuda
spomen Pilatovog imena u Simvolu Vere zvuči kao večna osuda ne samo izvršioca
neznabožačkih zakona nego i samih tih zakona.

Postradalog i pogrebenog, rekli su Sveti Oci Nikejski. Pitaćete: zašto su morale i ove
reči doći, kad je već rečeno - raspetoga? Kad je neki čovek raspet na krst i ekserima
prikovan, ko može sumnjati u njegovo stradanje? I kad izdahne na krstu, nije li nešto
sasvim prirodno i obično, da on bude pogreben? Slovesni u to ne sumnjaju. Slovesnima
je to i prirodno i jasno. Ali beslovesne grize sumnja. Oni misle, da sebe uzvise
ponižavajući Hrista. I sudeći Sudiju svoga misle, da umaknu od osude. Javljali su se
neki beslovesni ljudi, koji su tvrdili da Gospod na krstu nije osećao bolove. Govorili su,
da je Hristos bio samo prividan čovek, i da kao takav nije mogao ni osećati muke i
stradanja. Kao da nisu čuli za ropac Sina Božjeg u Getsimaniji: Oče moj, ako je moguće
da me mimoiđe čaša ova (Mat. 26, 39)! I kao da njihovo okamenjeno srce nije u stanju
da zadrhti pred Njegovim uzvikom bola na krstu: Bože moj, Bože moj, zašto si me
ostavio (27, 46)! O nepravednici, zar ne verujete u stradanje najvećeg Stradalnika? Zar
odričete bol od koga je zemlja uzdrhtala i sunce pomrčalo? Zar se vaše srce okamenilo
pred bolom, od koga se kamenje rascepilo? Ovo će kamenje svedočiti protiv vas u Dan
Rasplate, u Strašni Dan.

Blažena su dva muža, Josif i Nikodim. Gle, oni se potrudiše oko mrtvog tela
Gospodnjega. Skidoše ga s krsta sa strahopoštovanjem, pažljivo ga obaviše platnom s
mirisima, i česno sahraniše u grob. A Jevreji doćoše i grob utvrdiše i zapečatiše. I
izmoliše stražu od Pilata, da stražari kod groba, da ne bi neko ukrao telo umrlog Hrista.
Tako je sve bilo; i slovesni tako veruju. Ali je bilo beslovesnih, koji su ponavljali bajku,
da telo Gospodnje nije bilo potpuno pogrebeno no samo prikriveno. Iz te bajke
pustolovni književnici ispredali su bajke, neistinite i nepravedne.

Sve te neistine i nepravde protiv Spasitelja sveta unapred je proviđao Duh Božji Sveti,
koji je obasjavao i nadahnjivao Svete Oce u Nikeji. Zato ih je On i pobudio, da pored
reči, raspetoga - stave i reči: postradalog i pogrebenog. Da biste vi, obrazovani, i
potomci vaši, za vazda znali istinu o Gospodu Spasitelju svome. I da biste se istinom
mogli boriti protiv neistine.

Ovako su izrazili Sveti Oci veru našu u Gospoda Spasitelja, Iskupitelja i Preporoditelja
roda ljudskog, iz ljubavi postradalog za grešnike. Ova je vera objavljena svima i
ponuđena svima. No nju ne mogu primiti neblagodarni, samoživi, samodovoljni,
bezdušni. Kako bi je primili oni, koji zatrpaše zemljom obraz Božji u sebi, i od sebe
napraviše grob duše svoje? Vaistinu, neće grobovi ući u večno Carstvo Božje. Nego će
trulež biti predata ognju neugasivom.

Ovo je vera blagodarnih duša. Živeći u ovoj dolini čemera i užasa, oni čine dobro ne
očekujući vraćanja. Oni su poznali trnovitu njivu ovoga sveta, te ulažu sve staranje, da
njihov trag ne bude jedan trn više. Oni ćute kad čuju zajedljiv prekor: svi su trnje, zar
ćete vi biti ruže! I plaču u potaji za braćom svojom, koja se revnosno trude, da trag svoj
u ovome svetu obeleže trnjem. Jedno trnje drago je srcu njihovome, jedno jedino - no,
po kome je nežna noga Božjega Sina koračala, i na kome su se ruže rascvetale.
Blagodarna srca gledaju oni te ruže, i opasuju se mirisom njihovim - o, jedinim,
podnošljivim i životvornim mirisom usred zapaha buđe i smrti.

Blagodarne duše gledaju i vide i mnogo drugo trnje ukraj puta Hristovoga. One vide
trnje gorčine, vrt svete Matere Spasitelja sveta, sav natopljen suzama, no sav raskošno
rascvetan u bele ruže. I gledajući vide mnoge druge manje vrtove pravednika i za
pravdu stradalnika, trnovite stabljike okićene raznovrsnim cvećem. I dišući osećaju, da
sve to cveće liči na Hrista i miriše mirisom Hristovim, zdravim, životvornim. I osećanje
blagodarnosti prema nebeskom Vrtaru navire u srca njihova, i preliva se. I one se trude
svim silama da svoj život i život prijatelja svojih učine cvećem, kalemom Hrista
Raspetoga.

Ovo je vaša vera, hristonosci, vera predaka vaših, blagodarnih Hristu Gospodu do smrti.
Neka ovo bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, sve do kraja, do Dana Suda
Hristovoga, na kome će se cveće primiti, a besplodno trnje baciti u oganj. Ovo je vera
nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi,
onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan Rasplate lica njihova zasijaće kao sunce, i
ličiće na Boga. I biće nazvani blagoslovenim.

Ljubav. Krst. Smrt.

7. ... VASKRSLOGA U TREĆI DAN PO SVETOME PISMU
sadržaj

Hristos vaskrse, obrazovani! Zemlja Mu ne može nahuditi, niti Ga grob zadržati. Da

vaskrsnu duše vaše, miljenice Hristove! Da zasija obraz Božji u vama, očišćen od
zemlje i spasen od smrtne truleži! Radujte se i veselite se, jer Mesija vaš, Jedini i
Jedinstveni, pobedi smrt, ovo strašilo svih zemnorodnih!

Čudesno vaskrsenje Hrista Gospoda iz groba sasvim je u skladu sa Njegovom

čudesnom pojavom u svetu. Ono odgovara Njegovom neobičnom rođenju od prečiste
Devojke, i Njegovim svemoćnim delima na zemlji, i Njegovoj nebeskoj mudrosti i milosti,
i njegovom natčovečanskom strpljenju i dostojanstvu u podnošenju nepravdi i muka, i
Njegovom božanskom praštanju sa krsta ubicama Svojim. Sve je u skladu. Sve
odgovara i priliči jedno drugom. Kao što možete po jednoj kapi morske vode poznati
kakvoću celoga mora, tako po jednom događaju iz života Hristovog možete poznati ceo
karakter Njegov. Ceo Njegov karakter predstavlja jedno nezemno čudo, sastavljeno
organski od bezbrojnih čudesa. On je svemoćni Mesija vaš, o vi obrazovani, koji vas je
blagoslovio i sa krsta, i iz groba, i izvan grooa.

Vaskrsenje je kao jedan dragulj na nizu nezemnog dragog kamenja, što predstavlja
život Gospoda na zemlji. Taj dragi kamen iste krasote, iste dragocenosti, iste miline kao
i ostalo drugo kamenje na božanskom nizu Hristovome. Njegovo vaskrsenje je sasvim
prirodno s gledišta večnih stvarnosti, koje je On otkrio svim delima Svojim i svom
ličnošću Svojom. Trećeg dana u zoru svemoćni Gospod ustao je iz mrtvih i javio se živ
Svojoj Svetoj Materi, ženama mironosicama i apostolima (Mat. 28; Mk. 16; Lk. 24; Jov.
20 i 21; I Kor. 15, 6). Potom se On javljao kroz punih četrdeset dana učenicima i
prijateljima

Svojim (Dela ap. 1). Potom se javio i Svome neprijatelju i gonitelju Savlu (Dela ap. 9).
Prvo se, dakle, javljao Svojim prijateljima i sledbenicima, kao prvim članovima crkve
Svoje svete, da bi prvo njih utvrdio i obrazovao, a posle i neprijateljima. A ovim
poslednjim javio se koliko da bi crkvu Svoju odbranio, toliko da bi milost svoju pokazao
prema neprijateljima Svojim. Kao i s krsta. Jer On "pravedne ljubi i grešne miluje", i
hoće da se svi ljudi spasu i dođu do poznanja istine.

Još se vaskrsli i živi Gospod javljao mnogobrojnim mučenicima i mučenicama za ime

Njegovo. Javljao se prepodobnim ljudima i svetim ženama i devicama kroz svu istoriju
Crkve Božje do dana današnjega. Javljao se na javi i u snu, u ratovima i tamnicama,
ukraj bolesničke postelje i u nevoljama, u kojima ljudska snaga ne pomaže. Javljao se u
izbama sirotinjskim, u sjajnim oltarima svetim slugama Svojim, kao i pokajanim
grešnicima u jazbinama greha. Javljao se samo tamo gde Ga je žarka vera i suzna
molitva prizivala, i gde je pojava Njegova bila neophodna. Šta da nabrajamo? To
Njegovo živo prisustvo osećaju neprestano istinski obrazovani ljudi, oni koji nose obraz
Božji u sebi. Gle, vaskrsli i živi Gospod izrekao je kao poslednju reč Svoju sledbenicima
Svojim. I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin (Mat. 28, 20). Amin.
Gospode!

Po Svetome Pismu. Kako je pisano od nadahnutih pisaca, i kako je prorečeno od Božjih

proroka, onako se i zbilo. Pisano je od proroka: Nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti
ćeš dati da svetac tvoj vidi truhlost (Ps. 15, 10). Pa je pisano i prorečeno: Vaskrsnuće
BOG i rasuće se neprijatelji Njegovi (Ps. 68, 1). No osim mnogih proročanstava o
vaskrsenju Hristovom u Starom Zavetu Svetoga Pisma taj veličanstven događaj izražen
je simbolički i praobrazno kroz sudbe mnogih pravednika.

Tako sudba pravednoga Avrama, koji je više puta bio u smrtnoj opasnosti od
nadmoćnijih neprijatelja pa je ipak izišao živ i pobedonosan, predstavlja praobraz
Hristove vaskršnje pobede. Sličan je praobraz i Isaka, koji je položen bio pod nož oca
svoga pa ipak spasen. Praobraz je Hristova vaskrsenja i prorok Jona, koji je tri dana
probavio u utrobi kitovoj, pa izbačen žiz. Tako i sudbe ostalih mnogih pravednika kao:
Mojseja, Noja, Josifa, cara Davida, proroka Ilije i proroka Danila, trojice otroka u peći
ognjenoj, mnogostradalnog Jova, i mnogih drugih, koji budući pod bremenom nepravdi
satanskih i ljudskih najzad sve pobediše i do slave dođoše očuvavši obraz BOŽJI u sebi
nepovređen. Zato su Sveti Oci NikeJski i stavili, da je Gospod Hristos vaskrsao iz mrtvih
po Svetome Pismu. Jer više ubeđuje ljude događaj, koji je unapred prorečen, negoli
neprorečen.

A sveti jevanđelisti zapisali su u jevanđeljima kako je sam Gospod mnogo puta

predskazao Svoje vaskrsenje pred učenicima Svojim. Upravo, kad god je Gospod
predskazivao stradanje Svoje i smrt, predskazivao je istovremeno i slavno vaskrsenje
Svoje (Mat. 16, 21; 17, 23; 20, 19; 26, 32; sravni Mk. 8, 31; 9, 931; 10, 34; 14, 28. Lk. 9,
22; 18, 33; Jov. 2, 19-22). I sve kako je predskazano, onako se i zbilo. Gospod vaš i
Iskupitelj vaš namučen je bio, raspet, mrtav pogreben, no treći dan slavno je vaskrsao iz
mrtvih.

Ljubav je nepobediva, deco carska. Njena je domovina na nebesima, njeno je carstvo u

večnosti, njena senka na zemlji, njeno odsustvo u paklu. O kako je moćna i ta senka! A
stvarna ljubav, ona što plamti na ognjištu večnog roditeljstva i večnog sinovstva
Božjega, ona koju je Hristos doneo na zemlju - ona je svemoćna. Satana s grešnicima
glupo se zaradovao nad mrtvim Mesijom. Glupost satanina Je došla otuda, što je on
potpuno izgubio obraz Božji u sebi. Gde bi on znao - gde li se setio - kako je ljubav
božanska svemoćna? Ta moći njenoj nema ni sravnjenja, ni mere, ni granice. Zemlja bi
prsla, da Hristos nije vaskrsao iz nje; ne bi Ga mogla održati u sebi. To je sila stvarne,
nebeske, večne ljubavi. Sila te ljubavi je neiskazana. Silom te plamene ljubavi Car
nebeski je i posetio zemlju, i izdržao sva poniženja i mučenja, najzad i vaskrsao. Silom
njenom neduzi se leče, demoni razgone, bolesti isceljuju, bure utišavaju, sva priroda
nagoni na poslušnost. Ona je sva čudotvorna, i gde god se javi, ma u kom svetu i ma u
kom vremenu, ona čudesa tvori.

Ovo je vera dece Božje, dece carske, koja su usinovljena Bogu silom ljubavi Hristove.
Nju ne mogu da prime nenavisnici i zlotvori, bogomrsci i čovekomrsci, koji od greha
svojih pletu lance sebi i daju ih u ruke paklenim duhovima. Ovo je vera svetlih i čistih
duša, bogoljubivih i čovekoljubivih. Oni je primaju, i oni stradaju za nju poput stradanja
Hristova. Ljubav im olakšava stradanja, i sladi gorčine. Njihove su oči zamagljene za
sva obmanljiva blaga ovoga sveta, no njihov duhovni vid, opran i prosvetljen suzama,
jasno gleda u domovinu večne ljubavi. Blago njima u Dan Suda, u Strašni dan rasplate
Božje. Oni će se održati u taj Dan, i ogrejaće se na ognjištu večne ljubavi.

Nije li ovo vaša vera, hristonosci, i vera najslavnijih predaka vaših? Neka ona bude i
vera dece vaše. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, gorka kao smrt, no lekovita kao
melem nebeski, svetla kao vaskrs. Vaistinu, ovo je vera velikih duša, istinski
obrazovanih ljudi, koji nose obraz Božji u sebi. Oni će u Dan Suda vaskrsloga Mesije biti
pomilovani i nazvati blagoslovenim.

Pobeda. Vaskrsenje. Radost.

8. ...I KOJI SE VAZNESAO NA NEBESA I KOJI SEDI S DESNE STRANE OCA

sadržaj

Najčudniji Posetilac posetio je zemlju i vratio se. I ostalo je čuđenje o Njemu. I to

čuđenje raspostrlo se po svoj planeti zemaljskoj. I nekoliko stotina ljudskih naraštaja
kroz devetnaest punih stoleća govorili su o tom Posetiocu više nego i o kome drugom u
svetu. Najveće je čudo, što su svi ti naraštaji govorili o Njemu ne samo kao o
negdašnjem Posetiocu nego i kao o Savremeniku. I dan-danas o Njemu se govori u
našem naraštaju kao o negdašnjem Posetiocu i kao Savremeniku. Vazda Negdašnji i
vazda Savremeni! To je neponovljeno čudo u istoriji roda ljudskog. Ličnost toga
Posetioca je izuzetna, nesravnjiva ni s kim, neobjašnjiva ničim na zemlji. Mnogi se u
čuđenju pitaju: ko je On? Mi Ga znamo i ne znamo. I gledamo Ga izdaleka i gledamo
Ga izbliza. Njegov dah je među nama, Njegova vlast je nad nama. Ime Njegovo donosi
nam nadu, utehu i radost. Ko je On?

To je Car nebeskoga carstva, prerušen u čoveka, u pravoga čoveka - taj neobični

Posetilac zemlje. Kao što je vasksenje iz groba priličilo Njegovoj moći, tako je i
vaznesenje na nebo odgovaralo veličanstvu Njegovom. Iziđoh od oca, rekao je On sam
o sebi, i dođoh na svijet; i opet ostavljam svijet i idem k ocu (Jov. 16, 28). Šta je jasnije
od toga?

Šta je jasnije od toga, da kad je sin ispunio volju očevu hita natrag ocu svome? Nije li
prirodno za cara kad pobedio u ratu da se vraća u carstvo svoje? I za sejača kad je
posejao njivu svoju da odlazi domu? I za učitelja kad je iskazao nauku svoju da se
povlači u stan svoj? I za pastira kad je našao izgubljenu ovcu da se upućuje odakle je
pošao? I za sveštenika kad je osveštao dom neki da se okreće obratno? I za radnika
kad je svršio posao svoj da ide na odmor? A Gospod Hristos je sišao u svet i kao Sin, i
kao Car, i kao Sejač, i kao Učitelj, i kao Pastir, i kao Sveštenik, i kao Radnik. Svršivši
delo Svoje, misiju Svoju u ovome svetu, prirodno Je i razumljivo, da se vratio u večno
carstvo na nebesima, iz koga se i spustio među ljude.
Ulazak pobedonosnog Gospoda na nebesa bio je isto onako čudesan kao i Njegov
silazak sa nebesa! Čudesno rođen od Svete Deve i Božje sile On se čudesno i
vaznesao na nebesa silom božanskom pred licem Svete Matere i učenika Svojih.
Vaznesenje Negovo je i slovesno i posvedočeno. Slovesno je ono po VIŠNjOJ
slovesnosti nebeskoj; posvedočeno od očevidaca koji su dragovoljno primili stradanje
za svedočanstvo svoje.

Mnogo je svedoka - ko će ih sve izređati? Sveti apostol i jevanđelist Marko piše o

vaznesenju Gospoda: A Gospod pošto im izgovori uze se na nebo i sjede Bogu s desne
strane (Mar. 16, 19). Opširnije opisuje taj veličanstveni događaj sveti Luka, lekar,
govoreći: I ovo rekavši vidješe oni gdje se podiže i uze ga oblak iz očiju njihovijeh. I kad
gledahu za njim gdje ide na nebo, gle, dva čovjeka stadoše pred njima u bijelijem
haljinama, koji i rekoše: Ljudi Galilejci! što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od
vas uze na nebo tako će doći kao što vidjeste da ide na nebo (Dela ap. 1, 9-11; v. Lk.
24, 52). Pri ovom događaju vidimo angele Božje kao i pri Spasiteljevom začeću i
rođenju, kao u vreme Njegovog posta posle krštenja, kao i u vreme stradanja u vrtu
Getsimanskom, i kao pri Njegovom slavnom vaskrsenju. VOJNICI nebeski vazda su
blizu svoga Cara, i bivaju javno viđeni od ljudi kada to Car nađe za korisno.

Još stari Psalmist proročki je govorio: Otvorite se vrata vječna, da uđe car slave. Ko je
taj car slave? Gospod moćan i silan u borbi, Gospod nad vojskama, to je car slave (Ps.
23, 7-). Na drugom mestu opet veli: Reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s
desne strane (Ps. 109, 1). I sam Gospod, svedok nad svedocima, prorekao je Svoje
uzdignuće na nebo i slavu Svoju buduću. I to je prorekao u času Svoga najvećega
poniženja, kada ga u dvoru prvosvešteničkom Jevreji pljuvahu i šamarahu - prorekao je
ovim svetim rečima: Ali ja vam kažem: odsele ćete vidjeti sina čovječijega gdje sjedi s
desne strane sile Božije (Mat. 26, 64; Lk. 22, 69). Kakvo svedočanstvo potrebuju ljudi
mimo Njegovoga? Na ustima Mesije vašeg ne nađe se laž ni o onome što je rekao o
prošlosti ni o onome što je prorekao o budućnosti.

No evo još svedočanstava, potvrđenih krvlju svedoka. Da se još bolje nahrane duše
vaše istinom. Sveti apostol Petar svedoči o Hristu, da je s desne strane Bogu otišavši
na nebo, i slušaju ga anđeli, vlasti i sile (I Pet. 3, 22). Sveti apostol Pavle uzdignuvši se
do trećeg neba i sagledavši čudesa nebeskog sveta svedoči, da Otac posadi Sina
svoga sebi s desne strane na nebesima nad svijem poglavarstvima i vlastima i silama i
gospodstvima i nad svakijem imenom što se može nazvati ne samo na ovome svijetu
nego i na onome što ide, i sve pokori pod noge njegove (Ef. 1, 20-22; v. Jevr. 12, 2;
Kološ. 3, 1). Lični svedok toga jeste i sveti Stefan arhiđakon, prvomučenik. A Stefan pun
Duha Svetoga pogleda na nebo i vidje slavu Božiju i Isusa gdje stoji s desne strane
Bogu, i reče: evo vidim nebesa otvorena i sina čovečijega gdje stoji s desne strane
Bogu (Dela ap. 7, 55 -). I sveti Andrej Carigradski video je Gospoda u slavi na
nebesima. Tako i mnogi drugi svetitelji, naročito mučenici, kojima se Gospod javi, da bi
im muke učinio podnošljivim.
I tako Mesija i Spasitelj vaš, jedini i jedinstveni, uzneo se na nebesa, odakle se spustio
kao Posetilac. Uzneo se u prvobitno carstvo svoje, večno i besmrtno, u kome je On
prigotovio mesto za sledbenike svoje iz drugog carstva svoga, iz crkve svoje na zemlji.

S toga, obrazovani, nije vaše da čekate drugoga mesiju, koji će vam tobož zasnovati
carstvo zemaljsko i carovati na zemlji. Ovakvoga mesiju čekaju neverni, neobrazovani,
koji su pomračili obraz Božji u sebi. Ne znaju oni, jadnici, da takav mesija nije pravi no
lažni. Jer ma koliko da je veliko i dugotrajno carstvo zemaljsko, mora mu kraj doći, kao
svemu vremenom i zemaljskom. A sa krajem dolazi žalost i očajanje.

Zar može takvo carovanje zadovoljiti duše vaše i umiriti srca vaša? Zar može takav
mesija biti po želji srca vašega? Pravi Mesija, jedini, istiniti, rekao je: Carstvo moje nije
od ovoga svijeta (Jov. 19, 36). Pravi i istiniti Mesija jeste uzvišeniji od svih i čudesniji od
svih predstava ljudskih; uz to i krasniji i lepši od svih želja. Carstvo Njegovo je iznad
vremena, iznad promena i prolaznosti - carstvo večno, beskrajno, besmrtno.

Takav Mesija samo je jedan, Gospod naš Isus Hristos, Sin Božji Jedinorodni, Car i
Posetilac, rođeni na zemlji od prečiste Deve Marije, nas radi raspet u vreme Pontijskog
Pilata, postradali, pogrebeni, vaskrsli, i uzneseni na nebesa, gde u slavi sedi s desne
strane Boga Oca.

Ovo je vera svetitelja, vera onih koji su pobedili sebe i uzneli um i srce k nebesima
svetlim. Pomoću ove vere oni su i pobedili niže biće svoje, i uzneli um i srce k
nebesima, i posvetili se. Oni su plod ove vere, najzdraviji plod, što je zemlja videla. Ovu
veru ne mogu primiti raskalašni, čiji se um i srce vuče po prašini. Oni koji sami sebe
zauzdavaju, i vežbaju, stešnjavaju, oni rastu u visinu do nebesa. Oni kojima je slatka
molitva, raduju se ovoj veri. Oni koji čine milostinju i opraštaju, raduju se ovoj veri. Oni
koji čine milostinju i opraštaju spotaknutim, vesele se ovom verom. Oni neprestano
misle o Sudu Strašnom, zato im Sud neće biti strašan. Decom Božjom oni će biti
nazvati, decom Carevom. I carovaće večno uz vaznesenog Gospoda. I ogrejaće se na
ognjištu večne ljubavi, večnog roditeljstva Božjeg.

Nije li ovo i vaša vera, hristonosci, i vera najsvetijih predaka vaših? Neka ona bude i
vera dece vaše s kolena na koleno. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna,
duboka do dna groba, visoka do vrha nebesa. Ovo je vera vaskrslih i uznesenih duša.
Ona propoveda pokajanje i očišćenje. Nju prihvataju i drže istinski obrazovani ljudi, oni
koji nose obraz Božji u sebi. Oni će u Dan Suda, kada uzasudi vazneseni Gospod, biti
pomilovani i nazvani blagoslovenim.

Vaznesenje. Blagoslov. Mir.

9. ...I KOJI ĆE OPET DOĆI SA SLAVOM DA SUDI ŽIVIMA I MRTVIMA KOJEGA
CARSTVU NEĆE BITI KRAJA
sadržaj

Bdenje vam je zapoveđeno, a bdenje je budnoća, stražarenje sa iščekivanjem. Bdenje

nad samim sobom: nad svojim mislima, željama i delima - to je strogi propis vaše vere.
Budnoća oštri vid duhovni, da može videti i raspoznati dobro i zlo, i da može znati ko
dolazi u srce i u misli. Straženjem se odbija neprijatelj i pušta prijatelj. Iščekivanje
pojačava ljubav i čisti savest. Na koga se to odnosi vaše najveće iščekivanje? Na
Ljubaznoga, na Najljubaznijega. Na Onoga, čija vas je ljubav uvela u ovaj svet, i čija će
vas ljubav susresti u drugom svetu. Gle, On je obećao doći. I duše ljudske trepere od
tog obećanja, kao ljubav što treperi očekujući ljubljenoga.

To iščekivanje pojačava ljubav i čisti savest. Stražarite, dakle, jer ne znate dana ni časa
kad će sin čovječiji doći (Mat. 25, 13). To su Njegove reči, reči opomene. Da ne budete
kao pet ludih devojaka, koje u bezbrižnosti svojoj biše iznenađene i odbačene. On
dolazi, bdite i stražite!

On je došao jednom, i ponovo će doći. Prvi put je došao u poniženju, drugi put će doći u
slavi. Prvi put je došao kao Iskupitelj sveta, drugi put će doći kao Sudija sveta. Razlika
između prvog i drugog dolaska Njegovog vrlo je velika. Pri prvom dolasku svom On se
zadržao na zemlji trideset i tri godine. Njegov drugi dolazak trajaće vrlo kratko. Jer kao
što munja izlazi od istoka i pokazuje se do zapada, taki će biti dolazak sina čovečijega,
rekao je On sam o svom drugom dolasku (Mat. 24, 27). Tako iznenadan i munjevit biće
drugi dolazak Gospoda. Otuda i opomena Njegova svim vernim: Stražite dakle, jer ne
znate u koji će čas doći Gospod vaš (24, 42). Prvi put je On došao kao trudbeni sejač, a
drugi put će doći kao hitri vejač. I kao što je vejanje kratak posao prema mnogim
poslovima oko useva od sejanja do vejanja, tako će drugi dolazak Njegov, sravnjen sa
prvim, biti brz i kratak. O, i iznenadan!

Zato je zapoveđeno bdenje, budnoća duha, straženje, iščekivanje.

I slavan će biti drugi dolazak Gospoda, sav u blesku od slave neviđene. Tada će se
pokazati znak sina čovečijega na nebu, i tada će proplakati sva plemena na zemlji, i
ugledaće sina čovječijega gdje ide na oblacima nebeskijem sa silom i slavom velikom.
Njegov dolazak biće, uistini, dostojan Cara nad carevima. Pred Njim, pod Njim i oko
Njega kretaće se lučezarne vojske od angela. Trube će ječati sa usta angela
trubonosaca, oganj i plamen ići će napred. I poslaće anđele svoje s velikijem glasom
trubnijem, i sabraće izabrane njegove od četiri vjetra, od kraja do kraja nebesa (Mat. 24,
29-31).

Tako Gospod o svom ponovnom dolasku. A vidoviti prorok Njegov, koga ni Jevreji ne
odriču, opisuje to ovako: Prijesto mu bijaše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj
razgorio. Rijeka ognjena izlažaše i tecijaše ispred njega, tisuća tisuća služaše mu, i
deseš šisuća stajahu pred njim; sud otpoče, i knjige se otvoriše (Dan. 7, 9-10).
Tako prorok Njegov, veliki i vidoviti, koga ni Jevreji ne odriču. A ovako apostol Njegov
sveti: Jer je pravedno u Boga da vrati muku onima koji vas muče; a vama koje muče
pokoj s nama kad se pokaže Gospod Isus s neba s anđelima sile svoje, u ognju
plamenome, koji će dati osvetu onima koji ne poznaju Boga i ne slušaju jevanđelje
Gospoda našega Isusa Hrista; koji će primiti muku, pogibao vječnu od lica Gospodnjega
i od slave njegove, kad dođe da se proslavi u svetima svojim, i divan da bude u svima
koji ga vjerovaše (II Solunj. 1, 710).

Iznenadan će biti dolazak Sudije, i biće u sili i slavi. A sud njegov biće, kao što je sam
On prorekao i opisao (v. Mat. 25, 31). Razlučiće sve ljude na desno i na levo kao pastir
što luči ovce od koza. Onima s desne strane reći će pravedni Sudija: Hodite
blagosloveni oca mojega, primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja svijeta. A
onima s leve strane reći će: idite od mene prokleti u oganj vječni pripravljeni đavolu i
anđelima njegovijem. Pravedno merilo biće prosto i jasno. One prve prizvaće u život
večni i blaženstvo, zato veli, jer ogladnjeh, i daste mi da jedem; ožednjeh i napojiste me;
gost bijah i primiste me; go bijah i odjenuste me; bolestan bijah, i obiđoste me; u tamnici
bijah, i dođoste k meni. Kada ga ovi blagosloveni upitaju, kad ga to oni videše u bedi i
pomogoše, odgovoriće pravedeni Sudija: Zaista vam kažem, kad učiniste jednom od
ove moje najmanje braće, meni učiniste.

A one druge, što na levoj strani budu stajali, odagnaće pravedni Sudija u muke večne, u
oganj pripravljen za ćavola i sluge đavolske. Kada ga ovi neblagosloveni budu pitali,
kad ga to oni videše u bedi i ne pomogoše. odgovoriće pravedni Sudija: Zaista vam
kažem, kad ne učiniste jednom od ove moje male braće, ni meni ne učiniste.

Pogledajte, obrazovani, i vidite, kako Hristos Gospod sebe istovetuje sa onima koji
stradaju u ovome svetu. On ih milostivo naziva malom braćom svojom. Zar ćete vi
otkazati hleb braći Hristovoj? Znajte, da ko njima otkazuje, Njemu otkazuje. Na Sudu će
se to objasniti, i On će suditi po pravdi.

A kad se Sud okonča, nastaće za pravednike carovanje bez kraja i konca. Tada će
pravednici zasjati kao sunce u carstvu oca svojega (Mat. 13, 43). Sva ostala carstva
razoriće se, i svaka druga vlast i sila razbiće se kao magla pred suncem; samo će
Njegovo carstvo ostati, bez granica i susedstva. Kao što je prorekao i video u viziji
prorok, koga i Jevreji priznaju: Vlast je njegova vlast vječna, koja neće proći, i carstvo
se njegovo neće rasuti (Dan. 7, 14). I od samog vidljivog neba i zemlje trajnije će biti
carstvo Njegovo; jer je rečeno, da će nebo i zemlja proći a carstvo će njegovo ostati
(Otkriv. 21, 1).

S takvim bleskom i silom i slavom i dostojanstvom završiće se bogočovečanska drama,

otpočeta u hladnoj pećini Vitlejemskoj. Tako će rasti i uzrasti zrno gorušično (Mar. 13,
31), i razviti se u drvo života, koje će pokriti sav svet vidljiv i nevidljiv. Neka se zato
vesele duše vaše, pravednici, ako štogod stradate za ime Isusovo i ako snosite
poniženja za pravdu njegovu u ovome životu.
Svaki dan vaše tuge, i muke, i poniženja, doneće vam vekove i vekove radosti. Jer ćete
biti nagrađeni angelskim građanstvom u carstvu njegovom. Ko je iole sličan Isusu u
stradanju, biće mu sličan i u slavi. Suze vaše i rane vaše, sada skrivene, biće osvetljene
suncem koje ne zalazi. Prividni porazi vaši radi jevanđelja njegovog, biće pretvoreni u
toržestvenu pobedu, koju neće objavljivati ljudi mastilom nego angeli Božji trubnom
jekom.

Bolje je za nepravednike, da drhte i kaju se sada nego na Sudu. A vi, hristonosci,

radujte se, što je Mesija vaš Sudija sveta. Jer će po pravdi suditi. Gle, onaj isti Isus,
kome je Irod hteo mačem suditi u kolevci;

koga je Juda prodao za trideset srebrnika;

koga su starešine jevrejske mučile i bile;

koga je Pilat oglasio nevinim pa na krst raspeo;

koji je u mukama velikim na Golgoti izdahnuo;

koji je trećeg dana slavno vaskrsnuo iz groba;

koji se četrdeset dana uznesao na nebesa i seo s desne strane Boga Oca -

taj isti Isus doći će opet u sili i slavi. Doći će kao vrhovni Sudija sveta, da sudi svima
živim i mrtvim. Doći će kao Car besmrtni, da otvori carstvo besmrtno za pravednike. U
tome carstvu pravednici će se sijati kao sunce.

Ovo je vera pravednika, smernih i krotkih no neustrašivih na putu pravde. Ovu veru ne
mogu primiti oni, čije srce ide za očima. Nju vole oni, koji znaju za veličanstvo Božje i za
pravdu večitu. Njima je radost misliti o veličanstvu besmrtnoga Boga usred mirisa smrti
svuda oko sebe. I radost im je činiti pravdu, okruženi nepravdom. Uzvišenost Božja
privlači ih, i krasota pravde pleni ih. Oni čine pravdu, no ne uzdaju se u dela svoja nego
u milost Božju. Što su pravedniji, to sa većim strahom očekuju Sud Hristov. A nevernici
zato i tvore nepravdu, što nemaju straha od Suda Hristovoga.

Blago onima, koji očekuju dolazak Gospoda u sili i slavi, i pomažu malu braću Hristovu
kao da pomažu samoga Hrista.

Blago onima, koji u bdenju, i budnoći, i straženju, i iščekivanju pogledaju Ljubaznoga,

Najljubaznijega. Dočekaće ga, zaista, i susrešće ga poput pet mudrih devojaka. I On će
ih uvesti u Raj, i carovaće s njima vavek.

Nije li ovo i vaše vera, hristonosci, i vera najpravednijih predaka vaših? Neka ona bude i
vera dece vaše, s kolena na koleno. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna.
Zaista, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan
Suda Hristovoga oni će se nazvati blagoslovenim.
Sudija. Sud. Pravda.

10. ...I U DUHA SVETOGA, GOSPODA ŽIVOTVORNOGA, KOJI OD OCA ISHODI,

KOME ZAJEDNO SA OCEM I SINOM PRIPADA POKLONjENjE I SLAVA, KOJI JE
GOVORIO KROZ PROROKE
sadržaj

Kad noćni putnik vidi luč u daljini, on se raduje. I upravlja korake svoje put luča, ne
ispitujući od kakvog je goriva taj oganj u daljini. Što se više približuje, to više ispituje.

Vera hrišćanska približila je ljude blisko večnoj svetlosti Božanstva. Zbog toga hrišćani
toliko ispituju tu tajanstvenu i milu svetlost - jer su se približili njoj. Oni koji su od te
svetlosti udaljeniji, manje je ispituju

Semiti se iščuđavaju jafetitima, kako mogu verovati u tri boga? Ko veruje u tri boga? Zar
hrišćani, koji su očistili od mnogoboštva tolike kontitente i ostrva?

Recite im, da vi ne verujete u tri boga nego u jednoga. Jedinoga, Živoga, Istinitoga. No
da ste Mesijom vašim stavljeni u takvu blizinu večne svetlosti, da vidite i razlikujete tri
plamena. Tri večna plamena - jedan Oganj. Tri veličanstva - jedan Car. Tri čuda - jedna
Tajna. Tri lica - jedno Biće. Tri ipostasi - jedan Bog. Veliko ime: Sveta Trojica. Sveto
Trojstvo u Jedinstvu. Otac, Sin, Duh Sveti - uvek zauvek jedan Bog.

U podnožju te životvorne tajne serafimi i heruvimi skrivaju lica svoja sveta, u strahu
svetome, u božanskome zanosu, u beskrajnoj opojenosti neiskazivom sladošću. A
neizbrojive vojske angela, u strojnim horovima, umilnim trepetom poju veličanja Boga
Jedinoga, Boga Živoga: Svjat, Svjat, Svjat Gospod Savaot!

I sunce veliko na svodu nebeskom predstavlja trojstvo u jedinstvu: masa ognjena,

svetlost i toplota - sve ovo troje nerazdvojno jedno od drugoga sačinjava jedno sunce. I
svaki atom na zemlji predstavlja trojedinstvo. I duša čovečja - obraz trijedinog Boga -
sastoji se iz tri osnovne nerazdeljive moći: osećanja, uma i volje. No to troje ne deli
dušu na tri duše. Jedna duša jeste i ostaje jedna; tri njene moći jesu i ostaju tri u
jedinstvu.

Ali svet nije došao do saznanja o Bogu kao Trojici Svetoj kroz te prirodne slike, senke i
simvole. Nebesnim otkrivenjem došlo se do toga. Gospod Isus Hristos objavio je to. Od
Njega je rod ljudski doznao za roditeljstvo Oca, i za sinovstvo Sina Božjega, i za
ishodstvo Duha Svetoga. On je nas, putnike u noći, priveo večnoj božanskoj svetlosti, i
mi smo počeli videti i razlikovati troje u jednome: tri čuda u jednoj tajni, tri ipostasi u
jednom Božanstvu.

Od Hrista je i došla naša vera u Duha Božjega Svetoga, životvornoga, koji od Oca
ishodi. Mnogo Je zlih i varljivih duhova tame, podeljenih i nemoćnih, ali je jedan Duh
Sveti. Ljudi i narodi, koji su verovali u mnoge bogove, verovali su stvarno u te zle i
varljive duhove. U Duha Jednoga Svetoga mogu verovati samo pravi jednobošci, koji
veruju u jednoga Boga.

Duh Sveti naziva se životvornim, jer On život daje, život obnavlja, oživotvorava,
vaskrsava. Kad je Bog stvarao svet, Duh Božji dizaše se nad vodom (Post. 1, 2). Kad je
Bog čoveka stvarao, stvori ga od praha zemnoga i dunu mu u nos duh životni i posta
čovjek duša živa (Post. 2, 7). Apostol Hristov piše hrišćanima: Duh Božji u vama živi
(Rim. 8, 9). No ne mešati duh čovečji s Duhom Božjim. I apostol pravi u tome razliku
kad veli: Ovaj Duh (Božji) svjedoči našemu duhu da smo djeca Božja (Rim. 8, 16). I to je
radost vaša, duhonosci. Šta bi vredelo svedočanstvo čovečje, da ste deca Božja, ako
vam sam Duh Božji to ne posvedoči? A duh Božji daje se svakome, ko ga ište u Boga.

Treba iskati, i treba očistiti dom duše svoje za doček najmilijega gosta. Ovako govori
Gospod naš, Pobedilac smrti: Kad vi zli budući, umijete dobre dare davati djeci svojoj,
koliko će više otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ištu u njega (Luk. 11, 13)? To
je najveći dar, koji Bog daje ljudima. Jer dajući Duha Svetoga, daje samoga sebe. Ima li
većeg dara od ovoga? Ima li veće ljubavi od ove?

Kako se Duh Božji javljao vernima? Da kažemo prvo: kao toplina u srcu. Ovo biva pri
silnoj molitvi. Ponekad kao toplina u celome čoveku. Prorok Jeremija svedoči to jasno i
istinito. Jer svedoči iz svoga iskustva. Mnoge poruge i napasti pretrpe Jeremija - muka
mu dođe do guše. Tada se on odluči ne govoriti više ljudima, ne prorokovati. Ali -
opisuje on sam: ali bi u srcu mom kao oganj razgorio, zatvoren u kostima mojim, i
umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više. (Jer. 20, 9). Tako je neodoljiv Duh Božji
Sveti u čistome srcu, u koje se useli.

Još se Duh Božji javljao kao glas. O tome mnogo svedoče sveti proroci i apostoli.
Tajanstveni no jasan glas Božji. Čuješ ga a ne vidiš ko govori.

Još se Duh Božji javljao pod vidom goluba. To se dogodilo pri krštenju Gospoda Hrista
u Jordanu. I svjedoči Jovan govoreći: vidjeh Duha gdje silazi s neba kao golub i stade
na njemu (Jov. 32). Čistoga goluba jeste slika čistote Duha Svetoga. Blago čistim
dušama, jer će se udostojiti posete Duha Gospoda.

No najburnije javljanje Duha Svetoga u istoriji ljudskoj dogodilo se u vidu ognjenih jezika
pedeset dana po vaskrsenju Hristovom. I kad se navrši pedeset dana, bejahu zajedno
svi jednodušno. I ujedanput postade huka s neba kao duhanje silnog vjetra, i napuni svu
kuću gdje sjeđahu. I pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni, i sjede po jedan na
svakoga od njih. I napuniše se svi Duha Svetoga, i stadoše govoriti drugim jezicima,
kao što im Duh davaše še govore (Dela ap. 2, 1-4). Tako je bilo osvećenje i krštenje
prve crkve Hristove na zemlji - ognjem Duha Svetoga.

Tako se ispunilo obećanje Spasiteljevo apostolima. Ispunilo se u takvoj sili i na takav

način kako niko od apostola nije mogao ni zamisliti. Zaista, dela Božja prevazilaze sve
zamisli ljudske.
Gospod je obećao: I ja ću umoliti oca, i daće vam drugoga utešitelja da bude s vama va
vijek: Duha istine, kojega svijet ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje; a vi ga
poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti (Jov. 14, 16 - 17). I prvi utešitelj, Gospod
Isus, bio je više nego obilna uteha vernima. Ali ljubav Božja nema mere. Po toj
neizmernoj ljubavi poslat je i drugi utešitelj.

Još je Gospod Isus posvedočio o Duhu Svetome i ovo: Utješitelj Duh sveti, kojega će
otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh
(14, 26). I još: A kad dođe utješitelj, koga ću vam poslati od oca, Duh istine, koji od oca
izlazi, on će svjedočiti za mene (15, 26). I još: A kad dođe on, Duh istine, uputiće vas na
svaku istinu... On će me proslaviti (16, 13 -14). I ovo se obećanje ispunilo, kao i svako
obećanje Mesija vašeg, hristonosci.

Duh Sveti je obećan - tako su ljudi saznali za Duha Svetoga. Duh Sveti se javljao - tako
su se ljudi uverili u postojanje Duha Svetoga. Duh Sveti neprestano boravi meću
vernima - tako su ljudi zavoleli Boga Duha Svetoga.

Kako se iz sunca svetlost raća i kako toplota ishodi - zar vam je to znano? Kako se iz
srca raća misao i kako ishodi sila - zar ste pojmili? Kako biste onda znali večnu tajnu
Oca neroćenog, kako li raćanje Sina i ishoćenje Duha Svetoga? Nijednu istinu o
Svevišnjem Bogu sinovi čovečji nisu mogli doznati dok im od Svevišnjeg nije javljeno.
Niti više, niti manje, nego samo koliko im je javljeno.

Javljeno nam je, da Duh Sveti nije stvorenje Božje nego Bog. On je Gospod životvorni,
koji prisustvom Svojim stvara život, daje moć, uliva mudrost, proizvodi radost. Od
večnoga Oca On večno ishodi. Istobitan sa Ocem, istobitan sa Sinom - istobitan,
istomoćan, istoslavan. Samo je licem različit. Naročita ipostas odlikuje ga od Oca i Sina.
No i njemu pripada isto poklonjenje i isto slavljenje. Njime govorahu proroci sveti. U
proste ribare On uli mudrost nebesku. Nemoćnim ljudima i ženama - za Hrista mučenim
- On dade moć nepobedivu, jaču od smrti.

Duh Sveti, životvorni, koji od Oca ishodi, Bog je istiniti od Boga istinitog. On se javljao i
dejstvovao. On se javlja i dejstvuje. Oni kojima se javlja i u kojima dejstvuje, znaju ga.
Ne znaju ga po suštini; znaju ga po javljanju i dejstvu.

Vera u Duha Božjega Svetoga nije zasnovana na slutnji, na misaonoj pretpostavci,

nego na javljenoj i doživljenoj i posvedočenoJ stvarnosti. Ko god želi postati živi svedok
te stvarnosti, mora se pre svakog ispitivanja tajni nebeskih potruditi, da očisti srce od
greha i okadi ga molitvom. I javiće mu se Duh Sveti, Duh istine i života, Duh mudrosti i
radosti, Duh slobode i posinaštva. I ovaj Duh Sveti posvedočiće duhu njegovom
istinitost svega otkrivenja Hristovoga: o Bogu, o duši, o putu spasenja, o carstvu Božjem
večnome. Sve onako kako je On posvedočio i duhu apostola i svetih otaca, koji
sastaviše Vjeruju.
Kroz Gospoda Isusa, Sina Božjega, došlo je ljudskom rodu saznanje o Bogu kao Svetoj
Trojici. To saznanje On nam nije pružio u vidu filosofskog učenja, nego u vidu javljanja i
dejstva kako Oca, tako Sina, tako Duha Svetoga. Ta javljanja i dejstva Boga živoga kroz
tri ipostasi svoje jesu stvarnost. Stvarnost je javljanje Oca glasom na Jordanu i na
Tavoru. Stvarnost je javljena ličnost vaploćenog Sina Božjeg, čudesna, i njegovo
delovanje, i stradanje i vaskrsenje. Stvarnost je i javljanje i dejstvovanje Duha Svetoga
u apostolima, u svetiteljima, u pravednicima i u celoj Crkvi Božjoj od početka do danas.
Uvek i za vazda: jedan Bog, jedan Car večni, jedna sila, jedna slava, jedna ljubav, jedna
svetlost, jedna radost, jedna suština - jedan Bog.

Ovo je vera vidovitih, koji su upravili vid svoj ka ognju u daljini. Ono nije vera
zaslepljenih i slepih, koji jedva vide ono što im sunce otkriva. Za vidovite ova fizička
svetlost jeste tamnina kroz koju oni hode kao putnici kroz noć upirući pogled svoj ka
svetlosti u daljini. Oni putuju ne skrećući pogleda sa te velike svetlosti. Tako je velika ta
svetlost, da im se sav ovaj svet čini pokriven tamom. Iako je velika svetlost udaljena,
ona im osvetljava put u noći i zagreva srce čudnom toplinom i radošću. I oni se raduju
kao deca - kao deca te velike svetlosti. I žure k njoj kao izgnanici u domovinu svoju.
Smelo koračaju sve napred i napred, i ne obziru se. I u radosti SVOJOJ prizivaju
zalutalu i izostalu braću svoju, hrabreći ih, tešeći ih, i pomažući ih na putu. S pobednom
pesmom oni žure sve napred i napred: Eno tamo, braćo, tamo je naš Roditelj i Spasitelj
i Utešitelj. Svetli nam, greje nas, zove nas!

Ovo je vera vaša, hristonosci, vera vidovitih predaka vaših. Neka ona bude i vera dece
vaše s kolena na koleno, sve do kraja putovanja. Ovo je vera oprobana, na oblačini i na
vedrini, vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera obrazovanih
ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan Strašnoga Suda Hristovoga oni će se
nazvati blagoslovenim.

Duh. Utešitelj. Poklonjenje.

11. ...U JEDNU, SVETU, SABORNU, I APOSTOLSKU CRKVU
sadržaj

Putnici, evo i lađe! Kad je potop bio, Noje se spasavao u sigurnoj lađi. Potop bezumlja i
greha neprestano traje. Zato je Čovekoljubac sazdao lađu spasenja. Pitajte za njegovu
lađu, i brzo ulazite.

Neka vas ne prevare mnoge šarene lađe, spolja ukrašene i okićene. Pitajte za jačinu
mašine i za veštinu kapetana. U Hristovoj lađi je najjača mašina i najveštiji krmanoš. To
je sam Duh Sveti, Svevideći, Svemoćni.

Neka vas ne prevare ni oni, koji prizivaju u svoje malene i nove čunove, i koji vam nude
zasebne čunove, samo za vas. Put je dalek i bure su opasne.

Neka vas ne prevare ni oni, koji govore, da s one strane mora i nema druge zemlje,
novoga sveta, i da se ne treba ni spremati za daljnu plovidbu. Oni vas zovu u ribolov
oko obale. Toliko oni vide i znaju. Vaistinu u propast su pošli, pa i vas u propast zovu.

Ne dajte se obmanuti. No pitajte za Njegovu lađu. Ako je ona i neizglednija naoči od

drugih, ali je jaka i sigurna. Ako i nema mnogo šarenih barjaka, osim znamenja krsta,
znajte da vam je na njoj život osiguran. A na morskom putovanju prvo je i glavno
pravilo, da je život putnika osiguran.

Kad verujete u Hrista Spasitelja, hristonosci, vi verujete i u delo njegovo. Njegovo je

delo Crkva, lađa spasenja. U njoj se voze vojske spasenih i spasavajućih se. To svoje
delo zasnovao je Gospod na veri, jakoj kao kamen. Kao što je i rekao i prorekao: Na
ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati (Mat. 16, 18). I
zaista, do sada je nisu nadvladala, niti će od sada.

Crkva se naziva telom Hristovim. Vi ste tijelo Hristovo (Rim. 15, 5; I Kor. 12, 27). Zato je
crkva jedna jedina. Jer ne može biti dva tela pod jednom glavom. A Hristos je nazvat i
glavom Crkve (Kol. 1, 18). Otuda: jedan Hristos, jedna glava, jedno telo - jedna Crkva.

Ako li ima otpada i jeresi, šta vas to buni? To je sve predviđeno i prorečeno, kao što
iskusni krmanoš predviđa i priča putnicima o predstojećim burama i nezgodama. Treba i
jeresi da budu među vama, govori apostol, da se pokažu pošteni koji su među vama (I
Kor. 11, 9). Ako jedna grupa putnika na lađi izdelja sebi korito, pa se spusti na more da
odvojeno plovi, neka vam je žao. I toliko. Njihov primer, očajan kao jogunasto srljanje u
pogibao, utvrđuje vašu veru u lađu spasenja, u jednu jedinu.

Crkva se naziva svetom. Jasno vam je zašto se naziva svetom. Prvo zato što ju je
osnovao Svetac nad svecima. Drugo zato što ju je Gospod priobreo i iskupio i očistio i
ukrepio krvlju svojom, svetom i prečistom. Treće zato što ju od početka rukovodi,
nadahnjiva i oživljava Duh Božji Sveti. Četvrto zato što su svi članovi njeni pozvani da
budu sveti, odvojeni od svega nesvetoga u ovome svetu, u kome rastu i kroz koji putuju.
Peto zato što su joj sveta nebesa namenjena za večno obitalište.Šesto zato što su u
njoj sva ona bogodana sredstva, kojim se ljudi osvećuju i za građanstvo nebesko
osposobljuju. Zato se crkva naziva svetom.

Još se Crkva naziva sabornom. Zašto tako? Prvo zato što sabira Bogu živome čeda iz
svih zemalja, svih plemena, i svih jezika. Ona se ne ograničava na jednu rasu, niti na
jedno pleme, niti na jednu državu. Kao čovek koji stoji na raskršću i poziva sve putnike
na carevu gozbu (Mat. 22, 9), tako i crkva. Tako i sveta saborna crkva poziva i sabira
sve sinove i kćeri čovečje na spasenje. I ne odbacuje nikoga, osim onoga ko nju odbaci,
odbacujući time i samog sebe. To je razlika crkve novozavetne, sveobuhvatljive, od
crkve starozavetne, pripremne, ograničene samo na jedan narod.

Još se Crkva sveta naziva sabornom zato što ona nije ograničena ni vremenom. Ona
obuhvata ne samo sve verne od Hrista nadalje nego i sve one svete i pravedne duše,
od Adama do Jovana Krstitelja, radi kojih Gospod siđe u Ad.

Još se Crkva sveta naziva sabornom zato što ona obuhvata i žive i upokojene.
Upokojeni u Gospodu članovi su njeni isto kao i sada živi na zemlji. Putnici koje je lađa
spasenja prevezla u novu zemlju, u carstvo besmrtno, kao i oni koje danas prevozi i
koje će sutra prevoziti, svi su članovi jedne svete saborne crkve.

I tako, Crkva se naziva sabornom zato što nije ograničena ni rasom, ni jezikom, ni
prostorom, ni vremenom, ni smrću.

Uza sve ovo Crkva je saborna i po svome učenju i po svome uređenju.

Sveta Crkva naziva se apostolskom. Ovako se crkva naziva prvo zato što su apostoli
Hristovi bili njeni prvi članovi. Prvi lični svedoci čudesnog života i rada Sina Božjeg na
zemlji, i prvi sledbenici njegovi. Drugo zato što su je apostoli uredili i po svetu
rasprostrli. Treće zato što su apostoli sveti prvi posle Gospoda ulili krv svoju u temelje
njene. Četvrto i zato što apostolstvo njeno do današnjega dana ne prestaje. Apostolstvo
crkve ogleda se danas u dva pravca: u njenoj apostolskoj misiji u svetu i u apostolskom
prejemstvu jerarhije njene. I po svojoj službi u svetu kao i po svojim služiteljima crkva
prava, pravoslavna, nosi neprestano pečat apostolstva.

Crkvi kao ustanovi nije zadatak da vlada nego da služi. Da služi narodima Božjim do
mučeništva poput Hrista Gospoda. Da osvećuje duše ljudske, da rukovodi duhovno-
moralni život ljudi, da svetli. Da ne zarobljava no da oslobođava. Jer su svi ljudi na
slobodu Hristovu pozvati, na slobodu sinova Božjih. Kao što je pisano: Tako već nijesi
rob nego sin (Gal. 4, 7). i opet: Stojte u slobodi kojom nas Hristos oslobodi (5, 1). Kao
lađa spasenja Crkva Božja vozi ne robove no slobodnu decu, decu carsku, u besmrtno
carstvo nebesko. Ni dragocenijeg tovara ni radosnijeg pristaništa!

Ovo je vera mužestvenih i druželjubivih. Nju teško primaju strašljivi i samoživi.

Mužestveni su oni koji imaju hrabrosti, da ustanu protiv paganskog nereda u duši
SVOJOJ i da zavedu jevanđelski poredak u njoj. Druželjubivi su oni, koji vole da putuju
u društvu i koji gledaju saputnike svoje u videlu one večne svetlosti u daljini. I raduju se
saputnicima svojim, kao braći svojoj, kao sami sebi, kao onoj večnoj svetlosti, koja ih
sve osvetljava, miluje i k sebi privlači. Mužestveni i druželjubivi vole red u sebi i oko
sebe. Oni cene tuđu pomoć i ne otkazuju svoju. Vole da se stesne, da bi i drugima
učinili mesta. Slično Bogu oni gore od želje, da se svi ljudi spasu i dođu do poznanja
istine. Priznajući veličanstvo Boga živoga, oni sebe ne smatraju ničim velikim. Oni na
sebe gledaju kao na malene organe tajanstvenog i velikog tela Crkve, kojoj je glava
Hristos. Ne guraju se i ne otimaju o prvenstvo. Ne boje se ovoga života, ne straše se
smrti, pohvaljuju dobra dela svojih saputnika a svoje ne objavljuju. I tako u harmoniji, u
redu, u radosti, putuju kao jato tica u toplije krajeve - u carstvo božanske svetlosti i
roditeljske topline.

Ovo je vera vaša, hristonosci, vera muževstvenih i druželjubivih predaka vaših. Neka
ona bude i vera dece vaše s kolena na koleno, sve do kraja putovanja, do tihog
pristaništa. Ovo je vera nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Uistini, ovo je vera
obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U Dan Rasplate, u veliki Dan
Pravde Božje, kada Hristos bude sudio po pravdi, oni će se nazvati blagosloveni.

Potop. Lađa. Spasenje.

12. ... ISPOVEDAM JEDNO KRŠTENjE ZA OPROŠTAJ GREHOVA.

sadržaj

Voda pere. Šta pere voda? Pere kožu od znoja i prašine. Onaj maleni deo nečistoće,
koji telo znojenjem izluči iz sebe, to voda pere. I onaj neznatni deo prašine, što od
ovoga sveta padne na kožu, može voda da opere.

No voda nije u stanju da opere svu onu nečistoću, onaj gnoj i trulež, što se nagomilava
u unutrašnjosti tela. Voda je nemoćna prema toj unutrašnjoj nečistoći, koja se stvara i
zadržava u organima. Ta nečistoća dolazi ili od nezdrave ili od suvišne prašine ovoga
sveta, koju ljudi unose u sebe kao hranu.

Pa kad je voda nemoćna prema toj nečistoći materijalnoj, koliko li je ona tek nemoćna
prema nečistoći najunutrašnjijoj, duševnoj?

Jasno je da voda ne pere dušu. Ona pere vazduh, i pere zemlju. Svu koru zemljinu ona
je u stanju da opere, kao i kožu čovekovu. Njeno je dejstvo ogromno, njena usluga
dragocena. Ali ona ne može da opere masnu nečistoću duše čovekove. Jevreji su
neprestano vršili obredna pranja i umivanja, tj. neprestano su prali kožu vodom. No
njihovu nečistotu duševnu voda nije mogla taknuti. I toliko sa nagomilala unutrašnja
nečistota u njima, da kad se ona otvorila i izlila na prečistog Gospoda Isusa, smrad njen
raznosi se do danas po celome svetu.

Voda je samo simvol. Pranje telesno simvol je pranja duhovnoga. Simvol može oprati
simvol, ali ne i stvarnost. Voda može oprati spoljašnje lice čovekovo, ali ne i unutrašnje.
A ovo unutrašnje lice čovekovo jeste obraz Božji u čoveku - živa duša sa duhovnom
stvarnošću u sebi. Otuda samo jedini Bog silom Duha svoga može oprati duhovnu
nečistotu u čoveku.

No i kao simbol očišćenja voda je potrebna pri hrišćanskom krštenju. Tim pre je ona bila
neophodna pri simvoličnim krštenjima dohrišćanskim. Sveti Jovan Krstitelj krštavao je
samo vodom. A po tumačenju apostola Pavla ceo narod jevrejski krstio se simvolički
vodom: Ocevi naši svi pod oblakom biše, i svi kroz more prođoše. I svi se u Mojsija
krstiše u oblaku i moru (I Kor. 10, 1-2). To nije stvarno krštenje, no slikovno,
praobrazno. Ono je samo sen hrišćanskog krštenja.

Hrišćansko krštenje znači potpuno očišćenje. Ovo krštenje predstavlja dveri, kroz koje
ljudi stupaju u crkvu Hristovu. Ne stupaju dvaput ili triput, no jedanput. Zbog toga je
jedno krštenje. U Svetom Pismu Božjem to je naročito naglašeno rečima: Jedan
Gospod, jedna vjera, jedno krštenje (Ef. 4, 5). Zato okrenite se od onih koji vam govore,
da je čoveku potrebno više krštenja.

Krštenjem se izglađava sa obraza Božjega u nama ona najsramnija prljotina, koju je

praotac roda našega kanuo na sebe, i koju je potomstvu ostavio u nasleđe. Taj
demonski pečat u duši našoj, crn i odvratan kao pakao, samo se pravim krštenjem
može izgladiti.

Otuda krštenje označava umiranje starog grehovnog čoveka u nama i rođenje novog,
bezgrešnog. I to je posvedočeno Svetim Pismom Božjim. Ili ne znate da svi koji se
krstismo u Isusa Hrista, u smrt njegovu krstismo se. Tako se s njim pogrebosmo
krštenjem u smrt, da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom
životu da hodimo (Rim. 6, 3-4). No ne umre Gospod dva puta, da bismo se mi dva puta
krstili u smrt njegovu. Zato Sveti Oci Drugog vaseljenskog sabora u Carigradu izrekoše:
Ispovedam jedno krštenje.

Praslikom hrišćanskog krštenja služilo je i jevrejsko obrezanje. Nožem se odsecao

krajičak tela. To je praslika. Krštenjem se odseca grehovni izrastak u duši. To je
stvarnost. I kao što se obrezanje vršilo Jednom zauvek, tako se i krštenje vrši jednom
zauvek. Obrezanje se vršilo i nad odraslim i nad decom. I krštenje se vrši i nad odraslim
i nad decom. Tako se u Crkvi Božjoj postupa od apostolskih vremena (Dela ap. 16, 14 -
15; 16, 30-39; I Kor. 1, 16). Zato okrenite se od onih koji vam govore da ne treba decu
krštavati. Pitajte ih, ko će odgovarati za duše dece, koja pomru nekrštena kod krštenih
roditelja?

Za oproštenje greha. To je svrha krštenja. Krštenje Jovanovo nije bilo za očišćenje

grehova nego samo za pokajanje. To je i sam Jovan posvedočio govoreći: Ja krštavam
vas vodom za pokajanje; a onaj što ide za mnom jači je od mene... On će vas krstiti
Duhom Svetijem i ognjem (Mat. 3, 11). Onaj koji je jači od Jovana Krstitelja, i jači od
celoga sveta, pokazao je ličnim primerom način pravog i punog krštenja. On se krstio
vodom i Duhom Svetim. Bezgrešnik se pogruzio u vodu Jordana, i u tom času sišao je
na njega Duh Božji u vidu goluba. Tu je, dakle, Jovan koji krštava, tu voda koja pere
telo, tu Duh Božji Sveti koji mije dušu. Pravo i potpuno krštenje. Jedno, i neponovljivo
nad istim licem.

Po noći dođe Nikodim, knez jevrejski, i upita Hrista za nauku spasenja. Odgovori mu
kršteni Mesija: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje (Jov.
3,5). Očišćenje i tela i duše. Obnovljenje i tela i duše. Blagodat Duha Svetoga daje silu i
svetinju vodi. Oganj Duha Svetoga sagoreva pri krštenju onu praotačku izrastal u duši
svakoga potomka Adamovog. Grehovno breme mnogih vekova i kolena, rugobna grba,
smiče se sa duše krštenog. Nasledna prokaza iščezava. Od toga časa kršteni je
odgovoran samo za buduće, ne za bivše.

Krštenje, kojim je Jovan krštavao Jevreje, bilo je i prestalo. Ono je služilo samo kao
znak uzbune i pripreme. Car nebeski je dolazio. Sva duhovna atmosfera bila je pritajena
kao duh u samrtnika. Jovan je osetio vejanje novoga, svežega vetra, mirisnog i
životvornog, usred lešinskog zadaha sveta. Hristos je bio blizu. I Jovan je vikao na
uzbunu, na pripremu za doček, na pokajanje. I krštavao je vodom za pokajanje. To
krštenje je prestalo. Ono nije imalo blagodatne sile Duha Svetoga, koja je docnije data
svetu kroz Hrista (Dela ap. 19, 1 - 6). A krštenje vodom i Duhom ostalo je do danas.
Bez njega ne može se nazvati niko hrišćaninom. Gle, Gospod je zapovedio apostolima:
Idite i naučite sve narode krsteći ih va ime oca i sina i svetoga duha (Mat. 28, 19). To je
zapovest lekovita i spasonosna, koju su apostoli sveti doslovno izvršili, i koju sveta i
saborna apostolska crkva do danas izvršuje.

No osim ovoga svetoga krštenja, kojim se svi mi krstimo, postoji još jedna vrsta
krštenja, koje nije dato svima. To je krštenje krvlju mučeništva. Svi oni velikani, koji
postradaše i krv svoju proliše za Hrista, kršteni su krštenjem krvi. Krštenje krvlju
naročito je poznato vama, pravoslavnim sledbenicima Hristovim. Nigde tolikog broja
krvlju krštenih koliko meću precima vašim, davnim i skorim. I u ove naše dane u
pravoslavnom svetu lije se krv mučenika. Hiljade i hiljade njih krštavaju se u krvi svojoj.
To su viteški svedoci jevanćelja Hristova. Deca BožJa, koju neznabošci kao jaganjce
kolju! Njihova žrtva ukrepljuje crkvu Hristovu na zemlji, a njihova sveta imena proširuju
kalendar hrišćanski. Kršteni u krvi svojoj vazda su bili i biće bogatstvo i ukras
Pravoslavlja.

Bilo je i neznabožaca, nekrštenih vodom i Duhom, no krštenih krvlju mučeništva. I

njihovo je krštenje primljeno kao pravilno i punovažno. Čak je njihovo krštenje i više od
običnog našeg krštenja. Oni nemadoše vremena, da se krste vodom i Duhom. Budući
duhom slepi, kao neznabošci, oni najedanput pogledaše, poznaše Hrista, i za njega
odmah život svoj položiše. Tako se oni krstiše jednim Gospodnjim krštenjem,
Golgotskim, ali ne i Jordanskim. A preci vaši pravoslavni, mnogi i mnogi, i stari i mladi, i
muški i ženski, i carevi i patrijarsi, bogati i siromašni, krstiše se i jednim i drugim
krštenjem, i Jordanskim i Golgotskim. Broj tih viteških predaka vaših, koji se krstiše
najpre vodom i Duhom a potom krvlju svojom mučeničkom, toliki je kroz vekove i
vekove, da bi ispunio državu jednu.
Prvo krštenje, vodom i Duhom, zapoveđeno je, a drugo, krvlju svojom, ostavljeno je
svakome na izbor. Jednom prilikom upita blagi Gospod sinove Zavedejeve: Možete li
piti čašu koju ću ja piti, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim (Mat. 20, 22)? Vidite li,
kako Gospod naziva svoje stradanje - krštenjem? I vidite li, kako On ne kaže sinovima
groma: morate! nego ih pita: možete li? Jasno je, dakle, da se krštenje krvlju ne
zapoveda svima vernima, kao ono prvo krštenje, nego se ostavlja na volju. Na krštenje
krvlju odlučuju se samo oni, koji pored velike vere u Gospoda imaju i veliku ljubav
prema Njemu. Kao što je On sam rekao: Od ove ljubavi niko veće nema, da ko život
svoj položi za prijatelje svoje. Vi ste prijatelji moji (Jov. 15, 13 -14). Bezbrojni preci vaši
bili su prijatelji Prijatelja ljudi. I prijateljstvo svoje prema Njemu posvedočili su oni onako
kako je i On posvedočio prijateljstvo svoje prema njima - pečatom krvi i smrti.

Ne dajte se obmanuti, hristonosci, ako vam neki jeretik kaže, da je krštenje jedina
blagodatna tajna, i da drugih nema. Ne dajte se zavarati time, što se u našem Vjeruju
samo krštenje spominje, a druge tajne ostaju bez spomena. Sveti Oci carigradski, koji
spomenuše sveto krštenje, držahu i ostale svete tajne. Pored krštenja držahu oni, sveto
i pravilno, i miropomazanje i pokajanje, i pričešće, i jeleosvećenje, i brak, i sveštenstvo.
Sve ove tajne zasvedočene su krepko Svetim Pismom i Svetim Predanjem. No Sveti
Oci, sastavljajući kratki Simvol Vere, spomenuše samo krštenje zato što je to osnovna i
uvodna tajna u Crkvi Božjoj.

Gle, tajnom krštenja raskrštava se sa bolesnom prošlošću. I duša se uvodi u lečionicu,

koja se zove crkva. A kada duša kroz krštenje, kao kroz dveri, uđe u lečionicu, onda
ona unutra nalazi sve ostalo što je na potrebu. Tamo je miropomazanje, pečat dara
Duha Svetoga. Tamo ispovest i pokajanje za nove rane duševne. Tamo pričešće, hrana
duše samim telom Hristovim i krvlju. Tamo jeleosvećenje - molitveno prizivanje Duha
Svetoga na ukrepljenje i osećanje telesnog hrama čovekovog i raslabljenog stanovnika
toga hrama, duše čovekove. Tamo velika tajna braka - čudo Božjeg premudrog
domostrojstva. Tamo svešteničko rukopoloženje, radi prejemstva apostolske službe i
apostolske sile. Tamo i svi ostali lekovi i svi kanali, kroz koje svemoćni Duh Božji leči, i
teši, i miluje, i uspravlja duše vernih.

Ovo je vera uviđavnih i mudrih. Nju nerado primaju neuviđavani i maloumni. Ne

uviđajući ništavilo svoje oni ne osećaju potrebu u pomoći jakoga Boga. A uviđavni su do
dna ispitali nemoć svoju, i nemoć svih zemnorodnih, Ispitivanjem sebe i drugih oni su
došli do saznanja, da se nečistota duše čovekove ne može oprati samom vodom niti
ikakvim drugim elementom prirodnim bez sile svesilnoga Duha Božjega. Zbog toga oni
u krotosti i smernosti obraćaju se Bogu za pomoć. I po mudrosti svojoj upotrebljavaju
sve one meleme za dušu, koje nalaze u božanskoj lečionici, u crkvi svetoj. Okrenuti
leđima senkama i varkama ovoga sveta oni se predaju volji Svevišnjega. I licem se
upravljaju neprestano ka večnoj svetlosti. Oni znaju da su putnici, i da će se put skoro
svršiti. Zato hode radosno sve napred i napred. I milostivo pridržavaju saputnike svoje,
braću svoju, kao carsku decu, koja se vraćaju u carevinu Oca svog nebeskog.

Ovo je vera vaša, hristonosci, vera uviđavnih i mudrih predaka vaših. Neka ona bude
vera i dece vaše, sve do svršetka putovanja. Ovo je vera neposredna, pravoslavna,
spasonosna. Vaistinu, ovo je vera obrazovanih ljudi, onih koji nose obraz Božji u sebi. U
Dan Rasplate, u Strašni Dan Pravde, kada Hristos uzusudi po pravdi, oni će se nazvati
blagoslovenim.

Voda. Krv. Preporođaj.

13. ... ČEKAM VASKRSENjE MRTVIH

sadržaj

Jato tica. Kako divan prizor! Nikad jedna tica ne ostavlja utisak tako opojne lepote kao
jato tica. Niti je jato tica ikad tako krasno kad padne na zemlju i sedi na zemlji kao u
letu, kada doleće i odleće.

Zamislite milijardu tica jedne vrste. Zamislite ih sve crvene. I one doleću i padaju na
zemlju, i ostaju na zemlji. Nova milijarda doleće, i pada, i ostaje. I opet nova, i nova.
Tako kroz vekove i vekove. Bezbrojna jata, bezbrojne milijarde tica. Ostajući na zemlji,
one pod raznim uticajima menjaju boju. Jedne postaju tamnocrvene, druge crne, treće
šarene, četvrte bele,

I zamislite da sva ta bezbrojna jata, bezbrojne milijarde tica, po nekoj svemoćnoj

komandi dignu se sa zemlje i polete. Kakav veličanstven prizor! Bele su u većini, i
njihova gusta jata prednjače. Za njima su šarene, pa crvene, pa crne. Bela jata lete brzo
i veselo, a ostala po redu sve tromije i neveselije. Sunce bi bilo potpuno zaklonjeno, i
zemlja bi se pokrila noćnim mrakom.

O braćo moja, ovo nije samo mašta i slika. Stvarnost će nadmašiti svaku ljudsku maštu i
sliku.

Jedne zvezdane noći izvede Bog pravednog i vernog Avrama na polje, i reče mu:
Pogledaj na nebo i prebroj zvezde, ako ih možeš prebrojati. Avram stajaše u strahu i
gledaše u ushićenju. Tada mu Bog reče: Tako će biti sjeme tvoje. (I Mojs. 15, 5). A
Avram beše u to vreme star i bezdetan. Hoće li Bog ispuniti svoje obećanje?

Bezbrojne milijarde duša ljudskih već do sada su doletele i pale na zemlju. Sve u krv
odenute, kao u crvenu porfiru. To je znak radosti Stvoritelja njihovoga. Bezbrojne
milijarde do sada - a u ono vreme, kada Bog dade obećanje, Avram nemaše nijednog
deteta! Bezbrojne milijarde samo do sada - da li ima više zvezda na nebu?

A Sara se nasmeja kad ču obećanje Božje da će uskoro roditi sina. I reče Sara, žena
Avramova: Pošto sam ostarjela, sad li će mi doći radost? a i gospodar mi je star. Tada
reče Gospod Avramu: Što se smije Sara?... Ima li što teško Gospodu (I Mojs. 18, 12-
14)? I zaista, što Bog reče, ne poreče. Obećanje svoje Bog je ispunio. Pravedničko
seme Avramovo produžilo se u duhovnoj liniji u rodu hrišćanskome, i razmnožilo se
možda već do sada kao broj zvezda na nebu.
To je obećanje Božje o silasku duša na zemlju. Veliko čudno obećanje, kome je ravno
drugo jedno Božje obećanje - o uzlasku duša sa zemlje, o vaskrsenju mrtvih. Bog u
Hristu Gospodu, Vaskrsitelju i Vaskrslome, ostavio je istinito obećanje, da će mrtvi
vaskrsnuti i javiti se na Sudu. A kada dođe sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s
njime, onda će sjesti na prijestolu slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi. I
razlučiće ih... (Mat. 25). Gospod gorovi o svima narodima, o svima jatima ljudi, koja su
od početka do svršetka vremena pala na zemlju. A apostol Hristov smatrajući
vaskrsenje kao milu tajnu ipak je lagano i pažljivo otkriva vernima govoreći: Neću vam
zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da žalite kao i ostali koji nemaju nada... Jer će sam
Gospod sa zapoviješću, s glasom aranđelovijem, i s trubom Božjom sići s neba, i mrtvi
u Hristu vaskrsnuće (I Sol. 4, 13 - ). I opet govori: Evo vam kazujem tajnu - ujedanput, u
trenutku oka, u pošljednjoj trubi, jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi (I Kor. 15,
51). Tada će se raspadljivo obući u neraspadljivo, i smrtno u besmrtnost. I tada će se
reći: Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?

Tada će se bezbrojne milijarde duša obući u laku, neraspadljivu odeću, u nebeska tela,
slična Hristovome. I ta jata, o bezbrojna jata, poleteće sa zemlje. Jedna jata bela kao
snegovi mnogi, druga tamnocrvena, treća šarena, a četvrta crna. Bela će se jata beleti
od čistoće i vrline, crvena će se crveneti od prevage krvi nad duhom, šarena će se
šareneti od mešavine dobra i zla, a crna crneti od greha.

Neka vas ne buni to, što će se neko nasmejati obećanju Božjem o vaskrsenju mrtvih. I
Sara se najpre nasmejala obećanju Božjem, potom zastidela. Verujte, o verujte i ne
sumnjajte, da će se zastideti tako i onaj, ko se smeje ovom drugom obećanju Božjem.
Pitajte ga i recite mu: Ima li što teško Gospodu?

Čekam vaskrsenje mrtvih. Mi čekamo posvednevno i posveminutno duhovno

vaskrsenje grešnika. Čekamo da grehom kao krastama prošarane ili pocrnele duše
ubele sa i ožive pokajanjem. I radujemo se, zajedno s angelima na nebesima, kad se
jedan grešnik pokaje i obrati Hristu (Luk. 15, 10). Radujemo se sa ocem, koji našavši
izgubljenog sina govori: Ovaj moj sin bješe mrtav i oživlje (Luk. 15, 24). Ovakvo
vaskrsenje mrtvih mi često očekujemo, i neretko dočekujemo.

Ali mi čekamo još i jedno sveopšte vaskrsenje. Čekamo jedno jedinstveno i nepovtorivo
vaskrsenje svih mrtvih, koji od početka stvorenja na zemlji živeše i vlasti smrti
podlegoše. Svoje čekanje zasnivamo kako na razumu i savesti tako, i osobito, na
obećanju.

Nepomućen i čist razum govori nam, da se ovaj vrtlog života ne svršava smrću. Od
pamtiveka narodi su slutili da smrt nije tačka, no zapeta. Sva plemena zemna, čak i u
svojoj idolopokloničkoj tami, predosećala su neku vrstu života posle smrti. Pesnici i
filosofi jelinski govorili su o življenju duša ljudskih u Adu, u polutami i poluživotu. Misirci
su zavijali mrtva telesa u razne smole i mirise, da bi se očuvala, svakako za neki drugi
život. Produženje života po smrti i sud po pravdi, koja nije postigla sve i svakoga ovde
na zemlji, to se oduvek činilo nepomračenoj savesti ljudskoj kao nešto prirodno i
neophodno.
No mi hrišćani ne zasnivamo svoju veru u vaskrsenje i život zagrobni na
pretpostavkama pesnika i filosofa, niti na slutnjama i predosećanjima naroda i plemena,
nego na iskustvu i BožJem obećanju. Na kamenu je utvrđena vera naša a ne na pesku.
Gospod Isus Hristos, otkrivač svih životnih istina, otkrio nam je i istinu vaskrsenja
mrtvih. I rečima i primerima otkrio nam je. Da se raduju srca vaša, hristonosci.

Jednom prilikom kušahu Gospoda Isusa. Kušahu ga sadukeji, koji nisu verovali u
vaskrsenje. Pitahu ga nešto o tome, čija će koja žena biti u onome svetu. Podrugljivci
naruženi sami svojim bezumljem! Odgovori im blagi Gospod: O vaskrseniju niti će se
ženiti ni udavati, nego su kao anđeli Božji na nebu. Još tome dodade Gospod: Nije Bog
Bog mrtvijeh nego živijeh (Mat. 22, 30-). Ako li pak svi živi na zemlji pomru i u
grobovima ostanu, kako bi se onda Bog mogao nazvati Bog živijeh?

U Kapernaumu, u gradu nevernika, koji je zbog neverovanja iščezao sa lica zemlje, u

tom gradu zapitkivahu Gospoda duhovno izmršali JevreJi, te ovo te ono. Najzad im reče
Gospod: Zaista, zaista vam kažem: koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni, i
ja ću ga vaskrsnuti u pošljednji dan (Jov. 6, 54). A pred hramom Solomonovim, koji je
zbog oskvrnjenja neverovanjem iščezao sa lica zemlje, rekao je Gospod: Ide čas u koji
će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjega, i izići će koji su činili dobro - u
vaskrsenije života, a koji su činili zlo - u vaskrsenije suda (Jov. 5, 25-27). Onima koji
mašu glavom i govore, kako je to teško - recite im: Ima li što teško Gospodu?

I još mnoge druge reči izrekao je Isus o vaskrsenju mrtvih. Da ne bi ljude ostavio u
sumnji. On je ove svoje reči i delima zasvedočio. On je vaskrsao mrtvu ćerku
jevrejskoga kneza Jaira. Hladnu i mrtvu ruku njenu. On dohvati svojom rukom i viknu:
Djevojko ustani! I mrtva devojka ožive i ustade (Mar. 9, 25; Mk. 5, 41).

Još je Gospod vaskrsao sina nainske udovice. Stigavši s učenicima u taj grad, On
sretne pratnju i vide neutešnu udovicu kako jadikuje za umrlim jedincem. On prvo
pristupi majci i uteši je rečima: Ne plači! Zatim pođe i delom da je uteši. Priđe nosilima i
viknu mrtvacu: Momče, tebi govorim, ustani! I dečko ožive i ustade. I dade ga materi
njegovoj (Lk. 7, 12 -15).

Još je Gospod vaskrsao Lazara u Vitaniji. Četiri dana ležao je mrtvac u grobnici. Sestre
su plakale. Sva rodbina je plakala. I Gospod se zaplaka. I viknu Isus: Lazare, iziđi na
polje. I iziđe mrtvac (Jov. 11). I pusti ga Gospod živa da ide sestrama svojim.

Još je Gospod vaskrsao - koga? Samoga sebe. On je vaskrsao iz groba trećega dana
po smrti, kao što je i prorekao. I učenici se njegovi obradovaše vidjevši Gospoda (Jov.
20, 20). Koja duša ljudska, željna života, da se ne obraduje Gospodu, Vaskrslome i
Vaskrsitelju!

Tako je svemoćni Gospod Isus i stvarnim primerima potvrdio reči svoje i obećanje svoje
o vaskrsenju mrtvih.
Događaj vaskrsenja Mesije iz mrtvih stavili su apostoli sveti u temelj svoje propovedi
jevanđelske. I sva njihova lična nada u vaskrsenje i sva njihova nepokolebana
neustrašivost pred smrću dobijala je snage i hrane od toga slavnog događaja. Jedan od
njih, koji je najpre gonio crkvu Hristovu a potom video živog vaskrslog Gospoda, ovako
piše: Ako se Hristos propovijeda da ustade iz mrtvijeh, kako govori neko među vama da
nema vaskrsenija mrtvijeh? I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji
smo od sviju ljudi (I Kor. 15, 12, 19). Ali Hristos ustade iz mrtvih, i potvrdi i naše
vaskrsenje; i učini nas, koji u njega verujemo, najsrećnijim od sviju ljudi.

Gospod je umro i vaskrsao, da dokaže i pokaže i naše vaskrsenje iz mrtvih.

Vaskresnjem njegovim ukresan je za navek neugasivi plamen vere u prsima ljudi, da će
i oni vaskrsnuti. Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživjeti (I Kor.
15,22). Ako se i sada neka Sara nasmeje i rekne: to je teško, odgovorite joj i recite: Ima
li što teško Gospodu?

U davnoj davnini jedan prorok video je i prorokovao je, kako oni koji spavaju u prahu
zemaljskom bude se i dižu u novo biće, jedni na život vječni a drugi na sramotu i
prijekor vječni (Dan 12, 2).

A drugi jedan prorok, pre ovoga, gledao je i video je u viziji veliko polje, puno prepuno
mrtvačkih suhih kostiju. I gledao je i video je, kako po Božjem glasu bi veliki potres, i
suhe kosti počeše se pribirati i sklapati. I gledajući netremice vide, kako suhe kosti
počeše navlačiti se mesom i prepletati se žilama. I naredi Bog, te duh života uđe u njih.
I vide prorok, kako tela ljudska oživeše, i stadoše na noge. Bješe vojska vrlo velika
(Jezek. 37).

To su vizije i predskazanja pravednih proroka Božijih. No stvarnost tih vizija i ispunjenje

predskazanja došlo je od Hrista i kroz Hrista. Onima koji još sumnjaju govoreći: to je
nemoguće, odgovorite i recite: Ljudima je ovo nemoguće a Bogu je sve moguće (Mat.
19, 26). Odgovorite im tako rečima samoga Vaskrsitelja. I razvejaćete sumnju njihovu, i
spašćete braću.

Ovo je vera pravovernih i budnih. Nju teško primaju i drže zabludeli umom i uspavani
mirisom zemlje. Oni koje je zemlja prošarala krastama i ucrnela kalom ovdašnjice, ne
priklanjaju uho svoje obećanju Božjem. A pravoverni veruju Božjoj reči, i budno čekaju
ispunjenja. Njima se smučilo od laži lažljivih, i njima se dosadilo od kratkih putanja laži.
Zato su im mili postali dugi putovi Svevišnjega, i drage velike linije Istinitoga. Na dugom
putu On ih odmara sve novim i novim potvrdama dobroga kraja. Najveći im je odmor reč
Spasitelja i Vođe, koji je prošao ceo njihov put kao čovek, i došao do kraja, i video kraj, i
objavio im radost veliku.

Na krajevima kratkih lažljivih putova uvek je aždaja; uvek ona drevna zmija, koja je
praroditelja roda našeg survala iz Raja. A na kraju dugog puta istine čeka Car i Roditelj,
Utešitelj i Vaskrsitelj. To raduje pravoverne i budne. I oni dele radost svoju sa braćom
svojom, saputnicima svojim, sa decom Cara Velikoga.
Ovo je vaša vera, hristonosci, vera pravovernih i budnih predaka vaših. Neka ona bude i
vera dece vaše, s kolena na koleno, do kraja puta, do blaženog kraja. Ovo je vera
nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera istinski obrazovanih ljudi,
onih koji nose obraz Božji u sebi. Na Sudu Hristovome, u Dan Veliki, oni neće biti
ucveljeni, no primiće život i nazvaće se blagoslovenim.

Čekanje. Ustajanje. Oblačenje.

14. ... I ŽIVOT BUDUĆEGA VEKA

sadržaj

Povratak domu. O kako je sladak povratak domu! Pa još domu, gde čeka roditelj, i
mnoga braća, i sestre, i deca, i prijatelji! I još kad je dom ne gladna i prazna zemunica
no carski dvor, gde car roditelj zabrinuto očekuje decu svoju iz daljine!

Putnici, vi znate, da Car Roditelj nije niko drugi do sam Svevišnji. Vi ste ti, koje On
zabrinuto očekuje. Iz tuđine vi se vraćate Njemu. Istina, i ovaj je svet njegova njiva, ali
udaljena i trnovita. On vas je poslao u ovu daljinu, da biste ga poželeli, da biste uvideli
da ne možete bez Njega. Nije se Njemu zahtelo da se odeli od vas, ne. To se prvo
zahtevalo pramajci vašoj. I onda je Bog poslao i nju i sve potomstvo njeno u ovo daljno
carstvo svoje, na ovu njivu trnovitu, gde se u znoju lica hleb zaslužuje.

Mnoga jata vaših predaka pala su na ovu trnovitu njivu, i na njoj su se otimali o korenje
sa skakavcima i skotovima. I privikli su na društvo nižih od sebe. I zaboravivši dom svoj
i poreklo svoje, počeli su misliti, da i ne postoji bolja njiva niti svet svetliji od ove kaljave
lončarnice, niti društvo otmenije od skotova.

Rastužiše se nebesa blaga videći čoveka kao učenika zverova. Smutiše se anđeli svetli
gledajući obraz Božji u čoveku unižen. Ražali se Svevišnji nad rodom ljudskim, i reši se
na najdramatičniji potez u istoriji stvorenog sveta, u istoriji neba i zemlje. Reši se On na
ono, na što se samo bezgranična ljubav može rešiti. Naime, da Sina svoga
Jedinorodnog pošalje na muke radi spasenja ljudi. Da Ga obuče u dronje ljudske, u
dronje prosjačke, da se ne bi prosjaci uplašili od Njega, od svetlosti Njegove, od
veličanstva Njegova. Da baci najdrogoceniji biser sa grudi Svojih pred svinje, pred
posvinjene.

I Sin Carev rado je pošao na tu žrtvu, i sišao u kaljugu crvinju, gde su se potomci Evini
otimali sa skotovima o korenje. On je našao jednu jedinu kćer Evinu, jednu jedinu čistu i
svetu Devojku, koja je bila dostojna da od svoga tela izatka i Njemu telo. I u toj hudoj
telesnoj odeći On se javio meću opjanjenim i pobesnelim; javio se kao u domu
bezumnih.

Čim su Ga videli učenici zverova, pojurili su nožem na Nj. On se uklonio.

Kad ih je On nazvao sinovima Oca nebeskoga, oni su zjapili u Njega, i tražili čudo.
Kad je On učinio mnoga čudesa, oni su rekli, da On to čini pomoću đavola. Jer oni su
bili prestali verovati u Boga, no u đavola nikad nisu prestajali verovati.

Kad je On stao izgoniti đavole iz ljudi, oni su rekli, da pomoću Velzevula, knjaza
đavolskog, izgoni đavole!

Kad je prosuo mudrost nebesku pred njih, oni su se pitali, gde je On učio školu. I kad su
čuli da je On drvodelja, bez škole i učitelja na zemlji, oni su Ga prezreli.

Kad je On u subotu davao vid slepima, oni su Ga grdili, što ruši subotu.

Kad je postio, nazivali su Ga izelicom.

Kad se Bogu molio, imenovali su Ga bezbožnikom.

Kad se družio s grešnicima, oni su Ga nazivali grešnikom.

Kad ih je On pitao, kakav je greh učinio, oni su lajali kao besni psi.

Kad im je govorio o carstvu nebeskom, oni su bacili sumnju na Njega, da hoće da ih

izda Rimljanima. A kad im je On rekao da treba davati ćesaru ćesarovo, oni su Ga
optužili Rimljanima kao veleizdajnika!

Najzad su Ga popljuvali, to jest dali su mu ono što su jedino imali i bili - odvratni
upljuvci!

Raspeli su Ga na krst. I dok se sveta krv Njegova slivala na zemlju, oni su se kezili i
igrali naokolo.

No On je pobedio i ustao iz groba, i pokazao se svetu ko je. I svet je pošao za Njim. I

počeo se svet učiti od Njega napustivši školu zverova.

Zapamtite, putnici, krv se Njegova prosula po zemlji. Svojom krvlju On je obeležio vama
put za povratak u domovinu. Da ne zalutate. Mornari motre na zvezde, da ne zalutaju.
Motrite i vi na krv njegovu, na kaplje, koje kao zvezde blješte. I videćete put za
domovinu svoju.

Ni smrt ni grob ne mogu preseći vaš put. Ako i pomru tela vaša pre nego što se On
poslednji put javi svetu, nećete biti izgubljeni ni zaboravljeni. Samo ćete čekati pred
kapijom večne svetlosti, dok truba arhangelska ne zatrubi.

GJrvo će truba arhangelska zatrubiti. Toj nebeskoj trubnoj jeci sledovaće vaskrsenje
mrtvih iz grobova. Vaskrsenju će sledovati Strašni Sud Božji. A Strašnom Sudu Božjem
- život pravednika u večnome carstvu Hristovome. Tako je prorečeno od Istinitoga. Sva
Njegova proročanstva ispunila su se. Ispuniće se i ovo.
Život budućeg veka jeste život u slavi i radosti, u carstvu Stvoritelja, u zagrljaju
Roditelja, u Raju. Život nekoleban strahom, nemučen brigom, negrđen bolezanjom,
nepristupan truleži i smrti.

Sve muke zemaljskog života prema slavi rajskoj izgledaće kao kap slane vode u reci
sladosti. Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono ugotovi Bog onima
koji ga ljube (I Kor. 2, 9). Zemaljski život je prema onom životu kao senka od drveta
prema drvetu. Senka liči na drvo no nije drvo. Tako i zemaljsko bitisanje ljudsko liči na
život no nije pravi život,

Ili kao san prema javi. Prelazeći u onoj pravi život mi kao budimo se od sna i prelazimo
u javu, u carstvo jave. To carstvo jave i jeste besmrtno carstvo Božje. Bog jedini u
njemu caruje. I u njemu nema nikakve mešavine od laži i istine, nego sve je istina;

Niti mešavine od pravde i nepravde, nego je sve pravda;

Niti mešavine od lepote i rugobe, nego je sve lepota; Niti mešavine od svetlosti i tame,
nego je sve svetlost;

Niti mešavine od radosti i tuge, nego je sve radost;

Niti mešavine od života i smrti, nego je sve život.

To besmrtno carstvo imenuje se carstvom Hristovim, vječnim carstvom Gospoda

našega i spasa Isusa Hrista (II Petr. 1; 11; II Tim. 4, 18). Jer On je glavni Pobedilac. I jer
se Njemu dade sila i slava i vlast i gospodstvo i sud, i presto iznad svakog prestola, i
veličanstvo iznad svakog veličanstva. Sve je On to imao u večnosti kao Sin Božji
Jedinorodni, no sve je to On i kao čovek na zemlji zaslužio: Svojim poniženjem,
stradanjem i smrću.

U tome carstvu će biti oko Hrista sledbenici Hristovi, stradalnici, koji na sebi nose
pečate stradanja za Gospoda i Cara svoga. To su apostoli, proroci i pravednici, tu
mučenici i devstvenici, isposnici i krstonosci, pastiri i učitelji crkve - svi koji na Hrista
liče. Svi oni, koji Njegov rat ratovaše i Njegovom pobedom pobediše, biće oko Njega
zajedno s anđelima Njegovim. Tako će biti, jer tako je On obećao govoreći: uzeću vas k
sebi da i vi budete gdje sam ja (Jov. 14, 3).

Još se to besmrtno carstvo imenuJe grad sveti, ili Jerusalim novi. Krasotom svojom taj
grad sveti prevazilazi sve snove, sve reči, sva sravnjenja, sve slutnje ljudske. Onima,
koji se udostoje ući u taj sveti i večni grad, Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovijeh, i
smrti neće oiti više, ni plača, ni vike: ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe (Otkr. 21, 2,
4). Tako je objavljeno od Istinitoga, tako je viđeno od vidovitoga. I tako će biti.

U tome svetom gradu neće sijati ni sunce ni mesec ni zvezde, pa ipak noći tamo neće
biti, i pravednici neće potrebovati vidjela od žiška, ni vidjela sunčanoga, jer će ih
obasjavati Gospod Bog, i carovaće va vijek vijeka (Otkr. 22, 5). Tako je objavljeno od
Istinitoga, tako je viđeno od vidovitoga. I tako će biti.

Zamislite, hristonosci, jedan svet, u kome mesto sunca sam Svevišnji Bog svetli, i greje,
i oživotvorava, i neprestano podmlađuje! To je svet vaš, kome putujete. To je domovina
vaša, kojoj se vraćate: domovina neprolazna, u kojoj ćete i vi biti neprolazni. To je
otadžbina sinova Oca nebeskoga, svih usinovljenih kroz Gospoda Isusa. I vi će te se u
ove ubrojiti, ako pobedite.

Još se to carstvo naziva carstvo svetaca Višnjega. Kao što je vidoviti prorok provideo
kroz sve zavese vremena i iskazao: A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svijem
nebom daće se narodu svetaca Višnjega; njegovo će carstvo biti vječno carstvo (Dan.
7, 27). U tome carstvu ne caruju tuđinci nego Otac. Niti su podanici toga carstva robovi,
no sinovi.

Rob ne sme da pogleda u lice cara tuđinca. A sinovi sveti Cara svetoga gledaće u lice
Cara Svevišnjega sa slobodom i radošću. Sve kao što je prorečeno i rečeno: I gledaće
lice njegovo, i ime njegovo biće na čelima njihovima (Otkr. 22, 4). O naslade nad
nasladama, o bogatstva nad bogatstvima, o krasote nad krasotama - gledati lice Boga
Živoga, Jedinoga, Istinitoga!

To i jeste Raj Željeni. Raj - i ovo je ime, jedno od najslađih imena, carstva onoga. Raj -
zavičaj vaš, kome se vi, umorni putnici, povraćate iz daljne zemlje, sa njive trnovite.

Kakva je cena svega toga blaženstva, pitate li? Kako da vam se odgovori, radoznali?
Da neko od vas poseduje sunce, mesec i zvezde, i da sve to da za ono blaženstvo,
opet nije dao ništa. Kako bi se prašinom kupila večnost? Kakvim prolaznim blagom
neprolazno?

No ima jedno skriveno, neprolazno blago, koje svaki naslednik toga blaženstva
neiskazanog nosi u sebi. Nosi ga zavijeno u tkanini prolaznosti. To je maleni i lelujavi
plamičak ljubavi prema Gospodu Bogu. Taj plamičak ljubavi ne umire sa umiranjem
telesne tkanine, nego živi i blista. Herojske duše herojski ga brane, da ga suludi vetrovi
na putu ne ugase. Tim plamičkom ljubavi udostojiće se pravedne duše da izađu,
obučene u vaskrslo nebesko telo, pred lice Boga živoga. To je cena. Za taj maleni dar
Bogu dobiće ljubitelji Boga kao uzdarje carstvo i sinovstvo i život večni. Rečju - Raj.

Ovo je vera prosvećenih i istrajnih. Ovo nije vera tamnih i bojažljivih, koji su se skrili od
božanske svetlosti, ili koji bojažljivo slušaju o njoj. Prosvećeni Duhom Božjim radosno
primaju zrake božanske svetlosti iz onoga sveta stvarnosti. PrimaJu ih kao pisma iz
domovine svoje, kao sveta pisma roditelja svoga. I odgovaraju na ta pisma srdačnim
otpozdravom. Iz tih svetih roditeljskih pisama čiji se zbir naziva jednim imenom - Sveto
Pismo - oni saznaju početak, sredinu i kraj stvorenoga sveta. I saznaju izvor, tok i uvor
ljudskog života. I saznaju svoje carsko poreklo, sadašnje uniženje, i buduću slavu svoju.
To saznanje oni utvrđuju Predanjem svetih i prosvećeih muževa, koje se čuva u crkvi
pravoslavnoj.
Imajući to saznanje, oni istrajno spremaju sebe za ulazak u domovinu večnu i za
radosni susret sa Ocem svojim nebeskim. I pomažu braći svojoj, saputnicima svojim, da
se i oni spreme. Jer Otac nebeski ne čeka povratak jednog deteta svoga iz daljine, nego
mnogih i mnogih miliona dece svoje. Ko će izreći broj njihov? Broj je njihov kao broj
zvezda na nebu, kao pesak na obali mora, kao prah zemaljski. To je građanstvo
nebeske države, Carstva Božjega, kome nit je bilo niti može biti ravna.

Ne, nego je to samo jedan deo građanstva besmrtne države Božje. Drugi deo čine
bezbrojne sile bestelesnih anđela.

Ovo je vaša vera hristonosci, i vera predaka vaših, prosvećenih i istrajnih. Neka ona
bude i vera dece vaše, s kolena na koleno, sve do blaženog kraja. Ovo je vera
nepostidna, pravoslavna, spasonosna. Vaistinu, ovo je vera obrazovanih ljudi, onih koji
nose obraz Božji u sebi. U Dan Suda, kada Hristos uzasudi po pravdi, oni će biti uzeti u
Carstvo nebesko, i nazvaće se blagoslovenim.

Povratak. Raj. Slava.

sadržaj