Albert CAMUS

Nesporazum
Drama u tri ina
Prevela: Mira Dimitrijevi

Vreme je da svet ne bude vie prljava krma. Albert Camus

LICA: MAJKA MARIJA MARTA JAN STARI
Dogaa se u krmi na kraj sveta.


Prvi in
I scena
MARTA: Hoe li se vratiti?
MAJKA: Rekao je.
MARTA: Sam?
MAJKA: Ne znam.
MARTA: Je li bogat?
MAJKA: Nije pitao za cenu.
MARTA: Dobro je! udno da bogat ovek bude sam, ali takve dugo ekamo.
MAJKA: Da, retki su.
MARTA: Pa, dosta smo odmarale. Krma je pusta. Siromani ne ostaju dugo, a bogati se pojavljuju retko.
MAJKA: Bogati nam zadaju mnogo posla.
MARTA: Ali dobro plaaju. Neto ste udni, majko, prosto vas ne prepoznajem.
MAJKA: Umorna sam. Nita drugo. eljna sam odmora.
MARTA: Sama u od sada da radim sve. Moi ete po celi dan da se odmarate.
MAJKA: Nije mi stalo do tog odmora. Htela bih samo malo mira. (Tiho se smeje.) Glupo je, ali ima veeri
kada skoro postajem pobona.
MARTA: Vi niste tako stari, da bi spali na to, a ini mi se da imate pametnija posla.
MAJKA: Na kraju ivota se ovek ipak predaje, ne moe vie da bude od kamena. To ide sa godinama.
MARTA: Ostavimo to, majko!
MAJKA: ta to tebi smeta, to ja uzmiem, ako se ne usteem da ti pomognem. elela bih samo da vidim
osmejak na tvom licu.
MARTA: Smejem se u svojoj sobi kad sam sama.
MAJKA: Kakvo je to kameno lice, Marta?
MARTA: Zar ga ne volite?
MAJKA: Ipak ga volim.
MARTA: Majko, kada skupimo dovoljno novca, ostaviemo ovu zemlju bez vidika, ovu krmu i ovaj
kioviti grad, i zaboraviemo ovo turobno mesto puno senki! A kad jedanput budemo kraj mora, videe me
tad! Ali treba mnogo novaca da bi se slobodno ivelo kraj mora! I zbog toga se ne treba plaiti. Treba se
pozabaviti ovim ovekom koji je doao. Njegovo bogatstvo nam moe doneti slobodu.
MAJKA: Ako je bogat i ako je sam.
MARTA: Je li dugo razgovarao sa vama, majko?
MAJKA: Ne, jedva dvetri rei.
MARTA: S kakvim je izrazom pitao za sobu?
MAJKA: Ne znam, ne vidim dobro, a nisam htela ni da ga gledam, bolje je ne gledati ih. Lake je ubiti ono
to se ne poznaje. (Pauza.) Eto sree, vie se ne plaim rei ubiti.
MARTA: Bolje je tako. ovek treba da zna ta hoe.
MAJKA: Umorna sam. I elela bi da bar ovaj bude poslednji. Ne tie me se da li u umreti kraj mora ili
sred naih ravnica, samo bih htela da najzad odemo iz ove krme.
MARTA: Otii emo! Glavu gore, majko. Jo malo je ostalo da se uradi. Dobro znate da se i ne radi o
ubistvu. On e samo da popije svoj aj, zaspae i mi ga jo ivog odnosimo do reke. Zar mi niste onoga dana
kad su nai istili branu, rekli da su se nai manje muili od samoubica. ivot je svirepiji od nas. Ispravite
se, majko! Vi ete se odmoriti, a ja u najzad videti more koje nikad nisam videla.
MAJKA: Da, saekau.
MARTA: U koju sobu emo ga smestiti?
MAJKA: Samo ne u potkrovlje.
MARTA: Da. Mnogo smo se namuili prolog puta vukui ga odozgo. Majko, je li istina da morski pesak
pee stopala?
MAJKA: Nisam bila na moru, ali kau da sunce sve spali.
MARTA: Kau da sapljuje ak i due, i da od njega tela postaju blistava i prazna.
MAJKA (prene se): Je li to ono o emu sanja, Marta?
MARTA: Da. Ne mogu vie da se borim sa duom i moram da naem zemlju u kojoj sunce saee pitanja.
MAJKA: Pripremi sve Marta. Ako to zaista neto vredi. (Izlaze, ulazi Stari, odlazi do anka. Ulazi Jan,
zastaje, gleda u trpezariju. Primetio je Starog iza anka.)
II scena
JAN: Zar nema nikoga? (Stari sluga ga pogleda i odlazi kroz trpezariju. Ulazi Marija.)
III scena
JAN (naglo se okrene prema njoj): Zato si dola za mnom?
MARIJA: Oprosti, nisam mogla drugaije. Odmah u otii, ali moram da vidim mesto gde te ostavljam.
JAN: Moe neko naii i tada sve ovo nee biti mogue.
MARIJA (ostaje): Bila bi prava srea da neko naie i da mu kaem ko si, iako ti to ne eli. Neu da te
otkrijem To je, dakle, tvoja kua.
JAN: Da. To je. Pre dvadeset godina sam izaao na ova vrata. Moja je sestra tada bila devojica i igrala se u
onom oku, a moja me majka nije ni poljubila. Mislio sam tada, da mi je svejedno.
MARIJA: Jan, ne mogu da verujem da te nije maloas prepoznala. Majka uvek prepozna svoje dete.
JAN: Posle dvadest godina sve se promenilo. Ostarila je. Vid joj je oslabio. Jedva sam je i ja prepoznao.
MARIJA: Dakle, uao si, rekao Dobar dan
JAN: Primila me bez rei. Posluila pivom, gledala i nije me prepoznala. Sve je tee, no to sam verovao.
MARIJA: Zato nisi rekao: To sam ja. I sve bi bilo u redu.
JAN: Trebalo je. Ali ja sam sve drugaije zamiljao, oekivao sam gozbu u ast bludnog sina. Dobio sam
malo piva za svoj novac, zanemio sam. A onda sam odluio da treba da nastavim.
MARIJA: I to je jedna od tvojih ideja. A bila bi dovoljna samo jedna re.
JAN: Ne, tako je moralo da bude. Ja imam poverenja u prirodni tok stvari, uostalom, ne uri mi se. Kad sam
saznao za oevu smrt, shvatio sam da sam sad ja odgovoran za njih dve. Vratiti se kui nije lako kao to se
misli. Treba malo vremena da od stranca opet postanem sin.
MARIJA: Ali zato nisi javio da dolazi? Ponekad ovek mora da postupi kao svi ostali ljudi. Kad hoe da
ga prepoznaju mora da kae svoje ime. Kako da te ne smatraju za stranca u kui gde se predstavlja kao
stranac? Ne, Jan, to nije dobro!
JAN: Idi sad! Iskoristiu priliku da ih gledam malo sa strane. Tako u bolje zapaziti ta bi ih usreilo.
Smisliu ve nain na koji e me prepoznati.
MARIJA: Pa, reci prosto: Ja sam va sin, ovo je moja ena. iveo sam sa njom pored mora i sunca, ali
nisam bio sasvim srean. I danas ste mi vi potrebne.
JAN: Ne budi nepravedna Marija. Nisu one potrebne meni, moda sam ja njima. ovek nije sam na svetu.
MARIJA: Moda si u pravu. Oprosti, ali ja sam nepoverljiva prema svemu otkako sam dola u ovu zemlju
gde uzalud traim sreno lice. Evropa je tako tuna! Otkako smo stigli nisam te vie ula da se smeje! Jan,
ovde neemo nai sreu.
JAN: Nismo doli da traimo sreu. Sreu mi ve imamo. Srea nije sve, ljudi imaju i dunosti. A sad, idi!
IV scena
MARIJA: Hou da ostanem. utau i ekau da te prepoznaju.
JAN: Ne, ti bi me odala.
MARIJA: Jan, ima pet godina otkako smo venani. Ovo je prva no da smo rastavljeni. Uvek sam sve
volela kod tebe, ak i ono to nisam razumevala i znam duboko u sebi da ne bih volela da si drugaiji. Ja
nisam ena koja voli da protivrei, ali ovde se plaim. Plai me to me ti naputa.
JAN: Ne treba da sumnja u moju ljubav.
MARIJA: O, ne sumnjam. Postoji tvoja ljubav, ali postoje i tvoji snovi ili tvoje dunosti, to je isto. Ti mi
izmie tako esto, tada mi se ini kao da se odmara od mene. A ja ne mogu da se odmorim od tebe. I ovo
vee, ovo vee neu moi da podnesem.
JAN: To je detinjasto.
MARIJA: Znam da je detinjasto. Mi smo bili tako sreni i nije moja krivica ako mi veeri u ovoj zemlji
ulivaju strah. Ja neu da me ostavi samu.
JAN: Shvati Marija, da ja moram da odrim re.
MARIJA: Kakvu re?
JAN: Re koju sam sebi dao onog dana kad sam shvatio da sam potreban svojoj majci.
MARIJA: Ti ima i drugu re.
JAN: Nai svoju zemlju i uiniti srenim one koje volim, dalje ne vidim.
MARIJA: Sve to moe da uini, ali tvoj nain nije dobar.
JAN: Dobar je. Samo u tako saznati da li su moji snovi opravdani.
MARIJA: elim da je tako i da si u pravu. Ja nemam drugog sna osim zemlje u kojoj smo bili sreni. I
nemam druge dunosti osim tebe. Znam da uvek ima dobre izgovore i da ume da me uveri. Ne sluam te
vie, zatvoriu ui kad progovori tim glasom koji dobro poznajem. To je glas samoe, a ne ljubavi.
JAN: Pusti me. Na kraju u nai pravu re i onda e se sve uraditi.
MARIJA: Nastavi da sanja. Svejedno mi je ako samo sauvam tvoju ljubav, nisam nesrena kada sam kraj
tebe. Strpljiva sam i ekam da se ti vrati sa svojih oblaka. Tada nastaje moje vreme. A to se danas oseam
nesrena, to je zato to sam uverena da me voli, a ipak znam da e mi narediti da odem. Ljubav mukarca
je stalno odlaenje. Oni naputaju uvek ono to najvie vole.
JAN: Samo jednu no me poverava mojoj majci i sestri, a to nije nikako strano.
MARIJA: Onda zbogom, Jan. Neka te titi moja ljubav. Jan, ta to eli da otkrije?
V scena
JAN: Dobar dan. Dolazim zbog sobe.
MARTA: Znam, spremaju je. Treba da vas upiem u nau knjigu.
JAN: Imate udnog slugu.
MARTA: To je prvi put da nam neto prigovaraju zbog njega. On uvek radi tano ono to treba.
JAN: To nije prigovor. Jedino to ne lii na ostale ljude. Je li nem?
MARTA: Nije. Govori samo kad je potrebno. Moram da vas upitam za ime i prezime.
JAN: Haek Karl.
MARTA: Karl, to je sve.
JAN: Sve.
MARTA: Vreme, datum i mesto roenja.
JAN: Imam 38 godina.
MARTA: A gde ste roeni?
JAN: U ekoj.
MARTA: Zanimanje?
JAN: Bez zanimanja.
MARTA: Treba biti veoma bogat ili veoma siromaan da bi se ivelo bez zanimanja. Vi ste svakako eh?
JAN: Da.
MARTA: Stalno boravite?
JAN: eka.
MARTA: Odakle dolazite?
JAN: Dolazim s juga, s druge strane mora.
MARTA: Znam. Odlazite li tamo esto?
JAN: esto.
MARTA: Gde putujete?
JAN: Ne znam. To e zavisiti od mnogo ega.
MARTA: Hoete li se za stalno nastaniti ovde?
JAN: Ne znam. Zavisi od toga ta u ovde nai.
MARTA: A da li vas neko oekuje?
JAN: Ne, uglavnom niko.
MARTA: Svakako imate ispravu?
JAN: Da, mogu vam je pokazati.
MARTA: Nije potrebno. Dovoljno je da naznaim da li to paso ili legitimacija.
JAN: Paso je. Evo ga. Hoete li da ga vidite?
MARTA: Ne, uzmite ga. Kad ste tamo, stanujete li kraj mora?
JAN: Da.
MARTA: Ah, zaboravila sam. Imate li porodicu?
JAN: Imao sam je, ali sam je ve odavno napustio.
MARTA: Htela sam da pitam, jeste li oenjeni?
JAN: Zato me to pitate?
MARTA: To stoji u upitniku.
JAN: udno. Ni u jednom hotelu me to nisu pitali. Da, oenjen sam. Uostalom, videli ste moju burmu.
MARTA: Nisam je videla. Ja nisam ovde da gledam vae ruke, ve da ispunim upitnik. Moete li mi dati
adresu vae ene?
JAN: Ne. Ona je ostala u svojoj zemlji.
MARTA: Dobro. Treba li da vas posluim piem, dok vaa soba ne bude gotova?
JAN: Ne. Saekau ovde. Nadam se da vam ne smetam.
MARTA: Zato bi vi meni smetali? Ova soba slui za prijem gostiju.
JAN: Jedan gost je ponekad dosadniji od pune krme.
MARTA: Nadam se da vam nee pasti na pamet da mi se udvarate. Znajte da je ne mogu nita da pruim
onim koji ovde trae zabavu. To su odavno razumeli ljudi u ovom kraju. I vi ete uskoro uvideti da ste
izabrali mrinu krmu. Ovde skoro niko ne dolazi.
JAN: Znai, posao vam ne ide dobro?
MARTA: Da, izgubili smo neto prihoda, ali smo dobili mir. Uostalom jedan solidan gost vie vredi od
mnotva onih koji to nisu. To je ono to nama treba solidan gost.
JAN: Ipak mora biti da vam ivot nije uvek veseo. Zar se ne oseate suvie usamljeni?
MARTA: Na to vam pitanje neu odgovoriti. Ne treba da se brinete za nau samou, kao to ne treba da se
brinete da li nam dosaujete ili ne. I ne traite vie.
JAN: Molim vas, izvinite. Uinilo mi se samo da nismo toliko strani jedno drugom.
MARTA: Vi nameete jedan ton na koji nemate prava. Shvatite da dve ene koje vam izdaju sobe nisu
primorane i da vas prime u svoj intiman ivot.
JAN: Razume se.
MARTA: Plaene smo da sluamo, ali cena pansiona ne podrazumeva obavezu i da odgovaramo na pitanja.
JAN: Naalost ne bih znao ta da kaem o sebi, a to nije ni potrebno. Ako moj boravak ovde bude kratak, ne
morate da me upoznate, a ako se zadrim due, imaete vremena da saznate ko sam, i ako ne govorim.
MARTA: Nadam se da vas ne vrea ovo to sam vam rekla. Poto do sada nismo imali nita zajedniko,
trebalo bi da postoje ozbiljni razlozi da postanemo bliski, a, izvinite, ne vidim te razloge.
VI scena
MAJKA: Dobar dan, gospodine. Vaa soba je spremna.
JAN: Hvala, gospoo.
MAJKA: Jesi li ispunila karton?
MARTA: Da. To je gotovo.
MAJKA: Da li mogu da ga pogledam? Oprostite gospodine, ali policija je stroga. Da li ste doli iz
zdravstvenih razloga, zbog posla ili kao turist?
JAN: Pa, recimo kao turist.
MAJKA: Bez sumnje zbog manastira. Na manastir je nadaleko poznat.
JAN: Zaista, uo sam o njemu. A hteo sam i da ponovo vidim ovaj kraj koji sam nekad poznavao i o koga
sam sauvao u najlepem seanju.
MAJKA: Da niste ovde iveli?
JAN: Ne, ali sam veoma davno imao prilike da proem ovuda. Nisam to zaboravio.
MAJKA: Na grad je mali.
JAN: To je tano, mada se meni mnogo svideo i otkako sam ovde oseam se pomalo kao kod svoje kue.
MAJKA: Hoete li dugo ostati?
JAN: Ne znam. Izgleda vam udno, ali zaista ne znam.
MAJKA: Seanje? Brzo ete se umoriti od toga.
JAN: Stanujete li ve dugo u ovoj krmi?
MAJKA: Mnogo, mnogo godina. Toliko dugo da i ne znam poetak. Zaboravila sam ta sam bila pre toga.
Ovo je moja ki. Ona je bila (Malo udno.) uz mene sve vreme. Bez sumnje zato i znam da mi je ki. Inae
bih moda i nju zaboravila.
MARTA: Majko, zato pria sve to?
MAJKA: Zaista ne znam, Marta.
JAN: Razumem vrlo dobro vaa oseanja, gospoo. Moda bi bilo sve drugaije da ste kao ena imali
pomo, da ste imali podrku muke ruke.
MAJKA: O, imala sam je u svoje vreme. Tada je bilo posla. Moj mu i ja jedva smo postizali. Nismo imali
vremena ak ni da mislimo jedno na drugo. ini mi se da sam ga zaboravila pre nego to je umro.
JAN: Da, razumem. Da ste imali sina moda ga ne biste zaboravili?
MARTA: Majko zna da imamo mnogo posla
MAJKA: Sin! Ja sam suvie stara ena. Stare ene se odviknu ak i da vole. Srce otupi, gospodine.
JAN: To je tano, ali ja znam da ono nikad ne zaboravlja.
MARTA: Sin koji bi doao ovamo bio bi kao i ostali gosti. A oni su platili svoju sobu i dobili klju. I ne
govore o svom srcu. To upropaava posao.
MAJKA: uti!
JAN: Da li su gosti dugo ostajali?
MARTA: Neki vrlo dugo. inili smo sve to je trebalo da ostanu. Drugi, manje bogati, odlazili bi sutradan.
Za njih nismo inili nita.
JAN: Imam mnogo novaca i eleo bih da ostanem malo due ako pristajete. Zaboravio sam da kaem da
mogu unapred da platim.
MAJKA: O, mi to ne traimo.
MARTA: Dobro je ako ste bogati, ali ne govorite vie o svom srcu. Znajte da ste u kui koja nema
razumevanja za vae srce. Suvie je tmurnih godina prolo ovim pustim putem Evrope. One su malo pomalo
ohladile ovu kuu i odnele sa sobom sve to lii na srce i ljubav. Uzmite ovaj klju i ne zaboravite ovo: Mi
vas primamo iz rauna, spokojno, i ako vas zadrimo, bie to opet iz rauna, spokojno.
MAJKA: Ne poklanjajte njenim reima suvie panje, gospodine. Istina je da ima stvari o kojima nikada
nije mogla govoriti.
MARTA: Majko!
MAJKA (ustaje i Jan hoe da joj pomogne): Pustite, sine moj, nisam nemona. Pogledajte ove ruke kako su
jo jake. Mogle bi da dre oveka za noge. Jeste li se zamislili zbog ovoga to sam rekla?
JAN: Ne, izvinite. Nisam vas dobro uo. Zato ste me nazvali sine moj?
MAJKA: O, oprostite. To nije bilo iz intimnosti, verujte mi, tek onako sam to kazala.
JAN: Normalno. Treba da vidim svoju sobu.
MAJKA: Idite gospodine, stari sluga vas eka. Treba li vam jo neto?
JAN: Ne, gospoo. Hvala vam to ste me primili!
VII scena
MAJKA: Zato sam mu govorila o svojim rukama. Da li ih je pogledao, moda bi shvatio ono to nee da
razume iz Martinih rei. Zato taj ovek ima toliko volje da umre, a ja tako malo volje da ponovo ubijem?
Zbilja bih volela da ode, da mogu veeras lei da spavam. Suvie sam stara. Suvie stara da uhvatim rukama
njegove noge i da osetim ono ljuljanje tela celim putem koji vodi do reke. Suvie stara za onaj poslednji
napor koji e ga baciti u vodu, a posle koga u ja ostati oputenih ruku, isprekidanog daha i zgrenih miica.
Bez snage ak da obriem s lica vodu koja e prsnuti pod teretom uspavanog tela. Suvie stara. Ali ne! rtva
je savrena, treba da ga uspavam snom koji sama elim noas. A... (Naglo ue Marta.) Suvie sam stara,
treba mi sna za ovu no.
VIII scena
MARTA: Opet ti u svoje snove, a imamo toliko posla.
MAJKA: Razmiljala sam o tom oveku ili tanije o sebi.
MARTA: Bolje misli na sutra. Kakva korist od oveka ako samo mislite na njega. Budimo praktini.
MAJKA: Znam da si u pravu, ali zato nam je sluaj poslao tako zgodnu rtvu?
MARTA: Sluaj ovde nije u pitanju.
MAJKA: Ranije nismo unosile ni ljutnju ni saaljenje u svoj posao. Bile smo potpuno ravnodune. Danas
sam ja umorna, ti ljuta. Zar treba ponovo proi kroz sve ono radi malo vie novca?
MARTA: Ne, ne radi novca. Ve da zaboravimo ovu zemlju i zbog jedne kue kraj mora. Ako si ti umorna
od ivota, ja sam mrtva umorna od zatvorenog horizonta, i oseam da ovde vie neu izdrati. Vi stari
hoete samo da zatvorite oi i da zaboravite. Ja u srcu imam jo neto malo elja i hou da ih se oslobodim.
Ti mi u tome mora pomoi. Ti koja si me rodila u ovoj zemlji oblaka. Zato me ne rodi na sunanoj obali?
MAJKA: Ne znam, Marta. Bilo bi bolje da si me i ti zaboravila, kao to me je zaboravio tvoj brat.
MARTA: ta bih ja bez tebe, majko? Molim te da mi oprosti to se, zbog ovog tegobnog ivota, ponekad
ogreim o potovanje koje ti dugujem.
MAJKA: Ti si dobra ki i znam da je staru enu ponekad teko shvatiti. Hou samo da ti kaem ono to sam
htela maloas Ne veeras
MARTA: to da ekamo sutra? I sama zna da nikad nisi tako postupala, i da mu ne traba dati vremena da
ga ljudi vide. Treba raditi dok ga imamo u aci.
MAJKA: Ne veeras, ostavimo mu ovu no. Priekajmo, moda e nas spasiti.
MARTA: Spasiemo se jedino ako ne oklevamo, majko. Ako to uradimo jo veeras, moi ete da zaspite.
MAJKA: Da, u tome je spas. Sauvati nadu i san.
Drugi in
I scena
(Soba. Vee poinje da pada. Jan gleda kroz prozor.)
JAN: Marija ima pravo teak je ovo trenutak. (Pauza.) ta radi ona, o emu misli u svojoj hotelskoj sobi,
stregnuta srca, suznih oiju, zgrena u stolici. U naoj zemlji su veeri bile pune obeanja. A ovde, naprotiv.
(Posmatra sobu.) No, no ovaj nemir je bezrazloan. Treba znati ta se hoe. Sve e se urediti. (Neko kuca,
ulazi Marta.)
MARTA: Nadam se gospodine da vam ne smetam. Htela sam da promenim posteljinu i vodu.
JAN: Mislio sam da je to uraeno.
MARTA: Nije. Stari sluga je ponekad rasejan. alim gospodine to ova soba nije tako udobna kako bi ste vi
moda eleli.
JAN: Ne mari nita, ali jedva se usuujem da vam kaem da mi ne smetate.
MARTA: Zato?
JAN: Nisam siguran da li se to slae sa naim sporazumom.
MARTA: Ne umete ni govoriti kao ostali ljudi, ak i kad verujete da se pridravate sporazuma.
JAN: Moram se naviknuti na to. Dajte mi malo vremena.
MARTA: O tome se i radi. alim gospodine to ova soba nije tako udobna kako bi ste vi moda eleli.
JAN: Neobino je ista, a to je glavno. Vi ste je nedavno pregradili, zar ne?
MARTA: Kako ste to zapazili?
JAN: Po nekim sitnicama.
MARTA: Mnogi se gosti ale to nema tekue vode i moe se rei da su u pravu. Hteli smo ve odavno da
postavimo lampu iznad kreveta. Nezgodno je za ljude koji itaju da ustaju iz postelje da bi ugasili svetlo.
JAN: Nisam to ni zapazio.
MARTA: Drago mi je to ste blagonakloni prema mnogim nedostacima nae krme i to se njima bavite
manje nego mi. Znam takve kojima bi ti nedostaci bili dovoljni da ih oteraju.
JAN: Kao da me pokuavate nagovoriti da odem?
MARTA: Nisam ba to mislila. Tano je da smo moja majka i ja oklevale da vas primimo. Ima ve vie
dana kako nameravamo da zatvorimo krmu jer treba da ponemo sa pripremanjem za odlazak, ali tek vaim
dolaskom smo shvatile da jo ne treba napustiti na stari posao.
JAN: elite li da odem?
MARTA: Rekla sam vam da oklevamo, naroito ja oklevam. U stvari sve zavisi od mene, a ja jo ne znam
na ta da se odluim.
JAN: Neu da vam budem na teretu, ali bih voleo da ostanem jo dandva. Treba da sredim neke poslove
pre nego to produim put. A nadao sam se da u ovde nai eljeni mir i tiinu.
MARTA: Razumem vas, shvaam vau elju i ako hoete razmisliu o tome. Da li ete se ponovo vratiti u
zemlju iz koje dolazite.
JAN: Da, ako bude potrebno.
MARTA: To je lepa zemlja, zar ne?
JAN: Da, lepa je.
MARTA: Kau da u tim krajevim ima sasvim pustih peanih obala.
JAN: Ima. Tamo nita ne podsea na ljude. U rana jutra vide se na pesku samo tragovi morskih ptica. To je
jedini znak ivota, a veeri
MARTA: A veeri gospodine?
JAN: Veeri su pune nemira. Da, to je lepa zemlja.
MARTA: esto sam matala o njoj. Putnici su mi o njoj priali i itala sam sve to mi do ruke dolo. esto
usred prolea ove surove zemlje, mislim na more. Ono o emu sanjam ini me slepom za okolinu.
JAN: Razumem. Tamo dole vas prolee stee za grlo, hiljade se cvetova otvaraju iznad belih zidova. Kad bi
ste samo jedan sat etali po okolini grada, doneli bi ste u odei miris meda i utih rua. (Seda.)
MARTA: To je divno. Ono to mi ovde zovemo prolee, to su jedna rua i dva pupoljka u vrtu naeg
manastira. To je dovoljno da uzbudi ljude mog zaviaja, njihove due lie na tu krtu ruu. Uvenule bi na
malo jaem vetru. Imaju prolea kakva zasluuju.
JAN: Niste sasvim pravedni, jer vi imate i jesen.
MARTA: ta je jesen?
JAN: Drugo prolee. Kad sve lie lii na cvee. Moda bi tako i due procvetale kad bi ste im pomogli
svojim strpljenjem.
MARTA: Nemam vie strpljenja za ovu Evropu u kojoj jesen ima lice prolea, a prolee miris bede. Strasno
zamiljam drugu zemlju, gde leto spaljuje sve, a jesenje kie potapaju gradove i gde najzad stvari izgledaju
onakve kakve stvarno jesu. Zato me tako gledate?
JAN: ini mi se da ste prvi put govorili kao ovek.
MARTA: Bez sumnje se varate, a i kad bi tako bilo nema razloga da se radujete. Ono to je u meni oveno,
nije najbolje u meni. oveno je ono to elim, a da dobijem to to elim, pregazila bih sve na putu.
JAN (smeka se): Shvatam nasilje, ali ja nisam prepreka na vaem putu.
MARTA: Zahvaljujem vam to ste govorili o zemljama koje poznajete i izvinjavam se to ste moda zbog
mene izgubili vreme. Moram vam ipak rei da za mene to vreme nije sasvim izgubljeno. Ono je probudilo u
meni elje koje su se u meni uspavale. Ako vam je zaista stalo da ostanete ovde, uspeli ste u tome i ne
znajui to. Dola sam ovamo reena da vas zamolim da odete, ali vi ste uticali na moju ovenost i ja sad
elim da ostanete.
JAN: Govorite vrlo udno. Ostau ako i vaa mati pristaje.
MARTA: Ona nema razloga da se protivi.
JAN: Ako dobro razumem sada smo se ponovo vratili naem sporazumu.
MARTA: Jesmo i loe smo radili to smo se udaljili od njega.
JAN: udno, ovde je sve neobino i govor i ljudi. Ova kua je zaista udna.
MARTA: Moda je to samo zato to se vi udno ponaate. (Izlazi.)
II scena
JAN (gledajui ka vratima): Moda, zaista (Prilazi krevetu i seda.) Ali ova devojka uliva mi samo elju
da odem, da se vratim Mariji i da opet budem srean. Glupo je sve ovo. ta ja ovde radim? Ne, moram da
se pobrinem za svoju majku i sestru. Suvie sam ih dugo zaboravljao. (Ustane.) Da, ba u ovoj sobi e se sve
srediti. Kako je hladna nita ne prepoznajem, sve je obnovljeno. Sada lii na sve hotelske sobe po
gradovima u koje uvee stiu usamljeni ljudi. Znam ja to. Tada mi se inilo da treba da naem reenje.
Moda u ga ovde nai. (Gleda napolje.) Smrauje se, tako je to u svim hotelskim sobama. Veeri su teke
kad je ovek sam. Evo i moje stare strepnje, tu, u dubini mog tela, kao zla rana koju svaki pokret vrea.
Znam joj ime. To je strah od vene samoe, strah da nee biti odgovora. A ko e mi odgovoriti u jednoj
hotelskoj sobi? (Poao je ka zvoncu, okleva da zvoni. Nita se ne uje. Trenutak tiine, koraci, neko kuca.
Vrata se otvore. U dovratku stoji stari sluga. Stoji nepomino i uti.) Nita, nita. Izvinite. Hteo sam samo
da znam da li se neko odaziva, da li zvono radi. (Stari ga pogleda, pa zatvori vrata. Koraci se udaljuju.)
III scena
JAN: Zvono radi, ali on ne govori. To nije odgovor. (Gleda u nebo.) Mrak je gui. Uskoro e preplaviti
sve. ta da se radi? (Neko dva puta kucne.) ta je sad? (Ulazi Marta sa posluavnikom.)
MARTA: aj koji ste traili.
JAN: Ja nisam traio nita.
MARTA: Ah, bie da je stari pogreno uo. On esto razume samo napola. Poto je aj spremljen nadam se
da ete ga popiti. Neete morati da platite.
JAN: O, ne radi se o tome. Naprotiv, veoma sam vam zahvalan to ste mi doneli aj.
MARTA: Nema na emu. Sve to radimo u naem je interesu.
JAN: Nemojte da me ostavite u iluziji, ja ovde ne vidim va interes.
MARTA: On ipak postoji. (Izae.)
IV scena
JAN (uzima olju, gleda je, pa je spusti): Nastavlja se gozba u ast bludnoga sina. aa piva, ali za moj
novac. olja aja, da bi se zadrao gost. Opet ne umem da naem prave rei pred devojkom ije su rei tako
jasne, ja uzalud traim re koja bi sve uredila. Njoj je mnogo lake, lake je nai rei koje odbijaju nego
sroiti one koje sjedinjuju. (Uzme olju i za trenutak je dri utei, zatim tiho.) Kako da naem te rei? Da
napustim ovaj uzaludni poduhvat i da se vratim Marijinoj ljubavi? Kako da naem snage da izaberem ono
to mi je drae i da se toga drim? (Podigne olju.) Ovo je gozba bludnom sinu. Pogostiu se i do odlaska
odigrau svoju ulogu. (Pije. Neko snano kuca na vrata.) Ko je sad?
V scena
MAJKA (vrata se otvaraju, ulazi): Izvinite gospodine, erka mi je rekla da vam je donela aj.
JAN: Kao to vidite.
MAJKA: Jeste li ga popili?
JAN: Da, zato?
MAJKA: Hou da odnesem posluavnik.
JAN: to se toliko trudite oko jedne olje aja?
MAJKA: Ovaj aj nije bio namenjen vama.
JAN: A to je dakle! Vaa erka ga je donela i ako ga nisam traio.
MAJKA: Da, bolje bi bilo Najzad i nije tako vano da li ste ga popili ili ne.
JAN: Verujte, veoma alim gospoo. Vaa erka je htela da ga ostavio, a ja nisam mislio
MAJKA: I ja alim. Naroito neu da se vi izvinjavate, u pitanju je samo jedna zabuna.
JAN: Gospoo!
MAJKA: Da?
JAN: Ovog asa sam doneo odluku. Otii u jo noas. Shvatam da ste iznenaeni. Prirodno, platiu vam
sobu. I ne mislite da ste vi krivi zbog neega. Da budem iskren nije mi prijatno ovde i vie volim da
prekinem boravak.
MAJKA: Vi ste potpuno slobodni.
JAN: Ipak, ne bi hteo da mislite da odlazim nezadovoljan vama. Naprotiv veoma sam vam zahvalan to ste
me primili, ba tako kako ste to uinili. Moda u se kasnije vratiti. ak sam uveren da u to uiniti. Tada e
bez sumnje sve biti lake i siguran sam da emo hteti da se ponovo sretnemo. Da budem potpuno iskren,
mada e vam izgledati udno, trenutno mi se ini da sam se prevario i da nije trebalo da doem u ovu kuu.
MAJKA: Razumem vas, gospodine.
JAN: Malo sam rasejan. Dolazim u Evropu da sredim neke hitne poslove, a nikad nije lako vratiti se u
zemlju koju ste odavno napustili. Vi to razumete.
MAJKA: Verujem da smo uinile sve da ostanete ovde.
JAN: To je sigurno. Ja vam nita ne zameram. Moja je krivica. Oseam se kao stranac u ovom kraju. Ima
stvari koje uvek loe ponu i niko tu ne moe nita.
MAJKA: Ima stvari koje uvek loe ponu i niko tu ne moe nita.
JAN: I to je ve mnogo, to ste sa mnom podelili moj nemir i hteli da me shvatite. Vidite
MAJKA: Sve je to prirodno. Na je posao da budemo ljubazne prema svim gostima, gospodine.
JAN (obeshrabren): Imate pravo. U stvari dugujem vam samo izvinjenje, i ako pristajete, neku vrstu
naknade, obeteenja. Morali ste se spremiti, imali ste izdataka i sasvim je prirodno
MAJKA: Spremili smo vam ono to obino spremamo u takvim sluajevima. alim zbog vae neodlunosti
ne radi nas, ve radi vas.
JAN: Nije vano. Vano je da smo se sloili, gospoo. Izvinite me, put me je zamorio. Hteo bih da vam
zahvalim na aju i doeku. Stalo mi je da znate da nisam nezahvalan gost i da u jednog dana kad se budem
vratio biti bolje raspoloen.
MAJKA: Ostavite se toga gospodine. Neprijatno je da primam zahvalnost koja je posledica jedne zabune.
VI scena
JAN (Posmatra je kako izlazi. Naini jedan pokret, ali pokazuje u isti mah znake umora. Izgleda kao da se
preputa umoru i nalakti se na jastuk): Treba sve uprostiti, sve pojednostaviti. Vratiu se sutra sa Marijom i
rei: To sam ja!. Nee me spreiti da ih usreim. Sve je tako oigledno, Marija je imala pravo. (Uzdahne i
napola oprui.) Ne volim ovo vee u kome je sve tako daleko. (Sasvim se isprui, govori rei jedva ujnim
glasom.) Da ili ne? (Pomakne se. Spava. Scena je gotovo u pomrini. Duga tiina. Vrata se otvaraju. Ulaze
obe ene sa svetiljkom.)
VII scena
MARTA (poto je osvetlila telo, muklim glasom): Sve.
MAJKA: Ne volim, Marta, kad me na taj nain prisiljava. Ti me goni da to radim, poinje da bi me
naterala da zavrim.
MARTA: U tvom nespokojstvu mogla sam ti jedino pomoi radei tako.
MAJKA: Znam da to nije vano, on ili neko drugi, veeras ili sutra. Ali on se ne opire. Ne volim to.
MARTA: Hajde, bolje misli na sutra i zavravaj brzo. Na kraju ove noi je naa sloboda. (Pretresa kaput,
vadi noanik, broji.)
MAJKA: Kako spava, Marta?
MARTA: Spava kao to su svi spavali. Hajdemo sada.
MAJKA: ekaj malo. Ipak je istina da svi usnuli ljudi imaju izraz kao da su se predali.
MARTA: Majko!
MAJKA: Ali ti ne zna o emu hou da govorim.
MARTA: Ne, ne znam, ali znam da gubimo vreme.
MAJKA: Ne moramo se uriti. Naprotiv, sad je trenutak da odahnemo jer je glavno uinjeno. emu sad
tolika surovost? Da li je potrebno?
MARTA: Bolje je sad raditi i ne pitati sebe.
MAJKA: Sedimo Marta.
MARTA: Ovde kraj njega?
MAJKA: Da, da. Zato ne? Tek je zapoeo san koji e ga odvesti daleko. On se ne moe probuditi da nas
upita ta radimo. I on i mi moemo na miru da uivamo u ovom trenutku odmora.
MARTA: Ti se ali. To mi se ne svia.
MAJKA: Ne alim se, bolje sedi. Gledaj ovog oveka koji je jo bezazleniji dok spava, nego dok govori. Za
njega se svet svrio. Od ovog trenutka njemu e sve biti lako. Prei e samo iz jedne usnulosti pune snova u
drugu bez snova. I dok se drugi ljudi u uasnim mukama rastaju od ivota. Za njega je to samo spavanje.
MARTA: Nemam razloga da ga mrzim i zato se radujem to nee patiti. Isto tako nemam razloga ni da ga
posmatram. ta gledate toliko oveka koga ete za koji as odneti?
MAJKA: Nosiemo ga kad bude trebalo. Ne uri nam se jer jo ima vremena. Spavanje nije smrt. Ako ove
ruke ostanu do zore ovako oputene on e ponovo oiveti, a da o svemu nita ne zna. Ako pruam ruke i
stegnem ih oko njegovih nogu on e zaspati veitim snom.
MARTA: Majko, zaboravlja da imamo mnogo posla.
MAJKA: Da, imamo mnogo posla. U tome je razlika izmeu nas i njega. On je osloboen teine sopstvenog
ivota. On ne poznaje vie muke odluivanja, grevitost, posao koji se mora zavriti. On ne nosi vie krst
svoj unutranjeg ivota koji zabranjuje odmor, razonodu ili slabost. Ovog trenutka on nema vie nikakvih
zahteva prema sebi. Verujem da je to srea.
MARTA: Majko, vreme tee.
MAJKA: Ja sam umorna, umorna tako starim umorom da ga krv ne moe vie podneti.
MARTA: Besmislica! Jo jednom ti kaem da nemamo vremena. Treba ga baciti u reku, unititi njegov
prtljag i sve tragove njegovog boravka ovde, izbrisati nae stope na obali reke. Vreme izmie i bie kasno.
MAJKA: Jesi li znala Marta, da je hteo otii veeras?
MARTA: Ne, a i da sam znala, uinila bih isto.
MAJKA: Rekao mi je maloas.
MARTA: Bila si kod njega?
MAJKA: Da. Popela sam se u njegovu sobu kad si mi rekla da si mu odnela aj. Ve ga je bio popio. Da
sam mogla, spreila bih ga. Na kraju u ti ipak pomoi, ali ostavi malo vremena staroj eni ija krv tee
sporije od tvoje.
MARTA: Majko!
MAJKA: Marta, on je na kraju ipak predosetio. Rekao je da nije trebalo da dolazi ovamo.
MARTA: Prekasno je shvatio.
MAJKA: Hajde, Marta. ini mi se da ova zora nikada nee svanuti.
Trei in
I scena
MARTA: Eto, svanula je zora i doao je kraj ove noi.
MAJKA: Da. Sutra u verovati da je sve dobro. Sada mi se samo spava. Srce mi je prazno. No je bila
teka.
MARTA: Posle mnogo godina jutros prvi put slobodno diem. Nikada lake nisam ubila. ini mi se da ve
ujem more. U meni se budi takva radost da bi vikala.
MAJKA: Utoliko bolje, Marta, utoliko bolje, ali ja se sad oseam tako stara da ne mogu da se radujem s
tobom. Valjda e sutra biti bolje.
MARTA: Da, sve e biti bolje. Pusti me da budem srena. Ponovo postajem mlada devojka kakva sam bila.
Oseam toplotu tela i elim da trim. Reci mi samo, majko jesam li jo lepa?
MAJKA: ini mi se da jesi, jutros.
MARTA: Danas mi se ini da se po drugi put raam, jer u otii u zemlju o kojoj sam toliko sanjala. Danas
je veliki dan. Stari, pripazi, ispale su nam putnikove isprave ta hoe? ta e mi to, ne treba vie. Skloni
sve. Sve emo spaliti, majko!
MAJKA: ta hoe jo?
MARTA: Doite. itajte.
MAJKA: Zna da su mi oi umorne.
MARTA: itajte.
MAJKA: Znala sam da e jednog dana sve lepo da se svri.
MARTA: Majko!
MAJKA: Dosta sam ivela, ivela sam mnogo due od svog sina. To nije u redu. Sada mogu da mu se
pridruim na dnu ove reke. ije trave ve pokrivaju njegovo lice.
MARTA: Majko, a ja? Neete valjda ostaviti samu?
MAJKA: Kad majka vie ne ume da prepozna sina, njena je uloga na zemlji zavrena.
MARTA: Sina? Ti si me uila da vie nita ne potujem.
MAJKA: To dokazuje da u jednom svetu u kome se sve moe porei, ipak ima neporecivih sila. Na ovoj
zemlji gde nita nije sigurno postoji neto to je izvesno ljubav.
MARTA: Divna je to ljubav koja vas je zaboravila punih 20 godina.
MAJKA: Da, divna je to ljubav koja proivi 20 godina utanja.
MARTA: A ja, majko?
MAJKA: Doe trenutak kada ubice, kao ja, otupe na sve, besplodni su, bez ikakve mogue budunosti. Zato
ih i smaknu, nisu vie ni za ta.
MARTA: ujem iz tvojih usta rei koje prezirem i ne mogu da te sluam da govorite o zloinu i o kazni.
MAJKA: Ja ne biram rei, sada su mi sve jednake. Izgubila sam svoju slobodu, poeo je pakao.
MARTA: Ranije nisi tako govorila. Godinama si stajala uz mene i vrstom rukom stezala za noge one koji
su imali da umru. Tada nisi mislila na slobodu i pakao. I uvek si nastavljala. ta tu moe da izmeni tvoj sin?
MAJKA: Nastavljala sam, to je istina, ali ono to sam radila, radila sam iz navike. To se ne razlikuje od
smrti. Dovoljan je bio bol da sve preobrazi. To je ono to je uinio moj sin. Znam, Marta, to nije logino. ta
znai bol za jednog zloinca? Ovo i nije prava majinska bol. Jo nisam zavapila, to je samo patnja to se
ponovo raam za ljubav, a ona je jaa od mene. Znam isto tako da ni ta patnja nema razloga, kao to ovaj
svet nema nikakvog smisla. Ja to zaista mogu da kaem jer sam sve okusila, od raanja do unitavanja.
MARTA: Ne, majko, ti me nee ostaviti. Ne zaboravi da sam ja ostala, da sam ja bila itavog ivota uz
tebe, a on te je ostavio bez rei. To treba da se naplati, to mora da ue u ovaj raun. Mora se meni vratiti.
MAJKA: Istina je, Marta, ali njega, njega sam ubila.
MARTA: Sve to ivot moe dati oveku, njemu je dato. On je napustio ovu zemlju, upoznao druge sredine,
more, slobodne ljude. Ja, ja sam ostala ovde. Osala sam sitna i mrana, u tami, zaboravljena u srcu kopna, i
rasla sam opkoljena zemljom. Niko nije poljubio moja usta. ak ni vi niste videli moje telo bez odee.
Kunem ti se majko, to mora da se naplati. Ne moe pod pukim izgovorom, da je jedan ovek mrtav, da se
izvue u asu kad treba da dobijem ono to mi se duguje. Smrt je sitnica za oveka koji je iveo. Mi
moemo da zaboravimo moga brata i tvog sina. Ono to mu se dogodilo nama nema znaaja. On nije imao
vie ta da upozna, a mene liava svega i oduzima mi ono u emu je on uivao. Zar treba da mi preotme i
ljubav moje majke i da je odvede zauvek u svoju ledenu reku? Majko, ima rei koje nikada nisam umela da
izgovorim, ali ini mi se da u meni ima jo nenosti i da bi bilo tako prijatno da ponovo ponemo na
svakodnevni ivot.
MAJKA: Ti si ga prepoznala?
MARTA: Ne! Nisam ga prepoznala. Nisam zapamtila njegov lik i sve se dogodilo onako kako je moralo
biti. Sama si rekla. U ovome svetu nema niega loginog. No, ne grei mnogo to me to pita, jer i da sam
ga prepoznala to nita ne bi promenilo.
MAJKA: Hou da verujem da to nije istina. Niija dua nije potpuno zloinaka i najokorelije ubice imaju
trenutke kad ustuknu pred zloinom.
MARTA: I znam za takav trenutak, ali ne bih pred jednim nepoznatim i ravnodunim bratom oborila glavu.
MAJKA: Nego pred kim?
MARTA: Pred tobom, majko.
MAJKA: Prekasno, Marta. Ja nita vie ne mogu da uinim za tebe. Oh, zato je utao? utanje je
smrtonosno, a i govoriti je jednako opasno, poto je i ono malo to je rekao ubrzalo nesreu. Plae li,
Marta? Ne, ti to ne ume. Sea li se jo onih vremena kad sam te mazila?
MARTA: Ne, majko.
MAJKA: Ima pravo. Davno je to bilo, ja sam te ubrzo prestala grliti, ali te nisam prestala voleti. Sada to
znam, kad je tvoj brat doao da probudi u meni nepodnoljivu nenost koju moram, sada, da ubijem zajedno
sa sobom.
MARTA: ta moe da bude jae od oaja tvoje keri?
MAJKA: Umor, a moda i elja za poinkom.
II scena
MARTA: Ne! Nije bila moja dunost da bdim nad svojim bratom, a ipak sam evo prognana u sopstvenom
zaviaju. Nemam vie mesta za san, ak me je i roena mati odbacila. Nije bila moja dunost da bdim nad
svojim bratom. Ovo je nepravda. On je dobio sada to je eleo, dok ja ostajem usamljena, daleko od mora za
kojim sam udila. O, mrzim ga! itav moj ivot je proao u iekivanju tog talasa koji bi me poneo, a sada
znam da on vie nee doi. Treba da ostanem tu, oko mene gomile naroda i zemlja, doline, brda, zaustavjaju
vetar s mora. Njihova buka priguuje stalni zov mora. Drugi su bolje sree i ima mesta, iako udaljenih od
mora, gde veernji vetar, kadkod, donosi miris algi, on im govori o obalama koje odjekuju od kliktanja
galebova ili o zlatnom ljunku i beskonanim veerima, ali se vetar isrcpi pre nego to doe ovamo. Nikada
neu dobiti ono to mi se duguje. Kad bih prislonila uvo na zemlju, ne bi ula udaranje ledenih valova, niti
odmereno disanje srenog mora. Previe sam daleko od onoga to volim, a toj razdaljini nema leka. Mrzim
ga, mrzim ga to je dobio ono to je hteo. Meni je otadbina ovo zatvoreno i skueno mesto, gde je nebo bez
vidika, glad mogu da utolim samo kiselom moravskom ljivom, a e niim, osim krvlju koji sam prolila.
To je cena koju valja platiti za nenost svoje majke. Pa neka umre onda i ona, kad me ne voli! Neka se vrata
oko mene pozatvaraju. Neka me ostave u mom pravednom gnevu. Pre nego to umrem, ja neu proklinjati
nebo. Tamo gde se moe pobei, osloboditi se, priljubiti telo uz neije telo, valjati se po talasima. U tu
zemlju, koju brani more, bogovi ne stiu. Ovde, gde se na sve strane pogled zaustavlja, sva je zemlja ocrtana
tako da se pogled ogradi. Oh, mrzim ovaj svet, u kome nam je poslednje utoite bog. Liena na ovo zemlji
svoga mesta, odbaena od svoje majke, sama usred svojih zloina, napustiu ogorena ovaj svet.
III scena
MARTA: Ko je?
MARIJA: Jedna putnica.
MARTA: Ne primamo vie goste.
MARIJA: Ja dolazim kod svog mua.
MARTA: Ko je va mu?
MARIJA: Stigao je jue ovamo i trebalo je da jutros doe po mene. udi me to to nije uinio.
MARTA: Rekao je da mu je ena u inostranstvu.
MARIJA: Da, imao je razloga za to. Trebalo je da se ovde ponovo naemo.
MARTA: To nije mogue. Va mu nije vie ovde.
MARIJA: ta to govorite? Pa, uzeo je sobu kod vas!
MARTA: Da, ali je otiao u toku noi.
MARIJA: Ne verujem. Znam razloge koje su ga zadravali u ovoj kui. Va ton me zabrinjava. Imate li
neto da mi kaete?
MARTA: Nemam nita da vam kaem, sem da va mu nije vie ovde.
MARIJA: Ja vas ne razumem. On nije mogao otii bez mene. Je li sasvim otiao ili je rekao da e se vratiti?
MARTA: On vas je napustio zauvek.
MARIJA: Neu da odem dok ne vidim svog mua.
MARTA: To je vaa stvar, ne moja.
MARIJA: Varate se. To je i vaa stvar. Umorna sam od ove igre. ovek koji je jue ujutro stigao ovamo,
va je brat za koga niste uli godinama.
MARTA: Znam.
MARIJA: ta se onda desilo? Ako se najzad sve razjasnilo, zato va brat nije ovde?
MARTA: Moj brat nije ovde jer je mrtav.
MARIJA: alite se? Jan mi je esto priao da ste voleli jo kao mala devojica da zbunjujete ljude. Mi smo
skoro sestre
MARTA: Ne dodirujte me! Ostanite gde ste! Va mu je mrtav, nemate ta vie da traite u ovoj kui.
MARIJA: Vi ste ludi. ovek ne umire tako, kad ga ekaju Ne ne Ja vam ne verujem. Pokaite ga.
MARTA: Nemogue. On je na dnu reke. Ne dodirujte me! On je na dnu reke, gde smo ga majka i ja odnele.
Nije patio, ali je mrtav. Moja majka i ja smo ga ubile.
MARIJA: Onda sam ja luda jer ujem rei koje nikada nisu ule na zemlji. Neu da ulazim u ovo bezumlje.
MARTA: Nije moja dunost da vas ubeujem, ve da vas obavestim. Vi ete se i sami uveriti.
MARIJA: Ali zato, zato ste to uinile?
MARTA: U ime ega me ispitujete?
MARIJA: U ime svoje ljubavi.
MARTA: ta znai ta re?
MARIJA: Ona znai sve ono to me u ovom trenutku razdire i mui. Ovo ludilo koje pokree moje ruke u
zloin. Znai moju minulu radost i sveu bol koju mi nanosite. I da nije ovog tvrdoglavog neverovanja koje
mi ostaje u srcu, saznali bi ste ta znai, osetivi kako vam se lice cepa pod mojim noktima.
MARTA: Ja ne shvatam re ljubav, bol i radost.
MARIJA: Prestanite sa tom igrom, ako je to igra. Nemojte da lutamo po uzaludnim reima. Recite mi
sasvim jasno da znam, pre nego to izgubim razum.
MARTA: Teko je biti jasniji no to sam ja bila. Mi smo ove noi ubile vaeg mua da bi smo uzele novac,
kao to smo to inile sa nekoliko putnika pre njega.
MARIJA: Njegova majka i sestra su dakle zloinci.
MARTA: Da, ali to je naa stvar.
MARIJA: Jeste li ve bili saznali da vam je brat?
MARTA: Nesporazum. Ako i najmanje poznajete ovaj svet, neete se zauditi.
MARIJA: Znala sam da e ta komedija biti krvava i da emo on i ja biti kanjeni to smo se upustili u nju.
On je eleo da ga vi prepoznate, da ponovo nae svoj dom, da vam donese sreu, ali nije mogao da nae rei
kojim je to trebalo rei. Dok je on traio rei, vi ste ga ubile. Vi, dve bezumnice, bile ste slepe pred tim
divnim sinom koji vam se vratio. On je bio divan. Vi i ne znate kako ste ponosito srce i retku pamet ubile.
On je mogao biti va ponos, kao to je bio moj. Ali vi ste mu bile neprijatelji, jer kako inae nalazite toliko
snage da hladno govorite o onome zbog ega bi trebalo da se bacite na ulicu i da zaurlate kao zver.
MARTA: utite, jer ne znate sve. Sad je i moja mati kraj svoga sina. Uskoro e ih izvaditi iz reke i zakopati
u istu raku. Ja ne vidim zato bih vikala. Imam drugaiju predstavu o ljudskom srcu, a suze su mi odvratne.
MARIJA: Za vas je bolje da plaem jer e uskoro naii ona mrtva bol u kojoj u mirno moi da vas ubijem.
MARTA: To me ne uzbuuje. I sama sam odluila da umrem. Ali neu da se meam sa njima. ta bih imala
da traim u njihovom drutvu? Ostavljam ih njihovoj ponovo naenoj nenosti, njihovom mranom
milovanju. Sreom ostaje mi moja soba, a greda u njoj je dovoljno vrsta.
MARIJA: ta se mene tie da li ete vi umreti ili e se celi svet sruiti kad sam izgubila onog koga volim.
MARTA: Ne preuveliavajmo. Vi ste izgubili mua, ja sam izgubila majku. Sad smo izravnale raune. Vi
ste ga izgubili samo jedanput, poto ste uivali u njemu godinama. Izgubili ste ga, a da vas nije odbacio.
Mene je moja majka odbacila. Sada je mrtva i ja sam dva puta izgubila. Mislila sam da je zloin sjedinio
moju majku i mene zauvek. Prevarila sam se. Zloin je usamljenost ak i ako se hiljade njih udrue da ga
izvre. I pravo je da umrem sama. Ne dodirujte me, rekla sam vam ve.
MARIJA: Ne bojte se. Pustiu vas da umrete onako kao to elite, jer mi se ini da me sa tim svirepim
bolom koji mi je epao utrobu obuzima slepilo u kome iezava sve to me okruuje. Vi i vaa mati biete
samo prolazna privienja koja su se izgubila u jednoj tragediji bez svretka. Ne oseam prema vama ni
mrnju, ni saaljenje. Ne mogu vie nikog ni da volim, ni da mrzim. Jedva sam imala vremena da patim.
Nesrea je bila vea od mene.
MARTA: Ne dovoljno velika, poto vam je ostavila suze. Pre nego vas zauvek ostavim moram jo neto da
uinim. Moram da vam oduzmem nadu.
MARIJA: Ostavite me! Idite i ostavite me!
MARTA: Ostaviu vas, ali ne mogu da umrem, a da vas ostavim sa milju da ste vi u pravu i da ljubav nije
uzaludna i da je ovo samo nesrean sluaj. Ba sada je sve dovedeno u red.
MARIJA: U kakav red?
MARTA: Onaj u kome niko nikoga ne prepoznaje.
MARIJA: Svejedno mi je. Ne ujem vas. Srce mi se razdire i zaokupljeno je jedino ovekom koga ste ubili.
MARTA: utite! Neu vie da sluam o njemu. Mrzim ga, budala. Dobio je ta je eleo. Shvatite da ni za
njega, ni za vas, ni u ivotu, ni u smrti, nema otadbine i mira. Ne moemo zvati otadbinom ovu zaguljivu
zemlju, lienu svetlosti po kojoj idemo da bi smo nahranili slepe ivotinje.
MARIJA: Ja neu, ne mogu da podnesem vae rei. Ni on ih ne bi podneo. On je zbog drugaije otadbine i
krenuo na put.
MARTA: Ta ludost je i dobila zasluenu naplatu. I vi ete dobiti svoju. Mi smo opljakane, kaem vam.
emu vapiti za morem ili ljubavlju? To je smeno. Shvatite da vaa bol nee nikada biti ravna nepravdi koja
se ini oveku. I na kraju ujte moj savet. Molite vaeg boga da vas naini slinom kamenu. To je srea koju
on zadrava za sebe. To je jedina prava srea. Budite kao i on, budite gluvi za sve jauke. Ako oseate da
nemate hrabrosti za taj slepi mir, onda doite i pridruite nam se u naem zajednikom domu. Zbogom
sestro! Sve je to lako, kao to vidite. Izaberite izmeu glupog blaenstva i ljigave postelje gde vas ekamo.
MARIJA: O, boe moj. Ne mogu da ivim u ovoj pustinji. Tebi se obraam i znau da naem rei, jer u
tebe se uzdam. Saali se na mene, okreni se meni, prui mi svoju ruku! Imaj milosti prema onima koji se
vole i koji su razdvojeni. Pomozi mi, jer mi treba pomoi.
IV scena
(Vrata se otvaraju i stari sluga se pojavljuje i jasnim i vrstim glasom govori.)
STARI: Zvali ste me?
MARIJA: O, ne znam, ali pomozite i jer mi je potrebna pomo. Saalite se na mene i pomozite mi.
STARI (istim glasom): Ne! (Muzika.)