THE CHARMING QUIRKS OF OTHERS Copyright Alexander McCall Smith 2013.

obrada: Pepe le Tvor, Lena www.balkandownload.org

Aleksandar Mekol Smit

OARAVAJUE UDI DRUGIH LJUDI

S engleskog prevela Tanja Milosavljevi

Samizdat B92, Beograd 2013.

Robinu Strausu, sa zahvalnou

1
Subota uvee, primetila je Izabel Dalhusi. Vreme da ti ui gore. Gaj Peplo, koji je sedeo preko puta nje u skrovitoj nii kafea Glas i Tompson, pogledao ju je belo. Izabel je bila sklona zagonetnim izjavama to je znao i nije mu smetalo ali pomislio je kako je ova neuobiajeno nerazumljiva. Promeao je svoju kafu. Ne razumem ba najbolje, Izabel. Ne ba najbolje. Da ti ui gore. Osmehnula se. Nije se namerno izrazila nerazumljivo i, uostalom, Gaj je i naeo temu subotnjih veeri; ona ju je samo nastavila. Bee pomenuo otvaranje izlobe kom je prisustvovao prole subote, posveene kotskom slikaru koga su za ivota ignorisali, ali su ga sada veliali kao genija. Svi su bili tamo; to znai, rekao je smejui se, svi koji subotom uvee poseuju otvaranja izlobi u galerijama. Preostalih etiristo osamdeset osam hiljada ljudi koji ive u Edinburgu i njegovoj najblioj okolini po svoj prilici je radilo neto drugo. To bee podstaklo Izabelinu primedbu o goruim uima, koju je sad objasnila. Mislila sam na to da se u subotu uvee u Edinburgu odravaju brojne veere. Isti ljudi veeravaju s istim ljudima. Svi se poznaju uzdu i popreko. A o emu tada razgovaraju? O onima koji nisu tu? sugerisao je Gaj. Izabel se saglasila. Tano tako. I postoje izvesni ljudi o kojima se mnogo pria. Zna, ovo ba i nije velika bara. Ovo je selo, na neki nain. Gaj je potvrdno klimnuo. Svi gradovi imaju svoja sela, rekao je. ak i oni veliki. London ih je pun. Njujork takoe. Ali Njujork ima selo, rekla je Izabel. Zove se Vilid. 1 to je korisno, pretpostavljam. Gaj se nasmejao; Izabelini opori, uzgredni komentari, umeli su da deluju tako upeatljivo, ak i onda kad je, poto ih analizira, teko rei zato: ovo je bio jedan takav primer. U onome to je rekla nije bilo niega izuzetnog na prvi pogled ali primedba o korisnosti ostavljala je oveka zbunjenog.

Dabome, nastavi Izabel, kad se zove samo Selo, to pokazuje kako da kaem? da si poprilino uobraen. Onaj stareina klana koga zovu samo Makgregor: ispravlja li on one koji ga nazovu krtenim imenom? Mora li da im kae: Ne, samo Makgregor, moliu? Siguran sam da ne mora, rekao je Gaj. Takvi ljudi su obino veoma skromni. Kad si petsto godina aktivan, obino ne udara to na sva zvona. Izabel je pomislila da je to sasvim tano. Poznavala je nobelovca koji je govorio o maloj nagradi koju su jednom bili tako dobri da mi daju sasvim nezaslueno, razume se. Za to je trebalo truda, a i snage karaktera; koliko bi nas, pitala se, sakrilo Nobelovu nagradu pod tepih? Njen prijatelj je uo vest, seala se da joj je rekao, kroz poruku ostavljenu na telefonskoj sekretarici: Ovde Odbor za dodelu Nobelove nagrade u Stokholmu; sa zadovoljstvom vas obavetavamo da vam je dodeljena ovogodinja Nobelova nagrada za... Meutim, neto je drugo imalo da se kae za Makgregore. Zna li da im je ime bilo zabranjeno? rekla je. Dejms esti je, bojim se, veoma otro reagovao na neko ravo ponaanje Makgregora i stavio je njihovo prezime van zakona. Morali su da ponu da se nazivaju Marijima i tome slino. Gaj je ovo znao. Izabel je i ranije govorila o tome; iz nekog njemu potpuno nerazumljivog razloga esto je pominjala Stjuarte. Ali ljudi imaju svoje istorijske pasije, pretpostavljao je, a Stjuarti nisu bili ba dosadna dinastija. Moda bi bilo bolje da jesu, pomislio je; za sopstveno dobro, to jest. Samo da zna, ree Izabel, mora se rei da je Dejms esti bio donekle bedan tip. Nastojim da simpatiem kasnije Stjuarte, zna, ali moram da kaem da me to staje truda. arls Prvi bio je slabi sklon samopovlaivanju, a kad smo najzad stigli do Lepog princa arlija, geni su se bili sasvim pokvarili. Dejms esti je, pretpostavljam, bio znatno bistriji od veine njih, ali mora biti da je uglavnom bio veoma teak za druenje. Mada, zanimljivo: gej kraljevi su obino takvi. On je, bee, imao nesreno detinjstvo, rekao je Gaj. Ponekad je to opravdanje, zar ne? To to je nekome bilo grozno kad je bio dete, moe tota da objasni, rekao bih. Izabel je posegnula za svojom kafom. Misli? Pitam se. Ja pak mislim da

postoji valjan razlog za to to ostavi najranije godine iza sebe. Ogroman broj ljudi to i radi. Odrastu i onda povuku crtu. Gaj je razmislio o ovome. Ipak, te najranije godine nee nuno nestati. Ako si kao mlad beznadeno nesrean, zar nisi oteena roba? Izabel je bila spremna da uini taj ustupak Dejmsu estom. Imao je tog groznog kunog uitelja, Bjukanana, koji ga je zastraivao. Gaj je potvrdno klimnuo. Nehumani humanista. Vrlo alosno. Uz to je Dejms, nastavila je Izabel, bio podizan bez imalo ljubavi. kolski primer deteta lienog majke. Pri tom moramo imati na umu i da su njegovoj majci kasnije odsekli glavu. To teko dovodi do sree. A otac mu je bio raznesen u eksploziji, zar ne? to nikako ne valja da se dogodi neijem roditelju, niti ikom drugom, kad smo ve kod toga. Zastala je, zagrevajui se za temu, koja joj je inae bila jedna od omiljenih. Smatrala je da je Henri Darnli, Merin mu, bio sujetan ovek i spletkaro, narcisoidan, i ak iako ovek nikom ne eli da nastrada u eksploziji, ima ljudi koji to naprosto sami trae. A teko da je bio dobar otac i pre nego to je odleteo u vazduh; zaboga, ubio je Merinog sekretara i imao tolike ljubavnice. Osvrnula se naokolo. ena za oblinjim stolom ju je sluala i nije se trudila da to sakrije; shvata li uopte, pitala se Izabel, da razgovaraju o dogaajima od pre etiri stotine godina? Ali neka je, nek slua. I onda, dabome, kad malo svetlosti konano obasja Dejmsov ivot, i to mu bude oduzeto. Svetlosti? Njegov roak, rekla je Izabel. Ezme Stjuart, njegov roak iz Francuske. Doao je u kotsku kad je Dejmsu bilo trinaest godina, i Dejms se zaljubio u njega. Zabeleeno je da je bio veoma lep, a Dejms je najzad imao prijatelja. Siroti deak. Oi prislukivaice su se nevoljno razrogaile. Pisao je poeziju, nastavila je Izabel. Ovaj tuni kotski kralj-deak pisao je poeziju. Nakon to je plemika zavera oterala Ezmea Stjuarta iz kotske, Dejms je napisao poemu o retkom arapskom feniksu koji je doao u kotsku, gde su ga progonili. To je bio Ezme, rekla je. Mladi koga je voleo. U poemi ga je preruio u enku feniksa, jer, uj, u to vreme... To je bilo tako tuno. A stihovi su stvarno divni puni tuge i

gubitka. I nije ni udo to su takvi, pomislila je. Kolika to tuga mora biti kad voli nekog ko ti ne uzvraa ljubav; ili kad voli nekog za koga svet kae da ga ne sme voleti? Oboje su zautali. Potom je Gaj rekao: Pominjala si neke gorue ui. Izabel se poigravala svojom oljom. Da. U ovom gradu postoji nekolicina ljudi koji znaju da e se njihovo ime pominjati na bezbrojnim veerama. Oni to znaju. Zamisli to, Gaje. Zamisli da zna da postoji deset, moda dvadeset stolova na kojima e te secirati i potom ponovo sastavljati ako ima sree. Gaj je napravio grimasu. Neprijatno. Da. Dekonstrukcija je uvek takva.2 A tu upadaju ui koje gore. Ako ima makar i zrnce istine u ideji da ti ui gore kad neko pria o tebi a nema je, normalno zamisli tada ui tih nesrenika. Mora biti da sjaje kao svetionici u noi. Ogovaranje, rekao je Gaj. Niko ne bi trebalo da se sekira zbog ogovaranja. Nema potrebe da ikome gore ui. Izabel je naglo podigla pogled. Ma nemoj? Zar ne misli da ogovaranje moe da povredi ljude? Da, odvratio je Gaj. Zlonamerno ogovaranje moe. Ali veliki deo ogovaranja je umeren i stvarno pomalo besmislen. Izabel se slagala s tim. Krajnje besmislen, rekla je. Pogledaj samo one dreave asopise koji objavljuju rekla-kazala o poznatima. Pri tom niko od tih ljudi zapravo ne nudi nita to bi ikom ita znailo. Ne uistinu. Ali da li ljudi vole da itaju o njihovom privatnom ivotu? O, da. I te kako. On se raziao s njom. Ona kupuje kuu u Francuskoj ili su je primetili na jahti toga i toga. Ona veba u teretani i fotografisali su je kako izlazi iz nje. I tako dalje i tome slino. Zato ljudi itaju takve stvari? Da li ih ti ita? upitao je Gaj. Ja? Naravno da ne, odvratila je Izabel. Zautala je. Jo dok je izgovarala odgovor, shvatila je da to nije tano i da e morati da se ispravi. ovek nikad ne bi smeo da dovede prijatelja u zabludu, pa ni neprijatelja, kad smo ve kod toga, pomislila je. Svima dugujemo iskrenost, bez obzira na to ta o njima mislimo. Ne kupujem ih, ali, to se itanja tie pa, nikad, to jest, ne dok ne doe do zuba.

Gaj ju je opet pogledao belo. itam ih kad odem kod zubara, rekla je. Postoje neki asopisi koje itamo samo kad odemo kod zubara. Moj zubar ih sve ima u ekaonici. Ima i one luksuzne modne asopise s reklamama za skupe dizajnerske naoari za sunce i tome slino, i asopise o jahtama. Rekao mi je da ima jahtu. Tako da s vremena na vreme itam te asopise. Ali samo kod zubara. Pokajniki ga je pogledala. Treba li da se stidim? Gaj je odmahnuo glavom. Ne. Svi mi imamo neka svoja grena zadovoljstva. Tvoje je sasvim bezazleno. Naas je zastao. Ali, da se vratimo goruim uima. Ko su ti kojima ui gore? Izabel se osmehnula. Direktori kola, odvratila je. Sledei put kad se nae negde na veeri, sluaj. Ljudi priaju o direktorima kola u koje idu njihova deca. Stalno to rade. Gaj je vario ovu informaciju, a onda se namrtio. udno. Izabel je slegla ramenima. Ljudima je to duevna hrana. Dodue, nije da ti nastavnici rade ita dramatino ili je barem uglavnom tako, premda je dosta traeva kruilo prole godine kad je jedna gimnazija postavila novog efa odseka za francuski jezik i onda ga smenila ili promenila, bolje reeno pre no to je uopte poeo da radi na tom mestu. Gaj ree da je uo neto o tome ali neodreeno. Jezici su se razmahali svom snagom, rekla je Izabel. Svata se prialo. Na primer? Da ovek ne poveruje. Ja sam, recimo, ula priu da se na konkurs prijavio pod lanim imenom i da ga je traila francuska policija. Francuska policija! Valjda mu to doe egzotinije nego da te trai neka druga policija. Nije nimalo glamurozno ako te juri glazgovska policija tavie, to je sasvim uobiajeno ali francuska policija e, to je ve neto. A istina? Upravni odbor se predomislio. Sigurno su imali svoje razloge, ali oni su verovatno bili sasvim prozaini i nisu bili posledica loeg miljenja o kandidatu. Ne bih rekla da je francuska policija imala ikakvog upliva na to. Gaj je promenio temu. Imao je katalog za koji Izabel bee izrazila

interesovanje da ga pogleda i poneo ga je sa sobom da joj ga pokae. Predstojala je aukcija u Kristiju, u Londonu, na kojoj je imalo da se nae nekoliko slika, meu njima i jedan Rejbern koji je Izabel bio poznat. Sada, kad je stavio sjajnu publikaciju na sto, odmah je okrenula na stranicu koju je oznaio malom utom lepljivom ceduljom. Ser Henri Rejbern, rekao je Gaj kad je Izabel otvorila katalog. Pogledaj. Portret gospoe Aleksander i njene unuke Izabel je prouavala fotografiju koja je zauzimala vei deo stranice. ena u crvenoj haljini s belim okovratnikom sedela je naspram tamnozelene pozadine. Pored nje je bila devojica, moda od svojih osam godina, napola uei, s mukom oslonjenom na eninu stolicu. Njegove boje, rekla je Izabel. Rejbern je upotrebljavao udesne boje, zar ne? Nastanjivao je svet tamnozelenih i crvenih. ta misli, je li to bio Edinburg njegovog doba? Njihovi enterijeri su bili takvi, pretpostavljam, rekao je Gaj. Te zavese. Pogledaj. Izabel je pruila ruku i dodirnula fotografiju, pratei prstom obris tkanina nabranih iza sedeih figura. Uhvatim sebe kako razmiljam kakav je bio njihov svet, rekla je. Kad je ovo naslikano? Pie li? Ovo je kasni Rejbern, rekao je Gaj. Osamsto dvadeseta? Tu negde. Znai, ova curica, rekla je Izabel, koliko je mogla poiveti? Do osamsto sedamdesetih, moda. Ako je imala sree. Pretpostavljam. A onda je njena kerkica praunuka nae gospoe Aleksander poivela, recimo, od 1870. do 1930, ili ak 1940. Premda je zapravo bila starija od toga kad je umrla. Gaj ju je upitno pogledao. O? Izabel se zavalila u stolicu. Moja baka s oeve strane, rekla je. Tako da je ona..., ona pokaza na devojicu, moja ukunbaba. Bilo je oigledno da je Gaj iznenaen. Zato si se ti, znai, raspitivala za ovo. ula si? Jesam. Znala sam da je Rejbern naslikao jednu moju pretkinju dve, u stvari. Otac mi je to ispriao kad sam bila tinejderka pokazao mi je neke Rejbernove slike u Galeriji portreta, i rekao da su Aleksanderi bili porodica

njegove majke. Ova slika se pominjala u nekoj od knjiga o Rejbernu, ali tamo je pisalo da nije poznato gde se nalazi. Pokazala je prema katalogu. Sve dosad. Gaj je klimnuo glavom. Shvatam. Pa, onda je tebi ova prodaja vana. Hoe li da se nadmee za ovu sliku? Izabel je posegla za katalogom. Otvorivi ga, okrenula je stranicu s fotografijom. ta ti misli? Gaj je slegao ramenima. Ovo je lep dupli portret. Tu je sve ono to Rejberna ini tako velikim portretistom. Ta lakoa veoma brzo je slikao, zna, to njegovim slikama daje tu udesnu plastinost. To ovde ima. A lica... pa, veoma su draesna, zar ne? Izraz na licu devojice je prilino nestaan. Moda je planirala neku nepodoptinu ili joj je Rejbern priao neku zabavnu priu ne bi li je naterao da miruje dok on radi. Slika odaje oseaj velike prisnosti. Izabel je pomislila da je to tano, ali nije joj to bilo vano. Vana joj je bila spona koja je postojala izmeu nje i dveju osoba na slici. Moj rod, pomislila je. Moj rod. ta misli, za koliko e otii? Nije joj mogao dati odreen odgovor na ovo, i to su oboje znali. Sve zavisi. Uvek zavisi od aukcije. Nikad ne zna ko e biti u sali. Nikad ne zna kome e se slika dopasti. Neki imaju dublji dep od ostalih. elela je da joj kae neku konkretnu cifru, stoga je nastavila da navaljuje. etrdeset hiljada funti, rekao je. Tu negde. Ali moglo bi ti se i posreiti, pa da je dobije za dvadeset pet ili trideset. Zainteresovana si? Izabel je imala etrdeset hiljada funti. Ne u gotovini, razume se, ali u sluaju potrebe mogla je da ih namakne prodajom deonica. Ove godine je ve bila kupila dve slike jednu za tri, a drugu za osam hiljada funti. Nije imala obiaj da na umetnika dela troi mnogo vee sume od toga, premda su ranije umele da joj se omaknu. Ovo je, meutim, bilo neto posebno. Klimnula je glavom u znak pristanka. Hoe li da pokua? Dau sve od sebe, odvratio je Gaj. Zatraiu izvetaj o stanju dela i proveriti je li sve o redu. Potom moemo da pokuamo, ako hoe. Daj mi gornju granicu. Zatvorila je oi i videla, umnogome na svoje iznenaenje, svoju majku,

svoju svetu ameriku majku kako ju je nazivala. Ne proputaj anse koje ti ivot prua, rekla joj je jednom majka. A sada joj je to ponovila. Trideset..., oklevala je. Njena sveta amerika majka imala je neto da kae. Trideset osam. Da? Konana cena trideset osam hiljada. Hajde da ne idemo dalje od toga. Gaj je uzeo katalog i pribeleio napomenu na margini. Trebalo bi da nam ovo proe, rekao je. Izabel je pogledala na sat. Grejs je uvala arlija ovih nekoliko sati; bee ga odvela kod neke prijateljice koja ima dete istog uzrasta. Vratie se u dva, rekla je, a Izabel je htela da bude kod kue kad se vrate. Moram kui, rekla je ustajui od stola. Kad je aukcija? Za est nedelja, rekao je Gaj. Imamo vie nego dovoljno vremena. Odrava se u Londonu, tako da emo se nadmetati telefonom. Ako se predomisli, javi. Neu se predomisliti. Gaj je znao da nee. Prilino je dobro poznavao Izabel i bee uoio dve stvari u vezi s njom. Govorila je istinu i drala je re. Tada je i on ustao, i u taj mah se postarija ena koja je sedela za oblinjim stolom nagnula preko i obratila mu se. Gospodin Peplo? Vi ste gospodin Peplo, zar ne? Jesam, odvratio je Gaj uz lak naklon. Samo sam htela da znate koliko mi se dopadaju vae slike, rekla je ena. One divne slike ostrva Jona. I Mala, takoe. Tako su upeatljive. Izabel se ugrizla za usnu. Bojim se da nisu moje, utivo je odvratio Gaj. Moj deda. Semjuel Peplo. On ih je naslikao. ena je delovala iznenaeno. Stvarno? Kako vreme prolazi, zar ne? O, boe. Pa, ipak elim da znate da mi se zaista veoma dopadaju, ak iako ih je naslikao va deda a ne vi. Gaj joj je utivo zahvalio; izbegavao je Izabelin pogled. Kad su se nali napolju, pogledao ju je, oiju blistavih od veselja. Ma vidi ti to! Izabel je razmiljala o Rejbernu, i o eni i njenoj unuci. Svi smo meusobno povezani mi i oni pre nas; ovo je bio i njihov grad, ove ulice

njihovi kolski putevi, ove kamene zgrade njihovi domovi. udna, anahronina greka ene u Glas i Tompsonu samo je pokazala koliko porozne mogu biti barijere izmeu sadanjosti i prolosti. Izabel je zatvorila oi i ugledala svoju majku; isto je tako mogla da pogleda u ogledalo i vidi u obliku svog nosa ili u liniji svog ela neto to bi moda prepoznala na dvema figurama na Rejbernovom portretu. Mi smo mi, ali mi smo i drugi ljudi; naa prolost ispisana je na nama poput linija povuenih na palimpsestu ili grube umetnikove skice ispod povrine slike. A mali arli ponekad je u njemu videla sebe, u tome kako su mu se usta izvijala kad se osmehne; i njen otac je bio tu, u arlijevim oima nalik na dva iskriava jezerceta zelenila i plavetnila. Pogledala je na svoj sat; morae da pouri ako hoe da bude kod kue kad se arli vrati. elela je da bude u predsoblju, da ga uzme od Grejs i vrsto privije uza se, to joj je dozvoljavao, ali samo naas, pre no to bi poeo da se vrpolji ne bi li joj se izmigoljio iz zagrljaja. To je krst majki sinova; zagrli ih i dri ih u naruju, ali ak i u asu najvee nenosti napreu se da se otrgnu, i naposletku i uspeju u tome.

2
Naredni dan bio je radni za Izabel. Kao urednica a sad i vlasnica Revije za primenjenu etiku, bila je u situaciji da sama sebi odreuje radno vreme, ali samo donekle. urnal je izlazio tromeseno, to je neupuene moglo navesti na pomisao da bi Izabelin posao teko mogao biti tegoban. Ti neupueni ne bi bili u pravu kao to neupueni najee i jesu. Premda su izmeu uzastopnih izdanja urnala proticala tri meseca, ta tri meseca bila su odreena nizom obaveza koje su bile redovne poput plime i oseke, i isto tako neumitne. Bilo je potrebno poslati radove na kritiko ocenjivanje i, ako se njihovo objavljivanje odobri, uraditi korekturu. Profesori filozofije koji su pisali te radove bili su, kako je ustanovila Izabel, samo ljudi; pravili su gramatike greke koje su u nekim sluajevima bile neuvene, a u nekim drugim tek manja ogreenja o pravila. Veinom ih je sama korigovala, nastojei da u tome ne bude preterano pedantna. Tolerisala je upotrebu neodreenih zamenica i tamo gde im nije mesto, zato to je bilo onih koji su prigovarali rodno odreenim zamenicama. Stoga se u takvim sluajevima nije smelo rei njemu ve si morao rei njemu ili njoj, to je bilo nezgrapno i neprikladno, i zvualo je poput sitniavog jezika kakvog sudskog pisara. Tolerisala je tu i tamo i malo ispreturan red rei u reenici, to je bila redovna pojava, zato to se to pravilo sad ve gotovo univerzalno ignorisalo. Uostalom, ko ga je uopte odredio? Zato da ovek ne ispretura malo rei ako ve hoe? Smisao je svakako lako razumeti, bez obzira na to kojim su redom rei napisane. Meutim, nije troila vreme samo na korekturu radova. Vaan deo svakog izdanja bio je deo s recenzijama, koji je sadrao prilino opirne kritike osvrte na etiri ili pet nedavno objavljenih knjiga iz oblasti etike, s kratkim kritikama posveenim nekolikim drugim, manje povlaenim knjigama. Zatim, tu je bila kratka kolumna s naslovom Nove knjige u kojoj su se nabrajale knjige koje su izdavai poslali, ali koje nisu bivale podvrgnute sudu kritike. Bila je to bedna sudbina za knjigu, ali opet bolja nego da proe nepomenuta. urnal je makar obznanjivao da je knjiga objavljena, to

je moda bilo najvie emu su se poneki autori mogli nadati. Neke knjige nemaju ni tu malu privilegiju; ispadnu iz tamparske prese olovno teke, ostanu neproitane, bez ikog ko bi rekao neto o njima. A ipak, negde, iza tih dosadnih tomova, nalazio se autor, ponosni roditelj te knjige, za kog je ona moda ak predstavljala krunu karijere; a sve to je usledilo po njenom objavljivanju bila je tiina, duboka i nedokuiva tiina. Tog jutra su na Izabelinom radnom stolu u njenoj velikoj viktorijanskoj kui u Meristonu ekale etiri velike koverte. Zatvorila je vrata za sobom i pogledala u sto. etiri paketa su oigledno bila knjige tako su izgledala dok je nekoliko drugih koverti koje njena domaica Grejs bee podigla s poda u predsoblju isto tako oigledno sadravalo pismene podneske namenjene za objavljivanje. Zakljuila je da e potrajati do ruka dok ne pozavrava ovo; Dejmi je imao slobodno prepodne nije imao ni ake ni probe to je znailo da je mogao da se posveti svom sinu. Njih dvojica su ila do ribnjaka u Blekfordu, budui da su tamonje patke predstavljale za arlija izvor neizmerne oaranosti. Zatim e otii nekuda drugde, rekao je, ali tek je trebalo da odlui kud. arli e imati svoje miljenje, rekao je. On e mi rei. arli je sada prilino dobro govorio, primitivnim reenicama koje su imale subjekt koji je mahom bio on sam i glagol, obino u sadanjem vremenu, ali povremeno i u prolom. Izabel je pak uoila da njegovo prolo vreme ima poseban prizvuk. On upotrebljava vrlo posebno prolo vreme, rekla je Dejmiju. To je alostivi perfekt. alostivi perfekt se koristi da bi se izrazilo aljenje zbog neega to se dogodilo. Sve otilo jeste alostivi perfekt, isto kao i Patke pojele sav leb. Razume se, jo je priao o maslinkama; masinka je bila prva re koju je izgovorio, i jo uvek ih je slatko jeo. Fine masinke, rekao je prethodnog dana Izabel, a i ona je smatrala da su ba fine. Zatim su se pogledali; arli je zurio u majku onim netreminim pogledom svojstvenim detinjstvu. A ona je ekala da on kae jo neto, ali nije rekao vie nita. Izgledalo je da su o maslinkama rekli sve to je imalo da se kae, stoga se prignula i spustila mu lak poljubac na elo. Sada, dok je razgledala svoj radni sto, razmiljala je o tome. Uzdahnula je; bila je majka, ali i urednica asopisa i filozof, i morala je da radi. Smestivi se za sto, otvorila je prvi paket. Iz njega su ispale dve knjige, praene

priznanicom o poklonu na kojoj je neka nemarna ruka navrljala Za uslugu recenzije. Ispod toga stajao je datum objavljivanja i molba da se nikakva recenzija ne pojavi u tampi pre toga. Tome se, pomislila je Izabel, lako moe izai u susret, s obzirom na to da se recenzije u asopisu ponekad pojave tek dve godine posle objavljivanja dela. Jednom je napisala recenziju za knjigu osamnaest meseci poto je objavljena, a tek kad je asopis s recenzijom izaao iz tampe saznala je da je autor knjige preminuo pre est meseci. Ta knjiga nije bila dobra i u svom kritikom osvrtu napisala je kako veruje da e sledea autorova knjiga o toj temi biti mnogo bolja. to je bilo jo gore, prokomentarisala je kako je proza donekle beivotna. A on je bio mrtav; moda je umirao jo dok je pisao knjigu. Stresla se setivi se toga. Bee pokuala da bude blaga u svom sudu, ali nije bila dovoljno blaga. Imaj to na umu, rekla je sebi; imaj to na umu u svom ponaanju prema drugima moda umiru. Obe knjige su delovale prilino zanimljivo. Jedna je bila o moralnim implikacijama koje blizanatvo nosi sa sobom; druga je sadravala opaanja o pravinosti u ekonomskim ocenama ta e ii u nove, pomislila je... osim ako autor nije na samrti, razume se. Okrenula je zadnju koricu i pogledala fotografiju autora. Deluje mladoliko, zakljuila je, i dovoljno zdravo da napie jo jednu knjigu, koja e moda i dobiti punu recenziju. Moe da ga smesti meu nove bez opasnosti da tako poini... nepravdu, taman je htela da kae sebi, kad je shvatila da je nepravedna. To to nju rasprave o pravinosti u ekonomiji ne zanimaju naroito, ne znai da ne bi zanimale nekog drugog. Ne, ta knjiga e ipak biti svrstana meu one kojima sleduje Kratka kritika. Tako je pravedno. to se tie knjige o blizancima, otvorivi je ugledala je reenicu: Budui da bliskost donosi moralnu obavezu, opravdano je rei da blizanac ima veu obavezu prema svom blizancu nego neblizanci prema svojoj brai ili sestrama. Namrtila se. Zato? Prelistala je jo nekoliko strana i nasumino proitala: Od mnogih nedoumica s kojima se suoavaju blizanci, naroito je zahtevna odluka da li saoptiti svom blizancu za dobijenu medicinsku dijagnozu. Ako je jednom blizancu dijagnostikovano genetsko oboljenje, na primer, neki oblik kancera koji se esto nasledno prenosi, tada bi drugi blizanac to trebalo da zna. Tu, ree Izabel u sebi, nema nikakve nedoumice. To se kae.

Knjiga o blizancima morae da dobije kritiki osvrt i Izabel pade na pamet da bi bilo zanimljivo da ga napie neko ko je i sam blizanac. Meutim, taj blizanac bi morao biti filozof, a nije bila sigurna da poznaje ikog ko odgovara tom opisu. Moda autor poznaje nekog takvog; pisae mu i pitati ga. Razume se, nee se obavezati da angauje toga koga joj predloi autori ne biraju svoje recenzente ali to bi bio poetak. Otvorila je sledei paket i izvukla iz njega tanku knjigu s plavim koricama. U nju je bilo zadenuto presavijeno pismo, koje je izvukla i rastvorila. Ugledala je zaglavlje i naas zadrala dah. Potom ga je proitala. Pismo je bilo od profesora Letisa, nekadanjeg predsednika upravnog odbora Revije i prijatelja i saradnika profesora Kristofera Dova, a ako je Izabel imala ikog ko bi se mogao nazvati neprijateljem, tada je Dov bio taj. Nije ona odabrala Dova za svog neprijatelja sam je uzeo tu ulogu i u procesu se ispostavio kao neprincipijelan ovek. Nedavno je bio optuio Izabel da je objavila plagirani lanak, ali je bio primoran da optubu povue. Letis ga je u poetku podravao, ali ga je Izabel ubedila da promeni miljenje Ja sam stvarno jedna glupava salata, glasila je njegova nezaboravna primedba tom prilikom. Sad je izgledalo da su Dov i Letis ponovo prijatelji, jer je Letis, evo, poslao Izabel novu Dovovu knjigu i nudio da napie recenziju za nju. Draga Izabel (pisao je Letis) Nadam se da vas ovo pismo zatie u dobrom zdravlju i da Revija u vaim sposobnim rukama dobro napreduje. Na zajedniki prijatelj (na zajedniki prijatelj, promrmlja Izabel sotto voce)3 Kris Dov (Kris!) napisao je, kao to moda znate, novu, veoma zanimljivu knjigu. Ne znam je li vam izdava poslao primerak moda i jeste ali evo, rizikujui da vas opteretim nekolikim primercima, aljem ga i ja. Pomislio sam da bih vam mogao ponuditi da napiem recenziju za ovu knjigu i ve sam stavio nekoliko reenica na papir, ako se slaete. Napisau oko dve hiljade rei, zato to smatram da je posredi delo koje zavreuje pristojan osvrt. Trenutno sam malo u guvi ova nesrena rabota s procenom istraivanja je takvo optereenje a Doli (Doli Letis, njegova ena, pomisli Izabel. Sirota zena. Doli!) nalazi

se usred planova za preureenje nae kue u Vimbldonu, tako da na domaem frontu imamo pune ruke posla ali trebalo bi da je zavrim do kraja meseca i tada u vam je poslati. Mnogo vam hvala to pristajete na ovo i molim vas molim vas da mi se javite kad reite da se malo izvuete iz provincije i doete u London. Otii emo negde na ruak, ja astim. Sve najbolje, Robert Letis Izabel je osetila nelagodu izazvanu oseajem uvreenosti, ali nije bila sigurna koji je izvor te uvreenosti znaajniji. Letis se nije libio da uvredi kotsku koja nije engleska provincija ve drava i to starodrevna koja naprosto bitie u zajednici s Engleskom. Nita ne bi moglo biti vie sraunato da iznervira kotlananku, i Letis bi to trebalo da zna. Ali to je bila naprosto stvar linog ponosa, koji je Izabel mogla dovoljno lako progutati; mnogo joj je tee bilo da istrpi neverovatnu drskost njegove pretpostavke da moe da napie recenziju a da mu to niko nije traio. Zahvaljivao joj je to je pristala da je objavi e, pa, nije pristala i bila je vie nego sklona da i ne pristane, i nee se dati potkupiti vedrim pozivom na ruak u Londonu. Odluila je da e pisati Letisu i zahvaliti mu na ponudi da napie recenziju za Dovovu knjigu, ali rei e da mora veoma nerado ipak odbiti, zato to... Ona razmisli o razlozima. Bila je u iskuenju da kae da je to zato to knjiga Kristofera Dova nije dovoljno zanimljiva da zasluuje recenziju zaista je bila u velikom iskuenju. Ili bi mogla rei da je odluila da sama napie recenziju za tu knjigu. Tu je iskuenje moda bilo jo vee, zato to bi joj to pruilo priliku da baci Dovovu knjigu u mrane ponore, to je nesumnjivo i zasluivala. Nije verovatno da e ovaj bedni doprinos knjievnosti, mogla bi da napie, pronai brojnu italaku publiku. Ili: Plod napora da se baci malo svetlosti na teku temu hrabar, ali, naalost, ipak bezuspean pokuaj. Zaustavila se. Ovakve misli, ree ona sebi, nisu nita drugo do nezrelo matanje o osveti. Dov bee skovao zaveru protiv nje i verovatno bi uspeo da je izbaci s posla da nije posedovala sredstva da mu ispred nosa kupi

Reviju, a potom da se otarasi ne samo njega nego i Letisa, koji mu je bio sauesnik u zaveri. Dov jeste bio planirao da je ukloni s poloaja, ali to nije znailo da bi sad ona trebalo da se spusti na njegov nivo i trai osvetu tako to e napisati kritiki osvrt na njegovu knjigu. To bi bilo sasvim pogreno. Podigla je pogled prema tavanici. Jedna od negativnih strana poziva filozofa bila je ta to postane svestan ta sve ne bi smeo da radi, a to ti oduzme tako mnogo mogunosti da uiva u isto ljudskom zadovoljstvu osvete ili pohlepe ili pukog matanja. Dobro je i rekao Sveti Avgustin: Molim te, boe, uini me asnim, ali ne jo; upravo tako se oseala Izabel. A ipak, nije mogla nije mogla da dozvoli sebi zadovoljstvo da vrati Dovu istom merom, zato to to jednostavno ne bi bilo u redu. Dunost joj je da oprosti Dovu i, ako se sasvim ozbiljno latila toga, da ode i dalje i da ga voli. Mrzi ono to svaki Dov ovog sveta radi, a ne njih same, promrsi ona; tako kau za greh, bee? Mrzi greh, a ne grenika.4 Odloila je Letisovo pismo i uzela Dovovu knjigu. Proitala je naslov: Sloboda i izbor: granice odgovornosti u svetu s vrsto utvrenim ulogama. Nabrala je nos. Jesu li uloge u ovom naem svetu uistinu vrsto utvrene? Sloboda izbora, meutim, bila je tema koja ju je zanimala i o kojoj je, tavie, pisala za vreme postdiplomskih studija. Okrenuvi kraj knjige, pronala je bibliografiju s komentarima. Bilo joj je jasno da je Dov bio revnostan u nabrajanju literature i tu su, da, tu su se navodila i njena dva rada na ovu temu. A posle prvog od njih rada koji je u svoje vreme bio objavljen u urnalu filozofije i prilino esto citiran nalazio se Dovov komentar. Sadravao je samo jednu re: Nepouzdan. Dejmi se vratio u podne. arli bee zaspao u kolicima malecki ovek u jednodelnom odelcetu sa arom Makfersona i zelenim cipelama. Odelce je spreda bilo vlano od soka od pomorande i deje pljuvake; cipele su na sebi imale tanku blatnjavu koricu. Osmehnula se; imao je aktivno jutro s ocem. Poljubila ih je obojicu; arlija lako u elo, da ga ne bi probudila; Dejmija u usta; a on ju je drao u naruju produavajui zagrljaj. Nedostajala si mi, rekao je. Izgledala je iznenaeno. Danas pre podne? Da. Voleo bih da si bila s nama. Videli smo patke. Stavie, bilo je ba

napeto to vreme koje smo proveli s patkama. Posmatrali smo ih pola sata. Osmehnula se. Oigledno su opinjavajue kad si... Ona pokaza prema arliju. Kad si toliki. Pomisli kakve mu moraju izgledati. Ogromne. Dejmi je pratio njen pogled. Obeznanio se. Da ga ostavimo tako? Da, neka ga, nek spava. Povukla je Dejmija u stranu. Hou neto da te pitam. Odvela ga je u radnu sobu i pokazala mu Dovovu knjigu. Dejmi ju je uzeo od nje i pogledao naslov na koricama. Kristofer Dov, rekao je. Tvoj prijatelj. Dobila sam je jutros, od profesora Letisa. Moe li da poveruje? Dejmi je slegao ramenima. Nikad nisam mogao da ih razlikujem. Letis bee onaj debeli, naduveni? A Dov je onaj visoki od kog oveka podilazi jeza? Dobro si ih opisao, sloila se Izabel. Da, to su oni. Pa dobro, rekao je Dejmi. Dov je, znai, napisao knjigu. Valjda ne eli da je proitam? Izabel mu je rekla za Letisovo pismo i njegove niim izazvane pretpostavke. Taj ovek oigledno nema ni stida ni srama, rekla je. A ja stvarno ne znam ta da radim. O tome sam i htela da popriamo. Dejmi se spustio u jednu od udobnih fotelja u Izabelinoj radnoj sobi. Odbij. Poalji mu knjigu nazad i reci da si ve odluila za koje e se knjige pisati recenzija. Budi utiva ali odluna. Bila je svesna da je ovo savreno dobar savet. Ne bi trebalo da ostavi Letisu nimalo sumnje u pogledu svog stava; svako okolianje znaie da e on naprosto nastaviti da pie recenziju, a tada e joj biti teko da je odbije. A ipak, ipak... Pogledala je Dejmija. Nije mogla ni da ga zamisli umeanog ni u kakvu svau jednostavno je bio predobar za to. I previe ljubazan. Takoe je bio iskren: govorio je ono to misli i retko kad se muio poput nje pre no to formira svoje miljenje. Verovatno si u pravu, rekla je. Ali, neto me brine. Dejmi je podigao obrvu. Ne boji se Letisa, valjda? Naravno da ne. Ne. Ali brinu me moji razlozi da ga odbijem. Kakav e zakljuak izvui? Ne ini ti se da e pomisliti da sam sitniava i osvetoljubiva? A i drugi bi mogli da pomisle to isto bude li Dov priao

naokolo kako sam ignorisala njegovu knjigu zato to sam kivna na njega. A mogao bi to da kae, zna. Tano, mogao bi. Ali mora li stvarno da se zabrinjava zbog toga ta kae Dov? Ne mora da znai da e mu ljudi poverovati. Razmislila je o ovome. Prieljkivala je da je zaista tako, ali nije joj se inilo da jeste. Ljudi su i previe spremni da poveruju u sasvim oigledne neistine. Kada je re o opaskama koje druge prikazuju u loem svetlu, drage volje e poverovati u sve to ih oslikava kao slabe ili na bilo koji drugi nain nesavrene; verujemo u to zato to se tada oseamo bolje; to je naprosto tako. Zna, rekla je Izabel, Dov opisuje jedan moj rad kao nepouzdan. Tako je naveo u bibliografiji te svoje nove knjige. Dejmi je izgledao iznenaeno. Nepouzdan? Dov je tako rekao? Izabel je potvrdno klimnula. Averzija koju je oseala prema Dovu narastala je; njen tinjajui bes znaio je da tek sad poinje da osea uticaj te omalovaavajue rei: nepouzdan. Kako se usuuje? I ta je time hteo da kae? Zatvorila je oi. Bes izobliava. Rekla je to sebi, duboko uzdahnula, i onda ponovila te rei. Bes nas izobliava i moramo ga izbegavati. Moramo, bez obzira na to to u sebi moda kljuamo. Mislim da treba da ga pustim da napie recenziju, rekla je. Uprkos primedbi o nepouzdanosti? Ako mu pokaem da u bez problema objaviti kritiku upuenu svom radu, moda ga to natera da ponovo razmisli. Da ponovo razmisli o tebi? Da. O meni. Dejmi je ustao. Spustio je Dovovu knjigu na sto, preao preko sobe do Izabel i zagrlio je. Poljubio ju je s naglom, neodlonom strau. ime sam to, upita se ona, izazvala ili zasluila ovo? Uzvratila mu je poljubac. Bestraga s Dovom; bestraga s Letisom; nita joj ne znae, sad kad ima ovog izuzetnog, nenog mladog oveka koji je tako neoekivano uao u njen ivot. Ona ima sve, a Dov i Letis nemaju nita. Stoga bi trebalo da im oprosti i objavi Letisovu recenziju, ak i ako se ispostavi da je ona a verovala je da hoe kao pean5 liku i delu Kristofera Dova. Neka ga, nek

uradi to; ona ima sve i moe sebi da dozvoli da bude velikoduna. Izvukla se iz Dejmijevog zagrljaja. Objaviu je, rekla je. Odluila sam. Ako je to ono to eli, rekao je Dejmi neno je gledajui. Zna, ti si neverovatno dobar ovek. Zbog toga te volim, izmeu ostalog. Zbog te tvoje dobrote. Bila je zateena. Ima mnogo boljih ljudi od mene. Delovao je sumnjiavo. Navedi jednog. Ti, ree ona. Skuvao je ruak inija lake testenine s peurkama; salata. Jeli su u kuhinji, razgovarajui o koncertu koji je trebalo da se odri naredne nedelje. Poinjala je da se snalazi u politici muzike; sada je shvatala kaprice dirigenata, uprava koncertnih dvorana, temperamentnih, prgavih upravnika. U reklamiranje tog koncerta, rekao je Dejmi, ulae se nedovoljno napora. A onda, kad poseta bude slaba, pitae se zato, rekao je. Ljudi ne mogu da prisustvuju dogaajima za koje ne znaju da se odravaju, rekla je Izabel. A onda se nasmejala; konstatovala je neto to se samo po sebi razume. Dejmi se saglasio. Odjednom se neega setila. Da li se deavalo da muziari zaborave da dou? upitala je. Dejmijevog osmeha je nestalo. Nemoj, rekao je. Upitno ga je pogledala. Ti? Pogledao je u svoj tanjir. Ne mogu da nateram sebe ni da mislim o tome, rekao je. Bilo joj je jasno da je uznemiren; ono to je poelo kao vedro askanje postalo je ozbiljno. Ne sme da dozvoli da te to sekira, tiho je rekla. Ima li ikog da nije nenamerno uradio neto runo? Pomislila je na svoju recenziju knjige umirueg oveka. Moramo oprostiti sebi, zna. Potvrdno je klimnuo. Morali su da otkau. Morali su da vrate ljudima novac za karte. Oprosti sebi.

Stvarno. Da. Ljudi kanjavaju sebe katkada godinama. Ali to nije uvek neophodno. Oprotaj dozvoljava oveku da pone iz poetka, a ne da se optereuje neim to je bilo i prolo. Prisetila se onih studija konverzije, koje pokazuju kako se ljudi, da bi se oslobodili tereta prolosti, priklanjaju novoj veri ili ideologiji. Misle da su tako postali novi ljudi i uspevaju da zaborave ono to su nekad uradili. Nije bila sigurna da li to znai da su oprostili sebi ili da su se iznova pronali; to su dve sasvim razliite stvari, zapravo, i nije mogla a da ne smatra da je novo pronalaenje sebe samo izvlaenje. Nisam ja, glasi poruka. To je uradio neko sasvim drugaiji. to moe da bude suta istina. Odrastajui, postajemo drugaiji ljudi; dete nije ista osoba kao odrastao ovek. Zamiljeno je pogledala Dejmija. Kakav si bio kao deak? Slegnuo je ramenima. Pa deak, rekao je. Zna ve... deak. Pokuala je da ga zamisli kao sedmogodinjaka. Kakva ti je bila kosa? Ista. A tvoja? Nosila sam pletenice, odvratila je. Imala sam lutku zvanu Mala Izabel i imale smo iste haljine. Ako bih obukla haljinu od kariranog cica, Mala Izabel bi obukla istu takvu. Dejmi se osmehnuo. Mala Izabel! Ba lepo ime. Sigurno si je volela. Jesi li? Izabel je odvratila pogled. Mala Izabel je bila ostavljena u autobusu, rekla je. Oi sam isplakala. Pokuavali su da me navedu da posvetim panju svojim ostalim lutkama, ali ja sam elela samo Malu Izabel. utao je neko vreme, a onda je progovorio. Zna ta, Izabel? Ubio sam svog mecu. Bacio sam ga s Dinovog mosta zna, odmah iznad Litske reke, tamo gde skau samoubice. Bacio sam ga preko ograde. Ne znam zato sam to uradio. Valjda sam eleo da ga vidim kako pada, ali je ograda bila previsoka i nita nisam video. I vie ga nije bilo. Majka je rekla: Eto ta si uradio. Nema vie mece. Zastao je. Nikad nisam govorio o tome. Nikad. Pruila je ruku i dodirnula ga. Mislim da moe oprostiti sebi i zbog toga. Ustao je i poeo da sklanja sudove od ruka. U redu, opratam sebi. Dobro je.

Izala je u predsoblje, gde behu ostavili arlija da nastavi da spava. Neno ga je podigla; odnee ga u krevet. Bila je svesna da su ona i Dejmi u kuhinji upravo doiveli trenutak intimnog poveravanja, razgovarajui o detinjstvu, o nekim sitnicama koje moda deluju nevano ali su oigledno pokopane negde u umu, gde umeju da budu jae nego to moda zamiljamo. Katkada sa zapanjujuom snagom volimo ono to posedujemo u detinjstvu; to nam je dragoceno uprkos svojoj jednostavnosti ili ofucanosti. Mala Izabel bila je jeftina lutka, ali strasno oboavana, isto kao to je, bez imalo sumnje, bio i iznevereni meca. Nosei jo uvek usnulog arlija uza stepenice, Izabel je zatekla sebe kako se pita zato je Dejmi bacio svog mecu preko ograde Dinovog mosta. Nesumnjivo ga je kanjavao ili je kanjavao sebe. A ako je kanjavao sebe, zbog ega? Pitae prijateljicu psihoterapeutkinju, koja se razume u te stvari. Ta prijateljica je jednom rekla Izabel da sebe kanjavamo iz najrazliitijih razloga, ali da je ta kazna najveim delom nezasluena. U stvari, rekla je tada Izabel, pitam se ko zaista zasluuje kaznu. Kakvo dobro moe proizai od kanjavanja nekog? Svaka kazna samo poveava bol celog sveta. Prijateljica je zurila u Izabel. Da, rekla je. I potom, posle jo nekoliko minuta razmiljanja, opet je rekla da. To zvui sasvim ispravno, rekla je. A ipak, Izabel, ini mi se da veoma grei. A Izabel je pomislila: da, greim. Ona je u pravu; ja nisam.

3
Ket bee zamolila Izabel da sutra ujutru pomogne u delikatesnoj radnji i Izabel je pristala, kao i uvek. Znala je da njena bratanica trai pomo samo onda kad joj je istinski potrebna, a u ovom sluaju je razlog bio vie nego opravdan: imala je zakazano kod lekara. Izabel nije mogla a da ne strepi. Vest da neko ima zakazano kod lekara neretko se shvata kao nagovetaj najgoreg; to je sasvim prirodno, ak i pored toga to ljudi lekaru odlaze najrazliitijim bezazlenim povodom. Je li sve u redu? upitala je. I pomislila: ne bih podnela da te izgubim. Idem kod dermatologa, rekla je Ket. Imam mlade i moja lekarka opte prakse kae da... O, Ket... Sluaj, nemoj tu da mi panii. Ljudi imaju mladee. Rekla je da njoj izgleda potpuno normalno, ali je predloila da ga pogleda specijalista. Znam, znam. Stvar je naprosto u tome to... I tu je umalo rekla ne bih podnela da te izgubim, ali ipak nije. Stvar je naprosto u tome to se ja uvek zabrinem kad neko ima zakazano kod lekara. E, pa, ne zabrinjavaj se, rekla je Ket. Nego, bi li mogla da... Biu tamo, rekla je Izabel. Treba li da otvorim radnju? To e Edi, objasnila je Ket, ali bilo bi dobro ako Izabel moe da doe ubrzo posle toga. On u poetku nema problema, ali se sav unervozi ako je predugo sam u radnji. Zna kakav je. Izabel je znala. Edi joj je bio drag, znala ga je ve nekoliko godina i navikla je na njegovu osetljivost, i pored toga to nikad nije uspela da je razume. inilo joj se udno da mladiu tako robusnog izgleda nedostaje samopouzdanja, u toj meri da nije kadar da se nekoliko sati stara o radnji. Meutim, shvatala je da je anksioznost upravo takva da nema nikakvog smisla; ba kao to ne moe ublaiti neiji strah od mraka ukazujui mu na to da ga odatle nita ne vreba, isto tako i anksioznost moe da bude sasvim neosnovana. Ediju se neto dogodilo neto mrano za ta je Ket znala, ali nije htela

da uputi Izabel u to. Izabel pak nije navaljivala; ako joj je Edi to rekao u poverenju, svakako nije elela da Ket to poverenje izda. Ali nagaala je, meutim, i pretpostavljala da je posredi neto to ima veze sa seksom i sa stavom koji uz to ide. Saoseala je sa Edijem; prieljkivala je da ga zagrli i kae mu da ne treba da se stidi, da nije on kriv, da nije nita uradio i da na njemu nema nikakve mrlje. Prieljkivala je da mu kae da se takve stvari deavaju i mukarcima i enama, i da ne znai da je zato manje muko. Ali shvatila je da mora da postoji neko ko je Ediju sve to ve rekao, pa nita nije vredelo. Strah i stid ne moe da izbrie pomou nekoliko rei; to ne ide tako. Edi je, razume se, napredovao u odreenoj meri. Imao je devojku i, premda nije bila onakva kakvu bi Izabel moda elela za Edija bila je darkerka, sledbenica mode koja je podrazumevala bledi ten i tamnu odeu izgledalo je da se on razvija dok je bila s njim. Ali, koliko je Izabel znala, vie nisu bili skupa, a ne bee ula da ju je zamenila neka druga. Izabel? Izvini. Misli su mi odlutale. Ket je bila navikla na ovo. Smatrala je da Izabel previe razmilja. Rekoh: hoe li Dejmi moi da uva arlija? Ketino pitanje je umereno iznenadilo Izabel. Njena bratanica imala je velikih tekoa da se pomiri s tim da je njena tetka i pored toga to je Izabel veoma mlada tetka ula u vezu s njenim bivim dekom, i bilo je vremena kad je pomno izbegavala svaki pomen Dejmijevog imena. Meutim, izgledalo je da joj je to postalo mnogo lake, to je otkrivalo ovo pitanje. Hoe, odvratila je Izabel. Dejmi e ga uvati, ili Grejs ako Dejmi ima zakazane asove. U svakom sluaju, neko e ve zabavljati arlija. Dogovor je bio napravljen i tog jutra, nedugo posle devet, Izabel se uputila Meriston kreentom prema delikatesnoj radnji na Brantsfild plejsu. Bilo je toplo jun se uz nevoljni porast temperature prelio u jul i zelenilo u vrtovima pokraj kojih je prolazila bilo je raskono. Sagnula se da izbegne naroito bujnu ruu puzavicu koja bee poslala izdanke na put prolaznicima; tavie, na jednom od tih izdanaka, zakaen za trn opakog izgleda, bio je komadi plave tkanine. Neki prolaznik se zakaio, zakljuila

je Izabel, i izgubio deli bluze ili koulje. Stala je i paljivo otkaila tkaninu s trna. Ne, odluila je, ako ve vlasnik ovog vrta nee da potkree ovu smetnju bezbednom koritenju plonika, ona hoe, pre no to ovo trnje nekom ne istera oko. Podigavi ruku, uhvatila je jednu ruu tamo gde je prelazila preko gvozdenih ipki ograde i otro je trgla u stranu. Biljka je popustila, premda ne dovoljno; izdanak je sad visio prema tlu, obeshrabren ali ne i otkinut. Izvinite! uvi glas iz vrta, Izabel se trgla. Izvinite, ta vi to radite? U vrtu je na videlo izbio mukarac ima pedesetak godina, pomislila je s batenskim grabuljama u rukama. Vaa rua puzavica pruila se preko plonika, rekla je Izabel. Bojim se da je to pomalo opasno. Samo sam je potkresala umesto vas. Mukarac je koraknuo napred. Imao je kaki koulju, s velikim mrljama od znoja pod mikom. Lice mu je bilo rumeno i prilino podnadulo. Pomislila je da izgleda kao da je pretrpeo modani udar, i to ne tako davno. Ne smete to da radite, natmureno je rekao. To je moja rua rua. Ne smete tako da je lomite. ta vi umiljate? Pruala se preko plonika. Neko se ve zakaio. Pogledajte evo komadia tkanine koji sam otkaila s trna. Mogla bi gadno da povredi nekog. Da ubode nekog u oko. Mukarac je priao jo jedan korak. Sad mu je ve ula disanje; bilo je plitko i veoma ubrzano. Pomislila je kako nije zdrav. Gluposti, rekao je podiui ton. Gluposti gluposti. Ne smete da dirate tue tue rue i da ih lomite lomite. Ne smete ne smete. Izabel nije govorila nita. Ovo udno ponavljanje rei koje je karakterisalo njegov govor bilo je uznemirujue. Zato zato naprosto ostavite moje rue rue na miru, rekao je mukarac. Izabel je ustuknula. Gledala je u grabulje u njegovoj ruci. Izvinjavam se, rekla je. Moda biste mogli da ih barem malo potkreete. Namrtio se. Potkreem potkreem, rekao je. Da. Nastavila je dalje. Oseala se nekako ranjivo posle ovog susreta; oigledno je patio od nekog neurolokog oboljenja i ne bi smela da mu

zameri to ju je opomenuo, ali ipak se oseala nelagodno. Tekoe u govoru nagovetavale su da negde u njegovom mozgu postoje lezije ili pogrene konekcije, ili da moda neke konekcije vie ne postoje. Zagledala je oko sebe, u kamene zgrade i metalne obrise kola parkiranih na ulici. Sve je to tako vrsto i otporno, dok je na mozak tako mekan i iv. Nekoliko elija se pokvari, zaboravi svoju funkciju ili umre, i taj divni dar govora se izoblii. A onda ode jo nekoliko elija, pa potom krvni sud, i to donese smrt kao udarcem ekia. Samo tanuna membrana, zid krhkog krvnog suda, stoji izmeu nas i unitenja i katastrofe. Stigavi u duan zatekla je za tezgom Edija koji joj se vedro osmehnuo. Ket je ostavila cedulju, rekao je. Hvala to ste doli. Ispriala mu je ta joj se usput dogodilo. Neka rua je izrasla preko plonika pruila jedan dugaki izdanak. Bio je pun trnja, pa sam pokuala da ga otkinem. Vlasnik se naljutio zbog toga. Ali vrlo je udno govorio ponavljao je rei. O, pa znam ga, rekao je Edi. Dolazi ovamo. Trai sir sir. A kad mu vratim kusur, kae: Hvala hvala vam vam. Uvrnuto. Ko je on? upitala je Izabel. Jednom mi je rekao kako se zove, rekao je Edi. Ali seam se samo imena, ne i prezimena. Derald, ini mi se. Tako nekako. Ispriao mi je svoju ivotnu priu, ali ljudi su ekali da budu uslueni i poeli su da deluju nestrpljivo. Rekao je da je godinama radio u Amsterdamu. Neto vezano za banku. Koju? upitala je. Edi je slegao ramenima. Neku, ne znam. Ree da mu je ena Holananka. Ali nju nikad nisam video. To je vrlo udan govorni poremeaj, rekla je Izabel. Vrlo neobian. Lii na eholaliju, rekao je Edi. Izabel ga je iznenaeno pogledala. ta je to? Edi je obrisao neke mrvice sira s daske za seenje. Moj deda je to imao. Ponavljao je sve to mu kae. Ako mu kae: Bio sam u gradu, rekao bi: U gradu. Ili, ako mu kae: Pljuti ko iz kabla, rekao bi: Iz kabla. Bio je kao eho, razumete. Razumete.

Da, rekao je Edi. To bi bilo to. udno, rekla je Izabel. udno, ponovio je Edi kao odjek i onda se nasmejao. Nije bio nesrean. Mislim da nije ni bio svestan da to radi. Izabel se upita je li ovek s batenskim grabuljama nesrean i pomisli da verovatno jeste. Meutim, nije imala vremena da nagaa o tome, poto su u radnju ule dve muterije i izgledalo je da obe trae da im se posveti panja. Ket je stigla u pola dvanaest. U prvom delu prepodneva imali su guvu, ali se dotad raistila i u duanu je sada bilo mirnije. Izabel je gledala u bratanicu nadajui se da e videti neki znak po kom bi pretpostavila kako je proao pregled. Je li sve u redu? upitala je, spustivi glas kako je Edi ne bi uo. Ket je slegla ramenima. Da, dobro je. Izabel se s olakanjem osmehnula. Znai, smatraju da nema niega zabrinjavajueg u vezi s mladeom? Pa, ne bih rekla, odvratila je Ket. Isekli su ga bio je prilino mali. Ali dali su mi lokalnu anesteziju, tako da nisam nita osetila. I sve je bilo u redu? Poslali su ga u laboratoriju, rekla je Ket. Izabel se trgla. O... Izabel, to je standardni postupak, rekla je Ket. Nema potrebe da brine. To moraju da urade uvek kad neto iseku. Za svaku sigurnost. Lekar je rekao da njemu izgleda da je tu sve u redu, ali eto, za potpunu sigurnost. Razume se. Ket je poela da razvezuje pantljike na Izabelinoj kecelji. Stoga, kako bi bilo da mi da ovo i ode da sedne. Doneu ti kafu. Tamo na stalai ima jueranju Republiku. Moe da veba svoj italijanski. Ket je ove novine donosio neko iz italijanskog konzulata, ko je svakodnevno navraao u duan u povratku s posla. Ona sama ih nije itala, ali ih je zato italo ili se pravilo da ih ita dosta muterija koje su navraale na kafu. Jedno ili dvoje ne umeju da itaju italijanski, rekla je jednom prilikom Ket. Voleli bi, ali ne umeju. Zato sede i prave se da itaju tako deluju sofisticirano,

valjda. Ili se barem nadaju da je tako. Izabel je dobro itala italijanski; ako joj je La Republika i priinjavala ikakve tekoe, one su se ticale iskljuivo sloenosti italijanske politike. Podozrevala je, meutim, da je to sluaj i sa politikom svih ostalih. Pri tom nije posredi samo jezika razliitost; nikad nije razumela ni kako funkcionie amerika politika. Izgledalo je da Amerikanci svake etiri godine izlaze na biralita kako bi izabrali predsednika koji ima iroka ovlaenja. A opet, kad doe na taj poloaj, sasvim je mogue da e se nai u situaciji da ne moe da uradi nita od onoga to je obeao, zato to ga u tome ometaju drugi politiari, koji bi mogli staviti veto na njegov zakon. U emu je onda, uopte, svrha izbora? Zar ljudima ne smeta to to su govorili o neemu, a onda ne mogu da urade nita u vezi s tim? Meutim, politika joj je u mladosti uvek delovala kao nedokuiva misterija. Seala se ta joj je majka jednom rekla za nekog amerikog politiara s kojim su bili u dalekom srodstvu. Ne marim mnogo za njega, rekla je. Bure svinjetine.6 Izabel, koja je tada bila dete, pomislila je da je ovo pomalo neljubazno od nje. On po svoj prilici nije bio kriv to lii na bure svinjetine. Ali onda je, mnogo kasnije, shvatila da je tu zapravo re o nainu funkcionisanja politike. Problem je, meutim, u tome to politika moda i funkcionie, ali vlada ne. Uzela je La Republiku i sela za sto na drugom kraju duana. Nekoliko minuta kasnije, Edi joj je doneo veliku olju kafe s mlekom. Ba kao to volite, rekao je. Zahvalila mu je i nastavila da ita novine. U Napulju je sudija pronaen kako pluta u moru; vlada u Rimu je izjavila da je to veoma ozbiljno i da e poslati nove sudije. Neemo dozvoliti mafiji da nas zastrai, rekao je portparol vlade. Takoe u Napulju, neidentifikovani izvor blizak snanim interesima izjavio je, kako je navedeno, da ovaj nesreni dogaaj nema nikakve veze ni sa kim u gradu, te da samo istie potrebu da plivai vode rauna o sebi dok su u moru. Izabel se najeila od ovog cinizma. A ipak, ti ljudi ti snani interesi posvuda se sve vie pribliavaju centrima moi. Korupcije ima na svakom koraku, a oni koji se zalau za potenje i integritet postaju sve ranjiviji i sve usamljeniji meu hordama ljudi koji naprosto nemaju nikakvog oseaja za moral. I nije to samo Italija; svugde,

ak i ovde u kotskoj, dolo je do erozije granica izmeu integriteta i kompromisa. ak i ovde u kotskoj, banci koja uva moralni kapital prezviterijanske estitosti, ima bogatih biznismena koji misle da mogu da kupe panju onih na vlasti i to i ine, ponekad sasvim otvoreno. A onda, kad narod pone da se pita ili se pobuni, politiari o kojima je re jednostavno odbace svaki nagovetaj da je u dogovoru bilo iega nedozvoljenog. Moda su samo poteni; novac govori sva nareja i sve jezike, i retko kad e neko rei da ga nije uo. Sve su ljudske rabote pokvarene, pomislila je Izabel; moda je politika moralnost samo pitanje nastojanja da se ta pokvarenost ogranii. Spustila je novine, posegla za svojom kafom i trgla se. Pred njom je stajala ena; kako su do maloas novine bile pred njom, nije je videla, i sad je poskoila od neoekivanog oka. Izabel Dalhusi? Preturala je po mozgu ne bi li se setila odakle zna ovu enu. Da, vedro je odvratila. enino lice bilo je neobino, prilino uglasto, ne od onih koja se lako zaboravljaju. Zdravo. Pribojavala se da e postati oigledno da je nije prepoznala, i tako je i bilo. Moda me se ne seate, rekla je ena. Ne smeta vam da vam se pridruim? Izabel je pokazala praznu stolicu s druge strane stola. Izvolite. ena je sela. Izabel je uoila da je obuena dobro, s jednostavnou koja je ukazivala na dobar ukus i dubok dep; to nije bila upadljiva i skupa odea ve svedena elegancija koja prazni kreditnu karticu. Oprostite to vas prekidam, poela je ena. Ja sam Dilijan Makinli. Srele smo se kod... Izabel se setila. Kod Stivensonovih. Da, sad znam. Izvinite, nisam mogla da se setim. Ljudima je jasno kad ne moe da se seti odakle ih zna; najbolje je, smatrala je, da tada bude iskren i izvini se. Pri tom je izvinjenje obino potrebno; premda moda jeste iskreno, jao, da me ubijete ne mogu da se setim ko ste nije ba melem za povreena oseanja onoga koga ne moete da se setite. Ako se mi nekog seamo, kako je taj neko mogao da nas zaboravi? Zar nas je tako lako zaboraviti? Dilijan je klimnula glavom. Videla sam se sa Suzi pre neki dan, na

koncertu. Priala je o vama, u stvari. Rekla je neto o tome kako ste pomogli nekome koga poznaje. Izabel nije bila sigurna ta da kae. Jeste povremeno pomagala ljudima, ali to nije bilo neto to je bila spremna da razglasi na sva zvona. Da, nastavila je Dilijan. I onda sam se upitala... pa, eto, htela sam da vas pozovem. A onda sam vas spazila ovde i pomislila da bi bilo lake da popriam s vama u etiri oka, nego da vam telefoniram. Zautala je i pogledala u Izabel kao da eka podsticaj. Mislim da je bolje kad vidite osobu s kojom razgovarate, rekla je Izabel, dodavi: po pravilu. Danas se oveku tako esto deava da pria s nekim ureajem tamo negde vrlo saoseajnim, razume se, ali ipak ureajem. Ne zamerite mi, ali, da vas pitam jeste li u nekakvoj nevolji? Dilijan je pocrvenela. Ne, o, boe, nisam. Nisam ja. Ne lino. Izabel je osetila olakanje. Naas joj bee proletelo kroz glavu da e joj Dilijan sada poveriti neku svoju tajnu o muu koji vrlja, moda, ili nekom drugom porodinom problemu, a onda e ona morati da joj objanjava kako bi volela da moe da joj pomogne, ali... U glavi su joj odjeknule Dejmijeve rei: Sluaj, Izabel, znam da misli da si obavezna da pomogne, ali ne meaj se molim te, ne meaj se u tue brane probleme. To retko kad pomae. I bio je u pravu. Ljudi s branim problemima obino ele saveznike, a ne savetnike. Dakle, rekla je Izabel, ne znam mogu li ita da uradim i, razume se, ne znam ni koji problem imate. Ako biste bili tako dobri da mi kaete. Uputila je Dilijan ohrabrujui osmeh; enino ponaanje bilo je proeto nelagodom i elela je da joj olaka. Istovremeno je pomislila: Imam sasvim dovoljno posla. Imam arlija. Imam Reviju. Imam Dejmija. Brata Lisca... Dilijan je mahnula Ediju, koji je priao i uzeo njenu porudbinu za kafu. Kad se Edi udaljio, spustila je glas i rekla: Taj mladi deluje nekako izgubljeno, zar ne mislite? Izabel je bila oprezna. Edi? O, poznajete ga? Da. Znate, vlasnica duana je moja bratanica. Povremeno radim ovde. Dilijan je ponovo pocrvenela. Ba sam netaktina. Izvinite. Uopte niste. U pravu ste to se tie Edija. Ali mislim da napreduje.

Samopouzdaniji je. Dobar je to mladi. Izgledalo je da je Dilijan drago zbog toga. Odlino. Zbog suprugovog angaovanja u koli, viam mnogo mladih. Deake u tinejderskim godinama. I mislim da ponekad ne shvatamo koliko je njima u ovo vreme teko. ini mi se da je devojicama mnogo lake. Deaci su vie zbunjeni. Izgubili su ulogu koju su nekad imali znate, da budu jaki i tako to. Miii danas ne znae nita. Ba tako. Tako da esto moete naii na deake koji su sasvim izgubljeni. Povlae se u sebe ili se okreu svojim kultovima. Skejteri su jedan takav primer. Ili barem neki od njih. Izabel je razmislila o skejterima. Sa svojim nedostatkom interesovanja za takorei sve sem svojih veito istih salta i gimnastikih vetina, ne predstavljaju neku atraktivnu grupu. Ali tu grupu ine mahom tinejderi, a tinejderi odrastaju, premda tu i tamo mogu da se vide i stariji skejteri, ve gotovo zali u tridesete, prerasli deaci zaglavljeni u mladalakom ponaanju. Zadrhtala je. Odreene grupe ljudi umele su da je nateraju da zadrhti: ekstremisti, sa svojom ideologijom mrnje; nadmeni; arogantni; narcisi iz mondenskih krugova selebriti kulture. A opet, to su sve ljudi, a ovek treba da voli ljude ili da se makar trudi... Skejteri su tipian kult onih koji trae pribeite, rekla je Dilijan. Povlae se u grupu i ne razgovaraju ni sa kim drugim. Izabel je odvratila kako misli da to rade mnogi tinejderi, a ne samo skejteri. Jeste, tano je, rekla je Dilijan, ali skejteri su ekstreman primer. Izoptavaju ostatak sveta, znate. Misle da postoje skejteri i ostali. Gadno. Saekala je asak, pa dodala: Znam dosta o tome, znate. Na sin je postao jedan od njih. Dve i po godine nije razgovarao s nama. Samo bi progunao neto tu i tamo. To je bilo sve. Ali vratio se? Jeste. Vratio se. Meutim, protraio je one dragocene godine deatva. Pomislite samo ta je sve mogao da vidi i uradi, umesto to je provodio vreme na ulici, besciljno vozei skejtbord. Samo pomislite. Svi mi na neki svoj nain traimo vreme, rekla je Izabel. Setite se golfa... ime se va sin sada bavi?

Radi za jedan hed fond. Izabel nije mogla a da se ne osmehne. O. Da, zvui smeno, rekla je Dilijan. Ali deca ne ispadnu uvek onakva kakva se nadamo. A vi, da li... Imam sina. Jo je veoma mali. Tek treba da... da nam otkrije svoje karte. Edi se vratio. Doneo je kafu i za Izabel. Na vrhu pene bee iscrtao okoladnim prahom obris deteline sa etiri lista. Razgledala je crte, a zatim podigla pogled prema njemu. Za sreu, rekao je i namignuo. Ljupko, rekla je Dilijan kad je otiao. Umoila je kaiicu u vrh svoje kafe i olizala je. Nee vam smetati da vas zovem Izabel? Izabel nije smetalo, mada nije bila sigurna u vezi s ovom enom. Bilo je u njoj neega zapovednikog, oholog, to ju je nagonilo da posumnja da bi ikada mogle biti bliske. Ako postoji jasna podela izmeu prijateljstva i poznanstva, tada e Dilijan, zakljuila je, ostati poznanica. Moj mu Aleks lan je svih moguih odbora, rekla je Dilijan. Bavio se biznisom pre no to smo se preselili na farmu blizu Bigara, i sad ga biraju u takorei sva mogua javna tela u Lanarkiru. Ja nekako trpim, a njemu se, izgleda, dopada. Moete misliti koliko je zauzet. Kako ono kau? upitala je Izabel. Ako hoe da posao bude uraen, zovi zauzetog. Istina. A on bogme odradi svaki posao. To stvarno ume. Dilijan je zautala i otpila gutljaj kafe. Izmeu ostalog, lan je odbora direktora u koli Biskup Forbs. Znate je? im se izae iz Zapadnog Lintona. Dabome da je znama, odvratila je Izabel. Ila sam u kolu u Edinburgu. Obiavali su da nam dovoze deake iz Biskupa Forbsa na kolske igranke. Jo to rade, rekla je Dilijan. alju ih na igranke s devojkama. Poto je to muka kola, nastoje da deaci imaju dodira sa enskim svetom. Nije, dodue, da je ovima u tom pogledu potrebno mnogo pomoi. Izabel je pogledala kroz prozor. Priseala se kolske igranke na kojoj je jedna od devojaka tvrdila da je zavela jednog deka u laboratoriji kabineta za hemiju, tako to se iskrala s njim u hodnik. Nisu joj verovale i navalile su na nju da im ispria pojedinosti. Briznula je u pla i optuila ih da su joj

pokvarile divno iskustvo. Kakva si ti laljivica, rekla je jedna devojka. A druga je dobacila: Samo ti sanjaj. Kako su deca okrutna. Izabel se vratila u stvarnost, onome to je Dilijan govorila. Aleks je sluajno predsedavajui odbora direktora. To mu je ve drugi mandat; nakon prve tri godine na toj dunosti, pokuala sam da ga nagovorim da je preda nekom drugom, ali znate kakvi su neki ljudi misle da su nezamenljivi. To, i imaju oseaj dunosti. Izabel se naprezala da se seti Dilijaninog mua. Te je veeri kod Stivensonovih bilo desetak, dvanaest gostiju. Meu njima je bio i visok mukarac veoma otmenog izgleda, koji je lako mogao biti predsedavajui odbora direktora. Razgovarao je s njom o umetnosti, prisetila se; o Kauiju. Da, razgovarali su o retrospektivnoj izlobi njegovih dela u galeriji Din. Dodue, ne bih ni elela da se odrekne svega, nastavila je Dilijan. Ne mogu da zamislim nita gore nego da se po ceo dan sapliem o svog mua. Stoga se i dalje bavi time, s mojim blagoslovom, a ja dajem sve od sebe da budem dobra u ulozi supruge predsedavajueg, premda je meni kolska politika, iskreno reeno, smena. Ta sitniavost. Ali, valjda su sve institucije takve. Upravnik je veoma dobar ovek Harold Slejd. Moda ga poznajete. Pre mnogo godina, bio je u kotskoj veslakoj reprezentaciji. Kao onaj politiar kako se ono zove? Ming Kembel. On je bio olimpijski trka, bee? Dakle, Harold je obznanio da e prihvatiti mesto upravnika u meunarodnoj koli u Singapuru. Ne zbog novca mislim da je naprosto bio zreo za promenu, to je sasvim u redu. Dvanaest godina je bio upravnik u Forbsu, to je veoma dugo za istu osobu na tom mestu. I tako smo objavili konkurs, a Aleks je normalno bio predsednik konkursne komisije. Dilijan je opet gucnula malo kafe. Dobili smo mnogo vie molbi nego to smo oekivali. Neki kandidati bili su veoma dobri. Jedno ili dvoje su iz raznih razloga povukli kandidaturu, ali naposletku su se u uem izboru nala tri jaka kandidata, svi iz kotske. Oekivali smo da e biti i nekih impresivnih kandidata iz Engleske, ali, iz nekog razloga, engleski kandidati bili su veoma slabi. Tako je lista umnogome sastavljena od domaih, usled ega je lake proveriti preporuke i tako to. Aleks voli da lino razgovara s davaocima preporuka, ako ikako moe, i uspeo je, zato to su sva trojica

kotlanani. Izabel je potvrdno klimnula. Pretpostavljam da je vano razgovarati s ljudima, rekla je. Teko je biti iskren kad dajete pismenu preporuku. Oekujete da e je se kandidat na ovaj ili onaj nain domoi. A onda, ako ste napisali neto loe po njega, nastanu najrazliitije neprijatnosti. To je poput zdravstvenih kartona. Lekari vie ne smeju da napiu ono to stvarno misle zato to pacijent moe to da vidi. Dilijan je imala svoje miljenje o tome. to je sasvim u redu, rekla je. Lekari su ranije pisali strane stvari. Imala sam prijateljicu koja je saznala da su je u zdravstvenom kartonu opisali kao uasno neprijatnu. A je li takva? upitala je Izabel. Smesta je opet progovorila; ovo joj je izletelo i odmah se izvinila. Ne, nisam tako mislila. Htela sam... Glas joj je zamro. Ima uasno neprijatnih ljudi, a lekari moraju da izlaze na kraj s njima. Uopte nije, odvratila je Dilijan. Moda je malice zahtevna, ali to nije isto to i uasno neprijatna. Ne, dabome da nije. Dakle, nastavila je Dilijan svoju priu, izgledalo je da neemo imati tekoa da naemo odlinu osobu koja e preuzeti posao, ali onda je moj mu dobio anonimno pismo. U normalnim okolnostima bi jednostavno bacio tako neto u korpu za otpatke, ali u ovom sluaju je tu bilo neega to ga je spreilo da tako postupi. Re je bila o kandidatima? Da. Pa, da i ne. O jednom od njih. Na nesreu, nije pisalo o kojem. Pisalo je samo da postoji neto u vezi s jednim kandidatom to e naneti sramotu koli ukoliko bude izabran. Ali nita detaljnije od toga. Nasumian potez, procenila je Izabel. Sasvim je mogue da autor pisma samo pokuava da napravi tetu. Moda je to jedan od odbijenih kandidata. Ljudi umeju da se gadno iznerviraju zbog toga. I ja sam to pomislila, rekla je Dilijan. Ali ovo pismo je bilo karakteristino. U njemu su bila navedena imena svih kandidata. Prema tome, onaj ko ga je napisao morao je da vidi spisak kandidata uzetih u ui izbor. A nikako ne mislim da je takvih bilo mnogo. Tu su lanovi odbora a teko da je to iko od njih. Zatim... pa, kolska sekretarica, gospoica

Karti. Ona vam je od onih ljudi na koje nailazite u kolama i koji kao da nemaju krteno ime, ali u njenom sluaju, to je Denet. Prilino bezbojna ena, verovatno nezadovoljna zbog neega. to bi se moglo rei za veinu nas, pomislila je Izabel. Veina nas je zbog neega nezadovoljna. Neto drugo? Je li jo neto pisalo u tom pismu? upitala je. Dilijan je odmahnula glavom. Nije. Bilo je otkucano? Nije. Pisano rukom. Zelenim mastilom. Izabel se osmehnula. Postoji uvreeno miljenje da je zeleno mastilo omiljeno ludacima. U emu nesumnjivo nema ni trunke istine. Ali ljudi tako priaju. Kau da pravi manijaci vole zeleno mastilo. Dilijan je ponovo posegnula za svojom oljom. Izgledalo je da je rekla sve to je htela i da sad eka Izabelinu reakciju. Sigurno je vrlo zabrinjavajue, rekla je Izabel. To mi je jasno. Ali ne znam ta bih vam drugo umela rei. Biste li se pozabavili time? upitala je Dilijan. Dakle, stvarno ne vidim ta bih mogla da uinim. Stvarno ne vidim. Dilijan se nagnula napred. Molim vas, rekla je. Moramo naimenovati upravnika. Ali jednostavno ne smemo da se izloimo opasnosti i naimenujemo nekog ko e da zglajzne zbog svoje prolosti. Skandal je neto to sebi ne moemo priutiti shvatate to, zar ne? Izabel je rekla da shvata da je ugled vaan. Ali to, izgleda, nije zadovoljilo Dilijana, koja se vratila na temu. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je vano da izbegnemo skandal, rekla je. Obrazovanje je danas oblast u kojoj vlada velika konkurencija. Roditelji imaju izbora. Samo nagovetaj da neto nije sasvim kako valja i ostadosmo bez aka sasvim sigurno. Razumem. Ali, stvarno, ta oekujete da uradim? Dilijan je spustila glas. U radnju bee uao mladi par i seo za susedni sto. ena ih je gledala tako da je to nagovetavalo vie od usptnog interesovanja. Potreban nam je neko veoma diskretan a koliko ujem, vi ste ba takvi. Potreban nam je neko da malo istrai stvar i sazna koji od ove trojice ima... pa, prolost.

Svi imamo prolost. Dil je ovo skrajnula. Ima prolosti i prolosti. Zastala je, pa nastavila: Molim vas da nam pomognete. Poslednje to smemo da uradimo jeste da dovedemo profesionalne istraitelje zamislite da se tako neto prouje. Stoga nam je potreban neko poput vas neko ko dobro poznaje Edinburg, ko razume ovdanje probleme. U vas nikad niko ne bi posumnjao. A ja sam dobro uradila svoj domai zadatak to se vas tie poznati ste, znate, po tome da pomaete ljudima. Izabel je zurila u sto. Narednih nekoliko nedelja imala je vie nego dovoljno obaveza. A opet, jo nikad nije odbila neposrednu molbu za pomo. Dilijan to nikako nije mogla znati, ali Izabel je bilo zaista teko takorei nemogue da nekom kome je potrebna njena pomo kae da je od nje nee dobiti. U redu, rekla je. Dilijan je posegla preko stola i stisnula Izabelinu ruku. Vi ste aneo. Nisam, pomislila je Izabel. Ja sam slabi. Gledajte, rekla je Dilijan. Nisam sigurna kako vi to radite, ali zato vam ne bih poslala fotokopije molbi tih kandidata? Svaka sadri i biografiju to e vam rei sve to morate da znate. I vie nego to bi trebalo da znam, rekla je Izabel. Dilijan ju je pogledala s nerazumevanjem. Ne shvatam... Poverljivost, rekla je Izabel. Dilijan se oputeno nasmejala. O, nikad se ne sekiramo zbog toga. Zastala je. A vi? Izabel ju je oamueno pogledala. Ali sami ste rekli da elite da se pozabavim ovim zato to ne elite da se prouje. To nagovetava da poverljivosti pridajete barem izvesnu vanost. Dilijan je odgovorila ustro. Kad je to neophodno, rekla je. Ali inae ne.

4
Dilijan Makinli, rekla je Izabel sedei za kuhinjskim stolom. Dejmi je jedva podigao pogled sa poreta. Te veeri je on spremao veeru, a sa arlijem uukanim u krevetu i dotad ve duboko usnulim u pet je ve bio veoma umoran, pa su ga ranije nahranili i okupali kua je bila tiha. Svako iznenadno odsustvo dece, primetila je Izabel, ini normalnu tiinu u kui jo izrazenijom; malo dete ume da bude sredite buke, kao ciklon koji se kree meteorolokom mapom, sve dok se oluja, negde u vreme za spavanje, naglo ne stia, i u kuu se vrate mir i tiina. Koja Dilijan? Makinli, odvratila je Izabel. Upoznali smo ih kod Stivensonovih, pre nekog vremena... Razmiljala je brzo; u ivotu veine nas postoji vreme pre susreta s partnerom i vreme posle susreta s partnerom: u njenom sluaju, pre Dejmija i posle Dejmija, premda bi ovo drugo nagovetavalo da je Dejmi prolost, to on nije bio, tako da bi prikladnije bilo rei Dejmijevo vreme. Bila je sigurna da se to upoznavanje kod Stivensonovih odigralo u Dejmijevo vreme. Ne mogu da se setim, promrmljao je Dejmi. Naravno da ne moe, pomislila je Izabel; u svom drutvenom krugu takvom kakav je susreu tako mnogo ljudi, i ne moe se oekivati da ovek zapamti sve razgovore na svakom piu ili veeri. Veina tih razgovora je mahom takva da na jedno uvo ulaze a na drugo izlaze, stapajui se jedni s drugima izglaeni banalnou. Nema ni razloga da je se sea. I ja zamalo nisam kad sam je danas pre podne videla, ali ona mi je predusretljivo objasnila ko je. Ljudi naslute kad nema pojma ko su. Beli luk, rekao je Dejmi. Upitno ga je pogledala. Beli luk? Izvini. Pokuavam da uradim ovo kako treba. Nisam stavio belog luka, a rekla je da bi trebalo. Ili bar mislim da je rekla. A ona je?

Dejmi je zamoio kaiku u sadraj lonca i probao rezultat. Meri Kontini?7 Proveri recept. Odmahujui glavom, spustio je kaiku. Ne znam gde sam ostavio knjigu. Tu je negde, ali ne znam... ta misli, je li beli luk bitan? Izabel se osmehnula. Pa naravno da jeste. U jelima s belim lukom osea se ukus belog luka. Zastala je; ta je Dejmiju veeras? Zar ne? Dok se u jelima bez belog luka... Dejmi je uzdahnuo. Ne osea ukus belog luka. Pogledala ga je. Uzdisanje mu je bilo nesvojstveno; nagovetavalo je da je njen komentar smatrao zamornim, slabanim pokuajem da bude duhovita. Hoe li da ja preuzmem? Nije mu traila da spremi veeru dobrovoljno se ponudio. Odavno je ustanovila da je dobar kuvar i da je, za razliku od mnogih mukaraca, spreman da se pridrava recepta ili je barem uglavnom bio takav. Primetila je da su mukarci skloni da merenju koliina, pa ak i odabiru sastojaka, pristupaju nasumino; njen otac, koji je pripadao pokolenju mukaraca koji su se retko odvaivali da uzmu varjau u ruke, jeste povremeno kuvao, ali je, to se metoda ticalo, davao sebi velianstvenu slobodu, zamenjujui nanu bosiljkom i, jednom uvenom prilikom, crni luk krompirom. Dejmi je odbio Izabelinu ponudu, ali ne ba ljubazno, pomislila je. Bio je nekarakteristino razdraljiv, i kao da ga je cele veeri neto muilo. Da ga pita ta mu je? Posmatrala ga je dok je stajao pored poreta. Da, odao ga je govor tela: u njegovom poloaju bilo je neega napetog, kao da osea neprijateljstvo prema onome to radi, kao da bi se najradije sklonio odade. Stajao je, pomislila je, onako kako stoji operski peva koji se sprema da, u teatralnom prikazu razjarenosti, odmarira s pozornice. Da ja... Nije joj dao da zavri. Sve je pod kontrolom. Samo bih voleo da imam recept pri ruci... Beli luk. Pa stavi ga. S belim lukom ne moe da pogrei. Moe, naravno. Promrsio je neto nerazgovetno. Zatim je jo jednom promeao jelo, vratio poklopac na sud i okrenuo se prema njoj. Ta ena, Dilijan kako se ve zvae ta je s njom?

Dilijan Makinli. Srela sam je danas u radnji. Dola je i sela za moj sto. Dejmi je priao Izabel i izvukao stolicu da sedne. O? Je li ti smetalo? Mene pomalo nervira kad hou da itam neto ili da naprosto sedim i razmiljam, a onda neko naie. Izabel je odmahnula glavom. Ne, nije mi smetalo. I? Oklevao je, paljivo je posmatrajui. Nije... Uzdahnuo je. Traila je da uradi neto za nju? Je l to to? Naas nije odgovorila. Tano je znala ta e Dejmi misliti i rei o ovome. Odavno ju je posavetovao da prestane s onim to je nazivao petljanjem u tua posla ali smatrala je da to nije petljanje u tua posla. Petljanje je kad se umea a da ti to niko nije traio; njoj su uvek traili. Tu je, zatim, jo jedna razlika: nametijivac se ne petlja uvek u tua posla zarad dobrobiti drugih nametljivci neretko imaju na umu sopstvene interese ili postupaju podstaknuti prostakom radoznalou. A u emu je, upita se ona, razlika izmeu prostake radoznalosti i one prihvatljive? Nije li jednostavno posredi to da nam je sopstvena radoznalost savreno normalna i razumljiva, dok tuu smatramo prostakom? Osmehnula se na ovu pomisao; ova vrsta distinkcije predstavlja sutinu mnogih naih diskriminatorskih postupaka. Ono to se meni dopada je umetniko delo; ono to se dopada tebi je ki. Moja stara kola imaju karakter; tvoja su olupina. Dejmi se namrtio. ta je smeno? Zvuao je dangrizavo i Izabel je prestala da se osmehuje. Razmiljala sam o neemu, odvratila je jednolinim tonom. Nisi mi odgovorila na pitanje. Podigla je au do usana gledajui ga preko ruba. Jeste, zamolila me je da joj pomognem. A pre no to ita kae, ne vidim zato ne bi trebalo da pristanem na takve molbe. Najzad, ja sam po struci filozof morala, i ako oseam obavezu da pomognem, teko mi je da ostanem po strani. To ti je jasno, zar ne? Na njeno iznenaenje, Dejmi se nije raspravljao. Slegao je ramenima. U redu. Dobro. ekala je. Sada je gledao u stranu, kroz prozor, i tog asa je znala, znala je s ubeenjem i sigurnou koji su je iznenadili, da neto nije u redu. Znala je i da mora odmah da ga pita ta je to.

Neto nije u redu, zar ne? Bilo je kao da nije uo njeno pitanje, jer je nastavio da netremice zuri na drugu stranu ne govorei nita. Dejmi? Okrenuo se i videla mu je suze u oima. Ustala je i obila oko stola da bi stala pored njega. Petljala je; preturila je svoju au, ali sad je ve bila prazna i naprosto je opisala poluluk na stolu i smirila se nepovreena. Dejmi, ta nije u redu? Mili moj... ta je bilo? Uzeo ju je za ruku. Ovo je bio grozan dan, rekao je. Zato? Ispriaj mi. Hajde. Oseala je napetost u njegovoj ruci; ak i tu. Bezuspeno je pokuao da otare oi. Zna onu novu grupu s kojom sviram? Onu kamernu? Potvrdno je klimnula. Rekao joj je neto malo o tome. Ona koja se okuplja u Stokbridu? U Ulici Sent Stiven? Da. Tom stanuje tamo. On vodi grupu. U avgustu imamo koncert na Frindu.8 Radimo i jo poneto pored toga. Svadbeni prijem. Tu je i mogui angaman u Stirlingu... Da? Zar neto ne ide kako treba? Ne, sve je u redu. Stvar je u tome da je u grupi ta devojka, Pru. Ona je elistkinja. Izabel je osetila kako je obuzima napetost. Da? Pre dve nedelje ispriala mi je da je bolesna. Kazala je da je to neto oko ega lekari ne mogu da uine nita. Kazala je da ima jo nekoliko meseci ivota to je sve. Nastavivi da ga dri za ruku, Izabel ga je zagrlila oko ramena. O, Dejmi! Ima tu bolest, razume. Znao sam da joj neto nije dobro, zato to mi je priala da ide kod lekara u Glazgov, nekog specijaliste. Stekao sam utisak da je to od ega boluje prilino retko. U svakom sluaju, danas smo imali probu, a ona je delovala tako bolesno stvarno bledo i mravo. To mi je bilo tako... tako uznemirujue. Krenuli smo zajedno Ulicom Sent Stiven. Ona stanuje na Lesli plejsu, odmah preko mosta, i upitala me je da li bih doao kod nje u stan. Rekla je da ima potrebu da razgovara s nekim, a u

stanu nema nikog. I tako sam otiao s njom, i skuvala je aj i... i sve mi je to tako teko palo. Izabel nije rekla nita. Nije imalo ta da se kae. Smatrala je da, suoene s neim ovakvim, rei utehe umeju da budu otrcane i ak razdraujue. Jednom je izgubila kolsku drugaricu u automobilskoj nesrei, a njen otac, u nespretnom pokuaju da je utei, rekao joj je neto poput: Barem nije patila. Rei su mu bile dobronamerne ali neprikladne, i samo su doprinele da se naljuti na njega. Poenta nije bila u odsustvu patnje; poenta je bila u preranom gubitku. Ali mogla je da kae da joj je ao to to uje, pa je tako i uradila. Dejmi joj je zahvalio stiskom ruke, rekao hvala i potom ustao; trebalo je proveriti ta se deava u erpi, a i vee je odmicalo. Posmatrala ga je dok je sluio krompir koji je bio prilog uz glavno jelo. Stavio je dva na svoj tanjir i dva na njen, a onda, poput posluitelja u kolskoj kuhinji, reenog da bude bespogovorno pravedan, stavio je jo jedan i po krompir na njen tanjir i isto toliko na svoj. Posmatrala ga je i doe joj misao: postupci lepih umeju da budu udno oaravajui, umeju da poprime gotovo sakramentalnu prirodu. Svako od nas moe da radi neto jednostavno, recimo, da vezuje pertle ili da se elja ili da, kao sad, stavlja krompire na tanjir, i ti nai postupci nee delovati nimalo izuzetno. Ali kad Dejmi ili neko poput njega radi te stvari, tada taj in postaje neto vie od svoje ovozemaljske sustine. Umetnici to nasluuju, pomislila je, i umeju da uhvate znaaj toga. Kroz Vermerove oi moemo satima gledati u mladu enu koja ita pismo. Znamo da je to samo devojka koja ita pismo ali je i vie, mnogo vie od toga. Seo je i jeli su u tiini prekidanoj samo uzgrednim opaskama. Negde na polovini obeda pruila je ruku i dodirnula ga po miici. Zastao je i pogledao je, i naas zatvorio oi. Dodirnula ga je jo jednom, sasvim lagano, i nastavili su da jedu. Progovorio je sputenog pogleda. Izvini, uopte nisam svoj. Shvatam Zaista je shvatala. I mogla je i da zamisli kako mu je; onu ranjivost koja nas obuzima kad ujemo lou vest, oseaj beznaa koji se javlja sa spoznajom da svi moramo umreti, neki od nas pre ostalih. Jedino vreme kad nas ovo ne boli jeste ono dok jo imamo u sebi besmrtnost

mladosti, ali Dejmi je to ve odavno prevaziao. Kad su zavrili jelo, rekla mu je da nema potrebe da joj pomae u raiavanju stola i slaganju sudova u mainu. Ne, pomoi u ti, odvratio je. Nee. Idi i sviraj klavir. Ostavi vrata otvorena, da mogu da sluam. Nije vie navaljivao i otiao je iz kuhinje. ula je kako otvara vrata dnevne sobe i nekoliko trenutaka kasnije prosuo se zvuk prvih nota. ubert. Dejmi je svirao oko pola sata. Izabel je zavrila raiavanje kuhinje i otila u radnu sobu, gde je uzela lanak koji je ranije itala pa ga ostavila. Teko joj je iao i znala je da ga ne moe prihvatiti za Reviju. Ipak, u autorovoj diskusiji bilo je odreene istrajnosti i, uprkos sebi, zatekla se kako ga ita do kraja. Tamo je autor zakljuio: Naposletku delamo zarad dobra zato to vidimo da postoji kao sunce. Ne moemo suditi o suncu, tako da nema svrhe ni da pokuavamo. Sunce je tamo. Mi smo ovde. Ove injenice ne moemo objasniti ni opovrgnuti. Odloila je papir sa strane. Nije bila ubeena. Sugestija da delamo zarad dobra zato to vidimo da postoji nije bila odgovor, osim, moda, u intuitivnom sistemu etike. Kako znamo da je ono to smatramo dobrim uistinu dobro? U tome se sastoji posao filozofa morala i nema koristi od toga da kaemo da dobro naprosto postoji, kao sunce. Oseala je kako postaje sve razdraenija, ali je onda, sasvim iznenada, pomislila: osim... osim ako dobro zaista nije neto poput sunca, neto to oseamo, ba kao to oseamo sunce na svojoj koi. Dobrota bi bila sjaj, izvor energije, sila koja zrai i koju moda nikad neemo razumeti, ali koja ipak postoji. Gravitacija postoji, i oseamo je, ali da li je iko, sem teoretiara fizike, stvarno razume? ta ako je dobro ista takva sila: neto to postoji, ne moe se videti niti okusiti, ali je ipak kadro da nas uvue u svoju orbitu? Oseala je gotovo vrtoglavicu pri samoj pomisli na to. Moda postoji sila moralne dobrote, na svoj nain isto tako snana kao svaka od fizikih sila koje primoravaju elektrone da krue oko jezgra atoma. Moda je razumemo, i pored toga to joj se svojim postupcima odupiremo, i pored toga to je negiramo. A ta se sila moe nazvati bilo kojim imenom; Bog je samo jedno ime koje su joj ljudi dali. A mi znamo da postoji zato to oseamo njeno prisustvo, jednako kao to je vernik svim srcem ubeen u Boje prisustvo, i

pored toga to ne umemo da opiemo njenu prirodu. Ili je to samo stanje mozga neto u nama a ne izvan nas, biohemijska varka? Oseaj prepoznavanja koji doivljavamo pri susretu s ovom silom dobra moda nije nita vie do potpuno subjektivno stanje, izazvano time to je neto to smo videli ili to smo samo pomislili da vidimo stimulisalo neku regiju naeg mozga. Percepcija dobra kao sile, prema tome, moda nije nita znaajnije od toplih oseanja izazvanih alkoholom ili drogama koje poboljavaju raspoloenje. Opti konsenzus glasi da su te spoznaje nevane i solipsistike9 hemijska iluzija koja ne znai nita. Trenutak je proao. Pomislila je da je dola do izvesnog poimanja dobra, ali to je bilo iluzorno, nepredvidljivi blesak vizije, nita vie. Moda nas dobro ili Bog ba tako i poseuju: tako brzo i bez najave da nam lako mogu promai, ali bez obzira na to primetni i kadri da se preobraavaju u toj meri da to nadmauje preobraajnu snagu iega drugog to znamo. Sledeeg prepodneva, dok je Izabel bila u svojoj radnoj sobi, dvorinom stazom koja je vodila ka kui ila je Dilijan Makinli, s kovertom u ruci. Grejs, koja je izvela arlija da se igra u vrtu, presrela ju je dok se ova pribliavala ulaznim vratima. Izvolite? rekla je. Dobro jutro. Dilijan se trgla. O, izvinite, malo ste me prepali. Nisam oekivala da e iko vrebati... Grejsine nozdrve su se rairile i zadrhtale. Nisam vrebala. arli i ja... Posetiteljka je porumenela. Izvinjavam se. Nisam tako mislila. Samo sam bila zateena. Zautala je i osmehnula se arliju, koji je ne trepui gledao navie prema njoj. Ovo je kua Izabel Dalhusi, zar ne? Grejs je posegla za velikim kovertom koji je Dilijan oigledno dola da isporui. Jeste. Ja sam domaica. Shvatam. U tom sluaju, da li biste mogli da predate ovo Izabel? Ba sam to htela da vam predloim. Usledilo je kratkotrajno utanje. Dilijan je ponovo spustila pogled prema arliju. Dakle, ti si jedan veoma ozbiljan deki, zar ne? arli joj je uzvraao pogled i onda se, bez ikakvog upozorenja, rasplakao. Dilijan je delovala zbunjeno. O, teko meni, uznemirila sam ga.

Drei koverat u levoj ruci, Grejs je desnom podigla arlija. Proi e ga, rekla je. Odneu sad ovo pismo. Kad joj je Grejs donela koverat, Izabel je sedela za svojim pisaim stolom. Isporueno je lino? Grejs je potvrdno klimnula. Zato ljudi isporuuju potu lino? upitala je. Da bi pronjurali naokolo, ako mene pitate. Izabel se nasmejala. Pa, to je sasvim razumljivo. Veinu nas zanimaju tue kue. Prema izrazu na Grejsinom licu, bilo je jasno da s njom to nije sluaj. Pokazala je na arlija, koji bee pronaao korpu za papir i sada se trudio da je isprazni. Uplaila je arlija. Rasplakao se. Deca ponekad umeju da osete averziju bez ikakvog razloga, neodreeno je prokomentarisala Izabel rasecajui kovertu noem za papir koji je Dejmi svojevremeno pronaao u antikvarnici u Stokbridu. Zavirivi unutra, prelistala je vrh papira ne vadei ih. Bilo je to ono to je oekivala. Podigla je pogled; Grejsine oi poivale su na koverti. Ne, rekla je Izabel. Nije ono to misli. Nije napisala lanak za Reviju. Nije to. Grejs je podigla obrvu. Ovo je neto sasvim drugo, nastavila je Izabel. Ovo je... Zautala je. Bilo je jasno da bi Grejs elela da zna, ali nije bila sigurna eli li da joj kae. Grejs je bila sklona da zabada nos, oigledno verujui da ima pravo da zna Izabelina posla. Ali, ima li? Poneto e svakako saznati samim tim to je u kui i to je u prilici da izbliza posmatra Izabelin ivot, ali to joj ne daje pravo da zna sve. Poelela je da kae: Ovo je privatno, ali to bi izgledalo tako sitniavo, tako neljubazno. Stoga je, umesto toga, rekla: Ponudila sam se da pregledam molbe za mesto upravnika kole. Nita posebno uzbudljivo. Na ovo, Grejs se samo jo vie zainteresovala. Gde? upita ona. U kojoj koli? Izabel je oklevala. Bojim se da je to poverljiva informacija. Grejs je buljila u nju. Umem da uvam tajnu, rekla je, dodavi optuujuim tonom: Znate da umem. Izabel je to odista znala. Grejs ne bi nikad nikom rekla nita to se deava

u kui; to se toga tie, imala je poverenja u nju. U redu, Biskup Forbs. Vidi se kad prolazi pored Zapadnog Lintona. Znam, naprasito je odvratila Grejs. Nagnula se napred, pogleda uperenog u koverat. Koliko ih je? Trojica, rekla je Izabel. Ovo je ui izbor. Ali stvarno mislim da ne bih smela da kaem nita vie o tome. Grejs se okrenula. Ajmo, arli. Ovde nismo poeljni. Ne elim da zvuim neutivo, urno je rekla Izabel. A ja ne elim da znam ono to ne elite da mi kaete, rekla je Grejs. Iako sluajno znam ko je jedan od njih. Izabel je podigla ruku. Kako, molim? Grejs se pretvarala da ju je ba briga. Sluajno znam, kad bolje razmislim. ovek se preziva Frejzer. On je jedan od njih, zar ne? Izabel je pogledala u koverat; imena su bila jasno ispisana na vrhu prve stranice svake molbe. Grejs je bila u pravu. Don Frejzer. Zaboga, otkud si znala? upitala ju je. Koverat je bio zalepljen; Grejs ga nije mogla otvoriti na kratkom putu od dvorine staze do Izabeline radne sobe, a sve i da je mogla, nikad ne bi uradila tako neto. Jeste da je katkad umela da bude ljubopitljiva, ali je bila krajnje korektna u svom ponaanju prema drugima. Da, rekla je Grejs, ne bez primese zadovoljstva. Don Frejzer je roak ene koja dolazi na naa okupljanja. Ponekad sedim do nje. Ona mi je ispriala. On je ispriao njoj, a ona meni. Rekao joj je da je konkurisao za to mesto zato to je trenutno pomonik upravnika u nekoj koli blizu Stirlinga. Ambiciozan je, kae ona. Izabel je varila ovo. Okupljanja o kojima je govorila bila su, dabome, njene spiritualistike seanse. Izgledalo je da na njih zalaze najrazliitiji ljudi, budui da je Grejs esto pominjala poznanstva stvorena na ovoj ili onoj seansi. Prisetila se svog razgovora s Gajem Peploom, o selima; ne samo Edinburg cela kotska je selo. Nisi ga upoznala, zar ne? upitala je Izabel. Ne, njega nisam. Kao to rekoh, njegova roaka ponekad sedi do mene. Izabel je klimnula glavom. Je li mnogo priala o njemu? Grejs je naas razmislila. Ne bih rekla. Mada ga mnogo voli. Koliko sam

shvatila, kao deca su bili veoma bliski i nikad nisu prestali da se drue. On je... Izabel je ekala. Da? Planinar je, ini mi se. On... Napolju se pomerila senka; Izabel ju je primetila krajikom oka. Brat Lisac? Katkada se i danju unjao kroz vrt, naputajui stazu koju je sebi napravio pod rododendronima i odvaujui se da izae nasred travnjaka, trepui na suncu. ta lisice vide? pitala se. Znai, penja. Zanimljivo. Mislim da je on od onih koji se penju na Manroe. Znate skupljaju uspone. Izabel je znala za to. Manroi su kotske planine visoke preko devet stotina metara, nazvane po uvenom kotskom planinaru. Ima ih nekoliko stotina, a pravi manroisti nastoje da se za to krae vreme popnu na sve njih; ponekad je to nekoliko godina, ponekad ceo ivot. Izabel je naas razmislila. I ona je imala roakinju Deliju, ispisnicu svog oca, koja se bavila planinarenjem i bila postojana lanica kotskog enskog planinarskog drutva. Jednom prilikom, kad se penjala na Glenko, roaka Delija povela je sa sobom tada osamnaestogodinju Izabel i njih dve su boravile u kuici koja je pripadala klubu. Bilo je to u jeku leta, s njegovim belim noima, i Izabel se probudila rano, malo posle etiri, a prvi zraci sunca ve su milovali vrhove planina. Odvaila se da izae iz kuice, preplaivi dve ovce to su pasle pokraj male, belo okreene graevine, i one su otkaskale uzbrdo dok je za njima osulina klizila niz obronak. Ovaj doivljaj urezao joj se u seanje, kako to ve umeju neki trenuci, poput fotografije ostavljene u album uhvaen trenutak njenog ivota. Kasnije tog dana, kad su se sputale s planine, neko vreme pratile su tok reke u koju se na jednom mestu ulivao potok koji se survavao niz padinu. Na tom slivu nalazilo se jezerce oivieno glatkim stenama koje su se blago sputale pod vodu. Delija se okrenula prema njoj i rekla Izabel se tako jasno seala njenih rei, ponovo jedna od onih udnih uspomena koje nam se ni iz kakvog posebnog razloga ureu u pamenje: Ovde su plivali mukarci; ene-planinari kupale su se u jezercetu koje se nalazi malo nie. A ona je u svojoj mati osamnaestogodinjakinje videla mukarce u vodi

kako plivaju odluno, kako to ve mukarci rade, dok iza ugla, u svom skrivenom jezercetu, kotske dame stoje uronjene dopola, poput Dijane i njenih nimfi koje je neki slikar-namernik ugledao i zauvek ovekoveio bojama. Pogledala je u Grejs, koja bee ponovo podigla arlija i lagano ga je bacala gore-dole u naruju, na njegovo oigledno zadovoljstvo. ta misli, da li bih mogla da se upoznam? Grejs je nastavljala da bacaka arlija. S njim? Ne, s njom. S tvojom prijateljicom. Tom enom koja dolazi u... U Spiritualistiki centar? Tako je glasio naziv organizacije koja je odravala skupove na koje je odlazila Grejs. Da. Volela bih da je upoznam. Grejs je slegla ramenima. Ona ne dolazi svake nedelje. Uglavnom je tamo, ali ne svake nedelje. Izabel ju je uverila da je to savreno u redu i upitala kad se odrava sledei skup. Sutra uvee, odvratila je Grejs. Govorie jedan ovek iz Danske. Ba me zanima da ga ujem, rekla je Izabel. Medijum? Jedan od onih vidovitih lokatora, rekla je Grejs. Pronalazi nestale osobe. Padne u trans i vidi ih. Veoma je uspean. To me podseti, rekla je Izabel, jesi li videla moj embersov renik? Negde sam ga unula i sad... Grejs je odmah odgovorila. U dnevnoj sobi. Kraj zelene fotelje. Izabel se osmehnula. Videla si ga? upita ona. Grejs ju je podozrivo gledala. Molim vas, ne alite se s tim. To nije neto emu se valja podsmevati. Ali nisam se alila, odvratila je Izabel. Samo sam te pitala jesi li ga videla. Nevolja s engleskim jezikom je u tome to rei imaju tako mnogo razliitih znaenja. to je sasvim tano, pomisli. Engleski je tako udan jezik, u kom se ak i rei kao to su molim i hvala mogu upotrebiti kao ljuto oruje u raspravi. Grejs je podigla obrvu. O, da, rekla je, elei zapravo da kae da ne veruje u Izabelino uveravanje da je neduna. arli je poeo da se buni. Dosadilo mu je sve ovo, i upravo to je hteo da

kae.

5
Nije razgovarala s Dejmijem o elistkinji; svaki par ima oblasti za koje zna da je najbolje da ne zalazi u njih. Izabel je nasluivala da Dejmi ne eli da razgovara o onome to joj je ispriao prethodne veeri, stoga nije nainjala tu temu. Razgovarae on s njom opet o tome, pomiljala je, ali tek kad oseti da je spreman, kad prihvati injenicu da se njegova koleginica nee oporaviti. Rekla mu je, meutim, za svoju nameru da ode s Grejs na predavanje danskog parapsihologa. Bi li iao s njima? Ket je nedavno predloila da bi bila voljna da priuva arlija i Izabel je bila rada da je uhvati za re. To bi doprinelo uvrenju odnosa njene bratanice s arlijem, koji nije bio tako blizak kao to je Izabel prieljkivala da bude. Nije mogla nametnuti arlija Ket, ali je zato mogla da joj omogui da se malo raskravi i oprosti svom malom bratu od tetke to to je dete njenog biveg deka. Dejmi je delovao nesigurno. Ne zanimaju me svi ti... ti duhovi, rekao je. Je li to dobra zamisao? emu gnjaviti ljude ako su ve preiveli smrt? To je kao da tri za nekim nakon to ste se ve oprostili i pokuava da iznova zapodene razgovor. Veoma sam sklona da se sloim s tobom, odvratila je Izabel. Ali mislim da Grejs potajno ceni nae interesovanje za te njene skupove. Moe biti, rekao je Dejmi. Ali nisam siguran da elim da se petljam u to. Samo da zna... Dva? Poeo je da se osmehuje. Jednom si ve otila, je l tako? Jesam. Seao se da mu je priala o skupu na koji je otila s Grejs. Bilo je poruka, rekla mu je, za ljude koji su sedeli u sali, koje su oni oduevljeno primili. Pitao se hoe li se to opet desiti; ako se desi, moda e biti zanimljivo videti to, ak iako poruke ne dolaze uistinu s druge strane, kako je Grejs to nazivala. Moda u i ii.

Ohrabrila ga je i postigli su dogovor. Ali mora zadrati ozbiljan izraz lica, upozorila ga je. Ne bi bilo u redu da ode tamo u pogrenom duhu. Bio je to nezgodan izbor rei i oboje su se osmehnuli, onako suvo. Izabel je imala oseaj da bi bilo nelojalno od nje da uradi ili kae ita to bi se moglo smatrati ismevanjem Grejs. Postoji jednostavno pravilo, verovala je, prema kojem bi o ljudima trebalo govoriti samo ono to si spreman da im kae i u lice. Ali to je pravilo kog se skoro nemogue pridravati barem onima koji nisu sveci. Ozbiljno ti kaem, nastavila je Izabel. Grejs bi se uvredila ako bi prasnuo u smeh. Znam, odvratio je Dejmi. Zabou nokat u dlan. Ili u da brojim unazad od sto na francuskom. To sam radio kad sam pevao u crkvenom horu. Svi smo se poslednjom snagom suzdravali da se ne smejemo. U tom uzrastu, Stari zavet nam je bio urnebesno smean. Sve to silno bijenje i udaranje.10 I zaea, rekla je Izabel. Mora biti da je pria o zaeu deacima veoma zabavna. Dejmi je podigao pogled prizivajui iz davnog seanja stihove. Govijat iz Gata poe frfljajui, jednog dana s kacigom na gvavi / sedeo je na zevenoj tvavi / Kad naie mvadi David i poe da se hvavi / i vee mu: Povaziu te iako sam mavi.` 11 Izabel je zamiljala Dejmija u horskoj odedi, moda sa sveom u rukama, kako se napree da ne prasne u smeh. Ali onda su joj misli odlutale i setila se folklorista Jone i Pitera Opija, i njihovog eljanja ulica u potrazi za pesmicama i izrekama iz detinjstva, tim malim isecima besmislica, poput Dejmijevih stihova o Golijatu i Davidu s njihovim frfljavo izgovorenim glasovima. Hoe li arli uti ita od toga kad se bude igrao napolju s decom? Hoe li sve to preneti i na njega? Ne seam se te o Golijatu, zamiljeno je rekla. Ali ta je sa Skinijem Malinkijem Dugonogim, sa stopalima ko banane? Jesi li uo za njegove muke? Dejmi se seao. Dabome. Otio je u bioskop zar ne? I nije Mogo u sedite da stane. Siromah ovek, zamiljeno e Izabel. Zamisli ga samo visok i krakat, drutveno prilino nepodesan, otiao je u jedan od onih starinskih

glazgovskih bioskopa sam-samcit, zato to nema prijatelja koji bi iao s njim. I onda ta rabota sa seditem, i svi mu se smeju. Verovatno je patio od Aspergerovog sindroma, rekao je Dejmi. Izabel je potvrdno klimnula. Mogue. Pretpostavljam da je mnogo rtava dejih pesmica patilo od Aspergera ili neega slinog. U dejim pesmicama bilo je mnogo patologije. Dordi Pordi, na primer, koji je ljubio devojice i terao ih da se rasplau, ali je beao kad bi deaci izali na ulicu da se igraju. Oigledno nije umeo da razvije zreo odnos sa enama. Zastala je; prisetila se starog primerka Aljkavog Pere 12 koji je jo uvala negde na tavanu, ali za koji bee odluila da ga nee pokazati arliju. Ova stara nemaka deja knjiga bila je napisana u vreme kad se smatralo da je sasvim dozvoljeno plaiti malu decu preteim i opominjuim bajkama. Avgust i njegova supa, rekla je. Sea se: ve smo priali o tome. Avgust je bio pravi bucko / debeo, rumen, dobro je ruko. Ali onda se, bojim se, kod njega razvio poremeaj u ishrani. Nosite, nosite od mene tu supu / Danas neu da jedem nikakvu supu glupu! I umro je? upitao je Dejmi. Jeste, odvratila je Izabel. Iskopneo je. Kad smo ve kod toga, i Belok je radio neto slino. Sea li se njegovih Opominjuih pria?13 Matilda, koja je bez razloga zvala vatrogasce, pa kad joj je kua stvarno gorela, nisu joj poverovali? Jer kad god bi Matilda vatrogasce zvala / Rekli bi joj samo: Laljivice mala! Ili Henri King? Glavni problem koji je Henrija Kinga boleo / Bio je to je kanap vakati voleo. A posledica? Crevna opstrukcija. Samo jo jedna briga kojom emo opteretiti decu. A koje je jo probleme imao Henri King? upitao je Dejmi. Ako je jedenje kanapa bio njegov glavni problem, to nagovetava da je imao i drugih, zar ne? Nemam pojma, odvratila je Izabel. Transvestizam,14 predloio je Dejmi. Noenje enskog nakita. Evo jo jedne mune Henrijeve tajne / Voleo je da nosi enske inuve sjajne. Oboje su prasnuli u smeh. Kako smo doli na ovo? upitala je Izabel. Razmiljajui, odvratio je Dejmi i prignuo se da bi je poljubio u obraz. Oboavao je to kako je Izabelin um znao da se uputi tako udnim pravcima istraivanja. Bila je nepredvidljiva; bila je pametna. Voleo ju je tako mnogo

zbog obeju tih osobina, i zato to je takva kakva jeste. Ne bih mogao voleti nijednu drugu, pomislio je; ne posle nje, ne posle Izabel. Stvarno?, upitao je uznemirujui unutranji glas. Jesi li siguran? Ket je pristala da uva arlija sledee veeri, kad su njih dvoje odluili da idu s Grejs na predavanje danskog parapsihologa. Naravno, rekla je kad joj je Izabel telefonirala. I onda, posle aska oklevanja, upitala: Nee biti problem, zar ne, ako povedem nekoga sa sobom? Izabel nije ovo oekivala, ali se trudila da ne pokae da je iznenaena. Od nestanka Bruna, Ketinog krajnje neodgovarajueg poslednjeg deka, nije pominjala nikoga drugog. A ipak, mesto je bilo upranjeno, kako je to rekao Dejmi, a sudei po Ketinom dotadanjem ponaanju, nee proi dugo pre no to se popuni. Razume se. Nema nikakvog problema. Ostaviu vam neto za veeru. Dve nicle od lososa? Mogli biste... Nemoj ribu, molim te, rekla je Ket. On ne voli ribu. On, pomislila je Izabel. U redu. Gula, onda. Srnei gula imam ga u zamrzivau. I malo... Jo je razmiljala o Ketinom deku, pokuavala da ga zamisli na osnovu ama ba nikakvih dokaza. Nije mogao biti gori od Bruna; niko ne bi mogao biti gori od Bruna, s njegovim cipelama s umecima i navikom da namiguje. Zelenog soiva. To je bilo prvo ega se setila, mada uopte nije bila sigurna da ga ima. Ali verovala je da se zeleno soivo slae sa svakom hranom, i jo joj se nije desilo da je neko rekao: Ne jedem zeleno soivo, hvala. Ne moe ni srnetina, bojim se, rekla je Ket. Ja neto nisam ljubitelj srnetine. Bambijeva mama i to. Ne, on... Izabel joj je upala u re. Ko je on? upitala je. Ne mogu ga zvati samo on Kao da je Ket ignorisala ovo pitanje, barem u prvi mah. Napraviu omlet, rekla je. Gordon to voli. Doneu peurke bilo bi super kad bi mi ostavila nekoliko jaja. Gordon. Izabel se naslaivala imenom. Gordon bi bio krajnje pouzdan; prilino solidan, na staromodan kotski nain, proizvod ko zna koliko

moguih domova u zaleu Edinburga iz Piblsa, moda, ili iz nekog mesta kao to je Kelso, jednog od onih gradia na Granici koji su iznedrili tolike pouzdane ragbiste, direktore banaka, inenjere. Gordon, rekla je. Jesam li ga ve upoznala? Ne, mislim da nisi. ,A Usledila je tiina. Potom je Izabel ponovo progovorila. Jesi li... Dugo ga poznaje? U Ketin glas prikrao se defanzivan prizvuk. Ne ba. Par meseci. On je zapravo iz okoline Kelsoa. Znala sam! Znala sam! Izabel je bilo teko da ne oseti izvesno zadovoljstvo zbog toga to je tako tano pogodila odakle je Ketin novi deko. Volimo predvidljivost, pomisli ona, i uvek smo zadovoljni kad se ljudi ponaaju onako kako smo i mislili da hoe. Tako se oseamo... pa, mono; svet nije tako sloen kao to neki moda misle barem ne za nas. Ona se zaustavi. Zasluena kazna kad-tad stie one koji postanu samozadovoljni i pogreno je, uostalom, uivati u estitanju samome sebi. Tanka je linija izmeu odgovarajueg miljenja o sebi i uobraenosti, i oni koji joj hodaju preblizu obino padnu preko ivice. Stoga je jednostavno rekla samo: Iz Kelsoa? A Ket je isto tako jednostavno odgovorila: Da, iz Kelsoa. A ime se bavi? Ovo je ve bilo tee pitanje i shvatila je da bi joj Ket mogla zameriti. Posle uspona i (ne samo metaforikog) pada Bruna koji je bio hoda po ici pitanje zanimanja Ketinih momaka postalo je potencijalno nezgodno. Nije elela da Ket pomisli da ona namerava da na osnovu toga ime se bave izvlai ikakve zakljuke o njihovoj podesnosti. Odgovor ju je iznenadio. Nastavnik je, rekla je Ket. O. A gde? Ket je oklevala. Oduvek je predavao u mukim kolama. Radi u koledu Firt. Navela je veoma uglednu kolu, ijeg je direktora Izabel u nekoliko navrata srela i dopao joj se. Izabel je klimnula glavom. Znala je tu kolu, koja se nalazila samo dva ili tri kilometra daleko, na vrhu brega s kog je, preko grada, pucao pogled na zaliv Firt i brda Fajfa iza njega. Roak njenog oca je pohaao tu kolu, kao

i njegova dva sina, koja su je tek nedavno zavrila, a ona je izvrila svoju dunost otiavi da ih gleda u kolskoj produkciji Pirata iz Penzansa postavljenoj uz pomo devojaka dovedenih iz enske kole Sent Dord. Sea li se sinova roaka Frejzera? rekla je. Oni su pohaali tu kolu. I ba su je voleli. Veoma dobra kola. Valjano osoblje. Gordonu se tamo dopada, rekla je Ket. Bojim se, meutim, da su aci svi odreda sinovi imunih seljaka i tome slino. Mnogo igraju ragbi. Nema problema s disciplinom. U glasu joj je treperila jedva primetna nota sarkazma. Izabel je razmislila o ovome. Nema niega loeg u igranju ragbija. Nema niega loeg u tome to si sin imunog seljaka. Nema nieg loeg u tome to si iiji sin, smatrala je. A opet, tako kako je Ket to rekla, zvualo je kao izvinjenje. Izvinjava li se, dakle, to je Gordon pripadnik srednje klase, i to radi u konvencionalnoj ustanovi koja neguje konvencionalne vrednosti? Ne vidim nita loe u tome, rekla je. Moda, rekla je Ket. Stvar je naprosto u tome to je ovaj grad tako pun buruja. Stvarno jeste. Svi su tako ugledni. Izabel je ponovo pomislila: ta smeta ako si ugledan? I ta je, pitala se, suprotno ugledu? Postalo je vano da odgovori na to, ukoliko Ket nagovetava da ovek ne bi smeo da bude uvaen. Boemtina? Raskalanost? Nekonvencionalnost? Problem u vezi s tim je u tome to, ako su svi nekonvencionalni, tada postaju konvencionalni. Tako bi nesputana, boemska, oputena mesta puna ljudi slobodnog duha, imala sopstvene konvencije, to bi vrlo brzo napravilo konvencionaliste od onih koji ih nastanjuju. Poela je da osea nervozu. Ali, Ket, ti si i sama burujka, rekla je. Izvini to moram ovo da kaem, ali to je tano. Neizbeno si burujka. Poseduje vlastiti biznis. Edi je tvoj nametenik. ak ti ni stan nije pod hipotekom. Zar te to ne ini burujkom? S drugog kraja ice dopiralo je utanje i Izabel je urno nastavila: Dabome, ko sam ja da bacim prvi kamen. I sama sam burujka, valjda i, da budem iskrena, ne vidim ta je u tome loe. Znam da imam sree u ivotu, znam to... i trudim se da pomaem... Zautala je. ovek nikad ne bi smeo da se razmee time to daje a Izabel je mnogo davala. Ipak,

Ketino prisvajanje superiornosti ju je iznerviralo i gotovo joj je dolo da upita svoju bratanicu koliko ona daje, a nije mislila da je to bogzna koliko. A kad smo ve kod toga, ree Izabel u sebi, jesam li ba tolika burujka kad ivim s mlaim mukarcem, ne bavim se trgovinom, a moj posao je filozofija? To nije normalan obrazac buroaskog ivota, kakav god on bio. Odluila je da batali tu temu. Ona dva deaka to sam ih pomenula, rekla je. Frejzerovi sinovi. Gavin i... Stiv. Da, Gavin i Stiv. Otili su na studije, bee? Mora biti da su dosad ve skoro i zavrili. Gavin je stariji, zar ne? On je posle gimnazije otiao na godinu dana u Argentinu, je l tako? Mislim da je naao posao kao gauo. Sigurno se sea toga. ini mi se da ovek nikako ne moe poznavati ba mnogo gauosa. Gauosa? rekla je Ket. Ne poznajem nijednog. A i kakve veze oni imaju i sa im? Izabel se nasmejala. Nemoj da grei potcenjujui gauose, rekla je. Dejmiju bi se to dopalo; Ket nije. Moram da idem, rekla je. Vidimo se sutra. Dogovorile su se oko vremena kad Izabel i Dejmi moraju da krenu u Grejsin Spiritualistiki centar i potom zavrile razgovor. Izabel je iz radne sobe, gde je bila podigla slualicu, otila u kuhinju, gde je nameravala da skuva sebi olju aja. Dok je to radila, misao koja joj je lebdela negde na samoj ivici uma iskristalisala se: da, da. Vratila se do svog pisaeg stola i uzela koverat koji je dobila od Dilijan. Izvadila je jedan papir prvu stranu jedne od biografija. Jedva da je i morala da je proita, jer je ve znala ta e pisati. Gordon Lifers. Mesto roenja: Kelso. Trenutno zaposlenje: profesor matematike u gimnaziji. Spustila je papir i potom ga ponovo podigla. Pogledala je datum roenja. Trideset osam godina. Osmehnula se. Ket je u svojim kasnim dvadesetim, tako da je razlika izmeu njih desetak godina. U tome nije bilo niega neobinog, ali zanimljivo je bilo to da je Gordon mlai od preostale dvojice kandidata. Sa trideset osam godina, bio je prilino mlad za mesto upravnika, to je nagovetavalo da je Gordon ambiciozan to se karijere tie. Ovo ju je zainteresovalo: Ket je, dakle, odabrala ugled.

Prila je prozoru i zagledala se napolje. Pitala se da li bi ova koincidencija trebalo da je udi, ali shvatila je da ne osea nikakvu stvarnu iznenaenost. Kao to su ona i Gaj zakljuili onomad za rukom, kotska je selo, i to veoma malo. Podigla je pogled ka nebu i osetila preneraenost. Traili su joj, i pristala je, da proveri ova tri kandidata, i ispostavilo se da je jedan od njih Ketin novi deko. Sad je imala linog interesa u celoj stvari i morae to da im kae. Nije mogla da proverava nekog ko je deko njene sestriine, to bi se kosilo sa svim pravilima, ako ih uopte ima. Ali u tome je, dabome, problem sa ivotom. esto nismo sigurno kako glase pravila niti gde da ih naemo, ak i kad znamo da postoje. Bilo bi od koristi kad bismo imali veliku knjigu koju bismo mogli drati na stolu knjigu koja bi imala veoma nedvosmislen naslov: Pravila. ivot bi bio vrlo jednostavan da je tako; ali nije, a ak i kad bi ovek prelistavao Pravila, pronaao bi delove koji su neodreeni i izazivaju nedoumicu, i njegova nesigurnost bi se vratila. Zato, pomislila je, imamo sudije i advokate i sudove drugim reima, kao to bi moda sugerisao neki frojdovac, zato imamo oca. Ali ta ako otac ode, ili ako kae da zapravo ne zna za pravila i da ne eli da pone da ih sprovodi? Gubitak valjane vlasti, pomislila je; eto ta biva. Dejmi je pogledao u Izabel i osmehnuo se. Ponaa se kao da ide na prvi sastanak, rekao je. Smiri se. Uostalom, to je samo jo jedan Ketin momak. Bila je svesna da je nervozna, a uvek kad je bila nervozna, oseala je nemir. Ima pravo, rekla je. Ali prosto imam neki oseaj u vezi s njim. Mislim da e na neki nain biti drugaiji od ostalih. Pocrvenela je i ispravila se. Kao nekadanji Ketin deko, Dejmi je i sam bio jedan od ostalih. Tu mislim na ljude kao to je Bruno. Posegao je i neno je dotakao po ruci. Znam da ne misli na mene. Ne brini. I nisam. Ti si bio drugaiji. Premda moram rei da mi je drago to tebi i Ket nije ilo. Da jeste ne bi bilo ni nas ni arlija. I meni je drago. Jo je neto htela da ga pita i zakljuila je da je ovo dobar as. Kako se sad osea u vezi s njom? Ima li tu jo ikakve nelagode... ikakve tekoe? Vagao je neko vreme svoj odgovor. Mislim da nema. Oklevao je.

Ranije je bilo, da. Ali sad ne. Znai, u tvojim oima je ona isto to i svako drugi? Ovo je zanimalo Izabel. Nije bila sigurna da razume kako ljudi mogu da oseaju ravnodunost prema nekadanjim ljubavnicima. Razumela je upornu, moda ak i snanu ljubav prema nekom ko te je odbacio; mogla je ak da razume mrnju i gnuanje; prebacivanje; ravnodunost nije razumela. Da, odvratio je Dejmi. Sada je isto to i svako drugi. Zastao je. Uglavnom, to jest, ako ponem da razmiljam o njoj, onda... Pa, tada se potpuno zbunim, valjda. Pogledao je u Izabel gotovo izvinjavajui se. Tako stoje stvari. ao mi je naprosto je tako. Zato ne razmiljam o njoj na taj nain. Jednostavno ne radim to. Izbacio si prolost iz glave? Da, bie da jesam. Njen pogled je poivao na njemu, na licu koje joj se inilo tako savreno. Kako to, pitala se, da se karakter moe tako jasno otkrivati u strukturi ljudskog mesa i kostiju? Dejmi je delovao ljubazno, inteligentno i neno, i takav je i bio. Moe li biti i drugaije? Mogu li lica ravih izgledati ovako, imati ovu svetlost u dubini? Moda bi mogla postojati knjiga fotografija koja bi istraivala lice i karakter. Gebels i Musolini i oni bi se mogli nalaziti u njoj, kako bi na samom poetku ilustrovali pretpostavku; Gebels sa svojim usukanim, pacovskim crtama; Musolini sa svojim licem ubice, siledije; obojica savrene ilustracije za pretpostavku da lice odaje karakter. A na drugom kraju spektra? Razmislila je o tome. Nelson Mandela bi moda bio dobar kandidat; njegovo lice je proeto dobrotom i obasjano onom vrstom radosti koja je oigledna; ili Majka Tereza od Kalkute, ije su se izborane, brigom ophrvane crte, tako preobraavale kad bi se osmehnula. Ponekad je umela da izgleda strogo, ali to je bio efekat patnje i svakodnevnog danka koji je sa sobom nosilo staranje onima do kojih nikom drugom nije bilo stalo. Tu su, zatim, politiari, od kojih neki tako uredno ilustruju oholost, ambiciju i lukavstvo; razni tipovi nasilnika; vojnici ija lica esto deluju kao da su uvebana da imaju tvrd, krut izraz; slatkoreivi bankari koji nas podseaju na lice ljudske pohlepe; plemeniti lekari... Bila bi to knjiga puna kliea, zakljuila je, koja bi demonstrirala da su stereotipi koliko god im se rugamo tako esto tani. Oi su ogledalo

due. Naravno da jesu. Izabel? Izvini, zamislila sam se. A onda je odjeknulo zvonce na ulaznim vratima i Dejmi je podigao obrvu. Hoe li da im ja otvorim? Neka, rekla je. Ja u. Otila je do vrata i otvorila ih. Automatska brava je bila kruta umela je da bude takva u odreenim vremenskim uslovima i morala je snano da povue. A onda su se otvorila i ugledala je pred sobom Ket, s Gordonom koji je stajao korak iza nje. Ket je bila napola okrenuta kad je Izabel otvorila vrata i govorila je neto Gordonu. Ono to o nama kau na naem sopstvenom pragu, pomislila je Izabel, po svoj prilici je najtaniji sud o nama koji emo ikada uti. Dakle, rekla je Izabel. Stigli ste. Ket se pomerila u stranu kako bi ih predstavila jedno drugom. Mislim da nisi upoznala Gordona. Gordon je koraknuo napred i pruio ruku. Izabel ga je okrznula pogledom i potom se opet okrenula prema Ket. Vratila se svom tipu, pomislila je. Bruno je, sa svojim cipelama s umecima, bio izuzetak: Gordon je bio visok, s onom lagodnom samouverenou lepih. Odolela je iskuenju da mu pogleda u noge Ket je imala svoje stavove o mukim nogama, u to je bila sigurna. Stavie, i sama Ket je u trenutku oputenosti rekla neto o tome kako su noge vane. Volela je da mukarac ima snane noge; Tobi, skija od pre nekoliko momaka , imao je miiave noge, koliko se Izabel seala. Prekini, ree ona sebi. Ne razmiljaj na taj nain. Prekini. Pozvala ih je da uu, oseajui istovremeno aoku krivice zbog prednosti koju je uivala. Ovo je bio njihov prvi susret, a ipak, iz dokumenata u radnoj sobi znala je koliko Gordon ima godina i na kojem je univerzitetu prvo diplomirao: Aberdin. Predsednik Studentske unije. Ragbi tim kotskih univerziteta (kapiten, turneja po Junoj Americi). U pogledu svega toga, izgledao je sasvim odgovarajue; ali bilo je tu jo neto neto to je odmah primetila. Dranje. Dejmi je bio u kuhinji i povela ih je tamo. Oseam se kao pijun, pomislila je. Oseam se kao neko od onih koji obavljaju bezbednosnu

proveru kandidata za poloaje u tajnoj slubi; koji znaju sve o ljudima s kojima se susreu, zato to su unapred proitali njihov dosije, saznali njihove intimne ivotne tajne, strgli im oklop privatnosti i tako ih ostavili nage. Izvadila sam jaja za vau veeru, rekla je Izabel. Dejmi i ja smo mislili da odemo da pojedemo neto posle ovog predavanja na koje idemo. Je li to u redu? Ket je okrznula Gordona pogledom, kao da trai potvrdu. U redu je, rekla je. Nema potrebe da urite. Izabel se pitala ta e oni da rade. Bebisiterke obino gledaju televiziju ili barem poslodavci tako pretpostavljaju. Ali kad dou u paru... Setila se da je negde proitala o bebisiterki koju su roditelji deteta, kad su se vratili, zatekli kako se kupa. Zato da ne? Studentski stanovi, u kojima ive mnoge bebisiterke, imaju nekomforna kupatila s nedovoljno tople vode. Boravak u kui u kojoj tople vode i istih pekira ima u izobilju moda je naprosto preveliko iskuenje. A opet, ovde je prisutan i element poverenja; ne pomiljamo da bi osoba koju smo ostavili u svojoj kui mogla da otvara fioke, na primer, ili da ita nau prepisku, ili ak da priredi sebi kupku. U tome je bila i cela poenta prie o Zlatokosoj i tri medveda: narueno poverenje. Morae se pozabaviti ovim za Reviju. Gde su granice poverenja u svakodnevnom ivotu? Koje slobode smemo legitimno da prisvojimo onda kad nam je poverena tua imovina? Sme li da ita knjigu koju nekome uva? Da, smatrala je da je to dozvoljeno. Sme li da pije iz njegove boce s vodom? Ne. To ve nalau mikrobi. Da uzme voe iz zdele? Ne. Orah iz tanjira s orasima? Sme. Da sedi u njegovoj stolici? Naravno: stolice su javne i dozvolu da sedne na neku mora traiti samo ako je njen vlasnik prisutan u prostoriji; ako si tu sam, sezona lova na stolice je otvorena. Osim ako su posredi stolice veoma vanih osoba ovek ne sme sesti na presto samo zato to se monarh trenutno ne nalazi u prestonoj dvorani, time bi stvarno otiao predaleko. A opet, ko bi propustio takvu priliku? Gotovo da nema sumnje da posetioci Njenog velianstva sedaju na najblii presto kad Njeno velianstvo ode da neto uzme. I, odista, utivi ameriki predsednici izau na nekoliko asaka iz Ovalne sobe, kako bi njihovi gosti mogli da

obiu oko stola i posede nekoliko sekundi u predsednikovoj stolici. Jedina prilika kad je ovo ispalo veoma nezgodno bila je kad je predsednik De Gol bio gost u Beloj kui, i na trenutak zadremao dok je sedeo u predsednikovoj stolici. Izabel se osmehnula. Ket ju je podozrivo odmerila. Parapsihologija, rekao je Gordon. Ket mi ree da idete na predavanje o parapsihologiji. Izabel se nasmejala. Znam da zvui pomalo udno, rekla je. Prilino je komplikovano. Moja domaica, znate, veliki je entuzijasta to se toga tie i stalo joj je da odemo. Lino ne verujem u parapsihologiju. Ali... Bila je svesna da kazuje samo pola istine. Cela istina, pomislila je, glasi da pokuavam da saznam neto o trima osobama, a jedna od njih si ti, Gordone. Pa, mnogo ljudi shvata to veoma ozbiljno, rekao je Gordon. I nema li dokaza o postojanju telepatije? Ne, odvratila je Izabel. Koliko znam, nema. Ket ga je iskosa pogledala. ta je toliko smeno? Izabel je promenila temu, raspitujui se kod Gordona o koli u kojoj trenutno predaje, koledu Firt. Klimnuo je glavom. Tamo sam ve pet godina. Dopada mi se ta kola. Zastao je. Mada sam konkurisao za drugo radno mesto. Izabel je ustanovila da joj se sve vie dopada. Nije morao to da kae neko... neko zatvoreniji ne bi rekao nita. Pogledala ga je u lice; izraz mu je bio iskren. Unapreenje?, upitala je. Da. Mesto upravnika. Pogledao je u Ket i Izabel je tog asa shvatila da Gordonovi planovi, to se njega tie, obuhvataju i njenu bratanicu. Pa, elim vam sreu, rekla je Izabel. Ja imam taj luksuz, pretpostavljam, da sam samozaposlena. Ali znam kako izgleda kad konkuriete za neko radno mesto. Prisetila se poslednjeg puta kad se javila na konkurs, to je podrazumevalo razgovor s profesorom Letisom u vezi s radnim mesto glavnog urednika Revije. Konkursna komisija sastojala se od troje ljudi: Letisa, koji je bio predsednik; ene sa londonskog Kings koleda, koja je

sve vreme razgovora zurila kroz prozor; i sitnog mukarca mravog lica koji je bio predava na koledu u Kembridu, ali koji je, po Izabelinom izgledu, liio na kladioniara na hipodromu u Njumarketu. Letis se jedva potrudio da podigne pogled sa stola kad je Izabel ula, a njegovo ponaanje tog prepodneva diktiralo je prirodu njihovog kasnijeg odnosa. Ipak, posao je dobila po svoj prilici zato to niko drugi nije bio spreman da ga obavlja za ponuenu platu, koja je iznosila malo vie od niega. Hvala vam, rekao je Gordon. Ali stvarno ne verujem da imam velikih izgleda. Ne tri pred rudu, promrsila je Izabel ispod daha. Sada je prieljkivala da ba on dobije posao a to je strano komplikovalo situaciju; kako je mogla biti objektivna u svom istraivanju, ako je poela da prieljkuje da jedan kandidat ispadne neokaljan i papabilis?15 ivotne stative i prepreke nikad nisu na pravom mestu, ree ona sebi; i imaju nezgodnu naviku da za samo nekoliko sekundi promene mesto. ovek ih vidi, a onda iznenada vie nisu tamo gde bi trebalo da budu ve na nekom sasvim drugom mestu.

6
Posle danskog predavanja, Izabel i Dejmi su se oprostili s Grejs, koja je otila da popije aj s lanicom njenog spiritualistikog kluba u Stokbridu. Videli su tu enu na predavanju i oboje su primetili njene oi, koje su bile sive i zamagljene, kao u uznapredovalom stadijumu nekog oboljenja koje smanjuje vidno polje, katarakte, moda. Ali, ne, objasnila je Grejs, ona savreno dobro vidi: Vidi vie od nas daleko vie, uveravam vas. Izabel je morala da izbegava Dejmijev pogled dok je Grejs ovo izgovarala, ali videla je kad je usnama diskretno oblikovao re: udno! Odmahnula je glavom upozoravajui ga; ovo nije trebalo da bude smeno i zato ne sme da se smeje. Da nisi ni pomislio da se nasmeje, apnula mu je dok su odlazili ulicom. Ti ljudi nekako uvek znaju. Behu rezervisali sto u Kafe Sen Onore u kaljevoj aleji, restoranu u koji su odlazili ve nekoliko godina. Bio je to presaeni Pariz, ali bez one lanosti koja kad-kada ide s takvim presaivanjem. Dejmi, recimo, nikako nije voleo irske pabove izvan Irske. Sve te OKonorove taverne i Makgintijevi barovi i tome slino su ist lanjak, poalio se jednom prilikom Izabel. Pre neki dan otiao sam s bendom u jedan takav pab i bio je pun Ginisovih znakova. Kad sam poblie zagledao jedan, video sam da je proizveden u Kini. A barmen, koji je imao znaku s imenom na kojoj je pisalo Padi, bio je Rus, ili je barem tako zvuao. Ljudi imaju svoje snove, rekla je Izabel. To je sasvim bezazleno. Zalazimo u francuske bistroe i italijanske restorane. Kakva je razlika izmeu njih i irskih pabova? U oba sluaja prisutna je namera da ti daju iluziju. Ne gledaj kroz prozore i moe da bude u Parizu ili Napulju. To je ono to ljudi ele. Dejmi nije bio ubeen u to: To je Diznilend kultura, rekao je. Neiskrena. Infantilna. Pogledala ga je iskosa. Nisam sigurna da je neiskrena. Moda Diznilend nije po tvom ukusu, ali ne mislim da je neiskren. Oni su sasvim namerno sladunjavi.

Miki Maus, s omalovaavanjem je rekao Dejmi. Podigla je obrvu. Miki Maus? Ne vidim nita loe u Mikiju. Zastala je; ovek ne povezuje Odena s Diznijevim likovima, ali prisetila se jednog intervjua u Pariz rivjuu, u kojem je reporter iz nekog razloga upitao pesnika ta misli o Mikiju Mausu. A Oden je odgovorio: On je sasvim u redu. Pomenula je ovo Dejmiju, koji je na to zagonetno rekao: Da li je? Da, jeste. Miki je fin. On predstavlja malu osobu. Nita od ovoga nije ih spreavalo da uivaju u francuskoj atmosferi Kafe Sen Onorea, niti da porue koljke sen ak i bocu abliza. Dakle? rekla je Izabel. Danski vidovnjaci? Dejmi je slegao ramenima. Voleo bih da vidim dokaz. Dokaz koji e podneti laboratorijska ispitivanja. Izabel je razmislila o ovome. Bilo joj je jasno zato Dejmi insistira na vrstim dokazima za bilo kakav zakljuak, i deo nje se slagao s tim. Ali esto je reagovala na osnovu slutnje, podstaknuta oseanjima ili intuicijom. Pri tom je smatrala da laboratorija nije uvek odgovor: postoje i stvari koje su nevidljive i ne daju se otkriti nikakvim fizikim sredstvima, ali zato nisu nita manje stvarne: tuga, bol, nada, na primer; ili atmosfera napetosti ili nepoverenja u prostoriji. Moe biti da laboratorije imaju inhibiue dejstvo, rekla je. Jesi li razmiljao o tome? Dejmi je posegao za paretom hleba i umoio ga u posudu sa maslinovim uljem. Vino bee stiglo i upravo su im ga sipali. Ne. Nisam. Ali mogue je da je Izabel u pravu, zakljuio je. Imao je prijatelja kome nikako nisu mogli tano da ustanove krvni pritisak; svaki put kad bi mu omotali onu gumenu manetnu oko ruke, srce bi mu se uzlupalo, to je rezultovalo varljivo visokim oitavanjem. Moe li biti da je isto i s telepatijom? Moda ona funkcionie samo ako su prisutni u prijemivom raspoloenju, isto onako kako kompozitoru ili slikaru mogu biti potrebni mir i tiina da bi im se Muza obratila. Ko je bila ona ena s kojom si razgovarala? upitao je. Pre predavanja ona riokosa? Izabel je posegla za svojom aom. To je u vezi s onim kolskim konkursom. Posmatrala je njegovu reakciju; ne bee mu rekla za svoj skriveni motiv za to to su doli sa Grejs na predavanje. Dodue, ne zato

to je htela da ga obmane; naprosto se nije setila da mu kae. Neki parovi ive jedno drugom u depu, poveravaju jedno drugom svaki deli svog ivota, svaku informaciju. Moda nekima tako odgovara, ali to nije bilo po njenom ukusu, a ni po Dejmijevom, to se toga tie. Oboje su eleli da imaju prostora da vode samostalan ivot i zato mu nije govorila sve to se deavalo u vezi s Revijom ili... s ovom drugom stranom njenog ivota. Nije mogla da natera sebe da to nazove raspitivanjem: zvualo je suvie prepredeno, a istrage su, opet, zvuale krajnje hiperbolino. Izabel nije istraivala; ona je razmiljala. S onim upravnicima? Pa, da, s onima koji bi da budu upravnici. ekao je. Ona riokosa ena, nastavila je, zove se Keti. Ona je roaka jednog kandidata. Grejs mi je to rekla. Dejmi je pruio ruku za jo jednim paretom hleba. Nevolja s ovim francuskim hlebom , rekao je, jeste u tome to je previe ukusan. Moe da ga se najede pre no to ti donesu ita drugo. Umoio je hleb u maslinovo ulje putajui da jedna kap kane natrag u zdelicu. I? Jesi li ita saznala? Jesam, odvratila je. Saznala sam. Uspela sam da pomenem ime njenog roaka. Rekla sam: Da niste vi u rodu sa Donom Frejzerom? i, pre no to je stigla da me pita da li ga znam, dodala sam: Dugo ga nisam videla. To je suta istina. Mogla sam, dodue, rei i da ga nikad nisam videla, ali ni ovako nisam nita slagala. Dejmi ju je pogledao i osmehnuo se. Nisi slagala? Ne, pretpostavljam da nisi. Tehniki gledano. Nisam slagala, odluno je ponovila. U redu. A ta je ona na to kazala? Izabel mu je rekla da se raspitivala o Donovom planinarenju. Da li se leti penje koliko i zimi? Planira li da ide u inostranstvo? Oigledno se ba ponosi njime, nastavila je. Ba kao to mi je Grejs i rekla. Ali onda, odmah nakon to je pomenula neto o tome kako ve godinama pria o planinarenju na Andima, nekakav oblak joj je preleteo preko lica. Zna kako to ponekad biva? Kao kad tamna senka pree preko

nekog. Zautala je usred reenice, kao da se neega setila. Dejmi je utao. Sedeli su sa strane, podalje od svetla, i naas je izgledalo kao da su potpuno sami u sobi, a ne u restoranu punom drugih gostiju, kretanja, topline. Izabel je nastavila. A onda je rekla neto vrlo udno. Rekla je da mu je duh uznemiren. Upitala sam je zato, ali nije mi odgovorila. Kazala je da namerava da doe na skup, ali ne stie. Kazala je da je to teta, zato to razgovor s onim s druge strane moe da pomogne. Ba je tako rekla, ponavljam. S onim s druge strane. Dejmi je otpio gutljaj vina. Izgubio je nekog? Mislim da su mnogi koji su bili na onom skupu nekog izgubili. Zato i dolaze tamo. Izabel je potvrdno klimnula. Bee videla to na prethodnom sastanku. Ali koga? Nekoga kome je naneo nepravdu, ta misli? Moda. Izabel je pogledala preko Dejmijevog ramena. Konobar se pribliavao njihovom stolu veto balansirajui tanjirima na obema rukama. Ako nekoga gadno izneveri i onda... pre no to skine teret sa savesti, taj neko pree na drugu stranu , to bi rekla Grejs, zar ne bi eleo da razgovara s njim? Konobar je spustio tanjire pred njih. Kapice, svee i vrste, behu aranirane tako da su obrazovale poluostrvo na plitkom jezercetu umaka. Izabel je omirisala paru to se dizala s tanjira. Ako bih iega morala da se odreknem, rekla je, plodovi mora bi sasvim sigurno otili poslednji. Pojela bih preostalu kapicu i rekla: To je to, sad je gotovo s jelom. I prela bih na drugu stranu srena. Dejmi se nasmejao i nazdravio Izabel. Da to nikad ne bude neophodno. Nije ozbiljno govorila, dabome, ali apsurdno i fantastino ume da dovue za sobom ozbiljne misli. Ona i Dejmi nee provesti celu venost zajedno; jednog dana, jedno od njih e otii ili umreti to su bile jedine dve izvesnosti a drugo e ostati samo. Ta je misao pala na pamet svima koji su ikad uli u vezu s drugom osobom. Odnosi se na prijatelje isto koliko i na ljubavnike i suprunike: jednog dana, jedno od njih videe ono drugo poslednji put a da to verovatno nee ni znati. I ostae toliko toga neizreenog, toliko sitnih gestova ljubaznosti neuinjenih; isto kao u

svakom delu ivota. Dejmi se latio kapice i potom potapkao usta utirkanom belom salvetom. Izabel ga je posmatrala. Stono rublje izraz koji ima prizvuk takve vrstine, koji priziva u misli sliku kua koje imaju fioke i sanduke pune stolnjaka i slinih stvari, uredno ispeglanih i odloenih, poput davnih uspomena: stono rublje, srebrnina i pokustvo rei koje upotrebljavaju advokati kad nabrajaju predmete iz domainstva klijenta koji je umro i ostavio za sobom takve stvari. O emu razmilja? upitao je Dejmi sputajui salvetu. O predmetima u domainstvu, odvratila je. Stona salveta... Pokazala je prema njoj, a on ju je zbunjeno pogledao. Nita joj ne fali. Ne, naravno da ne. Samo sam razmiljala o tome kako punimo kue raznoraznim predmetima. Prevelikim brojem predmeta, u veini sluajeva. Dejmi je slegao ramenima. Ne i ja. Moj stan nije pretrpan. Ili barem nije bio... zadnji put kad sam ga obiao. Uhvatila je njegov osmeh i uzvratila ga. Dejmi je svoj stan sada koristio samo za davanje asova, i njegovi aci su teglili svoj fagot uz kameno stepenite, da bi gore pozvonili na starinsko mesingano zvonce na povlaenje i obrisali noge o otira od kokosovih vlakana, koji je na sebi imao natpis Dobro doli i skoreno blato. Jedna soba je jo uvek bila spavaa, jer se u njoj nalazio nameten krevet, ali nije vie spavao tamo i stan je bio proet oseajem hladnoe i naputenosti. arliju se nikako nije dopadao; poslednji put kad ga je Dejmi odveo tamo, sve vreme se vrpoljio i kenjkao. Tvoj stan..., zaustila je Izabel, ali nije zavrila reenicu. Prostor, podseti ona sebe. Da? Moj stan? Nehajno je odmahnula rukom. Tvoj stan je tvoj stan, rekla je. Tebi se dopada i to je jedino vano. Dejmi se namrtio. Ali zapravo mi se ne dopada, rekao je. Bila je iznenaena; jo nikad nije ovo rekao. Upitala se da li moda eli da ga se oslobodi; asove moe da dri i u muzikoj sobi u njenoj kui i, uostalom, vereni su, a u dogledno vreme e se i venati.

Pa onda, ima li svrhe da ga zadri? eli li da ga proda? Dejmi je odvratio pogled. Videla je kako mu svetlost naglaava visoke jagodine kosti. Poelela je da prui ruku i dodirne ga; da mu poloi dlan na obraz, koji je bio tako gladak na dodir i koji se bee navikla da dodirne, nakratko, kad bi se probudila i zatekla ga kako lei kraj nje, njegovu glavu na jastuku. Koliko e trajati ova lepota? Jo pet godina? Deset? Ili je prolaznija od toga, kakva ljudska lepota neizbeno jeste. Ponovo ga je upitala: ta misli o tome da ga proda? Zar se ne bi oseao... rastereenije? Ba bih i mogao, zamiljeno e Dejmi. Misli da bi trebalo to da uradim? Oklevala je. Kad se budemo venali, hoe li nam biti potreban? Prostor, pomisli ona ponovo. Ne, ne vidim zato bismo ga zadrali. Pogledao ju je. Moemo li se uskoro venati? Mislim, ba uskoro. Osetila je kako joj srce lupa. Nevoljno, sklopila je oi. Da, mislim da bi trebalo. Za dve ili tri nedelje? Imala je oseaj da je disanje izneverava; morala je da se primora da die. Ja mislim, da. Ne elim veliku svadbu, rekao je. Ne smeta ti? Neto manje ili vie privatno. Ti, ja, arli. Ako tako eli. Siguran si? Klimnuo je glavom i posegao preko stola da bi je uzeo za ruku. Tako elim Bilo je dosta toga o emu su morali da razgovaraju. Otii e u staru crkvu Svetog Pavla, Episkopalnu crkvu u kojoj je Izabel poznavala jednog od svetenika. Tamo je postojala pomona kapela nevelika crkvica koja e sasvim pogodovati za intimno venanje. Mada bi mogli zamoliti da dobiju hor da im peva. Hoe li Dejmiju smetati? Naprotiv, to bi bilo divno, rekao je. Hor e stajati sa strane, nee se videti, ali bilo bi divno uti ga u pozadini. Ti odaberi muziku, rekla je Izabel. Normalno. Sloio se, ali je rekao da eli da se i ona sloi s njegovim izborom.

Nema potrebe, rekla je. Ti si muziar. Irska, rekao je. Definitivno Irska, onda. Nijedan ovek nije imao vee ljubavi. Sea se? Seala se. Mnoge vode ne mogu ugasiti ljubav , rekla je. U znak odgovora, on otpeva, jedva malo glasnije od apata: Nit je poplave mogu potopiti. I ta jo? O, razmisliu. Imamo najmanje etiri veka muzike iz kojih moemo da biramo. Pred kraj veere, kad su pili kafu, Izabel je rekla: Zna, imam grozan oseaj u vezi sa Donom Frejzerom. Znam da je apsurdno, ali ne mogu da ga izbijem sebi iz glave. Zainteresovano ju je pogledao. ta to sluti? Bila je svesna da nema nikakvih osnova za ono to e rei. Bilo je apsurdno potpuno imaginarna zamisao. Ali pala joj je na pamet i nije htela da ode. Da je nekog ubio. Zaalila je zbog ovih rei im ih je izgovorila. Bila je to optuba gruba kleveta, ak i ako rtva nikad ne uje ono to je o njoj reeno. Ljude moe oklevetati, pomisli ona, ak i ako rei izgovori u prazno, tako da ih niko ne uje. Nepravda u takvim sluajevima nije nanesena time to si ih unizio pred oima drugih nisi, jer niko nije uo ono to si rekao ve naprosto time to si to pomislio. Tu se nepravda nanosi istini i onome to ona zastupa. Pri tom te to okalja; osea se prljavo nakon to si pomislio neto neljubazno, nedobrostivo ili ak lascivno zato? Zato to si nekoliko asaka zamiljao da je misao delo. Posmatrala je njegovu reakciju. U prvi mah ju je pogledao belo, s nerazumevanjem, a onda je odmahnuo glavom. Ma sigurno nije. Znam, znam. Ne bih smela da mislim tako o njemu, ali naprosto tako oseam. Znam da nemam ni najmanjeg dokaza, osim toga to njegova roaka, koja je moda preterano matovita... Dejmi joj je upao u re. Preterano matovita? Zaboga, ena veruje u prikaze i... duhove i sve to. Naravno da je preterano matovita. ak i tako, ona misli da on eli da razgovara s nekim kroz medijuma. A ako je to tano, tada je mogue da je nekog ubio i da eli da dobije oprotaj.

Dejmi je utao razmiljajui o ovome. Zar stvarno misli, rekao je naposletku, da ubice ele da razgovaraju sa svojim rtvama? Siguran sam da je sasvim suprotno: nemaju ni najmanju elju da ikad vie priaju s njima. Izabel je na trenutak odvagnula ovo. Verovatno je tano da veina ubica nema elju da se uje sa svojim rtvama, ali imala je dva prigovora na Dejmijevu tvrdnju. Jedan je glasio da ljudi mogu biti ubijeni sluajno isto kao i namerno: prema tome, nisu svi koji oduzmu nekome ivot ubice. I drugo, ne stoji da svi koji namerno prouzrokuju smrt druge osobe nemaju nimalo savesti; ljudi se kaju, i to zbog mnogo ega. Taman je zaustila da kae ovo Dejmiju, kad se prignuo preko stola i rekao joj, veoma polako i razgovetno: Sluaj me, Izabel. Ovo je Edinburg. Edinburg. Ovde nemamo ubica. Jednostavno ih nemamo. U najgorem sluaju, ljudi imaju poneku manu. Ovolicnu. Podigao je ruku, drei palac i kaiprst tako blizu da je svetlost jedva prolazila izmeu njih. Puke udi. Stoga razmiljaj o neemu drugom. Molim te. Nasmejala se. Znala je da ne misli zaista tako kako je rekao: Edinburg je isti kao i svaki drugi grad, i ima iste ljude kao i ostali: dobre, rave, moralno ravnodune. Imaju svojih udi, razume se; Dejmi je u pravu to se toga tie. Ali ak i njihove udi su oaravajue barem posmatrane oima zaljubljene ene, koja bi oprostila svom gradu ba sve. Odluili su da otpeae od restorana do kue, jer je vee bilo prijatno i, mada je bilo deset sati, nebo je jo bilo svetlo. Smeten isto tako daleko na severu kao Moskva, i svega tri stepena juno od Sankt Peterburga, Edinburg je imao letnje noi gotovo isto tako bele kao one u Rusiji. Uskoro e zamirui dan skliznuti u polutamu i ona udna kotska polusvetlost, suton, prekrie grad; zasad su se, meutim, jasno videli svaki arhitektonski detalj i svaka granica koja se lagano njihala na zapadnom povetarcu. Hodali su preko Trga arlot, pored lepo ureenih finansijerskih firmi. Novac, rekla je Izabel, voli da se zaodene ugledom, zar ne? A opet, zato bismo se klanjali finansijerima? Ti ljudi samo pozajmljuju novac onima koji zaista neto rade. Pokazala je prema masivnim fasadama na klasinom trgu pre no to je nastavila: Ali oni ljudi u ovim kancelarijama

 na kraju zavre s mnogo viim statusom nego oni koji zapravo rade neto s tim novcem. udno, zar ne? Dejmi se slagao s tim. Novac ga nije zanimao. Treba da budemo vie kao Nemci, rekao je. Oni vie potuju inenjere nego knjigovoe. Izabel je rekla kako nije sigurna da potovanje treba da se temelji iskljuivo na poslu kojim se neko bavi. Dobar i savestan ubretar, nagovestila je, u moralnom smislu je svakako bolji od knjigovoe koji misli samo na sopstvenu korist. Ipak, posao moe kazivati neto o karakteru oveka: medicinska sestra je po svoj prilici saoseajnija od trgovca, mada ne mora nuno biti tako. Ono to je rekla oigledno je zainteresovalo Dejmija, koji je sada prokomentarisao o muziarima i njihovom poloaju u drutvu. I niko ba ne potuje muziare naroito mnogo, rekao je. Oni su u toj hijerarhiji negde pri dnu. Nalazili su se nedaleko od hotela Kaledonija, te velianstvene graevine od crvenog kamena na kraju Prinevske ulice, oklopnjae napravljene od umbirovih kolaia, po miljenju Izabel. Prisetila se kako je videla guvu ispred hotela jednog dana kad je tamo odsela neka rok-zvezda, a to se proulo meu fanovima. Jesu li muziari zaista ba pri dnu hijerarhije? eka li narod pred hotelima da vidi knjigovoe, inenjere ili arhitekte? Siguran si? Napola se okrenuo prema njoj. Ispred Kaledonije stajao je gajda, ekajui ili ispraajui nekog; ili je moda naprosto stajao tu i svirao gajde. Izabel je prepoznala melodiju, Planine u magli, melodiju koja je u njoj uvek budila seanje na ta? Na Morven, pomisli ona, ili Ardnamerkan, te divlje, planinske predele zapadne kotske na rubu Atlantika, poslednjem kopnu pre Hebrida i, iza njih, bedema oblaka i zelenih litica Njufaundlenda. Prisetila se kako je jednom bila u edinburkom Starom gradu, blizu Kanongejta, kad je negde iz blizine, kroz uske uliice i prolaze, zaula odjek priguenog bubnjanja velikog bubnja. Skrenuvi za ugao, nala se licem u lice s gajdakim orkestrom iji su se svirai u tamnozelenom tartanu taman spremali da zasviraju Planine u magli. Stajala je na ploniku, blizu zida, kako bi pustila orkestar da proe, i posmatrala ih dok su laganim korakom marirali pokraj nje. Bee primetila bele gamane koje

je imao svaki gajda; videla je lica mladih ljudi u orkestarskim redovima, svee obrijanih, elegantnih, poput vojnika-deaka. to su i bili, saznala je od ene koja je stajala kraj nje na ploniku. Obini deaci, rekla je ena odmahujui glavom. Obini deaci. A sad odlaze u vojsku. Ovu poslednju re izgovorila je na kotski nain, onako kako su majke generacijama radile posmatrajui sinove kako odlaze. Iz hotela je izaao par praen mnotvom svatova. Par je seo u kola, a mladi iz grupe prijatelja seo je na poklopac prtljanika ne dajui im da se odvezu. Mladenci, rekla je Izabel. Eto zato je gajda tu. Gajda bee zasvirao novu, bru melodiju; neka ena je pruila ruku da izvue mladia iz kola. Usledili su razdragani uzvici i pljesak, i onda su kola krenula ka Trgu Ratlend. Nastavili su etnju. Dejmi ju je uhvatio za ruku. Tako emo i mi, rekao je. Uskoro. Da. Zastala je. Jesi li siguran da eli uradimo to... tako brzo? Nije oklevao. Dabome da sam siguran. Pogledao ju je. Na licu mu se ogledala zebnja. Zato pita? Dvoumi se? Odgovorila je da se ne dvoumi. Naprosto sam manje-vie navikla na trenutnu situaciju. Nisam istinski razmiljala o sledeoj fazi. Ali dogovorili smo se da se venamo. Sea se? Upitala ga je kako bi mogla zaboraviti. Pa zato si onda iznenaena? Nije elela da pomisli da je postala ravnoduna. Naravno da eli da se uda za Dejmija; naravno da eli da provede ostatak ivota s njim. Naravno. Stegla mu je ruku. U redu je, rekla je. Sve je u redu. Samo sam presrena to e se to najzad dogoditi. Htela sam da se uverim da si potpuno siguran, i sad sam se uverila. Spremna sam. Oeni se mnome. Hajde, oeni se mnome. Nasmejao se. Brak nije neto to nudi nekome. Onda to uradi s njim. Uradite to zajedno. Zajedno. Tano tako. Bili su na pola puta uz Lotijanski drum. Behu proli pored Aer hola i sad su prolazili pored niza sumnjivih barova i jeftinih restorana. Ispred ulaza u

jedan od tih barova stajala su dvojica izbacivaa; likovi u crnom, sa icama koje su nestajale u siunim prijemnicima u njihovim uima. Mezomorfi, proaputala je Izabel. Kako? Ti tipovi izbacivai. Ima ektomorfe, mezomorfe i endomorfe. Ektomorfi su mravi, visoki ljudi; mezomorfi imaju krupne kosti i miiavi su; a endomorfi su zaokrugljeniji, deblji, pretpostavljam. Ona dvojica tamo su mezomorfi. ta sam ja? upitao je Dejmi. Izabel ga je pogledala kao da ga prvi put vidi. Ekto-mezomorf, odvratila je. to je jednostavno savreno. Naas je razmislila. Profesor Letis sea li ga se? Veliki endomorf. Mlitav. Pomisao na Letisa podsetila ju je na njegovu recenziju nove knjige Kristofera Dova. Nije ga odbila; nije mu napisala da nee imati prostora da je objavi, i sad je bila sputana time to to nije uradila. I tako se, pomislila je, ljudi nau u zamci; puste da im stvari izmaknu, odlai ih, a onda se pejza oko njih promeni i nau se u orsokaku iz kog se veoma teko mogu izvui; a taj orsokak neretko postane anac u koji su primorani da se ukopaju. Oni... ne oni, ispravi se ona; mi to radimo, a tu spadam i ja. Snudila se na ovu pomisao. ivot je dovoljno komplikovan i bez Letisa koji ga dodatno oteava. Ali neemo sad o njemu, rekla je. Ja i nisam, rekao je Dejmi. utke su nastavili etnju. Zatim je Izabel rekla: Na medeni mesec. Pa? eli li da idemo na medeni mesec? Energino je klimnuo glavom. Razume se. Pa, kuda emo otii? Na neko egzotino mesto? Butan? Kerala? Da li bi ti mnogo smetalo ako bismo ostali u kotskoj? Iznenadila se, ali odgovorila je da ne bi; kotska je sasvim u redu. Stvar je naprosto u tome da oboavam ostrva, rekao je Dejmi. Bili smo na Duri, tako da sad moramo da odemo na neko drugo. Mogli bismo otii na Spoljne Hebride. Na Haris. Juni Juist. Tako nekud.

Savreno, rekla je Izabel. Dejmi je izdeklamovao litaniju naziva ostrva. Koi, Teri, Rum, Kolonsi. Prava poezija, zar ne? Setila se Majkla Longlija i njegove poeme posveene bluz pevaici Besi Smit. Stihovi su bili nezaboravni i padali su joj na pamet kad god bi neko pomenuo Hebride: Mislim na Tra-na-Rosan, na Iniier / na Haris natopljen horizontalnom kiom. Nije bila sigurna gde se nalaze Tra-na-Rosan i Iniier; u Irskoj, pretpostavljala je. A oni tamo imaju dovoljno kie da ne moraju da privlae panju na kiu koja pada na kotsku. Ali, da, pesnik je bio u pravu: kia, makar ne uvek horizontalna, esto je natapala Haris i ostala ostrva. Ta kia je vie pokretna, pomislila je, zavesa, veo koji nailazi s Atlantika, beo i pramenast kao razreeni oblak. Da. I ostrva Treni, rekla je Izabel. Oduvek sam volela kako zvue. Nenastanjeno, rekao je Dejmi. Tako da su idealna za medeni mesec. Voleo bih da te odvedem nekud brodiem, rekao je Dejmi.16 Osmehnula se. Stvarno? Da. Zar ne bi to svako eleo da uradi s nekim koga istinski voli? Zinula je da mu odgovori, ali nije rekla nita. Ovo je bila zaobilazna izjava ljubavi, ali tim snanija. Nije elela da pokvari trenutak. Bio je savren. Ovaj mladi mukarac, ovaj savreni mukarac, rekao je da je ona ta koju istinski voli. Naas je zatvorila oi i ugledala sebe u kabini onoga to je, pretpostavljala je, morao biti brodi za Kinu. Bilo je vrue i bili su napola razodeveni, samo u donjem rubiju, zbog vruine. Kroz okrugli prozor videlo se samo more glatko poput ulja koje se protezalo do maglovitog obzorja, troma voda. Pogledala ga je u oi; stegnula mu je ruku; on se sagnuo i poljubio je. Osetila je njegove usne, toplinu njegovog daha. Kad je otvorila oi, poelela je da mu odmah uzvrati poljubac, da ga zagrli ne osvrui se na ljude na ulici, na saobraaj. Meutim, videla je gde se nalaze, na ploniku ispred velike poslovne zgrade na Tolkrosu. Bio je to blok u kojem su se nalazile poslovne prostorije njenih advokata, i kao da ju je ta puka injenica inhibisala. Ali osmehnula se na ovu misao. Zato bi nas pomisao na advokate spreavala da ikog poljubimo? Moe li se iko entuzijastino ljubiti ako misli na... Ko bi imao maksimalno inhibiue

dejstvo? Odgovor joj se javio smesta i osmehnula se. Zamislila je javnu linost: politiara koga je prethodne veeri videla na televiziji kako mukotrpno nastoji da dobije politike poene odgovarajui na pitanja voditelja. On je veoma inhibiui. Veoma. Jadan ovek. Je li ga iko ikad poljubio? Dejmi ju je opet pogledao i opet se sagnuo da je poljubi. Tako, rekao je.

7
arli se sutra ujutru probudio tano u vreme kad se uvek budio, i privukao njihovu panju utirajui visoku ogradu svog kreveca. Udarajui po reetkama kaveza, to bi rekao Dejmi; a to je Izabel nateralo da pomisli kako svet malog deteta umnogome podsea na robiju. Posvuda granice; obroci u odreeno vreme; oi koje ih svuda prate; dugi periodi sputavanja i obuzdavanja; nadzirane aktivnosti. Zatvor detinjstva. Pustila je Dejmija da lei jo malo dok se ona ne pobrine za arlija. Bio je veselo dete, pogotovo ujutru, kad bi se njegova ushienost svetom prelivala u zvonak smeh na i najmanju sitnicu. Obino bi ga odnela do prozora, kako bi zajedno gledali u vrt, tako da je to i sad uradila, stojei s njim u naruju i posmatrajui jutarnje sunce kako se s naporom die iznad visokog zida koji je razdvajao njihovu kuu od susedne. Tu i tamo posreilo bi im se da vide Brata Lisca kako trkara po vrhu batenskog zida, svoje izdignute magistrale, ili kako se unja kroz guste rododendrone koji su mu bili skrovite, njegov prizemni stan. Isac, uzviknuo je arli uzbueno upirui prstom prema vrtu; l mu je stalno izmicalo. Nema isca, rekla mu je. Barem ne danas. Za tebe rei imaju mo, arli, pomisli ona; ako izgovori re, tada e ti to doi. Isto je i s odraslima; ta je molitva nego upravo to? Odvela je arlija u kuhinju i spremila mu doruak. Ukljuila je radio i posluala vesti na jutarnjem programu. Svet se od jue nije nimalo popravio; bili su tu sukobi i neslaganja, sebinost, razne vrste mrnje i, povrh svega, ekoloka katastrofa koja se ubrzavala. Ljudi su sada priali o spasavanju planete, ali niko se nije uzbuivao. Samo pre neku godinu, takav jezik smatrao bi se bukakim, pa ak i smenim. Ali sada je pretnja bila stvarna i ljudi su o tome govorili istim tonom kao kad govore o starim, davnanjim pretnjama poput sue, poplave i slinih stvari. Skakavci... sada su delovali kao prijateljska pretnja; ali, po svoj prilici, danas ni skakavcima nije lako i teko im pada da kinje ljude onako kako su to radili u prolosti.

Pogledala je u arlija, bee ga smestila u njegovu visoku stolicu, spremnog za doruak koji se sastojao od ovsene kae i hleba iseenog na trake, na koji e mu namazati rovito jaje, njegove vojnike. Je li ovo prvi put, upitala se, da roditelji ne mogu a da ne pomisle, s dobrim razlogom, da e njihovoj deci ponestati sveta; da on moda nee potrajati do kraja njihovog ivotnog veka? Morala je samo naas da razmisli pa da shvati da ovo nije prvi put; bilo je mnogo razdoblja kad su ljudi verovali da je njihov svet doao kraju, a neka nisu bila ba tako davno. ezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, mnogi su pomiljali ba to dok su posmatrali dve nakostreene supersile kako se merkaju s prstima na obaraima ogromnih nuklearnih arsenala. Jedna Izabelina tetka priala joj je o tim danima za vreme kubanske krize, kad je verovala da je nuklearni rat neizbean. Bila je, meutim, udno smirena i reena da dane za koje je zamiljala da su joj poslednji provede u miru. Sedela sam i gledala fotografije, ispriala joj je. Slike prijatelja s koleda. Nae stare porodine kue u Mobilu. Slike sveta. Povadila sam stare primerke Nacionalne geografije i listala ih, samo razgledajui svet u svekolikoj njegovoj raznolikosti; opratajui se s njim, pretpostavljam. I nisi se bojala? upitala ju je tada Izabel. udno, ali nisam. Moda je trebalo da budem uplaena, ali nisam bila. Verovala sam da e se sve odigrati strano brzo, zna, i da zapravo neemo imati vremena da osetimo bol. A ako nema bola, ega onda ima da se boji? Oseala sam aljenje, to da, ali ne i strah. Uzvraajui netremian majin pogled, arli je rairio lice u osmeh. Vonike, zatraio je. Umirila ga je. Jaje je bilo spremno za razmazivanje na prutie od hleba. Evo. Vojnici. Vidi strpljenje ti je nagraeno. Pomogla mu je oko hrane. Nije imalo svrhe da razmilja o tome kakvu e vrstu budunosti imati arli, zato to nije mogla uraditi nita da ga zatiti od nje. Mogla je, razume se, davati sve od sebe da ne poveava teret koji nameemo planeti, ali podozrevala je da to nikad nee biti dovoljno. oveanstvo je, inilo se, bilo previe kolebljivo, previe pohlepno da bi se spaslo od unitenja. arli je otvorio usta i prasnuo u smeh, zasuvi majku mrvicama. I ona se

nasmejala. Deca umeju da nas vrate u sadanjost, a to je, inilo joj se, bilo upravo ono to joj je trebalo. Skrajnula je morbidna razmiljanja i usredsredila se na doruak. Prvo klopa, a posle etika. Breht? to je u njenom sluaju znailo prvo doruak, a onda Revija za primenjenu etiku. Dejmi je siao u prizemlje i uao u kuhinju. Kosa mu je bila neoeljana, razbaruena od spavanja, i jo je trljao sanjive oi. Mogao si ostati u krevetu, rekla je. arli je podigao pogled s doruka, ciknuo od zadovoljstva i razmahao se ruicama. Izabelu je obuzimala milina kad bi videla ovu ljubav svog sina prema ocu, isto kao to ju je obuzimala milina kad vidi Dejmijevu ljubav prema arliju. Ja sam ovde ist viak, rekla je, pruajui Dejmiju tanjir s dva preostala vojnika s rovitim jajetom. Izvoli. Dejmi je uzeo tanjir. Voli i tebe isto kao i mene. Stvar je naprosto u tome to... Deak voli svog tatu, rekla je Izabel. Prirodno. Dejmi se sagnuo i poljubio arlija u potiljak. Malian je ponovo oduevljeno ciknuo. Idi, istuiraj se, rekao je Dejmi. Ja u ovde preuzeti. Pogledao je u zidni sat. Nema nikakvih obaveza, objasnio je, sve do podneva, i pazie dotad na arlija ako Izabel hoe. Uzdahnula je. Imam itavu gomilu kojeega na pisaem stolu. Grejs ree da e ga poslepodne odvesti u Botaniku batu. Mogla bih da obavim dosta posla... Pa onda tako i uradi, rekao je Dejmi. Hajde, idi. Klimnula je glavom. Mogla bih prestati da radim, pomisli ona. Mogla bih provoditi sve vreme s arlijem, to bih ba volela. Ali da li bih bila srenija? I da li bi arli oseao naroitu razliku? Pogledala je u svog sina, koji je upravo dohvatio vojnika kog mu je Dejmi dao. Roditeljstvo je takav dar s neba, ali svi kau da je prolazan. Te godine su tako dragocene, uvaj ih, Izabel. To joj je rekla roaka Mimi iz Dalasa. Razgovarale su o tome ta znai imati decu i Mimi ju je upozorila na to da godine detinjstva prolaze veoma brzo detetu ne, ali roditeljima da. To je bilo tano. Ve je ustanovila da joj je teko da se seti kakav je

arli bio kao majuna beba. Na to su je takoe upozorili: Slikaj ga i onda redovno gledaj fotografije, kako bi se podseala. Okrenula se prema Dejmiju; on se razumeo u te stvari i napamet je znao stihove najneznanijih pesama. Kako ti to uspeva? Ne znam, naprosto mi uspeva. Pamtim pesme. Mnogo drugih stvari zaboravljam glavni grad Paragvaja, na primer ali pesme pamtim. Upitala ga je: Zar nema neka pesma o tome? Podigao je pogled i osmehnuo se: O emu? Rovitom jajetu? O tome kako deca brzo rastu. Naas je razmislio. Violinista na krovu. Mislim da se pesma zove Svitanje, smiraj. Pita kako se sve dogodilo tako brzo, kako su one tako brzo odrasle, postale tako visoke, a sve kad niko nije video. Seala se te pesme. To je tano, ini mi se. Dejmi je slegao ramenima. Pretpostavljam da jeste. Ali ne mislim da bi trebalo da se zabrinjavamo zbog toga. Imamo jo dovoljno godina pred sobom. On jo nije ba tako visok je l tako, maleni? Neno je tipnuo arlija za obraz i malian je prasnuo u smeh, kao da mu je otac upravo ispriao neku strano zabavnu alu. Kao zeevi protrae godine , rekla je priseajui se onoga to je rekao Oden, ali ne objanjavajui to Dejmiju, koji bi katkada uzdahnuo kad bi pomenula VHO-a. Kao zeevi, godine? arli se zakikotao. Odin, bubnuo je. uvi ovo, Izabel je pomislila na potencijal ove rei za ukrtenice. Vrhovni bog u nordijskoj mitologiji? Odin. Grad u Minesoti? Odin. Vrsta podmornice? Odin. Osmehnula se. U emu je vic? upitao je Dejmi. Skloni slovo i sve se promeni, odvratila je. Dejmi se zamislio. Godine zaista protravaju kao zeevi, pretpostavljao je. Zeevi tre brzo, samo sunu napred i nestanu, ba kao to je sluaj i s godinama. Dao je svom sinu poslednji komadi hleba namazanog jajetom i potom podigao pogled, samo da bi shvatio da je Izabel nestala... ... u svojoj radnoj sobi. Imala je gomilu pisama s kojom je morala da se

izbori, neka otvorena, neka jo u kovertama, a sva su leala na pisaem stolu izazivajui joj griu savesti. Potar je umeo da pone da se pravda, pogotovo u pogledu veih paketa, za koje je znao da sadre rukopise ili knjige namenjene recenziji ili drugim reima, posao. Tog dana bee stigao veoma rano i rekao joj je: Ova je stvarno teka, pruajui joj veliki postavljeni koverat s peatom iz Jute. Okrznuo je pogledom carinsku deklaraciju zalepljenu na prednjoj strani paketa. Knjiga, rekao je. I potom urno dodao: Izvinite, nisam nameravao da proitam nita sem adrese. Ali naprosto... Vili, odvratila je. Vi ste slika i prilika diskrecije. Nikad ne bih mogla da radim va posao. Umrla bih od radoznalosti u vezi s pismima koja bih isporuivala. Vili je izgledao smeteno. Pa, da, jeste primamljivo, zar ne? Al nikad nisam ni pogledao u pisma, pa ak ni onda kad je koverat pocepan i vidi se unutra. Samo pogledam na drugu stranu. A dopisnice? neduno je upitala Izabel. Porumeneo je. Tu ve ne moe da ne vidi, odvratio je. Mora da proita ime i adresu, a poruka je odmah do njih ponekad samo nekoliko rei. Kako da ih ne vidi? Nikako, saglasila se Izabel. I to je sasvim u redu. Ako neko napie na dopisnici neto to bi trebalo da bude poverljivo, tada je sam kriv ako neko drugi to proita. Caveat seriptor odgovoran je onaj ko je napisao. Vili joj je dodao sveanj pisama iz svoje torbe. Viam neke vrlo udne dopisnice, rekao je. Ovo je podstaklo Izabelinu radoznalost. Na primer? Vili je oklevao. Neete nikome rei? Naravno da neu. Osim Dejmiju? Nee vam smetati ako mu kaem? Njemu moete, rekao je Vili. Dakle, morao sam da isporuim tu dopisnicu. Neu vam rei gde. Nedaleko odavde mada ne u vau ulicu. U svakom sluaju, to je bila obina dopisnica bez slike a onde gde se pie poruka, poiljalac je napisao, jasno kao dan: Nisam to uradio mora mi verovati. To je bio Tom. Video sam ga. A on zna da ja znam. Zato, ako mi se neto desi, postaraj se da kae Frediju da za to treba da okrive Toma. Izabel se osmehnula. Vidi, vidi! A sad znamo i mi. Osim...

Osim to ne znamo ko je Tom. Tano, rekla je. Izluujue. Ovako e se moda izvui... a moda je ubio nekog. To je sasvim mogue, znate. Vili je potvrdno klimnuo. Palo mi je na pamet. Ali ta ja tu mogu? Pri tom je sasvim mogue da se tu radi o neemu sasvim obinom. O nekakvoj prevari, na primer. Izabel je razmotrila ovo. Postojalo je neto to je jasno kazivalo da nije posredi nita nevano; ne pribojava se za svoju bezbednost ako zna neto to nije vano. Prema tome, re je o neemu zbog ega taj Tom ne bi ni od ega prezao da to sakrije, pa ni od toga da trajno ukloni autora poruke. Ukazala je na ovo Viliju, koji je nekoliko asaka razmislio, a onda rekao da se slae s tim. Neto ipak moe da uradi, rekla je. Poznaje li toga kome si isporuio dopisnicu? Dabome. Godinama mu ve donosim potu. Izabel je pogledala u stranu. Dopadao joj se Vili, koji je bio starovremski potar: nema ona ta njega da ui o ivotu, pomislila je, niti o obavezama na koje usput nailazimo. Ali opet, ona je filozof, a filozofima ne bi trebalo da bude neprijatno da kau ljudima ta da rade. Mogli biste popriati s njim, osmelila se. Mogli biste rei, otprilike, da niste mogli a da ne vidite ta pie na dopisnici. Mogli biste rei da vas to mui i da nikako ne moete da se smirite. Vili je poeo da odmahuje glavom jo pre no to je zavrila. Izvinite, rekao je. Izvinite, ali neu. Izabel je podigla obrvu. Nita vas ne staje. Opet je poeo da odmahuje glavom. Opasno, rekao je. Tada bi znao da znam. I ta ako kae Tomu? Moglo bi mi se neto desiti. Izabel je smatrala da je ovo prilino nategnuto. Dajte, Vili. Ovo je Edinburg, a ne... Neodreeno je mahnula rukom negde u pravcu juga. A ne Palermo. Kad vam kaem, rekao je Vili. Mogao bih se nai u stvarnoj opasnosti. Nije valjda. Ta osoba osoba kojoj ste isporuili dopisnicu, sigurno je savreno poten... Zvualo je udno: ta je danas potenje? Ali koji drugi

izraz postoji? Potovanje zakona? Saoptavao je ono to je elela da kae, ali bio je isto tako staromodan. Vili se osmehnuo. Ali nije, znate. On je... kriminalac. Izabel u prvi mah nije znala ta da kae. Ali onda se upitala kako Vili to zna. Mora da ima dokaze da bi izneo takvu optubu, a kakve on dokaze ima? Pogledala je u njegovu torbu. Nosio je tajne; nosio je ivote ljudi u toj torbi. Znao je. Shvatate? rekao je Vili. Tako da stvarno ne mogu nita. Ne tu gde ivim. Izabel je shvatala i pomisao ju je obeshrabrila. esto je nagaala kako to mora da izgleda kad ivi u truloj dravi, u kojoj su oni koji su na vlasti i koji dre mo, korumpirani i zli. Staljinistika Rusija je zacelo bila takva: Trei rajh; i bezbroj drugih, manje vanih primera malih diktatura. Koliko se ovek mora oseati zarobljen; koliko obeshrabren jer nema nikog ko bi zastupao dobro. Postoje sudovi, istrani reporteri i politiari kojima je javno dobro na srcu, ali ta ako je ovek nemoan ili nema mogunosti da kae ta ga mui? Da bi te uli, mora umeti da se izraava i biti grlat. ta ako ivi u kraju gde zakon na ulicama propisuje voa lokalne bande? Ili gde moe da doivi gadnu nesreu ako padne u nemilost nekog monika? Stvarnost mnogih ljudi je ba takva: policija, drava, ne mogu im pruiti stvarnu bezbednost. Ne moemo ispraviti sve nepravde, rekla je. Bilo je to sramno priznanje, protivno svemu u ta je verovala. Ali je bilo istinito, barem to se ticalo Vilija, koji je uzdahnuo i rekao joj da je to tano. Ne moemo ispraviti ak ni deli onoga to je pogreno. Kompromis, rekao je spremajui se da ode. Izabel ga je posmatrala dok je odlazio stazom. Bio je u pravu to se tie kompromisa; ima li ikog meu nama, pomislila je, ko stalno ne pravi nekakve kompromise? Odgovor je doao sam od sebe: arli. On ivi u svetu bezuslovnog, ali dovoljno brzo e nauiti da pravi kompromise, kako bi mogao iveti u svetu koji je daleko, veoma daleko od mirnog kraljevstva naih elja, nae mate. Isto tako, arli jo nije nauio da lae; ono to kae jeste ono to misli. A ipak, u odreenoj fazi nauie da lae i tada e, pomislila je Izabel, istinski zapoeti njegov moralni ivot. Borba s laima

bila je za mnoge od nas prva, najtea i najdugotrajnija bitka naeg ivota. Moda nije iznenaujue to se mnogi vrlo rano predaju. Samo Kant, sa svojim kategorikim imperativom, i Dord Vaington, sa svojim poseenim i vrlo mogue apokrifnim trenjevim drvetom, i jo nekolicina drugih, obrazuju drutvo onih koji su uroeno nesposobni da slau. Ostatak oveanstva je, pribojavala se, poprilino laljiv. Na trenutak je zamislila arlija za nekoliko godina, kadrog da zamahne sekirom, pa makar i malom, i posee sopstveno drvo trenje a bilo je jedno malo trenjevo drvo u njenom vrtu - i onda kae: Nisam ja. Deca tako kau: nisam ja. Znaju da to nije istina i da bi, u veini sluajeva, trebalo da kau ja sam. Ali da urke umeju da govore, nijedna ne bi, da je pita koje je doba godine, rekla da je kraj novembra ili 24. decembar.17 Poela je da otvara potu, zapoevi od paketa iz Jute. Znala je ko ga je poslao: Majk Vos, profesor na tamonjem univerzitetu, dopisivao se s njom otkako je pre nekoliko godina objavila njegov lanak na temu etike u planinarstvu. S vremena na vreme slao joj je lanke i knjige za koje je mislio da bi joj se mogli dopasti, iako se nikad nisu lino upoznali. Tipina srednjezapadnjaka velikodunost, mislila je; taj neposredni, predusretljivi stav zbog kog se ponosila svojim poluamerikim nasleem. Njena sveta amerika mati takoe je posedovala tu osobinu, pomisli ona; i toliko je volim, premda uspomena na nju bledi. Ne ostavljaj me sasvim; ne ostavljaj me. Izabel je izvadila knjigu iz paketa i ugledala na njoj sliku visokog planinskog lanca, s planinarima kako na konopcima vise du njega, siuni poput mrava. U preklopu spoljnih korica nalazilo se pisamce od Majka: Izabel pomenuo sam ti jednom ovu knjigu i evo, pronaao sam jedan primerak pa bih voleo da ga ima. Ovaj autor je istinski uvideo poneto od onoga o emu smo razgovarali naprosto je neverovatno. Ili, bolje reeno, veoma je verovatno. Ljudi umeju da budu tako zli, zar ne? Jesi li jo nesklona da se penje? Jednog od ovih dana skoknuu do kotske i pokazau ti kako da se popne na Ben Nevis. Moe ti to, da zna. Svako moe. Pri tom, nikad se ne zna: moda

naposletku ustanovi da se dobro snalazi u visinama! Majk Pogledala je opis knjige. Autor bee odluio da se popne na Everest. Unapred se radovao ekspediciji u drutvu plemenitih ljudi; umesto toga, zatekao je planinu krcatu najrazliitijim neprivlanim likovima: lopovima, arlatanima, bezobzirnim eksploatatorima onih koji su doli sa eljom da osvoje vrh. Namrtila se, ponovo se prisetivi svog razgovora s Vilijem, koji bee nagovestio da samo nekoliko ulica od nje stanuje kriminalac to ne bi trebalo da predstavlja bogzna kako veliko iznenaenje, budui da kriminalci, veliki i mali, moraju negde da ive i moraju biti neije prve komije; ali da haraju po Everestu, nigde drugde do tamo? Everest bi, kao i svaka planina, trebalo da bude mesto istote, visokih snenih nanosa, istog makar i donekle razreenog vazduha. Izabel se spustila u svoju stolicu i poela da ita. Ostatak pote ostao je zanemaren i neotvoren. Sat kasnije, u sobu je uao Dejmi nosei olju kafe. Nisam hteo da te uznemiravam, rekao je. Pogledavi u knjigu, on je upita da li pie recenziju. Ne. Odloila je knjigu Nego, Dejmi, da se penje na Everest... Nasmejao se. Da. Lako se da zamisliti. Dakle, penjem se na Everest... I visoko gore jo ne ba u Zoni smrti, ali ipak veoma visoko... Upitao ju je ta je Zona smrti. Tamo gde ima tako malo kiseonika da postoje veliki izgledi da brzo umre. Dejmi se stresao. Mora biti da to lii na davljenje, rekao je. Davljenje na suvom, kao riba kad je izvadi iz vode. Pretpostavljam. U svakom sluaju, tamo si, napreduje uz planinu, i onda vidi drugog alpinistu kako pada u sneg. ta bi uradio? Dejmi je slegao ramenima. Stao bih i pitao ga kako je. I onda? Pomogao bih mu. Nita drugo nije ni oekivala. Pomogao bi mu da se vrati niz planinu? Dejmi je odgovorio sasvim prirodno. Ako je neophodno. Pretpostavljam da ne bi bilo izvodljivo da odem po pomo, zar ne?

Izabel je smatrala da ne bi. U tom sluaju, rekao je Dejmi, pomogao bih mu da sie do... baznog logora, bee? Tamo bi valjda postojao neki lekar. Da, pored lopova i iznuivaa, pomislila je Izabel. Da, verovatno bi postojao lekar. Ali ako bi pokuao da mu pomogne, verovatno bi bio sam, zna. Dejmi ju je pogledao traei objanjenje. Ali, mislio sam da na Everestu vlada poprilina guva. Zar se na planini u svakom trenutku ne nalazi nekoliko stotina ljudi ako rauna i bazni logor i sve pratioce? Izabel je spustila knjigu. Da, koliko sam shvatila. Ali vrlo malo njih pridrava se starinske planinarske etike. A ona glasi? Oseaj drugarstva prema ostalim planinarima. Ako naie na nekog kome je potrebna pomo, pomogne mu. Dejmi se zamislio. Poput obiaja na moru. Tako nekako. Setio se prijatelja jahtaa koji mu je rekao da vie ne moe raunati na to. Pomenuo je da je bilo sluajeva da brodovi pregaze jahte i nastave plovidbu ne osvrui se. To ti je opstanak najjaih, rekao je tada. Ti veliki brodovi imaju odredita na koji moraju da stignu i nee da gube vreme ni zbog koga. Dejmi je bio zgroen, isto kao i Izabel kad joj je ispriao ovo. Znai, na Everestu je tako? Izabel je pokazala prema knjizi. Tako kau. Sport je danas drugaiji. Pogledaj. Otvorila je knjigu i pokazala Dejmiju fotografiju planinarske ekspedicije iz tridesetih godina prolog veka. Na polju leda stajala su tri mukarca povezana konopcima. Nosili su sakoe od tvida, s prslucima i kravatama. Kravate! uskliknuo je Dejmi. Izabel se osmehnula. Da. I trietvrt pantalone.18 Pogledaj. Prelistala je na sledeu sliku, koja je prikazivala planinara opremljenog za juri na Everest. Bilo je teko razaznati mu crte lica ispod zatitnih naoara i ureaja za disanje. U ruci je imao satelitski telefon. U kontaktu sa tabom udaljenim devet hiljada est stotina kilometara, glasio je natpis. Okrenula je stranicu i pronala jo jednu fotografiju, koju je pokazala Dejmiju. To

je on, rekla je. To je mladi planinar koga je etrdeset drugih penjaa naprosto zaobilo dok je leao i umirao. Niko mu nije pomogao. Dejmi je gledao u lice oveka. Fotografija je bila snimljena na poetku ekspedicije; smejao se i izgledao optimistino. Bilo je to lice zdravog sportiste, ali injenica da je to bila njegova poslednja, ili gotovo poslednja fotografija, inila ju je emernom. Fotoaparat uhvati nekog u punom jeku ivota, ali je sudbina subjekta fotografije ve odluena. Je li mogao biti spasen? Izgleda da jeste. Da mu je data ansa, to jeste. Ali to bi znailo da bi spasioci izgubili svoju ansu da se popnu na vrh. Pruila je ruku da dotakne fotografiju; da stavi prst na planinarov obraz. Ko u visinama ivi, u visinama e i umreti. Zaustavila se. Nije znala odakle potie taj izraz. Je li ga izmislila ili ga je negde ula? Bilo je teko rei; da nije to samo prerada izreke ko se maa lati, od maa e i poginuti?19 Ponovo je dodirnula fotografiju. Dejmi ju je posmatrao. Zato to radi? Odgovorila je tiho. Zato to je mrtav. Otiao je do prozora. Ono cvee, ree. Ono tamo pored zida. Kako si ono rekla da se zove? Kazala mu je, rekavi i kotsko narodsko ime i ono botaniko. Meutim, misli su joj bile negde drugde. Krivica. Proao je pored nekog, proaputala je. Dejmi se okrenuo. Ko to? Zatvorila je knjigu. Mislim da znam ta mui Dona Frejzera, ree ona. Proao je pored drugog penjaa, koji je umirao. Nije mu pomogao. Dejmi ju je zapanjeno pogledao. Izabel! Kako zna? Nema nikakvih ama ba nikakvih dokaza. Naprosto je oseala da je tako i to mu je i rekla. Za slutnju joj nisu bili potrebni dokazi u tome i jeste stvar sa slutnjama. Odmahnuo je glavom. Opet to radi. Konstruie stvari. Sad ve itave prie. Izmilja ih. Ustala je. Ali u tome je sutina sveta, Dejmi. U priama. Prie sve objanjavaju, sve spajaju.

Dejmi se uputio prema vratima. Odkud zna da je Don Frejzer ikad bio na Everestu? Ne znam. Pa, to bi moralo biti neko takvo mesto, istakao je on. U kotskoj ne bi bilo tako dramatino. Ako nekog i ostavi, spasilaka ekipa stii e ve za par sati. Nae planine nemaju Zone smrti, Izabel. Ipak, ljudi i na njima umiru, istakla je ona. Svake godine. Po jedno ili dvoje katkad i vie. To je zato to se okliznu. Zastao je. Razmiljao je o mladiu koga je znao iz kole, mladiu po imenu Endru ali nije mu se mogao setiti prezimena. Meutim, mogao je prizvati u seanje njegov lik i video ga je sad, s onom njegovom razbaruenom kosom i veitim osmehom. Bio je penja i poginuo je na Kerngormsu, kad se glavake skotrljao u jarugu skrivenu nanosom snega. Primetila je izraz na njegovom licu; bio joj je ispriao za ovo. Tvoj prijatelj? O njemu si razmiljao? Da. Koliko esto pomisli na njega? upitala je. Izgledao je iznenaeno. Zato pita? Zato to je zanima, odvratila je. Smrt je tako udan dogaaj u sutini veoma jednostavan, razume se, i veoma konaan za onoga ko umre; meutim, ljudska linost ima svojih odjeka. Non omnis moriar, stoji u Horacijevim Odama neu sav umreti. Tano, i bio je u pravu. Sve dok se ljudi seaju, smrt nije potpuna. Bila bi potpuna samo ako ne bi bilo nikoga ko bi se seao. Setim ga se ponekad, rekao je Dejmi. Bili smo prilino bliski. Zapravo, bili smo veoma bliski. Zautao je. Posegla je i uhvatila ga za ruku. esto mislim na njega, rekao je. Izabel mu je stegla ruku. Voleo si ga? Potvrdno je klimnuo. Valjda. Zna kako je to kod deaka. Ta snana prijateljstva koja gaji kad si mlad. Mislim da znam. Otiao sam na to mesto, nastavio je Dejmi. Popeo sam se tamo nekih

godinu dana nakon toga. Sam bilo je leto. Uspon uopte nije bio teak vie etnja, iako je sama jaruga bila prilino duboka. Pogledao sam preko ivice i zamiljao ta je morao videti dok je padao mora biti da je neto video, osim ako nije odmah izgubio svest, ali smatrali su da nije bilo tako. I onda sam samo plakao i plakao. Sve vreme sam plakao dok sam silazio nizbrdo. Stezala mu je ruku. Naravno. Mislim da razumem zato planinarstvo podrazumeva takvu... takvu strast. Penjai umeju da postanu strastveni, zna. Oni su veoma duhovni ljudi. Izabel je okrznula pogledom knjigu o Everestu. Neki od njih. Moda danas i ne toliko. Mislim da je na svet postao grublji, zna. Prieljkivala je da nije tako, ali verovatno je bilo. ta se dogodilo? Je li se ljudska dua na neki nain skvrila, postala podmuklija, poput odee koja se predugo natapala i postala manja, tenja?

8
Jesi li se ikada penjao, arli? Bila je to zabava, prilino buna, u Udruenju ljubitelja kotskog viskija u Kraljiinoj ulici, a Izabel se obraala arliju Maklinu, peharniku i najveem kotskom strunjaku za viski. arli je s lakoom nosio svoje znanje, ali svi u prostoriji su znali ako postoji ovek koji moe identifikovati anonimnu au ilibarske tenosti i pripisati je nekoj od destilerija u zemlji, imenovati oveka koji je napravio smeu, i raspriati se nadugako i nairoko o istoriji doline iz koje je potekla, onda je to arli. Stajali su pokraj prozora u jednoj od soba na spratu, a iza njih, njiui se na letnjem veernjem povetarcu, nalazili su se vrhovi drvea u parku u Kraljiinoj ulici. Vetar je bio blag i donosio je miris Firta, reke i bregova iza nje. I tek oiane trave, takoe, jer su u parku ba tog dana iali travu i njen miris se snano oseao. Dok je Izabel razgovarala s arlijem, snano graenim mukarcem u lanenom odelu i s jedinim monoklom za koji se znalo da ga neko jo nosi u kotskoj, Dejmi je bio na dragom kraju prostorije, zadubljen u razgovor s visokim ovekom koga je Izabel dobro poznavala. To je bio Rodi Martin, omiljeni hroniar drutvenih dogaaja, koji je znao sve o svima. Rodi je znao ko je ta uradio, s kim i kad. Znao je i ko ta zna o kome i zato. arli je prineo au usnama i pogledao Izabel preko ruba. Penjao? ree. Kao sasvim mlad, bio sam u koli u Damfrisim. Negde do svoje jedanaeste. Vrlo udno mesto. Vodili su nas na planinarenje po tamonjim brdima Kerkudbritim i ostalima. Nita posebno. A pomalo sam se penjao i dok sam bio u Sent Endrusu. Poneki Manro tu i tamo. A ti? Ne ba, rekla je Izabel. arli se prisetio neega u vezi sa kolom. udno, nikad zaista ne razmiljam o njoj. Sada je zatvorena. Bila je to prilino sumnjiva ustanova. Jedan od nastavnika... Izabel je zamiljala da e uti neku stranu priu o okrutnosti, od onih kakve sada tako esto iskrsavaju prastare traume koje se obelodanjuju i

eu kao kraste. Ali, ne, arlijeve uspomene bile su bezazlene. Zvao se gospodin Makdejvid, nastavio je arli. Bio je krajnje neobian nastavnik. Sve o emu nam je ikad predavao godinama bili su Burski ratovi. Znao je veoma mnogo o tome. Tako sam ja sa svojih jedanaest godina znao sve to ima da se zna o Burskim ratovima, ali zato uglavnom nisam imao pojma ni o emu drugom. Izabel je prasnula u smeh. Reljef Ledismita, rekla je. Opsada Mafekinga. Nemoj o tome, molim te, rekao je arli. Nego, zato si me pitala o penjanju? Izabel je otpila gutljaj svog vina. Priao im je konobar; njihov domain bee poruio pune posluavnike komplikovanih kanapea, a nedovoljno gostiju ih je jelo. Molim vas, uzmite neto, preklinjao je konobar. Ovi su ba dobri. Pokazao je niz minijaturnih hagis-pita. Izabel je uzela jednu; arli je uzeo dve u ruku i odmah ubacio jednu u usta. Izabel je zahvalila konobaru i onda odgovorila na arlijevo pitanje. Pomislila sam da moda zna neto o tome. itam neku knjigu o Everestu. Nisam imala pojma. arli, koji je upravo gutao drugi majuni hagis, izgledao je zainteresovano. Nisi imala pojma o tome ta se sve tamo deava? Da Pa, ja imam, rekao je arli oblizujui prste. Poznajem nekog ko je pre par godina iao tamo. Upoznao sam ga preko Pita Berdisa. Penjao se na Everest, ali nije stigao do vrha. Neto je polo naopako. Stalno neko gine kad se pree odreena taka. Navodno su stotine tela na planini ne mogu da ih otpreme u podnoje. Izabel je razmiljala. Edinburg nije veliki grad. Koliko se njegovih stanovnika penjalo na Everest? Jedno ili dvoje, ako i toliko. Mislim da ga poznajem, rekla je. Ili, bolje reeno, ne poznajem ga lino, ali znam ko je. Don Frejzer. I onda dometnula: Ja mislim. Dok je govorila, arli je gledao preko sobe. U prvi mah je pomislila da je nije uo, zato to je poeo da govori neto o eni koja je stajala na vratima. Negde sam je video, rekao je. Mislim da je glumica, a nevolja s glumicama je u tome to misli da ih poznaje, zato to ih via... Uto se

zaustavio. Frejzer? Da. Don Frejzer. Visok drukan. Nastavnik, ini mi se. Izabel je osetila kako joj je srce ubrzalo. Rekao si da je neto polo naopako. ta je to bilo? Jedan od njih je pao. Koliko sam shvatio, nisu se nalazili posebno visoko. Ali taj je pao. Mislim da je bio... Ponovo mu je pogled odlutao. Glumica je razgovarala sa sitnim, veoma urednim mukarcem; bila je skoro za glavu via od njega. Ko je to bio taj to je pao? arli je opet svratio pogled do Izabel. Zatekla je sebe kako pilji u njegove brkove dugi i uvijeni, i inilo se da mu tako dobro pristaju. Mora biti da su potrebne godine, pomislila je, da se dosegne ta faza savrenosti, velikoduan in, preduzet zarad dobrobiti drugih, ba poput svakog drugog ina linog ulepavanja, budui da ga ovek sam i ne vidi ba mnogo. Ne znam, odvratio je. Ali znam da je igrao ragbi za reprezentaciju kotske. Na stadionu Marifild odali su mu potu minutom utanja. Igrao je na poziciji krila. A onda se setio. Kris Aleksander. Tako se zvao. Sad se seam, jer mu je otac bio direktor destilerije s kojom sam saraivao. Valjan momak. Upoznao sam ga. Bio je i veoma dobar amaterski nos. Ponekad je njuio za jednu destileriju sa Ajle. Zaboravio sam koja to bee. Izabel je ve ranije ula arlija kako pominje noseve. To su bili ljudi koji su pamtili kako se dostie ukus odreenog viskija. I on sam je bio nos. Tebe zanima sve ovo? upitao je arli. Nikad ranije nisi priala o tome. Nije mu smela rei, razume se, i stoga je promenila temu. Ono to je ula uvrstilo ju je u ubeenju da se na planini dogodilo neto to je sada kinjilo Dona Frejzera. I ve je poinjala da zamilja ta je to bilo: Kris Aleksander je pao, a Don Frejzer ga je ostavio da umre. To je ono to je Don Frejzer prieljkivao da izbrie sa svoje savesti, i ono, zamiljala je, to je autor anonimnog pisma nekako saznao. Bilo je sasvim mogue, premda nije imala ba nikakvih dokaza kojima bi to potkrepila. Ali da li bi ova hipoteza jer ovo je bilo samo to bila dovoljna da opravda odlazak kod predsednika odbora direktora Biskupa Forbsa pretpostavku da je

ovo ono to lei u prolosti jednog kandidata? Moda e rei i bio bi sasvim u pravu da je prenaglila sa zakljucima. Ali ako ne kae to i ako se ispostavi da je spreman da je saslua, ta, onda, sve ovo otkriva? Obian kukaviluk ili neto gore? Ako ostavi nekog da umre, je li to ubistvo? Ne, nije, ali ipak bi moglo biti kanjivo, ako si imao obavezu da uradi neto da bi nekom pomogao, a ti to nisi uradio. Verovala je da se to naziva ubistvom iz nehata, to svakako nije neto to bi ovek oekivao da nae u biografiji upravnika kole. Stoga, ako se ispostavi da je sve ovo istina, Don Frejzer ispada iz trke za poloaj, to znai da bi Ketin novi deko, Gordon, imao mnogo vee izglede da dobije taj posao, pogotovo ako Izabel pronae neto upitno u biografiji treeg kandidata. A to je, pomisli ona, upravo nain na koji ne bi smela da razmilja. Ako ima udela u konkursu za javni posao a mesto upravnika kole jeste javni posao ne bi smeo da favorizuje prijatelje, ili prijatelje svojih prijatelja, ili prijatelja svoje bratanice. Podsetila je sebe na to, ali onda joj je sinulo: zato ne? Ogromna veina ljudi bi bez pogovora favorizovala prijatelja ili roaka, ako im se ukae prilika, i uopte ih ne bi glava bolela zbog toga. Da li svi oni gree? Da, pomislila je Izabel; ali potom je pomislila: ne. Moral ne sme biti pitanje prebrojavanja ljudi; meutim, prebrojavanje ljudi je ponekad koristan nain da utvrdimo da li sistem moralnih naela odgovara ljudskoj prirodi onakvoj kakva jeste. Pravila morala ne bi se smela pisati za svece, ve bi trebalo da budu unutar dometa obinih ljudi; a obini ljudi vie vole one koje poznaju od onih koje ne poznaju; to svi znaju, ali obini ljudi to znaju najbolje. Sutra pre podne, Izabel je stavila arlija u kolica i uputila se u Brantsfild u kupovinu. Bio je to izlazak u kom je malian posebno uivao, zato to se neizbeno okonavao posetom Ketinoj radnji, gde bi mu Ket dala prase od marcipana iz male kutije koju je drala na polici iza tezge. Tano je znao ta mu sleduje i im bi uli povikao bi: Pase! Pase! A onda, vrsto stiskajui poslasticu obema rukama, odgrizao bi prasetu glavu, pred zapanjenim pogledima Edija i Ket. To je skoro nepristojno, rekla je Ket. Nema nimalo saoseanja prema prasetu.

Izabel se osetila pozvanom da stane u odbranu svog sina. Ali njemu je to samo eer. Nije to ivo prase. A je l voli slaninu? upitao je Edi. Je l bi je jeo da zna? Izabel je uzdahnula. Ovo je bilo pravo pitanje. Kad bi znao da je slanina nekad bila prase, verovatno je ne bi jeo. Bilo je prasia u slikovnici koju mu je itala; njih trojica, dva lenja i bespomona i jedno pametno, i oigledno ih je sve voleo. A opet, koliko se mi ljudi razlikujemo od vuka koji progoni tri praseta? Svinje nam daju slaninu. Tako je pisalo u knjizi koju je imala kao dete: Farmer Don. Farmer Don, seljak u plavom radnom kombinezonu, vodio je itaoca kroz seosko dvorite i objanjavao mu ta je ta. Kokoke nam daju jaja krademo ih, pomislila je Izabel. Krave nam daju mleko takoe. A zatim, u inu zapanjujueg samortvovanja, Svinje nam daju slaninu. Edi je umeo s arlijem i izgledalo je da je malian oaran mladiem, koji ga je dizao visoko u vazduh i onda se pravio da ga isputa, usled ega je ovaj ciao od oduevljenja. Dok je ovo trajalo, Ket je skuvala kafu za sebe i Izabel i odnela olje do jednog stola. Nakratko su popriale o duanu. Ket se alila da isporuka mocarele kasni; pomiljala je da promeni dobavljaa. Parmezan je takoe kasnio, mada nikad vie od nekoliko dana. Izabel ju je utivo sluala; htela je da uje za Gordona. Jesu li mu javili neto u vezi s poslom?, elela je da pita, ali bilo je teko pored Ket koja nije prestajala da pria o mocareli i parmezanu. A onda je Ket zastala i Izabel je ugrabila svoju priliku. Mnogo mi se dopada, zna. Ko? Tvoj novi deko, Gordon. Ket je bila oprezna. I meni. Pa naravno da ti se dopada, urno je rekla Izabel. Sigurno da ti se tvoj deko dopada. Govorei setila se Bruna, kaskadera s umecima u cipelama. Da li se Bruno zaista dopadao Ket ili je pre bio udan nain privlaenja panje, onako kako to biva s upadljivim modnim detaljem? Shvatila je da se o neijem deku ili devojci lako moe tako razmiljati. Ili

je Ket htela da istakne sasvim drugu poentu, pokazujui tako da je svoj ovek; ponekad ljudi moraju da nau nekog dijametralno suprotnog svojim roditeljima samo da bi im pokazali da su samostalni. To se esto deava. Deko s dredovima ili teki roker, lan i to ugledan bajkerske bande, moda; devojka s viestrukim pirsinzima na nosu i jeziku; kako je lako takvim izborom podsetiti roditelje da tvoj ukus, miljenje i glasake sklonosti nisu neto to bi smeli da uzimaju zdravo za gotovo. Ket je postala napeta. Dabome. Oklevala je, ali je onda dodala, opustivi se: Gordon je vrlo omiljen. Izabel je rekla da joj je milo to to uje. Uvek postoji neki razlog to je neko omiljen. Ma nemoj? Da, odvratila je Izabel. Jesi li ikad upoznala nekog ko je omiljen a neprijatan? Ket je malo razmislila o tome. Ne, ne bih rekla. Pa, eto ti. Otpila je gutljaj kafe. Znai, nema mana barem koliko zna? Ket je slegla ramenima. Svi mi imamo mana. Bogme imamo, rekla je Izabel. Svi imamo svojih udi. Ket ju je sa zanimanjem pogledala. A tvoje su? Tvoje mane, hou da kaem: koje su? Sopstvene mane ne sagledavamo uvek kristalno jasno, rekla je Izabel. Ali kad me ve pita, moram rei da sam sklona da previe komplikujem valjda je to posledica moje profesije. I umem da se petljam u tua posla tako kae Dejmi. Primetila je da Ket klima glavom saglaavajui se s ovim i odjednom je osetila blagu ljutnju. Jer, prieljkivala je da Ket kae: Ti da previe komplikuje? Ti da se petlja u tua posla? Taman posla. Zaustila je da upita Ket za njene mane, ali je ova iznenada rekla: Previe velikoduno poklanja svoje vreme. To mu je jedna od mana. Tako neto moe se pogreno protumaiti. Izabel je briljivo vodila rauna da ne izgleda suvie zainteresovano. Lepo je imati tu manu, rekla je. I bolje, sigurna sam, nego biti krt sa svojim vremenom. Hoe svakog da saslua, rekla je Ket. Puta ljude da priaju o

kojeemu, pa pomisle da je vie zainteresovan za njih nego to stvarno jeste. Izabel je rekla da shvata kako to moe biti nezgodno: oekivanja mogu narasti; nade uzleteti. Dok je govorila ovo, snudila se. Gordon nee biti besprekoran kandidat kao to se nadala. Afere: to je bilo ono na ta je Ket aludirala. Reci mi, rekla je. Je li... bio s nekim pre nego to ste se upoznali? Ket je uzela kaiicu s tanjiria i zahvatila ostatak mlene pene s dna svoje olje. Postojao je neko. Zautala je, kao da nije sigurna da li da nastavi. Dodue, nije bilo nikakve inicijative s njegove strane. Jedna od onih jednostranih stvari. Izabel je gledala kroz prozor. Jednostrana stvar. Videla je mukarca koji je ekao autobus na stanici na drugoj strani ulice; pored njega je prola mlada ena i okrenuo se za njom. Uinilo joj se da je neto rekao; mlada ena je stala, napola se okrenula, a onda nastavila dalje. Jednostrana stvar. Hoe da kae da se neko zaljubio u njega, ali on nije uzvraao? Ket je potvrdno klimnula. Dakle, to ume da bude nezgodno, rekla je Izabel. Da, potpuno shvatam. Ali sve to je potrebno, najverovatnije, jeste da nagovesti da nisi zainteresovan. Bila je prilino neuravnoteena, rekla je Ket. I udata. O. Nije to nikakva velika stvar, rekla je Ket. ene umeju da se zanesu. Sea se one, kako se ono zvae? Madam... Bovari. Izabel je uzdahnula. Udata. Tu je onda, pretpostavljam, i iznevereni mu. Ketin odgovor bio je sran. To nije bila njegova zamisao. To pokuavam da ti kaem. Bila je njena. Koliko je daleko to otilo? upitala je Izabel. Pitanje je bilo do zla boga ljubopitljivo, a nije bila sigurna eli li da zna; meutim, bilo je prekasno. Ket ju je ljutito pogledala. Nije otilo nikud. Rekla sam ti. Moda i nije bilo tako strano kao to se Izabel pribojavala. Pa, dobro, znai da nije priinjena nikakva teta. Prieljkivala je da promene temu, jer nije htela da Ket pone da se pita zato je sve ovo toliko zanima. Pogledala

je prema drugom kraju prostorije, gde je Edi hranio arlija pariima crne maslinke. On je valjda jedino dete u kotskoj koje voli maslinke, rekla je. Ket je ustala. Moram da se vratim poslu. Izabel je pokuala da dopre do nje. Ozbiljno mislim ono to sam rekla. Stvarno mi se dopada. Ket je smekala. Pa, hvala. Drago mi je da to ujem. eli da ga deli, pomislila je Izabel. To je ponos dragane. Dragana eli da i drugi vide njenog voljenog u istom svetlu kao ona. Potpuno isto se oseala Izabel u vezi sa Dejmijem; pretpostavljala je da e ga i ostali doivljavati na isti nain kao ona. Ipak, znala je da je to iluzija: svetlost koja okruuje one koje volimo ostalima nije uvek isto tako bletava. Stavie, esto nisu svesni da je uopte tu. Popivi kafu, Izabel je prela na drugi kraj prostorije kako bi razreila Edija brige o arliju. Marcipansko prase, ovog puta malice vee nego inae, bee izvaeno iz kutije i arli je ushieno mahao njime. Pase! Pase! vikao je. I onda, ba kao to su i predviali, odgrizao mu je glavu. Edi je prasnuo u smeh. Maslinke i prasii. Njegove dve omiljene stvari. I lisac u naem vrtu, rekla je Izabel. arli ga oboava. Edi se prignuo i razbaruio malianu kosu. Kosa im je uvek tako mekana, rekao je. Kao sovino perje. Jeste li ikad opipali perje sove, Izabel? Odvratila je da nije. Ja jesam, rekao je Edi. Neki tip je imao malu kukuviju na nekakvoj uzici. Uzica joj je bila vezana oko noge. Tip je bio sokolar i doneo ju je na festival u Medouzu. Izabel se ohrabrujue nasmeila. Edi je sve ee priao o neemu ega se seao, dok je ranije mahom utao o svom ivotu izvan delikatesnog duana. inilo joj se kao da vraa neto, deo po deo, sastavljajui ivot. Pustila me je da je pogladim po perju na vrhu glave, nastavio je. Nikad nisam pipnuo neto tako mekano. Bilo je kao... kao arlijeva kosa. Moda ak i meke. Edi je opet dotakao arlijevu kosu, na ta ga je malian s potovanjem

pogledao. Dopada mu se, rekla je Izabel. Mislim da spada meu njegove omiljene osobe. Kompliment je imao izrazito dejstvo i Izabel je imala utisak kao da je Edi, nadimajui se od ponosa, fiziki narastao pred njom. Ispravio se; zabacio je glavu. Kao vojnik na paradi, pomisli Izabel; ali kako je udno da puke rei mogu uraditi to ljudima i naduvati ih, i izduvati. Edi je pogledao na sat. Bolje da nastavim da radim, rekao je. Moram da naseem prut, a narod e uskoro poeti da pristie. U vreme ruka je uvek guva kao to i sami znate. Izabel je podigla arlija kako bi ga vratila u kolica. Naravno. A i arliju e uskoro vreme za spavanje, zar ne, maleni? Pase, rekao je arli razgledajui ivotinju od marcipana. Uvrede ti nee pomoi, rekla je Izabel. Edi se nasmejao. Rekao je prase, a vi ste pomislili... Opet je pogledao na sat. Potom, kao da se setio neega, okrenuo se prema Izabel. Je l vam se film dopao? Pogledala ga je ne razumevajui. Ve dva meseca nije bila u bioskopu i nije mogla da se seti ta su, bee, ona i Dejmi poslednje pogledali neto u Dominionu, koliko se seala. Ali ta? Nije bilo vredno pamenja. Koji film? Onaj italijanski, rekao je Edi poseui za velikim prutom. Setio sam ga se zbog pruta. Seate li se one scene kad... Izabel se namrtila. Italijanski film? Nije mogla da se seti kad je poslednji put pogledala neki italijanski film. La Familia rekao je Edi. Seate se? Prole srede. Video sam Dejmija kad sam izaao da uzmem neto za pie. Zar niste i vi bili tamo? Izabel je privrivala kaieve koji su drali arlija u kolicima. Radila je to veoma polako, paljivo sluajui ono to je Edi govorio. Iz nekog razloga, glas mu je liio na odjek i bio je glasan u njenim uima. Gde je to bilo? upitala je. U Dominionu. Nikad ne idem tamo, rekao je Edi. Ne, to je bilo u Filmskoj kui na Lotijanskom drumu. Volim taj bioskop. Moj drug je radio tamo. Ponekad mi je davao karte. Moda nije trebalo to da radi ne znam.

U normalnim okolnostima, Izabel bi rekla da nije, ali um joj je bio prezauzet. Edi je video Dejmija u bioskopu. Dejmi nijednom reju nije pomenuo da je gledao film. Zato? Jesi li siguran da je to bio Dejmi? Jesam. Pa naravno. Nije ba da ne znam Dejmija. Zastao je. Rekli smo zdravo jedan drugom. Reko je: Zdravo, Edi i onda se vratio unutra. O... O. Pa dobro. Privrstila je arlijeve kaieve i pola. Rekla je Ediju do vienja, a on je dobacio da e sauvati arliju jo jedno marcipansko prase. Nije da elim da mu unitim zube. Naprosto, eto... Izabel nije ula ostatak primedbe. Bee izgurala arlija na plonik i sad na trenutak nije znala kud da se okrene. Da li da otpeai natrag kui u kom sluaju bi skrenula levo ili da se uputi u Brantsfild u kom sluaju bi skrenula desno? Bila je potpuno izgubljena. Oseala se praznom, ispranom; kao da je neko uzeo ogromni no i sastrugao joj utrobu. Skrenula je levo i uputila se natrag Meriston kresentom. Plonikom joj se pribliavala ena koja je ila u suprotnom pravcu. Znala ju je iz vienja, premda se nisu poznavale jedno od poznanstava kakva nastaju u gradu i ostaju na usputnom naklonu, za koja u mnogim sluajevima nikad ne sazna ko su ili gde ive. ena je bila sitna, nalik na pticu, s maramom na glavi, poput staromodne francuske seljanke. Izabel je znala neto malo o njoj. ivela je u stanu u Meriston kresentu, a Grejs, koja ju je takoe znala, ula je da je ona nastavnica pevanja. Videla sam nekog kako ide kod nje, rekla je jednom prilikom Grejs. Stajao je pred njenim vratima i spremao se da pozvoni. Veoma debeo ovek sa zalizanom kosom i dobro izglancanim cipelama. Sigurno je uio da peva. Nastavnica pevanja se pribliila Izabel i, videi arlija, usporila korak. Kako lep deki, rekla je. Ne zamerite to pitam: kako se zove? Izabel joj je sada prvi put ula glas. Bio je visok, s melodinim prizvukom Zapadnog visoja. arli. Lepi arli, rekla je ena i sagnula se da bolje pogleda maliana. Izabel je duboko uzdahnula. Neu da plaem, ree ona sebi. Neu. Ali kad je ena podigla pogled, ugledala je u Izabelinim oima suze.

Duice, ta... Izabel je posegla u dep, za maramicom. Nije mi nita. Dobro sam. Shvatila je, jo dok je govorila, koliko su ove rei otrcane. Ljudi ih izgovaraju stalno, ne razmiljajui, ali ne pomau ni njima ni onima koji pokuavaju da ih utee. ena je spustila dlan na Izabelinu ruku. Teko je biti majka, zar ne? Ima toliko toga. Izabel je klimnula glavom. Hvala vam. Hvala. Mogu li vam nekako pomoi? Izabel je odmahnula glavom. Hvala vam. Biu dobro. Moram odvesti arlija kui, vreme mu je za spavanje. Rastale su se, mada se nastavnica pevanja posle nekoliko koraka osvrnula. Videla je Izabel kako nastavlja dalje, sada hodajui malo bre i pognute glave, kao da se bori s vetrom, koga tog mirnog dana s vedrim nebom punim ptica nije ni bilo.

9
Bilo je u Izabelinom ivotu bolnih dana, jednako kao u ivotu svih nas. Bilo je dana, za vreme njenog kratkotrajnog braka s Donom Lajamorom, kad je oseala kako je prekriva oajanje poput tamnog, tekog ebeta koje joj ne da da ita uradi, ne da joj da razmilja ni o emu drugom sem o svom bolu. A to je sa sobom donosilo samosaaljenje, kog se posebno gnuala kad bi ga spazila kod drugih, ali koje je, bez obzira na to, savreno dobro razumela. Neu, rekla je sebi dok se vraala kui. Neu. Ne. Ali ta to nee? Pomisliti da je Dejmi sposoban za prevaru, za...? Jedva je mogla naterati sebe da pomisli tu re, a kamoli da je promrsi sebi u bradu; ali sad kad ju je rekla, re joj pobee s usana u gotovo neujnom apatu: neverstvo. A onda, dok je jo visila u vazduhu, ona dometnu: preljuba. Prola je pored fotografije svoje svete amerike majke na njenom mestu na stoiu u predsoblju; njene svete amerike majke koja je, kako je docnije saznala, poinila preljubu. Saznala je to u razgovoru s majinom roakom Mimi Maknajt, koja bee pokuala da je zatiti od tog saznanja, ali ga je ona ipak izvukla iz nje. Mimi je to rekla to je taktinije mogla i zatraila je od Izabel da oprosti majci, to je ona, dabome, i uradila; posthumno dat oprotaj, istakla je Mimi, moe da bude isto tako snaan kao onaj koji se da za ivota; moda i snaniji. Ovo je zaintrigiralo Izabel, i shvatila je da je sasvim tano: pratanje drugima doputa nam da prilagodimo oseanja koja gajimo prema prolosti, ublaava nam gnev. Roditelji nas mogu na tako mnogo naina razoarati: mogli su se vie truditi, napravili su od nas neurotika, trebalo je da nas teraju da nauimo da sviramo klavir a sad je prekasno; bili su prestrogi, u pogledu krupnih stvari ili u pogledu sitnica; bili su previe siromani, previe neuki, prebogati i posesivni. Mnogo je razloga zbog kojih moemo biti kivni na prolost zbog ljubavi i odobravanja koje od nje nismo dobili. Ali ako oprostimo, tada prolost moe izgubiti mo da nas povreuje. Pogledala je u majku. Fotografija je bila snimljena u Veneciji, gde je bila s prijateljicom ije je ime Izabel sad ve zaboravila. Ta prijateljica videla

se u pozadini, kako pridrava slamnati eir koji je nosila; duvao je vetar i zastave iza njih su leprale; Trg Svetog Marka, ispred Kafea Florijan, tako omiljen Prustu i ovekoveen na velianstvenoj slici kotskog koloriste.20 Gledala je majino lice: osmehivala se, a Izabel se sada uini da je tim osmehom htela da kae: ivot je takav, duo moja; tako je mnogo razoaranja; tako mnogo... Okrenula se. arli, koga bee izvadila iz kolica im su uli u kuu, postao je kenjkav. Bio je umoran i brzo e zaspati, ali sad ga nita nije moglo zadovoljiti. Podigla ga je ba kad je iz kuhinje izala Grejs, s krpom u rukama. ula sam kad ste uli. Ba sam skuvala aj. Hoete li jednu olju? Strano je umoran, rekla je Izabel. aj? Neu, hvala ti. Grejs je prila arliju i uzela ga u naruje. Pile moje. Umoran si? Umoran i gotov da zaspi? arli je stegao aku u pesnicu i udario Grejs pravo u bradu. Ne! Izabelin glas je bio otar i arli ju je pogledao preneraeno razrogaivi oi. U redu je, rekla je Grejs. Nije bolelo. Nije u redu, ljutito je odvratila Izabel. Nemoj mu govoriti da je u redu da udara druge. Nemoj! Grejs ju je pogledala, s jednakim iznenaenjem kao i arli. Nije on to namerno. Izabel se napola okrenula da ode. Jeste. Udario te je. Vratila se i pogledala u arlija. Ne sme udarati ljude, arli. To je runo. Gadno. I odmah potom je pomislila, potpuno nevano i apsurdno: Ovo ti govorim kao urednica Revije za primenjenu etiku, a ne samo kao tvoja majka. To je runo. Gadno. Grejs je milovala arlija po obrazu, a malian joj se osmehivao. Da te Grejs odnese na spavanje? rekla je Grejs. Da te Grejs uuka? Pogledala je u Izabel traei potvrdu. Da, odvratila je ona. Ako nema nita protiv. Imam... Pokazala je prema vratima radne sobe. Imam posla... Ili, bolje reeno, moram da... Ako morate da izaete, rekla je Grejs, ja u uvati ovog naeg malog prijatelja. Zavrila sam peglanje sve je stavljeno na svoje mesto. Kasnije

bih ga mogla odvesti do jezerceta Blekford. Pake, dreknuo je arli. Vidite, oduevila se Grejs. Pametan deak! Pametan, pametan deak! U jezeru stvarno ima pataka. Na njemu, promrmljala je Izabel. Molim? Na jezeru. Patke su na jezeru. U jezeru su ribe. Izabel jo nije ni usta zatvorila, a ve se pitala zato toliko cepidlai i uputila je Grejs pogled pun izvinjenja. Ali ova je, opet, moda ne primetivi ispravku, samo ispravila Izabel. Tamo vie nema riba, rekla je. Patke su ih sve pojele. Ne mislim da patke jedu ribu, odvratila je Izabel, ija se ljutina vraala. Jedu vodenu travu i takve stvari. eprkaju po... mulju. Grejs je stisla usne. Odneu ga gore. Hvala ti, rekla je Izabel. I, uj, izvini. Neto me je iznerviralo. Grejs ju je zabrinuto pogledala. Je li sve... U redu je, odvratila je Izabel. Samo pokuavam da se izborim s neim to me brine. S ime? Izabel je odmahnula glavom. Neto sasvim lino. Zna kako je, svi umemo da se zabrinemo zbog besmislenih stvari. Ali ipak nas brinu. I obino jesu besmislene, rekla je Grejs. Zar ne? Izabel je utke klimnula glavom. Ovo nije, pomislila je. Ovo nije besmisleno. Idite u kupovinu, rekla je Grejs. Poastite sebe neim. Otidite kod Denera. Kupite neto. Izabel se slabano osmehnula. oping-terapija? Tano tako. Uvek deluje. Izabel je odmahnula glavom. Ne i kod mene. Meni stvori griu savesti. Grejs se uputila prema vratima sobe, nosei arlija koji je malom rukom mahao majci. Vi imate griu savesti i to Maarska nema more, dobacila joj je na odlasku. To je od sve te filozofije. Koliku li su griu savesti svi oni morali da oseaju, ti ljudi. Platon. Matori, kako se ono zvae. I onaj drugi, onaj to nije mogao. Otila je. Izabel se zamislila: koji je taj to nije mogao. Prisetila se posle

nekoliko trenutaka. Kant. Ali nije mogla da se, kao inae, osmehne na tu pomisao. Nije mogla. Kapija Vest Grejnda bila je otvorena. Izabel, koja je doetala od svoje kue, pogledala je uz poljunani prilazni put i videla kola Pitera Stivensona parkirana pred ulaznim vratima. Ali im se uputila prilaznim putem, iz kue je izala Suzi s plastinim cegerom u rukama. Oigledno nije oekivala posetu i trgla se pre no to je prepoznala Izabel. Izlazi, rekla je Izabel. Izvini trebalo je da telefoniram. Suzan joj je prila. Taman posla. Htela sam samo da trknem do supermarketa, a to mogu i kasnije. Ne, stvarno. Ui. Razuverena, Izabel se uputila za njom u kuu. Suzi predloi da skuva kafu i da obe odu u kuhinju. Piter je tamo. Obradovae se kad te vidi. Sigurna sam da oboje imate ta da radite i bez mene, rekla je Izabel. Nemamo. Ile su hodnikom koji je vodio prema kuhinji i Suzi je iznenada stala. Spustivi glas, upitala je Izabel je li sve u redu. Da se nije neto... Jeste, odvratila je Izabel. Desilo se. Odmah sam videla, rekla je Suzi. Bilo je neega u tome kako si izgledala. Pokazala je prema vratima koja su vodila u salon. Da li bi radije sedela tamo? Izabel je oklevala. Ovo je, na neki nain, bila enska stvar, ali htela je da razgovara i s Piterom. Odmahnula je glavom. S oboma, ree ona. elim da razgovaram s oboma. Ne smeta ti? Naravno da ne. Neno je uzela Izabel za ruku. Doi. Piter se iznenadio videi je, ali je po Suzinom ponaanju smesta shvatio da neto nije u redu. Sedeo je za kuhinjskim stolom i popunjavao nekakav obrazac, i ustao je kad su ule. Neoekivano zadovoljstvo, rekao je presavijajui obrazac i ubacujui ga u obinu fasciklu od manile koja je leala na stolu. Birokratija. Obrasci. Danas postoje obrasci za sve. Obrasci za dozvolu za disanje. Ne ali se s tim, rekla je Suzi. Verovatno i ovog asa neki slubenik sastavlja novi obrazac. Izabel se s mukom osmehnula. Pa, kad ve imamo toliko birokrata,

valjda ih moramo neim zaposliti. Piter se sloio s tim. Posao se proiruje da bi ispunio vreme ljudima zaposlenim da ga obavljaju. Oduvek je tako. Moe kafa, Izabel? Sela je za sto. Bila je svesna da je i Piter i Izabel brino posmatraju. Nekoliko asaka niko nije progovarao. Suzi je uzela lone i napunila ga pod slavinom; Piter je pomerio fasciklu na stolu tako da je sad leala u pravcu pukotine meu dvema daskama. On je i prekinuo utanje, nakaljavi se i potom s oklevanjem upitavi da li neto moda nije u redu. Ne eli da se mea u njene stvari, ali... Izabel je spustila pogled na svoje ruke. Da, bojim se da neto nije u redu. Podigla je pogled i u taj mah ju je naglo preplavila zahvalnost prema prijateljima. U ivotu veine nas postoji tek nekoliko ljudi kojima se moemo obratiti u svakom trenutku, u svakom duevnom stanju, i oekivati da bez ostatka i bezuslovno saoseaju s nama. Piter i Suzi su njoj bili ba takvi prijatelji. Poela je da im pria. Objasnila je kako je Edi opasku izrekao uzgred, sluajno. Potpuno je siguran da je to bio Dejmi, rekla je. A ja sam isto tako sigurna da mi je Dejmi rekao da te veeri ima probu. Sasvim se jasno seam, zato to sam ga pitala ta sviraju, a on mi je odgovorio da je program toliko grozan da naprosto ne moe da ga podnese i da mu se uopte ne ide. Piter je paljivo sluao. Iza njih, Suzi je odmeravala mlevenu kafu koju je stavljala u lone; glava joj je za to vreme bila napola okrenuta prema njima, kako bi ula ta Izabel govori. Znai, kae da je rekao da e biti na probi, ali da nije bio tamo. Je li to sve? Izabel se namrtila. Sve? Bio je s nekim u bioskopu... Piter je podigao ruku. ekaj. ekaj. Zna samo da je bio u Filmskoj kui, ili gde ve, i da je pogledao italijanski film. To je sve to je Edi rekao. Izabel je odvratila da ljudi ne idu sami u bioskop ili bar ne ba esto. Zato bi iao sam? Sve i da jeste ako mu je iz nekog razloga naprosto dunulo da ide sigurno bi mi posle rekao. A nije. Suzi, koja je nalivala kljualu vodu u lone, progovorila je preko ramena.

Ne mora da znai. Brani parovi a vi ste praktino to ne referiu jedno drugom sve pojedinosti iz svog svakodnevnog ivota. Nisi li mi jednom rekla sigurna sam da jesi da ti i Dejmi dajete jedno drugom prostora za lini ivot? Rekla si mi tako neto, zar ne? Izabel je priznala da jeste. Ali ne neto ovakvo. Ja ne bih otila s nekim u bioskop a da ne kaem Dejmiju za to. S nekim? umeao se Piter. Ne zna to, Izabel. Ne zna zasigurno da je bio s nekim. Pri tom, ta ako je to bio samo prijatelj muko? Neko iz orkestra. Mukarci to ne rade, kategoriki je izjavila Izabel. Ne idu u bioskop s drugovima. ene to rade. Mukarci ne. Piter joj nije protivreio. Smatrao je da je u pravu. Ali imao je utisak da je posredi pre nesporazum nego prevara, i tako joj je i rekao. Sasluala ga je, ali jo dok je govorio poela je da odmahuje glavom. Naprosto imam neki oseaj u vezi s ovim, rekla je. Oseam, jednostavno, da neto nije u redu. Onda razgovaraj s njim, odluno je rekao Piter. Pitaj ga. Odmahnula je glavom. Nemogue; jednostavno ne moe. A i ta bi to bilo, uostalom? Optuba. Gde si bio prole srede? Neko te je video, samo da zna! Piter ju je sluao. Kad je zautala, pogledali su se preko provalije neslaganja. On se naas okrenuo prema Suzi, razmenivi s njom pogled za koji je Izabel znala da znai da su ve razgovarali o neemu. Sigurno su priali o meni, pomislila je; o mojim problemima. Piter se pomerio na stolici. Daj, Izabel. Sasvim je mogue da je ovo obian nesporazum. Moda je proba bila otkazana i Dejmi je potom moda otiao u bioskop, sam ili s kolegom iz orkestra, mada jeste pomalo udno da ti posle nije to pomenuo. Sluala ga je i opet poela da odmahuje glavom. Naprosto imam neki oseaj u vezi s ovim, rekla je. Oseam, jednostavno, da neto nije u redu. Onda razgovaraj s njim, tiho je ponovio Piter. Kai mu da si od Edija ula da su se sreli u bioskopu, i onda pusti da se klupko odmota samo od sebe. Sigurno postoji jednostavno i sasvim prozaino objanjenje.

Ponovo je odmahnula glavom. Ne. Ne moe da razgovara s njim o tome. Kao da je Piter oklevao, i Izabel je bilo jasno da paljivo odmerava ta e sledee rei. Sluaj, rekao joj je. Da nije ovde moda posredi neto sasvim drugo? Izabel je zurila u njega. Kako to misli? Dakle, nama je Dejmi veoma drag i mislimo da je divno to ste tako sreni zajedno... ali tu i tamo se pitamo... Gledao ju je obazrivo, procenjujui njenu reakciju. Tu i tamo se pitamo da li se stvarna pretnja vaoj vezi moda ne sastoji u tome da se Dejmi zaljubi u mlau enu nego u tvojoj spoznaji da Dejmi, izuzev fizike privlanosti, ne unosi u vezu dovoljno da bi zadrao tvoje interesovanje. Zastao je. Je li ovde sada re o tome? Jesi li ustanovila da se udaljava od Dejmija? Osetila je kako crveni. Nije bio u pravu, i nije trebalo da kae ovo; u prijateljstvu postoje odreene granice i inilo joj se da je jedna od njih upravo preena. Ne, ni sluajno, rekla je. I, iskreno, ovo nije neto to oekuje da uje od bliskog prijatelja. Bliski prijatelji, ponovio je Piter, postoje zato da bi rizikovali govorei ba takve stvari, ako ni zbog ega, a ono da ih uklone s puta. Znai, ti si sasvim naisto da eli da se tvoja veza s Dejmijem nastavi? Potpuno si sigurna da eli da se uda za njega? Da, naravno da jesam. Dejmi i arli su... pa, sve, to se mene tie. Piter je klimnuo glavom. U redu, ali hajde da opet stanemo obema nogama vrsto na zemlju. Pre svega, mora da nae naina da porazgovara sa Dejmijem o tom njegovom odlasku u bioskop. Ne sme dozvoliti da ti to truje misli. Ako vrlja, za ta mislim da je krajnje neverovatno, onda vas dvoje morate da raspravite ta to govori o Dejmijevim oseanjima prema tebi, i ta on namerava da uradi u vezi s tim. Zaustila je da neto kae, ali je on nastavio. A onda, ako ustanovite da je posredi nesporazum, kao to podozrevam da jeste, stvarno e morati da pokua da bude oputenija u svojoj vezi sa Dejmijem. Koliko smo ve puta priali o ovome? Odgovorio je na sopstveno pitanje. Stalno pria o razlici u godinama i mui sebe time, zar ne? A ta ti svi na to kau ukljuujui i nas dvoje?

Ne pravi pitanje oko toga. Opusti se i uivaj u srei koju si nala. Okrznuo je pogledom Suzi traei potvrdu, na ta je ona klimnula glavom. Ali tebe to i dalje dere. Prisetie se da smo ti bezbroj puta rekli da se opusti, da prestane da razmilja toliko o tome. Ali ti si poela da doivljava sebe kao budalastu stariju enu koja je uletela u vezu s mladiem. Morae da se pomiri s injenicom da je vaa veza neuobiajena, ali da, po svemu sudei, funkcionie. Zautao je i pogledao je, kao da procenjuje moe li Izabel da podnese jo neto. Zakljuio je da moe. Siguran sam da ete s godinama oboje imati stresova i napornih razdoblja. Mogue je da e njegova mladost postati problem to ne znam. Moda i nee. Ali uspeete, ini mi se. Suzan je pokazala u Izabelinu olju. Jo? Izabel je odmahnula glavom i pogledala kroz prozor. Negde na polovini travnjaka, veliki kedar je dostojanstveno nosio svoju granatu kronju. Prepodnevna svetlost na liu otkrivala je boju zeleniju od zelene. Od prijatelja je ula upravo ono to je i mislila da e uti, a ono to su rekli bilo je, dabome, sasvim tano. Potrebni su nam drugi da kau ono to zapravo mislimo. Potrebno nam je da to urade, pomislila je, jer esto nismo kadri da izgovorimo rei koje u svojoj zaslepljujuoj oiglednosti postignu upravo to: zaslepe nas. Piter se ponudio da je kolima prebaci do kue, ali je odbila, htela je da proeta. Odabrala je pravac pokraj er hila, pored prodavnice nametaja i radnje koja je nekad bila fotografska. Zvala se D. Vilson Grout; seala se da se tu prvi put slikala za paso, i to ju je slikao gospodin D. Vilson Grout lino, izvirujui iza glomaznog foto-aparata i raspitujui se za njene nastavnike, koje, objasnio joj je, slika ve godinama, jo od vremena... o, davnog, razume se, kad je Edinburg imao tako mnogo fotografa koji su beleili ivot grada. D. Vilson Grout je bilo tako neobino ime, pomislila je Izabel, ne mnogo razliito od imena trgovca ribom koji je svojim kamionetom dolazio pred kuu njenih roditelja; na kamionetu su se sa strane nalazili slika ribe i njegovo ime, ispisano velikim slovima: D. Kroun Bi. Slogan ispod imena bio je jednostavan i nezaboravan: Iz mora u va tanjir pravo, to jemi D. Kroun Bi glavom.

Razmiljala je o ovome dok je prelazila ulicu i uputila se Albert terasom, padinom koja se strmo sputala prema jugu, dole u duboki Morningsajd, s Pendandskim brdima u daljini, sada sakrivenim pramenastom maglom koja ne bee jo stigla do samog Edinburga. Bio je to niz elegantnih viktorijanskih kua na ijim krovovima su se, na oba kraja, kooperile velike kamene aplje. Ona i Dejmi su nekad etali tuda, kad bi poveli arlija do supermarketa, a ona bi pokazivala aplje malianu, koji bi podigao pogled, ali je, podozrevala je, video samo oblake... Zaustavila se. Suvie ju je bolelo da razmilja o tome. Nekad; ta ako to oboji sve uspomene na Dejmija, kao to obavezno biva sa svima koje neko ostavi? Nekad sam bila srena, pomislila je. Nekad sam imala dragog koji je bio moj i niiji vie. Nekad sam mislila da... Nezvan, na um joj pade Odenov stih. Bio je iz Pogrebnog bluza, njegove poeme koja je postala tako poznata nakon to su je izgovorili u popularnom filmu:21 Mislila sam da trajae zauvek: kako sam pogreila.

10
Grejs ju je saekala na ulaznim vratima. Spava ko top, rekla je pokazujui glavom prema spratu. Mrtav umoran. Obeznanio se. Podigla je oi ka nebu. Kamo sree da ja mogu tako da zaspim. Blagodati iste savesti, pretpostavljam. Ili nedostatka savesti, rekla je Izabel. Grejs, koja je taman krenula natrag u kuhinju, naglo je stala i okrenula se prema njoj. Zato ste to rekli? Izabel nije bilo do rasprave; oseala se umorno i poraeno. Meutim, morala je da objasni svoje ponaanje, stoga je rekla Grejs da, po njenom miljenju, arli jo ne shvata razliku izmeu dobra i zla, te da isto sumnja da bi ga savest muila sve i kad bi uradio neto loe. Ili, barem, ne jo, dometnula je. Tako malo dete ne razume istinski tua oseanja. arli nije kadar da vidi svet s nae take gledita. Grejs je sluala, inilo se, s rastuim nestrpljenjem, dok je Izabel zavravala malodunim pomenom vajcarskog psihologa Pjaea i njegovih teorija o moralnom razvoju dece. arli razume vie nego to mislite, smrknuto je rekla. Izabel je slegla ramenima. Nije re toliko o razumevanju, koliko o empatiji. Grejs se nije dala smesti. Dau vam primer, rekla je. Onomad kad sam ga odvela u Blekford da vidi patke, tamo na jezeru bio je grozni mali deak. Pet godina, tu negde; stariji od arlija. Grozan, prost mali deak. Uzeo je kamen i gaao njime jednu patku. Znate li ta je arli uradio? Izabel je uoila upotrebu rei prost. Grejs je smela da upotrebljava takve izraze i da joj niko ne zameri; ona nije. Odmahnula je glavom. ta je uradio? Vrisnuo je od besa i onda... Grejs zastade. A onda je uzviknuo: Moje, moje! Pa..., zaustila je Izabel. Bio je strano ljut to je taj drugi deak uradio neto njegovoj patki. Razumete, arli je znao da je to pogreno i pobunio se.

Izabel je bila zadubljena u misli. Razmiljala je o Dejmiju, ali onda se silom vratila u stvarnost: u predsoblje i u raspravu s Grejs o patkama i savesti. Nisam sigurna da je znao da je to pogreno, rekla je. arli vie moje i kad druga deca diraju njegove igrake. Mislim da je bio ljut zato to je to drugo dete uradilo neto to bi on voleo da je uradio, da se samo setio toga. Pogledala je u Grejs napola izvinjavajui se, svesna koliko nelojalno mora zvuati pripisujui svome sinu ovako nizak motiv. Bojim se da bi arli voleo da potegne kamen na patku. Grejs je umno uvukla vazduh. Ne bi. Greite. Izabel je slegla ramenima. Ne mislim da bi trebalo da padamo u vatru zbog toga. Kaem samo da vrlo mala deca ne razlikuju uistinu dobro i loe. Nauie, ali ne jo. Grejs se uputila prema kuhinji. Uzgred, patke jedu ribu. Potraila sam na internetu. Pie da se ishrana pataka sastoji od vodene trave i ribe. Dejmi se kui vratio neto posle jedan, nosei svoju futrolu za fagot. Izabel je bila u radnoj sobi kad je zaula kako se otvaraju ulazna vrata, a taj zvuk natera joj srce da zaigra. Ustala je i onda ponovo sela. Bee pokuavala da radi otkako se vratila od Pitera i Suzi, ali shvatila je da je malo uradila sem to je proitala nekoliko korigovanih stranica za novi broj Revije. Stalno je zaboravljala gde je stala, jer su joj misli lutale, i po nekoliko puta je iznova itala iste delove teksta. Zakljuila je da je lanak nezanimljiv i pitala se zato li ga je prihvatila za objavljivanje. Dravljanstvo i glasaka obaveza: da li bi sve koji imaju pravo glasa trebalo zakonom primorati da glasaju? Bila je to potencijalno zanimljiva tema, ali ju je autor neizrecivo dosadno predoio: Prava, kako nas podsea klasina hohfdelijanska analiza jurisprudencije, egzistira u bliskom odnosu s korespondirajuim dunostima, od kojih je jedna da valja uraditi ono na emu se pravo temelji... Proverila je kako se transkribuje Hohfeld ostaje li mu drugo h? I da li je autoru bila zaista potrebna ovako dugaka fusnota dvanaest reenica da bi objasnio ko je bio Hohfeld, kad je njegov znaaj za glavnu tendenciju lanka tako mali? I koja je, uostalom, glavna tendencija lanka? Da valja da glasamo i da bi nas na to trebalo

obavezati? Ali ne bi li to bilo nepodnoljivo za one kojima se ne dopadaju opcije ponuene na odreenim izborima? Da li bi na glasakom listiu trebalo da se nalazi i Nijedno od gore navedenog kao opcija za glasaa nesklonog da se opredeli za neto od ponuenog? Odgurnula je stranice u stranu i ekala. ula je Dejmija u predsoblju, a onda su se vrata radne sobe otvorila i on je uao. Zadrala je dah. Odjednom je osetila da ga mrzi; mrzela je ovog mukarca koji je ulazio u njenu radnu sobu. Bilo je tako lako, tako strano lako. Osmehnuo joj se. Zauzeta si? Kako se usuuje da se osmehuje?, pomislila je. Kako se usuuje? Odvratila je pogled. Izabel? Zvuao je uznemireno. Da. Smesta je osetio hladnou njenog tona. Neto nije u redu? Otvorila je usta s namerom da kae kako je sve u najboljem redu, ali to joj nije prelo preko usana. Umesto toga, rekla je: Kako ti se dopao film? Izgledao je zbunjeno. Koji film? Onaj italijanski. Glas joj je zadrhtao. Dejstvo je bilo trenutno i dramatino. O, boe... Brzo je krenuo prema njoj, i onda stao. Nosio je koverat koji je uzeo sa stoia u predsoblju i sada mu je ispao. Nije se sagnuo da ga podigne. Rekao je: O, boe... Stajao je blizu nje. Pruio je ruku, ali je izbegla njegov dodir. Edi ti je rekao, samo je kazao. Podigla je pogled prema njemu. Bilo je istina; nije bilo nikakvog nedunog objanjenja. Da ga je bilo, on ne bi ovako izgledao: bled, kriv. Napad savesti, pomislila je. Gaanje patke kamenom. Nisam eleo da zna, priznao je. Ljutito se okrenula prema njemu. Oigledno. Zato to mi je veoma muno zbog cele stvari. Muno? U neverici je odmahivala glavom. to bi bilo sasvim normalno, rekla je. I onda je nastavila, gotovo ispod daha, ali ipak ujno: Mrzim te, zna. Rei su bile odsene, rune, i pokajala se zbog njih onog asa kad ih je izgovorila; nije mrzela Dejmija, volela ga je, ali ga je i mrzela, elela je da ga povredi, da ga udari, da ga odgurne od sebe. Zatvorila je oi. Ovo se

ne deava. Ne znam ni ta mislim ni ta radim. Odlazi. Oi su joj bile jo zatvorene, ali osetila je njegove ruke na svojim ramenima. Ukrutila se; to nije bio dodir dragana, nikad vie nee biti takav. Izabel, proaputao je. Nije ono to misli. Stvarno nije. Pru me je pozvala u bioskop. Proba je zavrila ranije i zamolila me je da poem s njom u bioskop. Zastao je. ula mu je disanje; oseala je njegov dah na svom obrazu. ta sam mogao? Zna za nju. To je ona bolesna devojka. Koja umire. Otvorila je oi. Pogledala ga je; oi su poinjale da mu se pune suzama. Otiao sam samo zato to... to nisam mogao da odbijem. Ona nikog nema. Posegla je i uzela ga za ruku. Oseala je gotovo vrtoglavicu od olakanja. O, Dejmi... Ima tu jo neto, rekao je. eleo sam da razgovaram s tobom o tome, ali nisam znao kako. Oprosti, rekla je Izabel. Mislila sam... Nije znala kako da kae ta je mislila. Kako da mu kae da mu nije verovala? Nije vano, rekao je. Ne krivim te to si se oseala tako. Odmahnula je glavom. To drugo, ta je to? Odvratio je pogled. Ne znam kako ovo da sroim. Pru me je posle filma pozvala u svoj stan. Izabel je nepomino stajala. Oseala je svoju ruku u njegovoj, ali nije je pritisnula kao inae. I? Dakle, razume se da sam odbio. Ali nisam joj rekao ono to je trebalo da joj kaem. A to je? Da ne mogu. Ona zna za tebe, ali ponaa se kao da to nema nikakve veze. Pretvara se da ne postoji. Izabel je pokuala da se osmehne. Ali postojim. Ne elim da je povredim. Preostalo joj je samo nekoliko meseci ivota. Naravno da ne sme da je povredi. Naravno. Osetila je iznenadnu nenost; povratak nenosti, u stvari. On je tako dobar; nikad ne bi mogao nekog da povredi, ak ni upornu devojku kojoj se, koliko god blago, mora rei da joj se elja ne moe ispuniti.

Izgledalo je da se Dejmi priprema da kae jo neto. Da li je bilo jo neeg? Odjednom joj je palo na pamet da joj je moda ve bio neveran i da taj odlazak u bioskop uopte nije bitan; da je to bio samo nastavak neega, a ne uvod u neto. Opet oseti kako je obuzima napetost. Rekla mi je neto, kazao je Dejmi, sasvim tiho. Rekla je da nikad nije imala deka. Zatim je rekla da ne eli da umre a da nikad nije imala ljubavnika. Tako je rekla. Implikacija je bila... pa, teko da sam mogao da ne shvatim. Izabel je zadrala dah. O... ta sam mogao da kaem? Stoga nisam rekao nita. Pozvao sam joj taksi, a ja sam otiao kui. Ali oseao sam se... pa, ba grozno. Izabel je ustala. Sad je ve bila ljuta. Ni ja ne znam ta da kaem. ta ovek uopte moe rei na neto ovakvo? Ovo je... dakle, ovo je ucena, moralna ucena ako tako neto postoji. Strano. Pokuava da te navede da iz saaljenja spava s njom a ko se ne bi saalio na nekog u njenom poloaju. Ali odvratno je raditi to nekome. Dejmi je nesreno odmahnuo glavom. Jeste. Trebalo bi da budem besan na nju, ali... Slegao je ramenima. Kako? Kako da bude besan na nekog u njenom poloaju? Izabel se zagledala kroz prozor. Ono to je Dejmi rekao bilo je tano: ne sme ne bi trebalo da bude besan na nekog ko umire; ili... ili sme? To to neko boluje od neizleive bolesti ne daje mu pravo da se ponaa kako hoe; to je apsurdno. A po svoj prilici ima ljudi koji znaju da umiru i koji rade stvari zbog kojih bi ih trebalo poteno iskritikovati. ovek moe oseati saoseanje prema njima; moe ih izuzeti od kazne, ali ipak sme da bude besan na njih i da im kae da su njihovi postupci neprihvatljivi. Opet se okrenula i pogledala Dejmija. Sedeo je na kraju njenog pisaeg stola, oborenog pogleda. Bojim se da e morati da popria s njom? Odgovorio joj je otvoreno. I ta da joj kaem? To to joj je postavio ovo pitanje pomalo ju je razdrailo. Svako bi trebalo da zna kako da na lep nain odbije nepoeljno udvaranje. Mora li ba da mu nacrta? Reci joj da moete biti prijatelji, ali nita vie od toga. Reci joj da ti je draga, ali da dalje od toga ne moe otii.

Potvrdno je klimnuo. Da, u pravu si. I, kad e to da uradi? Pogledao je u stranu. U izvesnom trenutku. Ne znam. Ali uradie? Izgledalo je kao da se brani. Nee biti lako... Oseala je sve veu nervozu. Naravno da nee. Ali ivot nije uvek lak, Dejmi. Zbrkan je. Pala joj je na pamet jo jedna mogunost; ne oigledna, i jedva da je razmislila o njoj pre no to ju je izrekla. Osim ako to ne uradim sama. Nije smatrao da je to dobra zamisao. Ne sme, pobunio se. Neu da zna da sam ti rekao. I, uostalom, zato bi ti obavljala moj prljavi posao? Zato to nisam sigurna da e ga obaviti, izazvala ga je. Nije uviala zato Pru ne sme da zna da su razgovarali o onome to se dogodilo. Verenici poveravaju jedno drugom svoje tajne; zna li Pru to? Moda i ne zna; Dejmi je rekao da nikad nije imala pravog momka i mogue je da prosto ne razume emocionalnu intimnost takve veze. Pretpostavljam da samo odlaem, rekao je Dejmi. I odlae, pomislila je, ali samo zato to ne eli nikog da povredi. Tvoja dobrota te sputava. Ne eli da je povredi, ali bojim se da e morati da bude povreena pa makar i malo. Zastala je. Moda i nije tako loa ideja da ona preuzme stvari u svoje ruke. I moda e biti lake da to uradim ja a ne ti. Tako e moda i dalje moi da te idealizuje nee te okrivljavati; nee pomisliti da si se okrenuo protiv nje. Ovo nije bila njegova krivica. Neki ljudi privlae druge koketirajui s njima, nagovetavajui da su slobodni ak i onda kad nisu. Susretala se ve s takvima i znala je da su opasni. Postojao je neko takav u njenoj klasi na studijama filozofije, devojka koja je s proraunatom preciznou tempirala svoj ulazak na predavanja, kad bi mukarci ve sedeli, a ona bi se oeavala o njih u prolazu, smekajui se snebivljivo, izazovno. Zatim, tu je bio i neko koga je upoznala na Kembridu, zgodan mladi iz Jorkira, prema sopstvenoj tvrdnji heteroseksualan, ali koji je iz svoje skupe muke kole ipak pokupio naviku da trepe prema drugim mukarcima, ne shvatajui zbrku koju je to moglo da izazove. Ti ljudi su traili odreenu vrstu panje i dobijali je. Dejmi, sa svojim izgledom matine-idola, privlaio je

poglede i zavrteo ponekom glavom ali ne smiljeno i nikad to nije ohrabrivao. Ne, nije on kriv to je ta nesrena devojka bila privuena njemu poput nonog leptira; i dok bi onoga ko trai avola, i na kraju ga nae, moda trebalo pustiti da se kako zna i ume iskobelja iz rupe koju je sam sebi iskopao, to ne vai za nedune rtve poput Dejmija. Izgledalo je kao da ubeuje samu sebe, i pored toga to se na Dejmijevom licu sve vreme ogledala sumnja. Ako razgovara s Pru blago, razume se mogla bi joj sasvim jasno staviti do znanja da Dejmi nije slobodan. I ne samo to; mogla bi otii jo dalje i rei joj da je ona, Izabel, zatraila od Dejmija da se ne via s Pru osim u profesionalnom kontekstu. Tako bi Izabel ispala gadura, posesivna ena, a ta jadna devojka bi mogla nastaviti da gaji svoju romantinu sliku o Dejmiju, koji bi ostao neukaljan. A to je, zakljuila je Izabel, svakako ljubaznije. Pru e svoje poslednje dane provesti znajui da postoji neko kome je draga, ali kome druga ena ne dozvoljava da joj to pokae. Bila je to laka verzija istine; bolji zavretak ivota. Ostavili su to nereeno, premda je barem Izabel bila naisto s tim da e potedeti Dejmija nelagode dvoboja s Pru. ega stranog moe da bude u pola sata taktinog objanjavanja mnogo mlaoj eni koje granice ne sme da pree? Niega; stoga e to obaviti za vrlo kratko vreme. Meutim, prvo je morala da se iskupi pred Dejmijem. Rekla mu je da ga mrzi i, mada joj se nije inilo da je ozbiljno shvatio te njene rei, ipak ih je morala povui. Zagrlila ga je. Nisam mislila ono to sam rekla. Poljubila ga je. Nisam razmiljala. Osmehnuo joj se, neno joj dodirujui obraz. Radio je to na jedan poseban nain, kao da potvruje stvarnost neega u ta ne moe do kraja da poveruje. Bio je to laskav gest, od kog bi joj kolena zaklecala od zadovoljstva. Nisam te uo, ree on. ta si rekla? Brzo je razmiljala. Izvinjenje za neto zaboravljeno ili to se nije ulo nije uvek od koristi. Ma, lupila sam bez veze. Opet se osmehnuo. Ti? Lupila bez veze? Ne verujem. Uostalom, ta je to bilo? Bila sam ljuta na tebe. Tako da sam...

Znam da si bila ljuta. Ali nisam te sluao. Nisi valjda rekla da me mrzi ili tako neto? Nasmejao se na samu pomisao. uo si, prekorno mu je rekla Izabel. Drala mu je ruke na ramenima i osetila kako se ukrutio. Bilo je skoro neprimetno, ali reagovao je. Ne znam gde mi je bila pamet, nastavila je. Raspadala sam se po svim avovima i oseam se grozno to sam uopte i pomislila da bi ti dozvolio da iko stane izmeu nas. Bio je blag. Hajde da ne pridajemo tome vie panje. Prolo je. Seti se: uskoro emo se venati. Pomisli samo. Zagrlila ga je i privukla sebi. Znam. Znam. Od one veeri kad je odluka donesena nisu mnogo razgovarali o tome. Trebalo je da utvrde datum. Je li mesec dana premalo za pripreme? I ta tano treba pripremati, ako e imati malo, praktino privatno venanje? Zatim, trebalo je imati u vidu sledei broj Revije za primenjenu etiku; ili u jeku priprema za sopstveno venanje ne bi trebalo da razmilja o tako neemu? Nesporazumi se deavaju, rekao je Dejmi. Pomerila je dlanove tako da ga je sada grlila oko vrata; koa mu je bila tako glatka, kao svila. Deavaju se, zar ne? I onda prou. Sami od sebe. I sunce se ponovo raa. Osmehnula se na ove rei. Zvui veoma poetino. Skliznuo je rukom na lea njene bluze, unutra. Sea li se one smene pesmice koju si smislila o tetoviranom oveku? Sea li je se? Seala se premda, nakon to ju je pomenula, nikad vie nije pomislila na nju. Neto o tetoviranom oveku koji ima tetoviranu enu i ponosi se svojim detetom, tetoviranom bebom; sitna besmislica; komadi niega s haiku prizvukom. Iznenaujue je to se on uopte sea toga, pomislila je, ali kad-kada je umeo da sauva njene rei i da ih kasnije izvue na videlo. Smisli neto o suncu koje se ponovo raa. Stvarno to eli? Rekao je da eli. To e pokazati da si mi oprostila. Naas je razmislila, a onda mu je apatom rekla: kotska kia sipi kao ljubav, neno /pre no to rodi se sunce neizbeno. Dejmi u prvi mah nije rekao nita, a onda ju je upitao zato je kia nena

kao ljubav. Naprosto jeste, odvratila je. Stajali su zajedno, zagrljeni, nepomini. ta imam da mu opratam?, pitala se. To to je predobar? Ili neto drugo? Neotkrivene mane pomisli ona; taj veliki teret koji svi teglimo naokolo sa sobom, neki celog ivota, ne uspevajui da govorimo o njima, ne uspevajui svi odreda nevoljni Atlasi da podelimo teret.

11
Bio je bolan taj oseaj praznine, ta ranjenost koja se katkada javlja nakon to smo prisustvovali inu ljudske surovosti ili gluposti. Ali ako se Izabel, posle suoavanja s Dejmijem, i oseala tako, to nije dugo trajalo: vakuum u dui, poput oblasti niskog pritiska na meteorolokoj mapi, privlai okrepljujue vetrove: a oni su doli. Pomirili su se, onako kako to ve parovi rade: nenost, brinost prema oseanjima onog drugog, neni dodiri. Ako je neto neoprostivo i bilo izgovoreno, ubrzo je izgledalo da su te rei zaboravljene. arli im je odvlaio panju od toga, razume se, i podseao ih da ih, sem ljubavi i privrenosti, povezuje i ivot tog maliana. Stoga se Izabel trudila da izbaci sebi iz glave ono to je rekla, mada nije mogla a da se ne pita kako je mogla to da kae. I ta bi bilo, razmiljala je, da ju je Dejmi ozbiljno shvatio: da li bi joj vratio na isti nain? Tetive ljubavi lako puknu, a kad se to desi, esto ne uspeju da zarastu. Kad se ljubav raspadne, to je, naposletku, upravo to: raspad. Nee se vie desiti razmiljala je Izabel; nikad vie nee posumnjati u Dejmija. ak i na samu pomisao na ovo pocrvenela bi od stida to je posumnjala da ima ljubavnicu, poput neke nesigurne tinejderke koja se sekira zbog deka koji vrlja. To se nikad vie nee desiti; nikad. Oboje su bili zauzeti: Izabel je nastavila poslednje pripreme za sledei broj Revije, aljui na razne adrese hrpe knjiga za koje su se izdavai nadali da e biti pomenute u rubrici Nove knjige. Morala je da kontaktira s recenzentima, meu kojima je bilo onih koji su iziskivali neto opasno blisko laskanju ili, ak, moljakanju, pre no to pristanu da napiu recenziju. Morala je da ima u vidu ambicije i neprijateljstva: jednom je tako poslala knjigu recenzentu u Australiji, koji je hitro prihvatio zadatak i previe hitro, moda, budui da je kasnije doznala da je autor knjige u svoje vreme zaveo recenzentovu enu, to je bio dobro poznat skandal u australijskim filozofskim krugovima; to zavoenje se odigralo na vikend konferenciji Australazijskog udruenja filozofa, ija je glavna tema sluajno bila vernost

 ali ona to nikako nije mogla znati. Mora biti da je recenzentu, koji je sada provodio usamljene penzionerske dane u samotnoj kui u Plavim planinama, njena molba dola kao dar s neba. Bie mi drago da vam izaem u susret, odgovorio joj je. Nema potrebe da mi aljete knjigu; nedavno sam je kupio, tako da je imam i mogu odmah poeti da radim. Hvala vam jo jednom. Njegov opiran odgovor je trebalo da je upozori, ali nije. A kad je recenzija stigla u njoj nije bilo niega to bi izazivalo podozrivost, sem, moda, poslednje reenice. Glasila je: Potrebno je da autor razmisli o onome to je uradio. Opti ton recenzije bio je izuzetno kritian, i pominjale su se neuvene greke i povran nauni pristup. Ali takve primedbe, koliko god neljubazne, bile su u okvirima onoga to se moe oekivati u aru akademske rasprave. Nekoliko nedelja posle objavljivanja broja, meutim, kad su Izabel ukazali na pozadinu toga, proitala je zavrnu reenicu i, tavie, celu recenziju, u sasvim drugaijem svetlu. Bio je to in osvete. Dok je Izabel radila na Reviji, Dejmi je bio na jednonedeljnim probama u Glazgovu; zamenjivao je fagotistkinju koja je nedavno rodila blizance i odsustvovae najmanje est meseci. Posao je bio redovan, ali dopadao mu se dirigent; bio je srean. Poznavao je veinu muziara u orkestru i uivao je da svira za operu, pogotovo italijanski repertoar koji je spremala kotska opera. Svaki put mi doe da se rasplaem, rekao je. Una furtiva lagrima zapravo. Kad god ujem Donietija, ja kriom zasuzim.22 Ali, normalno, pa muzika je takva, rekla je. Nikad mi oi ne ostanu suve kad ujem Soave sia il vento Ne mogu da se suzdrim. 23 Meni to uradi Mimina smrt, rekao je Dejmi. Boeme sam prvi put gledao kad mi je bilo trinaest godina. Bili smo sa kolom u Kraljevskom pozoritu u Glazgovu, i za vreme scene njene smrti guio sam se u suzama. Nisam hteo da me ostali deaci vide, pa sam gledao u pod, to je znailo da vei deo njenog umiranja zapravo nisam ni video. Ali mislim da su ostali primetili, a jedan me je ak utnuo u cevanicu. Deaci, rekla je Izabel. Uvek se tuku, utiraju neto; to je ekalo i arlija, koji je bio nene prirode, kao i njegov otac, ali koji e nesumnjivo

proi kroz fazu isprobavanja krhkosti sveta. Koliko jue je zafrljaio drveni vozi u vrata i bio oduevljen tim iskustvom; bie toga jo. Dejmi je klimnuo glavom u znak da se slae. Da, deaci. Ali onda sam, godinama kasnije, gledao Boeme u savremenoj postavci radnja se deavala u skladitu preureenom u stan umetnika, u Njujorku, umesto na pariskoj mansardi. Sve na bini je bilo krajnje minimalistiko; hektari beline, minimalistiki bele, ako je to uopte boja. Mimi je, meutim, ipak umrla od tuberkuloze, a meni je iznenada palo na pamet da se to dvoje kosi. Ako je to trebalo da predstavlja Njujork dananjice, onda Mimi ne bi umrla. Dali bi joj antibiotike... Izabel je prasnula u smeh. Nisam sigurna da bi antibiotici pomogli operi, ree ona. Toliko toga bi promenili. Ali bi zato mnogo znaili Mocartu, zamiljeno je rekao Dejmi, koji je Mocartovu smrt smatrao velikom tragedijom. Jednom prilikom je rekao Izabel: To to je Mocart umro tako mlad ta misli, Izabel, je li svet time izgubio vie nego izumiranjem dinosaurasa? Htela je da odvrati: Smeno pitanje, Dejmi, ali onda je shvatila da uopte nije tako smeno; zapravo je, kako god ga pogleda, bilo veoma dalekoseno. Je li prefinjeno iskazivanje istine i lepote neko velianstveno umetniko delo, moda po svojoj sutini bolje od destraktivnog i beslovesnog oblika ivota? Bolje za koga? A da su dinosaurasi nastavili da postoje, da li bismo mi ili Mocart uopte postojali? Moda smo dovoljno uznapredovali u svom shvatanju sveta da odustanemo od tvrdnje da smo ba tako posebni. Ako je izbor bio dinosaurasi ili Homo sapiens, da li je onda zaista bitno kako je ispalo, osim tim dvema vrstama? Na kraju krajeva, razume se, ako se mi pitamo, tada je svakako mnogo bolje da su opstali ljudi, a ne dinosaurasi. Ali taj zakljuak naprosto vapi za prigovorima, jer bi to znailo da moemo da haramo svetom kako nam se prohte, ukoliko smatramo da tako postupamo u svom najboljem interesu. Dinosaurasi su nestali; sledei bi mogli da budu tigrovi, ako poelimo da nastanimo njihove dungle ili ako zakljuimo da su pojeli previe ljudi; ili kitovi, ako poelimo da jedemo mi njih, ili da od njih pravimo ulje za podmazivanje ili neki drugi proizvod. Ne, onog asa kad ponemo da negiramo svaku vrednost sem one koju dodeljuju ljudi, gotovo

je s moralom. Moralnost nee moi da postoji izvan ogranienog sveta onoga to radimo jedni drugima. Dejmi je, meutim, nastavio: Pomisli samo, da je Mocartu bilo dato da poivi jo trideset pet godina. Pomisli samo. Izabel se upitala je li kompozitor pre smrti uspeo da kae sve to je eleo, kao to je bilo s Odenom, koji je u svojim kasnijim godinama sve manje i manje govorio, a i tada uglavnom vrlo zajedljivo. Moda postoji dobar as da umetnik umre, ili da barem zauti, pre no to kae neto to se kosi sa svime to je dotad govorio. Ba nedavno je pomislila ovo, kad je ugledni filozof koji se oduvek deklarisao kao ateista u svojim poznim godinama poeo da pie lanke u kojima je izraavao dragaiji stav. Oni koji su aplaudirali njegovim dotadanjim radovima bili su uasnuti i tu promenu stava pripisali su senilnosti. Bee pomenula to Dejmiju proitala mu je deo pisma objavljenog u dnevnim novinama a on je na to rekao: Pa da, ali piui te lanke verovao je u ono to je govorio. Moda ne moe uvek da se seti gde je stao, ali ipak veruje u to to govori. Nesumnjivo. Ali to uverenje se moda zasniva na fizikoj promeni u mozgu. Ovo nije ostavilo naroit utisak na Dejmija. I dalje je to njegov mozak Njegov mozak, u... ne znam ni ja kojoj godini. Recimo, osamdeset i nekoj. Ali neko je u dvadesetoj isti ovek kao u osamdeset i nekoj, zar ne? Kazala je da odgovor na to glasi i da i ne. Ista fizika osoba, da, ali u svakom drugom pogledu moe biti sasvim drugaija osoba. Zamiljeno ga je pogledala. Kako e se on promeniti?, upitala se. I moda o ljudima ne bismo smeli suditi isto celog njihovog ivota. Pogledaj one koji su tridesetih godina prolog veka bili komunisti, a onda promenili miljenje kad su videli ta komunizam moe da uradi. ta da kaemo o njima kad im se ivot priblii kraju? Da su bili komunisti? Da su odobravali gulage? Dejmi je odmahnuo glavom. Ne. Gledamo ono to su postali. To je njihov... Zastao je traei pravu re. Njihov konani stav? Da. To je ono to se rauna. Smatrala je ovo velikodunim i odobravala. Nema dovoljno milosra,

ali zato ima vie nego dovoljno spremnosti da okrivljujemo i kanjavamo; velikodunosti duha nikad nije previe. Pomislila je: ne moramo traiti razloge za ljubav ona je naprosto tu; dolazi nam bez poziva, ponekad i bez razloga; iznenadi nas kad je najmanje oekujemo, kad verujemo da nam je srce zatvoreno ili da nismo spremni, ili kad pomiljamo da nam se nikad nee dogoditi, zato to se nikada ranije nije dogodila. Ali kad bih se upitala zato te volim ili, moda, pokuala da otkrijem glavni uzrok te moje ljubavi prema tebi, moda je to zato to si velikoduan duhom. Nije zato to si lep; nije zato to vidim savrenstvo u tvojim crtama, tvom osmehu, u tvojoj vitkosti a vidim sve to, dabome da vidim, videla sam od prvog asa kad sam te upoznala. To je zato to si velikoduan duhom; i kamo sree da sam i ja takva; da postanem poput tebe a ta nerealistina elja da postane ono drugo tako je istinit i izdajniki simptom ljubavi, njen najoigledniji nagovetaj, nepogreiva posetnica. Kod energine zamene jednog zadatka drugim, onaj zahtevniji moe nam na neko vreme priutiti zaborav, ali samo na neko vreme. Izabel je to znala i, ak i dok se nekoliko narednih dana bez ostatka posveivala uistinu hitnom zadatku spremanja Revije za spavanje divan izraz,24 smatrala je u pozadini uma joj je tinjala svest da postoji i tota drugo to bi trebalo da uradi: da razmilja kako da izae na kraj s profesorom Letisom i recenzijom koju mu nije traila; da porazgovara s Pru; da sazna vie o kandidatima za mesto upravnika kole; i, dabome, da se uda. Ovo joj je izmamilo osmeh; kad ti se blii venanje, to bi trebalo da ti skoro sasvim okupira misli, a vidi nju, samo poveava spisak obaveza. Ima ljudi, znala je to, koji jednostavno ne stiu da se venaju; moda su odluili da se venaju, ali, iz nekog razloga, trenutak nekako nikad nije pravi ili inercija naprosto nadjaa. Proitala je negde o nekoj veridbi u Visoju, koja je trajala dvadeset osam godina pre no to je par konano doao do toga da odri svadbu. Mladoenja je bio kupio odelo koje je sve to vreme stajalo u ormaru, isto kao i mladina venanica; raskrupnjalost sredovenosti prouzrokovala je to da je i jedno i drugo postalo premalo. Razume se, Izabel je znala da se u zabaenim mestacima kotskog

Visoja, gde nema potrebe za urbom, sve odvija sporije; a dok je razmiljala o ovome, palo joj je na pamet da odela tamo postanu premala i iz drugih razloga. U svojim studentskim danima, na nekom kampovanju s drutvom, Izabel je prola pored seoske kue malog seljakog imanja u Vester Rosu i videla muko odelo kako se sui na konopcu. Ljudi ne peru muka odela, ali rade to tamo, gde druge mogunosti nema; i tako je visilo tamo na konopcu, tamno naspram zelene trave, gestikulirajui na naletima vetra koji je dolazio s mora, naruja punog vihora. Taj prizor joj je ostao u glavi, tako iv posle svih tih godina da je mogla da oseti miris joda od algi to su se suile na obali i vetra koji je doletao s ustalasanog Atlantika. Uskoro e opet razgovarati o braku. A ona e predloiti da daju sebi jo malo vremena nekoliko meseci da sve lepo isplaniraju. Ako e ii na medeni mesec, tada mora da misli i na Reviju: ne moe prepustiti filozofski urnal samom sebi. Zatim, morali su imati na umu i Dejmijeve obaveze: njegov program proba i svirki za koje je poziv dolazio u poslednji as znaio je da e i on morati da napravi odreene dogovore unapred. A tu je i arli: on e ii s njima, razume se, ali to iskljuuje neka mesta za koja je Dejmi rekao da bi voleo da ih poseti. Ne moe, na primer, tek tako odvesti malo dete na nenastanjena kotska ostrva. Izabel bee pristala na medeni mesec u kotskoj, ali, da je imala punu slobodu izbora, bila bi odabrala neto poput peaenja po Himalajima. Meutim, takav izbor sasvim sigurno nije bio dobar za dete mlae od dve godine. Himalajske staze dovoljno su strme i za odrasle; za dete koje je tek prohodalo mogle bi isto tako biti i vertikalne, osim, naravno, ako arlija ne bi sve vreme nosili moda neki od Serpasa koji mogu da se unajme kao nosai. arli bi bio dobro obuen i privren remenima za jedan od onih nemogue velikih naramaka prtljaga koje Serpasi tovare sebi na plea; ali kakva bi mu zabava bio takav medeni mesec? Zatim, tu su te uzane planinske staze na kojima jedan pogrean korak moe poslati oveka glavake niz stotine metara osuline ili u neki vrtoglavi ponor. Ne, sa arlijevog stanovita, bolji bi bio medeni mesec negde gde postoji plaa i mirno more prijatne temperature, s jedva primetnom plimom. Takvo mesto se, naravno, teko moe nazvati romantinim, ali opet, niko i ne oekuje da medeni mesec s malim detetom bude konvencionalan medeni mesec.

See s Dejmijem i porazgovarati s njim o svemu ovome. Odredie datum i napraviti plan u skladu s tim, ali zasad e normalno nastaviti da ispunjavaju obaveze koje im ivot donosi, od kojih je jedna, za Izabel, bio odlazak na veeru. Ila je sama, budui da je Dejmi te veeri svirao na koncertu u Dandiju; a njeno prisustvo vratie u fokus barem jednu od stvari koje je odlagala: ui izbor. Ljudi u Edinburgu zaboravljaju na nas, rekla je Dilijan Makinli dok su gledale preko prostranih travnjaka u Abotsfordu. Izabel je uzela au vina s malog srebrnog posluavnika koju joj je ponudio jedan mladi ovek. Nosio je uniformu konobara ili posluitelja crne pantalone i belu koulju ali po njegovim rukama jasno se videlo da je zapravo batovan ili, moda, traktorista, nagovoren da pripomogne u dunostima u domainstvu. Zahvalila mu je, na ta mu se lice rairilo u osmeh. Radite ovde? upitala ga je. Ne, ja sam pastir. Pokazao je glavom prema mukarcu koji je stajao na drugom kraju prostorije. Njegov pastir. Kad se mladi ovek udaljio, Izabel je otpila gutljaj vina. Pastir iz Etrika, promrmljala je. Dilijan je izgledala zbunjeno. Dejms Hog, rekla je Izabel. Pastir iz Etrika. Esejista.25 Kao da se Dilijan malo smela. Dabome. Rekoste da ljudi u Edinburgu neto zaboravljaju... Dilijan se vratila svojoj temi. Nas. Zaboravljaju nas. Misle kako se sve to je iole vano dogaa u Edinburgu. Misle da se ovde, na selu, ne dogaa nita. Stvarno tako misle. Evo, uzmite ovo mesto. Zaboravljaju da je ovo najvea literarna svetinja u kotskoj kua ser Valtera Skota, ni manje ni vie, a imamo velikih tekoa da ih zainteresujemo. O, mislim da jesu zainteresovani, rekla je Izabel. Ja jesam. Oboavam Skota. I mislim da se jo mnogo ita, zar ne? Nisam sigurna koliko ga njih jo ita, rekla je Dilijan. Roba Roja moda, ali osim toga, pa... Izabel je smatrala da vreme predstavlja problem. Ko jo ima vremena za velike istorijske romane? Neki od njih danas moda deluju pomalo... teki.

Ljudi su rastrzani na sto strana. Dakle, hrlie ovamo u jatima kad ljudi iz fondacije urede ovo mesto, rekla je Dilijan podigavi pogled prema tavanici. Ovu prekrasnu tavanicu, na primer, i sve... ovo. Pokazala je rukom prema starinskom oruju koje je ukraavalo zidove. Bio je to san romantika. Mora da je Skot bio pomalo hrak, rekla je Izabel. Tolike stvari. Prolost ga je fascinirala. ivot mu je bio ogromna gomila romantine istorije. Magle, dokovi, zamci i tome slino. Savreno je odgovarao svom dobu. I pomislite samo ovde je iveo, ovde je pisao. Posle veere moemo da pogledamo njegovu radnu sobu. Njegov pisai sto se jo nalazi u njoj. Veera u Abotsfordu bila je zamisao Dilijaninog mua. Kao pobornik projekta obnove Skotove kue, bee pozvao na veeru grupu moguih donatora, a Dilijan je predloila da im se pridrui i Izabel. Volela bih da upoznate Aleksa, objasnila je. I ne traimo novac od vas. Vi ste ovde kao... Izabel je ekala. Kao naa prijateljica, nastavila je Dilijan. Pri tom, imaete priliku da upoznate Harolda i Kristin. On je odlazei upravnik Biskupa Forbsa. elela sam da ih upoznate u drutvu, radije nego zvanino. Zavereniki je spustila glas. On ne zna da istraujete itavu ovu rabotu za nas. Ali moglo bi biti od koristi da ih upoznate. Izabel se pitala zato. Odlazei upravnik, rekli su joj, nema nikakve veze s naimenovanjem svog naslednika, tako da ba i nije uviala ta bi joj poznanstvo s njim moglo doneti u tom pogledu. Meutim, radovala se to e posle toliko godina opet videti Abotsford, koji je poslednji put posetila jo kao uenica, dok su sestre ivele u njemu. Te sestre, Skotovi direktni potomci, odravale su kuu to su bolje mogle, ali ogromni krov i beskrajni, razueni zidovi naposletku su prevazili njihove mogunosti. Takav je ivot u kotskoj: borba protiv sila prirode; protiv kie koja e na kraju sprati ak i najtvri kamen; protiv vetra kadrog da podigne ak i najtei kriljac i najdeblje krovno olovo; protiv hladnoe na kojoj se skupi i najbolji malter. Dilijan je sada povela Izabel na drugi kraj sobe. Njen mu, visok mukarac orlovskih crta lica, zraio je energijom koja je smesta ostavljala

utisak. Roeni lan odbora, pomislila je Izabel; prirodni predsednik. Aleks je susreo njen pogled dok su se rukovali. Primetila je njegove oi, koje su bile bledoplave i, inilo se, ispunjene snanom svetlou. udno je kako se to dogaa, i katkada se pitala o tome: neke oi izgledaju kao da su osvetljene iznutra, a ne svetlou oko njih. A opet, oi bi trebalo da odbijaju svetlost, a ne da je isijavaju. Povukao ju je u stranu, odvodei je do jednog od velikih prozora s kojih se pruao pogled na Skotovo imanje. Oigledno neemo imati mnogo prilike za razgovore, tiho je rekao. Ne pored ove rulje. Rulja donatora, pomislila je. To bi mogla biti zbirna imenica. Ili bi trebalo da glasi rudnik donatora? Ili obilje donatora? Ovo potonje oigledno. Dilijan mi je sve rekla, nastavio je. Znai, koliko shvatam, vi kako bih rekao? istraujete odreene sluajeve za druge. Odreene osetljive sluajeve. Dilijan nas je ubedila da bi neka od onih agencija, znate, koje istrauju prevare i tome slino, bila manje diskretna, i da bi se ovo proulo. Zastao je. Stoga nam je potreban neko taktian. Poput vas. Pogledala je u svoju au, a on je to video. Pomalo zvui kao parodija, rekao je. Izvinjavam se. Ali opet, parodija esto precizno ilustruje poentu koju elimo da istaknemo. Shvatila je da ga je pogreno procenila. Aleks Makinli nije bio tipian prostosrdani biznismen, pun kliea i povrnosti; ovde je na delu bila suptilna inteligencija. Razumem, rekla je. I drago mi je to mogu da pomognem. Pogled mu je bio pun potovanja. Veoma sam vam zahvalan. Premda moram rei da sam se na trenutak upitao zato. Bila je to oprobana tehnika. Ako postoji neto to neko eli da sazna a ne eli direktno da pita, tada je najjednostavnije da objavi da je to pitanje koje nije imao nameru da postavi. Uvek se isplati; ba kao to svaki put upali kad politiari kau da nee potezati pitanje prolosti kandidata. To odmah sve upozori da je skandal na pomolu. Radim ovo zato to nemam snage da odbijem kad me zamole, rekla je Izabel. To je moja slabost, priznajem grena. Aleks se osmehnuo. Pa, to je barem iskreno. Nisam siguran da bih tako

slobodno obznanio svoje slabosti. Izabel je podigla obrvu. Stvarno? Razume se, odupreu se iskuenju da vas upitam koje su to slabosti. Vratila mu je servis. Nije odgovorio. Ona tri imena, rekao je. Kao to vam je Dilijan zacelo rekla, pribojavamo se da jedan od njih nije ba onakav kakav tvrdi da jeste. Ili je na neki drugi nain nepodoban za to mesto. Ali ne znamo koji od njih. Izabel je razmislila o ovome. Ukoliko je otrouman kao to joj se ini, tada svakako ima svoje miljenje o tome ko bi mogao biti ta trula jabuka. Ako je jabuka uopte trula, dabome. Upitala ga je bez imalo uvijanja. ta mislite, ko je to? Sigurno imate svojih sumnji. Naas je razmislio. Radije ne bih rekao. Zato to niste sigurni? Potvrdno je klimnuo. Da. To ne znai da nemam miljenje, ali bojim se da sam nauio da ne verujem svom sudu kada je o ljudima re. Ovo ju je iznenadilo. Ali, kako to? Koliko znam, vi ste biznismen; sigurno ne proe dan a da ne morate da obrazujete neko miljenje o ljudima. Morate verovati u svoj sud. Bio je nepokolebljiv. Ne i o ljudima. injenice i brojke to da, a naroito bilansi. Ali kad je re o ljudima jednostavno nisam siguran. Nekad sam mislio da umem da ih proitam, ali vie ne. Moraete mi rei zato, rekla je Izabel. Ne moe ostati na tome. Oklevao je, ali je potom odluio. U redu. Rei u vam. Nekad sam bio predsednik kompanije ije je sedite bilo u Glazgovu. Imali smo problem pronevere novac je nestajao. Nismo eleli da predamo policiju u to, pa smo pokuali da ga reimo sami. Zamolio sam menadera da mi kae ta misli, ko je poinilac. Imao sam visoko miljenje o njemu i verovao sam da e mi verovatno dati prilino dobru predstavu o osoblju i tome ta se dogaa. I tako, rekao mi je jedno ime i ja sam pozvao tog oveka kod sebe u kancelariju. Pogledao sam ga i zakljuio da deluje nepoteno. Stoga sam ga bez ikakvog uvoda upitao ta zna o nestalom novcu. Bio je sav zbunjen. Mumlao je. Gledao je u plafon. Izbegavao je kontakt pogledom. Zakljuili ste da je to on?

Da, jesam. I ta ste uradili? Aleks je oborio pogled. I on izbegava kontakt pogledom, pomislila je Izabel. Nisam imao dokaza, tako da sam ga samo upozorio i rekao da ga posmatramo. Nisam mu rekao nita vie od toga nisam mogao, tako da je ostalo na tome. Otiao je iz moje kancelarije i to je bilo to. I? upitala je Izabel. I te noi je otiao i skoio s Erskinskog mosta. To je bilo to. Ostavio je troje dece za sobom, i jedno na putu. Izabel je uzdrhtala. Takve tragedije se deavaju, rekla je. Oseaj krivice ume da bude veoma snaan. Osim to nije bio kriv, rekao je Aleks, ponovo je gledajui. U njegovim oima sad nije bilo svetla. Bio je potpuno neduan. Napravio sam stranu greku u proceni, nisam ak shvatio ni da ovek pati od vrlo ozbiljne depresije. Postupio sam potpuno pogreno. Nekoliko nedelja kasnije, menader je bio manje vie uhvaen na delu. Njega sam takoe pogreno procenio ba kao i onog jadnog oveka koji se bacio s mosta. Zastao je. Eto, sad znate. Nekoliko trenutaka nije progovarala. Ovo je bila zapanjujua pria i nije mu mogla ponovo traiti da joj kae svoje miljenje. Ali sad je to uradio sam. Tom Simpson, rekao je. Tree ime sa spiska koji ste dobili. Ima u njemu neega to mi izaziva sumnju. Pogled krivca?, pomislila je Izabel. Pogrena boja kravate? Glup je, rekao je Aleks. Taj ovek je glup. Niko u konkursnoj komisiji ne misli tako jednako kao ni oni koji su mu dali preporuke. Ali ja mislim da nije preterano bistar. Ali mogue je da bi bio dobar administrator, nagovestila je Izabel. Moraju li upravnici kole biti intelektualci? Valjda je pre svega vano da umeju da motiviu osoblje i uenike i da odravaju zadovoljstvo roditelja. Nita od toga ne poiva iskljuivo na intelektualnoj sposobnosti. Aleks se osmehnuo. Da. Nekad su kolski upravnici bili takvi, ali vie nije tako. Mnogo se toga promenilo od naeg vremena. Ne, ono to mene brine jeste to to on tvrdi da ima diplomu prve klase kao i da je magistrirao s najviim ocenama. Nekako mi se ini da to jednostavno nije

mogue. To se da proveriti, rekla je Izabel. Krajnje je jednostavno stupiti u kontakt s univerzitetima o kojima je re i pitati. to sam i uradio, rekao je Aleks. Uzeo sam na sebe da nazovem pisarnicu Univerziteta u Bristolu. Rekli su mi da je studirao kod njih, ali nisu mi hteli otkriti koje je klase njegova diploma to ima neke veze s poverljivou podataka. Znate kako je danas, nee da vam kau ni koliko je sati, sve zbog poverljivosti podataka. Izabel se nasmejala. ula sam za nekog ko je odbio da kae svoje ime kad su ga pitali. Rekao je da je to njegova privatna stvar. Neki ljudi su udni, rekao je Aleks. Vrlo. Zastala je. A ostali? Gordon Lifers i Don Frejzer? Aleks je slegao ramenima. Upoznao sam ih kad su doli na razgovor. Dona Frejzera, dodue, posredno poznajem. Imamo par zajednikih prijatelja. To je korisno, zar ne? rekla je Izabel. ta oni kau o njemu? Dive mu se i potuju ga. Ali kau da je prilino turoban. Ba su tu re upotrebili: turoban. Vrlo mogue, pomislila je Izabel; ko i ne bi bio turoban, sa ivotom onog drugog planinara na savesti? A Gordon? Aleksov odgovor je stigao brzo. Gordonu se, po njegovom miljenju, nema ta prigovoriti. Svima se dopada, rekao je. Neizmerno privlaan karakter. Da, pomislila je Izabel. Previe privlaan, moe biti? Ili previe privlaan za udate ene? Na sporednim vratima sobe pojavila se ena i dala Aleksu znak. Veera je spremna, rekao je. Verujem da vas je Dilijan smestila pored sadanjeg upravnika. Harold Slejd. Dopae vam se. U koloni su otili do trpezarije i zauzeli svoja mesta. Kad su svi posedali, Aleks je kucnuo noem o vinsku au i ustao da se obrati gostima. Svima zahvaljuje to su doli, rekao je, i nada se da e uivati u obilasku Abotsforda. Dodao je kako veruje da e Skot ponovo doi u modu i

osvajati matu novih narataja. Drago mu je to moe da da svoj mali doprinos tome, isto kao i oni. Izabel se nevoljno namrtila; hoe li narataji elektronskog doba, odrasli na brzometnom humoru i pirotehnikim bioskopskim efektima, prihvatiti nekog kao to je Skot, ije prie umeju da tee nekoliko kilograma? A opet, pisci koji su pisali dugake knjige jo opstaju: ljudi i dalje itaju Dikensa i Stivensona; i dalje itaju Prusta, kad smo ve kod toga, ili barem tvrde da ga itaju. Pod uslovom da su ljudi zainteresovani za kotsku istoriju, rekao je Aleks gledajui du stola kao da izaziva one koji nisu, i Skot e imati svoju publiku. Usledilo je potvrdno klimanje glavama i Izabel je zatekla sebe kako mu se prikljuila. Prethodne godine je u kotskoj odrano okupljanje klanova i ljudi su iz svih krajeva sveta pohrlili da uestvuju. Bili su to ljudi koji ive u dalekim modernim gradovima, u Sinsinatijima i Kanberama ovog sveta, ali koji i dan-danas oseaju zov svog kotskog naslea; doli su u Edinburg i posmatrali gortake plesove i svakojake prikaze kotstva, upijajui svim ulima rasko tartana. Zato i ne bi? Ljudi oseaju potrebu da znaju da su odnekud doli, ak i ako je to bilo veoma davno i nisu sasvim sigurni iz kog mesta i kad. Krvne veze, pomislila je; o tome se tu radi. Koliko god nategnute bile, ljudi ih doivljavaju kao branu izmeu sebe i praznine kratkovenog ljudskog postojanja. Jer, na kraju krajeva, svi smo mi samo beznaajni stanari na ovoj zemlji, privremeni nosioci genetske poruke koja bi tako lako mogla nestati. Nismo uvek bili tu i nema razloga da pretpostavljamo da emo uvek biti. Ipak, takva razmiljanja nam izazivaju nelagodu i ne volimo da se bavimo njima. Stoga se grevito drimo za slamku identiteta; ona nam pomae da se osetimo makar malo manje kratkotrajnim. Skot je deo toga; ova divna kua, sa svim svojim uspomenama na kotsku prolost, deo je toga. Sauvaj me od patnje nitavila. Rei su joj odnekud dole u pamet, ali nije bila sigurna odakle: Timor nihil conturbat me igra rei Roberta Henrisona na tu temu.26 Ne treba da se bojimo toga da emo postati nita smrti ve se moramo bojati da ne budemo nita za ivota. Ovo razmiljanje joj je odvuklo panju i nije ula poslednja Aleksova

opaanja pre no to je seo. Jo neto o Skotu, i njegova sopstvena oseanja u vezi s Abotsfordom. Po zavretku govora, u optem amoru razgovora koji je usledio, okrenula se prema Haroldu Slejdu, koji je sedeo pored nje. Rukovali su se, a on je izjavio da mu je Aleks Makinli ukazao na nju kao na nekog ko e moda doi jednog dana u kolu i govoriti deacima o studijama filozofije. Ako smatrate da je to dobra zamisao, razume se, rekao je. S godinama sam ustanovio neto zanimljivo, a to je da ljudi ne veruju nuno u ono ime se bave. Izabel se nasmejala. O, ja verujem u filozofiju, gospodine Slejd. Hari, molim vas. Filozofija je neto u ta morate verovati, nastavila je. Onog asa kad ponete da mislite, poeli ste da se bavite filozofijom. Zautala je. Zvuala je kao cepidlaka, a to nije elela. Bie mi drago da govorim deacima, Hari. Naklonio se. Hvala vam. Moda ete uspeti da doete pre no to predam dunost. Odlazim, znate. ula sam. U Singapur, bee? Potvrdno je klimnuo. Pogledala ga je, zapaajui pojedinosti; bore oko oiju, snanu bradu, laku okrzanost po svoj prilici omiljene i preesto noene koulje. Bio je markantan mukarac i mogla ga je zamisliti kako podstie ragbi tim s autlinije; posedovao je izvesnu nesputanu muevnost, jednostavnost duha, onakvu kakva se moe nai u ljudi koji ivot provode u mukim kolama. Ali, pomislila je, ta prividna jednostavnost je po svoj prilici varljiva. Njegov arm je opasan, iznenada je zakljuila. Radujete li se promeni? Radiu mahom isti posao, pretpostavljam. Samo na veoma razliitom mestu. Osmehnuo joj se. Volim Singapur. Tako je dobro organizovan. Mi smo ovde postali vrlo aljkavi i haotini; oni nisu. Saglasila se da je red u drutvu neto to je svakako pohvalno. Kome se, uostalom, dopadaju prljavtina, grubost i oskudica? rekla je. Istina. Naas je zautao, lomei malu kiflu postavljenu pored svog tanjira. U Singapuru se veoma lepo ponaaju, znate. Uljudno. Nikad neete videti da se iko napije ili potue u javnosti.

Zaista su takvi, rekla je, ali pitala se moe li atmosfera zbog toga postati pomalo... Mogue je da insistiranje na redu ode predaleko... Nije zavrila ono to je govorila. Moja ena misli tako, rekao je gledajui ka drugom kraju stola. Nije ba luda od elje da ide, bojim se. Ali ubedio sam je da pokua. Spremni smo da, ako doe povuci-potegni, nekoliko godina ivimo odvojeno. Ona moe ostati ovde. Ljudi i to rade, rekla je Izabel. Ali mora se rei, meutim, da se njoj ne ide, rekao je. Oseam se pomalo neprijatno zbog toga. Ponovo je pogledao ka drugom kraju stola. Pratei njegov pogled, Izabel je osmotrila mravu, prilino koatu enu, koja je sedela nekoliko mesta dalje. ena je podigla glavu i, kad su im se oi srele, Izabel je ugledala neto uznemirujue: ljubomoru. Nekoliko trenutaka nije bila sigurna kako da to shvati. Koja e ena zamerati muu to su ga na veeri smestili kraj neke druge ene? Samo ona nije sigurna u muevljevu ljubav. Posesivna ena, pomislila je Izabel. Ali onda se zaustavila. Ne znam nita o njoj, ree ona sebi. Znam samo da ne eli da napusti kotsku; da eli da ostane ovde gde je. Ali onda je shvatila: s tim deliem informacije, znam sve. Ponovo je pogledala ka drugom kraju stola. Kristin Slejd je zurila u tanjir supe koji je pred nju stavio onaj isti mladi ovek koji je pre veere posluivao pie, pastir. Izgledala je nesreno i Izabel je osetila iznenadni nalet saoseanja prema njoj. Koliko ima ena, pitala se, kojima je muevljeva ambiciozna trka za karijerom unitila ivot? Koje ive u njegovoj senci i nikad se ne ale? Koje trpe gubitak prijatelja i porodice zato to su primorane da se seljakaju od nemila do nedraga? A da li se isto moe rei o muevima u slinom poloaju, koji se rtvuju zarad enine karijere? Moe, s jednom sutinskom razlikom: to se veoma retko deava, zato to su oni izuzetno malobrojni. Okrenula se prema Haroldu. Moda bi trebalo da razmislite da ipak ostanete u kotskoj, ako se vaoj supruzi ne mili selidba. Iznenaeno ju je pogledao. Navii e se ve, rekao je. Ne sekiram se ja za nju. I potom je dodao: Ljudi se prilagode, znate. Naviknu se na svata. Izabel je razmiljala o njegovim reima. Ne sekiram se ja za nju. Ne,

pomislila je, ne sekira se; uzima je zdravo za gotovo. I jo je pomislila: ovaj ovek je enskaro, navikao na naklonost i zanimanje ena. Pogledala je preko stola. Dilijan, koja je sedela tano preko puta, zurila je u Harolda. Izabel je ugledala kako se usne druge ene pomeraju nemo oblikujui re. Kradom je okrznula pogledom Harolda; bee presreo neizgovorenu re i osmehivao se Dilijan u znak odgovora. Izabel se osetila nelagodno, onako kako mora da se osea neko ko ne pripada krugu onda kad naleti na neto, na neki intimni razgovor meu prijateljima. Posle veere, pili su kafu u salonu i Izabel je uspela da prie Kristin Slejd. Stigla je do nje ba kad je ova zaustila da zapodene razgovor s mukarcem koji je paljivo zagledao sliku na zidu. Izabel se predstavila. Za veerom sam uivala u drutvu vaeg supruga, rekla je. Priao mi je o Singapuru. ena se osmehnula, ali taj osmeh je delovao umorno. Oi su joj nezainteresovano prele preko Izabel. Da, odvratila je. Singapur. Izabel je otpila malo kafe. Bila je hladna. Te meunarodne kole su sigurno fascinantne, rekla je. Sve te razliite nacionalnosti. Ova je veoma britanska. Kriket. Redari po hodnicima. Sve. Kristinin ton graniio se s prezrivim: odreeni naini izgovora rei kriket nagovetavaju neodobravanje. Izabel se nasmeila. Kakva udna igra. Kratki trenuci velikog uzbuenja i potom sati za vreme kojih se ne deava ba nita. Kao i u ivotu, moda. Kristin ju je pogledala nekako neodreeno, kao da je svesna da je izreeno neto duhovito, ali nije sasvim sigurna ta. Moda. Izabel se naprezala da se seti ta da kae. Hoete li iveti u kui ili u stanu? Jo dok je postavljala ovo pitanje, postala je svesna koliko je dosadno. Zato bi je, zaboga, zanimalo da li e ovi ljudi, koje je tek upoznala, iveti u kui ili u stanu? Veina ljudi u Singapuru ivi u stanovima, verovala je, premda ih zacelo ima i koji stanuju u kuama. Ali kakve to veze ima? Meutim, kao da je ovo pitanje podstaklo malo interesovanja. U kui. Postoji kua koja ide uz taj posao. Ima i kunu pomonicu. A. Izabel je naprezala mozak u potrazi za jo neim to bi rekla. Kakva

e biti ta kuna pomonica? Hoe li kua imati kolski prilaz; mesto za parking? Hoe li dobiti i kola? Ume da bude veoma vrue, iznenada se oglasila Kristina. Temperatura je manje ili vie ista preko cele godine, ali je prilino visoka. Izabel je potvrdno klimnula. U Singapuru je stvarno vrue. Da, ula je da je tako. Ne ide vam se tamo? To je bilo direktno pitanje, ali htela je da razgovor prevazie ovu grozomornu fazu askanja. Kristin je bacila pogled na drugi kraj sobe, gde je njen muz stajao zadubljen u razgovor s Aleksom i jo jednim mukarcem. Ne smeta mi, ravnoduno je odvratila. Hari to eli. To je ono to je vano. Izabel nije rekla nita. Padalo joj je na pamet da situacija moda i nije tako jednostavna kakvom joj se uinila. Hari eli da ode u Singapur zbog posla. To je bilo jasno, ali... ali ta ako eli da ode zato to njegova supruga, ova poprilino dosadna ena, ne eli da ide tamo? Ako neko eli da pobegne od svoje supruge, tada odlazak tamo gde se njoj ne ide predstavlja savreno logian potez. Stoga to iskljuuje mesta kao to su Pariz, Melburn ili Vankuver, gde nije naroito teko iveti, i obuhvata odreena mesta na koja niko ne eli da ide. Singapur se, dabome, ne nalazi na ovom potonjem spisku, budui da je vrlo privlaan grad u kom ljudi vode udoban, bezbedan ivot. Meutim, nekima se moda ne dopada vruina ili udaljenost od kue i, kao Kristin, moda ne ele da idu. Dakle, ako je Hari odluio da ode nekuda daleko ne bi li pobegao od oigledno krajnje dosadnog domaeg ivota, tada oigledno ne eli da Kristin ide s njim. Ali mora da bude obazriv u vezi s tim. Jer, ako joj jasno stavi do znanja da ne eli da je vodi sa sobom, to bi je samo ubedilo da mora ii s njim po svaku cenu, kako bi spreila da ode s nekom drugom. Ali razume se, moda se pretvara. Moda potajno jedva eka da ode da ivi u Singapuru, ali ne eli da oda takav utisak. A moda joj sasvim odgovara da joj mu ode u Singapur, a nju ostavi u kotskoj... s njenim ljubavnikom... Novim mladim nastavnikom fizikog, moda. Izabel se zaustavila. Ovo je bilo apsurdno. Situacija nije bila tako sloena: ovo je bio jednostavan sluaj mukarca koji je prihvatio posao negde gde njegova ena ne eli da ode, zato to je navikla na svoj nain ivota i srena je tu gde je.

Meutim, otii e s njim i ivot e im biti veoma slian ovom koji vode u kotskoj. Ovde nije bilo niega ispod povrine: to je u izlogu, to je u radnji. Nita vie od toga. Izabel, koja se bee naas okrenula na drugu stranu, sad se opet okrenula i ugledala Kristin kako odlazi u pravcu drugih gostiju. Ona smatra da sam dosadna, pomisli Izabel. Ali onda, posle onog razgovora, imala je svako pravo da izvue takav zakljuak; svako pravo. Izabel je dovrila svoju hladnu kafu i spustila olju na stoi. Hari i Kristin su je deprimirali. Tu nema sree. Pogledala je na svoj sat. Morala je da vozi natrag do Edinburga, stoga je na brzinu izraunala. Popila je jednu au vina pre veere i pola ae za vreme jela. Ta koliina, rasporeena na tri sata, nije bila prepreka za bezbednu vonju. Ako odmah krene, bie kui za jedva malo vie od sata, a ni Dejmi nee stii mnogo kasnije od nje. Grejs je uvala arlija i ostae da prespava. Nekoliko minuta kasnije, sedela je u svojim zelenim vedskim kolima i hitala drumom prema Edinburgu. Pejza Granice jedva se nazirao pod dobrano naetim mesecom: prostrana polja istakana tamnim umama; talasasta brda iji su se obrisi dizali naspram nonog neba, zgrena poput usnulih medveda ili grbavih kitova. Ovo je bio pejza Valtera Skota i zamiljala ga je u Abotsfordu, kako kroz prozor svoje biblioteke posmatra svet koji je naselio svojim likovima; svet oajnikih postupaka i herojskih misija. Ali svet sada nije bio takav i nije nameravala da dopusti svojoj mati da joj nagovesti drugaije. Svet Harija i Kristin nije imao nikakvih skrivenih dimenzija. Oni nisu imali nikakve veze s nereenim problemom kandidata u uem izboru, tako da je njena istraga i dalje tapkala u mestu, ako se, moda, izuzme to to je sad znala da Aleks ne veruje Tomu Simpsonu i da ga je otpisao kao intelektualno inferiornog u odnosu na drugu dvojicu kandidata. I kao varalicu, naravno. to je menjalo sliku pod uslovom da se moe dokazati. A to ne bi trebalo da bude naroito teko uprkos tome to Aleksov trud nije urodio plodom: ovek ili ima diplomu koju tvrdi da ima, ili je nema, i mora da postoji nain da se to ustanovi. Mogla bi pokuati da sazna, premda je smatrala da je to verovatno traenje vremena. Jednostavno

je bilo previe neverovatno da bi kandidat pribegao neemu takvom. Ne, nee se gnjaviti time. Stvarni subjekt anonimnog pisma, zakljuila je, jeste Don Frejzer. On je taj koji ima ta da krije. Kad se primakla Edinburgu s june strane i ugledala pod sobom svetla grada, misli su joj se okrenule Dejmijevoj drugarici Pru. Tamo dole ivi mnogo ljudi koje poznaje ili koji poznaju nju. To su spone, drugarstva i veze; to je tkivo, tetive koje spajaju ljudsko drutvo. A jedna od onih ije svetlo, u ovaj sat, moda jo uvek gori, jeste i ta nesrena, uplaena devojka, s kojom e morati da se vidi; kojoj je proizvoljnost njene bolesti po svoj prilici ve slomila srce, i pred kojom stoje samo razoaranje i tuga. Osim... misao koja joj je naila bila je neoekivana i neuvena. Osim ako ona ne podeli Dejmija s njom in milosra prema devojci kojoj je ostalo jo samo malo ivota. Ona ima sve, a ta mlada ena nita; da li ba ne dolazi u obzir da dozvoli Dejmiju da ode kod nje i utei je, da joj omogui da doivi ljubav pre no to umre? Veina ena zgrozila bi se na samu pomisao, da, zgrozila bi se. Ali Izabel se nije oseala tako. Oseala se postieno, neprijatno, moda, ali ne i zgroeno. A kako bi reagovao Dejmi ako bi mu to predloila? Videla ga je kako je posmatra onim svojim prekornim pogledom kakav je ponekad imao. Ti to ozbiljno, Izabel? Ili si sila s uma? Moda i jesi. Sasvim. Kako moe? Kako moe? Ili bi, to je jo verovatnije, samo nemo zurio u nju, opravdano uasnut. Bio bi u pravu: kako moe? Moda ovo izgleda kao velikoduan, nesebian in, ali je ujedno i in lakomislenosti, implicitna izjava da joj nije dovoljno stalo da bi se nervirala zbog toga to mukarac za koga se ubrzo udaje ima aferu s drugom enom. Pa naravno da joj je stalo; naravno da eli Dejmija i nijednog drugog kako su ono glasile rei branog zaveta, pre no to je petljanje lingvista ubilo njihovu poetinost? Odbacuje sve ostale? Kako snana, zvonka re odbaciti. Fraza odbaciti sve ostale znaila je mnogo vie, mnogo je jae naglaavala poentu od svojih slabijih alternativa. A ipak, neto joj je palo na pamet. Nije dolo niotkud. Palo joj je na pamet, a ono to nam padne na pamet jeste nae. Ako je i nemoralno, onda je to zato to u sebi imamo i nemoralan deo; mranog blizanca u ijem umu misli o neveri, neobuzdanim putenim uivanjima i sebinosti lagodno i prirodno bitiu.

12
Razume se, Dejmiju nije nita pominjala. Sledeeg jutra, za vreme doruka, dok je Dejmi hranio arlija njegovim vojnicima s rovitim jajetom i marmitom, kroz glavu joj je opet proletela ona pomisao, ali brzo ju je odagnala, namerno poevi da razmilja o neemu drugom. To je, shvatila je, tehnika koju su primenjivali sveci, postojei i oni koji tee tom statusu, za koje su neiste misli bile samo iskuenja koja valja izbaciti sebi iz glave; oni su razmiljali o nebeskim temama, horovima anela i tome slino, i tako bi izgurali nepoeljne misli. Ili su se bievali, to je bio jo jedan nain da se izbore s umom sklonim vrljanju, mada ne i praksa lako primenljiva za stolom za vreme doruka. Izabel je pak pomislila na Kristofera Dova i zamislila ga kako sedi za dorukom, mrtei se nad svojom zdelom muslija, i smilja svoj sledei potez. Ovoj slici je dodala profesora Letisa, kako sedi na drugom kraju stola i s divljenjem gleda u mlaeg kolegu. Ova misao naterala ju je da se osmehne, i upalila je: Prestala sam da razmiljam o onoj groznoj ideji. Nesvestan Izabeline mentalne bitke, Dejmi je priao o danu pred njima. Bio je potpuno slobodan i eleo je da odvede arlija u Botaniku batu. Nedavno je otkrio ribe koje su tromo plivale u ribnjaku u jednoj od staklenih bati; posetie ih, rekao je, i razgledati neke egzotinije biljke. arli je oajniki eleo da dodirne kaktus, inilo se, i Dejmi se pitao da li bi mu trebalo dozvoliti da sam shvati sve o trnju i bodljama. Tako i naue, zar ne? upitao je. Kako bi inae? Izabel je s milinom pogledala arlija. Bilo je toliko toga od ega je elela da ga zatiti u ivotu kao i svaki roditelj. Pretpostavljala je da se negde na tom spisku nalaze i kaktusi. Ne bih rekla, odvratila je. Bie u budunosti dovoljno vremena da sazna sve o kaktusima. O kaktusima, alkoholu i slomljenom srcu: vie nego dovoljno vremena da naui sve o tome. Ona je pak imala sopstvene planove za taj dan. Jue, pre no to se odvezla u Abotsford, telefonirala je arliju Maklinu i zamolila ga da joj pomogne da se upozna s ocem onog

mladia koji je poginuo na Everestu. arli bee pomenuo da ga poznaje i pitala se da li bi mogla da popria s njim. On joj je predusretljivo dao telefonski broj. Taj ovek je sad u penziji, rekao joj je. U stvari, ivi nedaleko od nas. Jo uvek povremeno radi kao nos za jednu ili dve destilerije. Bio je veoma dobar u tome. Zastao je. Izgleda da se nikad nije oporavio od onoga to se dogodilo. To mu je bio sin jedinac taj planinar. Ima i kerku, ali ona nije sasvim u redu, ini mi se. Naalost, malo je slaboumna. Upotrebio je kotsku re za mentalni hendikep. To nije re koja se danas mnogo koristi, budui da mnogi vie vole da upotrebe izraz oteano uenje savremeni eufemizam. Meutim, nema niega zlonamernog u rei slabouman,27 koja je opstala zato to se nadzor nad jezikom jo ne bee protegnuo i na renik kotskog. Bila je telefonirala planinarevom ocu i rekao joj je da e je primiti. Upitao ju je o emu se radi i objasnila mu je. elela bih da saznam vie o onome to se dogodilo na toj ekspediciji, rekla je. Zvuao je umorno. Piete neto? Ne ba. Stvarno elite da razgovarate sa mnom? upitao je. Ja nisam bio tamo, znate. Ako nemate nita protiv. Usledila je kratkotrajna tiina. Ima protiv, pomislila je, i to je sasvim razumljivo. Ali nije to rekao. Pa dobro. Ako vam to neto znai. Rekao je to rezignirano, ali nije ton bio ono to joj je upalo u oi; bila je to reenica: ako vam to neto znai. Na toj reenici, opaala je, u velikoj meri se zasniva nae moralno ophoenje prema drugima. Priznajemo ono to im je vano; uzimamo to u obzir. A kad to uradimo, tada iz toga proizlazi mnogo toga drugog: priznavanje prava, praktikovanje uljudnosti sve, zapravo, to omoguava miroljubive odnose meu ljudima. Gej brak, pomislila je: nekima se ta ideja moda ne dopada, ali ukoliko pomisle: ako to vama neto znai, razlog za njegovo priznavanje postaje mnogo jai, mnogo oigledniji. Osim, razume se, ako ne primenimo to isto pitanje na one koji mu se protive; u kom sluaju smo ponovo tamo odakle smo i poli u pokuaju da pomirimo dve uzajamno suprotstavljene pozicije, to je otprilike isto tako lako kao obezbediti da maslinovo ulje i balzamovo sire

ostanu pomeani nakon to ih protresemo. Izabel je zatvorila oi; ne moe konstruisati moralne stavove utemeljene na analogiji s balzamovim siretom. Jeste li tu? Glas s drugog kraja ice vraao ju je s njenih filozofskih lutanja. Jesam. Izvinite, neto sam se zamislila. Izvinila se jo jednom i potom su se dogovorili da ona u pola jedanaest doe kod njega. Dao joj je adresu, mesto je bilo u neposrednoj blizini Edinburga, nedaleko od Rozlin Cepela, na poetku Pentlandskih brda. iveo je blizu druma koji je tekao od Rozlina do sela Templ; udan deli pejzaa, stenjen izmeu uzanih, krivudavih dolova i vie breuljkastog terena koji se pretvarao u Pogranina brda. Ne moete promaiti nau kuu, rekao je. Zato to je oker. Neete videti nijednu drugu te boje. Ne moete pogreiti. Lako je pronala kuu, kao to je i predvideo. Bila je vea nego to je mislila: neto izmeu funkcionalne seljake kue i kue koja bi se u prolosti nazivala gazdinskom kuom kua koja u vreme kad je graena nije bila dovoljno raskona za porodicu sa stvarnim ambicijama, ali koja je bila savrena za onu koja je elela da ivi udobno. Do nje se dolazilo kratkim prilaznim putem, posutim sveim nanosom ljunka koji je zadovoljavajue pratao pod tokovima njenih kola; zvuk nalik na lomljavu talasa na obali; dobar zvuk, pomislila je. Parkirala se i onda, izaavi iz kola, pogledala kuu pred sobom. Ovo je kua koja je imala sree, zakljuila je, jer je morala biti podignuta neposredno pre no to je georgijansko postalo viktorijansko. Senka Viktorije bila je tu, ali nije sasvim pokrila ovu graevinu, koja je jo uvek imala proporcije i prijatan sklad georgijanske arhitekture. Lagodna kua. Kua koja se dobro oseala u svojoj koi, ili malteru, moda. Oker boja poticala je od grubog sloja sitnog ljunka i krea koji se nanosi na spoljanjost kotskih kua.28 Taj sloj bio je obojen u toplu nijansu kakva je tu i tamo mogla da se nae u istonoj kotskoj, a koja je donesena odnekud spolja, iz Holandije, moda, u danima kad je cvetala trgovina izmeu kotskih luka i njihovih holandskih suseda na drugoj strani Severnog mora. Bee je video i otvorio je ulazna vrata dok je stajala ispred kue i

razgledala proelje. Gospoo Dalhusi? Ijan Aleksander izgledao je kao da je u svojim ranim sedamdesetim, moda, ali negovan i s istom, pomalo rumenom koom karakteristinom za kotlanane sa sela. Osnovu tog tena inili su vetar i kia; vetar, kia i nebo naikano oblacima. Rukovali su se. Pokazala je prema prednjem zidu kue. Veoma ste sreni to ivite ovde, rekla je. Znam. Da, zaista imamo sree. Oker je tako topla boja. Govorio je jednostavno, s naglaskom koji je podseao na starovremski Edinburg. Moja pokojna supruga je mnogo volela ovo imanje. On neodreeno pokaza naokolo. Odnegovala je divan vrt, koji sam ja, bojim se, pustio da zaraste u korov. Ali ne moe sve da postigne ponekad ne moe nita. Pozvao ju je da ue, odvodei je kroz hodnik obloen knjigama u veliki salon koji je, to je neuobiajeno, gledao u vrt iza kue. Na zidovima je bilo slika, najveim delom konvencionalnih: pejzai, studija ptica u letu, uokvirena stara mapa Midlotijana. A tamo, iznad kamina od belog mermera, visio je njen Rejbern, onaj kog je razgledala s Gajem Peploom i za kog je namerila da se sledeeg meseca, preko Gaja, nadmee na aukciji. Naas je nepomino stajala, pitajui se da moda ne grei. Je li ovo kopija? Ili neka sasvim druga slika, koja pak uznemirujue lii na pravog Rejberna? Je li ovo...? Glas joj je zamro. Ovo jeste njena slika; mora da bude. Rejbern, rekao je Ijan. Moj ponos i dika. Barem jo neko vreme, u svakom sluaju... I on je zautao, pre no to je dodao: Uskoro u morati da je predam aukcijskoj kui. Ali nedostajae mi. Izabel je prila slici kako bi je izbliza pogledala. U dnu okvira nalazila se nevelika pozlaena ploica u obliku romba, na kojoj je proitala natpis: Ser Henri Rejbern: Gospoa Aleksander i njena unuka. Moji, pomislila je. Moja slika moje ukunbabe. Okrenula se prema njemu: Zato je prodajete? im je zatvorila usta, shvatila je da je pitanje bilo netaktino. Ljudi prodaju stvari zato to im se ne dopadaju ili zato to im je potreban novac. Veoma retko je posredi neko drugo objanjenje. A njemu se ova slika dopadala. Zato to moram, odvratio je. Nerado se rastajem s neim s ime sam porodino vezan, ali... Slegao je ramenima. Finansijska nuda. Rekao je

ovo s primesom stida, ali shvatala je: pripadao je narataju koji je svaku raspravu o novcu smatrao neukusnom. Oskudica se podnosi srano; solidne finansije skromno. Porumenela je i pomislila: naterala sam ga da prizna da je u oskudici. Ponovo je pogledala u sliku. Znam za ovaj portret, rekla je. Nije izgledao iznenaeno. Rejbern je veoma poznat. Okrenula se i pogledala ga. Znam ko je ova ena. Pie na okviru, jednostavno je odvratio. Gospoa Aleksander. Moja daleka roaka. I moja, tiho je rekla Izabel. Mada, u mom sluaju, ne ba tako daleka. Njena unuka mi je ukunbaba. Nekoliko asaka nije progovarao. Smeteno su gledali jedno drugo, oboje svesni da se priroda njihovog susreta naglo i tanano promenila. Poeli su kao neznanci; sad su bili roaci, makar daleki. Zagledao se na nekoliko trenutaka kroz prozor, a onda opet u sobu. Jeste li zapravo zbog toga doli kod mene? U vezi sa slikom? Odmahnula je glavom. Ne, ni sluajno. Nisam imala pojma da smo vi i ja u rodu. Zastala je. Ali moram rei da sam ushiena to sam pronala jo jednog dalekog roaka. Kao da se malo opustio. Neverovatno. Ali opet, mi u kotskoj nismo tako brojna populacija, zar ne? Negde sam proitao da strunjaci za DNK kau da je strahovito mnogo nas u srodstvu. Vie nego to mislimo. Trebalo je da poveem stvari kad sam videla vae prezime, Aleksander. Ali nisam razmiljala. Ijan je pokazao prema fotelji, pozivajui je da sedne. Tu negde imam porodino stablo, rekao je. Imali smo roaka na Novom Zelandu, koji je jednom doao i mesecima od jutra do sutra sedeo u Registraturi. Otud je izaao s tom ogromnom mapom koju je razmotao na kuhinjskom stolu. Liila je na Knjigu postanja: taj i taj rodi toga i toga, pa sve do tog kolena. Gomila prilino dosadnih pojedinosti. Znala je na ta misli. Razumela je zato ljudi to rade, ali ona sama nikad nije uspela da natera sebe da se zainteresuje za pojedinosti o tome ko se s kim venao i ko je imao koju decu; osim, dabome, ako nije postojala neka zanimljiva istorijska anegdota. Preko majke je bila u srodstvu s prvim

ovekom koji je prizemljio avion u Mobilu, u Alabami, i sa enom koja se zaredila nakon to je bila osloboena optube da je ubila svog ljubavnika, vlasnika ozloglaenog nonog kluba u Nju Orleansu. To je bilo zanimljivo, ali samo donekle. injenica da je neko prizemljio jedan od prvih aviona u Mobilu znaila je da je taj posedovao avion u vreme kad je bilo veoma malo takvih; takoe je znaila da je bio hrabar ili, moda, nepromiljeno odvaan. A to se tie monahinje... Mora da ga je ubila, ali je porota zacelo smatrala da je taj to zasluio; porote redovno oslobaaju oigledne krivce, ukoliko smatraju da je rtva u dovoljnoj meri zasluila sudbinu koja ju je snala. Svi vlasnici nonih klubova su na loem glasu, pomislila je; to nije profesija koja privlai fin, poten svet. Uopte uzev, nije. Sela je i usledio je razgovor o tome kakav su rod ona i Ijan. Srodstvo nije bilo komplikovano, ali jeste bilo veoma daleko, i pratilo je ogranke porodice koji su se razdvojili pre skoro dva veka. A ipak, to je bilo neto ova spoznaja o srodstvu; nisu je mogli zanemariti. To je ona vrsta povezanosti za kojom ljudi instinktivno tragaju kad nekog upoznaju. Zato se i raspituju za eventualne zajednike poznanike kad ih upoznaju s nekim nepoznatim, nastojei da saznaju poznaje li druga osoba neke ljude koje oni poznaju. To je uobiajeno poput razgovora o vremenu; i na svoj nain ohrabrujue. Vreme nas sve povezuje; opaske o kii ili hladnoi, ili o onome to izobari rade, ta god to bilo, ime nam osujete nade, podseaju nas da se, ak i ako nekog ne poznajemo, ti ljudi oseaju isto kao i mi, i da moraju da se nose s istim vremenom kao i mi ili, to je ve ree, da uivaju u njemu. Izabel je okrznula pogledom sliku. ao mi je to morate da je prodate, rekla je. Usne su mu se izvile u osmeh. ujte, svakako je bolje prodati tuu babu nego svoju. Ona je vaa baba pra, pra ili koja ve bee a ne moja. Izabel je cenila opori humor. Zato upotrebljavamo izraz prodati roenu babu? Zar je to stvarno najgore to neko moe uiniti? Moram neto da priznam, rekla je. Pogledao ju je iekujui. Videla sam ovu sliku u Kristijevom katalogu, rekla je. I planirala sam da se nadmeem za nju.

Ako je i bio iznenaen ovim obelodanjenjem, nije to pokazao. Pa, nadam se da ete je dobiti. Bilo bi lepo znati da je otila na pravo mesto. Mnogo bolje nego da ode u inostranstvo ili ta ve ovih dana biva s Rejbernima. Zaustila je da mu kae neto o tome kako su se barem neki Rejberni vratili u kotsku videla je da Edinburka galerija nudi jednog, upeatljivi portret kotskog lekara. Meutim, zaustavila se i, u roku od samo nekoliko sekundi, odluila; zamisao jeste bila neobina, ali opet, ovo su bile neobine okolnosti. ta ako je kupim? upitala je. Podigao je obrvu. Aukcija je javna. Ako hoete, moete dati ponudu. Delovao je kao da mu je neprijatno kad je nastavio. Nee biti jeftina, znate. Znam, odvratila je. Ali ta ako je kupim od vas direktno? Mogli biste je povui s aukcije. Sad je ve goreo od nelagode. Stvarno mi je ao. Ne elim da izgledam gramziv, ali na aukciji u postii bolju cenu. A bojim se da mi je novac potreban. Imam kerku, znate, koja je teko bolesna. Potreban mi je novac za njeno leenje. Pa da, pomislila je: ona kerka koju je pomenuo arli Maklin. Ponudiu vam najbolju cenu koju moete oekivati da ete postii, rekla je. Iznad procenjene. A sluajno znam koja je cifra posredi. Delovao je zbunjeno. Ne znam... Sad je iznela ponudu o kojoj je razmiljala u hodu. Poelela je da mu stavi ruku na rame; poelela je da zagrli ovog ljubaznog oveka, dostojanstvenog u svom ponosu. I jo neto. Bie mi veoma drago da nastavite da uivate u ovoj slici, recimo, sledeih pet godina. Moete da je zadrite. Kupiu je, ali vi je moete zadrati ovde. Ne smeta mi da saekam pet godina, a bie mi zadovoljstvo da znam da uivate u njoj. Piljio je u nju. Vi to ozbiljno? Najozbiljnije, odvratila je. Ali zato? Zato biste uradili za mene neto tako zapanjujue velikoduno? Zastao je. to, razume se, teko da mogu da prihvatim. Bila je obeshrabrena njegovim odbijanjem. Ali zato neete? Najzad, mi smo rod. Osmehnula se. Pa makar i dalek. Ali poklon meu roacima...

Odmahnuo je glavom. Pridajete tome preveliki znaaj. Ne, ne pridajem. Ali, smem li neto da vam kaem? Neete mi zameriti? Namrtio se. Ako elite? Bie mi zadovoljstvo da to uradim. A i odgovarae mi. Dobiu sliku koju elim, a vi ete moi da je jo neko vreme zadrite. Vi meni neto dajete, ja vama neto dajem. Znam da ne moram. Mogla bih je kupiti na aukciji, po istoj ceni, ali volela bih da jo neko vreme zadrite ovu sliku. Molim vas, dozvolite mi da to uradim. Sluao ju je paljivo, ozbiljnog izraza lica. Pomislila je: zvui kao da mu drim predavanje. Oprostite, rekla je. Nije mi bila namera da vam pridikujem. Podigao je ruku. Ne, ja sam taj koji treba da se izvini. Ponudili ste mi neto na dar, a ja sam odmah odrezao da ne mogu da ga prihvatim. To je bila neotesanost ista neotesanost. Znai da prihvatate? Odmahnuo je glavom, kao da bi da odagna rastuu zbunjenost. Ovo je stvarno prilino udno. Telefonirali ste mi i zamolili me za razgovor o Krisovoj nesrei. Pristao sam, premda ne mogu da zamislim ta bih mogao rei o tome, a to bi vas moglo zanimati. A onda ste se pojavili i tvrdite da smo rod, i nudite da kupite mog Rejberna, ali ne da ga stvarno kupite... Saglasila se da sve skupa zvui vrlo udno. Ali ivot je takav, gospodine Aleksander. Zaista jeste. Stalno se zbivaju udne, neoekivane stvari. Mislim da valja da ih pustimo da se dogaaju. Prela je preko sobe. Jo je sedeo, a ona je posegla i uzela ga za ruku. Iznenadio se, ali joj je dozvolio da je dri, i iznenadni trenutak prisnosti stvorio se meu njima. Nije bio nimalo neprijatan; bio je ohrabrujui. Pretpostavljam da imate procenu koju su vam dali iz Kristija? Klimnuo je glavom. Da. Dali su mi cifru. Platiu vam toliko, rekla je. Povucite je s aukcije. Moete im objasniti, i pri tom ih neete slagati, da elite da ostane u porodici. Ali moda im se to nee dopasti, prigovorio je. Moda e traiti svoju proviziju. Postupaju tako, znate, ako prodate predmet nekome ko ga je video u njihovom katalogu. Nije joj smetalo. Poteno. Platiu im proviziju. Tako nee biti na

gubitku. Kao da je Ijanu bilo teko da shvati ta mu se nudi. Tako e slika stvarno ostati ovde? Ali e biti vaa? Tako je. Meutim, postojae ono to je moj otac on je bio advokat nazivao aneksom ugovora. Tu e stajati da slika ostaje u vaem vlasnitvu narednih pet godina. Je li to u redu? Nasmejao se. Koji bih prigovor mogao imati? Zatim je dodao: Ovo je stvarno neverovatno.. Izabel mu je uzvratila irokim osmehom. Pretpostavljam da je ovo ponuda koju ne moete odbiti. Da niste vi sluajno lan mafije? upitao je u aljivom strahu. Mislim da ne primaju ene, odvratila je Izabel. to je razlog vie da im zatvore radnju. Ustao je. Znam da je prilino rano, ali uvek popijem eri pre ruka. Mogu li vas dovesti u iskuenje, ili biste radije neto blae? Domai sok od limete? To e mi sasvim odgovarati, rekla je Izabel. Vi popijte svoj eri, a ja u au soka od limete. A onda bismo moda mogli... Da porazgovaramo, da, znam da to elite. Moemo da porazgovaramo o Krisu. Izaao je iz sobe, a Izabel je opet stala ispred Rejberna. Gospoa Aleksander, njena pretkinja, gledala ju je s razdaljine od skoro dva veka, a pogled joj je bio pun odobravanja; Izabel to, dodue, nije videla. Skromnost ju je spreavala da o sebi razmilja tako samozadovoljno. Naprosto je postupila ispravno; to u veini sluajeva nije skupo ispravan postupak je jednostavan i ne staje mnogo. Ponekad, meutim, ume da bude skup, a ovo je bila jedna takva prilika. Ali i pored toga je bio ispravan i, kad se Ijan vratio u sobu, Izabel se nije nimalo kajala. U stilu Edit Pjaf, pomisli ona. Non, je ne regrette rien 29 ak ni zbog trideset est hiljada funti zarobljenih na pet godina u Rejbernu koji e biti njeno vlasnitvo, ali ne i u njenom posedu. Sedeli su pored prozora. Napolju je nebo bilo svetlo, sa samo nekoliko tanunih pramenova oblaka koji su brazdali hladno, prazno plavetnilo.

Rekao je: Krisovo planinarenje nikad mi se nije dopadalo, ali znao sam da je bespredmetno pokuavati da ga spreim da se bavi onim ime je iznad svega eleo da se bavi. Bilo mu je vanije ak i od ragbija. Jeste li znali da je igrao za reprezentaciju kotske? ak i kao deki, stalno se pentrao, znate. Vie i ne znam koliko smo ga puta skidali s krova, a kad smo jednog leta otili na Duru, uzverao se na jedan od papova30 a da nam nita nije rekao. Imao je dvanaestak godina. Mislili smo da je otiao da se vidi s drugom koji je takoe letovao na ostrvu, ali nije. Otiao je da planinari. Bila sam na Duri, rekla je Izabel priseajui se odlaska s Dejmijem. Ijan je klimnuo glavom. Divno ostrvo. Kris voli... voleo je da ide tamo, ak i kad je odrastao. Izabel je primetila prelazak sa sadanjeg na prolo vreme i pomislila da to mora da je jedno od najteih prilagoavanja kroz koja ovek prolazi kad nekog izgubi. Pa ak i po zavretku ljubavi: prezent se ukida, a istovremeno i futur prestaje da postoji. Znao sam koje su opasnosti, nastavio je Ijan. Ali rekao sam sebi da postoje i mnogi opasniji sportovi. Stoga sam se trudio da sebe ubedim da je Kris smiren, razuman i veoma oprezan, i da samo nestrpljivi i nemarni upadaju u nevolje. Ali nije tako, zar ne? Svako moe da pogrei ak i najvetiji penja. Ili mu se jednostavno moe desiti da stavi stopalo na pogreno mesto i sunovrati se u pukotinu u gleeru. Postoje stotine stvari koje mogu da pou naopako, a da to ne bude ljudska greka. Izabel je ekala da nastavi, ali utao je, zurei u aicu erija koju je lagano vrteo u desnoj mci. ta se tano dogodilo? upitala je. Penjao se sa Donom Frejzerom, zar ne? Ijan je potvrdno klimnuo. I dalje je gledao u svoju aicu erija. On i Don su bili na Everestu. To mu je bio najvei san, da ode tamo valjda je to najvei san svakog planinara. Do vrha su im preostajala jedan ili dva dana, nalazili su se tik ispod poslednjeg logora, ili kako se to ve zove. Peaili su preko ledenog polja i izgleda da se Kris sapleo i pao. Don se vratio po njega i zajedno su se vratili u logor ispod njih. Sve vreme je pomagao Krisu Don, i Serpas koji je bio s njima, na smenu su ga pridravali. Ali kad su konano stigli do logora, bio je u bunilu i, kako

izgleda, poiveo je jo samo nekoliko sati. Visinska bolest, koja se dodatno iskomplikovala zbog... O, zaboravio sam kako tano glase izrazi iz medicinskog izvetaja. Izabel je sluala kao opinjena. U mislima je videla ledeno polje na velikoj visini, belo na bletavom suncu, i dvojicu ljudi kako pomau treem da pree preko improvizovanog mosta od merdevina, ispod njih zjapi provalija od plavog leda. Don Frejzer je bio pravi heroj, rekao je Ijan. ujem da danas ima mnogo planinara koji nee ni da se gnjave da odnesu povreenog natrag samo ga smeste u rupu u ledu i pobodu zastavicu da obelee mesto, za sluaj da bude jo iv kad se budu spustili. Moete li da poverujete? Moete li? Zar smo dotle doli? Izabel nije odgovorila na njegovo pitanje; razmiljala je o tome koliko pogrene umeju da budu njene pretpostavke. Ali to to je pogreila nije je iznenadilo; esto je pogreno shvatala situaciju ili dolazila do potpuno pogrenog zakljuka. Ali onda je Ijan rekao: Prava grehota, ono to se dogodilo onom drugom. Izabel je naulila ui. Kojem drugom? Je li u toj ekspediciji bio jo neko ko se nije vratio iv? Odmahnuo je glavom. Ne, ovo je bio drugi uspon. U kotskoj. Gore na severa. Izabel je progovorila tiho. Jo jedna tragedija? Da, odvratio je. Kris mi je priao o tome. Dogodilo se nekoliko godina pre no to su otili na Everest. Upitala je da li je Kris bio prisutan tamo, a Ijan je potvrdio da jeste. Nije video ono to se odigralo, ali je imao sasvim dobra predstavu ta se moglo dogoditi. A to je bilo? Ne volim da irim glasine, rekao je. Nemam dokaza. Sve to znam je rekla-kazala. Uzeu to u obzir, kazala je Izabel. Recite mi, molim vas. Delovao je potreseno. Upravo je bila neizmerno velikoduna prema njemu, a on joj je sada uskraivao malu informaciju. Dakle, ak i pored

toga to nikako ne moe biti sasvim siguran u vezi s tim, moe joj makar preneti ono to je uo. uo sam da je Don Frejzer presekao neiji konopac, rekao je. Penjao se s ovekom po imenu Kameron, koji je bio Krisov prijatelj, mada malo stariji od njega. Kameron se okliznuo ili pao, ili ta se ve desilo, a Don Frejzer je presekao njegov konopac da bi spasao sebe. Nije rekao vie nita. Izgledao je postieno, kao da se kaje to je preao neku nevidljivu liniju koja deli jednostavnu priu od skandala. Ali, ako je to izbor izmeu dveju osoba, rekla je Izabel, svakako je razumljivo ako ovek vie voli sebe. Pri tom, ima li ikakvog smisla da se, umesto jednog, dvojica sunovrate u smrt? Ijan je naas odvagnuo ovo. Ne kaem da nije trebalo da to uradi. Ne kaem ak ni da je zaista uradio. Samo kaem da sam tako uo. Presekao je konopac drugom planinara da bi spasao sopstvenu kou. To je sve. Izabel je utala. Bi li ona presekla drugome konopac? Koliko ljudi moe iskreno rei da ne bi? Ali onda, ta da je na drugom kraju tog konopca Dejmi? Ili arli? Gde se to dogodilo? upitala je. Izgledalo je da je Ijan utonuo u misli. Nisam siguran. Mislim da je to bio Glenko. Jedna od onih planina koje se nadnose nad vama dok se vozite preko prevoja. Ona s mnogo vododerina. Razgovarali su jo malo, a onda je Izabel, gledajui na sat, rekla da mora da ide. Jo uvek imate nameru da..., Ijan je pogledao prema slici. Izabel je posegla i uzela ga za ruku. Uivajte u njoj, rekla je. Ostaje tu gde jeste. Dogovoriu se sa Sajmonom Makintoem da vam pie. On je moj advokat. Znam ga, rekao je Ijan. Znao sam njegovog oca Eneju. Eto, rekla je Izabel. Sve dogovoreno. Nije li Edinburg udesan? iznenada je primetio. Da uradimo sve ovo... na poverenje. Izabel se osmehnula. Pa kad sasvim dobro funkcionie, ree ona. Upitala se, izaavi iz kue, nije li to zvualo uobraeno. Moda i jeste, pomislila je, ali, s druge strane, svaki grad funkcionie na neki svoj nain;

svaki grad, bio veliki ili mali, oslanja se na injenicu da se ljudi poznaju i da e prema svojim sugraanima postupati kako valja. ta je tu loe? Samo oni koji veruju u haos eleli bi da je drugaije; ili oni koji veruju da nam je nepotrebno da znamo ko smo, gde smo i ta dugujemo onima s kojima nas spaja oseaj zajednitva. Postoji, dabome, mnogo takvih ljudi: mnogo onih koji mrze sve lokalno, koji mrze oseaj identiteta koji ljudi imaju, koji bi eleli da se svi svedemo na slubenu anonimnost, da ivimo u ogromnim, bezlinim dravama, kojima iz daljine vladaju ljudi ija lica nikad ne vidimo i ija imena nikad ne saznamo. Zbog neega smatraju da je to bolje. Neka ih, nek misle tako; ona nee. Nikad se nee stideti zbog ljubavi prema svome mestu, svom gradu, ni zbog toga to ini sve to moe da osigura da opstane ono to mu daje peat, one sitne, line stvari koje spajaju ljude koji u njemu ive. Ne, nee.

13
Naredni dan, subota, bio je dan za delikatesnu radnju. To je bilo isplanirano jo pre nekoliko nedelja i premda je Izabel imala druga posla, nije smatrala da bi bilo u redu da trai od Ket da promene dogovor. Ket je ila na jedan dan u London, jutarnjim vozom koji je u est sati polazio sa stanice Vejverli, a vraala se u nedelju pre podne. Povod je bio ruak koji su organizovali za kolsku drugaricu koja se udavala za oficira. Razgovarale su o tom paru pre nekoliko nedelja, kad je Ket prvi put pomenula kako se nada da e ii na svadbu. Zgodan je da ti pamet stane, rekla je Ket. Zove se Don, bez h.31 Izbacio ga je? upitala je Izabel. Ili se rodio bez njega? Ket nije smatrala da je ovo smeno. Koga briga? Mene nije, odvratila je Izabel. Ali ti si to pomenula. Rekla si da nema h. Donovi ga obino imaju. Mislim da je vie seksi kad ga nema, rekla je Ket. Don bez h je stvarno seksi ime. Izabel nije rekla nita. Don Lajamor je svoje ime pisao sa h i bio je... pa, bio je seksi, zbog ega se i udala za njega. Tako je glasio njen zakljuak; posle sveg onog silnog samopreispitivanja i pitanja gde je pogreila, dola je do zakljuka da je bila zavedena njegovim izgledom. Ne mislim da bi trebalo da se uputamo u to koliko je neije ime seksi ili nije, rekla je. I ne mislim da bi trebalo da se uda za nekog zato to je zgodan da ti pamet stane. Zautala je. Ket je postajala crvena u licu. Nisam rekla da... Izabel je pokuala da je smiri. Ne, nisam ni rekla da jesi. Sigurna sam da se tvoja prijateljica udaje za Dona iz mnogo drugih razloga. Kaem samo da je tako neto, uopte uzev, loa zamisao. Mukarci stalno prave istu greku. Padaju na izgled i na kraju zavre sa enom koju ne mogu da podnesu ili koja ih davi kao zmija abu. Ket je zurila u nju. A ti? ta ja? Ti si se nala da pria, je li?

Izabel je zinula bez rei. Pa, ba i nisi svetao primer, zar ne? Ket je nastavila. Dejmi. Pogledaj ga samo. Izabel je ostala bez daha; Ket je, meutim, bila nepokolebljiva. Izvini, ali ne moe da kritikuje druge zbog neega to i sama radi. Hoe da kae da sam sa Dejmijem zbog njegovog izgleda? Nije valjda da me stvarno optuuje za to? Ket je oborila pogled. Ne optuujem te ni za ta. Meutim... oprosti mi to se pitam da li biste ti i Dejmi ikad bili zajedno da je... pa, da je demekast i nii od tebe. Ili da ima halitozu32 i neizleivu perut. Misli da biste bili? Stvarno tako misli? Izgled nema nikakve veze s tim, odrezala je Izabel. Ljudi ubeuju sebe u to. Ali ko stvarno veruje da je tako? Ja. Ljudi vole i one koji nisu naroito privlani. Ili ti tvrdi da toga nema? Ket je odmahnula glavom. Nije to htela da kae; htela je da kae, objanjavala je, da ljudi uzimaju ono to mogu da nau. Naravno da moe voleti i neprivlanu osobu, ali to je tee i ta osoba mora zasluiti tu ljubav. Privlana osoba pak ljubav dobija odmah, i to od mnogih. To je oigledno, rekla je; oigledno je. Samo pogledaj parove. Lepi se zaljubljuju u lepe, i dobijaju ih; ostali se snalaze s onim to im zapadne. Glupa, plitka enska glavo, pomislila je Izabel. Ti povrna... Meutim, njena ljutnja je iilela ve posle nekoliko sekundi; to i nije bila prava ljutnja. Izvesno bi se bila grdno naljutila da joj tog asa nije palo na pamet da je Ket verovatno u pravu. Da Dejmi izgleda onako kako je Ket opisala, tada u najmanju ruku postoji mogunost da ne bi stupila u vezu s njim; toliko iskrena prema sebi ipak moe da bude. Ali kako je ovo sumoran zakljuak bio: da je sluajni izgled ono to odreuje naklonost. Valjda je ona, Izabel, iznad takve plitkosti. Moda i ne bismo, rekla je. Pa, eto ti, rekla je Ket. Potom su promenile temu i Izabel je upitala da li je Ketina prijateljica zabrinuta to njenog budueg mua alju u aktivnu vojnu slubu. Trenutno vodimo toliko malih ratova, rekla je. Oficirski ivot vie nije to je nekad

bio. Nekad su igrali polo i ili na skijanje, a sad... pa, odlaze na front i tamo pucaju na njih. Podozrevam da nisu svi potpuno svesni toga kad se prijavljuju u vojsku. Ona kae da nije zabrinuta, rekla je Ket. Ali ne verujem joj. Moda e se ovi ratovi i zavriti. Izabel je sumnjala u to. Uvek e biti neki novi rat, i neki drugi posle njega. Bojim se da u ratovima nikad neemo oskudevati. Pa zar smo ikad? Ali barem je izgledalo da u rat sve vie odlaze dobrovoljci, razmiljala je, to je bila izvesna, premda ne bogzna kakva uteha; pri tom to nije bila uteha koja bi izdrala dublju analizu, budui da se zasnivala na pretpostavci da su to stvarni dobrovoljci. Siromatvo i ograniene mogunosti su ubedljivi regrutni narednici, a te terete niko ne nosi dobrovoljno. Ket je otila na svadbu u London. Izabel je ostavila arlija sa Dejmijem i stigla u delikatesnu radnju malo posle pola devet; tako je imala vremena da samelje kafu i obavi ostale pripreme pre no to u devet otkljua ulazna vrata. Odmah posle otvaranja uvek je bila guva, jer to je bilo vreme kad su redovne muterije dolazile na jutarnju kafu. Ako ona i Edi sve unapred pripreme, mogu da posluuju kafu brzinom od jedne olje u minutu; jednom prilikom je merila vreme i objavila rezultate Ket, koja nije delovala impresionirano. Ali ako ih prebrzo uslui, rekla je Ket, nee kupiti nita drugo. Oi im nee imati vremena da se zadre na okoladi i ostalim bitnim stvarima. Moemo da ih pitamo ele li okoladu, predloio je Edi. Tako rade u onoj radnji iza ugla. Kau: elite li danas i jedan mafin? A ti odmahne glavom i onda izgledaju grdno razoarano. Mrzim to, rekla je Izabel. Mrzim kad mi nude neto to nisam traila. Da sam elela, bila bih traila. I, da budem sasvim iskrena, smatram da je u naelu pogreno usaivati narodu u glavu ideje o mafinima. Kao prvo, to potire sav trud koji vlada ulae u borbu protiv mafina. Troe toliki novac ne bi li nas ubedili da se zdravo hranimo, a onda nas neko spopada pitanjima hoemo li mafin. ta vlada ima protiv mafina, upitao je Edi. Rasprava je ostala bez konanog zakljuka; Ket je bila svesna injenice

da Izabel nije plaena za to to ispomae u radnji, a teko da moe izdavati nareenja nekom ko ti radi besplatno, a pri tom ti je i tetka. Stoga ju je pustila da posluuje kafu tempom koji je sama odredila, to je ova i radila. Edi je tog jutra bio priljiv. Navijao je za mali fudbalski tim iz neke opskurne varoice u Fajfu to je poticalo otud to je njegov otac odrastao u tom mestu. Taj tim, koji je taljigao na zaelju druge lige, nije se ni po emu isticao, ali je mogao da rauna na gotovo fanatinu odanost svojih navijaa. Sada se, meutim, ta odanost nalazila na probi, zahvaljujui skandalu koji je dospeo ak i u nacionalne novine. Saznalo se da je golman tima uzeo mito da bi primio gol. Mito je bio seksualni a ne novani, a dogovor je bio da e biti nagraen seksualnim uslugama devojke jednog od igraa protivnikog tima. Golman je ponudu prihvatio, ali nije bio nagraen po zasluzi pomenuta devojka je rekla da nikad nije ni nameravala da ispuni svoj deo dogovora. Ovoga je to toliko razbesnelo, da je ispriao svojim drugovima da je nasamaren i rekao kako bi ta devojka trebalo da se stidi. Izabel je bila fascinirana priom. Moda je ispao pomalo naivan, primetila je. Ali sam je sebi skoio u stomak. To je po svoj prilici kraj njegove golmanske karijere. Edi je delio ovo miljenje. Ionako nije mnogo valjao. Ali nije trebalo da joj veruje, zar ne? Trebalo je da osigura da ona... pa, da ona ispuni svoj deo pogodbe pre nego to je on primio gol. Stvarno je ispao glup. Izabel, koja je mlela kafu, u momentu je zaustavila aparat. Ali, Edi, pre svega nije ni smeo da uradi tako neto. Ne, nije. Ali kad ve jeste, onda je trebalo da to drugaije odradi. Edi je zastao. A sad nam se svi smeju. To me najvie boli. ao mi je zbog toga. Edi je prihvatio ovaj izraz saoseanja. Ona je kriva, rekao je. Ne moe se ni od jednog mukarca oekivati da odoli takvoj ponudi, zar ne? Izabel je istresla mlevenu kafu u teglu i okrznula Edija pogledom. Pokuava li on to da kae da su mukarci nesposobni da se savladaju? Namrtila se: nije valjda da stvarno misli tako? Ti stvarno tako misli? upitala je. Stvarno misli da nije mogao da je odbije?

Pocrveneo je. Ne elim da kaem da mukarci ne bi trebalo da odbiju takve ene. Kaem da smatram da je ena kriva stvarno tako mislim. Izabel nije rekla nita. Moda je Edi tako doivljavao svet, sa enama kao zavodnicama koje vrebaju jadne golmane. Potom je pogledala na sat i dala momku znak da otvori vrata. Kasnije mogu nastaviti ovaj razgovor mada moda i ne moraju. Dabome da bi mukarci trebalo da se savladavaju, to i rade. Dejmi se uspeno savladava; ona devojka, Pru, koja se bee namerila na njega, uverila se u to iz prve ruke. Sirota devojka... Ne, pomisli ona; nesrena, moda, ali proraunata i spremna da preotme oenjenog ili takorei oenjenog mukarca. Ali opet, toliki ljudi izgledaju kao krajnje nemilosrdni kada je re o tome da dobiju osobu koju ele. Da li bi ona sama ostala po strani ako bi postojala osoba koju eli iznad svega, ako smatra da je ta osoba za nju jedina na svetu? Da li bi je uskratila sebi ukoliko ta osoba nekim sluajem pripada nekom drugom? Nije bila sigurna u to. A ta spoznaja ju je pritiskala dok je tog jutra posluivala kafu. Kada je re o tim strujama srca, ko od nas ne bi bio spreman da uini takorei sve samo da ostvari ono to eli? Ljudi se stalno tako ponaaju; zdrav razum, obuzdavanje, savest sve su to slabe odbrane od navale strasti, slabe odbrane od poplave sirovih emocija za koju svi dobro znamo da nas lako moe odneti. A ljudsko drutvo je oduvek bilo svesno toga i podizalo je sve mogue barijere protiv onoga to je doivljavalo kao destruktivne sile. Brak, neodobravanje, samoodricanje: sve su to opominjui odgovori na nae ljudske slabosti, na neizbene injenice ljudske biologije. Okrznula je pogledom Edija. On nije bio filozof, ali je savreno dobro shvatao. Ona je, naprotiv, bila filozof, a ipak joj se inilo da ne razume svet nita bolje od njega: ona zna tehnike propise za ivot, on zna kakav je ivot kad pati od njega. A kad razmisli o stavovima koje iznosi, bilo bi lako nai rupe u njegovim komentarima, pogotovo u onome to je rekao o tome kako krivi enu. Ali moda je u pravu. Moda je krivica stvarno do te devojke. Moda je Eva kriva mnogo vie od Adama. Ne, nije mogla da prihvati takav zakljuak. Evi je bilo smeteno: to sad ve svi znaju. Tog prepodneva su imali ba veliku guvu i tek posle dva su uspeli da

malo predahnu. Taj sat izmeu dva i tri je obino bio miran, a u radnji sad nije bilo nijedne muterije. Izabel je pogledala u Edija i otrla elo. Blagi boe! Koja guva. Slobodno sedite, rekao je Edi. Ja moram jo neto da rasklonim. Ne, odvratila je Izabel. Prvo ti predahni. Onda u ja. A ja u da... Htela je raskloni umesto Edija, kad su se otvorila vrata. Snudila se. Nee biti stajanja do est, kad zavrava radno vreme. Bie iznurena. Edi ju je munuo laktom. To je on, apnuo je. Izabel se okrenula i ugledala Gordona Lifersa kako zatvara vrata za sobom. Na trenutak joj nije dopiralo do mozga ko je to, ali onda je Edi shvatio njeno oklevanje i proaputao: Njen ovek. On. Ketin ovek. Gordon je priao tezgi. Je li Ket tu? upitao je. Oigledno nije oekivao da vidi Izabel i delovao je zbunjeno. Nisam oekivao da u vas... Obrisala je ruke o kecelju. Porodina firma. Svi pomaemo. Pokazala je prema Ediju. Edi i ja smo uhodani tim. On je ef. Edi je izgledao nervozno. Nisam stvarno. Ona je. Ja sam samo... Izabel mu je pomogla. Pomonik menadera. I to veoma dobar. Bojim se da je Ket u Londonu. Gordon se iznenada prisetio. Pa da. Svadba. Rekla mi je. Mukarci nikad ne pamte, pomislila je Izabel. ene im govore, ali oni ne pamte. Rei u joj da ste navratili. I onda je dodala: Moe kafa? aj? Pogledao je na svoj sat. Taman ima vremena, rekao je, za jednu brzu kafu. Treba da se pojavim na utakmici kriketa. Nisam neki zaluenik, ali ova utakmica je vana za kolu. Izabel je pokazala prema stolu. Pridruiu vam se. Okrenula se Ediju. Hoe li ti smetati ako ja prva uzmem pauzu? Odmahnuo je glavom. Nee. Samo napred. Mada, nije delovao zadovoljno. Pripremila je dve kafe i odnela ih do stola za kojim je sedeo Gordon i razgledao primerak asopisa List, koji je najavljivao dogaaje u Edinburgu i Glazgovu. Bacila je pogled na naslov stranice koju je itao: Lezbijke, gejevi, biseksualci i transseksualci. Bio je to uokviren oglas gej sportskih igara u parku u Kraljiinoj ulici. urno je okrenuo stranicu. Posmatrala ga je. Je li mogue da je on... transseksualac? Ako jeste, da li bi ga onda Ket privlaila? Ako je u procesu preobraavanja u enu, tada bi ga, kao enu, u

normalnim okolnostima vie privlaili mukarci. Osim ako ne planira da u svom novom, enskom identitetu bude lezbijka, u kom sluaju bi Ket bila sasvim primeren izbor premda ona, razume se, moda i ne bi bila spremna da heteroseksualnu vezu s mukarcem pretvori u lezbijsku vezu s nekadanjim mukarcem koji je sada ena, premda joj je, kao mukarac, ve odranije ljubavnik. Pijuckajui kafu, diskretno je prouavala njegove crte. Pogled joj je privukla brada, koja je pokazivala znake da joj je potrebno brijanje; moda se subotom nije gnjavio time. A onda mu je videla ake, obrasle tankim pokrivaem od tamnih malja; ponovo nimalo enstvena pojava. Mora biti da je primetio da bulji u njega, jer se s nelagodom promekoljio na stolici. Izvinite, rekla je Izabel. Razmiljala sam o tome kako smo bioloki to to jesmo i kako mora biti teko pobei od tog identiteta. Ispitivaki ju je pogledao. O? A ta je podstaklo to razmiljanje? Nije mu mogla rei. Ume tako um da mi odluta. Setim se neega nekog nasuminog pitanja ili hipoteze i onda moje misli odu svojim putem. Opustio se. Sanjarenje. Svi to rade. Ja, opet, moram da se borim s tim u uionici. Deaci se zagledaju kroz prozor i onda jednostavno vie nisu tu. Otili su ko zna gde. Susrela je njegove oi. Volite li svoj posao? upitala ga je. Slegao je ramenima. Povremeno je zaista predivan; povremeno pak... dakle, mogao bih da zadavim deake. Stvarno bih mogao. Pomislila je: ta ako to uradi? Ali naglas je rekla: Dabome da nikad ne biste uradili tako neto. Danas vie ne smete dii ruku na njih, zar ne? Ni ranije nas nisu ba podsticali da davimo ake, rekao je Gordon osmehujui se. Promenila je temu. Rekoste da ste konkurisali za drugo radno mesto. Jesu li vam neto javili? Ne. Nisu jo. Kao to rekoh, verovatno nemam velikih izgleda da me prime. Spustila je olju. A zato? Zbog konkurencije. Sluajno znam ko je jo uao u ui izbor. Lagano je dodirivala kaiprstom stranu svoje olje, iscrtavajui siunu

aru u sasuenoj mlenoj peni. Progovorila je sasvim leerno. O? Kako vam je to uspelo? Pretpostavljam da su to poverljivi podaci. Ostali kandidati... Moda ne ele da se zna da su konkurisali. Tano, trebalo bi da je poverljivo. Ali ljudi priaju. Znate kakvi su. Podigla je obrvu. Stvarno? Da. Ona pomisli: onaj ko je napisao pismo zna ko je na spisku za ui izbor. On zna... Sloila je to silogistiki: (1) autor anonimnog pisma zna imena kandidata; (2) Gordon zna imena kandidata; (3) prema tome, Gordon je autor anonimnog pisma. Naravno, ovo je bilo pogreno. Obe premise su bile istinite, ali je zakljuak napravio veliki i niim opravdan skok pred rudu. Trebalo je da glasi ovako: prema tome, Gordon spada u kategoriju onih koji su mogli napisati anonimno pismo. Upitala se da li stvarno zna. Informacije dobijene kroz glasine nisu uvek pouzdane. Ko su kandidati? upitala ga je. Izazivaki ju je pogledao. Sigurno ih ne poznajete. Moda i poznajem. tavie, ula sam... Presekao ju je. isto sumnjam. Don Frejzer, rekla je. I Tom Simpson. Pogledao ju je krajnje zaprepaeno. Izabel je prasnula u smeh. Moda i ja sluam ta se pria, ree ona. I potom pomisli: Rekla sam moda; nisam ga slagala. Pre no to je stigao da ita kae, nagnula se napred i, spustivi glas, rekla: Don Frejzer je oduevljeni planinar, zar ne? Gordon je skoro neprimetno klimnuo glavom. I ula sam, nastavila je Izabel, da je bio umean u dve planinarske nesree. Gordon ju je staloeno posmatrao. Tako se pria. Na Everestu, na primer. Bio je potpuno miran. itao sam o tome. Izgubili su jednog lana ekspedicije. Izgleda da se takve stvari esto deavaju. ,Da, Zona smrti.

ekala je da neto kae, ali on ju je samo utke posmatrao. A onda je bio Glenko, nastavila je. Tamo se neto dogodilo. Na njegovom licu video se jedva primetan treptaj pokreta. Mnogo se toga deava na naim planinama. Koliko planinara godinje nastrada? Pola tuceta? Nemam predstavu. Podigao je olju i dokrajio svoju kafu. Moram da beim. Zbog one utakmice u kriketu. Naravno. Gledala je za njim dok je odlazio. Edi, koji se bee zaokupio poslujui iza tezge, priao je stolu i pridruio joj se. Ne dopada mi se ovaj, rekao je. Jednostavno mi se ne dopada. Gori je od onog Bruna. Mnogo gori. Ali nije, rekla je Izabel. Beskrajno je bolji. Nikad ne gleda u mene, rekao je Edi. Doe ovde i gleda pravo kroz mene. Kao da ne postojim. Siguran si u to? Moda je stidljiv. A da li ga ti pozdravi? Uradi li ita ime bi mu pokazao svoju ljubaznost? Edi se nadurio. Zato bih? Zato to oni koji nisu ljubazni prema drugima teko da smeju da se ale to drugi nisu ljubazni prema njima. Eto zato. Ostalo je na tome; ule su dve muterije i morali su da im se posvete. Dok ih je usluivala, Izabel je razmiljala o onome to je maloas doznala. Gordon je znao sve o Frejzeru i, tavie, vodio je rauna da se ne istri u vezi s tim. Izabel je sada sinulo da joj je reenje sve vreme bilo pred nosom. Moda je Gordon napisao anonimno pismo kako bi izbacio suparnike iz igre. Imao je motiv i imao je znanje. Ali ako je to njegovo delo, zato, onda, nije obelodanio ono to zna? Nagovestio je da jedan kandidat neto krije, ali nije rekao koji niti ta je taj uradio. A ima li ikakvog razloga za tako zaobilazan, snebivljiv pristup? Nema, pomislila je. Ipak, rekla je sebi, zato to ne bi bio on? I nije mogla da se seti nijednog razloga zato ne bi. Ovo je znailo da postoje dva zakljuka o kojima mora da izvesti odbor. Prvi je glasio da za jednog kandidata postoji sumnja samo sumnja, to je

sve da je postupio kukaviki, a drugi da postoji mogunost da je jedan od preostala dva bio spreman da napie anonimno pismo kako bi poveao svoje izglede da uspe. Odbor direktora moe da protumai ove informacije kako hoe, ali jedno je bilo sigurno: posao e dobiti Tom Simpson, po nekima intelektualno najslabiji od njih trojice osim, dabome, ako se ne dokae da je njegova magistarska diploma lana. Bila je ozlojeena to joj je kola naturila ovu obavezu. I bila je ljuta na sebe to je to dozvolila. Pravi sam slabi, pomislila je. Trebalo bi da budem sebinija. Kao Ket. Kao takorei svi ostali. Ali onda je pomislila: ne bih smela da razmiljam ovako neblagonaklono; Ket mi je bratanica, i prijateljica mi je. Ako o njoj razmiljam ovako neblagonaklono, ta u, onda, misliti o Kristoferu Dovu ili ovde ona zadrhta o profesoru Letisu? Sama pomisao na Letisa naterala ju je da pomisli na njivu s povrem, sumornu, uvenulu, nikakvu. I na Letisa, kako stoji i mrko gleda preko tog polja ne znajui ta da uradi. Ne, nee razmiljati ni o njemu. Ipak, sam proces razmiljanja o tome kako ne bi trebalo da razmilja o neemu iziskuje da razmilja o tome. Napravila je eksperiment. Pokuala je da ne razmilja o kafi i ona joj smesta doe u misli: hrpe kafe, kafa u zrnu i mlevena kafa, njen karakteristian miris koji tako podsea na jutro i sve mogunosti koje ono donosi. Ili na Pariz (iz nekog razloga). Na svee, nedirnute novine i jutarnje sunce.

14
Morala je da dela. Problemi su se gomilali: kolska istraga, sa svim svojim sloenostima i nesigurnostima; Letisova kritika Dovove nove knjige koja je imala da stigne svakog trenutka; gomila nesvarljivih knjiga koje su imale da budu poslate na recenziju zato su filozofi toliko opirni; Pru; ak i njeno venanje ako e ga uopte biti. Morala je da dela. Iz duana se vratila kasno, umorna i jedva ekajui da se presvue i priuti sebi dugu, oputajuu kupku. Kad radi sa hranom, osea se na nju i, kad je te subotnje veeri najzad stigla do kue, bila je ubeena da se oko nje iri izrazit miris jake italijanske kobasice. Dejmi ju je poljubio na vratima i bila je sigurna da je videla kako je malice nabrao nos, kao to bi verovatno uradio neko ko je primoran da poljubi salamu ili paket odleanog francuskog sira. Izvini, rekla je. To je od baratanja svim onim kobasicama i francuskim sirevima i kojeim. Zadri se miris. Prignuo se i poljubio je jo jednom. ta fali belom luku? Moda nita, odvratila je. Ali meni je potrebno kupanje. Sluala ga je dok joj je priao da je arli bio toliko iscrpljen da ga je ranije stavio na spavanje. Zaspao je istog asa, rekao je Dejmi. Bila je razoarana; uvek je imala dovoljno energije za arlija, ak i onda kad je bila na kraju snaga. Ali nije htela da ga uznemirava stoga je otila pravo u kupatilo pored njihove spavae sobe i zbacila sa sebe odeu koja je mirisala na radnju. Je li Ketin svaki dan ovakav? Saoseala je s njom ako jeste. I jeste vonjala na salamu, ili barem na beli luk, kojim je ona koju su prodavali bila bogato zainjena. Naga, otila je do kade i proverila temperaturu vode. U kui su imali starinski bojler, sistem koji je njihovog vodoinstalatera Aleksa nagnao da se osmehne i pomene neto o muzeju industrijske tehnologije. Ali on daje okeane vrue vode, pobunila se, tako da je odustao od namere da ga modernizuje. Sad su ti okeani punili kadu isputajui oblake pare, kao u turskom kupatilu. Voda je na dodir bila meka pravo s Pentlandskih brda.

Kako bi u Londonu voleli da imaju ovakvu vodu, tamo je voda tako tvrda, tako puna kalcijuma i kojeega drugog. U Londonu moda imaju opere i pozorita u izobilju, ali kada je re o vodi... Zavrnula je slavine i spustila se u kadu raskonih, viktorijanskih razmera. Nisu krtarili, ti viktorijanci, barem to se ticalo kupatila, i u ovu kadu je mirne due mogao da stane i... Dejmi. Doao je za njom na sprat i stajao je na vratima kupatila. Posmatrao ju je, osmehujui se. Hoe li ti smetati? Klimnuo je glavom u pravcu kade. Izabel je iznenada sinulo da se nikad nisu zajedno kupali. Nije bilo razloga da to ne rade nikakvih inhibicija, nikakvog ednog prenemaganja ali ipak se jo nikad nisu kupali zajedno. Pokazala je prema drugom kraju kade. Ima mesta koliko hoe. Poeo je da se svlai. Nosio je samo majicu kratkih rukava i farmerke, i oslobodio ih se za svega nekoliko trenutaka. Podigla je pogled ka njemu i onda ga odvratila, ponovo se zagledavi u vodu koja je, usled svetlosti to se odbijala o ploice, bila svetlozelena. Pomerila se, tako da se naslonila na kraj kade. Emajlirana povrina bila je topla na dodir. Uputio se napred, a bleda svetlost obasjavala mu je kou. Na njemu nije bilo ni grama vika; nikad ih nije imao. Bio je vitak; miiav, poput Praksitelove skulpture. A ja, pomisli ona, ja sam meka i podatna. Telo Eve. Dejmi, rekla je. Molim? Govorila je ono to je mislila; line, apsurdne misli. Molim te, nemoj se nikad promeniti. Nasmejao se sputajui se u kadu, okrenut prema njoj, privuenih kolena. Svi se menjaju. Ti ne. Za tebe ta pravila ne vae. Blago ju je poprskao. Na mestu gde je uznemirio vodu digao se pramiak pare. Kad si poslednji put delila kadu s nekim? Zatvorila je oi. Ne seam se. Kad sam bila mala, pretpostavljam. Ponekad bi moje drugarice ostale da prespavaju i onda bismo se zajedno kupale, ini mi se. Imala sam valjda osam ili devet godina. Otvorila je oi. A ti? Pogledao je u stranu. Ne seam se. Bilo je davno.

Imala je oseaj da joj kae da ne eli da pria o tome. Naslutila je to i prestala. Pruila je ruku i dotakla mu nogu, milujui ga. Nisu govorili. Nakratko je odvrnuo slavinu sa hladnom vodom i pustio da se hladnija voda pomea s toplom. Zatvorila je oi. Oseaj je bio prekrasan, to opadanje temperature praeno laganim zagrevanjem kad je opet odvrnuo slavinu s vruom vodom. Ovo ju je vratilo daleko, daleko u prolost, u ishodite seanja i enje. Zato? upitala se. Zato se ovako oseam? Zato to je ovo povratak u naa najranija seanja, seanja na udobnost materice, gde nas okruuju toplina i tenost, i nema svetlosti koja bi nasrtala na utehu tame. Vlani, umotani u pekire, vratili su se iz kupatila u spavau sobu. Iako je bilo ve osam sati, zraci veernjeg sunca dopirali su kroz prozor i koso se sputali na prekriva na njihovom krevetu, od belog alsterskog lana. Volela je lan: Tell her to make me a cambric shirt / Parsley, sage, rosemary, and thyme / Without no seam nor needlework /And then shell be a true love of mine.33 Pevala je jednom arliju ovu pesmu, a on ju je posmatrao studiozno, rairenih oiju, premda mu rei sigurno nisu nita znaile. Dejmi je stajao nasred sobe, s pekirom oko pojasa. Zaboravio sam da operem kosu, rekao je. A nameravao sam... Prekinula ga je zvonjava telefona. Izabel ga je pogledala. A da se pravimo da ga ne ujemo? upita ona. Ne, ne smemo. Nikad se ne zna. Dejmi je povremeno dobijao pozive za svirke; ovo je mogao biti jedan od takvih poziva. Priao je nonom stoiu na kom je stajao telefon i podigao slualicu. Odgovorio je na pitanje koje nije ula. Da. Stojei malo dalje od njega, Izabel je ula udaljeni zvuk glasa. Dejmi je progovorio tie. Ne. Ne mogu. Izabel se okrenula na drugu stranu. Rekao sam ti, ne mogu. Naprosto ne mogu. Izabel se ponovo okrenula prema njemu. Drao je telefon nekako udno, napola poklapajui gornji kraj naslonjen na uvo, kao da bi da prigui glas koji je dolazio s drugog kraja ice. Ali ula je. Oi su im se srele. Vidi, ne moemo sada da razgovaramo. Ja... Popriaemo neki drugi put.

Sutra. Pauza dok su s druge strane dopirale rei, neke rei koje su izmamile ustar odgovor. Nisam. Nisam to rekao. Izvini, ali moram da prekinem. Zdravo. Izabel je stajala sasvim nepomino. ula je otkucaje sopstvenog srca u grudima; plitko je disala. Ko je to bio? Znala je, naravno, ali je ipak pitala. Dejmi se udaljio od telefona. Ona devojka. Tako sam i mislila. Rekao sam joj da me ne zove telefonom. Rekao sam joj. Izabel je osetila kako joj obrazi gore. I ranije ti je telefonirala? Ovde u kuu? U nau kuu? Dejmi je uzdahnuo. Rekao sam joj. Bespomono je rairio ruke. ta da radim? Progoni me. Zastao je. Rekla mi je da se osea slabo. Trai da doem kod nje u stan. Veeras? Sad? Nesreno je klimnuo glavom. Dobro, rekla je Izabel. Idem da porazgovaram s njom. Idem tamo. Odmah. Misli da... Odmahnula je rukom uutkujui ga. Dejmi, ovo mora da se raisti. Znam da ne eli to da radi. Ti... ti si previe dobar. Pri tom, ona i ne slua ta govori. Moda e mene sasluati. ene znaju kako da jedna drugoj prenesu ovu vrstu poruke. Da, pomislila je u sebi znamo. I prisetila se tue kojoj je jednom prilikom prisustvovala, pre mnogo godina, prolazei pored bara u Tolkrosu: dve ene su izletele u klinu, upajui kose jedna drugoj i grebui se kao make, a jedna je vritala: Kravetino! Kravetino! On je moj, kravetino jedna! Seala se kako su prolaznici bili preneraeni ili, barem, veina njih: jedan od njih, deak, poeo je oduevljeno da navija, sve dok mu majka nije dlanom pokrila usta. Ona umire, tiho je rekao Dejmi. Svi emo umreti, obrecnula se Izabel. Na kraju svi umremo. Tako da umiranje nije izgovor. Ne za ovo. Zaustila je da dometne neto, i zamalo i jeste. Htela je da mu kae za svoju bizarnu ideju da milosre od nje iziskuje da ga podeli, ali nije. Stidela

se to je uopte i pomislila tako neto, i odluila da e zadrati to za sebe. A sad je bila i ljuta, a taj oseaj je bio jo neprimereniji. Ova devojka, koja oigledno ima obraz debeo kao on kad telefonira Dejmiju kod kue, ne zasluuje takvu obzirnost. Zasluuje ono to je Izabel namerila da joj da: nedvosmisleno upozorenje. urno se obukla. Dejmi je rekao neto o tome da bude blaga prema Pru, ali Izabel je to jedva i ula. Zatraila je adresu i dao joj je. To je u Stokbridu, rekao je. Ulica Lesli. To ti je ona uzana ulica koja se penje ka Sent Bernard kresentu. Dao joj je broj. Nije morao da ga trai i poelela je da ga pita da li je bio tamo. Je li joj rekao ita o tome? Potom se setila da jeste. Pretpostavljam da neu dugo, rekla je. Moe li da me saeka, pa da veeramo zajedno? Mogao je. Spremiu neto, ponudio se. ekau te. Glas mu je zvuao jednolino. Prila mu je. Sada je bila obuena; on je jo uvek bio u pekiru. Osetila je marce na njegovim ramenima kad ga je zagrlila. Nije elela da ide; elela je da ostane s njim. elela je da ode s njim u krevet i da zaboravi na tu devojku, da zaboravi, zapravo, na sve: na to da je urednica Revije za primenjenu etiku, da je osoba od koje drugi oekuju pomo, da je neko od kog se oekuju materijalna dobroinstva. elela je da zaboravi sve to i misli samo na injenicu da je ena, osobeno blagoslovena lepim mladim ljubavnikom koji eli da se oeni njome, i koji predivno svira fagot, i oboava njihovog sina, i... Moram da odem i porazgovaram s njom. Shvata to, zar ne? Nemo je klimnuo glavom. Ponekad, nastavila je, jedini nain da sprei da se zbrka pretvori u jo veu zbrku, jeste da... pripremi svoje metafore i poee se tamo gde te svrbi. Zajedno su prasnuli u smeh i nestalo je napetosti. Meana metafora nije nikome nakodila, rekao je. Nemoj biti previe ubeen u to. Hodala je Ulicom Lesli zagledajui u brojeve ispisane na kamenu iznad

ulaza. Uz jedan ili dva izuzetka, ulazi su vodili do takozvanih zajednikih stepenica kamenog stepenita kojim se dolazilo do svih stanova etvorospratne zgrade. Sami stanovi su se razlikovali: neki su bili veoma prostrani; ostali, uglavljeni tu kao da su naknadno dograeni, sastojali su se ni od ega vie do od spavae sobe i dnevne sobe koja je sluila i kao kuhinja. U devetnaestom veku, kad su sagraeni, ak i ovako skueni smetaj umeo je da bude dom itavoj jednoj porodici, nekog siromanog inovnika, moda, koji je nastojao da napreduje i ode iz skromnog stana u sirotinjskom delu grada. Neka stepenita su bila obnovljena, s novim kamenim stubovima i renoviranim gornjim delovima ograde; druga su ostala zaputena, s okrnjenim gipsom tamo gde su generacije nepaljivih nosaa nametaja putale da se ormari sudaraju sa zidovima, i neodreenim majim vonjem. Pruin stan nalazio se na prvom spratu. Ljubiasta vrata su izgledala kao da su nedavno ofarbana, u suprotnosti s crnom bojom ostalih vrata na tom spratu. Imala su prikucanu karticu s imenom P. L. Makej napisanim na njoj, a ispod toga: Pota za Tompsona i Edvardsa. Ispod imena Edvards, neko je olovkom dopisao: Duguje mi deset funti. Izabel dopusti sebi da se osmehne, uprkos napetosti koju je oseala. Uzdahnula je. Po svetlu koje je dolazilo kroz lepezasti prozor iznad vrata, videla je da u stanu ima nekog, verovatno Pru, budui da je pre kratkog vremena telefonirala. Tompson i Edvards samo primaju potu na ovu adresu; oni nisu tu. Pri tom bi se Edvards, naravno, pravio da nije tu. Pozvonila je na starinsko zvonce na povlaenje. Iznutra je dopro prigueni zveket. Otvorila joj je Pru. Bila je to devojka od dvadeset i neto, u farmerkama i demperu u vie nijansi crvene. Bila je bosonoga. Izabel ree: Vi ste Pru? Primetila je da Pruine usne drhte. Ona zna ko sam. Ja sam Izabel Dalhusi. Pru je ustuknula. Ovo nije planirani potez, pomislila je Izabel, i naas se uplaila da e se druga ena onesvestiti. Smem li da uem? Govorei, Izabel je koraknula napred i okrenula se da zatvori vrata za sobom. Znala sam da ste kod kue, vidite, zato to ste

pre kratkog vremena telefonirali Dejmiju. Telefonirali ste mu na na kuni broj. Pru nije rekla nita. Zurila je u Izabel u oiglednom strahu. Mislim da nije dobra ideja da... Izabel je traila prave rei, priseajui se da je Dejmi rekao neto o tome da bude blaga. Bie blaga. Ova jadna devojka umire. Poela je iznova. Gledajte, znam da vam je Dejmi veoma drag. Razumem to. Ali Dejmi i ja smo zajedno, znate. Venaemo se. Dopadate mu se nemojte misliti da mu se ne dopadate. Ali jednostavno... dakle, nas dvoje smo zajedno, tako da meu vama ne moe biti niega vie od toga. To vam je jasno, zar ne? Kao da se Pru oporavljala. Njen preneraeni izraz se lagano menjao; poinjala je da se osmehuje. Dejmiju sam veoma draga, rekla je. Da, u pravu ste. Draga sam mu. To je i pokazao. Ove rei pogodile su Izabel gotovo fizikom snagom. Pokazao... Osmeh se proirio. Da. Dejmi i ja smo... pa, mi smo ljubavnici. Izabel je zurila u nju, zanemela. Pru je nastavila. Nije vam rekao? Mislila sam da jeste. Rekao mi je da e razgovarati s vama. Kad? Izgovorila je ovo apatom, skoro neujno. ta kad? Kad ste postali ljubavnici? O, ve sam i zaboravila kad je to tano bilo. Pre oko mesec dana. U maju, ini mi se. Da, u maju. Otvorila su se vrata. Stajale su u malom predsoblju, iz kog su vrata vodila u dnevnu sobu. Na njima je stajala druga ena, malo starija od Pru. Dobacila je pogled Izabel, a onda se obratila Pru. Pru? Je li sve u redu? Izabel se okrenula i otvorila ulazna vrata. Ne rekavi nita nijednoj od dveju ena, naprosto je izala iz stana. Oseala je kako joj suze peku oi. U podnoju stepenica je stala i vrsto se uhvatila za ogradu. Pogledala je navie, pravo kroz stepenite prema svetlarniku. Jo je bilo sjaja na nebu, koje je te veeri bilo vedro i belo, nesvesno beznaajne tragedije koja se odvijala pod njim.

ula je korake na kamenim stepenicama; neko je silazio. Podigla je pogled oekujui Pru, ali to je bila ona druga. Vi ste Izabel, zar ne? Izabel nije odgovorila. Zurila je u drugu enu, nesigurna kakve bi namere mogla imati. Prisetila se one enske tue u Tolkrosu. A ona je pak stala pred Izabel i posegla da spusti dlan na njenu ruku. Ja sam Pruina sestra, rekla je. I ula sam ta je tamo gore reeno. Dola sam ovamo pre nekoliko minuta, kad mi je telefonirala stanujem odmah iza ugla, u Dunavskoj ulici. Nastavila je: Morate oprostiti mojoj sestri. Nije zdrava. U ponaanju druge ene bilo je neega to je ohrabrilo Izabel. Zaustila je: U oku sam... Nisam znala... Razume se da jeste. Ali sluajte me: to nije istina. Nijedna jedina re. Sve je umislila. Potrajalo je nekoliko trenutaka. Prvo su bile rei; zatim su dobile smisao, a na kraju je, polako, dolo olakanje. Izabel oseti kako je neto vue iz mrane rupe u koju bee upala. Ono o Dejmiju nije istina? ena je odmahnula glavom. Razume se da nije. Ovo je i ranije radila, bojim se. Izabel se trgla. I umire. Druga ena je zastenjala. Nita joj ne fali barem ne u fizikom pogledu. Tako ona podvaljuje. Govori ljudima kako je na pragu smrti. To izaziva saoseanje. Potrajalo je asak ili dva dok ovo nije doprlo Izabel do mozga. Pa naravno. Naravno. Oigledna podvala: ako umire, dobije ono to eli. To je neka vrsta ucene, rekla je Izabel. Tano tako. Gledajte, pokuavamo da je nateramo da se lei. Mislim da lagano uspevamo, ali nije lako. Izabel je oseala kako je obuzima slabost od olakanja. Tako neto nikad nije lako. Hvala vam na razumevanju, rekla je ena. A ja vam obeavam da se ovo vie nee ponoviti. Ona odlazi gore u Aberdin. Nai roditelji ive tamo i oni e preuzeti brigu o njoj. Moj otac je tamo lekar. Ve je razgovarao sa svojim prijateljima psihijatrima.

Izabel je saoseala s obema s Pru i s njenom sestrom. Usledila su izvinjenja. ena joj je rekla kako se stidi zbog Pruinog ponaanja. Nisu svi, rekla je, tako puni razumevanja kao Izabel. Oprostile su se i Izabel je izala na ulicu. Oseala se iznureno i shvatila da e morati da nae taksi. Ugledala je jedan na kraju ulice, s upaljenim utim svetlom. Mahnula je. Taksi se okrenuo, a voza joj je trepnuvi farovima dao do znanja da ju je video. Dobro ste? upitao je kad se smestila na sedite. Sasvim, odvratila je. Edinburki taksisti nisu obini taksisti. Oni su socijalni radnici, psihoterapeuti i, poput Izabel, filozofi. Uhvatila je njegov pogled u retrovizoru. Delujete uznemireno, rekao je. Bila sam, priznade ona. Pre nekoliko minuta mislila sam da mi se svet sruio. Sad znam da nije. Taksi je hitao uzbrdo, proavi pored zavretka Ulice En. Dole desno, na kraju iroke ulice, nalazila se glomazna gotika graevina Fetisovog koleda, jo jedna kola. Pa, to je dobro, rekao je. Smem li neto da vas pitam? Opet je pogledao u retrovizor. Naravno. Treba li da se stidimo zato to smo poverovali u neto ravo o nekome koga volimo? A trebalo je da mu verujemo? Razmislio je naas pre no to je odgovorio. Ne, rekao je. To je sasvim normalno. Mislite da jeste? Znam da jeste. Osmehnula se. Pretpostavljam da u ovom poslu imate prilike da vidite svata. O, da, jo kako. Primicali su se Dinovom mostu; ispod njega, vrtoglavi nizovi kua kooperili su se na samom rubu jaruge. Nazivali su ga vrletnim gradom, i bogme je to i bio. Znai, ne bi trebalo da se oseam loe zato to sam pomislila najgore o

nekom koga volim? Taksista je bio izriit. Ni najmanje. Pod uslovom da ste spremni da priznate da ste pogreili. Pogreila sam, rekla je Izabel. Kad se vratila, zatekla je Dejmija za klavirom. Ula je u sobu i stajala iza njega, utei, i potrajalo je nekoliko asaka dok nije postao svestan njenog prisustva. Okrenuo se, sa rukama na dirkama, i pogledao je. Klimnula je glavom. Razgovarala si s njom? Jesam. Prela je preko sobe, tako da mu je sad stajala tik iza lea. Neno mu je spustila ruke na ramena. Mislim da je gotovo. Uzdahnuo je. Jadna devojka. Kako je to nepravedno, zar ne? ta je nepravedno? To to je tako teko bolesna. Takva bolest nepravedno je, zar ne? Izabel poele da se nasmeje. Jeste, ako je stvarna. Osetila je kako reaguje. Izvio se kako bi je pogledao. ta kae? Pru ni sluajno nije na samrti, rekla je. Razgovarala sam s njenom sestrom. Nita joj ne fali barem ne fiziki. Psihiki, to je ve sasvim druga stvar. Izabel je objasnila Dejmiju ta se dogodilo i ta joj je rekla Pruina sestra. Sluao ju je s preneraenou koja se polako pretvarala u gnev. Zaboravi na to, rekla je naposletku. Mrzim je zbog ovoga. Izabel se sagnula i poljubila ga. Ne sme. Nemoj je mrzeti. Ne mislim da je ikad u redu mrzeti nekog. Nije? Razmislila je. Pravini gnev? Da, on ima svoje mesto. Mrnja? Moe li ona ikad biti u redu? ta je mrnja? eleti drugome zlo? eleti njegov konani nestanak, njegovu smrt? Da. To, i... I ta? eleti da ga vidi kako pati. Pomilovala ga je po vratu. A da li joj to eli? Da li stvarno eli da

pati? Odmahnuo je glavom i ugnezdio se uz nju. Ne, pretpostavljam da ne elim. Mrnja te skvri iznutra, pomisli ona. To je kao da podjaruje vatru kako bi se druga osoba opekla, a za to vreme i sam dobija opekotine. Bila je svesna da e morati da podsea sebe na ovo, zato to je ustanovila da joj je bilo tako lako da mrzi Dejmija onda kad je tek saznala da je bio u bioskopu s Pru. A to ju je okiralo. Prekinula sam te, rekla je. Opet se okrenuo prema klaviru i zasvirao. Prepoznala je pesmu i nemo je usnama oblikovala rei. Sagradiu venjak svojoj dragoj / kraj izvor-vode sa visine / A onda u na njega staviti / Sve cvee sa planine. Sve cvee sa planine. Sve cvee sa planine. Drage volje bi mu donela sve cvee sa planine. Drage volje, koliko god to trajalo. Pesme ne egzistiraju u svetu stvarnosti; u njima su takvi podvizi sasvim mogui. Peaenje od deset hiljada milja nije dugo u pesmi. Niti je Venost preduga da istraje.

15
Sa ustrim entuzijazmom nekog ko je upravo uspeno obavio jedan teak zadatak, Izabel se latila sledeeg, odluna da ga ostavi za sobom. Telefonirala je Aleksu Makinliju, kako bi se videla s njim i rekla mu ta je saznala, i iznela mu svoje miljenje. Nije mu mogla pruiti konano reenje za njegov problem, ali mogla mu je rei ono to je saznala o trojici kandidata i prepustiti mu da izvue vlastite zakljuke. Nije je radovalo to e izraziti sumnju u vezi s Gordonom, ali smatrala je da nema alternativu. Bie to je mogue objektivnija: moda je, ali samo moda, napisao to pismo, i odbor bi moda mogao imati to na umu. Nije imala osnova da mu pripie pismo, ali nekako je oseala da je to ono to se dogodilo. U onom njihovom razgovoru bilo je neega to ju je navelo na tu pomisao: neko esto ulo nagnalo ju je na taj je zakljuak. Ali da li bi ovek trebalo da obraa panju na esto ulo? to se Dona Frejzera ticalo, moda se na planini nije poneo herojski, ali ni tu nije bila sigurna ta se dogodilo. Znala je da bi bilo dobro da je porazgovarala s porodicom tog drugog planinara, ali nije to uradila. Odselili su se u London i bilo je teko stupiti u dodir s njima; stoga nije ni pokuavala. Don Frejzer je bio rtva kampanje apata, ali moda, samo moda, s valjanim razlogom. Tako je preostajao Tom Simpson, ovek koga Aleks Makinli nije smatrao preterano inteligentnim. Dakle, ta je to znailo? Njegova procena kandidata mogla se zasnivati na linom neprijateljstvu. Ljudi ponekad imaju vrlo iskljuiv stav o tome ko bi trebalo da ih nasledi na poloaju. Moda je Hari Slejd rekao Aleksu da mu se Tom Simpson ne dopada, to je ovoga moglo navesti na to da posumnja u tanost Simpsonove tvrdnje da poseduje magistarsku diplomu. Ali opet, ovo je zvualo kao rekla-kazala, a eli li odbor uopte da se bavi takvim stvarima? Izabel je oekivala da e Aleks Makinli moda ponuditi da doe kod nje kako bi uo ta ima da kae, ali nije to uradio. Sutra popodne imamo sastanak u koli, rekao je. Kraj je polugodita.

Poinjemo za vreme ruka i trebalo bi da zavrimo do tri. Ako biste bili tako dobri da doete ovamo, poveo bih vas u mali obilazak, a onda bismo mogli da popriamo u etiri oka. Bilo joj je na vrh jezika da kae da joj to nikako ne odgovara i da li bi bio tako dobar da doe kod nje, ali nije to rekla. Sluajno joj je ipak odgovaralo; Grejs je htela da vodi arlija na aj kod neke svoje prijateljice u Trinitiju, a Dejmi je imao probu. Pri tom je i elela da vidi kakva je to kola, a ovo joj je bila prilika. Stoga je odgovorila da e joj biti drago da doe. A imate li odgovor za nas? upitao je Aleks. Izabel je oklevala. Neki odgovori vie imaju formu pitanja, odvratila je. Nasmejao se. Zvui vrlo zagonetno. Neke situacije su zagonetne same po sebi. Nije bila sigurna da li e mu se to dopasti. On je biznismen, prisetila se ovek od akcije i verovatno razmilja u preciznim terminima. Meutim, izgledalo je da je zaintrigiran. Pa dobro, hajde, onda, da ih odgonetnemo. Izabel se nasmejala. Hajde. Sutradan je krenula od kue malo posle dva. Do kole joj nije trebalo mnogo due od pola sata, ali pomislila je da bi mogla proetati oko nje pre no to se nae s Aleksom. kola je imala vrt koji je bio na glasu, prepun retkih rododendrona donesenih sa Himalaja jo u edvardijansko doba, i Izabel je elela da ga vidi. U njemu je bilo i skulptura ugledni vajar koji je iveo u blizini poklonio je koli neka od svojih neobinih dela: sasvim su dovoljno zagonetne, pomislila je, te poruke to ih je vajar uklesao u kamen. Za vreme vonje, zaustavila se iza Silverberna kako bi posmatrala pticu grabljivicu koja je lovila nad niim obroncima Pentlanda. Veliki soko vrebao je trenutak da se obrui na svoju rtvu. Parkirala se pokraj puta i posmatrala kako ga je jato manjih ptica napalo i sramno oteralo odatle. Male ptice, kao siuni spitfajeri u nekakvoj neravnopravnoj, herojskoj Bici za Britaniju, obrtale su se i okretale u vrtoglavom vazdunom okraju; brojno nadjaan i razdraen napadom, soko se iznenada vinuo u visine i iezao. Izabel je nekoliko asaka sedela, dok je motor zelenih vedskih kola brundao u praznom hodu, a onda nastavila put. Ova mala bitka

odigrala se tako blizu grada, a opet, pripadala je sasvim drugom svetu isto kao i ovek koji je hranio stoku na poljani kilometar i po dalje niz drum, ispraznivi dak stone hrane u metalni levak dok su se ivotinje tiskale oko njega nadmeui se za poloaj kod valova. Poznavala je Vest Linton, gde je njen prijatelj Derek Votson imao malu knjiaru. Oduprla se iskuenju da ga poseti; bie za to vremena nekom drugom prilikom. Vozei kroz selo, pratila je manji put koji je vodio u brda i posle nekoliko stotina metara zavravao pred kapijom kole. kola Biskup Forbs, nezavisna internatska kola za deake od 8 do 18 godina. S osam godina, pomislila je, previe si mlad da te poalju od kue. Pokuala je da zamisli da za samo est godina poalje arlija u internat, s njegovim stvarima spakovanim u mali kofer. Ne, nikad to ne bi mogla, bez obzira na sve prie o izgradnji karaktera i oseaju samostalnosti koje te kole neguju. To se moe razviti i kod kue, smatrala je. Ona e nauiti arlija drutvenom ponaanju ona i Dejmi a ne neki neznanac. Pratila je znak za parkiralite, gde je ostavila kola. Iza hrastovog umarka ugledala je glavnu kolsku zgradu, veliku kamenu graevinu paladijanskog duha, s nekoliko krila koja su se protezala s obeju strana. Oko nje pruali su se prostrani travnjaci, na ijim su se ivicama nalazile skupine drugih, neto modernijih zgrada koje su liile na salu za fiziko, hostele, kapelu. Tu i tamo, grupice deaka prelazile su od jednih do drugih vrata, s knjigama pod mikom, i pretpostavljala je da prelaze s jednog asa na sledei. Odnekud poizdalje, tiinu popodneva parao je pisak gajdi: orkestar je vebao. Do vrta rododendrona dolazilo se stazom koja je vodila s parkiralita. Uputila se njome i posle nekoliko minuta nala se pred malom tablom koja je objanjavala istoriju vrta i nabrajala neke vrste koje je sadravao. Poneki grmovi behu ve izgubili cvasti ranog leta; drugi su jo bili bletava rasko boja. Poploana staza krivudala je meu grmovima i Izabel je etala zastajkujui s vremena na vreme da proita natpise na ploicama postavljenim pokraj svake biljke. Stigavi na drugi kraj vrta, shvatila je, na svoje iznenaenje, da se nalazi na ivici terena za kriket. Kriket nije bio kotska igra, ali igrao se u kolama poput ove; znak engleskog uticaja. Znala je za nekoliko kotskih igraa

kriketa i inilo joj se da se udno ponose time to igraju ezoterinu igru koja veinu njihovih zemljaka tako malo interesuje. A ovde su deake uvodili u upravo takav stav. Nedaleko od mesta gde je stajala, u hladu drveta bile su postavljene dve klupe, na kojima su sedeli lanovi udarakog tima. Oko njih leala je gomila odbojnika i ostale opreme za kriket: palice, beli dresovi s rukavima vezanim u vor, velika tabla na kojoj je kredom bio napisan rezultat. Prila im je; deaci su utivo primili k znanju njeno prisustvo, a jedan je ak podigao kapu u znak pozdrava. Obratila se deaku koji je stajao na kraju grupe. Bio je prilino mali, kao i svi ostali ovo je oigledno bio juniorski tim, sastavljen od deaka od desetak-jedanaest godina. Kako ide utakmica? Deak je utivo odgovorio: Veoma dobro. Pobediemo. Koliko si udaraca imao? Pogledao je u travu. Iskljuili me. Nijedan. Bacao. Makdonald je uspeo. On brzo baca. Maler. Hvala. Bacau Makdonaldu kad ponu. Ispraiu ga. Pokazala je na dve stolice na rasklapanje malo dalje od grupe. Ko tamo sedi? Deak je slegao ramenima. Dva nastavnika. Ali uli su unutra. Moete da sednete tamo ako hoete. Da li bi hteo da sedne sa mnom i objasni mi ta se dogaa na terenu? Ne razumem se ba mnogo u kriket. Oklevao je, ali onda je pristao. Ako elite. Otili su do stolica. Sa stolicama na rasklapanje valja biti paljiv, rekla je Izabel. Umeju da se sklope same od sebe i prikljete ti prste. Ba jue se desilo. Deak po imenu Brodi. Prikljetila mu je prste i stavili su mu gips. Tako mu i treba. Izabel se osmehnula. O? Je li zasluio? On je siledija, rekao je deak. A. Da li te maltretira?

Da. Izabel je pogledala deakovo lice. Imao je pegice i zelene oi. Uoila mu je mali oiljak na bradi nedavna ogrebotina, nita ozbiljno. Deaci se malo-malo pa ogrebu ili poseku, a umeju i da se slome. Zar ti tu nita ne moe? Odmahnuo je glavom. Ne sme da ga ocinkari. Ako to uradi, izudaraju te. Ko? Drugi deaci. Ovo je dungla. Pa naravno. Dungla za deake od osam do osamnaest godina. Jesi li srean ovde? Naas je razmislio. Jesam. Malo. Zatim je upitala: Hoe li ti gospodin Slejd nedostajati kad bude otiao? Namrtio se. Odlazi u Singapur. Da. U kolu slinu ovoj, koliko znam. Tamo se mnogo igra kriket. Dopada mi se gospodin Slejd. Bie mi ao kad ode. Osmehnula se. Znai, nedostajae ti? Ne kao gospoici Karti. Ona... Izabel je ekala da deak zavri reenicu, ali na terenu se neto dogodilo i to mu je odvuklo panju. Udara je palicom poslao lopticu u vazduh, a hvata je jurio prema njoj. Kad mu je ispala, s terena se zauo kolektivni uzdah. Malo je falilo, rekla je Izabel. Nego, reci mi, ko je gospoica Karti? kolska sekretarica. Zovemo je Kartica Fufica. Izabel je nastojala da se ne smeje. Nije ba pristojno. A smem li da pitam zato? Zato to je fufa. Izabel je umno uzdahnula. Delovao je tako bezazleno i verovatno je i bio takav. Po svoj prilici nije imao pojma ta govori. To nije ba ljubazno. Misli li da bi trebalo da govori takve stvari? Zaljubljena je u gospodina Slejda. Izabel nije rekla nita. Gospoica Karti je zaljubljena u gospodina Slejda. Gluposti. Deaka mata. Deaci izmiljaju; okantne izmiljotine iskovane

bez ikakvog obaziranja na istinu ili verovatnou. Izmiljaju. Ali onda je pomislila: gospoica Karti, nesrena kolska sekretarica, zaljubljena u gospodina Slejda, zgodnog upravnika. Upravnik objavljuje da odlazi u Singapur; gospoica Karti ga preklinje da ne ode. On kae da mora. Ona misli: ako spreim da naimenuju novog upravnika, tada e moda ostati, makar jo nekoliko meseci. A za to vreme moe svata da se desi... Posmatrala je deaka. Bee izvadio pakovanje peperminta i uzeo jedan. Hoete li bombonu? Odmahnula je glavom. Kako zna da je gospoica Karti zaljubljena u gospodina Slejda? Odgovor je bio neoekivan. Video sam ga kad ju je poljubio. Nije znao da sam tamo. Bio sam izgubio lopticu ispod onih grmova tamo. Pokazao je prema vrtu rododendrona. Traio sam je, a oni su naili stazom. Nisu znali da sam tu. Video sam kad ju je poljubio. Karticu Fuficu. Fuj! Odvratno. Dolo mi je da povratim. Fuj! Izabel je pronala kancelarije uprave tako to je upitala deaka za pravac. Pokazao je prema stepenitu u kolskom holu. Na spratu. Videete bela vrata na kojima pie Upravnik. To su vam kancelarije uprave. Popela se stepenicama i nala se na prostranom odmoritu. Oko stoia sa staklenom ploom bilo je postavljeno nekoliko stolica, a iza njih nalazila su se vrata s natpisom Upravnik. Malo nie stajao je natpis Pokucaj i ui. Pokucala je i otvorila vrata. Nala se u prostranoj sobi s nekoliko pisaih stolova, nizom ormaria za kartoteku i oglasnom tablom naikanom obavetenjima i memorandumima. Na suprotnom kraju sobe, za pisaim stolom pokraj prozora sedela je ena. Imala je izvuene plave pramenove i crvenu haljinu bez rukava. Kartica Fufica, pomisli Izabel. Kad je Izabel ula, ena se okrenula na stolici i pogledala na svoj sat. Gospoa Dalhusi? Izabel je potvrdno klimnula. Gospodin Makinli... Da, oekuje vas. On je u prostorijama upravnog odbora odveu vas tamo. Izabel je pola za sekretaricom iz sobe i potom kroz hodnik prepun fotografija sportskih timova. Juniorski ragbi tim, Prvi teniski tim, Plivaki

tim. Sve su kole iste. Setila se enskog koleda Dorda Votsona i upravnice u haljini od crnog bombazina i mirisa krede i... kolsko imanje je zaista lepo, rekla je Izabel. Proetala sam kroz vrt rododendrona. ta oekujem?, upita se ona u sebi. Da porumeni setivi se? Lepo je, rekla je gospoica Karti. Meni se mnogo dopada. Da, rekla je Izabel. I onda, dok joj je srce lupalo zbog ove bezone drskosti, nastavila je: Gospodin Slejd e vam svima nedostajati kad ode u Singapur. Bila je spremna za reakciju gospoice Karti bilo kakvu reakciju; meutim, nije je bilo. Veliki gubitak za sve nas, staloeno je odvratila sekretarica. Ali tako vam je to u kolama. Popularni nastavnici odlaze. Naviknete se na to. Sigurno ste blisko saraivali s njim. Razume se. Ali, nesumnjivo emo dobiti dobru zamenu. Izabel je klimnula glavom. Konkurs je imao dobar odziv, rekla je gospoica Karti. Ili sam barem tako ula. Nemam nikakve veze s procesom naimenovanja, naravno. Ali ula sam da ima nekoliko jakih kandidata, ko god da su. Videu ih kad budu doli na razgovor. Izvinjavam se, rekla je Izabel Aleksu Makinliju. Izvinjavam se, ali morau da sredim misli. Bili su sami u sobi za sastanke upravnog odbora. Nakon to je uvela Izabel, gospoica Karti je posle nekoliko minuta donela posluzavnik sa ajem i potom se vratila u svoju kancelariju. Ona je stub kole, rekao je Aleks kad je sekretarica zatvorila vrata. I to poslednjih petnaestak godina. Postala je institucionalno pamenje. Korisno, rekla je Izabel. Aleks je poeo da sipa aj. Rekoste da morate da sredite misli: hoete li da vas za to vreme ostavim nasamo? Odmahnula je glavom. Nee vam smetati da razmiljam naglas? Pruio joj je olju. Ni najmanje. Izabel je otpila gutljaj aja. Dola sam do izvesnih saznanja o dvojici kandidata, poela je. Donu Frejzeru i Gordonu Lifersu.

Da? Don Frejzer je planinar. Znam. A znate li da je izgubio dvojicu... Aleks je podigao ruku. Utedeu vam vreme. Don Frejzer vie nije kandidat. Ne moramo da se gnjavimo njime. Izabel je bio potreban asak da shvati ta je rekao. Skinuli ste ga sa spiska? Nismo. Sam je to uradio. Povukao je kandidaturu. Upitala je zato, a Aleks je objasnio da je ba prepodne dobio pismo od Dona Frejzera. Napisao je da iz linih razloga povlai svoju molbu, ali da, budui da im je oduzeo vreme, smatra kako duguje koli objanjenje. Pismo je bilo podugako i veoma emotivno. Rekao je da se lei od depresije i da smatra da to ne bi smeo da nam zataji. A ta depresija, rekao je, potekla je od ogromnog oseaja krivice. To sam i htela da vam kaem, rekla je Izabel. Mislim da se osea krivim zato to je presekao konopac. Aleks se namrtio. Ne. Naprotiv. Njemu je bio preseen konopac. Ne razumem... Spustio je svoju olju. Kako izgleda, gore blizu Glenkoa mu je spasen ivot. Drugi planinar je pao, a bio je privezan za njega. Poeo je da vue Dona u opasnost i shvatio da to moe da sprei samo ako presee svoj konopac. Tako je i uradio, i onda se strmoglavio. Taj ovek se rtvovao. Neverovatno, zaista. A Don osea krivicu zato to je preiveo, a taj drugi je poginuo. Ljudi umeju da se oseaju krivi zbog toga krivica preivelog, tako se to zove. Izabel je gledala kroz prozor. Pa naravno. U svakom sluaju, nastavio je Aleks, smatra da u stanju u kom se nalazi nije dorastao ovom poslu, stoga povlai kandidaturu. Razumljivo. Siromah ovek. Da, rekla je Izabel. Ali jo uvek su tu preostala dvojica. Lifers i Simpson. ta je s njima? Ima li tu nekih sramnih tajni? Jo uvek je apsorbovala vest o povlaenju Dona Frejzera. Pomislila je

kako nema ba mnogo toga da kae. Nisam obratila mnogo panje na Simpsona, poto sam stekla utisak da nemate ba bogzna kako dobro miljenje o njemu. Potvrdno je klimnuo. Bojim se da je tako. Po mom miljenju, nije dorastao ovome. Jedan ili dva lana odbora su bili radi da mu prue ansu, pa sam zato dozvolio da se nae u uem izboru. Ali bojim se da je to najdalje to je mogao da dogura. Onda, o njemu ne moramo da brinemo? Odmahnuo je glavom. Ne, ne moramo. ak i da ima neega u njegovoj prolosti, u ta prilino sumnjam, ne bi bilo vano. On nee biti primljen. Iekujui je pogledao Izabel. Tako da nam preostaje Gordon Lifers. Prosvetlite me o njemu. Znala je ta mora da uradi. Moram rei da imam lini interes to se tie Gordona, rekla je. On i moja bratanica se zabavljaju. Aleks je sluao dok je objanjavala kako joj se Gordon dopada, ali da shvata da mora biti objektivna. A vaa objektivna procena glasi? upitao je. Moja objektivna procena glasi da u vezi s njim po svoj prilici nema razloga za brigu, osim to... Izgledao je zainteresovano. Da? Pitala sam se nije li on moda autor pisma. Mislim da je ambiciozan i da postoji mogunost da je eleo da kompromituje druga dva kandidata. Ne znam zato imam taj oseaj poto nemam nikakvih dokaza. Znai, to je samo oseaj? Da. Pri tom, on zna ko je na spisku za ui izbor. Prema tome, imao bi i motiv i sposobnost. Aleks je razmislio o ovome. Ali ima ih jo koji znaju. Ko su oni? upitala je Izabel. Gospoica Karti. I jo jedna ena iz kancelarije. Tamo je spisak otkucan. Izabel je saekala asak. Ko ga je otkucao? Verujem da je to bila gospoica Karti. Ona mi je donela spisak koji je potom prosleen vama. Znai, znala je da u ga videti?

Klimnuo je glavom. A mislim i da sam joj rekao ta smo vas zamolili da uradite. Znate, imam poverenja u nju. Ona zna sve to se ovde dogaa, ali ta ena je suta diskrecija. I obmanula me je, pomisli Izabel. Ali to nije bilo ono o emu je htela da razgovara. Mogu li vam rei neto u apsolutnom poverenju? Naravno. Znate li za odnos izmeu gospodina Slejda i gospoice Karti? Izvan, njihovog odnosa poslodavca i slubenice? Da. Ljubavna veza. Razrogaio je oi. Zaboga! Mislim da je tako neto krajnje neverovatno. Naprosto ne mogu da zamislim da se spetlja s njom. Izgledalo je kao da ga ova pomisao zabavlja. Ili ona s njim. Izabel je bila uporna. Zato bi to bilo toliko neverovatno? Gospodin Slejd je zgodan, ak vrlo harizmatian mukarac. A njegova ena bi se, ako smem da kaem, teko mogla nazvati uzbudljivom. Aleks je delovao smeteno. Ne, rekao je odmahujui glavom. Jednostavno mi to ne ide u glavu. Zastao je. Zato uopte nagovetavate tako neto? Jeste li neto nauli? Izabel je oklevala. Nije volela da lae. Ali ne mora odgovoriti na svako pitanje koje ti postave. Stoga je rekla: ovek uvek mora biti spreman da razmotri sve mogunosti. Slegao je ramenima. Da. Ali neke mogunosti... Ipak, ta je s Gordonom Lifersom. Gajite sumnje u vezi s njim. Mislite da bi mogao biti sposoban za neto podmuklo, kao to je pisanje anonimnog pisma ne bi li poveao svoje izglede. Dakle, moda jeste, moda i nije. Iskreno, ne bih rekao. Dosuo je aja. Postoji, meutim, neto to sam o Gordonu uo a to me navodi da verujem da nam on moda nije najbolji izbor. uo sam, tavie, da on nije ozbiljan kandidat i da nikad nije ni bio. ekala je da nastavi. Iz veoma pouzdanog izvora nekog u koli u kojoj trenutno predaje, uo sam da je molba koju je poslao na na konkurs namenjena iskljuivo da ponudu za posao ako je od nas dobije pokae svom sadanjem poslodavcu i zatrai unapreenje. Poverio se kolegi, izgleda, ali se to proulo. On uopte ne eli da promeni

radno mesto. Samo nas koristi, kako to ve ponekad biva na ovakvim konkursima. Stoga emo ga obavestiti da je ispao iz ueg izbora. Svakako neemo dozvoliti da nas iko koristi na takav nain. Izabel nije imala pojma ta da kae. Sva tri kandidata su ispala iz trke za poloaj upravnika, to ju je nagnalo da se zapita zato je Aleks Makinli uopte traio od nje da doe. Zar stvarno misli da ona nema pametnija posla nego da s njim naklapa o uem izboru otpalih kandidata? umno je uvukla vazduh. Iznenaena sam to me niste ranije obavestili o ovome, rekla je. Bespotrebno sam traila svoje vreme, zar ne? Smesta je poeo da se izvinjava. Oprostite, molim vas, rekao je. Nikako ne bih voleo da tako mislite. Stavie, i dalje mi je vrlo stalo da ujem ta mislite. Prekorno ga je pogledala. Ali nita to kaem nema nikakve vanosti. Ali ima, gospoice Dalhusi. Ono to me zaista zanima jeste pismo. Ko ga je napisao? Zar ne uviate da je to pitanje, na neki nain, za nas mnogo vanije? Postoji li neko kome ne smemo verovati? To pitanje mi je veoma vano. Shvatala je. Anonimno pismo je zapravo ono to je poremetilo situaciju. Urodilo je nepoverenjem i podozrivou; oslabilo je normalnu bliskost meu ljudima. Naglo se okrenuo i posegao za fasciklom na stolu iza sebe. Izvadivi list papira, pruio joj ga je. Ugledala je zeleno mastilo i rukopis prikriven detinjastim velikim slovima. Ovo pare papira potencijalno je veoma destruktivno, rekao je. I nadao sam se da ete nam moda pomoi da otkrijemo ko ga je napisao. Imate li ikakvu predstavu? Zurila je u pismo. Gospoica Karti i njena pomonica znale su ko je na spisku, ali isto tako i lanovi odbora. Izabel nije mogla znati ta misle o kandidatima i isto je sumnjala da bi imala vremena ili prilike da to sazna. Pismo je mogao napisati bilo ko od njih. Nisam sigurna. Moda bi trebalo da razmotrimo oiglednog sumnjivca. A to je? Pa, gospoica Karti je znala ko je na spisku, zar ne? Nasmejao se. Ba ste se navrzli na nju, zar ne?

ujte, imala je informaciju, a imala je i motiv. ta ako nije elela da Harold Slejd ode? ta ako je smatrala da je ovo najbolji nain da sprei ili barem odloi postavljenje njegovog naslednika? Njegov odgovor je bio neposredan. Tako neto joj je sasvim nesvojstveno. Isto kao to joj je nesvojstveno... da ima ljubavnu vezu sa Haroldom Slejdom. Izabel je razmislila o ovome. Izgledao je siguran u svoje miljenje, mada joj je onomad priznao koliko je pogreio u vezi s onim jadnim ovekom u Glazgovu. Smem li neto da vam kaem? rekla je. Dovodei me ovamo, ona gospoica Karti rekla mi je da ne zna ko je na spisku. Tako je rekla. Kao i da jo nije videla nikog od kandidata. Zato bi me obmanula? Namrtio se. To vam je rekla? Da. Sigurni ste da je niste pogreno uli? Savreno sigurna. Opet se namrtio. Kao da je tragao za objanjenjem. Naao ga je. Diskrecija, rekao je. Vrlo je diskretna. ta biste vi uradili ako neko zapodene s vama razgovor o kakvoj osetljivoj temi o neemu to vam je reeno u poverenju? Zar ne biste moda rekli: Ne znam nita o tome? Ja bih. To odbija ljude. Izgledalo je da je zadovoljan ovim i posmatrao ju je iekujui, kao da je ika da opovrgne ono to je rekao. Izabel nije komentarisala. Pogledala je u pismo u njegovoj ruci. Smem li? rekla je. Pruio joj ga je. Odvratno, zar ne? Uoila je da je pismo zguvano tamo gde ga je drao. Zadrhtala je od jeze pri pomisli na zlobu koja proima takva pisma. I podmuklost. Kukaviluk. Jeste li ga dosad ikom pokazali? upitala je. Aleks Makinli je bez razmiljanja odgovorio: Pokazao? Ne, razume se da nisam. Znai, niko drugi apsolutno niko nije ga video? ak ni vaa ena? Svakako ga nisam pokazao Dili, odvratio je. Stavio sam ga u tu fasciklu i tamo je ostalo. Gadi mi se. Oseam se prljavo im dodirnem tako

neto. ,Ali pominjali ste ga drugima? Nisam, odgovorio je. Koliko se seam, Dili je jedina kojoj sam rekao. Izabel oseti kako joj disanje postaje plitko i ubrzano. Pribliavala se. Kad su prvi put razgovarale o ovome, onomad u Ketinom duanu, Dilijan joj je rekla da je pismo napisano zelenim mastilom, a ipak, nikad ga nije videla. Um joj je jurio. To znai da... Ne, to samo znai da je verovatno ula za to od mua. Slova ispisana zelenim mastilom su neobina, i sasvim je mogue da je pomenuo Dilijan na neobinost. Ona oseti razoaranje; bila je tako blizu. Zeleno mastilo, promrmljala je gledajui u pismo. Aleks se namrtio. Kako, molim? Pokazala je na pismo. Zeleno mastilo. Slegao je ramenima. O, vidim. Ili, tanije, ne vidim. Imam onu estu muku boljku daltonista sam, ne prepoznajem crvenu i zelenu boju.34 Progovorila je sasvim tiho. Ne prepoznajete ih? Izgledalo je da je blago iznerviran njenim pitanjem, kao da je eleo da se to pre vrate na ono o emu su razgovarali. Ne, ne razlikujem ih. Mnogo mukaraca ima taj problem. Vrlo je est. Vi ene, izgleda, ne patite od toga ili barem vrlo retko. Izabel je nekoliko kratkih, predivnih trenutaka oseala pravu euforiju, neto slino zadovoljstvu koje oseti kad rei teku ukrtenicu ili uvidi logiku iza matematikog dokaza. Ova injenica je bespogovorno ukazivala na autora pisma. Aleks Makinli nikako nije mogao rei svojoj eni da je pismo napisano zelenim mastilom, a nije joj ga ni pokazao. Ona ga je napisala. Zurio je u nju. Izgledate kao da vam je na pamet upravo pala genijalna ideja, ree on. Biste li je podelili sa mnom? Izabel je otvorila usta, a onda ih je zatvorila. Ne, pomislila je. Ne bih. Dakle? Slegnuvi ramenima, pruila mu je pismo. Ceo problem s anonimnim pismima, ree ona smireno, i jeste u tome to ne znamo ko ih je napisao. Uzeo je pismo od nje i vratio ga u fasciklu. Gubio je interesovanje; videla

je to. I pomislila je kako je on upravo takav ovek; zanimaju ga samo oni koji mu mogu pomoi, a ostali ne. Oseala je to svom snagom svoje intuicije, i ovog puta je odluila da joj poveruje. Pogledala je na sat. Stvarno moram da se vratim u grad, rekla je. ao mi je to vam nisam mogla vie pomoi. Bio je utiv, i pored toga to mu je glas bio lien topline. Izuzetno sam vam zahvalan, gospoo Dalhusi. Izuzetno sam vam zahvalan na vremenu koje ste na ovo utroili, i pored toga to nismo odmakli nita dalje od poetka. Ali jesmo, pomislila je. Odmakli smo mnogo dalje nego sto misli. Pretpostavljam, onda, da ete zamoliti Harolda Slejda da ostane? Hou, odvratio je. Stavie, to sam ve uradio i drage volje je pristao. Privremeno? upitala je. Ne, za stalno. Ali ta je sa Singapurom? Aleks se osmehnuo. udno, ali mislim da e im biti milo ako Harold ne ode tamo ili barem nekima od njih. Razgovarao sam sa svojim kolegom tamo, predsednikom upravnog odbora te kole. Bio je sasvim iskren i priznao da nisu bili ba jednoglasni to se tie njegovog postavljenja. U odboru, naime, postoji snana frakcija koja eli da na to mesto doe neko iznutra zamenik dosadanjeg upravnika. Predsednik odbora mi je stavio do znanja da je i sam tog miljenja, ali da su ga nadglasali. Bie mu drago kad ga Hari obavesti da je odustao. Izabel je uzdahnula. Pa, bie, onda, da je to to, rekla je. Mada moram da ponovim da sam iznenaena to ste uopte traili od mene da se petljam u ovo. Izgleda da se sve zavrilo na opte zadovoljstvo. Nije rekao nita. Ponovo se okrenula prema njemu. U glasu joj je bila prisutna nota gneva i reagovao je; izgledao je zabrinuto. Ali nisam vam ja traio, rekao je, nego moja ena. Uradila je to na svoju ruku i dovela me pred svren in. Sloio sam se i pustio da nastavite. Izabel se okrenula, gledajui kroz prozor u travnjak ispod. Dvojica deaka bila su obuzeta neim to je liilo na takmienje u rvanju, jedan je bacio drugog na zemlju i onda mu seo na grudi. Kosa im je bila razbaruena, a

koulje visile ispasane iz pantalona. Deak na zemlji udario je onog drugog u lea i zbacio ga sa sebe. Zatim ga je utnuo, ali slabano. Oigledno su bili dobri prijatelji. Ako smem da pitam, rekla je, okrenuvi se prema Aleksu. Ako smem da pitam: ta misli vaa ena, ko je napisao pismo? Oklevao je, naizgled nesiguran da li da odgovori. Ali na kraju je ipak odgovorio: Denet Karti. I prenela vam je tu svoju sumnju? Da, rekla je da je sasvim sigurna da je to ona. Terala me je da neto preduzmem. Delovao je zamiljeno. Stavie, izgleda da je verovala da e vaa istraga to potvrditi. Naravno da jeste, pomislila je Izabel. I setila se one veeri u Abotsfordu, onoga kad je Dilijan oblikovala usnama re Haroldu Slejdu dok su sedeli za stolom; i izraz na njegovom licu kad joj je odgovorio. Ljubavnici. Pa naravno da su ljubavnici. A ta ako Dilijan ima suparnicu? I ako je ta suparnica Denet Karti? Bilo bi savreno logino da uniti sekretaricu i istovremeno sprei, ili barem odloi, odlazak svog ljubavnika u Singapur. Potpuno sam sigurna da Denet Karti nije napisala pismo, rekla je. Ako mi je ita u svemu ovome savreno jasno, onda je to to Izgledao je zainteresovano. Kako moete biti tako sigurni? Tako to znam ko ga jeste napisao. Odgovorila mu je impulsivno i odmah se pokajala zbog toga. Nije trebalo to da kaem. Ne mogu mu rei da mu ena ima ljubavnika. Zato? Zato to bi mu se svet sruio, a ko sam ja da mu to uradim? Ta veza e se moda okonati, ugasiti, i Dilijan e mu se moda vratiti. A ko sam ja da iskljuim tu mogunost? Posmatrao ju je netremice, napregnuto. Ali koliko pre nekoliko trenutaka nagovestili ste da nemate pojma. Krenula je prema vratima. To je bilo onda, rekla je. I, ko je to? Oklevala je. Nije verovala ovom oveku i nije mogla imati poverenja u njega da nee iskaliti bes na svojoj eni. To vam radije neu rei.

Podigao je glas toliko da je gotovo vikao. Radije mi neete rei? Moda mu ena zato i vrlja, pomislila je. Moda mu je potrebno da mu neko kae ta misli. Tako sam rekla, gospodine Makinli. Vi ste arogantan ovek, bojim se. Navikli ste da od ljudi zahtevate da urade onako kako od njih traite. Ja neu. ao mi je, dodala je. Inae uvek dam ljudima informaciju na koju imaju pravo, ali mislim da vi ovu informaciju ne zasluujete. Stoga vam je neu dati. Izala je. Dok je otvarala vrata i izlazila u hodnik, nije rekao ni re. Ispred je stajala gospoica Karti. Prislukivala si na vratima, pomisli Izabel; vidi ti se po ponaanju. *** Izabel je u povratku vozila sporije nego kad je odlazila tamo. Na drumu nije bilo guve i oseala se smirenije sad, dok se pod prostranim nebom kasnog poslepodneva vraala kui. S njene desne strane, na obzorju su se talasala Lamermjurska brda, plava naspram plavetnila. Izmeu druma i brda prualo se raskono prostranstvo zelenila s pravougaonim arama ivica i suvozida koji su se gubili u daljini. Volim ovu zemlju, pomislila je. Volim je zato to je mirna i zelena, a nebo je pozornica bele i sive, i tako bolno prekrasno u svim svojim raspoloenjima. Volim je zbog njenih ljudi, koji su izluujui i zanimljivi i puni radosti i tuge, moda u jednakim koliinama; koji kuju planove i prave spletke, a ipak nalaze vremena da se vole i da piu pesme i muziku i sade rododendrone i piu poeziju i priaju gelski i pecaju. Volim je zbog svega toga. Dok su njena kola ubrzavala kad je drum poeo da ponire nanie prema Floterstonu, Izabel je razmiljala o onome to je uradila. Behu zatraili od nje da pronae ta nije u redu s trojicom ljudi s kojima je, u sutini, mahom sve u redu: naprosto su krvavi ispod koe. Meutim, oni koji su je uvukli u ovo imali su mnogo vanije mane. Oni su spletkari, smatrala je; spletkari u maloj i izdvojenoj zajednici. Ali onda, nismo li svi takvi, bez obzira na to u kojim se krugovima kreemo? Nismo li svi zaokupljeni svojim ugledom? Nismo li svi odluni u tome da osiguramo sebi ono to moemo? Nemamo

li svi veih ili manjih mana svi mi? Doslovno ih je prepustila samima sebi, ali ta je drugo i mogla? Mogla je da kae Aleksu Makinliju: Znate, to pismo je napisala vaa ena. Vaa roena ena. A on bi se nasmejao i na samu pomisao, ili bi se moda naljutio i zatraio da potkrepi tu optubu dokazima. to bee odluila da nee uraditi, jer bi situacija tako postala samo vie zbrkana i jo tea. Misli su joj se okrenule srei i senci koja je i preesto prati, nesrei. Nadala se da e Denet Karti pronai negde sreu, premda je sumnjala u to. Isto je elela i Dilijan, o ijoj je tuzi i nemiru tako ivo svedoilo ono pismo. I jadnom Tomu Simpsonu, koji eli posao ali ga nee dobiti; i Donu Frejzeru, u njegovom bolu i krivici; i Gordonu, koga je pogreno procenila umislivi prisustvo zlobe tamo gde je bila samo ambicija; i Aleksu Makinliju, koji je davao sve od sebe da odbrani ugled kole, ali koji, inilo se, nije mogao a da ne bude pomalo siledija; i... i... Haroldu Slejdu. Izabel je oklevala. Sve ovo je bila njegova krivica, simpliciter,35 Ali stvari nikad nisu ba tako jednostavne. Potrudila se i na kraju pomislila: elim sreu i Haroldu Slejdu. Eto, pomislila sam. Pomislila sam ono to znam da bi trebalo da mislim. I oseam se bolje zbog toga, jer iako je voleti tee, uvek je bolje. Put ispred nje je lagano zavijao ulevo. Na desnoj strani, teren se sputao ka ravnici priobalja, kupi Bervik Loa i plaviastoj izmaglici Severnog mora. Iznenada se setila onog dekia s kojim je razgovarala u koli; videla je njegov ozbiljan izraz, pegice, zelene oi, i osmehnula se dok mu je slala mentalnu poruku: Ne brini. Ovog asa moda misli da si u zatvoru, ali vrlo uskoro e se vrata otvoriti. Imaj to na umu. Hoe stvarno hoe. Dva dana kasnije u Edinburgu, nisu morali da idu daleko da bi otili na izlet samo nekoliko koraka, zapravo, do travnjaka iza kue, blizu drvenog venjaka za koji Izabel bee odluila da e ga uskoro pretvoriti u mesto gde e arli moi da se igra sa svojim drugarima, kad ih bude imao. Tamo, na travi, prostrla je izletniko ebe s gumenom podlogom ebe s tartanarom Makfersona i donela nekoliko arlijevih igraaka da malian ima ime da se zabavlja: stari drveni kamion, zeleni sa crvenim tokovima, koji je pripadao jo njenom ocu i kojem bi u muzeju igraaka izvesno nali

odgovarajue mesto; njegovu plianu lisicu, koja je moda bila daimon36 vazda prisutnog pripadnika vrste, njihovog Brata Lisca; vunenog pauka pomalo zlokobnog izgleda, koga je isplela udovica iz Morningsajda i prodala u dobrotvorne svrhe u Holi Korneru. Satima e se zabavljati njima, jer je voleo da tovari pauka i lisicu u kamion i da ih onda istovaruje; bez kraja i konca, inilo se; bio je opinjen tim procesom. Misli da zna da je njegova pliana igraka lisica? upitao je Dejmi dok je Izabel sputala na ebe tanjir sendvia s krastavcem i kotsku pitu od jaja uredno naseenu na etvrtine.37 Ili je njemu to samo... neto drugo? Pokuavala sam da vidim da li kae isac kad se igra njome, rekla je Izabel. Zna da je Brat Lisac isac, kako ga on zove. Ali nisam sigurna da li zna da je i ovo isac. Isac! viknuo je arli upirui prstom ka bunju pokraj batenskog zida. Moe biti, rekla je Izabel. Moda je tamo. Ali ne vidim ga; a ti, arli? Dodala je Dejmiju etvrtinu pite, a arliju je odsekla osminu. Dajemo naoj deci tako mnogo razloga za ozlojeenost, rekla je. Ba kao to opaa gospodin Larkin u onoj svojoj pesmici.38 Nisam je itao, rekao je Dejmi. Kako ide? Izabel je neodreeno mahnula rukom. O, neto o tome kako te mama i tata zbunjuju Zbunjuju? Pa, tako nekako. Dejmi je izgledao zbunjeno. Zato si to pomenula? Pokazala je na maleno pare pite. Zato to tebi dajem veliko pare pite, a arli dobija samo osminu. Dejmi se grohotom nasmejao. Nee on ni primetiti. Veliina tvog pareta u ovom ivotu zavisi od toga koliki ti je eludac. A arlijev eludac je mali. U pravu si, rekla je Izabel. Izgleda sasvim zadovoljan. Rei joj dooe nezvane, neplanirane. Nikad nisam traio sebi pare vee / Jedna osmina pite, i eto meni sree / Nikad nisam eznuo za paretom veim / Moje malo pare mene odmah usrei. Pogledala je u Dejmija i oboje su prasnuli u smeh. Ne oekuj da napiem muziku na to, rekao je Dejmi.

Neu. Preli su na sendvie s krastavcem. Nebo iznad njih bilo je bledoplavo, i vedro ako se izuzme nekoliko dostojanstvenih pamuastih kumulusa koji su plovili u visini. Dejmi se pruio nauznak na ebe i zagledao navie u prazninu; Izabel je pratila njegov pogled. Do sita su se najeli sendvia s krastavcem; popili su valjda sav sok od zove na ovom svetu; satirali su kutiju za kutijom tankih biskvita s bademom; imali su sve to dvoje ljudi i dete mogu ikad poeleti. Imala si mnogo posla, zar ne? primetio je Dejmi. Brinuo sam zbog tebe. Nema potrebe da brine, sanjivo je odvratila. Moj ivot tee sasvim zadovoljavajue. Ne dogaa se nita veliko, pretpostavljam. Vodim filozofski urnal. Imam malog sina. Imam mu... ...a, rekao je. Ili samo to ga nema. Izabel, kad emo se venati? Uskoro, rekla je. Posle ovog izleta moemo da popriamo o tome. Ne smemo zaboraviti. Ne, neemo. Obeavam. Okrenuo se na stomak i, oslonivi glavu na podlakticu, pogledao u Izabel koja je leala na drugom kraju ebeta. Jesi li uradila neto u vezi s onom rabotom profesora Letisa? Nisam, odvratila je. I ne znam ta da radim. Jednostavno ne znam. Onda pusti da odluim umesto tebe. Rekla si da je u recenziji strano iskritikovao Dovovu knjigu? Da. Jue je stigla. Mora biti da su se njih dvojica posvaali. I ranije su to radili svaaju se kao deca. Pokopao mu je ovu knjigu. Dejmi je naas razmislio. Ako ne objavi to, mislie da pokuava da ga uutka. Optuie te da ima pik na njega zbog svega to je ranije bilo s njim i s Dovom. Vrlo verovatno. A ako to objavi, tada e Dov pomisliti da pokuava da ga uniti iz istog razloga: onoga to je pre bilo. Tano. Malo je razmislio. U redu. Evo ta bi trebalo da uradi. Pii im obojici napii im isto pismo. Reci da nee da uestvuje u njihovim privatnim

prepucavanjima i da je to razlog to nee da objavi recenziju. Nek Dov proita recenziju, pa nek raspravi to s Letisom. Ili ne. Kako god hoe. Zastao je, procenjujui njenu reakciju na ovaj predlog. Tako e se uzdii iznad obojice. Klimnula je, saglaavajui se s njim. Pravo solomonsko reenje. Hvala ti. Pri tom sam oduvek elela da se uzdignem iznad Dova i Letisa. Dakle, to i radi. Mirno i elegantno, kao cepelin, leti visoko iznad njih. Osmehnula se. Znala je da je ovo bio kompliment. Veoma si ljubazan. Zato to te toliko volim, odvratio je. Zato volim da budem ljubazan prema tebi. I zato u ti ja doneti sve cvee s planine, rekla je Izabel. Iz istog razloga. Potom je rekla jo neto, ali Dejmi je ustanovio da mu misli lutaju. Spavalo mu se, jer je bilo toplo, i pomislio je kako bi doveka mogao da lei tu oslukujui zvuk Izabelinog glasa, onako kako ovek slua eretanje ptica ili ubor vodopada koji se sputa niz obronak kotske planine; zvuke iji smisao ne umemo da iskaemo, ali ih volimo svim srcem, a kad neto svim srcem voli, to s vremenom uvek donese razumevanje.

Engl., village, selo. (Prim. prev.) 2 Filozofska doktrina koja analizom i kritikom vodi ka razotkrivanju razlika izmeu strukture i osnove znaenja subjekta. (Prim. prev.) 3 Ital., ispod glasa, sebi u bradu. (Prim. prev.) 4 Parafraza uvene izreke Svetog Avgustina: Ljubi grenika, mrzi greh. (Prim. prev.) 5 Gr., pesma pohvalnica, pesma zahvalnica. (Prim. prev.) 6 U originalu pork barrel; re je o argonskom izrazu koji je ovde, zbog potrebe teksta, preveden doslovno. Zapravo ima pejorativno znaenje, a odnosi se na dotacije iz federalne blagajne namenjene javnom radovima u izbornoj jedinici nekog politiara, pri emu je njemu osiguran poloaj pokrovitelja. (Prim. prev.) 7 Mary Contini, Italo-kotlananka, direktorka delikatesnog lanca Valvona & Crolla i autorka nekoliko kulinarskih bestselera. (Prim. prev.) 8 Edinburgh Festival Fringe (ili samo The Fringe) je uveni umetniki festival, najvei na svetu, koji se svakog leta odrava u Edinburgu. Primera radi, ovaj odran 2012. trajao je dvadeset pet dana, s vie od 2695 predstava iz etrdeset sedam zemalja, odranih u 279 razliitih prostora. (Prim. prev.) 9 Solipsizam je poseban vid subjektivnog idealizma, filozofsko uverenje da postoje samo osoba i njeno iskustvo. (Prim. prev.) 10 Engl. smite, izraz tipian za engleske prevode Starog i Novog zaveta, ura Danii i Vuk Karadi prevodili su raznoliko, u duhu srpskog jezika, kao udariti (na neprijatelja i sl.), biti se (boriti se), ubiti, pobiti, pobediti, poraziti, itd. (Prim. prev.) 11 Jedna od brojnih aljivih pesmica spevanih na melodije crkvenih himni. (Prim. prev.) 12 Der Struwwelpeter (1845), knjiga za decu nemakog autora Heinricha Hoffmanna. (Prim. prev.) 13 Cautionary Tales, autor je francusko-engleski pisac Hillaire Belloc (1870-1953). (Prim. prev.)

Valja ga razlikovati od transseksualizma. (Prim. prev.) 15 Papabile, nezvanini italijanski izraz koji su skovali vatikanolozi i koji je postao meunarodno prihvaen, a oznaava kardinala za kog se veruje da ce biti sledei papa. (Prim. prev.) 16 Parafrazirani naslov pesme (I'd Like to Get You on a) Slow Boat to China, Frenka Lesera, iz 1949. Inae, izraz Slow boat to China prerastao je u idiom koji oznaava dugotrajnu ali prijatnu aktivnost. (Prim. prev.) 17 Dan zahvalnosti (u SAD, etvrti etvrtak u novembru) i Badnji dan, dani kad se tradicionalno jede odnosno priprema praznino uree peenje. (Prim. prev.) 18 U originalu plus fours, tj. pantalone za etiri ina (10 cm) due od klasinih vreastih pantalona koje su se zavravale tik ispod kolena, i stegnute na listu. (Prim. prev.) 19 Matej, 26:51,52. 20 FCB Cadell (1883-1937). (Prim. prev.) 21 etiri venanja i sahrana. (Prim. prev.) 22 Ital. Jedna skrivena suza; arija iz Donietijeve opere Ljubavni napitak, koju Nemorino (tenor) peva u II inu, kad pomisli da ljubavni napitak, za koji je dao poslednju paru, deluje i da se Adina (sopran) zaljubila u njega. (Prim. prev.) 23 Ital. Dobar vetar, arija iz Mocartove opere Tako ine sve; pevaju je Don Alfonso (bas) i sestre Dorabela (mecosopran) i Fjordilii (sopran), ispraajui u rat Feranda (tenor) i uljelma (bariton), verenike dveju devojaka. (Prim. prev.) 24 Doslovan prevod engleskog idioma put to bed, karakteristinog za argon u izdavatvu. Kod nas je uobiajeniji izraz baciti u tampu, ali teko da bi ga Izabel smatrala divnim. (Prim. prev.) 25 James Hogg (1770-1835), kotski pesnik i romanopisac. Roen je u selu Etrik, zbog ega su ga prozvali Pastir iz Etrika, a tako je nazvao i svoju zbirku pesama objavljenu 1831. (Prim. prev.) 26 Lat., uznemiruje me strah od nitavila; zapravo glasi Timor mortis conturbat me (uznemiruje me strah od smrti), a deo je molitve za pokoj due u Rimokatolikoj crkvi; Robert Henrison je kotski pesnik iz 16. veka.

14

(Prim. prev.) 27 Posredi je kotska re glaikit. (Prim. prev.) 28 Tzv. harling (kot.), tradicionalni nain hidroizolacije. (Prim. prev.) 29 Fr. Ne, ni zbog ega se ne kajem; uvena pesma Edit Pjaf. (Prim. prev.) 30 Paps of Jura, tri brda na zapadnoj strani ostrva (najvie je visoko 785 m), tako nazvana zbog toga to izgledom podseaju na bradavice (en. pap, verovatno od lat. papilla). (Prim. prev.) 31 Jon i John, oba se izgovaraju Don. (Prim. prev.) 32 Neprijatan zadah iz usta. (Prim. prev.) 33 Tradicionalna britanska balada; snimili su je mnogi poznati izvoai, ali ipak je najpoznatija u izvodenju uvenog dueta Simon & Garfunkel. Cambric (eng.) znai laneno (ili pamuno) platno. (Prim. prev.) 34 Daltonizam, delimini ili potpuni (postoji nekoliko tipova), ispoljava se mahom kod mukaraca (zbog naina nasleivanja), dok ena moe biti nosilac gena za ovaj poremeaj a da pri tom ne pati od njega (odnos je 8 odsto mukaraca prema 0,5 odsto ena). (Prim. prev.) 35 Lat., oigledno, iskreno, jednostavno i sl. (Prim. prev.) 36 Gr., dobri duh, obino u ivotinjskom obliju. (Prim. prev.) 37 Mesni rolat s barenim jajima u sredini, peen u masnom testu. (Prim. prev.) 38 Phillip Larkin (1922-1985), engleski pesnik, a re je o pesmi This Be the Verse, koja se, dodue, obraa deci, ali nije deja. (Prim. prev.)