Aristotel je najblii lozofskim prethodnicima kad govori o lepom i dobrom,

zapravo o kalokagatiji, o kojoj je ve bilo govora kad su razlagani Platonovi

stavovi. Za Aristotela dobro je pranaelo, mada za druge ni dobro, ni zlo, ni lepo,
nisu pranaela. Ako je dobro pranaelo da li je ono to kao konaan uzrok, ili kao
pokretaki uzrok, ili kao sutinski uzrok? Ovde Aristotel ukazuje na shvatanja
ranijih lozofa (pitagorovci) po kojima lepo i dobro nisu pranaela, jer pranaela
vezuju za biljke i ivotinje, dok se lepo i dobro nalaze u stvarnosti nastaloj iz neega.
Pobijajuu ovo shvatanje, Aristotel se pita na koji je nain dobro pranaelo, ako su
u pravu oni koji dobro smatraju pranaelom. Neki, opet, prihvataju kao pranaela
dve suprotnosti, ali onda moraju utvrditi postojanje jednog vieg pranaela koje
bi pomirilo te suprotnosti. Samo po sebi je razumljivo to to Nikomahova etika
zapoinje razmatranjem dobra. Tu Aristotel kae: Smatra se da svako stvaranje
u umetnosti i svako istraivanje u nauci, isto tako i rad i odluivanje uopte, tee
nekom dobru; stoga su pravilno denisali dobro kao ono emu sve tei.1 To,
svakako, ne znai nita drugo nego da je dobro pranaelo. Ukoliko to imamo
u vidu, onda je razumljivo to on dobro uzima kao opti pojam, ali pojam koji
nije neizdiferenciran. Aristotel stoji na stanovitu da je ono razliito u razliitim
delatnostima i strukama. Ipak, i pored toga, u svakoj od ovih struka i delatnosti,
dobro zadrava neka svoja zajednika svojstva; u suprotnom, ono bi prestalo da
bude jedinstven pojam. To zajedniko svojstvo za njega je cilj, zapravo krajnji cilj za
koji se opredeljujemo zbog njega samog, a ne zbog nekog drugog, posebnog cilja.
Kao najvii cilj, pa samim tim i najvii, Aristotel smatra sreu: Samodovoljnost je,
po naem miljenju, neto to potpuno samo ini ivot poeljnim i iskljuuje bilo
kakvu potrebu [za drugim dobrima], a takva je, po naem miljenju, srea. Pored
toga, ona je najpoeljnija od svih dobara i to ne kao zbir [pojedinanih dobara],
jer bi u tom sluaju, neosporno, dodavanjem i najmanjeg dobra postojeem zbiru
1

Aristotel, Nikomahova etika, str. 3.

Radoslav oki

ARISTOTELOVA KATEGORIJA KALOKAGATIJE

UDK 14 Aristotel
111.852 Aristotel

Radoslav oki

postala jo poeljnija. Sve to je dodato, naime, predstavlja prirataj dobru, a

od dobara je vee uvek poeljnije. Iz toga se vidi da je srea kao krajnji cilj svih
ljudskih delatnosti neto savreno ( ) i potpuno dovoljno samo po sebi.2
Za oveka je, jer to je njegov cilj, najvie dobro duevno stvaranje i duevni rad, jer
ga to razlikuje od svega ostalog neivog i ivog. U pitanju je, dakle, neto to bi se
moglo oznaiti kao duevno stanje ili akcija. Meutim, duevno stanje moe
da postoji u nekome, a da ne proizvede nikakvo dobro, kao na primer u oveka
koji spava ili je na drugi nain potpno neaktivan, dok kod akcije [] to
nije moguno. Njena nunost je rad, i to ispravan. Kao to na Olimpijskim igrama
nisu ovenani oni najlepi i najjai, nego oni koji se takmie (jer su meu njima
pobednici), tako i u ivotu Lepo i Dobro zapada samo one koji ispravno rade.3
Dakle, samo dodatan ovek u akciji moe biti srean, jer time ispunjava unutarnje
zadovoljstvo. Srean je onaj ko iznutra osea da to jeste. Aristotel ne iskljuuje
ni spoljna dobra kao uzrok sree: slobodno poreklo, lepo potomstvo i lep ziki
izgled. Nedostatak nekih od tih dobara moe pomutiti sreu.

ARISTOTELOVA KATEGORIJA KALOKAGATIJE

400

Dobro oznaava odreen kvalitet koji se odnosi kako na ovekovu vrlinu

tako i na ponaanje, ali i na svojstvo neega da zadovoljava prohteve i elje i da
pobuuje i podstie stvaralake sposobnosti. Dobro ima svoju moralnu odliku, ali
i duhovnu. U etikom smislu, dobro je ono to je saobraeno u duhovnom smislu;
a ono to je saobraeno vrlini u duhovnom smislu moglo bi se nazvati i lepim. Sa
estetikog stanovita, lepo se moe posmatrati i kao etika kategorija, na primer,
lepo je svako dobro delo, lepo je dobroinstvo i slino. U tom smislu, granica
izmeu estetski i moralno lepog je veoma rastegljiva, gotovo nevidljiva. Jer, kako
kae Aristotel, za dobroinitelja je lepo i ono to je u vezi s njegovim inom, tako
da se on raduje i nosiocu svog dobroinstva.4 To moe biti i u vezi sa uivanjem,
pri emu tih uivanja ima raznih vrsta. Tako uivanje u onome to je moralno
lepo je drugaije od uivanja u onome to je runo; uivanje u pravednom se ne
moe osetiti ako sam ovek nije pravedan, niti moe uivati u muzici onaj ko nije
muzikalan.5 To se odnosi i na dobro, jer kao dokaz da uivanje nije dobro, ili bar
da ima vie vrsta uivanja moe da poslui, izgleda, i injenica da je prijatelj neto
drugo nego laskavac. Prijateljem se smatra, naime, onaj ko u prijateljstvu trai
moralno dobro, a laskavac onaj ko u tome trai uivanje.6 Oigledno je, dakle, da
uivanje nije najvee dobro jer je uivanje razliito, potie iz razliitih izvora dok
je dobro neto jedinstveno i nepromenjivo.
Razmatrajui lepo i dobro, Aristotel istie njihovu uzajamnu zavisnost koja se
ne ispoljava samo na estetikom nego i na irem moralnom i duhovnom planu, kao
i na uem telesnom planu. Dobro posmatrano sa ireg stanovita, Aristotel smatra
2
3
4
5
6

Ibid, str. 14.

Ibid, str. 18.
Ibid, str. 238.
Ibid, str. 256.
Ibid, str. 257.

I pitanje odnosa elemenata i pranaela prema lepom i dobrom zahteva, pre nego
to se ono raspravi, dodatna razjanjenja. Ali, tekoa je u tome da li je jedno od
dvaju pranaela takvo da moemo s pravom rei da je ono dobro i savreno, ili pak
nije tako, nego su dobro i savreno kasniji u redu stvaranja. S druge strane, ima
lozofa koji smatraju drugaije i stoje na stanovitu da se dobro i lepo pojavljuju
tek poto se prethodno stvori priroda pojmova.10 Tu se pranaelo dovodi u vezu sa
idealnim brojem, brojem jedan jer je idealni broj stvoren od broja jedan. Aristotel
je blizak onom stavu, a on ga pripisuje Ferekidu, po kojem savreno ima ulogu
stvaralakog pranaela.
Svoje stanovite o dobrom kao pranaelu Aristotel ne zasniva iskljuivo na
shvatanju dobrog kao vrhovnog, jedinstvenog naela, vezanog za apstraktne pojave.
7
8
9
10

Aristotel, Metazika, str. 13.

Ibid, str. 14.
Ibid, str. 307-308.
Ibid, str. 361.

401
Radoslav oki

pranaelom bia, to se razlikuje i od shvatanja ranijih lozofa da je pranaelo

materijalne prirode. To je, svakako, nedovoljno i otuda su kasniji lozo, a meu
njima i Aristotel, traili druge uzrone principe kod stvaranja prirode bia. Vie
su, dakle, panje obraali na unutranje uzrone principe koji su se temeljili na
duevnim sposobnostima. Dolo se do onih pranaela koja su se bitno razlikovala
od onih materijalne prirode. Postojanje ili postanak dobrog i lepog u stvarima
odista verovatno nema za uzrok ni vatru, ni zemlju, niti neki drugi element ove
vrste, a ak ne izgleda ni verovatno da su to ovi lozo i zamiljali.7 Pronalaenje
tog naela Aristotel pripisuje Anaksagori: oni koji prihvataju ovo uenje, ne samo
da su uzrok dobra postavili kao pranaelo bia, nego su od njega napravili onu
vrstu pranaela koja biima daje kretanje.8 Meu lozofe koji tragaju za ovom
vrstom pranaela, Aristotel ubraja Empedokla i Leukipa. Postoji, dakle, kolebanje
povodom toga da li je dobro pranaelo bia ili nije. Oni koji prihvataju dobro kao
pranaelo odista su u pravu, ali na koji je nain dobro pranaelo? Da li je ono to
kao konaan uzrok, ili kao pokretaki uzrok, ili kao sutinski uzrok? Oni to ne
kau. Empedoklovo uenje je takoe besmisleno. Za njega je dobro prijateljstvo, a
prijateljstvo je u isto vreme pranaelo kao pokretaki uzrok, poto ono ujedinjuje
elemente, i kao materijalni uzrok, poto je deo meavine. ak i pretpostavljajui
da bi se moglo desiti da ista stvar bude pranaelo ujedno kao materija i kao
pokretaki uzrok, ipak bi sutina materije i sutina pokretake sile bile razliite: sa
kojeg od ova dva gledita prijateljstvo, dakle, sainjava pranaelo.9 Pobijajui ovo,
Aristotel postavlja pitanje stvaranja koje ovim povodom nijedan raniji lozof nije
uzimao u obzir. A u stvaranju se, zapravo, reavaju one suprotnosti koje postoje
kod sueljavanja dva pranaela. U procesu stvaranja, kristalie se ideja o jednom
vie pranaelu jer na drugaiji nain se ne moe prevazui pomenuta suprotnost
izmeu dva pranaela. To se odnosi i na ideju kad se uzima kao pranaelo.

ARISTOTELOVA KATEGORIJA KALOKAGATIJE

402

Jer dobro je vezano i za konkretna stanja, pojave, zapravo za ovekovo ponaanje

i delovanje. Ovde je dobro dovedeno u odnos s korisnim. Neka dobro bude neto
to se samo po sebi i radi sebe eli, i radi ega neku stvar elimo [vie nego drugu]
emu sva bia tee, ili bar sva ona obdarena ulnim opaanjem ili razumom, ili bi
teila da su razumom obdarena. Dobro je i ono to bi razum svakoga uputio, dok
je za pojedinca dobro ono na ta ga razum upuuje u svakom posebnom sluaju.11
Tako i bogatstvo moe biti dobro, jer ono znai posedovanje dobara nunih da
bi ovek bio dobar. I prijatelj je dobro jer moe da uini mnogo dobrih dela. Tu
spada i prirodna obdarenost, volja za uenjem, dobro pamenje, dovitljivost, jer se
pomou njih lake ostvaruju dobra. Ovu vrstu dobra Aristotel naziva spoljanjim
dobrom i odreuje ga kao materijalno dobro. to se tie usmerenosti ka sticanju
materijalnih dobara, to je preuzak ivotni put, a bogatstvo sigurno nije ono
[najvee] dobro koje mi traimo; bogatstvo je neto to slui [za neto], tj. ono je
[samo] sredstvo za neki dalji cilj.12 To pre mogu biti ast, vrlina, znanje, mada ni
to nije ono to bi se moglo smatrati vrhovnim dobrom. Meutim, bez obzira na
to, ovek ne treba da zanemaruje ni spoljanja dobra. Ona su mu, ak i potrebna,
jer sama njegova priroda nije dovoljna za lozofsko razmiljanje, nego je zato
potrebno i telesno zdravlje, i dobra ishrana i ostala nega.13 Jer, da bi ovek mogao
da stvara, da lozofski razmilja, mora imati minimalne materijalne uslove.
Ovde ne vai odnos da to je ovek materijalno bogatiji utoliko je spremniji za
rad i stvaralatvo. esto to zna da bude obrnuto o emu govore sluajevi mnogih
mislilaca i umetnik.
Raspravljajui o optem pojmu (odnosno, ideji dobra), Aristotel se privremeno
naao u dilemi da li da ospori uenje o idejama svojih prethodnika, inae prisnih
prijatelja, ali se brzo i nedvosmisleno odluuje za istinu. No, svakako se moe
smatrarti za ispravnije, tavie za dunost, da se, kada je u pitanju ouvanje istine,
i prijateljstvo odbaci ako je potrebno, a to pogotovu vai za lozofe: jer, ako nam
je i jedno i drugo dragoceno, sveta je dunost dati istini prednost. Jer, kad je re o
optem pojmu (ideji), njim se teko mogu obuhvatiti meusobno suprotstavljene
pojave. Ako se, na primer, dobro javlja, a to se sigurno moe dovesti u sumnju, u
kategorijama supstancije, kvaliteta i relacije, onda ih je nemogue objediniti u jedan
pojam jer su one razliite. Osim toga, budui da se dobro, kako se tvrdi, javlja na
isto toliko naina kao i bie [ ], (jer se navodno javlja i u kategoriji supstancije
kao boanstvo i razum, i u kategoriji kvaliteta kao vrline, i u kategoriji kvantiteta
kao prava mera, i u kategoriji relacije kao korisno, i u kategoriji vremena kao pravi
trenutak, i u kategoriji mesta kao boravite i slino), jasno je iz toga da dobro ne
moe da bude neto zajedniko [za sve ove kategorije] i sveobuhvatno jedinstveno
i jedno, jer se u tom sluaju ne bi moglo izraziti u svim kategorijama, nego samo
11 Aristotel, Retorika 1/2/3, Svetovi, Novi Sad, 1997, str. 45.
12 Aristotel, Nikomahova etika, ibid, str. 8.
13 Ibid, str. 272.

u jednoj.14 Otuda Aristotel insistira da se ima u vidu raznovrsnost pojmovnog

uobliavanja, pri emu kao kriterijum valja uzeti ono to se pojmovno formulie.
Ovo zbog toga jer pojmovno uobliavanje pretpostavlja i odgovarajuu nauku. A
to je ono to ini tekoe platonovcima koji insistiraju na pojmu po sebi (ovek
po sebi, dorbo po sebi) i gube iz vida to da se tim po sebi ne uspostavlja razlika
izmeu oveka i oveka po sebi. To vie pristaje uz ideju pitagorovaca koji
uspostavljaju tabelu suprotnosti i dobara: konano/ beskonano, parno/ neparno,
jedno/mnogo, desno/levo, muko/ensko, pravo/krivo, svetlost/mrak, kvadrat/
pravougaonik, mir/kretanje, dobro/zlo, dakle, uz onih deset pranaela koja su se
odnosila na broj. Meutim, platonovci svoje uenje o idejama primenjuju samo
na ona dobra za kojima se tei i koja se cene sama po sebi obuhvataju jednom
[zasebnom] idejom, dok ona koja samo slue ostvarenju ovih ili bilo na koji nain
(njihovom) odranju ili odbrani od suprotnog nazivaju dobrima samo iz tog
razloga, dakle u drugom smislu.15 U tom smislu se moe govoriti o nezavisnim
dobrima (dobrima po sebi) i pomonim dobrima. Opti je Aristotelov zakljuak
da dobro nije neto opte i da se obuhvata jednom idejom i da je ono razliito u
razliitim delatnostima i strukama.

14 Ibid, str. 9.
15 Ibid, str. 11.
16 Ibid, str. 13-14.

403
Radoslav oki

Da bi ovo uinio jasnijim, Aristotel problem situira u iri kontekst. On dobro

stavlja u odnos s krajnjim ciljem. ini se, veli Aristotel, da je takav cilj pre
svega srea [], jer nju biramo uvek zbog nje same, a nikada zbog neeg
drugog, dok drutveno priznanje, uivanje, jak um i sva [druga dobra] biramo za
cilj dodue i zbog njih samih (jer mi bismo se opredelili za svako od tih dobara
ak i kad nita drugo ne bismo time dobili), ali se za njih odluujemo i zbog sree,
jer u njima vidimo sredstvo da ostvarimo sreu. Dok, naprotiv, sreu niko nee
uzeti za cilj zbog nekog od gorenavedenih ciljeva [poasti, uivanja, uma] ili zbog
bilo kojeg drugog cilja.16 Isto se postie i kad se uzme u obzir samodovoljnost
(], neto to je potpuno dovoljno samo sebi, to ini ivot poeljnim i
ne vidi uopte potrebu za drugim dobrima, a to je, zapravo, srea. Od lozofa se
zahteva ne samo da konstatuju da je srea najvee dobro, nego i da kau ta je ona u
stvari. A to bi se moda lako postiglo ako bi se shvatio zadatak oveka. Jer kao to
se, bez sumnje, za frulaa i za vajara i za svakog umetnika, i uopte za svakoga ko
ima pred sobom delo i [njegovo] ostvarenje, dobro i uspelo sastoji u [ostvarenom]
delu, isto to bi se moglo smatrati i za oveka, pod uslovom da postoji neki njegov
zadatak. Da li moda treba da jedan graditelj ili obuar imaju svoj zadatak i posao,
a ovek kao takav da nema nikakav, no da je stvoren bez odreenog zadatka? Ili bi
pre trebalo, kao to oko, ruka, noga i svaki pojedini deo [oveijeg] tela nesumnjivo
ima svoju funkciju, i kod oveka, pored svih tih [organskih] funkcija, pretpostaviti
i neki [poseban] zadatak? Sada je pitanje u emu bi se on sastojao? ivljenje to

ARISTOTELOVA KATEGORIJA KALOKAGATIJE

404

je neto zajedniko i oveku i biljkama, a mi traimo neto to je svojstveno samo

oveku. Treba se, dakle, ograditi od [vegetativnog] ivljenja, hranjenja i raenja.
Na to se nadovezuje ulni ivot samo je i to oveku zajedniko sa konjem,
volom i svakom drugom ivotinjom. Preostaje [kao specina odlika oveka]
ivot ispunjen delatnou koja je svojstvena razumnom biu, i to takvom biu
koje se, s jedne strane, pokorava razumu, a s druge strane, i smo poseduje samo
razum i misli. Kako se, dakle, i ovaj poslednji racionalni ivot javlja u dvojakom
smislu (tj. kao sposobnost [, habitus] i kao dejstvo te sposobnosti []
ovo poslednje se mora svakako smatrati vanijim: jer ono vai nesumnjivo kao
neto vie [u odnosu na istu mogunost, odnosno sposobnost].17 ovek je
posebno bie, te su i njegovi zadaci specini i najveim delom vezani za njegovu
umnu sposobnost. Otuda su i zadaci koji pred njim stoje naroiti. Tako jedan
zadatak ima kitara, a drugi dobar kitara. Prvi je duan da kitara, a drugi da
dobro kitara. Po svom vantelesnom, dakle, duhovnom svojstvu, dobro je znatno
sloenije jer se odnosi na unutarnji ovekov svet i na njegove moralne osobine kao
i na najraznovrsnija oseanja, elje, sreu, duhovne potrebe i slino. Dobro je i
ono to oveka svojom prisutnou ini spokojnim i samodovoljnim; [dobro je] i
sama samodovoljnost, kao i ono to tvori i uva takva dobra;... dobro je i ono to
bi razum svakoga uputio, dok je za pojedinca dobro ono na ta ga razum upuuje
u svakom posebnom sluaju. Dobro je i neto to se samo po sebi i radi sebe eli,
i radi ega neku stvar elimo [vie nego drugu] emu sva bia tee, ili bar sva ona
obdarena ulnim opaanjem ili razumom, ili bi teila da su razumom obdarena...I
zadovoljstvo [, voluptas, naslada, uivanje] je dobro, jer mu po svojoj
prirodi sva bia tee. Iz toga, dakle, proizlazi da je nuno dobro sve to je ugodno i
lepo, jer ugodno stvara zadovoljstvo, dok su od lepih stvari jedne ugodne, a druge
po sebi poeljne. Ukratko, u dobra se nuno ubrajaju: srea [blaenstvo], jer je po
sebi poeljna i sama sebi dovoljna, kao i ono radi ega mnogo toga elimo; potom,
pravednost, hrabrost, trezvenost, velikodunost, izdanost i njima slina duevna
svojstva, jer su vrline due.18 Kao najvee dobro Aristotel smatra zadovoljstvo i
ivot i njima sve treba da tei. Dobro je i prijatelj i prijateljstvo, ast i slava, reitost
i sposobnost za rad; dobro je i ono to se prieljkuje, to zasluuje pohvalu, to
hvale neprijatelji, to se vie ceni, to neprijateljima kodi, a prijateljima koristi,
ono to se odvija u skladu sa sopstvenim eljama, to niko ne poseduje, to je
nesvakidanje, to nam pristaje i dolikuje, to se moe lako izvesti, po emu se
dopadamo prijateljima ili sviamo neprijateljima, za ta posedujemo sposobnost
po prirodi i po iskustvu, to se postie u skladu sa eljom, to ne bi bio u stanju
da izvri nijedan rav ovek. Sva ta dobra se na razliite naine, i u razliitim
stepenima, postiu i u skladu s tim imaju i odgovarajuu vrednost.
17 Ibid, str. 14-15.
18 Aristotel, Retorika 1/2/3, ibid, str. 45, 46.

Meutim, dobro dosee najviu vrednost ako se sjedini s lepim, jer lepo ima
ona svojstva koja oveka svestrano oplemenjuju. Na pitanje: ta je lepo? Aristotel
odgovara: Svi postupci saobrazni vrlini su lepi, i imaju lepo [u etikom smislu] za
cilj te e velikoduan i istinski dareljiv davati radi lepog i na pravilan nain, to
jest onima kojima treba dati, i koliko im treba, i onda kada im treba.20 Dobro i lepo
su posebni kvaliteti, naroito ako se odnose na neko izuzetno svojstvo, na primer,
na vrlinu. Naime, vrlina je u sutini lepa i u sutini dobra, ali ona je relacija, a
dobro i lepo nisu relacije, nego kvaliteti.21 Time se dospeva do onog to se moe
nazvati sutinom ovih kategorija. Njihova sutina je ono to su oni sami. Jer ono
emu ne pripada sutina dobra nije dobro. Nuno je, dakle, da dobro i sutina
dobra, lepo i sutina lepog budu jedno. Isto je sluaj i sa svima stvarnostima koje
ne potvruju neku drugu stvarnost, nego koja su to sama po sebi i prva.22 Lepo se,
sa Aristotelovog gledita, uvek odnosi na bie, sutinu, iako postoje najraznovrsniji
19
20
21
22

Aristotel, Organon, Kultura, Beograd, 1965, str. 422, 423, 427.

Aristotel, Nikomahova etika, ibid, str. 83.
Aristotel, Organon, ibid, str. 449.
Aristotel, Metzika, ibid, str. 159.

405
Radoslav oki

Polazna pretpostavka za Aristotela je da sve stvari tee dobru. Ovde valja

razlikovati one pojave koje su uzrok same sebi od onih koje su to, kako Aristotel
kae, akcidendalne i to ilustruje primerom vrline i sree, jer vrlina je sama po sebi
uzrok dobrih stvari, a srea [je uzrok dobrih stvari] akcidentalno. Zato ono to je
u apsolutnom smislu dobro treba pretpostaviti onome to je dobro samo za jednu
odreenu linost. Ili ono to je po prirodi dobro treba pretpostaviti onome to po
prirodi nije dobro, kao, na primer, pravinost pravinom oveku. Jer, pravinost
je dobra po prirodi, a dobrota pravinoga oveka je steena. I, zatim, treba vie
eleti atribut koji pripada boljem i dostojnijem subjektu. Tako, na primer, treba
vie eleti ono to pripada Bogu nego ono to pripada oveku, i treba vie eleti
ono to pripada dui nego ono to pripada telu... Tako je, na primer, zdravlje bolje
nego jaina i lepota. Jer, zdravlje se nalazi u vlanim, i suvim, i toplim, i hladnim
delovima, ukratko reeno u prvim sastavnim delovima ivotinje, meutim jaina
i lepota nalaze se u docnijim sastavnim delovima. Naime, jaina lei u ilama i
kostima, a lepota izgleda da je izvesna simetrija delova tela. Zdravlje je, dakle,
apsolutno dobro dok je lepo izvedeno i, po svemu sudei, ono predstavlja samo
izvesnu simetriju tela, to je veoma vano sa estetskog stanovita jer simetrija tu
ima apsolutnu vrednost u smislu da su sve stvari lepe ako su simetrine. Slino je i
sa obiljem, a to je kad neko ima ono to je nuno, a radi da stekne neku drugu lepu
stvar.19 Ovde lepo spada u ona dobra koja pridodavanjem ine obilje. To znai da
kada se zadovolje u prvom redu sve primarne, materijalne potrebe, javlja se elja
za duhovnim potrebama s ijim se zadovoljenjem postie obilje, dakle, stanje u
kojem ovek ostvaruje ravnoteu izmeu spoljanjeg i unutranjeg, izmeu tela i
due, izmeu rada i stvaralatva. U najirem znaenju, ovo bi se moglo smatrati
kao vrhunski estetski princip.

ARISTOTELOVA KATEGORIJA KALOKAGATIJE

406

oblici njegovog ispoljavanja. Lepo postoji kao potencijalno i moe se preobraavati

u najraznovrsnije oblike postojanja. Dakle, stvarnost i sve to je sainjava mogu
kao mogunosti, onim to one jesu kao mogunost, prei u pozitivno postojanje,
dakle, ostvariti se. To se deava i s lepim. S tim u vezi Aristotel se pita: Koji je,
dakle, uzrok koji ini da stvarnost prelazi iz mogunosti u pozitivno postojanje,
ako ne uinski uzrok, u sluaju stvarnosti podlonih postojanju? Jer, nema drugog
uzroka koji ini da potencijalna lopta postane lopta u stvarnosti, osim sutine
jedne i druge.23 Lepo se, dakle, ostvaruje kad se neto nematerijalno, ali dostupno
ulima, i njegovo preobraavanje iz mogueg u pozitivno postojanje moe obaviti
samo ako se javljaju kao neposredno i bitno jedinstvo ali jedinstvo u smislu bia.
Do tog jedinstva se dolazi iznutra jer ni za jedno od ovih vrsta nema, dakle,
stranog uzroka koji ini njihovo jedinstvo i njihovu stvarnost, poto je svaka od
njih neposredna stvarnost i jedinstvo.24 Ta pozitivna postojanja su razliita, tako
da moe nastati velik broj lepih stvari i pojava. Najira podruja na koja Aristotel
primenjuje lepo jesu priroda, umetnost i matematika. Matematike nauke
raspravljaju o lepom u najveoj meri i pruaju svoje dokaze za to. To to ga one
ne imenuju nije razlog da bi se reklo da one o njemu ne govore, jer one pokazuju
njegova dejstva i odnose. Najvei oblici lepog su red, simetrija i odreenost a
matematike nauke naroito to pokazuju. A poto su ovi oblici (mislim pri tome
na takve kao to su red i odreenost) oigledno uzroci mnogih stvari, jasno je da
bi matematiari mogli izraziti miljenje da je ono to je lepo na izvestan nain
takav jedan uzrok.25 Ma koliko izgleda apstraktna, matematika ima one strukturne
elemente koji su u svojoj sutini dobra osnova za lepo shvaeno u najirem smislu.
Polazei od najoptijih opredeljenja, Aristotel u izuavanju lepog u svakoj posebnoj
sferi smatra najvanijim izdvajanje njegovih najrakateristinijih svojstava, a to su,
s matematikog stanovita, sloenost i odreenost. Otuda je zadatak lozoje da
lepo sagleda vie sa specinog a manje sa opteg aspekta. Iako su dobro i lepo u
meusobno zavisnim odnosima, i povezani vrstim unutarnjim vezama, oni se u
izvesnom smislu i razlikuju jer na prvo nailazimo samo u oblasti delenja, dok se
lepo nalazi i kod nepokretnih bia.26 Lepo je vie primenjivo od dobrog, a vie je
vezano za ula koja igraju odluujuu ulogu kod odreivanja ta je lepo.
Utvrivanjem postojanja veze izmeu dobrog i lepog, Aristotel pokuava da sa
odgovarajueg stanovita poistoveti lepo i vrlinu, ime se pribliava utvrivanju
lepog u umetnosti. Tretirajui lepo kao odgovarajui uzrok, on smatra pravilnijim
da se u odgovarajuim anrovima prikazuju karakteri s veom vrlinom, kao i oni
koji su lepi. Lepo u umetnosti nuno treba da se razlikuje od lepog u ivotu, jer
lepo u umetnosti predstavlja jednu celinu, a u prirodi se rasporeuje na odreene
delove. Otuda, izdvojeno lepo u umetnosti zaostaje za pojedinanim, izdvojenim
23
24
25
26

Ibid, str. 203.

Ibid, str. 118.
Ibid, str. 318.
Ibid.

Lepo i dobro se kod Aristotela poistoveuju, ali samo onda kad se i jedno i
drugo odnose na vrlinu, dakle, kad su moralno zasnovani ili na nuno i korisno,
s tim to ih dobro nadilazi. Zato treba raditi ono to je nuno i korisno, ali vie
ono to je dobro.28 Dobro moe biti i samo po sebi, ali i u odnosu na neto, ako
je svojstvo neega. Tako, na primer, ovek moe biti dobar, kao i ono to je on
stvorio. Najvie dobro je u Bogu, a sve to je on stvorio imaju dobra izvedena od
najvieg. Dobro u oveku nije unapred dato, jer moraju da se ispune odgovarajui
uslovi kako bi ga stekao. Potrebna je priroda, navika i razum. Svaku od ove
27 Aristotel, O pjesnikom umijeu, str. 22.
28 Aristotel, Politika, str. 249.

407
Radoslav oki

u prirodi. Zato, umetnost i ima cilj da od pojedinanog stvara celine. Uceliniti

neto znai dovesti elemente odreene celine u sklad, znai uspostaviti odreenu
harmoniju delova, dovesti ih u odreeni sklad tako da nastala celina postaje
samostalna. To njeno osamostaljivanje obavlja se usled intervencije spolja, po
unapred utvrenom planu koji se ostvaruje u skladu sa estetikim zakonima i
pravilima kao i etikim normama. Ne moe nastati jedna celina, na primer
umetniko delo, koja bi zadovoljila samo estetika merila; ona mora da bude u
skladu i s moralnim kriterijima. Lepota dela dolazi do izraaja tek u novonastaloj
celini. Nema lepe pesnike slike ili metafore izvan umetnikog dela. Lepota
jednog dela mogua je samo u celini i ispoljava se kao lepota te celine. U prirodi,
meutim, lepo je sadrano u mnogobrojnim predmetima lepim samim po sebi
i oni tom svojom lepotom ulaze u celinu prirode inei i nju, ili jedan njen deo,
lepom. Sve to sainjava celinu mora je sainjavati uvaavanjem odreene mere.
to se o tome vie vodi rauna, i stepen lepote celine je izraeniji. To vai kako za
prirodne tako i za umetnike celine. Osim toga, budui da ono to je lijepo, bilo
to ivo bie ili ma koji predmet sastavljen od dijelova, treba da sadri ne samo te
dijelove u odreenom poretku, nego i veliinu koja nije sluajna jer ljepota je u
veliini i poretku, zbog ega ne moe biti lijepo niti sasvim siuno stvorenje (jer
se nae promatranje pomuuje kad se priblii onaj trenutak u kome razaznatljivost
nestaje) niti pregolemo (jer do promatranja cjeline uope ne dolazi odjednom a
pogledu promatraa izmie jedinstvenost i cjelovitost promatranog predmeta),
kao na primjer ako bismo se namjerili na ivotinju od deset tisua stadija stoga
kao to stvari i ivih bia treba da postoji odreena veliina i to takva da ove
moemo obuhvatiti jednim pogledom, tako je i kod fabula: one treba da imaju
odreenu duljinu, ali takvu da se cjelina fabule lako dri u pamenju.27 Dakle,
valja celinu komponovati tako da se vodi rauna o veliini i poretku, zapravo, i o
kvantitativnoj i o kvalitativnoj strani. Od toga kako je celina komponovana zavisi i
njena umetnika vrednost. Kad je ve jednom nastala, celina takvom trajno ostaje.
Svako intervenisanje u tu celinu jeste naruavanje, te se samo moe govoriti o
novoj celini.

ARISTOTELOVA KATEGORIJA KALOKAGATIJE

408

tri stvari Aristotel posebno odreuje. ovek treba da se rodi kao ljudsko bie,
sposobno da stie navike i da se upravlja prema njima, dok razum kontrolie i
njegovu prirodu i njegove navike. Stoga izmeu prirode, navike i razuma treba
da postoji sklad. Mnoge stvari ljudi rade protiv prirode i uprkos navici, na zahtev
razuma, ako su uvereni da je tako bolje. Ranije smo rekli kakve prirodne osobine
treba da imaju ljudi da bi predstavljali zgodan materijal za zakonodavca. Ostalo je
stvar vaspitanja, jer ljudi ue delom navikavajui se, a delom sluajui.29 Dobro se
vezuje i za druge pojave. Na primer, za dravno ureenje, jer tu se moe govoriti
o dobrom, boljem i najboljem ureenju. A najbolje je ono dravno ureenje u
kojem je najbolji nain ivota, vodei pri tom rauna da to bude najbolji nain
ivota i za pojedinca i za dravu. Nain ivota zavisi i od vrste dobra i Aristotel
navodi tri vrste: ono koje stoji van nas, telesno dobro i duevno dobro i da u
srenu oveku treba da budu sjedinjena sva tri.30 Ako se poe od toga, mogu se
razlikovati dve vrste dobra: spoljanje dobro i duevno dobro. Jedno se odnosi na
bogatstvo, imanje, mo, slavu, a drugo na vrlinu. Pri tome vrlina se ne moe stei i
ouvati pomou spoljanjeg dobra, nego obrnuto, spoljanja dobra se mogu sticati
pomou vrline. Stoga, srean ivot, bilo da se on za ljude sastoji u uivanju ili u
vrlini ili u jednom i u drugom, pre pripada onima koji se odlikuju karakterom i
inteligencijom a koji su umereni u sticanju spoljanjih dobara, nego onima koji
su stekli vie tih dobara no to im treba, ali kojima nedostaju prave unutranje
vrednosti.31 Ta razlika izmeu spoljanjeg i duevnog dobra upravo nas vodi
pravom dobru, onom koje se izjednauje s lepotom. A to je ono to ovome daje
estetsku dimenziju. Kad se govori o spoljanjim dobrima, valja imati u vidu da
su one ograniene kao bilo koje sredstvo, a svako sredstvo korisno je samo za
odreenu svrhu. Ako ima previe tih sredstava, onda ona nuno nanose tetu
svojim sopstvenicima, ali im nita ne koriste. Naprotiv, svako duevno dobro je
utoliko korisnije ukoliko je vee, ako je uopte ovde potrebno govoriti i o koristi a
ne samo o lepoti. Uglavnom, jasno je da savrenstvo svake stvari koju, u pogledu
prednosti, poredimo s drugima stoji u istoj srazmeri s nastojanjem koje deli
te stvari o ijem je savrenstvu re. Prema tome, kako je dua i po sebi i za nas
dragocenija i od bogatstva i od tela, onda mora i savrenstvo svake ove stvari da
stoji u odgovarajuem odnosu. Jer ta spoljanja dobra po prirodi treba eleti zbog
due i samo zbog nje treba svi mudri ljudi da ih ele, a ne treba eleti duu zbog tih
dobara.32 Aristotel, meutim, ne gubi iz vida i ravnoteu izmeu ove vrste dobara
i na vie mesta istie njihovu meuzavisnost istiui stalno prednost duevnih
dobara. Jedan od razloga je, svakako, i to to duhovna dobra u najveoj meri, ako
ne i iskljuivo, generiu lepotu, to onda vodi kalokagatiji.

29
30
31
32

Ibid, str. 246.

Ibid, str. 219.
Ibid, str. 220.
Ibid, str. 220-221.

33 Ibid, str. 94.

34 Aristotel, Nikomahova etika, ibid, str. 96.
35 Ibid, str. 188.

409
Radoslav oki

Aristotel istie da je Platonovo sagledavanje strukture drave nedovoljno, jer

ne ukazuje na razlike i hijerarhinost pojedinih njenih elemenata. Nisu, na primer,
podjednako potrebni koari i zemljoradnici. Posebno mu zamera to u tu strukturu
nije ugraeno lepo i dobro, jer cilj drave nije samo zadovoljavanje nunih potreba.
Jer, to je ono to dravu ini kompleksnom tvorevinom, sposobnom da svojim
podanicima obezbedi najbolji ivot. A to znai da svako u njoj uestvuje prema
svojoj sposobnosti. Ne zanemarujui materijalnu stranu i bogatstvo Aristotel
naroito insistira na duhovnoj strani, zapravo na nosiocima i tvorcima duhovnih
vrednosti. Frula treba da bude onaj ko ima talenta za sviranje u frulu, a ne
bogat i lep. Recimo da neki ovek u auletskoj vetini nadmauje druge, a mnogo
zaostaje za njima po poreklu i lepoti, ipak njemu treba dati bolje frule, mada je
svaka od ovih osobina, mislim na plemetito poreklo i lepotu, vee dobro nego
auletska vetina... Inae bi i prednost u bogatstvu i plemenitom poreklu morala
da ima uticaja na umetniko stvaranje, ali u stvari ga nema.33 Spoljanje dobro,
meutim, ne odnosi se iskljuivo na materijalna dobra, nego i na ona dobra koja
zadovoljavaju jedan nivo duhovnih potreba. Takvo jedno dobro kojem tee ljudi
jeste javno priznanje. Tu je negde i slava kao duevna ambicija, ali samo ona slava
koja odgovara zaslugama. Najdostojniji potovanja bie ovek koji poseduje i
spoljanje i duevno dobro. Takvi ljudi koji poseduju samo spoljna dobra postaju
oholi i bezobzirni. Jer nije lako bez potpune moralne izgraenosti podnositi
spoljne darove sree razumno i uravoteeno.34 Dobro kao vrhunska vrednost
najvidljivije je sadrano u umetnosti. Ne postoji nikakva vetina uivanja, dok,
s druge strane, sve to je stvarno dobro, delo je neke umetnosti ili vetine.35 Kad
je re o uivanju, ono svakako ima dodirnih taaka s dobrim, ali ima i dosta
ogranienja, s obzirom na vrste uivanja. Slino je i sa zadovoljstvom. Postoji
miljenje da nema zadovoljstva koje bi predstavljalo dobro; ali postoji miljenje
da postoje uivanja koja su dobro, ali su veinom rava. Te postoji miljenje da su
sva zadovoljstva dobro, s tim to zadovoljstvo ne moe biti najvee dobro. S tim u
vezi, Aristotel zakljuuje da obrazloenja koja pojedini lozo daju tim povodom
ne dokazuju da uivanje nije dobro, ili da su rava, ili da su dobro, ali ne najvee:
Pre svega, o dobru se govori u dvojakom smislu (kao apsolutnom i subjektivnom
dobru [dobru za nekoga]). Prema tome, i vodivi i svojstva koji ga propraaju bie
takvi, a samim tim i [unutranja] kretanja i procesi koji vode tom dobru. Tako e
od onih uivanja koja se smatraju za rava neka biti apsolutno rava mada zato
ne moraju biti relativno rava, to jest za nekog odreenog pojedinca, nego ak [za
njega] vredna da se poele; neka, pak, nee ni relativno biti vredna da se poele,
nego e najvie moda biti poeljna trenutno i privremeno, ne apsolutno; druga
opet, uopte i nisu uivanja mada daju takav utisak; to su ona koja su propraena
bolom i ona koja slue kao sredstvo za izleenje, na primer ona koja se pruaju

bolesnicima.36 Meutim, uivanje u duhovnim dobrima imaju podsticajno

dejstvo. Tu spada i uivanje u lepoti. Uivanje je samo po sebi dobro, ali nije vee
dobro od ostalih. Dodue, Platon tvrdi suprotno, naime, da uivanje nije dobro. Da
li dodavanje dobra dobrom proizvodi neko bolje, kvalitetnije dobro? Valja poi od
pretpostavke da je dobro ono emu svi ivi tee. ak i ako je tano da uivanje nije
kvalitet, ne mora znaiti da ono nije dobro, jer moralna dela ili srea nisu kvalitet,
ali su dobro. Tako, na primer, uivanje u uenju, na primer, nije povezano ni sa
kakvim prethodnim bolom, a od onih koja nastaju putem ula takva su uivanja
ula mirisa, zatim mnogi utisci ula sluha i vida, zvuci i prizori, a tako je i sa
mnogim seanjima i nadama. Postoje poeljna uivanja kao i uivanja drugih
vrsta. Uivanje u onome to je moralno lepo je drugaije od uivanja u onome to
je runo; uivanje u pravednom se ne moe osetiti ako ovek sam nije pravedan,
niti moe uivati u muzici onaj ko nije muzikalan i tako dalje.37 Uivanje je sloen
proces i u zavisnosti je od zadovoljstva kao i od oseanja sree.

ARISTOTELOVA KATEGORIJA KALOKAGATIJE

410

Srenim ne moe biti svako ivo bie jer se srea mora i umno doiveti.
Najsreniji su bogovi, jer oni sreu doivljavaju apsolutno, a ljudi je doivljavaju
onoliko koliko uspevaju da prisvoje boanskih svojstava. Osim toga, ovek na
drugaiji nain od boanstva doivljava sreu kao i drugu vrstu sree. Za njega je
sposobnost intelektualne delatnosti najvii nivo sree, dok bogovi ne uestvuju ni
u kakvoj delatnosti. Oni su po svojoj sutini demijurzi i neprekidno se stvaralaki
iskazuju. O njihovoj egzistenciji jedino se moe govoriti kao o stvaralakoj
moi zahvaljujui kojoj nastaje i traje itav kosmos, sve postojee i nepostojee.
ovek ostvaruje samo deo te moi i to kao razumsku mo. On je, dakle, daleko
od demijurga i ogranien je samo na jedan segment stvaranja. Sva ostala bia
su liena sree, jer nijedno od njih ne uestvuje u lozofskom posmatranju.
Srea je, dakle, koekstenzivna s lozofskim posmatranjem dokle se prostire
lozofsko posmatranje, dotle se prostire i srea, i bia u kojima je ova mo
kontemplacije jae izraena su istovremeno i srenija, i to ne sluajno, nego zbog
same kontemplativne moi.38 Mada boanskog porekla, uostalom kao i sve to
postoji, ova kontemplativna mo je iskljuivo ovekovo svojstvo, pomou kojeg
on ispoljava svoju sutinu. Tek zahvaljujui ovoj moi ovek moe dokuiti sreu.
I zadovoljstvo i uivanje su u tome samo sporedni. Meutim, za ostvarivanje
ijednog od ovih svojstava nije dovoljna sama njegova priroda. Ona mora biti
podstaknuta sa strane, posebnim dobrima kako bi se mogla stvaralaki iskazati. A
to su spoljanja dobra zdravlje, ishrana i ostala nega. Pri tome ne treba misliti da
mu je potrebno mnogo i neko veliko bogatstvo da bi bio srean, zato to ne moe da
bude srean ako je sasvim lien spoljnjih dobara.39 Meutim, to ne mora biti neko
veliko bogatsvo jer se i s malim sredstvima moe delovati u skladu s vrlinom. A
36
37
38
39

Ibid.
Ibid, str. 256.
Aristotel, Nikomahova etika, ibid, str. 272.
Ibid.

vrlina svoj najvii nivo dostie zahvaljujui i umu i razumu, ime su najobdareniji
lozo, pa su, zahvaljujui tome, i najblii bogovima, dakle, i najsreniji su. Toga
su u najveoj meri lieni oni koji nisu osposobljeni za lozofsko miljenje, a to
je veina, zapravo ono to Aristotel naziva masom. Ona nije stvaralaka niti ima
sposobnost da pomou percepcije razlikuje lepo od runog, dobro od ravog,
uzvieno od niskog, estetsko od neestetskog, vrlinu od mane. Otuda ona nije, i ne
moe biti, umetnikotvorna, jer se u njoj gubi individualnost kao polazite svakog
stvaralatva. Jer tano razlikovati nije osobina irokih masa.40 Masa ne moe
ostvariti ni zadovoljavajui stepen vrline. Mogue se da se jedan ovek ili malo
njih odlikuje vrlinom, ali masa teko moe da dostigne visoki stepen savrenstva
u svakoj vrlini sem u ratnoj, jer ona nastaje u masi.41 Pridavanjem masi jedne
vrline i to ratne ne samo da se masa ne izjednauje s drugim nosiocima vrline,
nego se bitno od njih udaljava i dobija negativni predznak. Jer ratna vrlina nije
ona vrlina koja bi u hijerarhiji zauzela zavidno mesto.

40 Ibid, str. 252.

41 Aristotel, Politika, str. 84.
42 Aristotel, Retorika 1/2/3, str. 38.
43 Ibid, str. 38-39.

411
Radoslav oki

Kad je re o lepom i dobrom, zapravo njihovom jedinstvu kalokagatiji, kod

Aristotela vlada naelo njihove ravnotee. Unutar svakog dobra, opet, takoe
mora postojati ravnotea izmeu unutarnjih i spoljanjih dobara. To isto vai
i za lepotu u smislu lepote due i tela. Jedino tako uspostavljena ravnotea ini
oveka srenim. A srea je svrha ljudske delatnosti, dakle, ukupnog ovekovog
napora da se ostvari kao ovek. Moe se rei da ovek kao pojedinac, ili ljudi
kao celina, imaju odreeni cilj kojem tee i kad neto svesno odabiraju i kad se
neega klone. Taj je cilj, kratko reeno, srea [eudaimonia, felicitas, blaenstvo] i
njeni delovi. Aristotel sreu denie kao blagostanje udrueno s vrlinom, ili kao
zadovoljstvo ivotom, ili kao veoma ugodan, na sigurnosti zasnovan ivot, ili kao
obilje dobara i robova.42 Kao neto raznovrsno i sloeno, srea ima svoje delove,
a to su: plemenito poreklo, brojni i valjani prijatelji, bogatstvo, valjano i brojno
potomstvo, lepa starost; dalje, telesne odlike kao to su zdravlje, lepota, snaga,
stasitost, telesna odlika u pogledu takmienja, te slava, ast, srena okolnost, vrlina
(ili pak delovi vrline, kao to su razboritost, hrabrost, pravednost i trezvenost).
ovek e biti sasvim zadovoljan ivotom ako bude posedovao spoljna i unutranja
dobra, jer drugih nema. Unutranja dobra su duevna i telesna dobra, a spoljna
plemenito poreklo, prijatelji, bogatstvo i ast. Smatramo da ovome valja pridruiti
uticajnost i sluajnu okolnost. [, sudbina, srea, sluaj] jer time ivot postaje
veoma siguran.43 Tek kad se svi ovi delovi na ovaj ili onaj nain, u ovolikoj
ili onolikoj meri ostvare, osiguran je put ka kalokagatiji pa, dakle, i ka srei,
zapravo, ka lepom.

Kljune rei:
kalokagathia, princip, dobro, lepota, blaenstvo, stvaranje, korisno,
samozadovoljstvo, spoljno dobro, srea, samodovoljnost, vrlina, zdravlje,
matematika, red, simetrija, denicija, javna spoznaja, slava

Radoslav oki

ARISTOTLES CATEGORY OF KALOKAGATHIA

ARISTOTELOVA KATEGORIJA KALOKAGATIJE

412

Summary
Aristotle considers kalokagathia in terms of already existing understanding,
as a union of goodness and beauty, with the addition of extending material
good to spiritual good. Out of that reason, he seeks the principles of goodness
and beauty not only in enjoyment, but also in creation. In that respect, he
dierentiates between the outer and inner good, where happiness depends on
both. Both good and beautiful are reected in the health of a man, as it can lead to
his self-gratication. Order, symmetry and denition, as mathematical categories,
inuence the formation of goodness and beauty as well as their union. As a social
being, man appreciates the public recognition and fame, since they reinforce his
feeling of goodness and beauty. A man, as a complete being, fullls his own self
when he reaches goodness and beauty i.e., the categories.