R ASP R AV E

TEODOR V. ADORNO

O LOGICI DRUTVENIH NAUKA

KOREFERAT
Koreferent ima uopte izbor da se ponaa ili kao pandan ili kao
parazit. Hteo bih pre svega da zahvalim gospodinu Poperu to me
je oslobodio te mune situacije. Mogu da se veem za ono to je
on rekao a ne moram da ponem od Adama i Eve, niti se moram
tako strogo drati doslovnog teksta njegovog referata i zavisiti od
njega. Kod autora tako razliitog duhovnog porekla to je isto toliko
iznenaujua stvar koliko i brojna saglaavanja u pogledu same
stvari. Cesto i ne moram njegovim tezama da suprotstavim antitezu, ve mogu da prihvatim ono to je on rekao i da pokuam da to
dalje reflektujem. Svakako, pojam logike ja shvatam ire nego on;
pri tom, vie imam u vidu konkretan postupak sociologije nego opta pravila miljenja, deduktivnu disciplinu. Ovde ne bih hteo da
pokreem njenu vlastitu problematiku u sociologiji.
Umesto toga, poi u od razlike koju Poper pravi izmeu obilja
znanja i bezgraninog neznanja. Ona je dovoljno prihvatljiva, svakako u sociologiji. U svakom sluaju, ovu stalno podseaju na to
da sve do danas nije uspela da postane corpus priznatih zakona koji
se moe uporediti sa prirodnim naukama. Ipak, pomenuta razlika
sadri sumnjiv potencijal, potencijal shvatanja koje se koristi a koje
sigumo Poper nije imao na umu. Po tome sociologija treba usled
toga to je oigledno zaostala za egzaktnim naukama pre svega
da se ogranii na sakupljanje fakata, razjanjavanje metoda, pre
nego to pokae pretenzije na obavezno i ujedno reievantno znanje.
Teorijska razmiljanja o drutvu i njegovoj strukturi esto se odbacuju kao nedozvoljeno zadiranje u budunost. Ali ako uzmemo
da sociologija poinje sa Sen-Simonom, a ne tek sa Kontom koji
joj je dao ime, onda ona ima vie od 160 godina. Vie ne bi trebalo
da stidljivo koketira svojom mladou. Ono tb se u njoj pojavljuje
kao privremeno neznanje ne moe se u progresivnom istraivanju
i metodologiji prosto zameniti neim to se oznaava fatalnim i neprimerenim terminom sinteza; ve sama stvar odoleva isto sistematskom jedinstvu povezanih stavova. Ne mislim na uobiajeno
razlikovanje izmeu prirodnih i duhovnih nauka, kao to Rikert
pravi razliku izmeu nomotetike i idiografske metode, na koju

363

trei program

364

z im a

RASPRAVE

1982

Poper gleda pozitivnije nego ja. Ali ideal saznanja skladnog, to

jednostavnijeg, matematiki elegantnog objanjenja zataji na onom
mestu gde sama stvar: drutvo nije skladna, nije jednostavna,
pa nije ni neutralno preputena proizvoljnosti kategorijalnog uobliavanja, ve je rukija nego to to sistem kategorija diskurzivne
logike unapred oekuje od svojih objekata. Drutvo je protivreno
a ipak odredljivo; racionalno i iracionalno ujedno, sistem i razbijeno, slepa priroda i sveu oposredovano. Tome se mora prikloniti
postupak sociologije. Inae e ona, iz puristike indignacije prema
protivrenosti, zapasti u najkobniju protivrenost: u protivrenost
izmeu svoje strukture i svog objekta. Koliko god drutvo izmicalo
raciorialnom saznanju, koliko god da su razlone njegove protivrenosti i uslovi tih protivrenosti, ipak se one ne mogu kao kakvim
arobnim tapiem eliminisati hekim postulatima miljenja, izvuenim iz materijala koji je u odnosu na saznanje tako rei indiferentan i ne prua otpor scijentistikim obiajima, to se lako prilagoavaju saznajuoj svesti. Socioloki rad je izloen stalnoj opasnosti da iz Ijubavi prema jasnoi i egzaktnosti promai ono
to eli da sazna. Poper ustaje protiv kliea po kome saznanje prolazi kroz niz stupnjeva: od posmatranja do sreivanja, prebiranja
i sistematizovanja svog materijala. Ovaj klie je apsuran u sociologiji zato to ne raspolae nekvalifikovanim podacima, nego samo
onima koji su strukturirani vezom drutvenog totaliteta. Tobonje
socioloko neznanje oznaava samo divergenciju izmeu drutva kao
predmeta i tradicionalne metode; zato se to neznanje teko moe
nadoknaditi znanjem koje se strukture svog premeta odreklo za
Ijubav vlastite metodologije. A, s druge strane, tada se ne moe
orati uobiajena empiristika askeza u odnosu na teoriju. Bez anticipacije pomenutog struktumog momenta, celine, koja se u pojedinanim posmatranjima tekg moe adekvatno transformisati, nijedno pojedinano posmatranje ne bi dobilo ono mesto koje mu
pripada saglasno njegovoj vrednosti. Time se ne zastupa neto slino tendenciji cultural anthropology, naime to da se centralistiki
i totalni karakter nekih primitivnih dmtava prenosi posredstvom
izabranog koordinatnog sistema na zapadnjaku civilizaciju. KoUko
god da neko, kap to je to sluaj sa mnom, ne gaji gotovo nikakve
iluzije u pogledu njene gravitacije ka totalnim oblicima i u pogledu
propadanja individue, on ipak zna da su odluujui faktor i dalje
diferencije izmeu preindividualnog i postindividualnog drutva. U
zemljama industrijskog drutva, u kojima postoji demokratska up-

rava, totalitet je kategorija posredovanja, a ne kategorija neposredne vlasti i potinjavanja. To ukljuuje okolnost da u industrijskom
razmenskorn dmtvu nipoto ne treba sve to je drutveno dedukovati odmah iz principa tog drutva. Ono u sebi sari bezbrojne
nekapitalistike enklave. Treba proceniti da li su njemu u sadanjim odnosima proizvodnje nuno, u cilju vlastitog perpetuiranja,
potrebne takve enklave, kao to je enklava porodice. Njena partikulama iracionalnost tako rei dopunjava iracionalnost strukture
uopte. Drutveni totalitet ne ivi nekim vlastitim ivotom iznad
onoga koji je sam saeo, od koga se on sam sastoji. On se proizvodi
i reprodukuje kroz svoje pojedinane momente. Mnogi od njih zadravaju relativnu samostalnost koju primitivno-totalna dmtva ili
ne poznaju ili ne toleriu. Ali koliko go se ta celina ivota ne
moe odvojiti od kooperacije i antagonizma svojih elemenata, toliko
se isto ne moe shvatiti ni funkcionisanje nekog elementa bez uvida
u celinu ija sutina lei u kretanju samcg tog pojedinanog. Sistem i pojedinanost su reciproni i mogu se saznati samo u svojoj
recipronosti. ak i pomenute enklave, neistovremene drutvene
tvorevine, favoriti sociologije koja bi htela da se oslobodi pojma
rutva kao i isuvie spektakulamog filozofema, ne postaju ono to
su same po sebi, nego tek u relaciji sa vladajuim totalnim, od koga
se udaljavaju. To se, izgleda, sasvim pptcenjuje u danas najomiljenijoj sociolokoj koncepciji, koncepciji middle range theory.
Nasuprot shvatanju koje se odomailo poev od Konta, Poper
je zastupao miljenje da prvenstvo pripada problemima kao izrazu zategnutih odnosa izmeu nanja i neznanja. Slaem se sa svim
onim to Poper iznosi protiv pogrene transpozicije metoda prirodnih nauka, protiv promaenog i neshvaenog metodolokog naturalizma ili scijentizmaa. Kad on zamera pomenutom nauniku, socioantropologu, to to ovaj posredstvom toboe vie objektivnosti
onoga ko soijalne fenomene posmatra spolja izbegava pitanje
istine i neistine, onda se tu javlja valjani Hegel; u predgovoru
Fenomenologiji duha izvrgavaju se posmehu oni koji su iznad
stvari samo zato to nisu u stvarima. Nadam se da se gospodin Kenig
nee Ijutiti na mene i prebaciti i razgovoru sa Poperom da je to filozofija a ne soiologija. ini mi se da je ipak vredno, pomena
to to naunik za koga je dijalektika anatema smatra da je prinuen na formulacije koje vode poreklo iz dijalektikog miljenja.
Uostalom, problematika te social anthropology, koju ima u vidu
Poper, verovatno je tesno povezana sa osamostaljivanjem metode

365

trei program

366

z im a

HASPRAVE

1982

u odnosu na stvar. Sigurno je a ima, kao u slueaju Veblenove

teorije varvarske kulture, zaiuga u tome da se ugiaeni mores jedne visoko razvijene kapitalistike zemlje uporee sa obredima verovatno inalo-pomalo prouavanih stanovnika ostrva Trobriand; ali
tobonia sloboda u izboru koordinatnog sistema pretvara se u falsifikovanje objekta zato to o svakom lanu pomenute moderne zem]je realno neuporedivo vie govori njegova pripadnost privrednom
nentni radikalno odvojili od onih realnih koji se bledo refliktuju
U svom saglaavanju sa Poperovom kritikom scijentivizma i
njegove teze o primatu problema moramo ii moda jo alje nego
to on odobrava., Jer predmet same sociologije, drutvo, koje odrava u ivotu sebe i svoje lanove i ujedno preti propau, jeste
problem u emfatinom smislu. A time se iskazuje to da problemi
soeiologije ne nastaju stalno zahvaljujui otkriu da v naem tobonjem znanju neto nije u redu, . . . u razvoju unutranje protivrenosti u naem tobonjem znanju. Ta protivrenost ne mora biti,
kako to Poper ovde bar pretpostavlja, isto ,,prividna protivrenost
izmeu subjekta i objekta, koju bi samom subjektu trebalo natovariti kao insuficijenciju suda. Naprotiv, ona moe. sasvim realno
imati svoje mesto u stvari i ne doputati da bude uklonjena pomou poveanog znanja i jasnijih formulacija. Najstariji socioloki model takve protivrenosti, koja se nuno razvija u stvari, jeste uveni 243 iz Hegelove Filozofije prava: Uoptavanjem sveze fjudi
usled njihovih potreba i uoptavanjem naina da se za te potrebe
pripreme i pribave sredstva, poveava se na jednoj strani nagomilavanje bogatstva, jer se iz ove dvostruke optosti izvlai najvei dobitak, kao to se, na drugoj strani, poveava upojedinjavanje
i ogranienost posebnog rada i time zavisnost i nuda klase koja je
vezana za taj ra. Lako bi mi se moglo dogoditi da mi se prebaci
dvosmislenost: Naime, problem je kod Popera neto isto saznajnoteorijsko a kod mene ujedno neto praktino, na kraju uopte problematino stanje,sveta. Ali rai se o pravu upravo na takvu distinkciju. Nauka bi se fetiizovala ako bi se problemi koji su joj imanentni radikalno odvojili od onih realnih koji se bledo reflektuju
u njenim formalizmima. Nijedno uenje o logikom apsolutizmu, ni
Tarskijevo kao ni nekad Huserlovo, ne bi moglo dekretom da odredi
da se fakta povinuju logikim prineipima. Moram se zadovoljiti time
to u podsetiti na kritiku logikog apsolutizma u Metafizici teorije
saznanja, koja se tamo obavezuje kritici sociolokog relativizma u
kojoj se ja slaem sa gospodinom Poperom. Osnove toga to, uos-

talom, koncepcija o protivrenosti drutvene realnosti ne sabotira

saznanje te realnosti niti ga preputa sluaju lee u mogunosti da
se jo protivrenost shvati kao nunost i da se time racionalnost
proiri na nju.
Metode ne zavise oa metodolokog ideala nego od stvari. Poper
o tome implicitno vodi rauna u tezi o prvenstvu problema. Ako
on konstatuje da kvalitet sociolokog postignua stoji u upravoj
srazmeri sa znaajem ili interesom njegovih problema^ onda iza
toga nesumnjivo stoji svest o onoj irelevantnosti na koju su osuena bezbrojna socioloka istraivanja zahvaljujui tome to se povinuju primatu metode a ne primatu predmeta; bilo tako to se u
tim istraivanjima ele dalje razviti metode radi samih metoda,
bilo tako to ona unapred tako izabiraju svoje predmete da ovi mogu
biti obj-aeni ve raspoloivim metodama. U Poperovim reima o
znaaju ili interesu nagovetava se teina stvari koju treba o-braditi.
To bi trebalo kvalifikovati jeino u tom smislu da ne treba stalno
apriori suiti i o relevantnosti predmeta. Tamo gde je kategorijalna
mrea tako gusta da konvencijama miljenja, pa i naunog, skriva
poneto od onoga to lei ispod toga, pokatkad nesluenu teinu
dobijaju ekscentrini fenomeni koji jo nisu obuhvaeni tom mreom. Uvid u njihov kvalitet osvetljava i ono to vai kao bitno
poruje. I ovaj naunoteorijski motiv verovatno je uticao na Frojdovu odluku da se pozabavi otpacima pojavnog sveta ; u Zimelovoj sociologiji pokazalo se takoe kao korisno to to se on, nepoverljiv prema sistematski totalnom, udubio u socijalne specifikacije
kao to su tuin ili glumac. Ni zahtev za relevantnou problema
ne sme se ogmatizovati; izbor predmeta istraivanja legitimie se
u velikoj meri time ta je sociolog kadar da vidi kod objekta koji
je izabrao.
Savetovao bih da se bude oprezan i sa atributima koje Poper,
pored relevantnosti problema, pridaje istinskoj metodi. Potenje,
dakle, ne sme se varati; po sebi se porazumeva da treba bez taktikih obzira izraavati ono to je ve saznato. Ipak, u toku stvarnog naunog rada ova norma se esto teroristiki zloupotrebljava.
Cinjenica da se neko preputa samo stvari znai tada to da on njoj
ne doprinosi nita vlastitto ve se ientifikuje sa aparatom koji registruje; odricanje od mate ili odsustvo produktivnosti poturaju se
kao nauni etos. Ne treba zaboraviti koliko su Kantril i Olport doprineli kritici ideala pomenute sincerity u Ajmerici; za potenog, i
u nauci, vai esto onaj ko misli ono to svi misle, lien takozvane

367

trei program

368

z im a

1932.

sujete izraene u elji da vidi neto posebno, i zato spreman na

papagajsko ponavljanje. Isto tako, pravolinijnost i jednostavnost nisu
nesumnjivi ideali tamo gde je stvar sloena. Odgovori zdravog ljudskog razuma uzimaju svoje kategorije u toj meri cd upravo postojeeg da tee tome da ojaaju veo kojim je ono prikriveno umesto
da ga probiju; a to se tie te pravolinijnosti, teko je anticipirati
put kojim se dolazi do nekog saznanja. S obzirom na sadanji nivo
sociologije, ja bih, meu onim kriterijumima naunog kvaliteta koje
je pomenuo Poper, najjai akcenat stavio na smelost i na osobenost
preloenog reenja, koje, razume se, i samo treba stalno iznova kritikovati. Najzad, ne treba hipostazirati ni kategoriju problema. Onaj
ko u neku ruku nepristrasno kontrolie vlastiti rad naii e na takvo
stanje stvari ije odobravanje oteava samo tabue tobonje lienosti
pretpostavki. Neretko ovek ima reenja; neto razabere i zatijn naknadno konstruie pitanje. A to nije nikakva sluajnost: primat drutva, kao neeg to presee i spaja, nad njegovim pojedinanim manifestacijama izraava se u drutvenom saznanju kroz uvide koji
potiu iz pojma drutva i koji se pretvaraju u socioloke pojedinane probleme tek posredstvom naknadne konfrontacije onoga to je
anticipirano sa posebnim materijalom. Izraeno malo uoptenije: teorije saznanja kakve je donekle samostalno razvila i prepustila tradiciji velika filozofija poev od Bekona i Dekarta, koncipirane su
odozgo, ak i kod empirista. One su esto ostale neprimerene saznanju koje je sprovedeno u ivotu; one su ga prekrojile po njemu
tuoj i spoljanjoj skici nauke kao induktivnog i deduktivnog
kontinuuma. Meu aktuelnim zadacima teorije saznanja spada
kako je to Bergson naslutio reflektovanje toga kako se u stvari
saznaje, umesto da se postignue saznanja pre svega opie po logikom ili scijentistikom modelu kome uistinu uopte ne odgovara
produktivno saznanje.
Pojmu problema je u Poperovoj kategorijalnoj konstrukciji pridodat pojain reenja. Reenja se predlau i kritikuju. Kljunim karakterom kritike pogoen je odluujui elemenat nasuprot primitivnom i saznanju tuem uenju o primatu posmatranja. Socioloko
saznanje je stvamo kritika. Ali tu nam je stalo do nijansi, jer se
odluujue razlike naunih pozicija esto skrivaju pre u nijansi nego
u grandioznim pojmovima pogleda na svet. Poper kae: ako neki pokuaj reenja nije dostupan objektivnoj kritici, onda se on upravo
zato iskljuuje kao nenauan, mada moda samo privremeno. To je
u najmanju' ruku vosmislenost. Ako takva kritika podrazumeva

RASPRAVE

redukciju na takozvana fakta, potpuno zamenjivanje misli onim to

je primeeno, onda je ovaj desiderat nivelisao misao u hipotezu
i sociologiju liio onog momenta anticipacije koji spaa u njenu bit.
Postoje socioloke teoreme koje kao uvidi u one mehanizme
drustva koji upravljaju iza fasae u principu, iz samih drutvenih razloga, toliko proti^ree pojavama a se ne mogu podvri o~
voljnoj kritici sa ovog stanovita. Njihova kritika spaa u dunost
konsekventne teorije, daljeg razvoja miljenja, a ne (kao to, uostalom, gospodin Poper nije ni formulisao) konfrontacije sa protokolskim stavovima. Fakta nisu u drutvu ono poslenje za ta bi se
moglo vezati aznanje, upravo zato to su i ona sama omoguena
posrestvom drutva. Nisu sve teoreme hipoteze; teorija je telos,
a ne vehikl sociologije.
Trebalo bi se malo zadrati i na izjednaavanju kritike i pokuaja opovrgavanja. Opovrgavanje je plodno amo kao imanentna
kritika. To je znao jo Hegel. O sudu pojmaMdaje drugi tom ,,Velike logike stavove koji su verovatno ujedno ve pokazali veinu
onoga to je posle toga proricano u pogledu vrednosti: . . . predikati dobar, lo, istinit, lep, taan itd. izraavaju da je stvar merena
po svom optem pojmu, kao prosto pretpostavljenom trebovanju, i
da je u saglasnosti sa njime, ili to, nije. Posmatrano spolja, opovri se moe sve i nita. Skepsa ide uz igru diskusije. Ona svedoi
o onom poverenju u organizovanu nauku kao instancu istine na
koje bi sociolog trebalo da gleda s visine. S obzirom na naunu
thought control, ije uslove navodi sama sociologija, poseban znaaj ima to to Poper centralno mesto daje kategoriji kritike. Kritiki
imjpuls je sjedinjen s otporom krutoj konformnosti trenutno vladajueg miljenja. Taj motiv se javlja i kod Popera. U svojoj vanaestoj tezi on naunu objektivnost striktno izjednauje s kritikom tradicijom koja uprkos svim otporima toliko puta omoguava
kritikovanje kakve vladajue ogme. Slino u nedavnoj prolosti
Djuiu i nekada Hegelu, on apeluje na otvoreno, nefiksirano, nepostvareno miljenje. Ovome je bezuslovno potreban momenat eksperimentisanja, da ne kaem igre. U svakbm sluaju, ne bih ga
olako ientifikovao sa pbjmom pokusaja i ak usvojio naelo
trial and error. U klimi iz koje ono potie re pokuaj je dvosmislena; upravd ona nosi sobom asocijacije iz prirodnih nauka i
obre svoju otricu prdtiv samostalnosti svake misli koja se ne moe
proveriti. Ali neke misli, pa najzad i one bitne, izmiu proveri a
ipak saravaju istinu: i s tim se Poper slae. Nikakav eksperiment
24

trei program

z im a

1982.

rie bi mogao ubedljivo da pokae zavisnost svakog socijalnog fenomena od totaliteta, zato to celina koja preobliava doku^ve fenomene ni sama nikad ne ulazi u partikularne aranmane pokuaja.
Ipak, ta zavisnost onoga to treba drutveno posmatrati od celokupne strukture realno vie vai nego bilo koji nalazi koji se neoborivo
mogu verifikovati na poiedinanome, i to je pre sve drugo nego
puka izmiljotina. Konano, ako ne elimo da sociologiju izbrkamo
sa modelima prirodnih nauka, onda pojam pokuaja moramo protegnuti i na misao koja, pothranjena snagom iskustva, prevazilazi
ovo iskustvo da bi ga shvatila. Pokuaji u uem smislu su ionako
u veini sluajeva u sociologiji, za razliku od psihologije, malo produktivni. Spekulativan momenat nije nevolja drutvenog saznanja, ve mu je neophodan kao momenat, iako je idealistika filozofija, koja je nekad glorifikovdla spekulaciju, sada prolost. Tu treba
dodati i to da kritiku i reenje uopte he treba uzajamno odvajati.
Reenja su, kad se za to ukae prilika, primama, neposredna i za
sobom povlae kritiku koja ih prenosi u dalji tok procesa saznanja;
ali pre svega moe, obrnuto, figura kritike, samo ako je pregnantno
uspela, ve da implicira reenje; retko ono dolazi spolja. Na to se
pozvao filozofski pojam odreene negacije, koji uopte nije dalek
Poperu, ma koliko on voleo i Hegela. Identifikujui objektivnost
nauke sa objektivnou kritike'metode, on ovu uzdie do organona
istine. Nijedan ijalektiar danas ne bi vie ni traio.
Razume se, odatle izvlaim konsekvencu koja nije pomenuta
u Poperovom referatu, a ne znam ni da li je on prihvata. Svoje
stanovite on naziva kriticistikim u sasvim nekantovskom smislu.
Ali ako se zavisnost metode od same stvari uzima s takvom teinom kafeva je svojstvena nekim Poperovim odredbama kao to je
odredba relevantnosti i interesa kao merila za drutveno saznanje,
onda se kritiki rad sociologije ne bi mogao ograniavati na samokritiku, na refleksiju o njenim stavovima, teoremama, pojmovnim
aparatima i metodama. To je ujedno kritika predmeta od fcoga zavie svi ovi momenti lokalizovani na subjektivnoj strani, na strani
subjefcata spojenih u organizovanu naufcu. Ma koliko da su momenti postupka instrumentalno definisani, njihova adekvatnost objektu
ostaje pri tom stalan zahtev, makar on bio i prikriven. Postupi su
neproduktivni kad im nedostaje takva adekvatnost. Teina ame
stvari mora doi do izraaja u metodi, inae je i najistananija metoda loa. A to ukljuuje upravo zahtev da se u obliju teorije pokae oblije stvari. O pitanju fcada je kritika sociolokih kategorija

RASPRAVE

samo kritika metode, a kada diskrepancija izmeu pojma i stvari

ide na raun stvari koja nije ono to pretenuje da je, o tom pitanju olucuje sadraj teoreme koja stoji pod udarom kritike.
Kritiki put nije isto formalan nego i materijalan; ako su joj pojmovi istiniti, kritika socioiogija je po vlastitoj ideji nuno ujedno
kritika drutva, kakc je to Horkhajmer izloio^ u raspravi o tradicionalnoj i kritikoj teoriji. Neto od toga imao je i Kantov kritieizam. Ono to je on izneo protiv naunih sudova o bogu, slobodi i
besmrtnosti, bilo je protivreno stanju u kome su ljudi teili da ove
ideje, poto sii one ve bile izgubile svoju teoloku obaveznost, subrepcijom spasu za racionalnost. Pomenuti Kantov termin, subrepcija,
pogaa u pogreci u miljenju apologetsku la. Kriticizam je bio
militantno prosveivanje. Ipak, kritika nastrojenost, koja se zaustavlja pred realnou i u radu ograniava na samu sebe, kao prosveivanje bi, naprotiv, teko napredovala. Budui da ograniava
motive tog prosveivanja, ona bi se nuno takoe obogaljila u samoj sebi, kako to ubeljivo pokazuje poreenje administrative research sa kritikim teorijama drutva. Bilo bi krajnje vreme da
sociologija prui otpor takvom obogaljenju koje se skriva iza neodredljive metode. Jer saznanje ivi od odnosa sa onim to nije
ono samo, sa onim njegovim rugim. Ali ovom odnosu ono nije dovoljno, sve dok se on sprovodi isto indirektno, u kritikoj samorefleksiji; ono mora prei na kritiku sociolokog objekta. Ako drutvena nauka, a ja trenutno ne prejudiciram nita sadrinsko u
pogledu takvih stavova s jene strane, pojam liberalnog drutva
shvata kao slobodu i jednakost, a, s druge strane, sadraj istine ovih
kategorija pod liberalizmom u prinipu osporava usled nejenakosti
socijalne moi koja determinie odnose meu ljudima, onda se
ne radi o logikim protivrenostima koje bi trebalo ukloniti korektnijim efinicijama, niti o naknadnom dodavanju empirijskih ogranienja, diferenciranja polazne definicije, nego o struktumom kvalitetu drutva kao takvog. A tada kritika ne znai samo preformulisanje kontradiktomih stavova za ljubav sklada naune veze.
Takav logicitet moe postati pogrean zahvaljujui pomeranju realne teine. Hteo bih da dodam da ovaj obrt takoe utie na poj[movna sredstva sociolokog saznanja; kritika teorija drutva skree
permanentnu samokritiku sociolokog saznanja u jednu drugu dimenziju. Podseam samo na ono to sam nagovestio u vezi sa naivnim poverenjem u organizovanu dmtvenu nauku kao garanta
istine.

trei program

372

RASPRAVE
z im a

1982.

.
Svakako, sve to pretpostavlja razlikovanje izmeu istine i neistine, koga se Pcper tako strogo dri. Kao kritiar skeptikog reiativizma on polemie protiv sociologije znanja naroito Paretor>og
i Manhajmovog tipa isto toliko otro koliko sam ja to u vie mahova inio. Ali takozvani totalni pojam ideologije i brisanje razlike
izmeu istinitog 1 neistinitog ne lei u duhu
ako se tako moe
rei klasinog uenja o ideologiji. On predstavlja obhk propadanja ovog uenja. Povezuje se s pokuajem da se pomenutom uenju otupi kritika otrica i da se ono neutralie u jednu granu u
okviru naunog rada. Nekad je ieologija znaila drutveno nuan
privid. Kritika ieologije je bila vezana za konkretan dokaz neistinitosti jedne teoreme ili jene doktnne: nije bila dovoljna osumnjienost za ideologiju, kako je to nazvao Manhajm. Marks bi je,
u Hegelovom duhu, izvrgao podsmehu kao apstraktnu negaciju.
Dedukcija ideologija iz drutvene nunosti nije dovela do blaeg
sua o njihovoj neistinitosti. Njihovo izvoenje iz strukturnih zakona kao fetikdg karaktera robe, koje oznaava FfecoZ<7v
htelo bi da njih podmetne upravo pod ono merilo naune objektivnosti koje postavlja i Poper. Uobiajena pria o bazi i nadgradnji
ve pokazuje povrnost toga. Dok se sociologija znanja, koja ublaava razliku izmeu tane i pogrene svesti, ponaa tako kao da
predstavlja progres u smislu naune objektivnosti, ona je, u stvari,
zahvaljujui pomenutom ublaavanju pala ispod nivoa pojma nauke,
sasvim objektivno shvaenog kod Marksa. Samo blebetanjem i neologizmima kao perspektivizam, a ne sadrinskim odredbama, totalni
pojam ieologije moe se distancirati od frazerskog vulgamog relativizma. Otuda otvoreni ili skriveni subjektivizam sociologije znanja,
koji Poper s pravom denuncira i u ijoj se kritici velika filozofija
slae sa konkretnim naunim radom. Ovaj se nikad nije ozbiljno zavaravao generalnom klauzulom relativnosti svih ljudskih saznanja.
Ako Poper kritikuje kontaminaciju objektivnosti nauke objektivnou naunika, on time pogaa pojam ideologije koji je degradiran u
totalan ali ne i njegovu autentinu koncepciju. Ova je podrazumevala onu objektivnu determinaciju pogrene svesti koja je u velikoj
meri nezavisna od pojedinanih subjekata i njihove pozicije i koja
se moe pokazati u analizi strukture drutva; uostalom, ova misao
se javlja jo kod Helvecija, ako ne i feod Bekona. Velika panja koja
e posveuje vezanosti pojedinanih mislilaca za poziciju proizlazi
iz nemoi da se sauva ve postignut uvid u objektivno izvrtanje
istine. Ona nema mnogo veze sa misliocima a naroito sa njihovom

psihologijom. Ukratko, slaem se sa gospodinom Poperom kad kritikuje sociologiju znanja. Ali s tim se slae i nerazvodnjeno uenje
0 ideoiogiji.
Pitanje socioloke objektivnosti povezuje se kod Popera, kao i
nekad u uvenom lanku Maksa Vehera, sa pitanjem slobode u odnosu na vrenost. Njemu nije promaklo to da je nuno iznova razinisliti o ovoj kategoriji koja je u meuvremenu dogmatizovana i
koja se previe dobro slae sa pragmatikim naunim radom. Disjunkcija objektivnosti i vrednosti nije tako obavezna kako to izgleda kod Maksa Vehera, u ijim je tekstovima, razume se, ona
kvalifikovana vie nego to bi se to mogio oekivati sudei po njegovom pozivu na boj. Kad Poper zahtev za bezuslovnom slobodom
u odnosu na vrednost naziva paradoksom zato to su nauna objektivnost ? sloboa u odnosu na vrenost i same vrednosti, ovo
saznanje ipak nije tako nevano kako ga Poper ocenjuje. Iz njega
bi trebalo izvui nauno-teorijke konsekvence. Poper podvlai da
se nauniku ne mogu ni zabraniti ni unititi njegova vrednovanja
a da se on ne uniti kao ovck a i kao naunik. A time je izreeno
1 neto vie od isto saznajnopraktine konstatacije; unititi ga kao
naunikaa ukljuuje objektivan pojam nauke kao takve. Razdvajanje ponaanja koje sari vrednovanje od ponaanja koje je slobodno u odnosu na vrednot je pogreno ukoliko vrenost, a time
i sloboda u onosu na vrednost, predstavljaju postvarenja; ispravno
je ukoliko ponaanje duha ne moe po volji izmai stanju postvarenja. Ono to e naziva problemom vrednosti konstituie se tek u
fazi u kojoj su sredstva i ciij razdvojeni radi lakog ovladavanja
prirodom; u fazi u kojoj racionalnost sredstava napreduje uz nesmanjenu ili, ako je ikako mogue, rastuu iracionalnost ciljeva.
Kant i Hegel jo ne upotrebljavaju pojam vrednosti koji vodi poreklo iz politike ekonomije. On je prodro u filozofsku terminologiju
tek kod Lotcea; s njim bi bilo inkompatibilno Kantovo razlikovanje
valjanosti i cene u praktinom umu. Pojam vrednosti obrazovan je
kod razmenskog odnosa, bie za drugo. U drutvu u kome je sve
postalo takvo, fungibilno, osporavanje istine koje je konstatovao
Poper otkriva isto takvo stanje, ovo ,,za drugo*- e kao arolijom
pretvorilo u po sebi, neto supstancijalno, a kao takvo je zatim
postalo neistinito i spremilo se da ispuni osetan vakuum po volji
vladajuih interesa. Ono to je naknadno sankcionisano kao vrednost ne odnosi se kao spoljanje prema stvari, ne stoji naspram nje
kao
nego joj je imanentno. Stvar, predmet drutvenog sa-

373

treei pfogram

374

z im a

1932.

znanja, istb je tako malo slobodna u odnosu na trebanje, neto isto

postojee (to postaje tek zahvaljujui rezovima apstrakcije), kao to
se vrednosti onostrano mogu okaiti o nebo ideja. Sud o nekoj stvari, kome je sigurno potrebna subjektivna spontanost, uvek je ujedno unapred oznaila stvar i on se ne iscrpljuje u subjektivno iracionalnoj odluci kao to to stoji u Veberovoj predstavi. Taj sud je, u
jeziku filozofije, sud stvari o samoj sebi. Ali on se konstituie u
svom odnosu prema onoj celini koja se skriva u njoj, a da nije neposredno data, nije fakticitet; na to cilja stav koji iskazuje da stvar
treba meriti prema njenom pojmu. Prema tome, ceo problem vrednosti, koji sociologija i druge discipline vuku sobom kao balast,
postavljen je pogreno. Nauna svest o drutvu, koja se prikazuje
kao slobodna u odnosu na vrednost, prenebregava stvar koliko i
ona svest koja se poziva na vie ili manje propisane i espotski statuirane vrednosti; ako se ovek prikloni altemativi, zapada u antinoniije. Ni pozitivizam nije mogao da im se otme: Dirkem, iji je
chosisme inae po pozitivistikoj nastrojenosti premaio Vebera (ovaj
ima u sociologiji religije i sam svoju thema probadum), nije priznavao slobodu u odnosu na vrednost. Poper plaa danak ovoj antinomiji utoliko to, s jedne strane, odbacuje razdvajanje vrednosti od
saznanja a, s druge strane, hteo bi da samorefleksija saznanja uoi
vrednosti koje su njemu implicitne; hou da kaem, da ona ne falsifikuje njegov sadraj istine zato da bi neto dokazala. Oba desiderata su legitimna. Samo to bi svest o njihovoj antinomiji trebalo
uneti u sociologiju. Dihotomija bia i trebanja je koliko pogrena
toliko i istorijski prinudna; zato se ne moe prosto ignorisati. Ona
postaje jasna tek kad se posredstvom drutvene kritike uvidi njena
prinudnost. U stvari, ponaanje koje je slobodno u odnosu na vrednost zabranjuje se ne samo psiholoki nego i stvarstveno. Drutvo,
ijem saznanju sociologija, konano, tei, ako eli da bude neto
vie od obine tehnike, kristalie se uopte samo oko koncepcije valjanog drutva. Ali ono se ne moe apstraktno postaviti kao kontrast postojeem drutvu, upravo kao pretpostavljena vrednost, ve
ono proistie iz kritike, dakle iz svesti drutva o svojim protivrenostima i njihovoj nunoti. Kad Poper kae: Jer iako svoje teorije ne moemo racionalno opravdati, pa ak ni dokazati da su verovatne, mi ih moemo racionalno kritikovati, to vai za drutvo
isto toliko koliko i za teorije o njemu. Odatle rezultira ponaanje
koje niti se upomo dri slobode u onosu na vrednost niti se rukovodi apstraktnim i statikim vrednosnim dogmatizmom.

RASPRAVE

Poper je prozreo latentni subjektivizam one sociologije znanja

koja je slobona u onosu na vrednost i koja se previe pouzava
u svoju scijentistiku lienost predrasuda. On pri tom osledno napada socioloki psihclogizam I u tome delim niegovo miljenje i
htip bih da ukaem na svoj rad u spomen-spisu u ast Horkhajmera, u kome se izlae diskontinuitet i jedne i druge discipline koje je
ovek saeo pod nekonzistentnim i glavnim pojmom nauka. Ipak
motivi koji Popera i mene dovode do istog rezultata nisu isti. ini
mi se da je razdvajanje- oveka od socijalne sredine ipak nekako
spoljanje, isuvie orijentisano prema ve datoj mapi nauka iju
hipostazu Poper u naelu odbacuje. Subjekti, na ije se istraivanje
psihologija obavezuje, ne samo da stoje pod uticajem kako se to
kae rutva, ve drutvo uobliava i ono to je u njima najbitnije. Supstrat oveka po sebi, fooji bi stajao nasuprot sreini (on
je u egzisteneijalizmu ponovo oivljen), ostao bi prazan apstraktum.
Obrnuto, soeijalnu sredinu, ma koliko ona bila indirektna i neraspoznatljiva, proizvode ljudi, organizovano drutvo. Uprkos tome, psihologiju ne treba smatrati osnovnom naukom u drutvenim naukama. Podsetiu bih prosto na to da su se oblici podrutvljavanja,
ono to se u anglosaksonskoj jezikoj upotrebi naziva institucijama,
na osnovu mamike koja im je imanentna toliko osamostalili u odnosu na ive ljude i njihove psihologije, prema njima istupaju kao
neto toliko tue i ujedno nadmono, da redukcija na primame
naine pbnaanja ljudi, kakve prouava psihologija, ak i na tipine
behaviour pattems ije je uoptavanje prihvatljivo, ne dopire do
rutvenih procesa koji se odvijaju iznad glava ljudi. U svakom
sluaju, ja ne bih iz primata drutva nad psihologijom izvlaip tako
radikalnu uzajamnu nezavisnost ove dve nauke kao to to ini Poper. Drutvo je ukupan proces u kome ljui, obuzeti, usmeravani i
uobliavani objektivitetom, i sami opet deluju na taj objektivitet;
sama psihologija se isto tako utapa u sociologiju koliko i pojedinano bie u bioloku vrstu i prirodnu istoriju te vrste. Sasvim je
sigumo da se faizam ne moe objasniti soeiopsiholokim faktoiima,
tako kako je pogreno shvaena Authoritarian Personality ; ali da
vezanost za autoritet iz socioloki shvatljivih razloga nije bila toliko
rasprostranjena, faizam svakako ne bi naao takvu bazu u masama
bez koje bi teko mogao doi na vlast u dmtvu kakva je bila vajmarska demokratija. Sama autonomija socijalnih procesa nije neka
posebinost, ve joj osnove lee u postvarenju; i procesi koji otuuju oveka ostaju oveni. Zato granica izmeu obe nauke nije

375

trei program

376

z im a

1982.

apsolutna, kao to to nije ni granica izmeu sociologije i ekonomije,

ili izmeu sociologije i istorije. LJvid u drutvo kao totalitet implicira
takoe zahtev da svi momenti koji dejstvuju u ovom totalitetu,
i nipoto se ne mogu potpuno svesti jedan na drugi, uu u saznanje; on ne sme ozvoliti teror naune podele rada. Primat drutvenog nad individualnim objanjava se samom stvari, onom nemoi
indiviue u odnosu na drutvo koja je za Dirkema bila upravo kriterijum tog faits sociaux; ali samorefleksija sociologije mora biti
budna i u odnosu na naslee istorije nauke, koje navodi na preuveliavanje autarhije pozne nauke, koju u Evropi universitas literarum jo nisu prihvatili kao ravnopravnu.
Dame i gospoo! Gospodin Poper je u prepisci, koja je prethodila formulisanju mog koreferata razliku izmeu naih pozicija opiM sao u tom smislu kao da mi ivimo u najboljem svetu od svih koji
su ikad postojali, a da ja u to ne verujem. Sto se njega tie, on
svakako malo preterao radi drastinosti diskusije. Poreenja izmeu
ravosti drutava raznih epoha su prekama; teko mi je da prihvatim da nije bilo nijednog boljeg od ovog koje je izmislilo Auvic,
i utoliko me je Poper nesumnjivo tano okarakterisao. Samo to ja
ovu suprotnost ne smatram suprotnou pukih stanovita nego odreljivom; obojica se, verovatno, podjenako negativno odnosimo
prema filozofiji stanovita i time i prema sociologiji stanovita. Iskustvo protivrenog karaktera drutvene realnosti nije neka proizvoljna polazna taka ve je motiv koji tek konstituie mogunost
soeiologije uopte. Ono e biti, kako Poper kae, problem samo za
onoga ko drutvo moe zamiljati kao neto razliito od postojeeg;
samo posredstvom onoga to to drutvo nije, ono e se otkriti takvo
kakvo jeste, a to bi i bio cilj u takvoj sociologiji koja se ne adovoljava, kao veina njenih projekata, ciljevima javne i privatne uprave. Moa je upravo ovako naznaen onaj razlog iz koga u soeiologiji, kao rezultat istraivanja pojedinane nauke, drutvo ne nalazi sebi mesto. Ako je kod Konta nosilac projekta nove discipline
bila elja da se proizvodne tendencije njegove epohe, razobruavanje pioizvodnih snaga, zatite od razomog potencijala koji je u
njima ve tada sazrevao, do danas se ova polazna situacija sociologije nimalo nije izmenila, osim utoliko to se zaotrila do ekstrema, a sociologija bi o tome morala da vodi rauna. Zadrti pozitivista Kont bio je svestan onog antagonistikog karaktera drutva
kao odluujueg koji je pretio da zbrie razvitak poznijeg pozitivizma kao metafiziku spekulaciju; otuda potiu one budalatine iz

HASPRAVE

njegove pozne faze koje su tada ponovo pokazale koliko drutvena

realnost izvrgava ruglu pretenzije onih iji je poziv da je spoznaju.
Sociologija se mora pokazati doraslom krizi koja vie nije samo kriza graanskog poretka nego i ugroava bukvalni fiziki opstanak
drutva u celini. S obzirom na nadmo takvih odnosa, koja se vidno
pokazuje, Koniova nada da e sociologija moi da usmerava socijalnu mo pokazuje se kao naivna, osim kad daje planove totalitarnim vlastodrcima. Oricanje sociologije od kritike teorije drutva je znak rezignacije; ljui se vie ne usuuju da misle o celini
jer nuno sumnjaju u to da e je izmeniti. Ali ako bi sociologija
elela da se potpuno pouzda u saznanje facts and figures u slubi
postojeeg, takav progres bi u neslobodi sve vie ugroavao i potpuno osudio na irelevantnost i ona detaljna saznanja za koja ona
zalu veruje da e joj doneti trijumf nad teorijom. Poperov referat
zavren citatom iz Ksenojana, to je simptom okolnosti da se ni on,
kao ni ja, ne zadovoljava razvajanjem filozofije i sociologije, koje
ovoj danas pomae da nae duevni mir. Ali i Ksenofan je, uprkos
eleatikoj ontologiji, bio prosvetitelj: nije sluajno to to se ve kod
njega moe nai ideja koja se ponovo javlja jo kod Anatola Fransa,
naime da bi boantvo neke ivotinjske vrste, kad bi ova imala
predstavu o njemu, bilo slino njenoj vlastitoj slici. Takav tip kritike je traicija celog evropskog prosvetiteljstva posle antike. Danas je njegovo naslee u velikoj meri palo u deo drutvenoj nauci.
Ona podrazumeva demitologizovanje. A ono nije neki isto teorijski
pojam niti je pojam ikonoborstva koje ne zna za izbor i koje bi
zajedno sa razlikom izmeu istinitog i neistinitog unitilo i razliku
izmeu valjanog i pogrenog. Kakvo god osloboenje od magije
donelo prosvetiteljstvo, ono ve po svom smislu tei da oveka oslobodi ini; nekada ini demona, a danas onih ini kojima ljudski
odnosi dre u vlasti ljude. Prosvetiteljstvo koje to zaboravlja, koje
se nezainteresovano ponaa prema tim inima i iscrpljuje se u proizvoenju upotrebljivih pojmovnih aparata, sabotira samo sebe zajeno sa onim pojmom istine koji Poper suprotstavlja sociologiji
znanja. U emfatinom pojmu istine sadrana je i misao o valjanom
ureenju drutva, ma koliko da se ono malo moe naslikati calT
i kao slika budunosti. Supstanca onog reductio ad hominem, koja
inspirie sve kritiko prosvetiteljstvo, jeste takav ovek kakvog bi
tek trebalo stvoriti u drutvu koje je svoj sopstveni gospodar. A u
sadanjem je njegov jedini indeks ono to je drutveno neistinito.
Preivela Olga Kostreevie

377